Milan Vidojević

Princ i Fantom
 Prvo poglavlje

Jutro je bilo sunčano, kako to može biti u martu, ali prohladno. Činilo se da sunce ne
može da razbije izmaglicu koja se teško dizala sa vlažne i hladne zemlje. Drveće je delovalo
nekako jadno, kao i bolnički park u kome je raslo. Pošljunčane staze su delovale čisto i uredno
izgrabuljane, i činilo se da njima niko ni ne korača.
Na kraju jedne od staza, kao na kraju ćorsokaka ili sveta, uz samu ogradu, stajala je mala
vila. Belo okrečena, sa bledim crvenim crepovima i vratima neodređene boje. Trem je počivao na
stubovima a do njega se dolazilo širokim centralnim stepenicama koje su se od polovine račvale
levo i desno. Prozori s rešetkama delovali su sablasno. Da uniformisani stražar nije stajao na
tremu izgledalo bi da je kuca napuštena. Ništa nije odavalo da u njoj neko boravi.
Princ Ðorđe Karađorđević lagano se kretao po maloj kuhinji, gde je dan započinjao uvek
isto, kuvanjem jutarnje kafe. Bilo je to još jedno jutro u beskonačnom nizu dana zatočeništva u
Toponici. Pokušavao je da na početku jutra ne razmišlja o broju proteklih dana kojih je bilo na
hiljade, onoliko koliko može da stane u petnaest godina. Petnaest godina... nestvarni niz koji se
ne može izmeriti i opipati, bez boje i mirisa, kao da nikad nije protekao u ovom strašnom,
beznadežnom ritmu sekund, minut, sat...
Iako nije osećao protok vremena, iako je ceo period bio sabijen i zgusnut u nedefinisanu
celinu, ipak se jasno sećao svakog detalja svog života, ličnosti i događaja s kristalnom, bolnom
preciznošću. Taj bol sećanja bio je tako hirurški precizno usađen da nijedno monotono,
zalupljeno izbegavanje da na te scene ne misli nije bilo moguće. Periodi pojačanog sećanja, kad
su slike navirale takvim intenzitetom da mu se činilo da će poludeti, smenjivali su se s periodima
potpune odsutnosti slika i povezanog, smislenog mišljenja, i to su bili trenuci pravog olakšanja
koje je čekao. Tada se sebi činio malo boljim ako ne i sličnim profesoru Miki, koga je kao mladić
obožavao. Uz njega je upoznao alase sa Ade Ciganlije, grube, nepismene ljude, čije šale mu ipak
nisu smetale. Kad bi im bio okrenut leđima gađali bi ga sitnom ribom, poispadalom iz kašeta.
Uskoro je i sam počeo da to radi, i bilo je trenutaka kad bi kederi prosto leteli vazduhom na sve
strane. Orio se smeh, glupe šale su se dovikivale čas s jedne čas s druge strane ali sve to mu se
činilo prihvatljivim. Primao je to kao dokaz prihvatanja, skoro prijateljstva. Jedino kad je
profesor Mika bio prisutan glupe šale bi prestale. Profesor je bio čovek kog su poštovali iznad
svega. Bio je čudesno pametan i razložan, manje profesor koji ga je vodio na ribarenje, više kao...
Trgao se kad je čuo zvuk vode kako kipi iz džezve po vreloj plotni. Sklonio ju je, pomalo
ljut na sebe što se zaneo u mislima. Bio je uredan i precizan i nije voleo propuste bilo koje vrste,
čak ni one najmanje. Skuvao je sebi kafu i prešao u veću prostoriju, dnevni boravak i trpezariju u
isto vreme. Nameštaj je bio jednostavan. Dugačak sto i četiri stolice, jednostavna prostirka na
podu od dasaka, uglačanih i ofarbanih svetlobraon bojom za drvo. U uglu je bila velika komoda u
kojoj je držao pribor za jelo i ostale kućne potrepštine. Na njoj je stajalo jedino pravo bogatstvo
ovog tužnog doma, radio–aparat. Bila je to jedna od retkih stvari koju je tražio i dobio od uprave
sanatorijuma. Verovatno su im iz Beograda naložili da to urade, jer su svi njegovi zahtevi bili
obavezno prosleđeni u prestonicu.
Sada je počinjao jedan od retkih trenutaka zadovoljstva i opuštenosti, srkutanje vruće kafe
i slušanje vesti na radiju, bez obzira što su vesti bile sumorne. Rat je nemilosrdno besneo i vesti
su bile monotono strašne svakog jutra. Ipak nije mogao a da ih ne sluša. Iako morbidna, bila je to
jedina njegova veza sa spoljnim svetom.
„Noćas su avioni nemačkog Luftvafea nastavili sa bombardovanjem ciljeva u Velikoj
Britaniji. U više engleskih gradova, posebno u Londonu, Mančesteru, Birmingemu i drugim,
pogođeni su brojni civilni i industrijski ciljevi.
Zapalio je cigaretu i otpuhnuo dim u vazduh, pokušavajući da napravi kolut. Nije mu
uspelo.
“Požari još bukte, a požrtvovane jedinice vatrogsaca i civilne zaštite raščišćavaju ruševine
i spasavaju povređene. Protivavionska odbrana dala je saopštenje da je oboreno pet nacističkih
aviona a da je veći broj oštećen…”
Ustao je, protegnuo se i tog trenutka snažno kucanje na vratima nagovesti svakodnevnu
jutarnju rutinu. Vrata se energično otvoriše i u sobu stupi narednik Jugoslovenske vojske, u
urednoj uniformi, sveže izbrijan.
– Dobro jutro, kneže.
– Dobro jutro, naredniče.
– Da li ste dobro spavali, kneže?
– U tamnici se uvek dobro spava, ako vam je savest mirna.
– Vreme je za vašu redovnu šetnju, kneže.
Redovna šetnja... Bio je to ritual koji se ponavljao svakog jutra. U početku zatočeništva
mrzeo je i samu pomisao na šetnju, bila je to prava robijaška, zatvorska, rutina koja ga je bolno
podsećala na njegovo stanje. Kako je vreme prolazilo, sve je više uživao da izađe napolje i
napravi sto trideset i pet koraka pošljunčanom stazom. Doduše, njegovo kretanje u krugu bolnice
nije bilo striktno ograničeno, ali se poštovala procedura ustanovljena kad je doveden u Toponicu.
Sada mu je šetnja značila više od banalne dozvole koja se podrazumevala. Nije bilo bitno da li je
padala kiša, sneg, da li je duvao vetar ili peklo sunce, nestrpljivo je čekao trenutak u kome je
mogao najbolje da razmišlja, da se oseti, makar nakratko, nesputanim.
Na pola puta, gde je staza okretala i vraćala se ka centru velikog dvorišta bolnice nalazilo
se drvo javora, visoko i senovito, gde bi leti obavezno stao, često seo u njegov hlad i prepustio se
mislima. Na početku zatočenja, dok su njegovom dušom besnele crne misli i samosažaljenje,
urezao je u koru drveta godinu kad je doveden, 1926. Bilo je to detinjasto, skoro da se kasnije
stideo zašto je to uradio. Nadao se da će izaći brzo i ovaj broj ga nije mnogo tištio u početku, ali
kako su godine prolazile sve je bolnije bilo pogledati ga.
Pisao je brojna pisma, nekad neprijatnog sadržaja kralju Aleksandru, na koja ovaj nikad
nije odgovarao i bilo je jasno da neće biti milostiv. Ali kada je Aleksandar tragično poginuo u
Marseju 1934. godine, i kada je na čelo države došao knez Pavle kao namesnik, bio je siguran da
će biti pomilovan. Kao strašan šamar sudbine, kao udarac u samo srce doživeo je odluku
porodičnog dinastičkog veća da mu se zatočenje produži. Uzalud su bile molbe i suze majke i
sestre, bio je nepoželjan, kužan, lud, bolestan, samo živ a mrtav pokopan. Sada, petnaest godina
kasnije, bilo je nepodnošljivo.
Zastao je na trenutak, spustio prste na rapavu koru. Prvi put tog jutra gorčina se u želucu
pretvorila u kuglu. Odsutno je posmatrao grupice bolesnika koji su tromo radili s metlama.
Nadgledali su ih čuvari s drvenim palicama u rukama.
www.Balkandownload.org
 Drugo poglavlje

Hodnik bolnice bio je sumoran. Zidovi dopola okrečeni u metalno sivo–zelenu boju
nastavljali su se na kameni pod od pločica neodređene boje, isprane od višegodišnjeg
svakodnevnog ribanja. Iz ćelija, ili iz nekog drugog dela zgrade, čuli su se nejasni, mrmljajući
glasovi, nerazgovetni i neprijatni, puni jezovitog prizvuka nesreće. Sve to nije dopiralo do
bolničara Dobrosava koji se vukao hodnikom. Bio je ljudeskara, nekada snažan i mišićav, sada
već na granici gojaznosti, sa vidljivim stomakom, ali ispod tog sala nazirala se ne samo snaga već
i brutalnost. Ta preteča, ubilačka, zastrašujuća energija zla kao daje izlazila na pore njegovih
mišica i masnog podbulog lica. Nos mu je bio spljošten a tamne oči nepomične ispod kapaka s
retkim, nevidljivim trepavicama. Utisak neprijatnosti pojačavala je prljavobela majica i iste takve
pantalone. Tačnije bi se mogle opisati kao žućkasto–bele, neodređene boje prolivene žuči. Zastao
je pred tapaciranim vratima, sa pojasa je skinuo svežanj ključeva i nepogrešivo izabrao pravi.
Naglim pokretom je okrenuo ključ u bravi i taj zvuk odjeknu praznim hodnikom. Otvori širom
vrata i koraknu u tapaciranu ćeliju.
Sa poda ćelije ustade mršavi mladić, dvadesetih godina, obučen u belo bolesničko odelo,
bled i bos. Iako mu je lice odavalo umor, nespokoj, čak i strah, moglo bi se reći da je zgodno, čak
sa prefinjenim crtama. Obrve su bile lepo izvajane, nos antički prav, usne pune, kosa mekana.
Celo njegovo telo kao da je postavilo pitanje „šta sad", i Dobrosav svojim instinktom životinje
protumači ga nepogrešivo. Ćutao je jedan trenutak, čak više od toga. Polazi.
Rekao je to više mumlajući nego razgovetno. Čak nije bilo ni odsečno, više kao da ga je
mrzelo da otvara usta i govori. Pred mladića baci plastične papuče koje je držao u levoj ruci.
Mladić izađe, dosta nesigurna koraka, pomalo lelujajući, kao da je ustao posle dugog ležanja.
Dobrosav ga je uveo u ordinaciju doktora Vojnovića, koji čak nije ni podigao pogled sa
dosijea. Kao da nije čuo otvaranje vrata i korake. Lavovske glave teških crta lica, prosed na
slepoočnicama, pustio je da tišina poveća napetost koju je Dobrosav naznačio grubo zgrabivši
mladića za rame i potiskujući ga u stolicu koja je stajala nasuprot pisaćem stolu. Doktor Vojnović
poče da lista papire iz dosijea, čita naglas, ne gledajući u mladića. Petar Stojadinović, rođen 8.
jula 1920. godine, od oca Milutina i majke Radmile rođene Brašanac... Student... Pokazuje
simptome rušilačkog besa, agresivnosti, neuravnoteženog i skandaloznog ponašanja... Sklon
egzibicionističkom i vulgarnom ponašanju u javnosti... Potrebna hospitalizacija i tretman radi
korigovanja ponašanja.
Podiže pogled prvi put i teškim, vodnjikavim očima zagleda se u Petra.
– Dalje neću da čitam, jer se tiče medicinske procene o daljem razvoju bolesti.
Petar ga je gledao nemo, iako mu se iz očiju videlo da se ne oseća prijatno. Tišina je
potrajala još neko vreme, tako da se skoro trgnuo kad je doktor Vojnović postavio pitanje.
– Pa, gospodine Stojadinoviću, kako se osećate?
– Ne znam. Valjda sam dobro.
– Koliko ste dana ovde?
– Ne znam tačno. Od lekova sam bio pospan... Glas mu je zvučao slabašno i neodređeno,
kao da se stideo što daje neodređene odgovore. Dve nedelje ste ovde. Taj period je vreme
posmatranja, tokom kog dežurni lekari i bolničari procenjuju vaše ponašanje, a od toga zavisi vaš
budući status kao i terapija. Razumete?
Petrov glas je sada zvučao sigurnije kad je odgovorio.
– Razumeo sam. Samo još ne shvatam zašto sam ovde? Ja nisam... lud.
– Ovde niko nije lud. Ovde postoje samo bolesnici kojima pružamo pomoć. Vi ste mlad
čovek kome treba pomoć i mi ćemo vas izlečiti.
– Laknulo mi je. Nisam lud iako sam zatvoren u ludnicu.
Dobrosav koji je dotle stajao nepomično iza Petrove stolice preteći se nagnu ka Petru, kao
da su ga ove reći pokrenule da reaguje, ali taj pokret ostade samo u naznaci jer ga doktorov
munjeviti pogled, koji nije trajao duže od delića sekunde, zaustavi.
– Vaš otac vrlo je zabrinut za vas. Redovno se javlja i raspituje za vaše stanje. To treba da
cenite.
Na spominjanje reći „otac" Petrovo telo poče da se napinje, gotovo da se rasteže i raste.
Glas mu je postao jači ali ne i čvršći. Kidao se i padao dok je govorio.
– Naravno da je zabrinut... Za nekoliko meseci postajem punoletan i treba da nasledim
imovinu koju mi je majka ostavila testamentom.
– Sram te bilo! Kako smeš da insinuiraš! Doktorova gnevna reakcija, glas na ivici dranja,
poza lava pred skok koji se sprema da jednim moćnim naletom zgromi žrtvu ispred sebe, naterala
je i Petra da refleksno ustukne. Skoro da se preturio na leđa, zajedno sa stolicom.
– Ovo je ugledna bolnica, ja sam častan čovek! Ovde nije smešten niko kome ne treba
medicinska pomoć!
Stajao je poluzgrčen iza pisaćeg stola i možda bi sasvim ustao da je mogao da izmakne
fotelju. Petrov glas je i dalje bio nesiguran.
– Izvinite, gospodine doktore, nisam mislio ništa loše... Naravno da sam vam zahvalan za
pomoć i razumevanje... Molim vas da mi pomognete da prevaziđem svoj problem...
Doktor Vojnović se polako spuštao nazad u fotelju, kao na nekoj bešumnoj i nevidljivoj
hidraulici. Petar je sad zvučao malo sigurnije.
– Želim da budem od koristi... Dajte mi neki posao gde mogu da pokažem svoju
zahvalnost...
Doktor je sada bio potpuno miran. Ni u glasu nije bilo traga malopređašnjeg uzbuđenja.
– Dobro, opraštam vam ovo ponašanje. Daću vam šansu. Ali očekujem od vas punu
iskrenost i saradnju.
 Treće poglavlje

Noć je za Petra bila teška, kao i sve noći koje je proveo ovde u zajedničkoj sobi. Bile su to
sobe za lakše bolesnike, mirne i povučene u toku dana ali u toku noći postajali su drugačiji. Kao
da je samokontrola ili strah koji ih je sputavao danju popuštao kad bi se ugasilo svetio. Bilo je
među njima pevača, čak ne tako loših, koji su skriveni mrakom započinjali s pevanjem. Bile su to
uglavnom narodne, tužne pesme, koje su ličile na pevače. Petar je slušao pažljivo te pesme, iako
su ga u početku iritirale, ali kako je vreme prolazilo sve češće bi uhvatio sebe kako ih ne samo
sluša već i pevuši. Čak je jednom, bez nekog vidljivog razloga, počeo da plače.
Bilo je i onih čije pevanje je više ličilo na dranje ali je bilo jasno da su davali oduška
svom stanju ili osećanjima. Kod nekih bi to preraslo u prave urlike, divlje, besne, očajne, koji bi
trajali i trajali. To bi konačno dojadilo i čuvarima i pokrenulo ih da odu do sobe u kojoj su ležali
ovi ljudi. Vrlo brzo bi utihnuli, bilo iz straha kad bi čuvari ušli u sobu ili što bi drvene palice
ućutkale pevače.
Ove noći nije bilo drugačije. Kao vukodlaci koji čekaju mesečinu da otpočnu svoj
zastrašujući koncert. Vrata sobe otvorila su se s treskom. Iako je iz hodnika dopiralo slabo svetio,
tri spodobe na vratima ocrtavale su se kao crne kartonske makete. Nije bilo teško prepoznati
Mihajla na čelu crne trojke. U sobi zavlada tišina, jer su pevači prestajali s pevanjem, jedan po
jedan. Mihajlo je čekao da nastupi potpuna tišina, svestan strave koju je ulivao. Tajac je zavladao
u sobi. Bolničari, sa upaljenim baterijskim lampama, lagano su krenuli između kreveta. I Petar se
pravio da spava, ležao je poluzatvorenih očiju, ne pomerajući se. Neki g od ljudi su od straha
navukli pokrivače preko glave. Mihajlo i bolničari prišli su zadnjem krevetu u redu. Na njemu je
ležao starac, suv, slab, jedva živ. Mihajlo ga je osvetlio lampom. Starac je podigao ruku i
pokušao nešto da kaže. Dvojica bolničara su ga po digla i ponela iz sobe. Strašna tišina je vladala
dok se nije začuo tresak vrata i okretanje ključa u bravi. Zanemeli Petar se uspravio u krevetu i
zurio u tamu.
 Četvrto poglavlje

Jutro je za princa Ðorđa počelo neprijatnim ritualom koji se ponavljao svaka tri meseca,
da razgovara sa doktorom Vojnovićem, šefom klinike. Već godinama je pokušavao da na taj
razgovor ode miran, da ravnodušno posmatra to lice, podočnjake, guste brkove, debelu donju
usnu, da nekim efektnim odgovorom razbije taj samouvereni, naduveni, preteći izgled
svemogućeg boga. Po običaju, doktor ga je ignorisao nekoliko trenutaka listajući dokumentaciju
koja se nalazila ispred njega u debelom dosijeu.
– Dobro jutro, kneže.
– Dobro jutro, gospodine doktore.
– Vi ste bolesni i vaše stanje se nije popravilo ni ove godine.
Razgovor je počinjao na način koji se ponavljao iz godine u godinu i Ðorđe se trudio da
ne podlegne prvoj provokaciji koju je Vojnović spretno plasirao, glumeći razumevanje i
zabrinutost. Ma koliko se trudio da bude miran, Ðorđe je bio svestan zajedljivog tona sopstvenog
glasa.
– Zaista. A da li biste bili ljubazni, doktore, da mi kažete od čega ja to bolujem, sve ove
godine?
Sada ni doktor u svom glasu nije sakrio ravnodušnost koja je izbijala ne samo iz njegovih
reci nego i iz ponašanja. Već je pokazivao diskretnim, skoro neprimetnim znacima da ga ovaj
razgovor ne zanima i da bi želeo što pre da ga završi. Ðorđe više nije mogao da kontroliše svoje
emocije. Glas mu je postajao sve jači, i više nije mirno sedeo u stolici.
– Nije čudo ako su mi živci popustili. Već petnaest godina trpim ovu torturu, izolaciju,
žandarme, rešetke na prozorima, a ponekad, kao uzgred, puške i okove. Moji živci su se usudili
da se pobune, da dignu glas, da kažu istinu, a to je, izgleda, najteži simptom živčanog oboljenja.
– Nisu samo u pitanju bolesni živci, vaš slučaj je teži... Vi patite od manije gonjenja.
– Od manije gonjenja? Na osnovu čega to zaključujete?
Pred oči, kao u ubrzanom filmu, izašli su svi neprijatni momenti njegove mladosti, zbog
kojih je i smešten u ovaj azil. Prebijanje sobara, što je bila senzacionalna afera u aristokratskim
krugovima Beograda naduvan je preko svake mere. Jeste ga udario u nastupu besa ali ni izdaleka
to nije bilo prebijanje. Čovek jeste umro kasnije ali ne od toga. Uzrok je mogao biti bilo kakav.
Uostalom, bila je to jedna nezainteresovana lenština, koja je svoj posao obavljala bez trunke
pažnje, posvećenosti i koncentracije, a svakodnevne omaške, da prinese pogrešnu kravatu ili
zaboravi dugmad za košulju, nisu se mogle ni pobrojati.
Doktor Vojnović je vešto, naizgled ravnodušno, dosipao ulje na vatru, provocirajući
princa novom konstatacijom, tobože zapisanom u fascikli ispred njega.
– Činilo vam se, na primer, da vas truju... Svuda vidite zaveru protiv sebe.
– Da su me trovali alkaloidima, davno, utvrdio je lekarski konzilijum. Moj sukob s
Pašićem je postojao, ali tome se nije pridavala posebna pažnja.
Bila je ovo još jedna neprijatna epizoda koje se prisećao s nelagodnošću, nikad o njoj nije
mogao da razmišlja do kraja i da se priseti svih detalja. Uvek bi ga nešto zaustavilo da dopre do
zadnje, ključne instance ove teme. Da li je Pašić zaista smogao hrabrost da naredi njegovu
likvidaciju ili je iza toga stajao neko drugi. Ako jeste... mogao je to biti samo jedan... koji je
neizmerno voleo vlast... Ne, neće sada razmišljati o tome...
– Ima i drugih simptoma kod vas. Vi mrzite svoju porodicu.
– Mrzim svoju porodicu? To prvi put čujem, doktore. Oca sam uvek voleo, a on je voleo
mene više od Aleksandra i Jelene. Sestru sam voleo celog života. Sa dedom i babom bio sam u
najboljim odnosima. Kad je deda, posle ujedinjenja, prekinuo sa našom dinastijom, održavao je
veze jedino sa mnom. Tetka Jelena je prezrela Aleksandra baš zbog mog hapšenja.
Ovde ga je uzbuđenje savladalo i morao je da zastane. Grlo ga je steglo i trebalo mu je
nekoliko trenutaka da se povrati i dovrši rečenicu.
– Ako smatrate da je bolesno to što nisam voleo Aleksandra, onda pogledajte malo bolje
ovaj zatvor, ove rešetke i naoružanu stražu.
Sada više nije mogao da se kontroliše. Drhtavim prstima je izvadio tabakeru iz džepa,
nervozno je potegao upaljač dva puta dok ga nije upalio i prinevši ga cigareti u ustima jedva
dočekao da se ona zažari kako bi žudno povukao dugi dim.
– Gde je tu logika, koju vi zastupate, da žrtva treba da voli svog tiranina i da je to
prirodno? Uostalom, to je sve postalo bespredmetno Aleksandrovom smrću... Ono što je podlo,
da je Pavle kao namesnik i porodični savet odlučio da ostanem ovde. To je ključno!? Zašto? Jer
sam opasan po krunu i dinastiju!? Ja, koji sam se krune odrekao? Nema opravdanja za moj
boravak ovde, niti će ga biti.
Sad je već vikao, nesposoban da zadrži emocije, dok su ga ledene, riblje oči fiksirale i
prosto podsticale na dalje tirade, koje će sve završiti u novom izveštaju i nekoj debeloj fascikli.
– Vi odbijate terapiju i ostajete uporni u svojim stavovima.
– Niste izašli u susret nijednoj mojoj želji. Sećate li se, kad sam ovde doveden, da sam
molio da mi se dozvoli da gajim fazane. Odbili ste me. Predložili ste mi da stružem daske kao
terapiju!
Razmahao se rukama tako da je pepeo sleteo sa cigarete i završio ispred doktora
Vojnovića na fascikli. Ne uzbuđujući se, ovaj je nadlanicom sklonio pepeo s papira.
– Opet padate u jarost... Eto, vidite... Naš je razgovor završen...
– Završen? Znam da je završen, mučitelju duše. Duša ti je mračna, kao i tvoji metodi...
Besno je skočio, skoro preturio stolicu i izašao iz kancelarije. Doktor Vojnović je uzeo
pero, sporim pokretima otvorio poklopac mastionice, ne pokazujući nijednim pokretom lica da ga
je Ðorđevo ponašanje poremetilo ili uzbudilo. I protiv svoje volje ponovo je pregledao požutele
isečke iz novina, beleške kraljevskih agenata o Ðorđevim susretima u Parizu i jedan neobičan list,
Carigradski glasnik na srpskom jeziku iz 1909. godine. Objavili su intervju sa princem Ðorđem
Karađorđevićem povodom aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Nije mogao a
da ponovo ne pročita rezime intervjua.
„Ne smemo dozvoliti da budemo zatvoreni u kavez; ne možemo, ne smemo dozvoliti da
nam se životne žile podvežu, što bi nas dovelo u potpunu nesnosnu zavisnost, političku i
privrednu. Srpski narod je ovu grudu srpske zemlje oslobodio takoreći golim rukama; on ne sme
nikada napustiti tu svoju krvlju zatopljenu slobodu, a ko bi nas na to gonio, goni nas namerno i sa
ciljem u neotklonivi očajni rat.
Danas je moja dužnost da spremim sebe i svoj narod, i sad, u ovom teškom trenutku, za
mene nema drugog izbora, do taj, da svoju čast založim za uspeh našeg životnog boja i da svoj
život posvetim i žrtvujem tom ratu.
Daleko sam od toga da mrzim, ne poštujem Austrougarsku ili ma kog drugog. Ja samo
tražim isto kao i sav moj narod, pre svega naše nesumnjivo pravo.
Našu stvar predali smo zasad kulturnoj Evropi. Molili smo njen sud, a sad ćemo pričekati
da vidimo, hoće li biti pravedan ili ne.
 Zamislio se. Hrabra izjava budućeg kralja, iskrena, patriotska, nediplomatska, tipična za
Ðorđa Karađorđevića. Mračan je ovo slučaj, daleko od toga da je u pitanju psihička nestabilnost.
Ne treba se mešati previše u nešto što je ovako opasno. Samo rutinski raditi svoj posao. Ponovo
je umočio pero u mastilo i počeo da piše.
 Peto poglavlje

Dan u bolnici proticao je mirno. Bar bi tako izgledalo nekom neuvežbanom oku, koje ne
bi moglo da primeti šta se sve dešava iza teških zidova, metalnih vrata. Ni u krugu bolnice nije
bilo više aktivnosti, vreme šetnje bilo je prošlo, samo bi poneki čovek prošao stazom, žureći, kao
da ima gde da se zaputi.
Jedina užurbana mesta, iz kojih se čula aktivnost, bila su kuhinja i perionica. U perionici
je radilo najviše pacijenata a sam prizor ličio je na predvorje pakla u kome je desetina đavolčića
užurbano obavljala svoj posao. Bila je to velika podrumska prostorija, mračna, sivih ispucalih
zidova, a uski i duguljasti prozori pri vrhu prostorije gledali su na dvorište i bili jedini izvor
svetlosti. U jednom uglu, nasuprot ulaznim vratima, uza zid je stajalo nekoliko velikih kazana u
kojima se zagrevala voda. Nekolicina ljudi je vredno ložila vatru ispod kazana i činilo se da to
ima trenutnog efekta, jer je voda, koja je cevima dovođena u veliko betonsko korito, bila vrela,
što se videlo po ogromnom oblaku bele pare koja se iz njega dizala. Kroz ovu belu i gustu maglu,
drugi bolesnici, s kofama u rukama, ulazili su i izlazili iz ovog belog zida, grabili vodu u kofe i
prenosili je do drugih betonskih korita u kojima je, u gomilama, bio nabacan veš. Na vrhu svake
gomile stajao je sapun u obliku kocke, žute boje i nepravilnih dimenzija, veličine osrednjeg
kamena koji teško da bi mogao da se uzme u jednu ruku.
Bilo je potrebno desetak kofa vrele vode da bi se betonsko korito napunilo do pola.
Bolesnici s kofama su žurili koliko su mogli, mimoilazeći se u polumraku, oznojeni, iskrivljeni
od težine kofa, prosipajući usput vodu, po podu ili po nečijim nogama u mimoilaženju. Kada bi
se to desilo, usledile bi psovke ili naprosto prigušeni jauci i nerazumljivo grleno reagovanje ali se
niko nije zaustavljao jer se to ponavljalo više puta u toku rada.
Uskoro je perionica cela bila u izmaglici isparenja, šljapkanju prosute vode na betonskom
podu, a dvojica čuvara koji su stajali kod vrata, namrgođeni i besni jer im je dopalo dežurstvo u
ovoj rupčagi, pokušavali su da razaznaju šta se sve dešava u prostoriji. Naređenja i uputstva
dovikivali su s vrata, ne želeći da sami gaze po prosutoj vodi i da se guraju s oznojenim
radnicima koji su marljivo sapunjali veš nabacan u korito. Sem toga, smrad usranog veša bio je
nepodnošljiv i podizao je želudac a to što su stajali na vratima i palicama pokazivali gde da se ide
i šta da se radi, unosilo je više pometnje nego što je koristilo. Uvek bi se pogrešni bolesnik, na
koga se povik nije odnosio, zaustavio s iznenađenim i upitnim izrazom na licu i očekivao neko
naređenje. Onda bi sledila nova naređenja, zaustavljali bi se sledeći bolesnici, prvi bi neodlučno
kretali dalje, drugi, pozvani, vrteli bi se ukrug, menjali smer kretanja, spuštali kofe u koje bi treći,
nailazeći, udarali, i uskoro je između korita nastajala prava gungula.
Onda bi jedan od čuvara zagazio u ovaj pakao, objasnio i gurnuo onoga za koga je mislio
da je započeo ovu gužvu ali to više nije imalo nikakvog značaja. Nakratko, gužva bi se razredila,
izgledalo je da se neće ponoviti ali ne bi prošlo ni nekoliko trenutaka, ponovo bi čuvari počeli da
se deru i nešto pokazuju, sad već i sami oznojeni, bešnji nego na početku rada, i njihovo mešanje
u sve ovo nije davalo nikakve rezultate, ni ranijih dana, ni danas, a sigurno neće pomoći ni sutra.
Nisu odustajali od svog uzaludnog dirigovanja ovim raštimovanim orkestrom koji je radio po
nekoj svojoj logici i organizaciji, uvek isto, uglavnom pogrešno, ali bi se nekakav rezultat na
kraju pojavio. Oni vredniji, prisebniji, opran veš bi rukama prenosili do korita sa hladnom
vodom, desno od ulaza, gde se veš ispirao.
U krajnjem i najmračnijem budžaku, dijagonalno i desno od vrata nalazilo se betonsko
korito u kome je bilo više veša nego u drugima. Bila je to prava gomila koja je izgledala kao
prljava piramida nabacana i izručena u korito koje je zbog toga izgledalo malo. Sa ovim brdom
veša trebalo je da se izbori mali, kvrgavi, ćelavi bolesnik, srednjih godina, zadihan i gegav u
hodu, kome je i kofa napunjena vodom predstavljala problem, a činilo se da nema nade da sve
ovo može da opere. Vukao je već ko zna koju kofu vode po redu.
Izručivao ih je u korito ne gledajući kao da je pretpostavljao da korito pušta vodu na
nekom nevidljivom mestu i da ga nikad neće napuniti.
Kao da nije primetio da se brdo veša, potkopano vodom, polako širilo po koritu. Sipao je
vodu i dalje, gledajući sebi pred noge, vukao kofe gegajući se polako. Konačno se činilo da ga je
snaga izdala. S teškom mukom je podigao kofu do ivice korita, nagnuo je i pola vode usuo u
korito a pola pored, niz ivicu i po svojim nogama.
Podigao je pogled i rukom pogurao deo gomile veša koja je uporno stajala u levom uglu
korita. Nešto ju je zadržavalo da se spusti potpuno u vodu i gurnuo je gomilu jače, još jednom.
Veš se lagano otisnuo niz vodu, a ispod njega se pokazalo ono što ga je kočilo. Bio je to starac
koga su Mihajlo i bolničari izneli iz sobe noć pre toga. Na njemu nije bilo rana, samo mu je retka
bela kosa lelujala u vreloj vodi a široko otvorene oči bile upravljene ka tavanici.
Zabuljenom bolesniku koji ga je otkrio trebalo je vremena da shvati da neko mrtav leži u
njegovom koritu. Šta će tu, šta traži tu, kad on tu pere veš? Otkud ove plave razrogačene oči u
vodi koja se puši i koje nešto hoće da mu kažu? Kroz maglu sporog shvatanja dopirao je strah da
nešto nije u redu sa starcem koji leži u vodi. I kako je strah rastao, prelazio u paniku, tako se i
telo posmatrača grčilo, počelo da podrhtava i konačno je iz njega provalio strašan krik. Više je to
bio urlik ranjene zveri koju je pogodilo lovčevo koplje. Strašan je bio taj krik sačinjen od bola i
straha koji je prosto pulsirao u glasu postajući sve jači. Prisutni u perionici odmah su znali da se
desilo nešto strašno i prosto su se zaledili. Čuvarima je trebalo samo pola trenutka da to isto
shvate i potrčali su ka koritu i čoveku koji je stajao pored njega i urlao, odgurujući usput one koji
su im se našli na putu. Nesrećni čovek je prestao da urla ali se tresao kao prut. Iz nosa i uglova
usana curile su mu sline i bale. Od straha pišao je sebi u gaće a mokraća se u mlazu slivala niz
levu nogavicu. Umesto krika, jakim glasom, iako isprekidanim, počeo je da viče. – Fantom...!
Fantom... ubija! Fan... Udarac palicom prekinuo je njegovu rečenicu i bez glasa se sručio na pod,
licem udarivši u mokri beton.
Bilo je dovoljno i ono što je izrekao. Reč fantom izazvala je pravu paniku. Jedan po jedan,
stojeći pored svojih korita, ljudi su počeli da reaguju. Neki su vrištali, neki su se histerično grčili,
skakali u mestu u strahu, i vikali „fantom, fantom". Neki su se bacili na kolena i šakama udarali
po vodi na podu. Neki su slinili, ljuljajući se levo–desno, a krici „fantom, fantom" su postajali sve
jači. Dvojica čuvara, posmatrajući ovu mahnitost koja je rasla, uletali su među bolesnike i prvo
rukama, a onda palicama pokušavali da ih smire i ućutkaju. Jedan od njih je dunuo u pištaljku
više puta i njeni zvuči pomešali su se sa kricima ljudi, stvarajući zvuk koji je cepao uši. Vrata
perionice treskom su se otvorila i unutra nahrupi grupa čuvara vitlajući palicama. Pomahnitali
bolesnici, krici, zvuči pištaljke, povici „fantom je ovde", skakanje nekih bolesnika koji su
ugledali otvorena vrata i krenuli na njih, izazvali su reakciju pridošlih čuvara. Nemilosrdno su
oko sebe počeli da udaraju bolesnike, polusvesne onoga što se događa, unezverene, krvavih
glava, razbijenih noseva i usana iz kojih je liptala krv, popadalih, preko kojih se gazilo, šutiralo,
nemilosrdno ritalo, dok su oni koji su te udarce primali pokušavali da se zaštite rukama ili
puzanjem, da se izmaknu. Srećom, udarači su se brzo umorili i shvativši da niko ne pruža otpor,
prestali da zamahuju palicama. Perionica je ličila na pravo bojište. Desetina prebijenih i
povređenih ležala je na podu, u vodi i krvi i zapomagala. Desetina onih koji su ostali na nogama,
šćućurila se u jednom uglu u preplašenu gomilu, drhtala i plakala, preklinjala da bude pošteđena
daljih batina i patnje, i kroz razbijena usta šaputala i molila fantoma, nevidljivu i strašnu spodobu
koja ubija već godinama bolesnike, njih, ljude i nesrećnike s kojima su delili život u ovom paklu,
da ih poštedi, preskoči i ne primeti da uopšte postoje.
 Šesto poglavlje

Svakodnevna rutina života u kući ovog jutra bila je narušena ulaskom bolničara Mihajla.
Upravo se završila jutarnja šetnja i Ðorđe je želeo da sledećih sat vremena bude sam. Neki
nedefinisani pritisak rastao mu je ponovo u želucu, ispod grudi, činio ga nervoznim i napetim.
Poželeo je da bude sam, da smiri taj pritisak, i sad ulazi ovaj buzdovan, kuca na vratima kao da
hoće da ih razvali, prokleta budala koja glumi smernost, a ima pogled zmije. Uveo je mladića,
zbunjenog, nemog. Mihajlo je stao mirno ali posprdni ton njegovog glasa nije odavao poštovanje.
Seoska verzija iskompleksiranog budalaša, pomisli Ðorđe. Ništa novo, ništa novo pod kapom
nebeskom...
Visočanstvo, dovodim vam novog sobara. On je iz viših krugova beogradskih, pa će vam
odgovarati...
– Možeš da ideš.
Ðorđev glas je namerno bio potcenjivački, što je odmah izazvalo neprijateljski Mihajlov
pogled.
– Ne stoj tu kao drvena mlada. Izađi. Mihajlo je izašao, besno zalupivši vrata. Ðorđe je
prišao pridošlici okrenuo leđa i na radiju tražio stanicu sa muzikom. Kad je pronašao ono što je
želeo, okrenuo se i osmotrio Petra bez reči. I Petar je posmatrao ovog visokog suvonjavog
čoveka, naboranog lica, tužnih očiju.
– Recite... šta treba da radim... Petar je govorio tiho, gotovo da se nije čuo od zvuka
muzike s radija.
– Šta znaš da radiš?
– Znam sve...
– Je znaš da kuvaš kafu?
– Znam.
Odgovorio je brzo, još dok Ðorđeva rečenica nije bila izgovorena do kraja.
– Skuvaj kafu za obojicu, pa ćemo da razgovaramo.
Sedeli su za stolom ćutke i držali u rukama šolje s kafom. Ðorđe je svoju držao obema
rukama, a Petar je, nesvesno, učinio isto, iako je retko pio kafu a uglavnom iz malih šolja, kod
kuće... Ðorđe je srknuo vrelu kafu.
– Ovo je užas od kafe.
– Dugo nisam kuvao
Ćutali su i srkutali. Naizmenično, kao da se takmiče, srk na srk.
– Doktor te je poslao da me špijuniraš?
lako je pitanje bilo izrečeno mirnim glasom Petar se trgnuo i podignuta šolja zastala je na
pola puta do usta.
– Nije... Ja sam tražio lakši posao, jer nisam bolestan... Onda mi je rekao za vas, da je to
najlakši posao ovde.
– Ako nisi bolestan, zašto si ovde? Glas je za nijansu bio oštriji ali je Petar nastavio da
gleda u sto ispred princa.
– Iz sličnog razloga kao i vi... mada moj slučaj nije drastičan kao vaš...
 – Otkud ti znaš kakav je moj slučaj...?
Sad je glas bio oštar, ne jak, i Petar je podigao pogled do ovog čudnog, ozbiljnog lica.
Bilo je nečega u prinčevom pogledu, u celom izrazu, što je odavalo snagu, ulivalo respekt zbog te
ozbiljnosti, ali ne na način bolničara, njihova pretnja je bila siledžijska...
– Niko ne zna kakav je moj slučaj. Od srednjeg veka u Srbiji nije bilo ovakvog slučaja...
Bilo je ubistava, oslepljivanja očeva i braće, ali zatočenja koje traje petnaest godina – nije bilo.
– Bar ste živi...
Petrov glas je sada delovao opuštenije, nije bilo u njemu početne zbunjenosti, a i ispijanje
kafe mu se nije činilo tako bezveznim kao u početku.
– Nisam živ, samo vegetiram... Da je Bog hteo da me uzme na Solunskom frontu spasao
bih se ove bede i bio zapisan kao kraljević koji je časno umro za otadžbinu. Ovako... Sadističko
mrcvarenje koje traje i traje...
– Video sam već taj sadizam u bolnici... Ðorđev pogled i naginjanje ka Petru bili su žešći
nego što je očekivao.
– Šta ti znaš o tome?
– Gledam. Neki bolesnici se tretiraju strašno, tuku ih, vezuju... Neki su u samicama, njih i
ne viđamo.
Sad je bez nelagodnosti gledao u Ðorđa koji je zavaljen sedeo u stolici, malo nagnut u
desnu stranu, sa ispruženom desnom rukom pored šolje za kafu, na koju kao da je zaboravio.
Ćutao je, pogleda fokusiranog naniže, negde pored Petra.
– A... da li ima naprasnih smrti?
Nije dobro odglumio ravnodušnost u pitanju i Petar je, ne znajući zašto, odgovorio
pitanjem za koje je znao da je povlačenje i pokazivanje nesigurnosti i nepoverenja.
– Šta mislite pod tim?
– Mislim na neobične smrtne slučajeve.
– Ne znam... Ja sam odskora ovde.
Zaćutali su. Atmosfera koja je bila nagoveštaj normalnog razgovora i početka poverenja
kao da je išcilela. Obojica su toga bili svesni.
– Nisi iskren, a hoćeš da budeš ovde. To ne može. Sa mnom moraš da budeš veoma iskren
ili se nećemo složiti.
Petar je sedeo pognute glave.
– Počisti stan i možeš da ideš.
Ðorđev glas je bio ravan. Ućutao je i izašao na trem. Petar je uzeo metlu i počeo da se
osvrće po sobi, ne znajući odakle da počne.
 Sedmo poglavlje

Nedelja je bila dan sveopšte radosti. Za bolesnike je to bio dan dolaska rodbine, posete
koja je značila radost, donosila nešto topline, atmosfere kuće u kojoj su živeli i bili srećni, makar
nakratko. Radovali su se i čuvari jer rodbina je donosila ono što je imala, namirnice, cigarete i
ponekad novac, namenjen podmićivanju, da bi se osigurao bolji tretman nesrećniku unutar ovih
zidova. Mihajlo je bio šef, neograničene moći, svim čuvarima i ostalom osoblju. Sve što je
doneseno moralo je da prođe kroz njegove ruke, a pogledom kopca pratio je sva zbivanja u
dvorištu, na klupama, stazama za šetnju, da neko slučajno ne doturi nešto krišom.
Uzdahnuo je. Kakvi glupaci! Čak i da nešto pokušaju da krišom dodaju svom blentavom
sinu ili kome su već to davali, nije bilo mogućnosti da to ostane sakriveno. Mihajlovi psi čuvari
bi izvršili pretres svih bolesnika čim bi se vreme posete završilo i kapija zatvorila. Bolesnicima
ništa nije bilo potrebno, sve su dobijali u bolnici, bio je njegov nepokolebljiv stav. Hrana spolja, i
alkohol, bili su zabranjeni internim pravilnikom bolnice, što rodbina nije znala. Cigarete? Taman
posla. Da neko zapali posteljinu, bolnicu, kakva ideja!
Nisu to bile male količine hrane i pića koje su stizale. Uprava bolnice i lekari su znali šta
se dešavalo svake nedelje. Mihajlo je to znao da diskretno sprovede, hrana i piće su bili za
čuvare. Novac je pažljivo razdeljivao, svima pomalo, toliko da ne bude banalno sitno,
potcenjivački, već da bude obećavajuće i da se desi svake nedelje. Nakupi se to... Sebi je odvajao
više nego ostalima, ne zato što je bio gramziv nego zato što je imao veće potrebe... Imao je
nesrećno veliku porodicu na selu, ali ne blizu, jednom mesečno slao im je ponešto novca, sitno ali
da im stigne. Da ga blagosiljaju, pričaju hvalospeve i dižu ga u nebesa, jer eto, šalje novac,
pomaže, pečalbarski tvrdi dinar, kao da je za njega radio u rudniku... Kad bi pomislio na kuću, na
bedu i poniženja koja je doživljavao od oca, bolesnog i nesposobnog, ali arogantnog, neprijatnog,
gorkog, i od ujaka, nemilosrdnog, koji je znao da mu zalepi tešku ćušku na svaki znak izvlačenja
i ili lenstvovanja, koji je upravljao i svojom i njihovom i kućom, smučilo bi mu se, mržnja bi
navrla na oči, kletve na stisnute usne. Vratiće se jednog dana, namerno, čim skupi dovoljno novca
i razjuriće svu tu bagru od familije, rodbine bliže i dalje, uzvratiće i platiće svima po zasluzi, a
onda će gledati kako se uvijaju, mole, pljuju krv i tonu i saginju se...
Iz prijatnih, uvek istih razmišljanja, trgao ga je Dobrosav. Kapija bolnice se otvorila i
rodbina, uglavnom seljaci a tek poneki građanski odeveni, krenuli bi ka glavnoj zgradi da se
prijave kako bi im izveli njihovog milog i dragog, a onda da priđu gospodinu Mihajlu koji je
stajao na stepeništu, namršten kako dolikuje moći koju je predstavljao, a pored njega je stajao
Dobrosav sa velikim delovodnikom u ruci u koji je tobože beležio šta je ko dao i za koga. Za
razgovor s rodbinom bio je zadužen Mihajlo i prvi u redu bio je seljak sa šubarom u ruci, koju je
skinuo još na pet metara udaljenosti od Mihajla.
– Gospodine Mihajlo, evo doneo sam kako si reko. Tu je rakija i sir i dve banke...
– Dve banke...? Pretrgo si se.
Posmatrao je s prezirom šarenicu i provijant u njoj a pruženu čvornovatu šaku sa dve
izgužvane novčanice nije ni pogledao.
– Izvini, biće više sledeći put... Molim te, pripazi na onog mog, a ja ću ti se odužim.
– Ne znam šta da ti kažem... Znaš li ti koliko se ja, gospodin Dobrosav i ostali, mučimo da
pomognemo... a ovo mi je hvala.
– Oprosti...
Sada je dolazio trenutak koji je Mihajlo najviše voleo i namerno je pojačao glas da bi ga
čuli i ostali.
– Je l' znaš ti, bre, da nas bolesnici psuju, vređaju, gađaju papučama i rade i gore stvari, da
ti ne govorim. .. Seru i pišaju u gaće, a ja treba da ih perem, negujem i ostalo. Je l' ti misliš da je
to lako?
– Oprosti, gospodine Mihajlo, do neba ti se klanjam! Ti znaš da sam ja čovek od reci,
odužiću se, ne brini, samo ga pripazi...
Mihajlo se lomio. Bio je dobar u ovim stvarima. Namrgođeni izraz bi se postepeno
ublažio, uzdahnuo bi, klimao glavom kao da sam sa sobom vodi razgovor, kao da se bori protiv
više njih koji mu ne dozvoljavaju da popusti, da bude čovek, jer, evo, preko puta je neko kome
treba pomoći. Konačno je pobedio, prelomio, trgnuo se i uspravio, pogledao čoveka u oči i rekao
mu iskreno, ljudski, da je prihvatio njegovu molbu.
– Dobro, šta mogu kad sam duševan čovek... Uvek na moju štetu... Ja, bre, noću ne
spavam, razmišljam o njihovim sudbinama i kako da pomognem. Ajd pođi sad, moram i sa
drugima da razgovaram. I sledeći put nemoj da omaneš.
– Neću, gospodine Mihajlo, ne brini. Rukovanje i skoro radostan odlazak seljaka koji je
još za nedelju dana produžio nadu da će biti bolje... da će se stvari odvijati dobro. Okrenuo se i
pohitao ka kapiji, ne osvrćući se, da se gospodin Mihajlo ne predomisli...
Već je sledeći posetilac pristupio ali se Mihajlo okrenuo Dobrosavu.
– Isprati ovog do kapije i objasni mu šta da pripremi.
– Dobro.
Dobrosav je pohitao za seljakom koji je skoro bio stigao do kapije. Mihajlo se, opet s
maskom mrguda na licu, okrenuo sledećem seljaku, koji samo što nije zaustio da krene sa svojom
litanijom.
– Čekaj, bre, gde si navro. Jel' vidiš da je gospodin Dobrosav zauzet. Sačekaj tu.
Zbunjeni seljak, sa blesavim, izvinjavajućim osmehom na licu, povuče se. Besmisleno se
klanjao, mucajući.
– Izvini, gospodine, sačekaću.
Sve ovo je Petar, naslonjen na potporni zid stepeništa od cigala, posmatrao s gađenjem.
Želudac mu je bio stegnut, hteo je da reaguje na ovo prostačko i bahato ponašanje, besan na
snishodljive seljake, jadnike koji su se uvijali pred ovim šljamom. Kad bi znali, kad bi samo znali
kako se postupa s njihovom decom, rođacima, zbog kojih su dolazili, kad bi samo pomislili... Ušli
bi s vilama, sekirama, vrljikama, i zatukli ovu gamad... Hteo je da neko za njega iskali bes koji je
osećao. Nije mogao sebi da prizna, voleo bi da i njemu dođe poseta ali je znao da se to neće
desiti. Nema ko...
Tok ovih samosažaljivih misli, zbog kojih je sam sebe mrzeo, hteo da sebi udari šamar
pred svima, prekinuo je vitki, mršavi mladić, tamnog tena i kovrdžave kose, lepih crnih očiju.
Skoro se spotakao o Petrove noge i pao, neprestano se osvrćući, ruku podignutih i zgrčenih na
grudima.
– Šta je, Mojsije, gde ti je poseta?
– Dolaze Nemci... Jesi li čuo! Dolaze... Šaputao je, grcao, disao isprekidano, mršavo telo
se treslo, drhtalo, pa ga je Petar obgrlio oko ramena. Mojsije se nije smirio, pokušavao je preko
Petrovog ramena da vidi zamišljene likove... Nije primetio da se pred kapijom zaustavio crni
automobil iz kog su izašli ozbiljan, stariji čovek u crnom odelu, negovane bele brade, i jedan
mlađi, obučen istovetno.
 – Evo, stigli su ti otac i brat
Petar je Mojsija uhvatio za ramena i blago ga okrenuo ka posetiocima koji su ušli u
dvorište.
Mojsije je potrčao i bacio se ocu u zagrljaj, skoro ga oborivši.
– Sine...
– Tata... Nemci dolaze. Čujem ih... Čujem im korake, sve su bliže. Samo što nisu stigli!
Počeo je da se trese u panici. Otac ga je držao čvrsto zagrljenog, a brat je zagrlio obojicu
preko leđa i zagnjurio svoje lice blizu njihovih. Petar je ovo posmatrao samo trenutak a onda,
smrknutog lica, priđe Mihajlu.
– Da li je meni stigao paket?
– Nije...
Mihajlo je hteo da doda još nešto, na svoj osoran način, ali grimasa na Petrovom licu i
tvrd pogled ga zaustavi.
– Nesigurna ova pošta... Zagubi se to...
Petrov glas i izraz lica bili su otvoreno podrugljivi. Okrenuo se lagano i udaljio, ukočenih
kolena, gegajući se kao patak, s rukama zataknutim u džepove. Nije ga dotakao ni uplašio
Mihajlov pogled pun mržnje.
 Osmo poglavlje

Vila Stojadinovićevih bila je jedna od najlepših na Senjaku. Građena u modernom stilu,

od belog kamena, na sprat, čiji je centralni polukružni balkon bio isturen iznad ulaznih vrata,
oslonjen na raskošne stubove, između kojih su polukružne stepenice od uglačanog granita vodile
u kuću. Iako je bila poodmakla noć, činilo se da je u kući zabava tek počela. Čula se muzika i
nejasni žamor glasova. Nije se moglo razaznati da li se gosti smeju ili razgovaraju ali bili su
dobro raspoloženi, što bi mogao da zaključi svaki prolaznik. Po broju parkiranih automobila u
velikom dvorištu bilo je jasno da je krem beogradskog društva večeras bio prisutan, a dokoni
vozači u uniformama stajali su u malim grupicama i razgovarali.
Ogroman salon u prizemlju kuće bio je ispunjen zvanicama. I žene i muškarci, uglavnom
srednjih godina, napravili su mali polukrug ispred domaćina kuće. Konobari u belim sakoima već
su poslužili šampanjac i kako to biva na proslavama sada je domaćin trebalo da im se obrati
recima dobrodošlice, a oni iskusni posetioci ovakvih prijema stajali su u pozadini, spremni da
šmugnu u neki tihi kutak kad se gnjavatorski govor domaćina oduži.
Domaćin je bio naočit muškarac pedesetih godina. Ne mnogo visok ali stamen,
markantnog mesnatog lica sa gustim brkovima, odavao je snagu, energiju, uspešnost i
zadovoljstvo zbog kog se i spremao da se obrati gostima. Žamor se polako stišao a Adam
Stojadinović je strpljivo čekao, osmehujući se levo i desno, svestan da je ovo noć njegovog
zadovoljstva.
– Šta da vam kažem, gospodo i moje dame. Zadivljujućih pedeset godina postoji Srpska
moravska banka, koja je od svog nastanka preživela i Balkanske ratove i Prvi svetski rat. Živa je,
jača i raste. Šteta da moj otac, Živadin, osnivač banke, to ne može da vidi. Jer, da je živ, bio bi
ponosan na sve nas. Da bog da, proslavićemo i stogodišnjicu.
Podizanjem čaše završio je govor, a povici „bravo", „hoćemo", „tako je", i aplauzi podigli
su temperaturu. Orkestar je zasvirao tango i uskoro su plesni parovi potisnuli uza zid one koji su
pijuckali, posmatrali i ogovarali.
U kuhinji užurbanost je bila na vrhuncu. Kuvari su stajali nad šporetom, a za dugačkim
stolom nekoliko žena je komade mesa, sira, paradajza seckalo, aranžiralo na komadima pečenog
hleba i stavljalo na ovale, dok su nestrpljivi konobari čekali da se to završi. Uzimali su
poslužavnike s hranom i brzo kretali ka salonu. Sve ovo je nadgledala mlada žena tridesetih
godina, u elegantnoj crnoj haljini s dubokim izrezom na grudima. Oko nje se muvao Petar,
namerno joj smetajući, kao da je želeo da se sudare ili očešu jedno o drugo. Bio je u elegantnom
crnom odelu sa sivim prslukom i romantičnom svilenom kravatom. Dok je ona posmatrala rad
žena, Petar je pružio ruku preko njenog ramena i uzeo sa ovala jedan ordevr. Ona ga je, tobože
negodujući, koketno lupila po ruci ali tek pošto je meso završilo u njegovim ustima. Stajali su
vrlo blizu jedno drugom.
– Marina, ovakvi udarci mi govore da vam se dopadam.
– Ne baš. Previše ste mladi za moj ukus. Ljutim se što kvarite tanjire koji idu pred goste.
Imala je lep, dubok glas i govorila mirno i sigurno.
– Previše mlad? Ko bi rekao da je to presudno. Vi znate da na zrelo drvo ide mlad kalem.
– Prvi put to čujem. Gde ste to pokupili?
 – Na fakultetu.
– Kom fakultetu? Vi ne studirate poljoprivredu nego finansije.
Petar se skoro nadneo nad nju. Šaputao joj je u vrat.
– Ja sam kalemar naturščik.
– Vidi se... Nećete opet nešto da uzmete sa tanjira?
– Neću. Čekam da ga uzmete s obe ruke...
– Da?
Podigla je oval. Petar koji joj je stajao iza leda spustio je obe ruke i prislonio ih na njeno
dupe. Ona je ostala mrtva hladna, kao da je upravo to očekivala. Petar je još sekund očekivao
njenu reakciju a ona je stajala mirno, čekajući njegov sledeći potez.
– Čestitam. Mislio sam da ćete da vrisnete i ispustite tanjir.
Nije sklonio ruke.
– Zašto bih vrisnula?
Petar se odmakao. Ušao je konobar i preuzeo tanjir. Okrenuo se Petru.
– Vaš otac poziva sve u salon.
Adam Stojadinović je ponovo izabrao mesto ispred gostiju. Oči su mu se caklile, dobro
raspoloženje i popijeni šampanjac su omekšali inače kruto i kontrolisano ponašanje direktora
velike banke. Petar i Marina su izašli iz kuhinje i stali na ivicu kruga, u pozadini.
– Dragi prijatelji, obraćam vam se večeras po drugi put, da vam saopštim još jednu stvar.
Prva je bila o našoj banci i njenom jubileju, a druga je privatne prirode... Vi znate da sam ja, pre
dve godine, ostao bez svoje životne saputnice, Radmile. Bez nje, život mi nije bio lak.
U salonu je zavladala tišina. Svi su instinktivno osećali da će uslediti nešto važno. Petar
ga je posmatrao blago namršten, a u grlu je osećao lagano stezanje. Njegov otac nije nikada pred
ovolikim skupom govorio o svom privatnom životu. Lukavi lisac to radi namerno, ima neki plan.
– Bio sam usamljen i nesrećan. Mislio sam da će tako biti do kraja života. Ali, iznenada se
na horizontu pojavila svetlost, žena koja je došla da izleči moju tugu. Dame i gospodo,
predstavljam vam moju zaručnicu, a uskoro i suprugu, gospođicu Milenu Mitrović.
Pružio je ruku lepoj devojci, duplo mlađoj od sebe, koja je prišla iz prvog reda i stala
pored njega. Buran aplauz pozdravio je ovu scenu. Petar je stajao zgromljen. Marina mu je
spustila ruku na rame naslućujući šta se u mladiću dešava. Adam se okrenuo ka njima.
– Pozivam i mog sina, Petra, da nam se pridruži, jer ovo je srećan dan za porodicu
Stojadinović. Petre...
Petar je stajao neodlučan, zblanut. Svi gosti su se okrenuli k njemu i aplaudirali. Marina
ga je lagano gurnula s leđa i on je poput zbunjenog robota, ne znajući gde ide, istupio. Otac ga je
lažno srdačno i napadno zagrlio. Nije to uradio godinama. Petar je ruke držao uz telo, ne
pokušavajući da uzvrati zagrljaj. Kad je Milena pokušala da mu priđe i takođe ga zagrli, Petar se
okrenuo, potpuno je ignorišući. Adam ga je, čvrsto ga držeći za podlakticu, privukao sebi i
prošaputao.
– Reci nešto... pametno.
Petar je odsutno klimnuo glavom, oslobodio se očeve ruke koraknuvši napred, a onda,
posle kratkog oklevanja, isturio nogu napred, presavijen u struku, sa rukom koja je podbočila
bradu, kolutajući očima, kao blesavi Arlekin. Bila je to drastična promena, ali glas mu je bio
snažan i zvonak, bez trunke kolebanja ili nesigurnosti.
– Braćo, znani i neznani, počujte! Tužni direktor banke bi da se usreći!
Adam ga je gledao zaprepašćeno, a i ostali prisutni su počeli da se zgledaju.
– Mlada guza...
Ove reči izazvaše prve uzdahe zaprepašćenja.
 – ...zamena je za sećanje na moju majku. Sad je potrebno da se i ja odreknem sećanja na
moju majku, kako bi jedan vepar...
Pokazao je na oca.
– ...bio srećan! Nema ništa od toga. Svetica Radmila ostaje za mene ono što je bila za
života – časna i neporočna žena. Iduće godine ću postati punoletan i naslediti majčin deo u banci.
Tada ću da vam pokažem ko je častan a ko nečastan čovek.
Adam je, dršćući od besa, u pola glasa siktao iza njegovih leđa.
– Jesi li lud...? Prestani...! Prestani smesta! Petar je sada stajao sasvim uspravljen a glas
mu je grmeo.
– Gegule, s prazilukom u ušima, a danas bankari, ima da vam uvrnem lopovska muda i to
uskoro! Samo gledajte!
Završivši, zadihan, probi se kroz zaprepašćene goste i izađe na vrata.
 Deveto poglavlje

Ðorđe i Petar su sedeli i ćutali. Nije imalo šta da se kaže. Pred Ðorđem je bio još jedan
buntovnik u porodici, mladić koji je, kao on nekada, bežao od mračne porodične atmosfere. Ovde
je posredi bila ljubav prema majci, u njegovoj priči sve je bilo složenije... Prezauzeti otac,
ambiciozni mlađi brat... Jedino odlazak na Savu, druženje sa profesorom Mikom Alasom, ribolov
i normalni, priprosti ali iskreni alasi činili su teret života na dvoru podnošljivim. Kako je to danas
izgledalo nevažno, izbledelo, bez detalja, samo opšti utisak. Neko opšte poluzadovoljstvo koje se
javljalo kao utešno sećanje na vreme kad je bio mlad. Kad bi samo mogao da vrati to vreme, da
ne ponovi neke greške...
– Hvala ti što si mi ovo ispričao.
Ova rečenica kao da je odagnala napetost u sobi. Petar je živnuo, prosto je zračio
energijom i nekim novim nabojem.
– Morao sam, da shvatite... Hoću još nešto da vam kažem... Da, doktor Vojnović je tražio
da vas špijuniram i da to dojavljujem, a on će to dalje, verovatno u Beograd. Ali to ne mogu...
Ovo je užasno mesto. Ja ga shvatam kao iskušenje, kao test mog karaktera, i želim da vam budem
prijatelj.
– Bićeš.
Rekao je to ne razmišljajući i vođen nekim impulsom koji je i njega iznenadio, stavio je
Petru ruku na rame. Trgao se, povukao ruku, jer su ga emocije žestoko protresle. Koliko godina
već nije nikog prijateljski prisno dodirnuo. Petar nastavi.
– Hoću još nešto da kažem, da vam predložim. Da uhvatimo fantoma...
– Nas dvojica?
Ðorđe se pravio da je iznenađen, iako je to očekivao da čuje.
– Da, mi... jer smo jedini ovde normalni.
Smejali su se obojica, glasno, razglavljenih usta. Ðorđe se prvi uozbiljio.
– Koliko smo stvarno normalni? Slažem se. Neko već dugo ubija bolesnike. To moramo
da sprečimo.
– Da!
– Kako to da izvedemo? Razmišljao sam o tome, ali...
Nije znao kako da dovrši misao. Srećom, Petar je uskočio.
– Vi ste pametni i vi ste spolja, a ja ću biti unutra, vaše oči i uši...
– Rizikuješ mnogo, moj mladiću.
– Rizikujem, svakako... Ako sam nezakonito strpan ovde, ko kaže da neću postati žrtva
fantoma uskoro?
Ðorđe ga pogleda s čuđenjem, iznenađen ovakvom zrelošću i rešenošću Petrovom.
– Dobro razmišljaš... Ali budi lukav i oprezan. Glumi malo... da nisi baš pri sebi...
– To umem.
I ovaj odgovor izmami osmeh obojici. Ðorđe reče:
– Moramo da razdvojimo, da vidimo da li je reč o nekom od bolničara ili možda nekom
od čuvara.
– Ili nekom od lekara?
 Obojica su ućutala na trenutak. Sama pomisao bila je zastrašujuća. Sadista, savršeno
kontrolisan i prikriven, ne praveći ni najmanju grešku, pedantno odstranjuje najteže slučajeve,
nepokretne bolesnike koji zahtevaju previše nege. A možda ima i neki drugi razlog.
– I to... Svetom vladaju ludaci koji nas sve guraju u propast.
– I saveznici?
– Oni su opasniji od Hitlera. Predstavljaju viševekovnu imperijalnu politiku koju samo
prilagođavaju okolnostima... Hitler je istorijski eksces i kao takav će i završiti.
Ðorđe je govorio sigurno, bez zastajkivanja, misao mu je bila bistra i osećajući to, nagnuo
je glavu ka Petru, fiksirajući pogledom njegovo lice.
– Da li će zakačiti i nas?
– Hoće. Nas nikad ne mimoiđe.
Bio je miran. Rekao je ovo običnim glasom ali tonom u kome nije bilo ni trunke sumnje.
Petar se takođe nagnuo napred. Instinktivno su jedan drugom pružili ruku. Nije bilo patetike ni
grandioznosti, ovom gestu, već obične rešenosti. Petrov tihi glas ali nekako drugačiji, potvrdio je
to.
– Moramo onda da žurimo.
www.Balkandownload.org
 Deseto poglavlje

Soba bolničara bila je velika, sumorna, slabo osvetljena, a miris duvanskog dima i
ljudskog znoja lebdeo je u vazduhu, između oguljenih kaseta za garderobu, klimavih stolova i
škripavih stolica.
Noćni obilazak bio je završen, u sobi je bilo desetak bolničara i čuvara. Dok je bolnica
bila uobičajeno tiha, svetla pogašena, u bolničkoj sobi bilo je veselo jer svako veče posle
nedeljnih poseta bio je praznik za osoblje. To je bilo veče raspojasanih terevenki, kraljevskog
ždranja i pijenja, zahvaljujući paketima koje je donela rodbina tog dana. Ti paketi prepuni hrane,
cigareta, raznih đakonija, uglavnom nisu stizali do bolesnika u bolnici. Dala bi im se neka
budalasta sitnica koja se našla u paketu, sem onih koje bi mogle da im nanesu povredu, a hrana se
uglavnom zadržavala, da se prosledi kuhinji bolnice, kako je odlučila uprava. Objašnjenje je bilo
da se to radi kako se hrana ne bi pokvarila, i kako bi se ravnomerno rasporedila među bolesnike
uz redovne obroke i pojela što pre... I da ne bi slučajno izbila tuča između onih koji dobijaju
pakete i onih kojima niko ne dolazi. Mihajlo je bio komandant te raspojasane, izjeličke, žderačke
grupe koja je i večeras spremala sebi provod. Na dva spojena stola već je stajala izvađena hrana,
kobasice, sir, pogače. Jedan od bolničara je iz kasete izvadio flašu rakije. Za ostalim stolovima,
kao u restoranu, sedeli su ostali. Nekolicina lakših pacijenata, među njima i Petar, posluživali su
čuvare.
Petar, sa servijetom prebačenom preko ruke, užurban, preciznih kretnji, posluživao je oko
stola za kojim su sedeli Mihajlo, Dobrosav i još dvojica čuvara. U toku je bila partija ajnca i bilo
je jasno da je Dobrosav gubio. Krupne graške znoja stajale su kao venac na čelu, a mokra majica
bila je zalepljena za njegova široka leđa.
– Brže to... zašto meze već nije narezano?
– Stiže, stiže, gospodine.
Petar je užurbano kružio oko stola, vesto stavljajući tanjire između igrača.
– Hoćeš još jednu?
Mihajlo, koji je delio karte, gledao je Dobrosava kroz dim cigarete koja mu je bila
zalepljena u uglu usana. Dobrosav je gledao svoje karte, stisnute u debelim šakama.
– Daj!
Mihajlo mu podeli. Dobrosav pogleda kartu, lice mu se zgrči a onda svoje karte besno
baci na sto.
– Šta je, tropa!
Mihajlo je bio dobro raspoložen.
– Ne raduj se pre vremena. Duga je noć...
Mihajlo je privukao novac sa sredine stola, izbrojao ga, složio ispred sebe. U sobi je
atmosfera bila sve bučnija, jelo se, pilo, ljudi više nisu razgovarali, više su se nadvikivali, smejali,
pričali gluposti, činilo se da je u njihovoj sivoj svakodnevici ipak postojao i ovakav nepomućeni
trenutak radosti. Petar je kružio oko njih, praznio pepeljare, dosipao piće. Mihajlo je davao ton
zabavi, njegovo dobro raspoloženje bilo je signal za ostale da se opuste. Voleo je da dobija na
kartama i posebno zadovoljstvo mu je bilo da podbada i zadirkuje saigrače, pogotovo kad im je
uzimao novac. U opštoj gunguli dreknu:
 – Masaža!
Petar je spremno skočio, odbacio servijetu i počeo Mihajlu da masira ramena i vratne žile.
Mihajlo se meškoljio, glumio da uživa preko mere i nervirao Dobrosava, čije je lice poprimalo
sve tmurniji izgled.
– Sad sam ja na redu.
Petar ga pogleda i hladno odgovori.
– Masiram samo šefa.
Otvoreno nipodaštavanje u Petrovom glasu izazvalo je trenutnu reakciju Dobrosava.
Pobesneo je, skočio, zgrabio Petra za rever, privukao ga, uneo mu se u lice.
– Mamu ti buržujsku, kad ti nešto kažem, imaš da ispuniš!
Petar je više glumio uplašenost nego što je čuvarev bes zaista ostavio ozbiljan utisak na
njega. Dobrosav nastavi.
– Što te nisu zatukli dok si bio štene?
– Dosta...
Mihajlov tih i hladan glas delovao je smirujuće na Dobrosava. Pustio je Petra, podigao
oborenu stolicu.
– Buržujski izrod... šta si ti, crnorukac, ili si, možda, komunac?
– Ja sam... belac.
Dobrosav mu zadade munjevitu ćušku u lice. Bio je brz i vešt u tome, proizvod
dugogodišnje prakse. Petar je odleteo na pod, iznenađen ovim udarcem.
– Gospodine Dobrosave, jaki ste kao bik... i isto toliko inteligentni.
Dobrosav pokuša da ustane, Mihajlo ga zadrža.
– Igramo li karte ili se zajebavamo?
Nastavili su da igraju i incident sa Petrom bio je zaboravljen u sekundi. Petar je nastavio
da poslužuje kao da se ništa nije desilo, koristeći priliku da u usta strpa komad sira ili kobasice
kad god bi prošao pored stola s hranom. Jedan od čuvara iz kasete s garderobom izvadi
harmoniku. Počeo je da svira, osrednje, čak slabo, ali to nikom nije smetalo. Prvo su pevali, drali
se iz sve snage, a kad je zasvirao kolo nastade pravo veselje. Trojica bolesnika, koji su
posluživali čuvare zajedno s Petrom, zagrlili su se i pokušavali da igraju. Očigledno je ovo bila
omiljena tačka programa jer su se i Mihajlo i Dobrosav zacenili od smeha. Cerili su se i igrači,
misleći da pljesak i urlanje od smeha znače priznanje i podršku. Igrali su sve luđe, vukući svaki
na svoju stranu, onda se sudarajući, potpuno van ritma, i scena je bila tako nestvarna i luda da su
čuvarima udarale suze na oči. Igrači su bili umorni, ali povici „još, još", terali su ih dalje, a
komadi hleba i kobasice kojima su ih gađali, nastavljali su ovu lakrdiju. U jednom trenutku,
Mihajlo viknu:
– Koliko je sati?
Petar je bio jedan od retkih koji ga je čuo. Skočio je na stolicu i počeo da kukuriće kao
petao. Nove salve urnebesnog smeha zapljusnuše sobu. Dobrosav zgrabi pepeljaru i baci je na
Petra. Pogodio ga je u glavu i Petar pade sa sve stolicom. Više se nisu smejali, prosto su urlali, ne
mogavši da se zaustave. Petar je ustao, trljajući udareno mesto, sa blesavim osmehom na licu
kojim je hteo da kaže „nije mi ništa". Polako je smeh splasnuo. Svi su se uozbiljili, više nije bilo
energije u njima. Dobrosav pogleda bolesnike kelnere i pokaza im vrata.
– Marš svi na spavanje.
Krenuli su na vrata, s njima i Petar. Dobrosav mu spusti ruku na rame.
– Ti ne.
Čuvari su sada bili ozbiljni. Ni traga proteklog veselja i pijenja. Svako je iz svoje kasete
izvadio drvenu palicu i kartonsku masku za lice sa zastrašujućim, iskeženim demonskim likom.
Stavili su maske na lica i čekali Mihajlova uputstva.
– Spremni?
Maske su zaklimale potvrdno. Petar je stajao zaleđen, pitajući se da li je ovo uvod u novu
lakrdiju, da li je noćna mora, ili još strašnije, da li je ovo stvarno. Zašto stoji ovde? Zašto se ovo
njemu dešava? Polako je počela da ga hvata panika, nije mogao da zaustavi podrhtavanje tela.
„Demoni" su krenuli u hodnik. Dobrosav je uhvatio Petra za kragnu i bez reči ga vukao za njima.
 Jedanaesto poglavlje

Hodnik je bio siv, polumračan, bez zvuka, gumene cipele čuvara pravile su neobičan
šuštav zvuk, koji se Petru činio kao šapat od kog mu se kosa dizala na glavi. Stigli su do krila
zgrade u kome su bili najteži bolesnici.
Ušli su u sobu. Upalili su baterijske lampe i počeli da šaraju njima po sobi. Smrad je bio
nepodnošljiv. Bolesnici su bili zapušteni, u ritama od pidžama ili goli, mnogi vezani kaiševima za
krevet. Neki su žmirkali na pojavu baterijskih lampi, podizali avetinjski mršave glave
pokušavajući da vide ko je to ušao. Drugi su ležali potpuno nepomično, staklastih pogleda
uperenih u plafon, nakljukani lekovima i skoro mrtvi.
Petar je stajao na vratima pakla i posmatrao maskirane figure kako se kreću između
kreveta. Neki od bolesnika, svesniji od drugih, počeli su da cvile, predosećajući da ove nakaze
dolaze po nekog od njih. Mihajlo je pokazao na jednog.
– Ovog.
Krevet nesrećnika su okružili u tišini a onda naizmenično, u uvežbanom ritmu počeli da
udaraju palicama. Nesrećnik je kratko vreme vrištao od strah bola, trzajući slabašnim rukama
kaiševe kojima je bio vezan. Uskoro su trzaji prestali a ostali bolesnici su, mucali i cvokotali,
pokušavajući nešto da kažu, ječali i zavijali od užasa koji se poput oblaka digao sa umlaćenog
čoveka i sad lebdeo u sobi.
Mihajlo se okrenuo ka Petru koji je stajao na vratima. Iscerena kartonska maska izgledala
je strašnije nego ikad. Petar je znao da sledi nešto strašno, što neće moći da izbegne. Bio je
žrtveno jagnje dovedeno na klanje. Mihajlo je polako podigao ruku i pozvao ga kažiprstom da
priđe. Iako je bio mrak u sobi, iako su obrisi ljudi i senke plesali po sobi kako bi se baterijske
lampe pomerale, Petar je nepogrešivo video i shvatio poziv. Iscerena maska bila je stvarno lice
Mihajlovo, to je Petru bilo jasno. Bio je to demon koji je iz pakla izašao i došao u Toponicu.
Drvenih nogu, klecajući, Petar je prišao. Mihajlo mu je pružio svoju palicu i pokazao na
jednog nesrećnika
– Ti si na redu, ovaj je tvoj.
– Neću... Nisam ja ubica.
Užasnut, bubnuo je prvo što mu je palo na pamet. Onog sekunda kad je to izgovorio,
shvatio je koliko je opasno to što je rekao. Ali više se izgovorena reč nije mogla povući. Mihajlo
je ćutao, njegova maska se nije pomerala. Napeti trenutak razrešio je Dobrosav. Prišao je Petru s
leđa, levom rukom ga obgrlio oko grudi a desnom rukom mu prislonio kratki, oštri nož na grlo.
Mihajlova maska se približila Petrovom licu na pedalj.
– Biraj, ili ćeš da radiš šta ti se kaže, ili ćeš biti sledeći...
Petar je počeo da cmizdri. Suze i sline su mu krenule niz lice. Palicom je mlako udario
bolesnika ispred sebe. Iako je to bio bezazlen udarac, bolesnikov bolni jauk bio je glasan. Toliko,
da je Petar nehotice udario taj glas, udario u grudi iz kojih se taj jauk izvio. I posle svakog jauka
udarao je preko grudi, žmureći, da ne gleda vezano telo, ali jauci, jauci su mu se vraćali
nepogrešivo, posle svakog udarca, kao da su bili njihov eho. Nije čuo ohrabrujuće povike Mihajla
i Dobrosava, „tako", „jače", „udri ga".
Petar se potpuno pomamio, izgubio. Mlatio je bespomoćno telo na krevetu, isključen iz
svih slika i zvukova oko sebe, grcajući i ječeći pri svakom udarcu koji je zadao. Nije primetio
kako se iz hodnika nečujno na vratima pojavio doktor Vojnović. Posmatrao je scenu masakra
nemo nekoliko trenutaka a onda se okrenuo i nečujno udaljio.
 Dvanaesto poglavlje

Jutarnja šetnja bila je uobičajena. Princ napred, stražar Joksim nekoliko koraka iza njega.
Ðorđe je bio zamišljen bez nekog posebnog razloga. Celog jutra misli su mu letele
neorganizovano, pokušavao je da misli, silovao je um da se aktivira na ozbiljnim temama i nije
uspevalo. Ni Petar nije došao tog jutra da pospremi kuću. Bez objašnjenja, tek, nisu ga doveli.
Šetao je nervozno, žurno, skoro da je došao do drveta. Joksim se nakašlja iza njegovih
leđa. Polušapatom, kao da će ih neko čuti, reče:
– Kneže... pismo za vas. Od vaše sestre... Ðorđe je napravio još nekoliko koraka ka
drvetu, a Joksim je diskretno izvadio pismo iz džepa i pustio ga niz nogu na zemlju. Ðorđe se
okrenuo. Posmatrao je pismo ali se uzdržao da prebrzo krene ka njemu i pokupi ga. Stajao je
pored drveta samo minut ili dva i činilo mu se da je vreme stalo. Krenuo je nazad, zastao pored
pisma, kleknuo za trenutak kao da vezuje pertle a onda pismo presavio napola, ugurao u cipeIu i
prekrio nogavicom. Nazad je žurio, jedva se uzdržav da ne potrči.
Da li je konačno ta ulickana budala od regenta shvatila išta od onoga što mu godinama
piše? Da li su konačno prelomili da ga puste iz ove tamnice i prihvate njegovu pomoć? I budući
mladi kralj, iako Aleksandrov sin, zaslužuje njegovu savetodavnu pomoć. Ostale će ignorisati.
Zar ga nisu dovoljno kaznili, zar nije dovoljno njihove bezosećajnosti osetio na strašan način,
koji se pretvara u doživotni zatvor. Nije mogao da se ne seti trenutka Aleksandrovog ubistva u
Marseju. Iako su se krvnički mrzeli, iako je bilo jasno da, dok je Aleksandar živ, milost ne može
da očekuje, ipak je zadrhtao i skoro se onesvestio od šoka na vest o atentatu. Danima nije mogao
da se smiri. Šta je značilo ubistvo kralja za domovinu, za porodicu, za njega samog? Gorko se
pokajao zbog svih ružnih reči i psovki kojim je nemilice ispunjavao svoja pisma, u gnevu,
shvatajući da je živ pokopan u paklu.
Očekivao je, ne, to je blaga reč, bio je siguran da će dinastičko porodično veće ukinuti
njegov protivzakoniti azil, zatvor, posle Aleksandrove smrti. Odluka porodičnog veća da mu se
boravak u azilu produži, jer njegovo zdravstveno stanje „se nije popravilo", bio je šok koji je
jedva preživeo. Sada je osećao trnce po celom telu, osećao je da ovo pismo nosi dobru vest.
Konačno će biti slobodan i odmah će se staviti državi na raspolaganje jer novi svetski rat se
opasno približio granici Jugoslavije.
Stigao je do kuće. Na stepeništu se okrenuo.
– Joksime, hvala ti.
Joksim lupi petama, Ðorde uđe u svoj stan. Ne, ne, ne...! Još jedno hladno odbijanje, još
jedan tresak vratima tamnice koji je osetio takvim intenzitetom da je počeo da urla kao zver u
agoniji. Ma koliko sestrino pismo bilo utešno i toplo, nežno kao i uvek, njen napor da ga oslobodi
nije urodio plodom. Princ Pavle bio je neumoljiv, hladan i bezosećajan kao uvek. Ðorde je u besu
demolirao ono malo nameštaja što je bilo u kuhinji, pobacao stolice, prevrnuo sto, bacio se na
pod i zaridao. Nema spasa, nema pomoći. Posle petnaest godina zatočenja bio je gurnut dublje no
ikada. Ridao je neutešno, glasno, zapevao i plakao iz grudi, iz celog tela. Nije bilo granica
njegovom jadu i nemoći. Izgubljen, zaboravljen, precrtan, zauvek.
 Trinaesto poglavlje

Petar je ceo dan bio u bunilu. Nije mogao da se razbudi, izbistri um. Noć u kojoj je postao
ubica nedužnog čoveka bila je neverovatna, nestvarna po sadržaju, ali je znao da je bila i te kako
stvarna po ishodu kojim se završila.
Nije primetio kad je pao mrak. Nije primetio ni hranu ni vodu koju su mu ostavili pored
kreveta. Nije video ljude oko sebe, nije razumeo šta mu govore bolničari koji su ga obilazili.
Nije se opirao kad su došli po njega. Više su ga vukli hodnikom nego što je koračao.
Noge ga jednostavno nisu slušale.
Nije mu bilo jasno gde su ga doveli. Jedva da je registrovao uređaje, medicinski sto,
instrumente i veliku, masivnu stolicu na sredini sobe. Stavili su ga da sedne i debelim kožnim
kaiševima mu vezali ruke, svaku nogu posebno a debeli kaiš preko čela prikovao mu je glavu
zabačenu unazad. Jedan bolničar mu je stavio gumeni prsten u usta.
Ušao je doktor Vojnović u svojoj beloj kožnoj opremi. Prišao je i posmatrao Petra.
– Došli smo i do ove faze... Nekako sam predosećao da će to ipak da se desi... bez obzira
na pedigre manire i pamet.
Petar ga je netremice posmatrao. O čemu ovaj ludak govori... Ludak, da, ovo je opasan
ludak, samo nije mogao da razume čemu ovo... i šta znači ovaj uvod.
– Nisi slušao moje savete...
Uzeo je palice za elektrošokove.
– ... nisi shvatio svoje mesto...
Dao je Petru prvi udar. Petrovo telo je prosto odskakivalo u stolici, koliko su vezovi
dozvoljavali. Iz usta se izvilo cviljenje ranjenog psa i pljuvačka i pena je krenula iz uglova usana.
– ...nisi pokazao poniznost i poštovanje, a takvi nisu poželjni u ovom svetu. Kako se
osećaš…? Dobro? Možda ćeš sad razumeti. Slobodu nemaš ako ti je neko ne pokloni, ne možeš
sam sebi dati slobode koliko ti se sviđa...
Dao mu je drugi udar. Petrovo telo se još strašnije trzalo, a urlik i jecaji su se probijali
kroz gumu u ustima.
– ...Živimo u svetu kontrolisane slobode i što pre ljudi to shvate, to će se patnja pre
završiti... Oni koji ne shvataju ovu prostu istinu, proživeće patnju, a kad im mozak bude spržen,
onda se pitanje slobode neće ni postaviti...
Dao mu je treći udar. Kratko, sa razarajućom fiksnošću. Petrovo telo se napnulo kao luk a
onda klonulo. Bio je u nesvesti. Doktor Vojnović je s gađenjem na licu, posmatrao klonulo telo
za trenutak, a onda se okrenuo bolničarima.
– Odnesite ga u sobu, biće on dobro. Možda jednom...
Dok su ga nosili, Petrovo telo nije bilo njegovo, njegov um nije postojao, samo slike pred
očima, kao zamrznuti film, nekog leta, boca pića, bele košulje i svilene kravate pričvršćene iglom
i žirado šešir. Nije stajao ni na čijoj glavi. Stajao je u vazduhu, kao da ga je nevidljivi čovek
stavio na trenutak... Nevidljivi čovek.
 Četrnaesto poglavlje

Petar i njegov drug Žarko sedeli su u bašti restorana. Ispred njih sladoled i soda–voda.
Leto je, vrućina, oni elegantno obučeni, kao deca iz višeg sloja. Bašta otmenog restorana Al Paris
polako se praznila, približavalo se podne, u bašti su sedela njih dvojica i dve devojke na drugom
kraju bašte, Kelner je spuštao perdu pomoću velikog ključa koji je okretao. Žarko je kašičicom
mrljavio sladoled ispred sebe.
– Mogli bismo na Savu, vidiš da žega ubija...
– Možda bismo i mogli ali je glupo da idemo sami.
– Pa ti onda pozovi one dve ženske, sigurno će pristati, i njima je toplo.
Petar ustade i bez trunke razmišljanja priđe stolu dveju devojaka.
– Ja sam Petar Stojadinović, ono tamo je moj drug Žarko Jojkić, ako biste bile ljubazne da
pođete sa nama na Savu, mi vas pozivamo.
Devojke se zgledaše, jedna od njih, lepa smeđok devojka sa slamnatim šeširom na glavi,
ne reče ništa, samo ga je Ijubopitijivo posmatrala, druga, izrazit markantna crnka, sa turbanom na
glavi, reče:
– Što da ne, ali kostimi nam nisu tu. Ja sam Vera Tadić.
Koketno pruži ruku koju Petar prihvati i učtivo se nakloni.
– Dobro, otići ćemo po njih, zar ne?
– Slažem se.
Devojka sa šeširom takođe pruži ruku Petru, koji je zadrža sekund duže, dok je govorila:
– Baš ste ljubazni. Ja sam Mimi Trandafilović. Petar se i njoj otmeno naklonio i videlo se
da mu je to bilo lako i dobro uvežbano. Okrenuo se i mahnuo kelneru.
– Da platim, molim vas.
– Sve zajedno, i ono što su gospođice imale?
– Da, da.
Dade kelneru veliku novčanicu. Kelner se nakloni u znak zahvalnosti. Petar se obrati
devojkama i Žarku koji je prišao.
– Izvolite, kola su odmah tu. Kod koga ćemo prvo? Mimi s osmehom na usnama reče:
– Idemo kod mene.
Automobil je jurio ulicama opustelog Beograda, žega je sve poterala, ili na plažu ili u
duboku hladovinu kuća. Petar je vozio alfa romeo kabriolet. Žarko se obrati Veri:
– A gde je vaša kuća, gospođice?
Očigledno je bilo da su već posetili kuću gospođice Mimi, to se videlo i po tome što je
bila drugačije odevena, svoju elegantnu damsku letnju haljinu zamenila je sportskim kompletom.
Vera je odgovorila:
– Ja stanujem u Krunskoj ulici.
Petar tog trenutka naglo skrenu ulevo, devojke ciknuše a Žarko iskoristi trenutak da padne
Veri u krilo.
– Šta ti bi, čoveče?
– Da se devojke ne predomisle.
Smeh i razdraganost koja je rasla bili su dovoljan odgovor, dok je automobil klizio po
usijanom asfaltu. Došlo je do promene za volanom. Vozio je Žarko, s belim kačketom na glavi, a
Petar je sedeo između devojaka na zadnjem sedištu. I Vera se preodenula, na krilu je držala
veliku platnenu torbu, sa peškirima i drugim sitnicama. Petar se, glumeći blaziranog aristokratu,
obrati Žarku.
– Hoće li gospodin šofer da odveze do našeg stana, kako bismo i mi uzeli kupaće
kostime?
– Da, milorde, po hiljadu puta da. Glupirajući se sve vreme, Žarko ulete kroz široku
otvorenu kapiju. Nađoše se na šljunkovitoj stazi koja je vodila prema kući. Videlo se da pripada
bogatoj porodici, Stojadinovićima. Kola stadoše pred stepenice koje su vodile u kuću. Žarko je i
dalje glumio vozača, otvorio je vrata kola svima, i svi zajedno pođoše uz velike stepenice.
Napred je išao Petar, otključavši vrata uvede ih u prostrani hol iz koga su vodile stepenice na
sprat. U holu je vladala prijatna hladovina a debeli crveni tepih na stepeništu ublažio je njihove
korake. Petar je, kao domaćin, išao prvi, za njim devojke, na začelju Žarko, koji je sa
zadovoljstvom posmatrao zanjihane bokove devojaka ispred sebe. Ušli su u prostrani
salon–biblioteku, sa policama prepunim knjiga i teškim nameštajem u duborezu. Petar najpre
priđe velikom kabinetu u koji je bio ugrađen gramofon. Otvori ga, nađe ploču, sa gramofona se
začu muzika, sving američkog benda. Devojke se smestiše u udobne fotelje. Žarko je bio više
nego uslužan.
– Čime da vas poslužim?
Devojke se pogledaše. Vera se oglasi prva.
– Zar nismo pošli na Savu?
– Jesmo, ali ništa ne smeta ako bismo nešto popili.
Veru ovo tumačenje nije iznenadilo.
– Dobro, ja ću šeri.
Mimi se brzo složila.
– I ja ću isto.
Žarko poče da kopa po bifeu, čučao je i tražio. Petar izađe iz sobe, Žarko se okrete prema
devojkama s blagim razočaranjem u glasu:
– Žao mi je ali nema šerija, može li nešto drugo? Mimi je namignula, glumeći mangupa.
– Zašto da ne?
– Evo ovde ima neko piće, ne znam šta je, piše na flaši 'Dom Perinjon 32'?
Devojke viknuše uglas, „može", i „važi", Žarko se prodera:
– Petre, donesi led!
Iz dubine kuće Petar se odazva.
– Dobro, donosim.
Žarko stavi flašu i četiri čaše na pokretni stočić i gurnu ga prema devojkama. Stočić se
zaustavi tačno pred njima. Na vrata uđe Petar. U rukama je nosio metalnu koficu za vino u kojoj
je zveckao led. Ugura flašu unutra i obmota je servijetom. Seo je na naslon Mimine fotelje. Žarko
zatvori bife i sede na pod pored Verinih nogu. Petar se nagnu i sa stola dohvati drvenu kutiju,
otvori je i sve ponudi cigaretama. Devojke zapališe. Jako sunčevo svetio padalo je kroz prozor i
pravilo krug na pisaćem stolu i podu. Vera, otpuhujući dim visoko u vazduh, upita:
– Dokle ćemo da ostanemo ovde?
Žarko nonšalantno odgovori:
– Dok se šampanjac ne ohladi i...
– Dok ga ne popijemo.
Petar je dovršio rečenicu a Mimi se odmah složila.
– Dobro. Važi.
 Kroz sunčev zrak na stolu igralo je hiljade čestica prašine.
Snop svetla sa stola se pomerio neprimetno i polako nestao. Žarko, Petar i devojke sedeli
su gotovo u istom položaju kao i na početku. Na stolu je stajala prazna flaša šampanjca, u čašama
je bilo još po gutljaj pića. Petar ustade sa naslona fotelje i priđe prozoru.
– Biće oluje.
Mimi sneno prošaputa:
– Znači, propade odlazak na Savu.
Žarko, pun energije, podiže atmosferu.
– Ne dremajte, možemo da popijemo još šampanjca. Devojke klimnuše glavom.
Grom prasnu iznenada, posle se sve stopi u kontinuiranu grmljavinu. Vetar podiže zavesu,
u sobu poče da uleće prašina iz dvorišta, napolju je počela da besni letnja oluja. Petar ustade da
zatvori prozor, boreći u sa zavesom koju je vetar naduvavao kao jedro, koje se obmotavalo oko
Petra. Vratio se devojkama i Žarku koji je pripremio drugu flašu šampanjca. Mimi obrisa Petrovo
lice na kome se zadržalo nekoliko kapi kiše. On je kavaljerski poljubi u ruku. Žarko odmak otvori
šampanjac, Vera rukom uze led iz kofice i stavi svakom u čašu. Žarko podiže svoju čašu i
teatralno izdeklamova:
– Za novo drugarstvo. Živeli!
– Živeli...!
Grmljavina i kiša su tutnjali, voda je udarala u prozore. Petar se sa naslona polako spustio
u fotelju pored Mimi. Iako je bila široka, sedeli su jedno uz drugo stešnjeni. Pade mu na pamet
jedan predlog i sav ozaren, reče:
– Kako bi bilo da probamo kostime za kupanje, sad kad nam je izlet propao?
Vera poskoči u fotelji.
– Kolosalno!
Mimi je odmah pokazala svoju praktičnu stranu.
– Ali gde ćemo da se presvučemo?
Žarko, kao da je očekivao pitanje, odmah predloži.
– Evo, ovako, pomerićemo fotelje jednu do druge i to će biti mali paravan. Vi se sagnite
iza i preobucite se, nas dvojica ćemo iza stola. Važi li?
Devojke uglas:
– Važi!
Žarko i Petar pomerili su fotelje, zajedno s devojkama u njima, na jednu stranu salona.
Nestale su iza, Vera je uzela svoju platnenu torbu. Preko naslona fotelje video se samo Mimin
šešir, pa i on nestade. Žarko i Petar odoše iza ogromnog pisaćeg stola. Sa gramofona se čula
muzika, boreći se s grmljavinom koja se udaljavala. Iza fotelja se ništa nije videlo, samo su se na
naslonu pojavljivali delovi ženske odeće. Pisaći sto je takođe bio zatrpan stvarima koje su sa sebe
pobacali Petar i Žarko. Ručica gramofona došla je do kraja i počela da grebe ploču. Devojke su
prve viknule:
– Gotove smol
Žarko i Petar iskočiše iza stola. Devojke su već stajale nasred sobe u kupaćim kostimima.
Vera je imala beli kostim iz dva dela koji se sa ukrštenim trakama vezivao preko stomaka. Mimi
je bila u crnom kostimu koji je imao male nogavice. Petar i Žarko su nosili skoro identične crne
kupaće gaće sa tankim belim kaiševima. Stajali su i gledali jedni druge. Bili su mladi, slatki i lepi
i to se videlo na svakom licu, divljenje pred prizorom koji je svako posmatrao. Devojke su bile
sramežljivije i posle nekoliko trenutaka pokreti rukama, s kojima nisu znali šta da rade, počeli su
da odaju njihovu nelagodnost. Po običaju, Žarko je premostio i ovaj trenutak.
– Sad je trenutak za šampanjac.
 Devojke jedva dočekaše i dograbiše čaše. Petar je sipao svima. Šampanjac se penio i
izlivao iz časa, svi su pili nadušak. Posedali su po podu. Žarko je legao potrbuške, okrenuvši se
prema velikoj lampi, imitirajući sunčanje. Vera je prišla i počela da ga maže šampanjcem kao
kremom za sunčanje. I Petar je iz flaše sipao šampanjac u šaku i počeo da maže Mimi. Zabava je
počela da se pretvara u ludoriju. Grmljavina se čula sve ređe, negde daleko. Kiša je padala
ujednačeno, bez olujnih udara. Žarko je obrisao ruke o Verin kostim, otišao do gramofona i
pustio iz početka istu ploču, u tom trenutku Petar skoči i prodra se:
– Krov, krov!
Svi ga zbunjeno pogledaše.
– Krov!!
– Kakav, bre, krov?
– Zaboravili smo da spustimo krov od automobila! Vera je odmah ustala.
– Pa šta čekamo?
Petar je nestrpljivo skakao u mestu.
– Svi za mnom!
Pojuriše svi na vrata. Žarko poslednji izađe i zalupi vrata. Soba ostade prazna, ploča je
svirala. Vrata se ponovo otvoriše, ulete Žarko i zgrabi otvorenu flašu, pođe ka vratima, onda mu
se učini da je to nedovoljno, pa zgrabi još jednu. Petar i devojke su trčali niz stepenice, a Žarko je
zaostao, noseći u svakoj ruci po flašu.
Ispred kuće ih zapljusnu letnja, gusta, topla kiša. Očas su bili mokri. Sjuriše se prema
kolima. Petar otvori vrata, voda jurnu napolje, kao da je neko pljusnuo veliku kofu. Devojke
otvoriše ostala vrata dok je Žarko čekao da uskoči na sedište. Vera se okliznu, Žarko baci flašu na
zadnje sedište, pridrža Veru. Sedoše napred Mimi pozadi, dok je Petar podizao krov automobiIa i
prevlačio ga napred, do šoferšajbne. Devojke su podizale prozore sa svoje strane, Petar i Žarko sa
svoje.
Kiša je jednolično dobovala po krovu i oblivala auto sa svih strana. Neko spolja bi, uprkos
kišnoj zavesi, mogao jasno da vidi likove u automobilu i potezanje šampanjca iz flaše. Za
nekoliko minuta stakla se zamagliše. Vetar je tresao grane u bašti i kidao pokisle ruže. Automobil
je stajao ispred kuće, kiša je padala i niko ne bi pomislio da u kolima ima nekog, ali to i jeste bio
najlepši deo priče ovog ludog dana. Sa zaustavljenom slikom koja se pretvori u crnu mrlju.
 Petnaesto poglavlje

Princ Pavle je ušao u kabinet u Belom dvoru nekako oklevajući, kao da mu redovni
sastanak sa savetnicima neće prijati. Bio je elegantan kao i uvek, engleski pedantan, sveže
izbrijan, ali je bio bled, s podočnjacima koji su uokvirivali nemirne oči. Rukovao se sa svima
prisutnima, seo za sto. Svi su ćutali, očekujući da princ Pavle započne sastanak. On je samo
lepom, negovanom rukom, izvadio tanku srebrnu tabakeru iz unutrašnjeg džepa sakoa, otvorio je,
pažljivo izabrao cigaretu, pripalio je i lagano ispustio dim kroz nos. Ćutao je. Konačno je prvi
savetnik, sredivši papire ispred sebe, progovorio.
– Kneže... Stiglo je novo pismo od vašeg rođaka, Ðorđa Karađorđevića.
– Znam... Šta sad traži?
– Da pročitam...
Prekide ga drugi savetnik, mali, nervozni čovečuljak s okruglim cvikerima na nosu.
– Kolega, nema potrebe da slušamo filozofske traktate . Molim vas, rezimirajte nam...
– Neka... Dajte da čujemo...
Rekavši ovo, princ Pavle poče lagano da masira desnu slepoočnicu. Prvi savetnik poče da
čita:
– Gospodine namesniče... Prošlo je dosta vremena od trenutka kad su mi dozvolili da vam
ponovo pišem... što me ne čudi, s obzirom na tamnicu u kojoj živim...
Sada ga prekide treći savetnik, krupan čovek, prosede kose i gustih brkova.
– Molim vas, kolega, preskočite to što već znamo...
– Da, razume se...
Nastavi da čita.
– ...Vaša poseta Nemačkoj i Adolfu Hitleru, pre nekoliko meseci, nešto je najbednije i
najpatetičnije što sam pročitao u novinama...
Pogledao je u ostale prisutne. Svi su ćutali i gledali u sto ispred sebe.
– ...Nećete umilostiviti Hitlera šta god preduzeli, a valjda vam je jasno da je vojna parada,
upriličena u vašu čast, demonstracija vojne sile i pretnja, a ne počast...
Princ Pavle raskopča gornje dugme na svojoj elegantnoj košulji.
– ...Ni engleski rođaci, kao ni vaša braća masoni.
Zaustavi se u čitanju, uplašen, kao i ostali, pogledajući u Pavla. Ovaj samo mahnu rukom
da nastavi.
– ...vas neće podržati kad vama bude važno. Praviće se da vas ne poznaju. Štitiće sebe, a
vama kako bude A to kako vama bude, biće porazno po srpski narod…
Drugi savetnik ne izdrža nego prasnu.
– Bezobraznik!
Pavle reče tihim glasom:
– Teoretski je u pravu... Ali samo teoretski. Nastavite, molim vas.
– Podsetiću vas, gospodine namesniče, da sam rezervni potpukovnik Jugoslovenske
vojske. Imam ratno iskustvo iz Prvog svetskog rata. Želim da služim našem narodu i u budućem
ratu.
Drugi savetnik samo što nije skočio iz stolice.
 – On stvarno nije normalan... Izvinite, kneže.
– U redu je. Ðorđe jeste heroj iz Prvog rata. Bio je ranjen na Solunskom frontu. Ali novog
rata neće biti – Hitler mi je obećao... da će Jugoslavija imati poseban tretman...
Treći savetnik ulete na šlagvort.
– Neutralnost.
Drugi savetnik se odmah složio, prvi put otkad je sastanak počeo.
– Tako je, to je za nas idealno rešenje. Da se ne mešamo u sukob velikih sila.
Prvi savetnik spusti pismo na sto i, pomalo oklevajući, oglasi se pitanjem.
– Ako Englezi zatraže da se umešamo i napadnemo Nemačku?
Pavle je živnuo, sada je mnogo aktivnije učestvovao u razgovoru.
– Nije vreme da razmišljamo o tome šta će da urade Nemačka i Engleska. Ali ne bi
valjalo da se nađemo između čekića i nakovnja. Završite čitanje pisma.
– ...Zato predlažem da mi vratite sva odlikovanja, koja su mi oduzeta prilikom zatočenja,
da mi vratite čin i kad počne rat da me uputite u jedinicu na frontu. Vojnici su me uvek voleli i
poštovali...
Drugi savetnik je sad rezignirano širio ruke.
– Kneže, nećete valjda uslišiti ove budalaštine?
– Neću... Ne znam. Danas ne mogu da mislim. Kad god stigne pismo iz Toponice,
poremeti mi um... hoću reći dan.
Sedeli su i ćutali i niko se nije usudio da započne neku novu temu. Najradije bi sad svi
ustali i razišli se, što nije bilo moguće. Zato su samo sedeli i gledali negde jedan pored drugog.
 Šesnaesto poglavlje

Ðorđe i Petar su sedeli na tremu kuće. Ispred Petra su na gomili stajale prinčeve cipele,
koje je glancao vrlo energično. Ðorđe je pušio s uživanjem, a šoljice s kafom i džezva stajali su
nadohvat ruke. Petar je izgledao loše, lice neprijatno žuto, oči upale u duplje, ali se trudio da mu
glas bude normalan, sa dozom zainteresovanosti za ono što je pitao.
– Kneže, da li je tačno da vaš otac, kralj Petar, potiče od Stefana Nemanje?
– Ne znam.
– Čitao sam... baš pred dolazak ovde... A knez Pavle od Uroša Prvog Bele.
Na spominjanje Pavlovog imena Ðorđe skoči iz stolice.
– Ne spominji ovde mog tamničara. Zlotvora koji je gori od Aleksandra...
– Izvinite, kneže, nisam mislio da vas povredim. Oprostite...
Princ Ðorđe je stajao držeći stisnute pesnice na čelu. Stajao je tako sekund–dva a onda
udahnu duboko i sede. Ćutaii su. Petar je sad lagano prelazio četkom preko cipele koju je držao,
smišljajući kako da nastavi razgovor.
– Kažu da je vaša sestra Jelena divna žena...
Na ove reći Ðorđe se prosto ozari. Zapali novu cigaretu i raspoloženo reče:
– Više od toga! Bila je plemenita, požrtvovana i pružala mi je veliku utehu... Najlepša
pisma koja mi je ikada neko pisao, bila su njena. Da, mislim da me je volela svim srcem.
– Lepo je kad znate da vas neko zaista voli... Mislim da je mene tako volela moja majka, a
ja to nisam shvatao...
Ðorđe ga pogleda Ijubopitljivo, s toplinom koju Petar nije primetio u njegovom pogledu
jer je gledao ispred sebe u ono što radi. Razgovor je poprimio neku neobičnu toplinu, ali se
sagovornici nisu gledali, kao da su se plašili da onaj drugi ne primeti neki trag ili pogled ili
intonaciju koja bi pokvarila bliskost koja se formirala sama od sebe.
– I ja neke stvari iz prošlosti vidim danas drugačije... Mislim da me je i deda voleo više
nego Aleksandra. Tako vidim danas...
Petar se sada oglasio sigurnijim glasom:
– Moj otac je pravio velike poslove s Aleksandrom, tačnije, s ljudima oko njega. Tako
smo mi postali bogati. Ali znajući mog oca i ovi drugi su beskrupulozni pljačkaši. Oprostite,
kneže, nisam mislio da uvredim.
– Ne izvinjavaj se. Ne znaš ti ništa o strašnim istinama... A i da znaš, kome bi ispričao i
ko bi ti verovao?
– Bio sam dečak, ali kad god bih video kralja, stresao bih se od straha. Ne znam zašto,
možda zato što je bio tako uštogljen, zakopčan do grla.
– Kad bi znao zašto je bio tako zakopčan... Uostalom, reći ću ti. Aleksandar je bio
istetoviran po celom telu, kao neki Maor... Budala jedna, pokušavao sam da ga odgovorim ali bio
je suviše težak i čudan. Nisam uspevao da prodrem do njega...
Nije mu rekao da je kralj Aleksandar na grudima imao istetoviranog orla sa raširenim
krilima i broj „33", što je bila masonska simbolika o kojoj nije mogao da javno govori. Sedeli su i
ćutali. Petar je završio s cipelama i sada je sedeo, obuhvativši kolena i spustivši bradu na njih.
Ðorđe je ugasio dopola popušenu cigaretu i odmah zapalio novu. Petar je, ne gledajući u princa,
progovorio tihim glasom.
– Hoću nešto da vam priznam... Ja sam grešnik kome nema spasa...
– Ne razumem šta hoćeš da mi kažeš.
– Ubijanje bolesnika... to je nekome želja, a nekome naređenje... Obračun sa zdravim
razumom i Ijudskošću... dok svi ne budu ludi u veku luđaka.
– Čudno govoriš danas... Uznemirujuće...
– Tek sad počinjem da nazirem plan svog oca i zašto me je poslao ovde. Ne samo da me
liši nasledstva nego i da se osveti... mojoj majci, koju nije voleo i pred kojom se osećao
inferiorno. A ja sam mu išao naruku...
Iz zgrade bolnice izašao je bolničar Dobrosav i žurno krenuo ka njima. Izdaleka je počeo
da viče.
– Tu se kriješ, bitango! Polazi odmah, da ti ne izravnam leđa!
Došao je, zadihan, do podnožja stepeništa. Princ Ðorde ga je hladno posmatrao.
– Ja sam ga zadržao, da mi završi čišćenje...
– Nije tačno, kneže, ne govorite istinu. Gledam vas ja kroz prozor već neko vreme. Sedite
i pričate. A to vam je zabranjeno da radite sa drugim bolesnicima...
Okrenuo se Petru.
– ...Polazi, bre, jesi li gluv!
Petar je, ne oprostivši se sa Ðorđem, išao napred, Dobrosav za njim, gurajući ga, s
vremena na vreme rukom u leđa, tako da bi Petar svaki put posrnuo, skoro pao.
 Sedamnaesto poglavlje

Masiranje slepoočnice... Nije želeo to da radi često, pogotovo ne pred Olgom. To je sve
češće bio slučaj, od vremena kad je dobio izveštaj od Andrije Luburića, 1938. godine. Zašto je do
toga uopšte došlo...? Ne, ne treba da se izvlači sada iz te situacije, želeo je taj susret, sam je
inicirao Luburićev put na Kosovo i njegovo ponovno istraživanje. Čak je tih godinu dana s
nestrpljenjem iščekivao njegov povratak. Bolje da nije...
Trgnuo se na šum Olginih koraka. Posmatrao ju je s divljenjem koje nikada nije skrivao i
ona je to primećivala, i večeras. Blagi osmeh joj se za trenutak razli licem ali ga povuče pre nego
stoje to Pavle mogao da primeti.
– Da li deca spavaju?
– Da, sve je u redu. Jelisaveta je bila nemirna, po običaju, sad je sve u redu... Umoran si?
– Ne baš, samo neraspoložen. Prvo mi je stiglo pismo iz Toponice, a onda je to izazvalo
lanac sećanja i sada tog ne mogu da se oslobodim.
– Čega si se setio?
– Ništa važno... nečega što se desilo pre nekoliko godina.
– Hoćeš li u krevet?
– Čitaću malo... Ne znam, videću...
– I ja ću. Mada svi ovi događaji, ovo ludilo u Evropi, rat pred vratima...
– Biće sve u redu, videćeš.
Rekao je to neubedljivo i oboje su to osetili, izbegavajući da se pogledaju. Ustao je i
nasumice uzeo knjigu s police. Sedeli su, svako ispod svoje lampe i čitali, povremeno podižući
pogled i gledajući jedno drugo. Nasmešili bi se i spuštali pogled na knjigu. Voleo je ove večeri
svih ovih godina, intimu i atmosferu koja bi se stvorila onog trenutka kad bi seli i otvorili knjige.
Ali večeras nije išlo, bar njemu ne. Nije mogao da se koncentriše na knjigu jer mu je ime Luburić
bilo pred očima i uporno se nametalo i vraćalo, neprijatno kao zubobolja...
Mučila ga je tog dana kada je maršal dvora uveo Andriju Luburića u njegov kabinet.
Snažan, dežmekast čovek, jakog vrata i glave, glatko izbrijanog lica. Stao je mirno pred Pavlom,
kao vojnik. Uostalom, to je i bio u mladosti. Dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, više puta
odlikovan. Posle rata se bavio književnim radom, etnologijom i istorijom. Bio je saradnik Jovana
Cvijića, sakupljač narodnih pesama i običaja, o čemu je pisao kralju Aleksandru, 1929. godine.
Živeo je uglavnom u Nikšiću, a često je putovao na Kosovo, čak i u Albaniju. Govorio je
arbanaski i imao dara za diplomatiju. Poznavajući mentalitet ljudi s kojima se sretao, znao kad
treba da ćuti, govorio malo ali ne uprazno, nepogrešivo osećajući kad da pita ono što ga
interesuje.
– Izvolite, sedite, gospodine Luburiću.
– Hvala od srca, kneže.
Sačekali su da ih posluže čajem i kolačima i kad su ostali sami, princ Pavle nije mogao da
izdrži tišinu koja ih je zaokupila.
– Pa, gospodine Luburiću, kako je proteklo vaše putovanje i istraživanje?
– Veoma dobro, poštovani kneže... Nadam se da ćete biti zadovoljni, a ja sam zadovoljan
jer sam ispunio zadatak.
 Govorio je pažljivo, odmereno, intonirajući i naglašavajući ono što je izgovarao.
– Napisao sam detaljan izveštaj i opisao svoj boravak u Skadru i okolnim selima. Sreo
sam se sa mnogim ljudima, plemenskim starešinama, hodžama, starim, uglednim ljudima. Svi su
ispričali manje–više istu priču, koja potvrđuje ono što je bilo poznato još pokojnom kralju Petru...
Ućutao je za trenutak, a onda gledajući pravo princa Pavla u oči nastavio.
– Kneže, nema sumnje... Deda vašeg slavnog pretka Karađorđa Petrovića bio je Arbanas,
iz plemena Klimenti. Zvao se Ðin Maraš Klimenta, bio je veliki junak, opevan u epskim
narodnim pesmama, koje sam zabeležio... i ranije...
Princ Pavle nije pokazao iznenađenje, ni gestom ni rečju. Znao je ovu porodičnu tajnu,
legendu skoro. Za nju je znalo malo ljudi, neki akademici Srpske kraljevske akademije nauka,
neki ljudi iz vojske, a na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori to se znali ali su ljudi izbegavali da o
tome glasno govore.
Arbanaško pleme Klimenta živelo je više Skadra. Bili su katolici, pljačkaši i ratnici, tvrdi,
postojani ljudi. Sećao se da je pročitao sve što je bilo dostupno o Klimentima, a u svojoj arhivi
imao je sačuvan i tekst venecijanskog plemića po imenu Mario Bolizza, koji je o Klimentima
zabeležio sledeće:
„U blizini Peći i četiri dana od Kotora, nalazi se prostrana dolina, ispresjecana sa više
rijeka, bogatih ribom. Mjesto divno i plodno zvano Plav. U ovoj plodnoj ravnici bilo je puno
bogatih sela većinom razrušenih i napuštenih danas godine 1613. zbog pljački i upada brđana
Klimenta, njihovih susjeda... Oslobođeni od tiranije turske, svojih ugnjetača, ovi brđani, da ne bi
u ljenstvovanju smlintavili, dadoše se na pljačku i sa svojim četama dospiješe čak do Filipolja
(Plovdiv)."
– Znači, tačna je i legenda o delegaciji Klimenta koja je posetila kralja Petra?
– Jeste, kneže, tačna je. Došli su i dali reč kralju Petru da može slobodno da se povlači
preko teritorije Albanije, a da oni garantuju slobodan put. Ko bude napadao srpsku vojsku imaće
s njima posla. Tako je i bilo, dva plemena nisu poštovala besu koju su dali Klimenti i napadali su
na iscrpljene srpske vojnike. Posle rata, Klimenti su skoro istrebili ova dva plemena, jer su im
ukaljali obraz.
Zaćutali su za trenutak, a onda je Luburić nastavio.
– U arhivu imate pismo, a ja vam mogu potvrditi do u detalje, jer je to deo usmene
tradicije Srba i Arnauta u srezu šarplaninskom kod Prizrena. Vaš besmrtni predak vožd
Karađorđe dobežao je odnekud u selo Mačetevo i stanovao neko vreme. Tu su na njega napali
Arnauti od plemena Ać iz sela Burnika. On je ubio dvojicu i s bratom odbegao u šumu. Njihove
familije skloni Karadorđev pobratim Demo Koljin Krasnić i posle 32 dana pomože Karađorđu i
njegovom bratu da s familijama pobegnu u Srbiju.
Pri rastanku, Karađorđe pokloni pobratimu Demu jednu čuvenu bosansku pušku kojom je
pobio napadače iz Burnika. Tu pušku su čuvali Demo i njegovi potomci kao svetinju i 1913.
godine predali je srpskom načelniku ovog sreza, da je pošalje kralju Petru.
Tamo ne znaju šta je bilo dalje s ovom puškom. Vama nije niko ništa javljao, niti njima
zahvalio na ovako velikoj pažnji. Za sve vreme turske uprave, ova porodica zbog te puške i
svojih veza sa Karađorđem i simpatija prema njegovim potomcima bila je u nemilosti kod turskih
vlasti.
Prema arnautskom a i našem običaju red je na poklon odgovoriti poklonom. I pošto nisu
ovi Krasnići za ovu predatu pušku dobili ni hvala, ja Vas molim da Vi učinite neki novčani
poklon Mustafi Ibraimovu Agušu iz sela Vranića. To bi imalo lepog i velikog odjeka među
Arnautima tih krajeva i bilo bi politički, pored čovečanske dužnosti.
U toku ovog podužeg izlaganja Luburićevog, knez Pavle se nesvesno bio nagnuo ka svom
sagovorniku a njegove oči su zasijale svaki put na spominjanje Karađorđevog imena.
– U pravu ste, gospodine Luburiću. I ja sam dobio neka pisma, od bivšeg francuskog
konzula u Skadru, po tom pitanju. Sećam se jednog događaja... moj otac mi je pričao, kako je
knez Aleksandar, otac kralja Petra, govorio kralju Petru da promeni krsnu slavu. Ja bih je
promenio, govorio je Petar, da smem od Svetog Klimenta. Kada je na Cetinju promenio kralj
Petar svoju slavu, zapalila mu se kuća i umalo nije sva izgorela.
– Jeste, kneže, to je tačno. Postoji zabeleška u arhivu da su sve novine zabeležile krsnu
slavu dinastije Karađorđević, koja se proslavljala 25. novembra, u danu sveštenomučenika
Klimenta Rimskog.
– Pričao mi je kralj Aleksandar da je 1933. godine rekao jednom albanskom prvaku, koji
nije bio Klimenta, već je bio iz Albanije, da on i njegov otac, vlada i generalštab za svoj život
treba da zahvale tome što su Klimente.
– Kneže, oni se i danas ponose time, jer su i Klimente i poarnaućeno pleme Hoti srpskog
porekla i rod su sa crnogorskim brdskim plemenima Vasojevićima, Piperima i Ozrinićima. Ne
smemo zaboraviti pleme Krasnići, i oni su rod Vasojevića. Pleme Gaši je rod sa Bjelopavlićima, i
oni su čuvari manastira Dečani, mnogo krvi je proliveno u odbranu srpskih svetinja, jer se oni
sećaju svog porekla. Kao i pleme Beriša, oni su bili Srbi. Mnogo nepravde im je naneseno, kneže,
a oni su srpskog porekla i to znaju.
Zaćutali su. Luburić se malo uzbudio, zacrveneo u licu. Princ Pavle je zamišljen, iz duge
muštikle, povlačio dim i onda ga u tankom mlazu ispuštao pred sebe
– Gospodine Luburiću, vaš istraživački rad, evo već deset godina, daje sjajne rezultate.
Veoma ste me zadužili, i lično i našu dinastiju.
– Čast mi je da vama i domovini uvek budem na usluzi.
Princ Pavle je klimnuo glavom ali njegovo ozbiljno lice, kao i uvek, pokazivalo je da je
zanet razmišljanjem.
– Gospodine Luburiću, zamoliću vas za diskreciju. Vi izveštaj predajte gde treba, ja ću
već dobiti propis... Ovo i dalje ostaje u krugu porodice i što manje budemo o tome govorili, to
bolje... Ja ću, naravno, obavestiti budućeg kralja, prestolonasleđnika Petra, o ovim stvarima, kad
za to dođe vreme. Hvala još jednom.
Luburić je prihvatio kneževu ruku s poštovanjem, vojnički se, oštro, naklonio. Već
sledećeg trenutka princ Pavle je utonuo u misli, pušeći i duvajući dim, zureći kroz prozor u park
dvora.
 Osamnaesto poglavlje

Soba za posete bila je obična, neugledna, bez nameštaja, sem stola i dve stolice
postavljene jedna nasuprot drugoj. Kraj vrata stajala je još jedna stolica za čuvara. Mimi
Trandafilović je bila lepa, elegantno obučena, nesvesna svoje koketnosti. U ovom sumornom
prostoru golih zidova to je još više dolazilo do izražaja.
Čuvar je uveo Petra, bledog, sa podočnjacima i crnim kolutovima oko očiju dostojnih
jednog rakuna, u izgužvanom odelu „za posete". Zastao je iznenađen, Mimi je verovatno bila
poslednja osoba koju je očekivao da vidi kao posetioca koji je došao njemu. Iznenađen pogled
trajao je samo sekund a onda se maska sumornosti ponovo vratila na njegovo lice.
Mimi je sigurno bila šokirana njegovim izgledom ali je želja da mu priđe i možda ga
zagrli, uprkos potpunoj izgubljenosti, zaustavljena oštrom čuvarevom primedbom.
– Bez fizičkog dodira. Zabranjeno je.
Seli su jedno nasuprot drugom, ćuteći. Petar izgledao odsutno, nije čak ni gledao u nju,
barem ne u njeno lice. Ona je ruke u belim, rupičastim rukavicama podigla do visine grudi i
trudila se da ne zaplače. Kad je taj trenutak minuo progovorila je slabašnim glasom.
– Kako si? Kako se osećaš?
Odgovorio je mirno, u njegovom glasu se nije osećao ni bes, ni lažna veselost.
– Odlično se osećam. Zar se to ne vidi na meni?
Mimi je počela da govori, žureći, plašeći se, možda, neke njegove neprimerene reakcije.
– Vidiš, bilo mi je veoma teško da dobijem dozvolu za ovu posetu... i od mojih roditelja i
od tvojih. Tvoj otac je bio vrlo ljubazan na kraju, dao mi je kola i vozača, i gospođu Tomić da me
prati...
– Šta radi stari lopov? Ne, ne, nemoj da mi kažeš. Ne interesuje me.
Zaista je tako i izgledao. Nezainteresovan. Mimi je nastavila.
– Direktor bolnice bio je ljubazan... Kaže da se tvoje stanje popravlja.
– Laže. Ovo je azil za umobolne, a ne bolnica.
– Dobro, ne moraš da budeš toliko grub... Petar ju je sada pažljivije pogledao.
– Šta je razlog ove fascinantno iznenađujuće posete?
– Želela sam da te vidim... i da se pozdravim s tobom... Ja, zapravo cela porodica,
putujemo za Tursku. Tvoj otac isto misli, da napustimo zemlju ako bude rata...
– Stari jazavac bi da izvuče dupe na vreme, pardon – zadnjicu.
Počeo je da se smeje, skoro histerično, iako je izgledalo da mu je sve ovo zaista bilo
smešno, i da lupa dlanovima po stolu. Čuvar se umešao sa svoje stolice.
– Prestani sa udaranje, inače prekidam posetu.
Petar se smirio,
– Tako znači... pacovi beže jer će brod da potone.
– Ja ne bih išla, ali nemam s kim da ostanem u Beogradu... Mama je na ivici nervnog
sloma, već zbog same ideje da te posetim a o drugim stvarima da i ne govorim... Ja bih volela kad
bi i ti išao s nama... ali kažu da tvoje lečenje još nije završeno...
– Kako da ne... Nije još ni počelo, a o završetku je rano govoriti.
Sad je već delovao živahnije u razgovoru, ruke je stavio ispred sebe na sto.
 – Rasplakaću se... kako to govoriš?
Bio je miran. Sada ju je gledao u oči, govorio je blago ali reči su bile kao mačevi, uperene
pravo gde treba.
– I da mogu da idem – gde? U Tursku. Šta da radim tamo? Da jedem leblebije i pijem
bozu po ceo dan? Ne... Lepše je ovde, u truloj Evropi. Zar ti se ne dopada smrad leševa koji
vetrovi donose iz Evrope? Meni se dopada. I avionske fotografije gradova koji gore... Lakše mi je
kad vidim da ima onih kojima je gore nego meni... Bio sam glup, bio sam vrlo naivan i vrlo
glup... Dežurna budala kojom su svi manipulisali, a ja sam samo želeo da me neko voli.
Mimi je bila potpuno smlaćena njegovim rečima. Jedva je prošaputala.
– Ja te volim...
U Petrovom glasu osetio se tračak nežnosti, potpuno u suprotnosti s onim što je rekao.
– Ne. Ne voliš me. Da smo imali više vremena, da smo stariji i zreliji... ovako, nema nade.
Gorim kao sveća koja neće dugo... Sada mi ne treba ljubav... Tražim da me neko mrzi, da bih ja
mrzeo više. Želim da okončam ovaj pogrešni život, želim da me unište, jer već uništavaju sve što
volim i već su umrli svi koje sam voleo.
Sad je već govorio sa žarom, bio je skoro onaj prepoznatljivi Petar.
– Idem na grob tvoje mame... upalim sveću...
– Hvala ti za to. Ali ni to nije više važno. Želim da me zaboraviš, što je pre moguće. I da
živiš srećno, u budućnosti. Možda će biti bolja od ovog pakla u kome smo.
Nasmešio se. Možda sebi, zbog ovih reči koje su podsećale na srceparajuće tekstove
ostavljenih ljubavnika u petparačkim romanima. Nastavio je, jer ona je ćutala a suze su počele da
cure, skoro neprimetno, niz njene obraze.
– Kakav apsurd, kakve mračne misli. Sedim u ovom divnom sanatorijumu a spominjem
pakao... U stvari, pakao je sanatorijum u odnosu na ovu bolnicu...
Mimi je počela da se smeje i da briše suze.
– Čuvari nisu tako loši. Negde između anđela i đavola. Ne znam samo koji su dežurni
danas
Njegovu satiričnu inspiraciju prekide glas čuvara.
– Prekini sa lupetanje i završavaj posetu
Mimi su zagušile suze.
– Želim ti... Želim ti...
Nije mogla da nastavi. Petrov glas je sada zaista bio nežan.
– Nemoj ništa da mi želiš, jer se neće ispuniti. Čuvaj lepe želje za sebe. I beži, ako možeš.
Od svojih roditelja, od ljudi kao što je moj otac... Ako to možeš da mi obećaš, onda ću to
prihvatiti i držaću te za reč.
– Obećavam.
Petar je ustao. Ni njemu nije bilo jasno da li je to želeo da uradi ili ne, ali je osećao da
sada mora da preseče.
– Moram da idem. Moram da vratim odelo, pozajmio sam od grobara...
Čuvar je takođe ustao i procedio kroz zube.
– Zvrndove,.. mamu li ti...
Zgrabio je Petra za rukav i povukao ga kroz vrata. Petar se osvrnuo, u zadnjoj sekundi pre
nego što će je izgubiti iz vida, pogledao u njeno skamenjeno lice i telo skljokano u stolici. Na licu
mu je ostao grč očaja, kojeg nije bio svestan.
 Devetnaesto poglavlje

Ðorđe je sedeo na tremu, sam. Nije ga pogađao prostakluk Dobrosava ili Mihajla, bio je
iznad toga, i izvan, ako je mogao tako da kaže. Neki neuhvatljivi impuls, neki blesak u uglu
svesti, otvorio je sećanje na najveću misteriju njegovog zatočeništva. Iako se to desilo ne tako
davno, 1939. godine, nije mogao da se seti da li je bilo kasno proleće ili početak leta.
Pokušao je to da utvrdi godinu dana kasnije ali na njegovo zaprepašćenje, u evidenciji
bolnice ta poseta uopšte nije bila zabeležena. Njegovo svakodnevno okruženje, stražar Joksim i
drugi, tog dana su bili u kasarni u Nišu da zaduže novu opremu. Sve je izgledalo kao potpuno
nestvaran događaj ali sagovornik i razgovor bili su tako upečatljivi da to nije nikakva fantazija
mogla da proizvede.
Nije primetio kad je gost stigao tog jutra. Verovatno dok je bio u šetnji. Taman je seo u
pletenu stolicu na tremu kad su se na drugoj strani parka otvorila vrata upravne zgrade. Izašlo je
nekoliko ljudi i čuvara. Gosti su bili u crnim odelima, s crnini šeširima na glavi. Samo jedan nije
bio. Iz ove daljine jasno se videlo ili, bolje reći, osećalo, da je drugačiji. Bio je obučen nemarno,
u zgužvano odelo čudne boje, čas tamnosmeđe, čas crvenkasto. Bela košulja i iskrivljena kravata
očigledno mu nisu prijali. Ðorđe je s interesovanjem posmatrao njegovu krupnu, okruglu glavu,
buljave krupne oči, mesnate usne.
Ovaj čovek i Mihajlo čuvar izdvojili su se iz grupe i lagano krenuli ka Ðorđu. Čekao ih je
s radoznalošću jer nije poznavao čoveka. Kada su Mihajlo i gost stigli do podnožja trema čovek
se zaustavio. Lagano je okrenuo glavu i pogledao Mihajla. Desilo se nešto čudno. Obično drski
stražar sada je bio nepokretan, bez reakcije, hipnotisan. Stajao je nekoliko trenutaka zagledan u
duboke crne oči a onda se okrenuo i bez reči otišao. Čovek je pogledao princa Ðorđa i, iako mu je
lice bilo ozbiljno, činilo se kao da želi da se nasmeši krajičkom usana.
Rukovali su se. Stisak je bio snažan, definisan.
– Princ Ðorđe Karađorđević...? Ja sam Alister Krouli.
– Drago mi je, gospodine Krouli... Čemu imam da zahvalim na ovoj poseti?
Seli su. Krouli je posmatrao princa.
– Došao sam do nekih prijatelja u Srbiji, i posle razgovora s njima zamolio ih da mi
omoguće ovaj susret. Hvala što ste me primili.
– Ne odlučujem o tome. Obično i ne znam da li neko želi da me poseti ili ne. Ali vaša
poseta mi nije neprijatna, iako je neočekivana. Moram da priznam da mi prija da sa nekim
razgovaram na engleskom. Dugo nisam imao prilike...
– Utoliko više cenim vašu odluku da prihvatite razgovor sa mnom...
– Videću... Zavisi o čemu ćemo razgovarati.
Zaćutali su za trenutak. Krouli je iz džepa sakoa izvadio dugu lulu i duvankesu. Princ
Ðorđe je odmah reagovao.
– Da li ste za kafu? Kuvam odličnu kafu... bar tako mislim.
– Odlično, ja sam veliki ljubitelj kafe. Samo da je jaka i da je šolja velika.
Princ Ðorđe je užurbano ustao i krenuo ka kuhinji. Uskoro su s uživanjem srkali kafu,
zavaljeni u fotelje, ispruženih nogu, Krouli s lulom u zubima, Ðorđe sa cigaretom iz koje je
vukao dim punim plućima, zatvorenih očiju. Došao je trenutak da započnu razgovor i obojica su
to znali. Odlagali su taj trenutak još malo, uživajući u zadnjim sekundama punim neizvesnosti i
neke prijatne jeze koju su osećali duž kičme.
– Vaša visosti, da li znate čime se ja bavim?
– Znao sam, davno, davno... dok sam pratio štampu. Bili ste junak skandaloznih rubrika.
– Da, davno. Ali zato što maliciozni ljudi nisu shvatali suštinu onog čime se bavim.
– Znam, izvinite, nisam mislio da vas uvredim.
– Niste me uvredili. Previše dugo srećem se sa predrasudama da bi me to danas
pogađalo... Bavim se otkrivanjem stare istorije, starih znanja, skrivenih i iskrivljenih kroz vekove
i milenijume.
– Vrlo interesantno.
– Sad ste zazvučali kao pravi snobovski rođak engleske krune.
– Molim?!
– Bez ljutnje, Vaša visosti! Nisam potegao ovolika put da bih traćio vaše vreme.
Pogotovo ne u uslovima u kojima živite. Ovo nije mesto za šalu i prazno trućanje. Sa simpatijama
gledam na vas i nadam se da će se vaša sudbina promeniti, možda ovaj susret tome doprinese.
– Razumem... Morate da shvatite moj položaj i moju borbu, koja traje već trinaest godina.
– Vaš položaj je značajniji nego što možete i da pretpostavite. Mi smo to odavno znali.
– Ko ste to ,,mi”?
– Adepti skrivenog znanja. Tragači za smislom ljudskog postojanja. Čuvari budućnosti.
Zaćutali su za trenutak. Krouli je ponovo pripalio lulu. Princ Ðorđe ga je posmatrao s
neskrivenim iščekivanjem, prvi put.
– Čime ja mogu da vam pomognem, gospodine Krouli?
– Onim što znate. Onim što će možda odlučiti sudbinu čovečanstva, ne samo u ovom
veku, nego i u budućnosti.
– Šta bi to bilo?
– Vidite, prinče, naše informacije potvrđuju da će Nemačka za nekoliko meseci započeti
veliki rat. Biće to ne samo rat oružjem u ovoj dimenziji već i magijski rat na astralu.
– Ne znam ništa o tome.
– Verujte mi. Ovo će biti najstrašniji rat u istoriji. Podići će se pakao i svi anđeli pakla da
proždru sve što postoji.
– Čudno je da to kažete vi, deklarisani satanista.
– Nikada nisam bio ono za šta me je optuživala hrišćanska crkva. Satanista!? Izmišljotine
za zaglupljene provincijalce i bigotne, licemerne klerike! Njihova moralna korumpiranost kroz
dve hiljade godina uništila je Isusovo učenje, izvrnula ga i oni će da sude drugima! Licemeri tada,
licemeri sada!
Ova žestoka provala reći koje su šibale, ostavile su princa Ðorđa mirnim. Ćutao je i
posmatrao Kroulija. I ovaj se smirio, zavalio u fotelju i nastavio mirno da izlaže.
– Naravno da sam najviše proučavao egipatsku magijsku praksu. Ona je najstarija i
najdelotvornija... Tu su počela da mi se otvaraju... ne samo čula nego su do mene počela da stižu
i saznanja koja nisu zvanična istorija i koja se ne mogu naći u knjigama ili udžbenicima...
Kontaktirao sam sa najumnijim ljudima u raznim zemljama, istoričarima, ezotericima, filozofima,
svima koji bi mogli nešto da mi kažu... Prošle su godine dok se slika nije uobličila.
– Zašto je to tek sada toliko važno?
– Zato što je nacistički režim i magijski.
– Magijski?
– Da, opasno magijski. Ta magija već deluje.
– Gospodine Krouli, pretpostavljam da ste vi stručnjak za tu oblast. Ja nisam. Sad mi
zaista nije jasno zašto smo se sreli.
– Možda mi možete pomoći da nađem nešto u Srbiji, što je od neprocenjivog značaja za
rešenje... Moraću da vam ispričam deo nepoznate istorije i da vidim šta znate o tome.
– Počnite, ima malo stvari u životu koje me mogu iznenaditi.
– Koliko dobro poznajete starozavetnu istoriju?
Ponovo je pažljivo punio lulu dok je princ Ðorđe razmišljao.
– Samo onoliko koliko piše u Starom zavetu.
– Ne sumnjate da se priča sa faraonom i Mojsijem desila u Egiptu?
– Ne. Zašto bih sumnjao?
– Pa, nije se tamo desila. Mi znamo da je Gornji Egipat prostor Balkana, Srbije. O tome
mi je pričao i jedan hasidski rabin i jedan sufi učitelj koga sam upoznao u Egiptu.
– Da niste onaj koji jeste, mislio bih da ste šaljivdžija.
Krouli se zavali u fotelji koja zaškripa od njegove težine.
– Vidite, istorija je nešto sasvim drugo od onog što mislimo da znamo. Možete da mi
verujete na reč ili ne morate, nemamo previše vremena za razgovor. Samo ovaj dan.
– Verovaću vam... bar mislim da hoću.
– Dobro. Starozavetna istorija vrti se oko dva naroda, tačnije rečeno oko dve grupe naroda
i plemena, onih semitskog porekla i onih arijevskog porekla. Najstariji narodi semitskog porekla
su Egipćani i Vavilonci, najstariji narod arijevskog porekla su Srbi, koji se nisu uvek tako zvali.
Da li je do sada ova priča u redu za vas?
– Jeste, iako vidim da će biti neobična.
– Da. Stari istoričari, Herodot, Plinije i drugi, pisali su o Srbima, iako to danas ne
tumačimo na pravi način. Naravno, tu je i germanska istorijska škola, izvor lažne istorije Evrope i
sveta.
– Nisam to znao. Da li je to važno?
– Veoma. To je osnov lažnog mita o Nemcima kao arijevcima koji je danas prerastao u
političku doktrinu Hitlera i njegovih sledbenika. Upravo zato je njegova mržnja izražena protiv
starih biblijskih naroda, Jevreja i Srba. Čitali ste Majn kampf?
SPECIAL_IMAGE-OEBPS/Images/img3.jpg-REPLACE_ME
– Nisam. Niti imam nameru.
– Naravno, ne znam ni kako biste tu knjigu dobili ovde... u bolnici.
– Ne bih je dobio. Ali znam da nam Nemci ne misle dobro. Nisu ni u Prvom svetskom
ratu.
– Vratiću se na prethodnu priču iako bih voleo da pričam s vama i o savremenim temama.
Starih tema takođe ima previše i mitova koji su lažni i izmišljeni. Prosto je nemoguće sve to
pohvatati. U Londonu sam razgovarao s jednim lingvistom koji poznaje vaš jezik i on mi je
razjasnio mnogo toga.
– Možda i ja mogu da pomognem na tom planu.
– Biće mi drago, jer idemo u istom pravcu. Evo vam nekoliko naznaka. Deset božijih
zapovesti koje je Jahve dao Mojsiju bile su napisane kojom azbukom? Hebrejskom? Ne, tada nije
postojala hebrejska azbuka. Možda je bilo napisano egipatskim hijeroglifima ili nekom drugom
azbukom, poreklom iz Vinče, ako je Gornji Egipat bio Balkan?
– Zvuči mi i neobično i logično.
– Sada da se vratim na poreklo Srba. Da skratim priču, Srbi nisu Sloveni. Mogao bih da
napišem studiju o tome ali nemam vremena ni razloga da ja to radim. Srbi su potomci biblijskih
plemena Venijamin i Dan. Sećate se biblijske priče da je pleme Venijamin, navodno, otimalo
žene drugih plemena pa je bilo kažnjeno zabranom da im se daju devojke za ženidbu. Reč je o
nečem drugom. Pošto Venijamin pleme nije semitsko nego arijevsko, semitska plemena ne žele
da daju devojke u pleme druge rase.
Pleme Venijamin odlazi u dijasporu, preko Sredozemnog mora, a deo ostaje u Judeji, jer
tu su bili veoma dugo. Došli su kao Hiksosi, kraljevi–pastiri, kako su ih zvali, osvojili Egipat,
imali svoje vladare koji su činili XV dinastiju i vladali Egiptom od 1650. do 1535. godine pre
nove ere. Njihovo ime na egipatskom je iskrivljeno od Heka–Khasut, i znači „strani vladari".
Obožavali su boga Baala, koji je u Egiptu postao Set. Jedno složeno i mnogoznačno božanstvo...
Hiksosi su izdanak drevnog plemena Sakai, ili Saki iz Medije, gde su živela njihova
brača, pleme Madi ili Mada. Pleme Sakai su čuveni narod Skiti koji je preplavio Evropu i Aziju i
bio otac svim evropskim narodima. Najtipičniji primer, što potvrđuju srednjovekovne hronike,
jeste da su Saksonci potomci Skita.
Moj prijatelj lingvista mi je protumačio da ime naroda Skita dolazi od glagola srpskog
jezika skitati i ne može biti tačnijeg značenja za lutalice i skitače, nomade koji žive na ogromnom
prostoru.
Možemo li napraviti pauzu i popiti još jednu kafu, prinče?
– Naravno, naravno. Toliko ste me zaneli ovom pričom da sam zaboravio na vreme. Čak,
imam i predlog. Da li želite da ručate sa mnom?
– Naravno, prinče, sa zadovoljstvom.
Ustali su, užurbani, radosni kao dva gimnazijalca. Princ Ðorde je otišao da im naruči
ručak a potom su ušli u kuću. Krouli je sa radoznalošću razgledao Ðorđev skromni stan a onda
mu je pravio društvo u kuhinji, dok se kuvala kafa. Razgovor je bio opušten, upadali su jedan
drugom u reč, činilo se da se nalaze u nekom mirnom kutku Engleske, u letnjikovcu u provinciji,
u kojoj vreme teče sporo, a dva džentlmena uživaju u opuštenom i neobaveznom razgovoru. Bili
su vršnjaci i ljudi koji su imali težak život, svako na svoj način. Obojica su bili izloženi
nemilosrdnom proganjanju, uvredama, nerazumevanju okoline i marginalizovanju, na licemeran,
nepodnošljivo uvredljiv i pokvaren način. Satanizam za koji su optuživali Kroulija bio je više u
ljudima koji su ga optuživali nego u njemu samom. Princ Ðorđe je to osečao iako nije znao
detalje. Krouli je o Ðorđu možda znao i ono što Ðorđe nije mogao da pretpostavi ali to nije
pokazao nijednim gestom.
Nisu razgovarali o tome, nisu oplakivali svoju sudbinu, nisu se jadali jedan drugom.
Ručali su dobro jer je doktor Vojnović naredio da se pripremi ono što je naručivao za sebe. Nije
znao ko je misteriozni gost iz inostranstva ali je nalog iz Beograda bio jasan: omogućiti mu
razgovor sa princom Ðorđem i ne pitati ništa. Nalog je bio od ministarstva vojnog i doktor
Vojnović ga je izvršio. Ipak, neprijatni osećaj da bi ova poseta mogla imati negativne posledice
po njega, jednog dana, nije ga napuštao. Nervozno je šetao i kroz prozor svoje kancelarije
posmatrao dvojicu muškaraca na drugom kraju parka.
Princ Ðorđe i Krouli su uživali u miru bolničkog parka. Ispruženih nogu, zavaljeni u
foteljama, Ðorđe sa cigaretom koju je, po običaju, strastveno pušio, i Krouli koji je mirno odbijao
dimove iz svoje lule.
– Pa, gospodine Krouli, šta je dalje bilo sa slavnim plemenom Venijamin?
– Po dolasku na Balkan, pleme Venijamin, koje je u Judeji živelo na mestu gde je
Jerusalim, proširilo se po Evropi. Oni su pleme poznato i kao Vendi i njihov ogranak Veneti.
– Ovo postaje sve uzbudljivije. Zaista nisam znao ništa o njima.
– Pleme Dan se iskrcalo na Peloponezu, kao i pleme Venijamin. Danajci, kojih su se Grci
plašili, jesu pleme Dan. Spartanci su takođe pleme Dan. Nisu govorili grčki jezik, nosili su dugu
kosu upletenu na hebrejski način, bili su divlji borci čiju snagu su osetili Persijanci. Proširili su se
na sever, do reke Ister, ili Ištar, koja je po njima dobila ime Danub.
 – Ovo je previše za mene, gospodine Krouli.
– Egipatski faraon i Joasaf sedeli su na obali Istera, mislite li da ima u severnoj Africi
reka sa istim imenom?
– Ne znam...
– Kao što je dolina Moavska zapravo Moravska, to smo lako shvatili... U Drugoj knjizi
Mojsijevoj, glava druga, stih dvadeset prvi, piše da se Mojsije oženio Madijankom Seforom.
Madijanka? Iz plemena Madi? Mojsije se oženio Srpkinjom? Jako interesantno... Mojsije je
centar mog interesovanja i traganja... Uostalom, niko kao Srbi nije bolje i tačnije napisao njegovo
ime Mojsije – „Moj sin je". Ime mu je dala majka, egipatska princeza, koja je tako priznala da ga
je rodila a ne „našla". Za mene nema sumnje, Mojsije je bio kraljevske krvi, budući faraon, treba
samo rasvetliti komu je bio otac...
Princ Ðorđe ga nije slušao. Zamislio se, odlutao u mislima a nesvesno podignut kažiprst
desne ruke pokazivao je da razmišlja. Krouli je primetio ovaj nesvesni pokret.
– Nečeg ste se setili, prinče?
– Da li naša priča ima neke veze sa relikvijom po imenu Koplje sudbine?
Krouli ga je posmatrao sa divljenjem.
– Prinče, iznenadili ste me. Shvatili ste brže nego što sam očekivao... Ima veze sa
relikvijom, da.
– Video sam koplje kao dete, u Hofburgu. Sad se polako prisećam... Ta legenda mi je
uzbudila maštu... Magično koplje uronjeno u krv našeg Spasitelja...
– Da, a Hitler ga se dočepao čim je anektirao Austriju. Sada pokušava da uz njegovu
magičnu moć zavlada svetom, kao mnogi njegovi prethodnici. Zato smo mi u Britaniji rešili da
mu pariramo još jačim talismanom moći.
– Zato ste došli da me posetite?
– Da.
– Šta je jači talisman od Koplja?
– O tome ću vam govoriti na kraju. Sad da vam zaokružim priču o istoriji i važnosti Srba
za istoriju Evrope. Najznačajnije srpsko pleme koje je sa Balkana otišlo u Evropu su Vizigoti.
Oni potiču od Venijamina i sa Balkana stigli su u Galiju, Rim i na Iberijsko poluostrvo. To su i
prvi hrišćani na Balkanu. Primili su hrišćanstvo u četvrtom veku, bili su hrišćani arijanci a
Evropa ih je smatrala varvarima. Bili su civilizovaniji od dekadentnih, prevrtljivih i pokvarenih
rimskih vladara i patricija. I vojnički mnogo bolje organizovani.
– I imali su svoju azbuku, to sam negde pročitao.
– Tačno. Skandinavske rune su pismo koje su im doneli Vizigoti ali je to previše osetljivo
pitanje da bi ga Evropa lako prihvatila.
– Evropa ne prihvata ništa što dolazi sa ovih prostora.
– Tačno.
Nasmejao se glasno a princ Ðorđe mu se pridružio.
– Ni Francuska ne bi bila oduševljena da prizna da su Merovinzi poreklom Srbi, koji su
krenuli iz Sirmijuma uz Dunav na zapad, a onda kao Sikambrijski Franci sišli u Galiju, današnju
Francusku, Belgiju i deo švajcarske.
– Nisam to znao.
– Imate to u nemačkim srednjovekovnim hronikama. Znali su svoje poreklo, oni su od
plemena Dan, nosili su dugu kosu kao njihov slavni predak Samson i verovali u njenu mističnu
snagu. Na njihovom grbu nalazilo se božanstvo Dagon, pola čovek - pola riba.
– Iz Mesopotamije?
– Iz Dunava. Kasnije, kad su arijevci sa Balkana krenuli u osvajanje sveta, Dagon je
stigao i do Mesopotamije. Ima jedan prost način da se prati kretanje plemena Venijamin.
– Koji?
– Njihova totem životinja i zaštitnik bio je vuk i gde god se sretne vučja glava, vučja šapa,
to su loze povezane sa Venijaminom. Njihov ratni barjak bio je plavo–crven, i sve zemlje koje na
svojoj zastavi imaju plavu i crvenu boju imaju veze sa Venijaminom.
Ðorđe je sedeo potpuno zbunjen, nije baš da mu je visila vilica od iznenađenja ali ovo je
bilo previše informacija u kratkom vremenu. Bilo je to nešto sasvim novo za njega pogotovo u
sivoj monotoniji bolnice u Toponici. Prosto se plašio da se pomeri i možda probudi iz
najčudnijeg sna koji je ikada sanjao. Krouli je to primetio i pustio je Ðorđa da se sabere. Ćutao je
i posmatrao Ðorđa i kad je video da je trenutak, nastavio je izlaganje.
– Sada mogu da nastavim, ali ovaj deo se sastoji od pitanja i odgovora, pa ću vas zamoliti
da mi odgovarate najiskrenije što možete.
– Naravno.
– Šta znate o relikvijama koje je iz Svete zemlje doneo vaš patrijarh Sveti Sava?
– Ne znam... na šta mislite konkretno?
– Da li znate da je vaša crkva u posedu značajnih relikvija vezanih za Isusa i početke
hrišćanstva?
– Ne, ne znam to. Znam samo da je nedavno od naših rođaka, Romanovih, stiglo nekoliko
relikvija na čuvanje.
– Konkretno, šta?
– Ruka Svetog Jovana Krstitelja, Čestica Časnog Krsta i čudotvorna ikona…
– Koju je slikao Sveti Luka?
– Da.
– Za to sam i ja čuo. Ali nisam mislio na to. Da li znate gde se u Srbiji nalazi pojas
Aleksandra Makedonskog i kruna Karla Velikog?
– Nikad nisam čuo za te relikvije a pogotovo ne da se nalaze u Srbiji.
– Verujte mi, britanska kruna je vrlo zainteresovana da ih nađe.
– Verovatno, ali ne mogu vam pomoći. Možda princ Pavle može da vam tu bude od veće
koristi.
– Ne može... On ne zna ništa o ovim stvarima. Iako ima sliku Nikole Pusena, na koje
imaju pravo samo Sioni, nije svestan ovih značenja.
– Možete li meni da objasnite o čemu se radi?
Krouli je ćutao. Razmišljao je kako da nastavi razgovor a da izbegne neprijatnu temu. Ne
gledajući u Ðorđa, počeo je da govori polako i tiho, kao da postoji opasnost da ih neko čuje.
– Vaš Sveti Sava znao je sve... o poreklu svoje porodice, Isusu, zlatnoj lozi, Nemanjićima,
pretku, rimskom imperatoru Liciniju...
O svim ovim stvarima moralo je da se ćuti. I to vekovima, jer zvanično hrišćanstvo je
postalo nešto sasvim drugo... Država i religija u strašnoj, nemilosrdnoj simbiozi. Pravo značenje
simbolike hrišćanstva, istorije Isusovog života, postalo je opasno po život za sve one koji nisu
prihvatili imperijalno licemerje…
Tako smo došli do sadašnjeg vremena... Pojavio se čovek koji poseduje demonsku
energiju, koji će svet baciti u neviđenu kataklizmu. Pošto je njegova moć demonska, mora se
zaustaviti magijom.
– Shvatam to, ali još nismo došli do poente ove posete.
– Jesmo.
– Šta je to ključno što očekujete od mene?
– Pošto poznajete Stari zavet, poznate su vam čudesne moći Mojsijevog Štapa. Postoje
neki dokazi da je Štap Jahvea bio istorijski artefakt, da je postojao u vreme stare i vrlo napredne
civilizacije. Postoje spekulisanja da su Medi održavali kult Jahvea pre nego što su ga prihvatila
judejska, odnosno hebrejska plemena koja su proglasila Jahvea za svog boga. Budući Mojsijev
tast, Jotor, bio je na čelu kulta i njegovo ime je zapravo titula, sa značenjem „preuzvišeni".
Mojsije nije bio sluga deset godina, to je kasnije zamagljivanje pravog značenja. Jotor je bio
prvosveštenik kulta Jahvea, a Mojsije je bio iniciran u ta znanja. Obuka je trajala deset godina i
na kraju je dobio jednu od Jotorovih ćerki za ženu. Preuzeo je i titulu prvosveštenika i dobio Štap
Jahvea, kao moćno sredstvo kojim se služio...
Uzdahnuo je, činilo se s olakšanjem, kao da je skinuo neki teret koji ga je pritiskao.
Nastavio je da govori, ovaj put lakše i tečnije.
– Štap Božiji otelotvoruje i predstavlja Drvo Života i Smrti. Ovo je jedan od razloga zašto
je napravljen od safira. Safir je i jedan od dvanaest svetih dragulja koji se nalaze na Aronovom
grudnom oklopu. Kad se Bog pojavio Mojsiju na njegov poziv, stajao je na postolju od safira.
Mojsijev Štap je moćni talisman, on nije s ovog sveta. Naša informacija je da ga je Sveti
Sava pronašao, kupio i doneo u Srbiju.
– Šta... ? To je neverovatno, nemoguće!
– Ako znate, recite mi u kom srpskom manastiru je naslikana freska Mojsija i Hebreja
koji prelaze more koje se razdvojilo, jer to će biti dalji putokaz ka mestu na kome je Štap
sakriven.
– Ne, ne znam gde se nalazi takva freska ali razmišljam šta bi značilo pronaći takvu
relikviju. Šta bi ona izazvala, kome bi ona dala strašnu moć, ako je moćno sredstvo kao što
kažete.
– Moćno je. Zaista je razdvojilo more, to je bilo u stanju. Razmišljao sam o ovom
problemu koji ste sada spomenuli. Slažem se da je opasno dati takvo oružje u bilo čije ruke ali to
oružje tražiće i druga strana i ako ga nađe onda nema sumnje kako bi ga upotrebila. Nadam se da
ne bi znali da ga upotrebe, čak i kad bi ga imali.
– Da li biste vi znali da ga upotrebite kad bi došlo u vaše ruke?
Bilo je ovo opasno pitanje i princ Ðorđe je to shvatio kad je pogledao Kroulija u oči.
Takav pogled nije sreo do tog trenutka i zadrhtao je pred vatrom koju je video u tim očima.
Trajalo je to dva–tri sekunda a onda se Kroulijevo lice razlilo u osmeh i glas mu je bio prijazan
kao tokom celog dana.
– Dragi prinče Karađorđeviću, moja magijska praksa i znanje mi daje za pravo da mislim
da bih to znao, naravno, bez pomoći s neba to bi bilo nemoguće. Čovek nije dovoljno moćan da
sam izvede bilo koji magijski ritual bez bića koje priziva i traži pomoć i odobrenje da ritual
izvede. No u ovom slučaju važnije je ove relikvije skloniti van domašaja opasnih ljudi koji bi ih,
bez sumnje, zloupotrebili.
Sunce je već silazilo ka zapadu i kroz pola časa našli bi se u mraku. Došao je kraj poseti i
to su obojica osećali. Kazali su jedan drugom šta su imali i sada je trebalo zaključiti ovaj
razgovor. Krouli je prvi ustao i pružio ruku princu Ðorđu.
– Dragi prinče, hvala na ovom inspirativnom razgovoru i druženju. Želim vam da uskoro
izađete sa klinike i onda predlažem da zajedno krenemo u obilazak interesantnih mesta u Srbiji.
– Ja bih to voleo, gospodine Krouli. Nadam se da ćemo se ponovo sresti.
– I ja se nadam.
Posmatrao je automobil koji je napustio krug bolnice i ponovo zadrhtao. Od hladnoće,
rekao je sebi i ušao u kuću.
 Dvadeseto poglavlje

Jutro je bilo predviđeno za sređivanje Ðorđeve kuće. Sem Petra, ovog puta u ekipi za
čišćenje bio je i pacijent poznat po nadimku Gologuzan. Sitan čovek, špicastog lica, upalih
obraza jer nije imao većinu zuba u vilicama. Nosio je metle, krpe, portfiše, kofu, bez pozdrava je
sve to bučno spustio na pod pogledajući unaokolo, smišljajući odakle da počne. Princ je
pogledom pitao Petra ,,ko je ovaj". Petar samouvereno klimnu glavom i izrazom lica pokaza da
„sve drži pod kontrolom". Gologuzan je počeo da čisti i posle nekoliko sekundi da peva. Princ je
zaprepašćeno gledao ovog đavolovog šegrta koji se razmahao metlom, pa je Petar šapatom morao
da mu objasni situaciju.
– Kneže, gospodin Sekulović je vrlo... koloritan lik. Bio je seoski kmet, trgovac, a onda
ga je žena prevarila sa slugom koji nije imao ni gaće, i pobegla. Posle toga su gospodina
Sekulovića doveli ovde. Svi ga znaju po nadimku Gologuzan.
– Jadan čovek.
Posmatrali su ga i slušali kako peva.

Sve je golo oko mene,

golo nebo, gola zemlja.
Gledam kako cveće vene,
Mene guše uspomene.

Petar je nastavio da šapuće Ðorđu.

– Kneže, ponovo je sinoć naprasno umro jedan bolesnik. Liči na prirodnu smrt ali
sumnjivo mi je.
– Šta ti je sumnjivo?
– Juče, u toku dana, sam ga video. Pretio je jednom čuvaru koji mu je uzeo cigarete.
Rodbina mu često dolazi u posetu, mogao bi da prijavi...
– To je prilično banalan razlog. Ne verujem da je toliko opasan čuvar koji krade cigarete.
Moramo da suzimo krug sumnjivih. To su i dalje lekari, čuvari, bolničari...
– Jedan mlati sve, al’ nije čovek.
Ovo je dobacio Gologuzan. Petar i Ðorđe su ga gledali zaprepašćeno. Činilo im se da
njihovo šaputanje gospodin Sekulović nije čuo, a najvažnije, nije razumeo. Stajali su nemi dok je
Gologuzan nastavljao da čisti. Petar prvi dođe do reči:
– Golo... gospodine Sekuloviću, šta si mislio da kažeš?
Sad se i princ Ðorđe uključi u razgovor.
– Ja sam takođe čuo... navodno, neki fantom, prikaza, vampir, davi bolesnike.
Petar je prihvatio razgovor iako im glumljena ravnodušnost nije delovala ubedljivo.
– Ne, to bolničari plaše bolesnike. Ogrnu bele čaršave i noću šetaju bolnicom.
Gospodin Sekulović prestade da vitla metlom i pogleda ih.
– Strah... strah ide sam, kao gologuzan...
 – Dođi ovamo, dođi, molim te.
Petar ga je pozvao i Gologuzan poslušno priđe.
– Hoću da lepo razgovaraš sa knezom... stani ovde...
Gologuzan stade mirno pred princom Ðorđem. Uz desnu nogu držao je metlu kao pušku.
– Gledaj dobro... ovo je princ Ðorđe Karađorđević. On je naš... prijatelj, on će nam
pomoći da sredimo fantoma.
Gologuzan se ozbiljno, kao da raportira, obrati princu Ðorđu.
– Ti si naš, gologuzan! Ja sam vaš, najveći gologuzan ovde i šire.
Petar nije želeo da pokaže da je nestrpljiv.
– Dobro...
– Drago mi je, gospodine Sekuloviću... Kazali ste malopre – jedan mlati sve...
Sada je princ Ðorđe direktno govorio čudnom pomoćniku.
– Jesam, Vaše kraljevsko veličanstvo.
– Dobro... na kog ste mislili?
– Na kralja. Kralj je najviši, gore, on može da mlati... Petar nije mogao da se uzdrži,
umešao se u razgovor.
– Čekaj... stani, gde si ti zapucao... Pričamo o našoj bolnici, o smrti... ti znaš o čemu
govorim. Gledali smo zajedno...
Gologuzan nije obratio pažnju na njegovu upadicu.
– Država. Ona je na vrhu...
Ðorđe se nagnuo ka njemu.
– Hoćete da kažete da to seže do vrha države?
– Gologuzani su višak... ja sam višak, višak se prospe i nema ga.
Petar se opet umesa.
– Je l' možeš da budeš precizniji?
– Manjak... to svi vide. A višak?
Ðorđe ga je gledao sa simpatijama. S osmehom na usnama upita ga:
– Šta je s viškom?
– Višak sakriješ... Pa ga glođeš u potaji.
– O čemu, bre, pričaš?
Petar se opet nervirao. Ðorđe je bio opušten, zavaljen u stolicu.
– Polako, polako. Počinjem da shvatam... Nije on lud kao što izgleda. Rekli ste da su
gologuzani višak, a da je država na vrhu?
Gologuzan, iskežen, klimao je glavom.
– Hoćete da kažete da država ubija nas, zatočene ovde?
– Jedan mlati, gologuzani umiru. A neki ostanu živi. Jer su pametni.
Petar se ubaci u razgovor.
– Tisi taj...
– Nisam. Ja sam umro prvi.
– Čoveče, prijatelju, pomozi nam da nađemo fantoma.
– On ne može da se nađe. Zato što nije gologuzan.
Okrenuo se i nastavio da čisti. Petar se držao za glavu. Ðorđe je sedeo zamišljen i
kažiprstom desne ruke lupkao se po donjoj usni. Ušao je podnarednik, salutirao Ðorđu, a onda se
okrenuo Petru i Gologuzanu.
– Ajde vas dvojica. Završavaj i polazi.
 Dvadeset prvo poglavlje

Doktor Vojnović je sedeo u svom kabinetu. Bio je zamišljen i otkucavanje zidnog sata ga
je prenulo. Ustao je nekako tromo, bezvoljno, iz fioke stola izvadio svežanj ključeva i jednim
otključao orman. Sporim pokretima izvadio je veliku belu kožnu kecelju i navukao je preko
odela. Uzeo je i velike bele gumene rukavice i krenuo ka vratima. Išao je hodnikom, u opštoj
tišini. Ušao je u sobu u kojoj se nalazio medicinski sto. Nije ni pogledao telo koje je na njemu
ležalo, kao da je znao o kome je reč. Rutinski je prišao da pregleda aparaturu za elektrošok.
Konačno je prišao stolu da pogleda pacijenta. Gologuzan je ležao mirno. Nije cimao kaiševe, nije
se opirao. Guma u njegovim bezubim ustima delovala je groteskno, skoro da je mogao da je
proguta. Gledao je Vojnovića pravo u oči. Bio je to pogled vuka sa vrha stene koji posmatra ovce
na pašnjaku, daleko dole ispod sebe. Doktor Vojnović je poznavao taj pogled, bezbroj puta su ga
gledale takve oči s ovog istog kreveta. Više ga to nije uzbuđivalo, još manje plašilo. Znao je da su
nemoćni da mu se odupru, da odreaguju, nije postojala ni opasnost da mu se kasnije osvete.
Dolazio je u bolnicu na poseban ulaz, okružen uvek čuvarima. Kad je išao u vizitu, a to je bilo
sve ređe, bolesnici su bili često u takvom stanju da nisu ni znali ko je ušao na vrata.
Uzdahnuo je. Da završi s ovom seansom pa da ide kući. Nagnuo se nad Gologuzanom.
Nije bio siguran da ga ovaj vidi iako je gledao u njega. Zapravo, pogled je bio više kroz njega,
nekako nezainteresovan, bezličan, s porukom „završi ovo, idi kući i ostavi nas na miru". Neka
neobjašnjiva ljutnja počela je da se skuplja u grlu doktora Vojnovića. Da li je moguće da mu se
ovo dešava? Rat samo što nije zakucao na vrata, svet se ruši oko njega, a on se zamlaćuje sa ovim
polusvetom koji mu se još izruguje? Umesto da pripremi odstupnicu, da isplanira gde će da se
skloni s porodicom, mora da daje terapiju ovim poluljudima!? Kakav lični poraz! Besan na
sopstvenu nemoć, bolesnike, državu koja će se uskoro sudariti s najvećom vojnom silom na
svetu, počeo je da bljuje gnev na vezano telo ispred sebe.
– Gnjido, đubre ljudsko, smradu srpski...! Mene ćeš ti da prezireš, govnaru jedan! Klipane
seljački, ološu koji ni ženu nije mogao da zadrži, mene ćeš ti ovde da zajebavaš! Časti nemaš,
snage nemaš, zašto nisi pronašao ženu i tu bitangu koja ju je jebala, pa ih preklao, završio s
njima...? Da si to uradio, otišao bi pred streljački stroj kao heroj, odavno bi bio mrtav, ne bi meni
ovde bio kost u grlu!? Ali, nećete dugo, mamu li vam jebem! Uskoro dolaze nacisti, videćeš onda
kako se oni obračunavaju sa ludacima! Znaš li da u Nemačkoj nema ludaka, nema degenerika kao
što si ti? Sve su ih počistili, sve azile, sve bolnice, rešili su to kao prava država koja ima važnija
posla nego da brine o takvima, o otpadu, puknutim, bivšim ljudima, a sada olupinama koje
ničemu ne vrede!
Penušao je, gušio se u navali emocija koje su bile na ivici histerije.
– Ništaku jedan! Daću ti najjaču dozu, daću ti udar da ti ispržim mozak, ako ga imaš! To
će te naučiti pameti da ne ideš gde ti nije mesto. Kad Nemci dođu, doživećeš olakšanje, streljaće
vas prvog dana! Ali dotle, dotle ćeš da prođeš kroz pakao!
Dao mu je udar. Telo gospodina Sekulovića odskočilo je kao gumena lutka kad je dete
šutne. Njegovo lice zadržalo je isti izraz, okupljeni bolničari su se zgledali, onda posmatrali lice
bez ijedne grimase, zaleđenog poluosmeha. Dr. Vojnović je besno bacio aparaturu iz ruku,
okrenuo se i izašao. Bolničari su se uzmuvali, tobože su nešto radili, nameštali. Niko nije
primetio da je pogled gospodina Sekulovića bio fiksiran na mali, prljavi prozor pri vrhu
prostorije. Među rešetkama prozora koji se nikad nije otvarao, par lastavica je svijalo gnezdo.
Proleće je došlo, bilo je krajnje vreme da ga naprave i neumorno su doletale i donosile travke i
grančice. Vešto su ih udevale u već formiranu osnovu, uskoro će imati svoj dom. Nisu ni znale
gde su ga svile.
 Dvadeset drugo poglavlje

Poseta je bila zvanična, najavljena tog jutra. Ðorđe je obukao odelo, stavio kravatu.
Predstavnik vlade bio je izvesni Stojimirović, koji je i ranijih godina dolazio Ðorđu, uglavnom sa
lošim vestima i da odbije sve zahteve i predloge koje je Ðorđe slao namesniku ili vladi. S njim u
društvu bio je mladi potpukovnik, utegnut u besprekornu uniformu, koju je Ðorđe brzo i stručno
odmerio. Oficir je salutirao i obratio se Ðorđu.
– Visočanstvo, vi odlazite iz Toponice. Molim vas da se spakujete u najkraćem roku.
– Slobodan sam...? Odlazim iz ove grobnice u kojoj sam živ sahranjen?
Oficir nije znao šta da odgovori. Krišom je pogledao u Stojimirovića, koji se pravio da se
ovo njega ne tiče.
Oficir je nastavio.
– Idemo u Han–Pijesak. Tamo ćemo sačekati mladog kralja...
Ðorđe je bio iznenađen.
– Zašto dolazi kralj?
Oficir je zaćutao. Definitivno je Stojimirović morao da preuzme razgovor s princom
Ðorđem.
– Kralj i vlada napuštaju zemlju i odlaze u inostranstvo. Mi treba da krenemo s njima.
Ðorđe je počeo da shvata. Zahvatila ga je nervoza, glas mu je bio za nijansu viši nego što
je uobičajavao da govori.
– Kralj i vlada...? A narod... A vojska?
Oficiru je bilo mučno, gledao je u zemlju. Stojimirović je slegnuo ramenima, kao da je
hteo da kaže da to nije njegova odgovornost a još manje briga. Ðorđe je definitivno bio
iznerviran, počeo je da hoda po sobi i govori u isto vreme.
– Čujte me dobro! Ja ne idem... Ja ostajem ovde!
Stojimirović se okrenuo oficiru.
– Hoćete li me sačekati u kolima?
Oficir je salutirao Ðorđu i izašao. Stojimirović, kao da je bio pripremljen za moguće
prinčevo odbijanje, govorio je staloženo i pažljivo.
– Kneže, ne znam da li shvatate ozbiljnost situacije. Zemlja je pred slomom. Nemci
nadiru sa svih strana. Pitanje je dana kada će stići ovde i... zarobiti vas. To jednostavno ne
možemo da dozvolimo.
– Otkud odjednom tolika briga za moju dobrobit? Ja sam ovde odavno zatočenik!
Porodični savet je, davno još, odlučio da me ne pusti na slobodu! Šta sad hoće?
Stojimirović više nije bio tako miran. Tvrdoglavi princ počeo je da mu ide na živce.
– Vi ste potomak slavnih predaka, samog Karađorđa. Kako da vas ostave na milost
neprijatelju? Kneže, nemojte...
– Žao mi je što nemam u sebi zle Karađorđeve krvi, jer da ie imam, nikad ovo ne bih
trpeo.
Sad je Ðorde delovao mirno a Stojimirović se uzrujao.
– Kneže, ovo je važno političko pitanje... šta će reći rođaci u Engleskoj?
Na spominjanje ove teme Ðorde je, po običaju, reagovao temperamentno.
 – Rođake u Engleskoj mi ne spominjite! Kakvi su oni, video je regent Pavle! Kako je glup
i naivan bio! Upozorio sam ga da se čuva ali ko bi poslušao živčanog bolesnika kao što sam ja?
Englezi su kurve nad kurvama!
– Kneže...
Ðorda ništa nije moglo da zaustavi.
– Gospodine Stojimiroviću, mislio sam da vam vaše diplomatsko iskustvo služi da vidite
pravu situaciju. Hoćete da mi kažete da je Pavle pristao na Trojni pakt a da Englezi to nisu znali?
I da je posle toga Intelidžens servis pripremio državni udar za nedelju dana? A Hitler pripremio
invaziju za dve nedelje? Ne, dragi moj! Spremljeno je to sve još pre godinu dana, jer i Englezima
i Hitleru smeta Kraljevina Jugoslavija! A naivni Pavle im je ušao u zamku. Sada je na redu
završni čin, mladi kralj beži iz zemlje i sa kraljevinom je završeno!
– Kneže, vaš pesimizam je strašan! Odlazimo privremeno, vratićemo se...
Ðorde je izvadio pismo iz džepa i pružio ga Stojimiroviću.
– Ko jednom napusti narod, više nema kome se vrati! U ovom pismu sam sve objasnio
kralju Petru Drugom. On mora ostati da brani otadžbinu! Ja ću mu se pridružiti!
Stojimirović je gledao tupo u njega.
– Požurite, gospodine Stojimiroviću! Hitno odnesite ovo pismo kralju! Njegov odgovor
ću sačekati ovde!
Stojimirović je žurno izašao u dvorište i seo u automobil Potpukovnik, koji je sedeo pored
vozača, okrete se, s osmehom na licu. – Neće da krene?
Vozač je pokrenuo automobil, koji je izašao kroz kapiju na put Stojimirović je bio besan
kao ris.
– Kakav ludak! Zaista je ovo bilo gubljenje vremena! Izvadio je prinčevo pismo iz džepa i
počeo da ga cepa na sitne komadiće i baca kroz prozor automobila.
 Dvadeset treće poglavlje

Noć je overio ćuk sove, negde iz parka. Bolnica je stajala u svom prividnom miru i spolja
i iznutra. Bilo je to u čudnom kontrastu sa zlokobnom atmosferom dolazeće opasnosti.
Prigušeno svetio u sivim hodnicima nije narušavalo ništa, sem noćnog leptira koji je
nekako uleteo u zgradu i sada bezuspešno pokušavao da se sprži, jurišajući na sijalicu. Petar i
Gologuzan bili su u hodniku, u izviđačkoj misiji ili u kažnjeničkoj ekspediciji ili u smetenjačkom
tumaranju čiji su cilj zaboravili, ili u svemu tome u isto vreme. Petar je osećao da ovo noćno
bazanje bolnicom može da bude opasno, ali je izazov da izađe bio jači od straha. Nije spavao i
zaprepastio se kad je Gologuzan, koji je spavao do tog trenutka, otvorio oči, uspravio se i vrlo
preciznim pokretima, podigao madrac i uzeo nešto što je tu bilo sakriveno. Onda je hladnokrvno
prišao do vrata, čangrljao nešto oko brave i za sekund, vrata su se otvorila. Okrenuo se i rukom
mahnuo Petru da krene. Ne oklevajući ni sekund, Petar je ustao i izašao s njim. Evo ih sada u
bolnici, idu hodnicima, vire na uglovima da slučajno ne nalete na čuvare u obilasku i idu dalje.
Gologuzan je išao uspravno, skoro ne skrivajući se, siguran da ga ništa ne može zaustaviti u
naumu. Petar je cupkao za njim, stalno se osvrćući i na krivinama nalećući na Gologuzana kad bi
se ovaj iznenada zaustavio.
Došli su do vrata perionice. Gologuzan je prošao ali Petar nije mogao da odoli i polako
odškrine vrata. Svetio je bilo upaljeno i u velikoj prostoriji prisutan je bio samo Dobrosav i neki
nesrećnik, bolesnik, koga je Dobrosav zagnjurivao u korito s vodom. Kad bi ga izvadio siktao bi
mu u uvo:
– Gde si zakopao dukate?
Gologuzan je cimnuo Petra za rukav i energično mu pokazao da ga sledi. Vreme nije
smelo da se gubi. Došli su do vrata glavne čuvarske sobe. Gologuzan je iz pocepane pidžame
izvadio kalauz, svoje tajno oružje, i za sekund otvorio vrata sobe. Ušli su unutra, a Gologuzan je
nepogrešivo u mraku našao put do ormana u kome je Mihajlo držao zaplenjeni provijant. Iz
ormana punog robe Gologuzan je počeo da grabi obema rukama. Jednom rukom uzimao je
cigarete i trpao ih u džepove pidžame, drugom rukom držao je kobasicu i u mraku grizao u
ogromnim zalogajima. Slaba svetlost koja je dopirala kroz odškrinuta vrata Petru je skrenula
pažnju na nešto neobično. U uglu ormana, na žicanim ofingerima, visila je ženska garderoba.
Mihajlo je ne samo čuvao žensku odeću već je na horizontalnoj dasci držao kompletan pribor,
dostojan pozorišne šminkernice. Ne razmišljajući, Petar poče da uzima bočice, četkice, ruževe,
puder i sve to da stavlja u svoje džepove.
 Dvadeset četvrto poglavlje

Mermerni hol Ministarstva odbrane bio je mračan. Na prozorima, kao i ispred zgrade,
naslagani džakovi peska štitili su zgradu od nemačkih bombi. Dežurni oficir nervozno je šetao
ispred pomoćnog ulaza, očekujući posetioca kog je morao odmah da sprovede do zamenika
komandanta specijalnih operacija.
Stigao je džip iz kog je izašao vodnik i Alister Krouli. Brzo su ušli u zgradu i bez reči
krenuli hodnicima. Dežurni oficir je konačno stigao do željenih vrata i zaustavio ih odsečnim
pokretom ruke. Pokucao je i ušao. Nije prošlo ni nekoliko sekundi, otvorio je vrata i rekao:
– Izvolite, gospodine Krouli.
Krouli je klimnuo glavom i ušao. Za stolom je sedeo oficir. Ustao je i pružio ruku.
– Pukovnik Hodžis. Hvala što ste došli, gospodine Krouli.
– Nema na čemu.
Seli su.
– Gospodine Krouli, preći ću odmah na stvar. Znam da ste bili po zadatku u Kraljevini
Jugoslaviji i da dobro poznajete situaciju tamo. Želeo bih da mi pomognete u proceni... trenutne
situacije.
– Sa zadovoljstvom.
– Jutros je počeo napad na Jugoslaviju, Nemci su bombardovali Beograd i pokrenuli
trupe.
Krouli nije izgledao iznenađen, samo je za inč spustio glavu. Pukovnik je nastavio.
– Srećom, vlada Kraljevine Jugoslavije i mladi kralj Petar Drugi doleteli su iz Jugoslavije
u Kairo, našim avionom, pre nekoliko dana. Ovo je, naravno, tajna, razumete da ovo ostaje među
nama?
– Naravno, pukovniče.
– Sada me interesuje vaša procena, sa vašeg stanovišta i iz vaše perspektive.
Krouli je ćutao. Mahinalno je izvadio lulu, napunio je i zapalio.
– Postaviću vam nekoliko pitanja, pukovniče, odgovorite mi na njih... ako znate odgovor.
– Da, svakako, gospodine Krouli.
– Kazali ste da je vlada otišla avionom... Da li je u avionu bilo nekog prtljaga, tereta, da li
je bilo nekih... stvari?
Sad je pukovnik ćutao i premišljao šta da kaže.
– Shvatate, gospodine Krouli, da to ne mogu da vam kažem, čak i kad bih znao... A ne
znam.
– To bi bilo važno jer tako ću shvatiti šta imaju na umu, šta su uradili ili šta nisu uradili, a
mogli su.
Pukovnik se lomio nekoliko trenutaka a onda rekao tihim glasom.
– Poneli su važna državna dokumenta, državni pečat i... zlato Narodne banke.
Krouli je sedeo zavaljen u stolicu i klimao glavom, razočaranog izraza lica.
– To je sve što su poneli?
– Sve... koliko ja znam.
Krouli je uzdahnuo i raširio ruke. Pukovnik se uzvrpoljio.
 – Šta vam znače ovi podaci? Izgledate razočarano.
– Zato što jesam razočaran. Gospodine pukovniče, ispričaću vam jednu kratku priču iz
istorije Srba. Godine 1389. desila se čuvena Kosovska bitka, između Srba i Turaka. Srpski vladar,
knez Lazar, dao je čudan zavet pre bitke. Rešio je da pogine u bici, izabrao je „carstvo nebesko" a
ne zemaljski život. Taj zavet prihvatili su i vitezovi Viteškog reda zmaja, koji su bili neka vrsta
srpskih vitezova okruglog stola. To žrtvovanje za visoke ideale slobode, časti i žrtvovanja za svoj
narod, mogu se naći i u žrtvovanju tri stotine Spartanaca u bici kod Termopila... To ne treba da
čudi, Spartanci i Srbi su isti narod... iz starijeg vremena. To žrtvovanje za visoke ideale imalo je
odjeka na nebu, da tako kažem. Srpski narod tako nosi veliki teret i veliku sudbinsku obavezu da
bude na strani dobra, protiv zla.
– Da li se tumačenje tog, kako da kažem, principa, traži i sada?
– Upravo tako. To što su poneli zlato a ne svoje relikvije i tajne... predmete, to što su se
odlučili za carstvo zemaljsko a ne za carstvo nebesko težak je prekršaj božanskog zaveta.
– Mislite?
– Ne mislim, znam. Potpisali su sebi smrtnu presudu kao kraljevina i kao dinastija. Bog će
se razgneviti i kazniti ih.
– Kazniti...? Kako?
– Oh, na razne načine. Na primer tako da dinastija više nikad ne bude na prestolu. Zavet
predaka se ne krši. Ako se prekrši, nebeska kazna je velika i proteže se veoma dugo.
– Koliko dugo?
– Ko zna? Možda sto godina, možda duže. Nadajmo se samo da Nemci neće pronaći to
što je trebalo da ponesu.
– Nadam se i ja, mada ne znam o čemu je reč.
– Bolje je tako. Bog nek nas sve čuva.
Izašao je na ulicu. Mogao je da zatraži prevoz do Hejstingsa, gde je imao malu kuću i
živeo prethodnih godina.
Nešto ga je vuklo da ostane u Londonu, da obiđe mesta koja je voleo ali u ovo ratno
vreme veselog društva nije bilo nigde. Ni u lokalima gde se pre rata točilo dobro pivo, ni u
kabareima u kojima je društvo bilo bučno, razuzdano, i na sceni i za stolovima. Nije mogao da
nađe tu veselost, koja mu je bila potrebna da zaboravi strašne vizije i noćne more koje su ga
pritiskale. Kada bi izašao na astral i pogledao strašnu crnu, smolastu masu koja se nadvijala nad
kontinentom, zadrhtao bi. Crna smolasta kiša padala je s astrala, nevidljiva za obične ljude, i
natapala zemlju, zgrade, ljude. Bio je to biblijski potop koji je trebalo da potopi čovečanstvo na
duhovnoj ravni, kako bi fizički svet pao pod teretom sile koja je crpla snagu iz istog kosmičkog
izvora.
Sve je to osećao i video i nije imao kome to da kaže. još u Italiji, posmatrajući patetične
fašističke budale, znao je da se stvari otimaju kontroli. Kako je bio u pravu, kako je bio!
Godinama pre toga je starkeljama u Zlatnoj zori pokušavao da dokaže da je nastupilo novo doba,
video je novi eon jasno u Egiptu, Knjiga zakona je to jasno izrekla. Bože, kako su ljudi slepi!
Stari svet je pao, novi dolazi u vatri koja pročišćava sve!
To mu se sve pojavilo i u Tarot kartama koje je slikala Frida Haris i koja nije bila svesna,
iako su radili već nekoliko godina na kartama, da se uobličava nova sudbina sveta dok rade,
crtaju i tumače slike. Bio je to eon čijem je oblikovanju i nastajanju doprinosio i sam, to je
shvatio naknadno, svojim duhovnim radom i probijanjem opni vremena. Strašni bogovi Egipta
bili su blizu povratka. Strašniji nego što su ljudska bića mogla to i da zamisle. Oni su bili prvi
faraoni na zemlji, video je to u toku svojih astralnih putovanja. Video je moćna bića koja nisu
bila sa ovog sveta, crne boje kože, koja su se teško adaptirala na zemaljsku atmosferu. Doleteli su
na zemlju po kazni, da ovde odsluže progonstvo od milion godina zbog toga što su se drznuli da
stvaraju druga razumna bića, bez saglasnosti viših nivoa kosmičke svesti, koja je jedina stvarala
nov svemir i nova bića.
Matična planeta ovih bića, vrlo blizu Sunca oko kog se okretala, postala je negostoljubiva.
Srećom, ova reptiloidna bića bila su izuzetno tehnološki razvijena.
U svemirskim brodovima ogromnih dimenzija, u obliku piramide, krenuli su u traženje
sveta na kome će živeti. Kad su ga pronašli, u hiljadama godina koje su protekle, napravili su
bića koja su odgovarala uslovima novog doma i koja su bila njihovi robovi, radnici i seksualna
zabava.
Tada se umešao galaktički savet i kazna je bila dugo progonstvo. Našli su im zabačenu
plavu planetu na koju su morali da odu. Na toj planeti već su živela bića koja je Krouli voleo da
posmatra kad god bi pred svojim očima otvorio ekran i počeo da traži sliku iz istorije zemlje. Bila
su to prozračna, eterična bića, koja su mogla da menjaju svoje obličje, koja su bila čista kosmička
svest, najčistiji oblik energije.
Nisu bili neprijateljski nastrojeni, jer nisu poznavali to osećanje, kad su se neverovatne
crne piramide pojavile na nebu i sletele na zemlju. Došljaka nije bilo mnogo, cela civilizacija
brojala je tek nešto više od stotinak bića. Njihova snaga nije bila u brojnosti već u ogromnom,
nemerljivom tehnološkom znanju, i potpunom odsustvu emotivnosti i osećanja, što će se pokazati
kasnije. Sleteli su na onaj deo kontinenta koji će se kasnije identifikovati kao severna Afrika. Bio
je to tropski bujan predeo a ogromna reka i njene brojne pritoke činile su ovaj rajski utisak
potpunim. Zemlja se u to vreme nije okretala oko svoje ose, na Zemlji je vladao prijatan sumrak i
to je bilo jedino i dnevno i godišnje stanje. Klima je bila topla i vlažna a biljni i životinjski svet
bio je toliko bogat, toliko različit od matične planete koju je sunce njihovog sistema potpuno
spržilo i učinilo nemogućom za život.
„Prvi faraoni" na Zemlji, jer Krouli nije znao kako drugačije da ih nazove, bili su
dugovečna bića. Nisu bili besmrtni ali su mogli da žive neograničeno dugo, zahvaljujući
regeneraciji kompletnog tela. Ta regeneracija bila je moguća zahvaljujući tečnom metalu
neobičnih svojstava, koji je postojao na njihovoj matičnoj planeti. Svaka piramida imala je
uređaj, u obliku sarkofaga, u kome se nalazio ovaj metal i bilo je dovoljno leći i potopiti se u ovaj
metal kako bi proces regeneracije počeo. I na međuzvezdanim putovanjima, potopljeni u ovaj
metal, mogli su da putuju neograničeno dugo, izdržavajući svako ubrzanje svojih svemirskih
brodova, koji su inače leteli neverovatnim brzinama. I na Zemlji, posle više stotina hiljada
godina, među hibridima koje su napravili na Zemlji, ostalo je bledo sećanje na činjenicu da
faraoni nisu „umirali" nego „odlazili", da bi se vratili.
Krouli se živo sećao svog prvog ulaska u Keopsovu piramidu. Taj osećaj nepripadanja
ovom mestu bio je tako jak, i nije ga osetio ni na jednom drugom mestu kao što je to bilo ovde, a
bio je na bezbroj mesta, grobalja, uništenih gradova, na mestima gde negativna energija prosto
obuzima celo telo, izazivajući zebnju i strah. Ovo je bilo nešto posebno neprijatno, iako mu je
bilo jasno da piramida nije nikakva „grobnica” kako su to tvrdili podetinjili arheolozi. Kakva
amaterska blebetala! Nisu imali nijedno ezoterijsko praktično znanje, jer da su ga imali videli bi
prave slike o „faraonima" a ne bi lupetali i čudili se kako je ova civilizacija bila „napredna".
Krouli je prvu viziju o njima imao skoro odmah po ulasku u piramidu i kasnije je bez problema
mogao da se uključi u posmatranje trake vremena i ove zastrašujuće, superiorne rase, koja je bila
spremna da prekrši sve kosmičke zakone i pravila kako bi unapredila sopstveni interes.
Faraonima nije bilo lako na Zemlji, došli su sa sveta sa većom gravitacijom. Nisu mogli
da se kreću tlom, zato su konstruisali male platforme, koje su ličile na „brodove" i vozili se u
njima, i kroz vazduh i pri zemlji. To je kasnije postalo deo religije hibrida, pa je barka postala i
sredstvo kojim je Oziris išao u drugi svet. Najveći problem im je bio uspravno držanje glave,
nešto sa izduženim vratom nije bilo u redu i glava im je padala levo i desno, napred ili nazad, što
nije bilo dobro i ometalo je svakodnevno funkcionisanje.
Krouli se dugo smejao kad je shvatio kako su to rešili. Nosili su na bradi držač za glavu
koji se donjim krajem oslanjao na grudi. Svi egiptolozi misle da je to bila brada, iako je bilo jasno
da su faraoni bili bez dlaka na telu. Držač za glavu imao je još jednu funkciju, sakrivao je otvor
na grlu kroz koji su lakše disali. Otvor je ličio na škrge, mogao se po potrebi zatvoriti ili poslužiti
kao „sirena". Faraoni su bili u stanju da emituju zvuk visoke frekvencije kroz ovu traheju, koji je
bio smrtonosan za sve one koji nisu bili iz njihove rase.
Obično su ga koristili da njime ubiju biološke robote koje su napravili za obavljanje
manuelnih poslova. Bila su to identična bića nastala kloniranjem, visoka oko 1,20 metara, sa
ogromnom, projektovanom, fizičkom snagom. Bez teškoća su nosili kamene blokove teške više
tona i poslušno ih slagali po projektu svojih gospodara. Faraoni su na Zemlji izgradili replike
svojih svemirskih brodova, sa komorama, „sarkofazima" za regeneraciju. Bila su to čuda
graditeljstva, nije to bilo sporno Krouliju, kakva na Zemlji nikada neće biti ponovljena, koja su
stajala zahvaljujući energiji koja je u njima stalno pulsirala, inače bi se građevina urušila sama od
sebe, pod sopstvenim teretom. Ono što je sada postojalo kao „piramide" bile su male replike,
kepeci građeni po određenoj matrici.
Tog trenutka se setio da je na teritoriji Srbije jedan od originalnih metalnih svemirskih
brodova, koje su obložili kamenom da bi ih sačuvali, a danas je to planina čudnog imena, Rtanj,
koje je teško izgovarao ali je voleo zvuk tog imena. I taj brod, ta planina, aktivna je i zrači
energiju, poput svetionika koji osvetljava put.
Biološki automati su imali rok trajanja. Kao i svaka druga mašina, kad bi se pokvarila,
prestajala je da postoji. Nisu imali razum, bili su projektovani da primaju prosta uputstva,
komande za rad, koje su im gospodari slali mentalnim putem. Između sebe su „faraoni" takođe
komunicirali mentalnim putem. Kad bi se rok upotrebe automata približio kraju, izvršilo bi se
„isključivanje", prekid postojanja. To se izvodilo tako što bi automati legli potrbuške na zemlju, s
licem u prašini. Na potiljku im se nalazila senzorna tačka, na čijem će mestu mnogo kasnije
ljudski hibridi imati „treće oko", i tako izloženi potiljak bio je cilj strašnom, nepodnošljivom
zvuku, koji je trenutno gasio biološke automate.
Postojao je još jedan način, primenjivan kasnije, na ljudske hibride. Jedan od faraona,
tačnije rečeno „jedna", jer se radilo o biću „ženskog pola", primenjivala je drugu tehniku s istim
rezultatom. Ponovo su izlapotine i „arheološke veličine" prosule gomilu svojih gluposti o
„najlepšoj ženi" starog Egipta a možda i celog sveta, po imenu Nefertiti. To što na dve jedine
sačuvane statue nema levo oko, ne govori im ništa.
Kroulijevo lice iskrivi se u ironičan osmeh, iako je stajao sam. Da, mora da su vandali
oštetili njeno lice i razbili levo oko na statui. Kakva glupost! Kad ju je prvi put video, Krouli se
zaledio od straha. Toliko zlo lice nije video u životu. Ona „najlepša žena" svih vremena? Ona je
inkarnirano zlo, sam đavo koji je sišao na zemlju. Levo oko nije imala, a odsustvo levog oka
govori o potpunom odsustvu emocija, to zna svaki učenik škole misterija. Ali ono što je video na
ekranu vremena nateralo ga je da zatreperi od jeze. Volela je da ubija ljudske hibride svetlošću
koja bi sevnula iz duplje nepostojećeg oka, kraće od sekunde, sa nepogrešivom preciznošću i
smrtonosnim ishodom. U tim trenucima njeno lice poprimalo je izraz opasne mačke – ubice. Da,
mačkolikost, to je pravi opis lica ovih bića. Nefertiti, Ahenaten...
Tok misli prekinuo mu je policajac kome je bio sumnjiv. Stajao je ispred ulaza u
ministarstvo, ko zna koliko dugo. Objasnio je policajcu ko je, pokazao propusnicu i nevoljno
krenuo niz ulicu. Teže je razmišljao dok je koračao, previše sitnih detalja odvlačilo mu je pažnju.
Čudio se što su mu sećanja na Egipat tako živa i zašto sada naviru. Godinama nije pomislio na
Egipat a sad nije mogao da se odbrani od slika.
Posle nekoliko hiljada godina života na Zemlji faraoni su odlučili da sprovedu drastične
promene. Želeli su da život na Zemlji prilagode sebi i poduhvati koje su izveli ostali su do danas.
Prvo su odlučili da stabilizuju putanju planete Zemlje, tako što će je zarotirati oko njene ose.
Kako su to uspeli, Krouli nije uspeo da vidi. Kad bi slika došla do tog trenutka počela bi da bledi
i nestajala je. Da bi uspostavili ritam vodenih površina, uveli su u Zemljinu orbitu veštački satelit,
poznat danas kao Mesec. To je za Kroulija bila najfantastičnija slika koju je ikada video.
Nepoznatom energijom dovučen je Mesec i zarotiran u smeru suprotnom od okretanja Zemlje.
Bio je to revolucionaran preokret u postojanju Zemlje. Prvi put su se pojavili dan i noć,
prvi put se videle i osetile plima i oseka. Bilo je to od neprocenjivog značaja za planetu Zemlju.
Da bi osigurali pravilno okretanje Zemlje oko sopstvene ose i oko Sunca, faraoni su odlučili da
na tačno određenim mestima sagrade zamajce, ekscentre, koji daju pravilno okretanje. Bile su to
piramide, ogromne građevine, ne oni patuljci u Gizi, već planine sa unutrašnjom konstrukcijom.
Treba ih pronaći ali prvo treba poverovati u ovu priču. Kome da je ispriča?
Zastao je, ovog puta s osmehom na licu. Ko bi mu poverovao? Kome da ovo poveri,
pogotovo onaj ružniji deo, zbog kojeg je zažalio kad ga je gledao.
Da bi ovladali Zemljom u potpunosti, faraoni su morali da se oslobode konkurencije,
svetlosnih bića koja su na Zemlji bila pre njih. Smislili su neverovatno rešenje – napravili su
ogromno živo biće, mačku, ili životinju koja danas najviše podseća na mačku, koja se bavila
lovom na svetlosna bića, i kad bi uhvatila neko od njih, proždrala bi ga. Ovu životinju su hranili i
biološkim robotima kojima je istekao rok. Svetlosna bića su odlučila da se povuku sa površine
Zemlje i da siđu u njenu unutrašnjost. Pre silaska u unutrašnjost zemlje, kaznili su veliku mačku
koja ih je progonila. Svojim magijskim moćima mačku su pretvorili u kamen. Tako je nastala
kamena figura koju danas znamo kao Sfingu.
Kasnije generacije hibrida faraona i ljudi preklesale su glavu Sfinge od mačije u ljudsku,
glavu jednog od ovih faraona, sada Zemljana nastalih ukrštanjem originalnih faraonskih gena sa
genima stvorenim u laboratoriji. Tako su nastali hibridi, nova bića, koja su generacijama
sopstvenog razvoja gubila osobine svojih tvoraca a poprimala nove, posledicu života na ovoj
planeti. Samo kod nekih, slučajem ili greškom, pojavile bi se izražene genetske matrice predaka,
kao kod Ehnatona ili Tutankamona.
Šta se desilo sa originalnim faraonima, budući da im nije istekla kazna od milion godina
progonstva na Zemlju. Bili su tu samo nekoliko stotina hiljada godina i počinili su istu grešku
zbog koje su i bili prognani, bez dozvole stvorili su nova bića. Usledila je nova kazna, novo
progonstvo, na još udaljeniji svet, na samom rubu galaksije. Niko im nije odao priznanje zbog
novih bića sa sopstvenim razumom koja su ostala na Zemlji i nastavila da se samostalno razvijaju
u više linija. Nisu više znali svoje pravo poreklo, svoj početak, sem jednog plemena u Africi koje
čuva svoje genetsko sećanje. To je pleme Masai, sluge i čuvari nekadašnjih prvih faraona. Kad se
gospodari budu vratili jednog dana probudiće se njihovo sećanje i primiće prvu naredbu – da
pobiju sve druge hibride.
Nakon odlaska faraona u njihovim neverovatnim letelicama desila se čudna klimatska
promena. Nekad tropska severna Afrika počela je da se pretvara u pustinju, do današnjeg dana.
Krouli je konačno otresao ovu priču iz glave. Osećao se živahno, korak mu je postajao sve
duži, nesvesno se uputio ka pabu Prospekt of Vitbi, na obali Temze, omiljenom mestu Semjuela
Pipisa i Čarlsa Dikensa. Morao je da se osveži crnim pivom i dobrim maltom.
 Dvadeset peto poglavlje

U Petrovoj spavaćoj sobi, u polumraku se naziralo da neko leži u krevetu i tek kad bi žar
cigarete zasvetleo za sekund, videlo bi se da Petar puši a da pored njega leži Mimi i da je
sramežljivo privukla pokrivač do brade. Posle nekoliko bučno povučenih dimova Petar se oglasi.
– Posle seksa nema bolje stvari od cigarete...
Mimi je ćutala.
– Čak i filozofi bi to morali da priznaju. Muškarci to doživljavaju na poseban način, kao
opuštanje čula... šta ti misliš?
– Posle seksa, za opuštanje je najbolje... još jednom...
Petar je zinuo. Onda je počeo da se smeje na svoj radosni i glasni način.
– Ne mogu da verujem... Fina beogradska gospođica da ovako razmišlja...
– I filozofi mogu da uče...
Petar je zagrli.
– Imaš od večeras dodatne poene kod mene. Volim pametne devojke... da uhvatim za
dupe...
Počeli su da se golicaju i rvu i kikoću ispod pokrivača. Konačno su se smirili. Mimi je
ovog puta započela razgovor.
– Kad se budemo venčali, pružiću ti još više... Nećeš verovati...
– Ko govori o venčanju? Kakvo venčanje?
– Da se venčamo, završimo studije i lepo živimo...
Petar se uspravio u krevetu.
– Ja nemam nameru da se ženim bar još deset godina.
– Deset godina? Znaš koliko je to?
– Znam, zato i kažem.
On je glumio muškarčinu, ona se blago durila na njegove reči. Vrata sobe su se otvorila
bez kucanja. U sobu je užurbano ušla Milena, Petrova maćeha.
– Da li ste normalni? Još ste tu? Gosti stižu, tvoj otac, Petre, očekuje da budeš prisutan, a
ti? U krevetu!
– Malo sam se zaneo... Znaš, mama, ne računajte previše na mene... Vaši komični prijemi
mene ne zanimaju...
– Ti sve izvrgneš ruglu... Tvoj cinizam je tako... nepodnošljiv.
Bili su na ivici svađe. Ona je drhtala, ne samo zbog reči nego i neprilične situacije u koju
je uletela. Petar se nije trudio da prikrije da je go ispod prekrivača, čak je podigao pokrivač i
„zagledao se ispod". Bila je to jasna uvreda i Milena je prekrstila ruke na grudima da se ne vidi
njihovo podrhtavanje. Mimi se išunjala iz kreveta i krijući se iza gomile svoje garderobe otrčala u
kupatilo. Petar je ležao na leđima, stavivši ruke pod glavu.
– Šta ako se ne pojavim?
– Bolje bi ti bilo. Adam već razmišlja kako da te smeni iz odbora akcionara, jer tvoje ideje
i tvoje ponašanje prevršuju meru...
– Da me smeni? Teško... ja sam najveći akcionar, zahvaljujući akcijama moje prve mame.
– I to će se razrešiti, videćeš. Tvoja majka zbog bolesti nije bila uračunljiva i greškom je
tebi ostavila akcije... Lekari će to dokazati, a onda će tvojoj drskosti doći kraj.
Petar je bio zgromljen. Sedeo je u krevetu, potpuno poražen, probušeni balon bez snage
da odgovori.
– Moja majka... neuračunljiva?
– Diži se i za pet minuta da si sišao. I nemoj da zaboraviš kravatu.
– Neću...
Prijem je bio u punom jeku. Petrov otac i njegova supruga maksimalno su se trudili oko
gostiju. Osmesi, ljubazni nakloni, dodiri rukom puni nežnosti i prijateljstva, cela ikonografija
pažnje i gostoprimstva. Onda, kao po komandi, svi su ućutali i okrenuli se ka stepeništu. Sa
sprata je silazio Petar. Bio je obučen u razdrljeni bademantil, ispod kog je bio go. Na glavi je
imao cilindar. Oko struka je vezao kravatu, koja mu je napred padala kao kecelja i pokrivala,
najnužnije što je mogla, donji deo tela. lzveštačenog ponašanja i hoda blaziranog aristokrate šetao
se između gostiju obraćajući im se banalnim rečima.
– Kako ste... Drago mi je da vas vidim... kakva divna haljina... Gospodine, čast mi je...
Dvadeset šesto poglavlje

Jutro je bilo mutno, vazduh težak, bilo je izvesno da će dan biti nepodnošljiv. Joksim je
ušao u predsoblje i stao mirno. Ðorđe ga je pogledao, pomalo iznenađen ovom zvaničnošću.
– Dobro jutro, Joksime. Hoćemo li u šetnju?
– Hoćemo, Vaše visočanstvo.
– Šta je, ima li neki problem?
– Nešto bih vas pito ako dozvolite...
– Pitaj, dozvoljavam.
Ðorđe je bio spreman da pođe ali Joksimova zbunjenost ga je zaustavila.
– Vaše visočanstvo, rat je počeo... šta će biti s nama... ovde...
– Kako, šta će biti? Šta bude s vojnicima kad počne rat? Borićemo se.
– Znam to... ali kod mene u selu sve žene, majka, moja Radmila... moj mali Radivoj...
nema ko da ih zaštiti. Ja bih otišao da ih čuvam... ako dozvolite...
 Dvadeset sedmo poglavlje

Soba bolničara bila je puna. Mihajlo, Dobrosav i ostali, ozbiljnih lica, sedeli su za dugim
stolom i većali. Osećala se napetost u svakom od njih, svima je bilo jasno da je reč o prelomnim
trenucima. Mihajlo je, po običaju, govorio prvi.
– Nema više čekanja. Doktor Vojnović kaže da se Nemci mogu pojaviti svakog trenutka.
Moramo da se izvučemo dok je vreme.
Dobrosav je potvrdio.
– Tako je...
I ostali su žamorom potvrdili ono što su želeli da čuju, da je došao trenutak za bekstvo.
Mihajlo je nastavio.
– Spalićemo arhivu, takvo je naređenje. Pokupite sve što je u bunkeru. Spremite kola. Je l’
tu sve u redu?
Jedan bolničar potvrdi.
– Konji i kola su spremni.
– Utovarićete odmah, u sumrak krećete. Kad stignete u Aleksinac, znate gde treba da
sakrijete.
– Znamo.
Drugi bolničar upita.
– Kad vi stižete?
– Dobrosav i ja imamo da završimo nešto ovde, stižemo za vama.
Oglasi se i jedan čuvar.
– Šta ćemo sa bolesnici?
Mihajlo ga pogleda i hladno, ne trepnuvši, reče.
– Šta s njima?
Dobrosav se ubaci s objašnjenjem koje se od njega i moglo očekivati.
– Njih ostavljamo Nemcima. Oni znaju šta treba s nakazama.
Prsnuše u nervozan smeh, podržan ispijanjem rakije naiskap, Mihajlo ustade.
– Dosta priče, na posao.
 Dvadeset osmo poglavlje

Ðorde i Petar su sedeli na klupi ispred kuće i posmatrali konfuziju koja se odvijala u
parku, ispred zgrade bolnice. Petar je glumio da čisti cipele iako je bilo jasno da to nikog ne
zanima. Činilo se da su svi zabavljeni važnijim stvarima a da na Ðorđa i Petra niko nije obraćao
pažnju. Ðorđe je pažljivo posmatrao šta se dešava a onda, tobože uzgred, mirno reče Petru.
– Vidim da je uzbuna u bolnici. Šta se dešava?
– Spremaju se da beže.
I Petrov glas bio je miran, više je izrekao konstataciju nego što je ono što je gledao moglo
da ga uzbudi.
– To sam i mislio.
Sedeli su neko vreme u tišini. Petar je izglancanu cipelu podigao uvis i posmatrao da li
može da uhvati odsjaj sunca na uglancanoj crnoj koži.
– Doktor Vojnović sa ženom i decom se sprema za Sokobanju. I ostali lekari se pakuju,
ko u Niš, ko na drugu stranu.
Ðorđe zapali cigaretu.
– Interesantno, meni još ništa nisu saopštili.
– To su kukavice, za njih me baš briga. Ali čuvari me brinu.
– Tako je. Budi oprezan. U ovakvim trenucima mogu da budu opasni.
Ćutali su i posmatrali. Kao da nije imalo šta da se kaže. Posle izvesnog vremena
progovorio je Petar.
– Nismo uhvatili fantoma.
– Nismo. Rat je sve postavio naglavce.
Opet su zaćutali. Petar je, s izvesnom dozom ljutine, nastavio.
– Nekako sam verovao da ćemo ga uhvatiti i uraditi makar nešto dobro.
– Biće uhvaćen kad–tad i odgovaraće za svoje zločine.
Petar se grozničavo uhvatio za rukohvat stolice. Govorio je direktno Ðorđu, a u glasu mu
se osećalo i razočaranje i bes.
– Da, ali meni je bilo važno da ga otkrijem. Uradio sam ružne stvari ovde, kneže, i samo
tako sam mogao da se iskupim pred sobom i Bogom.
Ðorđe ga je posmatrao i premišljao šta da mu kaže ali bilo je jasno da mu je Petar važan i
jedini prijatelj u bolnici.
– Ti si dobar momak, Petre, i postao si mi veoma drag. Želim da pobegneš odavde i spasiš
se.
– Nemam gde da pobegnem, kneže... Od sebe ne mogu da pobegnem. Ostajem ovde do
kraja. Ali vi treba da pobegnete, da konačno budete slobodni.
– Ni ja nemam gde da pobegnem... Izlaz koji za mene postoji, nije izlaz. Sloboda je u
nama, a ne oko nas. I ja ostajem do kraja.
Sedeli su i ćutali.
 Dvadeset deveto poglavlje

Sumrak je doneo neobičan preokret u dnevnoj rutini života bolnice. Bilo je jasno da se
Mihajlov plan ispunjava. U dvorištu je bilo više kola s konjskom zapregom. Bolničari su iznosili
džakove s opljačkanom robom iz zgrade bolnice i tovarili na kola. Iznosili su i čistu posteljinu,
ćebad, jastuke, nameštaj, posuđe iz kuhinje. Ličilo je na evakuaciju a ne na pljačku, jedino što od
bolesnika nije bilo ni traga. Nekolicina vojnika, koji su obezbeđivali kuću u kojoj je boravio princ
Ðorđe, stajala je ispred zgrade, pušila i razgovarala. Smrknuto su posmatrali šta rade bolničari ali
se nisu mešali. Njihova naređenja su bila druga ili će stići nova, a možda i neće. Nisu bili sigurni
i apatija zbog te nedefinisanosti videla im se na licima.
U sobama bolnice takođe se osećalo uzbuđenje. Bolesnici, oni svesni i pokretni, tumarali
su po sobama. Izlazna vrata iz hodnika ka ostatku zgrade bila su zaključana, bili su u klopci i
mnogi su to osećali.
Pokušali su da dozovu bolničare koje su videli kroz rešetke na vratima ali ovi nisu
obraćali pažnju na dozivanja bolesnika.
Petar je sedeo na krevetu, oslonjen leđima na zid. Glavu je podbočio rukama i prilično
odsutno posmatrao zbrku oko sebe. Prišao mu je Gologuzan, čudno hodajući, kao da mu je jedna
noga drvena. Bio je vrlo pribran, ni traga od uobičajene izgubljenosti.
– Večeras će da padne krv.
Petar ga je ozbiljno pogledao, klimnuo glavom i odgovorio.
– Jasno. Samo ne znam čija.
– Naša neće. Gologuzani će da se odbrane večeras. Izvuče iz nogavice metalnu šipku i
pruži je Petru.
U opštoj gunguli u sobi, priđe im Mojsije, uobičajeno napet i ustreptao.
– Konačno dolaze Nemci...? Je l’ tačno? Samo što nisu došli?
Gurnu Gologuzana nehotično s leđa, zagleda se u Petra, očekujući odgovor. Gologuzan se
okrete Mojsiju.
– Teraj se, bre, budalo. Dolaze čuvari.
– Nemoj...
Petar umiri Gologuzana, siđe s kreveta i zagrli Mojsija.
– Mojsije, ne boj se. Biće sve dobro.
Vrata sobe otvorila su se uz tresak. Na njima je stajao Dobrosav, zli anđeo, iskrivljenog
lica sa kog je zračila smrtna pretnja. U ruci je držao motku. Na njegovu pojavu, neki bolesnici
počeli su da vrište od straha. Neki su jednostavno ostali paralisani. Jedan se pokrio ćebetom po
glavi a Mojsije se bacio na pod i upuzao ispod kreveta. Dobrosav je polako krenuo ka Petru.
– Moj si, seronjo iz grada. Došao sam da ti zavrćem šiju.
– Mislio sam da nećeš doći, bitango.
Sišao je s kreveta. Uzeo je šipku koju je držao ispod pokrivača. Počeli su da kruže malim
prostorom u sredini sobe, odmeravajući jedan drugog. Dobrosav je prvi napao, više da ispita kako
će se Petar braniti nego da obračun reši jednim udarcem. Petar je odbio udarac šipkom, kao i
sledeća dva ili tri. U jednom trenutku, Dobrosav zamahnu prema Petrovoj glavi a onda naglo
promeni smer i zadade udarac bočno, u levu ruku Petrovu. Petar je kasno uočio ovaj lažni zamah
i nije na vreme poturio šipku. Pun zamah Dobrosava lako odbi šipku i zahvati Petra preko leve
mišice. Udarac je bio bolan, možda je čak i kost bila slomljena. Petar je bolno jauknuo, zateturao
se unazad i pao na krevet koji mu se našao na putu. Previjao se od bola držeći se za udareno
mesto. Dobrosav je, gadno se cereći, prišao i podigao palicu s obe ruke iznad glave, kako bi Petru
konačnim udarcem smrskao lobanju.
U tom trenutku je skokom preko kreveta, neverovatnim po dužini i veštini, Gologuzan
pao na leđa Dobrosavu. Ne očekujući ovaj napad, Dobrosav je posrnuo i našao se na podu. Još
dvojica bolesnika videći svog krvnika na leđima, skočiše na njega, nevešto ga udarajući šakama.
Dobrosav se branio, zadajući udarce pesnicama, oborivši dvojicu novih napadača. Zakači
pesnicom i Gologuzana, koji odlete među krevete. Dobrosav je ustao, izvadio nož iz džepa,
otvorio sečivo, podigao motku i počeo da se osvrće, tražeći Petra.
Petar se oporavio i ustao. U desnoj ruci je držao šipku, u drugu je uzeo jastuk, držeći ga
ispred sebe kao štit. Ponovo je počela borba, udarci su pljuštali s obe strane, sada je i Petar
uzvraćao Dobrosavu. Kretali su se uzanim prostorom između kreveta, a bolesnici iz sobe su se
šćućurili u uglovima, posmatrajući bez reči obračun na život i smrt. Petar je u dva maha jastukom
odbio ubode nožem. Iz poderotina je počelo da ispada perje i kako je Petar mahao jastukom da bi
parirao udar nožem, tako je perje počelo da leti po vazduhu i uskoro se dvoboj odvijao u
nestvarnoj atmosferi perja koje je padalo između dvojice zadihanih i uzdrhtalih boraca. Dobrosav
je Petra, malo pomalo, saterao u ugao i činilo se da se obračun bliži strašnom ishodu, kada će
Dobrosav oboriti Petra i zadati smrtonosni udarac. Kao artista na trapezu, Gologuzan se po drugi
put zaleteo i skočio na Dobrosava i ponovo sa istim efektom. Dobrosav je izgubio ravnotežu, pao
i ispustio nož. Ovog puta se brzo okrenuo na leđa i motkom udario Gologuzana po glavi.
U tom trenu i Petar je skočio, bacio se da dograbi nož. Dobrosav je to uočio, pokušao da
ustane ali je zakasnio za trenutak. Kada je skočio i pokušao da preko Petra prvi dođe do noža,
Petar ga je već imao u ruci. Munjevito se okrenuo i ispružio ruku s nožem. Dobrosav je pao pravo
na nož. Tako je strašno vrisnuo da je Petar, u šoku, ispustio dršku. Dobrosav se prevrnuo na bok.
Trenutak je mirovao, kao da razmišlja šta da uradi, a onda teško počeo da ustaje. Drška noža
virila mu je iz grudi. Razrogačenih očiju gledao je u dršku, a onda polako podižući ruku, dok se
ljuljao na nogama, pokušao sečivo da izvuče iz tela. Nije mogao, napravio je jedan klecavi korak
napred a onda, dok mu je iz ugla usana izbijala krv, pao je na leđa.
Petar je stajao, drhteći celim telom, nesposoban da se pokrene. Ustao je polako
Gologuzan, glave oblivene krvlju. Pažljivo je prstima opipavao glavu, a onda uzeo jedan jastuk i
pritisnuo ranu iz koje je curila krv. Okrenuo se Petru i rekao.
– Dobro je, živ sam.
Petar se na zvuk njegovog glasa prenuo, kao da se probudio iz bunila.
– Idemo da završimo posao.
Rekao je to sigurnim, čvrstim glasom, uzeo šipku i krenuo ka vratima. Gologuzan, držeći
jastuk na glavi, koji se već bojio u crveno, krenu za njim bez reči.
 Trideseto poglavlje

Princ Ðorđe je stajao na vratima svoje kuće. Uznemiren, posmatrao je bolnicu.

Natovarena zaprežna kola polako su izlazila iz kruga bolnice, čuvari i bolničari na njima, a neki
hodajući pored njih. Dok je gledao ovaj prizor nije obraćao pažnju na to šta se zbiva u dvorištu,
tako da se trgnuo kad je iz mraka izronio Mihajlo i krenuo lagano ka njemu. Prišao je preteći i
zaustavio se na nekoliko koraka ispred princa.
– E, pa, kneže, došlo je vreme da se rastanemo.
– I došao si da se pozdravimo.
– Ne baš. Došao sam da uzmem ono što sam namerio.
– A šta bi to bilo?
– Odela, radio, sve što imaš.
Krenuo je ka Ðorđu, koji se polako kretao unazad, držeći ga na oku i održavajući
razdaljinu. Ušli su u kuću. Ðorđe je stajao na sredini sobe, Mihajlo na vratima. Cinično se
smeškao, posmatrao princa s mržnjom, uživajući, možda mu se činilo da ga je prestrašio.
– Tebi to ne treba... Daj mi dobrovoljno, da te ne bih povredio...
– Razbojnik si bio i ostao. Prokletnik koji je mučio jadne ljude, sadista i ubica... Dođi i
otmi ako imaš hrabrosti.
Mihajlo je krenuo ka njemu. Bilo je jasno da će napasti princa Ðorđa, oboriti ga,
onesvestiti ili čak ozbiljno povrediti a onda pokrasti stan i otići sa pljačkaškim karavanom. Kad je
stigao nadomak princa, koji se povlačio koliko je mogao, na vratima iza Mihajla pojavio se
Joksim s puškom u rukama. Repetirao je i na taj zvuk Mihajlo se zaledio.
– Ne mrdaj! Ruke gore!
Mihajlo je polako počeo da podiže ruke. Kad ih je podigao u visinu grudi, ali tako da se s
leđa moglo videti da ih drži podignute, polako je okrenuo glavu ka Joksimu, a onda počeo da
okreće i telo. Okretao se na svoju levu stranu i kad mu se desna ruka izravnala sa telom tako da je
Joksim nije mogao videti, Mihajlo je munjevito iz pojasa izvukao pištolj i završivši pokret pucao
u Joksima, koji nije držao pušku uperenu u njegova leđa. Ðorđev uzvik upozorenja došao je
kasno, pogođen metkom u grudi Joksim je pao.
Iznenađujućom brzinom za pedesetogodišnjaka, Ðorđe se munjevito stvorio iza Mihajla, i
kada je ovaj pokušao da se okrene ka princu, Ðorđe ga je zgrabio za ruku u kojoj je bio pištolj.
Mihajlo je pokušavao da se otme ali ga Ðorđe nije puštao, znajući da bi mu to bio kraj. Nosili su
se po kuhinji, udarali u nameštaj, obarali stolice, ali nijedan nije popuštao. Čak i kada se Mihajlo
spotakao i krenuo da pada, Ðorđe ga nije pustio. Pao je s njim na pod i nastavili su da se prevrću,
zadajući neke udarce kolenima jedan drugom, dahćući već teško, dok su im ruke podignute iznad
glave izgledale kao da će držati neki kišobran, iako su se otimali oko pištolja, i bilo je nemoguće
reći ko drži pištolj a ko drži ruke sa pištoljem.
Konačno je Ðorđe došao u povoljniji položaj, ležeći na Mihajlu i udarajući njegovim
rukama o pod. Bili su to jaki udarci, jedan, drugi, deseti i Mihajlo više nije mogao da drži pištolj
u izubijanim rukama. Konačno je Ðorđe uspeo da ga udarcima izbaci Mihajlu iz ruke. Tog
trenutka se na vratima pojaviše Petar i Gologuzan. Iznenađen njihovim ulaskom, Ðorđe je za
trenutak podigao pogled sa već skoro savladanog Mihajla i to je bila greška. Videvši svoju zadnju
šansu, Mihajlo udari čelom u bradu neopreznog Ðorđa, koji ga, za trenutak ošamućen, pusti,
Mihajlo se otrgnuo Ðorđu, munjevito ustao, i dok su Petar i Gologuzan zbunjeno stajali i
posmatrali ovaj dramatični okršaj, ranjenog Joksima, povređenog Ðorđa koji se lagano pridizao,
zaleteo preko sobe i kao da skače u vodu bacio se ka prozoru, probio rukama staklo i proleteo
kroz njega celim telom. Ðorđe je ustao, nije obraćao pažnju na Mihajlov skok već je krenuo ka
Joksimu. Mihajlo je pao na meku zemlju ispod prozora. Ustao je i potrčao u mrak.
Joksim je krkljao, bio je na samrti. Ðorđe ga je rukom uhvatio za lice, Joksim je otvorio
oči.
– Joksime, drži se, zvaćemo lekara.
Ovaj je pokušavao da govori ali je to bilo nerazgovetno, krkljajući, gušeći se u sopstvenoj
krvi.
– Moj sin i... moja žena... obećao sam... da ću da se vratim...
Ðorđe je pokušao da ga uteši kao što bi tešio malo dete, povlađujući mu.
– Vratićeš se...
– Kneže... zaštitite ih. Ja ne mogu... više...
Umro je. Ðorđe je klečao pored njegovog tela, a Petar i Gologuzan su stajali u tišini.
 Trideset prvo poglavlje

Bilo je to neobično jutro, nekako nepomično, ako je tako uopšte moglo da se kaže. Sem
čuvara i bolničara, i vojnici su nestali u toku noći. U samo svitanje, Petar i Gologuzan su na
bolničkom groblju iskopali dve rake i sahranili Joksima i Dobrosava. Bila je to neprijatna
ceremonija, kojoj je dostojanstvo davao princ Ðorđe. Nad Joksimovim grobom održao je lepu
besedu koju su Petar i Gologuzan saslušali pognute glave. Nad grobom Dobrosava samo se
prekrstio i rekao: „Bože, oprosti mu grehe i primi njegovu dušu." To su uradili i Petar i
Gologuzan, a onda su se svi okrenuli i uputili ka zgradi bolnice. Ušli su u paviljon, Gologuzan je
lako ušao u sobu bolničara, uzeo svežanj ključeva i onda su on i Petar počeli da otvaraju vrata
soba i puštaju bolesnike napolje. Princ Ðorđe je ušao u kancelariju doktora Vojinovića i prosto se
bacio na telefon. Veza je bila u prekidu i posle nekoliko pokušaja spustio je slušalicu i zario lice u
šake. Sedeo je tako nekoliko trenutaka a onda ustao. Bio je miran i na licu nije bilo traga tuge ili
očajanja. Izašao je u dvorište bolnice.
Bolesnici su bili okupljeni u dvorištu. Nisu baš stali u vrstu, više su stajali u malim
skupinama i gledali u princa Ðorđa ili posmatrali Petra koji je otišao do kapije i širom je otvorio.
Ðorđe se obratio skupini.
– Ljudi, slobodni ste... Idite...
Svi su stajali i ćutali. Niko se nije pomerio. Istupio je Gologuzan. Izgledao je groteskno,
na glavi je imao smešnu „čalmu" od nekog peškira. Dva–tri puta je duboko uzdahnuo, spremajući
se da progovori. Na kraju dreknu.
– Gologuzani, razlaz...! Da vas više ne vidim ovde! Prvi bolesnici su polako krenuli ka
kapiji. Ostali su ih posmatrali a onda krenuli i oni. Sporog, oklevajućeg koraka, osvrćući se, kao
da će stići komanda koja će ih zaustaviti. Kako bi prošli kapiju tako im se raspoloženje menjalo.
Dali su se u trk, oni koji su mogli da trče, drugi žureći koliko su mogli. Raštrkali su se na sve
moguće strane i udaljavali od bolnice polako ali sigurno.
Princ Ðorđe, Gologuzan i Petar ostali su sami u dvorištu. Gologuzan je prišao Petru. Petar
mu se obratio s osmehom na licu.
– Mnogo sreće, gospodine Sekuloviću.
– Ti ostaješ?
Petar klimnu glavom.
– Moram...
Gologuzan ga je gledao pravo u oči.
– Mislim da se više nikad nećemo sresti.
Petar odmahnu glavom.
– Nećemo.
– Ti si veći gologuzan od mene.
Spontano i snažno se zagrliše. Onda se Gologuzan odmakao od Petra i ne gledajući ga
više, prišao princu Ðordu. Nespretno se naklonio i pružio ruku. Ðorđe ju je prihvatio i rukovao se
s njim. Ne govoreći više, Gologuzan je izašao na kapiju. Nije se osvrnuo. Izašao je na put,
posmatrao bolesnike od kojih su neki išli putem a neki preko polja, u samo njima znanom pravcu.
Video je u daljini na putu Mojsija koji je trčao, odmakavši daleko ispred svih. Onda se i on
uputio poljem ka brdima u daljini, siguran u pravac kojim ide.
Mojsije je trčao u pravcu sunca. Lice mu je bilo razvučeno u osmeh radosti i na njemu se
nije video napor trčanja. Ravnomerno je podizao kolena, sigurnim ritmom i činilo se da ovim
tempom može stići gde god da se zaputio. U daljini, pomolila se neka tamna mrlja na putu, koja
se brzo približavala. Već posle nekoliko trenutaka moglo se razaznati da je reč o vozilima,
Napred je išao motocikl sa prikolicom, iza njega automobil pa dva kamiona. Kad ih je ugledao,
Mojsije je potrčao brže. Vozač motocikla se zaustavio, podigao ruku i cela kolona je stala.
Mojsije im je sredinom puta trčao u susret. Raširio je ruke i tako trčao, malo sporije ali
razdragano.
– Nemci!!
Bio je sve bliže, razdragan, vičući iz sveg glasa. Nemački vojnik koji je sedeo u prikolici
motocikla ustao je, izvežbanim pokretom okrenuo šmajser koji mu je visio na grudima u pravcu
Mojsija i ispalio rafal. Udar metaka koji je presekao Mojsija preko grudi zaustavio ga je u mestu.
Na licu mu se ogledalo neopisivo čuđenje i neverica. Onda je polako, raširenih ruku, pao na leđa
a poslednji pogled mu se zaustavi na suncu presvučenom crvenom koprenom.
 Trideset drugo poglavlje

Kapija sanatorijuma bila je širom otvorena. Princ Ðorđe sedeo je ispred svoje kuće, na
stepeništu. Prašnjavim drumom ka bolnici stigla je kolona nemačkih vozila. Čim su se kamioni
zaustavili u dvorištu iz njih su iskočili vojnici, napravili polukrug ka zgradi bolnice i s puškama
nagotovs polako krenuli ka zgradi. Iz automobila je izašao oficir, prišao Ðorđu, propisno
salutirao i na odličnom srpskom jeziku mu se obratio.
– Došao sam, Visočanstvo, da vam saopštim da ste zarobljenik Vermahta. Iz Berlina su
stigle instrukcije da vas sprovedem u Beograd.
Ðorđe je stajao i ćutao. Posmatrao je nemačke vojnike kako polako prilaze zgradi. Na
ulazu su zastali. Bili su to iskusni vojnici, nisu žurili, nisu hteli da rizikuju. Hodnik je bio prazan.
Ušli su brzo, pognuto, raširili se uz zidove hodnika. Napredovali su oprezno ka vratima soba. Sve
sobe bile su otvorene i prazne. Posle pregleda svake sobe izlazili bi i polako kretali dalje, u
potpunoj tišini, sporazumevajući se znacima. Kroz prozore sijalo je sunce i na zidovima hodnika
sačekivalo senke vojnika.
Samo na jednoj ćeliji, u dnu hodnika, bila su zatvorena vrata. Polako su prišli i trenutak
oklevali pre nego što je jedan od njih cimnuo vrata a trojica sa uperenim puškama grunula u
ćeliju. Bila je to ćelija sa tapaciranim zidovima, bez nameštaja. U najudaljenijem delu, nasuprot
vratima, sedeo je na podu čovek, leđima okrenut vratima. Bio je obučen u luđačku košulju, sa
rukavima koji su slobodno visili. Za trenutak su vojnici zastali, a čovek nije reagovao. Tih
nekoliko sekundi, u apsolutnoj tišini, trajali su i trajali, kao da je svaka strana prepuštala
inicijativu onoj drugoj.
Onda je čovek polako ustao i dalje okrenut leđima. U grobnoj tišini čulo se samo
repetiranje pušaka. Spodoba u belom počela je polako da se okreće dok se nije suočila s
nemačkim vojnicima. Bili su šokirani, usta otvorenih u neverici, zamrznuti u pozama u kojima su
bili. Pred njima je stajao Hitler!
Maska koju je Petar našminkao na svom licu bila je savršena. Nacrtani karakteristični
brkovi, osenčeni podočnjaci, zalizana kosa i razdeljak. Počeo je da govori na „nemačkom",
zapravo zvuk reči je podsećao na nemački jezik, iako su reči bile besmislene i nisu značile ništa.
Krenuo je ka njima a nemački vojnici, iako su držali uperene puške, počeli su da se povlače.
Idući unazad zaglavili su se u vratima, gurajući leđima one iza sebe. Izašli su u hodnik, u
potpunom neredu, ne verujući sopstvenim očima. Sada je nekoliko desetina vojnika gledalo Petra
koji se, potpuno zanet svojom najvećom životnom ulogom, drao na njih na „svom" nemačkom.
Gestikulacija, poze koje je Hitler zauzimao u svojim govorima, bile su tako upečatljive u
Petrovoj izvedbi da su vojnici i nehotice počeli da spuštaju puške. „Govor" je bio završen
veličanstvenim gestom a onda je veliki glumac Petar, u znak zahvalnosti, počeo da se klanja levo
i desno, kao vrhunski majstor scene. Aplauza i ovacija nije bilo, samo tišina zabezeknutih ljudi.
Onda je oficir izvadio pištolj i počeo da puca u Petra.
Princ Ðorđe bio je spreman da pođe. Samo je zapakovao nešto garderobe, nekoliko ličnih
sitnica, a kofer je već bio stavljen u kola kad je izašao na trem. Drhtao je, noge su mu klecale,
znoj ga je oblio, mislio je da će pasti pre nego što pređe nekoliko koraka do automobila. Nije
želeo da se okrene ka kući u kojoj je proveo petnaest godina utamničenja. Prema ovom mestu i
onima koji su ga u njoj zatočili osećao je mržnju. To što je postao zarobljenik Nemačke nije ga
doticalo. Mislio je o svom promašenom životu. Nije mu bilo teško da to sebi u ovom trenutku
prizna. Toliko protraćenih godina, toliko nesreće u jednoj užasnoj porodici, netrpeljivosti,
otvorene mržnje, ugroženosti, slilo se u ovih nekoliko minuta, dok je silazio niz stepenice i
koračao prema automobilu. Kad su kola krenula ka kapiji nije izdržao. Okrenuo se. Kroz zadnje
staklo automobila gledao je kako nemački vojnici iznose mrtvog Petra. Bio je to poslednji utisak
iz ovog užasnog mesta. Automobil je izašao kroz kapiju i krenuo ka Beogradu.
Sunce je blagorodno sijalo tog prepodneva. Razdragani bolesnici trčali su retkom šumom,
kikotali se, dovikivali nerazumljivim imenima, ciktali iz sveg glasa, srećni što su slobodni. Kad
bi neko zapeo i pao, stali bi i smejali se dugo. Podigli bi druga koji je trljao udareno mesto a onda
bi i on sam počeo da se smeje. Ptice su učestvovale u njihovoj radosti i cvrkut iz krošnji bio je
muzika ovoj radosnoj gunguli. Njihov život danas je bio lep i neponovljiv i niko nije razmišljao
šta će se desiti sutra. Danas je važno biti srećan. Svima je to bilo očigledno a neko je naglas rekao
da sunce danas sija samo za njih. I bilo je upravo tako.
O autoru

Milan Vidojević (Beograd, 1950), pisac, publicista, prevodilac, autor preko stotinu
televizijskih emisija. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Na konkursu Radio Beograda
2006. godine njegova radio–drama Sonijerov mir osvojila je drugu nagradu.
Autor je knjiga Iluminati 666 (2011), Četvrti Rajh: Amerika kao novi Rajh (2009), Mafija
(2003), a Dosije Omega: novi svetski poredak kao novi satanizam (2001) doživela je veliki uspeh
kod čitalake publike i objavljena je u četrnaest izdanja.
Princ i fantom je njegov prvi roman.