Vuk Drašković - I grob i rob

Reče Isus:
„Koji car, kad pođe u rat da se sukobi sa drugijem carem, ne sjedne najprije i ne posavjetuje
se da li je moćan sresti sa deset hiljada onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada?
Ako li nije, on pošalje izaslanstvo dok je onaj još daleko i moli za mir.“

Jevanđelje po Luki, 14: 31-32

 Aix-en-Provence

Ništa od ovoga neće biti objavljeno u nedeljniku Jugoslavija, čiji sam vlasnik i glavni
urednik. Neće, možda, biti objavljeno nigde i nikada. Pišem u besu, natopljenom sramotom i
strahom, a ne znam hoću li moći da nastavim i dokle.
Eks an Provans je gradić samo tridesetak kilometara udaljen od Marseja. Ovde se sudi
ubicama kralja Aleksandra, a ne u Marseju, gde je ubijen. Zbog toga što su atentatori, pre
zločina, lažno prijavili Eks an Provans kao svoje prebivalište. Jednog od njih, koji je pucao u
kralja, nasmrt su pretukli razbesneli građani. Dok je još disao,c krvav i sumanutog pogleda,
čak se i nasmešio, osvetnički i pobednički, kada me je opazio i prepoznao, dok sam, stojeći
iznad njega, vrištao i škripao zubima.
Neću ni ime da mu spomenem. Ni njemu, ni trojici saučesnika iz tog čopora zlikovaca,
kojima se sudi u ovom divnom gradiću hiljada fontana, u baroknoj zgradi, u Bulevaru
Mirabo. Preznojavam se od saznanja da bih, u sudnici, umesto olovke, radije u ruci držao
pištolj ili nož. Kao novinar, prošao sam Veliki rat, a da nisam nikoga ubio, niti sam
upotrebio ni pušku, ni bombu, ni bajonet. Od 9. oktobra 1934, od kukavičkih hitaca u grudi
kralja Jugoslavije, ja sanjam da ubijam i srećan sam u tim snovima. Sanjam da ubijam i
zubima, kao zver. I pitam se, kad se probudim, ima li razlike, i koja je to razlika, između
moje podivljale mržnje i mržnje ljudi koji su ubili Aleksandra, a govore istim jezikom kojim
govorim i ja.
Moram da zastanem, da se malo smirim… Ruka, desna, u kojoj mi je olovka, toliko je
podrhtavala da nisam mogao, duže od sat vremena, da napišem ni slova. Izveštaje iz
sudnice za svoje novine pišem na mašini, sporo i sa mnogo grešaka, jer mi podrhtavaju obe
ruke, pa promašujem slova na tipkama. Moja supruga Valentina bila se mnogo uplašila kad
sam joj javio šta mi se dešava. Posumnjala je, kao što sam i ja bio posumnjao, na
Parkinsonovu bolest. Francuski lekari su brzo odbacili takvu dijagnozu, ali nisu otkrili šta je
u pitanju. Ruke mi se tresu samo dok pišem, i samo dok pišem o marsejskom atentatu i
suđenju u Eks an Provansu. Zaključio sam da očajanje i bes u meni pokreću ruke na pobunu.

***
Juče beše sunčan dan. Pred zalazak sunca, prošetam sa Stevanom Puškarićem, izveštačem
beogradskog lista Vreme, do Fontane četiri delfina. Za sve koji ga poznaju, Stevan Puškarić
je Steva Puška, ili samo Puška. Ja sam prevalio četrdesetu, a on je sedam godina mlađi od
mene. Sedimo dugo, i ćutimo, na jednoj kamenoj klupi, na kojoj je, prema pričama ovdašnjih
starijih meštana, često sedeo Emil Zola dok je živeo u Eks an Provansu.
„J’accuse!“, progovorih glasno i ogorčeno.
Puška se smeška zagonetno, pripaljuje cigaretu.
„A koga to optužuješ, Mesečino?“, drmnu me za koleno.
Moje prezime, Jovanović, odavno je izbrisano. Živi još samo u krštenici. Od iskrcavanja
srpske vojske na Krf 1916, Mesečina je postalo moje prezime i ime. Za sve sam Luka
Mesečina, ili samo Mesečina. Tako se i potpisujem u novinama.
 „Optužujem Ameriku, Britaniju i Francusku. A naročito Francusku… Jebao ih Adolf
Hitler!“, opsovah i začudih Stevana.
„Tebi, Mesečino, kao da i mozak podrhtava“, obrecnu se on.
„Da, da… ludim, Puško, jer vidim što vide i svi koji su sebe oslepeli… Američki kongres
odbio je da ratifikuje Versajski sporazum. Ponizili su predsednika Vilsona. Dobio je
moždani udar i umro osramoćen. Povukla se Amerika iz Evrope, Britanija spletkari protiv
Francuske sa kim god stigne, Musolini čereči Abisiniju i sprema se da proguta Albaniju i
našu obalu Jadrana, a Hitler hipnotiše Nemce i preti osvetom i novom podelom Evrope… Ne
priznaje Versajski ugovor, sprema se da povrati Rur i Sar, traži Sudete, hoće da Nemačkoj
pripoji Austriju. A Francuska…“
„Ja Hitlera u tome podržavam“, reče Puška.
„U čemu ga podržavaš?“
„Neka uzme Austriju, a dao bih mu i Mađarsku. Da skine te države nama sa vrata. U Beču i
Pešti su svi i svačiji štabovi za rušenje Jugoslavije.“
„Taj ludak će dobiti sve što hoće… Čitaš li novine, slušaš li radio? Hitler je glavna zvezda u
Francuskoj, u Britaniji, u Americi. Svi mu se dive, svi mu se dodvoravaju… Figaro piše:
Hitler je Nemačka, a Nemačka je Hitler! Jebao ih on. I Figaro, i Gardijan, i Njujork tajms, i
političke vođe ovog dekadentnog sveta koji sebe naziva demokratskim.“
„Kud nestade ona hajdučica?“, naljuti me tim pitanjem, jer razumeh da nije ni slušao šta
sam govorio.
„Ja o Hitleru, a ti o nekakvoj hajdučici… Idemo“, podigoh se sa klupe.
„Sve sam čuo, hoćeš da ti ponovim? Razmišljao sam o onoj Francuskinji, pravnici sa
Sorbone, koju isteraše iz sudnice… Kakva hrabrost i kakva… Mnogo je lepa, Mesečino… Što
si smrknut? Prošetajmo do obale.“

***
Dosta snažan vetar duvao je s mora i podizao talase. Svratismo u jedan stari hotel. Puška
poruči konjak Napoleon, a ja sok od nara. Ubrzo, u taj mali bar, desno od recepcije, uđe
starac u admiralskoj uniformi i u pratnji starije dame. Sedoše za sto u ćošku.
„On je, Puško“, prišapnem Stevanu.
„Ko?“
„Srpska majka“, odgovorih, ustadoh i krenuh prema starcu.
Gologlav, u civilnom odelu, zauzeh vojnički stav mirno, desnu ruku podigoh ka čelu, u
vojnički pozdrav, i povikah glasno, možda i previše glasno, na francuskom:
„Slavni admirale, neopisiva je čast meni, jugoslovenskom novinaru, a vašem vojniku do
kraja mog života, da vas pozdravim.“
U baru nastade tišina. Svi gosti ćute i gledaju prema nama.
Admiral Emil Geprat, koji je, u Velikom ratu, stekao nadimak Srpska majka, sa naporom
se pridiže sa stolice, vojnički otpozdravi i reče:
„Uzbuđen sam i duboko dirnut, dragi srpski prijatelju!“
Predstavi mi gospođu Margit, svoju rođaku, i zamoli me da sednem za njihov sto. Pridruži
nam se i Puška.
„Kažete da ste obojica novinari. Sigurno pratite ovu sramotu od suđenja ubicama velikog
Aleksandra“, reče admiral i uzdahnu. „Želeo sam da budem u sudnici, ali sam odustao čim
sam pročitao u novinama kakva je optužnica. I kad sam saznao da francuska vlada insistira
da se Italija i Mađarska ne dovode u vezu sa zločinom. Naša kukavička vlada traži da se tim
monstrumima sudi kao običnim kriminalcima!“, tresnu pesnicom o sto.
„To nas mnogo boli, gospodine admirale“, odgovorih.
„Oprostili ste nam što nismo sačuvali Aleksandra od međunarodnih razbojnika, pa je pao
u Francuskoj. Ovo što sada radi naša vlada, nikada nam nemojte oprostiti… Nikada!“,
ponovo udari dlanom po stolu. „Versajski ugovor je mrtav, a mrtav je i rođen, kako je
Aleksandru rekao maršal Ferdinand Foš. Nemačka nam se predala nerazoružana. Nju je
trebalo okupirati i raskomadati… Taj džin se pridiže, a Francuska truli… Hitler sada nema
više od deset divizija, a mi, samo u rurskoj i sarskoj oblasti, držimo duplo više vojnika nego
što ih ima sva Nemačka… Udariti, odmah udariti!“, zakašlja se i otpi nekoliko gutljaja vode.
„Krokodil se ubija dok je mali“, citira Puška francusku poslovicu.
„Naravno, baš tako“, reče admiral Geprat. „Govorimo to sadašnjim našim generalima, i ja,
i svi mi, još živi, iz Velikog rata, ali kao da govorimo zidovima… Umrli i maršal Foš, i
predsednik Poenkare, i premijer Klemanso, a D’Epere, Filip Peten, ja i ostali starci primakli
se grobu… Molim Filipa da pokrene trupe na pobesnelog Hitlera. On je, kaže mi, rad da to
učini, ali većina generala se protivi. I većina vojnika. I većina Francuza… Ova Francuska nije
Francuska iz četrnaeste. A nema ni ondašnjih saveznika. Nema carske Rusije, Amerika i
Britanija neverne, a nema ni vašeg i našeg velikog Aleksandra“, meni se učinilo da se
admiralove oči pune suzama.
„Emile dragi, umoran si, vreme je da pođemo u banju“, reče gospođa Margit, njegova
rođaka.
„Deco moja, Francuska umire“, zagrli admiral Geprat Stevana i mene. Ode nekako
pogrbljen.

***
Suđenje. Počelo je 18. novembra 1935, trinaest meseci i devet dana posle ubistva kralja
Jugoslavije. Sva trojica ubica opušteni i nasmejani…
Ponovo me izdaje ruka. Na papiru ne ispisujem slova, nego neke krivudave linije. Sa
mukom, mogu da pročitam šta piše.
U holu ispred sudnice instalirano je četrdeset i osam telefona za novinare. Dve, direktne,
telefonske linije su za izveštače iz Jugoslavije, a nas je triput više.
Dva su tužioca: državni Rol i privatni, u ime kraljice Marije, udovice kralja Aleksandra.
Branilac trojice ustaša je pariski advokat Žorž Desbon. Dvanaest je porotnika. Sudija je
prosedi i u obrazima rumenkasti debeljko De la Broas. Stalno se meškolji u stolici i,
besciljno, lista spise ispred sebe. Besciljno, jer ih samo prelistava.
Kad tužilac pročita optužnicu, iz publike, iz trećeg reda, diže se jedna mlada i prelepa
žena.
Ona „hajdučica“ koju je, na Zolinoj klupi, spomenuo Puška. Uzviknu:
„Prevara! Izdaja!“
„Ko ste vi?“, iznenadi se državni tužilac.
„Vaša koleginica. Doktoriram krivično pravo na Sorboni.“
„Sedite. Vi nemate pravo da govorite“, reče sudija De la Broas.
„Benito Musolini i Ante Pavelić su organizatori ubistva. Po francuskom Krivičnom
zakonu, nema razlike između saučesnika i neposrednog ubice, a Musolini i Pavelić nisu ni
optuženi.“
 „Izbacite je iz sudnice!“, naredi sudija obezbeđenju.
„Kukavice! Plašite se ludog Hitlera, pa se udvarate još luđem Musoliniju!“, reče ona dok
su je stražari izvodili iz sudnice.
Ubrzo izbi novi skandal. Branilac optuženih ustaša Žorž Desbon zatražio je da sud odbaci
tužbu kraljice Marije.
„Ko je ta žena? Ona nije državljanin Francuske. Ona vređa suverenitet ove države i njenog
pravosuđa“, razgalamio se.
„Ona je, gospodine Desbon, kraljica Jugoslavije, supruga ubijenog kralja Jugoslavije“,
odgovorio je državni tužilac.
„Ta strankinja je agresor na ustav i zakone Francuske!“, odgovorio je branilac.
„A vi ste sramota francuskog pravosuđa. Vi sramotite državu Francusku, nedopustivo
vređajući suprugu kralja koji je bio veliki prijatelj ove države, i ubijen je na njenom tlu.
Zahtevam da se Žorž Desbon briše sa liste advokata Francuske!“
„To nije u nadležnosti ovog suda, gospodine tužioče“, odgovorio je sudija.
„U nadležnosti suda je da Žorž Desbon, zbog onoga što je izgovorio, odmah bude udaljen
iz ove sudnice, i ja to, kategorički, zahtevam!“, podviknuo je tužilac.
Branilac trojice ustaša izbačen je iz sudnice, a suđenje je prekinuto. Za svog novog
branioca ubice su odabrale advokata Sent Obena, a Fransoa Loazan određen je za novog
sudiju. Kraljičin advokat Pol Borkur molio je, i umolio, Mariju da povuče svoju tužbu.
„Vaše veličanstvo, današnje okolnosti u Francuskoj sramne su po Francusku“, pokazao mi
je pismo koje je u London poslao kraljici. „Novi premijer Pjer Laval sklapa savez sa
Musolinijem, sa glavnim ubicom vašeg muža. Ne dozvolite njegovim novinarima da kroz
blato provlače i vas i vašeg slavnog supruga. Jednoga dana, Francuska će se stideti ljudi koji
danas predstavljaju Francusku. Najbolje i najiskrenije, državni tužilac će zastupati pravdu.
Na osnovu neoborivih dokaza, koje su prikupili gospoda Vladeta Milićević i Rože Bartel,
biće proširena optužnica. Sudiće se i Anti Paveliću, Ivanu Perčeviću i Eugenu Kvaterniku. A
sudiće se, nekad, i Benitu Musoliniju. Ne sumnjajte u to, Vaše veličanstvo.“

***
Nastavak procesa u Eks an Provansu odložen je za početak februara 1936. Kao da nestade
mog turobnog raspoloženja kada se voz zaustavi na Beogradskoj železničkoj stanici, i na
peronu ugledah suprugu Valentinu i sina Aleksandra.
Prvi mi pritrča sin i snažno me zagrli. Tek mu je petnaest godina, a dostigao moju visinu.
Vitak, plavokos na majku, a oči i obrve moje. I rupica na bradi. Vojnički ošišan. Ne reče
ništa. Ni on meni, ni ja njemu.
„Skitnico!“, reče Valentina i obesi mi se oko vrata.
„Sudnji dan… sudnji dan dolazi, pokajte se, pokajte se“, prođe pored nas neki bradati
muškarac, dugačke i masne kose, u crnoj svešteničkoj odori.
„Gde je Puška?“, upita Valentina.
„Ostao je u Zagrebu, doći će za dan-dva.“
„Udelite za leba… moja gladna deca“, galamila je neka debela Ciganka…

***
Već danima ništa ne zapisujem. Ne mogu. Valentina ode na posao, asistent je na
Filozofskom fakultetu, a sin naš, najčešće, noćiva u garnizonu. Pohađa Vojnu gimnaziju i
obučava se za pilota Šestog kraljevskog lovačkog puka. Komandant je potpukovnik Božidar
Kostić, oficir preke naravi, upoznao sam ga kad ga j e, pred odlazak u Marsej, primio kralj
Aleksandar. „Moramo da imamo najbolje borbene lovce i najbolje pilote“, govorio je, kao da
je on kralj, otresito i zapovednički. „Moramo, znam to, ali da li možemo?“, smeškao se
Aleksandar. „Moramo i ono što ne možemo!“, odgovorio je potpukovnik, opet
naredbodavno.
Odlutah. Ustanem, popijem kafu i doručkujem, pregledam novine, pa odem do redakcije
svojih novina. Osamim se u kancelariji, čitam rukopise, telefoniram ponekome, krenem da
napišem neki komentar, brzo odustanem. „Vi ste lažov, gospodine Jeftiću!“, počnem tako
tekst, nameran da se narugam jadikovkama doskorašnjeg premijera zbog toga što je
smenjen. Izmislio je da je, ispuštajući dušu, Aleksandar rekao: Čuvajte mi Jugoslaviju! Ja
sam, pre Bogoljuba Jeftića, tadašnjeg ministra spoljnih poslova, dotrčao do ustreljenog
kralja. Bio je bez svesti, jedva je disao, i to u trzajima tela. Ništa nije rekao, niti je mogao…
Kao u Eks an Provansu, ruka me izdala, zgužvao sam papir i vratio se kući, u Bregalničkoj
ulici. Pisao sam u mislima. Tome lažovu, knez Pavle je poverio mandat predsednika vlade.
Šepurio se i nadimao od uverenja da ga je, ne Pavle, nego Aleksandar, imenovao za stražara
nad kraljevim nasleđem. Doveo je državu na ivicu raspada. Sve „čuvajući Jugoslaviju“,
protiv sebe, a i Srbije, okrenuo je i ujedinio Hrvate, bosanske muslimane, većinu Slovenaca,
čak i mnoge Srbe. Morao je da bude sklonjen. Od tada ne prestaje da nariče nad sobom,
tobože naričući za mrtvim Aleksandrom.
Knez Pavle je na čelo vlade doveo Milana Stojadinovića, čoveka izuzetnih sposobnosti,
znanja i državničke veštine, ali meni odbojnog, čak i mrskog. Profesor univerziteta, izuzetan
i pravnik i ekonomista i diplomata, udario je na Aleksandra onda kada je i kralju i državi
koju je stvorio bilo najteže. Izdao ga je 1929. i nazvao tiraninom. Tada sam i ja bio takvog
mišljenja. Počeo sam, u besu, da pišem i uvodnik za svoje novine, ali me je iznenadni
moždani udar spasao od sramote. Zaista, ovako mislim. I mislim da je Aleksandar pogrešio
samo u tome što „diktatorski“ mač, koji je potegao u januaru 1929, nije isukao nekoliko
godina ranije. Milan Stojadinović se nije pokajao. Nikada nije priznao svoju grešku. On sada,
ubrzano, čini čuda. Pridobio je Slovence i muslimane, Korošeca i Mehmeda Spahe, izolovao
Hrvate, učvrstio savez sa Rumunijom, Grčkom, Turskom i Čehoslovačkom, otpisao dugove
siromašnim seljacima, pokrenuo javne radove, izgradnju fabrika i puteva, privlači i
francuske, i britanske, i nemačke investitore i bankare… Nesporan je preporod države, ali
Stojadinovića ne prihvata moje zlopamćenje. Jugoslavija je, valjda, jedini analitički nedeljnik
koji ga ne obasipa pohvalama.

***
Nevoljno pišem o knezu Pavlu. Voleo je Aleksandra i Aleksandar muje, beskrajno, verovao.
Njega je, testamentom, imenovao za namesnika, za naslednika, a profesora univerziteta i
svog ličnog lekara Radenka Stankovića i bana Savske banovine dr Ivu Perovića da Pavlu
budu desna i leva ruka. Za života kraljevog često sam viđao kneza. Odudarao je, po mnogo
čemu, od svog starijeg brata. Aleksandar je bio plahovit i neobuzdan, kao grom, a Pavle tih,
ćutljiv, uvek zamišljen i kao nekud odlutao.
Aleksandar je prezirao dvorski protokol i ceremonije. Bio je vojnik, a Pavle aristokrata
britanskog kova. Od Aleksandrove pogibije nisam video kneza, niti se čuo sa njim. Primio je
Valentinu, kada mu je saopštila da odlazi sa Dvora i da će se posvetiti univerzitetskoj
karijeri. Knez joj se zahvalio, toplo i laskavo, ali joj nije ponudio da bude i u njegovoj službi.
„Kao da si rezervisan prema knezu Pavlu?“, reče mi, lukavo i upitno, Steva Puška jedne
večeri u hotelu u Eks an Provansu.
„Nisam, otkuda ti to?“, odgovorih. „A možda i jesam“, dodadoh posle kraćeg razmišljanja.
„Šta mu zameraš?“
„Ništa mu ne zameram, nego me nerviraju udvorice, naročito novinarske udvorice, koje
pišu ode njegovom rodoslovu… Kneginja ruska Aurora ga rodila, ona vodi poreklo od
slavnih plemićkih porodica Trubecki i Demidov, a plemići Trubecki su krvno vezani sa
nekim mađarskim kraljem, a mati kneževe supruge, kneginje Olge, bila je velika ruska
kneginja, valjda Jelena… Ona je, eto, bila kćerka velikog kneza Vladimira, drugog sina
ruskog cara Aleksandra, a otac kneginje Olge je, opet, spetljan sa grčkom, danskom i
britanskom Krunom…“, izdeklamovah. „Vidiš, Puško, ja sam ti užička seljačina, i ne
snalazim se u tom lavirintu aristokratije… ne mogu da pohvatam ko je s kim i ko je tu koga,
ako me razumeš.“
„Prešao si u republikance?“, pecnu me Puška.
„Ne, nego u crnorukce“, odgovorih mu. „A kod samog kneza smeta mi što se kiti i
kinđuri… kićanke, lente, ordenje po prsima… Šta će mu to?“

***
„Šta, za tri sedmice samo si ovoliko uneo u Dnevnik?“, začudi se Valentina. Ona čita sve što
napišem.
„Samo toliko… Razmišljam da sve pocepam i da odustanem.“
„Tina, nemoj da mi nerviraš oca“, uđe iz svoje sobe Aleksandar, naš sin Saša, kako ga
zovemo. Nedelja je, dozvolili mu da izađe iz vojničkog internata.
„Čuješ li, Luka, šta sam mu ja? Nisam majka, nego Tina.
„Nisi, jer izgledaš premlado, ne ličiš na majku srpskog pilota“, odgovori on.
„To je lepo čuti, Saša. A on ti deluje matoro, pa mu se obraćaš kao ocu?“
„Pa, pogledaj ga… posedeo, pobeleo, kao ovca“, nasmeja se Saša. „A i u licu je…“, ne dovrši,
začu se truba pred vratima.
Steva Puška i još dvojica novinara iz lista Vreme doveli trubače. Nenajavljeno. Sva trojica
pripiti, a trubači grme: S Kosova polja, truba se čuje…
Možda nedomaćinski, ne pozvah trubače u kuću. Dadoh im nekoliko novčanica i zatvorih
vrata.
„Živeo naš patrijarh VarnavaG, uzviknu Puška.
„Zašto živeo? Šta se desilo?“, uplaši se Valentina.
„Živeo, zbog toga što kliče Velikoj Srbiji i moli se za Veliku Srbiju“, odgovori Puška.
„Živela Velika Srbija!“, povikaše, u jedan glas, i Puškine kolege.
„Živela Velika Srbija!“, reče i moj sin Saša.
Znao sam da se Puška ruta patrijarhu, crnorukcima i slavoljupcima, koji naročito u dane
januarskih praznika srbuju strastveno i razmašu se jezicima kao sabljama. Valentina i Saša
nisu ih razumeli.
„Srpske budaletine!“, povika Valentina.
„Zašto smo budaletine? Zašto, mila naša sestro?“, namršti se Puška, kao da se naljutio.
„Zato što hoćete Veliku Srbiju, a nećete ovu, mnogo veću od nje.“
 „Koju, Tina?“, iznervira se Saša. „Koja je Srbija veća od Velike Srbije?“
„Jugoslavija, sine“, odgovori ona i prekri oči dlanovima, da sakrije suze.
„Valentina, sestro moja Valentina, mi smo se šalili“, naglo se otrezni Steva Puška. „Malo
sam cugnuo… ne ide mi se, kao što se ni tvom mužu ne ide, u Eks an Provans, na ono
mučenje od suđenja.“

***
U vozu, ka Francuskoj, razmišljam o Valentini i njenim suzama. Slovenka je, i po ocu i po
majci. Od davnog dolaska na Balkan, taj mali narod, sve do 1918, nije živeo u istoj državi sa
Srbima… Neću da precrtam ovu neistinu. Živeli su Slovenci, vekovima, sa Srbima, trgovali sa
njima, orođavali se sa njima, išli u iste škole, u istu vojsku, ali u državi, u monarhiji, koja nije
bila ni slovenačka, ni hrvatska, ni srpska. Čežnja za državom Slovena porodila je snove o
Jugoslaviji. Do ujutru bih mogao da pobrajam sanjare i propovednike sjedinjenja naroda i
ljudi istih korena, istog ili sličnog jezika. Od Karađorđeve bune i postavljanja temelja za
obnovu države Srbije, nije sanjana Jugoslavija, nego velika srpska država. Srbi iz
Austrougarske carevine preneli su plamen jugoslovenstva i u Srbiju i u Crnu Goru, ali se on
nikada nije razgoreo. Nikada. Od mnogih u Srbiji, a naročito u vojsci i crkvi, anatemisan je
Aleksandar zbog ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima. Sa „nepravoslavnim tuđincima i
srpskim dušmanima“. Jugoslavija je za njih bila, i onda i sada, grobnica i države Srbije, i
srpske crkve i naroda.
Dedu Valentininog, Ivana Žolgera, bečkog doktora prava, Aleksandar je imenovao za
ministra u vladi nove države i člana jugoslovenske delegacije na versajskom suđenju
pobeđenima u Velikom ratu. Žolger je, što me je iznenadilo, govorio srpski kao da je
odrastao u Srbiji. Gotovo perfektno, mojim jezikom služila se i njegova unuka Valentina,
kada sam je upoznao u Parizu. Po venčanju, posetio sam Slovensku Bistricu, rodno mesto
Žolgerovih. Sa svima u tom selu lako sam se sporazumevao na mom jeziku…
Steva Puška prenu me iz razmišljanja. Spavao je u kupeu, na sedištu pored mog. Hrkao je
toliko glasno da su jedan mladić i devojka zamolili konduktera da ih premesti u drugi kupe,
pa smo nas dvojica ostali sami. Probudi se on, protrlja oči, dograbi cigaretu i reče:
„Nisu oni kamičak, nego su kamenčina u cipeli!“
„Kakva kamenčina i cipela? Šta to pričaš, čoveče?“
„Hrvatski problem mora biti rešen, a niko ga nikad neće rešiti. Šta da radimo?“
„Živeo Apis! Živeo patrijarh! Što zaobilaziš srpsku kamenčinu u jugoslovenskoj cipeli?“
„Nisu to iste kamenčine. I Srbi koji nisu za Jugoslaviju ipak je, na svoj način, prihvataju
kao proširenu Srbiju. Kao okvir za tu Srbiju, kad se ukažu zgodne nebeske prilike“, nasmeja
se on, a nasmeja i mene. „Hrvati neće nikakvu Jugoslaviju, čak ni kao plac na kome će, kad
se njima nameste nebeske prilike, zaokružiti Veliku Hrvatsku. Oni hoće da odu iz ove
države, a kuda, ni sami ne znaju.“
„Takvi su njihov kler i neki političari, ali ne i narod, ne svi Hrvati, ne ni većina njih“,
poželeh da prekratim taj razgovor.
„Juče mi, Mesečino, nešto poveri jedan čovek, veoma je obavešten… Pavelić se, nedavno,
tajno sastao sa Musolinijem i molio podršku za nezavisnu Hrvatsku… Loše i opasno po nas.
A dobro je po nas jer je Benito tu podršku uslovio predajom Italiji skoro cele Dalmacije…“
„Što je, naravno, Pavelić odbio“, ne dopustih mu da dovrši priču.
„Naprotiv. Ante Pavelić je na to pristao.“
 „Zašto? Ja u to ne verujem.“
„Prema tom mom izvoru, Musolini je bio šokiran. Ništa više nije dogovarao sa Pavelićem.
Grofu Ćanu je, međutim, rekao da je Pavelić moralna nakaza. I rekao mu je da mu je žao
kralja Aleksandra. Glavu je izgubio zbog hrvatske Dalmacije, a Hrvat Pavelić daje mu
Dalmaciju kao da je džak krompira.“
„Dugo si i slatko hrkao, Puško. Možda si sve to sanjao“, pokušah da se našalim, ali on se
naljuti i ode nekud iz kupea.

***
Državni tužilac Rol optužio je Antu Pavelića, Ivana Perčevića i Eugena Kvaternika kao
nalogodavce ubistva kralja Aleksandra. I za njih, pravdi nedostupne, i za trojicu terorista u
sudnici, zatražio je – giljotinu!
Steva Puška je zapljeskao, pa mu je sudija Fransoa Loazan zapretio izbacivanjem iz sale.
Neka bude zapamćeno, i da nikad ne bude zaboravljeno, šta je jedan Francuz, advokat
Sent Oben, branilac ustaša, izgovorio u svojoj završnoj reči.
„Optuženi nisu ni teroristi ni ubice. Oni su heroji mučeničke i katoličke Hrvatske, koju
terorišu pravoslavni Srbi!“
Smračilo mi se pred očima. Prebledeo sam i počeo da drhtim od neke jeze, pomešane sa
hladnim znojem. Moja Francuska. Aleksandrova Francuska, koju je nazivao svojom drugom
otadžbinom. Naša Francuska. Naša uzdanica, nada i pesma ranjenih i bolesnih. Kreće se
lađa francuska, sa pristaništa solunska… Ne, ne i ne! Ovaj advokat iz Pariza, ova nakaza od
čoveka, to nije Francuska – hoću da prišapnem Stevi Puški, ali me glas izdao.
Fransoa Loazan pročita presudu. Ante Pavelić, Ivan Perčević i Euten Kvaternik, svi izvan
Francuske, svi nedostupni, osuđeni su na – giljotinu. A trojica ustaša, koji presudu slušaju u
sudnici, osuđeni su da ostatak života provedu u zatvoru…
Žurimo ka telefonima, da izdiktiramo svoje novinske izveštaje. Šetka, pored Puške i
mene, ona prelepa Francuskinja, koju Steva nazva hajdučicom. Kad završismo diktiranje,
ona progovori.
„A di ste, lipi i mili moji“, zalete se najpre prema meni, zagrli me i poljubi u oba obraza.
„Dobro si reka za onog advokata… ljudska mizerija i nacista“, baci se u zagrljaj i Puški. „Sve
san čula… ama, važno je da su Pavelić i ona dva zlikovca popila giljotinu.“
„Vilo gorska, hajdučice, sestro naša… iz kog si kraja Dalmacije?“, otplovi Puška u epski
sevdah.
„Ja san vam otočanka, Hvaranka… Anica mi je u krštenici, a svi me zovu Ana.“
„Lepa si i prelepa i kao Anica, i kao Anka, i kao Ana, i kao… kao vila Ravijojla“, ne skida
Steva ruku sa njenog ramena. „Dalmatinke fine, lipe sinjorine, ne znaju ljubiti…“, krenu da
peva.
„Ko kaže da ne znaju, da ne znan“, poljubi ga posred usana. „A vas dvojica ste iz
Beograda?“
„Jesmo i nismo“, odgovorih. „Sad smo u Beogradu, ja sam iz Užica, a on iz Smedereva.“
„Što se ne predstavite dami? Sram vas bilo“, smejulji se Anica.
„Ja sam Steva, a zovu me Puška. On je Luka, a zovemo ga Mesečina. Zanima li te i kad smo
rođeni?“, zagrli je.
„Moj dida još je u koroti za našim kraljem Aleksandrom“, reče ona…
Odosmo sa njom do jednog hotela na obali.
 Knežev savetnik

Nekoliko meseci u ovu svesku ne zapisah ni slova. Savladali me bili malodušnost i osećaj da
su beleške i rastrzana prisećanja besmisleno traćenje i snage i vremena. Iznenadni jedan
poziv i susret, posle tog poziva, vratiše me vođenju Dnevnika… Propuštena zbivanja
popunjavam brzo i letimično.
***
Steva Puška nije se vratio sa mnom iz Eks an Provansa. Ostao je u Parizu. Tek u maju
pojavio se u Beogradu.
„Kumstvo se ne odbija, Mesečino“, zagalamio je još sa vrata moje kuće.
Sedam dana kasnije, venčao se sa Anicom. Preko Danila Gregoriča, urednika u Vremenu,
ona se odmah zaposlila u Ministarstvu pravde. Sreli su se, eto, Anica i Puška, sasvim
slučajno, kao i Valentina i ja, a sve posle toga odradila je naročita hemija. Anica Bijelić,
Hrvatica – Jugoslavenka, katolikinja, rođena 1910. na Hvaru (datum sam zaboravio, a bio
sam ga upamtio kad sam, kao kum, potpisivao njihovu venčanicu), postala je Anica
Puškarić.
Krajem juna, Valentina i ja otišli smo do Zlatibora, do Šljivovice, sela u kom sam rođen.
Tih nekoliko dana, otac Milovan i mlađi brat Aleksa nisu prestajali da me ispituju o suđenju
u Eks an Provansu, i da psuju. Majka moja Ruža samo je ćutala i, povremeno, belom
maramom, koja joj je uokvirivala lice, brisala suze. Kradomice. Radojka, Aleksina supruga,
ponekad bi se uplela u razgovor, kratko i oprezno, sa istim pitanjem na kraju: „Đevere
dragi, je li to moguće?“ Na Zlatiboru, u celom kraju užičkom, i u Zapadnoj Srbiji, sve do
Valjeva i Šapca, po selima se još čuje jezik Hercegovine i Crne Gore, stare postojbine tog
naroda. Moj brat Aleksa ostao je u Šljivovici, na dedovini i očevini. Na „đedovini“, kako on
kaže. Sa Radojkom je izrodio tri sina i dve kćeri („dvije šćeri“), svi su jedno drugom do uva i
mlađi od mog Saše. Imao sam još jednog brata, starijeg, Slavoljuba, poručnika u Kraljevoj
gardi, ubi ga švapska granata na jednom proplanku iznad Dobruna.
„Ne vjerujem… neću da vjerujem da je Francuska propala“, reče moj otac za večerom. „Da
ja komandujem u Parizu, sutra bih grunuo prema Berlinu!“
„Grunuo je Švaba ovamo“, odgovorih mu. „Pričaš da seljacima u Srbiji nikad nije bilo
bolje. Stoku, voće, žito, sve što naša plodna zemlja rađa, država otkupljuje po velikoj ceni.
Otkuda našoj državi tolike pare? Znaš li to, oče?“
„Manje se krade“, odgovori Aleksa.
„Još više se krade, brate, ali to Švabu ne zanima. Hitler je odrešio kesu i kupuje, po
cenama duplo većim od cena u Francuskoj ili Italiji, sve što proizvedu i uzgoje naši seljaci.“
„Zašto, mili đevere? Švabo mrzi nas Srbe“, iznenadi se Radojka.
„Zato što Nemačka nije plodna i rodna kao naša država, a Hitleru se žuri da proizvodi
avione, tenkove, brodove, podmornice, topove… On proizvodi ono čime će u rat, za koji se
sprema, a mi mu hranimo narod“, rekoh neoprezno, a ne ni sasvim istinito.
„Od mene ga, ako je tako, Švabo više neće kupovati ništa“, lupi moj otac dlanom o sto.
„Neće, vala, pa da mi plaća žeženim zlatom.“
 „Lakše malo, oče“, požurih da ga smirim. „Parama koje dobijamo od Nemačke i mi
kupujemo avione, tenkove i topove, i mi se spremamo za rat, ako rata bude.“
„Ne spominji rat, mili đevere, daleko mu prokleta kuća“, reče Radojka…
Žurim, moram da skraćujem. Polovinu jula i avgusta Valentina i ja proveli smo na Hvaru.
Sa našim kumovima Puškom i Anicom. U hladovini, pod jednim čempresom, napisah
komentar za Jugoslaviju, koji uzbuni mnoge u Beogradu i na samom Dvoru.
Hitler je umarširao u rajnsku regiju, a da Francuska nije ni prstom mrdnula. Britanija je,
licemerno, samo gunđala, a moćna Amerika proglasila vojnu neutralnost. Krv je potekla
Španijom. Fašističke falange generala Franka udarile su na mladu i nejaku republiku
španskih rogova u vreći: sirotinje, i radničke i seljačke, komunista, socijalista, anarhista, ali
antifašista.
Koja je ovo ludnica i sramota lažne i kukavičke demokratske Evrope i Amerike?, ovim
pitanjem započeo sam komentar. I nastavio, pišem po sećanju, da grmim protiv Francuske i
Britanije, koje su proglasile da su neutralne prema krvi Španije, i da psujem, baš psujem,
vođe u Vašingtonu koje su podržale generala Franka, a time i njegove ratne saveznike
Adolfa Hitlera i Benita Musolinija! Zašto?, pitao sam. Zar samo zbog toga što je crvena i
diktatorska Staljinova Rusija pritekla u pomoć republici levičara i komunista? Zašto preziru
sopstvene građane, jer hiljade dobrovoljaca iz Amerike, Francuske, Britanije, iz mnogih
drugih država, odlaze u Španiju da tuku fašiste? Ne da brane crvenu republiku, ne
prvenstveno iz tog razloga, nego da se ispreče pred fašizmom i nacizmom. Napisao sam i da
mnogi Jugosloveni odlaze na razbojišta u Španiji, da udare na crne Frankove falange, a da je
žalosno i sramotno što odlaze krišom, ilegalno, jer je i naša vlada „neutralna“ prema otporu
Franku, Hitleru i Musoliniju… „I j a, Luka Mesečina, želim da idem tamo, jer su danas u
Španiji i naš Cer, i naša Kolubara!“ Ovim rečima, doslovce, završio sam svoj komentar.
U redakciji Jugoslavije danima su zvonili telefoni, a sekretarica je odgovarala da nisam u
Beogradu. Ti koji su me tražili znali su gde sam, ali me na Hvaru nisu uznemiravali.
Anica me iznenadi. Prekrila ramena i grudi velikim peškirom, rukama cedi morsku vodu
iz svoje dugačke i guste crne kose. Stade pored moje ležaljke.
„Ti znaš, kume, da bih ja, i Musoliniju i Hitleru, a sa posebnim guštom onom talijanskom
žabaru, otfikarila glave ka pivcima… Ama, kume, je li Staljin bolji od njih?“, upita i ne sačeka
šta ću da kažem. „Staljin Je gori, on ubija, on istribi narod u Rusiji. Pobija je i u logore
spratija milijune ljudi… Sad se demokratski svit koleba, kupuje vrime, a kad se podigne, u
paklu će gorit i Musolini i Hitler… Komunizam neće pasti. Staljin je bog za bidne, a takih je
najviše na svitu“, zatrese kosom i ode da Valentini, svom mužu Puški i meni iscedi sokove
od sveže ubranih mandarina.

***
Ne prođoše ni dva dana po mom povratku u Beograd, dobih poziv koji sam već spomenuo
kao razlog da nastavim sa pisanjem Dnevnika, makar i šturo, na preskok i neredovno. Neko
pozvoni na vrata moje kuće. Otvorim. Ordonans kneza Pavla, pukovnik po činu, uruči mi
koverat sa dvorskim grbom i salutira sa smeškom. Ponudih ga da uđe, ali se on zahvali.
Reče da je u žurbi. Otvorim pismo pred njim. Knez me moli da, u podne, dođem u Beli dvor,
radi razgovora sa njim o „važnim i delikatnim pitanjima“.
 „Prenesite knezu da ću doći“, rekoh njegovom ordonansu. Ne rekoh „prenesite
Kraljevskom visočanstvu“, nego knezu. Nije bila jezička omaška. Naprosto, „Kraljevsko
visočanstvo“ i, kasnije, „Kraljevsko veličanstvo“, za mene je i dalje bio Aleksandar.
Zašto me knez zove? I koja su to „važna i delikatna pitanja“? Nisam bio navikao na
specijalne pozivnice i protokolarnu etikeciju. Aleksandar bi me nazvao telefonom, i kad bi
me, zbog mojih tekstova, grdio ili hvalio. Pisma, sa dvorskim grbom, nikada mi nije slao.
Knez, međutim, poštuje formu i propisano ophođenje vladara. Zove me, pomišljao sam,
zbog komentara o Španiji. Tako je mislila i Valentina. Dogovarali smo se šta ću da mu
kažem.

***
Pred kapijom Belog dvora gardisti. Salutiraše. Do kapije me dovezao taksi. Pešačim.
Gardisti su i pored staze kojom koračam. Bilo ih je, čini mi se, manje kada bih, istom tom
stazom, išao ka kralju Aleksandru. Belog dvora tada nije bilo. Valjda koji mesec pre pogibije,
Aleksandar je započeo gradnju tog zdanja za svoja tri sina: Petra, Tomislava i Andreja. Kad
je odlazio u Marsej, budući dvor tek je provirivao iz temelja. Sada je, u skromnoj raskoši,
ispred mene… Sjaje se čizme kneževih gardista, crvene pantalone, plave bluze, puške uz
desnu nogu, stoje nepomično, kao kipovi.
„Dobro došli, Njegovo kraljevsko visočanstvo vas očekuje“, dočeka me onaj isti pukovnik
koji mi je uručio kneževo pismo.
Sprovodi me do prijemne sobe, u prizemlju. Iz novina znam, a to su mi pričali poznanici i
prijatelji koji su primani u Belom dvoru, da knez, njegova supruga i troje dece stanuju na
spratu, službene prostorije su u prizemlju. Pavle i Olga imaju dva sina, Aleksandra i Nikolu.
Kćerka Jelisaveta rođena je tek pre nekoliko meseci. Kasneći koji minut, u tu malu
prostoriju pristiže i Danilo Gregorič. Malo je zadihan.
„Izvolite, gospodo“, reče pukovnik ordonans i odvede nas do kneževog salona, koji je i
njegova biblioteka.
Sedeo je za radnim stolom načičkanim telefonima, fasciklama, kovertama. Kad uđosmo,
nešto je čitao i podvlačio olovkom. Na moje čuđenje, nije nosio uniformu. Plava košulja,
sportski džemper na raskopčavanje i sa džepovima. Poturi olovku, nasmeši se i krenu da se
rukuje sa nama.
„Potrebna mi je vaša pomoć, gospodo“, reče knez čim sedosmo oko manjeg stola.
„Slušamo, Vaše visočanstvo“, tiho će Danilo Gregorič.
„Nadam se, gospodine Luka, da nećete u Španiju?“, blago se nasmeši Pavle i odmah reče
nešto što iznenadi i Danila i mene. „Sami smo, sve što ću vam reći i što ćete vi meni da
kažete, ostaje među nama. Da li se slažete?“
„Naravno“, odgovori Danilo.
„Nacizam i fašizam proždiru Evropu. Želeo bih da isučemo mač protiv te aždaje, ali
surova |stvarnost i razum opominju na mudrost, na lukavstvo… na kukavičluk, ako baš
hoćete da moje, da naše ponašanje tako nazovem“, izvadi tabletu iz neke bočice i otpi gutljaj
vode. „Versajski ugovor je mrtav. U smrtnoj smo opasnosti. Nama više niko ništa ne
garantuje. Nigde moćnog saveznika, čvrstog oslonca i zaštite. Verujem da ništa od ovoga ne
osporavate“, nekako uplašeno i molećivo zagleda se u nas.
„Ruzvelt se ponaša izdajnički i kukavički, a ne vi, Vaše visočanstvo“, odgovori Gregorič. „A
naša draga Francuska… njen premijer Pjer Laval, ništarija od čoveka, spas od Hitlera traži u
Musoliniju, grli se sa njim, a Musolini se u Španiji grli sa Hitlerom… Znate, kao što svi znaju,
da Laval nudi Musoliniju da raskomada Jugoslaviju. Da umaršira u Sloveniju i Dalmaciju, u
Boku, da anektira Albaniju i pomogne arnautsku pobunu na Kosovu… Da nije našeg vojnog
saveza sa Grčkom, Turskom i Rumunijom, Musolini bi nas već napao.“
„A šta vi mislite?“, obrati mi se knez.
„Sramota me je da to kažem“, odgovorih.
„Zašto?“, začudi se on.
„Išao bih u Španiju protiv Hitlera, a Hitler nam je, u ovom bezizlazu, možda neki izlaz…
On je, sada, u sukobu sa Musolinijem. Zajedno su u Španiji, ali su neprijatelji izvan Španije.
Hitler hoće Austriju, a Musolini brani Austriju. Hitler sanja o prodoru u Afriku, a za
Musolinija je to Rimsko carstvo. Hitleru je Francuska ratna meta, a saveznica je Musolinija…
Govorim sve ovo sa gorčinom. I prisećam se, kneže, one zagonetne rečenice kralja
Aleksandra, uoči odlaska u Marsej.“
„Podsetite me, molim vas“, znatiželjno će Pavle.
„Francuska nam je prijatelj, ali se više u Evropi ništa ne može dogovarati bez Nemačke…
To je rekao. Bilo mu je jasno da je versajski sporazum pocepan… Vi, kneže, sigurno znate da
je vaš brat, tajno i delikatno, poručivao vođi Rajha da mi nemamo ništa protiv anšlusa
Austrije… Vi, svakako, znate i da ja ne obožavam premijera Stojadinovića, a znate i zašto.
Moram, međutim, da priznam da sjajno manevriše sa Berlinom!“, oznojih se od uzbuđenja
koje nisam mogao da prikrijem.
„Drago mi je da to čujem“, spusti knez ruku na moje rame. „Sjajno manevriše, dobro
kažete, ali se plašim da u tome ne pretera. Da se ne podudare manevri i Milanova uverenja.
On je izašao iz šinjela Dimitrija Ljotića, a Dimitrijeva ideologija bliska je Hitlerovoj. Taj
Rubikon mi, nipošto, ne smemo preći.“
„Jeste li i dalje… anglofil?“, neočekivano upita Danilo, a knez se trgnu u fotelji.
„Britanski imperijalni interesi i britanska demokratija, najčešće, ne idu zajedno. Kao da
uživaju u kolapsu versajske Evrope, čija je komanda bila u Parizu. Britanija nije u Evropi,
lomovi na kontinentu, kako govore u Londonu, u njihovom su interesu. Oni podilaze
Hitleru, podstiču tuču, da bi profitirali i sudili. U Veliki rat ušli su nevoljno i sa ambicijom
da, iz tog pokolja, Britanija izađe kao glavni pobednik i dobitnik. Nije tako bilo, i sada hoće
revanš, reprizu rata, ali bez njih. Zbog toga šire krila ludacima u Berlinu i Rimu, raduju se
nemoći Francuske“, iz druge bočice uze novu tabletu. „Moramo se danas držati Britanije, ali
im ništa ne verujem. Bude li to išlo njima u korist, izdaće nas i progutati naše državne
interese lakše nego što ja gutam ove tablete“, duboko uzdahnu.
„Sve razumemo, užasno je biti u vašoj koži“, reče Gregorič. „Nas dvojica smo novinari,
samo novinari. Tražite da vam pomognemo. Kako?“
„Zamolio bih vas da budete moji specijalni savetnici. Da sumnjom senčite moje stavove i
namere, i da me hrabrite da ne klonem ili ne zalutam u pogrešnom i opasnom smeru. I da…
da se približite gospodinu Stojadinoviću, da ga pratite u njegovim posetama i razgovorima
sa Britancima, Francuzima… a naročito sa Italijanima i Nemcima. Da ga…“
„Da ga nadziremo, ako sam dobro razumeo“, omače se Danilu.
„Nisam se dobro izrazio. Da saznajem, od vas, kormilari li Milan samo onako kako
moramo, ovako kako sada čini… Moć i popularnost lako zanesu i promene ljude… Da li
prihvatate ovo što želim i tražim od vas? Pratim, odavno, šta pišete. Izuzetno cenim i
poštujem obojicu.“
 „Pristajem, i čast mi j e, Vaše visočanstvo“, reče Danilo Gregorič.
„Neću biti od naročite pomoći, ali ne odbijam“, rekoh knezu.
„Pejsi, Jelisaveta ima povišenu temperaturu“, pojavi se, u vratima salona, kneginja Olga.
Samo to reče i ode.
„Priča se i piše da niste u najboljim odnosima sa kraljicom Marijom“, omače mi se da to
kažem baš kad je knez krenuo da se pozdravi sa nama.
„Zaverenici… crna ruka naše elite… oni šire te priče“, zagonetno se osmehnuo knez
Pavle…

***
Izađosmo na večeru, u Skadarliju, u Tri šešira. Steva Puška i Anica, Danilo Gregorič i njegova
supruga Zora, Valentina i ja. Pevač, crnoput i znojav, i dvojica trubača, idu od stola do stola,
pevaju što poruče gosti, na čela im lepe papirnate novčanice, a poneko ih gurne i u trube.
Među gostima ima i mlađeg i starijeg sveta, oficira, bogate gospode, pisaca, novinara… Kad
utihnu pesme i muzika, Ciganka Borka, Borka Srećozovka, krene od stola do stola, da
proriče ljudima sudbinu sa njihovih dlanova…
Srpska mi truba zatrubi… – pevaju za stolom do našeg.
Tamo daleko gde teče Morava, tamo mi ikona osta i moja krsna slava – poručih pesmu
koju smo pevali na Krfu.
Oj oblače, nemoj na orače… – hoće Puška tu pesmu, ali je ne znaju ni pevač ni trubači.
Što te nema, što te nema… – poče da pevuši Danilova žena Zora. Beograđanka je, rođena
dve ulice dalje od Skadarlije. Arhitekta je po zanimanju.
Anica ustade i poče da, na francuskom, peva Marseljezu. Pridružismo joj se i Valentina i
ja. Trubači odoše.
Eto rata, nama brata, jooj! – odjeknu za stolom u ćošku.
To zlokobno i otegnuto „joooj“ utiša goste. Svi gledaju prema tom stolu. Začudih se kad
ugledah Dragišu Vasića. Akademik, pisac, novinar, advokat, bundžija. Na Krfu sam ga
upoznao i zbližio se sa njim. Tada je imao tridesetak godina, nije bio ni ćelav ni
debeljuškast. Uniforma kapetana, poručnika ili kapetana, ne znam tačno, pristajala mu je
kao salivena. Iz jednog je milanovačkog sela. Bio je vojničina. Tukao se u Prvom
balkanskom, na Kumanovu, i u Drugom, na Bregalnici. Četrnaeste, tukao se na Ceru i
Kolubari, prepešačio Albaniju. Na Krfu pisao ubojite komentare. Dva puta odlikovan. Kad je
u Solunu suđeno Apisu, pisao i agitovao za slobodu tog razbojnika. Za mene razbojnika, za
Dragišu – junačinu. Zamerio se, nepomirljivo, našem vrhovnom komandantu, regentu
Aleksandru. Moguće da je Aleksandar želeo kuršum za Vasića, pa je, po svršetku Velikog
rata, opet mobilisan i upućen na Kosovo i u severnu Albaniju, da se tuče sa pobunjenim
Arnautima. Nije ga hteo metak. Sa strašću je, kao advokat, branio komunističke teroriste
koji su, dvadeset i prve, pokušali da ubiju regenta Aleksandra. Branio je, pred sudovima, još
mnoge komuniste i pisao protiv monarhije u listu Republika. Pre nekoliko meseci, izabran
je za potpredsednika Srpskog kulturnog kluba koji okuplja „crnu ruku naše elite“, kako se
izrazio knez Pavle. Predsednik te „crne ruke“ je niko drugi do akademik Slobodan
Jovanović…
Dragiša se spremao da ode iz Tri šešira kada su nam se susreli pogledi. Stojeći, darivao je
pevača i trubače, i pozdravljao se sa dvojicom mlađih i meni nepoznatih muškaraca sa
kojima je do tada sedeo. Mahnuh mu sa osmehom, on uzvrati i krenu ka našem stolu.
Muzikanti su odlazili u susednu prostoriju.
Zagrlismo se i poljubismo. Tri puta. Predstavih mu svoje društvo i zamolih ga da nešto
popije sa nama.
„Učinite nam tu čast, gospodine Vasiću“, rekoh mu.
„Mesečino, ratni moj druže, ne oslovljavaj me tako“, prekori me on sedajući. „Novi rat je
pred nama… Čitao sam tvoj uvodnik o Španiji. Čestitam.“
„A ja, vidite, ne mogu da čestitam na ovom vašem uvodniku“, reče Danilo Gregorič, izvuče
iz džepa sakoa neki tekst i poče da maše njime.
Danilo je preke naravi. Prznica i brzog jezika. Slovenac je i fanatični pobornik unitarnog
jugoslovenstva. Svoje tekstove u beogradskim novinama i časopisima potpisuje kao
Gregorić. Nadmen. Puši lulu. O Dragiši Vasiću je mnogo znao i slušao, ali ga, očito, do te
večeri, nije sreo.
„Po otrovnom stilu zaključujem da ste vi ovo pisali“, ne skida pogled sa Vasića.
„Šta je to?“, zbuni se Dragiša. „Šta mi to pokazujete? Šta tu piše?“
„Piše, piše, svašta piše… Znate vi dobro šta ste napisali“, zagleda se u papir i poče da čita.
„Konkordat je atak na poslednji bedem srpstva, na svetu srpsku crkvu. To je ugovor sa
crnim poglavarom crne internacionale. Zbijmo se u redove kao vojska Božija protiv vojske
Satanske, protiv rimskih hordi koje nadiru u bujicama!“, baci papir na sto. „Vaš stil, vaš
uvodnik, gospodine Vasiću!“
„Gregoriču ili Gregoriću, kako vam je draže, vi mene i potcenjujete i vređate“, nasmeši se
Dragiša. „Čitate poslanicu patrijarha Varnave, čije je objavljivanje zabranjeno, a mene držite
za autora… Protiv sam Konkordata, ali i protiv prizemnog stila poslanice. Autor je neko od
crnorizaca, koje prezirem, i uvek sam ih prezirao.“
„Zašto ste protiv Konkordata?“, smirenije će Danilo. „To je ugovor, ništa više nego ugovor,
koji katoličku crkvu u ovoj jebenoj državi, i po pravima i po obavezama, izjednačava sa
pravoslavnom. Taj ugovor je u interesu Jugoslavije, jer zbližava katoličke i pravoslavne
vernike… Oprostite, zaboravih da ste vi za Apisovu Veliku Srbiju, a protiv jugoslovenske
države!“, opet ga spopadoše zlovolja i svadljivost.
„Vi, Slovenci, velika ste nam muka i glavobolja“, reče Vasić pošto otpi gutljaj šljivovice.
„Zbog vas, ne znamo kako da rešimo spor sa Mačekom i Hrvatima.“
„Ajme meni, profesore, šta to zborite?“, reče Anica. „Ja san vam i Hrvatica i Jugoslavenka,
nisan u sporu s vama… Čitala san vam Crvene magle… briljantno, briljantno pišete. Molim
vas da tako i govorite… Maček je jedan mulac, zadrti katolik, ja ga nimalo ne mirišim…“
„Dobro, dobro, dušo“, zagrli je Puška.
„Maček je mulac, ali on ne podnosi ni Pavelića, ni Hitlera, ni Musolinija, ni Staljina. I on je
za Jugoslaviju. Po tome, on je čovik sa kojim se knez mora dogovarati i dogovoriti.“
„Sve ja to znam, draga i lepa gospođo“, odgovori Dragiša. „Nema, nažalost, dogovora niti
ga može i sme biti dok Vladko traži hrvatsku banovinu do Boke, Drine i Zemuna… Najbolje
bi bilo da se razgraničimo sa Hrvatima, govore mnogi moji prijatelji, koji su, još od
osamnaeste, za Veliku Srbiju. Podelimo sa Hrvatima Bosnu i Dalmaciju, viču oni. Ja sam
protiv toga. Ogromna većina Slovenaca je za Jugoslaviju. Zločin bi bio nas Srba da ih izdamo
i prepustimo, kao plen, Italijanima i Nemcima“, popi, naiskap, još jednu čašu rakije. „Jako
srpstvo, jaka Jugoslavija! Ja se za to zalažem.“
 „I zbog toga ste protiv Konkordata i žalite za Apisom?“, pecnu ga Danilo. „Vi ste i za
Jugoslaviju i za ološ koji hoće da je ruši. Contradictio in adjecto), gospodine Vasiću.“
„Možda ste u pravu“, odgovori Dragiša. „Možda sam ja greška… inadžija sam i zlopamtilo.
Protiv sam Konkordata zbog toga što je to projekat kralja Aleksandra i što jedan fašista po
svom mentalnom sastavu hoće da Konkordat progura u Skupštini… Mnogo smo se nakrivili
na crnu stranu…“
„Za vas je, dakle, premijer Stojadinović fašista?“, planu Gregorič. „Bio vam je ratni drug i
bio je i on protivnik kralja Aleksandra.“
„Odvezao nas je od Francuske. Kakva je da je danas, moramo biti sa njom. Prezire
Britaniju više nego što mudrost savetuje. Slep je za činjenicu da se sada u Španiji samo
Staljin tuče sa Hitlerom i Musolinijem… Evo, u Beograd nam uskoro stižu ministri spoljnih
poslova Italije i Nemačke… Doći će nam, plašim se, i firer i duče, ali na tenkovima… Kasno je
i umoran sam. Bilo mi je zadovoljstvo, i ne zamerite ako sam…“
„Ne zamjerite vi nama“, diže se Anica i prva mu zažele laku noć.
„Plemeniti i dobri gospodine, da vidim šta vam je zapisano“, priđe stolu Borka
Srećozovka i uhvati Dragišu za desnu ruku. „Joj, joj, joj, kako ste vi srećan čovek. Sve linije,
svi putevi idu ka bogatstvu i slavi. Joj, joj, joj, dušmani vam pod nogama…“

***
Pišem u očajanju. Ne zbog demonstranata koji su psovkama i neskrivenom mržnjom u
Beogradu dočekali i Musolinijevog i Hitlerovog šefa diplomatije. Ne ni zbog povika „Živeo
Staljin!“, „Dole knez Pavle!“, „Milane, pizdo!“, „Vamos Dolores!“… Ne ni zbog kamenica i
kanti za smeće bacanih na policiju. A pogotovu ne zbog sporazuma, veoma povoljnog po
nas, koji je Stojadinović potpisao sa grofom Galeacom Ćanom. Nije mi nimalo drago, ali
nisam očajan ni zbog toga što je sa razjarenim demonstrantima bio i moj sin. Mogu to da
razumem. Mladost ludost, a i ja podržavam Dolores Ibaruri, koja brani špansku republiku.
Ja sam za Dolores, i to ne krijem, a pisac Miloš Crnjanski šalje listu Vreme ratne izveštaje iz
štaba generala Franka.
Utučen sam, izgubljen, jadan i nikakav zbog Krvave litije. Baš u danima kada se razboleo
patrijarh Varnava, Stojadinović je odlučio da ratifikuje Konkordat potpisan sa Vatikanom.
Knez ga je zamolio da se strpi i sačeka, dok Varnava ozdravi. Taj čovek, bandoglav i po tome
što je Čačanin, a još i uznet zbog moći i hvalospeva, odbrusio je knezu: „Neću da im
uzmaknem, moja stranka ima ubedljivu većinu, Konkordat će proći kao pismo kroz poštu.“
Poslanici su debatovali, a od Saborne crkve, Knez Mihailovom, krenula je sveštenička litija
za Varnavino ozdravljenje. Vladike, popovi, kaluđeri i narod, koji im se pridruživao, trebalo
je da stignu do Vračarskog platoa, do temelja Hrama Svetog Save. Premijer je zabranio litiju
i pred sveštenike, građane i crkvene barjake isturio kordone žandarma, a ministar policije
bio je katolik, Slovenac Anton Korošec.
Sve sam posmatrao sa balkona jedne zgrade u Knez Mihailovoj. Krećući se, polako, ka
kordonu, sveštenici prekinuše crkveno pojanje i molitve. Odjeknu pesma: Mehmed Spaho i
Korošec hoće knutom i kamdžijom, da zamene krst nam časni Vatikanom i džamijom! Masa
pobesne od provale mržnje. Mehmed Spaho, ministar saobraćaja, za uspaljene
demonstrante bio je Turčin i balija, a Korošec komandant policije usred pravoslavnog
Beograda, uz to i nekadašnji katolički sveštenik. Znao sam da se sukob ne može izbeći, ali
ono što je usledilo nisam mogao ni zamisliti.
 „Stanite, ni koraka dalje, demonstracije su zabranjene!“, povikao je zapovednik
policijskog kordona.
„Ovo je, antihriste, sveta litija za ozdravljenje srpskog patrijarha“, odgovorio je jedan
vladika i zamahnuo štapom. Ne verujem da je nameravao da udari zapovednika žandarma,
ali su mladi sveštenici na čelu kolone razumeli drukčije. Crkveni barjaci postadoše koplja
isturena prema kordonu. Zaklonjeni iza štitova, policajci jurnuše na njih, udaraju
pendrecima koga stignu, masa uzvraća, mladići u letnjim majicama skaču na žandarme,
mnoge obaraju i tuku nogama, stiže i konjica, isukane sablje, lete kamenice, odležu jauci
zgaženih i povređenih… Neko zagalami, vrisnu: „Ubiše nam vladiku!“ Onog vladiku koji je
zamahnuo štapom… Podižu ga, krvavog, sa kaldrme i, na rukama, uz jauke i psovke, odnose
sa tog suludog poprišta…
Razjareni i znojavi žandarmi jurili su i hapsili razbežale demonstrante, a poslanici su, u
tim trenucima, ratifikovali Konkordat. Skupštinskom salom prolamali su se aplauzi, a Radio
Beograd javljao da je patrijarh Varnava preminuo!
U glasine da je otrovan malo ko je sumnjao. Crkva je proglasila nacionalnu žalost, a Milan
Stojadinović zahtevao da se, bez odlaganja, Konkordat ratifikuje i u Senatu. Na sahranu
patrijarha nisu otišli ni knez, ni premijer, niti iko od ministara. Do zuba naoružani četnici
Koste Pećanca marširali su pored sprovoda.

***
„Milane, mnogo je napeto i opasno, otkažite glasanje u Senatu“, zavapio je knez Pavle. Kao
knežev savetnik, slušao sam razgovor.
„Ne prihvatam, Vaše visočanstvo!“, bahato je odgovorio Stojadinović. „Ne prihvatam
kapitulaciju!“
„Sačekajte da se smire strasti“, rekao je Pavle.
„Milane, knez je u pravu, poslušaj ga“, zamolila je njegova supruga Augusta, Grkinja.
Upoznali su se na Krfu dok se na tom ostrvu oporavljala naša vojska.
„Poslušajte suprutu“, prošaputala je kneginja Olga.
Koliko znam, samo su tog dana knez i premijer na „hitne konsultacije“ doveli i svoje
supruge. Nikada pre i nikada posle.
„Ne slušam nikoga. Započeli su rat… nema popuštanja i povlačenja“, nije uzmicao
premijer.
„Ovo nije Rajh i vi niste firer, gospodine Stojadinoviću!“, podviknuo je knez. „Ili otkažite
sednicu Senata, ili podnesite ostavku!“
„Razumem, Vaše visočanstvo“, rekao je premijer posle kraćeg premišljanja. „Otkazaću
sednicu Senata… povlačim se, ali privremeno, samo privremeno…“

***
Kod kuće su me čekali Danilo Gregorič i Steva Puška. Čašu po čašu, napismo se. I tada me
obuze očaj o kome pišem. Zastrepeh od crkve kojoj pripadam. I setih se kako su,
neprijateljski, patrijarh Dimitrije i Sinod dočekali kralja Aleksandra, kada ih je molio da se
odreknu pogrešnog kalendara paganina Julija Cezara i da Božić, Uskrs i ostala crvena slova
slave kad i sav hrišćanski svet. Sav, osim ruske crkve. Prisetih se i kraljevih, gorkih, reči
posle tog razgovora i njegovih razmišljanja da uradi nešto slično onome što je uradio Petar
Veliki, kada je od mržnje prema Evropi i zapadnom hrišćanstvu lečio Rusiju. Sebe je
proglasio za patrijarha. Carev sinod zapovedao je ruskoj crkvi sve do Lenjina i boljševika…
Svoju muku prosuh iz sebe, pa sve ispričah Valentini, Danilu i Puški.
„Dobar smo mi narod, ali nas mržnjom truje naša crkva“, rekoh im.
„Takve su sve crkve, moj kume“, zagrli me Puška.
„Nisu, rimokatolička je najcrnja“, reče Danilo. „Kršten samu njoj, ali to nije crkva nego…
Ne znam šta su, crkva nisu.“
„Možda su i crna internacionala iz poslanice našeg patrijarha. Ama, ima tamo i ponečeg
što nije za osudu. Bolnice su pune katoličkih časnih sestara, brinu se o bolesnim i ubogim,
ma koje da su nacije i vere. Skupljaju priloge za sirotinju… Kod njih se desila i Luterova
reformacija. Jesu mrak, ali ima i svetla. U našoj crkvi nema ničeg sličnog. Ni reformacija, ni
pobuna, ni brige za bedne i nesrećne. Samo guslaju o Kosovu, o pogibijama, o srpstvu i
svetosavlju… Znaš li, kume, šta je svetosavlje?“, upitah Pušku.
„Tvoja i moja vera, zaboga. Šta je s tobom?“
„To nije moja vera“, podviknuh, i svi se zagledaše, u čudu, u mene. „Hristos je moja
vera.,.“, ne dovrših, jer uđoše Anica i Zora.
Valentina ode do kuhinje, da nareže mladog sira, rotkvica, slovenačke slanine,
dalmatinskog i njeguškog pršuta.
„Ne brini, sednica Senata je otkazana“, reče Danilo Anici.
„Onaj bradati stari jarac nema zrno mozga“, povika ona. „Nije tribalo, nije smio slati
miliciju na litiju. Korošec mora podniti ostavku, a ja da san knez Pavle, strpala bi’ ga i u
aps!“
„Hristos je moja vera“, nastavih svoju priču. „Hristos je sunce, a najmlađi Nemanjin sin je
Hristov fenjer. Ništa više od fenjera. A moja crkva zamračila sunce, proglasila se za crkvu
fenjera, a i njega je polomila. Hrišćanstvo bez Hrista nazivaju svetosavljem i time maskiraju
svoju plemensku mržnju, svoje kultove, svoje idole, svoje slepilo.“
„A šta, kume, ako Isus i ne postoji?“, upita Anica.
„I tada bih bio sa njim. Svi su ljudi od istog oca. To je Isus. Ove podele na pravoslavce,
katolike, protestante, muhamedance nisu od Hrista, nego su protiv njega“, zastadoh sa
pričom i malo se uplaših od jedne jeretičke misli, koju ne zadržah u sebi. „Staljin je, vidite,
bio pravoslavni pop u mladosti…“
„Bogoslov“, ispravi me Danilo.
„Pop ili bogoslov, isti je to k…“, umalo ne izgovorih tu reč pred damama. Ne izgovorih tu
reč, ali one razumedoše i prasnuše u smeh. „Kominterna je univerzalna crkva. Svi su u njoj
drugovi ili drugarice, ma koje da su nacije, vere ili boje kože. Nije njihov poklič: Rusi,
ujedinite se. Ili: Nemci, ujedinite se. Ili: Srbi, ujedinite se. Njihov program je: Proleteri svih
zemalja, ujedinite se! Svečovečanski, i opasan, i zarazan je to program, upamtite šta vam
kaže pijani Luka Mesečina“, zaplitao sam jezikom.
„Opa, opa, kume moj, ode ti u crvene“, zakikota se Steva Puška…
Sutradan, dok sam sve ovo unosio u Dnevnik, zamoli me Valentina da to ne činim. Nisam
je poslušao.
„Po tvome savetu, izbacivao sam stranice i stranice iz Dnevnika koji sam vodio za
Aleksandrovog života“, odgovorih joj. „Pogrešio sam. Vreme briše sve, osim onoga što je
zapisano. A i to, zapisano, guta ljudski zaborav.“
 Rob na Galiji

Septembar je 1937. Kako je i preporučeno, kežual obučeni, casual na engleskom, Danilo

Gregorič i ja idemo kod kneza namesnika. Kežual je, meni, ružna reč, neprikladna našem
jeziku, a ne uspevam da joj nađem pravu zamenu. Da budeš, to znači, odeven po protokolu
mimo protokola, uglađeno neobavezno. Dopada mi se ta neuštogljenost, posebno i zbog
toga što kravata i leptir-mašna, koje ne podnosim, ne samo da nisu obavezne, nego su i
nepoželjne.
Kneza zatekosmo na terasi, malo uzdignutoj iznad dvorskog vrta. Ćaskao je sa drugom
dvojicom namesnika, profesorom Radenkom Stankovićem i dr Ivom Perovićem. Profesor
Stanković se primiče šezdesetoj godini života. Bio je lični lekar kralja Aleksandra. Osnivač je
Medicinskog fakulteta u Beogradu. Rođen je u Banatu, ondašnjoj Austrougarskoj. Veliki rat
nije ga ni okrznuo. U Zagrebu je vodio svoju privatnu ordinaciju. Ivo Perović je
Stankovićevih godina. Dalmatinac, iz okoline Zadra, iz sela koje se zove Arbanasi. Možda ga
zbog toga neke beogradske „šaljivdžije“, ne samo po mehanama, nego i u novinama,
nazivaju Šiptarom. Doktor je pravnih nauka. Ne priča mnogo. Do Aleksandrove pogibije bio
je ban Savske banovine. Kneževi protivnici, kojih je sve više i sve su glasniji, govore i pišu
da ni Stanković ni Perović nisu namesnici, nego „dvojica Pavlovih deverova“. Malo obzirniji
kažu: „dvojica kneževih građana“.
Koji minut posle nas stigoše i pesnik, rimski dopisnik Vremena, Miloš Crnjanski, i jedan
oficir kojeg, bez uniforme, kežual obučenog, jedva prepoznadoh. Pukovnik Vladimir
Vauhnik. Upoznao sam ga kod kralja Aleksandra i često, u svojim novinama, pisao o njemu.
Selo u kome je rođen zove se, čini mi se, Svetine. Slovenačko selo. U Velikom ratu upućen je
na ruski front i ubrzo je ranjen. Razumljivo je da j e, u toj carevini, pored svog maternjeg,
govorio i nemački, italijanski i mađarski. Po slomu bečke monarhije, sa oduševljenjem je
pristulio u Vojsku Kraljevine Jugoslavije. Sa lakoćom i brzo, naučio je i srpski, usavršio
engleski i francuski. Vitak, kao strela, a obrazovan i pruski precizan i pouzdan oficir, na
epolete je kačio nove i nove činove. Imao je svega trideset i četiri godine kada je postao
profesor na Vojnoj akademiji u Beogradu…
„Gospodine Crnjanski, dokle će, po vama, da potraje ovaj rat u Španiji?“, upita knez. „I
kako će se završiti?“
„Ne grešim u procenama“, odgovori mu odmah, a ono njegovo kotrljajuće „r“ navodilo je
na pomisao da je Miloš francuskog porekla. „Franko će slomiti crvene, i to veoma surovo i
brzo.“
„I meni se to čini“, reče profesor Stanković. „Mi smo, srećom, daleko od Španije, a Hitleru
se još ne ide u evropski rat. Onaj jurodivi rimski cirkusant enigma je za mene. Izjutra je sa
Francuzima i Britancima, uveče je protiv njih, kad svane preti Nemcima, a u podne šalje
Hitleru ljubavne izjave.“
„U Beogradu njegov zet potpiše ugovor o pomirenju i prijateljstvu, a sutradan Benito
preti anšlusom Dalmacije“, dodade Gregorič.
 „Gospodo, ne potcenjujmo ni fašizam ni Musolinija. On se ponaša kao lakrdijaš, kad se
obraća rulji, glumata budalu, a veoma je mudar i obrazovan. Govori sedam jezika. Bio je
novinar, a pisao je i pozorišne komade. Pre nego što je Hitler preuzeo Nemačku, u Berlinu je
igrana Musolinijeva drama o Napoleonu“, raspriča se Crnjanski. „On kaže da je fašizam
čelični poredak u kome su pesnici mozak, vojnici ruke, a trbuh su radnici… Meni se čini da
je Platon daleki uzor Musoliniju… Ovaj naš tvrdoglavi Stojadin vesla li vesla, ali se plašim da
će biti preveslan.“
„Njemačka, Italija i Japan potpisali su trojni savez protiv Kominterne“, reče Ivo Perović.
„To je, čini mi se, trasiranje puta za nešto mnogo opasnije.“
„Tako je“, vojnički odsečno podrža ga pukovnik Vauhnik. „Hitler popušta oko Tirola, a
Musolini diže ruke od Austrije. Anšlus je neizbežan. Austrijanci u Hitleru vide germanskog
osvetnika, ujedinitelja i mesiju. Predaće mu svoju državu bez ispaljenog metka. Uskoro
ćemo se graničiti sa Rajhom.“
„Miloš spomenu Platona, a ja ću Ničea“, rekoh oprezno. „I Hitler i Musolini rado se
pozivaju na njegovo pisanje o natčoveku. Uveren sam da Niče svog natčoveka nije zamišljao
ni kao italijanskog dučea ni kao nemačkog firera…“
Hteo sam još nešto da kažem, ali se na terasi pojavi dečak u belim pantalonama i beloj
pamučnoj majici, u licu preplanuo od sunca. Mlađi je od mog sina Saše.
„Vaše veličanstvo!“, povika knez Pavle kad ga ugleda, diže se i pođe u susret dečaku.
Ustadosmo svi.
„Striče, samo da vas pozdravim“, reče dečak. „Odmor u Crnoj Gori, na Miločeru, za mene
je završen. Majka će ostati tamo još desetak dana.“
„Kako je Njeno veličanstvo?“, sa osmehom će knez namesnik, koji će to biti dok taj dečak,
prvorođeni sin kralja Aleksandra, kralj Petar Drugi, ne bude proglašen punoletnim.
„Majka uživa na suncu. Pliva, šeta, ide do Cetinja i Lovćena. Često i sa kneginjom Olgom.“
„Sedite malo sa nama, Vaše veličanstvo“, ponudi mu knez svoju stolicu.
„Žurim na jahanje, pa na čas francuskog. Sedite, gospodo“, obrati se nama.
„Nadam se i da je prinčevima Tomislavu i Andreju prijatno na Miločeru.“
„Veoma. I vašoj deci, striče. Zajedno su po ceo dan sa mojom braćom… Doviđenja,
gospodo“, reče dečak i udalji se, a mi svi, tek tada, posedasmo i nastavismo razgovor. O
svemu. Ni o čemu, kako mi se činilo…

***
Bude li, jednoga dana, neko prelistavao ovu moju debelu svesku, primetiće da nema
desetak listova. Ja sam ih istrgnuo i pocepao. Sve što sam zapisivao od jeseni trideset i
sedme pa do februara ove, trideset i osme, do mog uvodnika u JuJoslaviji, učinilo mi se
plitkim i dosadnim.
Kao da sam zapisničar Milana Stojadinovića, izveštavao sam sa njegovih, domaćih i
stranih, turneja i trijumfa. Činovnički, suvoparno i udvorički. Otvarao je puteve i fabrike po
celoj državi, razmetao se i hvalisao ispred plakata na kojima, zagrljeni i nasmejani, srpski,
hrvatski i slovenački seljak gledaju u vedro nebo i sunce iznad njihove države. „Naš Milane,
jabuko sa grane“, odjekivala je pesma na velikom narodnom skupu u Kragujevcu. „Milan
aga, naša snaga“, klicali su muslimani u Zenici i Sarajevu. „Sa Triglava vetar duva, da Milana
vođu čuva“, pevali su, na srpskom, u Ljubljani… Narod mu se nije divio u nekim varošicama i
selima u zapadnoj Hercegovini, centralnoj Bosni i Savskoj banovini. Uspaljene pristalice
„vođe Hrvata“ Vladka Mačeka dočekivali su premijera zvižducima i uzvicima „Hrvatska
Hrvatima!“ U luci Metković, Stojadinović je gađan i paradajzom i jajima, a u Gospiću, u Lici,
čuli su se i povici „Srbe na vrbe!“ Čulo se, u Osijeku, i „Živio Ante Pavelić!“ Pisao sam u
svojim novinama o svemu tome, ali ni u Dnevniku, nenamenjenom javnosti, nisam
primećivao, jer to nisam ni želeo, tamne senke iznad aplauza premijeru, niti uzroke
kolektivne i pijane srbomržnje koja je plavila mnoge hrvatske krajeve, čak i u Dalmaciji. Te
crne oblake, pogotovu, nisam hteo da vidim ni iznad ispraznih i ceremonijalnih
Stojadinovićevih poseta Francuskoj i Britaniji, pa odmah posle toga odlazaka u Rim kod
Musolinija i najava, pompeznih, da će Milan ići i u Berlin, da utvrdi prijateljstvo i sa
Adolfom Hitlerom. I meni se činilo da taj čovek „maestralno kormilari kroz lavirint“, kako je
pisao Danilo Gregorič. I činilo mi se da od ubistva kralja Aleksandra Jugoslavija nije bila
snažnija i sigurnija. Stojadinovićeva stranka, Jugoslovenska radikalna zajednica, u narodu
prozvana Jereza, bila je koalicija srpskih, slovenačkih i muslimanskih Jugoslovena, obruč
koji je, kao kleštima, stezao namere i zahteve stranke Vladka Mačeka da Hrvati dobiju svoju
„državu u državi“, u njenim „i povijesnim i etničkim granicama“, Da dobiju sve ono što je
Maček, ultimativno, tražio od kralja Aleksandra, a on odgovorio „ljutom travom na ljutu
ranu“. U Milanu Stojadinoviću i Jerezi prepoznavao sam „ljutu travu“ kralja Aleksandra.
Ali… Dve žene, moja Valentina i Puškina Anica, mnogo me posramiše i skidoše mi koprenu i
sa očiju i sa pameti. Skidoše ili je navukoše, pitam se dok ovo pišem.

***
Svratiše Steva Puška i Anica kod nas. Ćaskali smo o mnogo čemu, šalili se, pričali i viceve.
Popili smo i po čašicu konjaka, da zalijemo dragu vest da je Anica zatrudnela…
„Luka, kako se ne stidiš?“, iznenada je, bez povoda, upitala Valentina.
„Da se stidim… zbog čega?“, začudih se, pomišljajući da je neka šala u pitanju.
„I za tebe je Alekov ubica veliki državnik… Ne napisa u tvojim novinama da ovaj naš
fašista, pri susretu sa Musolinijem, nije ni spomenuo zločin u Marseju, a zna da je Musolini
glavni ubica… Stidi se. To ti nikad neću oprostiti.“
„Znam, znam… Duša me bolela, i boli me, ali to je bila državna poseta, a ja nisam bio samo
izveštač, slobodni novinar, nego i knežev savetnik.“
„I knez neka se stidi“, reče Valentina.
„Molim te, kumo, da razumeš…“ zamuca Puška, u nameri da me opravda pred mojom
suprugom, ali pomami svoju.
„Ti da mučiš. Onaj tvoj lulaš, tvoj Danilo, napisa je u tvojim novinama da je… ne mogu ni
reć šta je napisa, povraća mi se… Nisi ti ni novinar, ni čovik. Ubija nam kralja, oće moju
Dalmaciju, mater mu jebem žabarsku i fašističku!“
„Musolini jeste fašista, on se time hvališe, ali Milan nije…“
„Ne bi me čudilo da je tvoj Milan, kad su pričali nasamo, i zahvalio Musoliniju na
Alekovom ubistvu“, ućutka me Valentina.
„Ja nisan novinar, neću se mišat u tvoju rabotu, kume“, uhvati me Anica za ruku. „Ne srdi
se na me, ali Milan je fašista. Njegova Jereza je krojena po šnitu iz Rima. Oni, tamo, imaju
crne uniforme, a Milanovi zelene. Milan ima mladež ka i onaj pas. Marširaju, pivaju vođi.
Duče znači – vođa. Ne sidiš, kume, na ušima dok mu ovdi, širom države, kliču: ’Vođa, vođa,
vođa…!’ Ti, kume, savituješ kneza, a ja radim u ministarstvu pravde, ja san u pećini. Jereza
je falanga koja i pametne pretvarau manite. Ja san, kume, iz porodice orjunaša… Znaš li kad
je osnovana Orjuna?“
„Odmah posle rata.“
„A di je osnovana?“
„U Splitu.“
„Orjuna, Organizacija Jugoslavenskih nacionalista. Među prvima, pristupili su joj i moj
ćaća i dida… Milan se ljubaka i grli sa ubicom našeg kralja i kerom koji oće da nam sruši
državu, a moji orjunaši plivaju: „Oj Milane, Jabuko sa grane“. Jeba pas mater i njima i
njemu!“, podviknu Anica, a Ja se zasmejah.
„Vaskrsnula, Puško, ona hajdučica iz sudnice u Eks an Provansu“, rekoh Stevi…
Čim se raziđosmo, povukoh se u svoju radnu sobu, sedoh za mašinu. Pišući uvodnik za
Jugoslaviju, kao da sam otresao sa sebe svoj kukavičluk, slepilo, a i greh prema Aleksandru.
Uvodnik je objavljen, neću da ga prepričavam. Sve je u naslovu: ĐAVO, ĐAVO, ĐAVO.
Uzvikujte, napisao sam, u mrkloj noći, u nekom kanjonu: VOĐA, VOĐA, VOĐA. Čućete odjek:
ĐAVO, ĐAVO, ĐAVO…

***
Dok sam doručkovao i spremao se da pođem u redakciju, zazvoni telefon. Umalo ne
ispustih slušalicu iz ruke, kad prepoznah knežev glas.
„Molim vas, gospodine Luka, da dođete kod mene“, rekao je.
„Kada?“
„Što pre, odmah ako možete“, prekinuo je vezu.
Znao sam da me zove zbog uvodnika. Očekivao sam grdnju, verovatno i otpust sa funkcije
kneževog savetnika. Doušnici iz Stojadinovićevog kabineta već su bili raširili priču da je
premijer pobesneo, da je psovao, pretio, i da je bio grub i u telefonskom razgovoru sa
knezom. I normalno je, razmišljao sam, da više ne mogu biti Pavlov savetnik. Nije me
oslovio sa Mesečino. Ali, zašto nije rekao „gospodine Jovanoviću“? Ne mogu da dokučim,
dok me taksi vozi ka Belom dvoru. Možda zbog toga, setio sam se, što knez nije ni znao koje
mi je prezime. I na dvorskom spisku kneževih savetnika zaveden sam kao Luka Mesečina…
Nisam mogao prikriti koliko sam iznenađen i zbunjen bio kada, kod kneza, zatekoh
Njegovo kraljevsko veličanstvo. Dečak kralj, na njemu plava admiralska uniforma. Ne
primetih odmah da na kneževoj vojničkoj uniformi nije bilo nikakvih činova ni ordenja.
Ukipih se, pa se naklonih prema dečaku kralju. On se nasmeši i ustade.
„Reče mi stric da dolazite kod njega, pa poželeh da vas vidim, čika Mesečino“, priđe i
zagrli me. „Što stojite, sedite, molim vas… Izvinite što vas letos nisam pozdravio kad sam
ovde svratio da se javim stricu.“
„Bilo nas je mnogo, Vaše veličanstvo.“
„Drago mi je da vas vidim. Dobro pamtim kako ste se na Oplencu igrali sa mnom, čika
Mesečino… Tako vas je uvek oslovljavao moj otac… Znam i otkuda vam taj nadimak.“
„Dirnut sam vašom pažnjom, Veličanstvo“, ponovo se naklonih.
„Idem, čika Mesečino. Obaveze“, pruži mi ruku. „I da znate, čitam vaše novine“, skrenu
pogled ka knezu. „Sviđa mi se kako pišete.“
Rukova se, odlazeći, i sa knezom, koji ga isprati do vrata salona.
„Vođa Stojadini“, nasmeši se knez kad je dečak napustio salon za prijem. „Duhovito, ali i
cinično.“
 „Iz obzira prema gospođi Autusti, dosta toga sam prećutao… U jednome baru, ne mareći
što ga čuju svi, pa i novinari, Stojadini je, cerekajući se, galamio da je on otrov za žene. Da ih
svlači svojim pogledom i obrvama. Prilazio je lepim kurvama i grlio se sa njima, a duče mu
je aplaudirao.“
„Banalno i nevažno“, pripali knez novu cigaretu. Kao i Aleksandar, i on je neumereno
pušio.
„A da li su banalni zakoni o posebnim kvotama za upis mladih Jevreja u naše škole i na
fakultete? Da li je banalna odluka Stojadinijeve vlade da zabrani plovidbu Dunavom kroz
našu državu brodovima i brodićima krcatim Jevrejima koji beže iz Nemačke? Da li su
banalne motke u rukama Stojadinijeve omladine, kojima premlaćuju ljude, a žandarmi
okreću glave?“
„Nastavite, slušam vas.“
„Pouzdano znam da je Stojadinijeva namera da promeni Ustav, da kralj bude samo figura,
kao u Italiji… On je opčinjen fašističkim poretkom.“
„Da li je Ante Pavelić u zatvoru?“
„Vladeta Milićević kaže da nije. Rimska štampa objavljuje da jeste i da će, moguće, biti
izručen Francuskoj… U zatvoru je, ako je zatvor luksuzni apartman u jednom malom hotelu.
Vladeta mi kaže da su Musolini i Pavelić u stalnoj vezi… Vladeta je sve bio rekao i
Stojadinoviću, uoči njegovog sastanka sa Musolinijem, a naš vođa je odmahnuo rukom i
nešto promrmljao.“
„Srećan ste čovek, Mesečino“, iznenadi me knez.
„Zašto?“
„Možete da kažete i napišete šta hoćete. Ja ne mogu. Ja moram da ćutim i da trpim. Ja sam
rob na galiji!“, zagleda se u sliku na zidu… „Pol Gogen, kakva lepota… Prebaciću i njega u
muzej u Novom dvoru“, uzdahnu. „Sanjam dan kad ću biti otpušten sa galije.“
„Otpušteni? Ko da vas otpusti?“
„Petar, čim napuni osamnaest… Muka mi je od svega, a od sebe samoga najviše… Moramo
da igramo odbojku, da prebacujemo loptu preko mreže, što duže, što duže, rekao sam
Stojadinoviću. On, Mesečino, uz sve njegove ispade, igra moju odbojku. Naša lopta mora da
je u vazduhu, ne sme da padne ni u Musolinijevo ni u Hitlerovo polje.“
„Ne razumem baš najbolje.“
„Vojna neutralnost iznuđeni je naš izbor. Šta ćemo preduzeti ako Hitler proguta Austriju,
a Musolini Albaniju?, telefonira mi gospodin Čemberlen. A šta će preduzeti Britanija?, pitam
ja njega. Ćutao je. Malo-malo, telefoniraju i iz Pariza. Njima nije do rata, a da li smo mi orni
za pogibiju? Rim vam ne sme biti bliži od Berlina, šalje mi tajne poruke vođa Rajha. Mi smo
ratni saveznici, Rim je vaš grudobran!, poručuje duče… I sa Rimom i sa Berlinom, da loptu
prebacujemo preko mreže…“, uze čašu sa vodom, proguta dve tablete, pripali cigaretu.
„Naravno, naravno da Stojadini, kako ga nazvaste u vašem uvodniku, čini mnoge gluposti
koje ne odobravam i od kojih me je stid. I boljševizam i zapadni imperijalizam kopilad su
jevrejske zavere, izjavio j e, baš juče, nekim nemačkim novinama. Nadam se, ipak, da njegov
ludi jezik nije i u njegovoj pameti. Nadam se, a nisam više u to siguran… Da ga smenim? Ne
smem, ne smem… Ovde, u kući, Maček mi je za vratom.“
„Hoćete li mu popustiti?“
„Popuštam svima. Možda ću morati i njemu. Šta vi mislite?“
 „Mislim da svako prekrajanje banovina kralja Aleksandra vodi u međunacionalne sukobe
i raspad države.“
„Pritiskaju me, uporno, i Pariz, i London, i Vašington, da uspostavimo diplomatske
odnose sa Sovjetskim Savezom. Da pogazim zavet kralja Aleksandra, da je boljševizam naš
najveći nemrijatelj.“
„Sporio sam se oko toga sa vašim bratom. Boljševizam nam jeste neprijatelj, ali ruski
narod nije.“
„Naravno da nije… Nego, reče mi gospodin Gregorič da vodite Dnevnik?“
„Vodim… Dnevnik nikada neće biti objavljen.“
„Pišite. Jednoga dana, kada ne bude ni vas ni mene… taj dan je daleko, nažalost“, uzdahnu
i zgrabi novu cigaretu.
„Zašto nažalost?“
„Danima koji dolaze nimalo se ne radujem. Pakao je pred nama…“, naglo zaćuta. „Sin vam
se sprema za pilota?“
„Već je počeo da leti“, odgovorih sa primetnim ponosom.
„I moj će Aleksandar, najstariji sin, za vašim Aleksandrom. A Nikola… ne znam, tek mu je
deset godina… Imam dve molbe za vas.“
„Slušam, kneže.“
„Da što češće obilazite dva fronta, strani i domaći. Berlin, pre svega, da posećujete. A
ovde… neprijatno mi je, plašim se da me možete loše razumeti.“
„Nimalo se ne ustručavajte da kažete sve što mislite, Vaše visočanstvo“, prvi put ga
oslovih tako.
„Vi niste samo izuzetan novinar, nego ste i psiholog.“
„Psiholog?“
„Umete da uđete u dušu i misli običnih ljudi. Vojnika, seljaka, radnika, prosjaka, elite koja
debatuje po klubovima i salonima, sveštenika što svakodnevno agituju po kućama, svetine
koja galami i opija se po mehanama… Te vaše reportaže su sjajne. Molim vas da ih bude više
i da mi poveravate ono što niste hteli da objavite.“
„Na tom, domaćem frontu ne mogu da zalutam. Ali, Berlin… Plašim se, tuđ je to i
nepoznat teren za mene.“
„Dobro poznajete gospodina Vauhnika. On je sada vojni ataše u Berlinu. Znate se i sa
piscem Ivom Andrićem. On će tamo uskoro biti naš poslanik, naš ambasador. Imamo u
Berlinu i naše dopisnike. Brzo ćete se snaći i zaplivati jednom rekom koja je dublja i
mutnija od novinarskih tekstova“, osmehnu se zagonetno, uze list hartije i, ćiriličnim
krasnopisom, pojasni koja je to „mutna reka“ i kakve ću „izveštaje“ da tražim u njoj.
Pročitah to što je knez napisao, a on papir pocepa i spali ga u velikoj pepeljari na svom
stolu…

***
Januar je 1939. U Beogradu se bučno proslavlja srpska Nova godina. Mi smo narod mimo
svih naroda. Uz pesmu i pucanje, slavimo dolazak 1939, godine koja je, za ceo svet,
nastupila pre trinaest dana. Mi, Srbi, to ne sporimo, i mi smo slavili, i mi priznajemo taj
kalendar, ali imamo i naš, srpski i ruski, koji je pogrešan, ali ga se mi ne odričemo. Samo
zbog toga što ga se ne odriču ruske crkve. Ruske, j er od Lenjinove revolucije dve su crkve
ruskog naroda. Jedna je u Rusiji, zgažena i skoro ubijena od boljševika, a druga je izvan
Rusije, izbeglička crkva, rasejana po mnogim slobodnim zemljama i narodima. I ta crkva,
koja je naročito glasna u Jugoslaviji, protivnik je zapadnog hrišćanstva i njegovog
kalendara. I za nju je Treći Rim u Moskvi.
Usuđujem se i da prorokujem. Dva su jarma oko vrata ruskog naroda. Boljševičkog jarma
taj veliki narod će se osloboditi, ali jarma svoje crkve možda neće nikada…

***
Iz Dnevnika izbacujem dosta toga što sam beležio tokom trideset i osme. Pišem ponovo.
Skraćujem.
U martu, Hitler prisvoji Austriju. Svoj zavičaj, kako je rekao. Bez ispaljenog metka je
umarširao u Beč, kao ujedinitelj nemačkog naroda. Onako baš kao što, na onom sastanku
kod kneza, reče Vlada Vauhnik. Rajh izbio na naše granice.
Bio sam u Berlinu dve sedmice pre anšlusa. Major X. predao mi poruku za kneza: Ako
Francuzi i Britanci zaprete ratom, Hitler će odustati od anšlusa, on blefira! Knez odmah
obavestio Pariz i London. Niti su na poruku odgovorili, niti su zapretili…
Ratom je pretio profesor prava Dragoljub Jovanović. „Odmah pakt sa Staljinom, pa u rat
sa Hitlerom!“, govorio je radnicima u Rakovici. „Rusija, Rusija, živela majka RusijaG, klicali
su mu uspaljeno.
„Spremte se, moje ustaše, povijesni čas osvete se približava“, čitan je, javno i sa radošću,
u jednoj gostionici u Sisku letak Ante Pavelića, ubice koji je, kako se zaklinjao Musolini, bio
u italijanskom zatvoru…
Doneo sam knezu novu poruku iz Berlina. General Vermahta J. F. javljao je da Hitler
sprema i otimanje Sudeta, oblasti u Čehoslovačkoj pretežno nastanjenoj Nemcima. Firer,
naravno, zna da teritorijalni integritet Čehoslovačke garantuju i Francuska, i Britanija, i
Jugoslavija, i Rumunija. Neće Hitler ući u Sudete suoči li se sa ratnom pretnjom iz Pariza i
Londona. Vođa Rajha procenjuje da će, budu li mirovale Francuska i Britanija, mirovati i
Jugoslavija i Rumunija. I ova poruka, kao veoma pouzdana, prosleđena je u Pariz i London, a
to su javljali i njihovi agenti iz Berlina. Francuzi su hteli da pokažu zube, ali su ih Britanci
ohladili. Odgovorili su da oni još nisu spremni za rat…
I Sudeti su, u junu, pripojeni Rajhu, a premijeri Francuske i Britanije, naših saveznica u
Velikom ratu, Eduar Daladje i Nevil Čemberlen odlaze u Minhen, na poklonjenje Hitleru, da
mu overe tapije na Sudete i Austriju. Danilo Gregorič je izveštavao iz Minhena, a Puška i ja
smo u Parizu čekali „Bika“. Zaista je Daladje, zbog svog debelog vrata i volovske glave, ličio
na bika. Nisu ga slučajno Francuzi tako nazvali. Narod je kao volovsku riku prihvatao i
njegove govore, pre Minhena, da Francuskom mora upravljati „ne više od dvesta
najbogatijih porodica“, a njegova je bila jedna od njih. Puška i ja smo verovali da će ga
Parižani, po povratku iz Minhena, dočekati kamenicama, možda i linčovati. Šokirali smo se.
Bik je prišao mikrofonima, raširio ruke, i uzviknuo: „Neka nam bude srećan večni mir koji
smo utvrdili!“ Prolomili su se aplauzi. Bik je nastavio da govori. „Nemačku smo ponizili u
Versaju, i Austrija i Sudeti su teritorije nemačkog naroda, sa kojim moramo da živimo u
prijateljstvu i miru. Oboje, i prijateljstvo i trajni mir, osigurani su u Minhenu…“
„Budalo! Idiote!“, povikao je neko Puški i meni za leđima.
Žiskar Solovje. Ratni poručnik Žiskar Solovje, dopisnik Žurnala sa Krfa i sa Solunskog
fronta. Ne poznaje ga Steva Puška, nije bio u ratu, a i ja ga prepoznah više po boji njegovog
glasa nego po telu. Ukrupnjao se, posedeo. On to, kad se izgrlismo, reče i za mene. Obojica
smo neki drugi ljudi, ali prošlost, koja ožive, učini nas makar zakratko onim negdašnjim.
Bili smo, opet, ratni izveštači i pobednici. Ubrzo, međutim, u gomili tog sveta koji je na Bika
bacao i cveće, razumedosmo ko smo. I zaplakasmo, i Žiskar i ja. Zaplaka i Puška…

***
Zakasnih na predavanje akademika Slobodana Jovanovića u prostorijama Srpskog
kulturnog kluba. Srbi i Jugosloveni, bila je tema rasprave. Šaroliko društvo. Dragiša Vasić,
Nikola Stojanović, Vaso Čubrilović, Dragoslav Stranjaković, Slobodan Drašković, sveštenik
Justin Popović, Aleksandar Belić, Isidora Sekulić, Stevan Jakovljević, Vladimir Ćorović,
Stevan Moljević… Za neke prisutne nisam znao da li su članovi Kluba, pozvani gosti ili
obični slušaoci. Debatu je pratilo i nekoliko mojih kolega novinara.
Kasnio sam duže od sat vremena, a voleo bih da te večeri tamo nisam ni otišao. Akademik
Vladimir Ćorović je, kad sam ušao, spomenuo Ivu Andrića. Rekao je da taj „mudri čovek piše
maestralni referat za kneza i vladu“ o tome kako da „iscelimo ranu Kosova“. Neće, izvinio se
prisutnima, da iznosi detalje Andrićevog plana o „humanom i civilizovanom čišćenju
Kosmeta od Arnauta“, jer pisac i dalje radi na tekstu, doteruje ga i rediguje.
„Ni humanog ni civilizovanog progona Arnauta ne može biti“, replicirao je Vaso
Čubrilović. Jedan je od atentatora Mlade Bosne, odabranih da u Sarajevu, na Vidovdan
četrnaeste, ubiju Franca Ferdinanda. Sa pištoljem i bombom, Vaso ga je čekao kod
Devojačke škole. Zbog toga što je bio maloletan, izbegao je smrtnu kaznu i od austrijskog
suda osuđen na dugogodišnju robiju. „Arnaute je nemoguće suzbiti kolonizacijom Srba na
Kosovo“, podviknuo je. „Jedini način je brutalna sila državne vlasti. Globe, hapšenja,
premlaćivanja, tajno paljenje kuća i sela, čak i preoravanje grobalja…“
„Sram vas bilo!“, prekinula ga je Isidora.
Digla se i, u znak protesta, izašla iz sale. Za njom izađoše i Belić, i Vasić, i Drašković…
zalarmaše mnogi, a profesor Slobodan Jovanović reče da se debata prekida…

***
Đorđe Stojanović, Živica Mitrović i Karlo Štrebenek. Sva trojica iskusni piloti Šestog
kraljevskog lovačkog puka. Doveo ih moj Saša u našu kuću, da mu upoznaju majku i oca.
Evo i poneke kapi radosti u ovoj ružnoj godini. Saša raste kao iz vode. Momčina. Bože, kako
mu pristaje uniforma.
Raznežih se. Tjorđe se izdvoji sa Valentinom. Nešto joj priča, a oči i lice njeno pevaju…
Kad odoše, ona mi odade tajnu. Vera, najmlađa sestra jednog pilota, Vranjanca, često u
kasarni posećuje brata… zagledala se u Sašu i Saša u nju. Po svoj prilici, razmenili su i
vereničko prstenje…

***
Umrije, u Parizu, knežev otac, knez Arsen Karađorđević. Brat kralja Petra Oslobodioca i
stric kralja Aleksandra Ujedinioca. Sahranjen je u kripti crkve na Oplencu.
Umrije, na Hvaru, i Aničin deda, njen dida Vinko. Barba Vinko, kako je govorila.
Kneza Arsena i barbu Vinka, nejednake za njihovog života, smrt je izjednačila u svemu.
Smrt je sudija, onaj konačni i za večnost, koji svima, kad sklope oči, izriče istu presudu. I svi
u grob, ma čiji da je, odnose isto. Ništa. Pa i ako ima Nečeg u tome Ništa, opet je to Nešto
isto za sve…
 ***
Po sahrani oca, ode knez u London. Da poseti Nevila Čemberlena i dve kraljice majke.
Britansku i našu, Aleksandrovu Mariju. Zbog upale pluća, koju zaradih u hladnom i
maglovitom Sarajevu, ne odoh sa knezom u Britaniju. I da ne beše bolesti, tražio bih neki
izgovor, samo da u London ne idem. Prijatnije se, eto, osećam i u Berlinu. A moj Pariz? Ni
tamo više ne odlazim sa radošću, nego sa strahom i tugom…
 U ćutanju je sigurnost

Pisanje je, često, kao ono Sizifovo guranje kamena uzbrdo, pa kotrljanje nizbrdo. Bio sam u
prethodnom poglavlju u januaru trideset i devete, ali sam odlutao unazad i strmoglavio se u
trideset i osmu. Sada sam, ponovo, u trideset i devetoj.
Pošto prođe veselje zbog dočeka srpsko-ruske Nove godine, dva dana kasnije u moju
kuću u Bregalničkoj ulici nenajavljeni, pri zalasku sunca, dođoše njih četvoro. Sin Saša, u
pilotskoj uniformi. Crnokosa devojka, sa očima zbunjenog laneta na šumskom proplanku.
Vragolasta, prvo pritrča Valentini i zagrli je.
„Mama, ja sam Vera, Sašina supruga“, reče i odmah zagrli i mene. „Ja sam tvoja kćerka“,
poduže je držala ruke sklopljene oko mog vrata.
„Venčali smo se, ćale“, reče Saša. „Već ste upoznali Đorđa i Karla. Oni su nam kumovi.“
„Neka vam je sa srećom, deco moja“, ne zadržah suze. „Ali, zašto krijući od mene i
majke?“, upitah kad posedasmo.
„Sveštenik je, ćale, rekao da ne želi da te vidi, zbog tvojih članaka o Krvavoj litiji… A da
našem venčanju prisustvuje samo Tina, bilo bi glupo“, zagrli majku.
„Ja sam glavni krivac. U takvoj situaciji, rekao sam da je najbolje da venčanje sakrijemo i
od Sašinih i od Verinih roditelja… Mladenci i dva kuma, niko više, takoreći u tajnosti“, reče
Đorđe.
„Vera, dušo, koliko ti je godina?“, upita Valentina.
„Napunila sam osamnaest, tri meseca sam mlađa od Saše.“
„Mogli ste“, rekoh, „još malo da sačekate.“
„Žuri nam se“, odgovori Saša. „Eto rata.“

***
Vera se useli kod nas. Završila je medicinsku školu i radila je u Vranju kao bolničarka. Ovo
spominjem zbog onoga što će da se dogodi.
Pred Kapetan Mišinim zdanjem, ispred Filozofskog fakulteta, studenti su protestovali
zbog Ćanove posete Beogradu. Razjarila ih je, dodatno, vest, lažna vest, da je general Franko
umarširao u Madrid. „No pasarán, no pasarán!“ (neće proći), prolamao se, iz stotina mladih
grla, borbeni poklič Dolores Ibaruri. „Smrt fašizmu! Smrt Franku, Hitleru i Musoliniju! Dole
Ćano! Dole Rim! Živela sovjetska Rusija! Živeo Staljin!“ Pa opet: „No pasarán, no pasarán!“
Iz pravca Narodnog pozorišta pristigoše neki drugi mladići, svi u zelenim uniformama i
sa debelim močugama u rukama. Za njima je išla i policijska konjica. Hladno je, kupe snega
su ispred zgrade fakulteta. Studenti uzimaju sneg sa tih kupa, stiskaju ga u grudve i bacaju
prema zelenokošuljašima i žandarmima. Na ramena jednog od pridošlica sa močugama
pope se krupni i grlati mladić, uzviknu: „Madrid je naš!“ Razjari protestante. Uzvratiše,
horski: „No pasarán, no pasarán!“ On odgovori, na španskom: „Hemos pasado!“ (Prošli
smo!) i komandova napad…
Sve sam posmatrao kroz otvoreni prozor, sa prvog sprata fakulteta. Zelene košulje
udarale su, krvnički, i močugama i pesnicama. Studenti su uzvraćali, rvali se sa njima i,
polako, uzmicali. Jurnula je konjica. Odozgo, iz sedala, žandarmi su pljoštimice udarali
sabljama mladiće i devojke koji su vrištali. Neki su padali na ulicu, a konji su gazili preko
njih. Odjeknuše i revolverski pucnji. Žandarmi su nišanili uvis, ali nekome od njih klonu
ruka, slučajno ili namerno, pa opali u masu. Jedan mladić pade, pokuša da se pridigne, ali ga
izdade snaga. Puzeći, dok je ostajao krvavi trag za njim, bežao je baš u pravcu gde je bio moj
auto…
Ne znam kako sam, istrčavši iz zgrade, uspeo da izbegnem udarce žandarma i zelenih
košulja, i da dotrčim do mladića. Podigoh ga, dovukoh do auta, uturah ga na zadnje sedište i
odvezoh svojoj kući.
Pogođen je u levu nadlakticu. Vera reče da je zrno samo okrznulo kost. Ispra mu ranu
rakijom, u našoj kućnoj apoteci nađe antibiotski prašak, posu ga po rani, pa je omota
zavojem. Posluži ga i toplom supom, mislim da je bila pileća.
„Hvala vam“, promuca on.
„Šta studiraš?“, upitah ga.
„Istoriju.“
„Kako ti je ime?“
„Bolje da ne kažem… Hvala vam, spasili ste me, previli i nahranili. Ja bih da idem.“
„Zašto kriješ svoje ime?“
„Zbog policije.“
„Nisam ja policija. Ja sam novinar.“
„Gde pišete?“
„U listu Jugoslavija. Glavni sam urednik. Zovem se Luka Mesečina.“
„A to ste vi?“, začudi se on. „Đavo, đavo, đavo. Čitao sam taj vaš članak… Ja sam Janko.“
„Komunista?“
„To ne mogu da kažem. Komunistička partija je zabranjena, a fašističke stranke nisu
zabranjene.“
„Za koga su, za šta su tvoji drugovi?“
„Mi smo za pakt sa Rusijom i Staljinom, za majku Rusiju.“
„Za boljševički teror? Znaš li, Janko, za konclogore u Rusiji, za ubistva miliona ljudi?“
„To je imperijalistička propaganda. U Rusiji su na vlasti radnici i seljaci, razvlašćeni su
buržuji i gulikože. Crvena armija je najmoćnija armija na svetu. Crvena armija će poraziti i
zapadne imperijaliste, i nemačke naciste, i Musolinijeve fašiste… Rusiju niko ne može da
pobedi!“, uzviknuo je kao da nije u mojoj kući, nego na nekom mitingu.
„Teško onom koga Rusi brane, a Grci hrane“, umeša se i Vera u naš razgovor. „Tako narod
govori u mome Vranju.“
„Hvala vam još jednom, ja bih da idem“, reče Janko.
„Košulja ti je pocepana i krvava“, rekoh mu. „Uzmi moju… I pazi se, sine.“
Ne znam šta mi bi, te to rekoh…

***
Dva dana posle premlaćivanja studenata ispred Kapetan Mišinog zdanja, zelene košulje
postrojene su na peronu železničke stanice, da pozdrave grofa Ćana, šefa rimske
diplomatije i Musolinijevog zeta. Čopor ceo novinara i foto-reportera čekao je dolazak voza.
Ćano je malo kasnio. Milan Stojadinović, predsednik naše vlade, koji je bio i ministar
spoljnih poslova, primeti me među novinarima. Nekad, na Krfu, bili smo bliski i često, u šali,
peckali jedan drugoga, verni tradicionalnom rivalstvu između Užičana i Čačana. Odlutao
sam u te daleke dane dok mi je prilazio, onako krupan i namrgođen.
„Mesečino, ovaj Stojadini čuva državu od rasula i diže je iz bede!“, rekao je, okrenuo se, i
vratio na crveni tepih prostrt za grofa Ćana.
„Streljao te pogledom, pričuvaj se, kume!“, bio je komentar Steve Puške.
Rukovaše se i čvrsto zagrliše, kad Ćano izađe iz voza. Postrojeni, naši gardisti, ukipljeni
kao sveće. Himne obe države. Počast i nakloni obema zastavama. Zelene košulje kliču:
„Italija – Jugoslavija, Italija – Jugoslavija!“ U toj, zelenoj i stranačkoj, gardi Milana
Stojadinovića bilo je, ako sam dobro izbrojao, oko tri stotine mladića. Grofu Ćanu su,
verovatno, ličili na rimske crnokošuljaše. Možda mu je bilo čudno što su, kao po komandi,
nekud otrčali, ne sačekavši pozdravno obraćanje domaćina i Ćanov odgovor na
dobrodošlicu. A otrčali su zelenokošuljaši do zgrade vlade. Da i tamo odglume svoju zadatu
ulogu. Premestili su se odatle i do sedišta Jereze, premijerove stranke koja je, pre samo
nekoliko sedmica, trijumfovala na izborima. Ti mladi fašisti revnosno su i uspaljeno
izvršavali zapovesti svog vođe. Premlaćivanje studenata, pa maske dobrih momaka koji,
ceo dan, trče Beogradom, da impresioniraju stranog i dragog gosta. Nazvah ih fašistima.
Napisah tako jer je, uveren sam, predsednik naše vlade želeo da fašista Ćano poveruje da
fašizam buja među omladinom u Beogradu. Zelenokošuljaši su, međutim, bili samo
najamnici, plaćene partijske sluge i razbojnici. Za novac i malo moći, malo utiska da su neko
i nešto, sutra će oni, umesto zelenih, obući i plave, i žute, i crne, i crvene košulje…

***
Beograd je bio pun i nemačkih, i francuskih, i američkih, i sovjetskih agenata, ali je
britanskih bilo najviše. Naše službe su imale zabranu kneza Pavla da prate šta Britanci rade.
Naprosto, njihova špijunska mreža bila je, od nas, nekontrolisana. Aleksandrovo,
izbalansirano, vezivanje za Francusku knez je zamenio slepim i bezuslovnim okretanjem ka
Englezima, iako im nije verovao ni slepo ni bezuslovno. U procepu između Italije i Nemačke,
jedini oslonac tražio je u Londonu. Amerika se bila povukla iz Evrope, a moć Francuske
ubrzano je kopnela.
Stojadinović je grofa Ćana odveo u lov. Ciljano je izabrao Baranju, uz granicu sa
Mađarskom. U London je stigla špijunska dojava da su se, opušteni i pripiti, Stojadinović i
Ćano dogovarali o unutrašnjem preuređenju Jugoslavije i podeli države na interesne sfere.
Ćano je, prema tom izveštaju, predložio labavu konfederaciju Velike Srbije, Slovenije i
Hrvatske. Zapadne granice Velike Srbije išle bi linijom Virovitica – Karlovac – Ogulin –
Planka kod Splita. Slovenija bi zadržala granice Dravske banovine i bila bi interesna sfera
Italije, a skučena Hrvatska, odbačena sa Jadrana, interesna sfera Rajha. Ćano je, navodno,
tražio i da Boka pripadne Italiji, a da, zauzvrat, Velika Srbija dobije Solun…
Možda se nikada neće saznati da li je bilo tog i takvog dogovaranja između Stojadinovića i
grofa Ćana. Verujem da nije. Milan je bio zagriženi pristalica integralnog jugoslovenstva i
najveća prepreka zahtevima hrvatskog vođe Mačeka da, u srcu unitarne Jugoslavije, dobije
veliku hrvatsku banovinu, odnosno državu u državi. Ne isključujem da je Musolinijev zet
brbljao nešto slično, ali isključujem i pomisao da je njegov domaćin pokazivao i najmanju
spremnost da prihvati takve planove.
Nebitno je da li su u Londonu poverovali u izveštaj svoje agenture. I najmanja sumnja u
mogućnost stvaranja Velike Srbije Britance je ispunjavala besom i strahom od „Male Rusije
na Balkanu“. Po londonskim stratezima, a sa njima se slagao i kralj Aleksandar, Jugoslavija
bi, u slučaju izbornog trijumfa komunista, ili pobede komunističke revolucije, postala
sovjetska, ruska gubernija. Velika Srbija, odvojena od Hrvata i Slovenaca, bila bi još lakši
ruski plen.
Iz Londona je, nimalo uvijeno, već naredbodavno, zatraženo od kneza da, bez oklevanja,
ukloni Milana Stojadinovića i da nova vlada, po svaku cenu, postigne dogovor sa Vladkom
Mačekom. Podzemna i uporna hrvatska diplomatija u gradu na Temzi našla je svoje
sponzore.
Neočekivano, naglo i šokantno i za našu i za inostranu političku pozornicu i javnost, u
lovu priređenom za grofa Ćana ulovljen je jugoslovenski premijer i, posle kneza, najmoćniji
čovek u državi. Za čuđenje je bilo i to da je imenovanje „vlade specijalne namene“, kako je
nazvana, sa novim premijerom Dragišom Cvetkovićem prošlo bez potresa i protesta.
Gunđalo se samo u Berlinu i Rimu, ali i tamo uzdržano. Da bi otklonio sumnje da sledi
promena državne strategije, knez na čelo vlade dovodi Dragišu Cvetkovića, političara iz
Stojadinovićevog šinjela, a za ministra spoljnih poslova imenuje Aleksandra Cincar-
Markovića, dotadašnjeg ambasadora u Berlinu. On odlazi u Rim, u posetu Benitu
Musoliniju…

***
Zlo se zakotrljalo državom. Podilazi me jeza dok ovo pišem. Blago Borki Srećozovki. Ona ne
čita sudbinu samo iz dlana. Prospe graške pasulja po stolu, pa proriče šta će biti sa
narodima i državama. U kafani Srpska kruna, nedavno, gledala je u budućnost naše države.
„Nebesa, nebesa!“, uzvikivala je u transu, zatvorenih očiju. A ja šta vidim?
„Ti si, kume, tica zloslutnica“, kaže mi Anica Puškina.
Vladko Maček i Dragiša Cvetković vode tajne pregovore. Ne zna se pouzdano ni šta
Maček traži, ni na šta Dragiša pristaje. Narod je uznemiren, kolaju svakojake glasine, a
štampa se takmiči u opasnim vestima i senzacijama. Megdandžije i pijanci po krčmama ne
gledaju ljudima u dlan, niti prosipaju graške pasulja po stolovima. Oni pevaju. Vrište. Urlaju.
U mehani jednoj, u Mostaru, blizu crkve u čijoj porti je sahranjen Aleksa, odleže horsko
zavijanje:

Kralju Petre, mi bi htjeli znati,

Kako će se ova zemlja zvati.
Do Mostara, sve Srbija stara.
Od Mostara, i nova i stara.

Malo dalje, u istom gradu, u isto vreme, zavijaju stojeći i zagrljeni:

Sve Hrvatska biti mora,

Od Zemuna do Kotora.

Dragiša Cvetković je Nišlija. Iz pitome je Srbije, po mnogo čemu različitoj od dinarske i

plahovite Srbije u kojoj sam rođen. Srbije hercegovačkih i crnogorskih doseljenika,
guslarske Srbije zadojene kosovskim zavetom pogibije, čak i kad se primiri i ulukavi… Na
ovom mestu zastadoh i pročitah supruzi i snahi šta sam napisao.
 „Nemoćni bes je opaka bolest“, nasmeja se Valentina.
„I mi, na jugu, umemo da planemo“, reče Sašina supruga Vera.
Nastavih da pišem. I u knezu Pavlu su šumadijski damari, ali su, čini mi se, oni prigušeni.
Gusle zaneme kad se strune gudala premažu voskom. Dinarska narav kneževa razblažena je
navikama što britanske, što ruske, danske i grčke aristokratije. Knez se, izgleda, opekao na
Milanu Stojadinoviću. Njegov dinarski i hajdučki mentalitet, i te kako potreban državi,
prerastao je u samovolju. Zbog toga je, a ne samo zbog britanskog ultimatuma, Milan
uklonjen i zamenjen čovekom tihog glasa, iskusnim, marljivim i, što je naročito važno,
knezu odanim političarem. U zamršenim pregovorima sa Vladkom Mačekom, knez je
verovao da je Dragiša pouzdan oslonac.
Plašim se, ipak, da je Cvetković loš izbor, i za premijera i za pregovarača sa vođom
Hrvata. Bio je Dragiša i novinar, i gradonačelnik Niša, i ministar vera, bio je i ratnik, ali
nikada, ma šta da je radio, nije bio izuzetan. Da ne znam ko je on i sretnem ga na pijaci, sa
onim brčićima i slepljenom crnom kosom na razdeljak, pomislio bih da je prodavac jaja ili
ajvara.
„Nepravedno sudiš o njemu“, reče mi Danilo Gregorič. „Ljudi sa juga Srbije prave najbolje
zamke za zveri!“
„Otkud sad to? O Mačeku si imao prilično visoko mišljenje.“
„Ne mislim na Mačeka, nego na Hitlera. On je zver, Mesečino, a Maček nam ne sme biti
neprijatelj, nego saveznik.“
„Uporan je kao buldog. Aleksandar ga je hapsio, uspevao je i da ga zastraši, ali ga nije
slomio. I sad će Dragiša i melanholični knez Pavle da postignu ono što ni Aleksandar nije
mogao?!“
„Mačeka podržava ogromna većina Hrvata, a možda i većina Srba zapadno od Drine“,
odgovori Danilo. „On prezire Antu Pavelića i ustaše. On j e, Mesečino, za Jugoslaviju.
Drugačije uređenu, ali Jugoslaviju. Poljak je poreklom. Već i po tome zazire i od Nemaca i od
Rusa. Jednako je protivnik komunista i nacista, a od Musolinijevog apetita za Dalmacijom
Mačeku bi se dizala kosa na glavi, samo da on ima kosu“, hteo je, eto, i da se našali.
„Ne sporim ništa od toga, ali on traži Veliku Hrvatsku u Jugoslaviji“, rekoh mu.
„Pa šta? Možda i nije loše rešenje da se država preuredi u čvrstu, trojnu federaciju
Slovenije, Velike Hrvatske i Velike Srbije“, zagledao se u mene, da čuje kako ću da reagujem.
Ćutao sam…

***
Pojavi se u listu Pravda „pouzdano i poverljivo“ saznanje da Cvetković sa Mačekom
pregovara na Mačekovom imanju u Kupincu, mestašcetu u blizini Zagreba, i da je dogovor
„veoma blizu“. Srbi i Hrvati dele Bosnu i Hercegovinu, a Crnogorci gube Dubrovnik i sve
primorje do Boke! Kao zmija, hrvatska banovina se, po tom sporazumu, proteže i savija od
Srema, preko Slavonije, negdašnje srpske Vojne krajine, spušta se na Jadran, kod Šibenika, i
uzima svu obalu do Tivta. Maček, povrh svega, traži i Kotor i Zemun!
„Laž, laž… ovo ne može biti istina“, hvata se za glavu Valentina.
„Istina je, jeba nam pas mater svima!“, opsova Anica. „Vidila san svojim očima mapu
Srpskog kulturnog kluba, crtali je profesor Jovanović i Milan Stojadinović!“
„Kada su je crtali?“, upitah je.
„Misec-dva unazad, ne znan točno.“
 „Gospode Bože“, prekrstih se. „Znači da su Ćano i Stojadini, ipak, blebetali o
rasparčavanju… engleski špijuni nisu lagali.“
„Luka! Danilo!“, podviknu Valentina. „Pišite, dignite bunu… idite kod kneza.“
„Nema potrebe“, smireno će Gregorič puneći svoju lulu. „Takva mapa postoji, uručena je i
knezu, ali je on odbio i da razgovara o novoj podeli države… Ne brini, moja Hvaranko“,
nasmeši se Anici. „Ti i Valentina palite se kao šuverini. Bez razloga, bez razloga, kad vam
kažem…“
Sa razlogom ili bez razloga, Pravda objavi mapu. Doduše, sa velikim znakom pitanja ispod
nje. Tri države u državi. Slovenija, Hrvatska i – Srbija, podeljena na svoje pokrajine:
Vojvodinu, Šumadiju, Vardarsku Makedoniju, Staru Srbiju (Kosovo i Metohiju), Crnu Goru i
Bosnu i Hercegovinu!
Na sastanku Srpskog kulturnog kluba duvanski dim nagoni suze na oči, galama, psovke.
To nije mapa koja je kao predlog, samo kao predlog za razmippvanje, uručena Milanu
Stojadinoviću. Srbiji pripada Jadran južno od Splita, Crnogorcima se ništa ne oduzima, a
Srem i Zemun ne mogu Hrvatima čak ni u Mačekovim snovima! Falsifikat. Klopka za Srbe.
Reagovati najodlučnije i najoštrije…
Pišem uvodnik. U bitku protiv komadanja Aleksandrove kraljevine mobilisao sam sve
novinare Jugoslavije…

***
U redakciju dođe mlada i prelepa žena. Hoće kod mene.
„Gospodine Mesečino, donosim vam pozdrave od moga babe. On mnogo cijeni vaše
pisanje. Babo vas moli da objavite: Bosna će plivati u krvi!“, preseče me takva poruka.
„A ko je vaš babo?“
„Mehmed Spaho, glava bosanskih i hercegovačkih muslimana Jugoslovena. Babo kaže da
se dobro poznajete.“
„Poznajemo se i više nego dobro. Izuzetno cenim i poštujem vašeg oca.“
„Bosna nije alajbegova slama, niti su muslimani pita savijača za Srbe, Hrvate ili bilo koga.
Bosna se ne smije dijeliti. Branićemo je i krvlju, i odbraniti, Alaha mi!“, nakloni se i ode. Ne
stigoh da upitam ni za njeno ime, živi li u Beogradu ili Sarajevu, čime se bavi. Krenuo sam
bio da je sustignem i zamolim da popričamo još malo, ali se u vratima svoje kancelarije
sudarih sa brkajlijom u odmaklim godinama i u crnogorskoj nošnji.
„Slušaj me dobro, novinare, i sve prenesi knezu, rekoše mi da ga savjetuješ“, zagalami on.
„Sedite, gospodine… Hoćete li neko piće ili kafu?“
„Jok! Napio sam se otrova.“
„Otrova?“
„Znaš ti dobro kog otrova… Poruči knezu i svoj našoj braći Srbijancima da je Crna Gora
naša, a ne vaša. Srbi jesmo, Srbija nijesmo… Na Podgoričku skupštinu, osamnaeste, glasa
sam, pjevajući, za sjedinjenje sa Srbijom u veliku i srećnu državu Jugoslaviju. Nijesmo
glasali da Crna Gora bude Srbija ili njena pokrajina!“, tresnu dlanom po svom kolenu.
„Sve razumem i podržavam to što kažete. Nema država u našoj državi i neće ih ni biti.
Ima i biće samo banovina čije je granice crtao unuk crnogorskog kralja Nikole. Crna Gora je
Zetska banovina.“
„Tako ili nikako drukčije!“, reče preteći. „Stvorite li Hrvatsku i Srbiju u Jugoslaviji, da jebe
oca očinjskog moraćete obnoviti i državu Crnu Goru! Nećemo da budemo pokrajina, nego
država. Nijesmo mi, na Podgoričku skupštinu, u Jugoslaviju unosili nikakvu pokrajinu
Srbije, nego državu, svoju vijekovnu državu, stariju od Srbije, a Hrvatsku neću ni da
spominjem, jer te države nikad nije ni bilo… Razumiješ li šta ti pričam i zašto?“
„Sve razumijem“, nasmejah se.
„Onda, braćo Srbijanci, pamet u glavu. Na svijet nam niko nije bliži i draži od vas, ama će
vam na nos iskočiti i pomisao da u svoje bisage trpate Crnu Goru!“, nasmeja se i on, a ja iz
plakara uzeh flašu rakije i dve čaše.
„Čitam da knez ide kod Itlera. Vodi li i tebe sa sobom?“
„I mene, i još dosta novinara.“
„Oćeš li mu prenijeti ovo što ću da kažem?“
„Recite.“
„Naš rat sa Itlerom je neizbježan. Ama, čoče, ja bi da pričekamo dok ga Rus ne ufati za
rogove, pa ga tada mi povučemo za rep“, zasmeja me.
„Ponovite, molim vas, da to zapišem.“
„Ne ponavljam, obraza mi. Čuo si, prenesi knezu.“
„Rus da ga uhvati za rogove… Ne spomenuste ni Francuze ni Engleze.“
„Tanjevina su oni za Švabe. Samo Rus može oboriti Itlera. Ka što je oborio i Napoliona…
Dobra ti, novinare, ova rakija…“

***
Stigoh u Berlin krajem maja, nekoliko dana pre kneza i naše državne delegacije. Dvadesetak
jugoslovenskih novinara i foto-reportera. Svi smo začuđeni. Novine nemačke pune tekstova
o Jugoslaviji, o knezu Pavlu, o slavnim našim ljudima školovanim na nemačkim
univerzitetima, o impresivnoj privrednoj i kulturnoj saradnji dveju država. Jozef Gebels,
firerov ministar propagande, dirigovao je tim žurnalističkim pohvalama. Ne možemo da
pročitamo ni retka koji bi odudarao od tih, organizovanih, hvalospeva. Za nemačku štampu,
svi u Jugoslaviji su Jugosloveni. Jedna država, jedan narod, jedan vođa. Poruka je neskrivena
i germanski pedantna: da se ugledamo na Rajh. Za Danila Gregoriča, Jozef Gebels je „Joca“.
Teško je dokučiti da li je njime opčinjen ili mu se ruga kada kaže: „Sve se može što se mora
kod Joce doktora.“
Mogu i da lazarevački seljaci budu „plemeniti Jugosloveni“. Oni Jugosloveni koji su, u
Velikom ratu, posle Kolubarske bitke, na razbojištu pokupili i svoju mrtvu decu i
neprijateljske sinove, pa ih, zajedno, sahranili u kripti svoje crkve. I to Joca zna. I to čitamo
u berlinskoj štampi, trideset i devete, pred posetu kneza.
Nama, novinarima, Vladimir Vauhnik, naš vojni ataše u Berlinu, poverava dosta toga čega
nema u Jocinim novinama. Za ukrašavanje Berlina (svuda su izvešane nemačke i
jugoslovenske zastave), utrošeno je više od trideset miliona rajhs-maraka. Možda će i
četrdeset hiljada pripadnika elitnih SA trupa biti u svečanom špaliru za kneza, a on će da
odsedne u dvorcu na Špreji, specijalno preuređenom za njega.
Kraj je maja, a vreme varljivo. Razvedri se, upeče sunce, pa se naglo naoblači i zahladni. U
prijemnom salonu našeg poslanstva priređen je koktel za nas. Razna pića, sokovi, voće,
specijaliteti sa roštilja. Štedljivi pisac i diplomata Ivo Andrić dobio je, očito, instrukciju da
ne štedi. Mesec i po unazad predao je akreditive Adolfu Hitleru i, neuobičajeno dugo,
razgovarao sa njim. Možda se nikada neće saznati šta su kazali jedan drugome. Andrić je, za
medije, dao kratku i odmerenu, ali prema Rajhu i fireru Rajha naklonjenu izjavu.
 Očekivali smo da će, na tom koktelu, biti pričljiviji. Najviše je sve nas zanimalo zašto
„čeličnom paktu“ između Italije i Nemačke, potpisanom u Rimu samo nekoliko dana ranije,
nije pristupio i Japan, iako se to očekivalo. Po tom sporazumu, obe države su se obavezale
da će, ako ijedna od njih uđe u rat, ona druga da joj pritekne u pomoć. Sklapanju „čeličnog
pakta“ prisustvovao Je i Hitler, ali je ratni ugovor potpisao Ribentrop, a ne on. Zašto?
Kao da se ništa nije ni dogodilo u Rimu, Andrić je to zaobišao. Podigao je čašu rajnskog
vina i rekao:
„Unapređenje svestranih odnosa između nemačkog Rajha i naše Kraljevine od
obostranog je interesa i značaja, što vi, gospodo novinari, uveren sam, dobro znate.“
Otpio je gutljaj vina i, setivši se nečega, rekao i ovo: „Među vama, vidim, ima i lepih
gospođa ili gospođica, što mi je posebno drago.“
Neobičan čovek. Uvek zakopčanih misli i škrt na rečima. Sretali smo se nekoliko puta u
Beogradu, u prestižnim hotelima, u kojima je, kao neoženjen, odsedao. Jednom je došao i u
redakciju mojih novina i dao mi „ekskluzivni intervju“. Najteži intervju koji sam pravio sa
bilo kim. Raspitivao sam se o Musoliniju, Franku, o Hitleru i nemačkom
nacionalsocijalizmu, o Milanu Stojadinoviću i ubrzanom napretku Jugoslavije pod njegovom
vladom… Na svako pitanje je odgovorio i ništa nije rekao. Sa naporom sam izvlačio vodu iz
bunara, a kofa je bivala poluprazna ili prazna. Svi ga poštuju, i kao diplomatu i kao velikog
književnika. U mladosti je bio član Mlade Bosne, pisao je pesme i kratke eseje. Priznajem,
ništa od toga nisam čitao. Pisao je on, posle rata, i pripovetke. Književni kritičari su
prepoznavali rukopis velikog pisca. Ja sam čitao samo njegovu pripovetku Most na Žepi.
Čitao sam je na razaraču Dubrovnik, kad je kralj Aleksandar išao u Stambol, u posetu
Kemalu Ataturku. Još sam, tada, zamuckivao u govoru. Posledica teškog moždanog šloga, od
koga sam se dugo oporavljao. Medicinski je neobjašnjivo da je mog zamuckivanja nestalo u
Marseju, trideset i četvrte, kad su nam ustaše i onaj prokleti Bugarin ustrelili kralja…
Daleko me odvuče sećanje. Književnika Ivu Andrića upoznao sam na razaraču Dubrovnik,
i zavoleo ga. Sve mi se čini da diplomatu Ivu Andrića ne može upoznati niko ko nije pročitao
Most na Žepi. On je veliki vezir Jusuf iz te sjajne pripovetke. Iz bosanske sirotinje, kao
hrišćansko dete, odveli su ga do Stambola, gde se popeo u vrhove carstva, moći i bogatstva,
da bi se, naglo, oklevetan od zlih ljudi, našao na dnu, u tamnici. Dokazaće svoju čestitost,
opet se dići u nebesa slave, i tada se setiti svoje Bosne i svoje uboge Žepe. Vratiće se tamo
gde je ponikao i sagraditi most preko reke. Umro je, a na mostu nije zapisano ni ko ga je
podigao, ni kada, ni zašto. Nije napisano ni ono što je Jusuf bio zaželeo da piše: U ćutanju je
sigurnost.
Odmah po svršetku Velikog rata, fra Ivo, kako su tada zvali Andrića, ubačen je u
zamršene i najčešće spletkaroške koridore diplomatije. Uveo ga je tamo Tugomir Alaupović,
negdašnji fratar i Andrićev učitelj u sarajevskoj gimnaziji, a prvi ministar verau novoj i
velikoj državi. Službovao je fra Ivo u Trstu, u Bukureštu, u Rimu, u Madridu… sada je i
ambasador u Berlinu, ali se svuda držao onog, Jusufovog, iz Mosta na Žepi: U ćutanju je
sigurnost.
„Vi ste, ekselencijo, jedini čovek na svetu koji je bio i sa Gavrilom Principom i sa Adolfom
Hitlerom“, omače se Danilu Gregoriču da kaže.
Vidim, svi se iznenadismo. Pomislih: Danilo, druže, šta ti bi? Ambasador Andrić samo se,
zagonetno, osmehnu. I reče:
„Nemam šta da vam kažem, nisam razmišljao o tome.“
 Novinarka jedna, Zagrepčanka, mlada, prilično raskopčane bluze i velikih grudi,
zažagreno zagledana u Andrića, iz razumljivih obzira ne spominjem joj ime, postavi mu,
može biti, još nezgodnije pitanje:
„Kako da razumijemo izjavu da niste ni Hrvat ni Srbin?“
„To nije moja izjava o meni“, odgovori Andrić. „To je moja izjava o Milošu Crnjanskom, a
vi je, lepa damo, niste baš precizno citirali.“
„Pa, šta ste kazali?“
„Rekao sam da Miloš nije ni Srbin ni Hrvat, nego je to oboje.“
„Hrbin, znači“, dobaci neko i svi prasnusmo u smeh…

***
Zamoli me Vladimir Vauhnik da, nakratko, nas dvojica izađemo u baštu.
„Ambasador zna šta se desilo u Rimu, ali to nije smeo da kaže vama novinarima. Velika je
to tajna i Nemci ne smeju saznati da je mi znamo.“
„Razumem, ali se nadam da u mene imaš puno poverenje.“
„Naravno da imam, Mesečino. Držiš se, po dogovoru, onih šifara, tako i nastavi… Knežev
si savetnik, Nemcima neće biti sumnjivo da, čim stigne ovamo, odeš do njega. I da mu izvan
dvorca, napolju, gde ne prisluškuju, preneseš ovo što ću da ti kažem“, odmače se još dublje
u baštu i nastavi polušapatom. „Japan nije potpisao vojni pakt u Rimu jer je zahtevao da
Sovjetski Savez bude označen za glavnog neprijatelja. Hitler je to odbio. Zašto? To je lako
zaključiti. Sa neprijateljima na Zapadu, Francuskom i Britanijom, Hitler neće da rizikuje i da
udari na Rusiju. Po mnogo čemu sudeći, on želi nešto drugo. Da se približi Staljinu, da
dvojica diktatora i hegemona ugovore savez o podeli plena. Uzeo je Češku i Slovačku, sada
galami na Poljsku… Mogući zaokret ka Moskvi i dogovor sa njom, Hitlera oslobađa straha
od rata sa Francuskom i Britanijom. Istovremeno, savez sa Hitlerom oslobađa Staljina
noćne more da mu na državu krenu Nemci, sa zapada, i Japanci, sa istoka… Sve ovo,
Mesečino, obavezno prenesi knezu“, reče on i vratismo se u zgradu ambasade.
 Sa Hitlerom

Ne samo naše i nemačke, nego i sve značajnije novine na svetu, pisale su o „spektakularnom
dočeku“ kneza Pavla, drugog juna, u Berlinu. Brujale su, o tome, i radio-stanice, prikazivani
filmski žurnali.
Milioni ljudi čitali su ili videli da je Hitler poljubio ruku kneginji Olgi, da je, dugo, šaku
kneževu držao u svojoj, nasmejan i u oči mu zagledan, da moć i silu nije isticao ni svojom
uniformom ni ponašanjem. Kneza nije ni sačekao u vojničkoj odori. Crne pantalone, crne
cipele, žućkasti sako, oko rukava, na levoj ruci, crvena traka sa crnom svastikom, a na sakou
gvozdeni krst. Sve su to zabeležili znatiželjni reporteri i hroničari. Nije im, naravno,
promaklo ni da je knez Pavle, svojom pojavom, podsećao na Bonapartu. Paradna uniforma
generala, cakle kneževe čizme u prestonici Rajha, na grudima silno ordenje, pa i lenta, visi i
mač o pojasu. Posle tih detalja, koji su odavali formalnosti i ništa više, čitavom svetu
predstavljena je suština. Jeziva suština.
Skoro tri sata defilovale su Hitlerove trupe ispred kneza, podrhtavala je zemlja pod
pruskim korakom soldata, pod bornim kolima, pod topovima, pod tenkovima, pa pod
kopitama besne konjice, a nebo je ječalo od buke motora stotina aviona, i lovaca i
bombardera.
Upoznajte nas dobro, kneže Karađorđeviću! To je govorila Sila koja je paradirala ispred
Pavla i pozdravljala ga sa berlinskog neba.
Knežev boravak u Nemačkoj potrajao je nekoliko dana. Hitler mu je priredio i prijem u
Rajhskancelariji, ručao je sa njim, pratio ga i u Drezden, i u berlinsku operu. Bankete,
ručkove i večere, u njegovu čast, priređivali su i Ribentrop i Gering, pio je čaj sa Gebelsom,
priređen mu je i balet na travi, ćaskalo se uz sveće, a nemački padobranci su iskočili iz
aviona i na travnjak sleteli sa dve državne zastave, nemačkom i našom.
„Germanski talenat za organizaciju“, komentarisao je Danilo Gregorič.
„Zaista impresivno“, rekao je knezu Cincar-Marković, krupnoglav i ćelav, a iskićen
odlikovanjima, i na tom travnjaku sa svećama.
U mojim novinama, o toj poseti pisao sam ushićeno. Od mene, kneževog savetnika, to se i
očekivalo. A utroba mi se prevrtala od straha. Bože, govorio sam sebi, u sebi, koliko su silni,
a mi slabi i nemoćni. Sve, pre i posle vojne parade, pozorišna je predstava. Ona soldateska i
oružje jedina su, istinita, poruka koju su nam uputili. Hvalospevi u njihovoj štampi, banketi,
prijemi, sve je to podvala, varka. Tako sam razmišljao. Licemerje, i naše i njihovo.
„Osetio sam jezu kad smo se rukovali“, rekao je knez po odlasku iz Nemačke. „Prsti su mu
kao kraci meduze. Lice mu žuto, kao vosak. Mnogo su jaki, ni đavo neće moći da ih pobedi.“
„On je kao jegulja“, rekao je, o knezu, Hitler svojima. „Saletim ga, pritisnem ga, pomislim
da ga imam, a on se izmigolji iz šaka, sakrije se iza svoje vlade i parlamenta.“

***
Adolf Hitler i knez Pavle razgovarali su satima. Najčešće u četiri oka, nasamo, jer se dvojica
prevodilaca smatraju vazduhom. Po diplomatskom protokolu, koji najstrože poštuju
upravo Nemci, ne samo da prevodilac ne sme da ikome priča o onome što je čuo, nego ne
sme ni da pamti. Pre nego što je tehnika napredovala, takve razgovore slušali su i državni
stenografi, i sve zapisivali. Šta su govorili Adolf Hitler i knez Pavle nije zapisivano, nego je
snimano, pa prekucavano, u samo dva primerka, jedan za firera i drugi za Fon Ribentropa.
Kopija jednog od ta dva originala je kod mene. Kopija zapisa sa magnetofonske trake ili
svedočenja jednog od prevodilaca, koji je pogazio obavezu da bude vazduh. Šta je od ovo
dvoje posredi, ili je neko treći progovorio, ali tako da se to ne sme ni saznati ni obelodaniti?
Neću da otkrivam tajnu, ja ću da je ispoštujem. Ništa nikome neću pričati. Poveravam tu
tajnu Dnevniku, jer je i on tajna. Za života svog neću ga objaviti. Bude li objavljen kad mene
na ovom svetu ne bude bilo, možda neće biti ni Hitlera, ni kneza, ni njihovih prevodilaca, a
ova tajna, verovatno, više to neće ni biti.
Istini dutujem i malo pojašnjenje. Na papiru koji imam, i koji je na nemačkom, svuda piše:
Firer. U Dnevniku mom će pisati: Hitler. Na tom papiru ne piše gde su njih dvojica
razgovarali. Da li u Rajhskancelariji, u Drezdenu, na intimnoj večeri, ili u dvorcu u kome je
knez odseo. Svi ti njihovi razgovori, očito skraćeni, sažeti su u jedan razgovor. Dajem sebi
slobodu da tekst, gramatički i stilski, prilagodim našem jeziku, da ga posrbim.

***
HITLER:
Vaše visočanstvo, osećajte se kao da ste u Beogradu.
KNEZ:
Hvala vam, Rajhskancelaru.
HITLER:
Pleni lepota kneginje Olge. Reče mi ona da igra tenis i da voli jahanje. I da imate dva sina i
kćerku… A vaš hobi je slikarstvo?
KNEZ:
Više od hobija, Rajhskancelaru.
HITLER:
Zanima me koje slikare posebno cenite.
KNEZ:
Od stranih, omiljeni su mi Anri Matis, Pol Gogen, Ogist Renoar, Tuluz Lotrek, Moris
Utrilo… još dosta njih. Izuzetno cenim i naše, domaće, umetnike, evropske su i svetske
klase. Petar Lubarda, Sava Šumanović, Katarina Ivanović, da vas dalje ne zamaram.
HITLER:
I ja obožavam slikarstvo. Želeo sam, kao mladić, da se upišem na Akademiju… Bolje je za
Nemačku što me nisu primili. Verujem da delite moje mišljenje.
KNEZ:
Bolje je za Nemačku, ali se nadam i za Evropu.
HITLER:
Da. Nemačka, motor rada i reda u Evropi. Citiram vašeg doskorašnjeg kancelara,
gospodina Stojadinovića. Gde je on? Kako je?
KNEZ:
U Beogradu je. Predaje na univerzitetu.
HITLER:
Kad već spomenuste Evropu, morate znati da mi Evropu volimo i da joj se nećemo svetiti.
 KNEZ:
Svetiti! Zbog čega?
HITLER:
Zbog Versaja. Nas je Evropa, u Versaju, surovo kaznila, ponizila i uvredila. Nemačka nije
započela Veliki rat, kako ga zovete, niti je rat izgubila. Kad je car zatražio primirje, on nije
ponudio našu predaju. Nemački ratni frontovi bili su daleko od naše državne granice.
Potučeni smo jedino od vas, od Srba, na Solunskom frontu, i od Roze Luksemburg, u
Berlinu. Pokrenula je pobunu i revoluciju u državi. To je, po nas, bio smrtonosni ubod u
leđa.
KNEZ:
I mi smo bili iznenađeni naglim rasulom na frontovima, i na Marni i na Pijavi, a vi razloge
znate bolje od mene.
HITLER:
Izuzetno poštujem srpskog, jugoslovenskog, vojnika. Dostojan neprijatelj bliži mi je od
nedostojnog prijatelja i saveznika, kakav je Musolini. Da li je on zaista upetljan u onaj zločin
u Marseju?
KNEZ:
Do guše. Francuska vlada spasila ga je od optužnice.
HITLER:
Iskreno, verujem da vi ne verujete današnjim Musolinijevim izlivima prijateljstva prema
Jugoslaviji.
KNEZ:
On mi se u Rimu zaklinjao da nije umešan u marsejski zločin. Nisam mu poverovao.
Mogu, međutim, da poverujem da to danas ne bi učinio.
HITLER:
Žao mi je što nisam na dan Aleksandrove sahrane bio u Beogradu.
KNEZ:
Maršal Gering vas je dostojno zastupao.
HITLER:
Znam. Morao sam, ipak, ja da odem. Aleksandar je bio veliki ratnik i veliki državnik. On i
ja bismo, tvrdo verujem, lako sklopili sporazum o prijateljstvu između nemačkog i
jugoslovenskog naroda.
KNEZ:
I ja u to verujem. Uoči svoje poslednje posete Francuskoj, on je tako nešto i najavio.
HITLER:
Šta hoće Hrvati?
KNEZ:
Svi narodi u mojoj zemlji imaju razne stranke, lidere i političke programe. Tako je to u
svakoj demokratiji.
HITLER:
I Hrvati su Jugosloveni, a neće državu Jugoslaviju. Ja to ne razumem. Šta oni hoće?
KNEZ:
Samo je ustaški pokret protiv Jugoslavije. Malobrojni su. Njihovo delovanje u zemlji je
zabranjeno, a ustaškog vođu Antu Pavelića francuski sud je osudio na giljotinu, zbog toga
što je organizator ubistva kralja Aleksandra.
 HITLER:
Znam. Musolini neće da ga izruči Francuskoj. On prezire tog Pavelića, a štiti ga.
KNEZ:
Ne znam da ga prezire.
HITLER:
Ja znam. Kao što znam da su komunisti, sovjetska Rusija i Britanija složni u cilju
razbijanja vaše države.
KNEZ:
Sovjetski Savez i Kominterna jesu sigurno.
HITLER:
Štitite Engleze. To je razumljivo. Čujem da je u velikoj ekspanziji vaš izvoz u Britaniju. Za
Božić su uvezli stotinu i pedeset ćurki iz Jugoslavije.
KNEZ:
Više. Stotinu i pedeset sedam.
HITLER:
A mi od vas kupujemo stotine hiljada tona žitarica, mesa, voća, povrća. I sve vam to
plaćamo po najvećim cenama.
KNEZ:
Tako je. Mnogo smo vam zahvalni.
HITLER:
Ubirate profit, ali niste zahvalni. Ja zahvalnost i ne tražim. Vi ste zahvalni Englezima.
Kupili stotinu pedeset i sedam ćurki. Oni su vam prijatelji i saveznici. U čemu? I u čemu su
vam, danas, Nemci neprijatelji?
KNEZ:
Nemačka i Nemci nisu naši neprijatelji. Želimo svestrane i najbolje odnose sa vašim
velikim narodom i državom.
HITLER:
Hoću da u to verujem. Hoću da verujem da ćemo, već danas ili sutra, potpisati i objaviti
sporazum o tvrdom prijateljstvu između naših država.
KNEZ:
Naravno da želimo i da hoćemo takav sporazum, ali ne mogu da ga potpišem ni danas ni
sutra. Potrebno mi je odobrenje vlade i parlamenta.
HITLER:
Možda vam je potrebna i dozvola Britanije?
KNEZ:
Nije nam potrebna saglasnost Engleza. Oni su nam saveznici, ali ne i tutori. Potrebno je i
da uverimo Rumune, Grke i Turke, sa kojima smo i u ekonomskom i u vojnom savezu, da
njih ničim ne može ugroziti naš utovor o prijateljstvu sa Nemačkom.
HITLER:
Cenim srpsku tvrdoglavost. Po tome ličim na vas. Ali, tvrdoglavost mora imati neke
razumne granice. Ako se one pređu, tvrdoglavost postaje tupavost. Nadam se da se ne
ljutite. Govorim vam kao prijatelj.
KNEZ:
U pravu ste, ali nije reč o tvrdoglavosti, već o principijelnosti.
HITLER:
 Složio bih se sa vama, ali mi to ne dopuštaju činjenice. Ja ne tražim da se odreknete vaših
specijalnih odnosa ni sa Britanijom, ni sa Francuskom, ni sa Amerikancima, Rumunima,
Grcima i Turcima. Ja ne tražim ni vojni savez sa Jugoslavijom. Ja poštujem i vašu vojnu
neutralnost. Tražim, samo, sporazum o prijateljstvu, a vi to odbijate. Zašto?
KNEZ:
Ne odbijamo. Naše prijateljstvo je stvarnost, a sporazum je forma i ništa drugo.
Sačekajmo malo i da procedura bude ispoštovana.
HITLER:
Prijateljstvo među državama potvrđuje se ili ruši međudržavnim sporazumima. Bez tih
sporazuma ono je kao i kuća bez temelja. Forma je pečat na suštinu. Nama je, izuzetno, stalo
do tog pečata. Da poručimo Evropi i svetu da Balkan mora biti miran i stabilan, i da su
Nemačka i Jugoslavija garant te stabilnosti. Balkan je opasno mesto. I najmanja varnica na
Balkanu pretvori se u buktinju. I rat četrnaeste buknuo je tamo.
KNEZ:
Slažem se sa vama, uz malu opasku da je Veliki rat pripreman izvan Balkana, a varnica
jeste bila balkanska.
HITLER:
Nemačka neće rat. Nemačka hoće večni mir u Evropi. To smo Čemberlen, Daladje i ja
dogovorili i potpisali u Minhenu. Mi ne tražimo ništa tuđe. Mi smo tražili, i dobili, samo ono
što je naše. Austrija je, uvek, bila država nemačkog naroda. Nemci u Austriji glasali su na
referendumu za sjedinjenje sa Rajhom. I pravično i logično. Takva je bila volja i Nemaca u
Sudetima. I Gdanjsk je grad nemačkog naroda. Poljaci to ne shvataju. Poljaci su nerazumni,
a to može biti veoma rizično po njih.
KNEZ:
Ne zamerite što ću ovo reći. U Sudetima, zaista, žive Nemci, ali i u mojoj zemlji, u Banatu,
Nemci su u većini. Smatrate li da i Banat mora biti pripojen Rajhu?
HITLER:
Nema znaka jednakosti između nejednakih veličina. I Sudeti i Gdanjsk Nemačkoj su
oduzeti u Versaju, a Banat nikada nije bio u Nemačkoj… Brisanje Austrije kao zasebne
države podržavao je i kralj Aleksandar.
KNEZ:
On je zazirao od bečkih ambicija obnove carstva Habzburga.
HITLER:
Te snove ja sam sahranio. Jugoslavija više nikada neće se graničiti sa Austrijom, nego sa
nemačkim Rajhom koji poštuje državu Jugoslovena. Veliku, moćnu i jedinstvenu Jugoslaviju
poštujem više nego mnogi u Jugoslaviji, a da vam i ne spominjem susedne Mađarsku,
Bugarsku i Musolinijevu Italiju. Benito sanjari o Jadranu kao rimskom jezeru.
KNEZ:
„Čelični vojni pakt“, koji ste sa njim potpisali u Rimu, obavezuje vas da ga podržite, ako
sutra, ili bilo kad, Musolini krene na Jugoslaviju, Albaniju ili Grčku.
HITLER:
Bezrazložno ste nepoverljivi. Možda je bolji izraz: obazrivi ili sumnjičavi. Nigde Benito
neće krenuti bez moje dozvole. Njegova vojska je bedna. Potukla su ih i plemena u Abisiniji.
On vas plaši oduzimanjem Dalmacije. Glumi. Paradira. Prijateljstvo sa Rajhom vama je,
kneže, granitna sigurnost i odbrana. Mnogo cenimo vašu uzdržanost kad smo, na traženje
Čeha i Slovaka, ušli tamo i zaveli red.
KNEZ:
Ne sporim, sada ima reda i rada, ali više nema države Čehoslovačke.
HITLER:
Zavedite red u Jugoslaviji. Budite surovo odlučni prema svima čiji inostrani sponzori žele
rušenje i rasparčavanje vaše države. Ovo vam prijateljski savetujem. Nije mi bilo drago kad
sam saznao da ste kancelara Stojadinovića smenili po zahtevu Britanije.
KNEZ:
Englezi su to, zaista, tražili. Stojadinović je uklonjen ne zbog toga, nego zbog opasnog
okretanja ka Musoliniju.
HITLER:
Glumio je prijateljstvo sa njim. Glumio je i Musolini. Obojica su varali. Kakvi su vam
odnosi sa Staljinom?
KNEZ:
Nikakvi. Sa Sovjetskim Savezom nemamo ni diplomatske odnose. Vi te odnose sa njima
imate. Mogu li znati šta znate o boljševičkoj Rusiji?
HITLER:
Naši diplomatski odnosi su formalni. Ne znamo šta se tamo događa, koliko su snažni, šta
smeraju.
KNEZ:
Preki sudovi, logori, čistke, streljanje i vojnih komandanata.
HITLER:
Zna to ceo svet. Ne znamo, međutim, da li ruski narod veruje u Staljina. Suđenja, logori i
pogubljenja mogu da budu i opijum za milione ljudi u toj ogromnoj zemlji. Rusija i Rusi
uvek su bili velika tajna.
KNEZ:
Nemačka je još veća tajna. Gospode Bože, kojom brzinom ste izrasli u džina Evrope. I
ekonomskog i vojnog. Ja sam, zaista, impresioniran.
HITLER:
Bićete impresionirani još više. Red, rad, odanost Rajhu i nemačkoj naciji. Sa komunistima,
takozvanim demokratama i Jevrejima nema debatovanja i kompromisa. Formula naše
ekspanzije jednostavna je i efikasna. Požurimo sa potpisivanjem ugovora o prijateljstvu. Ne
možete ni da zamislite razmere vašeg uspona, i to već iduće godine.
KNEZ:
Voleo bih da to pojasnite.
HITLER:
Svako zrno žita koje neće biti potrebno vašem narodu, mi ćemo kupiti. Duplirajte žetvu,
sve ćemo otkupiti. I sve meso, svaku voćku, sve povrće. Sela će vam se obogatiti i
preporoditi. I gradovi, takođe. Po povlašćenim cenama dobijaćete našu tehničku robu,
vagone i lokomotive, automobile, topove i avione, ulagaćemo u vaše rudnike i fabrike, u
škole, u bolnice, stipendiraćemo i u Nemačkoj školovati talente. Hoćemo snažnu i nama
prijateljsku Jugoslaviju. Valjda ćete, za sve ovo, dobiti saglasnost vaše vlade i parlamenta.
KNEZ:
 U to nemojte ni da sumnjate. Možda i grešim, ali ja moram da poštujem demokratsku
proceduru, koju mi i Ustav nalaže.
HITLER:
Vaš nemački je solidan. Možda nam nisu ni bili potrebni prevodioci.
KNEZ:
Bolje se služim engleskim, francuskim i ruskim.
HITLER:
Mogu da čitam engleske i francuske novine, ali govorim samo nemački. Čuo sam da vaša
supruga, kneginja Olga, voli da imitira Čarlija Čaplina?
KNEZ:
Volela je. Sad ima sve manje vremena za svoje hobije.
HITLER:
Ona je Grkinja. Stojadinovićeva supruga je Grkinja. I supruga ministra Cincar-Markovića
je Grkinja. Muževi Srbi, a žene Grkinje. Dobar spoj.
KNEZ:
Mnogo više Jugoslovena je oženjeno Nemicama.
HITLER:
Zanima me šta mislite o filozofiji Fridriha Ničea?
KNEZ:
Neponovljiv je. Izuzetan. Meni su, ipak, bliže surove i melanholične, ponekad i
samoubilačke misli Artura Šopenhauera.
HITLER:
Ako vas opčinjava Šopenhauer, onda morate voleti i Dostojevskog.
KNEZ:
U pravu ste. Mnogo mi je drag taj ruski genije.
HITLER:
A ja, vidite, obožavam romane Karla Maja. I poeziju Marine Cvetajeve… Jeste li za šetnju
do Brandenburške kapije?
KNEZ:
Sa zadovoljstvom.

***
Primio je Hitler i nas novinare. Primio nas je u Rajhskancelariji. Idući ka njemu, podilazila
me je jeza jača od jeze na berlinskoj vojnoj paradi.
Bez reči, pokretom ruke, jedan oficir pozvao nas je da ga sledimo.
Uđosmo u prostrani hol. Pored vrata su esesovci, nemi i ukrućeni, u crnim uniformama.
Od mermernog poda kojim hodamo pa do plafona možda ima i pet metara. Tišina. Odležu
samo naši koraci i oficira koji ide ispred nas.
U hodniku smo koji nas vodi do firerovog ponosa, Dvorane mozaika, koja je njegov
odgovor na Dvoranu ogledala u Versaju. Dugačka je kao dva fudbalska igrališta. Zidovi
blešte crvenim sjajem. Svi mozaici su u crvenom, kao da su od krvi. Kraj tih crvenih zidova,
nepomični esesovci. Čini mi se i da ne trepću i da ne dišu. Pod dvorane je, takođe, od
mermera. I taj mermer je pastelno crven. Išaran je zlatnim mozaikom.
Koračamo po tom mermeru, ali koraci se ne čuju. Gluvi mi, gluvi koraci. Preznojavam se.
Šta je ovo? Kao da mi se lobanja nadima, hoće da pukne. Puls ubrzan od straha kome ne
nalazim racionalnog razloga. Mozak moj halucinira, pa mu se priviđa i da ne hodam po
mermeru boje krvi, nego koračam vazduhom, iznad mermera, kao da sam senka, kao da me
nema.
Zaneh se i umalo ne padoh kad uđosmo u Hitlerovu kancelariju. Prostrana je, procenih,
najmanje pet stotina kvadratnih metara. I njeni podovi su od crvenog mermera. Crvena je
omiljena boja vođe Rajha. Od poda te sobe do tavanice više je od deset metara. Stala bi, u tu
šupljinu, jedna dvospratnica. Hitlerov sto ogroman. Za tim stolom, dok je sedeo, izgledao je
kao patuljak, a nemački orao u zlatnom mozaiku, na zidu iznad stola, kao neko čudovište.
Digao se i zaustavio na dva-tri koraka ispred nas. „Nemačka je bila Nemačka i kada
Nemačke nije bilo. I kad smo bili varvari, i kad smo bili Sveto rimsko carstvo, i kad smo bili
raskomadani na patuljaste državice, i kad su nas ponizili i uvredili u Versaju. Vama i državi
Jugoslaviji želim sve najbolje. Dobro došli. Drago mi je što smo se sreli.“
To je rekao. Kratko, jasno i nadmeno. I rukovao se samo sa onom prsatom Zagrepčankom
i sa Danilom Gregoričem.

***
„Hitler ima divnu i toplu ruku“, objavio je Danilo u Vremenu.
Opsovao sam ga, baš sočno, kad sam to pročitao.
Nije se naljutio. Ironično mi je odgovorio:
„Užičani su loši plivači, Mesečino.“
 Borodinska bitka u Pragu

„Gospodine Luka, molim Vas da dođete najhitnije. Pavle.“

Donese mi knežev ađutant ovu poruku i sačeka pored auta da se spremim i pođem.
Čudna podudarnost. Upravo sam bio rešio da nazovem Dvor i zatražim prijem kod kneza.
Bes je ključao u meni zbog državnog zločina o kojemu se ćutalo.
Zatekoh kneza na terasi. Nedelja je, jul tek što je počeo. Letnje pantalone i pamučna
majica kratkih rukava. Sedela mu je u krilu kćerka Jelisaveta, tek je punila tri godine. Lizala
je sladoled. Kako me ugleda, ispade joj sladoled iz ručice, crvenkasti sladoled, verovatno od
jagoda, i razli se po kneževoj majici i pantalonama.
„Sedite, Mesečino“, reče on, čisteći maramicom mokro rumenilo sa odeće, pa napravi još
veće mrlje. „Izvinite, moram da se presvučem“, nasmeši se i odvede kćerku sa sobom.
Vrati se ubrzo, sa nekim papirima u rukama.
„Appeasement, appeasement“, ponavljao je na engleskom. „Katastrofa, Mesečino“,
progovori na srpskom. „Javlja mi, već znate ko, da je moguć sporazum između Hitlera i
Staljina!“, zagleda se u mene.
„Minhen je francuski i britanski appeasement. Žrtvovanje u korist mira, kako su
predstavili taj sramni sporazum“, odgovorih mu.
„Slepci“, uzdahnu knez.
„Magarci“, omače se meni.
„Vi ste, Mesečino, slobodni da koristite prave izraze. Ja to ne smem… Slepci, više nego
slepci. Minhenska njihova žrtva u korist mira, žrtva je u korist nacista i boljševika.“
„Imamo i mi naš appeasement, kneže.“ Rekoh mu to iznebuha, bez ikakvog uvoda, čak i
osornim glasom.
„Plašim se da ne razumem šta kažete“, začudi se on.
„Mehmed Spaho je naš appeasement. Žrtvovanje Bosne i Hercegovine u korist Velike
Hrvatske danas i Velike Srbije sutra.“
„Opet vas ne razumem.“
„Mehmed Spaho nije umro iznenada, od šloga ili infarkta, kako je objavljeno. On je
otrovan.“
„Otrovan? Otkuda vam to? I ko bi ga otrovao?“
„Naša država, kneže. Naša tajna služba. Spaho je bio prepreka sporazumu Cvetkovića i
Mačeka o podeli Bosne i Hercegovine, između Hrvata i Srba… Vi, svakako, znate da je taj
dogovor usaglašen, a znate i da je Spaho zapretio i ratom, bude li Bosna iskasapljena. Zbog
toga je uklonjen, zbog toga je otrovan!“
„Logično… možda je to logično zaključivanje, ali ima li dokaza? Je li izvršena obdukcija?“
„Nije. Nisu je tražile ni vlast ni porodica. Vlast, da se njen zločin ne otkrije. Porodica, jer je
sečenje mrtvaca protivno muslimanskoj religiji.“
„Otkuda vam, ipak, takvo čvrsto uverenje da je on otrovan?“
„Spaho je, kneže, iz Sarajeva došao baš na Vidovdan i odseo u hotelu Srpski kralj. Večerao
sam sa njim. Bio je ogorčen. Želeo je da ga primite i da vas podseti na obećanje kralja
Aleksandra da Bosnu niko neće deliti i da Bosna i jugoslovenski muslimani nikada neće biti
ničiji plen… To mi je rekao. I rekao mi je da će, bude li morao, Bosnu braniti mačem.“
„Čuo sam se sa Spahom. Tražio je, zaista, hitan prijem. Trebalo je da se vidimo u dva
posle podne. Sat ranije, javljeno mi je da je on, iznenada, preminuo… Koliko je imao
godina?“
„Pedeset i sedam. Nikad nije bolovao. Bio je zdrav kao dren… Sutradan po našem
razgovoru, obilno je doručkovao i poručio bosansku kafu u fildžanu, iz džezve, i sa
ratlukom. Ovo mi je ispričao konobar. Samo što je srknuo kafe, uhvatio se za grudi,
preznojio se i prebledeo. Izdahnuo je za stolom, kao gromom pogođen… Neko mu je u kafu
ubacio otrov, kneže.“
„Moguće… Ne sećam se obećanja kralja Aleksandra da se Bosna ne sme deliti.“
U pogledu kneževom kao da sam opazio zračak priznanja da on zna da je Mehmed ubijen.
Britanci su tražili demontiranje Aleksandrove „balkanske Amerike“, kako je nesrećni naš
kralj nazivao Jugoslaviju, podeljenu na devet banovina. Britanci su to zatražili od kneza
anglofila, u trenutku kada je britanska imperija bila jedini knežev saveznik.
„Ubeđen sam, kneže, da su britanski agenti režirali Spahino uklanjanje“, ne mogoh da
zadržim tu sumnju u sebi.
„Ne prenagljujte, molim vas. Banovine, koju traže Hrvati, ne može biti bez nestanka
Bosne i Hercegovine, a mira u ovoj državi danas ne može biti bez naše nagodbe sa
Hrvatima… Ubeđen sam da bi, u ovom olujnom vremenu, i kralj Aleksandar popustio i
Mačeku i Hrvatima.“
„Ne bi, kneže. On bi se sa hrvatskom megalomanijom obračunao u Beogradu.“
„Sad baš ništa ne razumem“, iznenadi se on.
„Crnorukci, Srpski kulturni klub i srpska crkva su za Veliku Srbiju. Oni time promovišu i
Veliku Hrvatsku. Preziru, mrze i proklinju Aleksandra zbog toga što je, osamnaeste, stvarao
Jugoslaviju, što tada nije sa mačem prešao Drinu i omeđio dokle je sve Velika Srbija.“
„Moj brat, Mesečino, to tada nije mogao, a nije ni želeo.“
„Znam, ali to srpski nacisti ne shvataju i ne prihvataju. Oni su slepi i gluvi i za razum i za
stvarnost.“
„Srpski nacisti! Slučajno vam se oteo taj izraz?“
„Nije slučajno. Dva nacizma, srpski i hrvatski, sijamski su blizanci. Ne smemo im
povlađivati… Ne zidajmo krvavu ćele-kulu, kneže. Neće samo glava Mehmeda Spahe biti
uzidana u nju.“
„Nužda, često, menja sve. Pred vratima smo rata, a rat ne smemo čekati u nesporazumu i
neprijateljstvu sa Hrvatima. Cvetković i Maček će potpisati sporazum. Neću i ne mogu da to
sprečim“, reče odlučno. „Idem u London…“
„Idete u vaš Minhen, kneže“, ote mi se, i odmah se pokajah što sam to rekao.
„Vi, gospodine Luka, prekoračujete neke granice“, ošinu me ljutitim pogledom. Diže se i
tim gestom mi reče da je naš razgovor završen.

***
Čim se vratih kući, dograbih flašu šljivovice iz mog sela Šljivovice. Snaha Vera, već vidno
zaobljenog stomaka, u bašti je tresla tepihe, a supruga Valentina kao žandarm stajala iznad
mene. Stajala i ćutala. Kao stena koja mi pritiska lobanju. Predosetila je da se nešto ružno
desilo. Bez neke muke ne bih ispijao rakiju kao da je voda. I ne bih to činio ćutke, zablenut u
sto ispred sebe.
„Luka, šta ti je?“, napokon progovori ona.
„Ništa mi je.“
„Nešto ti je knez rekao?“
„Nešto? Svašta… I on meni, i ja njemu.“
„Sigurno si mu pokazao onaj njegov razgovor sa Hitlerom?“
„Šta to pričaš, ženo? Kakav razgovor? Nema nikakvog razgovora.“
„Luka, ti si pijan.“
„Ja pijan, a ti nerazumna… Čitaš sve što napišem. Zaboravila si, međutim, da to o čemu
pričaš niti sam napisao, niti si ti to pročitala.“
„Užička filozofija“, zakikota se ona i sede pored mene. „Nisi napisao što si napisao, nisam
pročitala što sam pročitala.“
„Baš tako. Otkuda ja znam da mi ono nije podmetnuto? Liči na istinu, ali možda i nije
istina… Verujem da nije falsifikat. Ne znam ni zašto bi bio. Opet… Možda su hteli da se sazna
o čemu su Hitler i knez razgovarali. Neće da tajna procuri iz Berlina, nego iz Beograda… Ne
znam. Zbog toga, tajna mora da ostane tajna. U ćutanju je sigurnost, što bi rekao onaj
Andrićev Jusuf“, zagrlih suprugu.
„Moraš mi reći šta se desilo“, skloni ona moju ruku sa svog ramena.
„Mnogo sam brbljao… O Spahi, o Bosni, o Englezima, o svačemu. Uvredio sam i povredio
kneza… Mislim da više nisam u njegovoj službi…“

***
Opasnija je vlast od rakije, razmišljam danima. Brže i teže opija, a trežnjenje je sporije i
bolnije. A najtragičnije je, čini mi se, biti uz vlast a ne biti vlast, pa ostati bez te iluzije. Bio
sam knežev specijalni savetnik i ništa iznad toga, a umišljao sam da sam Moć, Vlast, Sila.
Kao paun, šepurio bih se ne samo pred knezom i ljudima koje bih sretao na Dvoru, nego i
pred mojim kolegama novinarima, pred prijateljima, čak i pred suprutom Valentinom.
Prznica po naravi, a brzog jezika, sve sam češće, sa neke visine, svoje reči pretvarao u
otrovne strele i odapinjao ih u svakog ko bi posumnjao u moju izuzetnost. Glavni urednik i
vlasnik novina koji, zajedno sa knezom, a ponekad i mimo kneza, upravlja državom i
sudbinama miliona ljudi u njoj! To sam, pričinjavalo mi se.
Knez Pavle je podsticao i hranio ove moje halucinacije. On je vlast, ona vrhovna, ali i
čovek koji se svoje moći plaši i trudi se da pobegne od nje. Kao da nije siguran u sebe, sve
meri i proverava u razgovoru sa drugima, pažljivo slušajući i nastojeći da priča tiho i
najkraće. Savetujući takvog vladara, uobražavao sam da sam njegov učitelj. Bio sam, i to
godinama, i uz kralja Aleksandra. I pred njim sam, kao i pred Pavlom, govorio sve što sam
mislio, ali bez iluzije da odlučujem o bilo čemu. Naprosto, Aleksandar bi svakog saslušao i
radio što bi naumio. Kod njega se uvek znalo ko kosi, a ko vodu nosi, kako je govorio moj
otac Milovan.
„Moraš kod doktora“, kaže mi supruga. „Slabo jedeš, mnogo piješ, galamiš u snu, pogledaj
koliki su ti podočnjaci.“

***
Zazvoni li telefon, u redakciji ili u kući, ja se trgnem, ponadam se da me zovu sa Dvora.
 Pre neku noć bio sam, sa knezom, u Berlinu. Sa lenjirom u ruci, Hitler meri kolika je
razdaljina od kneževih obrva do brade i koliki je razmak između očiju. Proverava da li je i
Pavle arijevac. Da li je i on Ničeov natčovek.
Sat je otkucavao tri posle ponoći. Probudim se, znoj me oblio, a gorim od žeđi… Kucam
tekst na pisaćoj mašini. Na stolu bokal vode, flaša šljivovice i pepeljara koja se puni
opušcima.
„Luka, znaš li ti koliko je sati?“, probudila se Valentina. „Moraš, moraš kod doktora… Šta
to pišeš?“
„Narod najvećeg znanja, nauke i genija, a sve idiot do idiota“, zacerekah se.
„Koji narod, Bog s tobom?“
„Nemački… Kako je moguće da taj narod, da njegovi najumniji ljudi, vekovima stare
plemićke porodice, krenu za jednim sifilističarem i umobolnikom?“
„Moguće je, Luka Mesečino“, podviknu ona i skloni pisaću mašinu sa stola. „I ja sam se
zaljubila u jednu budalu“, poljubi me u kosu. „Idi, molim te, na spavanje, a ujutru kod
doktora.“

***
Ne odoh kod doktora, nego kod Steve Puške. Njegova Anica se porodila. Dobili kćerku.
Anica joj dala ime Javorka.
Anica je u bolnici, a moja snaha Vera, i ona pred porođajem, služi goste u Puškinom
stanu. Ja se unervozio, nema Danila Gregoriča, a telefonirao je Stevi da će doći. Nadam se,
odnekud, da će Danilo stići od kneza i preneti mi neku poruku.
„Što si mi se smračio, kume?“, sede Puška pokraj mene. „Javorka… čuj Javorka. Ja hteo da
bude Olivera, ali znaš Anicu, sve mora po njenom.“
„Javorka je lepo ime“, rekoh mu.
„Pričaj, kume, šta ima gore? Kako ti izgleda doček knezu u Berlinu? Traži li nešto Hitler
od nas?“
„Naravno da traži, ali knez je vrdao, i to sjajno“, odgovorih mu zagonetno.
„Ja bih Hitleru odmerio do lakta!“, povika jedan od Puškinih rođaka. „I njemu, i ovom
našem zlu“, podviknu još glasnije.
„Kojem to našem zlu?“, upitah ga kao da sam islednik. Nehajno, nagonski, držao sam se,
na toj sedeljci, kao zastupnik vlasti.
„Maček… Maček i hrvatska banovina naše su zlo, gospodine savetniče. Prenesite ovo i
knezu.“
„Vi ste, gospodine Mesečino, bili desna ruka kralja Aleksandra“, iznenadi me jedna starija
gospođa. „Šta bi, da je živ, naš veliki kralj danas preduzeo?“
„Budite jasniji“, odgovorih joj.
„Mnogi pričaju da bi kralj Aleksandar strpao tog Mačeka u zatvor, zajedno sa Dragišom
Cvetkovićem.“
„Onda bi u apsu završio i knez Pavle“, reče jedan mladi novinar, Puškin prijatelj iz lista
Pravda.
„Gospodo, Puška je dobio kćerku, ovde smo da to proslavimo, a ne da gatamo šta bi bilo
kad bi bilo, i da ikome sudimo“, odlučno presekoh takvu raspravu…

***
Tek predveče, Danilo Gregorič navrati kod Puške. Zamoliše da i ja dođesm. Povedoh i snahu
Veru i sina Sašu, dozvolili mu da tri dana ne bude u garnizonu Šestog kraljevskog lovačkog
puka.
„Živi i zdravi nam bili i Anica i Javorka i Puška“, zagrli me Danilo. „I da živi naš knez
Pavle!“, podiže visoko čašu vina. „Moramo, Mesečino, pomoći knezu.“
„Zar to ne činimo?“, upitah sumnjičavo.
„Činimo, ali ne snažno koliko moramo. Vreme i Jugoslavija su elitne novine. Naš glas
prodire u mozgove i duše ljudi. Mi smo sila, ne sedma, kako zovu novinare, nego prva i
najveća.“
„Uvod ti je hipnotizerski. Kaži, Danilo, šta to moramo i možemo?“
„Da ubojito i ofanzivno, patriotski i jugoslovenski, podržimo sporazum između
Cvetkovića i Mačeka.“
„Da podržimo razbijanje Aleksandrove Jugoslavije. Podelu države na plemenske
rezervate. Rasparčavanje Bosne i Hercegovine, sakaćenje Zetske banovine, Aleksandrove
dedovine. Sve to možemo, ali da li i moramo?“
„Moramo, Mesečino.“
„Jer to naređuju Englezi. Zar si i ti zagrizao njihovu udicu?“
„Dobro znaš koliko ih prezirem. Ali, mi drugog izbora nemamo. Spolja pritiskaju Hitler i
Musolini, a iznutra Hrvati. Ono što traže, moramo im dati. Moramo ih nahraniti i podmititi.“
„Moji drugovi piloti i ja zakleli smo se Jugoslaviji, ane i hrvatskoj državi u Jugoslaviji“,
reče moj Saša.
„Vojska će biti samo jedna i jedinstvena“, odgovori mu Gregorič.
„Danilo, druže moj“, spustih mu ruku na rame. „Mi, novinari, nismo nikakva sila. Mi ne
odlučujemo o bilo čemu. Mi smo megafoni, samo megafoni. Kad smo uz vlast, njezini smo
taoci i senke. Kad smo protiv vlasti, državni smo neprijatelji.“
„Neka ti bude. Ali, i kao senke i kao neprijatelji, mi smo sila od koje svi zaziru.“
„Mi smo njuškala, špijuni koji ulaze u tuđe živote. Najamnici, Danilo. Prenosioci abrova i
novosti, najčešće lažnih i zlih. Mi smo sujetna i uobražena piskarala, čije reči žive kraće od
leptira. Mi nismo slobodni i svoji, kao što su pisci i pesnici.“
„Mozak ti muti neka velika nevolja. Kako se usuđuješ da kažeš da novinari nisu pisci?“
„Nismo, jer nemamo pravo na fikciju i, takozvanu, umetničku slobodu. Pisac je suveren i
da izmišlja, da sve što želi natovari svojim književnim junacima, da uzdiže monstrume i
ubice, da piše šta hoće. Mi ne smemo da maštamo. Mi smo vezani za događaje, za činjenice, i
za istine i za neistine, koje ne kreiramo. Ko, kada, kako, gde, zašto? Five double Why, kako
kažu Englezi. To su oklopi za novinare.“
„Činjenice su svete, a komentari slobodni. I ovo kažu Englezi. Mi, novinari, slobodni smo
tumači onoga što se dešava. Slobodni smo da istinu pretvaramo u laž, i laž u istinu, sve
poštujući činjenice. Od ubica da pravimo heroje. Možemo, eto, kao i Hristos, da vodu
pretvaramo u vino.“
„Možemo, ja to ne sporim. Ali, Danilo, tada se brukamo. Kad-tad, pokazaće se i kad smo
lagali, i za koga, i kad smo i po koju cenu bogotvorili ono što smo morali da žigošemo…
Jedan isti čovek kao novinar i pisac dva su različita čoveka. Miloš, na primer.“
„Koji Miloš?“
 „Crnjanski. Pročitajmo njegove novinarske dopise iz Španije, iz Frankovog štaba, i njegov
roman Seobe. Jesi li čitao Seobe?“
„Jesam, Mesečino. I napisao veliku pohvalu tom romanu.“
„Za razliku od Crnjanskog, Andrić se kloni žurnalizma, a diplomatske izjave su mu kao
baloni napunjeni maglom. Kao pisac, ništa ne skriva i nikome ne služi. I najdarovitiji
novinari, kao što si ti, moraju da upadnu u neko i nečije blato. O tome ti govorim.“
„Pisao si pesme. Bio si pesnik. Što ode u novinare, u blato, kako kažeš?“
„Ne znam. Možda zbog želje da se brzo pokažem i proslavim. Danas napišem reportažu,
komentar, uvodnik, a već sutra ljudi to čitaju i vide moje ime… Saznao sam koliko je ta
novinarska slava gorka i prolazna, ali i zarazna, Danilo. I sada, kao u mladosti, sa posebnim
žarom i strašću žurim ka pisaćoj mašini.“
„Sa tim žarom, molim te, pomozi knezu. To mu dugujemo, i on to zaslužuje.“
„Viđaš li se često sa njim?“
„Bio sam i danas na Dvoru. Vratio se iz Londona, samo što ne leti od radosti. Britanski
kralj Đorđe, lično, uručio mu Orden podvezice, najviše njihovo odlikovanje. Premišlja se da
li, zbog te počasti, da priredi svečani bal u Beogradu.“
„Prenesi mu, molim te, da to ne čini. Nije priređivao bal ni kad se vratio iz posete Berlinu.
Bal zbog engleske Podvezice, ni zbog čega, Nemci bi razumeli kao uvredu.“
„Nešto slično i ja sam mu rekao. Koleba se. Reci mu i ti.“
„Ne znam kako. Izbio je mali nesporazum među nama.“
„Znam… Javi mu se, on te mnogo poštuje.“
„Hoću… Razmisliću“, iskapih čašicu šljivovice.

***
Nameravao sam da telefoniram knezu, da mu se izvinim i zamolim ga za prijem. Sprečiše
me nepredviđeni događaji.
Eberhard Tangl, lektor na Filozofskom fakultetu, organizovao je za studente i nastavnike
kraći izlet do Praga. Da posete svoje kolege na tamošnjem univerzitetu. Da se uvere da
Češka nije okupirana, nego je slobodna i spokojna. Nemci su tamo samo zaveli red.
„Gospođo Valentina, bila bi nam čast da i vi pođete“, rekao je mojoj supruzi. Došao je
našoj kući i, reklo bi se snishodljivo, zamolio je da poziv ne odbije.
Tamne naočari za sunce premeštao je iz ruke u ruku i stalno se smeškao. Tridesetak mu
je godina. Srpski govori veoma tečno. Plavokos, srednjeg rasta, učinilo mi se da je malo
razrok.
„Rado bih se pridružio toj ekskurziji“, ponudih ga cigaretom, ali on reče da ne puši. „Ja
sam novinar, možda bih nešto i napisao.“
„Znao bih ko ste, sve i da mi vaša supruga nije pričala o vama“, nasmeši se lektor Tangl.
„Redovno čitam vaše novine… Dobro ste došli u moju ekipu“, našali se.

***
Slučaj može svašta da priredi. Pri obilasku Praškog univerziteta, na vratima jedne sale
ugledah plakat: BORODINSKA BITKA, predavač pukovnik Vladimir Vauhnik. Piše to i na
češkom i na nemačkom.
Uđem unutra. Sala od stotinak mesta popunjena je slušaocima. Samo u zadnjoj klupi
nezauzeta su nekolika sedišta. Pukovnik Vauhnik stoji za drvenim, izrezbarenim pultom. U
letnjoj je uniformi naše vojske. Govori na nemačkom. Među slušaocima je najviše studenata,
ima i desetak starijih civila i nekoliko oficira Rajha. Oni sede u prvom redu.
Predavač me opazi i prepoznade. Iznenađen, zastade sa govorom i uze, sa tog pulta, čašu
vode. Otpi dva-tri gutljaja i diskretno mi se nasmeši.
Posle predavanja, pri izlasku iz sale, prođe pored mene. Reče tiho, da ga samo ja čujem:
„Hotel Prš, večeras u osam.“
Čekao me je ispred hotela. Čim sam ga ugledao, krenuo je ka ulici. Sustigoh ga na šetalištu
punom sveta. Nije nosio uniformu.
„Otkuda ti ovde?“, upita me, bez zastajkivanja i rukovanja.
„Sa grupom sam naših studenata.“
„Da li je knez pročitao onu poruku?“
„Pročitao i odneo u London. Oni pročitali i pocepali. Rekli da je to nemačka podvala.“
„Pocepali, kažeš. Engleski tupani.“
„Bilo kakav dogovor između Hitlera i Staljina je nemoguć. Tako su kazali Pavlu. Citirali su
mu i šta piše u Majn kampfu. Hitleru su boljševizam i Jevreji glavni neprijatelji.“
„Hitno se vrati u Beograd. Grof Šulenburg je u Moskvi. Priprema posetu Ribentropa i
sklapanje sporazuma o nenapadanju i podeli evropskog istoka. Zvanično, on dogovara
isporuku nekih građevinskih mašina Rusima. On je diplomata iz vremena carske Nemačke.
Strastveni je šahista i zaljubljenik u rusku literaturu. Družio se sa Aljehinom, a igrao je, pre
Velikog rata, u Berlinu, nekoliko partija šaha sa Trockim. Ideja o paktu između Hitlera i
Staljina je njegova. On i Molotov sastavljaju tekst sporazuma. Možda već do kraja ove
sedmice, Ribentrop će biti u Moskvi i potpisati ugovor koji glupavi Englezi smatraju
nemogućim… Hitno u Beograd, i ovo javi knezu!“
„Znači li to, Vlado, daće Nemci napasti Poljsku?“
„Iz zaleta, čim potpišu pakt sa Rusima.“
„Rat sa Francuskom i Engleskom je neminovan?“
„Apsolutno.“
„A mi šta ćemo? Imaš li poruku za kneza?“
„Ostanimo neutralni. Firer je, za sada, za mir na Balkanu. Mnogo mu je stalo do najboljih
odnosa sa nama. Opasni su stratezi. Nisu slučajno ponudili meni da u okupiranoj Češkoj, u
Pragu, održim predavanje o Borodinskoj bici. Poručuju da nas žele za saveznike. Posle
njihovog pakta sa Rusima, to će, smatraju oni, da se i dogodi. Kad mogu Rusi sa Hitlerom,
moći ćemo i mi. Tako misle u Berlinu. Prenesi i ovo knezu… Sve sam ti rekao, sad se
rastanimo…“

***
U Beograd se vratih dvadeset trećeg avgusta, trideset i devete. Prekasno da knezu, ili bilo
kome, dojavim veliku tajnu. Baš toga dana čitav svet potresla je vest da su, u Moskvi,
Sovjetski Savez i nacistička Nemačka sklopili sporazum o međusobnom miru i
nenapadanju, najmanje za narednih deset godina!
Razapeh i sebe i svoje novine na krst javnih pretnji i pogrda. Bilo je i pohvala, ali se od
histerične galame one nisu čule.
Napisah da su taj šokantni pakt sklopila dva totalitarna poretka, nalik jedan drugome, i
oba u strahu od svog sloma. Staljin je strepeo od „makaza smrti“, od napada Japanaca sa
istoka i Nemaca sa zapada. Njegovoj imperiji ne bi bilo spasa. Hitler se plašio od pakta
između boljševičke Rusije i antinemačke Francuske i Britanije. Rajh bi bio samleven u ratu
na ta dva fronta. Nužda je prisilila dva neprijatelja da sklope prijateljstvo, varljivo i
uzajamno neiskreno. U tome imperijalnom braku oba supružnika su dobila ono što su
htela.“
„U Moskvi je potpisano ono što je bilo korisno obema tiranijama, a taj dobitak će
preskupo platiti i Rusi, i Nemci, i ceo svet“, izjavih Radio Beogradu. „Britanija, Francuska i
Amerika otvorile su vrata pakla koji je pred nama. Uzdržavajući se da zadave nacističko zlo
u začetku njegovom, te uobražene i sebične demokratije pravile su lomaču koja se, sada,
može gasiti samo potocima krvi!“

***
„Samoubico i ludače!“, urla Danilo Gregorič. Kao vetar utrčao je u moju uredničku
kancelariju, prevrće stolice, baca papire sa stola.
„Hej, hej, jesi li pri sebi?“, podižem se iz stolice.
„Sasuo si živu sodu u oči svima… Fon Heren, nemački ambasador, zvao kneza… pretio i
psovao. A britanski ambasador Kembel traži da ti se sudi… Šta ti bi? Trezan ne bi ni
pomislio da ovo napišeš. Pijanduro!“
„Smiri se, sedi. I biraj reči. Stariji sam od tebe, a nisi mi ni urednik ni staratelj.“
„Stariji? Samo po godinama. I po ratnim zaslugama, jebali te i rat i zasluge.“
„Šta je laž u ovome što sam napisao i rekao?“
„Za Francuze, Engleze i Amerikance ti ne zameram istinu, nego ludost da tu istinu kažeš.
Oni su nam saveznici, Mesečino. A laž je znak jednakosti između Nemačke i Sovjetskog
Saveza.“
„Šta sam slagao?“
„Bio si u Nemačkoj i video sve čega nema u Staljinovom zatvoru. Video si džina koji samo
raste, opšti polet, spokojne starce i radosnu omladinu… U Rusiji su teror i pustoš. Beda i
čemer.“
„Staljin puni logore klasnim neprijateljima, a Hitler Jevrejima. U čemu je razlika, Danilo?“,
ponudih ga pićem.
„Kratkog si fitilja, druže. Mudar si, a lud, da budem jasniji… Kažeš da bi, svečanim balom
zbog dobijenog britanskog ordena, knez povredio Nemce i narugao se onom grandioznom
dočeku koji mu je priređen u Berlinu. To mudro kažeš, a napišeš da je Hitlerov poredak
najveće svetsko zlo! U ćutanjuje sigurnost, citiraš Ivu Andrića. Što se ne držiš toga? Što ne
ćutiš, kad znaš da smo između čekića i nakovnja, da ćutati moramo?“
„Smučilo mi se sve. Nisam mogao da se uzdržim.“
„Ne staj, molim te, knezu na muku. Ne javljaj mu se. Rekao je i Fon Herenu i Ričardu
Kembelu da si otpušten i da nisi bio u njegovoj službi kad si napisao ovo sranje“, osmehnu
se i sažaljivo i cinično. I ode, bez pozdrava…

***
Čitam, ponovo, svoj uvodnik. „Jebem te, živote! Jebem te, novinarska profesijo!“, psujem
glasno.
„Ovde je Janko, moli da ga primite“, kaže mi sekretarica.
„Koji Janko?“
„Kaže da ga znate. Spominje nekakvu košulju.“
 „Neka uđe“, pripalih cigaretu.
Janko, student, onaj ranjeni demonstrant kome dadoh svoju košulju. Sa njim su i neki
mladić i devojka.
„Da li me se sećate?“, upita on sramežljivo.
„Naravno da se sećam. Sedite. Jeste li za neko piće?“
„Samo čašu vode“, reče Janko.
„Ja bih neki sok“, reče devojka i predstavi mi se. „Dunja Horvat, studentica iz Zagreba.
Jankova drutarica.“
„Jankova đevojka“, ispravi je drugi mladić. „Ja sam Žarko iz Podgorice, ođe studiram
pravo… Popio bi’ nešto žestoko… vinjak ili rakiju.“
„Kojim dobrom, ako dobra može biti?“, upitah.
„Šta je ovo, gospodine Mesečino?“, uze Janko Politiku sa stočića ispred sebe i upire
prstom u naslovnu stranu. „Kako i zašto, kako i zašto?“
„Tako i zato… Jesi li čitao moj uvodnik?“
„Čitao sam, i ja i njih dvoje. Ne mogu, neću da verujem.“
„Potpisala bih svaku vašu riječ“, reče Dunja.
„Po meni, ovo je dobro. Dogovorili se Rus i Švabo da se ne napadaju. Dogovorili se da ne
ratuju. Šta je tu loše?“, razgalami se Crnogorac.
„Plašim se, momče, da je obrnuto. Dogovorili se da ratuju. Staljin protiv svojih, a Hitler
protiv svojih neprijatelja“, odgovorih mu.
„Moj svet se srušio“, tiho će Janko. „Nacisti i komunisti zajedno. Užas. Bruka… Izdaja!“
„Obraza mi, zna Rus šta radi. Mi u Crnu Goru vjerujemo da Rus ne griješi i kad pogriješi.“
„Sovjetski Savez je, Žare, i meni otadžbina. Zbog toga sam i očajan. Nikad i nipošto ne
smemo sa Hitlerom.“
„Ova država, Janko, a ne Rusija, jedina nam je otadžbina“, prekorih ga.
„Za mene i moje drugove, ova država je apsana.“
„Obraza mi, i za mene… Nemam ja ništa, Dunja, protiv tebe, imam i dosta prijatelja među
Hrvatima, ali nas Hrvati nagrdiše… Pavelić nam…“
„Ja ti nisam sugovornik“, ne otrpe Zagrepčanka.
„Ja studiram umjetnost, a ne blesavost.“
„Blesavost? Đe nađe tu blesavu riječ, đevojko? Ante Pavelić nam ubi kralja, a Maček
ukrade pola Bosne i Zetske banovine… Ote nam lopuža i Dubrovnik, Mostar, tolika ostrva…
Možda će Hitler i Staljin dijeliti Evropu, ali Hrvati, pored nas živih i nikakvih, podijeliše ovu
kukavičku državu. Nema Crne Gore, nema Srbije, nema Bosne, nema ni Slovenije. Ima samo
Hrvatske. Zašto, gospodine Mjesečino?“, zagleda se u mene kao krivca.
„A mi, komunisti, mislimo da su Cvetković i Maček sluge međunarodnog imperijalizma,
izdajnici i srpskog i hrvatskog naroda“, usprotivi se Janko.
„I nije te strah da priznaš?“, osmehnuh se. „Znaš ko sam, znaš da sam protiv komunista, a
znaš i da je Komunistička partija zabranjena.“
„Nije me strah. Vi ste dobar čovek i novinar kojeg poštujem. Ja vama verujem…“
Na rastanku, poklonih im po primerak svojih novina.
 Raspevana kraljevina

Knez Pavle je od pukovnika Vauhnika saznavao sve, pre ikog u svetu izvan Nemačke, a
Danilo Gregorič je pamtio, zapamćeno zapisivao i prenosio meni. Radio je to bez kneževog
znanja i sa verom da ga neću izneveriti. Da ću te tajne poveravati samo Dnevniku i da ćemo,
i Valentina i ja, ćutati o svemu.
***
Adolf Hitler je bio ubeđen da će Britanija i Francuska, ponovo, progutati svoje poniženje
kada on krene da proguta Poljsku. Da će, opet, kao i posle anšlusa Austrije, posle aneksije
Sudeta, posle okupacije Čehoslovačke, u Londonu i Parizu samo da gunđaju i šalju
protestne note. I da će i žrtvovanje Poljske proglasiti za svoj novi, uzdržani i premudri
appeasement. Bolni, ali neizbežni ustupak u korist evropskog mira. Tako će reagovati
Englezi i Francuzi, jer je on, Hitler, sada osnažen i sporazumom sa Staljinom. Stratezi Rajha
procenjivali su da su, i tada, Britanija i Francuska, i po broju divizija i po ubojitosti njihovog
oružja, nadmoćnije od Nemačke. Zbog toga Hitler još nije želeo rat na zapadu. Odlučio je da
blefira, da šokira i zaplaši.
Mučki, pred izlazak sunca, prvog septembra trideset i devete, divizije Vermahta provalile
su u Poljsku sa juga, zapada i severa. Nemački avioni zasuli su teškim bombama kasarne,
garnizone, puteve, mostove, železničke pruge, uništili gotovo svu avijaciju Poljaka još u
hangarima i na poletnim stazama.
Protivno Hitlerovim očekivanjima, dva dana kasnije stiže ultimatum iz Londona.
„Ako se nemačke trupe, do jedanaest sati danas, ne povuku iz Poljske, između naših
država nastupiće ratno stanje!“
„Šta da radimo?“, upitao je Hitler Fon Ribentropa.
„Ono što vi odlučite, moj fireru. Za koji sat, iz Pariza očekujmo isti ultimatum.“
„Zašto Rusi ne kreću?“
„Molotov kaže da će krenuti čim uđemo u Varšavu.“
„Požurimo. Budimo brzi i nemilosrdni!“, naredio je vođa Rajha.

***
Već za pet dana Vermaht je bio u Varšavi, a britanske trupe prelazile Lamanš da se pridruže
francuskoj vojsci. Rat je bio objavljen, rat je počeo, ali su na zapadu oružja ćutala.
„U Varšavi smo. Šta čekate? Kakvi su vam planovi?“, pitao je Ribentrop.
„Krećemo ubrzo. Objavićemo da su u opasnosti naša ukrajinska i beloruska braća na
istoku Poljske, pa Crvena armija mora da ih zaštiti!“, odgovorio je Molotov.
I krenuli su. Sedamnaestog septembra. Poljska država više nije postojala. Podeljena je
između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Podeljena je dogovorenom linijom Pisa-Narev-Visla-
San.
„Uništiti elitu tog nama neprijateljskog naroda!“, naredio je Staljin. U specijalne
konclogore odvođeni su poljski oficiri, profesori, naučnici, umetnici, lekari. Crvena armija je
umarširala i u Estoniju, Letoniju i Besarabiju. Pripreman je i napad na Finsku.
 Trupe Vermahta užurbano su prebacivane na zapadni front, koji je još mirovao…

***
Ne pišem ništa u svojim novinama. Objavljujemo utlavnom uzdržana saopštenja agencije
Avala i, još uzdržanije, izjave naših ministara, generala, vladinih i dvorskih komentatora i
analitičara. Poneki uvodnik u Jugoslaviji napiše i Vladan Ilić, moj zamenik.
„Pogledaj, Luka, da mi se nešto ne omakne“, kaže svaki put kad mi, pre objavljivanja,
donese svoj rukopis.
Dan za danom, sedmica za sedmicom, rat postade normalno stanje. Na glavnom,
francuskom frontu ništa se nije dešavalo. Vođen je rat bez rata. Lažni rat, napisao je Vlada
Ilić, a ja sam to precrtao. Okršaji, sve žešći, vođeni su na moru, na Atlantiku i uz obale
Norveške. Vermaht se spremao da okupira i tu državu. U Moskvi su kovani planovi o
zauzimanju Bosfora, Dardanela i Carigrada. Konstantinopolja, kako Rusi nazivaju tursku
prestonicu. Amerika je, i dalje, spavala. Odbijani su svi britanski apeli da ta sila zagazi u rat.

***
Ratni mir kod nas kvare nemiri nalik komediji, koja će, stigne li rat ovamo, pokazati utrobu
naše tragedije. Skitnica po prirodi, nekada pesnik i urednik ratnog biltena na Krfu, a sada
glavni urednik i vlasnik nedeljnika Jugoslavija, skita Jugoslavijom koja se opija i peva. Sluša
pesme po budžacima, po zadimljenim bircuzima, sve češće i po seoskim narodnim
saborima i na gradskim trgovima. Slušam, pamtim, zapisujem i strepim. Maček dobio sve
što je tražio, Mačekovi poslanici vratili se u skupštinu kraljevine, Vladko Maček izabran za
potpredsednika vlade u raspevanoj državi.
„Aleksandre, iz Grobaustani, od Hrvata državu nam brani“, pevaju u Čačku.
„Puca puška, puca puška, dolazi baćuška“, pevaju radnici u jednom beogradskom
predgrađu.
„Komunisti i nacisti, po zlu isti, mnogo isti“, pevaju u Kragujevcu.
„Na vrh Gore Romanije, hrvatski se barjak vije“, pevaju u Zemunu.
„Od Rusije i Baltika, Gazi vojska boljševika“, pevaju u Trebinju.
„Viče sablja Alahova, nije Bosna Mačekova“, pevaju u Sarajevu, ispred džamije, na
Baščaršiji.
„Spremte se, spremte, četnici“, pevajuu Valjevu.
„Neka znaju Srbi i Hrvati, nećemo im Herceg-Bosnu dati“, pevaju u Ljubinju.
„Poručuje kraljica Marija, da nam živi Velika Srbija“, pevaju oficiri u kafani Zora u
Beogradu.
„Aoj, Srbi, teško vama, ustaška vas čeka kama!“, dreknu ludak jedan u krčmi Kralj Tomislav
u Gospiću. Dreknu, pijan, za stolom do mog stola. Mlatnuh ga po glavi flašom punom vina.
Izmešali se krv i vino, a ja repetirao pištolj i nišanim u ljude koji krenuše na mene. U ratu,
nikada, nisam potegao oružje. U toj krčmi, a bio sam, priznajem, i ja pripit, umalo ne počinih
golemo zlo. Srećom, stigoše žandarmi i odvedoše me.
Odoh u Ljubljanu, da lečim sebe od nas kakvi smo. I da, u tom tihom narodu, lečim sebe
od sebe. Tu mi stiže vest da se moja snaha Vera porodila. Ona i Saša dobili sina, a ja postao
deda…

***
Kuća mi puna gostiju. Moji roditelji Ruža i Milovan, Verina majka Dragica i otac Cvetko, brat
mi Aleksa, kumovi Anica i Puška, Danilo i njegova supruga Zora, Vladan Ilić sa gitarom,
Sašini drugovi, piloti, Karlo Štrebenek, Đorđe Stojanović i Verin brat Dimitrije Protić. Saša
ne ispušta sina iz naručja, Vera i Valentina poslužuju piće i mezetluk.
„Znaš li, Mihailo, ko je tvoj deda, ko ti je đed?“, uzimam, nakratko, unuka iz Sašinog
naručja, šetkam sa njim po sobi, tepam mu, a dete se rasplaka.
„Ljut je što si skita, što nisi bija ovdi kad se rodija i kad san ga krstila“, zagalami Anica.
„Mihailo… moj lipi knez Mihailo… Ja san ti, kume, unuku odabrala ime… Vladane, ne drimaj,
udri po gitari.“
„Koju ćete pesmu, gospođo Puškarić?“, upita je.
„Mulac jedan, kako smiš ne znat koju ću… Onu, Mihailovu: Što se bore misli moje.“
„Perverzna pesma“, pecnu je Danilo. „Knez je bio zaljubljen u svoju sestričinu… zaboravio
sam njeno ime.“
„Ti, lulašu, da mučiš. Mihailo je bio zaljubljen u mene“, odbrusi mu Anica, ode do Vladana
i raspeva se.
Danilo puni čaše. Čini to polako i teatralno, a lulu, koja dimi, stiska zubima. Kad dovrši taj
ritual, položi lulu na jedan tanjir.
„Četiri pilota, četiri čaše. Ispiću, za njihovo zdravlje i dug život, sve četiri. Jednu za
drugom, naiskap… i ovu petu za malog Mihaila… a šestu, ovu šestu, za jednu budalu… za
mene, dame i gospodo.“
„Pre neki dan, sporečkao se sa knezom“, prišapnu mi njegova supruga Zora.
„Znaš li oko čega?“
„Oko Rusije. Hoće knez da prizna Sovjetiju, da prihvati Staljinovog ambasadora i pošalje
našeg kod Staljina.“
„Danilo je protiv toga?“
„Danilo će da pukne od muke. On je sada protiv svega.“
„Slovenac koji je Srbin, i Srbin koji je Slovenac, obična je budaletina“, šetka Danilo po sobi
i zanosi se u hodu. „Jugosloven. Budala. Jesam, taj sam… Ali, gospodo kraljevski piloti, šta ću
biti, i šta ćete vi biti, ako nestane Jugoslavije?“
„To se neće desiti“, reče moj sin Saša. „Ne može. Ne damo.“
„Muzika!“, dreknu Verin brat. „Hajdemo svi onu našu… Marširala, marširala kralja Petra
1arda…“, zagalamismo, a Mihailo plače i mlatara ručicama…

***
Novu, četrdesetu, ne sačekah u Beogradu. Zbog pijanstva, bančenja po kafanama, sve
poganijeg mog jezika, i zbog dolazaka kući tek u zoru, Valentina je pobesnela. Ili ću Veru,
Mihaila i nju osloboditi terora i nekud se izgubiti, ili će, njih troje, pobeći od mene, kod
njenih u Sloveniju. Prljavi, najprljaviji rat razarao mi je porodicu. Ni ovom, tajnom,
Dnevniku neću odati šta mi je supruga govorila, ni kako sam joj uzvraćao. Ali, neću ni da
krijem svoju sramotu. Neka ostane zapisano, podigoh ruku na Valentinu! Skamenjena,
streljala me je pogledom prepunim mržnje, a snaha Vera je vrištala i, svojim telom,
zaklanjala sina od dedinog ludila…
***
U Parizu sam, u hotelu Interkontinental gde sam nekad odsedao sa Aleksandrom. Žiskar
Solovje, moj drugar iz Velikog rata, češće mrmlja nego što govori. Na njemu vojnička
uniforma, ima čin majora. Mobilisan jeu propagandni biro vojske. Na frontu, kaže, još nije ni
bio, jer fronta i nema. Francuski divizioni su iza Mažino linije, debelih i visokih zidina od
betona i čelika koji se protežu stotinama kilometara uz granicu sa Nemačkom i smatraju se
neprobojnim i neprolaznim. Mažino linije nema jedino uz granicu sa Belgijom. Tu, kod
Denkerka, pored Lamanša, Francuzi i Britanci očekuju kopneni udar Vermahta, i to samo
ako Hitler pregazi Holandiju i Belgiju.
„Čekamo, Mesečino. Samo čekamo. Kakva je to ratna strategija?“
„Defanzivna i logična, čini mi se. U ofanzivni napad možete samo preko Ardena, kroz
šumu. To bi bilo pogubno.“
„General Franše d’Epere je u Parizu, u bolnici. Starac je teško bolestan. Da ga posetimo?“

***
„Sagni se, sine, da te zagrlim“, kaže mi, sa naporom, slavni komandant sa Solunskog fronta.
„Srbi su bili moji najbolji vojnici.“
„To smo i sada“, odmah se postideh zbog te laži.
„Daj bože da je tako“, žalosno se osmehnu u bolničkom krevetu. „Telefon… čak nemamo
ni telefon“, zakašlja se.
„Ko nema telefon?“, primače mu se Žiskar Solovje.
„Gospodine majore, u našem generalštabu nema ni pouzdane telefonske linije… Uzidali
smo tolike pare i znoj u Mažino liniju, a ni telefona nemamo… Nema ni onog poleta iz
četrnaeste, žara za pobedom. Imamo najbolje tenkove na svetu i najgoru tenkovsku
strategiju. Imamo i najbolje topove, ali ne znamo kud da pucamo. Da granatiramo drveće u
Ardenima? Mažino linija je naša najveća zabluda. Morali smo već trideset i pete da ih
napadnemo i polomimo“, opet se ružno zakašlja.
„I sada smo jači od njih“, požuri Žiskar da ga uteši.
„U srcu, u želji, u disciplini, u ratnoj strategiji… u svemu su ispred nas. Poljaci su dobri
vojnici. Videli ste, gospodine majore, kako su ih Nemci polomili.“
„Zajedno sa Rusima.“
„Ne varajmo sebe. Poljska je bila već zgažena kad su Rusi, kao hijene, udarili na poraženu
zemlju… Srpski prijatelju, zaboravih vam ime“, zagleda se u mene.
„Luka, gospodine generale.“
„Na vas će krenuti tek kad poraze nas… kad… plašim se da ćemo…“ zaćuta i sklopi oči,
kao da je zaspao. „Čekamo ih kod Denkerka, i oni to znaju. Provaliće tamo gde se ne
nadamo.“
„Gde i kako, gospodine generale?“, nasmeši se major Solovje.
„Nema šume koju vojska ne može raskrčiti, niti zida koji ne može probiti ili zaobići“, reče
polušapatom…

***
Tek krajem januara četrdesete, pozvonih na vrata moje kuće. Bila je nedelja. Otvori
Valentina vrata i ukoči se kad me vide. Dugo je ćutala. Predugo, kako mi se činilo, a možda
je ćutala samo nekoliko sekundi. Kao tuđinac neki, ili kao provalnik, stajao sam ispred nje i
čekao hoće li nešto da kaže i šta.
„Ne možeš tako, Luka“, u glasu joj ogorčenost, ali i toplina.
„Ne pijem više“, koraknuh prema njoj, ali se uplaših i stadoh.
„Nema te, ne javljaš se, da makar znamo da si živ.“
„Plašio sam se da te nazovem. Sramota me pojela živoga… Oprosti, ako možeš.“
„Ulazi u kuću, užička skitaro i barabo“, zagrli me ona…

***
Jednoga dana, bude li tog dana, i ako Dnevnik nadživi mene, a neko ga pronađe, lako će
primetiti da ima stranica koje sam ispisivao samo kao napomene, da se nešto ne zaboravi, i
ništa više. Da sam zaobilazio i detalje i dužu priču. Da te stranice više liče na kalendar nego
na bremenito svedočenje o bilo čemu. Tako je, ne zbog toga što sam žurio pri pisanju, nego
što sam bivao malodušan i bezvoljan.
Do mene takvog, nikakvog, stiže i vest da je Milan Stojadinović uhapšen! Zvanično, nije
bio uhapšen, nego je „sklonjen u privremenu izolaciju“. Interniran na Ilidžu, naselje blizu
Sarajeva.
Telefoniram njegovoj supruzi Augusti. Niko ne diže slušalicu. Idem ka beogradskoj vili
doskora najmoćnijeg čoveka u državi. Idu, neskriveno, za mnom i agenti.
„Zašto je vaš muž uhapšen?“, pitam gospođu Augustu.
„Naredili Englezi.“
„Zašto?“
„Da spreče Milanov povratak na čelo vlade, koji žele Nemci. Tako su Englezi kazali
knezu.“
„A žele li to Nemci, gospođo Autusta?“
„Žele.“
„Da li su to i zatražili od kneza?“
„Nisu. Englezi zaziru i od nemačkih želja.“
„Je li vaš muž u zatvoru, ili je u nekoj kasarni ili državnoj ustanovi?“
„U jednoj ugodno nameštenoj kući. Ima i poslugu. I žandarme, stražare, oko kuće.“
„Koliko će tamo da bude?“
„To ne zna ni knez Pavle. Znaju Englezi.“
„Želeo bih da ga posetim.“
„Hvala vam. To od vas, gospodine Luka, nisam očekivala… Hvala vam, preneću to Milanu,
ali posete njemu dopuštene su samo meni. I to jednom mesečno.“
„Moliću kneza da mi odobri posetu. Vaš muž i ja se nismo podnosili, ali ratni smo
drugovi.“
„Sve znam“, nasmeja se ona. „Ratni drug mu je i knez Pavle, pa ga strpa… Englezi, Englezi.
Oni su to učinili. Ne molite, uzalud, za posetu. A i sve kad biste dobili dozvolu… znate dobro
mog Milana. On vas, možda, ne bi ni primio… Možda bi, a možda i ne bi. U svakom slučaju,
hvala vam“, pruži mi ruku gospođa Augusta.

***
Jun je, dvadeset i drugi. Milan Stojadinović je i dalje u tuđoj kući, na Ilidži, a Hitler je u
Parizu. Francuska je kapitulirala!
 Tenkovi i elitne trupe Vermahta tajno su prošli kroz ardenske šume, noću forsirali reku,
zaobišli Mažino liniju, zatekli francuske divizione na spavanju, ustremili se odatle ka
Denkerku, a od Denkerka ka Parizu. Posle samo mesec dana, vođa Rajha prošetao je
Jelisejskim poljima do Trijumfalne kapije, podignute u slavu Napoleona… Podrhtava mi
ruka. Ne znam da li je, u danima najsramnijeg i najbržeg sloma u istoriji Francuza, general
Franše d’Epere još bio u bolesničkoj postelji. Sve se odigralo onako kako je on predviđao i
upozoravao. I još više ponižavajuće. Francuska se predala u seocetu Kompjen, nadomak
Pariza, u kome se osamnaeste predala Nemačka. Hitler je naredio da se iz muzeja dovuče
isti železnički vagon i seo u stolicu francuskog maršala Ferdinanda Foša, sa koje je, onda,
Foš diktirao germansko poniženje…
Sa crnom trakom oko leve ruke, dolazim u redakciju Jugoslavije.
Šta se desilo, ko mi je to umro?, pitali su zabrinuto…

***
U beogradskoj Pravdi otrovan uvodnik. Meta je Luka Mesečina. „Dvorski kauboj“, kako su
me nazvali. Zašto sam, pitaju, potezao oružje na hrvatsku sirotinju u Gospiću? Otkuda mi
pištolj? U kojoj to još državi novinari ne pišu olovkom nego revolverom? Tom kauboju nije
mesto u bilo kojim novinama, nego u zatvoru.
„Odgovori im, kume, onako kako ti znaš i kako ta paščad zaslužuju“, moli me Anica.
„Iš, iš, iš!“, otpisao sam Pravdi. Kao da su kokoške. Nisu objavili.

***
Primiče se zima, a Britanija se ne predaje. Od pada Francuske, svakoga dana, hiljade
nemačkih bombardera, u pratnji lovaca, preleću Lamanš i to imperijalno ostrvo zasipaju
tovarima smrti i užasa. Gori i London. London je strašna buktinja. Sav Rajh, a to je sada
skoro cela Evropa, ubija Britaniju, ali ne može da je ubije. Engleska je pod bombama, ali i
britanske bombe padaju na Nemačku, čak i na Berlin. Divim se Englezima. Hitlerovi brodovi
sa vojskom ne mogu preko Lamanša. Snovi o kopnenoj invaziji ostrva i dalje su samo snovi.
Britanija je ime nade sveta da Adolf Hitler nije nepobediv.

***
Staljin se, umalo, nije zaglavio i obrukao u nejakoj i malenoj Finskoj. Crvena armija je na
granicama Rumunije, merka i Bugarsku, ali nemaju dozvolu Berlina za ofanzivu. Još je
nemaju. Ako Hitler zažmuri ili namigne boljševičkom fireru, brzo će Crvena armija
umarširati u Sofiju, a odatle bi, najradije, krenula ka Konstantinopolju. Velika je to želja i
veliki cilj, ali i nedokučiva opasnost. Turci ne bi dočekali Crvenu armiju sa cvećem i
baklavama.
Ima, na Balkanu, jedan narod koji ih čeka sa nestrpljenjem i radošću. Ne mislim, dok ovo
pišem, samo na srpske i jugoslovenske komuniste, iako su sva njihova srca u Moskvi. Malo
ih je. Mislim, naročito, na jade koji su, možda, većina među Srbima. Na sanjare pravoslavne i
Velike Srbije. Na zavetnike te ideje među oficirima, studentima, đacima, seljacima,
nadničarima, a među sveštenicima i vladikama srpske crkve gotovo da nema nikoga kome
bratska i jednoverna Rusija, svaka Rusija, i carska i boljševička, nije uzdanica.
Može biti da neki, iracionalni strah govori iz mene. Družeći se sa Danilom Gregoričem,
sve me više oslepljuje antikomunizam i sve manje se opirem strepnji od „pravoslavne
braće“ sa istoka. Rascepljen sam čovek. Plašim se Rusa, a duši mojoj toplo je i od pomisli na
njih. Kao da su neki Staljin, neki Apis, neki vladika srpski, pritajeni negde u meni. I ne samo
u meni…

***
I Benito Musolini dočekao svoj anšlus. Poklopio Albaniju i krenuo na Grčku. A u Grčkoj –
Termopile! Poraz za porazom. Vermaht je daleko, ne može da ga spasava od sramote…
***
Čuvena „petica“, veliki amfiteatar na beogradskom Pravnom fakultetu, prolama se i od
aplauza, i od zvižduka, i od psovki. Slobodan Jovanović, profesor tog fakulteta, akademik i
predsednik Srpskog kulturnog kluba, drži predavanje. O ratu koji se rasplamsava, o
uzrocima rata, o krivcima za rat, o novostvorenoj hrvatskoj banovini, o paktu između
Hitlera i Staljina, o našoj vojnoj neutralnosti, o razmeni ambasadora između Sovjetskog
Saveza i Kraljevine Jugoslavije… Rečit je govornik, a u amfiteatru nisu samo studenti, nego i
novinari, generali, admirali, špijuni, strane diplomate, vladike, ministri…
Profesor Jovanović je um, onaj vrhovni um u državi od kojeg se očekuje da zna sve u zlom
vremenu kad izgleda da niko ne zna ništa. Govori dugo, prelazi sa teme na temu, čuva se od
opasnih reči i brzih presuda, a slušaoci, naročito oni najmlađi, traže baš to od čega profesor
želi da pobegne. Amfiteatar je prepun i ljudi i dima od pušenja. Sedim u drvenoj klupi, u
drugom redu, pored Danila Gregoriča i jednog vladike.
„Ishod ovog rata odlučuje bitka za Britaniju“, briše profesor graške znoja sa čela. „Padne
li Britanija, ni Grčkoj neće biti spasa. Ni Bugarskoj, ni Turskoj, a Mađari i Rumuni već su pod
Hitlerom. Mi smo u kazanu, u karakazanu, bolje rečeno. Najveća opasnost nam, uveren sam,
preti od nas samih. Od Velike Hrvatske, koja je stvorena, od Velike Albanije, koja može biti
stvorena, od združenog udara ustaša i komunista, od smetenosti na Dvoru…“
„Živio Sovjetski Savez! Živjela Crvena armija!“, ovaj poklič preseče mu predavanje.
„Dole dvorski izdajnici! Rat Hitleru!“
„Smrt komunistima i ustašama.“
„Živio pukovnik Apis!“
„Okrećimo se Rusiji. Hoćemo savez sa Rusijom!“
Profesor Jovanović pokušava da, mašući rukama, kao da su mu krila, umiri dvoranu. Kad
se stišaše pokliči i dreka, on odluči da citira Vinstona Čerčila.
„Tući ćemo i dotući zver nacizma na nebu, na moru, na kopnu, svuda gde su naša srca,
naša oružja, naša nepobediva slava“, ne pročita, nego prepriča, i to ne sasvim precizno,
Čerčilovu izjavu. „Britanija nam je ratni saveznik, a Nemačka nam nije ratni protivnik“, opet
izvadi maramicu iz džepa i obrisa lice i čelo.
„A Rusija? Rusiju ne spominjete“, diže se, iz trećeg reda, jedan sveštenik.
„Hitler je lud! Hitler nam je dušmanin!“, povika jedan mladić, sedeo je iza mene.
„Hitler je čovek umetničke duše i visoke kulture!“, diže se Danilo Gregorič, začudi i utiša
sve u toj velikoj dvorani. „Hitler nije tiranin, on je brat malog čoveka. On je državnik kome
je strana razmetljivost. On uživa u društvu sa piscima, slikarima, mudrim državnicima. On
je šaljivdžija. Priča svojim gostima viceve, svira klavir, grozi se komunista i strahovlade u
Rusiji. Hitler je najsigurnija zaštita demokratske Evrope od kuge sa ruskog istoka. Gospodin
Hitler je…“
„Ua, ua, ua!“, prolomi se „peticom“.
 „Svinjo nacistička!“
„Napolje! Napolje!“
Danilo nije hteo da sedne. Smeškao se, smireno i zagonetno. I čekao da nastavi.
„Gospodine Gregoriču, šta vam bi?“, obrati mu se profesor Jovanović. Dobro su se
poznavali.
„Ovo što sam rekao nisu moje reči, gospodine profesore. Ovo su reči jednog Engleza,
jednog njihovog novinara, mog poznanika i kolege Ignjacijusa Fejra… Ja sam maločas
citirao, gotovo doslovce, iako po sećanju, samo delić panagirika o Hitleru, objavljenog 1938,
dakle pre dve godine, Juče takoreći, u britanskom časopisu Homes and Gardens. I još mnogi
engleski žurnalisti, ministri, grofovi, lordovi i generali u zvezde su okivali Hitlera i u času
kada je Rajhu pripojio Austriju i Sudete, umarširao u Češku… Divim se današnjem otporu
Britanije, tugujem zbog Francuske, ali krivicu za ovaj rat ne tražimo jedino u Berlinu“,
završi Danilo Gregorič, a „petica“ se dugo, dugo prolamala od aplauza upućenih njemu…
„Hitler ima divnu i toplu ruku“, podsetih Danila, kad smo odlazili, na ono što je on
napisao.
 Voleo bih da se nisam ni rodio

Oko devet sati izjutra, telefonira mi knez Pavle. Januar je trinaesti. Baksuzni broj.
„Mesečino, još ste ljuti na mene?“
„Manje nego vi na mene, kneže.“
„Koje su vam današnje obaveze?“
„Unuk… dobio sam unuka Mihaila… Imam sastanak u redakciji.“
„Biste li mogli sa mnom do Oplenca? Mojim automobilom. Naišao bih po vas.“
„Spremiću se brzo.“
Ne možemo, ni Valentina ni ja ni Vera, da dokučimo motive tog poziva. Duže od
osamnaest meseci nisam se ni čuo ni video sa knezom. I zašto ide baš na Oplenac? Šta tamo
može da se događa? Iako je grtalica uklonila sneg sa puta do Topole, taj put je uzan i pun
rupa, brža vožnja mnogo je rizična.
A ne reče knez ni kada ćemo da se vratimo. Kako da se obučem, da li da ponesem kofer,
hoćemo li tamo i da prenoćimo?

***
Dva su auta. U jednom knez, ja i vozač, major po činu. U drugom automobilu su pratioci.
Obezbeđenje. Hladno je. Knez je u vojničkom šinjelu i u čizmama. Ja u jagnjećoj bundi kakvu
zimi nose seljaci u mom selu.
„Idem u posetu bratu“, reče knez tek na izlasku iz Beograda. „Vi ste mu, Mesečino, uvek
donosili sreću.“
„I u Marseju?“, izlete iz mene.
„Mislim na one godine pre tog zločina. Kad god mu je bilo najteže, bili ste pored njega…
Često mi je govorio da ste njegov talisman.“
„To prvi put čujem.“
„Bio je vojnik, a svi vojnici su sujeverni… Dođe, evo, vreme da ponovo ratujemo i da ja…
Nisam ni vojnik ni ratniku duši, kako ja da budem Aleksandar?!“
„Nemci kreću na nas?“, iznenadi me i uplaših se.
„Ne kreću Nemci, nego Britanci. I Amerikanci. I Rusi“, zagleda se u mene. Strah mu je
izvirao iz pogleda.
„Guraju nas u rat sa Nemačkom? Šta je u pitanju?“
„Teraju, guraju, surovo i bezdušno… Sinoć mi britanski ambasador uruči Čerčilovu
poruku. Naša vojna neutralnost mora biti okončana. U najkraćem roku. Traži da Jugoslavija,
Grčka i Turska objave rat Rajhu!“
„Kako, zaboga?“, stegoh slepoočnice dlanovima. „Kako da mi naređujemo Grcima i
Turcima? I zašto bismo to činili, sve i da možemo?“
„Američki ambasador mi preneo Ruzveltov ultimatum. U rat, na strani Britanije! Odmah.
U rat, ili smo nedostojni svoje nezavisnosti.“
„Pa što Amerikanci ne uđu u rat? Oni neutralni, a mi da izginemo!“
 „A sovjetski ambasador… ruska bezdušnost je posebna. Zajedno sa Nemcima komadaju
Evropu, a od mene traže da otvorim balkanski front protiv Nemaca.“
„Suludo. Morbidno.“
„To moramo, ako su nam Rusi braća, kaže mi Staljinov ambasador. Moramo da se
žrtvujemo za ruske interese, jer su nam Rusi jedini saveznik kome možemo da verujemo i
na kojeg možemo da se oslonimo.“
„Ispada da je Dimitrije Ljotić bio u pravu.“
„Njega mi ne spominjite.“
„Urlao je od besa zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa crvenom Moskvom… A i
Stojadinović je bio žestoko protiv.“
„Milan nam je dodatni teg oko vrata. Britanci navaljuju da im ga isporučimo.“
„Šta to kažete?!“, ne mogu da poverujem da sam to čuo.
„Javlja mi Čerčil da Milan priprema puč. Da hoće da preuzme vlast i pristupi Trojnom
paktu.“
„Ima li istine u tome?“
„Ne znam. I Musolini i Hitler žale za njim… Puč protiv mene ne može se izvesti bez vojske,
a u vojsci su svi protiv i Musolinija i Hitlera.“
„Nisu svi.“
„Za pristupanje Trojnom paktu su samo neki hrvatski oficiri, kaže mi general Dušan
Simović.“
„A on je za rat? On je za Čerčila? Možda i za Staljina?“
„Simović je častan čovek. Ne znam zašto neki, a i vi, izgleda, sumnjate u njega?“
„Visočanstvo, Beograd je latifundija britanskih agenata. To je zmija sa mnogo glava.
Svuda su. U vojsci, u redakcijama, u crkvi, u strankama. Vrbuju, otvoreno podmićuju.“
„Kako to znate?“
„To znaju svi. To nije nikakva tajna. Ultimatum koji ste dobili od Čerčila nije slučajan.
Britanski agenti pripremaju teren za ono što Čerčil želi.“
„Da, da…“, uzdahnu on i zaćuta.

***
Na Oplencu dubok sneg. Nije dobro očišćen ni put koji, preko dvorskog imanja, vodi do
zadužbene crkve kralja Petra, kneževog strica. Nikoga pred crkvom. Knez, očito, nikome
nije ni javio da će doći. I svom šoferu i obezbeđenju naredi da ga ne prate, da ga čekaju
napolju. Samo nas dvojica, knez i ja, ulazimo u crkvu. Zanemeše dvojica sveštenika kada ga
ugledaše. Pritrčaše, nakloniše se pred njim.
„Idem do kripte, nemojte me pratiti“, reče im on.
U kripti, kamene grobnice Karađorđevića. Svih umrlih u toj porodici, od Karađorđa pa do,
nedavno sahranjenog, kneževog oca Arsena. On i ne zastade kod neke od tih grobnica.
Zaustavi se tek ispred grobnice kralja Aleksandra. Kleknu. Iz džepa od šinjela izvuče dve
sveće, poljubi obe, pa ih zapali i postavi, da gore, kraj dva samrtna pokrova od kamena. Na
jednoj ploči piše: Zorka. Ništa više. Nema prostora na tom kamenu da se ukleše ko je sve
ona bila. Kćerka crnogorskog kralja Nikole, supruga srpskog kralja Petra i majka kralja
Jugoslavije. Sveće gore, ja stojim, kao skamenjen, a knez Pavle kleči uz grobnicu Zorkinog
sina. Kleči i ništa ne govori, dugo, dugo.
 „Pomozite mi, Vaše kraljevsko veličanstvo.“, reče i prekrsti se. „Brate moj, kaži mi šta da
radim… Ja sam slamka među vihorove, sirak tužni bez niđe nikoga, suza moja nema
roditelja“, poteče Njegoš iz njega. Njegoš i suze. Potekoše i meni.
„Sa mnom je, Veličanstvo, i Mesečina, vaš talisman. Naredite mu da me ne napušta!“, opet
se prekrsti i ustade. Ukipi se i, vojnički, pozdravi. Ne obrisa suze, krenu. I ja, za njim.

***
„Mnogo aljkavo vodiš Dnevnik“, reče mi Valentina. „Tajan je, nije ni za objavljivanje ni za
prepričavanje. Ali, šta ako nekada, ne znam kako, postane javan?“
„Neće nikada, ne boj se“, odgovorih joj.
„Ovo je, Luka, vreme apokalipse. Ti to znaš, a u Dnevniku preskačeš najvažnije događaje
ili ih dotičeš površno. Baviš se sitnicama. Koga će, molim te, za stotinu godina zanimati sa
kim si ti lumpovao, u kojoj kafani, šta se pevalo, zašto si pobegao od mene i od kuće?
Rediguj pažljivo svaku stranicu. Izbaci sve što je nevažno i suvišno.“
„Mrzi me da to radim… Neću. Nemam vremena.“
„I nisi dosledan, često sam sebe demantuješ. Kriješ Vladu Vauhnika, pa ga razotkriješ do
golotinje, pa ga opet kriješ.“
„Gde to?“
„Na mnogim stranicama. Naš tajni agent, čije se ime ne sme ni spominjati, u Pragu ti, pod
svojim imenom i prezimenom, kao naš vojni ataše u Berlinu, odaje vrhovne tajne Rajha. Ili
ga nigde ne spominji, ili ga svuda spominji.“
„Nemam ja vremena za to što tražiš. Evo ti Dnevnik, pa ti prepravljaj kako ti je volja.“
„Sada, naročito sada, moraš da imaš vremena. Po ceo dan si na Dvoru. Odlučuje se o biti
ili ne biti.“
„Sve ja to znam, Valentina, ali zlo koje nam se primiče ne može stati u Dnevnik, sve da ga
vodi i Fjodor Dostojevski“, rekoh joj.

***
Zaista, nemam vremena, a ni fizičke i mentalne snage, da hartiji poveravam šta se sve
dešava na Dvoru. Sednice Krunskog saveta knez održava svakog dana, traju satima. Po
podne dolaze ministri, vođe stranaka, često i neočekivani posetioci. Pres biro, u kome smo i
Danilo Gregorič i ja, radi po smenama, i noću. Danilo i ja smo i u Diplomatskom birou,
sastavljamo predloge odgovora koje će, ili vlada ili knez lično, šifrovano slati u London, u
Berlin, u Moskvu, u Rim… Nas dvojica, i još nekoliko novinara iz drugih redakcija, zaduženi
smo da pišemo komentare i uvodnike za domaću javnost. Da ih pišemo tako da se ne
zamerimo nijednoj od svetskih sila, čije su nam ruke pod grlom, i da, istovremeno, ne
razbuktavamo podele i strasti u našoj državi. Plemenit je to zadatak, ali i neostvariv. Šta
god da napišemo, mnogi gunđaju, protestuju, javno prete i psuju. Te propagandne tekstove
prenosi i naša novinska agencija Avala, a citiraju ih i strani dopisnici iz Beograda, naravno i
diplomate. Težak i pretežak teret je na nama svima, a meni skače krvni pritisak. Doktor me
upozorava na opasnost od novog šloga ili srčanog udara.
Dečak kralj i nije više dečak. Ove godine, u septembru, postaće punoletan. Knez Pavle i
oba kraljevska namesnika, Ivo i Radenko, ispuniće zakletvu i otići sa Dvora. Kralj Petar
Drugi Karađorđević postaće suveren u državi koju je, osamnaeste, stvorio njegov otac
Aleksandar. U septembru će se to desiti, ako ova država doživi septembar…
 ***
„Ne sumnjajte, gospodine premijeru, u najbolja osećanja naroda, vlade i Krune Kraljevine
Jugoslavije prema Kruni, narodu i vladi Velike Britanije…“ sastavljam predlog odgovora
Vinstonu Čerčilu.
„Ante Pavelić, sa znanjem Musolinija, poslao dvojicu atentatora da ubiju Mačeka. Cilj je:
pobuniti Hrvate, za ubistvo okriviti Beograd. Imena i fotografije atentatora dostavljeni
Službi…“, javlja iz Rima Vladeta Milićević. Javlja i Dvoru, jer se, izgleda, plaši sabotaže u
našoj službi.
„Veoma poštovani Rajhskancelaru, postojani smo i odlučni da sa Nemačkom i vašim
velikim narodom unapređujemo svestranu saradnju i da se, u ovom ratu, vojno ne
priklanjamo bilo kome“, napisao je Danilo i promrmljao: „Hitler će da pobesni!“
„Sporazum o prijateljstvu između Italije i Jugoslavije, koji su u Beogradu potpisali
ministri Ćano i Stojadinović, mi želimo da unapredimo, da mu udahnemo nove sadržaje“,
savetuje iz Rima Miloš Crnjanski. To što predlaže samo je nacrt, „putokaz za kneževo pismo
Musoliniju“, piše on.
„Miloše, Miloše, kao da ne zna Musolini da je naš Stojadini na Ilidži, u kućnom zatvoru“,
glasno komentariše neko u Pres birou.
„Ne mogu ni do Staljina, ni do Molotova, do bilo koga ko u Moskvi nešto znači“, žali se naš
ambasador Milan Gavrilović. „Tretiraju me kao neprijatelja. Komuniciraju samo sa Žarkom,
ali naš vojni ataše sve krije od mene kao zmija noge.“
„Uz izraze našeg najvećeg poštovanja prema vama, privrženi idealima demokratije i
prijateljstvu sa narodom Sjedinjenih Američkih Država, pomalo smo i zbunjeni vašim
pismom, gospodine Predsedniče“, pišem ovo za kneza ili predsednika vlade. Znam šta se
mora reći, ali ne znam šta se mora prećutati. Jezik diplomatije, izgleda, nije za mene.
„Tražite da zagazimo u rat, a odbili ste našu molbu za kredit, radi kupovine vašeg
modernog oružja, pre svega aviona i tenkova. I ne razumemo, najbolje, da li i Kraljevina
Jugoslavija može i sme da bude vojno neutralna, kao što je i vaša država…“
„To ti je za uvodnik, ali ne i za diplomatski odgovor američkom predsedniku“, kaže mi
Danilo i smeje se.
„Bugarska uskoro prilazi Trojnom paktu“, depeša je od Vlade Vauhnika.
„Oružani incident sa Italijanima kod Ulcinja“, javlja pukovnik Bajo Stanišić. „Tražim
dozvolu da žabare pobacam u more!“
„Hitno proveriti. M. Golubić, general NKVD-a, krenuo u Beograd. Zadatak: ubiti kneza!
Dosta pouzdan izvor. Vladeta.“
„Oboren izviđački avion iznad Knina. Nismo znali da je britanski. Major Rončević.“
„Ne tražite od nas ni rat sa Nemačkom, niti ma kakvo neprijateljstvo prema savezniku
Sovjetskog Saveza. Ruse smatramo svojom braćom, a njihove prijatelje i našim
prijateljima“, čita, glasno i glumački, Danilo Gregorič. „Kakva diplomatija, šakom u nos…
Ovo da bude naš odgovor, ako imamo muda.“
„Osmorica mlađih oficira napustili našu vojsku i prišli grčkoj vojsci!“ Ne piše ko to javlja.
„Lično ih upoznao. Četvorica su Srbi, dvojica Hrvati i dvojica Slovenci.“
„Čas naše slobode i osvete se približava. Za dom spremni, braćo ustaše. Poglavnik
Pavelić.“ Uz taj proglas i Vladetina poruka: „Javiti knezu da se razbojnik tajno sastaje sa
Musolinijem.“
 Baš u času kad je iz Rima stigla Vladetina depeša, u našu zadimljenu prostoriju uđe knez
Pavle. Bled, natekli mu podočnjaci.
„Mesečino, u čekaonici su neki sveštenici. Vidite, molim vas, šta hoće“, reče i ode.

***
„Zamolite kneza da interveniše kod našeg patrijarha Dožića. Da urazumi vladike i
sveštenike sa onu stranu Drine… uskoro, plašimo se, krvave Drine“, reče jedan od njih
trojice, a ne reče ni kako se zovu ni odakle dolaze.
„Slušam vas“, odgovorih zbunjeno i otvorih svoju beležnicu, da zapisujem.
„Iz Banjaluke smo, gospodine, tamo su nam parohije. Ja sam Stevan, iz Obrovca kod mora.
Mitar je iz Sarajeva, a Lazar iz Doboja… Velika se mržnja propovijeda prema svima koji nisu
pravoslavni. I to u ime Svetog Save i svetosavlja. Muslimani su balije i Turci, a Hrvati ustaše
i antihristi. Širi se i mržnja prema Jugoslaviji i pokojnom kralju Aleksandru. Za mnogu našu
braću, srpske sveštenike, kralj je izdajnik srpstva i plaćenik Vatikana, jer je srušio dvije
srpske države, Srbiju i Crnu Goru, da bi katolici, Slovenci i Hrvati, dobili svoje države. Truju
narod i mržnjom prema knezu Pavlu. Govore da je srpsku Bosnu poklonio Hrvatima, da se
grli sa Hitlerom, a neće savez sa pravoslavnom našom majkom Rusijom.“
„Kako Srbi na sve to reaguju? Budite iskreni. I ja sam, poprilično, upućen u sve to o čemu
govorite.“
„Većini Srba se dopada to što govore popovi, pa i mnogi oficiri i žandari, čak i neki
školovani ljudi“, reče Lazar. „Dopada im se, ali ne mrze, ne vjeruju u to što im je milo čuti,
kako da kažem… Vjeruju da je ova država vječna i naša vlast u njoj. Ne vidi sluđeni narod da
je nesreća, da je rat pred vratima… Strah nas je od mržnje mnogih Hrvata i muslimana,
mržnje koju hranimo i podstičemo, i koja će u ratu odmah proključati iz njih.“
„Ni katolički ni muslimanski sveštenici nisu ništa bolji od naših.“
„Nisu, još su gori, jer mrze iskreno… Molimo vas, gospodine, zamolite kneza Pavla da
zamoli patrijarha Gavrila da proglasi mobilizaciju!“
„Da patrijarh proglasi mobilizaciju! Znate li šta ste kazali?“
„Mobilizaciju u crkvi, ako nije kasno. Da naredi da svi srpski sveštenici, odmah, izađu iz
blata politike i da Jevanđelje bude jedina naša vjera. Jedina partija, jedina ideologija. Da svi
progovorimo kako Isus naređuje. Da volimo sve ljude, da praštamo, da ne mrzimo i ne
zlopamtimo…“
Pozdravih se sa njima i vratih u onu zadimljenu prostoriju državne propagande. Unutra –
muk.
„Čuvaš li uniformu iz onog rata?“, upita me Danilo.
„Šta se desilo?“
„Fon Heren bio kod kneza. Uručio mu ultimatum iz Berlina.“
„Kakav ultimatum?“
„Uz nas ili protiv nas! Kratko i pruski precizno.“
„Gde je knez? Je li nešto rekao?“
„Ništa. Samo nam je rekao šta je njemu Fon Heren rekao. Obukao se i nekud otišao.“

***
„Gospodo, u lavirintu smo, a ja iz lavirinta ne umem da izađem!“, iznenadi knez Pavle sve u
dvorani. Članove Krunskog saveta, ministre, maršala Dvora, ordonanse, savetnike, a i nas,
odabrane novinare, koji smo prisustvovali toj sednici. U generalskoj je uniformi, pobledeo,
drhti mu ruka u kojoj stiska list hartije. Nešto je napisao i hoće da to saopšti.
„Supruga vam je Grkinja, pitajte nju“, dobaci, kao u šali, moj zemljak, ministar Miloš
Trifunović.
„Ne razumem“, ne prećuta knez tu upadicu. „Ja vas, gospodine Trifunoviću, ne razumem
kada govorite o bilo čemu.“
„Visočanstvo, Grci su, a to znači i Grkinje, eksperti za lavirinte i mitove“, podiže se
Trifunović i blago nakloni. Visok, koščat, sedi brkovi, a pogled ka knezu izazivački i
potcenjivački.
„U lavirintu smo, drugi izraz ne mogu da nađem“, nastavi knez, pogledujući u list hartije
na stolu. „Od ubistva kralja Aleksandra pa do časa ovoga, ređali su se nepredvidljivi i
sudbonosni događaji. Ishod Velikog rata preokrenut je u veliki poraz pobednika i trijumf
pobeđene Nemačke. Osim Britanije i Grčke, koje se još bore, i Jugoslavije, koja se ne bori i
nije okupirana, sva je Evropa pod kukastim krstom Berlina, fašističkom pesnicom Rima i
crvenom petokrakom Moskve. Krunski savet, na čijem sam čelu, do sada je uspevao da
kormilari, vešto i bezbedno, između svih stranih oluja i gromova, i da, istovremeno,
očuvamo mir u državi i njeno jedinstvo“, maramicom obrisa krupne graške znoja sa čela,
koje podseća na ono Napoleonovo, sa slikarskih portreta. Zakašlja se, iz bočice, koju izvadi
iz džepa, uze tabletu i proguta je sa vodom.
„Zavetovao sam se kralju Aleksandru da ću, neokrnjenu i snažnu, ovu državu sačuvati za
njegovog sina. To se Ustavu zakleo i tročlani Krunski savet. Do časa ovoga, tu zakletvu
nismo izneverili“, opet se preznoji. „Od časa ovoga, u kovitlacu smo zlih sila, i spoljnih i
domaćih, iz koga ne nazirem izlaza. U Evropi i svetu nema nikog ko je za naše živote,
nezavisnost i slobodu. I svi oni, gurajući nas u ponor, govore da su nam saveznici i prijatelji.
Nemamo snage da izbegnemo njihove zagrljaje, a teško je proceniti koji je smrtonosniji.
Britanski i američki, ili rimski i berlinski, pa još i boljševički. Jednako je teško odupreti se i
nacionalnim, religijskim, ideološkim i mitomanskim tumorima u državi“, podiže sa stola
onaj list hartije i pogledom, prepunim i sramote i straha, pređe preko svih u sali.
„Iz ovog lavirinta, gospodo, ja ne umem, ne mogu, da pronađem izlaza, pa mi i savest i
čast nalažu da podnesem ostavku!“, uzdahnu i kao da neku stenu izbaci iz svoje utrobe.
„Svima se zahvaljujem na saradnji i odanoj službi Kruni“, ustade i pođe ka vratima.
„Nikako, nikako… Vratite se, preklinjemo vas“, sustignu ga neko od ministara, u opštoj
gužvi i vrevi ne videh koji ministar. Neko čak povuče kneza za rukav.
„Svaku riječ koju ste izgovorili, ja prihvatam i sasvim razumijem“, reče Vladko Maček,
kad se knez, umoljen od svih, vrati za svoj sto. „Vi, međutim, ostavku morate povući.
Morate, Vaše visočanstvo. Nemate pravo i ne smijete da napuštate kormilo države. Tko će,
ako se povučete, kormilariti? Nastupiće rasulo.“
„Tačno tako“, reče general Pešić, ministar vojni. „Vojska bez vrhovnog komandanta je
obična rulja.“
„Vaše visočanstvo, ako ne povučete ostavku, i ja, ovog trena, podnosim ostavku“, reče
predsednik vlade Dragiša Cvetković.
„Bez kneza namesnika nema ni Krunskog saveta“, reče profesor Radenko Stanković.
„Sve bi se urušilo u jednom danu“, reče dr Ivo Perović. „Visočanstvo, mi vas ne molimo,
mi vam naređujemo da ostavku pocijepate.“
„Evo, postupam po naređenju“, bezvoljno se nasmeši knez i pocepa tekst ostavke.
 ***
„Drag i dobar čovek, mudar, obrazovan, delikatan, ama nikakav“, kaže Danilo u našem
omiljenom restoranu u Skadarliji. „Pokazao se kao slabić, kao kukavica, kao pi… oprostite,
dame, neću zbog vas da tu reč izgovorim.“
„Zauzdaj svoj pogani jezik, lulašu“, dreknu Anica Puškina. „Popizdija čovik, ja ga
razumim, i ja san popizdila od svega.“
„Anice, ti smeš da popizdiš i da to kažeš i pokažeš, ali on ne sme. On mora da trpi i da se
bori, a ne da beži iz bitke.“
„Neka je knez, i on je čovik, ka i ja, ka i ti, lulašu. Njemu je svega priko glave. Nije on
kukavica. Ja virujem da se knezu i ne živi.“
„Ti si, kumo, veštica… pardon, proročica“, zagrlih Anicu, sedela je pored mene. „Znate li
šta je jutros rekao britanskom ambasadoru, kada mu je uručio novu poruku od Čerčila?“
„Kakvu poruku?“, upita Puška.
„Jugoslavije, samo privremeno, neće biti, ako uđete u rat protiv Hitlera, ali je više nikada
neće biti ako ne pristanete na tu žrtvu, jer će Nemačka ovaj rat da izgubi! To mu je Čerčil
poručio.“
„I šta je knez odgovorio?“, nestrpljiva je bila Anica.
„Prenesite vašem premijeru da bih voleo da se nisam ni rodio!“, citirah knežev odgovor.
„Alek bi tog Engleza isterao iz kancelarije“, reče Valentina.
„Zbilja, da je u kneževoj koži, šta bi danas činio kralj Aleksandar?“, upita Steva Puška.
„To niko ne zna, možemo samo da nagađamo“, reče Danilo.
„Danas bi“, umešah se u razgovor, „i Aleksandar, pri ovim okolnostima, pokušavao isto
što pokušava knez Pavle. Ali, da on nije ubijen, sadašnje okolnosti bile bi drukčije. On bi
sačuvao i osnažio Balkanski vojni savez.“
„Desna ruka, crna ruka, bela ruka, leva ruka!“, razgalami se, za stolom do našeg, neki
major, mašući sabljom. „Za koju ste ruku, koja je ruka naša?“, pita on.
„Crna ruka, samo crna je naša, gospodine majore“, odgovori mu jedan mladić.
„Bela, bela ruka“, uzvrati neko.
„Leva, leva, leva!“, začu se iza našeg stola.
„Evo Borke Srećozovke“, povika Steva Puška. „Borka, dođi ovamo“, maše joj novčanicom.
„Gde ste, dragi moji, odavno vas nije bilo“, grli nas ona.
„Bacaj pasulj, da vidimo hoće li biti rata“, kaže joj Danilo, a stolovi oko nas se utišaše.
Zaćutaše čak i harmonikaš i harmonika.
„Oko nas mračno, kod nas oblačno…“ pomera ona graške pasulja posute po našem stolu.
„Krivi krst i vatra… Ne vidim ni kad ni gde… suša, koji li je đavo, raspukla se zemlja… ne
naša, nije naša… Biće dobro, najbolje… vidim nekog sveca… Daj mi ruku, bolje se vidi na
dlanu“, reče Danilovoj supruzi Zori…

***
„I dalje me ovde niko važan i ne primećuje“, čitamo Danilo i ja depešu Milana Gavrilovića iz
Moskve.
„Ovejani je on rusofil, a i sovjetofil, dobro sam ga upoznao dok je bio direktor Politike“,
ruga mu se Gregorič. „Na depeši su i tragovi njegovih suza.“
 „Ignorišu me, iako znaju kakva su moja osećanja prema Rusiji“, nastavljamo da čitamo šta
poručuje njegova ekselencija. „Od stranaca saznajem Staljinove planove. Zvanično, Sovjeti
su za mir na Balkanu. Svojoj agenturi u Jugoslaviji, a to su komunisti, srpska crkva i mnogi
oficiri koji su apisovci, izdaju naloge da krenemo u rat protiv Nemaca. Staljin veruje da bi i
Turska zagazila u rat, sa namerom da sebi pripoji deo Bugarske, a Grčka se već tuče protiv
Musolinija. Hitler bi pobesneo i namignuo Staljinu da mu se pridruži u slamanju Turske,
prepuštajući Rusima moreuze i Carigrad, a Jugoslavija i Grčka bile bi nemački ratni plen…
Meni je ovaj plan Moskve dosta logičan, saglasan je sa ruskim interesima, a ne ugrožava
njihov sporazum sa Nemačkom. Ne krenete li, najhitnije, u pomoć Britaniji, sva imovina i
svi bankovni računi Jugoslavije u Sjedinjenim Američkim Državama biće blokirani! Ne
smete osramotiti slavu srpske vojske iz Velikog rata!“
Depeša je na memorandumu američkog predsednika, ali nema i Ruzveltovog potpisa.
Iz Berlina telefoniraju knezu. Predsednik vlade i ministar spoljnih poslova da odmah
dođu u Salcburg, na razgovor sa Hitlerom i Fon Ribentropom! Kod Nemaca nema tajnih
pisama i šifrovanih telegrama. Zapovedaju javno.

***
Nema čekanja. Ne sme ga biti. Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića do
Beogradske železničke stanice prati knez Pavle.
„Osećamo se, Visočanstvo, kao ovce koje idu vuku na klanje“, kaže Dragiša.
„Vrdajte, snalazite se kako znate i kako smo se dogovorili“, odgovori knez. „Ponavljam,
izbegavajte samo ovo dvoje. Da razbesnite Hitlera i da prihvatite naše pristupanje Trojnom
paktu.“

***
„Hitler rekao Cvetkoviću i Markoviću da je sa Jugoslavijom svršeno! Ako knez prihvati
njegove zahteve, Srbiji će biti zagarantovan status Slovačke. Ako odbije, Srbija će biti
uništena. Slovenija se pripaja Rajhu, Dalmacija i Crna Gora Italiji, Makedonija Bugarskoj,
Kosovo Albaniji, a Hrvatskoj, odbačenoj od Jadrana, pripašće Bosna i Hercegovina.“
Ovaj telegram stigao je na Dvor pre nego što su se vratili Cvetković i Marković.
„Majko moja, zašto si me rodila?!“, jaukao je knez Pavle. Nije mogao da prikrije da je
izvan sebe, šokiran, zaplašen i bespomoćan. Telefonira u Berlin ambasadoru Ivi Andriću.
„Iznenađen sam, Visočanstvo. Ne verujem da je istina to što čujem od vas… Možda Vlada
zna nešto više… Gospodine Vauhnik, Njegovo visočanstvo želi da vas čuje, preuzmite vezu.“
Knez pročita telegram.
„Vlado, meni je do plača. Zašto se smejete?“
„Vaše visočanstvo, smejte se i vi. Britanska podvala. Sa tom depešom upoznat sam još pre
dva dana… Mea culpa, mea culpa, trebalo je da vas na vreme upozorim.“

Vratili se Cvetković i Marković. Referišu knezu šta je bilo. On im pokaza britanski telegram.
Da ipak proveri ima li u njemu, makar i zrnce, istine.
„Budalaštine. Gole izmišljotine“, reče Dragiša. „I Hitler i Ribentrop bili su veoma ljubazni.
Samo je general Jodl bio neprijatan.“
„Otkud on na sastanku?“, upita knez.
 „Ušao je nakratko, predao nekakvu fasciklu Hitleru i, odlazeći, pecnuo nas dvojicu…
Rekao je: vi, moj fireru, Jugoslaviju tretirate kao neku primadonu.“
„Režirana, dogovorena provokacija“, osmehnu se knez. „Šta traže?“
„Da pristupimo Trojnom paktu… Nismo grubo odbili, ali nismo ni prihvatili… Hitler vas
poziva da, četvrtog marta u Berhtesgadenu, razgovarate sa njim.“
Kako to Dragiša izgovori, knez poskoči u stolici. Štrecnu se. I preznoji se.
„Zove samo mene?“
„Samo vas, Visočanstvo.“
„I šta još kaže?“
„Hitler kaže da do četvrtog marta, za tri sedmice, moramo da odlučimo. Ili ćemo sa
Nemcima, ili protiv njih! Treće ne postoji. Izbor je na nama.“

***
Krijući to i od predsednika vlade, knez šalje dr Vladislava Stakića u Rim, sa pismom za
Musolinija. Ja sam to pismo pročitao, a pročitaću i Stakićevu depešu iz Rima i knežev
odgovor, u čijem smo sastavljanju pomagali i Danilo Gregorič i ja.
Može li nam Italija pomoći, i kako, da ne priđemo Trojnom paktu?, pitao je knez.
Brzo je stigao Musolinijev odgovor. Italija može, i hoće, da nam pomogne, ako pristanemo
na neke „sitnice“.
„Potpišite sa nama strateški i čelični sporazum o prijateljstvu. Dozvolite našim trupama
da, iz našeg dela Dalmacije, prolaze vašom teritorijom do Albanije i Grčke. Znam, kneže, šta
Srbima znači Kosovo. I znam da su Albanci većina na Kosovu. Preselimo na Kosovo Hrvate i
Slovence iz Istre i Dalmacije, da osnaže tamošnje Srbe. Solun je vaš. Ja vam to garantujem.
Nije Jadran vaše more. Vaše mora biti Egejsko more. Ka jugu, ka Grčkoj, širite teritoriju
Jugoslavije. Ne brinite za Hitlera. On je pod mojom kontrolom. Ne sluša me samo Ribentrop,
ali slušaće i on. Počinili ste veliku grešku što ste uopšte sa Nemcima razgovarali i
pregovarali o bilo čemu. Nemačka nije vaš saveznik. Vaš saveznik je Italija. Sporazum sa
nama garantuje vam vojnu neutralnost.“
Danilo i ja sastavili smo ubojit i opširan nacrt kneževog odgovora. On nije bio zadovoljan.
Pisali smo ponovo. Knez nikada nije bio ni novinar, ni urednik. Priznajem, vešto i znalački,
redigovao je i skratio to što smo napisali.
„Naše prijateljstvo sa Italijom je nesporno i neupitno. Vaše ponude, nažalost, ne možemo
da prihvatimo. Prisilno preseljavanje stanovništva zločin je i u ratu. Ne nudite nam
jugoslovenski Zadar nego grčki Solun. Jadran je i naše more, a Egejsko pripada Grčkoj.
Britanci i Grci su i naši i vaši saveznici iz Velikog rata. Mi smo vojno neutralni, ali nisu
neutralna naša osećanja prema našim prijateljima. Mi ne želimo da nijedno prijateljstvo
preobrćemo u neprijateljstvo. Mi želimo i da neprijateljstva pretvorimo u prijateljstva. Zbog
toga pregovaramo sa Nemačkom i sa njom svestrano sarađujemo…“
Kurtoazne fraze na kraju kneževog odgovora neću da spominjem.
 Krajnja nužda

Berhtesgaden je čaroban bavarski gradić među alpskim planinama. Blizu je doskorašnje

nemačke granice sa Austrijom. Nedaleko, u mestašcetu Braunau, kraj reke In, rođen je Adolf
Hitler. U obližnjem Rozenhajmu rođen je njegov maršal Gering. Himler je svet ugledao u
bavarskoj prestonici, u Minhenu. U Bavarskoj je srce Rajha, a u Berhtesgadenu, tačnije u
Hitlerovoj rezidenciji na njegovom imanju Berghof, gde on čeka kneza, vode se najvažniji
razgovori i donose najdramatičnije odluke.
Za Hitlera je, na jednom planinskom vrhu, dva kilometra iznad Berhtesgadena, izgrađena
i monstrum-kuća, dvorac ispod kojeg su, u utrobi planine, liftovi, parkirališta za
automobile, hangari za manje avione. Mnogo je radnika poginulo, dok je, iznutra, to brdo
bušeno i minirano. Hitler se penje u taj dvorac kad priređuje terevenke za nacističke
glavešine, ili kad nekog stranog gosta hoće da impresionira i zaplaši. Kamin od mermera, u
toj monstrum-kući, poklonio mu je Benito Musolini.
Dobar je znak što sa knezom neće razgovarati na tom strašnom šiljku planine. Verovatno,
Hitler misli da je kneza dovoljno zaplašio na onoj vojnoj paradi u Berlinu. Ovako
razmišljam. Kažem to Danilu Gregoriču, a on samo zubima stiska lulu i vrti glavom.

***
Razgovor nije počeo onako kako je Hitler želeo. U nameri da iznenadi kneza i da ga zbuni,
sa sobom je doveo i Fon Ribentropa. Očekivao je da će Pavle, kao i u Berlinu, da sa njim
razgovara na nemačkom.
„Bude li vam, kneže, zatrebala pomoć, poslužite se vašim briljantnim engleskim, a
Ribentrop će mi to prevesti na nemački“, rekao je Pavlu.
„Poštovani rajhskancelaru, ja želim da govorim na svom maternjem jeziku, na
srpskohrvatskom“, iznenadio ga je knez.
„Imamo li prevodioca za knežev jezik?“, upitao je Ribentropa.
„Naravno, moj fireru, da imamo, ali ćemo morati sačekati dok on dođe.“
„Moj prevodilac je u ovoj rezidenciji, on je naš vojni ataše u Berlinu“, rekao je knez.
„Neka dođe“, promrmljao je Hitler.
Razgovor je, naravno, i sniman. Prepis, na nemačkom, koji sam dobio, u dosta čemu se
poklapa sa onim što će knez Pavle da saopšti na sednici vlade i Krunskog saveta. Razlike su
u jezičkim nijansama, i u tome što je knez prećutkivao mnoge detalje. Ne znam zašto. Zbog
toga što je te detalje smatrao nevažnim, ili zbog toga što je uvek bio škrt na rečima.
HITLER:
„Dobro došli. Prošla su već dvadeset i dva meseca od naših razgovora u Berlinu. Vi još
čekate saglasnost vašeg parlamenta, Britanije i vaših balkanskih saveznika za sporazum o
prijateljstvu sa Nemačkom.“
KNEZ:
„Kasnimo. To ćemo brzo da ispravimo.“
HITLER:
 „Ja ne kasnim. Moje trupe su u Mađarskoj, u Rumuniji, u Bugarskoj, Francuska je
sahranjena, a Britanija umire… Želeli smo sporazum sa Jugoslavijom, a postigli smo ga sa
Rusijom.“
KNEZ:
„Niste, čini mi se, sa Rusima potpisali sporazum o prijateljstvu, nego o nenapadanju.“
FON RIBENTROP:
„Prijateljstvo prema Rusima je u našoj odluci da ih ne napadnemo.“
HITLER:
„Komunisti su nam zakleti neprijatelji. I oni mogu sa nama, a vi ne možete. Čudno.
Iracionalno. Suludo. Najavili ste mobilizaciju. Protiv koga?“
KNEZ:
„Protiv potencijalnog agresora.“
HITLER:
„Ako nije tajna, koliko možete da imate vojnika pod oružjem?“
KNEZ:
„Više od sedam stotina hiljada.“
HITLER:
„Ne rasipajte uludo državni budžet i ne mučite tolike ljude… Uskoro će moje trupe biti u
Grčkoj. Sa svih strana ste opkoljeni. Birajte. Ili moj blic-krig, ili mi pružite ruku, priđite
Trojnom paktu.“
KNEZ:
„Čujem detonacije u daljini. Jesu li to britanske bombe?“
FON RIBENTROP:
„Vi se, očito, radujete. Vi još verujete u britansku pobedu.“
HITLER:
„To što čujete, bombe su komarci. Zaprašiću ih. Neće leteti još dugo.“
KNEZ:
„Englezi pružaju žilav otpor. Iznenadili sume.“
HITLER:
„I mene su iznenadili. Mora se priznati da su hrabri i žilavi… U samrtnom su ropcu, ali još
dišu. Još malo, dok se ne razvedri nebo nad Lamanšom. Spržiću tu zemlju.“
KNEZ:
„U svojoj istoriji, Nemci nisu imali vojskovođu kao što ste vi. Moja zemlja je mala da vam
se suprotstavi, sve i kada bismo to želeli. Mi to ne želimo. Zašto nam pretite?“
HITLER:
„Vi, dakle, moj poziv da budemo saveznici i prijatelji, da pristupite Trojnom paktu,
razumete kao pretnju?“
KNEZ:
„Napašćete nas ako ne pristupimo. To ste kazali. Pod kojim uslovima da pristupimo? To
niste kazali.“
HITLER:
„Garantujemo vam mir i jedinstvo Države. Garantujemo vam najpovlašćeniji status u
svim poslovima sa Nemačkom. Garantujemo vam i vojnu neutralnost. Vaši vojnici nam nisu
potrebni. Jedino želimo slobodan prolaz našim vojnicima i oružju, preko vaše teritorije,
železnicom, u zatvorenim vagonima. Moramo da spasavamo Musolinija u Grčkoj.“
 KNEZ:
„Spasavate čoveka koji se hvališe da je naslednik rimskih cezara i vođa Trojnog pakta.“
HITLER:
„Tako je. Upoznat sam sa vašim nedavnim pismom Musoliniju. Dobro ste mu odgovorili…
Neću ja u Grčkoj da spasavam njega, nego sebe od njegovih poraza i sramote. Meni je drag
grčki narod.“
KNEZ:
„Znam to. Volite grčku filozofiju, istoriju, njihove epove, divite se Sparti. Zašto ne
poštedite vašeg moćnog oružja taj mali i junački narod? Musolinijev poraz je samo njegov,
ne i vaš.“
HITLER:
„Razumem vas. Srbi vole Grke, a i supruga vam je Grkinja… Moram u Grčku, da oteram
Engleze.“
KNEZ:
„Nema u Grčkoj engleskih vojnika.“
HITLER:
„Ima. Dolaze. Ima i vaših, ali oni mi ne smetaju… I poslednjeg engleskog vojnika najuriću
iz Evrope… Poštujem Jugoslaviju, neću rat, nego pakt sa Jugoslavijom.“
KNEZ:
„Naša je želja: ni pakt, ni rat.“
HITLER:
„Sa nama ili protiv nas. Žuri mi se.“
KNEZ:
„Kud vam se žuri? Dobili ste sve što ste hteli.“
HITLER:
„Nisam još. Žuri mi se… žuri mi se da dotučem i sahranim Britaniju.“
KNEZ:
„Ne mogu, danas, ništa da odlučim. Ništa ne mogu bez saglasnosti Krunskog saveta i
vlade… Daj – te mi malo vremena.“
HITLER:
„Imate još tri sedmice. U Beču je, dvadeset i petog, potpisivanje. Ili ćete doći u Beč da
potpišete, ili ću ja, na tenkovima, doći u Beograd!“
KNEZ:
„Pakt ili rat! Ultimatum.“
HITLER:
„Razum ili katastrofa. Ja bih tako rekao… I još nešto, kneže. Odustajem i od zahteva za
prolaz naših trupa preko teritorije Jugoslavije! Dobro razmislite i mudro odlučite. Otvoreni
smo i za, eventualne, naše ustupke oko Soluna… Hvala vam. Prenesite moje pozdrave
kneginji Olgi…“

***
Sednica Krunskog saveta. Ćutanje je dugo i mučno. Kao da, njih trojica, sede oko mrtvačkog
sanduka. Pognuli glave, kašljucaju. Knez Pavle pripaljuje i treću cigaretu. Napokon, on
progovori.
KNEZ:
 „Sinoć sam vam podneo izveštaj. Noćas nisam ni oka sklopio. Priterani smo uza zid. Ne
želim da potpišemo. Smemo li, međutim, da odbijemo? I smemo li da otežemo sa
odgovorom? Da se nadamo nekom čudu?“
PROFESOR STANKOVIĆ:
„Meni se čini da nas Hitler podmićuje. Praktično, od nas traži samo potpis u Beču. Zaista
nas, kako reče Jodl, tretira kao neku primadonu, a sigurno nas i mrzi i prezire. Neka zamka
je u pitanju.
DR PEROVIĆ:
„U njegovu plemenitost ja ne vjerujem. Samo vjerujem da mu se žuri u veliku bitku, pa
mu rat s nama sad nije potreban. Kad okonča to što je naumio… Kad zgazi Britaniju, mi
ćemo mu biti dezert, šlag na torti.“
KNEZ:
„I ja se toga plašim, Ivo. Posle invazije na Britaniju, sva Evropa biće njegova. On tada,
uveren sam, neće čekati ni dana jednoga da ne zgazi i našu državu. Ali, ali…“
PROFESOR STANKOVIĆ:
„Recite to što ste hteli, Vaše visočanstvo.“
KNEZ:
„Strah me je i od moje iskrenosti. Da li će ili neće pasti Britanija, uzaludno je pitanje.
Hitler će krenuti preko Lamanša tek kad završi sa nama. Kad odemo u Beč i potpišemo, ili
kad on dođe ovamo. To mi je ponovio nekoliko puta… Vreme curi, moramo da odlučimo šta
ćemo.“
DR PEROVIĆ:
„Od rimskih pravnika pa do danas, poštuje se načelo krajnje nužde. Oprašta se svakome
ko učini nešto sramotno, čak i zločin se prašta ako se sprečava mnogo teži zločin ili bruka. I
pravno i moralno posmatrano, u krajnjoj smo nuždi, Vaše visočanstvo.
PROFESOR STANKOVIĆ:
„I u medicini je tako. Odsecamo i noge, ruke, sečemo i unutrašnje organe, radi spasavanja
pacijenta.“
KNEZ:
„Da, da… Moramo što moramo, a nastavićemo pregovore sa Nemcima. I konsultacije sa
prijateljima i saveznicima, kojih nemamo.“

***
Svratih i do redakcije. Niko me ne pita ništa. Znaju sve. Znaju i ono o čemu ne pišu. Sačekaše
me dve devojke. Simona i Dijamanta, odmah se predstaviše. Simona je ljupko pegava.
Dijamanta nosi naočari. Jevrejke. Studentkinje. Poslala ih Valentina.
„Molimo vas, zamolite kneza Pavla da dobijemo vize“, pruža mi Simona njihove pasoše.
„Zveri dolaze i ovamo. Moramo da bežimo.“
„Gde da bežite?“
„U Ameriku ili Rusiju, nemamo gde drugo.“
„U Rusiju? Kod Staljina.“
„Znamo mi da je tamo užasno. Ipak, u Sovjetskom Savezu ne ubijaju Jevreje, ne nosimo
žute trake oko ruku, ne zatvaraju nas u logore. Iz Poljske Jevreji beže u Rusiju.“
„Tamo jedino i mogu.“
 „U Ameriku želimo, ako može. Bile smo u američkoj ambasadi. I nas dve i još mnogi.
Ljubazni su, ali nam vize ne daju. Samo knez Pavle može da nam pomogne.“
„Ja nacističkim zverima ne padam u ruke. Čim dođu ovamo, ja ću se obesiti“, zaplaka
Dijamanta.
„Devojke drage, smirite se. Neće oni doći ovamo.“
„Hoće, samo što nisu stigli“, reče Simona. „Ko će da ih zaustavi? Mir je nemoguć. Nemci
mrze Srbe, a Srbi njih još više… Srbi i mi, Jevreji, teško ćemo postradati.“
„Samo Srbi i Jevreji? A ostali?“
„Ne znamo za ostale. Mi znamo samo šta se priča po Beogradu i na univerzitetu.“
Uzeh njihove pasoše. Dobiju li ili ne dobiju američke vize, pasoše će im vratiti Valentina.

***
Pišem uvodnik o nacistima i o nacizmu. Pišem smeteno, ne znam mnoge činjenice. Ne znam
ni šta je nacizam. Naci je skraćenica od naziva Hitlerove partije. Nacionalsocijalističke
partije. To je nacionalna partija koja hoće da sjedini sve Germane, piše u Hitlerovoj knjizi
Majn Kampf. Germani su arijevci, odabrani narod. Prapostojbina im je u drevnoj Persiji.
Arijevsko pleme bilo je elita ondašnjeg sveta, dosta pre Nojeve barke, Mojsija i Hrista.
Arijevci, predvođeni firerom, moraju zavladati današnjim svetom i vladati, najmanje,
hiljadu godina. Arijevci su iznad drugih ljudi, oni su nadljudi. U njihovom carstvu ne mogu
živeti ni loši Germani. Bogalji, komunisti, genetski bolesnici i slabići, homoseksualci. Iz
brakova između najboljih, rađaće se još bolji Nemci. Najveći neprijatelji su im Jevreji i
komunisti. Slovenski narodi, a pre svih Poljaci i Rusi, niža su rasa i najveća prepreka
svetskoj hegemoniji arijevaca. Jevreji su zli po rođenju. Od njih potiču sve nesreće. Sloboda,
jednakost, bratstvo! Oni su tvorci i tog, dekadentnog, pokliča francuske buržoaske
revolucije. Proleteri svih zemalja, ujedinite se! I taj, komunistički otrov je od Jevreja. Povrh
svega, Jevreji su šverceri i lopovi. I lažovi. Nisu oni, nikada, bili „odabrani Božiji narod“.
Falsifikovali su i Stari zavjet. Ne mogu da postoje dva odabrana naroda, dva arijevska
plemena. Jedini arijevci su Germani. I Hristos je iz tog plemena… Arijevci su socijalisti čija
su pesnica i germanski radnici, i seljaci, i vojnici, i pisci, i naučnici. Svi, kao jedan. Nema
partija i podela. Firer je vođa i zakletva svih. Jevreji i komunisti su korov civilizacije.
Istrebiti, istrebiti!
Zaneh se u pisanju i u svom sumnjivom znanju. Skrenuh u drugom smeru. Antisemitizam
je, isključivo, antijevrejstvo. I Arapi su semiti, ali njih, vekovima pre Hitlera, nisu proganjali,
proklinjali i na lomačama spaljivali ni u Španiji, ni u Engleskoj, ni u Francuskoj, ni u Rusiji.
Mete i žrtve hrišćanskog sveta bili su samo Jevreji. U Španiji je svak mogao i da ubije
Jevrejina ako bi ga zatekao da pije crno vino. Ne znam zašto govorimo da je crno, kad
znamo da je crveno. To vino je Hristova krv koju su prosuli Jevreji. Kroz tu kapiju Hitlerov
antisemitizam je ušao u Nemačku. Ovo što se danas dešava u toj zemlji, i ono što će se tek
desiti, repriza je zločina hrišćanske Evrope. Jevreja, odavno, gotovo nema ni u Španiji, ni u
Britaniji. Inkvizicija nije rođena u Berlinu. Antisemita je bio čak i Fjodor Dostojevski… Tekst
nisam dovršio. Prvi put otkako sam novinar, potražio sam savet od cenzora. Od kneza
Pavla. Pročitao je, pažljivo, svaku reč. Tri puta, čini mi se.
„Molim vas, Luka, nemojte da ovo objavite“, rekao je. „Sve je istina, ali ne smemo, ne
smemo“, spustio je ruku na moje rame.
 ***
Specijalni kurir donese poruku iz Berlina.
„U najvećoj tajnosti, dvesta nemačkih divizija kreću na istok. Hitler odobrio plan
Barbarosa. Iznenadni napad na Sovjetski Savez biće krajem maja. Udariće mučki. Elitna
pešadija, tenkovi, avijacija, munjeviti prodor. Pre zime hoće da uđu u Moskvu. Pouzdano, ne
sumnjajte. Hitler još nije potopio Britaniju, a sprema pohod na Rusiju. Najveća i najrizičnija
ratna avantura je pred Rajhom. Možda je ovo neka mala šansa za nas. Mi smo kamen u
njegovoj ruskoj cipeli. Pokušajmo da vrdamo, ako je ikako moguće. Da odobrovoljimo i
umilostivimo Hitlera da taj kamen iz svoje cipele ne uklanja ni paktom ni ratom sa nama.
Da je Stojadinović premijer, šanse da uspemo bile bi veće, čak i realne. Žale za njim.
Sumnjaju i u kneza i u Dragišu. Vidovnjak.“
Za svaki slučaj, potpisao se kao Vidovnjak. Da zavara nemačku istragu, ako saznaju za
pismo.

***
Poruka je uručena knezu u trenucima kada je Milan Stojadinović prelazio jugoslovensko-
grčku granicu. Kao da je teški razbojnik, noć pre toga izveden je iz zatočeništva, iz one kuće
na Ilidži, ubačen u policijski auto i, tajno, uz tajnu pratnju, odvezen do granice sa Grčkom.
Tu su ga preuzeli britanski agenti i nekud odveli.
Iz Londona je naređeno knezu Pavlu da Milana razreši funkcije premijera. Iz Londona je
knezu Pavlu naređeno da ga, iz Beograda, skloni na Ilicu, u kućni pritvor. Bez istrage o
krivici, bez suđenja, bez ikakvog objašnjenja. Iz Londona su naredili knezu da sužnja preda
njima. Kao engleskog ratnog zarobljenika ili razbojnika koji je počinio neke teške zločine
protiv britanske krune.
Knez je, bespogovorno, izvršavao engleska naređenja. Kao da nije suveren svoje države,
nego sužanj Britanije, i kao da i nema države koju on vodi.
Ovo knezu Pavlu ne može biti oprošteno. Nikada. Stidim se i sebe. Ništa ne napisah za
novine koje uređujem. Umirujem savest time što ovo pišem za Dnevnik koji niko neće
pročitati. Ništarija sam, eto, zarad „višeg interesa“. To je, sigurno, i opravdanje kneza Pavla.

***
Pred restoranom Ruski car, umalo se ne sudarih sa profesorom Slobodanom Jovanovićem.
U zimskom kaputu, zamišljen, pognuo glavu, gleda u kaldrmu.
„Izvinite, profesore“, rekoh mu, kad zakačih nogom njegov štap.
„Molim, molim… Pa to ste vi, Mesečino. Podne je, avi šetate… Niste niu redakciji ni na
Dvoru.“
„Idem, pravo da vam kažem, da kupim neke zimske cipele.“
„Cipele? Čizme, Mesečino! Vojničke čizme“, poče da se smeje. „Plašim se da rat nećemo
izbeći.“
„A možemo li ga izbeći, profesore?“
„Možda smo i mogli. Imali smo keca u rukavu, ali ga isporučismo Britancima.“
„Mislite na Milana?“
„Izvinite, hladno je i žurim. A požurite i vi, kupite čizme“, reče on.
 ***
Saznanje da će Rajh, ubrzo, krenuti na Rusiju, prosleđeno je u Moskvu, Vašington i London.
Uz, takođe tajno, kneževo pitanje njima svima: Mogu li nam pomoći, i kako, ako se odlučimo
za rat?
Ambasadori tih zemalja dolaze na Dvor i donose odgovore. Prvi je stigao sovjetski
ambasador Viktor Andrejevič Plotnjikov. Sa svojim sekretarom i prevodiocem. Knez, naš
prevodilac i ja pozdravismo se sa gostima. Preskačem kurtoazno ćaskanje, koje ne potraja
dugo.
KNEZ:
„Iako ste tek nekoliko meseci u Beogradu, vi ste se, ekselencijo, mogli uveriti u dubinu i
trajnost istorijskih osećanja Jugoslovena prema velikom i bratskom ruskom narodu. Ta
naša osećanja uvek su bila i naročita nada u pomoć Rusije, kad god bi nam ta pomoć
zatrebala. Tim pre što smo, uvek, imali iste neprijatelje. I prijatelje, naravno… Pred mojom
državom i narodom su teški izazovi. I pred Sovjetskim Savezom su slični izazovi. Možete li
nam pomoći? I možemo li pomoći mi vama?“
AMBASADOR:
„Hvala vam, Visočanstvo, na tim toplim rečima. Zahvaljujući mudrosti genijalnog druga
Staljina, Sovjetski Savez danas niko ne ugrožava. Mi verujemo da je to trajno stanje. Mi sve
pratimo i analiziramo. Dobili smo, ne samo od vas, dojave da se Nemačka sprema za rat sa
nama. Drug Staljin smatra da su to provokacije. Nedobronamerna podmetanja. Drug Staljin
zna da su Nemci narod koji poštuje i datu reč i potpisane sporazume… Mi smo, ipak,
oprezni. Svako pravilo može da ima svoj izuzetak.“
KNEZ:
„Kako to da razumemo?“
AMBASADOR:
„Nije isključeno, nije sasvim isključeno, da Hitler prekrši sporazum sa nama. Njegov rat
sa Britanijom, moguće i sa Amerikom, u našem je najvećem interesu. Ruzvelt je, nažalost,
mudar i oprezan. Neće da ratuje. Britanija neće moći još dugo da izdrži ako ne bukne rat na
Balkanu, a balkanskog fronta protiv Rajha ne može biti bez Jugoslavije!“
KNEZ:
„Molim vas, ekselencijo, da budete sasvim iskreni i jasni. Da li, dakle, drut Staljin od nas,
jugoslovenske ruske braće, očekuje da uđemo u rat protiv Nemačke? Da li to tražite od
nas?“
AMBASADOR:
„Nipošto, Vaše visočanstvo. Vaša država je suverena država. Vi, a ne drug Staljin, ne
Sovjetski Savez, odlučujete šta ćete i na koju stranu. Drug Staljin vam samo poručuje da je
otvaranje balkanskog fronta u najvećem interesu Sovjetskog Saveza i vašeg, kako i sami
kažete, bratskog ruskog naroda.“
KNEZ:
„Sovjetski Savez ima ugovor o nenapadanju sa Hitlerovom Nemačkom. Može li, hoće li,
Sovjetski Savez da sklopi vojni savez sa Jugoslavijom? Mi taj savez želimo i nudimo. Takav
savez otklonio bi od Jugoslavije napad Nemačke, a otklonio bi i napad Nemačke na Sovjetski
Savez. Hitler se ne bi usudio da ratuje na tri fronta istovremeno. Britanskom, sovjetskom i
jugoslovenskom.“
 AMBASADOR:
„Očekivali smo takvu vašu ponudu. Mi ne možemo da je prihvatimo. Mi ne želimo, i
nećemo, da provociramo Nemačku.“
KNEZ:
„Vi ne želite da provocirate Nemačku, nego želite da Jugoslavija pokrene balkanski rat
protiv Nemačke?“
AMBASADOR:
„Grci ratuju, a Jugoslavija i Turska miruju. Kralj Aleksandar je, koliko se sećam, sklopio
vojni savez sa Grčkom i Turskom.“
KNEZ:
„Možete li nam, za sedam dana, najduže za sedam dana, isporučiti stotinu bombardera,
dvesta lovaca, pet hiljada vaših haubica?“
AMBASADOR:
„Zahtev je iluzoran. Nećemo da izazivamo Nemce. A i da hoćemo, kako da vam to sve
isporučimo? Kuda? Vas je Hitler opkolio.“
KNEZ:
„Da li nam, draga braćo, osim rata i naše pogibije za vaše interese, išta drugo nudite?“
AMBASADOR:
„Naravno da nudimo. Hitan, najhitniji, sporazum o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom.“
KNEZ:
„Hvala vam, ekselencijo. I taj sporazum, i to ništa, mi prihvatamo.“

***
Američki odgovor saopštio je Artur Lejn. Razgovor nije trajao duže od dvadesetak minuta.
Opet izbacujem sve što je suvišno.
KNEZ:
„Silna Amerika, u koju se uzdamo, odbija Čerčilove svakodnevne vapaje da objavi rat
Nemačkoj. Vaša moćna i nama draga država je vojno neutralna, a nama poručuje da to ne
smemo da budemo. Zašto, ekselencijo?“
AMBASADOR:
„Amerika će, Visočanstvo, odlučiti ishod ovog rata. Amerika je odlučila i ishod onog rata,
u koji je ušla tek sedamnaeste. Verujem da to Srbi znaju i pamte.“
KNEZ:
„Naravno da pamtimo. I naravno da znamo da je pobeda tamo gde bude vaša velika
država. Simbol demokratije i slobode. Zašto, odmah, ne pomognete Britaniji? To bi bila i
najveća pomoć nama.“
AMBASADOR:
„Mamimo her Hitlera u zamku. Mi Britaniju pomažemo oružjem, brodovima,
podmornicama, avionima. Mi hoćemo da se on, besan zbog nemoći da slomi to ostrvo, zaleti
na novi plen. Na Rusiju. Na boljševičku Rusiju, koja nam nije draga, ali u kojoj će on polomiti
zube. Visočanstvo, protivnici smo komunizma i komunista, ali mi ćemo pomoći sovjetskoj
Rusiji.“
KNEZ:
„Ekselencijo, to ohrabruje. Ali, ako mi, odmah, kao što gospodin predsednik od nas
zahteva, krenemo u rat protiv Rajha, moje države ubrzo neće ni biti. Strašna odmazda
sručiće se na nas, pre svega na Srbe i Jevreje. Kad Amerika slomi Hitlera, mi ćemo biti
ruševina.“
AMBASADOR:
„Sve je kako kažete, Visočanstvo. Ali, kad nacizam bude u grobu, odlučivaće se o
vaskrsenju onih koji su bili protiv Hitlera, a ne sa njim. Ovo ne smete da zaboravljate. Protiv
Hitlera, odmah, pa ma koja žrtva i tragedija da su u pitanju.“
KNEZ:
„Isporučite nam oružje koje tražimo. Odmah.“
AMBASADOR:
„Najpre rat Nemačkoj, pa američka podrška i oružje. Žrtvujte se, kao i u onom ratu, da
biste bili feniks, da biste vaskrsnuli i zadobili divljenje čitavog sveta.“
KNEZ:
„Da nas, dakle, ne bude, da bi nas bilo? Strašan izbor, ekselencijo.“
AMBASADOR:
„Manje strašan od izbora da vas bude, a da vas ne bude. Ne zamerite na iskrenosti.“
KNEZ:
„Ne zamerite ni vi. Hvala vam… Uzgred, molim vas da izdate vize ovim dvema
studentkinjama, Jevrejke su i moji porodični prijatelji“, pruži mu pasoše Simone i
Dijamante.

***
Britanski ambasador Ronald Kembel došao je kao u svoju koloniju. Da naređuje.
KNEZ:
„Divimo se otporu Britanije. Kad ubrzo Hitler zagazi u Rusiju, Britaniji će biti mnogo
lakše. On bitku na dva fronta ne može da izdrži.“
AMBASADOR:
„Tajne depeše o napadu na Sovjetski Savez nemačka su podvala, koju ste i vi prihvatili.
Zlo ne udara na zlo, nacisti na boljševike. To je mamac da mi poverujemo, da zadremamo,
da se opustimo. Mi smo, danas, jedini ratni protivnik Rajha. Mi smo njima jedina meta.
Napad na Rusiju je izmišljen u Berlinu. Otvaranje balkanskog fronta je, zaista, šekspirovsko
pitanje. Biti ili ne biti? Uđite, bez oklevanja, u rat i bićete nagrađeni.“
KNEZ:
„Ko će nas nagraditi i čime?“
AMBASADOR:
„Bićete nagrađeni našom i američkom pobedom. Ne budete li, odmah, uz Britaniju, vas
neće biti kad pobedimo.“
KNEZ:
„Pomoć tražimo od vas. I u oružju i u vašim trupama.“
AMBASADOR:
„U oružju? Ono je potrebno i nama. U našim trupama? Nemamo ih.“
KNEZ:
„Šta imate? Šta nam dajete?“
AMBASADOR:
„Dajemo vam najveću moguću pomoć. Istinu da, danas, Velika Britanija, sama u celom
svetu, vodi rat protiv Hitlerove Nemačke. Zahtevamo da i vi uđete u taj rat. Odmah.“
 KNEZ:
„Sa svih strana smo opkoljeni. Uđemo li u rat, a Britanija, kao što rekoste, ne može da
nam pomogne, ni svojom vojskom ni oružjem, mi ćemo biti poraženi i surovo kažnjeni.“
AMBASADOR:
„Budite poraženi… Britanija će dobiti ovaj prokleti rat. Britanija i Amerika krojiće mapu
nove Evrope, ali ne u francuskom Versaju… Rat Nemačkoj, odmah, balkanski front, odmah,
ili vas na toj, britanskoj mapi Evrope neće ni biti.“
KNEZ:
„Nas neće, plašim se, biti ni ako ispunimo to što tražite. Da skočimo u provaliju!“
AMBASADOR:
„Bio sam jasan. Skočite u provaliju!“ KNEZ:
„I ja sam bio jasan. Hvala vam. Prenesite naše pozdrave i pobedničke želje Njegovom
kraljevskom veličanstvu i premijeru Čerčilu.“

***
Mnogi „važni ljudi“, kako ih naziva Steva Puška, dolaze kod kneza. Zove ih da ga posavetuju.
Dolaze, odlaze, dolaze… kao na pokretnoj traci.
„Stiže patrijarh Gavrilo. Želite li, Luka, da prisustvujete razgovoru?“, pita me knez.
„Ne želim, Visočanstvo.“
„Neki je razlog lične prirode?“
„Nije. Što da slušam, kad znam, unapred, šta će da kaže. Kosovski zavet, Lazareva sveta
žrtva… Smrt je vrhovna vera naše crkve.“

***
Slušam, napeto, i zapisujem razgovor profesora Slobodana Jovanovića i kneza. Razgovor?
Profesor je držao predavanje, a knez bi samo odgovorio na poneko pitanje, i to kratko.
„Sretoh, Visočanstvo… kada to beše, juče ili prekjuče, ovog našeg Mesečinu“, osmehnu mi
se. „Posavetovah ga da kupi vojničke čizme. Ne vidim, zaista, kako da rat izbegnemo. Našu
propast, pravilnije kazano. Pravno, nema ničeg u nemačkom zahtevu što moramo da
odbijemo, jer oni ništa i ne zahtevaju. Nema ni vojne klauzule. Suštinski, našim potpisom u
Beču mi i ne pristupamo Trojnom paktu. Ostajemo i neutralni i suvereni. Takvu privilegiju
nisu dobili ni Mađari, ni Rumuni, ni Bugari. Niko. Samo prividno, ova plemenitost Hitlerova
prema nama i sumnjiva je i nelogična. Idu na Ruse. Rat sa nama još je enigma za njih. Dobro
pamte kakvi su Srbi vojnici. I kako su se i Srbi, i Slovenci, i Hrvati, i naši muslimani, u vojsci
Austrougarske, klali sa Italijanima na Soči i Pijavi. Pamte i Aleksandra, i Mišića, i Stepu, ali i
feldmaršala Borojevića… Zaziru od nas, kao što vuk zazire od ježa. Da li ste, u razgovorima
sa Hitlerom, stekli ovakav utisak?“
„Jesam, na trenutke, iako je on to vešto krio.“
„Nemci veruju da će Rusiju slomiti brže nego što su slomili Francusku. Ipak, pribojavaju
se da i ne mora da tako bude. Rusija je Rusija. Krupan zalogaj i još veća tajna. Pamte i
Napoleona i Kutuzova. Moskvu u posedu Francuza, pa rusku armiju u Parizu… Moraju da
požure. Planiraju da napadnu u maju. Rat sa nama mogao bi da iskomplikuje Barbarosu.
Zato nas podmićuju. Mnogo im je važno da budemo mirni, a da, samo formalno, budemo uz
njih.“
„Slažem se“, reče knez.
 „I ja se, Visočanstvo, slažem sa vašom procenom da nismo spremni za rat. Na nesreću
našu, još manje smo spremni za realnost, za razum, za bečki potpis koji nas ne košta ništa.
Ogromna većina naroda… zapravo, ogromna većina Srba je za otpor. Čuli ste govor
predsednika Ruzvelta. Samo što nije objavio rat Nemačkoj. A mi – pod skute Hitleru. Tako
pričaju seljaci na beogradskim pijacama, narod po bircuzima i mehanama, studenti,
srednjoškolci, oficiri naši, vojnici… Mesečino, da li je ovakvo raspoloženje u narodu?“
„Takvo je, gospodine profesore… Moj otac je seljak, došao da me poseti. I kaže mi: Neka
košta šta košta, ali ne smemo da se obrukamo!“
„To smo mi, Visočanstvo. Inadžijski i bezglavo, hoćemo na Hitlera. A naši ministri, naša
propaganda, naša štampa, nisu kazali narodu šta će biti, šta mora biti, ako ne potpišemo.
Bugari i Rumuni su razumniji od nas. Mesecima su vodili javnu kampanju za pakt sa
Nemačkom, i sve je prošlo mirno.“
„Poštovani gospodine profesore, i moj otac se pokolebao kad sam mu sve objasnio“,
rekoh mu.
„Visočanstvo, našom krivicom nismo pripremljeni za mir. Ovde svi mudruju, filozofiraju,
morališu, a istinu zaobilaze. Od takvih mudreša draže su mi budale, kako je govorio Laza
Kostić. Za propagiranje istine, za edukaciju naroda, sada je kasno. Sutra je, kažete, sednica
vlade. Sutra se odlučuje, a posle toga se ide u Beč.“
„Šta mi savetujete?“, upita knez.
„Mnogo pušite, Visočanstvo. Potamneli ste u licu. Pretvarate se da ste mirni. Izolovani ste
od naroda, od vojske, skrivate da steusamljeni… Ne zamerite, vaša narav nije za mač, iako
volite da mač pripasujete. Niste Aleksandar. On bi podviknuo. On bi zašao u narod, u
kasarne. I on se savetovao, ali je naređivao, predvodio. Za svoja uverenja zalagao je i
sopstvenu glavu.“
„Moj brat bi, znači, odbio Hitlera?“
„Nisam to rekao i ništa slično nisam ni pomislio. Mudro bi vagao i odvagao, kao i Vaše
visočanstvo, a onda bi svi, hteli to ili ne, morali da njegovu odluku slede i poštuju. Kad se,
Visočanstvo, mora voditi nepopularna spoljna politika, onda unutrašnja politika ne sme biti
haotična. Kod nas, nažalost, nema ni čvrste vlasti, ni državnog jedinstva, niti ikakvog reda.“
„Da, da… sve je u rasulu. Nikakav sam, gospodine profesore“, reče knez.
„Malodušnost nije saveznik, Visočanstvo. Svet je u rasulu, Evropa je u rasulu. Adolf Hitler
je pred najvećim rasulom. Nemci su čudni. U politici, u nauci, u ratu. Sve pažljivo pripreme,
ali su im, često, polazne teze apsurdne. Rat sa dve sile, Britanijom i Rusijom, a ubrzo i sa
Amerikom, jama je koju su Nemci za sebe iskopali. Naš potpis u Beču biće privremen. Samo
što će se osušiti mastilo, nemački Rajh skrenuće ka provaliji.“
„Hitlerova provalija je još daleko, a naša je pred nama“, ustade knez Pavle, da se pozdravi
sa akademikom Slobodanom Jovanovićem. Iznenada, seti se nečega, iz džepa izvadi tekst
Čerčilovog telegrama ambasadoru Ričardu Kembelu. „Pročitajte, profesore.“
„Zaboravio sam naočari. Mesečino, pročitajte mi vi.“
„Gnjavi, muči, ujedaj kneza Pavla, njegove ljude, vojne komandante! Moramo ih uterati u
rat!“, pročitah dosta glasno…

***
Noć uoči sednice vlade, u svojoj kući, uključim radio i slušam Bi-Bi-Si. Britanska stanica, a
jezik srpski.
 „Posebno se obraćamo srpskim vojnicima, oficirima, sveštenicima i omladini. Srbi, vi ste
heroji iz Velikog rata. Srbi, Grci se bore, a vi spavate. Srbi, ko to vas, junake, vuče u zagrljaj
Adolfu Hitleru? Srbi, pozivamo vas da ne izneverite tradiciju Kosova i cara Lazara. Nije
kasno. Još nije kasno, junački Srbi. Odaberite carstvo nebesko, a ne carstvo zemaljsko, jer je
ono prolazno i truležno!“

***
Fon Ribentrop javlja Fon Herenu, ambasadoru u Beogradu:
„Prenesite toj gospodi da ih čekamo u Beču. Japanci su stigli. Nema odlaganja.“
Knez Pavle sa tom porukom upoznaje članove vlade, dvojicu namesnika i sve ostale
prisutne. Zaigra mu grč na levom obrazu. Puši. Čeka da neko nešto kaže.
FRANC KULOVEC, ministar bez portfelja:
„Da li ćemo, izvan svake sumnje, biti napadnuti ako ne odemo u Beč i potpišemo?“
DRAGIŠA CVETKOVIĆ, predsednik vlade:
„Hoćemo, izvan svake sumnje.“
VLADKO MAČEK, potpredsednik vlade:
„Možemo li se Hitleru vojno odupreti, koliko dugo i po koju cijenu?“
PETAR PEŠIĆ, ministar vojni:
„Imamo svega pet stotina aeroplana, stotinak tenkova, isto toliko protivtenkovskih
topova. Najgore stojimo sa municijom. Nedostaje nam blizu milion granata za poljske i još
više za brdske topove. Imamo pod oružjem, koje je slabije od nemačkog, dvadeset i sedam
divizija, a branimo front dugačak oko tri hiljade kilometara… Vrlo brzo, Nemci bi ovladali
severom zemlje i zauzeli savsku i dunavsku niziju, kao i Ljubljanu, Zagreb i Beograd. Sa
Jadrana bi krenuli Italijani, sa severa Mađari, sa istoka Bugari… Vojska bi morala da se
povuče u planine Bosne i pruža otpor, ali ne duže od nekoliko nedelja.“
VLADKO MAČEK:
„Naša katastrofa nije razumna alternativa. Potpišimo. Pa, praktično, Nemci od nas ništa
ne traže, niti šta gubimo.“
PROFESOR RADENKO STANKOVIĆ, namesnik:
„Ne traže ništa, osim našeg obraza… Možemo li, nešto razmišljam, da se odlučimo za
simbolični rat?“
PETAR PEŠIĆ, ministar vojni:
„Stari sam vojnik, a prvi put čujem za simbolični rat. Šta je to?“
PROFESOR STANKOVIĆ:
„Možemo li da pronađemo nekog našeg De Gola, koji bi se, sa oko stotinu hiljada vojnika,
sa kraljem, trojicom namesnika, sa ministrima i državnom blagajnom, probio u Grčku? I da
odatle, kad dođe trenutak, sa zapadnim saveznicima ponovimo naš podvig iz Velikog rata.“
DRAGIŠA CVETKOVIĆ:
„Gospodine namesniče, to je neizvodljivo, a bilo bi, oprostite, i nečasno. Prepustiti narod i
državu neprijatelju, a spasavati samo kralja i vladu.“
ALEKSANDAR MARKOVIĆ, ministar spoljnih poslova:
„Britanija je hvalila Hitlera, uzdizala ga, a sada gospodin Čerčil zahteva da Britaniju brani
životima Jugoslovena. Mnogo je inteligentan taj Englez.“
IVAN ANDRES, ministar trgovine:
„Čerčil je poluenglez. Majka mu je Amerikanka, a otac mu je bolovao od sifilisa.“
 DRAGIŠA CVETKOVIĆ:
„Ne odlučujemo, gospodo, o gospodinu Čerčilu i njegovim roditeljima. Odlučujemo…
znate o čemu odlučujemo… Da li još neko želi da govori? Ne želi. Onda da glasamo. Ko je za
to da Kraljevina Jugoslavija u Beču pristupi… znate čemu, kome i zašto da pristupi. I pod
kojim uslovima da pristupi… Hvala vam. Da li je neko protiv? Niko… Da li je neko uzdržan?
Niko… kako niko? Visočanstvo, vi niste digli ruku ni za, ni protiv, a niste ni uzdržani.“
KNEZ PAVLE:
„Osećam se, gospodo, kao da sam umro.“
Sednica je završena u tišini. Zlokobnoj, kako mi se čini. Za šta bih, pitam se, ja podigao
ruku? Da li je vlada glasala za sramotu? Ima li, i može li biti veće i sramote i državnog
zločina od odluke koja bi bila moralna, a otvorila bi kapije smrti i samouništenja? Ne znam,
ne znam, a znam.
 Dvorac Belvedere

Danilo Gregorič i ja smo konkurenti, često i politički protivnici, a bliski prijatelji. Kod nas su
retki slični slučajevi prijateljstva koje bi trebalo da bude neprijateljstvo. Doktor prava,
fanatični Jugosloven i antikomunista, piše udarne kolumne u Vremenu, listu čiji je vlasnik
brat Milana Stojadinovića. Moja supruga Valentina strepela je od kraha naših druženja sa
Gregoričima, Danilom i Zorom, kada sam u Jugoslaviji otvoreno podržao protivnike
generala Franka u Španiji, a naročito kada sam svojim perom, kao kopljem, probadao
Stojadinovića.
„Tebi je, Mesečino, sve dopušteno, jer imaš dušu i kad nemaš glavu“, rekao mi je.
Prisećam se mnogih naših razgovora i sporenja dok ovo pišem u vozu koji od Beograda,
preko Budimpešte, klopara ka Beču. Noć je, a mart dvadeset i peti, četrdeset i prve.
I Danilo je u ovom vozu, ali nije u mome kupeu. On je u luksuznom vagonu, u kome su i
predsednik naše vlade Dragiša Cvetković, i šef diplomatije Aleksandar Cincar-Marković.
Kad svane i voz pristigne na Bečku železničku stanicu – Kraljevina Jugoslavija pristupiće
savezu sa dželatima iz Španije, razmišljam i preznojavam se. A ja, Luka Mesečina, idem u
Beč, idem u te svatove. Duša, koju uvek imam, kako mi onda reče Danilo, tera me na plač, a
glava, koje ni ove noći nemam, ne zna šta da srcu kaže. Ne može moja glava da pronađe
ništa, baš ništa, što bi dalo za pravo sramoti koja me razdire, a ne može ni da, kao nužnost,
prihvati ono što, kako god merim, mora biti prihvaćeno.
Prisetih se nečega, što moram da zapišem. Tek što su Krunski savet i vlada odlučili da
pristupimo savezu sa Nemačkom, Italijom i Japanom, u Dvor je, sav zajapuren, stigao jedan
general u plavoj uniformi avijatičara i ušao kod kneza. Upao je, učinilo mi se, bez najave, jer
su sa knezom još bili potpredsednik vlade Vladko Maček, ministar vojni Petar Pešić i Danilo
Gregorič. Za tim generalom, posle kraćeg oklevanja, ušao sam i ja.
„Vaše visočanstvo, prenosim vam upozorenje dosta generala i mlađih oficira da se
sramna i tragična odluka koju ste doneli, odmah suspenduje!“, govorio je stojeći.
„Alea iacta est“, odgovori mu knez, na latinskom..
„Ne razumem šta kažete.“
„Kocka je bačena, gospodine generale.“
„Vojska to ne prihvata i vojska će da deluje, jer su čast i…“
„Vaše visočanstvo, molim vas da, odmah, naredite hapšenje ovog buntovnika!“, skoči
ministar vojni. „Sram da vas bude… Skinite uniformu, vi niste general nego obična baraba!“
„Oprostite, niste me dobro razumeli ili se nisam pravilno izrazio. Samo sam želeo da
prenesem kakvo je raspoloženje…“
„Napolje!“, dreknu general Pešić, a general u plavoj uniformi zagleda se, molećivo, u
kneza, ali on ćuti…
„Ne brinite, Visočanstvo“, reče Vladko Maček kad general izađe. „Pučisti nikada ne
najavljuju puč.“
„Ko je on?“, upitah Danila.
 „Nije moguće da ne znaš ko je on. Dušan Simović, kragujevačka budaletina i britanski
najamnik, komandant vazduhoplovstva… komandant tvom sinu, Mesečino.“
„Molim vas, Visočanstvo, da onu barabu smenite“, reče general Pešić. „Nedopustivo,
skandalozno. Doći kod vrhovnog komandanta i uručiti mu ultimatum… Smena i hapšenje, i
to odmah.“
„Njegov vrhovni komandant je u Londonu, gospodine generale“, reče Danilo. „Znam
Simovića. Mason i crnorukac. Plitkog je znanja i pameti, a zec, kukavica… Oprostite,
Visočanstvo, ali nešto se kuva, o tome vas obaveštavam odavno, ali vi samo odmahnete
rukom i kažete da su to glasine.“
„Glasine britanskih i sovjetskih službi, gospodine Gregoriču“, odgovori knez.
„I Nemci znaju da se kuje zavera. Fon Heren mi je rekao još pre tri sedmice, a ja vam
odmah preneo, da general Borivoje Mirković okuplja zaverenike, uglavnom majore i
kapetane, i da to čak čini javno. U jednom restoranu u Zemunu, drao se da će on biti novi
Apis, a vi Aleksandar Obrenović. Odmahnuli ste rukom i kad sam vam to ispričao.“
„Odmahnuo sam. Znam Boru. Napije se i priča svašta.“
„Znam ga i ja, Visočanstvo. Valjevac. Jednoumac. Nije on zec, kao Simović. On je kao
buldog. Kad nešto naumi, on lako ne odustaje. I vešt je, ne potcenjujte ga. Obleće oko
patrijarha Gavrila i profesora Jovanovića.“
„I ja, gospodine Gregoriču, oblećem oko njih“, nasmešio se knez, digao se i otišao.
Sve to premotavam, noćas, u ovom vozu, koji nas vodi… zaista, kud idemo i šta nas čeka?

***
„Belvedere, Belvedere“, uđe Danilo u moj kupe. „Znaš li zašto će potpisivanje biti obavljeno
u bečkom dvorcu Belvedere, a ne u Berlinu?“
„Hitler, verovatno, i ovim činom poručuje svetu da je Beč u Nemačkoj, a ne u Austriji, koju
je progutao.“
„Naravno, ali nije samo taj razlog u pitanju. Beč, za razliku od Berlina, još nije meta
britanskih bombardera. Drugi razlog je taj što je dvorac Belvedere podigao princ Eugen
Savojski, oslobodilac Beograda od Turaka. A treći razlog je, možda, i prvi, najvažniji.
Pogađaj, Mesečino, šta je u pitanju.“
„Beč je bliži i nama i Italijanima.“
„Ne, prijatelju. Iz dvorca Belvedere Franc Ferdinand je, četrnaeste, otputovao u
Sarajevo!“

***
Vozom, ali ne iz Beograda, nego iz Berlina, u Beč je najpre stigao ambasador Ivo Andrić. Voz
iz Beograda prispeo je oko deset časova izjutra. Cvetkovića i Markovića na stanici su
dočekali Fon Ribentrop i general vazduhoplovstva Aleksander Ler. Odvezli smo se do
hotela Bristol, da se tamo osvežimo i malo odmorimo.
„Šta mislite o sporazumu?“, upitao je Dragiša Ivu Andrića.
„Ne može biti bolje, sporazum je produžena ruka naše neutralnosti“, odgovorio je Ivo
Andrić.

***
Adolf Hitler je u Beč doputovao nešto posle jedanaest časova.
 Predvođena Fon Ribentropom, nemačka delegacija je u dvorac Belvedere stigla tačno u
podne.
„Žao nam je što ovo niste odlučili ranije“, rekao je Ribentrop predsedniku naše vlade, pre
nego što su svi ušli u Žutu dvoranu. Bio je to diplomatski prekor jednog grofa, jer su, dosta
ranije, Trojnom paktu pristupile Mađarska, Slovačka, Rumunija i Bugarska.
Ne skidam pogled sa Dragiše. Crno odelo. Crna kosa, sa razdeljkom na sredini lobanje,
nakrivio glavu i presamitio se iznad stola, samo što nosom ne dodiruje dokument ispod
kojeg su, pored njegovog, i potpisi Joakima fon Ribentropa, grofa Galeaca Ćana i japanskog
generala Ošime. Ambasador Ivo Andrić i ministar Cincar-Marković, koji stoje iznad
pognutog Dragiše Cvetkovića, liče mi na dve mumije. Lica im bezizražajna, pogled zaleđen,
kao i da ne trepću.
„Imam čast da Vašoj ekselenciji, i ovom prilikom, javno, saopštim da nemačka vlada
potvrđuje da će, zauvek, poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine
Jugoslavije“, reče Fon Ribentrop čim se završi potpisivanje Protokola o pristupanju naše
države paktu triju sila. Spusti svoju desnu ruku na levo Dragišino rame i produži, teatralno,
kao da polaže zakletvu: „Sile osovine garantuju da, za trajanja rata, neće upućivati
Kraljevini Jugoslaviji zahteve da dozvoli prelaz ili prevoz svojih trupa preko jugoslovenske
državne teritorije, niti će to samovoljno činiti.“
Odjeknu aplauz. Nije bio upućen Fon Ribentropu, nego Adolfu Hitleru, koji j e, sa čašom
šampanjca u ruci, ušao u Žutu dvoranu dvorca Belvedere.
„Čestitam!“, samo to je rekao vođa Rajha i, sa Fon Ribentropom i našom državnom
delegacijom, otišao u svoj salon. Tamo su razgovarali duže od jednog sata.
„Firer je pričao i viceve“, smejao se raspoloženi Gregorič. „Dobili ste što niko nije dobio“,
govorio je. „Dobili ste pakt bez vojnog pakta, sačuvali svoju neutralnost. Jugoslavija je,
zaista, moja primadona. Rusija vam je majka, a Nemačka zaštitnica. Srce vam u Moskvi, a
blagajna u Berlinu“, zagledao se ne u Cvetkovića, nego u Andrića. On se samo osmehnuo.
Kao da je Hitlera izazvao taj osmeh, u čije značenje nije mogao da prodre. „Tražim od vas
samo jedno“, glas mu je zazvučao preteći. „Tražim puno poštovanje nemačke manjine u
Jugoslaviji, koja vam je lojalna, i biće lojalna. Napadi na Nemce i vređanje Nemaca napadi su
i na Rajh i na ovaj današnji sporazum.“
„Reč je o sporadičnim incidentima“, prošaputao je Dragiša Cvetković.
„Znam, ali ne sme biti ni tih sporadičnih ispada“, odmahnuo je rukom. „Antinemačko
raspoloženje podstiču Englezi, Rusi, srpska crkva i… pozdravite kneza Pavla i prenesite mu
da počisti britanske plaćenike iz svoje vojske!“, ustao je i rukovao se sa svima.

***
U hotelu Bristol, pred povratak kući, sumiraju se utisci.
„Naša, istorijska, diplomatska pobeda“, kaže Cvetković.
„Kamen mi je pao sa srca, spaseni smo“, kaže Cincar-Marković.
„Nismo dali ništa, nismo se odrekli ničeg, a sačuvali smo sve“, kaže Ivo Andrić.
„Sjajno, briljantno i sažeto, gospodine ambasadore“, kaže Gregorič Andriću i telefonira u
Beograd. „Dozvolite da tu vašu ocenu pripišem sebi… Alo, alo, Danilo je, diktiram iz Beča…
Milka, molim te, budi brza i precizna… Nismo dali ništa, nismo se odrekli ničeg, a sačuvali
smo sve…“ diktira egzaltirano stenografkinji, a Ivo se mršti i ćuti. On ne voli Danila
Gregoriča. U Berlinu, kao ambasador, gurnut je u Gregoričevu senku. Lakše je, i brže od
njega, Danilo stizao do Fon Ribentropa.
I ja telefoniram svojoj redakciji. Moj zamenik Vladan Ilić je na vezi. Ne znam, odjednom,
šta da kažem. Tačno je, razmišljam, da nismo prišli vojnom paktu, tačno je i da nam je
zagarantovana neutralnost u ovome ratu, tačno je, izgleda, i da Hitleru možemo verovati, ali
tačno je, tačno je i da smo sa njima. Sa Hitlerom, Musolinijem i carem Hirohitom. Između
života i obraza, izabrali smo život. Između razuma i srca, razum smo odabrali. Hoće li nam
to oprostiti milioni neukih u Jugoslaviji, a naročito Srbi? Setih se, iznenada, nečeg što će, pre
svega, Srbi da razumeju.
„Zločinac Ante Pavelić najbolje zna i oseća šta se danas dogodilo u Beču“, diktiram
Vladanu. „Izjavio je da su, u dvorcu Belvedere, pokopani ustaški snovi i o smrti Jugoslavije i
o ustaškoj hrvatskoj državi…“
„Bravo, bravo!“, dobacuje mi Dragiša Cvetković.
„Taj razbojnik je rekao da su Srbi jedina njegova i ustaška nada“, nastavljam da diktiram,
a Ivo Andrić, začuđen, skida naočari i briše ih maramicom. „Pavelić se nada da će se Srbi
pobuniti i srušiti bečki sporazum…“
„Molim vas, Mesečino, da to izbacite“, povika Dragiša Cvetković.
„Pavelić je u pravu“, odgovara mi Vladan Ilić iz Beograda u telefonsku slušalicu. „Ovde je,
Luka, atmosfera kao u grobu. Radio Beograd, neprestano, emituje posmrtni marš. Neki
mladići bacali su kamenice na zgradu naše redakcije i porazbijali nam nekoliko prozora.“
Nastavljam da diktiram bez žara, uplašen i smušeno.

***
Na Beogradskoj železničkoj stanici nema trijumfalnog dočeka ni govora, nalik onima u
Parizu i Londonu, kad su se Daladje i Čemberlen vratili iz Minhena. Ima malo činovnika,
grupica novinara i foto-reportera, a mnogo žandarma.
***
„Morali smo i uspeli smo, ali ne mogu da čestitam“, kaže mi supruga Valentina. „Kao da mi
je kamen u grudima.“
„A ja želim, oče, i da čestitam i da te poljubim“, veša mi se snaha Vera oko vrata. „Mihailo,
sine, vratio se deda“, uzima dete u naručje i donosi ga meni. „Poljubi dedu, poljubi svog
dedicu“, prinosi sinovljevu glavicu mom obrazu.
Pred samu ponoć, eto Danila i Zore, Anice i Steve Puške. Svi smračeni. Danilo je stigao i
da ode do Pres biroa, na Dvoru, kratko je popričao i sa knezom Pavlom.
„Od vas, Srba, nema većih budala“, reče on, puneći lulu.
„Zar ne govoriš da nisi samo Slovenac, nego i Srbin?“, rekoh mu.
„Srbin sam kad ste normalni, a ne idioti, ne samoubice“, odgovori on. „Nema vlasti, nema
nikog u ovoj jebenoj državi da prekine posmrtni marš na Radio Beogradu i patrijarhove
pozive na rat, za carstvo nebesko, jebalo vas, jebalo nas ono, kao što i hoće… Patrijarhu
puna usta svetog Kosova, a knezu sve ravno do Kosova. Neće ni da vidi šta se sprema. Sutra
uveče, kaže, putuje u Sloveniju, u Kranj, da se odmori od svega. I zove i mene, da idem sa
njim.“
„Idi, lulašu, obiđi zavičaj“, reče mu Anica. „Je, je, lulašu, vata me neka zebnja, stra me od
nečeg. Svi su poludili. Psuju Švabe, psuju kneza, blebeću o onome ratu, ka da ne vide di je
danas Evropa i kakvo je sad vrime… Pravo da kažem, glupo govore, a lipo ih slušati. Stra me,
stra me, kume moj“, privi se uz mene.
„Psi koji laju ne ujedaju“, reče Puška. „Znam ja nas, a zna nas i knez. Dan ili dva, sve će se
smiriti.“
„Plašim se, Stevo, da knez ne zna ništa, jer neće da zna. Da li je iko od zdrave pameti
mogao i zamisliti da će neke srpske usijane glave učiniti ono što su, četrnaeste, učinile u
Sarajevu?“
„Nemojte se smejati, ali ja verujem u snove“, reče Zora. „Nešto ružno sanjam, ne znam šta,
osim da je gadno, odvratno, i da se budim sva u znoju.“
„Ti ćeš, Mesečino, sutra i prekosutra dežurati u Pres birou, a ja ću biti sa knezom. Zvaću
te“, pogleda Danilo u sat. „Na spavanje, kasno je.“
„Sutra, najpre, moram do redakcije. Polupali su mi prozore“, digoh se da ih ispratim.

***
„Javi se, Pejsi, već iz Zagreba“, reče kneginja Olga ispred Belog dvora, ispraćajući muža na
kratko putovanje do Slovenije. „I čuvaj se“, dolade.
„Ne brini“, odgovori on i zamisli se. „Znaš li da Nikola Tesla veruje u sreću broja tri, i
zbira brojeva deljivog sa tri?“, upita suprugu.
„Zašto mi to govoriš?“, pitanjem odgovori kneginja na kneževo čudno pitanje.
„Za koji sat, kad budem u vozu, osvanuće dvadeset i sedmi mart. Dva i sedam su devet, a
taj broj je deljiv sa tri. Sutra je srećan dan“, zagrli i poljubi suprugu.
Njihov oproštaj i razgovor slušali smo i mi, iz dvorskog Pres biroa. Kad knez ode, odoh i
ja, do Bregalničke, na spavanje.
 Bolje grob nego rob

Negde pred zoru, probudi me Valentina.

„Luka, diži se. Slušaj radio, u gradu je pakao!“

***
„Predvođeni generalima Borivojem Mirkovićem i Dušanom Simovićem, naši mladi oficiri i
junačka naša vojska povratili su nam noćas zgaženu čast, uklonili sa vlasti izdajnički
Krunski savet i srušili sramni pakt sa nacistima i fašistima, koji je, prekjuče, potpisan u
Beču“, slušam bunovan i počinjem da drhtim.
„U centru Beograda su tenkovi i pešadija, zauzeta je Glavna pošta, blokiran je ulazak u
grad, opkoljeni su Beli dvor i sva ministarstva, uhapšeni su Dragiša Cvetković i svi njegovi
ministri, uhapšeni su i namesnici Radenko Stanković i Ivo Perović, a knez Pavle, koji je u
vozu za Sloveniju, biće prisilno vraćen u Beograd… Hiljade i hiljade oduševljenih građana
već su na ulicama, grle vojnike i proslavljaju udar naše patriotske vojske…“
„Idem do Terazija“, kažem supruzi i oblačim se.
„Oče, nemoj, uhapsiće te zbog saradnje sa knezom“, plače snaha Vera.
Zazvoni telefon. Javlja se Steva Puška.
„Smak sveta, kume. Evo me kod Ruskog cara. Pristižu kolone naroda. Vrište, pevaju, nose
srpske zastave, kliču vojsci… moram da prekinem, otimaju mi telefon u ovome lokalu i
teraju da pijem i pevam sa njima.“
„Dragi slušaoci, čujte izjavu generala Borivoja Mirkovića“, prestajem sa oblačenjem i
molim Veru da ućuti, da ne plače. „Sve je završeno“, kaže general. „Gotovo je. Za
predsednika patriotske vlade imenovan je komandant kraljevskog vazduhoplovstva,
general Dušan Simović. Potpredsednik je akademik Slobodan Jovanović, a ostali ministri se
okupljaju. Puč je, braćo i sestre, izveden bez kapi prosute krvi. Samo je, nesrećnim slučajem,
poginuo jedan čovek. Naš kralj, Petar Drugi Karađorđević, proglasio se punoletnim i
preuzeo presto. On će, uskoro, doći u Radio Beograd i obratiti se narodu. Gotovo je sa
nacionalnom sramotom. Živela Srbija! Živela Kraljevina Jugoslavija!“
Istrčavam iz kuće, a ne znam ni kud idem ni zašto. Istrčava, za mnom, i Valentina. Zove
me iz Zagreba Danilo Gregorič.
„Luka, zar si u kući? Plašio sam se da su zlikovci uhapsili i tebe.“
„Šta je sa knezom?“
„Ovde je, u Banskim dvorima, sa Mačekom. Za puč smo čuli u vozu, još u Vinkovcima.“
„Šta kaže knez? Može li išta da učini?“
„Maček mu je predlagao da se obrati narodu preko Radio Zagreba i zatraži od lojalnih
oficira i trupa da krenu na pučiste. On to neće. Sedi, puši, krši prste.“
„Ovde je, Danilo, sve živo u transu. Ne verujem da je u vojsci iko više uz kneza.“
„Maček mu je predlagao i da, sa Četvrtom armijom, čija je komanda u Zagrebu, pođe
prema Beogradu… A znaš šta je Pavle odgovorio? Nipošto. Bolje da ga ubiju. To bi bio
građanski rat. I još bi ga, rekao je Mačeku, pučisti optužili da je sa hrvatskim trupama napao
Srbiju. A rekao je i da bi mu Mirković i Simović poubijali porodicu.“
„I šta će on? Kud će? Hoće li ostati u Zagrebu?“
„Neće. Vraća se u Beograd. I Maček ide u Beograd.“
„Zašto? I on je glasao za pakt, uhapsiće ga.“
„Mnogo smo naivni, Mesečino. Lično je, maločas, Simović telefonirao Mačeku i ponudio
mu portfelj potpredsednika, i još tri ili četiri ministarstva za Hrvate.“
„I on je to prihvatio?“
„Opirao se i odbijao, ali ga je knez Pavle zamolio da pristane.“
„Sve bolja novost od bolje. Vraćaš li se i ti, Danilo?“
„Ne verujem. Doći ću do Zemuna, ali ne dalje… Prekidam, ulazi general Nedeljković sa
grupom oficira i naređuje knezu da, odmah, krene na voz za Beograd… Javi se Zori… Još i
ovo da znaš. Javio sam nemačkim, američkim i britanskim novinskim agencijama da pučisti
nameravaju da streljaju kneza… Idem, gospodine pukovniče, sačekajte da završim
razgovor… Zbogom, Luka. Javi se Zori…“

***
Na Terazijama sam. U košnici razdragane i onesvešćene svetine. Srednjoškolci, studenti,
vojnici, sredovečni i stariji. Svak se grli sa svakim. Vriska, pesma, pokliči. Grupa mladića
penje se na tenk, mašu srpskom trobojkom, horski uzvikuju:
„Bolje rat, nego pakt!“
Iz hiljada grla prolama se taj poklič. Ječe Terazije. Iz pravca Skupštine, pored Igumanove
palate, pojaviše se motociklisti sa zastavama. Narod se sklanja da prođu. Jedan od njih, u
kombinezonu pilota. Prepoznah ga. Moj sin Saša. Probijam se kroz gomilu sveta, nađoh se
pred njim. Ugleda me, ali ne gasi motocikl i ne ispušta zastavu Šestog lovačkog kraljevskog
puka.
„Ćale, penji se, sedi iza mene!“, od galame svetine jedva čuh šta mi reče.
„Saša… sine…“ zamucah i zaćutah, ne znam šta da mu kažem.
„Bolje grob, nego rob!“, uzviknu on, a ljudi koji to čuše, prihvatiše parolu koja me pogodi
kao grom.
„Bolje grob, nego rob!“, prolamalo se, dugo, dugo, centrom Beograda.
Kad se zakratko narod umiri, priđoh sinu.
„Robom ikad, grobom nikad“, rekoh mu.
„Matori, idi kući i ljuljaj unuka!“, odgovori mi sa čudnim smeškom. I poče da peva:
„Oj, Hitleru, milu li ti nanu, ostavićeš kosti na Balkanu!“
Zaigra, snažno, moje srce. Rado bih i ja to zapevao, ali drhtim od straha. Usta mi se
sasušila. Žedan sam, mnogo sam žedan, a u flašama u rukama ljudi oko mene nema vode.
Ima raznih vina i rakije, ali vode ni kapi. Beograd se, jutros, opija od radosti i peva.
„Eto rata, nama brata, jooj!“, zapevaše momci na kupoli jednog tenka, a narod prihvati
pesmu. „Jooj!“, jaukale su hiljade. Saša, na motociklu, ode ka Pozorišnom trgu, gde je, oko
Spomenika knezu Mihailu, još veća vreva. I ja pođoh tamo, za njim, ali me talas uspaljenih
manifestanata povuče ka Sabornoj crkvi. Čuo narod da će mu se tamo obratiti patrijarh
Gavrilo.

***
Sa balkona Patrijaršije, Gavrilo Dožić posmatra mravinjak ljudskih glava i čeka, strpljivo, ali
razdragan, da se utišaju pesme i povici. Lice mu isposničko, brada dugačka i proseda, u ruci
posrebreni štap, a na glavi zlatom i dijamantima ukrašena kruna srpskog patrijarha.
Crnogorac. Moračanin. Hipnotiše kad govori, a hajdučke je krvi i naravi. Kao mitropolit
crnogorski, prijateljevao je sa Milanom Stojadinovićem, i to u vremenu kada je
jugoslovenski premijer gradio mostove ka Rimu i Berlinu. Posle Krvave litije u Beogradu i
smrti patrijarha Varnave, Stojadinović je, pričalo se, preko svojih ljudi među vladikama, na
crkveni tron progurao svog prijatelja Gavrila Dožića. Tako se pričalo, a i pisalo. Ja sam, ipak,
više verovao da je knez Pavle, tiho i jedva primetno, što je njemu svojstveno, imao ključnu
ulogu u izboru Varnavinog naslednika. Knez je, naime, gde god je mogao, poštovao želje
svog brata, kralja Aleksandra. Znao je da Aleksandar nije voleo Varnavu, niti Varnava njega.
I znao je da je Aleksandar, po majci Crnogorac, od svih episkopa u srpskoj crkvi, naročito
bio blizak sa mitropolitom crnogorskim. Konačno, Gavrilo Dožić je ispratio Aleksandra i na
njegovo poslednje putovanje.
„Vidovdan 1389. godine. Vidovdan 1914. godine. Dvadeset i sedmi mart, 1941. godine“,
reče patrijarh. „Ova tri datuma ista su po svojoj suštini. Sva tri ova istorijska datuma vode
carstvu nebeskome i preziranju truležne smrti ljudske. Neka je blagosloven ovaj dan.
Radujmo se. Sa krstom na leđima, idemo…“, od urnebesnih povika naroda, ne čuh kud
idemo. Valjda na Golgotu, na gubilište. Nisam više želeo da ga slušam.

***
Kao lud, pešačim kroz vrisku i pesme, mnogi se hvataju u kolo, igraju, poskakuju, vitlaju
zastavama Britanije, Amerike i Francuske. Gore zastave sa kukastim krstom. Porazbijani
prozori na svemu što je nemačko. Polupan je, čujem u toj vrevi, i automobil nemačkog
ambasadora Fon Herena, a on je izvučen iz auta i popljuvan. Sa zvučnika, na banderama,
Radio Beograd ne javlja ništa o tome. Spiker govori da je Fon Heren, rano izjutra, bio na
službi u Sabornoj crkvi i da je razgovarao sa patrijarhom Gavrilom. Šta će on danas tamo?,
pitam se. I slušam, usred dreke, i glasine da su iz beogradskih zatvora pušteni „svi
komunisti i lopovi“. Zveram oko sebe, da ugledam sina Sašu, Stevu Pušku, ikog poznatog.
Nema nikog meni poznatog, a stotine njih, nepoznatih, grle me i ljube se sa mnom, od
zgrade Patrijaršije sve do Slavije.
A na trgu, ispred hotela Slavija, crvene zastave sa srpom i čekićem. Velike gužve nema.
Stotinak mladića i devojaka. Kliču Sovjetskom Savezu i Komunističkoj partiji Jugoslavije.
Pevaju Internacionalu. Nema antinemačkih parola i povika.
„Dole knez Pavle!“
„Dole velikosrpska buržoazija!“
„Savez sa sovjetskom Rusijom!“
Slušam, i ne čudim se. Više se ne čudim ničemu. Sve, bez glave, danas urla i slavi u
Beogradu. I kuso i repato, i staro i mlado, danas pokreću strasti, a pamet nikoga.
„Druže Mesečino!“, povika neko.
Janko. Student Janko, kome je Vera u mojoj kući previla ranu od policijskog kuršuma.
Zagrljen sa plavokosom devojkom, maše crvenom zastavom proletera.
„Šta slavite?“, priđoh mu.
 „Našu revoluciju, druže Mesečino“, odgovori Janko. „Slavimo pobedu komunista koja
dolazi…“
„Slavite šta god želite“, odgovorih mu.
„Vi ste izuzetan novinar i dobar čovek. Pričao sam drugovima o vama. Vi ste naš, samo
što nećete da priznate“, priđe i zagrli me.
„Ja sam, Janko, niko i ništa. Ja sam ničiji. Ja nisam ni svoj“, rekoh i zaputih se kući.

***
Telefoniram u redakciju svom zameniku Vladanu. Nije tamo. Tražim ga i u njegovom stanu.
Nema ga ni tamo. Ponovo zovem redakciju. Javlja se portir. Molim ga da nađe neke radnike,
da daskama zakuju prozore i ulazna vrata. Obustavljamo štampanje novina. Kažem mu da
odmah dođe do Bregalničke, da mu dam pare za radnike koji će zakovati Jugoslaviju.
„Gospodine Luka, šta ću sa stolovima, stolicama, mašinama, telefonima? Šta ću sa
stvarima zaposlenih?“
„Pronađi zaposlene, neka pokupe ono što je njihovo. Ostalo, sve ostalo, neka ostane gde
je. U zatvoru, Maksime.“
„Srce me boli, gospodine Luka.“
„Molim te, uradi kako ti kažem. I požuri“, spustih slušalicu.

***
Valentina sprema ručak, Vera kupa malog Mihaila. Šetam po kući, palim cigaretu za
cigaretom, slušam Radio Beograd.
„Ugasi ga, probi mi mozak“, moli Valentina.
Od muzike sa radija ne čuh zvono na vratima.
Snažnu lupnjavu čujem.
Došli, po mene, jedan vojnik i poručnik.
„Naređeno nam je da, odmah, pođete sa nama“, reče poručnik.
„Gde me vodite?“
„U Dvor“, nasmeši se poručnik.

***
U Dvoru, u Pres birou, zatekoh skoro sve sa kojima sam radio za kneza Pavla. Tišina. Niko
ne zna zašto smo tu. Nadgledaju nas, ćuteći, trojica oficira. Čekamo duže od pola sata. U
kneževoj biblioteci začusmo bat vojničkih čizama. U Pres biro banu general Borivoje
Mirković. Znojav i zajapurenog lica.
„Morate da nastavite sa propagandnim radom“, reče, zapovednički, čim zakorači u
prostoriju. „Nova je vlada, ali nije nova država. Naloge ćete dobijati od predsednika vlade,
mene i profesora Slobodana Jovanovića. Smatrajte se mobilisanim. Srećno, žurim do glavne
komande“, okrenu se i zakorači ka vratima. Neočekivano zastade.
Kao da je razumeo da nam se obratio onako kako nije smeo. Da mi nismo ni njegovi
majori, ni kapetani, ni posilni. Bio je nabusit, arogantan, nije nas ni pozdravio kad je ušao. I
sad se, izgleda, pokajao.
Vrati se među nas i sede. Skide šapku vazduhoplovnog generala, obrisa maramicom znoj
sa lica, čela, vrata, oba obraza.
 „Sigurno ste gladni“, reče sa smeškom. „Dobićete pečenje, jagnjeće i praseće. I vino,
naravno… Vidim da ste zabrinuti. Nema razloga. Sve je izvedeno mirno i brzo. Biće dobro,
verujte.“
„Rat, koji sledi, nije nikakvo dobro, gospodine generale“, rekoh mu.
„Neće biti rata, Luka Mesečino“, odgovori mi, a niko u Pres birou ne prikri nevericu.
„Nemački ambasador bio je, jutros, na patrijarhovoj službi u Sabornoj crkvi. Nije to učinio
bez naloga iz Berlina. Usred priprema za napad na Rusiju, njima je veoma rizično da
započnu rat na Balkanu.“
„Gospodine generale, poništenje bečkog sporazuma Hitler je razumeo kao našu objavu
rata“, odgovorih mu.
„Znam, već je najavio odmazdu. Odustaće, kad ga suočimo sa činjenicom da će vlada
generala Simovića poštovati potpisani sporazum i da će naša skupština da ga ratifikuje!“,
iznenadi sve nas, pa i oficire koji su to čuli. „Imam puno poverenje u vas. Igraćemo žmurke
sa Berlinom. Ubedićemo ih da hoćemo ono što nećemo, ako me razumete… Pomoć Danila
Gregoriča sada nam je više nego dragocena“, zagleda se u mene. „Prijatelj je sa
Ribentropom. Gde je on, Mesečino?“
„Sa knezom Pavlom.“
„Znam to. Juče ste telefonom razgovarali sa njim…“
„Prisluškuju me, znači, Britanci?“
„Oni ili mi, sasvim je svejedno. Gregorič vam je rekao da se ne vraća u Beograd. Zvaće vas
sigurno, možda i večeras. Prenesite mu da je njegov povratak u Beograd, i u ovaj Pres biro,
od ogromne važnosti za državu. Odbije li, uhapsićemo mu suprugu!“
„Šta će biti sa knezom Pavlom?“, upitaurednik Pravde.
„Biraće između ovo dvoje. Ili će pred cevi, ili će potpisati ostavku i, već večeras, sa
suprugom i decom u tazbinu, u Grčku!“
„Da li je general Simović već sastavio vladu?“, upita neko, ne videh ko.
„Ja i profesor Jovanović sastavljamo vladu tom kolebljivcu i smetenjakoviću“, prasnu u
smeh. „Nemojte ovo nikome… ne smete da širite, ali hoću da znate. Sinoć me je molio da
odustanem od puča i otišao na spavanje. Oko tri posle ponoći, kad je sve bilo obavljeno,
digli smo ga iz kreveta i proglasili za predsednika vlade!“
„Kad je tako, zašto on, a ne vi, gospodine generale?“, upitah ga.
„Ja sam vojnik, samo vojnik, nije politika za mene… Izvinite, moram da idem… Ručajte, i
prijatno vam bilo.“

***
Nedugo po generalovom odlasku, izađem na terasu. Neko vozi automobil po betonskim
stazama oko Dvora. Ne mogu da poverujem. Dečak kralj. Njegovo kraljevsko veličanstvo
Petar Drugi, koji se proglasio punoletnim i obratio se, jutros, iz studija Radio Beograda,
„svom dragom narodu i vojsci“. Opazi i Veličanstvo mene, prepozna me, ustavi auto i mahnu
da dođem do njega. Nema nikog da ga prati i čuva, a oficiri iz Pres biroa ne vide mene,
ručaju.
„Žao mi je strica. Morao sam, čika Mesečino“, pruži mi ruku.
„Šta ste morali, Vaše veličanstvo?“
 „Da potpišem onaj proglas koji je čitan na Radio Beogradu. Ja, čika Mesečino, nisam ni
video Radio Beograda, niti sam napisao ono što je pročitao neki oficir glasa sličnog mome.
Drugi čitao, drugi pisao. Ja nisam znao ništa o svemu tome.“
„Ko je napisao proglas?“
„Profesor Slobodan Jovanović.“
„On napisao, a Vaše veličanstvo potpisalo?“
„Tako je, čika Mesečino. Morao sam. Zapretio mi je general Simović da će me streljati ako
odbijem… Molim vas da ćutite o ovome. Sramota. Pamtiću i vratiću im… Doviđenja“, upali
auto i ode.

***
„Ne može se pobeći od sudbine“, šapuće mi, plačući, Eleonora Mitić, iz Pres biroa. Stojimo
ispred Dvora i posmatramo odlazak kneza Pavla i njegove porodice. Desetak britanskih
agenata ne skidaju pogled sa jugoslovenskih oficira koji, drsko, požuruju kneza da krene ka
železničkoj stanici u Topčideru, a odatle u progonstvo. U Grčku, kako je objavljeno, čim je
knez, po povratku iz Zagreba, potpisao ostavku. Agenti ne kriju svoje revolvere. Na oku,
posebno, drže majora Živana Kneževića. Vrpolji se i preznojava, iako se bliži ponoć i
prohladno je. Zarekao se da će ubiti Pavla, a Britanci to znaju. Iz Londona im je naređeno da
je britanski puč smrt za kneza i da, već mrtav, ne sme da bude i ubijen.
Dvorska posluga unosi kofere u automobile. Knez Pavle, kneginja Olga i troje njihove
dece – Aleksandar, Nikola i Jelisaveta – čekaju kralja Petra, zahtevao je da se oprosti sa
njima.
Stiže. U generalskoj je uniformi, zadihan. Posluga mu se nakloni, a oficiri i vojnici zauzeše
stav mirno i salutiraše novom vrhovnom komandantu.
„My dear uncle“, reče kralj, na engleskom, i zagrli kneza. „Oprostite mi, striče, i hvala vam
na svemu“, nastavi na srpskom. „Volim vas, sve vas volim“, ne krije suze, dok se oprašta i od
kneginje Olge i od svoja dva brata i sestre, koja je tek napunila četiri godine.
Ode kralj, u Dvor, a prognanici odoše i iz Dvora i iz države. Plaču gotovo svi iz Pres biroa.
Sudbina, po Eleonori. Crna kneževa intuicija, čini se meni.
Juče uveče pred Dvorom, prisetio se, bez povoda, Nikole Tesle i rekao supruzi da će
dvadeset i sedmi mart, današnji dan, biti srećan, jer dva plus sedam jesu devet, a devet je
deljivo sa, srećnim, brojem tri!
Predosetio je, eto, knez Pavle da će dvadeset i sedmi mart biti sudbonosan, ali nije
naslutio da će biti i – zlonosan. Po njega i porodicu mu, po državu i sve nas u njoj.

***
Nama, u Pres birou, jasno je da spasa nema. Čitamo tajne depeše i telegrame, ali ne
možemo, ne umemo da napišemo i predložimo išta razumno.
„Jugoslavija je pronašla svoju dušu!“, govori Vinston Čerčil. Kako mu se zahvaliti, zašto i
na čemu?
„Dušu, o kojoj govori britanski premijer, mi smo kupili“, hvalisavo, ali i cinično, javlja u
Vašington američki general Vilijam Donovan, obaveštajac koji je u Beograd došao dva
meseca ranije. „Mi smo puč kupili i na podmićivanje ključnih zaverenika potrošili više od
pola miliona britanskih funti!“ Šta njemu da odgovorimo?
 Milan Gavrilović, ambasador u Moskvi, samo što ne jauče. Napokon, primio ga je Staljin.
Razgovoru prisustvovali i Staljinu najbliži ljudi. Čestitao mu na prevratu u Beogradu.
Ponudio ništa, ugovor o prijateljstvu. Zahvalan je zbog uvlačenja Hitlera u rat sa
Jugoslavijom. „Neka vam Bog pomogne“, rekao je Staljin, zagrlio Milana i onda se, na
zaprepašćenje svojihljudi, prekrstio sa tri prsta, pravoslavno. Potom je rukom napravio
znak krsta ispred Gavrilovića, kao da ga pričešćuje pred smrt, piše ambasador, a ja
svedočim po pamćenju pročitanog telegrama.

***
Vlada Vauhnik nas zasipa zastrašujućim porukama iz Berlina.
„Srpska zaverenička bagra ujela me je za srce, rekao je Hitler svojim generalima. Spržiću
te engleske plaćenike, goreće u paklu i oni i Jugoslavija, urlao je i potpisao Direktivu 25, što
je šifra za napad na nas.“
„Kreću za desetak dana. Napašće nas, istovremeno, Rajh, Italijani, Mađari i Bugari.“

***
Vlada generala Simovića u paničnom je strahu. Pučisti se trezne od pijanstva. Ne znaju šta
da rade. Naredili su mobilizaciju, a zovu, uporno, Berlin i mole da im se oprosti ludilo.
Momčilo Ninčić, ministar spoljnih poslova, izjavljuje da nova vlada poštuje bečki sporazum
o pristupanju Jugoslavije paktu triju osovinskih sila. Berlin ne reaguje. Generali Simović i
Mirković preklinju Danila Gregoriča, koji se vratio u Beograd i u Pres biro Dvora, da
telefonira Fon Ribentropu.
„Šta da mu kažem?“, pita Danilo.
„Kaži mu da je vojni puč bio, isključivo, u funkciji sprečavanja puča kneza Pavla“, kaže
general Borivoje Mirković.
„Pojasnite, molim vas.“
„Reci Ribentropu da je Pavle nameravao da zbaci kralja Petra i sebe proglasi za kralja, pa
je vojska zbog toga intervenisala!“
„Gospodine generale, ja to odbijam“, odgovori Gregorič.
„Odbijate! Zašto?“
„Neću da l ažem Ribentropa. Nemci znaju istinu da je ova zavera britanska, antinemačka.
To znate i vi.“
„Kaži, onda, Ribentropu da je moja vlada spremna i da dozvoli prolaz nemačkih trupa
preko naše državne teritorije!“, reče general Dušan Simović.
„Pokušaću“, odgovori Danilo.
Pokušao je. Razgovor sa Ribentropom bio je kratak.
„Gospodine Gregoriču, podigao sam slušalicu samo iz poštovanja prema vama. Nemojte
mi ništa predlagati. Firer je naredio prekid svakog kontakta sa Beogradom. Hvala na
pozivu, ali me više nemojte zvati.“
Ribentropa su, dok je govorio, napeto slušali i general Simović i general Mirković. Samo
što ušima nisu dodirivali telefonsku slušalicu, a nisu znali nemački.
„Sunce ti jebem krvavo, šta učinismo“, opsovao je Simović, čuvši od Gregoriča šta je
Ribentrop rekao.

***
Od Vauhnika stižu i dobre vesti. Ribentrop razgovarao sa Vladkom Mačekom. Zatražio od
njega da i on i četvorica hrvatskih ministara napuste Simovićevu vladu, vrate se u Zagreb i
proglase nezavisnu državu. Maček odbio.
***
Miloš Crnjanski javlja iz Rima da je Musolini primio Antu Pavelića i da je svim ustašama u
Italiji podeljeno oružje.
***
Profesor Slobodan Jovanović došao u Pres biro, čupka bradicu, bled je i zamišljen.
„Gospodine profesore, vi mi, evo, kupiste one vojničke čizme“, rekoh mu.
„Kakve čizme, Mesečino?“
„Samoubilačke. One koje mi, sećate se, ponudiste pred Ruskim carem. Bili ste prorok. Rat
je, zaista, neizbežan. Samo me zanima zašto ste savetovali kneza da potpišemo bečki
protokol? Kazali ste mu, sećate se, da taj pakt i nije pakt, jer nas ne obavezuje na bilo šta. A
onda ste napisali proglas i obmanuli narod da je to proglas kralja Petra.“
„Glasine. Taj proglas ja nisam pisao.“
„Profesore Jovanoviću, doktorirao sam pravo pred vama“, zagalami Danilo. „Vi ste bili
moja ikona. Vi ste, sada, za mene obična ruševina. Intelektualna i moralna“, tresnu rukom
po pisaćoj mašini.
Akademik Slobodan Jovanović ništa ne odgovori. Izađe iz Pres biroa. Malo pogrbljen,
učini mi se…

***
Opet Vlada Vauhnik iz Berlina:
„Hitno! Hitno! Hitno! Napadaju, 6. aprila, u zoru. Sa svih strana. Blizu 300 bombardera
Luftvafea obrušiće se na Beograd. Napad na Beograd počinje 6. aprila, u šest sati izjutra.
Lozinka im Je: Strašni sud!“
 Vera i Saša

Petog aprila, a bila je subota, nazva nas, iz pošte u Vranju, Verin otac Cvetko. Šalju nam, on i
Dragica, Verina majka, paket „sa nekim sitnicama“. Malo jaja, vranjskih rotkvica, kozjeg sira,
suvi braveći but i pogaču. Paket će, vozom, doneti jedna žena, on reče i njeno ime, ali ja sam
ga zaboravio. Vera zna, reče njen otac, tu ženu, neka je sačeka na beogradskoj stanici.
***
Južni voz, kako smo ga zvali, trebalo je da stigne u zoru. Povezem snahu na stanicu. Voz
kasni. Čekamo duže od sata. Svitalo je kad voz stiže, a Vera i ja tumaramo peronom punim
sveta. Ja je pratim, a ona razgleda jer ženu koja nam donosi paket ne poznajem.
„Evo je“, povika Vera.

***
Nosim paket, kartonsku kutiju uvezanu kanapom, slabo uvezanu, samo što se ne raspadne,
a Vera ide za mnom.
Začu se, sa neba, neka huka. Bombarderi! Primiču se, gledam, u jatima, kao gavranovi.
Žurim ka autu, daleko sam parkirao…
Strašne eksplozije! U trenu jednome, sa neba se na Beograd sručiše gromovi. Gledam: na
sve strane odjekuju detonacije bombi, dim, vatra, a štuke zavijaju…
„Vera, požuri!“, vičem u panici i prestravljen.
Nisam video bombu koja je pala blizu mene, niti bombe koje zasuše železničku stanicu.
Eksplozija me odbaci do nekog stabla kraj ulice, oči mi pune dima, a usta prašine…
Utihnuše, zakratko, i bombarderi i štuke. Dižem se, tražim Veru. Preskačem mrtve i ranjene,
koji jauču.
Pronađoh je. Leži, nepomično, kraj kartonske kutije. Krv joj curi iz oka i grudi. U kutiji
samo pogača. Eksplozija razbacala, okolo, sve ostalo. Rotkvice crvene, bluza Verina crvena, i
krv, i krv, koja se zgrušava.
Uzimam mrtvu snahu u naručje, nosim je prema autu, a ne znam ni gde je auto, ni da li je
raznet.
Ponovo se na nebu pojaviše gavranovi. Pljušte bombe po Beogradu, padaju zgrade,
plamen kud god pogledam…
Nema mi auta, ili ne umem da ga nađem. Šta ću i kud ću?, jaučem u sebi. Moram nositi
Veru sve do Bregalničke, a daleko je prokleta Bregalnička. Nosim je kroz eksplozije, koje ne
prestaju, pa je spustim, da se malo odmorim. Zagledam se u nebo i vrištim:
„Majku vam jebem razbojničku!“
I ne znam, dok psujem, koga psujem. Da li nemačke pilote ili naše ludake koji su prizvali
bombe. Ili i jedne i druge.
Šta mi je sa sinom?, pitam se i plačem. Jesu li naši piloti uzleteli? Da li mi je sin preživeo?

***
Pet dana po Verinoj sahrani nemački tenkovi i pešadija uđoše u Beograd.
 Sutradan dođoše u Bregalničku piloti Đorđe Stojanović i Verin brat Dimitrije Protić. Čim
smo ih ugledali, znali smo da nam je sin poginuo.
„Teško nama… kuku meni!“, vrisnula je Valentina i, onesvešćena, sručila se na pod.
„Primite najdublje saučešće“, reče Đorđe, Sašin komandir. „Budite ponosni na sina.
Oborio je dva nemačka lovca i jednog bombardera… Večeras ćemo ovde dopremiti kovčeg
sa telom.“
„Želeo bih da Saša bude sahranjen u istom grobu, pored Vere“, uzdahnu Dimitrije.
„Koliko smo oborili onih gavranova?“, upitah i odmah se postideh zbog prisebnosti da to
upitam.
„Ne znam… ne manje od stotinu“, odgovori Đorđe. „Naš Šesti lovački puk činio je čuda u
odbrani Beograda. To su i Nemci priznali.“
„Sigurno je vaše… naše junaštvo preskupo plaćeno. Ne kažem ovo samo zbog Saše.“
„Masakrirani smo… Vaš Saša, Miloš Žunjić, Živica Mitrović, Miho Klavora, Jovan Kapišić,
Karlo Štrebenek, Dušan Borčić, Vladimir Gorup, Milutin Petrov, Milivoje Bošković, Dobrica
Novaković, Branislav Todorović… Sve bolji od boljega. Zadržite ovaj spisak sa imenima i
prezimenima junaka koji su pali na našem Termopilu!“, zagrcnu se od plača.
„Da ne beše generala Simovića, skupo bi platile Švabe ubijanje Beograda“, reče Verin brat
Dimitrije. „Idiot, proglasio Beograd za otvoreni, za nebranjeni grad, povukao
protivvazdušnu artiljeriju. Naredio je i našem puku da ne uzlećemo, ali ga nismo poslušali.“
„Pravo iz kafane Zora otišli smo do naših aviona i čekali neprijatelja. Znali smo da će
napasti, i kad… Znao je i general Simović, ali je, priča se, toga jutra udavao svoju kćerku…
Kad se rat završi, a Nemci će ga izgubiti, Simoviću i Mirkoviću mora biti suđeno“, reče
Đorđe.
„Šta je moj Saša pevao u kafani Zora.“, začudi ih moje pitanje.
„Ti uzmi mapu, Beograd nađi, pa se provozaj na beloj lađi… naručivao je tu pesmu“,
odgovori Dimitrije.
„Znao sam. Moja pesma iz onog rata“, potekoše mi suze…

***
Obukoh vojničku uniformu iz Velikog rata i odoh na groblje. Kad grobari, na konopima,
spustiše kovčeg pored Verinog, priđoh do same ivice rake. Grlo mi se steglo, jedva
progovorih.
„Gospodine poručniče! Sine moj! Rekoh ti, onoga zlog jutra, sećaš se: Robom ikad,
grobom nikad. Hiljade je grobova, milioni robova, sine. Hvala ti na junaštvu i žrtvi tvog
mladog života za Srbiju i za Jugoslaviju, kojih više nema. Ali, ima pamćenja. I ponosa
satkanog od neprolaznog bola za tobom, sine, za tobom, Saša moj, i tvojim palim
drugovima. Sve ih pozdravi i svima se zahvali. Raste i porašće tvoj sin Mihailo. Ti nastavljaš
da živiš u njemu…“
Hteo sam još nešto da kažem, ali me je presekao bol u slepoočnicama, a raka se, učinilo
mi se, zaljuljala, pa izokrenula. Sutradan me je pogodio šlog.

***
Oduzeta mi ruka, oduzeta noga, oduzeta mi pamet. Savladalo me, slomilo i ubilo beznađe.
Ne zbog moždanog udara. Poteklo je i proključalo ono iz ohlađene rane. Kao da sam, sa
zakašnjenjem, razumeo da sam, u jednom danu, izgubio i sina i sinovljevu suprugu.
Saučešća koja smo primali, isprazna tešenja i hrabrenja da, u opštoj nesreći i zgibeniju,
Valentina i ja stegnemo srca, pa onaj poj trojice popova iznad groba, jednog groba za njih
oboje, bili su hipnoza koja nije oživljavala mrtve, nego je obmanjivala i umrtvljivala žive.
Odjednom, nema ni saučešća, ni poslova oko sahrane, a uludo tražimo sveštenike da i
trećeg, i sedmog dana po ukopu Sašinom odemo do humke pod kojom su on i Vera. Uludo,
jer su hiljade ubijenih u Beogradu, danima, odnošene na groblja. Sami smo. Valentina, ja i
mali Mihailo, koji ne razume ništa. I kuća naša, kao mrtvačnica.
***
U pravu je Valentina. Poneo sam se kao kukavica. Kao izdajnik supruge i unuka. Sumnjiva je
moja vera u Boga, jer sam idiot koji traži dokaze za njegovo postojanje, a ne mogu da ih
nađem. Ne može, te dokaze, da pronađe niko. Najduže što mogu da dobacim je nada, pusta
nada, da neka viša sila postoji. Nju, tu silu, svoju nadu da smrt nije kraj svega, psovao sam,
na sav glas, i nju krivio što šlog, kojim me je pogodila, nije bio fatalan. Pa sam odlučio da se
krvnički opijam, da se ubijem. Valentina je osetila da je moja žurba u smrt bila neiskrena.
Da nisam lagao sebe, posegnuo bih za revolverom, a ne za flašom rakije.
Pio sam neumereno, namerno neumereno. Maliganima sam prigušivao i svest, i duševne
muke, prizivao i utvare razne kada bih padao u komu. Danilo Gregorič je navaljivao da
odem u bolnicu. Nisam hteo. Zapustio sam i bradu i kosu, smršao toliko da su mi spadale i
pidžama i pantalone, kada bih obukao pantalone. I buncao sam svašta, kažu. Alkohol bi me
umrtvio i potanjao bih u ponor bez dna. I tada bih buncao. Živ, a mrtav…

***
Juče ujutru, uđe Valentina u moju sobu, Mihailova ručica u njenoj ruci. Prohodao je.
„Ustaj iz kreveta, kukavice!“, reče osorno, zapovednički.
„Ne mogu. Ostavi me na miru, ženo.“
„Diži se, kad kažem!“, zbaci jorgan sa mene.
„Deda… deda“, promuca Mihailo.
„Šišanje, brijanje, kupanje. Odmah, jesi li razumeo?“, povuče me supruga za ruku, za levu,
još bolesnu.
„Ne mogu. Neću. Meni se ne živi.“
„Ti si, Luka, vreća ničega. Sebična kukavica… Možda se ne živi ni meni, ali moram da
živim. Moraš i ti. Moramo da živimo zbog njega“, podiže našeg unuka i spusti ga na krevet,
pored mene.
„Moj deda“, zagrli me Mihailo, ali se brzo odmače. Čupka me za bradu i kosu, i smeje se.
„Ustaj. Berberin samo što nije stigao… Baci tu flašu, više je nećeš gledati.“
„Dodaj mi štaku… Izađi, da se obučem.“
„Kakav ti je to glas? Pričaš kao da umireš… Trgni se, budi muško, užička kukavice…
Okreni glavu ovamo, ne bulji u zid. Crnina koju nosim nije samo na meni, nego je i u meni.
Ali borim se, ne dam se. Ne ležim i ne opijam se… Nastavi da pišeš.“
„Šta kažeš?“
„To što si čuo… Obrisala sam prašinu sa korica Dnevnika, čeka te. Danas da si počeo!“

***
Pišem, a ne piše mi se. Moram. Svake večeri, Valentina zaviruje u Dnevnik. Proverava.
 Vapijem za alkoholom, a ne usuđujem se da joj to kažem. Pročitaće, i neka pročita. Zakleo
sam joj se: ni kapi više. Ipak, kad ona izvede Mihaila u šetnju, bogalj šnjuva po kući, traži
neku flašu, ali nema, nigde, nijedne. Ima, samo što ne umem da nađem. Kad nam dođu gosti
u posetu, Valentina se izgubi i, odnekud, donese i konjak, i viski, i vino, i rakiju. Ne smem, ni
tada, da prinesem čašu ustima.
„Od Sašine i Verine sahrane pa do danas, kao da se ništa nije dešavalo“, reče mi ona.
„Preskočio si, u Dnevniku, celu godinu. Zašto?“
„Pijanstvo i depresija, eto zašto.“
„Ne znaš sve, ne znaš mnogo, ali znaš ponešto. Čak si, i pijan, učestvovao u razgovorima
vođenim u ovoj kući, a čitao si i novine, slušao radio. Sećaš li se svega toga?“
„Ponečeg. Samo ponečeg.“
„Onda ne preskači. Piši.“

***
Hoću, evo pišem, ali ovo je mučenje, a ne pisanje!, psujem, u sebi, suprugu. Kako da pišem,
kad iz ove kuće, iz ove tamnice, ništa nisam video? Nisam svedok, pa ne mogu ni da
svedočim.
Javljao je, sećam se, Radio Beograd o divovskom, baš su govorili divovskom, otporu naše
vojske i puštao pesme iz Velikog rata, moga rata. Nekoliko dana junačenja i blebetanja, da
bi se propagandni balon poražene i rastrgnute vojske i države rasprsnuo, a Radio Beograd
zaćutao. Već desetog aprila Ante Pavelić je proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku, sa
granicama sve do Drine i Zemuna, uključujući i Zemun. Makedoniju zaposeli Bugari, Crnu
Goru i Kosovo uzeće Italijani, Baranju i Bačku – Mađari, Slovenija pripojena Rajhu.
Kralj Petar, generali Mirković i Simović, Slobodan Jovanović i najluđi oficiri – pučisti,
porodice njihove, ministri i državno zlato, odstupili su prema Crnoj Gori. Jedina velika bitka
koju su vodili zbivala se na vojnom aerodromu kod Nikšića, gde su se jagmili za sedišta u
avionima, koji će ih odneti do Grčke, a odatle neke do Kaira, a neke do Londona. Patrijarh
Gavrilo Dožić nije pobegao. Ili nije hteo, ili nije uspeo da se pridruži beguncima čije je
pučističko bezumlje podstrekavao i blagoslovio.
Jedini Simovićev ministar koji je poginuo, u Beogradu je poginuo. Slovenac Franc
Kulovec. Moj Saša, Vera i on, ubijeni su istoga dana i od istih ubica. Vladko Maček i četvorica
hrvatskih ministara napustili su Simovićevu vladu čim su Nemci, a za njima i Pavelićeve
ustaše, zasuti cvećem naroda, ušli u Zagreb. Komanda nad Vojskom Jugoslavije preneta je
na nesrećnog generala Danila Kalafatovića, u času kad više nije bilo ni Jugoslavije ni njene
vojske. Potpisana je bezuslovna kapitulacija.
„Bolje grob, nego rob!“ Za manje od dvanaest dana, taj je poklič odjekivao kao „I grob, i
rob“, tužbalica i kletva miliona ljudi.

***
Sećam se gneva Danila Gregoriča. Ležim, u pidžami, flaša mi u ruci, a on šeta po sobi i psuje.
„Ovo, Luka, nije kapitulacija. Ovo je bruka… Nemački tenkovi i trupe ušli su u Beograd
dvanaestog aprila, a četvorica Švaba… hej, samo njih četvorica, četiri dana ranije, čamcem
su prešli Savu, došli do hotela Balkan, na njemu razvili zastavu sa svastikom i transparent
sa pozivom za predaju oružja… Sve ti jebem, Dušane Simoviću!“
 „A ja jebem sve i Bori, i Radoju, i Živanu, i Slobodanu…“, zaplitao sam jezikom. „Jooj,
Slobodanu Jovanoviću naročito.“
„Svima, Luka, svi su za pakao, ako pakla ima… Posmatrao sam, i stideo se. Samo su
četvorica švapskih vojnika u Beogradu, a naši pešadinci, u redovima, čekaju da ispred njih
polože oružje!“

***
„Priča se, kume, da neki naši oficiri pozivaju na ustanak“, kaže mi Steva Puška. „Baci tu
flašu, od groma izgorela.“
„Koji oficiri?“
„Ne znam. Krije narod ko su.“
„Gde su? U Bosni, u planinama?“, upita Valentina.
„U Srbiji su. Negde blizu Topole i Ravne gore. Krenula je i pesma.“
„Koja pesma?“, trgnu se Gregorič.
„Od Topole, pa do Ravne gore, sve su straže, ne sme da se kaže… Priča se da tako pevaju
seljaci u tom kraju.“
„Lipa pisma, samo mi ti, kume, nisi lip nimalo“, sede Anica na ležaj pored mene. „Obrij se,
molim te, i kani se tog otrova.“
„Još će i to zlo da nas snađe!“, planu Danilo. „Jebala ih pesma! Jebao ih ustanak! Vidite li
da se Nemci povlače iz Srbije. Prebacuju se prema Rusiji… Okupirani smo i šlus. Primirimo
se, čuvajmo živote… Ne izazivajmo novi nemački bes i odmazdu.“
„Je, lulašu, tako je. Po Bosni i Hrvatskoj teče krv do koljena… Je, je, lulašu. Čujem se ja sa
našima iz Dalmacije i Zagreba… Je, kume, zašto psuješ? Nisu svi u Zagrebu i Hrvatskoj za
ustaške monstrume… Javljaju mi da ustaše kolju Srbe, Židove i Cigane, bacaju ih u jame i
odvode u logore. Ustanak, dabome ustanak, ali tamo, ne u Srbiji.“
„Ispričah vam za četvoricu Švaba pred kojima je kapitulirao Beograd“, reče Danilo kao da
nije slušao Anicu. „Čim je prošao prvi talas bombi, odnekud je izmilela naša fukara i jurnula
da pljačka iz ruševina… Video je to i Kurcio Malaparte, napisao je reportažu o tome… Bruka,
bruka smo mi velika!“

***
Danilo, Zora, Anica i Puška su nam kao ukućani. Znali su razlog mom pijanstvu. Znali su me,
godinama, i treznog i pijanog. I plahovitog, i tihog. I, uvek, njima jednako bliskog. Ali Janko?
On me pijanog i nikakvog, bradatog i ćopavog nikada nije video. Šta će misliti o meni? Jesam
li se, pitam se, pred tim momkom osramotio?
Banuo je u moju kuću iznenada. Sa buketom crvenih ruža.
„Živeo veliki i nepobedivi Sovjetski Savez!“, uzviknuo je. „Za nekoliko dana, Crvena armija
biće i u Berlinu i u Beogradu. Živela sloboda! Živela revolucija!“
„Muž mi je bolestan, vidite i sami“, pokaza Valentina na mene, sklupčanog na kožnom
trosedu.
„A gde je ona lepotica što mi je previla ranu? Ove ruže su za nju.“
„Ona je, Janko, poginula“, pridigoh se sa ležaja i, trena toga, povratim. Zbog alkohola sam
često povraćao.
„Poginula?!“, skamenio se Janko, a Valentina briše parket ispred mene.
 „Šestog aprila. Od Hitlerovih zveri. I ona i moj sin Saša… Bio je pilot Šestog lovačkog
puka… Oborio je tri švapska aviona.“
„Moje saučešće… nisam znao. Užasno, strašno!“
„Sedi, Janko. I daj mi te ruže. Odneću ih Veri, na grob.“
„U grob će i Hitler, ali za njim niko neće žaliti. Još koji dan, njega će da sahrani drug
Staljin!“
„Voleo bih, Janko, da je tako… Slušaš li radio? Nemci napreduju kroz Rusiju, kao kroz sir.“
„Fašistička i buržoaska propaganda. Crvena armija je u ofanzivi, a nemački komunisti i
radnici spremaju se na ustanak.“
„Nažalost, propaganda je to što ti govoriš. Razdvoj, sinko moj, moguće od nemogućeg.
Vidiš i sam kako smo mi prošli.“
„Za nas, skojevce i komuniste, nemoguće ne postoji… Napadom na Sovjetski Savez, Hitler
je napao otadžbinu svih proletera na čitavom svetu.“
„Nije te bilo strah da dođeš ovamo?“, upitah nespretno. Što je najgore, nisam bio ni toliko
pijan kad sam ga to upitao. Odmah sam razumeo da je začuđen i povređen.
„Izvinite… Idem, a vi me prijavite Nemcima“, pođe ka vratima.
„Janko, vrati se. Hteo sam da pitam je li se plašiš da te Švabe ne otkriju.“
„Plašim, naravno. Do sada nisu ganjali skojevce i komuniste… Zbog onog sporazuma…
znate već. Sada smo im meta. Ali, sada ćemo mi u šumu, u planine.“
„Neki su već tamo, blizu Topole i…“ zagrcnuh se od kašlja, a kiselina navrije iz stomaka…
Hoće li Janko takvog da me ponese u sećanju?

***
Valentina veruje da se ne sećam najdramatičnijih zbivanja krajem četrdeset i prve.
Oružanog ustanka u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji, nemačkog prodora do Moskve i njihovog
poraza pred Moskvom, japanskog napada na Perl Harbor i ulaska Amerike u rat.
Obaveštavan sam o svemu tome, žučno se debatovalo pored troseda na kome sam ležao, a
ja sam, kasnije će mi pričati, uglavnom hrkao i buncao.
„Luka, konju! Luka, idiote, probudi se i slušaj šta ti govorim“, prskao me je, ispričaće mi
kasnije, Danilo vodom po vratu i obrazima. „Švabe streljale tri hiljade civila u Kragujevcu,
još toliko u Kraljevu. Izdali naredbu: stotinu Srba za jednog ubijenog Nemca…“
„Rotkvice na motoru… Saša, puče kutija…“, bulaznio sam, kažu.
„Streljali su i đake… Čuješ li šta ti kažem… Draža i Tito u crno zaviše Srbiju.“
„Pošto vojničke cokule, profesore?“
„Nabijem na onu stvar i jedne i druge… Iz zasede su, Luka, poubijali neke Švabe, odsekli
im penise i strpali u usta mrtvih vojnika! I šta smo dobili? Još hiljade naših grobova.“
„To za penise je švapska i ljotićevska laž!“, povika Steva Puška. Sve mi se čini da sam to
čuo, ali ništa nisam razumeo.
„Hitler nema penis… štuke, štuke“, Anica se, kažu, tada i osmehnula.
„Gotovi su, lipi moj kume. Razbili ih Rusi, pred Moskvom, ka kantu. Napokon su i Ameri
pokazali zube… Probudi se.“
„Luka, ne foliraj… Tvoj drug Puška te poznaje ko staru paru… Čuješ ti, čuješ ti sve. Tito
proglasio crvenu republiku u tvom Užicu, a general Mihailović sad vodi rat na dva fronta, i
protiv Švaba i protiv komunista. Dve gerile. Jedna Čičina, a druga Staljinova.“
„Ko je taj Čiča?“
 „General Mihailović je Čiča. Tako ga zovu.“
„Ne lupaj gluposti!“, prodrao se Danilo, a ja sam izronio iz bunila. „Kakve dve gerile?“,
mahao je Danilo lulom ispred Stevinog nosa. „Dve naše nesreće. Digli bunu, krenuli zajedno,
pa se pokrvili između sebe.“
„Ko je Tito?“, upitah Gregoriča.
„Neki Rus, komunista.“
„A ko je Čiča… taj general Mihailović?“
„Šupljoglavac i pijandura, reče mi general Belić. Ono što ja znam je pouzdano. Bio je naš
obaveštajac u Pragu i Sofiji, a pred rat je radio za Ruse. U Beogradu je tajno sarađivao sa
Staljinovim agentom, pukovnikom Zubovom… Bio je uz Apisa u onom ratu. Po Apisovom
streljanju, prekinuo je veze sa crnorukcima… Nije priznao kapitulaciju generala
Kalafatovića. Sa svojim odredom došao je na Ravnu goru, tu se povezao sa majorom
Aleksandrom Mišićem, sinom vojvode Mišića, i pozvao na ustanak.“
„Zašto general Belić misli da je on šupljoglavac i pijandura?“
„Šupljoglavac je, kaže mi Belić, zato što je podigao oružani ustanak u Srbiji. General Nedić
je podmetnuo svoj obraz i vojničku čast pod čizme okupatora, da sačuva Srbiju, da u Srbiji
bude mir. Šupljoglavac je i zato što nije zagazio u Bosnu, Hrvatsku, Hercegovinu. Srbi i
Jevreji su tamo žrtve strašnih zločina… A pijandura je zato što voli da cugne… Doduše, ni
približno kao ti.“
„Gde su sada taj Tito i njegovi?“
„U Bosni su. I u Hercegovini.“
„A Mihailović?“
„On je, po slomu ustanka u Srbiji, odstupio u Crnu Goru i proterao odatle komunističke
bandite. Sad su u Hercegovini i Bosanskoj Krajini. Sprovode ’drugu etapu revolucije’, kako
nazivaju masovne likvidacije ’klasnih neprijatelja’… Spremaju se za preuzimanje vlasti.
Veruju da će, posle nemačkog poraza pred Moskvom, ovaj rat biti okončan pobedom
Crvene armije, najduže za dva ili tri meseca… Tito je sa onu stranu Drine, na pravom mestu,
ali Mihailovića tamo nema. Ima njegovih odreda i komandanata, ali Draža ne mrda iz Crne
Gore i Srbije… Sa njim je, Mesečino, i tvoj ratni drug Dragiša Vasić.“
„Dragiša se odmetnuo u šumu! Šta to pričaš?“
„Dražin je zamenik. Čiča broj dva.“
„A Krleža? Da nije i on sa Vasićem, svojim prijateljem?“
„U Zagrebu je. Prema mojim saznanjima, ustaše su mu bile uhapsile suprugu, ali je
puštena.“
„Ajme meni, ubit će je“, povika Anica. „Znam Belu… lipotica i velika glumica… Nema joj
spasa, ona je Srpkinja.“
„Ako nju ubiju, moraće i Krležu. Rizično je to za Pavelića. Krležin književni ugled ustaše
ne mogu ni uhapsiti ni ubiti. Živ pisac, koji i ne piše i ne govori, nije opasnost nikome“, uze
kesicu sa duvanom, da napuni lulu.
„Jesi li u vezi sa Vauhnikom? Gde je on?“
„U vezi smo… On je u Sloveniji. U gerili.“
„U kojoj?“
„Vladimir je u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Tako je svoj pokret otpora nazvao
general Mihailović. Kralj Petar ga je, nedavno, imenovao za ministra vojske i mornarice.“
„Kako to, lulašu?“, začudi se Anica. „Pa mi sad nemamo ni vojsku ni mornaricu.“
 „General Mihailović je, znači, u londonskoj vladi Dušana Simovića?“
„U njegovoj.“
„Nazdravlje nam bilo“, zgrabih flašu sa rakijom, ali mi je Valentina ote. „Šta je sa Ivom
Andrićem?“
„U Beogradu je. Kod prijatelja, u Prizrenskoj ulici. Nikud ne izlazi.“
„A Gustav Krklec?“
„On je u Zemunu. Pavelićev konzul.“
„Da li se i Jovan Dučić vratio u Beograd?“
„Nije. Dučić je u Americi.“
„A Crnjanski?“
„Miloš je u Londonu.“
„Znaš li nešto o knezu Pavlu?“
„U Africi je, pod britanskim nadzorom… U njihovom zarobljeništvu. U Keniji, pored
nekakvog jezera.“
„Gde je Milan Rakić?“
„Ne bulazni!“, prodra se Valentina. „Zar se ne sećaš, bili smo na njegovoj sahrani.“

***
Sve je besmisleno. Sve je smrt. Ništavilo. Čeka smrt ne samo nas žive, nego i one koji još
nisu ni rođeni. Čeka smrt i poginule u ovome ratu, i one kojima se čini da će da prežive i
nastave da žive. Čeka ona, jednako, i pobednike i pobeđene. I mene, opijao se ili ne opijao,
pisao ili ne pisao, i onu damu koju slušam svake večeri u osam, kako peva na Radio
Beogradu. Peva Lili Marlen. Vojnička pesma. Nemačka. O ratu. Ne o ratu koji traje, nego
onom mom, umrlom. Vojnik nemački, u nekom rovu, možda i solunskom, seća se svoje
kasarne, fenjera pred kasarnom, i sebe i svoje Lili Marlen pod tim fenjerom. Želi on da se
vrati tom fenjeru i Lili Marlen. Možda se i vratio? I gde su njih dvoje? U kandžama smrti.
Ako nisu još, biće. Taj zagrljaj čeka svakoga. Nestaće i ove planete na kojoj smo. I Sunca. I
zvezda. Svega. Osim Boga, govore sve religije, jer on nije ni rođen, pa ne može ni umreti.
Negde sam pročitao da je religija nastala onda kad je prvi prevarant sreo prvu budalu.
Očaj kulja iz mene. Tobože sam živ i čekam nešto. Šta? Nadam se nečemu? Čemu? Oprosti
svom dedi, Mihailo. Ti si mi nada. I snaga. Hrabrost da uveravam sebe da ja, ipak, živim, pa
ma kakav da je moj život.
A surov je, sav od bolova i sramote. Da nije Valentine, sve troje bismo prosili. Zadržala je
svoju katedru na Univerzitetu. Plata solidna. Nemci su upravu nad zgaženom Srbijom
poverili generalu Milanu Nediću. Radi Univerzitet, rade škole, pijace, bioskopi, pozorišta.
Izlaze i novine. Nekima su promenjena imena. Ošišanijež sada je Bodljikavo prase.
Gregoričevo Vreme sada je Novo vreme. Danilo je komesar, a moj kum Steva Puška jedan od
urednika.
Svratio jednom da me obiđe, čuo od Valentine da sam bolestan, i njen univerzitetski
kolega Eberhard Tangl. Sada je i glavni cenzor za štampu u Srbiji. Hvalio mi se da nijedan
novinar nije izgubio posao, niti je uhapšen. Cenzura je simbolična. Zamera, reče mi, Danilu
Gregoriču što izveštaje o nemačkim ratnim pobedama ne štampa malo krupnijim slovima…
Danilo je sredio da Anica radi u kabinetu generala Nedića. „Simpatičan didica, ali uvik
tužan, puno tužan“, govorila je. On je, pričala mi je, izdao i naredbu da se ispred predratnih
naziva svih restorana i bircuza u Beogradu dopiše: Srpski ili Srpska. Kao da je time
obmanjivao i sebe samoga da on nije predsednik vlade koja je postavljena od okupatora.
Smejala se Anica dok mi je pričala i da je kafana koja se pre rata i okupacije zvala Srbin,
jednoga jutra osvanula kao – Srpski Srbin.
Smešno jeste, ali ja sam zaboravio da se smejem bilo čemu. Na Banjici je zatvor.
Konclogor. Komanda nemačka, a ruka koja hapsi – srpska.
„Tisuće su pohvatane, svaki dan su saslušanja i streljanja“, priča Anica. „Naši prave
spiskove za smrt, a Švabe ubijaju.“
„Ko su, kumo, ti što su u banjičkom logoru?“, pitam je.
„Zarobljeni ustanici, i Dražini i Titovi, komunistička i rojalistička omladina, seljaci, ima i
žena.“
„Na Radio Beogradu taj logor zovu DM logor. Zašto?“
„To je, kume, švapski naziv. DM je – Draža Mihailović. Ima u logoru i crvenih, ali ogromna
većina su Dražini.“
„A sve su Jevreje, verovatno, poubijali ili su ih deportovali u Nemačku?“
„Natirali ih Švabe, čim su ušli u Beograd, da nose žute trake sa Davidovom zvizdom. Onda
su ih zatvorili u logor na Sajmištu, oduzeli im kuće, stanove, radnje, sve… Zločin do neba. Ne
smim ti ni pričat.“
„Od koga ne smeš?“
„Od sebe, kume. Ubi me sramota… Guše ih plinom, u specijalnim kamionetima.“
„Ko hapsi Jevreje u Beogradu? Nemci ili Srbi?“
„Nijemci, samo oni.“
„Ko ih ubija?“
„Švabe. I ustaše, sa onu stranu Save.“
„A Srbi?“
„Mnogi kriju Židove, ama dosta je i Srba koji prisvajaju otetu židovsku imovinu.“
„Zašto, kažite mi, sve ovo krijete od mene?“, proderah se i na Anicu i na Valentinu.
„Da još više ne poludiš, eto zašto“, odgovori Valentina. „Robovi smo, Luka. Ne možemo
ništa, osim da se stidimo.“

***
Snaga mi se povratila, i u ruku i u nogu. Odbacio sam štaku. Mesecima ništa ne unosim u
Dnevnik, niti me Valentina prisiljava da pišem. Na papirićima zabeležim ponešto i to
ubacim negde, između ispisanih stranica. Da je, recimo, Ante Pavelić uhapsio Vladka
Mačeka i otpravio ga u logor Jasenovac, nedaleko od Zagreba, najveće i najmonstruoznije
gubilište u razbojničkoj ustaškoj državi. I u celoj Evropi. Na desetine hiljada je
masakriranih, svi su civili. Većinom srpska sirotinja, dosta je i Jevreja i Cigana, ima i Hrvata
koji su, kao Maček, protiv ustaša. U tom strašnom logoru ljude ubijaju maljem, nožem,
vilama, budacima, peku ih i kuvaju. Ustaše organizuju i takmičenja u klanju, čak i u
streljanju dece, „strijeljanju zečeva“, kako oni govore. Sve ovo saznajem od Danila, od Anice,
od Valentine, od Steve Puške, ali u novinama okupirane Srbije nema ni slova o tome, a na
radiju ni reči. Zabranila nemačka komanda. Čuva duševni spokoj naroda u Srbiji…
Vladko Maček je odveden u Jasenovac i tamo proveo nekoliko meseci. Dok sam se ja, u
ovoj kući, opijao, on je posmatrao zverstva kakvih nije bilo nigde i nikada. Preživi li on Antu
Pavelića, nadam se da neće ćutati… Kao što će, pre svog samrtnog časa, morati da nešto
ispriča i efendija Džafer Kulenović. Nasledio je Mehmeda Spahu, zaklinjao se knezu Pavlu
da je on zaštitnik Bosne i muslimana Jugoslovena. Evo tog zaštitnika u Zagrebu. Sada je
Hrvat i potpredsednik krvave ustaške države… Budem li imao snage i vremena, ove i
ovakve beleške, svakako proširene, imaće posebno mesto u Dnevniku…

***
Mihailo nam porastao, navršio tri godine. Priča i svašta pita. Napravio sam mu drvenu
pušku. U bašti, tom puškom nišani u Javorku, Aničinu i Stevinu kćerku. Malo je starija od
Mihaila, vižljasta i crnokosa. Danilova i Zorina deca, kćerka i sin, retko dolaze u
Bregalničku. Kćerki je, mislim, jedanaest, a sinu devet godina…
„Vauhnik… Vauhnik je genije!“, zagalami Danilo. U bašti, u hladovini, pod velikim i starim
orahom, sedeli smo Valentina, Anica, Steva i ja, ispijali kafu, ćaskali i posmatrali kako se
deca igraju.
„Lulašu, sidi ’vamo, ne galami toliko“, reče Anica.
„Rusi polomili Hitlera kod Kurska. Kraj je blizu… Sad je trebalo… Simoviću, u paklu
goreo!“, šeta po bašti, lula mu u ruci, dimi.
„Lulašu, jesi li svoj… ništa ne razumim.“
„Seti se, Luka, šta je Vlada Vauhnik govorio knezu Pavlu“, sede Gregorič pored mene. „U
Beču potpisati, stisnuti zube i čekati, najduže do leta četrdeset i treće, kad se rat preokrene
u Rusiji. Onda pocepati bečki sporazum i udariti… Sve je, u dlaku, procenio. Septembar je,
četrdeset i treća je, Rajh krenuo nizbrdo, ali i mi sa njim. Mogli smo u slavu, u pobedu, kao u
onom ratu. Ne dadoše naše budale, britanski najamnici. Nama, Luka, spasa nema.“
„Zar se, lulašu, ne raduješ ruskoj pobjedi?“
„Padnemo li pod crvene, pohapsiće nas i poubijati kao naciste. Kao izdajnike, kao
Hitlerove sluge. Biće nemilosrdni. Posejaće desetine hiljada grobova po Srbiji. Kako, Anice,
tome da se radujem?“
„Amerikanci su nam bliži, oni su već u Italiji“, odgovorih mu. „Veoma brzo, preći će
Jadran, iskrcati se u Crnoj Gori i Dalmaciji. Amerikanci i Britanci neće prepustiti Balkan
Staljinu.“
„Plašim se da tako neće biti. No, i da tako bude, nama spasa nema. Vratili bi se pučisti.
Simović, Mirković, braća Knežević… vratili bi se kao pobednici, kao heroji. Sve nas, i oni bi
postreljali. Ne bi, verujem, u crno zavili Srbiju kao komunisti, ali nas bi postreljali.“
„Šta kaže Ivo Andrić?“, upita Puška.
„Nije u Beogradu. Odmara se u Sokobanji.“
„Jesi li pričao sa generalom Nedićem?“
„On misli isto što i ja… Prodre li Crvena armija na Balkan, on crvene neće čekati u
Beogradu.“
„Nego gde će ih čekati? Kud će?“
„Odstupiće sa Nemcima i tamo čekati Amerikance, da se preda njima.“
„Ti to ozbiljno, Danilo?“, uplaših se.
„Ozbiljno i blagovremeno… Ja ubrzo odlazim. Vodim decu, suprugu i oca u Nemačku. U
Sarsku oblast. Tu ću sačekati Amerikance.“
„Danilo, brate, zašto da bižiš, zašto da bižimo?“, prvi put ga Anica ne nazva lulašem. „Mi
ništa nismo skrivili. Okupaciju su skrivili drugi, a ne mi.“
„O tome šta je ko skrivio neće odlučivati činjenice, nego pobednici. Samo oni, Anice.“
 „Stevo i ja nećemo nikud… Neka dođu i Rusi. Neka dođe ko će doći, samo da odu Švabe,
da ne budemo više robovi.“
„Nećemo, Anice, biti komunistički robovi, ne boj se. Bićemo grobovi.“
„A šta misliš, Danilo, da se nas dvoje i Mihailo preselimo kod mojih, u Sloveniju?“, upita
Valentina.
„Ko god nas bude oslobodio, obnoviće se Jugoslavija. Slovenija će, sestro moja, biti u njoj.“
„Vlada Vauhnik vodi tamošnju gerilu. Za razliku od nas, on se bori protiv Nemaca, nije u
njihovoj službi. Vladu Vauhnika niko neće moći da optuži…“
„Mene su, sve nas su, da budemo u nemačkoj službi, naterali pučisti. Oni su skrivili
ustašku Hrvatsku i njena zlodela… Hitler je, uvek, znao da smo na drutoj strani. Trebao mu
je mir sa nama, baš kao što je i nama bio nužan mir sa njim… Izbor kneza Pavla bio je da
izbegnemo katastrofu. Izbor pučista i Britanaca je bio da nas gurnu u ambis. Uspeli su.
Pobedili su.“
„Ne spominješ generala Mihailovića“, okrenuh se toj nadi. „On drži Srbiju. Titovih gerilaca
u Srbiji nema, ili ih je vrlo malo.“
„Crveni će prodreti u Srbiju iz Bosne, kad njihovi, Rusi, prodru iz Bugarske i preko
Dunava. Mihailović je ratni saveznik Rusa. On neće hteti da se tuče sa njima, a Titu,
Staljinovom učeniku, slom generala Mihailovića je glavni ratni cilj… Odlučio sam, Mesečino,
što sam odlučio. Razmislite i ti i Valentina. A i vas dvoje, Anice“, samo što se ne rasplaka.
 Grob za dnevnike

U januaru četrdeset i četvrte, po najvećem mrazu, ode Danilo Gregorič u Nemačku. Da traži,
i kupi, kuću u Sarskoj oblasti. Suprugu, kćerku, sina i oca ostavio je u Beogradu. Vratiće se,
po njih, kasnije. Tako je rekao.
Kako on ode, kuća moja u Bregalničkoj postade gluva. Pećina. Zatvor. Valentina ode na
posao, smračena i kad ode i kad se vrati, a ja hranim unuka, igram se i pričam sa njim.
Svrate, posle podne ili uveče, i Anica i Puška. I radujemo se i strahujemo.
Crvena armija je sve bliža Balkanu. Musolinijeva Italija davno kapitulirala. Priča se, sve
glasnije, da će se veoma brzo Amerikanci i Englezi iskrcati u Dalmaciji. Radujemo se ruskim
pobedama, a strah nas od njihovog oslobođenja. Nadamo se, grozničavo, Amerikancima.
Anica priča da je general Mihailović pokrenuo ofanzivu ka Jadranu, da sačeka zapadne
saveznike. A priča se, kaže ona, u kabinetu generala Nedića da je trojicu svojih generala Tito
poslao u Zagreb, na pregovore sa Nemcima i Pavelićem. Ako se Amerikanci iskrcaju u
Dalmaciji, Titovi partizani će, zajedno sa Vermahtom i ustašama, udariti na njih! Raduje nas
ako tako bude.

***
Poslah, po Anici, pisamce generalu Milanu Nediću. Zamolih ga da me primi. Odgovori mi već
sutradan. Primiće me, ali ne u kabinetu predsednika vlade, nego u svome stanu, na uglu
ulica Kralja Milana i Kralja Milutina. U pet sati posle podne.
Pred zgradom, u kojoj stanuje, dva vojnika. Uniforme srpske vojske iz moga rata. Na
trenutak, samo na trenutak, pričini mi se da sam u nekom drugom, dalekom i dragom,
vremenu.
Povrati se to snoviđenje i kad mi general Nedić, u civilnom odelu, otvori vrata svog stana.
U malom prijemnom salonu, ka kojemu me vodi, na zidu veliki portret kralja Petra
Karađorđevića. Ne ovog kralja Petra, koji je čas u Kairu a čas u Londonu, nego njegovog
slavnog dede.
NEDIĆ:
„Gospodine Luka, saznao sam od Anice da ste, u aprilskom bombardovanju, izgubili sina
jedinca i snahu. Iako sa velikim zakašnjenjem, primite moje najdublje saučešće.“
JA:
„Hvala vam. Primite i vi moje saučešće. I vi ste izgubili Dušana, sina jedinca, i snahu koja
je bila pred porođajem.“
NEDIĆ:
„A kako se zvao vaš sin?“
JA:
„Aleksandar. Saša. Bio je pilot Šestog kraljevskog lovačkog puka.“
NEDIĆ:
„Da, da… Kapitulirali smo za nekoliko dana, a hiljade takvih kao što je vaš sin bili su,
zaista, dostojni naših najboljih iz Velikog rata… Mog sina nisu ubili Nemci, nego komunisti.
Nema nikakve sumnje da je ona eksplozija municije u smederevskoj tvrđavi bila njihova
diverzija… Poručnik Mustafa Golubić. Vaš i moj ratni drug na Solunskom frontu, a posle
Staljinov general. Poslali ga iz Moskve, dok su još bili u savezu sa Hitlerom, da organizuje
terorističke akcije po okupiranoj Srbiji… Toga dana je, Mesečino… mogu li da vas tako
oslovljavam?“
JA:
„Slobodno, gospodine generale.“
NEDIĆ:
„Toga dana, Golubić i njegovi banditi u Smederevu su ubili blizu dve hiljade duša… Zašto?
Kad ste meta satane, onda nema ni razumnih ni logičnih odgovora. Uzbuniti pogaženu
Srbiju i pre nego što Nemci napadnu Sovjetski Savez… Verovatno je Golubić dobio takvu
naredbu od Staljina.“
JA:
„A kakvu naredbu će dobiti Tito, ako nas oslobodi Crvena armija?“
NEDIĆ:
„Ne, Mesečino, kakvu će dobiti, nije reč o budućem vremenu i nagađanju. Naredba je
dobijena odmah po četničkom i partizanskom ustanku u Srbiji, u jesen četrdeset i prve.
Odmah su komunisti zagazili u zločine. U likvidacije najuglednijih ljudi, oficira, sudija,
bogatijih seljaka… Kad su Nemci ugušili ustanak… znate li koliko je, te jeseni, poginulo ili
streljano ljudi u Srbiji?“
JA:
„Mnogo, ali brojke ne znam.“
NEDIĆ:
„Ja znam. Blizu pedeset hiljada… A nemački gubici su smešno mali, zanemarljivi… Po
bekstvu iz Srbije, partizani su napravili kasapnicu u Crnoj Gori, u Hercegovini, u Bosanskoj
Krajini… Njihov, prvorazredni, ratni cilj nisu ni okupator ni ustaše, nego velikosrpska
reakcija, kako govore. Srpski narod je pred biološkim uništenjem. Sa onu stranu Drine,
istrebljuju nas ustaše i komunisti. Sa ovu stranu Drine, u ovome što je ostalo od Srbije, čeka
nas završni udarac, ako Rusi dođu ovamo.“
JA:
„Hoće li doći? Ja se nadam Amerikancima.“
NEDIĆ:
„Čerčil je protiv savezničke invazije na Balkanu.“
JA:
„Zašto?“
NEDIĆ:
„Srbi su za Britance mali Rusi. Kralj Petar je njihov saveznik, ali je Srbin. General Draža
im je, takođe, saveznik, ali je i on Srbin. Saveznici, još i njihovi plaćenici, su i Bora Mirković i
Dušan Simović, ali i oni su Srbi. Tito nije Srbin. On je Hrvat. Čerčil se okreće ka njemu.“
JA:
„Ali Tito je komunista.“
NEDIĆ:
„Čerčil veruje da će nacionalno u Titu biti iznad ideološkog.“
JA:
 „Kako može da to i pomisli? Znaju li Englezi za Titove pregovore sa Nemcima i ustašama?
Zapad je glavni neprijatelj komunistima, bez obzira šta su oni po veri ili naciji.“
NEDIĆ:
„Tako je. Ali, između komuniste koji je Hrvat, i koji nije mali Rus, i bilo kog Srbina, Englezi
neće biti za Srbina… I ja, koji sam zakleti neprijatelj boljševizma, i koji sam, još, i sluga
nemačkih nacista, za Britance sam – mali Rus!“
JA:
„Sluga nemačkih nacista! Nemojte, molim vas, da to govorite ni u ironiji. Vi ste heroj iz
Velikog rata. Vi ste se sa Nemcima tukli i u ovom ratu. Vi ste prihvatili i nahranili stotine
hiljada srpskih izbeglica iz Pavelićeve Hrvatske i desetine hiljada Slovenaca…“
NEDIĆ:
„Ja sam monstrum za monstrume kojima ljudski životi nisu nikakva činjenica… Meni,
svom neprijatelju poraženom u ratu, Nemci su isporučili ultimatum. Užasni ultimatum. Ili
ću biti predsednik njima lojalne vlade u okupiranoj Srbiji, ili Srbije, a ni Srba u njoj neće
biti! Pustiće ustaše, hortijevce, baliste, bugarske krvopije, da rastrgnu Srbiju i da ubijaju po
njihovoj mržnji i volji…“
JA:
„Vi drhtite, gospodine generale. Ne uzrujavajte se, molim vas. Ništa od toga što kažete
niko neće moći da porekne. Ni Staljin, ni Čerčil, ni Tito. Niko. Vi ste mučenik.“
NEDIĆ:
„Grešan sam i kriv za mnoge smrti. U Banjičkom logoru, naročito. Nisam imao izbora. To
je lako reći, ali ne i umiriti svoju savest… Zločin nad Jevrejima! Srbi ih nisu ni hapsili ni
ubijali, ali ih nismo ni spasli… U svojim govorima sam čak opravdavao antijevrejstvo.
Naprosto, podlegao sam propagandi nacista i svog rođaka Mite Ljotića. Njemu su, za sve,
uvek bili krivi boljševici, masonerija i jevrejstvo… Grešan sam, mnogo sam grešan.“
JA:
„Stavite, na jedan tas, vaše grehe, o kojima govorite, a na drugi živote stotina hiljada ljudi,
koje ste spasli. Zna se, gospodine generale, na koju stranu tas mora da pretegne… A stavite,
stavimo, na jedan tas bezumlje martovskih pučista i katastrofu koju su skrivili, a na drugi
tas stavimo njihova dobročinstva. Nema nijednog njihovog dobročinstva, gospodine
generale.“
NEDIĆ:
„Srbija je bila okupirana i šesnaeste. Zar nije naša izbegla vlada, sa Krfa, uputila molbu
lokalnim vlastima da se ne ophode neprijateljski prema okupatoru? Zar nismo razumeli da
je čuvanje života naroda vrhovna obaveza?“
JA:
„Pisao sam tada, o tom apelu, i u Vojničkim novinama.“
NEDIĆ:
„U ovome ratu, upravo to radim. Sarađujem sa okupatorom svoje države, ponižavam se i
sebe proklinjem, a sve u nameri, jedinoj nameri, da posledice ratnog poraza našeg ne budu
još fatalnije… Išao sam i u Berlin, klanjao se Hitleru, molio ga da oslobađa naše vojnike i
oficire iz zarobljeništva, da obuzda krvožednog Antu Pavelića… upoznao sam ga sa
pokoljima Srba… Strašno je to, priznajem, ali pokolje Jevreja i Cigana njemu nisam
spominjao… Tražio je da jedan bataljon Srba, samo jedan, uputim na front protiv Rusa. Ne,
nikada!, prodrao sam se, zaboravivši ko je ispred mene. Izgleda da je očekivao takav
odgovor. Više nikada to nije zahtevano od mene.“
JA:
„Viđate li patrijarha Dožića?“
NEDIĆ:
„Posetio sam ga, nekoliko puta, u manastiru Vojlovica. Molio sam ga da izda proglas ili
poslanicu srpskom narodu protiv… to je bilo u jesen četrdeset i prve. Predočio sam mu
krvave posledice četničkog i komunističkog ustanka u Srbiji. Pokazivao sam patrijarhu i
fotografije streljanih i obešenih. Stekao sam utisak da ga te uzaludne žrtve nisu potresle.“
JA:
„Molili ste, kako razumem, patrijarha da osudi ustanike?“
NEDIĆ:
„Nije pristao. Rekao je da je on rob, a ne slobodan čovek, i da rob ne može da odlučuje o
bilo čemu… Kao da mi je pucao u srce. Sasuo mi je u lice da sam i ja rob, što je istina. Pa mu
odgovorih: I vaše i moje ropstvo, vaša svetosti, vi ste skrivili. Vi ste, vaša svetosti, a ne ja,
dok smo bili slobodni i svoji, podržali i smrt i ropstvo!“
JA:
„Šta vam je odgovorio?“
NEDIĆ:
„Ništa.“
JA:
„Posećivali ste ga i kasnije?“
NEDIĆ:
„Često. Odnosio sam pomoć i njemu i manastiru… Bio sam sa patrijarhom i prošle
sedmice. Dočekao me sa pesmom: Ide Ruja ko oluja! Veseli se ruskim pobedama. Vladika
Nikolaj je za Ružičića. Za Ruzvelta.“
JA:
„I vi ste za Ružičića?“
NEDIĆ:
„Sigurno nisam za Čelikovića, kako patrijarh naziva Staljina.“
JA:
„Od sina mi je ostao sin. On mi je sve. Ima li nade da ga neću izgubiti, ako…“
NEDIĆ:
„Ako u Srbiju provali Crvena armija. Naslućujem da hoćete to da znate?“
JA:
„Baš to, gospodine generale.“
NEDIĆ:
„Vi odlučite. Ja komuniste ne želim u Beogradu. Još se nadam da će nas mimoići takva
sloboda i sreća.“

***
Prvi put od Verine i Sašine sahrane, izašao sam iz kuće u Bregalničkoj. Razgovor sa
generalom Nedićem niko nije ni snimao ni stenografisao. Bili smo sami. Jedino je gospođa
Živka, generalova supruga, ušla u taj sobičak, donoseći čaj za muža i kafu za mene. Od četiri
njihove kćerke, nijednu nisam ni upoznao ni video. Dnevniku predajem razgovor sa
generalom, najsažetije, i dok je sveže pamćenje. Razgovor, naravno, nije tekao doslovce
kako sam napisao, ali se nisam ogrešio o njegovu suštinu. Ponešto nisam ni zapisao. Često
se prisećao balkanskih i Velikog rata, bojeva, raporta kralju Petru, kojemu je bio posilni.
Prisećao se i pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, ne skrivajući nimalo neprijateljstvo i
otvorenu mržnju prema tom „kabadahiji“. „Između ljudskih glava i glavica kupusa, taj
kabadahija nikad nije uviđao razliku“, rekao je general. Čitao je, reče, moje uvodnike i
komentare u Jugoslaviji. Podsetio me, nekako usputno, i na moju bliskost sa kraljem
Aleksandrom… Bio je bled, često se znojio i brisao znoj maramicom. Nekoliko puta je
ustajao i odgovarao na telefonske pozive. Skinuo je kravatu i raskopčao dva gornja dugmeta
na košulji, kada mi je, duboko uzdahnuvši, rekao da, po svemu sudeći, savezničke invazije
Balkana neće biti. „Titovi generali postigli su bili, u Zagrebu, sporazum o ratnom savezu sa
Vermahtom i ustašama, ali je Adolf Hitler sporazum poništio i suspendovao njegovu
primenu. Vođa Rajha još ne shvata da je rat izgubio“, rekao je. „Autista, kao što su bili i naši
pučisti.“ Izbegavao je da spomene generala Mihailovića. „Odavno je morao da uđe makar u
Hercegovinu i u Dalmaciju, čim je kapitulirala Italija“, nerado je odgovorio na moje pitanje o
komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini. „Sada je kasno“, odmahnuo je rukom. Bilo
mi Je jasno da on o Mihailoviću ne želi da govori… „Vi, Luka, živite u Bregalničkoj?“,
iznenada me je to upitao. „U Bregalničkoj broj šesnaest“, odgovorio sam. „Gospođa Jelica
vam je komšinica… Dražina supruga. Jedva sam je izvukao iz Banjičkog logora“, iznenadio
me je. Kako to nisam znao? I zašto mi to Gregorič nije rekao, ne može biti da on nije znao?
Sve sam ovo izostavio iz onog zvaničnog svedočenja (čuj mene: zvaničnog) o mom
razgovoru sa generalom Milanom Nedićem. Jednoga dana, dođe li taj dan, „zvanični“
razgovor nas dvojice koristiće, možda, istoričarima. Ovo, što usputno spominjem, može
zanimati jedino pisce i novinare. Samo njih, a ni njih, verovatno.
Zapisaću i da sam, dolazeći na sastanak sa generalom, sreo i Borku Srećozovku. Išla je uz
pomoć štaka, izgubila levu nogu do iznad kolena. Prepoznala me je i zastala.
„Vidite, gospodine moj, kakva sam vam ja Srećozovka“, zaplakala Je i krenula dalje.

***
Mihailo je spavao, a Valentina i ja smo, skoro do zore, nastojali da saznamo šta će biti sa
nama. Crvena armija će ući u Srbiju, sa istoka, i crvene proleterske, sa zapada. Iluzija je
obnova Kraljevine Jugoslavije. Komunistička diktatura i teror sudbina su koja se izbeći ne
može. U ovo nismo sumnjali ni ona ni ja.
„Vidi, Tina“, obratih joj se onako kako je to voleo naš Saša. „Ko sam ja? Urednik
velikosrpskih novina u Velikom ratu. Propagandista velikosrpske buržoazije. Najbliži
saradnik i prijatelj kralja Aleksandra, tiranina, lopova, ubice komunista i najvećeg
neprijatelja Sovjetskog Saveza. Povrh svega, ja sam bio i specijalni savetnik kneza Pavla,
nacističkog sluge, potpisnika sramnog i zločinačkog pakta sa Hitlerom i Musolinijem…
Deset glava da imam, sve će ih poskidati!“
„Mnogo me plašiš, Luka.“
„A ko si ti? Unuka Ivana Žolgera u vladi krvavog Aleksandra Karađorđevića.
Aleksandrova sekretarica i prevodilac. Profesor u okupiranom Beogradu. Nacista Eberhard
Tangl, glavni cenzor za štampu u Srbiji, dolazio ti je i u kuću. A muž ti je Luka Mesečina,
intimus sa Danilom Gregoričem, intimusom ratnog zločinca Joakima fon Ribentropa…
Prešla si u pravoslavlje, služila velikosrpsku hegemoniju… Ubiće oni, Tina, i tebe. Neće,
možda, ubiti Mihaila. Šta će, Tina, on bez nas dvoje?“

***
Bio je šesnaesti april, a nedelja četrdeset i četvrte. Vaskrs, po kalendaru paganina Julija
Cezara, koji poštuju samo ruska, srpska i još poneka pravoslavna crkva. Dva dana ranije,
Valentina skuvala kotaricu jaja, neka ofarbala u crveno, neka u plavo, a neka su išarana.
Ona, Mihailo i ja odosmo na Sašin i Verin grob.
„Hristos vaskrese, sine moj i kćeri moja!“, rekoh i, o nadgrobnu ploču, razbih jedno
crveno jaje. Učiniše to i Valentina i Mihailo.
Dete ne zna da ljuska jajeta, u hrišćana, simbolizuje Hristov, ali i grob svih ljudi. Hristos je
oživeo u svojoj grobnici na jevrejskom brdu Golgota, vaskrsnuo, slično piletu koje oživi u
svom grobu, u ljusci jajeta, razbije oklop i odbaci ga sa sebe. Kada se Isus Hristos, opet,
pojavi na zemlji, otvoriće se, u trenu, grobovi svih mrtvih i oni će oživeti, oni će vaskrsnuti!
Nikada nisam tako snažno želeo da poverujem u vaskrsenje kao toga Vaskrsa, na
sinovljevom i snahinom grobu. Kad se mole iznad pokojnika, ljudi obore pogled u zemlju. Ja
sam, ne znam zašto, gledao u nebo, plavo kao jaje u ručici Mihailovoj. Molitva moja bila je
nema, a misli uzburkane od želje da se Hristos vrati što pre… Začuo sam buku na nebesima,
najpre potmulu, a potom sve snažniju, i pomislio, za trenutak, da mi nebo šalje neke poruke.
„Avioni!“, uzviknula je Valentina.
Bilo ih je više nego onog šestog aprila četrdeset i prve. I nisu bili nemački. Doletali su iz
pravca Rumunije.
„Američki bombarderi!“, ne prikrih radost što ih vidim i što ih je toliko mnogo.
„Bombardovali su nemačka naftna polja u Rumuniji, i sad se vraćaju u baze u Italiji“,
objašnjavao sam Valentini.
Leteli su toliko nisko da smo mogli da prepoznamo i oznake na njima. Srećni, mašemo im
nas troje i mnogi još ljudi koji su bili na groblju.
Ne prođoše ni dva minuta, te grdosije počeše da sručuju tovare bombi. Groblje je
udaljeno od centra Beograda, pa ne vidimo šta razaraju. Samo čujemo eksplozije i vidimo
plamenove i oblake dima. I čujemo topove. Nemci brane Beograd! Gromovi, sa neba.
Gromovi, sa zemlje. Tri bombardera su pogođena. Kulja crni dim iz njih, u niskom, i sve
nižem letu, udaljavaju se prema Šumadiji…

***
I sutradan, na drugi dan Vaskrsa, Amerikanci i Britanci, čijoj smo se ratnoj pobedi nadali i
žudeli da nam slobodu donesu oni, a ne Rusi, bombardovali su Beograd, a okupatorska
nemačka vojska ga je branila! Sa terase moje kuće u Bregalničkoj, gledao sam bombe dok su
letele ka metama na zemlji i slušao kanonadu nemačkih topova sa zemlje. Urlao sam na
Amerikance, psovao ih, i želeo, u isti mah, da ih promaše nemačke granate. Valentina je
ljubila ikonu Isusa Hrista, a Mihailo je vrištao od straha.
Uveče, dođoše nam u posetu Danilo Gregorič i jedan sredovečan gospodin. Reče da je
ilegalac, radio-telegrafista, i da ga ne pitam ni za ime ni za prezime.
„Masakr!“, reče Danilo. „Više je mrtvih i ranjenih Beograđana nego u nemačkom
bombardovanju četrdeset i prve!“
„Šta su gađali?“
 „Prema saopštenju američke komande, gađali su Nemce i njihove strateške objekte.
Zemunski aerodrom, fabriku aviona ’Ikarus’, ’Teleoptik’, tvornice ’Danubius’ i ’3maj’,
garnizone na Čukarici i Dorćolu… Nemačka komanda u Beogradu priznala je da su izgubili
blizu četiri stotine vojnika. A koliko je ubijeno Beograđana? Ne zna se, još se iz ruševina
izvlače mrtvi i obogaljeni… Ubijeni su i ujak i tetka Steve Puške…“
„Šta je sa tvojima?“
„Hitler je naredio: za jednog Nemca stotinu Srba! A kakva je proporcija naših saveznika?
Ubijati, bombama, Nemce u Beogradu isto je što i stenom ubijati muvu na čelu čoveka.“
„Ne reče mi šta je sa tvojima?“
„Živi su, ako se ovo može nazvati životom… Gađali su, kažu, ratne ciljeve. Licemeri.
Razneli su bombama i sklonište za civile, u palati ’Albanija’, nema preživelih. Pogodili su i
porodilište kraljice Marije u Krunskoj ulici, bombe su pale i na Pravni fakultet, Bajlonijevu i
Kalenića pijacu, gađane su i bolnice… Zašto? Zašto, gospodine Čerčil?“
„Vi ste prijatelj Vladimira Vauhnika“, reče mi ilegalac bez imena i prezimena.
„Bili smo veoma bliski“, odgovorih mu.
„Ja sam novi, a Valter nije u Beogradu. Vlajko me ne poznaje… Izvinite, Vlada je Vlajko,
ponekad Živko, ponekad Račić… Moram, hitno, da mu pošaljem šifrovanu poruku za
Aleksandera Bajta, izgubili smo vezu sa n>im. On je u Italiji, na vezi je sa Amerikancima…
Molim vas za dozvolu da pošiljalac telegrama bude potpisan i kao Mesečina. Naprosto, da
Vlajko zna da nije neka podvala.“
„Pročitajte mi poruku.“
„Stop bombardovanju Beograda i Srbije. Planinski aerodrom u izgradnji. Balkanski front
spreman. Kralj da se vrati. Sad ili nikad. Vihor i Mesečina.“
„U redu je. Čija je ovo poruka?“, upitah ga.
„Znaće Vlajko.“
„Poruka generala Mihailovića?“
„Zaključiće Vlajko.“
„Dosta tajnovitosti“, iznervira se Danilo. „Onaj na Ravnoj gori je analitičar, on istražuje ko
je naredio bombardovanje Beograda… Ubeđen sam da je zbunjen i ne zna kako da reaguje.
Spor je, a mora se delovati brzo, po intuiciji.“
„A šta to on istražuje?“
„Ne znam. Verovatno da utvrdi da li su Čerčil i naša izbeglička vlada u Londonu naredili
bombardovanje Beograda… Nemam dokaze, ali sam ubeđen da su naredbodavci Čerčil i
Tito.“
„Sa kojim ciljem, Danilo?“
„Da Srbija kapitulira.“
„To je nemoguće. Mi smo kapitulirali u aprilu četrdeset i prve.“
„Jesmo, pred Nemcima. Sada Čerčil hoće da kapituliramo i pred Rusima i Titovim
partizanima… On prezire Mihailovića, a zna i da Mihailović prezire i njega i Engleze.
Mihailović, javno, govori: Da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori narod u Evropi! Čerčil je,
Luka, svog sina poslao u štab kod Tita.“
„Zašto general Mihailović ne pošalje šifrovanu poruku Vauhniku ili Bajtu?“
„Rizično je. Britanski oficiri su u njegovom štabu.“
„Možete li me izvući iz Beograda?“, upitah agenta Vihora. „Hoću na Ravnu goru, da se
pridružim generalu Draži.“
 „A ja i Mihailo?“, povika Valentina. „Kud ćemo mi?
„Sa dva preležana šloga ne ide se u rat, i to izgubljeni“, reče Danilo. „A žena i unuk su ti
treći šlog, i to najteži… Užička plahovitost. Smiri se, druže moj.“

***
Već sutradan Danilo je nekud otputovao. Gde? Nije rekao ni supruzi. Beograđani su,
sedmicama, sahranjivali mrtve. Danima je Radio Beograd ponavljao optužnicu generala
Milana Nedića protiv profesora Slobodana Jovanovića i generala Draže Mihailovića. Po
njemu, njih dvojica su zahtevali od Amerikanaca i Britanaca da bombarduju Srbiju.
Valentina, Anica, Steva Puška, tajnoviti agent Vihor i svi sa kojima bih se čuo ili sretao,
govorili su da su Beograđani, a i narod u Srbiji, kao neistinite i osvetničke odbacivali
Nedićeve optužbe na račun generala Mihailovića. Dosta pre aprilske kapitulacije, Nedić je,
kao ministar vojni, na četrdeset dana kućnog pritvora kaznio tadašnjeg generalštabnog
pukovnika Mihailovića, zbog zagovaranja gerilskog, a ne frontalnog, otpora Vermahtu, ako
Hitler napadne. Aprilski slom vojske i države dao je za pravo Mihailovićevoj strategiji. Kao
vođa gerile, on je generala Nedića nazivao „nemačkim slugom i nacionalnom sramotom“.
U ovom vremenu, kakvo je, sa činjenicama koje postaju varljive, i u stanju u kojem sam
od početka rata, ne usuđujem se da presuđujem. Ni generalu Nediću, ni generalu
Mihailoviću, ni Titu. Nesreću koja nas je zadesila 27. marta 1941, nije skrivio niko od njih
trojice. Na mojoj optužnici su, kad sve saberem i oduzmem, dvojica glavnih vinovnika.
Profesor Slobodan Jovanović i patrijarh Gavrilo Dožić. Vrhovni svetovni i vrhovni duhovni
autoritet. Predvodnici Znanja i Vere. Tumači i zemaljskih i nebeskih putokaza. Da njih
dvojica nisu osokolila pučiste, puča ne bi ni bilo. Kolebljivi i plašljivi general Dušan Simović
i nepromišljeni general Borivoje Mirković ne bi se usudili. Gunđali bi i bili smenjeni. Čini mi
se da poštena istorija ovo ne može poreći. Istorija, koja se sada piše i savezničkim
bombama po Srbiji, vinovnike naše tragedije počinje da prikazuje i kao apostole pobede
koja se nazire. To je istorija konačnog ishoda. Istorija koja prezire mrtve. Istorija koja
poštuje samo žive.
Doduše, još se ne zna ko će biti konačni pobednici u našem porazu i jadu. Ubeđen sam da
su to Rusi. A to znači i naši komunisti. Skoro svi u Beogradu strepe od takvog ishoda i hrane
se nadom da će se kralj vratiti. Za ratnu pobedu generala Mihailovića pale se sveće po
beogradskim crkvama. Uzalud. Konačni ishod, koji je najcrnji, ne možemo izbeći.
Tako mi se čini, u ovom pritvoru, u kojem sam već tri godine. Kuća, bašta, vesti Radio
Beograda, naše novine pod okupacijom, posete prijatelja i odlasci do groblja.
Mogao bih, i zovu me, da se viđam sa mnogim ljudima, pre svega novinarima, ali mi se iz
pritvora, koji sam odabrao, nikud ne ide. Kao da je kuga u Beogradu, pa neću iz karantina.
Čujem se, telefonom, sa bivšim namesnicima, Stankovićem i Perovićem, sa bivšim
maršalom Dvora Milanom Antićem, sa bivšim ministrom Kostom Kumanudijem, sa bivšim
ambasadorom Miroslavom Spalajkovićem… Telefoniram samo bivšim i samo bivši nazovu
mene. Od njih, bivših, za tri godine, ne uspeh da se čujem jedino sa Ivom Andrićem. Ne
javlja se, ni kad je u Beogradu, ni kad je u Sokobanji. U ćutanju je sigurnost! Spalajković mi
je, preko Danila Gregoriča, poručio da je Andrić, po nekom tajnom kuriru, poslao pismo
podrške generalu Mihailoviću. Ako je to istina, onda je ona polovična.
Poruka ravnogorskom komandantu mogla je biti samo usmena. Reč se prenese, pa ispari.
A pisani trag ostaje. Reč se, lako, preobrati u ćutanje, a u ćutanju je sigurnost.
 Ja tako ne umem. Ja sve poveravam olovci i hartiji. Kako god se ovaj rat završi, pobednici
će, ako pronađu Dnevnik koji vodim, moći da me i optuže i osude, na smrt ili na robiju.

***
I u maju, i u junu, i u julu, zapadni saveznici zasipali su bombama Beograd i Srbiju. I sada,
početkom avgusta, nebom iznad Srbije preleću čitava jata bombardera, mahom američkih.
Iz baza, u Italiji, kreću ka rumunskom Ploeštiju, razaraju i pale naftna postrojenja i polja.
Dešava se, često, da ih magla spreči da pogađaju tamošnje mete. Na povratku, bombe izruče
na okupiranu Srbiju. Mnogi bombarderi bivaju pogođeni nemačkim topovskim granatama
ili ih obore lovci. Iz zapaljenih aviona posade iskaču padobranima, a na zemlji ih dočekuju
srpski spasioci. Seljaci i gerilci generala Mihailovića. Odvode ih u sela, hrane ih i čuvaju od
nemačkih potera, i sprovode do štaba ravnogorskog generala. U planini, na jednoj zaravni,
izgrađen je i aerodrom. Odatle, Amerikanci odleću u Italiju, do svojih baza, a otuda, iz Italije,
na Galovića poljanu, sleću oficiri američke vojske.
Miroslav Spalajković mi poslao pismo po Anici. Jedan nemački oficir, čije ime nije otkrio,
dobio je tajni nalog od Aleksandera Lera, onog Lera koji je komandovao aprilskim
bombardovanjem Beograda, da ode na Ravnu goru i ponudi Mihailoviću predaju balkanskih
trupa Vermahta! Pod uslovom, koji je ultimativan, da to bude predaja Amerikancima. Da
predaju prime američki oficiri na Ravnoj gori, uz garancije predsednika Ruzvelta da
Amerikanci zarobljenu nemačku vojsku neće predati ni Rusima ni Titu!
Vest je bila toliko srećna da nisam mogao da joj se obradujem. U mome selu se veruje da
radost, često, najavljuje nesreću.
Ne prođe ni pet dana, dobih novo pismo od Spalajkovića. Američki pukovnik Robert
Makdauel i general Mihailović prihvatili su zahtev feldmaršala Lera. Makdauel je obavestio
predsednika Ruzvelta, a Ruzvelt je zatražio da se konsultuje sa Vinstonom Čerčilom…
Katastrofa naša, napisao je Spalajković. Ruzvelt je odbio Lerovu predaju i naredio
pukovniku Makdauelu da se, bez oklevanja, vrati u Italiju. Feldmaršal Ler će, uskoro,
kapitulirati pred Crvenom armijom i maršalom Titom, i to bezuslovno!, poručio mu je
američki predsednik.
Ne znam kako je sve ovo saznao Miroslav Spalajković. Ono što znam je nesporno.
Spalajković je bio vatreni pristalica bečkog sporazuma sa silama Osovine. Po okupaciji
zemlje, Nemci su ga uvažavali. Održavao je saradnju sa njima i podržavao vladu generala
Nedića. Bio je upućen u mnoge tajne. Nesporno je, takođe, i da je, na Ravnoj gori, došlo do
susreta nemačkog izaslanika i američkog pukovnika Makdauela. U pregovorima je
učestvovao i general Mihailović.
Jedna nada, iznenadna i velika, brzo se ugasila…

***
Valentina na Univerzitetu, Mihailo u bašti, igra se sa psićem Lakijem, nemačkim ovčarom.
Poklonili mu ga Anica i Steva Puška. I mala Javorka je u bašti, ljubaka se sa štenetom i svađa
sa Mihailom. A ja uzeo kramp i lopatu, kopam pod orahom. Rupa je okrugla, duboka malo
manje od metra. Avgustovska žega, ali još mirišu lipe.
„Luka, šta to radiš?“, začudi se Valentina čim zakorači u dvorište.
„Kopam, vidiš i sama.“
„Šta kopaš?“
 „Grob! Kopam grob, Valentina.“
„Luka, pitam te ozbiljno.“
„Grob, grob, veruj mi. Ali ne grob za mene celog, nego samo za deo mene… Priđi da vidiš.“
„Rupčaga… I bočno izdubljena rupa u njoj… Čemu ovo služi?“
„Grob je ovo, upamti dobro, za oba dnevnika. I ovaj, koji pišem, i onaj o kralju
Aleksandru.“
„Hoćeš da ih zakopaš. Zašto?“
„Možda ćemo morati da bežimo. Sve troje, a Mihailo i ti svakako… Dođe li do toga, ja
dnevnike ne mogu i ne smem da nosim sa sobom. A neću ni da ih spalim. Njih crveni ne
smeju pronaći i uništiti, oni moraju da ih nadžive.“
„Papir je to, Luka. Strunuće u zemlji.“
„Sutra ću da ovu grobnicu obložim betonom. Naročito ono udubljenje sa strane. Tu ću
pohraniti… sahraniti dnevnike. Dobro ću ih umotati. Našao sam i jednu metalnu kutiju.“
„Ogrebao me Laki“, dotrča Javorka do nas, plače, prekide naš razgovor.
„Ona je kriva, vukla Lakija za uši“, reče Mihailo.

***
Danilo Gregorič je kupio kuću, dvospratnu, pored nekog potoka ili rečice. U okolini
Strazbura. Pokazuje nam fotografiju. Vodi tamo celu svoju porodicu.
„Avgust je, Luka, a za koju sedmicu, najduže za dva meseca, Rusi su u Beogradu…
Poslednji je trenutak da se spasavate. Nećete moći nikuda kad i nemačka vojska, i Ljotićevi,
i Nedić i njegovi krenu u povlačenje… Amerikanci, Englezi i trupe francuskog generala De
Gola su pred Parizom, a Rusi su stigli do Dunava. Srbiju i Jugoslaviju Čerčil je poklonio
njima… Prijatelji moji, sredio sam dokumenta, krenite sa mnom i mojima.“
„Kao pogorelci, kao čergari. Od čega ćemo tamo da živimo?“, steglo mi se grlo dok ga to
pitam.
„I to je sređeno.“
„Šta kažu Anica i Steva?“
„Neće. Još će, kažu, da razmisle.“
„Da se nisi čuo sa Vauhnikom?“
„Jesam, naravno. I on i njegovi spremaju se na odstupanje.“
„Na bekstvo, Danilo, a ne na odstupanje. Mi smo odstupili šesnaeste, vratili se
osamnaeste. Ovog puta, povratka nema.“
„Moramo, Luka“, reče Valentina. „Moramo, zbog Mihaila.“
„Kad se kreće, Danilo?“
„Za pet dana.“
„Možeš li da središ… da pokušaš… mnogo tražim od tebe.“
„Šta da pokušam?“
„Da Valentinu i Mihaila, nekako, prebaciš u Švajcarsku, u francuski deo?“
„Mogu… moći ću. Još će se nekoliko sedmica iz Nemačke putovati u Švajcarsku. Posle će
propusnice da izdaje američki general Ajzenhauer.“
„Zašto, Luka, da idemo samo Mihailo i ja?“, uplaši se Valentina. „A ti? Mi, bez tebe, ne
krećemo.“
„Ne brini. Moram da posvršavam neke poslove… Ti i Mihailo ne smete da čekate. Ne
smemo da rizikujemo… Pridružiću vam se… ne brinite, naći ću vas, sigurno…“
 ***
Ne umem objasniti nikome, pa ni sebi, kako sam preživeo i kako nisam poludeo po
Valentininom i Mihailovom odlasku. Kao avet, tumarao sam po kući i po dvorištu, grlio
Mihailovog plišanog medu, ljubio šal Valentinin, koji je zaboravila da ponese, plakao.
Pronašao sam, u podrumu, u buretu za kiseli kupus, i flaše raznog pića. Želeo sam, zaista, da
pijem, sve dok se ne otrujem, ali je zakletva, data supruzi, da ni kap alkohola više nikada
neće na moja usta, bila jača od želje.
Obilazili su me Steva i Anica, donosili i pečenje, i pitu, i kolače, ali se meni povraćalo i od
pomisli na bilo kakvu hranu. Pio sam vodu i, stalno, bio žedan. Anica i Steva su mi govorili
šta se zbiva napolju, dokle su stigli Amerikanci, a dokle Crvena armija i partizani, šta javlja
Radio Moskva, a šta Radio London, i da Radio Beograd više ne emituje nikakve vesti. Ništa
mene nije zanimalo…

***
Tek izašlo sunce, duva košava, mlatara otvoreni prozor u sobi, ne dižem se da ga zatvorim.
Sedim i blenem u tavanicu. Zazvoni telefon…
„Alo, alo… Luka, čuješ li me?“
„Ti si… odakle se javljaš?“
„Stigli smo… Čekaj, sine, daću ti dedu.“
„Deda, dođi ovamo… Zove te Laki, čuješ kako laje.“
„Doći ću… doći će tvoj dedica, sine… Alo, što mu uze slušalicu? Gde ste, Valentina?“
„Kod Danila. U njegovoj kući… Kreći, molim te…“ veza se prekide.

***
Oživeh. Povrati mi se snaga. Otvorena tri kofera, pakujem u njih garderobu i najnužnije
sitnice. I šal Valentinin, i Mihailovog medu…
Neko lupa na kapiji. Sva trojica u letnjim majicama kratkih rukava.
„Juri nas Gestapo!“, reče jedan od njih.
„Uđite, uđite“, zatvorih kapiju.
„Hvala vam. Ovo ćemo da pamtimo.“
„A ko ste vi, momci? Skojevci?“
„Ni u snu“, reče mladić sa brčićima. „Mi smo kraljeva i Dražina omladina… Mi smo
Valterovi.“
„A šta, momci, ako sam ja za crvene?“, nasmeših se.
„Znamo mi ko ste. Zna Valter ko je za nas, a ko je protiv crvene kuge.“
„Valter je neko od vas trojice?“
„Liči li iko od nas na njega?“, izvadi mladić sa brčićima, iz nedara, zgužvani papir i razvi
ga. „Pogledajte ovu nemačku poternicu.“
„Pukovnik Volfgang Mas, izdajnik, američki agent…“, pisalo je, ako sam dobro zapamtio,
na poternici, ispod fotografije. Ispod glave sredovečnog oficira u nemačkoj uniformi. „Valter
je, znači, ovaj Švaba?“, upitah.
„Tako misli Gestapo.“
„A ko je on?“
„To ni mi ne znamo. Zna Čiča.“
 „Vi još verujete da nas neće okupirati… da nas neće osloboditi Rusi i partizani?“
„Valter je juče potopio nemačke brodove na Dunavu… Miniramo prugu ka Solunu,
telefonsku centralu u Beogradu… Ovih dana vraća se i kralj. Čiča je proglasio opštu
mobilizaciju.“
„Bravo! Bravo, deco moja!“, jedva prikrih očaj u svom glasu.
Mladi, snažni, čedni, pucaju od vere u slobodu i pobedu, a ne znaju… neće da znaju… U
njima sam video svog Sašu.

***
Tri ili četiri dana, ostali su u mojoj kući. Steva i Anica im, krišom, donosili hranu. Svak je,
rekoše, u Beogradu motrio na svakoga i sumnjao na svakoga.
Spakovan, čekao sam Danilov poziv da krenem i uputstva za put.
„Luka, brate, ona propusnica što sam ti je dao više ne važi“, javi mi on. „Skloni se nekud
dok oluja ne prođe.“
„Kako su mi Valentina i Mihailo?“
„Prebacio sam ih u Švajcarsku. U jednom su katoličkom prihvatilištu, nedaleko od
Ženeve.“
„Kažeš da se sklonim. Gde, Danilo?“
„U svoje selo.“
„Nemoguće. Tamo su partizani.“
„Napusti kuću. Tu će te, sigurno, tražiti.“
„Neka traže. Neću da bežim.“
„Ne budi lud. I kralj Petar je, znaš i sam, napustio generala Dražu i preveslao na
Staljinovu stranu.“
„Šta to pričaš?“
„Slušaj Radio London. Kralj je pozvao sve ravnogorce da pređu u Titovu armiju. Optužio
je generala Mihailovića za saradnju sa okupatorom… Strašno i sramno.“
„Ja, Danilo, u to neću da poverujem. Da kralj Petar, Aleksandrov sin, postane komunista…
Apsurdno, nemoguće.“
„Pronađi Radio London i slušaj. Svakih pola sata ponavljaju kraljevu naredbu… Eto, Luka,
dokle smo stigli. Mi za kralja, kralj za Tita, a šta će biti, Bog te pita“, čak se i nasmeja u
telefonsku slušalicu, ali je taj smeh odzvanjao kao plač…

***
„Luka, nas dvoje smo zbrinuti, ne brini za nas“, javi mi se Valentina. „Danilo mi je rekao da
ste razgovarali. Poslušaj ga, skloni se negde… Šta se to čuje?“
„Ruske kaćuše… Ulaze u Beograd. Lude Švabe se još bore, ne povlače se… Daj mi Mihaila.“
„Nije sa mnom… u kancelariji sam kod majke Kristine.“
„Čujem lavež psa… Je li to Laki?“
„Jeste… jeste…“, zagrcnu se ona od plača. „Evo ti unuka, čuj ga… Mihailo, hoće deda da ti
nešto kaže.“
„Deda, dedice moj… Volim te… dođi što pre.“
„Av, av, av…“, urla Laki, pa Mihailo, možda, ne može da čuje sve šta mu govorim. Ono što
mu rekoh na kraju, bilo mi je najvažnije: „Mihailo, Mihailo… ti si Mihailo Jovanović,
ponavljaj to, sine, i zapamti!“
 ***
Umotaću oba dnevnika u krpe, položiti ih u metalnu kutiju… Žurim, grozničavo, da još nešto
dopišem.
„Draga Valentina,
Hvala ti na svemu i molim te oprosti mi za sve.
Čuvaj nam Mihaila. Volim te.“

„Mihailo moj,
Mihailo naš,
Rasti, odrasti, i budi ponosan na svog tatu Aleksandra Jovanovića, pilota Šestog lovačkog
kraljevskog puka, i na mamu, Veru Jovanović, rođenu kao Protić. Voli, do neba, svoju baku
Valentinu Jovanović, rođenu kao Žolger.
Sine dragi, uvek budi Mihailo Jovanović, ma kako te, u tuđem svetu, budu zvali.
Tvoj deda Luka, može se desiti, neće moći da dođe tamo gde si ti, ali ću, uvek, biti sa
tobom. To ćeš ti osetiti i znati.
Kad ovo budeš čitao, seti se i kuće u kojoj si rođen. U toj kući ti ovo pišem. I seti se tvoga
Lakija. I plišanog mede, kojeg si ovde zaboravio.
Voli te tvoj deda Luka Jovanović, zvani Luka Mesečina.“

Nemam više vremena. Dnevnike ću sahraniti. Valentina zna gde. Rupu ću zatrpati
zemljom i pokriti je busenjem i lišćem sa oraha. Ako preteknem, rupu ću, jednoga dana,
otkopati. Budem li među onima koje ubijaju po Srbiji i bacaju u tajne grobnice, vratiće se,
nadam se, jednoga dana, i Valentina i Mihailo…
U Beogradu, 17. oktobra 1944.
 Mrtav, a piše

Luka moj,
Govorim u kasetofon, u traku što se vrti i snima sve što ću da kažem, a kasnije ću da to
preslušam i prenesem na hartiju. Ove sprave nije bilo dok si bio živ.
U Beogradu sam. Došla sam ovamo pre sedam dana, iz Pariza. Sa našim unukom
Mihailom. On je pukovnik u francuskoj vojsci. Avijatičar. Oženjen je Francuskinjom, Darjom,
poreklom je od ruske plemićke porodice, koja je izbegla posle boljševičke revolucije. Naš
Mihailo i Darja imaju kćerku Veru i sina Aleksandra, a Elizabeta i Aleksandar su prošle
godine dobili sina Luku. Postala sam prababa, a ti pradeda.
Odmah sa beogradskog aerodroma Mihailo i ja otišli smo, sa svećama i cvećem, na Sašin i
Verin grob. Jedva smo ga pronašli. Zarastao u korov, a i nekakvo trnje izniklo iz zemlje.
Mihailo je to uklonio, prekopao zemlju na grobu i zasadio travu. Malo sam mu i ja pomagala,
malo, stegle mi godine i noge i ruke. Osamdeset i dve su mi, Luka. Da te ne ubiše, ti bi imao
sedam više od mene, ako bi toliko poživeo. Koliko je ko živeo zapisuje se, u kamenu ili na
drvetu, iznad grobnog uzglavlja. Ti, Luka moj, nemaš ni toga zapisa, jer nemaš ni svoga
groba. Imaš ga, samo što se ne zna gde je. Bezgrobnika, kao što si ti, u Beogradu i u Srbiji je,
priča se i piše se, više od stotinu hiljada, a izvan Srbije još toliko. Krv je ljudska crvena, a
crveni su je prosipali kao vodu…
Zadihala sam se. Od astme ili zlih uspomena. Kuma Anica mi donese limunadu, da se
okrepim. U njenom i Stevinom sam stanu. Steva je, juče, napunio osamdeset. Anica je
dobrodržeća, mlađa je desetak godina i od muža, i od mene, i od tebe.
Sa groblja, Mihailo i ja odemo do Bregalničke. Pasoši nam francuski, a na Mihailu i
francuska vojna uniforma. Ne veruješ? Sve je ovde drugačije nego pre trideset i osam
godina, kada smo Mihailo i ja pobegli iz Beograda, i kad su tebe ubili. „Objužilo“, kaže Steva
Puška. „Nije objužilo, jer topliji vitar nije stiga sa juga, već sa zapada“, ispravila ga je Anica.
„Ovdi je malo ozapadilo“, rekla je i nasmejala me…
Dođemo Mihailo i ja do naše kuće u Bregalničkoj. Pozvonimo na ulazu. Nema nikoga.
Zvonimo ponovo, i to duže.
„Koga tražite?“, dosta osorno upita stariji muškarac, a pogled mu prikovan za Mihailovu
uniformu.
„Ne tražimo nikoga“, odgovorih mu. „Želimo samo da vidimo vaše dvorište.“
„Zašto da gledate moje dvorište? Ko ste vi?“
„On je, gospodine, u ovoj kući rođen“, pokazah na Mihaila.
„Kakko… rođen u ovoj kući… šta to kkažet?“, zamuca on. „Da vi niste… jeste, vi ste,
drugarice Valentina… oprostite… uđite… dobro došli u vašu kuću“, zamuckivao je i hvatao
se rukama za glavu. „Jedva sam vas prepoznao. Vi ste supruga Luke Mesečine.“
„Jesam. A on je Lukin unuk… sin našeg sina Aleksandra, pilota koji je poginuo kad su
Nemci bombardovali Beograd.“
„A ja sam, drugarice Valentina… zar me se ne sećate?“, reče, kad uđosmo u kuću i
posedasmo.
 „Ne mogu da se setim ko ste, ne zamerite.“
„Mnogo sam se promenio… Svi smo se mnogo promenili… Ja sam Janko. Onaj student,
skojevac, kojega je vaš muž dovezao ranjenog u ovu kuću, a vaša snaha… vaša majka“,
zagleda se u Mihaila, „previla mi ranu i skuvala pileću supu… najslađu supu u mom životu“,
uzdahnu i zapali cigaretu.
Šta je ovo, Luka? Slučajnost ili… ne umem reč da pronađem… Izvede nas Janko u dvorište.
Orah naš isti kao što je bio. I rodio. Nema trave ispod njega. Upitah Janka možemo li da
kopamo, došli smo zbog toga. Da nešto potražimo.
„Možete, drugarice Valentina, šta god želite“, odgovori Janko. „Vaša je ovo kuća i vaše je
dvorište.“
„Janko, to što tražimo nije zlato. Neki Lukini papiri, ako ih neko nije otkopao i odneo.“
„Nije mogao niko. Meni su ovu kuću dodelili još u novembru četrdeset i četvrte… Pošten
da budem, jedan general, moj rođak, bio je glavni u štabu koji je dodeljivao stanove i kuće
narodnih neprijatelja… Tako se to, drugarice Valentina, tada govorilo. Znao sam dobro kako
je istinoljubiv i plemenit bio vaš muž, i da on nije narodni neprijatelj, ali to mom rođaku
generalu nisam rekao, nisam smeo.“
„Zašto ste želeli da vam daju baš kuću moga dede?“, upita Mihailo.
„Da je čuvam. Da se neka fukara ne useli u nju.“
„A kako ste znali da je deda ubijen i da smo baka i ja pobegli iz Srbije?“
„Na spisku ubijenih narodnih neprijatelja, i to onih najvećih, koji su objavile novine,
pročitao sam da je likvidiran i Luka Jovanović, zvani Mesečina… A bekstvo vaše bake i vas
prijavile su komšije.“
„Znate li gde su streljali dedu i gde je sahranjen?“
„Ne znam. Verujem da ne znaju ni oni koji su streljali… Ubijali smo masovno, a tela
ubijenih… ne znam, nisam gledao, odvožena su do mnogih, kolektivnih grobnica. Tajna je,
verujte, sve do danas, i gde su te tajne grobnice… Kopajte, ja ću da vam pomognem“, donese
budak, kramp i lopatu…
Pronašli smo, Luka, tvoje dnevnike. Mihailo ih je odneo u francusku ambasadu. Dva dana
kasnije, otputovali su u Pariz, i Mihailo i tvoji dnevnici. Čekaju me, da dopišem i ovo što ti
pričam, a i ono što će ti ispričati Steva i Anica.
Janko mi ne silazi sa uma. Zbog čega je, pitam se, onako raskopčao dušu pred nama
dvoma? Kad su dnevnici otkopani, a mi mu kazali da su to tvoji dnevnici, on je rekao:
„Skuplji su od zlata!“ Izgrlio se i izljubio sa nama kad smo odlazili. I promucao: „Mnogo bi
bolje bilo da ničeg nije bilo, ni vaše tragedije, ni naše pobede.“
Javila sam ti se, sećaš se, iz Ženeve, iz katoličkog prihvatilišta za izbeglice. Tu smo,
Mihailo i ja, ostali dve godine. Mati Kristina, plemenita žena, igumanija ženskog manastira,
bila je radosna kad je saznala da govorim francuski, italijanski, engleski i nemački, i da sam,
u Beogradu, predavala na Univerzitetu. Za solidnu platu, držala sam časove stotinama
begunaca. U Ženevi je i konzulat Francuske. Bože dragi, kako me je konzul primio. Njegov
otac je bio na Solunskom frontu i, sa srpskom vojskom, oslobađao Srbiju… Pisao je u Pariz.
Pogledao me Bog. Primljena sam da predajem na Sorboni. Želela sam, Luka, baš Sorbonu.
Najviše zbog tebe. Na Sorboni si studirao književnost, a ispred Sorbone, onih meseci kad je
održavana mirovna konferencija u Versaju, ja sam tebe upoznala… Iznajmila sam stan u
predgrađu Pariza. Mihailo je pošao u školu, u francusku školu. Bio je među najboljim
đacima. Završio je vojnu gimnaziju, pa akademiju za pilote… Oboje smo državljani
Francuske. U svim školskim dokumentima, u pilotskoj diplomi, u oficirskim knjižicama, u
pasošu, svuda, svuda, tvoj unuk je Mihailo Jovanović. I sin njegov je Aleksandar Jovanović.
Zamisli, zapamtio je šta si mu rekao kad si ga čuo poslednji put, a imao je svega četiri
godine. Možda je neprikladno što ću ti i ovo reći. Vučjak Laki nam je poživeo sve do pedeset
i devete…
Danilo Gregorič mi se, preko mati Kristine, javio u martu četrdeset i pete. Bio je radostan.
Njega i njegove zarobili su Amerikanci i Francuzi, kako je i hteo. Svi su dobili useljeničke
vize za Ameriku. To mi je rekao. I svi su, osim Danila, otputovali preko Atlantika. Anica i
Steva znaju šta je bilo sa njim, pa će ti ispričati. Ispričali su i meni, ali bolje da sve čuješ od
njih.
Muka mi je i da spominjem pučiste od dvadeset i sedmog marta. Šta god ja mislila o
komunistima i njihovim zločinima, oni nisu pobegli ni u Kairo, ni u London, ni u Vašington.
Ostali su u zemlji, uzeli oružje, tukli se i sa Nemcima i sa Italijanima, pokrenuli su i svoju
sovjetsku revoluciju, ubijali više njihovih domaćih neprijatelja nego okupatorskih
neprijatelja. Ubijali su i bili ubijani. Za svoje ideale, makar i krvave ideale, zalagali su i svoje
glave. A generali Mirković, Simović i ostali što nas gurnuše u jamu? Pobegli iz pakla, iz pakla
koji su skrivili, izigravali nekakvu vladu u izbeglištvu, otimali se oko ministarskih portfelja i
ambasadorskih položaja, razmetali se svojim patriotizmom, provodili se, kockali, bančili i
lagali. Lagali drsko i sramno, sa svešću da lažu i svoje grehove svaljuju na druge, na nevine,
na mučenike, pre svega na kneza Pavla. Spasavali su i spasli narod u Jugoslaviji od sramote,
hvalisali su se po engleskim, američkim i sovjetskim novinama, a niko nas nikada kao oni
nije gurnuo u toliku i tragediju i sramotu…
Naš Mihailo mi je, pre desetak godina, čitao neki svoj članak za Fšaro. Nemci su, za
trajanja rata, u čitavoj Jugoslaviji poubijali hiljadu puta manje ljudi nego što su to učinile
samo ustaše Ante Pavelića. Stvaranje te monstruozne države skrivili su naši pučisti. U
građanskom ratu između Mihailovićevih i Titovih odletelo je mnogo više glava nego što je
od obe te gerile stradalo i Nemaca, i Italijana, i Bugara, i Mađara, pripadnika svih
okupatorskih snaga. I taj građanski rat skrivili su pučisti. Oni su, u Beograd, doveli i Hitlera i
Staljina. Skrivili su i masovne, tajne grobnice po Srbiji, po Sloveniji, posle pobede crvenih.
Skrivili su, Luka, i tvoje smaknuće, i Mihailovo i moje izbeglištvo. Da ne beše njih i njihovog
prevrata, stotine hiljada mrtvih bili bi živi…
A i Petar. Bio maloletan, dvadeset i sedmog marta. Što je pobegao? Zašto se nije
odmetnuo u planine, sa vojnicima i oficirima koji nisu nikud pobegli? Što maloletni kralj
nije ostao u zemlji sa hiljadama još mlađih od njega, čije će živote prekratiti ustaški noževi i
nemački pucnji u decu i đake u Kragujevcu? On nije kriv ni za puč ni za katastrofu koja je
usledila. Ali, nije smeo da beži. Da je ostao u zemlji, makar ne bi bilo komunističkog terora i
njihove pobede… Kaže mi Mihailo: „Kralj je bio pilot, dobar pilot. Da je čak i četrdeset
četvrte, parašutirao na aerodrom u Pranjanima, građanski rat u Jugoslaviji imao bi drutačiji
ishod.“ Verovatno. Ali, on se ženio. Usred kasapnice u svojoj državi, iz koje je pobegao, naš
kralj se ženio. Tada nije bio maloletan…
Nikada neću prežaliti što ne odoh u Argentinu, da posetim Vladu Vauhnika. Ne znam
kako je tamo dospeo. Umro je pedeset i sedme.
A knez Pavle? Umro je i on. U Parizu, pre šest godina. Posećivala sam ga, i divila se
njegovom, gospodskom, preziru svojih poniženja i muka. I o pučistima, i o svom
prognanstvu i engleskom ropstvu, odbijao je da priča. Pisao je o tome, ali ništa nije objavio.
Tebe je, rekao mi je, zadržao u delu svog pamćenja „namenjenog časnim i dragim ljudima“.
O stradanju tog, izuzetnog, čoveka saznavala sam ponešto od njegove kćerke. Od Piksi, kako
je on zvao Jelisavetu. I ona je, Luka, škrta u svedočenju. Izolacija u Keniji, u prašumi, u
oronuloj kući koja je prokišnjavala, stenice i razna gamad po kući, otrovnice u bašti…
Engleski robovlasnici su tu porodicu, kao svoj ratni plen, premestili u Johanesburg, u
tamošnju izolaciju… Izlečili su kneza od njegove anglofilije. Konačno se dokopavši Evrope i
slobode, prognanik je izabrao Pariz i Francusku…
Luka moj,
Sada je hiljadu devetsto osamdeset i druga godina. A ja ću, uskoro, napuniti baš
osamdeset i dve. Šta to znači? Ništa.
Umrli su i Ruzvelt, i Čerčil, i Staljin, i kralj Petar, i knez Pavle, i Tito. Hitler i Gebels se
ubili, Musolinija i Fon Ribentropa obesili, general Nedić se ubio, generala Mihailovića ubili.
Nedić je, tako je objavljeno, skočio kroz prozor, dok su ga crveni saslušavali. Skočio,
verovatno, tako što su starca bacili. Draži se ne zna ni grob. Kao ni tebi…
Nemoj da se šokiraš od ovoga što ću da ti otkrijem. Pre nekoliko godina, u Jugoslaviji je
prikazivana televizijska serija o podvizima komunističkih ilegalaca u okupiranom
Beogradu. Seriji su dali naziv Otpisani. Videli su je milioni ljudi. Crveni su snimili i film o
diverzijama u okupiranom Sarajevu. Zove se Valter brani Sarajevo… Taj Valter, moj Luka,
živi u Parizu. Penzionisani je general francuske vojske. Još je krepkog zdravlja. Kućni smo
prijatelji. Krajem maja četrdeset i prve, Draža Mihailović ga je imenovao za komandanta
ravnogorskih ilegalaca u Beogradu. Tajno ime bilo mu je – Valter. Bio je vrhunski
obaveštajac. Drugi Vlada Vauhnik. Beogradska gerila, koju je on organizovao i vodio, imala
je više od pet hiljada ilegalaca, uglavnom oficira i omladinaca. Iz Beograda je na Ravnu goru
prebacio stotine boraca. Uspostavio je radiotelegrafsku vezu sa Intelidžens servisom u
Londonu, javljao tajne dragocene saveznicima. Valter je svoje ljude uspevao da ubaci i u
Nedićevu vladu i vojsku, u oružane formacije Dimitrija Ljotića, čak i u Gestapo i nemačku
komandu. On je saznao i saveznicima javio, još krajem četrdeset i treće, o nemačkim
planovima da proizvedu, kako i gde, atomsku bombu i rakete fau, kojima će bombardovati
London… Organizovao je stotine diverzija: miniranje vojnih hangara, vozova, skladišta
goriva, štampanje letaka o porazima Vermahta… Valter je imao i svoju mrežu u Sarajevu i
Zagrebu. TV serija Otpisani i film o Valteru nečasna su propaganda crvenih. Okitili su se
perjem koje nije njihovo. Reče mi Valter još nešto što me je zapanjilo. Njegov ilegalac bio je i
Danilo Gregorič. Nemci su verovali da im je on odan i da je, jednako, prezirao i
Mihailovićeve i Titove pobunjenike. Svoje pretvorstvo je vešto prikrivao i od nas dvoje, i od
Anice i Puške. Iz nemačkih skladišta, krijumčario je oružje i vojničku opremu za
Mihailovića, a nazivao ga, sećaš se, šupljoglavcem i pijandurom. Biće mi Danilo drag dokle
živim, ali mu to što je od nas skrivao Valtera i svoje veze sa njim, ne mogu oprostiti…
Seti se šta si napisao u Dnevniku. Smrt čeka svakoga. I pobednike i pobeđene. I dželate i
njihove žrtve. I obesne i uboge. I stare i mlade. Bez razlike. Na smrtnu presudu, koja se
ljudima izriče njihovim rođenjem, čak i njihovim začećem, nema žalbe. Napisao si da će
smrt da proguta i ovu planetu, i Sunce, i zvezde. Bio si pijan i u depresiji. Čini mi se da se, u
tom stanju, sagledavaju jedino crne istine. U Dnevnik tvoj dopisaću da je, ipak, život iznad
smrti. Pa trajao koliko trajao. I završio se kako se završio. Tebe nema, i ne znamo ti ni grob.
Ako je smrt kraj, ne bi bilo ni Sašinog Mihaila, ni Mihailovog Saše Jovanovića, ni Sašinog
Luke Jovanovića. Mihailo i ja smo morali da bežimo iz naše kuće i Beograda. Vratili smo se,
evo, i u našem dvorištu, pod našim orahom, pronašli tvoje dnevnike. Nadam se da se slažeš
sa mnom i da ne priznaješ smrt za jedinog sudiju. Tim pre što tamo gde si nema ni depresije
ni šljivovice iz tvog sela Šljivovice…
Vrpolji se tvoj kum Steva Puška. Hoće i on da ti nešto kaže…

***
Kume,
Operisao sam rak glasnih žica, mogu da govorim samo kad pritisnem jedno dugme na
grkljanu, koje su mi ugradili doktori.
Ja sam izbegao onaj prvi talas njihovog divljanja. Krio sam se, nekoliko meseci, u selima
oko Smedereva. Uhvatili su me u leto četrdeset i pete. Bili su se malo otreznili, više nisu
ubijali naslepo i kako bi se prohtelo nekom od oslobodilaca. Organizovali su suđenja.
Trajala su kratko. Mnogima su izricane smrtne kazne. I svima zbog istog zločina. Zbog
saradnje sa okupatorom. Ja sam bio među osuđenima na robiju, gubitak imovine i časti.
Dobio sam dvanaest godina i upućen u Sremsku Mitrovicu. Tamo su nas držali ne za ljude,
nego za stoku. Sve do jednog dana… naporno mi je da diktiram, Anica će ti pričati o tome. I
ona je bila u toj tamnici.
Pomilovan sam pedeset i pete. Dosta sam, krišom, istraživao tvoju pogibiju. Problem je u
tome što ne znam gde su te uhvatili. Ako si bio u svojoj kući, u Bregalničkoj, uhvatili su te i
ubili Ličani. Oni su češljali taj kraj. Ako si bežao prema Slaviji, naleteo si na Crnogorce.
Možda si bio krenuo ka Dunavu? Tamo su te sačekali Bosanci ili Dalmatinci… Kud god da si
bio pošao, ili si ih sačekao u kući, spasa ti nije bilo. Podivljali od pobede i grljenja sa Rusima,
nisu bili ni vojnici ni oslobodioci, nego zveri. Rusi nas, Luka, nisu ni hapsili, ni ubijali. Ja ne
znam za takve slučajeve… Oprosti, ne mogu više da pričam. Čuj i Anicu.

***
Mene su, kume lipi, ščepali sa Stevom. Zajedno smo bižali i zajedno se krili. I mala Javorka,
tada dite od pet i po godina, bila je s nama… Vrišti, grize prste, dok JoJ vežu oca i majku.
Vrištim i ja, ne znam šta će mi učiniti ditetu… Nas dvoje odveli suu neku halu u Smederevu,
punujadnika. Sve ljuta sirotinja. Uglavnom sredovječni i stariji seljaci i seljanke, a bilo je i
mlađih…
Neću te mučiti, znan da oćeš, odma, da znaš šta je bilo sa Javorkom. Stevin jedan ujak bio
je za crvene. Doša Je na suđenje nama dvoma i posla mi, po stražaru, poruku da je Javorka u
njegovoj kući. Bila je u nekakvom domu za siročad, on Je nju odatle uzeo…
Stevo je dobio dvanaest, a Ja deset godina robije. Oboje smo poslati u Sremsku Mitrovicu.
Tu smo se sreli sa Danilom Gregoričem. Oduzeli mu lulu, pa ga više nisan mogla zvati
lulašem. I njemu su, ispriča nam Je, Amerikanci bili dali useljeničku vizu. Dvojica britanskih
agenata upali su, noću, u američki logor i kidnapovali Danila. U Beograd je doveden pri
kraju četrdeset i pete. Priča nam je Danilo da Je bio ubijeđen da će ga striljati. Suđenje Je,
viruj mi, bilo groznije od smrti. Znan to po sebi. Dernja se na mene partizanski tužilac, a
nemam branioca, tužilac mi je i branilac, a urlaju skojevci i oznaši u sudnici, psuju me,
pljuju. Orjunašica, nedićevka, četnikuša, kurva, izdajnik bratskog hrvatskog naroda. To su
meni govorili. A Danilu? Hitlerovac, fašista, ratni zločinac, propagator razbojničke klike
Karađorđevića, sramota i slovenačkih i srpskih patriota… „Ne zaboravite i Turke, Hune,
španjolsku kugu!“, kaže Danilo da im je to reka i tražio da, i to, uđe u optužnicu. Odrezali su
mu, kume, osamnaest godina i uputili, i njega, u Mitrovicu.
Bila su dva paviljona za narodne neprijatelje. Muški i ženski. U muškom su bila oba
kraljevska namjesnika, profesor Radenko Stanković i doktor Ivo Perović, vlasnik Vremena
Dragi Stojadinović (Milanov brat, to znaš), profesor Dragoljub Jovanović, arhitekt Mika
Janković, ministar Dvora Milan Antić… Kosta Kumanudi je imao sedamdeset i pet godina
kada je doveden u Mitrovicu. Mnoge ti i ne spominjem. U ženskoj kaznioni san zatekla
profesorice univerziteta Milicu Petrović, Angelinu Božović i Zdenku Tomac, novinarke Anu
Mišić, Tatjanu Lazić i Branku… zaboravila sam joj prezime. Ubrzo će, tamo, stići i novi
kažnjenici, među njima i Dražin branilac, advokat Dragić Joksimović. Elita elite, lipi moj
kume. Virovala san da će nam se pridružiti i fra Ivo, ama se on pridružija Titu.
Nije najveća muka robija, nego su to robijaši. Nema kreveta. Slamarice, ili samo slama, na
betonu. Mili svakakva živina. U ćeliji za dvoje, po nas pet žena. Dodirujemo se tilima, kad
spavamo, naročito zimi, kad ćelije postanu lednice, a nema nikakvog grijanja. Neko hrče,
neko se diže do čučavca klozetau ćošku, a smrdi, užasno smrdi. Neka kažnjenica bunca u
snu… svađamo se, psujemo jedne druge… U muškim ćelijama bilo je još groznije, jer su bile
pretrpanije, a muškarci su bili i neuredniji od nas žena.
Izmišali bismo se, nakratko, u dvorištu, izjutra, kad je intonirana himna Hej, Slaveni, nova
himna nove države. Ja san, može biti, i kretenuša u pameti. Pivam tu himnu. Lipe riči. I čini
mi se, dok pivam, da nisan ni u zatvoru… Izmišali bismo se i u menzi, za vrime ručka i
večere. Nismo sidili za istim stolovima, ali smo se gledali i pričali između sebe. Šaputali,
kume. Javljali, jedni drutima, novosti izvanka, ama tiho, da čuvari ne čuju…
Od advokata Joksimovića čuli smo kako je suđeno generalu Draži, a izricanje smrtne
kazne prenošeno je, preko zvučnika, i u našem zatvoru. Joksimović je bio kočoperan čovik.
Govorio je glasnije nego što je smio, pa su ga kažnjavali i samicom. Sova je, u menzi,
generala Dušana Simovića.
„Zlotvor… hulja… govno od čoveka!“, uzviknuo je, a mi smo zapljeskali… I jeste Simović
moralna nakaza. Vratija se iz Londona, četrdeset i pete. Vratija se u vilu u kojoj je živija prije
rata. Vratija se da kleveta generala Mihailovića, da ga optužuje, u komunističkoj štampi, a
kasnije i pred komunističkim sudom, za izdaju i suradnju sa okupatorom! Za ljude ka šta je
Simović, ne postoji dno ljudskog ništavila!
Vratija se i patrijarh Gavrilo. Uteka, u oktobru četrdeset i četvrte, od partizana. Uteka u
Njemačku, sa Nijemcima…

***
Prekini, Anice. Ona, kume, ne može da priča o srpskom patrijarhu. Ne može, jer je
katolikinja… Poslušaj ti svog Stevu Pušku. Nije patrijarh pobegao sa Nemcima, nego su ga
Nemci, prisilno, poveli sa sobom kad su se povlačili pred Rusima. Poveli su i vladiku
Nikolaja Velimirovića. Polovinom septembra četrdeset i četvrte. Ti si još bio živ, pa se,
možda, sećaš toga. Odveli su ih u Austriju, a odatle u logor Dahau. Naša crkva je u narod
pustila neistinu da su patrijarh i vladika, u tom logoru, bili u okovima, u lancima,
premlaćivani i ponižavani. Bili su tretirani kao i zarobljeni američki i britanski oficiri.
Pušteni su na slobodu već u decembru i obreli se u Austriji. Tu ih je čekao general Milan
Nedić… Priča se, kume, da je Nedić tražio da njih dvojica okuraže njegove izbegle vojnike,
kao i nesrećnike generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića. I hiljade civila koji su odstupili
ispred Rusa i partizana. Ne znam, i neću da grešim dušu, da li su patrijarh i vladika to i
učinili. Ono što znam je pouzdano. Ljotić je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a vladika
Nikolaj govorio je na njegovoj sahrani. Ja mu to, kume, ne zameram, bez obzira što je Ljotić
bio srpski i jugoslovenski nacista. Što je verovao u poredak i načela Adolfa Hitlera i, za
trajanja okupacije, krvnički se tukao sa gerilcima generala Mihailovića. U Koruškoj i
Štajerskoj, beznađe je izmešalo ideološke i ratne dušmane. Hiljade njih Britanci su izručili
partizanima, a oni su počinili masakr. Kasapnicu. I u jame su ih, žive, bacali. Patrijarha i
vladiku spasli su Amerikanci. Vladika je odbio da se vrati u komunističku Jugoslaviju.
Skrasio se u Americi. Molio je Gavrila da pođe sa njim. Kakva komunistička Jugoslavija,
kakva prostitutka Evropa, Amerika je jedino ostrvo slobode u svetu!, rekao je patrijarhu, ali
je on odlučio da se vrati kući. Nije uhapšen, niti mu je suđeno. Bio je ponižen. Bio je
patrijarh crkve koja je, na koricama crkvenog kalendara za četrdeset i petu godinu,
štampala petokraku, a ne krst, i fotografije dvojice maršala: Staljina i Tita. Patrijarh je
presvisnuo od poniženja, a ne od bolesti, kako je objavljeno.
Nije istina, kume, ni da su Švabe, posle našeg aprilskog sloma, u zatvoru mučile
patrijarha Gavrila. Nemci su ga uhapsili u manastiru Ostrog i doveli u zatvor, u Beogradu,
zbog podrške martovskom puču. Samo posle mesec dana, pušten je iz zatvora i upućen u
manastir u Rakovici, posle toga u manastir Vojlovica. On i vladika Nikolaj okupaciju su
proveli u izolaciji, ali slobodni. Robovi, mučenici i grobovi bili su milioni nesrećnika za čiji je
udes naš patrijarh veoma odgovoran. Njbgov poziv da pogazimo život i odaberemo pogibiju
dao je krila nerazumnim našim oficirima, a narodu, jadnom narodu, pomutio pamet. Stotine
hiljada su se preselile na patrijarhovo carstvo nebesko, ali ne i on… Oprosti što mi krči glas i
prekida se kad sklonim prst sa ovog dugmeta na grkljanu…
Ne optužujem ja patrijarha Gavrila, nego našu crkvu, njenu ideologiju, ako smem da se
ovako izrazim. Ko god da je bio patrijarh srpski, on bi uzbunjivao narod protiv bečkog
sporazuma i blagoslovio smrt koja nam se dogodila dvadeset i sedmog marta. Naprosto,
smrt je vrhovni zavet naše crkve. Izginuće radi vaskrsenja. Naša crkva ne da nam da živimo,
da budemo razumni, da praštamo, da se mirimo i volimo. Pomalo sam se ljutio na tebe kad
si, posle one Krvave litije, pisao slično ovome što ja sada govorim… Robijašima,
Crnogorcima, u Sremskoj Mitrovici, često sam govorio: „Da niste izmislili kosovski zavet, ne
bismo ni robijali.“ Jedan od njih mi reče… nije važno šta mi reče… Ponestaje mi daha,
kume… Nastavi, Anice.

***
U zatvoru smo, kume lipi, čuli i da je pukla tikva između Tita i Staljina. Lipo bilo slušati.
Grijalo nam srca i nadu da Rusi smaknu naše zlotvore. Krišom smo razminjivali poruke da
bi Rusi nas oslobodili. Jedino je Danilo Gregorič, na sav glas, sova Staljina. Ovog našeg nije
spominja. Nismo znali zašto to čini. Rekla san mu, u menzi, da drugi ne čuju: „Lud si, skroz,
nije nam ovo od Staljina, no od Tita.“ Odmahnuo je rukom i reka da sam kokoška. Je se
nasmija, ama me je uvridija…
Ne prođe dugo, izvanka stigoše u zatvor kamioni sa mišalicama za beton, sa cakovima
cementa, piskom, mašinama, raznom drvenarijom. Dođoše i radnici i neki civili sa njima…
Isprazniše jednu cilu kaznionu sa običnim kriminalcima i pretvoriše je u gradilište. Razbijali
su pregradne zidove između ćelija, postavljali nove vodovodne civi, pravili klozete i
kupatila izvan ćelija, malterisali, krečili, postavljali parket i podove od rastovine. Gledali
smo i kad stigoše kreveti i dušeci, pa stolovi… jedva smo povirovali kad vidismo i radio-
aparate, pisaće mašine i neku opremu za koju nismo znali čemu služi. Za kraće od dva
miseca, sve je završeno, a upravnik zatvora nam je reka da se svi mi, narodni neprijatelji,
preseljavamo u raj. U tu preuređenu kaznionu.
Zbilja, kao da smo premješteni u raj. „Ovo je novinska redakcija“, reka je Danilo. Novi
stolovi, na stolovima pisaće mašine, paketi papira, olovke. U sobama radio-aparati, sprave
sa slušalicama. U jednoj prostoriji i ručna štamparija. A spavaona nekoliko, i za muške i za
ženske. Kreveti sa željeznim madracima, dušecima, čistom posteljinom, perjanim jastucima.
Zidovi bili ka labudovi. Na prozorima zavjese…
Vode nas da to sve razgledamo, ama ništa ne pričaju. „Uštini me“, kažem Stevi, „možda
sanjamo.“
Svi se vratimo u onu prostranu prostoriju, sa stolovima i pisaćim mašinama. Nekog
čekamo. Uđe njih mali buljuk. Oficiri. I jedan general. I jedan civil s naočarima, rumenkast i
mlađi čovik.
„Drugovi i drugarice zatvorenici, naša slavna Komunistička partija Jugoslavije pruža vam
priliku da svi budete pomilovani!“, reče taj u civilu, a mi se skamenili, ne virujemo šta smo
čuli. „Komunistička partija Sovjetskog Saveza i Kominform, slutanske partije Staljinovog
imperijalizma, nasrnuli su na našu socijalističku revoluciju i državu. Monstruozna je
njihova propaganda laži i prijetnji. Podstiču izdaju u našim redovima, a pokrenuli su i
vojsku prema našim granicama… Tražimo od vas da pomognete odbranu otadžbine, jer je
ova država i vaša otadžbina!“, šara svojim pogledom po nama.
„Kako da pomognemo?“, upita Danilo.
„Tako, druže Gregoriču, što će u ovim prostorijama, u koje se danas useljavate, biti
propagandni štab protiv Kominforma i staljinističkog imperij alizma.“
„Biće mi zadovoljstvo da udarim po toj aždaji“, reče Danilo.
„Ne razumem najbolje“, ne otrpe Kosta Kumanudi. „Svi mi smo antikomunisti, zbog toga
smo na robiji. Znači li to da se vaša Partija odriče komunizma?“
„Naša Partija vam mora biti svetinja. Ona vas kaznila, ona će vam i oprostiti. Partija će
vas, mimo toga, i nagraditi… Neki među vama su sjajni novinari, neki su pisci, neki profesori
Univerziteta, neki su bili diplomate i ministri, ima vas i advokata, i arhitekata, i slikara, i
glumaca. Obrazovani ste, govorite strane jezike… Vaša pomoć je dragocena, a vaša ratna
meta je samo jedna: staljinistički imperijalizam i revizionizam!“
„Tu metu ćemo da izrešetamo!“, uzviknu Danilo. „I to sa najvećim zadovoljstvom.“
„Ne sumnjamo u to, druže Gregoriču. Zbog toga smo i odlučili dati budeš komesar…
glavniurednikovogaštaba… ovoga specijalnogPres biroa“, zavuče ruku u džep mantila,
izvuče lulu i kesicu punu duvana, dade ih Danilu…
Nisan, kume lipi, ni slutila koliko će nam biti lipo tih nekoliko narednih godina. Lulaš je
izgara na poslu. Vrsan organizator, ubojitog pera, a ciničan do suza. „Pišite, pišite… brže,
brže… slikajte, crtajte, komponujte, drugovi i drugarice antikomunisti… pardon, drugarice i
drugovi antiboljševici i antistaljinisti!“, galamio je po redakciji, obilazio prislušno odeljenje
na spratu, redigovao rukopise, nadgledao štampariju. Ne možeš ni pojmiti s kakvim smo
guštom rešetali i titovce, koji su stali na Staljinovu stranu, a Udba ih tamničila i upućivala na
jedan otok na sivernom Jadranu, tamo ih zlostavljada i prevaspitavala. Staljinom su izgonili
Staljina iz njih… Naše uvodnike i komentare objavljivale su i Borba i Politika, bez potpisa
autora. Najviše komentara pisa je Danilo… Stevo mi dobacuje da su novine objavile i šest
njegovih uvodnika… Ja san bila u prislušnom odeljenju. Slušali smo, snimali i prekucavali
šta javljaju glavne radio-stanice na svitu. Kosta Kumanudi je bio glavni u prevodilačkoj sobi.
Govorio je sedam stranih jezika… Svakog jutra, sve do Staljinove smrti, i još godinu dana
posli toga, štampali smo Crni bilten, tako se zvao, sa najcrnjim novostima, i samo u pet
primjeraka. Za Tita, i još četvoricu, ne znan ko su bili oni. Svakog jutra, štampali smo i
Crveni bilten, u petsto primjeraka, sa novostima iz svita koje su bile manje crne i mogli su ih
pročitati i malčice udaljeniji od Tita. Tako nam je objasnio Danilo… U tom raju, u tamnici
našoj, arhitekt Mika Janković projektovao je i stadion JNA i zgradu Centralnog komiteta KPJ
u Beogradu…
Uglavnom su održali datu rič. Gotovo svi smo pomilovani. Od Danila Gregoriča je
zatražena još jedna usluga. Da svjedoči protiv kneza Pavla, na suđenju koje su pripremali.
Odbio je. Prebacili su ga u Beograd, u Centralni zatvor, mučili ga, dugo i strašno, a onda
otrovali!
Nije pomilovan ni advokat Dragić Joksimović. Umro je u zatvoru, u lito pedeset i prve.
Tilo njegovo držano je u tamnici još misecima, nisu dali porodici da ga preuzme. I mrtvog
Joksimovića kažnjavali su zbog članka o ruskim agentima koji su drogirali uhapšenog
generala Mihailovića. Taj članak Danilo je pročitao, ama ga nije štampao. Ipak, tajna se
pročula, a nesretni Joksimović izbačen je iz našeg raja i bačen u samicu, di je i umro…
Stevo i ja smo otišli na selo, na imanje njegovih blizu Grocke. Javorka je završila medicinu
i udala se za svog asistenta, jednog Crnogorca, člana Komunističke partije. Imaju dvije šćeri,
kako kaže naš zet. Mešam, miješam, mišam i narječja i naglaske, ama nastojim da čuvam
jezik Dalmacije… Dosta san pričala, kaže mi Valentina, primiče sebi kasetofon…

***
Moram ti reći, Luka, da mi je krivo zbog Janka. Ne upitah ga ni da li se ženio, ima li dece, je li
mu žena živa. Ništa. Može se desiti, premišljam se, da odem, sa Anicom, i sutra do njega i
naše kuće u Bregalničkoj. I sa Stevom, ako bude mogao.
Nagovaram Anicu da dođe u Pariz, kod mene, u goste. Da upozna i Valtera. Ne može, kaže,
da ostavi Stevu, a bi rado. Srce je, kaže, vuče da, još jednom u životu svom, prošeta
Sorbonom. I u zatvoru je, kaže, ponekad sanjala svoje pariske studije krivičnog prava.
Zanima te, sigurno, i hoće li pasti crveni i kad? Ne znam, Luka moj. Seti se onog letovanja
na Hvaru, kad si pisao uvodnik podrške La Pasionariji. Anica ti, tada, reče: komunizam je
opasniji i mnogo dugovečniji od fašizma i nacizma. Kazala je istinu. I fašizam i nacizam su,
danas, mrtvi u Evropi. Nesrećna Rusija i njene gubernije još su u lancima terora i bede.
Hitler i Musolini su prah i pepeo. Staljin nije… On je, plašim se, najopasniji baš u Jugoslaviji,
a u Srbiji da ti i ne pričam. Taj virus, ovde, mutira.
Šta se dešavalo u zatvoru, u Sremskoj Mitrovici? Neka se ne ljute ni Anica, ni Steva, ni
Danilo. Zatvorenici, svi antikomunisti, i svi antistaljinisti, branili su Tita od Staljina,
staljinizam od staljinizma! Ovi naši crveni izveštili su se u kameleonstvu. Sa lakoćom, i
perfidno, menjaju parole, ciljeve i kape na glavama, ali u glavama nema promena. Sad su u
izvesnoj zabuni i strepnji. Umro Tito. On im je, i mrtav, oslonac i vera, pa viču, i pišu: I posle
Tita – Tito!
Ne može to potrajati, ni stalno ni dugo. Njihove glave će početi da navlače, svakojake,
maske i kape. I nas, još žive i mrtve, davno poražene i proklete, oni će, Luka, zavoditi i
varati. Možda će otkopavati i tajne grobnice. Možda će se saznati i u kojoj si od njih.
Otkopavajući svoje zločine, predstavljaće se ne kao pokajnici, nego kao dobrotvori. Ako to
bude, tako će biti. Ovde je narod omamljen lakim zaboravom zla. Nigde u Jugoslaviji nema
ljućih sledbenika korifeja nacionalne tragedije kao u Srbiji i među Srbima. Ovde se,
najgrlatije i najiskrenije, proslavlja dvadeset i sedmi mart četrdeset i prve. Tada je, kažu,
započela i komunistička revolucija. A o zaluđenosti majkom Rusijom mogla bih ti govoriti
satima i danima. Neću. Ipak sam ja i Slovenka, a to znači da moram biti i racionalna, da
uzalud ne prosipam reči.
U ranama, neprebolnim, i u ožiljcima na duši, strepim od onoga što još može da nas
pogodi. Jeste ovde ozapadilo, kako reče Anica, ali još jedan zločin, najveći od svih, oni će da
počine. Spremaju se, Luka, da ubiju i Jugoslaviju! Daj, dragi Bože, da mi se to priviđa.

Luka moj,
I Anica, i Steva, i ja, završavamo naše svedočenje. Kratko i suvoparno, ali i neophodno,
čini nam se, radi dovršetka drugog dnevnika, koji si vodio od Aleksandrove do svoje
pogibije.
Ja ću sve dopisati, a tebe potpisati. I mrtav, ti ćeš da pišeš. Oba dnevnika će čuvati
Mihailo. Kad dođe vreme za objavljivanje, ja ću biti sa tobom. Dnevnike ćemo čitati zajedno.
Volim te, užička barabo. Valentina.
I nas oboje, kume. Anica i Puška.

U Beogradu, 7. maja 1982.

 O autoru

Vuk Drašković (1946, Međa kod Žitišta), pisac, političar, osnivač i predsednik Srpskog
pokreta obnove. Po završenim studijama prava u Beogradu 1968, radio kao novinar u
Tanjugu i dopisnik iz afričkih zemalja. Od 1980. posvetio se književnosti, a od kraja 80-ih
godina do danas je i politički angažovan.
Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji
predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji XX
veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a
nekoliko puta bio je i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.
Objavio je romane Sudija (1981), Nož (1982, ekranizovan 1999), Molitva (1985), Ruski
konzul (1988), Noć đenerala (1994), Doktor Aron (2009), Via Romana (2012), Tamo daleko
(2013), Isusovi memoari (2015, i iste godine u prevodu na engleski The Memoirs of Jesus),
Ko je ubio Katarinu (2017) i Aleksandar od Jugoslavije (2018); autobiografsku prozu Meta
(2007); knjige eseja Ja, malograđanin (1981), Odgovori (1987), Koekude, Srbijo (1989),
Podsećanja (2001), te knjige govora, intervjua i članaka Sve moje izdaje (1992), Kosovo
(2006) i Isečci vremena (2016).
Njegove knjige prevođene su na bugarski, češki, engleski, francuski, grčki, italijanski,
poljski, rumunski, ruski, španski, turski i ukrajinski jezik, a svi romani su mu bili bestseleri i
u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.