PROLOG

Sadelega, Švedska
Izašla je iz magle, i trčala je, baš kao što je činila već satima, danima. Delovalo je kao da
je sama nedeljama, srce joj je neprekidno tutnjalo u grudima, um joj je bio zamućen gorkom
izdajom. Spavanje je bilo nezamislivo, odmor stvar izgubljene prošlosti.
Sada ništa nije bilo jasno osim da je izašla iz magle nakon što je bilo sigurno da joj je on -
već trinaesti, ili je ovo bio petnaesti put - ponovo izmakao. Ali ona je išla za njim kao neki mitski
anđeo istrebljivač, neuništiva i neumitna.
Njegov život je bio sveden na njih dvoje. Ništa drugo nije postojalo izvan zida beline -
sneg i led i nejasni, kao četkicom naslikani, obrisi ribarskih koliba, tamnocrveni s belim urezima,
zbijeni, opskrbljeni samo onim što je neophodno. On se divio toj razboritosti.
Magla je gorela kao vatra - hladna vatra koja mu se pela uz leđa i grabila ga za vrat, baš
kao što ga je ona zgrabila za vrat - kada? Pre nekoliko dana? Pre nedelju dana? Kada su bili
zajedno u krevetu, kada je ona bila drugačija osoba, njegova ljubavnica, žena koja je brzo otkrila
kako da ga natera da drhti i rastapa se od zadovoljstva.
Napola klizajući se preko velikog zaleđenog jezera, okliznuo se i ispustio pištolj, koji je
otklizao preko leda. Hteo je da se baci za njim, ali je čuo prasak grančice, jasan i oštar kao fijuk
noža kroz vazduh.
Zato je nastavio da se kreće i našao uporište ispod razigranih borova. Snežni prah mu je
zasuo lice, prekrivši mu obrve i čekinje na bradi izrasle tokom dugog avionskog leta preko
kontinenata. Nije se usudio da protraći još jedan trenutak osvrćući se preko ramena da vidi kako
njegova progoniteljka napreduje.
Pratila je njegov trag celim putem od Libana. Sreo ju je u prepunom, dimom
zamagljenom baru u Dar el Amaru - ili bi sada možda priznao sebi da je ona srela njega, da su
svaki njen pokret i svaka reč koja je izašla iz njenih usta bili unapred smišljeni. Događaji su sada
izgledali veoma jasno kada je bio na ivici ili da umakne ili da umre. Ona se poigravala s njim
umesto da bude obrnuto - s njim, posvećenim profesionalcem. Kako se tako lako provukla iza
njegovih linija odbrane? Ali on je znao, on je znao: anđeo istrebljenja je neodoljiv.
Zastao je između borova, sopstveni dah mu je zamagljivao vazduh ispred lica. Bilo je
ledeno hladno, ali ispod svoje kamuflažne zimske jakne osećao je kao da živ sagoreva. Dok se
držao za jedno stablo u lavirintu crnog drveća, u mislima se vratio u hotelsku sobu koja je
zaudarala na njihova tela i seks, prisećajući se trenutka kada ga je ugrizla za usnu, stežući zubima
njegovo meso dok je istovremeno nekako izgovarala: „Znam. Znam šta si ti.”
Ne ko, nego šta.
Znala je. On se sada osvrnuo po lavirintu isprepletanih grana i iglica u kom se skrivao. To
je bilo nemoguće. Kako je mogla da zna? A ipak...
Začuvši ponovo prasak grančice, pokrenuo se, polako se okrenuo ukrug, svih čula
usmerenih u pravcu zvuka. Gde je ona? Smrt je mogla da stigne u bilo kom trenutku, ali on je
znao da neće biti brza. Postojalo je previše tajni koje je ona morala da sazna, inače bi ga već ubila
tokom jednog od njihovih životinjskih sjedinjavanja. U noćima od kojih je još uvek drhtao od
uzbuđenosti, iako je znao koliko je bio blizu smrti. Ona se poigravala s njim - možda zbog toga
što je počela da uživa u njihovom vođenju ljubavi podjednako kao i on. Bešumno se nasmejao,
usne su mu se zategnule otkrivajući zube, više u režanju nego u osmehu. Kakva budala! Stalno je
obmanjivao sebe kako između njih dvoje ima nečega, čak i suočen sa najočiglednijim dokazom
da nije tako. Kako ga je samo opčinila! Zadrhtao je, čučnuo i sav se skupio u sebe dok se
naslanjao leđima na grubu borovu koru.
Odjednom je bio umoran od bežanja. Ovde, na ovom pustom i samotnom mestu, on će se
odupreti, mada nije imao jasnu ideju kako da živ izađe sa ovog polja smrti. Iza sebe je čuo uporni
žubor vode. U Sadelegi nikada niste daleko od rukavaca Baltičkog mora, a vazduh ima gust
mineralni ukus soli, morske trave i fosfora.
Uglom oka je opazio nejasan pokret, poput trzaja ribe na udici. Eno nje! Da li ga je
videla? Hteo je da se pokrene, ali udovi kao da su mu bili napunjeni olovom. Nije osećao stopala.
Polako okrenuvši glavu, spazio je kako se izravnala s linijom drveća.
Zastala je, glave nagnute u stranu, osluškujući, kao da može čuti njegovo disanje.
Jezikom je prešao preko gadno otekle donje usne. Misli su mu pojurile unazad, do izložbe
japanskih duboreza u drvetu - veličanstvene, uzvišene, umirujuće. Svi eksponati su bili takvi,
osim jednog erotskog, koji je bio toliko slavan da su svi čuli za njega, iako ga zapravo nisu videli.
Visio je pred njim, prikaz žene u grčevima nezamislive ekstaze, izazvane sa osam spretnih ruku
njenog ljubavnika-hobotnice.1 Tako je on razmišljao o svojoj ljubavnici, svojoj progoniteljki. U
pretoploj hotelskoj sobi u Dar el Amaru on je spoznao dubine - ili visine - ekstaze kakvu je
doživela žena prikazana na duborezu. Što se toga tiče, nije mu bilo žao. Nikada nije pomišljao, a
kamoli očekivao, da bi mu iko mogao izazvati toliko zadovoljstva, ali ona jeste, i on joj je bio
izopačeno zahvalan zbog toga, iako je ona sasvim lako mogla da mu donese smrt.
Pokrenuo se. Ona se sada približavala. Iako je nije čuo - izgubio ju je u lavirintu drveća -
mogao je da oseti kako prilazi sve bliže, primiče mu se na neki neobjašnjiv način. Zato je seo i
čekao da se ona pojavi, razmišljajući šta da uradi kada se to desi.
Nije morao dugo da čeka. Sekunde su sporo prolazile, kao da su plutale niz vodu negde
iza njega, na suprotnoj ivici borovog šumarka. Čuo je kako ga zove po imenu, blago, nežno kao
kada su ljubavnici, upleteni, zatočeni u svoju ekstazu. Drhtaj mu je prošao niz kičmu, zaustavio
se između njegovih nogu, i nije hteo da popusti.
Ipak... Ostalo mu je sredstava na raspolaganju, iznenađenja, šanse da živ ode s ovog polja
smrti.
Spustivši glavu, polako je privukao kolena do grudi. Mora da je sneg počeo da pada
prilično jako jer se sve više pahuljica probijalo kroz prepletene borove iglice. Zelene senke
stapale su se sa ugljenim crnilom, dodatno ga skrivajući. Sneg je počeo da ga prekriva, lagan
poput lepršanja anđeoskih krila. Srce mu je silovito lupalo u grudima i osećao je kako mu krv
pulsira u vratu.
Još sam živ, pomislio je.
Osetio ju je kada se provukla između dva stabla. Nozdrve su mu se raširile, kao kada
životinja nanjuši drugu. Kako god se završilo, lov je stigao do svog kraja. Osetio je izvesno
olakšanje. Uskoro će biti završeno.
Sada je bila toliko blizu da je čuo krckanje dok su njene čizme probijale kao paučina
tanak snežni pokrov, tonući u njega sa svakim opreznim korakom. Stala je na udaljenosti od dva
metra. Njena senka je pala preko njega; osećao ju je već nedeljama dok je putovao na sever i
severozapad u svom uzaludnom pokušaju da je se otarasi.
Znam šta si ti, rekla mu je, tako da je morala znati i da je prepušten sam sebi. Nije bilo
nikoga koga bi mogao da pozove u slučaju opasnosti, u slučaju nje. Bio je odsečen od krda, tako
da nije bilo nikakve šanse da će se krdo uznemiriti ili, još gore, razljutiti, ako bi on bio uhvaćen i
podvrgnut detaljnom ispitivanju. Bez obzira na to, ona je znala i da on čuva tajne u najmračnijim
uglovima svog uma, a ona je poslata da izvuče te tajne od njega na isti način kao što za večerom
izvlači meso iz jastogovih klešta.
Hobotnica i jastog. Ovi pojmovi su njih dvoje tačnije opisivali od bilo koje tradicionalne
definicije.
Ponovo je izgovorila njegovo ime, ovog puta glasnije, i on je podigao bradu s grudi da je
pogleda u oči. Držala je pištolj EEA vitnes uperen u njegovo desno koleno.
„Nema više bežanja”, rekla je.
On je klimnuo glavom. „Nema više bežanja.”
Pogledala ga je s čudnom blagošću. „Žao mi je zbog tvoje usne.”
Njegov smeh je bio kratak i divalj. „Izgleda da mi je bilo potrebno nasilno buđenje.”
Oči su joj bile boje i oblika zrelih maslina, živahne i istaknute na mediteranskom tenu i
ispod crne kose čvrsto vezane u rep i zadenute, osim nekoliko pramenova, ispod kapuljače.
„Zašto radiš to što radiš?”
„A zašto ti to radiš?”
Tiho se nasmejala. „To je lako.” Imala je rimski nos, lepo izražene jagodice i pune usne.
„Ja čuvam bezbednost svoje zemlje.”
„Na račun svih drugih zemalja.”
„Zar to nije definicija patriote?” Odmahnula je glavom. „Ali opet, kako bi ti to mogao da
znaš.”
„Veoma si sigurna u sebe.”
Slegla je ramenima. „Rođena sam takva.”
On se neprimetno pomerio. „Reci mi samo jedno. O čemu si mislila kada smo bili zajedno
u krevetu?”
Njen osmeh se malo promenio, ali to je bio njen jedini odgovor.
„Reći ćeš mi ono što moram da znam”, rekla je. „Ispričaj mi o džihadu bis saifu.”
„Ni za živu glavu”, odgovorio je on.
Osmeh joj se još jednom promenio, u onakav kakvog se sećao iz hotela u Dar el Amaru,
potajan osmeh, kako je tada mislio, namenjen samo njemu, i nije pogrešio. Samo što je pogrešno
shvatio kontekst.
„Ti nemaš zemlju, nemaš prirodne saveznike. Tvoji gospodari su se postarali za to.”
„Svi mi imamo gospodare”, rekao je on. „Samo što govorimo sebi da ih nemamo.”
Kada je zakoračila prema njemu, potegao je nož koji je držao uz bok. Kratko rastojanje
između njih činilo je nemogućim da se ona izmakne. Pokušala je da reaguje kada je oštrica
prodrla kroz termo-zaštitnu vetrovku i zarila se u njeno desno rame. Pištolj je skrenuo u stranu
kada se zanela za 45 stepeni. Kada je spustila ruku, bacio se na nju i oborio je na leđa. Pritiskao
ju je ispod sebe, koristeći se svojom većom težinom da je napola zakopa u sneg, utiskujući je u
polusmrznutu, iglicama pokrivenu zemlju.
Zadao joj je jak udarac u vilicu. Pištolj je ležao malo dalje u snegu. Odmahnuvši glavom
da se oporavi od udarca, ona ga je zbacila sa sebe. On se otkotrljao u stranu, i pre nego što je
uspela da se pokrene, dohvatio dršku noža pa zario sečivo dublje u mišić na njenom ramenu.
Zaškrgutala je zubima, ali nije vrisnula. Umesto toga mu je zarila vrhove prstiju u arteriju na
vratu. On se zakašljao, zagrcnuo, i ruka mu je skliznula s noža. Uhvativši dršku, izvukla ga je uz
svog ramena. Krv joj se presijavala u tamnoj boji dok je tekla niz usko sečivo.
Izmakavši se od nje, bacio se prema pištolju, zgrabio ga i naciljao u nju. Kada mu se
nasmejala, povukao je okidač, pa još jednom i još jednom. Pištolj je bio prazan. Šta je ona
nameravala da uradi? Ova misao mu je proletela kroz glavu dok je ona iz vetrovke izvlačila glok
20. Bacivši beskorisni EEA na nju, on se uspravio, okrenuo i nasumice pojurio kroz borovinu,
prema vodi. To mu je bila jedina šansa da joj umakne.
U trku je otkopčao jaknu i zbacio je sa sebe. U vodi bi ga samo povukla na dno. Voda će
biti ledena - tako hladna da će imati samo pet ili šest minuta da otpliva do bezbednosti pre nego
što mu niska temperatura prodre u kosti, umrtvljujući ga. Posle brzo sledi potpuna paraliza, a
zatim smrt.
Pucanj otpozadi prozviždao je pored njegovog desnog kolena, i on se sapleo, naleteo na
drvo, odbio se od njega pa nastavio da trči, sve dublje u šumu, sve bliže vodi, čiji je zvuk nadirao
ka njemu kao osvajačka vojska. Prisilio je sebe da nastavi dalje, dok mu je para izletala iz usta u
silovitim izdisajima.
Kada je video odsjaj vode, srce mu je zaigralo i disao je lakše. Istrčavši između borova,
pojurio je preko zakržljale trave, koja je rasla između golih stena što su se strmo spuštale ka
moru.
Skoro je stigao do vode kada se okliznuo na blatnjavoj bari i drugi hitac, usmeren u
njegovo rame, okrznuo mu je glavu. Okrenuo se, široko razmahnuo rukama, pa nastavio da se
kreće naslepo; noge su mu naišle na čvršće tlo i on se, zaslepljen sopstvenom krvlju, bacio u
ledene dubine.

Zureći u raštrkana ostrvca oko sebe, uokvirena ledom, Džejson Born je sedeo u sredini
ribarskog čamca, sa štapom u jednoj ruci, zamahujući napred i nazad u pokušaju da upeca lososa,
štuku ili grgeča.
„Nisi baš ljubitelj pecanja, zar ne?”, rekao je Kristijan Noren.
Born je zagunđao i stresao se. Kratki nalet jakog snega prošao je skoro podjednako brzo
kao što je i počeo. Nebo je bilo nesnosno ledenosivo.
„Budi miran”, prekorio ga je Kristijan. On je svoj štap držao nemarno iskrivljen. „Plašiš
ribe.”
„Ne radim to ja.” Born se namrštio, zureći u vodu ispresecanu zelenim i smeđim linijama.
„Nešto drugo je plaši.”
„Aha.” Kristijan se nasmejao. „Upravo se rasvetljava jedna podvodna zavera.”
Born je podigao pogled. „Zašto si me doveo ovamo? Ne deluje mi kao da si i ti baš neki
ljubitelj pecanja.”
Kristijan ga je neko vreme odmeravao pogledom. Najzad je rekao: „Kada razgovaramo o
zaverama, najbolje je da to radimo na otvorenom, izvan zidova.”
„Na nekom zabačenom mestu. Otuda ovaj izlet van Stokholma.”
Kristijan je klimnuo glavom. „Samo što Sadelega nije baš dovoljno udaljena.”
„Ali ovde na vodi, ovaj čamac ti je najzad pružio ono što si tražio.”
„Tako je.”
„Bolje da objašnjenje za ono što ti i don Fernando smerate bude dobro. Ono što sam
saznao od Pitera Marksa u Vašingtonu...”
„To nije dobro”, rekao je Kristijan. „Zapravo je vrlo, vrlo loše. Što je razlog...”
Born mu je ćutke dao znak - otvorenim dlanom slobodne ruke zamahnuo je kroz vazduh -
i Kristijan je odmah ućutao. Born je pokazao na kovitlac u njihovoj blizini, iznenadni nalet vode
izvijene poput leđnog peraja. Nešto je izranjalo, nešto veliko.
„Blagi bože!”, uzviknuo je Kristijan.
Pustivši svoj štap, Born se nagnuo napred i dohvatio telo koje je izronilo.
KNJIGA PRVA
 1

„Glasina, nagoveštaj, pretnja, pretpostavka.” Predsednik SAD je gurnuo fasciklu s

dnevnim obaveštajnim izveštajem preko stola, gde ju je dočekao Kristofer Hendriks.
„Uz sve dužno poštovanje, gospodine”, rekao je sekretar odbrane, „ja mislim da je ovo
malo više od toga.”
Predsednik je spustio svoj bistri oštri pogled na svog skromnog i poverljivog saradnika.
„Ti misliš da je ovo istina, Krise.”
„Da, mislim, gospodine.”
Predsednik je pokazao na fasciklu. „Ako postoji nešto što sam naučio u svojoj dugoj i
slavnoj političkoj karijeri, to je da je istina bez činjenica opasnija od laži.”
Hendriks je zadobovao prstima po fascikli. „A zašto bi to bilo tako, gospodine?” Rekao je
to bez ikakve zlobe; iskreno je želeo da zna.
Predsednik je uzdahnuo. „Zato što bez činjenica, glasina, nagoveštaj, pretnja i
pretpostavka imaju tendenciju da se izmešaju i spoje u mit. Mitovi imaju tendenciju da prodru u
psihu ljudi, postajući nešto drugo, nešto veće od života. Nešto neizbrisivo. Tako je rođeno ono što
je Niče nazvao natčovekom.”
„A vi verujete da je takav slučaj i ovde.”
„Verujem.”
„Da taj čovek ne postoji.”
„Nisam to rekao.” Predsednik se okrenuo u stolici, spustio ruke na blistavi sto pa
zamišljeno prepleo prste. „Ono u šta ne verujem su te glasine šta je on uradio - šta je sposoban da
uradi. Ne, u ovom trenutku ne verujem u to.”
Među njima je nastala kratka ćutnja. Izvan Ovalnog kabineta nakratko se čuo zvuk mašine
za skupljanje lišća, negde unutar zidova ojačanih betonskih ograda, na ivicama posvećenog tla
predsedničke rezidencije. Ali opet, sav rad u Beloj kući i oko nje bio je sam po sebi potajan.
Hendriks se blago nakašljao. „Svejedno, gospodine, ja sam čvrsto uveren da postoji
ozbiljna pretnja za ovu zemlju.”
Izuvijana američka zastava visila je sa desne strane prozora, zvezde na njoj bile su
naborane. Predsednik je držao oči napola sklopljene, disao duboko i ravnomerno. Da ga Hendriks
nije dovoljno dobro poznavao, pomislio bi da je zaspao.
Predsednik je pokazao na fasciklu i Hendriks mu ju je ponovo doturio preko stola.
Predsednik je otvorio i prelistao stranice gusto kucanog teksta. „Pričaj mi o svojoj radionici.”
„Tredstoun funkcioniše sasvim dobro.”
„Oba tvoja direktora su dorasla zadatku?”
„Da.”
„Rekao si to prebrzo, Krise. Pre četiri meseca, Piter Marks se našao unutar domašaja
eksplozije auto-bombe. Skoro u isto vreme, Soraja Mur je povređena kada se zatekla umešana u
one tragične događaje u Parizu.”
„Morala je da obavi posao.”
„Nema potrebe da zauzimaš odbrambeni stav”, rekao je predsednik.
„Jednostavno izražavam svoju zabrinutost.”
„Oboje su izvukli, i na medicinskom i na psihološkom planu.”
„Iskreno mi je drago što to čujem. Ali to su jedinstveni direktori, Krise.”
„Kako to?”
„O, daj, ja ne znam za bilo koje druge direktore obaveštajnih službi koji odlaze na teren.”
 „Tako se to radi u Tredstounu. To je veoma mala organizacija.”
„Tako je osmišljena, znam.” Predsednik je zastao. „A kako ide Diku Ričardsu?”
„Integriše se u tim.”
Predsednik je klimnuo glavom. Zamišljeno se potapšao prstom po donjoj usni. „U redu”,
rekao je najzad. „Ubaci Tredstoun u ovaj posao, ako moraš - Marksa, Murovu, Ričardsa, koga
god. Ali”, podigao je kažiprst u znak upozorenja, „svakodnevno ćeš me obaveštavati kako stvar
napreduje. Pre svega, Krise, hoću činjenice. Daj mi više dokaza da je taj biznismen...”
„Sledeća velika opasnost za naš sistem.”
„Šta god da je on, daj mi dokaz da zahteva našu pažnju, ili ćeš zaposliti svoje dragoceno
osoblje na nekim drugim hitnim problemima. Razumeš?”
„Da, gospodine.” Hendriks je ustao i izašao iz Ovalnog kabineta još zabrinutiji nego što je
u njega ušao.

Kada se Soraja Mur vratila iz Pariza pre tri meseca, zatekla je Tredstoun izmenjen. Kao
prvo, pošto su bezbednosne mere probijene kada je auto-bomba, koja je ranila Pitera, eksplodirala
u podzemnoj garaži u starom štabu, Tredstoun se preselio iz Vašingtona u Lengli u Virdžiniji.
Kao drugo, tu je bio visoki štrkljasti čovek proređene kose, s pobedničkim osmehom na licu.
„Ko je maznuo moj sir?”, upitala je drugog direktora i svog bliskog prijatelja Pitera
Marksa, oponašajući šapat s pozorišne scene.
Piter je prasnuo u smeh i zagrlio je. Ona je znala da će je pitati za Amuna Čaltuma, šefa
Mohabarata, egipatske tajne službe, koji je poginuo tokom njene misije u Parizu. Upozoravajuće
ga je pogledala i on je oćutao.
Visoki štrkljasti čovek izašao je iz svog radnog boksa i lagano im prilazio. Pružio je ruku i
predstavio se kao Dik Ričards. Apsurdno ime, pomislila je Soraja.
„Dobro je što ste se vratili”, rekao je on ljubazno.
Ona ga je upitno pogledala. „Zašto to kažete?”
„Mnogo sam čuo o vama od svog prvog dana na poslu, uglavnom od direktora Marksa.”
Osmehnuo se. „Biće mi zadovoljstvo da vas izvestim o obaveštajnim dosijeima na kojim radim,
ako želite.”
Ona je na licu zadržala ukočen osmeh dok im Ričards nije oboma klimnuo glavom. Kada
se udaljio, okrenula se Piteru. „Dik Ričards? Stvarno?”
„Ričard Ričards. Kao neki lik iz Kvake 22.”
„Šta li je Hendriks uopšte mislio?”
„Ričardsa nije doveo šef. Poslao ga je predsednik.”
Soraja je pogledala ka Ričardsu, koji je nastavio vredno da radi za svojim kompjuterom.
„Špijun u kući Tredstouna?”
„Moguće je”, rekao je Piter. „Ako pogledamo dobru stranu, on važi za stručnjaka za
razotkrivanje lažnih isprava i za programe za špijunažu na internetu.”
Njena primedba je trebalo da bude šaljiva, ali Piter joj je odgovorio potpuno ozbiljno:
„Šta, predsednik odjednom ne veruje Hendriksu?”
„Ja mislim”, rekao joj je Piter na uho, „da posle onoga što se dogodilo nama dvoma,
predsednik sumnja u nas.”
 Piter i Soraja su najzad prevazišli traume koje su preživeli pre četiri meseca. Njoj je
trebalo dosta vremena da pristane da kaže bilo šta o Amunu. Nije bilo čudo što je Piter pokazivao
beskrajno strpljenje prema njoj, i verovao je da će mu sama sve ispričati kada bude spremna.
Upravo su primili poziv od Hendriksa, koji ih je pozvao na hitni sastanak za sat vremena,
tako da su se njih dvoje ćutke sporazumeli i dohvatili svoje kapute.
„Sastanak za procenu situacije na terenu za četrdeset minuta”, rekla je punačka plavuša
Triša Piteru dok su on i Soraja izlazili. Piter je zagunđao, razmišljajući o nečemu drugom.
Izašli su iz kancelarija i zgrade i prešli ulicu do ivice parka, gde su kupili kafu i slatko
pecivo od svog omiljenog uličnog prodavca i, pognutih ramena, ušli u nepouzdani zaklon drveća
ogolelih grana. Bili su leđima okrenuti zgradi Tredstouna.
„Stvarno je šteta”, rekla je ona, „što je Ričards bistar tip. Mogli bismo da iskoristimo
njegovu stručnost.”
„Kad bismo samo mogli da mu verujemo.”
Soraja je otpila gutljaj kafe da se zagreje. „Možemo pokušati da ga oteramo.”
„Tako bi se suprotstavili predsedniku.”
Slegnula je ramenima. „I šta još ima novo?”
On se nasmejao i zagrlio je. „Nedostajala si mi.”
Ona se namrštila i odgrizla zalogaj peciva pa ga zamišljeno sažvakala. „Dugo sam se
zadržala u Parizu.”
„Nije iznenađenje. Taj grad je teško izbaciti iz sebe.”
„Bio je veliki šok izgubiti Amuna.”
Piter je imao obzira da zadrži misli za sebe. Neko vreme su šetali ćutke. Neko dete je
stajalo s ocem i puštalo uzicu zmaja u obliku Betmenovog simbola. Obojica su se nasmejali. Otac
je zagrlio dečaka. Zmaj se podigao još više.
Soraja je zurila u njih pa podigla pogled prateći let zmaja. Najzad je rekla: „Dok sam se
oporavljala, pomislila sam: Šta ja to radim? Da li ovako želim da provedem ostatak svog života,
gubeći prijatelje i...” Na trenutak je zaćutala i nije mogla da nastavi. Neko vreme je gajila
snažna, mada međusobno suprotstavljena osećanja prema Amunu, čak je mislila da ga voli ali na
kraju, pokazalo se da nije bila u pravu. To otkriće joj je samo pogoršalo osećaj krivice. Da mu
ona to nije tražila, da je on nije voleo, Amun nikada ne bi došao u Pariz. Sada bi bio živ.
Izgubivši želju za jelom, dala je ostatak peciva i kafu beskućniku na klupi, koji je podigao
pogled, pomalo zbunjen, i zahvalio joj se klimanjem glave. Kada su se dovoljno odmakli da on ne
može da ih čuje, tiho je rekla: „Pitere, ne podnosim samu sebe.”
„Ti si samo ljudsko biće.”
„O, ma daj, molim te.”
„Nikada pre nisi pogrešila?”
„Samo ljudsko biće, da”, ponovila je njegove reči, držeći glavu pognutu. „Ali ovo je bila
žalosna greška u rasuđivanju i odlučna sam da je više nikada ne ponovim.”
Ćutanje je potrajalo tako dugo da se Piter uznemirio. „Ne misliš valjda da daš otkaz.”
„Razmišljam o povratku u Pariz.”
„Ozbiljno?”
Klimnula je glavom.
Izraz Piterovog lica se odjednom promenio. „Upoznala si nekog.”
„Moguće je.”
„Valjda ne nekog Francuza. Molim te, nemoj mi reći da je on Francuz.” Ona je ćutke
zurila u zmaja koji se sve više podizao.
On se nasmejao. „Nemoj da ideš. Molim te.”
 „Nije samo to”, rekla je ona. „Tamo u Parizu sam shvatila da u životu ima nečeg više od
držanja za senke kao što se pauk drži za svoju mrežu.” Piter je odmahnuo glavom. „Voleo bih da
znam šta da...”
Njoj je odjednom jedna noga klecnula. Zateturala se i pala bi da Piter nije ispustio hranu,
dok im se kafa prosipala ispred nogu, gusta i crna kao nafta, i uhvatio je ispod ruke da je zadrži.
Zabrinuto ju je poveo do klupe na koju je sela i nagnula se spustivši glavu u dlanove.
„Diši”, rekao je on držeći joj ruku na leđima. „Diši.”
Ona je klimnula glavom i poslušala ga.
„Soraja, šta se dešava?”
„Ništa.”
„Ne laži lažova.”
Ona je duboko udahnula pa polako ispustila vazduh. „Ne znam. Otkad sam izašla iz
bolnice, stalno imam ove napade vrtoglavice.”
„Da li si bila kod doktora?”
„Nije bilo potrebe. Napadi postaju sve ređi. Nisam doživela nijedan duže od dve nedelje.”
„A sad ovo.” Kružio joj je rukom po leđima pokušavajući da je uteši. „Hoću da
zakažeš...”
„Prestani da se odnosiš prema meni kao prema detetu.”
„Onda prestani da se tako ponašaš.” Glas mu se ublažio. „Zabrinut sam za tebe i pitam se
zašto i sama nisi zabrinuta.”
„U redu je”, rekla je. „U redu je.”
„Sada ne možeš da ideš”, rekao je on, napola u šali. „Ne dok...”
Ona se nasmejala i najzad podigla glavu. Suze su svetlucale u uglovima njenih očiju.
„Upravo to i jeste moja nedoumica.” Zatim je odmahnula glavom. „Nikada neću pronaći mir,
Pitere.”
„Ono što hoćeš da kažeš jeste da ne zaslužuješ mir.”
Ona ga je pogledala, a on je slegnuo ramenima, s neodređenim osmehom na licu.
„Možda nam je potrebno da se koncentrišemo na objašnjavanje zašto oboje zaslužujemo
malčice sreće.”
Ona je ustala, odbijajući njegovu pomoć, i okrenuli su se nazad u pravcu iz kog su došli.
Beskućnik je završio doručak koji mu je Soraja dala i ležao je sklupčan na klupi ispod stranica
Vašington posta.
Dok su prolazili pored njega, čuli su ga kako duboko hrče, kao da ga nije briga ni za šta
na svetu. A možda ga zaista, pomislila je ona, i nije bilo briga.
Iskosa je pogledala u Pitera. „Šta bih ja bez tebe?”
Njegov osmeh je bio vedriji i širi dok je hodao pored nje. „Znaš, i ja se to pitam sve
vreme.”

„Nestala?”, upitao je direktor. „Kako to nestala?”

Iznad njegove glave bio je aktuelni moto Mosada, citat iz Priča Solomonovih 11:14: Gde
nema saveta, propada narod, a pomoć je u mnoštvu savetnika.
„Nestala je bez traga”, rekao je Deni Amit, načelnik Odeljenja za prikupljanje
informacija. „Uprkos svem našem trudu, nismo mogli da je pronađemo.”
„Ali mi moramo da je pronađemo.” Direktor je odmahnuo čupavom glavom, napučivši
svoje tamne usne, što je bio jasan znak da je uznemiren. „Rebeka je ključni faktor misije. Bez nje
smo potpuno propali.”
„Ja to razumem, gospodine. Svi to razumemo.”
„Onda...”
Svetle oči Denija Amita izgledale su beskrajno tužno. „Jednostavno smo bespomoćni.”
„Kako je to moguće? Ona je jedna od nas.”
„Upravo je u tome problem. Previše dobro smo je obučili.”
„Ako je u tome stvar, naši ljudi obučeni na isti način kao što je ona obučena mogu da je
pronađu. Činjenica je da oni do sada nikad nisu tvrdili da je ona nešto više, nešto bolje od njih.”
Prekor je bio podjednako jasan koliko i oštar.
„Bojim se da...”
„Ne mogu da prihvatim tu izjavu”, kratko je odgovorio direktor. „Šta je s njenim poslom
u avio-kompaniji?”
„Ćorsokak. Njen nadređeni nije bio u kontaktu s njom od nezgode u Damasku pre šest
nedelja. Ubeđen sam da on ne zna gde je ona.”
„Šta je s njenim telefonom?”
„Bacila ga je ili onesposobila GPS uređaj.”
„Prijatelji, rodbina?”
„Obavljeni su razgovori s njima. Jedino što znam zasigurno je da Rebeka nikome nije
rekla za nas.”
„Ovako prekršiti protokol...”
Nije bilo potrebe da se ta rečenica završi. Mosadova pravila su bila strogo postavljena.
Rebeka je prekršila pravilo br. 1.
Direktor se okrenuo i zamišljeno zagledao kroz prozor svoje kancelarije na gornjem
spratu izvijene građevine sa staklenom fasadom u Herdiji. Na drugoj strani grada nalazili su se
Mosadov centar za obuku i letnja rezidencija premijera. Direktor je često dolazio ovamo kada bi
postao melanholičan i osećao da ga mravinjak centralnog Mosadovog štaba u centru Tel Aviva
opterećuje i nervira. Ovde je u sredini kružnog prilaznog puta ispred zgrade bila fontana, a preko
cele godine mirisalo je cveće iz žardinijera, da i ne pominjemo obližnju luku s flotama jedrilica
koje su se blago njihale na vezovima. Bilo je nečega umirujućeg u toj šumi jarbola, čak i za
Amita, kao da je njihovo prisustvo govorilo o izvesnoj trajnosti u svetu gde se sve može
promeniti u samo jednom otkucaju srca.
Direktor je voleo jedrenje. Kad god bi izgubio čoveka, što se, na svu sreću, nije dešavalo
previše često, on bi otišao na svoju barku, sam š morem i vetrom i žalostivim dozivanjem
galebova. Ne okrećući se, rekao je prilično grubo: „Pronađi je, Deni. Pronađi zašto nam je
otkazala poslušnost Otkrij šta zna.”
„Jane...”
„Izdala nas je.” Direktor se naglo okrenuo i nagnuo napred, svojom težinom nateravši
stolicu da zaškripi kao da protestvuje. Iza svake reči koju je izgovarao jasno se osećala puna
snaga njegovog autoriteta. „Ona je izdajnica. Odnosićemo se prema njoj kao takvoj.”
„Memune, pitam se koliko je mudro ishitreno donositi zaključke.” Amit je upotrebio
direktorovu internu titulu: prvi među jednakima.
Prozori otporni na metke i bombe bili su obloženi reflektujućim slojem zbog zaštite od
svetlosti, ali i od mogućnosti nadzora s razdaljine, i to je u prostoriji stvaralo snažan utisak da je
ispunjena vodom. Direktorove oči naizgled su se sijale pod prigušenom svetlošću kancelarijske
lampe, kao u ribe iz dubokog mora koja izranja u zrak svetlosti roniočevog reflektora. „Nije mi
promaklo da je ona bila tvoj projekat, ali sada je vreme da priznaš svoju grešku. Čak i da sam
sklon da verujem Rebeki, nestalo nam je vremena. Postoji pretnja da nas zbivanja preteknu. Mi
smo stari prijatelji, i drugovi po oružju. Nemoj me prisiljavati da pozovem Duvdevan.”
Pominjanje elitne udarne jedinice Odbrambenih snaga Izraela izazvalo je kod Amita nalet
strepnje, koji ga je prosekao oštro kao nož. Bio je to pokazatelj koliko je Rebeka izuzetno važna
za bezbednost Izraela. Direktor je čak pribegao pretnji Duvdevanom kako bi naveo Amita da
uradi ono za šta je direktor sasvim dobro znao da on nije voljan da uradi.
„Koga ćeš angažovati?” Direktor je ovo rekao nemarnim tonom, kao da pita Amita kako
su mu žena i deca.
„Šta je s njenim jedinstvenim veštinama, njenom korisnošću...”
„Njena izdaja je sve to poništila, Amite, čak i te izuzetne veštine. Moramo pretpostaviti da
ju je ono što je otkrila navelo da počne da se skriva. Šta ako joj je namera da proda sve što zna za
najvišu...”
„Nemoguće!” prasnuo je Amit.
Direktor ga je na trenutak proučavao pogledom ispod napola spuštenih trepavica. „A
usuđujem se da kažem kako bi sve do danas ti rekao i da je njen nestanak nemoguć.” Malo je
sačekao. „Da li možda grešim?”
Amit je pognuo glavu. „Ne grešite.”
„Dakle.” Direktor je prepleo prste. „Ko će to biti?”
„Ilan Halevi”, rekao je Amit teška srca.
„Vavilonac.” Direktor je klimnuo glavom, naizgled impresioniran. Ilan je stekao svoje
operativno ime tako što je skoro bez ičije pomoći zaustavio irački projekat Vavilonsko napredno
oružje. U toku tog zadatka ubio je više od deset neprijateljskih operativaca. „Pa, sada se bližimo
srži problema.”
Direktor je najviše voleo da ovako vodi igru; bila je to jedna od mnogih njegovih osobina
dostojnih divljenja. Njegova nepopustljivost nije spadala u njih. Kako god bilo, njegova
gvozdena ruka ih je poslednjih pet godina uspešno vodila preko nemirnih mora međunarodne
špijunaže, uz tajne upade na neprijateljske teritorije i pogubljenja po nalogu države uz najmanji
mogući broj žrtava. On je osećao pogibije svojih ljudi kao fizičke udarce, zbog čega je morao,
kada do toga dođe, da isplovi na more i oporavi se. Na pučini je uspevao da potisne svoju tugu i
razbistri glavu.
„Poslaćeš ga...”
„Smesta”, rekao je Amit. „On je dobro poznavao Rebeku - pa, bolje od većine drugih.”
„Osim tebe.”
Amit je znao šta direktor ima na umu, ali trenutno nije bio voljan da se bavi ovom
njegovom mišlju. „Lično ću obavestiti Vavilonca o svemu. On će znati sve što ja znam.”
To je bila laž, i Amit je posumnjao da to i njegov stari prijatelj shvata, ali na svu sreću,
direktor ništa nije rekao. Kako je mogao da kaže Vaviloncu sve što zna o Rebeki? To bi bila
izdaja koju nije nameravao da počini, čak ni da se umili direktoru. Lagao je radi predupređenja
mogućnosti da mu bude izdato direktno naređenje da sve što zna prenese Vaviloncu. Suočavanje
s takvim moralnim izborom moglo bi da znači njegov kraj ili, u najmanju ruku, kraj njegovog
rada unutar Mosada.
Stolica je ponovo zaškripala kada se direktor okrenuo da posmatra lučki grad. Ko zna o
čemu je razmišljao? „Onda je to rešeno.” Rekao je ovo kao da govori sam sebi. „Završeno je.”
Amit je ustao i tiho izašao. Nije bilo potrebe da nastavljaju ovaj razgovor.
Napolju, u hodniku, vazduh je bio veoma klimatizovan. Na trenutak je Amit stajao
nepomično, kao izgubljen. Povremeno, u izvesnim prilikama, direktor je tražio od Amita da ide s
njim na jedrenje i zajedno su tugovali za ljudima koje su dobro poznavali i koji su dali život za
bezbednost svoje zemlje. Amit je pretpostavljao da će se ovaj obavezni ritual ponoviti i pode
Rebekine smrti.
 2

Kada se probudio, još uvek je plivao kroz ledenu vodu, crnu kao noć. Ona mu je već
napunila nozdrve, pekla ih, pretila da prodre niz grlo i ispuni pluća. Davljenje, davio se. Zbacio je
cipele s nogu, prekopao po džepovima, oslobodio se ključeva, novčanika, debelog svežnja
švedskih kruna, svega što bi moglo da ga dodatno vuče nadole. Ali i dalje je tonuo.
Vrisnuo bi, ali bojao se da će mu se voda sjuriti u usta ako ih otvori. Umesto toga, ustao je
s kreveta i, uzdrhtalog tela i zgrčenih udova, silovito se stresao pokušavajući da se probije kroz
ledenu vodu do površine.
Nešto ga je zgrabilo za ruke, pokušavajući da ga zadrži, i on je otvorio oči u vodenkastoj
polutami. Njegove strepnje su se obnovile. Bio je na dnu mora, halucinirao je dok se davio.
„U redu je”, rekao je neko. „Na sigurnom si. Sada je sve u redu.”
Potrajalo je nekoliko trenutaka - trenutaka koji su delovali kao večnost. Snažan strah ga je
stegao čvrstim zagrljajem. Ponovo je čuo iste reči, ali one i dalje nisu imale smisla: svetlost,
činjenica da može da diše, pogled na dva lica ispred njega, koja su disala potpuno normalno, sve
je to bilo neobjašnjivo s obzirom na to da su ispod vode.
„Svetlo”, rekao je drugi glas. „On misli... Pojačaj svetlo.”
Iznenadni sjaj ga je naterao da zaškilji. Da li bi mogao da postoji takav sjaj na morskom
dnu? Po treći put je čuo iste reči, one su počele da se probijaju kroz naprsline njegovog straha, i
shvatio je da diše normalno, kao i druga dvojica, što je moralo značiti da više nije u opasnosti da
se udavi.
S tim shvatanjem došla je i svest o bolu u glavi, i na sledeći otkucaj srca on se trznuo. Ali
telo mu se najzad opustilo: prestao je da se otima iz ruku koje su ga držale. Osetio je nešto
mekano ispod sebe, suvo i čvrsto - dušek - i znao je da nije na morskom dnu, da tamo umre
bespomoćno zureći nagore u zatalasano ništavilo.
Duboko je uzdahnuo i noge su mu se opustile, ruke su mu se spustile uz bokove i najzad
su ga one ruke pustile. Zagledao se u lice koje je lebdelo iznad njega, zadrhtavši kada mu se
vratila pomisao na vodu koja se sklapa iznad njega. On nikada više neće isploviti na čamcu, pa
čak ni skočiti u talase kao što je radio kada je bio dete. Namrštio se. Da li je zaista to radio?
Usredsredio se uz ogroman napor i shvatio da ne može da se seti svog detinjstva. Namrštio se još
jače. Kako je to moguće?
Misli mu je skrenulo lice iznad njega, koje mu se obraćalo: „Ja sam Kristijan. Kako se ti
zoveš?” Kristijan je ponovio pitanje na više jezika, a on ih je sve razumeo, iako nije imao pojma
kako ih razume. Nije se sećao da je učio ijedan jezik.
Kada je Kristijan završio, automatski je rekao: „Ja se zovem...” I onda se zaustavio.
„Šta je bilo?”, upitao je Kristijan. „Šta se dogodilo?”
„Ne znam.” Osvrnuo se po sobi, skoro uspaničeno. „Ne mogu da se setim svog imena.”
Kristijan, koji se do tada nadvijao nad njim, sada je ustao i, okrenuvši se, rekao nešto, što
nije uspeo da razume, senovitoj figuri koja je stajala iza njega malo udesno. Napregao se da
razazna čovekovo lice, ali onda je on zakoračio u krug svetlosti.
„Ne možeš da se setiš svog imena?”, rekao je drugi čovek.
Odmahnuo je glavom, ali to je izazvalo žestoko probadanje.
„Čega se sećaš?”
On je razmislio na trenutak, ali to je samo učinilo da ga oblije hladan znoj dok se,
namrštenog čela, naprezao da se priseti bilo čega - bar jedne jedine uspomene.
„Opusti se”, rekao je drugi čovek. Izgledalo je kao da je on preuzeo vođenje razgovora od
Kristijana.
„Ko si ti?”, upitao je on.
„Ime mi je Džejson. Ti si u privatnoj klinici u Stokholmu. Kristijan i ja smo bili na čamcu
i pecali kada si izronio. Uvukli smo te u čamac i doveli ovamo. Patio si od hipoksije i
hipotermije.”
Pomislio je: Trebalo bi da pitam Džejsona šta te reči znače, ali na svoje zaprepašćenje,
već je to znao. Obliznuo je usne, a Kristijan se nagnuo napred i sipao vodu iz bokala u plastičnu
čašu pa stavio savijenu slamku u nju. Kristijan je stao na pedalu i podigao mu glavu i torzo tako
da bude u polusedećem položaju. Osećao se sasušeno, kao da njegova žeđ nikada neće biti
ugašena.
„Šta... šta mi se desilo?”
„Pogođen st”, rekao je Džejson. „Metak ti je okrznuo glavu s leve strane.”
On je automatski podigao ruku ka levoj strani glave i opipao debele slojeve zavoja. Otkrio
je i uzrok glavobolje.
„Da li znaš kote je ustrelio? Zašto su pucali na tebe?”
„Ne”, rekao je on. Iskapio je vodu iz čaše pa je pružio da mu sipaju još.
Dok je Kristijan ponovo punio čašu, Džejson reče: „Znaš li gde si pogođen, na kome
mestu si pao u vodu?”
Na pominjanje pada u vodu, on zadrhta. „Ne.”
Kristijan mu pruži čašu. „Bilo je to kod Sadelege.”
„Sećaš li se Sadelege?” pitao je Džejson. „Da li ti to ime zvuči poznato?”
„Ni najmanje.” Hteo je da ponovo odmahne glavom, ali se na vreme zaustavio. „Žao mi
je, ničega se ne sećam.”
Ovo je, izgleda, zainteresovalo Džejsona. „Baš ničega?” upitao je.
On prestade da pijucka vodu. „Ne sećam se gde sam rođen, ko su mi bili roditelji, ko sam
ja, šta sam radio u... kako si ono rekao?”
„Sadelega”, odgovorio mu je Kristijan.
„Možda sam pecao tamo”, rekao je s nadom, „kao i vi.”
„Čisto sumnjam da pecanje uključuje pucnjavu, a tamo nema ničega da se lovi vatrenim
oružjem”, rekao je Džejson. „Ne, ti si bio u Sadelegi iz potpuno drugog razloga.”
„Voleo bih da znam kog razloga”, iskreno je rekao on.
„Ima još nešto”, reče Džejson. „Nisi imao nikakvu identifikaciju kod sebe - ni novčanik,
ni pasoš, ni novac, ni ključeve.”
On je razmislio na trenutak. „Sve sam to bacio, zajedno s cipelama, da bih bio lakši.
Očajnički sam pokušavao da ponovo izronim na površinu. Mora da je sve to sada na dnu mora.”
„Sećaš se kako si se otarasio tih stvari”, rekao je Džejson.
„Ja... Da, sećam se.”
„Rekao si da ne možeš ničega da se setiš.”
„Toga se sećam. I ničega više.” Pogledao je u Džejsona. „Ne sećam se kako ste me
izvukli iz vode ni putovanja ovamo. Samo onih panikom ispunjenih trenutaka nakon što sam
potonuo, ali ne i samog dolaska dotle. Ničega.”
Džejson je izgledao kao da je izgubljen u mislima. „Možda možemo da te odvedemo
nazad do Sadelege kada se dovoljno oporaviš.”
„Da li bi pristao na to?”, upitao je Kristijan.
On je na trenutak razmislio o tome. S jedne strane, zamisao da se vrati na mesto gde je
potonuo u vodu ga je prestravila; s druge, osećao je neodoljivu i očajničku želju da sazna ko je.
„Kada možemo da krenemo?”, upitao je najzad.
 „Šta ti misliš?”
Born je pogledao Kristijana. Bili su na donjem spratu, u salonu privatne klinike u
vlasništvu Kristijanove kompanije. Napolju je saobraćaj na Staligatanu bio jak, ali debeli zidovi
klinike prigušivali su svu buku. Oblaci su se okupljali kao da kreću u boj. Izgledalo je kao da će
ponovo padati sneg. Sedeli su na niskom modernom komadu švedskog nameštaja, stilizovanom
koliko i praktičnom: na sofi s tvrdom presvlakom, prikladno prigušenih boja, koja je bila
središnja tačka jednog od nekoliko mesta za sedenje i razgovor razmeštenih po prostoriji.
„Podseća me na mene”, rekao je Bora.
Kristijan je klimnuo glavom. „Ja sam pomislio to isto, iako izgleda da je amnezija kod
ovog čoveka bukvalno potpuna.”
„Ako nam govori istinu.”
„Džejsone, on je sasvim očigledno bio u ozbiljnoj nevolji. Postoji li neki razlog da
sumnjamo u njega?”
„Metak koji ga je okrenuo po glavi”, rekao je Bora. „On nije turista. Uz to, on je, moglo
bi se reći, sasvim jasno razumeo svih pet jezika na kojima si mu se obratio.”
„Dakle on je lingvista. Pašta?”
„Kao što sam i ja.”
„Ti si takođe profesor komparativne lingvistike.”
„Nekada sam to bio.”
„Možda je i on.”
„Šta je tražio tamo s ranom od metka na glavi?”
„Uzeo sam to u obzir.”
„Želim da otkrijem da li je on u našem poslu.”
Kristijan ga je skeptično pogledao. „Samo zbog toga što je lingvista?”
Born je odmahnuo rukom. „Slušaj, ako nije špijun, nemamo zbog čega da brinemo. AH s
obzirom na ono što si mi rekao...”
Kristijan je raširio ruke. „U redu, šta predlažeš?”
„Imamo nešto vremena pre nego što budemo mogli da ga vratimo u Sadelegu.”
„Kakve to veze ima? Nećemo izvući ništa iz njega u njegovom sadašnjem stanju.”
„Netačno. Možemo ga podvrgnuti nizu testova.”
Kristijan je odmahnuo glavom. „Testova? Kako to misliš?”
Born se nagnuo napred, pomerivši se na ivicu sofe. „Ustanovio si da ovaj čovek razume
barem pet jezika a da toga nije ni svestan. Hajde da otkrijemo šta još ne zna da zna.”

Soraja i Piter su otišli sa sastanka s Hendriksom s pomešanim osećanjima.

„Zvuči kao da je taj takozvani Nikodemo nekakav duh”, rekla je Soraja. „Ne volim da
jurim duhove.”
„Iz nekog razloga, Hendriks je opsednut pronalaženjem i eliminisanjem Nikodema”,
rekao je Piter. „Tome je dao najveći prioritet. A ipak, nema konkretne informacije, nema
nikakvih naznaka o nesumnjivom i skorom napadu koji Nikodemo možda planira na američko
osoblje ili građane, u inostranstvu, kao ni ovde u domovini. Namirisao sam politički vruć
krompir.”
 „Uopšte nisam pomislila na to.”
Piter se nasmejao. „To je zbog toga što si još uvek jednom nogom u Parizu.”
Okrenula se prema njemu. „Tako misliš?”
On je slegnuo ramenima. „Možeš li da me kriviš zbog toga?”
U hodniku je vladala tišina, osim šuma iz ventilacionih otvora visoko na zidovima. Piteru
se učinilo da je na dalekom suprotnom kraju video Ričardsa kako dolazi prema njima, i tiho je
zagunđao. Taj tip je bio kao pijavica.
Pokazao je glavom prema Ričardsu. „Ako ne možemo da verujemo jedni drugima, sjebani
smo.”
„Baš tako i ja mislim.”
„Što se tiče tvog odlaska...”
„Hajde da ne pričamo o tome sada, Pitere.” Uzdahnula je. Bio je to definitivno Ričards i
išao je prema njima. „Dakle, koliko je za nas važno da pronađemo Nikodema?”
„Ako je to pitanje, kako pretpostavljamo, političke prirode, ne previše. Ja nisam prihvatila
ovaj posao da budem Hendriksov potrčko.”
„Mislim da tačno znam šta da kažem ovom poslušnom kučencetu.”
Ona se široko osmehnula kad su se sreli sa Dikom Ričardsom na pola puta niz hodnik.
Ričards je pružio Piteru neki dosije. „Imam neke obaveštajne izveštaje za koje sam mislio
da biste želeli da ih vidite”, rekao je uslužno.
„Hvala.” Piter je otvorio fasciklu i prelistao stranice bez ikakvog interesovanja.
Soraja je Ričardsu gurnula u ruke zbrkani izveštaj o Nikodemu, koji im je Hendriks dao
na sastanku.
„Piter i ja bismo voleli da proverite ovu osobu”, rekla je, „da vidite postoji li nešto
suštinski važno o njemu, i koliki nivo opasnosti on predstavlja za interese SAD u inostranstvu.”
Piter je podigao pogled kada je Ričards klimnuo glavom. Oštro ju je pogledao, na šta je
ona odgovorila svojim najslađim osmehom.
„Cenili bismo ako biste ostavili po strani ono na čemu trenutno radite”, nastavila je, „i
usredsredili se na ovo dok ne budete mogli da nam date potvrdan ili odrečan odgovor. Ako vam
bude trebala bilo kakva pomoć, obratite se Triši.” Pokazala je neodređeno u pravcu kancelarije
punačke plavuše.
„Odlično.” Ričards je, ne pokazujući zanimanje za pomoć bilo kakve vrste, pljesnuo
nadlanicom po tankoj fascikli koju mu je Soraja dala. „Smesta ću se posvetiti tome.”
„Izvrsno”, reče ona. „Uradite tako, broju jedan.”
„Zvezdane staze: Nova generacija?” On joj se iskrivljeno osmehnuo. „Neću vas
izneveriti, kapetane.” Okrenuvši se na peti, krenuo je nazad niz hodnik, prema svom radnom
boksu, da započne pretragu podataka.
Piter se namrštio. „To je bilo opako hladno.”
Ona slegnu ramenima. „To nam je uštedelo nešto napornog rada i sklonilo nam ga sputa.
Šta je u tome loše?”

Kada je Dik Ričards čuo prigušeni smeh iza sebe, počeo je da menja mišljenje, barem što
se tiče osećanja uključenih u razgovor od maločas. Ili je možda samo uobrazio da su se smejali.
Međutim, ono za šta je znao da je stvarno bio je njihov prezir. Direktor Marks je bio u redu -
hladan, ali spreman da pomogne - kada je došao na predsednikov poziv. Ipak, atmosfera je počela
da se kvari istog trenutka kada se direktorka Mur vratila iz Pariza posle bolovanja. Što se tiče
dvoje direktora Tredstouna, Ričards nije imao na šta da se osloni osim glasina, kancelarijskih
govorkanja i, što je bilo najmanje pouzdano od svega, legendi koje su se prenosile između
agencija i uvek poput dima zamračivale stvarnu situaciju.
Predsednikova naređenja bila su krajnje određena. On je privukao pažnju tog velikog
čoveka zahvaljujući svom radu u NSA, gde je razbijao osnovnu šifru zastrašujućeg virusa
staksnet, najnaprednijeg softverskog crva do sada, prvog koji je nazvan sajberoružjem, pošto je
mesecima zbunjivao informatičke analitičare. Varijacije staksneta isisavale su informacije o
naprednim oružanim sistemima SAD, skrivenim sredstvima i snagama, budućim vojnim
inicijativama u Iraku i Avganistanu, i metama za napade dronovima u zapadnom Pakistanu. On je
takođe bio taj koji je shvatio da su bezbednosne identifikacije, koje su koristili federalni tajni
operativci, hakovane. On je otkrio bezbednosni propust koji je omogućio proboj zaštitnih mera i
ispravio ga.
Bio je poput Ajnštajna koji postavlja jednačinu za brzinu svetlosti. Bar ga je tako
predsedniku opisao Majk Holms, njegov bivši šef u NSA. Sada je radio isključivo za predsednika
i podnosio izveštaje direktno njemu. Njihov odnos je bio izuzetan, i sasvim prirodno je izazvao
ogromnu zavist među članovima predsednikovog kabineta, koji su se grozili njegovog prisustva,
da i ne pominjemo njegove trijumfe na polju informatike. Na kraju se sve svelo na to, mislio je
Ričards dok je sedao na svoju stolicu i okretao se prema monitoru računara, da ga ne razumeju.
Ljudska bića, ustanovio je, mrze i plaše se svakoga i svega što ne mogu da razumeju.
Sada su i njegovi direktori nesumnjivo bili u tom ćudljivom taboru. Šteta. Počeo je da mu
se dopada direktor Marks, a možda bi isto osetio i prema direktorki Mur da mu je ijedno od njih
dalo šansu za to. Neko drugi bi se možda naljutio na njih zbog ove grube nepristupačnosti, ali
Ričardsov um nije funkcionisao na taj način. On je iz iskustva znao kako je za njega najbolji
način da opstane nego i napreduje u Tredstounu, služeći predsedniku onako kao što se od njega
očekivalo, taj da promeni mišljenje dvoje direktora o sebi.
Otvorivši tanku fasciklu koju mu je direktorka Mur dala, pročitao je gusto otkucan tekst,
koji je, što je odmah uvideo, bio tek nešto malo više od gomile nepouzdanih delića informacija -
nebitnih podataka s terena. Ipak, i dalje je postojala mogućnost, koliko god mala, da je u srcu ove
igre senki postojalo stvarno parče tla neobeleženog na kartama. I on je bez i najmanje sumnje
znao da bi direktori, ako uspe da otkrije to parče tla za njih, počeli da ga posmatraju u drugačijem
svetlu. Ovo je bilo ono što je priželjkivao više od bilo čega drugog. To je moralo da se desi. Bilo
je to naređenje njegovog gazde.
Otvorio je internet pretraživač i, prelećući prstima preko tastature, započeo svoju potragu
za legendom.

Rebeka je zurila u sumorno ali prelepo prostranstvo zaliva Hemviken. Sedeći za stolom s
pogledom na vodu u Ute Verdshusu, jedinom restoranu u ovom području južnog švedskog
arhipelaga, pažljivo je držala šolju s kafom da ne povredi bolno desno rame. Dobila je samo
bezopasnu ranu u mišiću od iznenadnog uzvratnog napada svoje lovine. Svako drugi bi
prekorevao sebe što nije uspeo da odbije napad, ali ne i Rebeka. Ona je sebe obučila da popusti,
da ne oseća kajanje ih, što bi bilo još gore, da sebe kažnjava. Živela je u sadašnjosti, razmišljajući
samo o neposrednoj budućnosti, i kako da do nje stigne uz najmanju moguću pretrpljenu štetu.
Kada je ušla u restoran, njeno uvežbano oko zapazilo je da su od šesnaest stolova samo tri
zauzeta. Za jednim su sedela dvojica staraca, jedan od njih u invalidskim kolicima, i polako i
promišljeno igrali šah; za drugim je bio stari mornar ogrubelih ruku boje skuvanih jastogovih
klešta, koji je čitao lokalne novine pušeći lulu; za trećim je bila trudnica s ćerkom, za koju je
Rebeka procenila da ima pet-šest godina. Njena profesionalna procena bila je da niko od njih ne
predstavlja pretnju i smesta je zaboravila na njih.
Nakon što je njena meta nestala u vodi, Rebeka je, uopšte ne obraćajući pažnju na ranu od
noža, provela skoro čitav sat gazeći po vodi i tragajući za njim. Pored svih napora, dok se čvrsto
odupirala nogama da je ne povuče plima, i pored toga što su joj se prsti na nogama skoro smrzli,
nije uspela da ga pronađe. To je bilo i nezgodno i zastrašujuće. Bila je prilično sigurna da nije
uspela ništa više nego da tek okrzne glavu svoje mete. Ako ga ona nije ubila, htela je da se uveri
da je to uspela ledena voda. Bilo joj je potrebno ono što je on imao u glavi, i psovala je sebe što
je uopšte pucala na njega. Trebalo je da jednostavno skoči u vodu za njim. Bila je sigurna da ne
bi bilo teško savladati ga u vodi. Ali on je, umesto toga, nestao, a s njim i informacije koje je
znao i koje bi nju spasle.
Odsutno je dodala još šećera u kafu i otpila gutljaj. Njeni vlastiti ljudi sada je progone.
Niko nije bolje od nje znao koliko je istrajan i nemilosrdan Mosad mogao da bude kada poveruje
da ga je neko od njegovih izdao. Žarko je želela da je mogao postojati drugi način za rešavanje
problema, ali poznavala je pukovnika Arija ben Davida previše dobro da pomisli kako bi on
poverovao u njenu neverovatnu priču, a jednostavno nije postojao niko drugi kome bi mogla da
se obrati. Pa, postojala je jedna osoba, ali njena obuka ju je činila neodlučnom da u celu priču
uključuje bilo koga van Mosada.
Čula je glas konobarice, a kada se okrenula, trgnula se od bola. Rana od noža iz Damaska
nije još bila potpuno zarasla, određeni nagli pokreti gornjeg dela tela podsećali su je da je rana još
tu.
„Da li biste želeli još kafe?”
Konobarica joj se osmehnula. Izgledala je kao valkira. Rebeka je mogla da je zamisli
oklopljenu kako jaše u Ragnarok, ili realističnije, kako na ribarski čamac uvlači mrežu s jutarnjim
ulovom. Klimnula je glavom i uzvratila joj osmeh.
Okrenuvši se ponovo prema zalivu.videla je da dolazi oluja. Odlično. Sve veća tama
odgovarala je njenom raspoloženju. Popila je gutljaj kafe, dodala još šećera, i razmislila o svom
životu otkad je upoznala Džejsona Borna na svom redovnom letu za Damask. Iako je to bilo pre
samo šest nedelja, njeno bivše pokriće stjuardese izgledalo je udaljeno stotinu godina. Koliko se
njen život izmenio od tada! Ona i Born progonili su istog teroristu - Semida Abdul-Kahara.
Tokom obračuna s njim, oboje su bili ranjeni. Iako je bila pogođena u rame, Born ju je u
ukradenom helikopteru prebacio preko južne granice Libana i, prema njenim prošaptanim
uputstvima, spustio se u Mosadov kamp u Dar el Amaru.
Sada nije imala predstavu gde je on i da li bi uopšte razgovarao s njom. Uostalom, ona je
bila ta koja ga je usmerila u kamp kojim je komandovao Ben David. Po svemu što je znala, on
krivi nju za sve što se desilo.
Ne, čak i kada bi mogla da ga pronađe, ne bi mogla da se obrati Bornu sa svojim
sumnjama, uprkos činjenici da su se one pobudile tokom njenog oporavka u Dar el Amaru. Što se
njega ticalo, ona je bila neprijatelj. Izdala ga je. Posle onoga što se dogodilo, kako bi i mogao da
misli drugačije?
A naravno, ona je i sama postala sumnjiva nakon što je dovela Borna u kamp. Pukovnik
Ben David nije bio čovek sklon praštanju - istinu govoreći, nije to sebi ni mogao da priušti - ali
promena u načinu na koji ju je posmatrao prvo ju je šokirala, a zatim rastužila. Ona je bila
prekaljena u podmuklim metodama sveta u kom se kretala, ali ništa što je doživela ranije nije
moglo da je pripremi za to koliko se brzo i potpuno on okrenuo protiv nje. Zapravo, ponašao se
više kao iznevereni ljubavnik nego nadređeni oficir. Tek kasnije, kada je otišla, kada je odlučila
da deluje u skladu sa informacijama koje je naučila dok se oporavljala, kada je krenula u punu
poteru za svojom metom, postala joj je jasna priroda pravih osećanja Ben Davida. Kada se sada
osvrnula na to, shvatila je da ona za njega nikada nije bila samo agent. Sada je, naravno, bilo
prekasno da preduzme išta u vezi s tim, čak i da je to želela.
Staklo se zatreslo i zaškripalo na vetru. Tada se okrenula i videla muškarca, mršavog kao
sečivo noža, kako sedi za stolom blizu vrata na suprotnoj strani restorana, i znala je da je sve
izgubljeno.

„Jedan čovek. Jedan jedini čovek.”, Kristijan je pogledao Borna. „Zove se Nikodemo, ali
poznatiji je kao Duh koji Obasjava Put.”
„Što znači?”
„On je čuvar iz prethodnice, jahač na čelu povorke.”
„Drugim rečima, on završava poslove.”
Kristijan je klimnuo glavom.
Born se zagledao kroz prozor. Bilo je kasno jutro. Oblaci su nastavljali da pristižu sa
severa kao talasi na morskoj obali. Sneg je poigravao na vetru. Bezimeni čovek, o kome je Born
počeo da misli kao o Alefu, od iscrpljenosti je ponovo utonuo u san. Born i Kristijan su odlučili
da naprave pauzu u ispitivanju, iako nijedan od njih to nije želeo.
„Pričaj mi o Nikodemu”, rekao je Born. „Zašto ste ti i don Fernando toliko zabrinuti zbog
njega?”
Restoran se nalazio na gornjem spratu ultramoderne zgrade od sivog i zelenog stakla na
Komendersgatanu u luksuznom stokholmskom kvartu Estermalm, blizu Kristijanovog stana.
Kristijan je slegnuo ramenima. „Ispričaću ti ono što znam, a to, iskreno govoreći, nije
mnogo; njegovo poreklo je nepoznato. Neki kažu da je Portugalac, drugi tvrde da je Bdlivijac, a
treći se opet kunu da je Čeh. Šta god bila istina, došao je niotkuda, sasvim doslovno. Neko
vreme, pre jedne decenije, izgleda da je služio kao kanal za investicije za Kor enerdži. Za to
vreme, kompanija se razvila u međunarodnu energetsku kompaniju koja kupuje i prodaje sve
vidove energije. Izgleda da niko ne zna da li je on još uvek uključen u njeno poslovanje, i ako
jeste, na koji način. Nasuprot tome, generalni direktor Kor enerdžija Tom Brik je otvorena knjiga.
On je rođen u londonskom Vorlds endu, i diplomirao je na Londonskoj poslovnoj školi. Nemoj
da te njegov nedostatak titula obmane, on je vrlo mudar tip.”
„Vratimo se na Nikodema.”
„U tome je problem. Izgleda da je Nikodemo neodvojivo povezan sa Kor enerdžijem.”
„Nikodemo je terorista”, rekao je Born, „a Kor enerdži je zakonita firma, predvodnik na
energetskim tržištima u razvoju, zelenim i onim drugim.”
„To je najproblematičniji deo, Džejsone, deo koji don Fernando i ja istražujemo več
mesecima, Mi verujemo da je Kor enerdži na ivici sklapanja ugovora koji če potpuno promeniti
igru, koji će toj firmi dati takvu prednost na novim energetskim tržištima da će to dovesti do
desetostrukog uvećanja njene zarade.”
Born je slegnuo ramenima. „Posao je posao, Kristijane.”
„Ne kada za sobom ostavlja smrt i uništenje.”
„Stoje trenutak, pretpostavljam, u kome Nikodemo stupa na scenu.” Kristijan je klimnuo
glavom. „Mi verujemo da je tako, da.”
„Da li ste sigurni da taj čovek zaista postoji?”
„Kako to misliš?”
 „Da li si ikada čuo za Domenika Skarfa?”
Kristijan je odmahnuo glavom.
„On je bio ozloglašeni šef filadelfijske mafije četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.
Iza leđa su ga zvali Mali Niki jer je bio visok manje od sto sedamdeset centimetara, ali puno ime
mu je bilo Nikodemo Domeniko Skarfo.”
„Šta mi ti to govoriš?”
Born je spustio jelovnik koji je držao. „Naišao sam već nekoliko puta ranije na slične
pojave. Ime je stvoreno, legenda je izgrađena, prvo hranjena mitovima, zatim glasinama i
nagoveštajima, ponekad čak i ubistvima, a ta ubistva vrše ljudi koji rade za ljude koji su na
početku i smislili ime.” Kristijan je izvadio toplu kiflicu iz korpe na sredini stola i počeo da je
maže puterom. „Takvo je i tvoje poreklo, ako su moji izvori tačni.”
„Identitet Džejsona Borna je stvoren na taj način, da,” Born je otpio gutljaj soka od svežih
pomorandži.
Kristijan je kašičicom zahvatio malo džema od brusnice. „A ti sada jesi Džejson Born.”
Born je klimnuo glavom. „Jesam. Identiteti su moćne predstave koje često dobijaju
vlastiti život uz nehotične posledice. Ali da nisam izgubio pamćenje...”
Kristijan je zamišljeno klimnuo glavom. „Vraćamo se na Alefa. Shvatio sam šta hoćeš da
kažeš.” Zagrizao je kiflicu i pogledao u konobara, koji se pojavio pored njihovog stola. Podigao
je obrve ka Bornu, koji je naručio kajganu, lososa s prelivom, tost i još kafe. „Ja ću isto”, rekao
je.
Kada je konobar otišao, Born reče: „Da li ste ti ili don Fernando pomišljali na mogućnost
da je Nikodemo identitet koji je Tom Brik stvorio kako bi mogao da zaobilazi zakon bez ikakvih
posledica po sebe i Kor Enerdži?
Kristijan reče: „Nikodemo postoji, veruj mi.”
Born podiže pogled. „Sreo si ga?”
„Don Fernando veruje da on jeste.” Govorio je o don Fernandu Hereri, svom
povremenom saradniku, industrijalcu, bankara i prijatelju s kojim je i Born prethodno sarađivao.
„Čak i da prihvatim ono što mi govoriš, zasigurno znamo samo to da je on sreo nekoga ko
se pravio da je Nikodemo. To ne znači da Nikodemo zaista postoji.”
„Trebalo bi da od tebe uzimam časove cinizma.”
„Cinizam za jednog je mudrost za drugog”, rekao je Born. „Kad već pričamo o don
Fernandu, gde je on? Bilo bi korisno razgovarati s njim.”
„Nije ovde.”
„Moraćeš da mi kažeš više od toga”, kratko je rekao Bora.
Doneli su im hranu. Obojica su ćutali dok konobar nije otišao, a onda su počeli da jedu.
„Istinu govoreći”, rekao je Kristijan, „tražio je od mene da njegovo kretanje držim u
tajnosti.”
Born je spustio viljušku i zavalio se u stolici. „Slušaj, donesi odluku. Da li ti i don
Fernando želite moju pomoć ili ne?”
„Kako god bilo, moraćeš da se pozabaviš ovom rastućom pretnjom. Kor enerdži nas je
primorao da se poslužimo zaobilaznim metodama za kupovinu udela u rudniku retkih metala
Indigo ridž u Kaliforniji. Da mi to nismo uradili, oni bi to otkupili pre Amerike. Nismo mogli
dopustiti da se to dogodi. Ali Kor je bio zauzet drugim stvarima, kupujući rudnike retkih metala,
uranijuma, data, srebra, bakra i bazičnih metala u Kanadi, Africi i Australiji. U decenijama koje
dolaze, ovi resursi će višestruko dobiti na vrednosti kada jedna država za drugom bude prinuđena
da se oslobodi mašina s pogonom na naftu i ugalj, čak i na prirodni gas. Svetu ponestaje nafte, što
se tiče uglja, svi ćemo se ugušiti u kancerogenim isparenjima koja zagađuju svaki grad u Kini,
Indiji i na Tajlandu ako ne prestanemo da koristimo taj izvor energije. Solarne ploče nisu
energetski efikasne, a što se tiče onih mnogo hvaljenih turbina na vetar, za svaku od njih je
potrebno skoro dvesta kilograma retkih metala. Osim toga, ne možeš da postaviš vetrenjaču na
kola ili avion. Automobili na hibridni pogon takođe zavise od komponenti izrađenih od retkih
metala, a što se tiče električnih automobila, šta misliš, odakle dolazi ta električna energija?”
Kristijan je odmahnuo glavom. „Nikodemo je video budućnost, a to je energija.”
„Ali Kor enerdžijem upravlja Tom Brik.”
„Tačno. Brik je javno lice kompanije. Alije sasvim moguće da on prima naređenja od
Nikodema. To je ono što don Fernando namerava da otkrije. Ako je to tačno, to bi pružalo
Nikodemu slobodu da radi s obe strane zakona. Don Fernando veruje da je on prvi od sledeće
generacije terorista. On može da sklapa ugovore iz senke, iz sivih područja - direktnim
podmićivanjem, ucenama ili drugim metodama iznude - što Brik i Kor enerdži ne mogu. On nije
motivisan ni religijom ni ideologijom. Ako za sebe zauzmeš tržište energetskih izvora za sledeći
vek, ceo svet će ti biti pod nogama. Jednim glatkim udarcem ugušio si slobodnu trgovinu i
ugrozio bezbednost i ekonomiju država. U današnje vreme niko ne može da stvori sposobnu
vojsku bez oružja koje se u velikoj meri oslanja na retke metale.”
„Kuda je don Fernando otišao?”
Kristijan je takođe spustio svoju viljušku i nož i obrisao usta. „Džejsone, postoji veoma
dobar razlog zašto je don Fernando tražio od mene da čuvam njegovo kretanje u tajnosti. Plašio
se da ćeš ti pokušati da ga pratiš.”
„Zašto?” Born se nagnuo napred. „Gde je otišao? Reci mi.”
Kristijan je uzdahnuo. „Džejsone, mi ovde imamo sopstvenu misteriju da je rešavamo.”
„Nema povratka. Reći ćeš mi odmah.”
Gledali su se u oči u sukobu volje. Kristijan je najzad spustio pogled na svoj tanjir. Uzeo
je viljušku i nož i nastavio da jede. Nije podizao pogled sa svoje hrane. Između dva zalogaja je
rekao: „Don Fernando je otišao da pronađe Duha koji Obasjava Put.”

Rebeka je platila svoj račun, ustala i krenula prema vratima. U poslednjem trenutku je
skrenula i sela za sto za koji se nešto ranije smestio mršavi čovek.
„Ivica sveta”, rekao je on suvo.
Ona ga je odmerila pogledom. „Ni blizu toga.”
„Bar za nas.”
„Misliš na Jevreje?”
„I to, takođe.”
Imao je neobično nežne ruke, mlečnobele, istaknutih zglavaka, kao da će se kosti svakog
trenutka probiti kroz kožu. Oči su mu bile crne, a proređena kosa nije imala neku određenu boju.
Imao je oštre crte lica: prorez umesto usta, nos poput noža. Ona ga je videla samo jednom ranije,
pre mnogo godina, kada je završavala svoju obuku i kada su je pozvali u štab Mosada u Tel
Avivu. On je gledao, tih kao smrt, dok je Deni Amit, načelnik Odeljenja za prikupljanje
informacija, davao Rebeki njen prvi zadatak. Zove se Zeev - što je u prevodu sa hebrejskog Vuk -
mada je ona iskreno sumnjala da je rođen s tim imenom.
„Imaš sreće što sam te pronašao”, rekao je Zeev.
„Kako to?” Ona je nakrivila glavu.
Otpio je mali gutljaj kafe. „Aktivirali su Vavilonca.”
Iako je zadržala hladan spoljašnji izgled, Rebeka je osetila prve drhtaje strepnje. Potisnula
je to osećanje pre nego što je moglo da preraste u pravi strah. „Zašto bi to uradili?”
„Šta dođavola smeraš?”, upitao je Zeev.
Ona je isprva pomislila kako on namerno ne obraća pažnju na njeno pitanje, ali je brzo
shvatila da je njegovo uzvratno pitanje zapravo bilo odgovor. Ekstremna reakcija njenih šefova
bila je pokazatelj koliko ih je duboko uzdrmala.
Odmahnula je glavom.
„Ne razumem te, Rebeka. Do sada si imala izuzetnu karijeru. Zatim si otišla i dovela
Đžejsona Borna u Dar el Amar, u srce...”
„On mi je spasao život Krvarila sam. Nije moglo da se ode nikuda drugo.”
Zeev se zavalio na naslon svoje stolice, proučavajući je pogledom svojih crnih očiju.
Pitala se o čemu razmišlja.
„Imala si slobodan prolaz. Ti znaš tajnu prirodu Dar el Amara.”
Ona ga je pogledala u oči, ali ništa nije rekla.
„A ipak...”
„Već sam ti rekla.”
On je odmahnuo glavom. „Pukovnik Ben David traži tvoju krv - i naravno Bornovu.”
„Nisam imala predstavu o pukovnikovoj snažnoj nenaklonosti prema Bornu.”
„Da li ti to govoriš da ona nije opravdana?”
Ona je na trenutak razmislila o ovome. „Pretpostavljam da ne. Ali u vreme krize nisam
znala...”
„Ali znala si jednu ključnu stvar: apsolutnu tajnost u kojoj Dar el Amar deluje. Born je
pobegao. On zna...”
„Ti nemaš pojma šta on zna”, prasnula je ona. „Bio je u kampu manje od petnaest minuta.
Bio je ranjen i borio se za svoj život. Ne bih baš rekla da je imao vremena...”
„Kao prvo, Born je obučeni agent; on sve čuje i vidi. Kao drugo, zna u najmanju ruku da
Dar el Amar postoji. Kao treće, pobegao je helikopterom, što znači da je preleteo preko celog
kompleksa.”
„To ne znači da je shvatio šta je video. Bio je previše zauzet pokušajem da izbegne
projektil zemlja-vazduh koji je Ben David poslao za njim.”
„Što se tiče pukovnika Ben Davida - a to sam čuo iz pouzdanog izvora, od Denija Amita -
Bornovo prisustvo u Dar el Amaru je više nego dovoljno da ga osudi. Probijene su najveće
bezbednosne mere. Posle ovoga, ti si nestala bez traga. Rebeka, moraš da shvatiš kuda ih je
njihovo razmišljanje odvelo.”
„Ta dva događaja su potpuno nepovezana.”
„Naravno da ćeš ti tako reći.”
„To je istina.”
On je odmahnuo glavom. „Oni ne veruju uto, a iskreno rečeno, ni ja.”
„Slušaj...”
„Vavilonac je pozvan, Rebeka, On dolazi po tebe.” Uzdahnuo je. „Postoji samo jedan
način da on bude zaustavljen.”
„Zaboravi na to”, rekla je ona. „Nemoj uopšte ni da me pitaš.”
On je slegnuo ramenima. „Onda razgovaram sa mrtvom ženom. Šteta.” Bacio je nešto
novca na sto pa ustao.
„Čekaj.”
On je stajao gledajući u nju sa izrazom lica koji je učinio da nešto u njoj uvene.
Rebekin um je napregnuto i ubrzano radio. „Sedi.”
On je oklevao pa uradio kao što jedna tražila.
 „Postoji nešto...” Zaustavila se, odjednom uplašena. Obećala je sebi da nikome neće reći
šta se desilo u Dar el Amaru. Skrenula je pogled, nesigurno grizući donju usnu.
„Šta to?”, upitao je Zeev, naginjući se napred.
Neki ton u njegovom glasu - pomirljiv, kao da je osećao istinsku zabrinutost za nju -
naterao ju je da se zaustavi. Ovo je taj trenutak, pomislila je. Imati poverenja ili ga nemati. Sad
ili nikad. Naravno, postojao je potpuno drugačiji pristup koji je mogla da izabere.
Duboko je udahnula, pokušavajući da se umiri, ali ništa nije moglo da zaustavi gotovo
bolno lupanje njenog srca. Rana na boku, koja nije sasvim zacelila, počela je da je boli.
„Rebeka, slušaj, postoje dva razloga zbog kojih neko na tvom mestu pobegne. U ovo novo
vreme, možemo da zaboravimo na ideologiju. Dakle, šta nam preostaje? Novac i seks.”
Posmatrao ju jes velikim saosećanjem, čak i za vreme njenog dugačkog ćutanja. „Usudiću se da
pogađam. Postojala je samo jedna promena u tvom životu u poslednje vreme - Džejson Born.
Jesam li u pravu?”
O moj bože, pomislila je. On veruje da sam izdala Mosad na Bornov zahtev. Ali možda je
mogla da iskoristi tu pogrešnu pretpostavku.
Naglo je ustala i otvorila vrata, samo da bi je oluja ošamarila po licu. Stajala je pod
strehom restorana, koja ju je delimično zaklanjala od naleta snega, ali nimalo od žestokog vetra.
Nije prošlo mnogo vremena kada je osetila da je i Zeev izašao da bi stao blizu pored nje.
„Vidiš”, rekao je, podižući glas iznad nezemaljskog zavijanja oluje, „odavde se nema
kuda.”
Ona je dopustila da ćutanje potraje pre nego što je ispustila vazduh i rekla: „U pravu si.”
Namestila je izgled da deluje pomalo postiđeno. „Reč je o Bornu.”
Zeev se namrštio. „Šta je rekao da bite ubedio? Šta je uradio?”
„Bila sam s njim dve noći u Damasku.” Pogledala ga je pravo u oči. „Šta si ti mislio?”

Život u Tredstounu bio je težak za Dika Ričardsa. Odlazak iz NSA, gde su ga svi
uvažavali, pa čak i predsednik, da bi doslovno postao parija, nije bio lak za njegove živce. Kad se
na to doda i dvostruka uloga, sve zajedno počelo je loše da utiče na njega. On nije bio čovek
stvoren za rad na terenu; nije bio ličnost čeličnih živaca kao agenti oko njega. S tim bi morao da
se rodi; nikakav trening nije mogao to da mu donese. Činjenica je bila da je on kukavica. Živeo je
s tom ponižavajućom istinom od svoje trinaeste godine. Shvatio je to u letnjem kampu, u kući
pod vlašću siledžije koji ga je, osetivši Ričardsovu slabost, nemilosrdno progonio. Umesto da
uzvrati borbom, on je trpeo poniženja dok na kraju tog bednog leta nije pružio ruku siledžiji i
rekao: „Nema ljutnje, ha?” Sve što je dobio zauzvrat bio je znalački osmeh. Ta uspomena ga je
progonila i kada je odrastao, i ponavljala se u drugim oblicima. Njegova intelektualna dostignuća
su ponekad maskirala ovaj suštinski neuspeh, ali ne uvek, a svakako ne u ovakvim trenucima, u
gluvo doba noći, kada čak ni zlatni sjaj grada nije uspevao da odagna osećaj bespomoćnosti iz
srca.
Proveo je za svojim kompjuterom celo popodne, veče i jedan deo noći, i zaustavio se
samo da mokri i žurno pojede zalogaj brze hrane, koja mu je sada pritiskala uzburkani stomak
kao grudva zgrušane masti. Otvorio je fioku ne skidajući pogled s ekrana, skinuo zatvarač s
flašice sredstva protiv bolova u stomaku, pa ubacio šaku tableta u usta i odsutno ih žvakao dok je
nastavljao da se pretvara da traži duha u oskudnim informacijama koje su mu njegovi direktori
dali, i to napola u šali, kako je podozrevao. Još jedno poniženje nagomilalo se povrh svih ostalih.
S druge strane, mnogo ga je obodrilo saznanje da ni oni sami nisu bili previše zainteresovani za
Nikodema, Mora da su dobili naređenje odozgo, što je značilo da je sekretar Hendriks taj koji
pokušava da pronađe Nikodema. Ričards nije imao pojma ko je Nikodemo; svejedno, znao je o
njemu daleko više nego bilo ko drugi u Tredstounu.
Zanimao se za bujicu kineskih sajbernapada na vladu, vojsku i korisničke internet servere
širom sveta, u pokušaju sakupljanja poverljivih podataka. Na toj je istrazi radio celog dana i
večeri. Bilo je nekoliko trenutaka u kojima je bio siguran da je nešto pronašao, prateći tragove
kroz zaštitne sisteme, otvarajući šifrovane fajlove, pregledajući sajt za sajtom, a njegov vod
softverskih trojanaca i crva, koje je prilagodio sopstvenim potrebama izvlačenja informacija,
omogućavao mu je pristup sajtovima u Rusiji, Rumuniji, Srbiji i, najzad, Kini. Uvek Kina.
Međutim, svaki put kojim bi krenuo pokazao se ili kao šlepa ulica ili kao lažni trag, tako da se
posle osam sati rada našao na mestu s koga je i krenuo. Ali ne sasvim. Znanje gde da ne gleda
bilo je izvrsno sredstvo za izmenu parametara pretrage, a zatim za sužavanje izbora tih
parametara.
Ustao je, protegnuo se i prišao prozoru otpornom na metke. U staklu su bili ugrađeni mali
senzori koji su odašiljati elektronske signale za pouzdano ometanje svih sistema audio-nadzora.
Zagledao se u opustele ulice. Povremeno bi njima protutnjao poneki auto ili kamion. Nepozvane,
misli o njegovom ocu i očuhu procvetale su u njegovoj glavi poput otrovnog cveća. Njegov otac
je otišao kada je majka oslepela. Ričards je imao četiri godine. Godinama kasnije, on je upotrebio
svoje kompjuterske veštine da pronađe oca, samo da bi saznao kako taj čovek poriče da ga je
uopšte začeo. Što se tiče Ričardsovog očuha, ušao je u okrnjenu porodicu kako bi živeo od novca
Ričardsove majke. Podsmevao joj se i varao je s doslovno čitavim haremom žena. Kada je
Ričards pokušao da to kaže majci, ona ne samo da je odbila da mu poveruje nego se i očigledno
naljutila, i prekorila ga što neće da prihvati njenog novog muža. Tek tada je shvatio da je ona sve
znala, ali je bila toliko uplašena da ne ostane sama da je sve dublje tonula u izmišljenu stvarnost.
Naglo se okrenuo i vratio do svog radnog stola. Stajanje kraj prozora činilo je da se
osećao kao životinja u kavezu, zatvoren u tvrđavi savremenog Tredstounovog zamka. Bio je tek
nejasno svestan da se zapravo oseća zatvorenim unutar svog života. Nesvesno je izabrao isto
rešenje kao i njegova majka. On je učinio da internet, večno promenljiv, uvek opčinjavajući,
postane za njega stvarniji od bilo čega drugog u životu.
Zapucketao je zglobovima i istegnuo prste, pa ih spustio na tastatura Morao je da uradi
nešto konstruktivnije. Odlučio je da izmisli informacije o Nikodemu, koje može da iznese pred
svoje direktore, i možda dospe u njihovu milost. Osetio je staru i poznatu očajničku želju da se
dopadne svojim pretpostavljenim, i obrazi su mu se zažarili od stida.
Duboko je udahnuo. Koncentriši se, pomislio je. Uradi ono što radiš najbolje; osećaćeš
se bolje zbog tog malog uspeha. Traženje jednog čoveka u složenoj mreži internet provajdera
uvek je teško, i on je to znao. Takođe je znao da nijedan čovek - čak ni duh - ne može da postoji
izdvojen kao ostrvo. Morao je da ima poznanike, prijatelje, porodicu - drugim rečima,
infrastrukturu, baš kao i sve drugo. Čak i da do sada nije postojao na internetu, oni su svakako
morali da postoje. A pored toga, postojala je i činjenica da on zarađuje novac, mnogo novca,
sudeći po nepotpunim podacima koji su dati Ričardsu. Novac ne postoji u vakuumu: on dolazi
odnekud i nekuda odlazi. Ta mesta su možda dobro skrivena, ali postoje; njihovi tragovi postoje
na internetu kao i u stvarnom svetu. Međutim, ništa od ovoga se nije odnosilo na Nikodema;
Ričards je bar toliko znao o njemu.
Zaključio je da ne treba da brine; puls mu se ubrzao; osmislio je zaobilazan pristup da
pronađe Duha koji Obasjava Put. Tako razmišljajući, vratio se na onih nekoliko bednih mrvica
informacija u dosijeu, čitajući ih iznova u novom svedu, kao način da započne pisanje svog
lažnog putovanja kroz kibernetički svet interneta.
 Kao po sopstvenoj volji, njegovi prsti su započeli svoj poznati ples po tastaturi. Nekoliko
trenutaka kasnije, on je ponovo uronio u svoj voljeni virtuelni univerzum.
 3

„Problem je u tome što si letela avionom.”

„Kako to misliš?” Soraja je odmahnula glavom. „Ne razumem.”
Doktor Stin je podigao pogled sa fascikle s rezultatima njenog EEG-a i magnetne
rezonance. „Bila si povređena u Parizu, zar ne?”
„Da.”
„I tamo si i lečena.”
Klimnula je glavom. „Tako je.”
„Zar nisi upozorena na rizike povezane s putovanjem avionom?” Soraja je osećala
otkucaje srca. Bili su prebrzi, kao da se srce oslobodilo iz kaveza i podiglo joj se u grlo. „Mislila
sam da sam dobro.”
„Pa, nisi.” Doktor Stin se okrenuo u stolici i uključio LED monitor. Prikazao je snimak
njenog mozga napravljen magnetnom rezonancom. Pokazavši glavom prema ekranu, rekao je:
„Imaš subduralni hematom. Mozak ti krvari, gospođo Mur.”
Soraja je osetila jezu u kostima. „Videla sam svoj prošli snimak magnetnom rezonancom.
Na njemu se nije videlo ništa slično.”
„Ponavljam”, rekao je doktor Stin, „letenje.”
Ponovo se okrenuo u stolici, ali snimak mozga je ostao na ekranu, užasni podsetnik na
njeno loše stanje.
Doktor Stin je sklopio ruke na stolu. On je bio sredovečan čovek koji je radije brijao
glavu nego da se gnjavi s uznapredovalom ćelavošću. „Pretpostavljam da je uzrok - ova
poderotina, da je tako nazovemo - mikroskopske veličine. Prethodni snimak magnetnom
rezonancom je nije otkrio. Zatim si putovala avionom i...” Raširio je ruke.
Ona se nagnula napred, a gnev je zamenio strah. „Zašto stalno aludiraš da je to moja
greška?”
„Nije trebalo da...”
„Zaveži, jebote!” Nije to rekla glasno, ali žestina njenih reči naterala ga je da se trgne i
ućuti. „Da li ovako razgovaraš sa svim svojim pacijentima? Kakav si ti to čovek?”
„Ja sam lekar. Ja...”
„Tako je”, prekinula ga je. „Nisi ljudsko biće. Moja greška.”
On je gledao ne skrećući pogled, čekajući da se umiri. „Gospođo Mur, moje veliko
iskustvo u neurohirurgiji naučilo me je da se ne isplati ublažavati dijagnoze. Što pacijent brže
shvati u kakvom je stanju, brže možemo zajedno početi rad na oporavku.” i dalje tutnjalo kao
voz. Zatim se trznula od iznenadnog naleta bola u glavi. Doktor Stin je smesta obišao oko svog
stola i stao pored nje.
„Gospođo Mur?”
Ona se protrljala po glavi.
„Ovo je rešilo stvar.” Posegnuo je za svojim telefonom. „Ovog časa ideš u bolnicu.”
„Ne.” Uhvatila ga je za ruku. „Molim te, ne.”
„Mislim da ne razumeš ozbiljnost svog...”
„Moj posao je moj život”, rekla je ona.
„Gospođo Mur, pritisak se nagomilava u tvojoj glavi. Nećeš imati život ako ne smanjimo
taj pritisak. Ne mogu dopustiti...”
„Sada sam dobro. Bol je prošao.” Uputila mu je gotovo nesiguran osmeh. „Sasvim sam
dobro.”
 Doktor Stin se osvrnuo oko sebe pa privukao stolicu da sedne pored nje. „U redu”, rekao
je, „Šta se zaista dešava?”
„Šta se dogodilo sa doktorom s čvrstim stavom?”
„Na trenutak sam ga odložio u stranu.” Dopustio je sebi kratak osmeh. „Potreban sam
pacijentu;”
„Izgleda da si mi bio potreban od trenutka kada sam ušla u tvoju ordinaciju.”Neko vreme
je ćutala. Čula je telefon kako zvoni u prednjoj kancelariji, glas koji se odjednom začuo, a onda je
ponovo zavladala tišina.
Doktor Stin ju je blago potapšao po ruci, kako bi se uverio da je još uvek potpuno
pribrana. „Moramo da rešimo tvoj fizički problem. To se očigledno ne može uraditi dok tvoj
drugi problem ne bude rešen.”
Polako, skoro neprimetno, ona je podizala pogled dok nije susrela njegov. „Uplašena
sam”, rekla je.
On je izgledao kao da mu je na neki način laknulo. „To je potpuno normalno, zapravo se
jedino to i može očekivati. Mogu da pomognem...”
„Ne za sebe.”
On ju je pogledao, na trenutak zbunjen.
„Za svoju bebu”, rekla je Soraja. „Trudna sam.”

„Kako se osećaš?”, upitao je Born ušavši u sobu u kojoj se Alef oporavljao.

„Fizički bolje.”
Čovek je sedeo u krevetu. Pokušavao je da čita Internacionalni Herald tribjun koji mu je
neko doneo, ali mu je to, naizgled, teško išlo.
Born je spustio crnu kožnu aktovku i pogledao stranicu novina, punu izveštaja s berze,
pokazatelja rada kompanija, kvartalnih rezultata i sličnih stvari. „Oči ti nisu fokusirane?”
Alef je slegnuo ramenima. „Pogled mi se fokusira pa se ponovo zamuti. Doktori kažu da
se to i moglo očekivati.”
„Vidiš li neku kompaniju u svom vlasništvu?”
„Šta?” Alef se nasmejao s nelagodom. „Ne, ne, samo sam pokušavao da prilagodim oči na
sitnije štampan tekst.”
Born je sklonio novine, otvorio aktovku i spustio pištolj Alefu u krilo. Pre nego Što je
čovek stigao i da otvori usta, Born reče: „Šta je to?”
Alef je uzeo oružje. „To je glok 19,9 mm.” Pogledao je šaržer i video da je prazan.
Nanišanio je njime. Profesionalac.
Born je uzeo pištolj od njega i u isti mah mu pružio drugi. „A ovo?”
„Pištolj CZ-USA 75 B kratke cevi.”
„Koliko metaka staje u njega?”
„Deset.”
Born je uzeo CZ i zamenio ga mnogo manjim pištoljem. „Znaš li šta je to?”
Alef je uzeo oružje u ruku. „Ovo je varthog rađen po narudžbini, WHX1045R, prevučen
specijalnom legurom, kalibra 45 ACP, poluautomatski s okvirom od deset metaka.” Pogledao je u
Borna sa zapanjenim izrazom na licu. „Kako znam sve ovo?”
Umesto odgovora, Born je uzeo varthog i otvorio časopis pokazujući jednu jasnu
fotografiju, pa rekao na ruskom: „Пожалуйста, скажите мне, что изображено щам?”
Molim vas, recite mi, šta je prikazano tamo.
 „Puška dragunov SVD-S, sa sklopivim kundakom i polimerskim omotačem.”
Prstom je prelazio preko fotografije. „To je snajperska puška.”
„Dobra, loša... Kakva je?”, upitao je Born.
„Vrlo dobra”, rekao je Alef. „Jedna od najboljih.”
„Šta još možeš da mi kažeš?” Born se prebacio na engleski. „Da li si ikada koristio
takvu?”
„Koristio?” Alef je delovao zbunjeno. „Ja... ne znam.”
„A šta je sa glokom ili varthogom?”
Alef je odmahnuo glavom. „Glava mi je prazna.”
„Smesta si ih prepoznao.”
„Da, znam, ali... kako je to moguće?” Protrljao se po slepoočnicama dok je Born pakovao
oružje u tašnu. „Šta, dođavola, to znači?”
„To znači”, rekao je Born, „da je vreme za proveru da li će ti povratak na Sadelegu
pokrenuti pamćenje.”

„Evo iznenađenja za tebe”, rekao je Piter Marks kada je Soraja prošla kroz sigurnosna
vrata u Tredstounu, „naš novi momak Ričards tvrdi da Duh koji Obasjava Put ipak nije duh. On
je stvaran.”
„Zaista?” Soraja je zbacila kaput s ramena i krenula prema svojoj kancelariji.
„Da.” Piter je koračao pored nje. „Štaviše, došao je do imena - ovo je samo provizorno,
podsećam te, ali ipak... Ime mu je Nikodemo.”
„Hm.” Prebacila je kaput preko radijatora i sela za svoj radni sto. „Možda bi trebalo da
porazgovaramo s Ričardom Ričardsom.”
„Ne odmah. Ne želim da mu narušim koncentraciju. Potpuno je zadubljen u slučaj.”
Osvrnuo se prema Ričardsovom radnom boksu. „Mislim da je radio na njemu cele noći.”
Ona je slegnula ramenima i izvadila gomilu fascikli iz fioke. U njima su bili transkripti
izveštaja noćnih usmenih izveštaja njenih agenata na terenu na Bliskom istoku: Sirija, Liban,
Somalija i tako dalje. Otvorila je prvu fasciklu i počela da čita.
Piter se nakašljao. „Pa, kako je bilo kod doktora?”
Ona je podigla pogled. Namestila je osmeh na lice i rekla; „Svi testovi su bili negativni.
To je samo iscrpljenost.” Slegla je ramenima. „On misli da sam se vratila na posao ranije nego
što je trebalo.”
„Sklon sam da se složim s dijagnozom”, rekao je Piter. „Ne ličiš na sebe.”
„Ne, a na koga ličim?”
On se nije nasmejao na njenu slabu šalu. „Idi kući, Soraja. Odmori malo.”
„Ne želim da idem kući. Posle onoga što se dogodilo, i mog iznuđenog odmaranja u
krevetu, najbolje za mene je da nastavim da radim.”
„Ne slažem se s tim, a ne slaže se ni tvoj doktor. Uzmi nekoliko slobodnih dana. Zapravo,
uopšte i ne ustaj iz kreveta.”
„Pitere, poludeću od toga.”
On je spustio ruku preko njenih. „Ne teraj me da uvlačim Hendriksa u ovo.”
Ona ga je na trenutak gledala pa klimnula glavom. „U redu, ali želim da ovo ostane samo
između nas dvoje.”
On se osmehnuo. „To želim i ja.”
„Ako se pojavi išta važno, pozvaćeš me.”
 „Naravno da hoću.”
„Zovi me na moj mobilni, fiksni telefon u stanu mi ponovo ne radi.”
On je klimnuo glavom, očigledno osećajući olakšanje što je pristala na odmor.
„Dogovoreno.”
„U redu.” Duboko je udahnula. „Samo mi daj minut da završim ovaj izveštaj, a onda ću ih
sve prepustiti tebi.” Dok je ustajala, tiho je rekla: „Drži Ričardsa na oku, važi?”
Piter se nagnuo ka njoj. „Naravno.” Došao je do vrata kancelarije pa se na trenutak
okrenuo. „Uradi kako ti je rečeno, u redu?”
„U redu.”
Soraja je gledala kako se Piter vraća u svoju kancelariju na drugom kraju hodnika pa je
završila čitanje izveštaja, napisala neke beleške za Pitera na margini i sakupila fascikle da mu ih
odnese. Dok je to radila, videla je fascikle sa izveštajima svojih agenata u Egiptu. U svesti joj se
pojavila Amunova slika i smesta je osetila kako je peku oči. Podjednako ljuta i ožalošćena,
obrisala je suze nadlanicom.
Nekoliko puta duboko udahnuvši, ustala je i odnela fascikle Piteru. Dok je silazila u
prizemlje, pogledala je u svoj časovnik. Bilo je već skoro podne. Pritisnuvši dugme za brzo
pozivanje na svom mobilnom telefonu, pozvala je Deliju Trejn, stručnjaka za eksplozive u Birou
za alkohol, vatreno oružje, duvan i eksplozive. Ona i Delija su blisko sarađivale na nekoliko
slučajeva kada je Soraja bila u CIA, a osim toga su bile dobre prijateljice.
„Raja, kako si?”
„Moram da te vidim”, rekla je Soraja. „Možeš li da dođeš na ručak sa mnom?”
„Danas? Imam nešto zakazano, ali mogu da pomerim. Jesi li dobro?”
Soraja joj je rekla gde i kada da se nađu, pa prekinula vezu. Nije htela duže da razgovara
telefonom. Četrdeset minuta kasnije je ušla u Haleo, restoran specijalizovan za tapase na
Severozapadnoj sedmoj ulici, i videla da Delija već sedi za stolom pored prozora. Široko se
osmehnula kada je videla Soraju i mahnula joj rukom.
Delijina majka bila je kolumbijska aristokratkinja iz Bogote, i ćerka je u sebi imala
mnogo vatrene krvi svojih predaka. Iako su joj oči bile svede boje, koža joj je bila tamna kao kod
njene prijateljice, ali tu se svaka sličnost završavala. Imala je jednostavno lice i dečačku figuru,
kratko ošišanu kosu i snažne ruke. Na poslu je njeno grubo, praktično držanje dobilo legendaran
status, ali sa Sorajom je bila potpuno drugačija.
Delija je ustala i dve žene su se zagrlile.
„Sve mi ispričaj, Raja.”
Sorajin osmeh je nestao. „Zbog toga sam te i pozvala.”
Sele su okrenute jedna prema drugoj. Soraja je naručila koktel virdžin meri. Delija je u
ruci držala kaipirinju, piće pripremljeno sa kašasom, brazilskim alkoholom od šećerne trske.
Soraja se osvrnula po prostoriji, zahvalno primetivši da se mesta popunjavaju, a žagor
podiže oko njih poput zidova. „Doktor je bio iznenađen što se na meni ništa ne vidi, s obzirom na
to da sam na početku drugog tromesečja trudnoće. Rekao je da on to obično može da primeti.”
Delija je zagunđala: „Ljudi mnogo seru o svojoj sposobnosti da primete kada je neko
trudan.”
„Umom slučaju, baš kao moja majka, možda neću početi da pokazujem vidljive znake
dok ne budem u petom ili šestom mesecu.”
Među njima je nastalo kratko ćutanje usred sve većeg žamora u restoranu, dok je sve više
gostiju sedalo za stolove, a oni koji su od ranije bili tu, postajali su sve glasniji Naročito je smeh
delovao prodorno i ružno.
Delija je, osetivši sve veću nelagodu kod svoje prijateljice, uzela Sorajine ruke u svoje.
„Raja, slušaj me, neću dopustiti da se bilo šta dogodi ni bebi ni tebi.”
Soraji se na licu nakratko pojavio zahvalan osmeh, pa podjednako brzo nestao. „Dobila
sam rezultate testa. Imam subduralni hematom.”
Deliji je zastao dah. „Koliko je loše?”
„Kao sporo ispuštanje vazduha iz gume. Ali pritisak...” Soraja je na trenutak skrenula
pogled u stranu. „Doktor Stin misli da bi trebalo da se podvrgnem operaciji. Hoće da mi izbuši
rupu u glavi.”
Delija joj je čvršće stegnula ruku. „Naravno da tako misli. Hirurzi uvek žele da seku i
krpe.”
„U ovom slučaju, mogao bi da bude u pravu.”
„Tražićemo drugo mišljenje. I treće ako bude potrebno.”
„Snimak magnetnom rezonancom je jasan”, rekla je Soraja. „Čak i ja mogu da uvidim
problem.”
„Hematomi mogu sami da se izleče.”
„Pretpostavljam da je i sa ovim moglo da bude tako. Nažalost, putovala sam avionom. Put
iz Pariza je pogoršao stanje, i sada...”
Delija je videla strah u Sorajinim očima. „Sada šta?”
Soraja je duboko udahnula i izgovorila to. „Operacije se obavljaju na trudnicama samo u
hitnim slučajevima jer postoji dvostruki rizik za fetus - anestezija i sam hirurški postupak.” Suze
su joj svetlucale u očima. „Delija, ako nešto krene naopako...”
„Ništa neće krenuti naopako...”
„Ako nešto krene naopako”, istrajala je Soraja, „majčina dobrobit je na prvom mestu. Ako
dođe do komplikacija, oni izvrše abortus.”
„O, Raja.” Bila je to neka vrsta bespomoćnog uzvika, napola prigušenog u buci u
restoranu.
Zatim se Delijino lice razvedrilo. „Ali zašto tako razmišljaš?”
„Moram tako da razmišljam. Znaš ti zašto.”
Delija se nagnula bliže ka njoj. „Da li si potpuno sigurna?”
„Napravila sam proračun. Dani i menstrualni ciklus ne lažu, bar ne moji. Nema sumnje ko
je otac.”
„Pa, onda...”
„Tako je.”
Obe žene su podigle pogled kada je konobar stao pored stola. „Da li ste se odlučile, moje
dame?”

Nakon što je dobio svoj najnoviji zadatak od Denija Amita, Ilan Halevi, poznat kao
Vavilonac, otputovao je avionom iz Tel Aviva u Bejrut, služeći se argentinskim pasošem, što je
bio deo priče koju je Mosad smislio. Od Bejruta je privatnim avionom otputovao u Sidon, a od
Sidona džipom u Dar el Amar.
Pukovnik Ben David se brijao kada su Vavilonca dopratili u njegov šator. Ben David se
nije okrenuo, nego je pogledao profesionalnog ubicu u ogledalu, pre nego što je nastavio da
pregleda svoju tamnu vilicu. Jarki ožiljak vatrenocrvenog mesa, jedva zaraslog, pružao se od
spoljašnjeg ugla Ben Davidovog levog oka do ušne resice. Mogao je da se odluči za plastičnu
operaciju, ali nije to uradio.
„Ko zna da si ovde?”, upitao je bez ikakvog uvoda.
 „Niko”, rekao je Vavilonac.
„Čak ni Deni Amit?”
Vavilonac ga je gledao ne skrećući pogled; već je bio odgovorio na ovo pitanje.
Ben David je sklonio brijač s kože i klimnuo glavom dok je spirao penu i dlačice s lica.
„U redu onda. Možemo da razgovaramo.”
Pažljivo je obrisao brijač pre nego što ga je sklopio i odložio. Zatim je uzeo peškir i
obrisao lice. Tek tada se okrenuo prema Vaviloncu.
„Ubijanje ti pristaje.”
Spori osmeh se proširio preko Vavilončevog lica. „I meni je drago što te vidim.”
Dvojica ljudi su se zagrlili kratko ali snažno, pa odmaknuli, i delovalo je da do trenutka
bliskosti nikada nije ni došlo. Bili su strogo poslovni, a njihov posao je bio smrtno ozbiljan.
„Poslali su me na Rebeku.”
Nešto mračno je preletelo preko Ben Davidovih očiju i smesta nestalo.
„Znam šta to znači za tebe”, rekao je Vavilonac.
„Onda si ti jedini koji to zna.”
„Zbog toga sam došao.” Vavilonac je odmerio Ben Davida pogledom s nemalim
čuđenjem. „Šta želiš da uradim?”
„Hoću da obaviš svoj zadatak.”
Vavilonac je nakrivio glavu. „Stvarno?”
„Da”, odgovorio je Ben David. „Stvarno.”
„Znam šta osećaš prema toj devojci.”
„Znaš li šta osećam prema ovom projektu?”
„Znam”, rekao je Vavilonac. „Naravno da znam.”
„Onda znaš šta mi je prioritet.”
Vavilonac ga je na trenutak posmatrao. „Mora da te žestoko naljutila.” Ben David se
okrenuo na drugu stranu pa se pozabavio ređanjem svoje opreme za brijanje.
Pošto ga je nekoliko trenutaka tako posmatrao, Vavilonac reče: „Postaješ
opsesivno-kompulzivan kada si krajnje uzrujan.”
Pukovnik je stao nepomično pa sklonio prste s pribora.
„Nemoj da poričeš”, rekao je Vavilonac. „Previše dobro te poznajem.”
„A ja poznajem tebe”, rekao je Beri David, okrećući se ponovo licem prema njemu.
„Nikada nisi omanuo u izvršenju zadatka.”
„To, strogo gledano, nije tačno.”
„Ali to znamo samo ti i ja.”
Vavilonac klimnu glavom. „Baš tako.”
Ben David zakorači prema drugom čoveku. „Stvar je u tome što se Rebeka spetljala s
Džejsonom Bornom.”
„Ah, Deni Amit me nije obavestio o toj komplikaciji”, reče Vavilonac. „On ne zna.”
Vavilonac je na trenutak odmeravao Ben Davida pogledom. „Zašto mu nisi rekao?”
„Born nije njegov jebeni posao.”
„Drugim rečima”, reče Vavilonac, „Born je tvoj posao.”
Ben David napravi još jedan korak prema ubici. „A sada je i tvoj.”
„Što je razlog zbog kog si me doveo ovamo.”
„Čim sam saznao za zadatak.”
„Da”, rekao je Vavilonac. „Kako si tačno saznao za njega? Koliko ja znam, samo Deni
Amit i direktor znaju.”
Spori osmeh se proširio preko lica pukovnika Ben Davida. „Bolje je ovako”, rekao je, „za
sve nas.”
Vavilonac je naizgled ovo prihvatio. „Dakle, želiš Borna.”
„Da.”
„A Rebeku?”
„Šta s njom?” oštro je rekao pukovnik Ben David.
„Znam šta osećaš...”
„Vodi računa o onome što je važno. Ne smeš dati Deniju Amitu ni najmanji razlog da
sumnja u tebe. Moraš da izvršiš zadatak.”
Vavilonac ga je gledao s određenim saosećanjem. „Ovo ti ne može biti lako.”
„Ne brini ti za mene!” prasnuo je Ben David. „Ja sam savršeno dobro.”
„I držimo se plana.”
„Do poslednje tačke.”
Vavilonac je klimnuo glavom. „Ja onda idem.”
„To bi bilo pametno.”
Kada je ubica otišao, pukovnik Ben David je stajao zureći u svoj odraz u ogledalu. Zatim
je otišao po svoj brijač i zavitlao ga u ogledalo. Staklo se rasprslo na komade, a sa njim i odraz
pukovnika Ben Davida.
 4

Čovek je bio krupan i snažan, okruglih ramena, i podsećao je na medveda. Odeven u po

meri krojeno odelo plavosive boje, koje je koštalo više od godišnje plate mnogih njegovih
potčinjenih, stajao je na suncem okupanom Trgu Konkord. Neprekidni žamor turista mu je
zvučao kao kljucanje jata detlića. Beskrajni tok saobraćaja oko betonskog ostrva na kome je
stajao bio je poput smrti, jurio je nekuda pored, uvek izvan domašaja, dok ne naleti na vas,
poravnavajući vas s putem pre nego što odjuri dalje. Razmišljao je o protraćenim danima svoje
mladosti, pre nego što je pronašao sebe, pre nego što je otkrio kako da upotrebi svoju unutrašnju
snagu; proćerdano vreme, koje je sada zauvek nestalo.
Trg Konkord je bio njegovo omiljeno mesto za sastanke u Parizu, zbog svoje bliskosti sa
smrću, i sadašnje i nekadašnje. Bilo je to mesto na kome je giljotina odsekla glavu Mariji
Antoaneti, kao i mnogim drugim, krivim i nevinim, za vreme ozloglašene vladavine terora u
Francuskoj. Dopadao mu se zvuk te fraze - Regne de la Terreur - na svim jezicima.
Okrenuo je glavu i video je kako ide velikim koracima preko široke ulice, na neverovatno
dugim nogama, kada se upalilo zeleno svetlo za pešake. Došla je skrivena u gomili turista, videla
ga, ali uopšte nije obraćala pažnju na njega dok se nije našla sa suprotne strane 3.300 godina
starog egipatskog obeliska koji slavi vladavinu Ramzesa II. Francuskoj ga je 1829. godine dao
Muhamed Ali Egipatski, otomanski vicekralj, a prvobitno je obeležavao ulaz u hram u Luksoru.
Kao takav, predstavljao je izvanredno istorijsko blago. Čovek je razmišljao o tome dok je plima
turista nadolazila i povlačila se oko obeliska tek uzgredno skrećući pogled na njega. Svakog dana
se istorija sveta gubila, zatrpana ispod planina digitalnih nanosa sa interneta, i u koje su milioni
ljudi buljili na svojim pametnim telefonima ili ajpedima. Životi Britni Spirs, Andželine Džoli i
Đženifer Aniston bili su zanimljiviji novim masama nego Marsel Prust, Rihard Vagner ili Viktor
Igo, ako su te mase uopšte znale ko su te velike ličnosti.
Čovek se odupro porivu da pljune, pa se umesto toga osmehnuo dok se provlačio kroz
gomile ljudi zapadno od obeliska, gde je stajala Marta Kristijana, s rukama u džepovima svog
stilizovanog crno-crvenog sakoa L’Vren Skot, ispod kog je modra plišana suknja iste kreatorke
isticala lepo oblikovanu donju polovinu tela. Nije se okrenula kada je osetila njegovo prisustvo
iza levog ramena, nego je samo nakrivila glavu ka njemu.
„Drago mi je što te vidim, prijatelju moj”, rekla je. „Prošlo je mnogo vremena.”
„Previše, cherie.”
Njene pune usne su se blago izvile u osmeh kao kod Mona Lize. „Sada mi laskaš.”
On se glasno nasmejao. „Nema potrebe za tim.”
Bio je u pravu: ona je bila upečatljivo lepa žena, tamnokosa, tamnooka, latinskih crta lica
i temperamenta. Umela je da bude i žestoka i vesela. U svakom slučaju, znala je ko je. Bila je
samostalna, čemu se on divio, sve vreme pokušavajući da je ukroti. Do sada nije u tome uspeo,
zbog čega je jedan deo njegovog bića osećao zahvalnost. Marta mu ne bi bila ni upola toliko
korisna da je uspeo da slomi njen duh. često je, u nasumičnim trenucima dokolice, zaticao sebe
kako se pita zašto mu se ona stalno vraća. On nije imao ništa zanimljivo za nju; osim toga, ona se
nije mogla potčiniti - otkrio je to prilikom njihovog drugog susreta. Skrenuo je misli s tog
mračnog vremena na aktuelno pitanje koje je zahtevalo da se danas sastanu.
Marta se naslonila na masivni obelisk, prekrstivši tanke članke na nogama. Njene
Lubutenove cipele raskošno su sijale.
„Kada sam bio mlad”, rekao je on, „verovao sam u koncept nagrade, kao da je život
pošten i unapred određen, kao đa ne može da mi postavi na put neprihvatljive prepreke o kojima
nisam ni sanjao. I, šta se dešavalo? Stalno sam iznova doživljavao neuspeh. Doživljavao sam
neuspehe sve dok glava nije počela da me boli i dok nisam shvatio da sam zavaravao samog sebe.
Nisam znao ništa o životu.”
Izvadio je cigarete, ponudio nju, a zatim i sam uzeo jednu. Upalio je obe, prvo njoj pa
sebi. Kada se nagnuo ka njoj, osetio je njen parfem, s nagoveštajima limuna i cimeta. Nešto je
zadrhtalo duboko u njemu. Mnoge intimne asocijacije preplavile su mu um pre nego što je uspeo
da ih potisne. Stojeći uspravno, ispunio je pluća nikotinom, kako bi se udaljio od prošlosti dok
govori.
„Shvatio sam da život pokušava da me usmerava”, nastavio je, „da me nauči lekcijama
koje su mi bile potrebne ne samo da preživim nego i da napredujem. Shvatio sam da ću morati da
potisnem svoj ponos, da ću morati da prihvatim neočekivane prepreke, da pronađem put između
njih, umesto da se okrenem na drugu stranu. Jer put do uspeha - svačijeg uspeha, ne samo mog -
vodi kroz njih.”
Marta Kristijana ga je slušala ćutke, ozbiljno, prateći svaku reč. To mu se dopadalo kod
nje. Nije bila toliko obuzeta sobom da ne čuje ono što je važno. Već i sam ovaj kvalitet ju je
izdvajao iz mase. Ona je bila poput njega.
„Svaki put kada se neprihvatljivo prihvati, nešto se promeni”, rekla je najzad. „Promeni se
ili umri, to je središnja teza koju smo oboje prihvatili, zar ne? A kako se promene sabiraju, dolazi
do određene metamorfoze. I, odjednom, mi smo drugačiji.”
„Više drugačiji nego što smo ikada mislili da ćemo biti.”
Ona je klimnula glavom, ne skidajući pogled s drvoreda kestenja, koji je oivičavao široki i
savršeno pravi Šanzelize. „I evo nas sada ovde, ponovo čekamo da se senka spusti.”
„Upravo suprotno od toga”, rekao je on, „mi smo senke.”
Marta Kristijana se zakikotala i zaklimala glavom. „Zaista je tako.”
Nekoliko minuta su pušili ćutke, drugarski, dok je najezda ljudi i automobila narastala i
smanjivala se oko njih. U daljini, niz Šanzelize, mogao je da vidi Trijumfalnu kapiju kako
svetluca poput Martinih cipela.
Konačno je bacio opušak cigarete i zgazio ga petom. „Imaš li kola?”
„Čekaju me, kao i obično.”
„Odlično.” Klimnuo je glavom i oblizao usne. „Imam problem”
Uvek je počinjao poslovni deo razgovora na isti način. Ritualni uvod ga je umirivao. On
je uvek imao probleme, ali je retko pozivao Martu Kristijanu da ih rešava. Koristio je njene
specijalne talente za probleme za koje je bio siguran da ih niko drugi ne bi mogao rešiti.
„Muškarac ili žena?”, upitala je Marta Kristijana.
Izvukao je fotografiju iz unutrašnjeg džepa i pružio joj je.
„Ah, kakav zgodan đavolak!” Izvila je usne. „Mogla bih da sredim ovoga.”
„Tako je.” Nasmejao se dok joj je pružao USB uređaj. „Sve važne informacije o meti su
ovde, mada znam da voliš sama da tragaš za informacijama.”
„Povremeno. Volim da sve zabeležim, čak i trivijalne pojedinosti.” Pogledala je ka njemu.
„A gde don Fernando Herera trenutno stanuje?”
„On je u pokretu.” Delimično je pokazao zube, boje pločica za madžong od slonovače.
„Traži mene.”
Marta Kristijana je podigla obrve. „Ne izgleda kao ubica.”
„I nije.”
„Pa šta onda hoće? I zašto želiš da bude uklonjen?”
Uzdahnuo je. „Hoće sve. Don Fernando želi da od mene izvuče nešto daleko dragocenije
od života.”
 Sada se Marta Kristijana sasvim okrenula prema njemu, zabrinutog lica. „A šta bi to
moglo da bude, guapo?”2
„Moje zaveštanje.” Izduvao je vazduh iz usta. „On hoće da mi oduzme sve što imam, sve
što ću ikada imati.”
„Neću mu to dopustiti.”
Iskrivljeno se osmehnuo i dodirnuo joj nadlanicu blago poput dodira leptirovog krila.
„Marta, kada završiš, poslaću nekoga po tebe. Postoji jedan veoma poseban zadatak za koji si mi
potrebna.”
Marta Kristijana mu je uzvratila osmeh odmičući se od obeliska. „Don Fernando Herera
će biti sređen.”
On se osmehnuo. „Znam da hoće.”

„To s Bornom, ta veza”, rekao je Zeev, „to je jebena glupost, nije vredna toga. I značiće
smrt za tebe, Ben David će se pobrinuti za to.”
Rebeka je pucnula jezikom. „Da li si doputovao čak iz Tel Aviva da bi mi to rekao?”
„Pokušavam da ti pomognem. Zašto ne možeš to da shvatiš?”
Skupila je oči pred sjajem sunca, zureći kroz iscepkane oblake zaostale za kratkotrajnom
olujom. Koračali su kroz brdašca sveže napadalog snega. Ispred njih, voda je bila biserno siva,
kao produžetak strme šljunkovite obale. Možda su hodali ukrug. U svakom slučaju, tako je
izgledalo. Pejzaž je bio istačkan drvenim kućicama plavih krovova. TU i tamo, mogao se videti
poneki čovek kako raščišćava stazu do svojih ulaznih vrata. Htela je da se vrati u Sadelegu, ali
Zeev joj je otežavao. Znala je da mora pronaći način da preokrene njegov dolazak u svoju korist,
a imala je vrlo malo vremena da to uradi.
„Pokušavam da razumem šta ti dobijaš iz ovoga?”
On je zapucketao krupnim zglobovima. Nije nosio rukavice. Ruke su mu bile bele kao u
leša. Iako stacioniran u Tel Avivu, Zeev je bio jedan od ljudi pukovnika Ben Davida. Ta činjenica
ga je sama po sebi činila opasnim. Ali postojali su i drugi razlozi da se brine zbog njega, ako se
moglo verovati u ono što je čula u Dar el Amaru.
„Iz čega to?”, upitao je on.
„Spremna sam da se opkladim da ovu tvoju pomoć neće dobro primiti ni Amit ni
direktor.”
On je istegao snežnobele prste. Zagrevanje ili pokazivanje snage? „Nijedan od njih ne
zna, niti će saznati.”
Odmerila ga je oštrim sumnjičavim pogledom, a on je uzdahnuo.
„U redu, evo dogovora. Smetao sam Ilanu Haleviju još od kada se uzdigao do višeg čina u
službi.” Ilan Halevi, Vavilonac.
„Zašto?”
Zeev je ispustio vazduh kroz nos, kao konj kada frkće ispod previše zategnutih uzda.
„Pokušao sam da ga isključim iz Mosada. Bilo je to na početku njegove karijere; bio je
nekontrolisan i opasan, naučio je šta je trebalo, ali zatim sve radio na svoj, a ne Mosadov način.”
„Ispostavilo se da nisi bio u pravu.”
Zeev je potvrdno klimnuo glavom. „A on mi nikada nije dopustio da to zaboravim. Neće
biti zadovoljan dok me ne otera.”
„Ilan Halevi ne zna značenje reči zadovoljan.”
„Ipak...”
 Klimnula je glavom. „Dakle, u redu, vas dvojica se mrzite iz dubine duše. Kakve to veze
ima sa mnom?”
„Želim mu neuspeh.”
„Ali ne samo neuspeh.”
„Ne. Želim da podbaci spektakularno, da napravi grešku posle koje neće moći da se
opare.”
Rebeka je na trenutak razmislila o tome. „Imaš plan.”
Na licu mu se na časak pojavio nagoveštaj osmeha pa odmah nestao. „Ne postoji način da
on bude odvraćen. I sam si to rekao.”
„Tačno, to bi bilo pravo traćenje vremena. Umesto toga ćemo ga namamiti u Sadelegu.”
„I šta onda?”
„Onda ćemo čekati.”

Vašingtonska redakcija Politiks ez južual nalazila se u Istočnoj ulici u severozapadnom

kvartu. Soraja se trudila da ne razmišlja dok se liftom vozila na šesnaesti sprat, zajedno sa
šačicom ljudi u odelima, koji su pričali o poslovnim strategijama i rezultatima. Progurala se
napolje iz kabine čim su se vrata otvorila i krupnim korakom pošla pravo do zakrivljenog
recepcijskog pulta od javorovog drveta i nerđajućeg čelika.
„Da li je Čarls tu?”, upitala je Maršu, recepcionerku.
„Jeste, gospođo Mur”, odgovorila je Marša uz krajnje profesionalan osmeh. „Sedite dok
ga pozovem.”
„Dobro mi je i ovde.”
Marša joj je kratko klimnula glavom dok je pozivala Čarlsov lokal. Čak i iz ove blizine,
Soraja je mogla da čuje samo nejasno mrmljanje. Dok je čekala, osvrnula se po prijemnom
odeljenju, mada ga je već sasvim dobro poznavala. Svuda su se videle uokvirene table s
Pibodijevim i Pulicerovim nagradama ovenčane člancima ove informativne agencije. Pogled joj
je nehotice skrenuo na izvanredan članak koji je Čarls napisao pre dve godine, o moćnoj ali malo
poznatoj arapskoj terorističkoj ćeliji u Siriji. Teško da je ovo bilo iznenađujuće, pošto to i jeste
bio uzrok zbog koga je on privukao Sorajinu pažnju. Tada ga je pozvala kako bi joj otkrio bar
neke od svojih izvora, ali nije postigla ništa.
Osetila je njegovo prisustvo, kao i uvek, i podigla glavu, sa osmehom na punim usnama.
Bio je visok i vitak, i imao je bujnu mada prerano posedelu kosu. Kao i obično, bio je
besprekorno odeven u tamnoplavo odelo i golubljesivu košulju s dezeniranom kravatom
neupadljivih boja.
Mahnuo joj je čim ju je video, ali bilo je nečeg uznemirujućeg u njegovom osmehu, mada
nije mogla da odredi šta je to tačno, i osetila je kako je zbog toga obuzima nelagoda. Počela je da
sumnja u svoju odluku. Jedan deo nje je želeo da se okrene, uđe u lift i ode da ga više nikada ne
vidi.
Umesto toga, zakoračila je napred, a on joj je blago spustio ruku na donji deo leđa i tako
su krenuli niz hodnik do njegove kancelarije na uglu zgrade. Baš pre nego što je zakoračila
unutra, videla je pločicu pričvršćenu na zid s desne strane odmah pored vrata: ČARLS TORN,
ZAMENIK GLAVNOG UREDNIKA.
On je zatvorio vrata za sobom.
Moram da završim s ovim što je brže moguće, pomislila je, pre nego što me izdaju živci.
„Čarlse”, rekla je dok je sedala.
 „Sreća što si došla upravo sada.” Podigao je ruku da je preduhitri pa pažljivo i smišljeno
spustio roletne. „Soraja, pre nego Što bilo šta kažeš...”
O ne, pomislila je. Sada će mi servirati priču „Ja volim svoju ženu”. Ne sada, molim te ne
sada.
„Moram da ti kažem nešto u najstrožem poverenju. U redu?”
Počinjemo. S naporom je progutala pljuvačku „U redu, naravno.”
Duboko je udahnuo pa ispustio vazduh uz slab zviždav zvuk. „Mi smo pod istragom
FBI-ja.”
Srce joj se steglo u grudima. „Mi?”
„Politiks ez južual. Marčand.” Izdavač. „Davidof.” Glavni urednik. „Ja.”
„Ja... ne razumem.” Puls joj je tukao neprijatnim ritmom u slepoočnicama. „Zbog čega?”
Čarls je prešao rukom preko lica. „Prisluškivanje - naročito žrtava zločina, istaknutih i
slavnih ličnosti, Njujorške policije, nekih političara.” Zastao je, a u očima mu se video bol.
„Žrtava terorističkog napada od Jedanaestog septembra.”
„Da li se ti to šališ?”
„Nažalost, ne.”
Osetila je vrućinu, kao da pati od jake tropske groznice. „Ali... da li je to tačno?”
„Ti i ja moramo da...” Nakašljao se, pročistio grlo. „Moramo da krenemo svojim
putevima.”
„Ah ti...” Odmahnula je glavom, u ušima joj je zvonilo. „Kako uopšte možeš...”
„Nije reč o meni, Soraja. Kunem se da se ne radi o meni.”
Neće odgovoriti na moje pitanje, pomislila je. Neće mi reći. A onda, dok ga je gledala u
oči, ponovo je čula njegov glas: „Moramo da krenemo svako svojim putem.”
Ona je ustala, zanela se, udarila zadnjom stranom kolena o ivicu stolice pa se ponovo
sručila u nju.
„Soraja?”
Nije znala šta da kaže, nije znala čak ni šta da misli. Jednostavno se borila samo da
ponovo počne normalno da diše. Za jedan otkucaj srca, ceo njen svet.se okrenuo naglavačke.
Nisu mogli da se rastanu, ne sada. To je bilo nezamislivo. Odjednom se setila večere s Delijom
noći nakon što je upoznala Čarlsa.
„Da li si ti luda?”, pitala je Delija razrogačenih očiju. „Čarls Torn? Ozbiljno? Znaš li ti s
kim je on u braku?”
„Znam”, rekla je Soraja. „Naravno da znam.”
„A ipak...” Delija je zaćutala u neverici.
„Nismo mogli da se uzdržimo.”
„Naravno da ste mogli da se uzdržite.” Delija je sada zvučala ljutito. „Odrasli ste ljudi.”
„To je nešto što odrasli rade, Di. Zbog toga to nazivaju...”
„Nemoj”, rekla je Delija, podižući dlanove prema svojoj prijateljici. „Bože blagi, da se
nisi usudila da to kažeš.”
„Ovo nije veza za jednu noć, ovo je drugačije.”
„Naravno da je drugačije”, rekla je Delija, malčice preglasno. Zatim joj se glas pretvorio u
napregnuti šapat. „Dođavola, Soraja, što se to duže bude nastavljalo, postajaće sve gore!”
Soraja se sećala kako je uhvatila svoju prijateljicu za ruka „Ne ljuti se, Di.” Ona je nije
slušala, ne zaista. „Budi srećna zbog mene.”
Što se duže bude nastavljalo, postajaće sve gore.
„Soraja?”, ponovio je Tom. Kada je video njen izraz lica, izgledao je zapanjeno.
A sada se, pomislila je Soraja, vraćajući se u strašnu sadašnjost, ono najgore dogodilo.
Sada je morala da mu kaže. Bio je to jedini način da ostanu zajedno, da osiguraju da se njihova
veza ne prekine.
Zaustila je da to izgovori, ali se njen um pobunio. Da li smo bebu sveli na to - na piona?
Smesta ju je preplavio talas gađenja i, nagnuvši se napred, zgrabila je njegovu korpu za otpatke
pa povratila u nju.
„Soraja?” On je požurio prema njoj. „Da li si bolesna?”
„Ne osećam se dobro”, prošaptala je ona promuklo.
„Pozvaću ti taksi.”
Odmahnula je rukom na njegove reči. „Uskoro će biti u redu.” Morala je da mu kaže,
znala je da nema izbora, ali novi talas mučnine podigao joj se u grlu, gušeći je, zatvarajući joj
dušnik, i pomislila je: Ne danas. Potreban mi je samo dan odmora.

Sat pre nego što će zaploviti s Alefom do Sadelege, Born je usnio san. U snu je bio
pogođen i pao u olujno mračne vode Mediterana, ali umesto da izgubi svest, kao što je izgubio
kada se to zaista dogodilo pre mnogo godina, ostao je svestan električnih udara bola koji su
pretvarali njegovu glavu u generator koji je pretrpeo kratki spoj.
Dok se batrgao u tami, postao je svestan da nije sam. Postojalo je neko prisustvo koje se
uzdizalo iz dubina mora, dugačko i tanko, neka vrsta čudovišne morske zmije. Obmotalo je svoje
dugo telo oko njega dok su usta sa strašnim očnjacima zjapila prema njemu. Iznova i iznova,
uspevao je da ih odbije od sebe, ali svake sekunde je snaga isticala iz njega, rastačući se u vodi
tamnoj kao mastilo. A kako je malaksavao, tako se snaga čudovišta uvećavala, dok se nije izvilo
unazad, rastvorilo usta i reklo: Nikada nećeš znati ko sam ja. Zašto ne prestaneš da se trudiš?
Odmotalo se i pustilo ga, izmičući se iako je pokušavao da ga uhvati, iako je njegova želja
da zna postajala neizdrživa... Probudio se.
Sav oznojen, zbacio je pokrivač s nagog tela i oteturao se u kupatilo, pa stao ispod tuša još
pre nego što je odvrnuo slavinu. Ledena voda ga je pogodila kao udarac pesnice, što je i želeo,
kako bi se oslobodio poslednjih zaostalih i izuvijanih pipaka sna, što brže i potpunije. Nije prvi
put da je usnio taj san. I uvek se završavao isto. Znao je da je morska jegulja njegova prošlost,
koja vreba u najdubljim dubinama podsvesti, namotavajući se i razmotavajući, ali nikada mu se
ne otkrivajući. Ako se moglo verovati morskoj jegulji, nikada mu se i neće otkriti.
Kada se obrijao i obukao, seo je na ivicu kreveta i nazvao Soraju, koristeći svoj novi
satelitski telefon. Imali su dogovor da se povremeno javljaju jedno drugom, što je sasvim
odgovaralo i jednom i drugom. Često su mogli da razmene informacije na obostranu korist.
U Vašingtonu je bila ponoć, i bilo je očigledno da ju je probudio.
„Da li si dobro?”, upitao je on.
„Savršeno sam dobro. Samo sam imala dug i težak dan.”
Odmah je znao da mu ne govori istinu, iako je tvrdila da je sve u redu. Navaljivao je na
nju dok nije priznala da se kontuzija koju je zadobila u Parizu pogoršala. To je bilo sve što je
htela da kaže, pored toga da doktor pažljivo prati njeno stanje. Zatim je pomenula Nikodema, i
Born joj je rekao za svoj razgovor s Kristijanom, da je Nikodemo nekako povezan sa Kor
enerdžijem, a naročito s generalnim direktorom te firme Tomom Brikom.
„Hoćeš da kažeš da je Nikodemo stvaran?”
„Kristijan i don Fernando svakako misle da jeste. Možeš li da izvršiš neka istraživanja o
Kor enerdžiju i Tomu Briku za mene?”
„Naravna”
 „Čuvaj se, Soraja.”
Usledila je kratka pauza pre nego što je rekla: „I ti takođe.”
Devedeset minuta kasnije, dok se nebo razvedravalo na istoku, a poslednji ostaci noći
povlačili i oticali kao otpadne vode u uličnim odvodima, on i Alef sedeli su u jednim od
Kristijanovih kola i vozili se od Stokholma prema Sadelegi.
„Ne izgledaš previše dobro”, rekao je Alef kada su izašli na auto-put i jurnuli vrtoglavom
brzinom.
Born ništa nije tekao. Svakih nekoliko minuta pogled mu je skretao na retrovizor, i on je
pamtio modele, proizvođače i raspored vozila iza njih.
Alefov pogled je automatski skrenuo na retrovizor sa suvozačeve strane. „Očekuješ
društvo?”
„Ja uvek očekujem društvo.”
Alef se kratko nasmejao. „Da, znam na šta misliš.”
Born ga je odmerio dugim i prodornim pogledom. „Znaš?”
„Šta?”
„Rekao si da znaš na šta mislim kada sam rekao da uvek očekujem društvo. Kako ti to
znaš?”
Alef mu je uzvratio pogled i bespomoćno odmahnuo glavom. „Nemam pojma.”
„Razmisli!”
Born je to rekao tako oštro da je Alef poskočio na sedištu.
„Nemam pojma. Ali jednostavno znam.” Ponovo je pogledao u retrovizor sa suvozačeve
strane. „Ničega sumnjivog.”
„Bar ne još.”
Alef je klimnuo glavom, prihvatajući njegovu procenu. „Imam dobar osećaj u vezi sa
Saddegom. S povratkom tamo, hoću da kažem.”
„Misliš da će ti to pomoći da se setiš.”
„Da, mislim. Ako išta pomogne...”
Glas mu je utihnuo i neko vreme su se vozili ćutke. Kristijan je poslao barku da ih sačeka
- istu onu sa koje su on i Born pecali kada su izvukli Alefa iz vode. Neko ju je očistio. U njenoj
unutrašnjosti se nije mogao pronaći ni trag krvi.
Born je pomogao Alefu da uđe u barku pa odvezao užad i, odgurnuvši plovilo čizmom,
uskočio na palubu. Polako su plavili prema Sadelegi. Vazduh je bio vlažan i težak. Magla se
mestimično nisko spuštala nad vodom, gusta kao oblak. Dok su se bližili Sadelegi, Alef je počeo
da se osvrće oko sebe.
„Da li ti išta deluje poznato?” Bornov dah je stvarao oblačiće u ledenom vazduhu.
Alef je odmahnuo glavom.
Nekoliko minuta kasnije, Born je smanjio brzinu. „Ovde smo te izvukli iz vode. Nisi
mogao da budeš u vodi previše dugo, tako da smo sigurno blizu mesta gde si ustreljen.”
Dodatno usporivši, usmerio je pramac prema obali, pa izravnao barku s linijom obale.
„Reci mi”, rekao je.
Alef je klimnuo glavom. Izgledao je sve uzrujanije, kao neko ko se bliži sopstvenoj smrti.
Born je poznavao taj osećaj. Ispod pramenova magle videli su se komadi leda kako polako
plutaju uz obalu. Za samo nekoliko dana, koliko su bili ovde, temperatura je pala za bar deset
stepeni. Hladnoća je utišala čak i obično bučne galebove. I samo uvlačenje vazduha u pluća bilo
je bolno.
„Ne znam”, žalosno je rekao Alef. „Jednostavno ne znam.” A onda mu je odjednom glava
poskočila, kao kad lovački pas oseti plen. „Tamo!” Drhtao je. „Na onu stranu!”
 Born je okrenuo barku i usmerio je ka obali.

„Špijunirao si je!” Delija je gledala u Pitera u neverici. „Ona ti je prijateljica, za ime

božje.”
„Znam, ali...”
„Vi ljudi ste neverovatni.” Odmahnula je glavom. „To je neljudski.”
„Delija, pratio sam Soraju upravo zato što sam joj prijatelj!”
Delija je skeptično frknula kroz nos. Bili su u njenoj kancelariji, gde je Piter došao da se
vidi s njom. Ona je zalupila vrata čim joj je postavio prvo pitanje.
„Šta je radila u redakciji Politiks ez južual?“
„Gospode”, rekla je Delija, „hoćeš li me pitati i o čemu smo nas dve razgovarale za
ručkom?”
„Pretpostavljam da to ima neke veze s njenom posetom doktoru Stinu.”
Delija je ponovo odmahnula glavom i odmakla se od njega tako da je stala iza svog
radnog stola. „Ne znam šta misliš da se dešava...”
„Tražim od tebe da mi to kažeš.”
„Moraš ta pitanja da postaviš Soraji, a ne meni.”
„Ona neće da razgovara sa mnom o tome.”
„Onda moraš prihvatiti da ima dobar razlog za to.”
„Vidiš, u tome je stvar”, rekao je Piter, zakoračivši prema njoj, „ja ne mislim da je njeno
razmišljanje razumno.”
Delija je raširila ruke. „Ne znam šta...”
„Mislim da je u nevolji”, reče on. „Tražim da mi pomogneš da joj pomognem.”
„Ne, Pitere. Tražiš od mene da izdam njeno poverenje.” Prekrstila je ruke na grudima.
„Neću to uraditi, šta god ti rekao ili preduzeo.”
On je zurio u nju, naizgled veoma dugo. „Stalo mi je do nje, Delija. Duboko i istinski.”
„Onda se vrati svom poslu. Ostavi se ovoga.”
„Želim da joj pomognem.”
„Pomoć je relativan pojam. Ako nastaviš, garantujem ti da će se sve samo završiti
suzama.”
On je odmahnuo glavom. „Nisam siguran šta...”
„Kroz šta god ona prolazi, ne želi to da deli s tobom.” Delija mu se hladno osmehnula.
„To bi bio kraj vašeg prijateljstva, Pitere. To je ono što hoću da kažem.”

Alef se isteturao na obalu i pre nego što se barka nasukala na snegom pokriveni šljunak na
obali.
„Čekaj!” doviknuo je Born isključujući motor. Zatim je, psujući, iskočio na obalu i
pojurio za Alefom.
„Tamo je borov čestar, na obali jezera”, rekao je Alef kao za sebe. „Negde tamo, negde.”
Oči su mu bile razrogačene i zurio je ispred sebe dok mu se glava klatila napred-nazad.
Born ga je skoro pristigao kada se probio kroz šumarak borova i video jezero. Izgledalo je
čvrsto smrznuto.
„Sećam se da sam ga prešao”, rekao je Alef kada ga je Born stigao. „Hajde da idemo
korak po korak”, rekao je Born. „Zašto si bio ovde?” Alef je odmahnuo glavom. „Prešao sam
jezero ili...” Zakoračio je na led. „Pokušavao sam da pobegnem.”
„Da pobegneš od koga?”, navaljivao je Born. „Ko te je progonio?”
„To jezero.” Alef je počeo da drhti. „To prokleto jezero.”

Neka vrsta električne oluje podigla se iza njegovih očnih kapaka kada su krhotine sećanja
izronile iz magle amnezije. Video je sebe, čuo svoju zadihanost, video vitku figuru kako se gipko
kliza za njim kao na klizaljkama. Odjednom je nastala praznina, memorijska lampica u njegovoj
glavi se ugasila, a onda je osetio kako posrče. Sledećeg trenutka se našao na kolenima, figura je
neumoljivo jurila ka njemu, i on se okrenuo, naciljao pištoljem, ali se spotakao i pištolj mu je
odleteo iz ruke. Hteo je da se baci za njim, ali nije bilo vremena. Ponovo je potrčao, da sačuva
život.
Te uspomene jurile su na njega kao vojska u napadu, ulazile su u fokus i nestajale.
Između njih je bila tama maglovitog bezdana, koji je počeo da prepoznaje kao amneziju -
sopstveni život mu je otet, odnet zauvek van njegovog domašaja. Bol koji ga je obuzeo brzo se
preobrazio u paniku, i narastao je u njemu dok su ga krhotine sećanja ubadale tako brzo i silovito
da je bio potpuno savladan, dezorijentisan, nakratko izbezumljen.
Alef je zatreptao, vraćajući se u sadašnjost.
„U redu.” Born je dotad stajao zasenjen borovima, na ivici ravne svetlucave površine tla,
a sada ga je poveo nazad prema liniji obale gde je nasukao barku. „Mislim da je dosta za danas.”
„Ne! Moj život je ovde! Moram da ga vratim!” Alef se otrgao, istrčao na led, ali pre nego
što je mogao da napravi još jedan korak, Born ga je zgrabio i povukao nazad u zaklon drveća.
„Ne možeš tamo”, rekao je Born. „Previše je izloženo, previše opasno.”
„Opasno?”
Born ga je kratko prodrmao, pokušavajući da ga pribere. „Bio si ustreljen, sećaš se? Neko
te progoni?”
„Ja sam mrtav, Džejsone.” Buljio je iskolačenih očiju. „Zar ne shvataš? Sada me više niko
ne progoni.”
Born je uvideo da je ovaj izlet, na koji su se Kristijan i on odlučili, bio greška. Bilo je
prerano. Alef je gubio dodir sa stvarnošću. „Vratimo se na brodić i porazgovarajmo o tome mirno
i razborito.”
Alef je oklevao, zureći preko ledene površine jezera, a onda klimnuo glavom. „U redu.“
Ali istog trenutka kada ga je Born pustio, on je pojurio i počeo da se kliza po jezeru,
razmaknutih nogu, ruku ispruženih poput krila aviona, da se ne bi glavačke opružio po ledu.
Born se bacio za Alefom, gledajući jednim okom u njega, a drugim u drveće oko jezera,
dovoljno gusto da sakrije čitav puk vojske. Vetar mu je bacao komadiće leda u lice. Podigao je
jednu ruku da zakloni oči i čuo oštar pucanj, koji kao da je kasnio u odnosu na sliku, pojavio se i
nestao pre nego što je bio opažen. Debele krhotine leda šiknule su uvis kada je strelac ispalio još
dva hica, stvarajući duboko ulegnuće u ledu tačno ispred mesta na kome je Alef stajao.
Born je naleteo na Alefa, zaklanjajući ga ali istovremeno ih obojicu odvlačeći napred u
udubljenje napravljeno snajperskim mecima. Led je ispod njih ispucao u obliku paukove mreže.
Born je pokušao da se povuče, vukući Alefa za sobom, ali meci su se žarili i u led iza njega,
primoravajući ga da ostane u ležećem položaju. Led je, uz potmulo ječanje, popustio, vukući ih
obojicu u iznenađujuće jaku struju koja ih je usisala u ledenu tamu.
 5

Voda je nahrupila u Bornov nos, pekući mu nozdrve. Nije čudo što je led pukao - jezero je
bilo slanovodno. Bio je primoran da pusti pištolj kako bi dohvatio Alefa, koji je tonuo brže. Born
je morao da se okrene i ustremi naniže, silovito zamahujući nogama da bi ubrzao kao strela
ispuštena iz luka, u pokušaju da pristigne Alefo.
Hladnoća je za tili čas prodrla kroz jaknu i čizme. Mogao je da oseti kako mu srce lupa
sve brže dok njegova telesna temperatura trpi ovaj napad. Kada počne da se zaista snižava, biće
prekasno. Neće imati dovoljno snage da izroni kroz studenu vodu, a kamoli da povuče Alefa za
sobom.
Bez svetlosti nije mogao da odredi pravac. Born je bio izvrstan ronilac i znao je koliko je
lako, čak i profesionalnim roniocima, da se dezorijentišu tokom noći, ili kada nepovoljni uslovi,
na primer azotna omamljenost, počnu da utiču na njih. Ekstremna hladnoća bila je još jedna
ozbiljna opasnost koja je mogla da uspori mozak i dovede do donošenja pogrešnih odluka. Ovako
duboko u ledenoj vodi, pogrešne odluke su pogubne.
Bornu su pluća pucala, nije više osećao nožne prste, a prsti na rukama kao da su mu
zadebljali i nisu ga slušali. Dok mu je u glavi tutnjalo, još jednom se očajnički odgurnuo naniže,
napipao Alefov okovratnik i povukao ga nagore. Okrenuvši telo na drugu stranu, počeo je
ritmičnu da maše nogama, pokušavajući da zadrži mozak zauzet sadašnjicom, čak i kada su
treptaji iskustva kada se skoro utopio, što je izazvalo amneziju, blesnuli kroz njegovu svest.
Bilo mu je sve teže da se zadrži u sadašnjosti, da natera telo da nastavi kretanje punom
snagom, a pogotovo da postigne punu efikasnost Nije imao kuda da ode na Mediteranu, samo što
ovo nije bio Mediteran, nalazio se daleko, daleko od njega na severu. Ali neka vrsta mirne toplote
ga je polako obuzela, ogromna letargija, čak i dok su njegove noge nastavljale da rade, čak i dok
je nastavljao da čvrsto steže Alefa. Ali ako mu je bilo toplo, zar se nije nalazio u Mediteranu?
Mora da jeste. Bio je pogođen, bačen s palube pored marseljske obale i sada... Sada je video
samog sebe kako se skriva u gustim senkama krošnji prašumskog rastinja, Stajao je iza čoveka
koji je klečao na Zemlji, ruku vezanih iza leđa. Video je sebe kako steže vojnički pištolj kalibra
45 mm, video je kako naslanja cev čoveku na lobanju, video je kako povlači okidač. I video je
Džejsona Borna kako pada na šumsko tlo, mrtav...
Želeo je da krikne. Ledeni drhtaj mu je kliznuo niz kičmu i on se izvio napred pa nazad,
kao da pokušava da se oslobodi košmarne slike. Zatim je podigao pogled i video svetliju mrlju u
beskrajnoj tami - izlaz!
Spustivši pogled, video je Alefovo ukočeno pobelelo lice, i taj prizor ga je naelektrisao,
raspršio njegovu letargiju, njegovo klizanje u košmarnu vodenu pustoš. Zamahujući s
obnovljenom snagom, video je kako se svetla mrlja proširuje, postajući sve svetlija i svetlija dok
nije izronio na površinu, žudno uvlačeći vazduh u pluća koja su gorela od bola. Čvršće je stegnuo
Alefa dok je onesvešćeni čovek postajao sve teži što ga je više izvlačio iz vode..
Ali Born i dalje nije razmišljao jasno, i s vremena na vreme Alefovo telo bi ponovo
počelo da klizi nazad u tamu, sve dok se Born polako is bolom nije izvukao iz vode, a onda
okrenuo, koristeći svu snagu. Centimetar po centimetar, izvukao je Alefa iz vode, vukući ga prvo
za okovratnik, zatim ga uhvativši ispod ruku, i najzad ga je uhvatio za opasač pa ga sasvim
izvukao na led.
Tada je i on bio gotov. Hladnoća i užas odavno potisnutih uspomena iscrpli su mu svu
energiju. Pao je na leđa i usredsredio se na disanje, iako je neki glasić u zadnjem delu njegove
glave vrištao na njega da pronađe sklonište, da se oslobodi mokre odeće pre nego što mu se
zaledi na telu.
Tada je senka pala preko njega, i on je podigao pogled i video čoveka kako se nadnosi
nad njim. Držao je pištolj u ruci spuštenoj niz bok. Snajperista? Gde mu je onda puška? Ostavio
ju je tamo u šumi? Bornov zamagljeni um nije mogao jasno da razmišlja.
„Nema potrebe da se predstavljaš, Borne“, rekao je čovek spuštajući se na kolena. „Znam
ko si.“
Nacerio se prislanjajući cev pištolja na Bornovu slepoočnicu. Born je pokušao da podigne
ruku, ali odeća mu je već bila delimično zaleđena i sputavala mu pokrete kao teški oklop. Prsti
kao da su mu bili ukočeni od hladnoće.
Otkočivši pištolj, čovek reče: „Šteta što nemamo vremena da se upoznamo.”
Prasak hica iz pištolja odjeknuo je preko jezera, ponavljajući se kao grozničavi povik.
Šačica galebova se podigla, uplašeno gačući, u nebo izbrazdano teškim oblacima.

„Ne mogu da provalim nijedno od njih dvoje.”

„Šta, dođavola, to Znači?”, reče predsednik. „Ti predstavljaš moje oči i uši u Tredstounu.”
Dik Ričards je prebacio jednu nogu preko druge. „Meni izgleda da koren vašeg problema
nije u Marksu i Murovoj, nego u sekretaru Hendriksu.”
Predsednik se zagledao u njega preko svog radnog stola. U Ovalnom kabinetu vladala je
potpuna tišina; čak su i povremeni topot koraka, zvonjava telefona i glasovi raznih sekretara i
asistenata bili prigušeni, kao da dopiru iz velike daljine, a ne odmah s druge strane vrata.
„Ne treba ti da mi govoriš u čemu je moj problem, Ričardse.”
„Ne, gospodine, naravno da ne. Ipak, Tredstoun je Hendriksovo čedo.”
Predsednik je podigao obrve. „Šta hoćeš da kažeš?”
„Marks i Murova primaju naređenja od njega.”
Predsednik se okrenuo u stolici i zagledao kroz prozor. „Šta si otkrio o njima?”
Ričardsu je trebalo malo vremena da uobliči svoje misli. „Oboje su pametni - dovoljno
pametni da me drže na distanci. Međutim, njihova greška je u tome što misle da je zadatak koji su
mi dali puki izmišljeni posao.”
Predsednik se ponovo okrenuo u stolici i natmureno pogledao u svog doušnika. „Šta to
znači?”
„Da li ste znali da je identitet Džejsona Borna smislilo osoblje Tredstouna?”
„Ričardse, danas gadno iskušavaš moje strpljenje.”
„Međutim, Džejson Born je bio i stvaran čovek On je bio plaćenik i avanturista koji je
ubijen jer je izdao svoju jedinicu.”
Predsednik se još više namrštio. „Ta informacija je najstrože zaštićena, u našoj arhivi.
Kako si, dođavola, došao do nje?“
Na trenutak se Ričards pitao da li je, toliko se trudeći da iznese svoj zaključak, preterao u
revnosti. „Ne postoji curenje informacija, ako ste na to mislili. Arhivar je zatražio od mene da
napravim novi algoritam najvišeg prioriteta za sve podatke u arhivu, za zatvaranje svih rupa u
sistemu zaštite.” Odmahnuo je rukom da umanji važnost svog objašnjenja, koje je bilo istinito
samo na površini. Svakako nije želeo da bilo ko zaviri ispod te površine. „Suština je u tome da
sam napredovao u otkrivanju da li je Duh koji Obasjava Put stvaran ili izmišljen. Ono što mogu
da vam kažem je da za uticaj koji se njemu pripisuje ne može da bude odgovoran samo jedan
čovek.”
Predsednik se uspravio u svojoj stolici. „Slušaj, Ričardse, ti ne razumeš u čemu je stvar.”
 „Najverovatnije je da je taj Nikodemo spoj više ljudi.”
„Jebeš Nikodema!”, grubo je rekao predsednik. „Ja nisam zainteresovan za njega; to je
Hendriksov bauk. Ono što mene zanima su Piter Marks i Soraja Mur.”
Ričards je odmahnuo glavom. „Ne razumem.”
„Soraja Mur je bila odmetnuti agent CIA; sada su oboje odmetnuti direktori Tredstouna.”
„Oni svakako ne predstavljaju bezbednosni rizik. Ja još uvek ne...”
„Oboje su bliski s Džejsonom Bornom, budalo! Njegov otrovni uticaj čini ih
nepouzdanim!” Predsednik je izgledao podjednako šokirano zbog žestine ove izjave kao i sam
Ričards. Zadobovao je prstima po stolu, zatim duboko udahnuo pa polako ispustio vazduh. Kada
je nastavio da govori, glas mu je bio normalniji. „Murova i Marks su bliski s Bornom, što znači
da mora da su u kontaktu s njim.”
Ričardsu je trebao trenutak da se presabere. „Vi zapravo tražite Borna.”
„A šta misliš, zašto sam te poslao u Tredstoun, Ričardse? Born nije podvrgnut nikakvim
pravilima ni propisima. On radi šta god poželi. Ne mogu to da trpim.”
„Čuo sam da nam je u prošlosti pomogao.”
Predsednik je silovito odmahnuo rukom. „Te glasine su možda tačne, a možda i nisu,
Ričardse. Ono na šta se te glasine ne odnose jeste Bornov vlastiti plan, a veruj mi, on ga ima.
Hoću da znam koji je to plan. Svako ko je tako daleko na ivici, van naše kontrole, ne predstavlja
samo bezbednosni rizik, nego i potencijalnu opasnost za programe naše politike u inostranstvu. A
pri tome čak i ne uzimam u obzir njegovo nestabilno mentalno stanje. On pati od amnezije, za
ime božje! Ko, dođavola, zna šta će sledeće uraditi. Ne!“ Energično je odmahnuo glavom.
„Moramo da se pobrinemo za njega, jednom zauvek. Direktni pristup nije delovao. Nikada ga
nećemo pronaći na taj način. A pokušaji da ga pratimo su školski primer uzaludnog posla. Osim
toga, Hendriks ne deli moju zabrinutost, tako da on ne ulazi u ovaj plan.”
Ti i sekretar Hendriks se ne slažete, pomislio je Ričards. Hendriks toleriše razmišljanje
van šablona; ti to očigledno ne trpiš. Odjednom je shvatio da očajnički želi da bude na
pobedničkoj strani. Bar jednom u životu.
Predsednik je naglo ustao i prišao zastavi SAD, koja je polusklopljena visila sa strane
njegovog prozora zaklonjenog zavesama. „Zaboravi na Nikodema. On je u najboljem slučaju
dimna zavesa, a još verovatnije pogrešna informacija, privid koji stvaraju naši neprijatelji da bi
nas naterali da se vrtimo ukrug. Da li me sada shvataš?”
„Da gospodine, ali ne mogu jednostavno da prekinem potragu za Nikodemom. Direktori
će postati sumnjičavi.”
„Onda nastavi da njuškaš po internetu taman toliko da odagnaš njihove sumnje. A
usredsredi se na nalaženje Borna.”
Sada je njegov plan da navede Pitera i Soraju da mu veruju tako što će uspešno dovršiti
zadatak koji su mu dali bio uništen. Postajao je sve više kivan zbog načina na koji se predsednik
ophodio prema njemu. Zar on ne bi trebalo da bude predsednikov zlatni dečko? Zar ga
predsednik lično nije izvukao iz NSA zbog ovog specijalnog zadatka? A sad kad je otkrio da ga
je predsednik lagao o pravoj prirodi zadatka, užasno se naljutio. Jebeš to, pomislio je. Sada smo u
situaciji da svako radi za sebe.
Ali opet, pomislio je, zajedljivo se smejući u sebi, uvek je i bilo tako. Ostatak sastanka nije
skidao osmeh s lica, povremeno je klimao glavom, i davao sve prikladne odgovore. Istinu
govoreći, uopšte ga više nije slušao. Već je u glavi stvarao novu strategiju, od koje će koristi
imati samo on. Prekorevao je sebe što ranije nije razmišljao na taj način.
 Kada se vratio u Tredstoun, Ričards je otišao pravo u kancelariju Pitera Marksa, ali tamo
je zatekao Soraju Mur kako sedi za Marksovim radnim stolom i radi na njegovom kompjuteru.
Ovo je i iznenadilo i uznemirilo Ričardsa, i ponovo je čuo odjek predsednikove tvrdnje da ovo
dvoje imaju odmetničke i nepokorne ličnosti, Čak i za posao, nije se s odobravanjem gledalo na
korišćenje tuđeg kompjutera; a u tajnim službama to je bilo nečuveno ponašanje, Mogao je da
uvidi zašto su njih dvoje održavali svoju vezu s Bornom.
Soraja je podigla pogled kada se on s oklevanjem zaustavio na pragu. „Da? O čemu se
radi, Ričardse?”
„Ja... Tražio sam direktora Marksa.”
„A umesto njega pronašao si mene.” Dala mu je znak rukom. „Smesti se. Šta imaš na
umu?”
Ponovno oklevanje, mada samo trenutno, razjasnilo je Ričardsu koliko se oseća
ugroženim zbog nje. Istinu govoreći, nikada nije sreo ženu ni izbliza sličnu njoj, a to je izazivalo
duboku nelagodu.
Soraja je uzdahnula. „Sedi. Odmah.”
Spustio Se na ivicu stolice. Njegova fizička nelagoda odražavala je njegovu emotivnu
uznemirenost.
„Hoćeš li reći nešto ili Ćeš samo sedeti tu kao žabac na panju?”
On ju je posmatrao, i dalje zabrinut. Tek tad se prisetio da u ruci steže fasciklu s
materijalom koji je prikazivao njegov dosadašnji napredak u pronalaženju istine o Nikodemu.
Spustio je fasciklu na Marksov sto i gurnuo je prema njoj. Bilo mu je čudno što ona nije
pomenula šta radi u kancelariji svog kolege, koristeći se njegovim kompjuterom. Da li je imala
lozinku njegovog naloga? Svi u Tredstounu su imali lične šifre na službenim računarima. Za
laptopove je bila potrebna druga šifra, a treća za najnovije modele tableta.
Shvatio je da Soraja zuri u njega krupnim vlažnim očima. To što je bila lepa i veoma
poželjna, uz to i moćna, neizrecivo ga je ljutilo. Uzela je fasciklu i otvorila je, ne skidajući pogled
sa njega.
„Staje ovo?”
Ovo neočekivano pitanje ga je iznerviralo. Zašto ga je postavila kada bi joj jedan
jednostavan pogled na materijal dao odgovor?
Oštro je udahnuo. „Ostvario sam izvestan napredak na zadatku koji ste mi vi i direktor
Marks dali.”
„Nastavi.”
Zašto nije spustila pogled? Ričards je potisnuo to dosadno pitanje u stranu i nastavio:
„Ako pogledate odštampani tekst...”
„Kopija materijala je potpuno van konteksta i bez značaja”, rekla je ona. „Volela bih da
čujem ono što si otkrio iskazano tvojim rečima.”
Dakle to je to, pomislio je on. Nakašljao se i nastavio da govori: „Sve je jasnije da osoba
po imenu Nikodemo kao takva ne postoji. I više je nego verovatno da je reč o lukavoj
izmišljotini, kao i Bornov identitet.”
„Sve je jasnije, i više nego verovatno?”, ponovila je Soraja, ne hvatajući se na mamac.
„Te fraze mi se ne sviđaju. Nisu činjenične; nemaju težina”
„Sada radim na prečišćavanju teksta”, rekao je Ričards, pitajući se kako da je navede da
govori o Bornu.
„Ne, ne radiš; sediš ovde i pričaš sa mnom.” Soraja je nakrivila glava „Reci mi, Ričardse,
zašto si s ovim došao Piteru, a ne meni?”
 Nagazne mine, pomislio je Ričards. Ona svuda postavlja nagazne mine. Moram da se
krećem vrlo obazrivo i ne odam da znam šta smera. Mogao je da kaže kako mu je Marks rekao da
je dao direktorici Mur nekoliko slobodnih dana, ali to, strogo gledano, nije bila istina. On je to
samo načuo. Možda bi bolje bilo reći da je prisluškivao. Nije sebi mogao priuštiti da ga Uhvati u
laži, pa čak ni u poluistini. „Moj prvi kontakt ovde bio je direktor Marks. Radio sam s njim
nekoliko nedelja, manje ili više drugarski, pre nego što ste vi došli, a onda...” Zaćutao je i slegnuo
ramenima. Ona je vrlo dobro znala kako parališuće deluje na njega, odnoseći se prema njemu kao
prema crvu u jabuci.
„Shvatam“ Soraja je spustila nepročitanu fasciklu, preplela prste i zavalila se u Marksovoj
fotelji. „Dakle, ulažeš prigovor protiv mene, da li je to posredi?”
Smesta je uviđeo svoju grešku i opsovao u sebi. Mogao je da oseti da bi svako poricanje s
njegove strane samo pogoršalo stvari. Sada je već mogao da zaključi da ona prezire svaki oblik
slabosti, bila ona tek prividna ili stvarna. „Direktorka, dajte mi trenutak daše saberem i povučem
svoje nesmotrene reči.” Dopustio je sebi kratak osećaj olakšanja opazivši treptaj smeška na
njenom lica „Imam tvrdu kožu. Nisam je imao, ali znate kako je u NSA.”
„Znam li?”
„M. Erol Danciger, sadašnji direktor CIA, obučen je u NSA, tako da bih rekao da vi to
znate bolje od većine drugih.”
„Za vreme koje ste proveli u NSA, da li ste stekli neko mišljenje p direktoru Dancigeru?”
„On je kreten, po mom skromnom mišljenju.” Odgovor ju je, izgleda, zadovoljio i on
natera sebe da se opusti. „Ako me je moja služba u NSA ičemu naučila, naučila me je činjenici da
moram da očvrsnem kako bih opstao. Što sve znači da je način na koji se odnosite prema meni
samo vaša stvar.”
„Hvala ti.”
Primetivši njen oštar i zajedljiv ton, on reče: „Moj posao je da na najbolji način primenim
svoje sposobnosti u skladu s bilo kojim naređenjem koje mi date.”
„A ne s bilo kojim naređenjem koje ti da predsednik?”
„Shvatam da mi ne verujete. Iskreno, na vašem mestu bih i ja osećao isto.”
„Zašto te je, dođavola, predsednik uopšte uvalio nama?”
„U prošlosti je bilo previše skretanja i nazadovanja unutar organizacija za tajne operacije.
Tražio je od mene da nadzirem...”
„Da nas špijuniraš.”
„Ako ćemo iskreno, ne verujem da je neprijateljski nastrojen prema vama.”
„A kakav je onda?”
„Samo je oprezan, pretpostavljam da je to najbolji opis.”
Soraja se lukavo osmehnula. „A ti se slažeš s njim, rekla bih.”
„Valjda jesam, pre nego što sam došao ovamo. Ali sada, kad vidim šta Tredstoun radi...”
Dopustio je da kratko ćutanje naglasi ovu izjavu.
„Sva sam se pretvorila u uho.”
„A ja dajem sve od sebe da steknem vaše poverenje.”
„Hm-hm.“
„Što dublje ulazim u zadatak s Nikodemom, on postaje sve zamršeniji. Najzad sam došao
do zaključka da je ta zamršenost, koja se ispoljava u svakom pravcu istrage koji preduzmem,
pažljivo osmišljena.”
„Ništa ne bi pobudilo toliku sumnju kao to kada bi lako pronašao Nikodema.”
„Baš tako! Naravno, to mi je prvo palo na pamet dok sam se probijao kroz prve slojeve
informacija. Ali, kao što ćete videti u dosijeu, ovo je nešto više od hakerske zavrzlame. To je
prokleti Gordijev čvor. Što više odmotavam jednu nit, čvor se sve više zateže.”
„Zar to jednostavno nije izvanredno obezbeđenje?”
„Ne”, rekao je Ričards. „To je dvostruki zaklon “
„Što znači?”
„Taj Gordijev čvor smišljen je da deluje kao izvanredno obezbeđenje, da bi bolje zavarao
stručne hakere koji su, za razliku od mene, u srcu teoretičari zavere. Ali to je zapravo obična
budalaština. Gordijev čvor je delo nekog zlog genija - buka i bes koji ništa ne znače.”
„Dakle, ti mi govoriš - šta? Da Nikodemo ne postoji?”
„Ne onako kao što smo vi i ja obučeni da mislimo o njemu - a možda i uopšte.”
„U redu.” Soraja je raširila ruke. „Recimo da si u pravu.”
„Ja jesam u pravu.”
„Ko je onda, dođavola, vlasnik Kor enerdžija?”
Ričards je zatreptao. „Izvinjavam se?”
„Iz pouzdanih izvora znam da je Nikodemo povezan s Kor enerdžijem.”
„Gde ste to čuli? Tom Brik je generalni direktor Kor enerdžija.”
Soraja je čula za Kor enerdži i Nikodema od Džejsona Borna, s kojim je, prema odavno
postignutom dogovoru, održavala povremenu telefonsku vezu, ali nije nameravala da to kaže
Ričardsu. „Sudeći prema informacijama iz tog izvora, Kor enerdži ima čitavu gomilu prikrivenih
poslušnika koji kupuju rudnike i energetske firme širom sveta, sklapajući ugovore u koje Tom
Brik ili bilo koji drugi legitimni direktor ne može da dirne ni štapom od petnaest metara. Ako,
kao što ti tvrdiš, Nikodemo ne postoji, ko onda, dođavola, sklapa te korumpirane ugovore?”
„Ja... još ne znam.”
„Kao ni ja, iako sam dala sve od sebe da to otkrijem, dođavola!” Zatvorila je fasciklu i
gurnula je preko stola nazad njemu. „Vraćaj se u rudnike soli, Ričardse. Ako želiš da me
impresioniraš, iskopaj mi neke korisne informacije.”

Vreo mlaz krvi zapljusnuo je Bornovo lice dok je prasak pištolja odjekivao u njegovim
ušima. Bespomoćno je zurio naviše, u revolveraševo zapanjeno lice. Trenutak kasnije,
revolveraševe oči su se zastaklile i on se preturio postrance.
Druga senka je prošla kroz Bornovo vidno polje. Okrenuo je glavu i video drugu figuru s
pištoljem u ruci. Sunčeva svetlost skrivala je figuru, ona nije bila ništa više od siluete. Zatim je
sunce kliznulo iza oblaka koji su lebdeli po nebu, i kada je figura klekla pored njega, Born je
prepoznao njeno lice.
„Rebeka“, rekao je.
Ona se osmehnula. „Dobro došao nazad među žive. Borne!” Pokušavši da se pokrene,
zapucketao je kao pukotina u ledenom bregu. Obrnuvši svoj glok u ruci, upotrebila je dršku da
polomi sloj leda koji je pretvorio njegove pantalone i jaknu u oklop.
„Bolje da svučemo ove stvari sa tebe pre nego što ti se trajno zalepe za kožu.” Dok je
skidala led, rekla je: „Dobro je ponovo videti te. Nikada ti nisam zahvalila što si mi spasao
život.”
„Sve to ide u radni staž”, rekao je Born sada. „Da li je Alef dobro?” Ona se namrštila.
„Ko?“
„Čovek pored mene. Izvukao sam ga iz vode pre nekoliko dana.”
„O, misliš na Manfreda Vivinga.” Pogledala je s Bornove leve strane. „On je dobro. Ali
moram i njega da sklonim u zatvoren prostor.”
 Bornu je počeo da se vraća osećaj u udovima i mogao je da ih pokrene, ali mu je i dalje
bilo jezivo hladno. Da bi sprečio cvokotanje zuba, rekao je: „Kako to da ga poznaješ? Otkud ti
ovde?”
„Jurila sam ga već nedeljama, celim putem od Libana.” Nasmejala se. „Sećaš se Libana,
Borne, zar ne?”
„Kako je pukovnik Ben David?”
„Ljut kao medved nateran na drvo.”
„Odlično.”
„Mrzi te iz dna duše.”
„Još bolje.”
Suvo se osmehnuvši, pomogla mu je da se uspravi u sedeći položaj. „Moram obojicu da
vas zagrejem.”
On se okrenuo i pogledao čoveka koji je ležao u lokvi sopstvene krvi. „A ko je, dođavola,
ovo?”
„Ime mu je Zeev Stal. Radio je za Arija ben Davida.”
Born ju je pogledao. „Ubila si jednog od svojih?”
„Duga je to priča.” Klimnula je glavom prema Manfredu Vivingu. „Bolje je da krenemo.”
Jetko mu se osmehnula. „Za tebe ne znam, ali on je i previše vredan da dopustim da se smrzne do
smrti.”

Piter Marks je sedeo u svojim neobeleženim kolima i sa uživanjem jeo snikers. Toliko je
mrzeo nadzor iz kola da je jedini način da ga izdrži bio da sebe stalno snabdeva nekim
poslasticama. Pošto je dan bio izuzetno topao i prijatan, stalno je držao spuštene prozore, udišući
vazduh s mirisom predstojećeg proleća. Dok je čekao, ponovo je slušao važan isečak snimka iz
svoje kancelarije:
Soraja: Iz pouzdanih izvora znam da je Nikodemo povezan sa Kor enerdžijem.
Ričards: Gde ste to čuli?
Piter je zadovoljno klimnuo glavom. Morao je to da prepusti Soraji. Ona je bila jebeni
stručnjak. Kada je tek iznela obris svog plana, nameravao je da se sam suoči s Ričardsom, ali ona
se jasno opredelila za drugu varijantu. Kao prvo, on neće očekivati da vidi mene u kancelariji, a
kamoli kako sedim za tvojim radnim stolom, rekla je ona. Kao drugo, vidim da mu izazivam
nervozu. Ne zna da li da me pljune ili da me pozove da izađemo. Kada me pogleda, mogu da
vidim vrelinu u njegovim očima. Mogu to upotrebiti da ga uzdrmam. Kako se ispostavilo,
izvanredno je napravila psihološki profil Dika Ričardsa.
Pojevši poslednji slasni zalogaj snikersa, Piter je pogledao u sat na instrument-tabli.
Petnaest minuta je otkako se improvizovani sastanak u njegovoj kancelariji završio. Neki pokretu
ulazu u zgradu Tredstouna naterao ga je da podigne pogled. Pun pogodak! Pojavio se Ričards,
žurno silazeći niz stepenice, a zatim je skrenuo levo na parking s čuvarom i sistemom
elektronskog nadzora.
Piter ga je gledao kako ulazi u svoja kola, pokreće motor i odvozi se. Ubacivši auto u
brzinu, Piter se uključio u saobraćaj, ostavljajući jedno vozilo između svog i Ričardsovog.
Očekivao je da Ričards krene preko mosta Ki u Vašington, ali je on krenuo drugim putem,
prolazeći kroz predgrađe Arlington, u zatalasana brda Virdžinije, tako bujno Zelena u proleće i
leto, vatrenih i jarkih boja u jesen, a sada smeđa, usnula u zimskoj hladnoći.
Isključivši se s auto-puta, prošli su kroz mirna sela i otmena stambena naselja, međusobno
razdvojena prostranim parkovima i drvoredima koji su razdvajali terene za tenis i golf.
Na starom Blekfrajar Pajku počeli su da se uspinju, a zatim se spustili u široku dolinu. Put
je ponovo počeo da se uspinje, prelazeći preko jednog brda, i Piter je pomislio: Stvarno? Da li si
se tamo zaputio?
U pozadini, s leve strane, mogao je da razazna debele zidove od cigle Blekfrajara,
najstarijeg i još uvek najekskluzivnijeg kantri kluba u okolini, koji je tendenciozno nadmašivao
grupicu više miliona dolara vrednih takmaca izgrađenih u prethodnim decenijama. Blekfrajar je u
svoje članstvo primao samo najmoćnije političare, lobiste, predstavnike medija, uticajne trgovce i
advokate, na čelu sa, razume se, predsednikom i potpredsednikom države.
Soraja: Iz pouzdanih izvora znam da je Nikodemo povezan sa Kor enerdžijem.
Ričards: Gde ste to čuli?
Piter je ponovo pustio snimak razgovora, premišljajući o pitanju koje mora da je toliko
uzdrmalo Dika Ričardsa. Gde ste to čuli? Pitanje ga je odalo. On je već znao za Kor enerdži, ali
nije odavao tu informaciju. Piter ga je pratio da otkrije zašto. Soraja je rekla da je Born bio čvrsto
ubeđen u povezanost Nikodema i Kor enerdžija. Iz Piterovog sadašnjeg ugla gledanja, izgledalo
je da je bio potpuno u pravu. Kao i obično.
Ričardsova kola su skrenula na prilazni put, zaustavila se pored stražarske kućice, koja je
stajala zlokobno kao neka vojna predstraža tik ispred kapije, zatvorene za sve nepozvane 1
neupućene posetioce.
Piter nije bio član Blekfrajara, a klub ga ionako ne bi primio. Bez obzira na to, morao je
da uđe unutra. Pokazivanje isprava čuvarima nije dolazilo u obzir; mogao bi isto tako i da objavi
svoj dolazak megafonom.
Odvezao se dalje dok nije izmakao van domašaja pogleda iz stražarske kućice, pa skrenuo
s puta na uski pokošeni travnjak, koji je razdvajao spoljašnji zid od asfalta. Zid od cigle je bio
debeo, a na njegovom vrhu nalazila se široka ukrasna betonska traka, u koju su u pravilnim
razmacima bili usađeni šiljci od kovanog gvožđa, s vrhovima u obliku ljiljana.
Piter je izašao iz kola i popeo se na njihov krov, a odatle se uspentrao na betonski vrh
zida. Okrenuo se postrance kako bi se provukao između šiljaka pa skočio dole na drugu stranu,
spustivši se u čučanj iza kanadskog bagrema s dugačkim i tankim granama, drveta koje je prvo
cvetalo na kraju zime i tako predstavljalo vesnika proleća.
Našavši se unutar Blekfrajara, osetio se izuzetno nelagodno. Bilo je to mesto na kome nije
želeo da se nalazi, i koje je duboko usađeni prezir njegovih članova prema ljudima kao što je on
činio neprijateljskom i tuđom teritorijom.
Te misli su mu prolazile kroz glavu dok se uspravljao i kretao nazad prema mestu gde je
Ričards ušao kolima. Prošavši pored većeg broja rekreativnih igrača tenisa, koji su izlazili sa
zimskih terena, skoro odmah je spazio kola, što je predstavljalo olakšanje; izgledalo je da su
zadržana kod stražarske kućice, verovatno zato što Ričards nije bio član kluba i predsednik ga
nije očekivao.
Bio je blizu klupske prodavnice sportske opreme. Kola za golf stajala su poredana u
urednim nizovima, i stajala zaludna dok prvi dašak proleča ne izmami igrače napolje. Piter je seo
u jedna od njih pa naglo pokrenuo motor i izravnao ih s Ričardsovun kolima dok se polako vozio
niz vijugavi put s dve trake, koji je delio kantri klub na dva dela, Kada se uverio da se Ričards
uputio prema klupskoj dvospratnici u kolonijalnom stilu, skrenuo je s puta i krenuo prečicom do
pošljunčanog pojasa tla, koji je okruživao zgradu kao odbrambeni šanac. Iskočivši iz kola,
krupnim korakom je ušao u klupsku zgradu, povremeno klimajući glavom retkim članovima koji
bi pogledali u njegovom pravcu.
Iznutra je klupska zgrada izgledala manje-više kao što se i moglo očekivati: velike
prostorije s drvenim gredama na plafonu i kristalnim lusterima, muževne i masivne fotelje i sofe
u velikom salonu koji se otvarao prema trpezariji s leve strane. Pravo napred, kroz niz ogromnih
francuskih vrata, iz velikog salona izlazilo se na ogromnu.verandu punu skupih stolica od trske,
staklenih stolova i uniformisanih konobara koji su raznosili koktele, džin, tonik i slatku travaricu
od nane opuštenim članovima kluba, zauzetim razgovorom o stanju svojih akcija na berzi, svojim
bentlijima i svojim sudskim ročištima. Prezasićena atmosfera skoro je naterala Pitera da se
zagrcne.
Video je kako Ričards žurno ulazi i staje u senku palme u saksiji, kao u sceni iz nekog
jeftinog filma sa Sidnijem Grinstritom iz četrdesetih godina. Osvrnuvši se po velikoj prostoriji,
Piter nije video predsednika, niti je mogao da primeti ijednog od agenata tajne službe, koji bi, da
su bili tu, bili diskretno raspoređeni svuda unaokolo, i govorili u mikrofone skrivene u
manžetnama uštirkanih belih košulja.
Pokrenuo se da zadrži Ričardsa u vidnom polju i bio nagrađen time što je video svoju
metu kako se uputila prema grupici tapaciranih naslonjača. Seo je u jednu od njih, okrenut licem
prema čoveku čiji se potiljak samo delimično video. Imao je srebmasto belu kosu, ali to je bilo
sve što je Piter mogao da primeti ša svog mesta. Nastavio je da se kreće po rubu velike prostorije
u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, ali baš kad je osoba, zbog koje je Ričards došao
čak ovamo da bi je video, trebalo da se pojavi iza naslona stolice u kojoj je sedela, neko je
potapšao Pitera po ramenu. Okrenuvši se, video je čeličnosive oči koje su netremice gledale u
njegove; uski nos i tanke usne ispod njega nisu pokazivali ni traga prijateljskog stava, a pogotovo
duhovitosti. Kada je Piter pokušao da se izmakne, čovek mu je zabio nešto oštro u bok - vrh
skakavca.
„Atmosfera je za tebe ovde otrovna”, rekao je čovek. Imao je tamnu kosu, dugu i zalizanu
unazad. Teško da je to bio neki pomodni vašingtonski stil. U njegovom engleskom osećao se blag
akcenat koji Piter na trenutak nije mogao da prepozna. „Hajde da izađemo napolje, hoćemo li?“
„Radije ne bih”, rekao je Piter, a onda se trgnuo kada je vrh noža prosekao kroz odeću i
bocnuo mu kožu.
Čeličnosive oči su postale ledene. „Plašim se da nemaš izbora.”
 6

„Uvek postoje dve strane priče”, rekla je Rebeka.

„Osim kada”, rekao je Born, „postoje tri - ili četiri.”
Ona se osmehnula. „Popij svoj grog dok je vruć.”
Born je, u čistoj odeći, klečao pored vatre i zurio u Alefa - ili, kako je Rebeka rekla,
Manfreda Vivinga. Viving je ležao na dušeku koji je Rebeka dovukla iz rezervne spavaće sobe i
položila ga pored vatre. Rasekla je njegovu smrznutu odeću brzo i profesionalno, kao što je
uradila i s Bornovom. Zatim mu je obukla košulju i pantalone, koje je izvadila iz velikog ormara
od kedrovine pored kreveta, na kome je ona spavala, a zatim ga umotala u Šareno vuneno ćebe.
On je disao normalno, ali je bio u nesvesti sve vreme otkako ga je Born izvukao iz vode po drugi
put. Pre nego što su otišli sa zaleđenog jezera, Rebeka je otkotrljala Zeeva u mračnu i ledenu
vodu. Potonuo je brzo kao da je nosio ronilački pojas s olovom.
„Trebalo bi da ga odvedemo u bolnicu.”
Rebeka je sela skrštenih nogu pored Borna. „To ne bi bilo pametno.”
„Bar me pusti da pozovem svog prijatelja u Stokholmu. On može da pošalje...”
„Ne.” Rekla je to odlučno, bez straha ili kajanja. Ona je ovde bila glavna, i znala je to.
Born je otpio veliki gutljaj vrućeg groga. U piću je bilo dosta travarice koja mu je pekla
grlo i stomak. Trenutno zagrevanje. Želeo je da može da sipa malo pića i Vivingu u grlo.
„Možemo ga izgubiti”
„Dala sam mu antibiotike.” Nagnuvši se napred, odmotala je ćebe s donje polovine
njegovog tela. „Možda će morati da mu se odstrani nekoliko nožnih prstiju.”
„A ko će to da uradi?”
„Ja ću.” Ponovo je umotala Vivinga u ćebe, pa usmerila pažnju na njega. „Moram da ga
održim u životu, to je od ogromne važnosti za mene.”
„Nameravao sam da te pitam u vezi s tim.”
Nalazili su se u ribarskoj kolibi nadomak obale. Rebeka ju je iznajmila na mesec dana, i
platila je nečuveno mnogo kako bi obezbedila vlasnikovo ćutanje, kao i njegovu velikodušnost.
On je svakog dana punio frižider i ostavu namirnicama, nameštao krevet i meo pod. Ni njegova
žena ni deca uopšte nisu znali za nju. To nije sprečilo Zeeva da je pronađe, a svakako neće
sprečiti ni Vavilonca.
„Ne možemo ostati ovde dugo”, rekla je, dajući mu tanjir s hlebom, sirom i hladnim
mesom. „Samo onoliko koliko bude potrebno da se oporaviš.”
„A Viving?”
„Njemu će trebati više vremena.” Pogledala ga je skoro čežnjivo. „Ali ako budemo čekali
da se osvesti, velike su šanse da ćemo sve troje biti mrtvi.”
Born je gledao u nju dok je jeo. Bio je gladan kao vuk. „Ko dolazi?”
„Ben David je poslao nekog. Ako je verovati Zeevovim rečima, on je već na putu
ovamo.”
„Vidim koliko si verovala Zeevu”, rekao je on, skoro iskapivši svoju šolju.
Ona se hladno zakikotala. „Tako je. Zeev je bio užasan lažov.” Podigla je kažiprst. „Ali
jedini logičan zaključak je da Ben David jeste poslao nekoga na mene - i na tebe. A to je zapravo
Vavilonac, dakle, najbolji koga Mosad ima.”
Born je pojeo još nekoliko zalogaja, neko vreme razmišljajući o ovome. „Šta je Zeev
hteo?”
„Rekao je da hoće da mi pomogne, ali od početka sam sumnjala da mu je stvarni plan da
dođe do Vivinga. Ja sam mislila da je on mrtav, ali...” Odmahnula je glavom. „Zabrljala sam,
Džejsone. Viving je bežao i ja sam pucala u njega. Ciljala sam u rame.”
„Promašila si.” Born je obrisao usta i pogledao u onesvešćenog. „Ja sam ga izvukao iz
vode. Doveo sam ga nazad ovamo jer sam mislio da bi to moglo da mu pokrene pamćenje.”
Rebeka je naglo podigla glavu, a pogled joj se zažario. „Kako to misliš?”
„Hitac koji si ispalila okrznuo ga je po glavi. To, i šok od pada u vodu, gde se skoro
smrzao do smrti, uzrokovali su amneziju.”
„Amneziju?” Rebeka je izgledala zapanjeno. „Bože moj, koliko... koliko jaku?”
„On se ne seća ničega, čak ni svog imena.” Born je spustio šolju. Stresao se od toplote.
„Setio se jezera, i kako je trčao preko njega. Mislim da je počeo da se priseća kako si ga jurila, ali
je tad Zeev zapucao.”
Pogledao je u nju. „Ako je Zeev želeo da ga pronađe, zašto je pokušao da ga ubije?”
„To je pitanje koje sam i sama postavila.”
„Da li mu je možda to sve vreme i bio cilj?“
Ona se namrštila polako klimajući glavom. „To je moguće, da. Ali opet, ja sam postavila
sve figure na šahovskoj tabli na pogrešna mesta. Odanost mnogih je dovedena u pitanje.”
„Ali ti moraš znati da je to istina. Morala si videti ono što sam i ja video u Dar el Amaru.”
Treptaj straha preleteo je preko njenog lica. „Dakle, ti si video...”
„Kada sam poleteo, kada sam izbegao raketu i njenu eksploziju, preleteo sam preko
kampa.”
„Da li si ikome rekao?”
Born je odmahnuo glavom. „Ja nemam gospodara, Rebeka, ti to znaš.”
„Ronin, samuraj bez gospodara. Ali sigurno imaš prijatelje, ljude kojima veruješ.”
On je naglo ustao i stao iznad Manfreda Vivinga. „Šta je toliko vredno uvezi s njim?”
„Njegov um.” Rebeka je ustala i stala pored njega. „Njegov um je riznica neprocenjivo
vrednih informacija.”
Born ju je pogledao. „Kakve vrste informacija?”
Ona je oklevala samo trenutak, a zatim rekla: „Mislim da je Viving pripadnik terorističke
organizacije Džihad bis saif.”
„Džihad mačem”, rekao je Born. „Nikada nisam čuo za nju.”
„Nisam ni ja, ali...”
„Kakav dokaz imaš?”
Ona je dodirnula figuru koja je, umotana poput novorođenčeta, nesvesna ležala pored
vatre. „Razgovarala sam s njim.”
„Kada?”
„Posle jezera, u šumi. Bila sam ga nakratko stigla. Razgovarali smo trenutak ili dva.”
Dodirnula se po ramenu. „Pre nego što me je ubo nožem.”
Born je ustao i odneo svoj prazan tanjir u kuhinju, prostoriju pored dnevne sobe, pa ga
spustio u sudoperu. „Rebeka, sve su to samo pretpostavke.”
„Viving je otkrio šta Mosad radi u Dar el Amaru.”
„Onda je to odličan razlog za Ben Davida da pošalje Zeeva da ga ubije.”
„Ali u njegovoj glavi ima daleko više informacija.”
Born se vratio do nje i stao pored vatre. „Ništa od toga nema smisla. Manfred Viving
možda čak i nije njegovo pravo ime. I više je nego verovatno da je ono izmišljeno.”
„Kao i Džejson Bora.”
„Ne. Ja sada jesam Džejson Born.”
„Apretoga?”
 Born je pomislio na čudovišnu morsku zmiju koja je ležala u najdubljim zabitima njegove
podsvesti. „Nekada sam bio Dejvid Veb, ali sad više ne znam ko je on bio.”

Dok su Pitera izvodili iz klupske zgrade Blekfrajara, osetio je tanki mlaz krvi kako mu
curi niz bok, prljajući mu košulju.
„Ubrzaj korak”, rekao je čovek čeličnosivih očiju poluglasno, „ili će poteći još krvi.”
Pitera, koji je pre nekoliko meseci zamalo poginuo od eksplozije auto-bombe, i bio
kidnapovan i skoro ubijen, bilo je dosta toga da ga guraju unaokolo. Bez obzira na to, poslušno je
išao ispred čoveka koji ga je zarobio, izašao kroz ulazna vrata klupske zgrade, sišao niz široko
stepenište, pored foliranata u džemperima i s kapicama za golf na glavama, i okolo do druge
strane zgrade.
Čovek ga je gurao kroz zasad uredno potkresanih azaleja i, iza njih, lavirint gustog
šimšira, visokog njemu iznad glave, čak i u ovo doba godine, šimšir je, tek napola probuđen iz
zimske usnulosti, ispuštao svoj posebni vonj sličan mačjoj mokraći.
Kada su se zaklonili od pogleda svakog ko bi se zatekao negde u blizini, čovek
čeličnosivih očiju rekao je na svom neobično akcentovanom engleskom: „Šta si tražio ovde?”
Piter je zabacio glavu kao da zuri u zmiju koja se podigla sa šumskog tla. „Znaš liko sam
ja?”
„Uopšte nije bitno ko si ti.” Čovek s čeličnosivim očima uvrnuo je oštricu noža na Piterov
bok. „Važilo je jedino šta radiš ovde.”
„Hoću da uzimam časove tenisa.”
„Otpratiću te onda do klupske prodavnice sportske opreme.”
„Veoma bih to cenio.”
Čovek je iskezio zube. „Jebi se! Tj pratiš Ričardsa.”
„Ne znam o čemu...” Piterovo lice se odjednom iskrivilo, kada je vrh noža okrznuo rebro.
„Uskoro ti neće trebati prodavnica sportske opreme”, prošaptao mu je čovek na uho.
„Trebaće ti bolnica.”
„Nemoj previše da se ložiš.”
„A ako ti probijem pluća, čak ti ni bolnica neće pomoći.” Vrh noža je grebao po kosti.
„Shvataš?”
Piter se namrštio i klimnuo glavom.
„Dakle, zašto pratiš tog čoveka za koga kažeš da ga ne poznaješ?”
Piter je udisao i izdisao polako, polako, duboko, ravnomerno. Srce mu je ubrzano tuklo, a
adrenalin je strujao kroz njegov krvotok. „Ričards radi za mene. Izašao je iz kancelarije pre
vremena.”
„I to te navelo da ga pratiš?”
„Ričardsov posao je poverljiv i vrlo osetljiv. Moj posao je da...”
„Ne danas”, rekao je čovek. „Ne sada, i ne s njim.”
„Kako god ti kažeš.” Piter se psihički pripremio, istovremeno terajući svoje telo da se
opusti. Usporio je disanje, skrenuo misli s boli koju je osećao, kao i sve većeg gubitka krvi.
Umesto toga, usmerio je misli na ono što mora da se uradi. A onda je to i uradio.
Spustio je levu ruku i podlakticom raspalio čoveka po zglobu. Istovremeno je izvio gornji
deo tela, zabivši desni lakat čoveku u nos. Nakratko je osetio jak bol na boku kada je vrh noža
zajebao duž rebra, praveći horizontalnu posekotinu. Zatim ga je sasvim obuzeo borbeni žar i
potpuno je zaboravio na to.
 Čovek je bio primoran da ispusti nož, ali je zario vrhove prstiju Piteru u pleksus. Piter je
udahnuo, izdahnuo, pa stegao i izvio čovekovu ruku. Čoveku je krv šikljala iz slomljenog nosa
kao iz fontane, i on je protiv sopstvene volje zakoračio unazad. Piter je zakoračio u prazan
prostor koji mu se otvorio, zabio mu koleno u prepone, a zatim ga, kada se presamitio, snažno
udario pesnicom po vratu. Čovek je pao i ostao da leži.
Podigavši nož s mesta gde je pao, Piter je klekao i prineo ga čoveku na vratnu žilu,
prethodno ga okrenuvši na leđa. Čovek je bio u nesvesti. Piter mu je brzo pretražio džepove,
pronašao ključeve kola, tanki žicom ojačan novčanik sa skoro osamsto dolara u gotovini, vozačku
dozvolu i dve kreditne kartice, sve na ime Oven Linkoln. Takođe je pronašao rumunski pasoš na
ime Florin Popa. Piter se tome od srca nasmejao. Popa što je rumunska reč za sveštenika, bilo je
izuzetno često prezime, rumunski ekvivalent prezimena Smit.
Zagledavši se u čoveka s čeličnosivim očima opruženog po zemlji, znao je samo dve
stvari zasigurno: kao prvo, on se nije zvao ni Oven Linkoln ni Florin Popa. Kao drugo, ko god on
bio, radio je za čoveka s kojim je Ričards došao da se sastane. A to nije dovoljno, ni izbliza
dovoljno.

Soraja je zatekla sekretara Hendriksa na sastanku s Majkom Holmsom, savetnikom za

nacionalnu bezbednost i načelnikom Službe za državnu bezbednost. Sastanak na visokom nivou.
Zapravo, na najvišem. Njena legitimacija joj je omogućila ulazak u kompleks Bele kuće, kroz
nekoliko nivoa bezbednosti sa sve strožim merama kontrole, pa zatim u Zapadno krilo, gde je
sela u malu preskupu fotelju u stilu kraljice Ane, nasuprot Holmsovom službeniku za odnose s
medijima - zapravo piscem njegovih govora - koga je uzgredno poznavala i klimnuli bi glavom
jedno drugom kada se susretnu. Službenik je držao glavu spuštenu nad tastaturu svog kompjutera
dok su mu prsti brzo kucali po njoj. Jednom je ustala da uzme šolju kafe s pretrpanog pulta s
posluženjem, pa ponovo sela. Niko nije progovorio ni reč.
Četrdeset minuta nakon što je sela, vrata su se otvorila i unutra je umarširala grupica
tipova u odelima, staklastih pogleda, još uvek ošamućenih od moći Ovalnog kabineta. Hendriks
se tihim glasom obraćao Holmsu. Hendriks, koji je napredovao s položaja koji je sada zauzimao
Holms i koji je preporučio Holmsa kao svog naslednika, nesumnjivo je pažljivo prenosio kamen
mudrosti koji je promišljeno čuvao za svog štićenika. Video je Soraju kada je ustala. Bio je na
samo korak udaljenosti od nje i izgledao je iznenađeno što je vidi. Podigao je prst, ukazujući joj
da treba da sačeka dok ne završi razgovor s Holmsom.
Soraja se sagnula i spustila šolju na pult. Kada se uspravila, trgla se od bola koji joj je
sevnuo kroz glavu. Odmah ju je oblio hladan znoj i, okrenuvši se na drugu stranu od muškaraca,
obrisala je čelo i gornju usnu nadlanicom. Srce joj je jako lupalo u grudima, ali nije mogla da
kaže da li od straha za sopstveni život ili za život svoje nerođene bebe. Instinkt ju je naveo da
spusti jednu ruku na stomak, kao da želi da zaštiti fetus od onoga što se dešava u njenoj glavi. Ali
znala je da nema zaštite, ne zaista. Svaka mogućnost koja joj je stajala na raspolaganju bila je
opterećena strašnom opasnošću.
„Soraja?“
Prenula se na Hendriksov glas, koji ju je pozvao iz neposredne blizine, i kada se okrenula,
uplašila se da joj je lice pepeljastosivo i da će njen šef videti šta joj se događa. Ali njegov osmeh
je izgledao vedro i oslobođeno svake sumnje. Izražavao je samo blagu iznenađenost i određenu
meru radoznalosti.
„Otkud ti ovde?”
 „Čekala sam vas.“
„Mogla si prethodno da nazoveš.”
„Ne“, rekla je ona. „Nisam.”
On je nabrao čelo. „Ne razumem te.“
„Moram da razgovaram s vama na nekom sigurnom mestu.“ Zaprepastila se kada je čula
kako zadihano zvuči.
„Povezi se sa mnom na moj sledeći sastanak.” Blago ju je uhvatio pod ruku i poveo je iz
Zapadnog krila, pa napolje iz Bele kuće, do svoje blindirane i po narudžbi pravljene eskalade.
Agent tajne službe otvorio je zadnja vrata. Hendriks je dao znak Soraji da uđe, pa i sam ušao za
njom. Kada su se udobno smestili i kada su se vrata zalupila za njima, on je pritisnuo skriveno
dugme. Podigao se pregradni zid, odvajajući ih od vozača i telohranitelja s orlovskim pogledom,
iz specijalnih snaga, koji je u rukama imao sačmaricu.
Krenuli su kroz kapiju. Svet je izgledao zamagljeno i nejasno kroz zatamnjena stakla
otporna na metke.
„Ovde smo potpuno sigurni”, rekao je Hendriks. „Dakle, šta imaš na umu?”
Soraja je duboko udahnula pa ispustila vazduh, pokušavajući da uspori puls koji je
galopirao kao prestravljen konj. „Gospodine, uz sve dužno poštovanje, moram da znam šta se,
jebote, dešava.”
Hendriks je naizgled razmišljao o ovom pitanju neko vreme. Izašli su iz kompleksa Bele
kuće i klizili kroz saobraćaj ulicama Vašingtona. „Ako ostavimo po strani paradoks upotrebe reći
poštovanje i jebote u istoj rečenici, direktorko, mislim da ćeš morati da budeš određenija.”
Uspela je da ga naljuti, ali je takođe uspela i da zadobije njegovu punu pažnju, u čemu i
jeste bila suština. „U redu, otvoreno ćemo razgovarati, gospodine sekretare”, rekla je ona,
oponašajući njegov oštar i zvaničan ton. „Otkad ste nas obavestili o Duhu koji Obasjava Put,
dešavaju se čudne stvari.”
„Kakve to čudne stvari, direktorko?” Pucnuo je prstima. „Pojedinosti, molim.”
„Kao prvo, otkrila sam da, izgleda, postoji veza između Nikodema i Kor enerdžija. Samo
što ne mogu da shvatim kakva je to veza. Predsednik Upravnog odbora Kor enerdžija je Tom
Brik.”
Hendriks se okrenuo i gledao u pepeljastosivi grad kroz prozor kola. „Brik Nikada nisam
čuo za njega”, rekao je. „Isto kao ni za - kako ono beše?”
„Kor enerdži.”
I to je bilo to, pomislila je Soraja. Hendriks je lagao. On je imao nepogrešivo pamćenje;
nije bilo šanse da traži od nje da ponovi ime kompanije. Sigurno je već znao za Kor enerdži. Da li
je poznavao i Brika? A ako jeste, zašto je laže?
Prešli su preko mosta Ki, ušli u Virdžiniju, i eskalada je ubrzala. Soraja se pitala kuda se
Hendriks zaputio.
Sekretar je uzdahnuo. „Da li je to sve?”
„Ne, tu je i Ričard Ričards.”
„Zaboravi na Ričardsa.” U njegovom glasu se jasno osetio prezir. „On je niko.”
„Niko ko podnosi izveštaje predsedniku.”
Hendriks se ponovo okrenuo prema njoj. „Kakvu vrstu njuškanja on obavlja?”
„Nije reč o tome, koliko o...“
„Čemu?” Ponovo je pucnuo prstima. „Pojedinosti, direktorko.”
Treba li da mu kažem?-pitala se ona. A onda je pomislila: Možda bi bilo korisno videti
njegovu reakciju. Upravo je htela da progovori kada je eskalada usporila i skrenula ka ulazu na
groblje. Prošli su kroz visoku gvozdenu kapiju, polako klizeći niz uski popločani put koji je
presecao groblje na dva dela. Blizu kraja groblja skrenuli su desno, prešli tri četvrtine preostalog
puta i zaustavili se.

Uhvativši Florina Popu za članke, Piter ga je uvukao dublje u žbunje i ostavio ga iza guste
živice od šimšira. Dok je nameštao njegovo telo, Popi je spala jedna cipela, i kada je udarila o
tvrdo tlo, nešto je ispalo iz nje. Piter je čučnuo i zagledao se u taj predmet, a zatim ga podigao i
bolje proučio. Ključ, ali ne od hotelske sobe ili kola - bio je manji od takvih ključeva - nego od
nekog ormarića.
Strpavši ključić u džep, Piter je ponovo obuo cipelu čoveku, a zatim ga namestio kao da
se sklupčao. Ustao je i odmakao se pa još jednom sve proverio. Zatim se okrenuo, izašao iz
lavirinta žive ograde i došao ispred prodavnice sportske opreme. Unutra, s desne strane, bila je
tabla s imenima svih profesionalnih instruktora tenisa, zajedno s danima kojima oni rade. Kada je
ponovo izašao, Piter je prošao sa zadnje strane zgrade i ušao u svlačionicu s ormarićima. Na
svakom je bila postavljena pločica s imenom. U uskoj prostoriji bez prozora nije bilo nikog. Piter
se nagnuo nad ormarićem jednog od instruktora, za koje je na tabli bilo naznačeno da danas ne
rade, i obio bravu, brzo se presvukao, zakačio identifikacionu pločicu instruktora i izašao iz
zgrade s prodavnicom i svlačionicom kroz ulaz za zaposlene.
Prešao je kratko rastojanje nazad do klupske zgrade. Istrčavši samouverenim korakom uz
stepenice do prednjeg trema, ušao je u sada već poznatu veliku prostoriju. Odmah je pogledao
prema mestu gde je video Ričardsa kako sedi s tajanstvenim čovekom, ali u foteljama više nije
bilo nikoga. Dohvativši klupski telefon i pozvavši stražarsku kućicu, saznao je da se Ričards
nekuda odvezao dok se on presvlačio u sportskoj zgradi. Piter je spustio slušalicu. Svakako Će
tajanstveni čovek tražiti Florina Popu - takvi ljudi se osećaju kao nagi bez svojih telohranitelja.
Zapravo, ako je Piter išta znao o ljudskoj psihologiji, čovek će postati nervozan što ne zna gde je
Popa. Dok je Piter nastavljao da obilazi veliku prostoriju, tražio je usamljenog muškarca koji se
osvrće unaokolo i izgleda uzrujano. Jedan stariji gospodin stajao je pored ulaza u toalete. Imao je
srebmosedu kosu, kao i Čovek koga je Piter ranije video. Možda... ali ne, starija žena je izašla iz
ženskog toaleta i osmehnula se čoveku - njegova supruga. Prijateljski ćaskajući, oni su se udaljili.
U blizini nije bilo nikog drugog. Vrludajući između članova kluba, i Piter je izašao na skupo
uređenu terasu. Sunčeva svetlost kupala je jednu trećinu stolova, i svi oni su bili zauzeti. Ostali,
oni u senci, bili su slobodni. Krenuvši napred, video je čoveka koji mu je bio okrenut leđima i
rukama se držao za ogradu od kovanog gvožđa. On je takođe imao srebrnastu kosu.
Piter je podigao glavu kao lovački pas kad oseti miris plena. Izvadio je identifikacionu
karticu i pozvao uniformisanog konobara u prolazu, koji je nosio visoko podignut poslužavnik
pun praznih Čaša.
„Ovo mi je prvi dan ovde i tražim nove klijente. Vidiš onog tipa tamo? Znaš li kako se
zove?”
Konobar je pogledao u pravcu u kome je Piter pokazivao. „Kako da ga ne poznajem? To
je Tom Brik. On je jebena krupna riba.“ Kada ga je Piter zbunjeno pogledao, dodao je: „Mnogo
troši. Osoblje se otima da ga uslužuje. Daje napojnice od dvadeset posto iznosa računa. Navedi
ga da te angažuje, druže moj, i na konju si, nema laži.”
Piter mu se zahvalio i pustio ga da ide svojim poslom. Pričvrstio je identifikaciju na
košulju. Krenuvši zaobilaznim putem prema ogradi, dao je sebi nekoliko trenutaka da posmatra
Brika pre nego što mu je prišao. Bio je mlađi nego što je Piter zamišljao, naizgled ne mnogo
stariji od trideset godina. Nije bio ni lep ni ružan; imao je izražene crte lica koje se međusobno
nisu uklapale, kao da je lice sastavljeno od rezervnih delova. Na nadlanici leve ruke imao je
istetovirano uže vezano u čvor.
Mora da je osetio kako mu Piter prilazi jer se okrenuo tačno pre nego što je Piter stigao do
ograde. Brik je imao zrikavo oko koje kao da je na neki čudan način posmatralo Pitera sa svih
strana istovremeno.
Piter mu je klimnuo glavom. „Savršen dan za tenis, zar ne mislite tako?”
Brikovo zdravo oko zagledalo se u Piterovu identifikaciju dok je drugo nastavljalo svoj
neusredsređeni pregled njegove fizionomije. „Vi to znate bolje od mene, rekao bih.” Kao i
pokojni neožaljeni Florin Popa, i on je imao akcenat. Međutim, ovaj je bio britanski. „Da li ste
novi u Blekfrajaru?”
„Pretpostavljam da ne igrate tenis.”
Brik se okrenuo i zagledao preko pustog terena za golf. „Moj sport je golf. Da li vi to
pokušavate da me pridobijete za klijenta, gospodine”, ponovo je oštro pogledao Piterovu
identifikaciju, „Bouden? Loš pristup, rekao bih.”
Piter je prokleo samog sebe što je tako loše pripremio svoj pristup. Psihološki se povukao,
držeći usta zatvorena, i počeo da uobličava rezervni plan, koji će, istinu govoreći, morati da
dovrši pre nego što kaže ijednu više reč ovom čoveku.
Hteo je da pokuša s novim pristupom kada se Brik okrenuo ka njemu i rekao tihim
glasom: „Ko si ti, dođavola?”
Zatečen, Piter je pokazao na svoju identifikacionu karticu. „Den Bouden.”
„Jesi, kurac!”, rekao je Brik. „Upoznao sam Boudena.” Potpuno se okrenuo prema Piteru,
a pogled mu je odjednom bio hladan i tvrd kao kristal. „Vreme je da priznaš, druškane. Reci mi
ko si ih ću pozvati obezbeđenje i reći im da te uhapse.”

„Čekaj ovde“, grubo je rekao Hendriks pa izašao iz kola i, praćen svojim telohraniteljem,
polako prošao između nadgrobnog kamenja i zaustavio se ispred jednog. Stajao je pognute glave
dok je njegov telohranitelj, nekoliko koraka iza, gledao okolo kao i uvek, tražeći mogući izvor
nevolje.
Soraja je otvorila vrata terenca i izašla napolje. Blag povetarac se provlačio između
nadgrobnog kamenja, noseći sa sobom prvi opojni miris proleća. Obišla je oko eskalade pa
pažljivo zakoračila preko jedne humke. Sekretarov telohranitelj ju je video i odmahnuo glavom,
ali ona je nastavila da hoda, prilazeći dovoljno blizu da delimično vidi šta je uklesano na
nadgrobnom kamenu ispred koga je Hendriks stajao: AMANDA HENDRIKS, VOLJENA ŽENA
I MAJKA.
Telohranitelj je krenuo korak napred i promrmljao nešto svom štićeniku. Hendriks Se
okrenuo, pogledao u Soraju i klimnuo glavom, telohranitelj joj je domahnuo rukom.
Kada je stala pored njega, Hendriks reče: „Ima nečeg spokojnog u vezi s grobljem. Kao
da ovde imaš sve vreme sveta da razmisliš, presabereš se, dođeš do zaključaka.”
Soraja ništa nije rekla, intuitivno osećajući da ne treba da odgovori. Razmišljanje o smrti
voljene osobe je privatan i tajanstven trenutak. Neizbežno, pomislila je na Amuna. Pitala se gde
je on sahranjen - sigurno negde u Kairu. Pitala se i da li će ikada imati priliku da obiđe njegov
grob i, ako je bude imala, šta će osećati. Najzad, da ga je volela, sve bi bilo drugačije. Njen
duboki osećaj krivice bio bi donekle ublažen. Ali to što je odustala od njega i zapravo ga prezrela
zbog njegove ružne predrasude prema Jevrejima, naročito prema Aronu, isticalo je njenu krivicu
u preteranim srazmerama.
 Kao da je pronikao u njene misli, Hendriks reče: „Izgubila si nekoga u Parizu, zar ne?“
Talas srama se uzdigao u njoj. „To uopšte nije trebalo da se dogodi.”
„Šta? Njegova smrt, ili vaša veza?”
„Ni jedno ni drugo, gospodine.”
„To su stare vesti, Soraja. To se završilo u Parizu - pusti neka tamo i ostane.”
„Da li vi nju ostavljate ovde?”
„Najčešće da.” Razmislio je na trenutak. „A opet, ponekad...”
Glas mu je utihnuo, ali nije bilo potrebe da dovrši misao. Bilo je jasno na šta je mislio.
Nakašljao se. „Teškoća je u tome kada se ne okaneš toga. Inače nema mogućnosti da
pronađeš mir.”
„Da li ste vi pronašli mir, gospodine?”
„Samo ovde, direktorko. Samo ovde.”
Kada se najzad okrenuo od groba svoje žene, ona reče: „Hvala vam, gospodine, što ste me
doveli ovamo.”
On je odmahnuo rukom na njene reči. Dok su se polako vraćali do vozila, praćeni
telohraniteljem, on reče: „Da li si završila, Soraja?”
„Ne, gospodine.“ Postrance ga je odmerila pogledom. „U vezi s Ričardsom. Lagao je p
Kor enerdžiju. On je znao za to, i znao je za vezu s Nikodemom.”
Hendriks je stao kao ukopan. „Kako bi, za ime sveta, on to znao?” Soraja je slegnula
ramenima. „Ko zna? On je informatički genije kada je reč o internetu.” Naterala je sebe da
zastane. „A opet, možda postoji i drugi razlog.”
Hendriks je stajao mimo kao kip. Veoma pažljivo, kao da na silu istiskuje reči, on reče:
„Koji drugi razlog?”
Soraja je htela da odgovori kada je nagli nalet bola potisnuo sve zvuke i prizore iz njene
glave. Nagnuvši se napred, pritisnula je dlanom slepoočnicu, kao da želi da spreči svoj mozak da
se ne prospe po nečijoj nadgrobnoj ploči.
„Direktorko?” Hendriks ju je uhvatio, zadržavši je da ne padne. „Soraja?”
Ali ona nije mogla da ga čuje. Bol je plamteo u njoj kao račvasta munja, potiskujući sve
drugo osim tame, koja ju je obuzela kao neka vrsta blagoslova.
7

„Odmah moramo da ga sklonimo odavde”, rekla je Rebeka zureći kroz prozor ribarske
kolibe. Tama se spuštala munjevitom brzinom. Plave senke su se podizale kao utvare. Svet je
delovao nestabilno.
„Ne dok ne dođe svesti.” Born je klekao pored Vivinga, čije lice je bilo bledo i voštano.
Opipao mu je puls. „Ako ga sada pomerimo, rizikujemo da ga izgubimo.”
„Ako ga sada ne pomerimo”, odgovorila je ona, okrećući se od prozora, „rizikujemo da ga
Vavilonac pronađe.”
Born je podigao pogled. „Da li ga se plašiš?”
„Videla sam njegov ručni rad.” Prišla mu je. „On je drugačiji od tebe i mene, Borne. On
svakog dana živi sa smrću; ona mu je jedini pratilac.”
„Zvuči kao Gilgameš.”
„Dovoljno blizu. Samo što Vavilonac voli smrt - naslađuje se njom.”
„Ja brinem zbog Vivinga, a ne Vavilonca.”
„Slažem se, Borne. Moramo da rizikujemo i nadamo se da će preživeti putovanje odavde.
Vavilonca svakako neće preživeti.”
Born je klimnuo glavom, jako pljesnuo Vivinga po jednom obrazu, a zatim i po drugom.
Boja se pojavila u njima kada je krv pojurila nazad u Vivingovo lice. Ruke su mu se zgrčile kada
se zakašljao. Born se nagnuo nad njim, otvorio mu usta pa mu ispravio jezik pre nego što ga
zagrize.
Viving se stresao, drhtaj mu je prodrmao udove. Zatim su mu se oči naglo otvorile i,
trenutak kasnije, fokusirale.
„Džejsone?“ Glas mu je bio slab i piskav.
Born je klimnuo glavom. Istovremeno je mahnuo Rebeki da se skloni s vidika, plašeći se
da će Viving, ako je vidi, početi da se guši, možda i ponovo pasti u nesvest.
„Bezbedan si. Potpuno bezbedan.“
„Šta se dogodilo?”
„Propao si kroz led.”
Viving je nekoliko puta trepnuo i oblizao ispucale usne. „Čuli su se pucnji, ja...“
„Čovek koji je pucao na tebe je mrtav.”
„Čovek?”
„Zvao se Zeev Stal.” Born je pažljivo pogledao lice drugog čoveka. „Da li ti zvuči
poznato?”
Jedan dugački trenutak Viving je zurio u Borna, ali pogled kao da mu je bio usmeren
unutra. Born ne samo da je razumeo nego i oštro osetio ono što se moralo dešavati u Vivingovom
umu: bio je uronjen u močvaru amnezije, i očajnički pokušavao da iz nje izvuče bar jednu
uspomenu, mesto, ime. Bilo je to iskustvo od kog se slamalo srce i nestajala duša, i često je
čoveka ostavljalo slabog i zadihanog, jer je bio sam, krajnje i potpuno sam, odsečen od sveta kao
hirurškim skalpelom. Born je zadrhtao.
„Zvuči”, rekao je Viving najzad. „Mislim da zvuči.” Posegnuo je za Bornovom rukom.
„Pomozi mi da ustanem.”
Born ga je povukao u sedeći položaj. On je ponovo oblizao usne dok je zurio u vatru.
„Gde sam ja?”
„U ribarskoj kolibi nekih kilometar i po od jezera.” Born je dao znak Rebeki da donese
čašu vode.
 „Sada si mi već dvaput spasao život, Džejsone. Nemam načina da ti se zahvalim.”
Born je uzeo čašu od Rebeke. „Pričaj mi o Zeevu Štalu.”
Viving se osvrnuo oko sebe, ali do tada je Rebeka već zakoračila nazad u senku.
Radoznalost kao da mu je ponestala zajedno sa snagom. Uzevši vodu od Borna drhtavom rukom,
ispio je pola čaše u jednom gutljaju.
„Polako”, rekao je Born. „Dva puta si se vratio iz mrtvih. To je i više nego dovoljno da
svakoga obori.”
Viving je klimnuo glavom. I dalje je zurio u vatru, kao da je to ritual koji mu pomaže da
se seti. „Bio sam u Dar el Amaru, toliko se sećam.”
Uglom oka, Born je video kako se Rebeka pokrenula. Pitaj ga zašto je bio tamo,
bezglasno je uobličila reći.
„Gde si tačno bio?“
Viving se namrštio. „U baru, čini mi se. Da, u baru. Bio je prepun ljudi. Zagušen dimom.
Čula se nekakva gruba rok muzika.”
„Da li ti je prišao? Da li si razgovarao s njim?”
Viving je odmahnuo glavom. „Ne verujem da je bio svestan mog prisustva.”
„Da li je bio s nekim?”
„Da... ne.” Viving se naprezao da se koncentriše. „On... on je nekoga posmatrao. Ne
otvoreno, posmatrao je ne gledajući direktno u tu osobu.” Okrenuo se da pogleda u Borna. „Ti
znaš kako to izgleda.”
Born je klimnuo glavom. „Znam.”
„Tako da sam osetio... ne znam, neku vrstu srodnosti s njim. Uostalom, obojica smo živeli
na marginama, skriveni senkama.”
„U koga je on gledao, sećaš li se?”
„O, da. Vrlo jasno. U veoma lepu ženu. Izgledala je kao da odiše seksom.” Ispio je ostatak
vode, ovoga puta sporije. „Bila je... pa, osećao sam veliku privlačnost prema njoj, moglo bi da se
kaže.” Senka osmeha proletela mu je preko usana. „Pa naravno da jesam. Stal je bio
zainteresovan za nju.”
Rebeka se nagnula napred. „Dakle, poznavao si Stala odranije?”
„Nisam ga poznavao, ne.” Viving se ponovo namrštio. „Mislim da sam bio u baru da
motrim na njega. Znam da sam krenuo za tom ženom jer ju je on nadzirao. Shvatio sam da je ona
možda najbolji način da saznam nešto o njemu. Onda - ne znam - ona kao da me začarala.”
Born se zavalio u stolici, razmišljajući o ovoj informaciji. Pomislio je da je došlo vreme
da pokrene pitanje koje ga je trenutno najviše zanimalo. „Do sada nisi mogao, ali da li si se sada
setio svog imena?”
„Naravno”, odgovorio je čovek. „Hari Rouland.”

„Gubimo je!“, povikao je medicinski tehničar iz ekipe hitne pomoći koja ih je dočekala na
ulazu u Bolnički centar Virdžinije u Arlingtonu. Hendriks je unapred pozvao, koristeći svoj
uticaj, da se grupa za hitnu intervenciju okupi i pre nego što su ambulantna kola dojurila uz
urlanje sirena niz prilazni put, u stopu praćena eskaladom.
Hendriks je iskočio iz vozila i krenuo za nosilima koja su žurno ugurana kroz klizna vrata,
pa niz hodnike koji su zaudarali na lekove i bolest, nadu i strah. Gledao je kako lekarski tim
prebacuje Soraju do medicinskih aparata i započinje najvažniju prvu procenu stanja. Čulo se
mnogo međusobnog mrmljanja. Prišao je korak bliže da čuje šta govore, ali nije mogao da shvati
ništa od njihovog razgovora prepunog stručnih termina.
Kada je odluka doneta, izvezli su Soraju napolje, pa niz drugi hodnik. On je požurio za
njima, ali su ga zaustavili na vratima na kojima je pisalo HIRURGIJA.
Povukao je jednog doktora za rukav. „Šta se dešava? Šta je s njom?”
„Oticanje mozga.”
Osetio je kako ga obuzima jeza. „Koliko je ozbiljno?”
„Nećemo znati dok joj ne otvorimo glavu.”
Hendriks je bio prestravljen. „Otvorićete joj glavu? Ali šta je s magnetnom rezonancom?”
„Nema vremena”, rekao je doktor. „Moramo da razmišljamo i o fetusu.”
Hendriks se osetio kao da je pod upravo propao pod njim. „Fetus? Hoćete da kažete da je
trudna?”
„Izvinite, gospodine sekretare, ali potreban sam unutra.” Doktor je pritisnuo metalno
dugme kojim su se otvarala vrata. „Obavestiću vas čim budem nešto znao. Vaš mobilni telefon?”
„Biću ovde”, rekao je zapanjeni Hendriks. „Neću se pomeriti odavde dok ne budem znao
da je dobro i da je bezbedna.”
Doktor je klimnuo glavom pa nestao negde u misterioznoj zemlji kojom su vladali hirurzi.
Posle jednog dugačkog trenutka, Hendriks se okrenuo na drugu stranu i vratio do mesta na kome
je Vilis, njegov telohranitelj iz specijalnih snaga, čekao s kafom i sendvičem.
„Ovuda, gospodine”, rekao je Vilis, vodeći Hendriksado najbliže čekaonice u odnosu na
hiruršku salu. Kao i obično, on je raščistio teren tako da su on i njegov šef bili jedini prisutni u
prostoriji.
Hendriks je pokušao da obavesti Pitera Marksa, ali njegov poziv je odmah preusmeren na
glasovnu poštu. Mora da je Piter bio negde napolju, na terenu, jer mu je telefon jedino tada bio
isključen. Razmislio je na trenutak pa zatražio od Vilisa da mu nađe broj glavne vašingtonske
kancelarije Biroa za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive. Kada mu je Vilis dao broj,
ukucao ga je u svoj mobilni i zatražio Deliju Trejn. Razgovarao je s njom kratko i žurno. Ona mu
je rekla da je već krenula u bolnicu. Zvučala je mirno i pribrano, a to je bilo ono što je Soraji
trenutno trebalo. Iskreno govoreći, to je bilo ono što je i njemu trebalo. Obavio je još nekoliko
tajnih i važnih poziva, i privremeno se umirio.
Seo je za jeftini sto od laminata i Vilis je stavio hranu ispred njega pre nego što je izašao
kroz vrata, neverovatno oprezan i budan kao i uvek. Hendriks je shvatio da nije gladan. Osvrnuo
se po prostoriji, koja je predstavljala tipični žalosni pokušaj da bolnički ambijent deluje kao
kućni. Pored tapaciranih stolica i sofa bili su postavljeni stočići s lampama. Ali sve je bilo tako
jeftino i dotrajalo da je jedina emocija koju je pobuđivalo bila tuga. Ovo je kao čekaonica za
čistilište, pomislio je on.
Otpio je gutljaj kafe i trgnuo se od njene gorčine.
„Izvinite, gospodine”, rekao je Vilis, obazriv kao i obično. „Zatražio sam jednom od
momaka da vam donese malo prave kafe.”
Hendriks je odsutno klimnuo glavom. Bio je obuzet mislima o dve šokantne informacije
koje mu je doktor dao. Soraja ima ozbiljnu kontuziju i bebu u materici. Kako se, dođavola, to
dogodilo? Kako on to nije znao?
Ali, naravno, znao je razlog. Bio je previše obuzet - opsednut, kako bi neki mogli da kažu
- mitskim Nikodemom. Predsednik nije verovao u Nikodemovo postojanje, i imao je samo
prekore za to što Hendriks odvaja bilo koje vreme i novac za ono što je nazivao najgorom vrstom
dezinformacije. Zapravo, Hendriks je bio siguran da je predsednikova nenaklonost prema
projektu Nikodemo podstaknuta Holmsovom retorikom. Nije prošao ni dan a da se Hendriks nije
kajao što je pomogao Holmsu da se uspne na lestvici u bezbednosnim službama.
 Prava istina je bila da je Holms otkrio da bi Nikodemo veoma lako mogao biti
Hendriksova Ahilova peta, poluga kojom bi najzad mogao da istrgne kontrolu nad Tredstounom
iz ruku svog rivala. Otkad je predsednik imenovao Majka Holmsa za svog savetnika za
nacionalnu bezbednost, Holms se pokazao kao zavisnik od moći. Rast i konsolidacija bile su reči
vodilje na osnovu kojih je on formulisao svoju karijeru. I bio je, manje ili više, uspešan. Sada mu
je jedina velika prepreka na putu bila činjenica da Hendriks kontroliše Tredstoun. Holms je žudeo
za Tredstounom sa skoro religioznim žarom. U ovom smislu, on i Hendriks su bili dobro
usklađeni: obojica su bili opsesivni. Opsesivno su se sukobljavali oko međusobno
suprotstavljenih ciljeva. Hendriks je znao da bi se, samo kad bi mogao da istera Nikodema na
čistinu i zarobi ga ili ga ubije, zauvek rešio Holmsovog ometanja. Pobedio bi u toj teškoj i
neizvesnoj bici. Holms više ne bi mogao da šapuće svoje otrovne misli predsedniku u uvo.
Ali ako ga je njegov instinkt izdao, ako je Nikodemo zaista samo mit, ili još gore, pažljivo
smišljena dezinformacija, onda bi njegova karijera naglo krenula silaznom putanjom, Holms bi
dobio ono što je toliko želeo, a Tredstoun bi bio korišćen u druge, mnogo mračnije svrhe.
Potraga za Nikodemom je zapravo bila borba za dušu samog Tredstouna.

„Hari”, rekao je Born, „da li se sećaš gde si rođen?”

Alef je klimnuo glavom. Born je ponovo počeo da misli o njemu kao o Alefu. „U
Engleskoj, u Dorsetu. Imam trideset četiri godine.”
Born je znatno ublažio glas, obraćajući mu se kao da su njih dvojica stari prijatelji koji se
sreću posle duge razdvojenosti. „Za koga radiš, Hari?”
„Ja...” Bespomoćno je pogledao u Borna. „Ne znam.”
„Ali sećaš se da si bio u Libanu - konkretno u Dar el Amaru - da sakupiš informacije o
Zeevu Štalu.”
„Tako je. Možda sam se pomalo bavio industrijskom špijunažom, ha?”
„Stal je iz Mosada.”
„Šta? Iz Mosada? Zašto bih ja...?“
„Hari, pričaj mi o Manfredu Vivingu.”
Alefove oči su se sklopile, a onda je odmahnuo glavom. „Ne poznajem ga.” Pogledao je u
Borna. „Zašto? Da li bi trebalo da ga znam?”
BOrn je rizikovao pogled ka Rebeki, ali Alef je to primetio. Morao je da se okrene za
skoro 180 stepeni da bi je video. Kada ju je ugledao, oči su mu se razrogačile i zadrhtao je.
„Šta, dođavola, ona radi ovde?”
Born mu je spustio ruku na rame dok im je Rebeka prilazila. „Ona te neće povrediti. Ona
je bila ta koja je ustrelila Stala na jezeru dok smo nas obojica bili skoro nasmrt smrznuti i
bespomoćni.”
„Zdravo, Meni”, rekla je ona.
Iako je gledala pravo u njega, on se osvrnuo, kao da pogledom traži nekoga drugog u sobi.
„O čemu ona priča? Ko je Viving?”
„Ti”, rekla je ona. „Ti si Manfred Viving.”
„Ne znam o čemu pričaš.” Delovao je iskreno zbunjeno. „Ja se zovem Hari Rouland. To
je ime s kojim sam rođen, i oduvek sam se tako zvao.”
„Možda i nije”, rekao je Born.
„Molim? Kako...”
„Tvoja mreža, Džihad bis saif.“ Rebeka je čučnula pored njih. „Reci nam šta je njen cilj.”
 Rouland je zaustio da odgovori kada su svi čuli zvuk spolja. Bio je napola prigušen
pljuskanjem niskih talasa, ali koliko se moglo razaznati, to je moglo da bude grebanje đonova
kožnih čizama o zemlju.
U svakom slučaju, čulo se veoma blizu kuće, i Rebeka je ustima uobličila reči: Pronašao
nas je.
„Ko nas je pronašao?” Upitao je Rouland.
U tom trenutku su se ulazna vrata s treskom otvorila.
 8

Marti Kristijani nije bilo teško da pronađe don Fernanda Hereru. Nakon što je dobila
zadatak, zatvorila se u svoj pariški hotelski apartman sa svojim laptopom i provela sledećih osam
sati tražeći na internetu svaku i najsitniju informaciju o bankarskom tajkunu. Ono osnovno
pronašla je za nekoliko sekundi. Herera je rođen u Bogoti 1946. godine, kao najmlađe od četvoro
dece, i otišao je na univerzitet u Englesku, gde je diplomirao ekonomiju na Oksfordu. Kada se
vratio u Kolumbiju, radio je u naftnoj industriji, munjevito se uspinjući u hijerarhiji dok se nije
osamostalio i uspešno otkupio kompaniju u kojoj je radio. Tako je stekao svoje prvo bogatstvo.
Nejasno je kako je ušao u međunarodno bankarstvo, ali po onome što je Marta pročitala,
bankarska korporacija Agvardijente sada je bila jedna od najvećih banaka van SAD.
Dodatno istraživanje je otkrilo još informacija. Pre pet godina, Herera je postavio Dijega,
svog jedinog sina, da vodi prestižnu londonsku filijalu Agvardijentea. Dijego je poginuo pre
nekoliko godina pod misterioznim okolnostima koje Marta, koliko god pokušavala, nije mogla da
razjasni; izgledalo je da je jasno samo to da je on ubijen, i da su to možda uradili Hererini
neprijatelji, mada je i to bilo nejasno. Trenutno je Hererino glavno boravište bilo u seviljskom
kvartu Santa Kruz, iako je imao i kuće u Londonu, Kadizu - i Parizu.
Kada je prikupila sve informacije dostupne na internetu, odgurnula je stolicu, ustala i
otišla do kupatila, gde je odvrnula slavine i stala pod vreo tuš.
Kada je izašla ispod tuša, imala je formulisan okvir plana. Kada se obrisala, osušila kosu,
obukla se i našminkala, plan je bio uobličen i razrađen do pojedinosti Uzela je kaput i izašla iz
hotela. Njena kola su je čekala, njihov moćni motor je srećno brujao na prohladnom vazduhu.
Vozač joj je otvorio vrata i ona je ušla u kola.
Herera je živeo u stanu na ostrvu Sen Luj, nasred Sene. Stan se nalazio na zapadnom
kraju ostrva, visokom, s pogledom koji je oduzimao dah i obuhvatao Panteon i Ajfelovu kulu na
levoj obali, Notr Dam na susednom Gradskom ostrvu i velike zgrade na desnoj obali.
Marta Kristijana je otkrila da je Herera čovek s navikama. Voleo je da odlazi u određene
barove, kafee, bistroe i restorane u kom god gradu da je trenutno. U Parizu je to Le Fler an Il za
doručak, Jamča za ručak i L’Agasen za večeru. Pošto je bilo prekasno za ručak, a prerano za
večeru, rekla je vozaču da se proveze pored kancelarija Agvardijentea. Pod tušem je razmislila o
svim mestima i, iz jednog ili drugog razloga - previše nezgodno ili previše očigledno - sve ih je
odbacila Čitala je u novinama o koncertu Bahove kamerne muzike, koji se te večeri održavao u
Sen Šapelu na Gradskom ostrvu, jednoj u neprekinutom nizu veličanstvenih kapela s mozaicima
poput dragulja Koncert se održavao rano kako bi posetioci uhvatili poslednji blesak zimskog
sunca kroz prozračne zapadne prozore od bojenog stakla u kapeli.
Marta Kristijana se odlučila za koncert iz nekoliko razloga. Kao prvo, Herera je voleo
Baha, kao i ona. Proučivši ga, zaključila je da on voli strogi matematički poredak u muzici, koji
je bio privlačan njegovom preciznom bankarskom umu. Kao drugo, Sen Šapel je bio njeno
omiljeno mesto u Parizu za slušanje muzike. Kao treće, kapela je bila mala, a publika tesno
zbijena. To joj je davalo mnogo mogućnosti da ga pronađe i osmisli najbolji način da mu priđe.
To će joj takođe dati obilje tema za razgovor - muzika, arhitektura, Bah, religija - kako bi ga
uvukla u konverzaciju koja će biti i nevina i podsticajna.
Da, pomislila je izlazeći iz kola i prolazeći pešice poslednjih nekoliko blokova do
koncertnog ulaza u Sen Šapel, mudro sam izabrala. Stala je u red i polako se pomerala duž
trotoara. Primetila ga je kada se pojavio ispred ulaza i ušao joj u vidno polje. Bila je zadovoljna.
Između njih je stajalo samo šestoro ljudi Za večeras je izabrala kreaciju Aleksandera Makvina,
jednu od omiljenih - pripijenu haljinu s mornarskim V-izrezom i pojasom oko struka, koju je
uparila s crnim čizmama do stavaka i širokom potpeticom. Želela je da se ističe, ali ne previše.
Nizovi stolica na sklapanje u kapeli bili su uredno i precizno postavljeni, i ljudi su
zauzimali svoja mesta ćutke, skoro s religioznim poštovanjem, kao da su došli na misu, a ne na
koncert gudačkog kvarteta. Marta je pomislila da te dve priredbe možda i nisu toliko različite,
pošto je reč o Bahu. Čitala je da oni koji vole Bahovu muziku, više od svih ostalih, kada muzika
zasvira oko njih, često osećaju kako su bliže Bogu nego što će ikada biti u celom svom životu.
Njeno sedište je bilo u trećem redu iza Herere, što je bilo dobro; mogla je da ga drži na
oku. On je sedeo između muškarca starijeg od sebe i žene za koju je Marta procenila da je odavno
prešla četrdesetu. Nije bilo jasno da li je poznavao ijedno od ovo dvoje ljudi, a uskoro to i neće
biti važno, bar ne dok kvartet bude svirao Baha. Ovaj skoro mistični kompozitor izazivao je
različite reakcije kod slušalaca. Marti Kristijani muzika je vraćala uspomene iz prošlosti: maglom
opkoljen svetionik kraj obale Gibraltara, u kome je rođena, njen otac, grub i vremenom išiban
čovek, koji je stalno popravljao rotacioni far, njena majka, bleda i krhka, toliko agorafobična da
nikada nije izlazila iz kule svetionika. Kada bi njena majka noću pogledala u zvezde, obuzela bi
je vrtoglavica.
Muzičari su zasvirali po strogom i preciznom rasporedu nota i Marta Kristijana je videla
sebe kako beži iz svetionika, ostavljajući svoje disfunkcionalne roditelje za sobom, kako se
krišom ukrcava na teretni brod koji kreće iz Gibraltarske luke u severnu Afriku, gde je devetnaest
meseci lutala ulicama Marakeša, prodajući se glupim turistima kao devica, stalno iznova, nakon
što je prvi put upotrebila svežu kozju krv koju je kupila od kasapina, pre nego što ju je kod sebe
uzeo izuzetno bogati Marokanac, koji ju je pretvorio u svoju nevoljnu konkubinu. Držao je svoju
zatočenicu u kući, uzimao je grubo, neretko surovo, kad god bi mu se prohtelo, što je bilo često.
On je unapredio njeno obrazovanje u književnosti, matematici, filozofiji i istoriji. Takođe
ju je naučio kako da gleda unutra, da meditira, da isprazni sebe od svih misli, svih želja, i dok je u
tom transcendentalnom stanju, da vidi Boga. Dao joj je svet, zapravo mnogo svetova. Na kraju,
znanje kojim ju je darovao neizbežno joj je otvorilo oči i postala je svesna užasne cene koju joj je
naplaćivao za to. IH puta je pokušala da pobegne iz svog naparfemisanog zatvora, a on ju je sva
tri puta uhvatio. Kazna je svaki put bila sve bolnija, sve čudovišnija, ali ona bi skupila snagu i
izdržala, nije se dala potčiniti. Umesto toga, jedne noći, dok su vodili ljubav, ustala je s namerom
da mu preseče grlo krhotinom stakla koju je potajno donela sa sobom. Oči su mu potamnele kao
da može da vidi svoju smrt odraženu na njenom licu. Ispustio je zvuk sličan otkucaju velikog sata
s klatnom. Ona je raširila ruke, kao da poziva Boga da obavi njeno delo umesto nje. Njegovi prsti
su joj se žarili u nadlaktice poput kandži i izgrebali ih kao da je želeo da je povuče za sobom dok
je umirao od jakog srčanog udara. Sakupivši ono novca što je mogla da pronađe, ne dohvativši
ništa što bi moglo da je poveže s njim, pobegla je iz Marakeša da se nikada ne vrati.
To uopšte nisu bile prijatne uspomene, ali su bile njene, i posle godina u kojima je
pokušavala da ih odbaci i porekne, ona ih je sada prihvatala kao deo sebe, mada onaj deo sebe
koji je bio poznat samo njoj. S vremena na vreme, kada bi bila sama u mraku, puštala je Baha na
ajpodu, prizivajući te uspomene da podseti sebe ko je i odakle je došla. Zatim bi meditirala,
prazneći svoj um kako bi je Bog ispunio. Trebalo joj je mnogo vremena, uz podnošenje svih vrsta
bola, da dostigne ovo stanje postojanja. Uvek je izranjala iz tih introspektivnih seansi osećajući se
obnovljeno i spremno za zadatak koji joj predstoji.
Koncert se završio, publika je počela da aplaudira, a zatim ustala i još malo aplaudirala,
tražeći bis. Kvartet se ponovo pojavio iz zadnjeg dela pozornice, gde je primao i te kako
zaslužene čestitke, muzičari su uzdi svoje instrumente i odsvirali kratku kompoziciju. Usledilo je
još aplauza kada se koncert završio, ali ovoga puta sasvim.
 Marta je posmatrala kako se žena s Hererine leve strane okrenula prema njemu,
zabacujući glavu dok mu je govorila, a on joj je odgovorio. Bila je više dostojanstvenog izgleda
nego lepa, i bila je veoma dobro obučena. Rođena Parižanka, bez sumnje.
Publika se razilazila, provlačeći se između redova, polako ispunjavajući hodnike, istrajno
i neprekidno pričajući o koncertu. Marta Kristijana se kretala zajedno s ljudima iz svog reda, a
onda malo zastala na kraju niza sedišta, tako da, kada uđe u prolaz, bude naporedo sa ženom koja
je razgovarala s Hererom.
„Le concert vous a-t-il plu?”, rekla je ženi. „Da li ste uživali u koncertu? J’aime Bach, et
vous? Ja volim Baha, a vi?“
„En fait, non“, odgovorila je žena. „Zapravo, ne. Je prefere Satie.“
Marta se, zahvaljujući se Bogu na otvorenoj prilici, najzad obratila Hereri: „Et vous,
monsieur, preferez-vous aussi Satie?”
„Non“, rekao je Herera, zavodljivo se osmehnuvši svojoj pratilji, „ja volim Baha više od
svih drugih kompozitora - osim, naravno, Stivena Sondhajma.”
Marta se zvonko nasmejala zabacujući glavu, otkrivajući svoj dugi vrat i baršunasto grlo.
„Da”, rekla je. „Follies je moja omiljena serija.”
Po prvi put, Herera je pogledao pored svoje pratilje, odmerivši Martu pogledom. Sada su
već ušli u mermerni hodnik pun odjeka, koji je vodio napolje na ulicu To je bio trenutak da ona
prijateljski klimne glavom i krene ispred para.
Napolju se ulica sijala od lagane kišice. Marta je zastala da podigne okovratnik kaputa,
izvadi cigaretu i potraži upaljač u džepu. Pre nego što je uspela da ga nađe, pred njom se pojavio
plamen, i ona se nagnula ka njemu, duboko uvlačeći dim u pluća. Kada ga je ispustila, pogledala
je u Hereru koji je stajao ispred nje. Bio je sam.
„Gde je vaša prijateljica?”
„Imala je nešto prethodno dogovoreno.”
Marta je podigla obrve. „Stvarno?”
Dopadao joj se njegov smeh. Bio je dubok i snažan i dopirao mu je iz stomaka.
„Ne. Rekao sam joj da ode.”
„Onda je ona zaposlena kod vas.”
„Samo poznanica, ništa više.”
Marti se dopao način na koji je rekao ništa više, ne prezirno ili nadmeno, samo praktično,
što je ukazivalo da, kada se okolnosti promene, on se brzo prilagođava tim promenama.
Herera je izvadio cigaru i podigao je da je ona vidi. „Smeta li vam?”
„Nipošto”, odgovorila je Marta. „Uživam u mirisu dobre cigare.”
Predstavili su se jedno drugom.
Dok je Herera obavljao ritual sečenja i paljenja cigare, precizan poput Bahove tokate, ona
reče: „Recite mi, don Fernando, da li ste ikada bili u Ajzenahu?” Ajzenah je bio rodno mesto
Johana Sebastijana Baha.
„Priznajem da nisam.” Sada je već raspalio cigaru „A vi?”
Klimnula je glavom. „Kao student diplomac išla sam do zamka Vartburg, gde je Martin
Luter preveo Novi zavet na nemački.”
„Vaš diplomski rad bio je o Luteru?”
Ona se ponovo nasmejala onim zvonkim smehom. „Nikada ga nisam dovršila. Previše
sam buntovna.” On je u mladosti takođe bio buntovan. Mislila je da će ga privući duh srodan
njegovom. Bila je u pravu.
„Madmoazel Kristijana.”
„Marta, molim vas.“
 „U redu onda, Marta. Da li ste slobodni za večeru?”
„Mesje, jedva da vas poznajem.”
On se osmehnuo. „To je najlakše ispraviti, zar se ne slažete?”

„Moje ime nije važno”, rekao je Piter. „Ričards je praćen ovamo.”

Brikov pogled je bio nepopustljivo čvrst. „Ne znam o čemu pričaš.”
„Ozbiljno?” Piter se osvrnuo na goste za stolovima. „Imate li ikakvu predstavu gde je vaš
čovek?”
„Moj čovek?”
„Tako je. Oven.” Piter je pucnuo prstima. „Kako mu beše prezime?”
U Brikovim očima je zatreperilo nešto, poput senke u prolazu. „Šta je s Ovenom?”
„Najbolje je da vam pokažem.” Piter se odmakao za korak.
Brik se neodlučno odmakao od ograde. „O čemu se, dakle, radi?”
Bez ijedne dodatne reči, Piter ga je poveo iz klupske zgrade i oko prodavnice sportske
opreme, prolazeći kroz lavirint šimšira do mesta na kome je ležao Florin Popa.
Brik je stao u mestu kao ukopan. „Šta jebote?”
„Mrtav da mrtviji ne može da bude”, rekao je Piter bezosećajno dok se Brik saginjao nad
Popinim lešom. „Gospodine Brik, vi ste očigledno ugroženi. Mislim da bi za nas bilo pametno da
se izgubimo odavde.”
Brik je, držeći jednu ruku na Popinom ramenu, podigao pogled ka njemu. „Odjebi,
druškane. Nigde ja ne idem s tobom.”
Piter je ozbiljno klimnuo glavom. „U redu onda. Ostaviću te da se sam iskobeljaš
odavde.”
Kada je krenuo nazad kroz šimšir, Brik ga je pozvao.
„Čekaj malo. Ko si, kog đavola ti, i za koga radiš?”

Born je pružio ruku u vatru, zgrabio zapaljenu cepanicu i zavitlao je na uljeza. Glavnja je
zašištala i zatreperila, a jedan njen kraj se gnevno rasplamsao kada je pogodio uljeza u rame. On
se napola okrenuo, zamahnuvši jednom rukom da ukloni zapaljeno drvo. Dok se time bavio, nije
bio spreman da dočeka Bornovo telo u naletu. Born je iza sebe čuo grozničavo grebanje dok je
Rebeka sklanjala Roulanda od opasnosti.
Uljez je udario Borna po leđima, potisnuo ga unazad, zbacio ga sa sebe i zadao mu udarac
u pleksus. Zgrabio je Borna za okovratnik i bacio ga na zid. Born je dograbio uokvirenu sliku sa
zida i razbio je dok je uljez jurišao na njega kao bik. Staklo se rasprslo. Born je zgrabio dugačku
tanku krhotinu i, ne obraćajući pažnju na posekotinu na dlanu dok ju je stezao, zamahnuo naniže.
Ciljao je u uljezov vrat, ali je promašio, i vrh krhotine se umesto toga zario čoveku u leđa,
Ubrzanje neznančevog naleta obojicu ih je oborilo na pod. Naizgled ne obraćajući pažnju na
slomljeni komad stakla, uljez je izvukao nož i zamahnuo njime. Born se otkotrljao u stranu i vrh
noža se zario u usku pukotinu između prastarih podnih dasaka. Umesto da gubi vreme
pokušavajući da ga izvuče, uljez ga je jednostavno pustio i izvukao drugo oružje.
 Rebeka je odmah prepoznala Ilana Halevija. Čim se Born sukobio s Vaviloncem, ona se
pobrinula da odvuče Vivinga iza ugla, u senku kuhinjskih kredenaca.
Šapnuvši: „Za ime božje, ostani tu gde si“, izvukla je par noževa za čišćenje ribe iz
drvenog držača, zadenula jedan za pojas, a drugi isturila ispred sebe izlazeći iza ugla, tačno na
vreme da vidi Vavilonca, kome je iz okrvavljenih leđa virila staklena krhotina, kako surovo
zamahuje naniže nožem na sklapanje.
Kretala se brzo i tiho, držeći nož za čišćenje ribe ispred sebe. Na vrhu je imao laiku
gadnog izgleda. Ako bi mogla da je zarije dovoljno duboko a zatim povuče nož nazad, ozbiljno bi
povredila Vavilonca.
I njegova snaga i izdržljivost bili su legendarni. Znala je da, jedva osetivši krhotinu stakla
u leđima, ne bi osetio ni nož za čišćenje ribe, osim ako bi joj se posrećilo đa pogodi neki vitalni
organ, ili ako bi bila dovoljno vešta da mu zabije kuku na vrhu noža u utrobu i zatim je povuče
nazad. Krvoliptanje koje bi usledilo čak bi i njega zaustavilo.
Ali uprkos njenom prikradanju, on je osetio njen napad i u poslednjem trenutku se
okrenuo postrance ka njoj, usput primivši dva teška udarca od Borna. Njegova leva ruka je
poletela, s prstima poput pipaka, koji su je stegli, silovito uvrćući, trljajući kosti u njenom
zglavku jednu o drugu. Izgubila je dah dok su joj pred očima eksplodirali bleskovi svetlosti. U
tom trenutku, Vavilonac joj je istrgao nož za čišćenje ribe i zamahnuo na nju. Nameravao je da
joj raseče grkljan, ali su je refleksi spasli od smrtonosnog udarca. Sečivo joj je raseklo džemper i
košulju, stvarajući vodoravnu svetlocrvenu liniju preko grudi, tačno iznad dojki. Ona se
zagrcnula i sručila natraške.

Kada je Hari Rouland - pošto je sada bio potpuno siguran da se tako zove - čuo stenjanje,
potmule udarce i teško disanje u borbi prsa u prsa, nešto je kliknulo u njegovoj glavi. Uopšte ne
obraćajući pažnju na Rebekinu naredbu, kliznuo je iza ugla kuhinje. U trenutku je pogledom
profesionalca odmerio haotičnu situaciju. Nešto mu se odmotalo pred očima. Osećao je kao da,
nakon što je plutao u maglovitom svetu sna otkako se probudio u klinici u Stokholmu, sada sve
postaje oštro i jasno.
Bez ijedne dodatne svesne misli, teturavo se osovio na noge, pritrčao do ognjišta i
dohvatio žarač. Vešto zaobišavši Rebeku, prišao je do mesta gde su se Born i uljez dohvatili u
smrtonosnoj borbi prsa u prsa. Odmerio ih je pogledom, jednog po jednog. Sve kao da se kretalo
u usporenom filmu, osim njegovog uma, koji je, jednom vraćen u život, sada radio grozničavom
brzinom. Uspomene su izranjale, blešteči kao jata srebrnastih riba koje izranjaju iz dubina.
Munjevito su se smenjivale, ali sada u pravilnom u poretku. Toliko nepoznatog je sada razumeo,
kao da je podignuta neka debela zavesa, otkrivajući, sloj po sloj, njegov život pre nego što je
ustreljen. Nije sve bilo tu - u tapiseriji je još uvek bilo rupa, komada koji nedostaju, čudnovatih
slepih prolaza koji su ga zbunjivali, kao ribe koje su mu klizile kroz prste i vraćale se u
neizmernu dubinu. Neke misli još nisu imale smisla, ali određene zapovesti jesu, i one su ga
navele na odlučno i energično delanje.
Podigavši žarač iznad glave, Hari Rouland je zamahnuo njime ka Bornovom potiljku.
KNJIGA DRUGA
 9

„Živimo u svetu u kome informacije neprestano protiču, kroz servere, mreže, interne
mreže, internet.”
Čarls Torn je klimajući glavom ukucavao beleške u svoj ajped 3 dok je aplikacija na
uređaju snimala svaku reč koju je Maseo Enkarnasion izgovarao.
„Mi ubrzano postajemo oblak-kultura”, nastavio je Enkarnasion. „Svakog sata u svakom
danu količina informacija eksponencijalno raste, a sve to uvećava cunami informacija - sve to -
koje postoje u jednom ili drugom obliku, a njih mogu da pročitaju i razumeju ljudi spolja - tako
što načuju informacije, iščeprkaju ih, ili ih hakuju.”
Torn je sedeo sa Enkarnasionom u redakciji Politiks ez južual, i sada je osetio kako mu
mobilni u džepu pantalona vibrira na butini. Nije obratio pažnju na to, i ohrabrujuće je klimnuo
glavom Enkarnasionu da nastavi. Bili su mu potrebni čitavi meseci složenih pregovora sa čitavim
nizom njegovih potčinjenih da bi naveo Enkarnasiona, predsednika i generalnog direktora firme
Stil trap, da pristane na intervju. Stil trap, najveća svetska firma za bezbednost na internetu, bila
je anomalija u poslovnom svetu - tako velika, tako uticajna, tako uspešna, a ipak u privatnom
vlasništvu, i stoga nije bila u obavezi ni prema kome. Njena unutrašnja struktura bila je potpuno
nepoznata.
Na kraju se Tornu posrećilo. Enkarnasion je, na putu od Pariza do Meksiko Sitija, gđe je
jedan deo njegovog ogromnog osoblja održavao jednu od njegovih stambenih palata, pristao na
intervju dok se njegov privatni mlažnjak puni gorivom. Insistirao je da ne bude fotografisan. Ovo
teško da je iznenadilo Toma, pošto je, tokom svog istraživanja dok je pripremao intervju, otkrio
zanimljivu činjenicu: nigde na internetu nije bilo Enkarnasionovih fotografija. Bio je veoma
krupan čovek, neobičnog izgleda zahvaljujući činjenici da uopšte nije imao dlaka na telu. Torn se
pitao da li je reč o namerno izvršenoj depilaciji ili je to bila posledica nekog urođenog
poremećaja. U svoj ajped je ukucao još jednu neobičnu stvar: Enkarnasion nijednom nije
pogledao pravo u njega. Oči su mu bile nemirne, kao bilijarske kugle koje se neprestano kreću po
stolu.
„U ovo naše vreme”, rekao je Enkarnasion, „nijedan delić informacije, koliko god prali ili
dobro skriven, nije bezbedan. Sve se to može hakovati, i hakuje se. To je neosporna činjenica.
Svakog dana i svakog sata, šifrom zaštićeni sajtovi iza takozvanog fajervola bivaju hakovani. To
je najnoviji i najrazorniji vid terorizma. Suprotstavljanje ovim sajberzločinima je neka vrsta
uzvišenog poziva. To je moj posao. To je ono što ja radim.“ Zastao je da svojim bezbojnim očima
razgleda šta se sve nalazi u kancelariji. Držao je naočare za sunce između palca i kažiprsta, kao
da je spreman da ih svakog časa stavi na glavu. „U dobu interneta, tako se Zarađuju bogatstva.”
Tomov mobilni je ponovo zabrujao. Ne obraćajući pažnju na njega, on reče: „Kažite mi,
gospodine Enkarnasione, kako ste se prvi put zainteresovali za bezbednost na internetu?”
Enkarnasion je na licu namestio slabašan osmeh, koji je Tornu izgledao užasno
uznemirujuće. „Sve sam izgubio, sav novac koji sam zaradio trgujući obveznicama preko
interneta. Moj račun je hakovan, a moj teško zarađeni novac ukraden.” Ponovo se pojavio taj
tajanstveni osmeh, koji je označavao apokalipsu, kao da je Torn gledao u lice velikog gladnog
mesoždera. „Nestao je u džinovskoj praznini Rusije.”
„A, shvatam.”
„Ne”, rekao je Enkarnasion, „ne shvatate.” Zaljuljao je svoje naočare za sunce u ruci.
„Opirao sam se želji da odem na mesto koje je progutalo moj novac, da pronađem čoveka ili
ljude koji su ukrali ono što je moje, jer sam znao da će me, ako odem u Rusiju, ona pojesti
živog.”
Torn je napućio usne kada je njegov mobilni počeo uporno da vibrira po treći put. „Kako
to tačno mislite?”
„Mislim da se, u slučaju da sam tada otišao u Rusiju, neobavešten kakav sam bio, nikada
ne bih vratio.”
Tom nije mogao da potisne tih kikot „To zvuči pomalo, ah, ne znam, melodramatično.”
„Da“, odgovorio je Enkarnasion. „Da, zvuči.“ Osmeh se ponovo vratio na njegovo lice,
uporan kao brujanje Tornovog telefona. „A ipak, to je cela istina. Da li ste nekad bili u Moskvi,
gospodine Torne?”
Torn nije želeo da se ovo pretvori u isleđivanje. „Jesam.”
„Radili ste neki posao tamo?”
„Hm, ne. Ali čuo sam...”
„Čuli ste.” Enkarnasion mu je bacio njegove reči u lice. „Ako niste bili u Moskvi, i niste
imali nikakav posao tamo, onda nemate predstavu.” Odmahnuo je svojom potpuno ćelavom
glavom, o kojoj je Torn neprestano i protiv sopstvene volje razmišljao kao o lobanji. „Novac,
korupcija, pokvareni političari, iznuda. To je Moskva.”
„Pretpostavljam da biste to mogli da kažete za skoro svaki veći grad.”
Enkarnasionov pogled je naterao Toma da se oseti malim i, još gore, slabim. „Moskva je
drugačija. Posebna. Evo zbog čega. Imati novca nije ni izbliza dovoljno. Ti ljudi, s kojima ste
prinuđeni da obavljate posao, žele više od vas. Znate li šta je to što žele, gospodine Tome? Oni
žele da budu u mogućnosti da zablistaju u očima predsednika. Oni žude za njegovom naklonošću
toliko jako, toliko apsolutno, da ako pregovori ne krenu onako kao što su oni hteli, neće oklevati
da vam pucaju u potiljak, ili, ako je njihova potreba za zabavom takva, da vas otruju
plutonijumom, što shvatite dugo nakon što ste za sobom ostavili pacovsko gnezdo Moskve.”
Bože svemogući, trovanje plutonijumom! - zapisao je Torn u svoj ajped.
Enkarnasion nije ni trepnuo. „Odlučio sam tamo i tada da pronađem način da vratim svoj
novac. Vlasti su bile i više nego beskorisne; u to vreme su imale još manje znanja o hakovanju na
internetu nego što ga imaju danas.”
Torn se osećao kao da je u prisustvu reinkarniranog barona Minhauzena, legendarnog
pripovedača neverovatnih priča, samo što je imao jasan utisak da je sve što Enkarnasion govori
istina. „Tako je, dakle, nastao Stil trap?”
„Tako je.”
„A to je bilo...”
„Pre sedam godina.”
„Da li ste ikada povratili svoj novac?”
Enkarnasionov izraz lica je postao opak. „S kamatom.”
Torn je hteo da pita za pojedinosti kada je njegov mobilni zabrujao po četvrti put.
Namrštio se, ali u ovom trenutku je njegova radoznalost nadvladala osećaj iznerviranosti.
Izvinivši se, izašao je iz kancelarije i izvukao mobilni iz džepa. Četiri SMS poruke od Delije
Trejn. Sreo ju je nekoliko puta. Dvaput je večerao s njom i Sorajom i bio joj je zahvalan što je
pristala da im bude pokriće za veče.
Smesta me pozovi.
JOŠ jače se namrštio. Jednu njenu poruku mogao je da ignoriše, ali ne i Četiri. Prelistavši
imenik u telefonu, izabrao je njen broj i prineo telefon uvu. Odgovorila je na prvo zvono.
„Gde si ti?”
„Šta misliš gde sam?“ Njegova iznerviranost buknula je novom žestinom. „Dođavola,
Delija, ja sam usred...”
 „Soraja je u nevolji.”
Na pomen njenog imena, osvrnuo se po hodniku. Ljudi su prolazili pored njega. Niži
službenici, koji nisu ništa znali o predstojećoj istrazi FBI-ja. Ušao je u praznu salu za sastanke.
„Čarlse?”
Ona ga nikada nije zvala Čarli, kao Soraja. Zatvorio je vrata za sobom. Bio je u mraku.
„Kakvoj nevolji?” Imao je sopstvene probleme da brine o njima. Poslednje što mu je
trebalo je...
„Ona je u bolnici.”
Srce mu je na trenutak zastalo. „U bolnici?”, glupo je ponovio. „Zašto? O čemu je reč?”
„Bila je povređena u Parizu. Kontuzija. Izgleda da je putovanje avionom nazad kući
pogoršalo stvar.”
„Šta? Delija, za ime božje...!”
„Ona ima subduralni hematom. Mozak joj krvari.”
Tom je osetio iznenadnu potrebu da sedne.
„Čarlse?”
„Koliko...” Glas kao da ga je izdao. Glasno je pročistio grlo i s naporom progutao
pljuvačku. „Koliko je loše?”
„Dovoljno loše da su morali da izvrše hitnu operaciju.”
„Da li je ona...” Nije mogao to da izgovori do kraja.
„Ne znam. Ja sam u Bolničkom centru Virdžinije u Arlingtonu, ali ona još nije izašla iz
operacione sale.”
Shvatio je da mu se misli vraćaju Maseu Enkarnasionu, čak i sada, koji je čamio sam u
njegovoj kancelariji, dok je Delija dodatno komplikovala njegov već previše komplikovan život.
Želeo je da joj oprosti, ali nije mogao.
„Moraju da smanje pritisak u njenom mozgu, da zaustave krvarenje”, govorila je Delija
sada. „Operacija je obično prilično jednostavna, ali u Sorajinom slučaju postoji komplikacija.”
Gospode, ima još? - pomislio je. „Kakva... komplikacija?”
„Ona je trudna, Čarlse.”
Torn se trgnuo kao da ga je udarila struja. „Molim?”
„Ona nosi tvoje dete.”

Dok je Hari Rouland spuštao žarač ka njegovom potiljku, Born je podigao ruku. Zgrabio
je mašice i preusmerio ih na uljezovo rame. Born je odmah ritnuo nogom uljeza u koleno, pa se
otkotrljao u stranu. Rouland se otimao, ne popuštajući svoj smrtni stisak na žaraču. Born ga je
udario u vrh brade, zabacivši mu glavu unazad uz zveckanje zuba. Ali Rouland nije puštao
improvizovano oružje, a Born nije mogao da mu ga otrgne. Uljezova noga je poletela, pogodila
Borna u članak, i on je pao vukući Roulanda za sobom.

Rebeka je shvatila da se na trenutak bila onesvestila, jer kada je došla sebi, brišući krv s
lica, videla je Borna i Roulanda upletene u klupko s Vaviloncem. Teturavo se uspravila, istrgla
mašice iz Roulandove ruke, uhvatila ga za okovratnik i povukla nazad, dalje od ove dvojice.
„Budalo!”, prasnula je. „Šta to radiš?”
On se tada okrenuo preko nje i udario je po licu. „Nemaš jebenog pojma u šta si se
upustila!”, rekao je.
Oporavivši se, uzvratila je udarac, ali on ga je blokirao i istovremeno joj zadao tri
uzastopna udarca dnom dlana, koji su je oborili na kolena.
„Sve se svodi na ovo”, rekao je nagnuvši se nad njom. „Sada se svega sećam. Svega,
razumeš li?”
Pokušala je da Ustane, ali on joj nije dopustio. S pamćenjem mu se, izgleda, vratila i sva
snaga i lukavost. Ponovo je bio čovek s kojim je bila u onoj vreloj i znojem ispunjenoj hotelskoj
sobi u Libanu, čovek s kojim se na neki način takmičila, u igri koja je jednim delom bila
šibicarenje, a jednim delom ples mačke i miša.
Bolno joj je uvrnuo članak. „U Dar el Amaru si ti pobedila. Ali ovde ćemo imati drugačiji
ishod.”

Oslobođen težine Roulandovog tela, koja ga je ometala, Born je ponovo usmerio svu
pažnju na uljeza koji, kako je zaključio, mora da je bio Vavilonac. Vavilonac je obavio svoju
snažnu ruku oko njegovog vrata, surovo ga uvrćući u pokušaju da ga slomi. Born je, izvivši telo u
smeru uvrtanja, kupio sebi nekoliko sekundi, dovoljno vremena da snažno zabije lakat Vaviloncu
u bubreg.
Vavilonac je zastenjao, a Born je, ponovivši ovaj razorni udarac, uspeo da se izvuče iz
njegovog stiska, pa je zgrabio sa stola grubu pepeljaru od kamena i njome udario Vavilonca po
temenu. Krv je pokuljala i Vavilonac je pao unazad. Krhotina stakla u njegovim leđima se
prelomila.
Born je pomislio da je gotovo i počeo je da se uspravlja. Tada je Vavilonac u silovitom
lučnom pokretu udario čelom u Bornovo. Ošamućen, Born je pao na kolena, a Vavilonac ga je
povukao prema vatri Njegova snaga bila je neverovatna, iako je prilično krvario, iako bi oni
udarci u bubreg onesposobili bilo koga.
Born je osetio žestoku vrelinu plamena na potiljku. Vavilonac je nameravao da ga gurne u
vatru. Bio je udaljen od nje samo nekoliko centimetara, klizao je po podu, sve bliže i bliže.
Pokušao je da zada nekoliko različitih udaraca, ali ih je Vavilonac sve uspešno odbio. Varnice su
mu već letele ispred očiju, i znao je da mu nije preostalo mnogo vremena.
Posegnuvši iznad glave, zgrabio je jednu zapaljenu cepanicu i, ne mareći za bol, zabio
zapaljeni kraj Vaviloncu u grudi. Odeća se smesta zapalila, a smrad zapaljene tkanine ispunio mu
je nozdrve.
Otkotrljavši se u stranu, Born je ustao i potrčao. Video je da Rebeka zadržava Roulanda u
kuhinji. Pokazavši na zadnja vrata, povukao ih je za sobom napolje, na žestoku noćnu hladnoću,
pa u Rebekin čamac. Dok je Born šakama grabio sneg da ohladi opečenu kožu na dlanovima, ona
je vukla Roulanda na čamac, a zatim pokrenula motor. Born je odvezao konopce i pojurili su kroz
ledenu crnu vodu u sve gušću tamu.

„Ne radim ni za koga”, rekao je Piter glatko slagavši. „Bar ne za stalno.” Brik je zurio u
njega. „Ti si slobodni strelac.”
„Baš tako.”
Sedeli su u Brikovom potpuno novom vatrenocrvenom audiju A8. Piter je vozio, zauzevši
mesto pokojnog i neožaljenog Florina Pope. Brik je insistirao na ovakvom rasporedu da bi mogao
da drži Pitera na oku, jer i dalje nije imao mnogo razloga da mu veruje. Zastali su pored
prodavnice sportske opreme, da bi Piter ponovo mogao da obuče svoju svakodnevnu odeću.
Uradio je ovo dok ga je Brik, naslonjen na metalne ormariće, gledao kao perverznjak u javnom
toaletu, čak i dok je ovaj brzo i prigušeno razgovarao mobilnim telefonom.
Brik je sada gunđao sa suvozačevog sedišta. „Kako da znam da nisi ti taj koji je pratio
Ričardsa?”
„Ne možeš da znaš.” Piter je razmišljao najbrže što je mogao.
„Ako nisi ti, ko je pratio Ričardsa?“, upitao je Brik dok je Piter skretao na sporedne
puteve u pravcu koji je odabrao. „Ko je ubio mog čoveka?”
„Piter Marks. On radi za istu ispostavu za koju radi i Ričards.”
„On sumnja u Ričardsa?”
Piter je klimnuo glavom, skrećući desno, a onda skoro odmah levo. Udaljavali su se od
Arlingtona i zalazili dublje u seoske predele Virdžinije, ostavljajući za sobom uredno pokošene
travnjake i milione dolara vredne stambene komplekse, zalazeći na divljiji teren. Ustalasana brda,
guste šume i močvarne doline prostirale su se ispred njih.
„Sledeći korak je“, rekao je Piter, „osveta. Inače te ta organizacija, pošto je pratila
Ričardsa do tebe, nikada više neće ispustiti iz vida.“
„Ne govoriš to valjda ozbiljno.”
„Govorim. Hteo si da znaš šta sam radio u Blekfrajaru? U redu. Motrio sam na tebe.”
Primetivši kako je celo Brikovo telo postalo napeto zbog ovih reći, nastavio je: „Motrio sam na
tebe jer želim da radim za tebe. Umoran sam od toga da budem prepušten sam sebi, bez sigurnog
posla, bez ičega na šta bih mogao da se oslonim.”
„Vremena su teška”, povlađivao je Brik.
„I postaju sve teža.”
Brik kao da je ozbiljno razmišljao o ovome. Zatim je odjednom rekao: „Zaustavi.”
Piter je uradio kako mu je rečeno i skrenuo audijem na travu pored puta s dve trake, pa
ubacio u ler.
Istog trenutka kada se audi zaustavio, Brik je pucnuo prstima. „Tvoj novčanik.”
Piter je gurnuo ruku u unutrašnji džep.
„Polako, druškane.”
Piter se zaustavio u pokretu, s napola otvorenim sakoom. „Hajde, sad.“
Brikov ledeni pogled se susreo s njegovim. „Izvadi novčanik, jebote!”
Koristeći se samo kažiprstom i palcem, Piter je pažljivo izvadio drugi novčanik, koji se
jasno video ispred skrivenog džepa u kome je bio njegov pravi novčanik. Pružio ga je Briku.
Brik ga je prihvatio na ispružen dlan leve ruke. Desnom ga je otvorio. Tek tada je spustio
pogled da pročita šta piše na vozačkoj dozvoli. „Entoni Dzundza.” Ledeni pogled se ponovo
podigao. „Kakvo je to jebeno prezime, druškane?“
„Ukrajinsko.” Izmišljene priče su uvek delovale stvarnije ako se upotrebi ime za koje je
potrebno objašnjenje. To je bilo tačno.
Brikov pogled je skrenuo kao odeljcima u novčaniku. „Ne izgledaš kao Ukrajinac, sinko.”
„Moja majka je bila lepotica iz Amsterdama.”
Brik je ponovo zagunđao. „Ne laskaj sebi, jebote. Baš i nisi lep.” Umiren, pregledao je
ostale dokumente u novčaniku - kreditne kartice, debitnu karticu iz banke, članske karte iz
muzeja, pa čak, što je bilo zabavno, i neplaćenu kaznu za prekoračenje brzine.
„Više voliš da te zovu Entoni ili Toni?”
Piter je slegnuo ramenima. „Zavisi da li se radi o prijatelju ili neprijatelju.”
Brik se nasmejao. „U redu, Toni, izlazi. Ja ću voziti. Nad ćemo se u klubu sutra u jedan.”
 „A šta onda?”
„Onda ćemo videti”, rekao je Brik smrtno ozbiljnog lica, „koliko vrediš.”

Nakon što se Torn izvinio čoveku poznatom celom svetu kao Maseo Enkarnasion, pa
žurno izašao iz redakcije Politiks ez južual, Enkarnasion je uzeo svoj kaput i prišao nizu liftova.
Dok je čekao, dopustio je svom uvežbanom oku da primeti organizovanost i urednost
radnog prostora, usredsređena lica, usmerenost i svrhovitost koraka, s ponosom isturene grudi.
Pre svega, osećaj nadmoći i sigurnosti koji će se, on je to vrlo dobro znao, razbiti na hiljade
komada suočen s haosom koji će punom snagom zahvatiti svakog od zaposlenih na ovom mestu.
Osećaj haosa naveo ga je da pomisli na Moskvu - na kraj priče koju je započeo pre nego
što je intervju sa Čarlsom Tomom otkazan, kraj koji Tom nikada neće saznati. Koristeći se
algoritmima koje su on i njegova ekipa tako mudro i s naporom smislili, ušao je u trag
kriminalcima koji su hakovali njegov internet račun i usisali njegov novac u zastrašujući svet
ruskog podzemlja. Nakon što se pažljivo pripremio, proveo je tačno tri dana u Moskvi. U vreme
kada je seo u avion da se vrati kući, dva leša, opterećena sopstvenim naoružanjem, ležala su na
dnu reke Moskve, očiju široko otvorenih i izbuljenih od neverice. Što se tiče novca, Enkarnasion
je vratio svoj i uzeo njihov na isti način kao što su oni prethodno opljačkali njega.
Kada su se blistava hromirana vrata lifta otvorila, ušao je u kabinu i stao pored plavuše
dugih nogu i istaknutih kukova. On je uvek voleo istaknute kukove i zadnjicu.
„Dobar dan“, rekao je, uživajući u raskošnom sjaju njenog osmeha.

U ribarskoj kolibi u Sadelegi nastao je metež dok se Vavilonac borio da strgne odeću sa
sebe i smanji povrede koje mu je plamen nanosio. Teturajući se i kriveći lice, stigao je do malog
kupatila, odvrnuo hladnu vodu na tušu i bacio se ispod mlaza. Odjednom se našao obavijen
oblakom dima, koji ga je zagušio. Ali i to je bilo bolje nego da ostane bez kože. Uskoro se dim
pretvorio u paru.
Plamenovi su se ugasili, on je svukao ostatke spaljenog veša i izašao ispod tuša. Tele mu
je bilo vitko i s dugim udovima, kao kod plivača na duga rastojanja, puno nabreklih mišića, tvrdih
i kompaktnih ispod zategnute preplanule kože.
Nije se usudio da obriše peškirom opekotine koje su pokrivale veliki deo grudi, vrata i
ruku. Poslužio se ogledalom iznad lavaboa da pogleda krhotinu stakla u leđima. Trebalo mu je
nekoliko trenutaka za to jer su mu oči veoma suzile. Pomislio je da će na telu ostati ožiljci,
pogotovo na vratu, ali je bio previše dobro obučen da bi se duže zadržavao na tome. Umesto toga,
posvetio se onome što je morao da uradi, i pregledao ranu s hirurškom preciznošću i temeljnošću.
Iako se vrh krhotine odlomio kada je pao na njega, preostao je komad dovoljno vidljiv da
može da ga izvuče iz rane. Oslonivši se na ivicu lavaboa i gledajući preko ramena svoj odraz u
ogledalu, uhvatio je krhotinu odmah ispod okrnjene ivice. Duboko je udahnuo pa polako ispustio
sav vazduh iz pluća. U istom trenutku je jako povukao i izvukao krhotinu. Krv je počela da lipti
iz rane, ali bila je čista i znao je da će uskoro stati.
Dok se s njega cedila voda, još uvek ružičasta od krvi, vratio se u kuhinju, otvorio zadnja
vrata i go se bacio ničice u sneg. Znao je da će hladnoća pomoći da se smanji otok, a uz to i
ublažiti bol. Kada mu je bilo dovoljno, okrenuo se na leđa, hladnoćom otupljujući bol i u njima.
Posle još nekoliko minuta, ustao je, vratio se unutra pa počeo da pretura po kredencima u
kuhinji dok nije pronašao kutiju sode bikarbone. Istresavši prah u zdelu koju je skinuo s police,
pomešao ga je s vodom i mešao dok se nije pretvorio u gustu pastu. Zatim je, siktavo dišući kroz
stegnute zube, počeo da nanosi taj melem na opekotine, dok nisu bile potpuno pokrivene gustim
premazom, koji će i zatvoriti i početi da leči njegove rane.
U kupatilu je pronašao punu tubu antibakterijske kreme, a uz to i ostatke jakog antibiotika
dobijenog na recept, koji je Rebeka ostavila za sobom. Na etiketi na tubi bili su ispisani i njeno
ime i adresa u Stokholmu. Bol je već nestajao, soda bikarbona ga je izvlačila iz njega. Posle
nekog vremena, ponovo se bacio u sneg.
Progutao je dve pilule antibiotika s pivom koje je pronašao u frižideru. Izvukao je svoj
nož između podnih dasaka i počeo da korača napred-nazad u tihom, žestokom i okrutnom
raspoloženju tigra u kavezu, sve dok nije osetio kako mu se snaga u punoj meri vraća.
Ponovo pogledavši etiketu na bočici antibiotika, nije mogao a da se ne osmehne. Njena
adresa u Stokholmu. Ponovo će ih pronaći, a ovog puta, zarekao se, svi će umreti.
 10

„Volite li filmove?” upitao je don Fernando pijući kafu i jedući kroasan za doručak u Le
Fler de Ilu.
„Naravno da volim filmove”, odgovorila je Marta Kristijana. „Ko ih ne voli?”
Prošle večeri su se posle večere dogovorili da se ponovo nađu ujutro. Nije je pozvao u
svoj stan posle večere. Pitao se da li je bila razočarana zbog toga.
„Mislim na stare filmove. Klasike.”
„Još bolje.” Otpila je gutljaj kafe poslužene u ogromnoj debeloj šolji. Kroz velike staklene
prozore kafea video se veličanstveni zadnji deo Notr Dama, divan i delikatan, s visokim
lukovima poput mnogobrojnih krila. „Ali mnogi stari filmovi nisu klasici kap što se o njima
govori, Da li ste gledali Ne okreći se? U trenucima kada nije jednostavno apsurdan, potpuno je
nerazumljiv.”
„Ja sam razmišljao o Anđelu uništenja Luisa Bunjuela.”
Ona je odmahnula glavom. Oči su joj bile sjajne u blesku jutarnje svetlosti. „Nikada ga
nisam gledala.”
Kada joj je prepričao sadržaj, ona reče: „Dakle, svi u toj kući su zarobljeni, baš kao što
smo mi zarobljeni u svojim životima. Oni se raspravljaju, svađaju, vode ljubav, postaju umorni i
dosadno im je. Neki umiru.” Zafrktala je kroz nos. „To nije umetnost, to je život!”
„Baš tako.”
„Mislila sam da je Bunjuel bio nadrealista.”
„Zapravo, bio je satiričar.”
„Iskreno, ja ne vidim ništa ni najmanje zabavno u tom filmu.”
Ni don Fernando nije video ništa zabavno u filmu, ali to nije bilo važno. Razmišljao je o
tom filmu jer je Marta Kristijana bila anđeo istrebljenja. Znao je ko je i šta je ona. Već je bio u
društvu žena njenog soja. I više nego verovatno će biti ponovo. Ako preživi nju.
Bez imalo sumnje je znao da je ona zlokobni izaslanik. Nikodemo ju je angažovao. Ta
činjenica ga je ohrabrila. Približavao se svom cilju. To je značilo da je pogodio u metu dovoljno
jako da ona bude poslata da ga odvede u smrt.
Osmehnuvši se svom anđelu istrebljenja, rekao je: „Prvi put kada sam gledao film, sedeo
sam pored Salvadora Dalija.”
„Stvarno?” Nakrivila je glavu. Nosila je Šanelov kostim od veštačke svile boje svitanja
zore, preko krem žute svilene bluze, otvorene na vratu. „Kako je to izgledalo?”
„Dali nikada nije rekao ništa što ne bi izazvalo šok. Bar ne u javnosti.”
Njena ruka je prošla kroz nevidljivu barijeru, njeni prsti su obuhvatili njegove. „Vodite
tako fascinantan život.”
On je slegnuo ramenima. „Više od nekih drugih, pretpostavljam. A opet, manje od nekih
drugih.”
Iskošeni zraci sunca odbijali su se od njenih očiju i činili da one sijaju kao rukom
rezbareni dijamanti. „Volela bih da vas bolje upoznam, don Fernando, Mnogo bolje.”
On je dopustio svom osmehu da se proširi. Dobra je, pomislio je. Bolja od većine. Ali
teško da bi on očekivao nešto manje od Nikodema.
„Voleo bih to”, odgovorio je. „Više nego što misliš.”
 Delija je čekala Čarlsa Torna na prijemnom odeljenju. Gledala je kako ljudi prolaze kroz
impozantni prednji ulaz Bolničkog centra Virdžinije punih deset minuta. Pijuckala je veoma lošu
kafu, koju je nesmotreno kupila iz automata na istom spratu na kome je Soraja i dalje bila u
hirurškoj sali.
Delija je upoznala Soraju pre devet godina, dok je Soraja još radila za pokojnog Martina
Lindrosa u CIA. U to vreme, Delija je bila sama, nije bila sigurna ko je ona sama, a kamoli kakva
bi mogla da bude njena seksualna orijentacija, a to je bila oblast života koja ju je plašila. Soraja je
sve to promenila.
Delija je poslata na teren da deaktivira bombu pronađenu u blizini zgrade Vrhovnog suda.
Soraja je bila tamo, zajedno s nekoliko agenata FBI-ja, u pokušaju da sazna ko je postavio
eksplozivnu napravu i da li je to bio strani ili domaći terorista. I jedna i druga mogućnost bile su
zastrašujuće.
Pokazalo se da je mehanizam bombe teško onesposobiti, što je ukazivalo na
profesionalnog teroristu. Svi, osim Soraje, udaljeni su na bezbedno rastojanje dok je Delija radila
na deaktiviranju.
„Trebalo bi da se skloniš odavde”, sećala se Delija da je rekla.
„Niko ne treba da bude sam“, odgovorila joj je Soraja.
Pogledala ju je u oči vrlo kratko. „Naročito na kraju.” Zatim se osmehnula
razoružavajućim osmehom. „Ali ti nećeš pogrešiti.”
Torn je, krupnim koracima ušavši u prijemno odeljenje, prekinuo njena razmišljanja.
Razumevši strah na njegovom licu dok joj je prilazio, rekla je: „Operisana je i mirno je provela
noć. To je sve što znam.”
Dok je išao za njom niz linoleumom pokrivenim hodnikom do niza prevelikih liftova, on
reče: „Šta si mi rekla preko telefona.”
„Samo istinu”, odgovorila je ona, intuitivno shvatajući na šta je mislio.
„Ne može da biti nikakve sumnje?”
Oči su mu bile zamagljene, ali još nije mogla da odredi od kakvih emocija.
„Šta misliš, s koliko je muškaraca spavala, Čarlse?” Ljutito ga je prostrelila pogledom.
„Ali stvarno, tvoja pažnja trebalo bi da bude usmerena na nju.”
„Da, naravno, znam to”, rekao je on odsutno.
Vrata lifta su se otvorila, dopuštajući ljudima da izađu. Njih dvoje su ušli u kabinu i
Delija je pritisnula dugme za treći sprat. Vozili su se u tišini. Kabina je vonjala na Sredstvo za
dezinfekciju, slatkasto mučnu bolest i sporo izbačene izlučevine starih ljudi.
Kada su izašli na treći sprat, Delija reče: „Moram te upozoriti da je sekretar Hendriks
ovde.”
„Sranje! Kako da objasnim svoje prisustvo?”
„Razmišljala sam o tome”, odgovori Delija. „Prepusti to meni.”
Povela ga je kroz tihi hodnik, na kraju koga su se metalna vrata otvarala vodeći u krilo za
operacije.
Tom je nagnuo glavu. „Ovde se to desilo?”
Delija je klimnula glavom.
Torn je liznuo usne, na licu mu se jasno videla bojazan. „I još se nije probudila? To ne
može da bude dobro.”
„Ne budi negativan”, rekla je Delija, očigledno iznervirana. „Operacija je bila delikatna.
Ona je pod pažljivim nadzorom.”
„Ali šta ako ona...”
„Ćuti!”, rekla je dok su prolazili pored sekretarovog telohranitelja i ulazili u čekaonicu u
odeljenju za oporavak.
Hendriks je bio u suprotnom uglu u odnosu na televizor ravnog ekrana, na kome se bez
zvuka prikazivao program CNN-a. Razgovarao je mobilnim telefonom i zapisivao beleške u mali
blok, koji je naslonio na koleno. Jedva da je podigao pogled kada su njih dvoje ušli Delija je
zurila u uljastu skramu koja se uhvatila na njenoj kafi i zgađeno bacila čašu u korpu za otpatke.
Pre nego što je ijedno od njih moglo da sedne, Hendriks je dovršio svoj razgovor i,
podigavši pogled, posle trenutak-dva prepoznao Torna.
Kada je ustao i prišao im, Delija je upitala: „Ima li išta novo?”
On je odmahnuo glavom. Zatim je preusmerio pažnju na čoveka pored nje.
„Čarls Torn?”
„Priznajem krivicu”, izjavio je Torn pre nego što je shvatio šta bi to u predstojećim
danima i nedeljama moglo da znači.
Dvojica muškaraca su kratko protresli ruku jedan drugom.
„Moram da priznam”, rekao je Hendriks, „da sam donekle zbunjen zbog vašeg prisustva
ovde.”
Delija je zadržala osmeh na licu. „Nas troje smo prijatelji. Jutros sam ga srela i on je
insistirao da pođe sa mnom.”
„To je lepo od vas”, odsutno je rekao Hendriks. „Trebaće joj podrška.”
„Ne želim da Soraja bude sama kada se probudi”, rekla je Delija.
I kao na poziv, jedan od ljudi iz hirurškog tima pojavio se u čekaonici. Pogledavši jedno
za drugim sve troje, rekao je: „Imam novosti.”

Tom Brik je, s Piterom pored sebe, vozio audi ka jugu, dublje u seoske predele Virdžinije.
Nebo je bilo prekriveno oblacima pretećeg izgleda; jučerašnje sunce bilo je samo uspomena. Brik
je najzad skrenuo na Ridžvej drajv, put koji se poput savijenog prsta provlačio kroz guste
šumarke, kroz koje su se, s vremena na vreme, mogli videti obrisi krovova velikih kuća. Posle
poslednje krivine nalevo, Ridžvej se završio u krugu između četiri kuće razdvojene gustom
šumom.
Brik je skrenuo na desni prilazni put, nasut šljunkom i dobro održavan. Redovi zimzelenih
stabala pružali su se s obe strane, tako da je posle oštrog skretanja ulevo put nestao kao da uopšte
nije ni postojao. Bili su u svom sopstvenom svetu, odsečeni od svega i svakoga.
Zaustavivši audi, Brik je izašao i protegao se, Piter je izašao za njim i Osmotrio kuću,
koja je bila velika, dostojanstvenog izgleda, izgrađena čvrsto kao zamak od cigle i lomljenog
kamena. Arhitektonski se sasvim uklapala u postmoderni stil: dva sprata s visokim zabatima,
preveliki prozori, i suncem okupan isturen trem.
Brik je ustrčao uz prednje stepenište i, iz dubokih senki ispod zabata, rekao: „Dolaziš li,
Toni?”
Piter, svestan da je sada Entoni Dzundza, klimnuo je glavom i popeo se uz stepenice.
Unutra je prizemlje bilo svetlo i prostrano. Nameštaj je bio nizak, tanak, moderan - bled kao kosti
lišene mesa.
„Da li bi želeo piće, Toni?”
Piter se podsetio zašto je ovde. Tom Brik je bio osoba kojoj je Dik Ričards otrčao kada
mu je Soraja rekla da je iz pouzdanog izvora saznala da je Nikodemo povezan s Kor enerdžijem.
Gde ste to čuli? - pitao ju je Ričards. Tom Brik je generalni direktor Kor enerdžija.
A Piter - ili bolje rečeno Entoni Dzundza - sada je bio ovde s Tomom Brikom. I Piter i
Soraja su bili sigurni da će Ričards odjuriti predsedniku, jer su pretpostavljali da njemu podnosi
izveštaje. Ali ne, on je otrčao Tomu Briku. Šta se, dođavola, dešava? Da li je Ričards trostruki
agent, koji je radio i za predsednika i za Brika?
Dnevna soba bila je u obliku slova L. Piter je krenuo za Brikom na levu stranu, prema
baru s pićima, ali onda je stao u mestu. Na kraju kraćeg kraka slova L stajao je čovek blago
raširenih nogu. Jakna mu je bila raskopčana, tako da je Piter jasno video glok udenut u futrolu
ispod levog pazuha.
„Toni, pozdravi se s Bogdanom.”
Piter ništa nije rekao. Jezik kao da mu je bio zalepljen za nepce. Namršteni Bogdan stajao
je pored jednostavne drvene stolice s naslonom od ukrštenih prečki, koja je delovala neskladno u
ovoj izuzetno dizajniranoj kući. U stolici je, leđima okrenut Piteru, sedeo čovek vezan i zalepljen
za stolicu.
Brik je stajao za barom i rekao je ne okrećući se: „Kao što kažu u filmovima, izaberi svoj
otrov.”
Piter nije morao da vidi lice kako bi znao da je zarobljenik Dik Ričards.
Ne čuvši odgovor, Brik se okrenuo sa starinskom čašom u jednoj ruci. „Ja sam uzeo irski
viski. Nasuću i tebi.”
Piter je, očajnički pokušavajući da da smisao celom prizoru, stajao na svom mestu dok je
Brik sipao piće, doneo ga i pružio mu.
Kucnuo je svojom čašom u Piterovu pa je ispio. „Cent’ ami, kako kažu mafijaši.”
Nasmejao se. Zatim je, videvši u kom pravcu Piter gleda, mahnuo rukom u kojoj je držao čašu.
„Dođi. Hoću da ti nešto pokažem.”
S oklevanjem, Piter je krenuo za njim do mesta gde su Ričards i Bogdan, zastrašujući
telohranitelj, stajali van domašaja pogleda kroz bilo koji od prozora. Kao da bi se iko šunjao
okolo tamo napolju, Odnosno, iko osim samog Pitera.
„Rekao si da želiš da radiš za mene.” Brikov glas je zadobio topao kolegijalan ton, kao
kad dvojica ljudi ćaskaju u klubu ili na terenu za golf. „To je teško postići. Vrlo pažljivo biram
koga zapošljavam i nikada ne uzimam - nekog s ulice, I vidiš, to je moja dilema, Toni. Koliko
god sam zahvalan za informacije koje si mi dao, ti jesi s ulice.”
Brik je otpio još jedan mali gutljaj viskija, promućkavši ga po ustima pre nego što je
progutao. Zatim se prijateljski osmehnuo. „Ali dopadaš mi se. Divim se tvom stilu, tako da ću ti
reći šta ću uraditi.” Izvukavši Bogdanov glok iz futrole, pružio ga je drškom okrenut prema
Pitera. „Ti si savetovao da se ukloni Piter Marks, Dikov šef. Iako se divim tvojoj inicijativi, ne
mislim da bi bilo mudro na takav način krenuti na tog čoveka. Ne želimo da izazovemo oluju
govana, zar ne?” Mahnuo je glokom pozivajući ga da ga uzme, i Piter je s oklevanjem to i uradio.
„Ne, verujem da je daleko bolji izbor saseći stvar u korenu, načisto je srediti - zar vi Amerikanci
ne kažete tako? - tako što ćemo srediti čoveka koji je znao previše. To je sjajan potez. Dakle, evo
njega ovde, druškane, takoreći čeka da sekira padne.” Cereći se, gurnuo je Pitera napred. „Ne
želimo da ga sada razočaramo, zar ne?”

Ružičasta linija se sporo pojavljivala na istočnom horizontu dok su se bližili Stokholmu.

Prišli su kopnu sa što je manje moguće svetla, ali ih je Bora, koji je ranije plovio po zalivu
s Kristijanom, nepogrešivo doveo do kola u kojima je dovezao Roulanda ovamo. Nagurali su
Roulanda na zadnje sedište, Rebeka se smestila pored njega, a Born je seo za volan.
Sada, nekoliko sati kasnije, dok su se bližili gradu, Born se isključio s auto-puta, skrenuo
levo posle rampe i povezao auto kroz uspavane ulice, najzad se zaustavivši kod praznog placa,
namenjenog za podizanje nove građevine. Bio je oivičen iskrivljenom žičanom ogradom koja je
viđela i bolje dane.
Okrenuvši se u sedištu, Born reče: „Izvuci ga napolje.”
Rebeka je izgledala kao da će ga nešto da pitati, a onda je bolje razmislila o tome. Umesto
toga je otvorila vrata sa suvozačeve strane i izvukla Roulanda napolje na svetlost rane zore. Born
je isključio motor, izašao i, obišavši kola s prednje strane, uhvatio Roulanda za okovratnik pa ga
odvukao ispred do struka visokog otvora u ogradi.
„Borne”, rekla je Rebeka, „šta nameravaš?”
Pritisnuvši rukom Roulandov potiljak, Born ga je progurao kroz otvor pa i sam prošao
kroz njega. Dok se on provlačio kroz ogradu, Rouland je počeo da beži. Born je potrčao za njim.
Zbog dva smrznuta prsta na nogama, Rouland je trčao grčevitim i nestabilnim korakom, tako da
ga je Born lako stigao. Udario ga je po potiljku, Rouland je pao na kolena i tako i ostao, njišući
gornji deo tela napred i nazad kao da je izgubio svaki osećaj za ravnotežu.
Rebeka im je prišla. „Borne, nemoj da ga povrediš. Sada kad mu se vratilo pamćenje,
potrebno nam je ono što on ima u glavi.”
„Neće on nama reći baš ništa.” Ponovo je udario Roulanda po potiljku. „Hoćeš li,
Roulande?” Rouland je odmahnuo glavom, a Born ga je jako udario između lopatica. Uz
životinjsko dahtanje, on je pao na snegom pokrivenu zemlju. Born je ispružio ruke i ponovo ga
uspravio u pokajnički klečeći položaj.
Rebeka je uzrujano rekla: „Borne, šta nameravaš?”
„Zaveži!” Born je bio ispunjen ubilačkim besom, ne samo zato što je ovaj čovek pokušao
da ga ubije, i što je, sudeći po njegovim postupcima u ribarskoj kolibi, bio poslat da ga ubije,
nego zato što je on povratio svoje pamćenje. Born nije. Za sve godine otkad je bio bačen u
Sredozemno more, i dalje nije znao skoro ništa o svom ranijem životu. Bilo je sasvim tačno da je
uspeo da se uklopi u identitet Džejsona Borna - on sada jeste bio Džejson Born - ali je i dalje bio
bez prošlosti, bez doma, bez ijednog mesta koje bi nazvao svojim. Lebdeo je kroz vazduh,
neukotvljen, neutemeljen, večno tragajući za... nije čak ni znao šta traži. Ali ovaj čovek - koga je,
ako se moglo verovati Rebeki, Džihad bis saif poslao da ga ubije - povratio je sve što je bio
izgubio kada mu je Rebekin hitac okrznuo glavu, oborivši ga u zaliv Hemviken. Ponovo je udario
Roulanda. Pravda! I ponovo. Želeo je pravdu!
„Borne... Borne, za ime božje!“
Rebeka ga je obema rukama uhvatila za desnu podlakticu i zaustavila njegov treći udarac.
Ritnuo je Roulanda u bubreg i osetio izvesno zadovoljstvo kada se on srušio na stranu.
Zatim je oštri nalet besa prošao i on je dopustio Rebeki da se umetne između njih.
Odmerivši ga pogledom, klekla je i počela pomagati Roulandu da se uspravi na noge. Ovo Born
nije mogao da trpi i udario je Roulanda u koleno sa zadnje strane, tako da je ponovo pao na
kolena. Ostavivši ga tako, ona se uspravila na noge i suočila s Bornom.
„Poslali su ga da me ubije!”, rekao je Born pre nego što je imala šansu da progovori.
„Jedan od mnogih, zar ne?“ Pogledala ga je u oči pa ponovo odmahnula glavom. „Nemoj
ni na trenutak da pomisliš da ne znam šta se zaista dešava.”
„Ne znam o čemu pričaš”, rekao je on tupo. Osećao se istrošeno i, što je još gore, prazno.
„Hajde da se pretvaramo da znaš.” Prišla mu je za korak i snizila glas. „Koja je svrha da
ga ubiješ od batina? To je kontraproduktivno”, dodala je odgovarajući na sopstveno pitanje;
Zatim, kao da nije sigurna kroz šta ga je provela, ponovila je: „To je kontraproduktivno.”
Njegove oči su se razbistrile i klimnuo je glavom. Ona se neodlučno osmehnula. „Sada,
hajde da se posvetimo njemu. Zajedno možda možemo postići ono što nijedno od nas
pojedinačno nije uspelo da uradi.”
Prišli su i Čučnuli ispred Harija Roulanda, koji ih je gledao mutnim očima uokvirenim
crvenilom.
„Znam da radiš za Džihad bis saif”, rekla je Rebeka, još uvek ne poveravajući Bornu da
započne svoj deo ispitivanja. „Sada, na osnovu tvojih postupaka, znamo i da si poslat da ubiješ
Borna.”
„Ono što ne znamo”, rekao je Born, preuzimajući ispitivanje od nje, „jeste zašto.”
Roulandova glava se blago zanjihala s jedne na drugu stranu. Obliznuo je usne prekrivene
sasušenom krvlju. „Zašto bi iko želeo tebe da ubije, Borne?”
„Ti si pretnja za tu mrežu”, rekla je Rebeka Bornu. Ponovo se okrenula Roulandu.
„Zašto?”
Njegove krvlju podlivene oči zurile su u nju. „Ti si mi ovo uradila. Ti si me zaludela. U
onim noćima u Dar el Amaru naterala si me da zaboravim svoju misiju.” Nakrivio je glavu.
„Kako si to uradila? Ne shvatam. Kakvu si čaroliju izvela?”
„To je ono što mi radimo, Hari.” Rebeka mu je nežno spustila ruku na butinu. „Igra deluje
u oba pravca. Ti si obmanuo mene. Nisam imala pojma da si pripadnik Džihada bis saifa. Sve do
kraja.”
On je ponovo oblizao usne. Nije mogao da skrene pogled sa nje. „Šta se dogodilo? Bio
sam vrlo oprezan. Šta me je odalo?”
Njeni prsti su se pomerili na njegovoj butini. Primetila je molećivi ton u njegovom glasu.
„Reci mi zašto je Born pretnja za Džihad bis saif.”
„Džihad bis saif”, ponovio je on prezrivo. „Ne znaš ti ništa o Džihadu bis saifu.”
Neobično, skoro da se smejao.
„Onda nas prosvetli”, rekao je Born na arapskom, pa zatim na paštunskom. Kada Rouland
nije odgovorio, odmahnuo je glavom. „Jer Džihad bis saif ne postoji, zar ne?”
„O, ali postoji.”
Bornova šaka je zbrisala nagoveštaj samozadovoljnog osmeha s Roulandovog lica kada
ga je pogodila u obraz. Zacvileo je kada mu se glava trgnula unazad. Born ga je uhvatio pre nego
što je sasvim pao. Ošamario ga je još jednom, da mu se oči ponovo fokusiraju.
„Čini mi se da ti ne verujem.” Snažno je stegnuo Roulandovu vilicu. „Hajde da završimo
s ovim. Reci nam šta znaš ili...”
U tom trenutku se iznad krovova pojavio helikopter i izvio visoko u nebo.
„Panduri?”, upitala je Rebeka, škiljeći u nebo kome je svitanje dalo boju ostrige.
„Nema oznaka.” Born se uspravio i trzajem podigao Roulanda na noge.
Helikopter je skrenuo ka njima. Očigledno je išao na njih.
„Najbolje nam je da pronađemo zaklon”, rekao je Born. Ali pre nego što su stigli da se
pomere, helikopter im je već bio iznad glava. Začuo se prasak mitraljeza i meci su zaparali kroz
prljavi sneg. Parčići leda i sveže iskopane zemlje poleteli su na sve strane. Born je pokušao da
povuče Roulanda za sobom, ali paljba, usmerena da ih razdvoji, bila je previše jaka. Ljudi u
helikopteru nisu im ostavili izbora. On i Rebeka potrčali su prema gomili cigle i kamena od
srušene zgrade.
Born je izveo još jedan poslednji pokušaj da dođe do Roulanda, ali ga je sporadična paljba
oterala nazad. Helikopter se kretao, ali umesto da se diže, jurnuo je napred. Paljba je ponovo
počela, ovog puta očigledno usmerena na Borna. On se bacio ispod nekih dasaka, koje su odmah
počele da se raspadaju. Otkotrljao se na suprotni! stranu od mesta gde se Rebeka skrivala,
nastojeći da skrene metke od nje, a istovremeno je pokušavao da zaštiti i sebe. Pošto su napadači
očigledno ciljali na njega, bilo je jasno da helikopter pripada Roulandovoj mreži i da su ga ljudi u
helikopteru prepoznali.
Helikopter se zaustavio, lebdeći na sedam metara iznad zemlje, Vrata su se otvorila i iz
njih su se odmotale lestve od konopca. Rouland je ustao i nesigurno potrčao ka njima. Dok se
Born uvlačio ispod nekih drugih dasaka, Rouland se uhvatio za konopac.
Ljudi u helikopteru su povukli lestve i uhvatili Roulanda čim im se našao nadohvat ruke.
Helikopter se sada približio mestu na kome se Born krio. Paljba se nastavila u kratkim ali
silovitim rafalima. Daske su nastavile da se raspadaju, zbog čega je morao ponovo da se pokrene
i samim tim izloži.
Mitraljeska paljba ga je pratila, približavajući mu se sve više. Tada je Born čuo sirene.
Neko je pozvao policiju. Video je blesak rotacionih svetala kada je kolona policijskih vozila
skrenula iza ugla i pojurila niz ulicu prema gradilištu.
Ljudi u helikopteru su ih takođe videli. Uz poslednji rafal poslat na mesto na kom se Born
nalazio samo časak ranije, helikopter se podigao, skrenuo i, dok su sirene zavijale sve glasnije,
nestao u pravcu izlazećeg sunca.
 11

„Gospođica Mur je izašla iz sale za operacije i nalazi se na odeljenju za oporavak”, rekao

je lekar.
Začuo se opšti uzdah olakšanja u čekaonici.
„Da li je ona dobro?”, upitao je sekretar Hendriks.
„Smanjili smo pritisak i Zaustavili krvarenje. Znaćemo više u sledećih dvadeset četiri
sata.”
„Šta to, dođavola, znači?”, izlanuo je Torn.
Delija je brzo stala između njega i hirurga. „Kako je beba?”
„Pratimo njeno stanje. Nadamo se da je dobro.” Hirurg je bio bled. Izgledao je iscrpljeno.
„Ali opet, sledećih nekoliko sati su kritični i za majku i za dete.”
Delija je duboko udahnula i izdahnula. „Dakle, ne možete da otpišete mogućnost...
intervencije?”
„U Ovom trenutku”, rekao je hirurg, „ništa ne treba isključivati.” Pogledao ih je. „Kada se
probudi, mislim da bi joj pomoglo ako vidi neko prijateljsko lice.”
Hendriks je istupio napred. „Ja treba da...”
„Uz sve dužno poštovanje”, rekla je, Delija, „ako vidi vas, prvo na šta će pomisliti je
Piter, a on nije ovde, zar ne?”
„Ne.“ Hendriks se okrenuo doktoru. „Veoma bih voleo da je vidim, ako nemate ništa
protiv.”
Doktor je klimnuo glavom. Očigledno nije bio siguran da li postupa ispravno, ali se
povinovao autoritetu Hendriksovog položaja. „Ali samo nakratko, gospodine sekretare.”

„Toliko mi je žao”, rekao je Hendriks, saginjući se iznad Sorajinog mlitavog tela. „Plašim
se da sam previše tražio od tebe.”
Njene krupne tamne oči posmatrale su ga zbunjeno, gubeći i vraćajući fokus, i ona je
bezglasno usnama oblikovala dve reći: Moj posao.
On se osmehnuo i sklonio vlažnu kosu s njenog čela. Na glavi joj je sa strane bila
pričvršćena cevčica umotana zavojima. Bila je prikačena na razne aparate koji su pratili rad
njenog srca, puls i krvni pritisak. Izgledala je slabo i ubledelo, ali osim toga dovoljno dobro.
„Tvoj posao je jedno”, rekao je Hendriks. „Ali ovo - i sve što se dogodilo zbog toga, to je
nešto sasvim drugo.”
Kroz sve slabiju omamljenost izazvanu anestezijom, njene oči su blesnule od iznenađenja.
„Vi znate.”
Klimnuo je glavom. „Doktori kažu da nema razloga za brigu. Beba je dobro.”
Suza joj je kliznula iz oka i skotrljala se niz obraz.
„Soraja, naterao sam te da s Čarlsom Tomom pređeš liniju koju nikada nije trebalo
prelaziti.”
„Uradila sam to”, šapnula je ona slabašnim glasom. „Ja sam to uradila.”
Odmahnuo je glavom, sa iskrenom tugom na licu. „Soraja, ja...”
„Nema kajanja”, rekla je ona, tren pre nego što je hirurg ušao i naredio da se razgovor
završi.
 Skoro istog trenutka kada se Hendriks vratio u čekaonicu, njegov mobilni je zabrujao.
Spustio je pogled na telefon. „O, dobro. Potreban sam predsedniku.”
„Kako je ona?” Deliji se bojazan jasno videla na licu.
„Slaba je, ali izgleda da je dobro.” Potražio je pogledom svoj kaput, ali njegov
telohranitelj je već ušao u prostoriju i pružio mu ga. „Slušaj, imaš broj mog mobilnog.
Obaveštavaj me o svemu.”
„Naravno.”
„Dobro.” Navukao je kaput. „Mnogo mi je lakše.”
Kao što se dešavalo celog jutra, Delijine misli su se vratile na njen prvi susret sa Sorajom.
Nakon što je bomba deaktivirana i prosleđena združenom timu forenzičara, dve žene su se vratile
svaka u svoju kancelariju. Ali kasnije tog dana, Delijin telefon je zazvonio. Soraja je pitala da li
bi popila piće s njom.
Sastale su se u mračnom zadimljenom baru, koji je vonjao na pivo i burbon.
Soraja ju je uzela za ruku. „Nikada nisam videla ništa slično. “ Pogledala je Deliju u lice.
„Imaš prste umetnika.“
Delija je bila kao gromom pogođena. Istog trenutka kada ju je Soraja uzela za ruku,
osetila je trnce. Proširili su se i na njen torzo, i učinili da shvati kako ipak nije aseksualna. Jedva
se sećala o čemu su pričale uz piće, ali kada su premestile u restoran pored bara, i razgovor
prešao na njihovu prošlost i poreklo, Delijine misli su se odjednom ponovo usredsredile. I ona i
Soraja videle su sebe kao autsajderke. Nisu pripadale nekoj grupi, nisu se uključivale u klubove,
iako je brzi napredak u bilo kom važnom poslu u Vašingtonu zahtevao učlanjenje u što je moguće
više klubova.
„Svima nam je laknulo”, rekla je Delija sekretaru Hendriksu, iako je zapravo bila svesna
da stisak straha, koji je osetila kada ju je Hendriks pozvao, nije Sasvim popustio.

Tišina, mada je negde lajao pas. Potpuni mir, mada su se negde pokrenula neka kola.
„Dakle?”
Piter je osetio kako se Brikov pogled spušta na njega kao udarac čekića.
„Pređi na posao!”
Piter je rukom obuhvatio vilicu Dika Ričardsa, podižući mu glavu tako da im se pogledi
susretnu. „Da, to je tačno - želim mesto u vašoj kompaniji.” Duboko u Ričardsovim očima mogao
je da vidi da je on pažljivo slušao svaku reč koja je izgovorena u njegovom prisustvu. Znao je da
Tom Brik poznaje Pitera kao Tonija. Ako je imao imalo razuma, znao je da Piter deluje pod
lažnim identitetom. Ali Piter je gledao u oči mogućeg trostrukog agenta. Duboko u sebi, na čijoj
strani je Dik Ričards želeo da bude? Pretpostavljao je da je vreme da to sazna.
Pustio je Ričardsovu bradu i, proverivši magacin gloka, video da je prazan. Pogledao je u
komoru za municiju: jedan metak. Da li se od njega očekivalo da ubije Ričardsa jednim hicem?
Pogledavši u Brikovo zainteresovano lice, rekao je: „Naredili ste mi da pređem na posao.”
Okrenuvši pištolj u ruci, vratio ga je Bogdanu, koji je izgledao duboko potišteno, možda zato što
mu je uskraćena mogućnost za fizičko nasilje. Kao pas retriver kome je potrebno svakodnevno
istrčavanje, ovaj tip je, izgleda, zahtevao dnevnu dozu uništavanja.
Piter se okrenuo Tomu Briku, koji je na trenutak zurio u njega. Brik je odjednom prasnuo
u smeh i, prešavši na jak koknijevski akcenat, rekao: „Bože dragi, momče, stvarno imaš trista
čuda, bez sumnje.”
Piter je trepnuo.
„Molim?”
„Trista čuda: Muda”, neočekivano je rekao Bogdan. „Kokniji uvek smišljaju ulične rime:
To im je u prirodi.”
Brik je pokazao na Ričardsa. „Bogi, odveži malog gnjavatora, važi?” Vratio se na svoj
normalni uglađeni izgovor. „Onda malo proveri napolju, pobrini se da nam bude prijatno i
udobno, i da smo sasvim sami. Tako je momče.”
Ričards je sedeo mirno kao kip dok ga je Bogdan odvezivao, i nastavio da sedi
podjednako nepomično i dok je krupni telohranitelj vadio šaržer svog gloka i stavljao ga na
mesto. Tek kada je Bogdan izašao iz sobe i kada je čuo kako su se ulazna vrata zalupila, polako je
ustao. Bio je nestabilan na nogama, kao tek oždrebljeno ždrebe.
Videvši ovo, Brik je prišao baru i nasuo mu čašu viskija. „Led, može?”
„Da, može.” Ričards nije gledao u njega nego u Pitera. U očima mu se videla neka vrsta
molbe, tihog izvinjenja.
Piter je, leđima okrenut prema Briku, bezglasno ustima oblikovao reči: Veruj mi. Na
njegovo neizmerno olakšanje, Ričards je polako klimnuo glavom. Da li je to značilo da on može
da veruje Ričardsu? Bilo je prerano da se kaže. Ali njegov izraz lica bio je potvrda Piterovih
sumnji. Ričards je zapravo bio dvostruki agent, podnosio je izveštaje i predsedniku i Briku. Piter
se borio protiv poriva da mu uvrne žgoljavi vrat. Trebali su mu odgovori. Zašto je Ričards igrao
ovu opasnu igru? Šta se Brik nadao da će dobiti?
Brik se vratio, dao Ričardsu viski, pa vedro rekao; „Naiskap, momče!”
Okrenuvši se Piteru, rekao je: „Znaš, nikada te ne bih pustio da ispališ metak u Dikovu
glavu.” Na ovo se Ričards skoro Ugušio svojim viskijem. „Ne, mali gnjavator je previše vredan.”
Odmerio je Pitera pogledom. „Znaš zbog čega?”
Piter je na lice namestio zainteresovan izraz.
„On je neverovatni čarobnjak za pravljenje i razbijanje šifri. Zar nije tako,Dik?“
Ričards je klimnuo glavom. Oči su mu suzile.
„To je ono što radi u Kor enerdžiju?”, upitao je Piter. „Razbija šifre?”
„Užasno mnogo se špijunira u korporacijama, a ja ti kažem da je na našem nivou
poslovanja to prokleto ozbiljna stvar.” Brik je otpio još jedan mali gutljaj irskog viskija, koji je
bio prvoklasan. „Potreban nam je ovaj gnjavator i njegove veštine.” Pljesnuo je Ričardsa po
leđima. „Tipovi poput njega su retki kao kokošji zubi.”
Ričards je uspeo da se balavo osmehne.
„Dakle, Entoni Dzundza, upoznaj Ričarda Ričardsa.”
Dvojica ljudi Su se ozbiljno rukovali.
Brik je mahnuo rukom. „U redu, počnimo ovaj mali prijateljski razgovor.”
Dok su prilazili niskoj ćoškastoj sofi iza ugla prostorije u obliku slova L, Bogdan se vratio
iz svog obilaska. Klimnuo je glavom Briku, koji ga je nadalje potpuno ignorisao.
„Hteo bih da se izvinim”, rekao je Ričards dok su druga dvojica ljudi sedala na sofu.
„Ne budi pizda.” Brik je odmahnuo rukom. „To je prokleto dosadno.”
Ričards je ipak ostao da stoji, stegnutih šaka, buljeći u svog šefa, ili bar jednog od njih,
pomislio je Piter.
Brik je na kraju prezrivo frknuo kroz nos. „O, jebiga!” Teatralno se okrenuo prema Piteru.
„Šta sve neću raditi da moje osoblje bude zadovoljno.”
Ponovo se okrenuvši, osmehnuo se Ričardsu. „Žao mi je što si morao da izdržiš Bogijeve
metode, matori, ali morao sam da gurnem Tonija u vatru, takoreći. Sve to spada u posao.”
 „Ne u moj posao, dođavola!”
„Sada si stvarno dosadan.” Brik je uzdahnuo. „Dobićeš mali dodatak u svojoj mesečnoj
isplati, da li to može da posluži kao naknada?”
Ričards nije odgovorio, i jednostavno je seo što je dalje moguće od druge dvojice.
„Znaš, čudno je to”, počeo je Brik, „ali Dik me nikada nije razočarao. Nijednom. To je
ozbiljno dostignuće.” Sada je pogledao Pitera pravo u oči. „To je nešto o čemu treba da razmisliš,
Toni; nešto čemu treba da težiš.” Osmehnuo se. „Svima je potreban cilj.”
„Ja sam sebe motivišem, Tome.”
Brik se duboko namrštio. „Niko me ne oslovljava sa Tom.”
Piter ništa nije rekao. Usledilo je ćutanje, sve neprijatnije što se više produžavalo.
Najzad, Piter reče: „Ne izvinjavam se ako nisam napravio grešku.”
„Ovo je bila greška.”
„Tek nakon što se postave osnovna pravila.”
Brik je zurio u njega. „Da li da ih izvadimo i izmerimo?”
„Već znam ko bi pobedio.”
Ovaj komentar, smišljen kao provokacija, zapravo je nasmejao Brika. „Sada imam razlog
da mi se dopadaš od samog početka.” Zastao je na trenutak, zureći u visoki plafon, kao da
razmišlja o beskonačnoj tajni zvezda na noćnom nebu. Kada je ponovo pogledao u njih, izraz lica
mu je bio potpuno drugačiji. Britanskog šaljivdžije više nije bilo nigde na vidiku.
„Vremena su se promenila”, rekao je. „Pa, vremena se uvek menjaju, ali sada su se
promenila u našu korist. Događaji su počeli da se odvijaju s neumitnom izvesnošću; više ne
postoji volja za kompromisom. Drugim rečima, društvo je sastavljeno od tigrova i jagnjadi, da
tako kažemo. To je uvek bilo tako, pretpostavljam, ali pramena koja ide nama u prilog jeste što su
današnji tigrovi slabi. U prošlim vremenima, tigrovi su bili osvetoljubivi - to je uvek bilo tako.
Treba samo da letimično pregledaš istoriju ljudskih ratova da bi to shvatio. Međutim, sada su
tigrovi i osvetoljubivi i tvrdoglavi. Svi su se tvrdo ukopali na svojim mestima. A to je dobro za
nas. Njihova glupa tvrdoglavost ih je učinila krhkim, lakim za manipulaciju, za diskreditovanje.
Što ovce ostavlja bez vodstva na livadi, spremne za šišanje.” Iscerio se. „A mi ćemo da ih
šišamo.”
Bože blagi, pomislio je Piter, na šta sam to nabasao? Namestivši tup izraz na lice, rekao
je: „Kako to tačno funkcioniše? Mislim na šišanje?”
„Hajde da ne dajemo veću važnost makazama nego onome ko ih koristi, matori. Moramo
prvo da zauzmemo pravi položaj.”
Piter je klimnuo glavom. „U redu. Savršeno sam razumeo. Ali na koga misliš sa tim mi?”
Istog trenutka kada je izgovorio pitanje, znao je da je to bila greška.
„Zašto to pitaš?” Brik se nagnuo napred na sofi kao grabljivac koji je namirisao plen.
Postao je napet i oprezan. Piter je znao da mora nešto preduzeti kako bi ublažio ovu iznenadnu
sumnjičavost.
„Navikao sam da znam za koga radim.”
„Radiš za mene.”
„Kor enerdži.”
„Imaćeš zvanično zaposlenje u kompaniji, da, naravno.”
„Ali neću raditi tamo.”
„Zašto bi?” Brik je raširio ruke. „Da li znaš nešto o energiji?” Odmahnuo je rukom,
odbacujući sopstvene reći. „Nema veze, nisam te zbog toga unajmio.”
„Pretpostavljam da nisi zbog toga unajmio ni ovog Ričardsa ovde.”
Brik se osmehnuo. „Nastavi s tim svojim neobuzdanim uvredama, sinko, i sigurno ćeš
nadrljati.” Glas mu se odjednom ublažio. „Da te pitam nešto, Toni. Ako dobro budeš radio svoj
posao, to je jedino pitanje koje ću ti ikada postaviti... Da li ciljevi opravdavaju sredstva?”
„Ponekad”, rekao je Piter. „Ljudi koji posmatraju svet kao crno-beli greše. Život je
okruženje ispunjeno sivom, a svaka njena nijansa ima sopstveni sistem pravila i uslova.”
Brik se potapšao kažiprstom po usnama. „Sviđa mi se to, matori. Niko to nije baš tako
izrazio. Ali nije bitno. Ovde, na mestu gde se mi sada nalazimo, ti nisi u pravu. Ovde nema
ciljeva, samo sredstava. Mi tražimo - mi zahtevamo - rezultate. Ako neko sredstvo ne donosi
željeni rezultat, prelazimo na drugo. Shvataš li? Ovde nema ciljeva; postoje samo sredstva.”
„Ta filozofija je vrlo dobra”, rekao je Piter, „ali mi ne pomaže da razumem šta mi
radimo.”
„Potreban je primer.” Brik je podigao prst. „U redu onda. Hajde da uzmemo nedavni
zemljotres i cunami u Japanu, koji su naterali tu zemlju da isključi nuklearne reaktore ključne za
snabdevanje strujom. Već mesecima Tokio i drugi veliki gradovi moraju da racionalizuju svoje
potrebe za strujom. čak i u glavnim poslovnim zgradama u Tokiju, u sedištima tamošnjih
najprestižnijih korporacija, klima-uređaji moraju da budu podešeni na dvadeset sedam stepeni
Celzijusovih. Znaš li kako je raditi na temperaturi od dvadeset sedam stepeni? U odelu i kravati?
Propisi o oblačenju su morali da budu ublaženi, što je u Japanu tabu, jer se tome pridaje ogromna
važnost. Ali sada su izbrisani. Sada je zemlja prinuđena da se vrati na skuplja fosilna goriva, koja
više zagađuju okolinu, kako bi zadovoljila svoje potrebe za strujom. Druga mogućnost je
nepokretno sedenje u mraku. Potpuna ekonomska katastrofa. Zatim dolazimo mi i nudimo jeftino
energetsko rešenje. Šta drugo japanska vlada može osim da pristane? Praktično su zgrabili našu
ponudu obema rukama. Kao što rekoh, ovo je samo primer, ali je svejedno poučan. Kor enerdži
će sada obezbediti pristupačan, pouzdan i stalni priliv energije.”
„U redu, shvatio sam to”, rekao je Piter. „Ali vi koristite slučajnost do koje je dovela
priroda, jedan od događaja koje niko ne može da predvidi.”
„Tako izgleda, zar ne?“ Na Brikovom licu se polako počeo pojavljivati osmeh. „Ali
činjenica je da nije prirodni poredak stvari to što je izazvalo curenje. Bila je to ljudska greška.
Reaktori su bili stari dvanaest godina. Njihovi sistemi za hitno hlađenje jezgra reaktora i dalje se
oslanjaju na električnu struju, za razliku od osavremenjenih verzija koje koriste gravitaciju da
natapaju vodom jezgra i tako ohlade radioaktivne šipke čak i kada nema struje.”
Piter je odmahnuo glavom. „Nisam siguran da razumem.”
„Nama koristi da se služimo ljudskom pohlepom, sinko. Nuklearnim inspektorima i
ključnim službenicima kompanije dati su, hm, podsticaji, da skrenu pogled na drugu stranu.”
Piteru je trebalo nekoliko trenutaka da razume ogromnu važnost informacije koju mu je
Brik saopštio. Kada je istina doprla do njega, osetio je vrtoglavicu i mučninu u stomaku. „Da li
ti...” U jednom trenutku uzbuđenosti nije mogao da formuliše pitanje. „Da li mi ti to govoriš da je
Kor enerdži bio uzrok katastrofe?”
„Pa, ja ne bih išao tako daleko”, rekao je Brik. „Ali smo svakako dah svoj doprinos. I
mada je istina da Francuska, na primer, dobija osamdeset posto svoje električne energije iz
nuklearnih reaktora, a mi još nismo pronašli način da ih onesposobimo, kao što smo uradili u
Japanu, ta zemlja - zapravo cela Evropa - dobija najveći deo prirodnog gasa kroz gasovod iz
Rusije. Dakle, šta misliš da bi se dogodilo ako bi taj gasovod bio zatvoren ih ako bi njegovi
delovi bih razneti na komade? Šta bi se dogodilo ako bi pažljivo podsticani ustanci, koje već zovu
Arapsko proleće, izazvali blokadu Sueckog kanala ih Akapskog zaliva? Katastrofa ili dobra
prilika, ako shvataš na šta ciljam? Sve druge kompanije na svetu nastoje da kontrolišu
snabdevanje. Mi, međutim, nastojimo da kontrolišemo tražnju. Zato smo zauzeli središnje mesto
na tabli.”
 Mora da se šok ispoljio na Piterovom licu, jer je Brik rekao: „O, niko iz Kor enerdžija ne
može da bude povezan s tim događajima, ako je to ono što te brine. Postoji - koji bi bio najbolji
naziv za to - odeljenje za prljave poslove koje se bavi takvim stvarima, stvarajući tražnju - prilike
neophodne da Kor enerdži proširi svoje poslovanje. Tu se ti uklapaš, matori. Šta misliš, zašto sam
te unajmio?”

Iz svog skrovišta ispod gomile napola iskidanih dasaka, Born je video kako veći deo
policijskih vozila odlazi, pokušavajući da prati putanju helikoptera u letu. Jedna policijska kola i
vozilo hitne pomoći nastavili su da se kreću pravo prema praznom građevinskom placu. On je
već bio osmotrio okolinu i znao je da su oni ušli na plac kroz jedini otvor u ogradi.
Krajičkom oka je primetio pokret. Rebeka je izlazila iz improvizovane utvrde od
slomljene cigle i kamena, u kojoj je do tada bila zaklonjena. Promolio je glavu napolje i, kada ga
je ona videla, pokazao joj na gomilu dasaka. Shvativši njegov tihi znak, ona je klimnula glavom i
ispuzala napolje, proveravajući svoje neposredno okruženje. Born je uradio isto, probijajući se
kroz slojeve krša i smeća koje se nakupilo ispod dasaka. Prstima je napipao nekoliko limenki i
iščupao ih iz gomile: otpada.
Službena vozila su se približavala: ostalo ini je vrlo malo vremena pre nego što policajci
preplave celo mesto. Nisu sebi smeli da dozvole da budu uhvaćeni kao očevici zbivanja ili, još
gore, osobe pod policijskom istragom. Švedski policajci su shvatali pucanje iz vatrenog oružja
veoma ozbiljno. Neće biti kraja ispitivanjima i produžavanju pritvora.
Rebeka je dopuzala do njega. „Nisam pronašla ništa zapaljivo”, šapnula je.
„Igrom slučaja, ja jesam.” Podigao je dve limenke boje. Bile su pune samo do polovine ili
trećine, ali je u njima i dalje preostalo i više nego dovoljno hemikalije za paljenje.
Dok je on skidao poklopce, ona je izvadila upaljač. Born je postavio limenke tačno ispod
otvora među daskama, pomerajući ih da im obezbedi dovoljan dotok vazduha. Ona je upalila boju
i otpuzali su iza gomile dasaka. Ispod njih je vazduh bio suv i gotovo odmah su počeli da kašlju.
Policajci i ekipa hitne pomoći primetili su dim i plamen i provukli se kroz rupu u žičano;
ogradi, krenuvši pravo prema vatri. Do tada su se Born i Rebeka već udaljili pedesetak metara.
„Dobro skretanje pažnje”, rekla je ona, „ali još se nismo izvukli odavde.”
Born ih je vodio, povijene i skrivene, po obodu placa, dok nije pronašao komad
zaklonjenog zemljišta. Gurnuvši joj parče drveta u ruke, rekao je: „Kopaj.”
Dok je ona radila, on je uhvatio dno ograde i pokušao da je savije nagore. Nije se
pomerala.
„Stani”, rekao je.
Stao je ispred jednog od iskrivljenih stubova u ogradi, dvaput ga jako ritnuo, i nagnuo ga
u stranu tako da se jedan deo ograde pretvorio u neku vrstu rampe. Grčevito se hvatajući za
ogradu prstima, popeli su se na vrh, a zatim skočili na asfalt iza placa.
Potrčali su.

„Problem je u tome”, rekao je doktor Stin, „što je Soraja predugo čekala.” Gledao je
Deliju kao da je funkcionalni idiot. „Čekala je dok nije dobila akutni napad. Da je poslušala moj
savet...”
„Ali nije”, kratko je rekla Delija. Mrzela je način na koji su se doktori s visine obraćali
svima. „Idemo dalje.”
Doktor Santjago, glavni hirurg u timu koji je operisao Soraju, blago se nakašljao. „Hajde
da pređemo na malo privatnije mesto, ako se slažete?”
Medicinska sestra je povela Deliju i Toma kroz velika metalna vrata u posvećeni prostor
operacionih sala i soba za oporavak, kao na nekoj dalekoj i nepoznatoj obali. Doktor Santjago ih
je uveo u praznu prostoriju za oporavak pacijenata. Prostor je bio mali, tesan i klaustrofobičan.
Osećao se snažan miris dezinfekcionog sredstva.
„U redu”, rekla je Delija, umorna od slušanja novih prognoza, koje će biti suprotne od
onih prethodno datih. „Hajde da čujemo.”
„Suština je u tome”, rekao je doktor Santjago, „da je došlo do izvesnog krvarenja kada je
edem procurio. Pobrinuli smo se za to; izvlačimo višak tečnosti iz njenog mozga. Radimo sve što
možemo. Sada moramo čekati da njeno telo obavi ostalo.”
„Da li je ona dodatno ugrožena zbog fetusa?”
„Mozak je veoma složen organ.”
„Za ime božje, jednostavno mi recite!”
„Plašim se da je tako, jeste.”
„Koliko je to opasno?”
„Nemoguće je reći.” Doktor Santjago je slegnuo ramenima. On je bio čovek prijatnog
izgleda, crnih očiju i orlovskog nosa. „To je... komplikacija bez koje bi nam bilo lakše.”
„Sasvim sam sigurna da Soraja ne oseća tako.” Namerno je pustila da neprijatna tišina
potraje pre nego što je rekla: „Hoću odmah da je vidim.”
„Naravno.” Obojici doktora je naizgled laknulo što se razgovor završio. Doktori su mrzeli
da se osećaju bespomoćno, a još više su mrzeli da to priznaju.
Dok su izlazili, Delija se okrenula prema Tomu. „Ja prva ulazim.”
On je klimnuo glavom. Kada je ona počela da se okreće na drugu stranu, rekao je: „Delija,
hoću da znaš...” Zaćutao je, nesposoban da nastavi.
„Šta god imaš da kažeš, Čarlse, reci to njoj, važi?”
On je ponovo klimnuo glavom.
Doktor Santjago je čekao. Slabašno joj se osmehnuo i dao joj znak rukom. „Ovuda.”
Ona ga je pratila niz hodnik koji je izgledao kao izdvojena celina, prostor sa sopstvenim
postojanjem. On je zastao ispred vrata sa zavesom i sklonio se u stranu.
„Pet minuta”, upozorio ju je. „Ne više.”
Delija je shvatila da joj srce silovito lupa u grudima. Bolelo ju je zbog njene prijateljice.
Nesposobna da zamisli šta je čeka iza zavese, povukla ju je u stranu i zakoračila u sobu.
 12

„Tvoja kola.”
„Registrovana su na firmu mog prijatelja”, rekao je Bora. „On će se pobrinuti za sva
pitanja policije.”
Rebeka se osvrnula za sobom. Niko ih nije pratio.
„Imam ovde mali stan”, rekla je. „Možemo da se sakrijemo tamo dok ne odlučimo šta
dalje da radimo.”
„Ja imam bolju ideju.”
Bili su u stambenoj četvrti čije su se ulice brzo ispunjavale vozilima dok su ljudi ustajali i
odlazili na posao. Born je izvadio svoj mobilni i, iako je bilo veoma rano, nazvao Kristijana.
„Šta dođavola ti i Alef smerate?” zabrujao je Kristijanov glas u njegovom uhu. „Već
primam pozive od policije.”
„Vratilo mu se sećanje. Zove se Hari Rouland, ili bar tako tvrdi. Nema šta da se uradi.”
Born je zatim ukratko objasnio šta se juče dogodilo u Sadelegi. Pomenuo je Rebeku, ali samo kao
svoju prijateljicu, ne želeći da dodatno komplikuje stvari ili izazove kod svog prijatelja bilo
kakve sumnje.
„Dođavola”, rekao je Kristijan. „Ali ti nisi povređen?”
„Nisam. Ali moramo nekako da uđemo u trag helikopteru koji je ugrabio Roulanda.”
„Da li si na sigurnom?”
Born je primetio mali kafe, otvoren za doručak. „Da. Sada jesmo.”
Kristijan je čuo gde se nalaze u Gamla Stanu, rekao Bornu da ne mrda odatle i da će on
lično doći po njih.
Ušli su u kafe, sa svim čulima napetim do krajnjih granica. Unutra su razgledali prostor,
primetili zadnji izlaz kroz kuhinju, a zatim odabrali sto u dnu prostorije, tako da su mogli da vide
svakoga ko ulazi i izlazi.
Kada su naručili, Born reče: „Reci mi kako je vlada Izraela uspela da uspostavi
istraživačko postrojenje u Dar el Amaru.”
Rebeka se ukočila na reči istraživačko postrojenje. „Dakle, ti znaš.”
„Mislio sam da si me dovela u privremenu ispostavu Mosada u Libanu.”
Sačekao je dok im je kelner posluživao kafu i slatko pecivo.
„Kada sam pobegao u helikopteru koji sam ukrao u Siriji, shvatio sata da Dar el Amar nije
vojni kamp. Mosad je tamo da čuva istraživačko postrojenje.”
Rebeka je promešala šećer u svojoj kafi. „Šta si video?”
„Video sam kamuflažne mreže, i spustio sam se dovoljno nisko da vidim bunkerisanu
zgradu ispod nje. U toj zgradi se obavljaju eksperimenti, i morao sam da se upitam zašto se ti
eksperimenti vrše u Libanu, a ne u Izraelu, gde bi bilo daleko sigurnije.”
„A da li bi bilo sigurnije u Izraelu?” Rebeka je nakrivila glavu. „Zašto bi naši neprijatelji
tražili izraelsko istraživačko postrojenje na tlu Libana?”
Born se zagledao u nju. „I ne bi.”
„Ne”, rekla je ona polako. „Ne bi.”
„Šta je u laboratoriji u bunkeru? Na čemu rade?”
Troje ljudi je ušlo u kafe, a jedan je izašao. Ona je dodala još šećera u kafu, pa otpila
gutljaj. Zurila je u prostor između njega i vrata, ne gledajući ni u šta posebno, osim u svoju glavu,
kao da odmerava svoj sledeći postupak.
Najzad je rekla: „Da li si ikada čuo za SILEKS?”
 On je odmahnuo glavom.
„Već decenijama postoji teorija koja se provlači kroz industriju nuklearnog goriva, a koja
pretpostavlja mogućnost izdvajanja U-235, izotopa koji se koristi za obogaćivanje uranijumskih
šipki pomoću lasera. Dugo vremena je precenjivana, a svi planovi su se pokazali ili kao
neefikasni ili preterano skupi. Zatim su 1994. dvojica nuklearnih fizičara izmislila SILEKS -
izdvajanje izotopa laserskim podsticajem. Amerikanci kontrolišu taj proces, a projekat u čijem
središtu je SILEKS se čak i sada nastavlja. U Dar el Amaru smo osmislili paralelnu metodologiju.
Ona se isprobava u tolikoj tajnosti zbog straha da, ako bude ukradena, tehnologiju mogu da
koriste terorističke ćelije ili države kao što je Iran, da ubrzaju proizvodnju oružja.”
Born je razmislio na trenutak. „Rouland je u Dar el Amaru pokušavao da ukrade tu
tehnologiju.”
„Tako sam i ja mislila. Ali činjenica je da Hari nije znao ništa o pravoj svrsi Dar el
Amara, a kamoli eksperimenata koji se tamo vrše. Ne, on je tražio tebe, a ironija je u tome što
sam ga ja, goneći ga, odvela pravo do tebe.”
„Ti to nisi mogla da znaš.”
Ona se namrštila.
Gledali su kako na ulici duga crna kola klize pored kafea, sporije od ostalih učesnika u
saobraćaju. To nije moralo da znači ništa, a moglo je da znači mnogo toga. Nisu skretali pogled
sa staklenih vrata. Ušle su dve starije dame i sele za jedan sto. Čovek u odelu sa ajpedom ispod
miške je ustao i izašao. Mlada majka i dete progurali su se pored njega na vratima i potražili
slobodan sto. Troje konobara je dolazilo i odlazilo. Kada je prošlo nekoliko minuta, a ništa
neobično se nije dogodilo, Rebeka se opustila.
„Rizikujem što ti ovo govorim”, rekla je.
„Pukovnik Ben David je već uveren da ja znam tajnu Dar el Amara. Pitanje na koje treba
odgovoriti jeste zašto je Hari Rouland poslat da me ubije.”
„Zašto? Misliš li da je sve to povezano?”
„Ne možemo da isključimo tu mogućnost dok ne budemo znali cilj te mreže.”
„Zbog toga nam je potreban Hari.”
On je klimnuo glavom. „Jedini trag koji imamo je helikopter koji ga je ugrabio.”
Rebeka se namrštila. „Šta predlažeš da...”
Njeno pitanje presekla su dva uniformisana policajca, koja su ušla na vrata i počela da
zagledaju goste kafea.

Marta Kristijana je sedela pored don Fernanda u privatnom mlažnjaku. Bila je naviknuta
da hoda po zategnutoj žici - zapravo, uživala je u tome. Ali po prvi put otkad je počela da
prihvata ovakve zadatke, nije bila sasvim sigurna u sebe. Pokazalo se da je don Fernando veći
izazov nego što je očekivala.
Kao prvo, bio je neka vrsta enigme. Kao drugo, nije se ponašao kao bilo koji stariji
muškarac koga je ranije srela. On je bio dinamo-mašina što se tiče fizičke energije, a psihički nije
bio zaglavljen u sećanju na prošla vremena, nesposoban da prihvati tehnološki sve složeniju
sadašnjost. Pre svega, nije se plašio još većih izazova budućnosti. Iskustvo ju je učilo da se stariji
ljudi, pošto su utrošili svoje rezerve kreativne energije, zadovoljavaju utapanjem u udobno
okruženje, puštajući da sadašnjost proleće pored njih u nerazumljivom magnovenju. Don
Fernandovo razumevanje najnovije tehnologije bilo je sveobuhvatno i zapanjujuće dobro.
Na osnovnom nivou, smatrala je don Fernanda šarmantnim, obrazovanim i psihološki
pronicljivim. Privlačio ju je kao što Sunce privlači planetu. Njih dvoje su stvorili blisku
povezanost koja ju je i ushićavala i uzrujavala. Zatekla je sebe kako uživa u toj povezanosti kao
što čovek na plaži uživa u zracima toplog sunca. Kada je bila s njim, bila je srećna. U tome se
udaljavala od uspešnog obavljanja svog zadatka. Znala je to, ali se nije zaustavila. Takvo
ponašanje bilo joj je potpuno strano i, kao takvo, tajanstveno.
Još nešto. U don Fernandu je za nju postojala neka vrsta uspomene, na vreme pre
Marakeša, pre nego što je pobegla iz svetionika. Na vreme besnih oluja i vodenih zidova koji su
mahnito i s treskom naletali na kameni rt s kog se njen dom uzdizao kao ogromni klin. Ili su joj
misli skretale u ovom pravcu zato što ju je don Fernando avionom vodio na Gibraltar?
„Voleo bih da te vodim na večeru”, rekao joj je ranije tog dana.
„U koji restoran?”, pitala je ona. „Kako da se obučem?” Nosila je crnu suknju na preklop
i odgovarajuću kratku jaknu, ispod koje je imala mutnobelu svilenu košulju, pričvršćenu na vrhu
ovalnim brošem od oniksa.
„To je iznenađenje.” Oči su mu zasijale. „Što se tiče pitanja kako da se obučeš, ne vidim
ništa loše u tome što sada imaš na sebi.”
Iznenađenje je bio mlažnjak, koji ih je čekao na privatnoj pisti na obodima Pariza. Tek
kada su jurnuli pistom i podigli se u vazduh, rekao joj je kuda idu.
Srce joj je jako zalupalo i rekla je: „Čega ima na Gibraltaru?”
„Videćeš.”
Sada su se prizemljili. Čekala su ih kola s vozačem. Čim su ušli u njih, kola su kliznula
niz njoj tako poznatu obalu. Dvadeset minuta kasnije, na vidiku se pojavio svetionik, koji se
uzdizao s kamenitog rta njene mladosti.
„Ne razumem.” Okrenula se prema njemu. „Zašto si me doveo ovamo?”
„Jesi li ljuta?”
„Ne znam kako ti... Ne znam... Ne. Ja...”
Kola su stala. Svetionik se nadnosio nad njima.
„Sada je automatizovan. Već godinama unazad”, rekao je don Fernando dok su izlazili.
„Ali i dalje radi, i dalje služi svojoj prvobitnoj svrsi.”
Povevši je do zapadne strane svetionika, prešao je s njom nekoliko stotina metara do
grobnog mesta. Stao je i pročitao šta piše na nadgrobnom kamenu. Bio je to grob njenog oca.
„Zašto si ovo uradio, don Fernando?”
„Ti jesi ljuta. Možda sam pogrešio.” Blago ju je uhvatio za lakat. „Hajde. Odmah
odlazimo.”
Ali ona se nije pomerila, stajala je na mestu i otresla njegovu ruku sa sebe podjednako
blago kao što ju je on tom rukom uhvatio. Udaljila se nekoliko koraka i stala tačno ispred groba.
Neko je bio ostavio cveće u metalnoj posudi, ali to je bilo pre dosta vremena. Cvetovi su bili suvi,
a mnoge latice otpale.
Marta Kristijana je zurila u kamen ispod kog je sahranjen njen otac. Zatim je, iznenadivši
i samu sebe, klekla da dodirne zemlju. Iznad nje, oblaci su jurili po ažurnom nebu. Morske ptice
su proletale, dozivajući jedna drugu. Podigavši glavu, videla je gnezdo morskog orla i pomislila
na porodicu i dom.
Nesvesno, prsti su joj posegli za brošem koji je nosila ispod vrata. Otkopčala ga je,
iskopala plitku jamicu u zemlji ispod nadgrobnog spomenika svog oca i spustila broš u nju.
Polako, skoro pobožno, zakopala ga je i spustila dlan na zemlju, kao da i dalje može da ga oseti,
poput srca koje kuca.
Kada je ustala, don Fernando reče: „Želiš li da uđeš unutra?”
Ona je odmahnula glavom. „Ja pripadam ovde napolju.”
 On je klimnuo glavom, kao da je potpuno razume. Umesto da je iznervira, taj gest je
pokazivao njihovu neizgovorenu urođenu povezanost, i utešio ju je. Provukla je svoju ruku ispod
njegove i povela ga do ivice stenovitog rta. Ispod njih, more se podizalo, peneći ispod granitnih
šiljaka dole u dubini.
„Kada sam bila devojčica”, rekla je ona, „stajala bih ovde. More je izgledalo kao krhko
staklo koje se lomilo na stenama. To me navodi da mislim na moju porodicu. Rastužuje me.”
„Zbog toga si otišla.”
Klimnula je glavom. Kada su se vratili u kola, i polako se odvezli od obale i visokog
svetionika, ona je rekla: „Kako si otkrio?”
„Sve se može saznati”, odgovorio je on s osmehom, „u ovo naše vreme.”
Ona nije rekla ništa više. Nije bilo važno kako je on saznao njenu istoriju. Bilo je važno
samo to što je znao. Još jedna zapanjujuća stvar: nije bila nezadovoljna što on zna. Nekako, čak i
ne pitajući, shvatila je da će to ostati njihova tajna.
Zurila je u predeo oko njih, i kao spavač koji ulazi iz prijatnog sna u grubu stvarnost,
setila se da je poslata da ubije ovog čoveka. Ta zamisao joj je sada izgledala apsurdno, a ipak je
znala da nema izbora. Nikada ga nije imala kada bi dobila zadatak od Masea Enkarnasiona.
Izronivši iz svojih teških misli, videla je da skreću s puta ka zamku u područje koje joj
nije bilo poznato. Prošavši nekoliko malih ulica, došli su do trouglastog parkirališta, prošaranog
patuljastim čempresima i stablima palmi. Marta je spustila prozor i čula lepršanje palminih grana.
Jato blistavobelih galebova proletelo je iznad njih. Sunce je sijalo na crvenkastim krovovima od
crepa, koji su im sada bili bliži pošto su se kola popela uz prilazni put i zaustavila ispred trema sa
stubovima.
„Gde smo?“, pitala je Marta.
Bez ijedne reći, don Fernando je krenuo s njom uz kamene stepenice, preko trema, u
prostrani prozračni ulaz, u kom su se najviše isticali luster od brušenog stakla i visoka klupa od
mahagonija, u kojoj je sedela mlada žena i efikasno odgovarala na telefonske pozive,
istovremeno unoseći podatke u kompjuter.
Neka poslovna filijala, pomislila je Marta. Verovatno jedna od njegovih.
Nagnuvši se napred, don Fernando je mladoj ženi pružio presavijen list papira, koji je ona
otvorila kao neki službeni dokument. Njene bistre oči su proučile papir, pa se podigle da prouče
don Fernanda i, nakratko, i Samu Martu Kristijanu. Podigla je slušalicu telefona i izgovorila samo
nekoliko reći u nju. Zatim im je klimnula glavom i, osmehnuvši im se, pokazala prema
dvostrukim obrtnim vratima.
Iza vrata ih je čekala starija uniformisana žena, prijatnog lica i držanja, koja je držala ruke
sklopljene ispred sebe kao časna sestra. Kada ih je videla, okrenula se i povela ih niz širok hodnik
zastrt debelim tepihom, sa mnogo zatvorenih vrata između kojih su bile okačene razne slike
Gibraltara u raznim vremenskim periodima. Jedino što se nije promenilo bila je ogromna nagnuta
stena, stara nebrojeno mnogo vekova.
Žena se najzad zaustavila ispred jednih vrata i dala im znak rukom. „Zadržite se koliko
želite”, rekla je. Povukla se kroz hodnik u pravcu iz kog su došli pre nego što je Marta imala
šansu da je pita o čemu se uopšte radi.
Don Fernando ju je pogledao sa izrazom lica koji nije mogla da protumači.
„Biću ovde ako ti budem trebao.”
Htela je da mu postavi neka pitanja, ali je odmah shvatila da od toga ne bi bilo koristi.
Pomirivši se sa situacijom, otvorila je teška vrata i ušla unutra.
 „Kako bi mogli da traže nas?”, rekla je Rebeka. „Ne mogu da im budu poznata naša lica.”
„Bez obzira na to, evo ih ovde. Bilo da su im naša lica poznata ili ne, oni traže ljude koji
su peške pobegli s građevinskog placa.”
„Svakoga ko izgleda kriv ili pokušava da se sakrije.”
Born je pogledao u nju. „Udari me.”
Njene oči su se susrele s njegovim, i u njima pronašle traženi odgovor. Nagnuvši se preko
stola, jako ga je ošamarila, izmakla se, oborila stolicu i povikala: „Gade!”
Policajci su ih pogledali, ali pogledali svi ih i svi ostali u kafeu, čak i kelneri, koji su stali
na mestu kao ukopani.
„Smiri se!“, glasno je rekao Bora, i dalje sedeći.
„Da se smirim? Kako možeš ovo da mi radiš? I to s mojom rođenom sestrom!”
On je sada ustao i počeo s drugim činom drame. „Rekao sam ti da se smiriš!”
„Nemoj mi govoriti šta da radim!” Zabacila je glavu. „Nemaš prava!”
„Imam sva prava!”, rekao je on hvatajući je za članak.
Rebeka se otimala, ali on nije popuštao stisak. „Pusti me, kučkin sine!”
Fizički kontakt je bio dovoljan za policajce, koji su se istovremeno ispravili i prišli stolu.
„Gospodine”, rekao je stariji od dvojice, „dama želi da je pustite.”
„Ne mešajte se u ovo!”, rekao je Bora.
„Pusti je!” Mlađi policajac je preteći krenuo napred, i Born je smesta pustio Rebekin
članak.
„Da li ste dobro, gospođo?”, upitao je stariji policajac. „Želite li da podnesete prijavu?”
Rebeka je sevnula očima i rekla: „Samo želim da se izgubim odavde.” Uzevši svoju tašnu
i kaput, okrenula se i izmarširala iz kafea, dok su je svi prisutni pratili pogledom.
Stariji policajac je preusmerio pažnju na Borna. „Plati račun i nestani odavde! I kloni se te
žene, čuješ li me?”
Born je spustio glavu, spustio nekoliko kruna na sto i izašao. Kada su se vrata zatvorila za
njim, kafe je ponovo oživeo. Policajci su seli i završili svoju kafu, a ceo događaj je smesta
izvetrio iz njihovih glava.
Born se našao s Rebekom iza ugla. Ona se smejala.
„Kako ti je obraz?“
„Okrenuću i drugi.”
Nasmejala se još jače. Bio je to redak bezbrižan trenutak u vremenu koje su njih dvoje
proveli zajedno. Born je na drugoj strani ulice video Kristijana kako stoji pored najnovijeg crnog
modela volvoa. Pušio je malu cigaru i posmatrao skoro neprekidnu povorku mladih žena u
prolazu, umotanih u zimske kapute, kao da ga baš ništa na svetu ne brine.
Izbegavajući kola u prolazu, Born i Rebeka su prešli ulicu. On im se široko osmehnuo -
naročito Rebeki - dok joj je otvarao zadnja vrata. Born je seo pored njega na suvozačevo sedište.
Kristijan je ostavio motor uključen, i izvezao se na ulicu čim je ugledao razmak između
automobila u prolazu.
„Ušao sam u trag helikopteru”, rekao je Kristijan. Bio je previše iskusan da pita Borna o
Rebeki više nego što je ovaj bio spreman da mu već kaže preko telefona. „Ispostavilo se da to
nije bilo teško. Nema ih mnogo s takvim oznakama - zapravo, postoji samo jedan.”
„Kakve su to oznake?”, upitala je Rebeka.
Kristijan ju je odmerio pogledom u retrovizoru. „To je trenutak u kome otmica postaje
zanimljiva.”
Dao je Bornu fasciklu s fotografijama visoke rezolucije. Rebeka se nagnula između
sedišta da bolje vidi.
„Imamo pristup većem broju gradskih kamera za nadzor.” Kristijan je skrenuo na
Prestgatan, krećući se sporije u sve gušćem saobraćaju. „Uvećao sam snimke na našem
kompjuteru. Prelistaj ih: videćeš zašto.”
Unutra su bile četiri fotografije veličine 8 x 10 inča. Uvećanje i fokusiranje izvuklo je
skoro svu boju iz njih, ali i Born i Rebeka su prepoznali helikopter koji je pucao na njih i ugrabio
Harija Roulanda. Kao da im je bila potrebna potvrda, na drugoj fotografiji se kroz prozor
helikoptera video Rouland. Born je prešao na treću fotografiju.
„Kungliga transport”, pročitala je Rebeka. „Deluje kao obična komercijalna letelica.”
„Da”, rekao je Kristijan, „ali nije tako. Pogledajte poslednju fotografiju. Gore na repnom
rotoru.”
Born je prešao na sledeću sliku; ova fotografija je bila snimljena iz još veće blizine.
Podigao ju je da bina nju palo više svetlosti.
„To je logo firme“, rekao je, „ali ne mogu da razaznam ime.“
„Premalo je, čak i pored uvećanja.” Stali su na semaforu. Kristijan je prstom pokazao
logo. „Vidiš taj oblik? Pomalo je neuobičajen, tako da smo provukli obris kroz naš najnoviji
kompjuterski program za prepoznavanje, i zamisli, molim te, to je bio pun pogodak. Ovaj
helikopter pripada firmi Stil trap.”
„Sigurnost na internetu”, rekla je Rebeka. „Najbolji u svom poslu.” Kristijan je klimnuo
glavom. „Ako ćemo o najnovijim programima, Stil trap je svetlosnim godinama ispred svih
drugih.”
„Zašto”, upitao je Born, „Stil trap pokušava da me ubije i, istovremeno, izbavi Harija
Roulanda?” Okrenuo se Rebeki. „Ti si rekla da Rouland radi za terorističku mrežu?”
„Koju?”, upitao je Kristijan.
„Džihad bis saif ”, odgovorila je Rebeka. „Načula sam da pukovnik Ben David govori o
tome u Darel Amaru. Mislio je da sam još u nesvesti.”
„S kim je razgovarao?”, upitao ju je Born.
Ona je odmahnula glavom. „Ne znam.” Zavalila se u sedištu i skrstila ruke ispod grudi.
„Ipak, izgleda da je jedno jasno; čini mi se da Stil trap radi još ponešto osim što proizvodi
najnoviji softver.”
„Šta to, na primer?”, pitao je Kristijan.
Born je zagunđao: „Najnovije tehnologije, i tačka.”
 13

Kada je Marta Kristijana videla staricu koja je sedela pored velikog dvokrilnog prozora,
kao da je videla samu sebe. Soba je bila oskudno nameštena i još oskudnije ukrašena. U njoj je
bilo tek nekoliko ličnih predmeta: češalj, četka sa srebrnom drškom. Mala požutela gravura
samotnog svetionika na isturenom rtu, izbledela fotografija lepe ali krhke žene, koja uz bok
privija malu devojčicu. To je bilo sve. Ali soba je bila do vrha ispunjena usamljenošću, tako
dubokom da je Marti od toga zastao dah.
Starica se nije okrenula kada je ona prošla kroz sobu i uzela sliku sebe i svoje majke. Tu
je bila još jedna fotografija, sada je to videla, postavljena iza prve. Na njoj se video mršav čovek
u kratkom kaputu, kako stoji pored fara u svetioniku. Svetlost dana je navirala u prostoriju i
obasjavala ga, ali takođe i isticala njegovu izdvojenost od svega ostalog osim ovog snažnog fara.
Marta Kristijana je zurila u fotografiju svog oca, ali nije je uzela. Uopšte je nije dodirnula.
Osećala je u srcu da bi to predstavljalo skrnavljenje, mada nije mogla da kaže zašto. Najzad je
spustila fotografiju koju je držala i prišla starici. Ona je zurila napolje kroz prozor: travnjak,
grupica palmi i, iza njih, neupadljive zgrade s druge strane ulice. Nije bilo mnogo šta da se vidi,
ali njena koncentracija je bila apsolutna, zastrašujuća. Marta nije verovala da ona gleda u travu,
drveće ili zgrade, jer ništa od toga nije imalo nikakvog značaja za nju. Sedela je blago pognuta
napred, napeta, zagledana, kao kroz teleskop, u prošlost.
„Mama”, rekla je Marta drhtavim glasom, „šta vidiš?”
Na zvuk glasa, njena majka je počela da se njiše napred-nazad. Bila je mršava kao grana.
Na nekim mestima su joj se kosti sjajile belom bojom ispod kao papir tanke kože. Njeno bledilo
je sijalo kao zimsko sunce.
Marta je zaobišla okolo i stala ispred starice. Iako su joj obrazi bili duboko izbrazdani
borama, a celo lice opustošeno vremenom, bolom i gubitkom, i dalje je nešto u njoj ostalo
nepromenjeno. Marta je osetila ubod bola duboko u grudima.
„Mama, to sam ja, Marta. Tvoja ćerka.“
Starica nije htela - ili nije mogla - da podigne pogled. Izgledala je zarobljena u prošlosti.
Marta je malo oklevala, pa zatim uzela ruku, tanku kao u kostura, među svoje. Bila je hladna kao
kamen. Marta je gledala u istaknute vene, plave, naizgled spremne da iskoče kroz kožu. Zatim je
pogledala u oči svoje majke, sive i mutne poput oblaka kidanih suprotstavljenim vazdušnim
strujama.
„Mama?”
Oči su se skoro neprimetno pokrenule, ali u njima uopšte nije bilo prepoznavanja. Bilo je
to kao da nije postojala. Toliko dugih godina njeni roditelji su prestali da postoje za nju. Sada,
ovde, kad njenog oca već više nije bilo, na kraju života njene majke, nije bilo ničega za nju. Ona
je bila kamen bačen u more, tonula je van domašaja pogleda, ne ostavljajući za sobom ni talasić
da označi njen prolazak.
Neko vreme je stajala mimo kao velika stena na ivici Gibraltara, držeći hladnu ruku svoje
majke. Jednom su se usne njene majke razdvojile, i ona je šapnula nešto što Marta nije razumela.
Nije to ponovila, iako je Marta uporno to tražila. Obe su utonule u tišinu. Godine su proletale
pored njih i sada su bile poput opalog lišća, krte i mrtve.
Najzad, kada je mogla ponovo da diše, Marta Kristijana je pustila da majčina ruka klizne
između njenih. Prišla je vratima, mada je jedva bila svesna Šta radi. Otvorila ih je, i zatekla don
Fernanda kako strpljivo čeka u hodniku. Šire je otvorila vrata.
„Uđi”, rekla mu je. „Molim te.”
 „Pa, matori.” Brik je odgrizao parčence ogromne masline, usisao tkivo između usana
poput drugog jezika, pa ga sažvakao u narandžastu pastu. „Imam poslić za tebe. Da li si spreman
da počneš?”
„Naravno”, rekao je Piter, „pravo je vreme za to.”
„Bravo momče.”
Rad srca mu se ubrzao. Nije imao pojma šta će Brik tražiti od njega, ali to sigurno neće
biti ništa dobro. Kada sam već počeo, idem do kraja. A odmah zatim je pomislio: Postoji prokleto
dobar razlog zašto su nastali klišei.
Dvojica ljudi su sedeli u kuhinji Brikove sigurne kuće u Virdžiniji. Između njih je stajalo
nekoliko tanjira s hranom - isečena italijanska salama i mortadela, grumenovi ovčijeg sira, zelena
flaša s maslinovim uljem, kriške hrskavog hleba, posude s maslinama i četiri velike flaše tamnog
belgijskog piva, od kojih su dve bile prazne. Dik Ričards je otišao pre sat vremena sa Bogdanom,
koji ga je vratio do mesta tri bloka daleko od sedišta Tredstouna.
Obrisavši usta, Brik je ustao i prišao kredencu, pa počeo da pretura po njemu dok nije
pronašao šta je tražio, a onda se vratio i seo nasuprot Piteru.
„Dakle”, rekao je Piter, „gde hoćeš da idem?”
„Nigde.”
„Molim?”
„Ostaješ upravo ovde.” Brik je gurnuo neki paketić preko stola.
„Šta je ovo?”
„Žileti sa dve oštrice.”
Piter je podigao paketić i otvorio ga. Unutra je zaista našao četiri dvostruka žileta.
Pažljivo izvukavši jedan, rekao je: „Ne sećam se kada sam poslednji put video neki ovakav.”
„Tako je”, rekao je Brik, „oni su iz prošlog veka.”
Piter se nasmejao.
„Ne šalim se, druškane. Ti mogu da ti odseku prst ako ih samo pogrešno pogledaš. Ovi su
specijalno naoštreni.”
Piter je spustio žilet na ostale u paketu. „Ne shvatam.”
„Samo polako, matori. Ti ostaješ ovde. Čekaš. Bogi će dovesti nekoga ovamo. On će vas
upoznati, ti ćeš malo ćaskati, sve lepo i fino. Čekaćeš Bogijev znak, a onda...” Pokazao je glavom
prema pakovanju žileta.
„Šta?” Piter je osetio kako mu se grlo steže. „Hoćeš da kažeš da želiš da ubijem toga
nekog jednim od ovih žileta?”
„Upotrebi sva četiri, ako ti se tako više sviđa.”
Piter je progutao pljuvačku. „Ne mislim da...”
Brik se naglo nagnuo napred i stegnuo Piterov desni članak gvozdenim stiskom. „Jebe mi
se šta ti misliš. Samo to obavi.”
„Gospode.” Piter se borio protiv panike koja je pretila da ga nadvlada. Brzo razmišljaj,
prekorevao je samog sebe. „Ovde smo izolovani. Zar pištolj ne bi bio jednostavnije rešenje?”
„Svaki seronja s ulice može da upuca tipa iz blizine.” Slobodnu ruku je namestio u obliku
pištolja i prislonio vrh svog prsta Piteru na slepoočnicu. Zatim se, u zbunjujućoj promeni
raspoloženja, široko osmehnuo i pustio Piterovu ruku. „Hoću da vidim od kakvog si materijala
napravljen, matori. Da vidim šta se krije ispod, da proverim mogu li imati poverenja u tebe da
pređeš na veće i važnije stvari.” Ustao je. „Hteo si da radiš za mene. Ovo je put koji si izabrao.
Tvoja šansa da se dočepaš zlatnog prstena.” Namignuo je, a njegov osmeh je nestao. „Nemoj da
praviš veliku stvar od toga, važi?”

Jedan društveni događaj u kome Soraja jeste učestvovala bila je nedeljna partija pokera u
gradonačelnikovoj kući. Ali to je takođe bilo nešto što je povezivalo nju i Deliju: obe žene su bile
po prirodi povučene, ali snažnog takmičarskog duha, naročito kada je reč o pokeru. To što su je
uveli u igru s visokim ulogom bila je jedna od velikih Delijinih radosti, a takođe i događaj koji je
učvrstio njeno prijateljstvo sa Sorajom. Na tim intimnim susretima, dok su sedele oko stola
presvučenog zelenog čojom s vašingtonskom političkom elitom, Delija je najbolje upoznala
Soraju, i razjasnila svoja osećanja prema njoj. Postepeno se seksualni naboj pretopio u topli sjaj
dubokog i čvrstog prijateljstva. Shvatila je da je Soraja privlači, ali ne kao ljubavnica. Uskoro je
osetila veliko olakšanje što Soraja nije ni homoseksualna ni biseksualna. Nije bilo mogućnosti za
komplikacije koje bi se isprečile na putu njihovom prijateljstvu. Kao njena prijateljica, Soraja je
prihvatila Deliju onakvu kakva je. Po prvi put u svom životu, Delija nije osećala oklevanje, kao
ni stid ni teškoću u otkrivanju sebe drugom ljudskom biću. Nikada se nije osećala kao da joj se
sudi, i zauzvrat je otvorila svoje srce i dušu pred Sorajom.
Sada je, privukavši stolicu, Delija sela pored kreveta svoje prijateljice i uzela je za ruku.
Sorajine oči su nekoliko puta trepnule pa se otvorile. Kapci su joj bili plavi, izgledalo je kao da su
otekli. Zapravo, imala je omamljen izgled nekoga koga su upravo temeljno izmlatili.
„Zdravo, Raja.”
„Del...”
Iz obe Sorajine ruke virile su cevčice. Čelična odvodna cevčica virila je sa strane kroz
zavoje na njenoj glavi. Odvratna stvar, pomislila je Delija, pokušavajući da skrene pogled a da ne
to ne deluje sumnjivo.
Nije uspela.
„Pretpostavljam da ne bi trebalo da mi daš ogledalo.” Soraja je pokušala da se osmehne i
jednostavno podbacila u tome. Osmeh je izgledao iskrivljeno, groteskno, i u jednom trenutku je
Delija ostala bez daha pomislivši da je operacija nekako oštetila živce sa te strane njenog lica.
Zatim, kada je Soraja počela da više govori, shvatila je da je to samo iscrpljenost, udružena sa
zaostalim efektima anestezije.
„Kako se osećaš, Raja?”
„Loše, kao što izgledam. Možda i gore.”
Sada je na Deliju bio red da se osmehne. „Sada je u redu. Sve je u redu.”
„Hendriks mi je rekao da je beba dobro.”
Delija je klimnula glavom. „Tako je. Nema problema.”
Soraja je uzdahnula, vidljivo se opustivši. „Da li su doktori rekli kada mogu da izađem
odavde?”
Delija se nasmejala. „Zašto? Već jedva čekaš da se vratiš na posao?”
„Imam posao koji treba da završim.”
Delija se nagnula nad njom. „U ovom trenutku tvoj posao je da se oporaviš - zbog sebe i
zbog bebe.” Uzela je svoju prijateljicu za ruku. „Slušaj, Raja, uradila sam nešto... nešto Što nisi
želela da uradim. Ali pod ovim okolnostima, mislila sam... rekla sam Čarlsu za bebu.”
Soraja je sklopila oči, savladana osećajem krivice. Ali Delija je znala da mora da nastavi
ovim putem, jedan po jedan teški i neprijatni korak.
„Žao rili je Soraja, iskreno. Ali toliko sam se plašila za tebe. Mislila sam da on ima pravo
da zna.”
„To je tvoja osnovna pristojnost, Delija”, rekla je Soraja. „Nisam jasno razmišljala.
Trebalo je da znam.” Zapravo, jeste znala. Oslanjala se na Delijinu osnovnu pristojnost.
„Gde je Čarli sada?”
„Bio je ovde neko vreme”, rekla je njena prijateljica. „Pomalo sam iznenađena što je
ostao tako dugo.”
„Da li njegova žena zna da je bio ovde?”
Delija se namrštila. „En Ring je gore na brdu, danju i noću obuzeta svojim senatorskim
zakonodavnim paketom za sledeću godinu, po pitanju potreba i troškova za bezbednost
domovine.”
„Kako to znaš?”
„Čitala sam Politiko. Ni oni je ne vole.”
„Ko je voli, osim njenih birača? I naravno, Beltvej žurnala?“
„Sada ćeš mi reći da ne možeš da razumeš zašto se on oženio njom?”
Sorajine usne su se napućile u nečemu sličnom osmehu. „Ona je imala inicijativu. Ona se
udala za njega. Ona je kao neka nezaustavljiva sila. Nije mogao da kaže „e.“
„Svaki odrastao čovek može da kaže ne, i da stane iza svojih reči, Soraja.”
„Ali ne i Čarli. On je bio zbunjen i pometen.”
„Senatorka Ring ima takav učinak na mnoge konzervativne republikance. Mogla je da
uradi duplericu za Plejboj.“
„Kamo sreće da jeste”, rekla je Soraja. „Onda bismo je se svi otarasili.”
„Ne znam. Imam osećaj da bi ona bila u stanju da to nekako okrene u svoju korist.”
Soraja se nasmejala i stegnula ruku svojoj prijateljici. „Šta bih ja bez tebe, Del?”
Delija je uzvratila stiskom. „Samo nebo zna.”
„Slušaj, Del. Želim da vidim Čarlija.”
Delijino lice se smračilo. „Raja, misliš li da je to zaista dobra ideja?”
„Važno je. Ja...”
Oči su joj se odjednom širom otvorile i zagrcnula se. Ruka joj se zgrčila poput kandže, a
telo se izvilo na krevetu. Monitori, na koje je bila povezana, naglo su podivljali. Delija je počela
da vrišti, a Torn je otvorio vrata. Lice mu je bilo bledo i ispijeno.
„Šta je bilo?” Pogledao je u nju pa u Soraju. „Šta se dogodilo?”
Delija je čula meko šljapkanje gumenih đonova u trku i glasove koji su se podigli u
uzbuđenju, pa je povikala: „Pomoć! Potrebna joj je pomoć! Odmah!”

Born i Rebeka su ćutke ušli u stan koji je ona iznajmila na Sankt Eriksgatanu u
Kungsholmenu. Stan je bio na trećem spratu, blok i po udaljen od obale. Kristijan ih je čekao u
prizemlju u volvou, zajedno s telohraniteljem-kurirom iz svoje kancelarije, koga je na osnovu
prethodnog dogovora pokupio na uglu ulice u Gamla Stanu.
Njih dvoje su oprezno prošli kroz sve prostorije, proveravajući plitke ormare, gledajući
čak i ispod kreveta i iza zavese tuša. Kada su se uverili da je stan bezbedan, Rebeka je klekla na
pločice na podu kupatila.
„Koliko si novca sklonila u stranu?”, pitao je Born.
„Uvek iznajmim privatni sef na sigurnom mestu. Nije bezbedno nositi toliko novca sa
sobom.”
Born je klekao pored nje i pomogao joj da pažljivo ukloni dva tanka sloja maltera, vodeći
računa da ne okrnji pločice. Izdvojili su jednu pločicu koju je ona izvukla. Ispod nje je bio debeli
svežanj novčanica - kruna, evra, američkih dolara.
Ona je gurnula svežanj u džep i ustala. „Hajde”, rekla je. „Ježim se od ovog mesta.”
Izašli su iz stana i požurili niz polumračno stepenište.

Ilan Halevi, poznat pod operativnim imenom Vavilonac, sedeo je za volanom

iznajmljenog automobila, koji je parkirao na strateškom mestu na suprotnoj strani ulice i jedan
blok dalje od ulaza u zgradu u kojoj je Rebeka iznajmila stan. Čekao je već satima, ali za njega su
ti sati izgledali kao minuti. Kao da je čitavog svog života čekao da se nešto desi. Kao
desetogodišnji dečak, čekao je da se njegovi roditelji razvedu; kao adolescent od četrnaest
godina, čekao je da siledžija koga je poslao u bolnicu umre; nedugo zatim, zatekao se kako čeka
voz da ga odveze iz središnjeg dela njegove zemlje u prestonicu, najbučnije, najsjajnije, najviše
zbunjujuće mesto kog je mogao da se seti kao prikladnog da se u njemu izgubi. Ubio je ponovo,
ali ovog puta prema sopstvenim uslovima. Izabrao je dobro - bogatog američkog biznismena, s
kojim je započeo razgovor u baru najluksuznijeg hotela u gradu. Sada, s novcem u džepu!
promenjenim identitetom, obrijao je bradu, kupio dva kompleta najbolje zapadnjačke odeće iz
butika Brioni u tom istom hotelu, koristeći se jednom od kreditnih kartica američkog biznismena.
Pre toga nikada nije video kreditnu karticu pred sobom, a kamoli da je držao u ruci.
Uskoro posle toga, sasvim prirodno se uklopio u kriminogeno podzemlje Tel Aviva,
stekavši sebi ime brzo, nemilosrdno i bez kajanja. Pretpostavljao je da je tako i privukao pažnju
pukovnika Ben Davida. U svakom slučaju, kada mu se Ben David obratio, bio je prilično
zabrinut. Ali s vremenom su njih dvojica uspostavili dobar odnos. Uprkos neospornoj bliskosti,
niko ne bi mogao pogrešno da shvati taj odnos kao prijateljstvo, a naročito dva učesnika u tom
odnosu.
Halevi je uzdahnuo, čeznuvši za šavurmom, iz koje se ukusni ovčiji loj cedi po gomili
izraelskog kuskusa. Mrzeo je nordijske zemlje - naročito Švedsku. Mrzeo njihove žene,
plavokose, plavooke, ispunjene odvratnom arijevskom idejom o natčoveku. Nije postojala
nijedna švedska manekenka koju nije poželeo da šutne u njeno savršeno izvajano lice. On bi
svakog dana izabrao tamnoputu i tamnokosu Amazonku s mediteranskim crtama lica.
Još uvek je bio obuzet ovim ogorčenim mislima kada je video najnoviji model volvoa
kako prilazi zgradi na koju je motrio. Rebeka je izašla iz kola i prešla preko trotoara do ulaznih
vrata. Hteo je da izađe iz svojih kola kada je video Borna kako je prati krupnim korakom.
Zašto su, dođavola, njih dvoje još zajedno? - upitao se. Ona radi s njim? Besno je
zaškrgutao zubima i zavalio se u sedištu, primoravajući se da čeka. To je za njega bila poznata
situacija, ali je ponekad, kao recimo sada, imala u sebi moć da ga izludi.

Kristijan je skrenuo s auto-puta E-4 na benzinsku pumpu s prodavnicom brze hrane. Posle
kratkog zaustavljanja kod Rebekinog stana, stalno su išli ka severu od Gamla Stana, odakle ih je
Kristijan povezao. Born se pitao kuda idu.
Sovard, telohranitelj-kurir, dodao je svom šefu tanku kovertu čim se parkirao na mestu
izdvojenom od ostalih parking-mesta.
„Dve karte”, rekao je Kristijan, dodajući kovertu Bornu.
Rebeka je svoju uzela sa izvesnim oklevanjem. „Do kog mesta?“
 Izvukavši ajped iz Sovardove akten-tašne, Kristijan je pustio video-snimak na ekranu
osetljivom na dodir. „U ovom slučaju, švedska manija za kamerama za nadzor dobro nam je
poslužila”, primetio je on.
Njih troje su pogledali snimak koji je očigledno na brzinu i grubo sastavljen od snimaka s
nekoliko kamera za nadzor na različitim mestima. Na početku nije bilo ničega naročito
zanimljivog: potez asfaltiranog puta, radnici u kombinezonima sa štitnicima za uši u malim
motornim kolima, koji su se kretali napred i nazad. Aerodrom u Arlandi.
Zatim se videlo nejasno komešanje i ljudi su se zateturali u iznenadnom naletu vazduha.
Trenutak kasnije, helikopter Stil trapa, sa izmenjenim oznakama, spustio se na tlo. Skoro istog
trenutka, vrata sa Strane su kliznula u stranu i troje ljudi je sišlo iz letelice. Jedan od njih je
očigledno bio Hari Rouland. On je požurio između druge dvojice, krećući se sleva nadesno, i
nestao izvan vidokruga kamere.
Kadar je naglo prebačen na drugu kameru u drugom delu aerodroma. Videlo sa kako
trojica žure preko piste. Iako je kamera snimala iz veće daljine, po njihovom hodu se jasno videlo
da je to isti oni iz helikoptera firme Stil trap. Čekao ih je privatni mlažnjak za daleke letove.
Službenik iz imigracione kontrole proverio je njihove pasoše i dao im glavom znak da se popnu
uz pokretne stepenice.
Još jedno naglo prebacivanje kadra, a ovog puta se isti prizor video iz drugog ugla,
verovatno kroz teleoptički objektiv, sudeći po treperenju slike. Jedan po jedan, ljudi su se sagnuli
i nestali u trupu aviona.
Poslednja pramena kadra prikazala je mlažnjak kako rula niz pistu, povećavajući brzinu.
Kada je uzleteo izvan dometa objektiva, Kristijan je zaustavio snimak i vratio ajped u tašnu.
„Od pilota se tražilo da popuni formular putanje leta za kontrolni toranj na Arlandi. Avion
ide za Meksiko Siti preko Barselone.” Kristijan se osmehnuo, „Igrom slučaja, Maseo
Enkarnasion, predsednik upravnog odbora Stil trapa, svoje glavno boravište ima u Meksiko
Sitiju.”
„Dobro obavljeno”, priznao je Born.
Kristijan je klimnuo glavom. „Vaš avion Aero Meksika ići će bukvalno istom putanjom
kao mlažnjak Stil trapa, ali oni imaju početnu prednost od dva sata. Džejsone, znam da ti imaš
pasoš. Rebeka?”
„Ne izlazim iz kuće bez njega”, rekla je ona uz suv osmeh.
On klimnu glavom. „Odlično. Onda krećemo.”
Ubacivši volvo u brzinu, izvezao se sa parking-mesta i vratio na E-4, krećući se prema
Arlandi.

Sovard se vraćao s kontrolnog punkta, do koga je otpratio Kristijanove važne goste, kada
ga je neki čovek upitao koliko je sati. Istog trenutka kada je spustio pogled na časovnik, osetio je
ogroman bol u zadnjem delu vrata. Kada se zateturao napred, čovek ga je uhvatio ispod ruku i
napola ga odvukao u aerodromsku kancelariju za izgubljeni prtljag. Ona je trenutno bila prazna i
neosvetljena, pošto je radno vreme te službe završeno. U svom poluoduzetom stanju, Sovard nije
imao pojma kako je dospeo u zaključanu kancelariju. U svakom slučaju, bio je naslonjen na
gomilu kofera, sportskih torbi i rančeva. Povrativši osećaj za ravnotežu, teturavo je ustao. Dok je
ustajao, na trenutak je spazio vatrenocrvene ožiljke na čovekovom vratu. Kada je pokušao da se
uspravi, čovek mu je zadao silovit udarac po oba uha, od čega su se Sovardu oči okrenule u
očnim dupljama, Osetio je mučninu, nije mogao da misli povezano, a pogotovo da smisli način
da se izvuče iz svog zatvora.
„Nemam mnogo vremena.” Čovek ga je dodirnuo po spletu nerava iza desnog uha i u
Sovardovom mozgu je eksplodirao vatromet bola. „Kuda oni idu?“
Sovard je prazno buljio u njega. Iz ugla usana mu je curila pljuvačka i kapala mu na
košulju. Bila je ružičasta od krvi.
„Pitaću te samo još jednom.” Vavilonac je ponovo upotrebio samo jedan prst, ovog puta
zaustavljajući protok krvi kroz Sovardovu karotidnu arteriju, a onda ga sklonio. „Imaš deset
sekundi da odgovoriš na moje pitanje. Posle toga, dovodiću te do ivice nesvesti, stalno iz početka,
sve dok ne počneš da me moliš da te ubijem. Iskreno, to bi mi se dopalo, ali razmišljam
altruistički, mislim na tebe.”
Još dvaput je ponovio postupak pre nego što je Sovard podigao drhtavu ruku. Bilo mu je
dosta. Vavilonac se nagnuo napred. Sovard je otvorio usta i izgovorio dve reči.

Osamdeset minuta kasnije, Born i Rebeka su sedeli u sedištima u prvoj klasi, i uzeli vruće
salvete i čaše šampanjca od stjuardese.
„Osećaš li nostalgiju?” upitao je Born, prateći stjuardesu pogledom dok je prolazila
između redova sedišta.
Rebeka se nasmejala. „Uopšte ne. Moj život stjuardese kao da je završen pre mnogo
vekova.”
Born je zurio kroz prozor dok je posada obavljala poslednje pripreme, a zatim su svi ušli u
letelicu. Ogromni motori su zabrujali dok je mlažnjak rulao prema ulasku na uzletnu pistu.
Kapetan je preko razglasa objavio da avion broj dva poleće.
„Džejsone”, rekla je ona blago, „o čemu razmišljaš?”
Bilo je to prvi put da ga nije oslovila sa Borne. To ga je nateralo da se okrene prema njoj.
Bilo je blagosti - skoro ranjivosti - u njenim očima, koju ranije nije video.
„Ni o čemu.”
Na trenutak ga je posmatrala. „Da li si ikada sebe upitao da li je vreme da se izvučeš?”
„Iz čega da se izvučem?”
„Nemoj to da radiš. Znaš iz čega. Iz velike igre.”
„I šta da radim?”
„Pronađeš sunčano ostrvo, opustiš se, piješ pivo, jedeš sveže ulovljenu ribu, vodiš ljubav,
spavaš.”
Avion je usporio, skrenuo na pistu, bacajući snopove žute svetlosti ispred sebe.
„A onda?”
„Onda”, rekla je ona, „uradiš sve to iz početka sledećeg dana.”
„Šališ se.”
Usledila je tišina, prekinuta tihim šumom kada su kočnice otpuštene i mlažnjak pojurio
niz pistu. Poleteli su, točkovi su uvučeni, avion se podigao još više.
Rebeka je naslonila glavu na sedište. „Naravno da se šalim.”

Kada su im poslužili obrok, ona je odgurnula poslužavnik, raskopčala sigurnosni pojas,

ustala i istupila napred, sklonivši se stjuardesi s puta. Kada se nije pokrenula prema toaletu nakon
što se signal ZAUZETO isključio i sredovečna žena izašla iz kabine, Born je krenuo za njom. Nju
kao da je obuzeo osećaj melanholije, oštar i prodoran poput vonja zapaljenog lišća.
Stajali su jedno pored drugog, rame uz rame u tesnom prostoru. Nijedno od njih nije
progovaralo dok Rebeka nije rekla: „Da li si nekada bio u Meksiko Sitiju?”
„Jednom, koliko mogu da se setim.”
Ona je obgrlila samu sebe rukom kao da želi da se od nečega zaštiti. „To je jebeno
zmijsko leglo. Predivno zmijsko leglo, mora se priznati, ali svejedno zmijsko gnezdo.”
„Postalo je još gore u poslednjih pet godina.”
„Karteli više nisu u podzemlju, otkad su se udružili s Kolumbijcima. U tome je toliko
novca da su svi važni zvaničnici, čak i policija, uključeni u akciju. Trgovina drogom je van
kontrole. Preti da preplavi celu zemlju, a vlada ili nema volje, ili nema želje da zaustavi
nadolazeću plimu. U svakom slučaju, kad god neko iz vlasti iskoči i pokuša da podigne
optužnice, završi sa odsečenom glavom.”
„Ne zvuči baš kao neki podsticaj za plivanje protiv struje.”
„Osim ako ne zamahuješ božjim čekićem.”
Ponovo je zavladalo ćutanje, kao da se spustilo s visokog vedrog neba preko koga su
leteli. Born je slušao njeno tiho ravnomerno disanje, kao da leži u krevetu pored nje. Uprkos
tome, bio je potpuno svestan koliko se oseća razdvojenim od nje - i od svakoga drugog. I
odjednom je shvatio šta je ona pokušavala da izvuče iz njega. Da li je on bio nesposoban za bilo
koje duboko osećanje prana bilo kome? Sada mu je izgledalo da ga je svaka smrt, svako
razdvajanje koje je pamtio, dodatno pelcovalo, sve dok nije postao potpuno anesteziran,
nesposoban da uradi išta smislenije osim da pravi jedan korak za drugim u potpunom mraku. Nije
bilo izlaza za njega, i Rebeka je to znala. Zbog toga je pomenula ostrvo obasjano suncem. On nije
imao mogućnost da ostavi mrak za sobom. Proveo je toliko godina provlačeći se svojim
tajanstvenim zaobilaznim putevima da bi ga sunčeva svetlost samo oslepela. Ovo shvatanje,
razumeo je sada, bilo je ono što ju je rastužilo, obavilo ju je melanholijom. Ostajalo je da se vidi
da li je to bilo zbog toga što je videla samu sebe u njemu, ili zato što je zaista želela izlaz za sebe.
„Trebalo bi da se vratimo na svoja sedišta“, rekao je on.
Ona je odsutno klimnula glavom. Izašli su iz toaleta i vratili se kroz prolaz između
sedišta. Tada je video Ilana Halevija, sa šeširom uskog oboda spuštenim nisko na čelo, kako sedi
u zadnjem redu prve klase, čitajući Fajnenšel tajms. Vavilonac je pogledao preko ivice novina
opako se osmehujući.
 14

„Kako to misliš, ne mogu da je vidim?”

„Ona se raspada, Čarlse.” Delija mu je spustila ruku na prsa, odgurujući ga od ulaza u
sobu.
Stajao je naslonjen na zid dok su lekari i bolničarke žurno prolazili gurajući kolica od
nerđajućeg čelika.
On ih je pratio pogledom. Usta su mu bila poluotvorena i izgledalo je da mu je teško da
diše. „Šta se dešava, Delija?”
„Ne znam.“
„Bila si tamo unutra.” Njegov nespokojni pogled se susreo s njenim. „Mora da znaš
nešto.”
„Razgovarale smo i ona je jednostavno kolabirala. To je sve što znam.”
„Beba?” Oblizao je usne. „Šta je s bebom?”
Delija se odmakla za korak. „A, Sad shvatam.”
„Kako to misliš?”
„Razlog zbog koga si ovde. Shvatam. To je zbog bebe.”
Torn je izgledao zbunjeno - ili je to na njegovom licu bila uzrujanost? „O čemu pričaš...”
„Ako beba umre, svi tvoji problemi umiru s njom.”
On se odmakao od zida, užarenog pogleda. „Na šta to, dođavola, ciljaš...”
„Ako beba umre, nećeš imati problema sa En, zar ne? Nema potrebe za objašnjenjima,
kao da beba nikada nije ni postojala, tvoja afera sa Sorajom je samo daleka uspomena, daleko od
štampe i blogera, koji svakog dana i bez prestanka tragaju za prljavim vešom.”
„Ti si luda, znaš li to? Meni je stalo do Soraje. Duboko mi je stalo do nje. Zašto ne možeš
to da prihvatiš?”
„Zato što si ti cinični samoživi kučkin sin.”
Torn je duboko udahnuo, pribrao se. Oči su mu se suzile. „Znaš, mislio sam da možemo
da budemo prijatelji.”
„Hoćeš da kažeš da si mislio da možeš da me pridobiješ.” Ledeno se nasmejala. „Odjebi!”
Okrenuvši mu leđa, Delija je otišla da razgovara s doktorom Santjagom kada je on izašao
iz Sorajine sobe.
„Kako je ona?”
„Stabilno”, rekao je doktor Santjago. „Prebačena je na odeljenje za intenzivnu negu.”
Delija je bila svesna da je Torn prišao i stao iza nje. Skoro da je mogla da ga čuje kako
osluškuje. „Šta se dogodilo?”
„Na mestu operacije razvila se mala blokada. To je retkost, ali se ipak ponekad dešava.
Očistili smo to i dali joj blagu dozu sredstva za razređivanje krvi. Pokušaćemo da je izvedemo iz
odeljenja čim procenimo da je to bezbedno.”
„Bezbedno za nju”, rekla je Delija. „Šta je sa bezbednošću bebe?”
„Gospođa Mur je naš primami pacijent, njen život je najvažniji. Osim toga, fetus...”
„Njena beba”, rekla je.Delija.
Doktor Santjago je na trenutak zainteresovano posmatrao, „Tako je. Izvinite me.”
Delija je setno i izgubljeno gledala kako odlazi niz hodnik.
Torn je uzdahnuo. „Sada shvatam kako stvari stoje između tebe i mene. Položiću svoje
karte na sto.”
„Kada ćeš naučiti da dame boli dupe za tvoje karte?”
 „Pitam se da li bi Ejmi mislila to isto.”
Delija se naglo okrenula prema njemu. „Šta si to rekao?”
„Čula si me.” U glasu mu se nepogrešivo osećao izazov. „Imam transkripte glasovnih
poruka koje si razmenjivala s Ejmi Brent.”
„Molim?”
„Iznenađena si? To je jednostavno hakovati. Koristimo softver koji oponaša
identifikacioni broj onoga ko poziva. Tako smo dobili pristup tvom mobilnom telefonu - zapravo,
bilo čijem mobilnom telefonu - i zaobišli zaštitu pomoću lozinke.”
„Dakle ti si...”
„Svaku poruku koju ste ti i Ejmi razmenile jedna s drugom.” Nije mogao da sakrije
samozadovoljni osmeh, „Neke od njih su prilično uzbudljive.”
Ošamarila ga je tako jako da se zaneo na nogama.
„Udaraš kao muškarac, jesi li to znala?”
„Kako, dođavola, podnosiš samog sebe?”
On se piskavo nasmejao. „Ovo je prljav posao, ali neko mora da ga radi.”
Ona ga je umorno odmerila pogledom. „Ako imaš nešto da kažeš, uradi to.”
„Oboje znamo nešto o onom drugom.” Slegnuo je ramenima. „To je jednostavno nešto što
treba imati na umu.”
„Nije me briga...”
„Ali Ejmi jeste, zar ne? U njenoj oblasti rada, mora da bude oprezna. Mnogi roditelji ne
žele da njihovu decu uči lezbijka.”
Delija je razmislila o nekoliko izabranih stvari koje je mogla da kaže, ali u tom trenutku
su dve bolničarke sumornih lica na kolicima izvezle Soraju iz sobe za oporavak, prošle pored njih
i produžile niz hodnik prema odeljenju za intenzivnu negu. Neko vreme posle toga je vladala
tišina.
„Dakle, evo našeg primirja”, rekao je Torn, „koje ti sada nudim.”
Delija se ponovo okrenula ka njemu. „Da li ti je ikada bilo stalo do Soraje, bar na
trenutak?”
„Ona je prava vatra u krevetu.”
„U čemu je stvar? En ti nije dovoljna?”
„En vođi ljubav sa svojim poslom. Inače je hladna kao riba.”
„Srce mi se slama zbog tebe”, rekla je ona jetko.
On joj se iskezio vučjim osmehom. „I moje zbog tebe.” Uhvatio se za međunožje. „Ne
znaš šta propuštaš.”

Maseo Enkarnasion je zurio kroz prozor svog mlažnjaka koji je kružio iznad Meksiko
Sitija pre sletanja, i video poznatu izmaglicu smeđih isparenja koja su lebdela iznad prostranstva
metropole kao prostrt tepih. Spoj geografskih okolnosti i nekontrolisanog ispuštanja izduvnih
gasova, koje je pratilo savremeni napredak, stvorili su ovaj skoro trajni atmosferski sloj. Meksiko
Siti, izgrađen na ruševinama velike astečke metropole Tenočtitlana, kao da se davio u sopstvenoj
budućnosti.
Prvo što je udahnuo kada je stao na pokretne stepenice bio je smrad ljudskog izmeta,
korišćenog za đubrenje useva. Na otvorenim pijacama, gde je voće i povrće bilo izlagano na
prodaju na zemlji, deca i psi podjednako su pišali i srali po robi bez ikakvih posledica.
Enkarnasion se ugurao u crni blindirani terenac, čiji je motor već radio tako da je pojurio
istog trenutka kada se on smestio na sedište. Njegova kuća, pažljivo dizajnirana u kolonijalnom
kalifornijskom stilu, sa pseudobaroknim vitražnim prozorima, prednjim vrtom i unutrašnjim
hodnicima obloženim drvetom, nalazila se u Ulici Kastelar, u četvrti Kolonija Potanko. Bila je
udaljena manje od pola kilometra od parka Čapultepek i Muzeja nacionalne istorije, i izgrađena
od bledožutog kamena i tezontlea, ovdašnjeg crvenkastog vulkanskog kamena, koji je obeležavao
veliki broj važnih građevina u gradu.
Zemljište na kome se ova gradska vila nalazila spadalo je u najvrednije u celom Meksiko
Sitiju, ali pošto je bilo zaštićeno od dalje izgradnje zahvaljujući moćnom Nacionalnom institutu
za lepe umetnosti, Čiji je Enkarnasion, ne slučajno, bio uticajni član, ovde nisu mogle da se
podižu nikakve višespratnice, kao što se dešavalo u Lomas de Čapultepeku ili Koloniji Santa Fe.
„Dobro došli kući, don Maseo. Nedostajali ste nam.“
Čovek koji je sedeo pored Enkarnasiona bio je nizak, zdepast kao žaba, tamne kože, s
ratnički povijenim astečkim nosom, i nauljenom crnom kosom zabačenom unazad sa širokog
čela, gustom i sjajnom poput konjske grive.
Zvao se Tulio Vistoso; bio je jedan od tri najmoćnija kralja droge u Meksiku, ali skoro svi
osim Enkarnasiona su ga zvali Astek.
„Imam tekilu da je podelimo, don Tulio”, prijateljski je rekao Enkarnasion, „i neke
novosti o kojima treba razmisliti.”
Astek je odjednom postao oprezan. „Problemi?”
„Uvek ima problema.” Enkarnasion je zamahao rukom. „Ono što je bitno jeste nivo
teškoće rešavanja ovih problema.”
Astek je nešto progunđao. Nosio je crno laneno odelo preko pažljivo sašivene gvajabera
košulje. Na nogama je imao meksičke sandale od kajmanove kože, u boji uglačanog mahagonija.
Vozač je bio Enkarnasionov telohranitelj, dok je stameni naoružani čovek pored njega bio
Astekov plaćenik.
Tokom vožnje do Enkarnasionove vile ništa više nije rečeno. Obojica su znali vrednost
ćutanja i obavljanja posla na pravom mestu i u pravo vreme. Nijedan od njih nije bio nesmotren
po prirodi. Nisu bili skloni da povlače poteze pre nego što dođe vreme za to.
Poznate ulice, avenije i trgovi klizili su pored njih u magnovenju boja i kakofonične buke.
Strukovi puzavica pokrivali su fasade restorana i taverni, drndavi autobusi izbacivali su
ugljenisane čestice iz auspuha. Prošli su Trg Santo Dominga, prepun misionara sa starim
glomaznim pisaćim mašinama, koji su kucali nepismenim stanovnicima grada ljubavna pisma i
izjave saučešća, jednostavne ugovore, koje je kasnije samo trebalo razjasniti i potpisati,
obaveštenja o iseljenju iz stana,pre toga usmeno prenesena, obično u prekratkom roku, grube
poslanice jeda i mržnje. Vitki blindirani terenac je brzo manevrisao kroz brujeće more taksija
obojenih drečavim bojama i kamiona i autobusa prepunih smrdljivih muškaraca, žena, dece i
životinja. Dok su zvona s crkava i katedrala neprekidno zvonila, terenac je prolazio kroz gustu,
nepravilnu i ustalasanu močvaru građa na svom putu do čiste uzvisine Kolonije Polanko, i vile
ugnežđene u srcu tog kvarta, okružene visokim zidovima i borovima, obezbeđene električnim
ogradama.
Koliko god bila lepa, s ukrasima od kovanog gvožđa i veličanstvenom fasadom,
Enkarnasionova vila bila je sagrađena kao tvrđava, što je čak i za njega bilo apsolutno neophodno
u gradskom okruženju prepunom kriminala. A ipak, imanje nije bilo ograđeno zbog sve moćnijih
gazda u poslu s drogom, nego zbog promenljivih političkih okolnosti, nestabilnih poput živog
peska. Tokom godina, Enkarnasion je gledao kako veliki broj njegovih navodno nedodirljivih
prijatelja pada s promenom režima. Zakleo se da se to njemu nikada neće dogoditi.
Bilo je vreme za komidu, obilni i teatralni ručak u Astečkom gradu, obrok koji se shvatao
ozbiljno kao proslava u čast svetaca i obavljao sa skoro podjednakim religioznim žarom.
Počinjao je u pola tri i Često trajao sve do šest sati po podne. Prženo meso s ljutim papričicama;
mlađe jegulje, bele kao šećer, u gustom sirćetnom sosu; pržena riba; tortilje posute brašnom,
vruće i tek izvađene iz pećnice; pileći mole sos; i, naravno, flaše Stare tekile, bili su postavljeni
na dugački sto od dasaka u Enkarnasionovoj drvetom obloženoj i suncem obasjanoj trpezariji,
tako da se skoro savijao pod njihovom težinom.
Seli su jedan nasuprot drugom, nazdravili tekilom boje šerija, pa se posvetili
zadovoljavanju svojih ogromnih apetita, bar za sada. Posluživala ih je Anunsijata, za udaju
stasala ćerka Marija-Elene, Enkarnasionove dugogodišnje kuvarice. Videvši nešto posebno u
njoj, on ju je oslobodio učenja kulinarskih veština, s hiljadama varijanti pečenih paprika i
raskošnih molea, i umesto toga ju je podučavao finesama u tehnologiji za ometanje programa na
internetu. Njen um je bio podjednako aktivan i zreo kao i njeno telo.
Kada su napunili stomake, a tanjiri bili sklonjeni i poslužena espreso kafa i cigare,
Anunsijata je donela ogromne šolje vruće čokolade posute čilijem, koju je zatim umutila u penu
tradicionalnim drvenim tučkom poznatim kao molinillo. Ovo je bio najvažniji deo rituala.
Meksikanci veruju da moćni duh pića živi u peni. Spustivši šolje pred dvojicu muškaraca, nestala
je tiho kao što se i pojavila, ostavivši ih da nasamo raspravljaju o svojim makijavelističkim
planovima.
Astek je bio u veselom raspoloženju. „Malo-pomalo, kao kada kosa opada sa stare
lobanje, predsednik prepušta moć nama.“
„Mi upravljamo ovim gradom.”
„Mi imamo kontrolu, da.” Don Tulio je nakrivio glavu. „Zar ti to ne prija, don Maseo?”
„Naprotiv.” Enkarnasion je zamišljeno pijuckao svoju vruću čokoladu. Tek kada je okusio
ovo veličanstveno piće, zaista je osetio da je kod kuće. „Ali sticanje kontrole i njeno zadržavanje
su dve potpuno različite stvari. Uspeh u jednom ne garantuje uspeh u drugom. Zemlja nastavlja
da živi, don Tulio. Dugo nakon što vi i ja budemo pretvoreni u prah, Meksiko će i dalje
postojati.” Kao profesor u učionici, podigao je prst. „Nemojte napraviti grešku da preuzmete
zemlju, don Tulio. Vlade mogu da se obaraju, režimi mogu da se menjaju. Ali poraziti sam
Meksiko, preuzeti ga, misliti da možeš da ga savladaš, to je hibris, fatalna greška koja će te
sahraniti, bez obzira na veličinu i domašaj tvoje moći.”
Astek je raširio lopataste ruke, ne shvatajući sasvim kuda ovaj razgovor vodi. Osim toga,
nije bio baš siguran šta je hibris. „Da li je to taj problem?”
„To jeste problem, ali o kome ćemo raspravljati nekog drugog dana. Ali nije ovaj
problem.” Enkarnasion se naslađivao gutljajem čokoladne pene posute čilijem, slatke i začinjene.
„Da“, rekao je olizavši usne. „Problem.”
Izvukavši olovku i beležnicu iz džepa na prsima, napisao je nešto na prvoj stranici,
otcepao je, presavio napola, pa je gurnuo preko stola. Astek ga je na trenutak gledao, pa spustio
pogled dok je uzimao presavijenu stranicu i otvarao je da pročita šta je Enkarnasion napisao.
„Trideset miliona dolara?”, rekao je.
Enkarnasion je iskezio zube.
„Kako je to moglo da se dogodi?”
Enkarnasion je podigao pogled prema plafonu, Valjajući vruću čokoladu po ustima.
„Zbog toga sam tražio od vas da me sačekate na aerodromu. Negde između Komitan de
Domingeza i Vašingtona nestalo je trideset miliona.“
Astek je spustio svoju šolju. Izgledao je uzrujano. „Ne shvatam.”
„Naš partner tvrdi da je tih trideset miliona bilo falsifikovano. Znam, ni sam nisam mogao
da poverujem, pa sam poslao dva stručnjaka, ne samo jednog. I naš partner je u pravu. Pravih
trideset miliona koji su krenuli na put u Komitan de Domingez nekako su postali lažni.” ’
Astek je zagunđao. „Kako je partner to otkrio?”
„Ti ljudi su drugačiji, don Tulio. Između ostalog, imaju mnogo iskustva u falsifikovanju
novca.”
Don Udio je ovlažio usne, obrva nabranih od pažnje. „Trideset miliona je više puta
prelazilo iz ruke u ruku, prevalivši na hiljade kilometara.” Komitan de Domingez na jugu
Meksika bio je prva distributivna tačka za isporuke droge iz Kolumbije, koja je zatim
prebacivana kroz Gvatemalu i najzad preko granice Meksika. „To znači da je lopov unutra.”
Na to je Enkarnasionova pesnica udarila po stolu, oborivši njegovu šolju, prosuvši vruću
čokoladu preko čipkastog stolnjaka, poklona koji je njegova baka dobila na dan svoj udaje.
Astekove oči su se široko otvorile, a telo mu se ukočilo.
„Lopov je unutra”, ponovio je Enkarnasion. „Da, don Tulio, shvatih ste suštinu problema
u njegovoj celini. Zaista vrlo lukav lopov. Izdajnik!” Oči su mu gorele, a ruka se tresla od jedva
obuzdanog besa. „Znate kome tih trideset miliona pripada, don Tulio. Trebalo mi je pet godina
krajnje osetljivih, frustrirajućih i za nerve pogubnih pregovora da stignem dovde. Naši kupci
moraju da dobiju taj novac u roku od četrdeset osam sati ih će dogovor, sve ka čemu sam stremio,
biti uništen. Imate li ikakvu predstavu šta je bilo potrebno da bih naveo te ljude da mi veruju?
Dios de diablos, don Tulio! S tim ljudima nema ubeđivanja. Njihova reč je tvrda kao gvožđe.
Nema prostora za izvrdavanje, nikakve popustljivosti. Mi smo vezani za njih, a oni za nas. Dok
nas smrt ne rastavi, comprende, hombre.”
Njegova pesnica je ponovo raspalila po stolu, od čega su šolje i tanjirići zazvečali. „To se
ne dešava u mojoj kući, ne srne da se desi. Da li sam bio jasan?”
„Apsolutno, don Maseo.” Astek je znao kada treba da ide. Ustao je. „Budite uvereni da će
ovaj problem biti rešen.”
Enkarnasionove oči su pratile Asteka, kao kada grabljivac gleda svoj plen. „U roku od
sledećih dvadeset i četiri sata donećete mi i trideset miliona i glavu tog izdajnika. To je rešenje
koje ja zahtevam, don Tulio. Jedino moguće rešenje.”
Astekove oči su bile neprozirne kao u mrtve ribe. Naklonio je glavu. „Vaša volja, don
Maseo, moja ruka.”

Kada je Bogdan došao do područja u blizini štaba Tredstouna, popeo je automobil na

trotoar, ali je zadržao Ričardsa kada je pokušao da izađe.
„Gde misliš da si krenuo?” upitao je Bogdan.
„Nazad na posao”, odgovorio je Ričards. „Već me predugo nema za radnim stolom.”
Pogledao je Bogdanovu ruku stegnutu oko svoje nadlaktice poput kuke za meso. „Pusti me.”
„Ići ćeš kada ti se kaže da ideš, ne pre.” Bogdan je netremice posmatrao Ričardsa.
„Vreme je da pređeš na posao.”
„Da pređem na posao? Ja i jesam radio.”
„Ne”, rekao je Bogdan. „Ti si spavao. Sada ćeš da stvaraš. Daću ti tačna uputstva. Ti
treba da ih doslovno izvršiš. Uradi šta ti kažem i onako kao što ti kažem, ni manje ni više,
razumeš?”
Ričardsu se utroba okrenula od straha. Nesigurno je klimnuo glavom. „Naravno.”
„Ono što imamo na umu nije lako izvesti.” Nagnuo se prema Ričardsu. „Ali šta je u
životu uopšte lako?”
Ričards je ponovo klimnuo glavom, još nesigurnije. Nije ovo očekivao. Do sada se njegov
život trostrukog agenta odvijao relativno glatko, krećući se putanjom koju je bilo lako pratiti.
Sada je znao da se bio uljuljkao u lažni osećaj mira i sigurnosti. Bogdan je bio u pravu, on je
spavao. Sada ga je čekala nepoznata dubina, u kojoj vrebaju čudovišta koja ga mogu progutati u
jednom komadu.
„Šta.,.” Reči su mu se zaglavile u grlu. Obliznuo je usne, kao da želi da ih podmaže i tako
im olakša prolaz.
„Želimo da postaviš trojanca u internu mrežu Tredstouna.”
„Tredstoun ima elektronsku zaštitu, Trojanac će biti pronađen skoro smesta.”
Bogdan je klimnuo glavom. „Da, hoće.” Oči su mu divlje zasijale. „A ako budeš dovoljno
pametan da te ne uhvate, tvoji šefovi će ti poveriti posao da neutrališeš tog trojanca.“
Ričardsu se ovo nije sviđalo; ni najmanje mu se nije sviđalo. „I?”
„I ti ćeš obaviti svoj posao, Ričardse, na svoj uobičajeni brz i uspešan način. Zadivićeš ih.
Izdvojićeš trojanca, onesposobićeš ga, razbiti ga na komade.” Nagnuo se toliko blizu da je
Ričards mogao da namiriše luk u njegovom ustajalom dahu. „Dok ga budeš rastavljao, ubacićeš
virus koji će oštetiti sve fajlove na Tredstounovim serverima.”
Ričards se namrštio, odmahujući glavom. „Kakve će koristi biti od toga? Nikada neću
dospeti do uklonjenih arhiva. One su odvojene od servera. Sistem servera će smesta biti očišćen.
On će ponovo napraviti fajlove pomoću rezervnih arhiva. Sistem će biti podignut i u funkciji u
roku od dvanaest sati.”
„Moraš da produžiš to vreme minimalno na dvadeset četiri sata.”
„Ja...” Ričards je progutao pljuvačku. Osećao je istovremeno hladnoću i visoku
temperaturu. „Mogu to da uradim.”
„Naravno da možeš.” Bogdan se široko iscerio. Da te bolje pojedem, draga moja. „To je
sve vreme koje nam je potrebno.”
 15

Piter je očekivao da Tom Brik ostane u sigurnoj kući s njim, ali pošto mu je izdao svoja
ubilačka uputstva, on je otišao. Sam u ogromnoj kući, Piter je neko vreme lutao okolo, pa zatim
seo u fotelju i izvadio ključ koji je našao u cipeli Florina Pope dok ga je vukao kroz lavirint od
šimšira iza kantri kluba Blekfrajar.
Podigavši ga prema svetlu, okretao je ključ sa svih strana, proučavajući svaki njegov
delić. Bio je mali, sa okruglim završetkom, obložen plavim gumenim materijalom, sličnom
onome koji se koristio za ključeve sefova za iznajmljivanje, u danima pre terorističkih napada
Jedanaestog septembra, kada su postojali javni sefovi za iznajmljivanje. Na ovom ključu nije bilo
nikakvih oznaka, ali on je mislio da mora postojati nešto što će mu otkriti njegovu svrhu.
Upotrebivši jedan od neverovatno oštrih žileta koje mu je Brik dao da ubije nekoga koga
će Bogi dovesti, rasekao je omotač i skinuo ga s ključa. Odmah se razočarao. Ni na jednoj strani
gornjeg dela ključa nije bilo ničega. Međutim, kada je pogledao vrh, video je sa strane urezanu
reč: REKURZIVNI.
Sada je gledao na ključ drugačije i pomislio da možda uopšte ne služi za otvaranje brave.
Pošto je imao važan trag za praćenje, nije više želeo da ostane u kući i pokušava da smisli
kako da izbegne da ubije nekoga koga zasigurno ne želi da ubije. Ustao je i otišao do prednjih
vrata, samo da bi otkrio da su zaključana. Isto je bilo i sa zadnjim vratima. Svi prozori su takođe
bili zaključani. Video je tanke žice koje bi smesta aktivirale alarm ako bi ijedno staklo bilo
slomljeno.
Prozori na drugom spratu bili su zaštićeni na isti način, ali na gornjem spratu sa spavaćim
sobama okna su bila manja. Vratio se dole u kuhinju i pretraživao po fiokama, ne našavši ono što
mu je trebalo, ali je u ormaru pronašao kutiju sa alatom. Unutra je našao sekač za staklo.
Ustrčavši uz stepenice, izabrao je prozor koji je gledao na razgranati hrast i označio liniju između
stakla i okvira prozora. Izuzetno oštro sečivo je duboko zaseklo u staklo. Napravio je iste zaseke i
na druge dve strane prozora. Spustio je sekač, prišao krevetu, skinuo jastučnicu s jastuka i
obmotao je oko leve ruke pa se vratio do okna na kome je radio. Polako i obazrivo, isekao je i
četvrtu stranu.
Prislonivši vrhove prstiju desne ruke na staklo, udario ga je zaštićenom levom šakom i
ono se malo pomerilo. Ponovo je udario, ovog puta jače, i izbio staklenu ploču iz ležišta. Uhvatio
ju je prstima desne ruke pre nego što je pala i razbila se. Zatim ju je uneo unutra i položio na pod,
pazeći da ne preseče žice alarma. S neverovatnom obazrivošću, provukao se kroz otvoreni prolaz,
iskrenuo telo i skočio na rašlje između dve debele grane hrasta. Opasno se njihao dok nije rukama
obuhvatio jednu od grana. Kada je uspostavio ravnotežu i orijentisao se, sišao je na najnižu
granu, a odatle se spustio poslednji metar do zemlje.
Izvadio je telefon iz skrivenog džepa između nogu pa pozvao Tredstoun da pošalju kola
po njega, navodeći približno mesto na kome se nalazi. Zatim je krenuo iz slepe ulice prema putu
čije je ime mogao da prepozna i prenese vozaču.
Morao je da obavi tri poziva kako bi ustanovio da zapravo postoji brodić nazvan
Rekurzivni ukotvljen na vezu 31 u marini na dokovima na Severozapadnom Voter stritu. Do tada
ga je vozač već dovezao do mesta gde je ostavio svoj auto ispred kantri kluba Blekfrajar.
Četrdeset minuta kasnije, dovezao se na dokove i stao na parkingu.
Sedeo je na trenutak prevrćući ključ između prstiju, dok se motor kola hladio, kuckajući
kao sat. Zatim je izašao i krenuo niz kej od dasaka uz koji su bili vezani brodići. Većina ih je bila
okrenuta naopačke preko zime i pokrivena radi zaštite od vremenskih neprilika. Neki od vezova
su bili prazni, a brodići koji su stajali u njima bili su podignuti u suve dokove i čvrsto uvezani u
cerade. Ljudi su radili na nekima od njih, skladišteći ribarsku opremu, izbacujući vodu s donjih
paluba, namotavajući užad, čisteći sedišta i mesingane ograde. On im je klimnuo glavom,
osmehujući se, dok je lagano prolazio kraj njih. Morao je sebe da podseti da je u marini sve
usporeno, da ovde vlada pažljiv i neužurban pristup.
Izgledalo mu je čudno da je Florin Popa, telohranitelj, posedovao brodić. Ali onda, kada
je razmislio o tome koliko je pažljivo ključ bio sakriven, zaključio je da Popa zapravo možda i
nije bio vlasnik Rekurzivnog. Možda ga je samo koristio.
Piter je pratio brojeve na vezovima dok nije stigao do 31. Rekurzivni je bio jedanaest
metara dug brodić marke Kobalt, s ugrađenim motorom. Sudeći po otvorenoj palubi i rasporedu
sedišta, bilo je to plovilo za uživanje, a ne ribarski čamac. Uhvativši se za jedan drveni stub na
doku, uskočio je na palubu. Prvo što je uradio bilo je da proveri da li ima nekoga u čamcu. Ovo je
bio lak zadatak, s obzirom na to da kobalt nije imao zatvorenu kabinu i potpalublje, osim veoma
uskog dela na pramcu.
Uzeo je ključ i gurnuo ga u bravu za pokretanje motora. Međutim, mogao je da uđe samo
do polovine. Nije mogao da pokrene barku. Izvadio ga je i započeo temeljnu pretragu, sklanjajući
jastučiće kojim su bili pokriveni skladišni prostori, otvarajući malu fioku na tabli ispred
suvozačevog sedišta, povlačeći metalni prsten kojim se otvarao drugi, veći skladišni pretinac, i
sve uzalud. Na celom Rekurzivnom nije bilo otvora u koji bi mogao da umetne ključ.
Sumrak se već spuštao na Vašington i hladan vetar je pirkao preko vode. Piter je seo na
jastučiće na zadnjem delu broda, zureći u prazno, pokušavajući da shvati šta je propustio. Na
ključu je bila urezana reč Rekurzivni. On je bio na palubi Rekurzivnog. Zašto nije mogao da
pronađe to što je ključ trebalo da otvori.
Razmišljao je o ovom zbunjujućem pitanju još petnaestak minuta. Do tada se spustio
mrak, svetla su se uključila i on je bio primoran da prizna poraz, bar trenutno. Pozvao je Soraju
na kućni telefon, pa prekinuo vezu, setivši se da mu je rekla da ta linija ne radi. Umesto toga je
ukucao broj njenog mobilnog telefona. Odmah se uključila glasovna pošta. Ostavio je kratku,
obavezno enigmatičnu poruku da ga ona pozove, pa prekinuo vezu.
Kući je sebi spremio obrok sastavljen od ostataka, ali jedva da je išta okusio. Kasnije je
lutao okolo, odsutno dodirujući stvari, dok mu je mozak radio grozničavom brzinom. Konačno,
priznajući da je umoran koliko i napet, ubacio je DVD u uređaj i pogledao nekoliko epizoda Ljudi
s Menhetna, što ga je donekle umirilo. Utonuo je u sanjarenje u kome je on bio Don Drejper,
samo što se zvao Entoni Dzundza. Rodžer Sterling je bio Tom Brik, Pegi je bila Soraja, a Džoun
je bio kondicioni trener u teretani, kome je Piter pokušavao da priđe već mesecima.

Marta Kristijana je gledala u strašnu inertnost onoga što je ostalo od njene majke i na
kraju rekla, „Da li se ovako završava?”
„Za neke.” Don Fernando je stajao blizu nje. „Za one slomljene.”
„Ona nije uvek bila slomljena.”
„Da”, rekao je on, „jeste.” Kada se okrenula da ga pogleda, on joj se ohrabrujuće
osmehnuo. „Rođena je s poremećajem u mozgu, nešto u njemu nije radilo ispravno. U to vreme,
to se nije moglo dijagnostikovati, a čak ni danas se ne može uraditi mnogo u vezi s tim.”
„Lekovi?”
„Lekovi bi pretvorili mladu ženu kakva je ona nekada bila u zombija. Da li bi to bilo
bolje?”
 Martina majka se s nelagodom promeškoljila pa ispustila zvuk sličan mjaukanju, i Marta
joj je prišla pa joj pomogla da ode do kupatila. Bila je unutra s njom nekoliko minuta. Don
Fernando je prišao ormaru, uzeo dve fotografije i pažljivo ih pregledao jednu po jednu. Ili je bolje
rečeno, pažljivo pogledao devojčicu koja je Marta Kristijana nekada bila. Imao je neobičnu
sposobnost da shvati psihološke odlike ljudi čitajući njihove stare fotografije.
Vrata su se otvorila iza njega i on je spustio slike i pomogao Marti da dovede svoju majku
do kreveta, na koji su joj pomogli da sedne. Starica je izgledala iscrpljeno, ili možda potpuno
odsutno, kao da je već zaspala.
Tada je u sobu ušla medicinska sestra, ali Marta joj je mahnula rukom da ode. Uz prećutni
dogovor, ona i don Fernando su smestili staricu u krevet. Dok je spuštala glavu na jastuk, a Marta
joj sklanjala kosu s namučenog lica, u očima joj se pojavila slabašna varnica kada je pogledala u
svoju ćerku, i u tom trenutku je bilo moguće poverovati da je prepoznala Martu. Ali utvarni
osmeh je nestao brzo kao da nikada nije ni postojao.
Marta je sedela na ivici kreveta dok je njena majka sklapala oči i tonula sve dublje u
neprobojnu džunglu svog uma. „Svi ćemo završiti ovde, na kraju.”
„Ili ćemo umreti mladi.” Don Fernandova usta su se izvila. „Osim mene, naravno.”
Klimnuo je glavom. „Niko odavde ne izlazi živ.”
„Five to nine.” Marta je prepoznala stih iz pesme koju je napisao Džim Morison.
On se osmehnuo. „Ja nisam ljubitelj samo Baha i Žaka Brela.“
Marta se okrenula na drugu stranu. „Kako da je ostavim ovde?“ „Ostavljala si je i ranije.”
Ona se okrenula ka njemu, ali pre nego što je mogla išta da kaže, on reče: „To nije kritika, Marta,
samo konstatacija.” Prišao joj je. „A činjenica je da joj je ovde možda najbolje. Njoj je potrebna
stalna nega, a ovi ljudi je neguju.”
Marta je pogledala majčino usnulo lice. Nešto se dogodilo. Nije više videla sebe u njemu.

Piter je najzad zaspao, i sanjao kobalt kako juri punim gasom, dok on očajnički pliva da
ga propeler ne bi isekao na komade. Sledećeg jutra, dok je nezainteresovano sipao hladne žitarice
u zdelu veselih boja, odjednom mu je sinulo.
Uključivši laptop, ukucao je u pretraživač reč rekurzivni, što ga je automatski prebacilo na
imenicu rekurzija, čija je glavna definicija u postmodernom svetu bila: proces određivanja
funkcije ili izračunavanja broja ponovljenom primenom algoritma. To mu nije ništa govorilo, ali
kada je pogledao poreklo reči, otkrio je da latinska reč recursio znači ići unazadi ili ponavljati
neki korak u proceduri, kao šamponiranje: natrljaš šampon, ispereš, ponoviš.
To ga je navelo da razmisli da li bi moglo da postoji nešto rekurzivno unutar
Rekurzivnog. Problem je bio u tome što je on pregledao celu unutrašnjost brodića i ništa nije
pronašao. Ali šta je sa područjem oko Rekurzivnog?
Istuširao se i obukao najbrže što je mogao, odvezao se nazad u marinu, pa došao do veza
31 i uskočio na kobalt. Izgledao je potpuno isto kao i juče. Metodično se kretao po brodiću,
provirujući preko njegovih stranica. Nije bilo ničega na desnoj strani, kao ni na krmi, ni na
pramcu, i izgledalo je da je isto i na levoj strani, dok nije pružio ruku ispod drugog odbojnika i
pronašao konopac privezan s donje strane.
Sa sve većim uzbuđenjem, izvlačio je konopac dok nije izvukao jedan njegov kraj:
ogromnu gumiranu vodootpornu vreću. Malo se pomučio zbog njene težine, ali je uspeo da je
spusti na jedno od sedišta na krmi. Vreća je imala bravu. Kada je gurnuo ključ i okrenuo ga
nadesno, brava se otvorila.
 Kada je uklonio bravu, gornji deo vreće se otvorio kao životinjska čeljust Unutra je našao
svežnjeve novčanica od petsto i hiljadu dolara. Ostao je bez daha. Instinktivno se osvrnuo oko
sebe, škiljeći pod blistavim jutarnjim suncem da se uveri da ga niko ne posmatra. Nije bilo
nikoga. Nekoliko ljudi, pored kojih je ranije prošao, isplovilo je na svojim brodićima. Marina je
bila pusta.
Proveo je sledećih pola sata brojeći novac, sabirajući iznose pojedinačnih svežnjeva, u
kojima je, kako je uskoro otkrio, bio podjednak broj novčanica. Kada je završio, nije mogao da
poveruje u cifru do koje je došao.
Blagi bože, pomislio je. Trideset miliona dolara!

Born i Rebeka su izašli iz aviona u Meksiko Sitiju praćeni Vaviloncem.

„Nema izlaza”, rekla je Rebeka. „Uhvatio nas je u klopku.”
„Još treba imati u vidu carinu i imigracionu službu.” Born je bio svestan Vavilonca, koji
je išao laganim korakom iza nekih pet ili šest ljudi koji su ih razdvajali. Morao je da drži
rastojanje kako bi ih držao na oku.
„Treba da se razdvojimo”, rekla je Rebeka, vadeći i otvarajući pasoš dok su stajali u redu
prve klase na punktu za pasošku kontrolu.
„To je ono što on očekuje da uradimo”, odgovorio je Born. „Pretpostavljam da bi čovek
poput njega to jedva dočekao. Razdvoj pa savladaj.”
Polako su se približavali beloj liniji na betonskom podu ispred šaltera za proveru pasoša.
„Imaš li bolju ideju?” upitala je Rebeka.
„Imaću je”, odgovorio je Born, „za minut.”
Pogledao je lica ljudi oko njih - muškarci i žene, deca svih uzrasta, porodice koje su
putovale s kolicima i pratećom opremom za bebe i malu decu. Tri tinejdžerke s rancima u obliku
plišanih meda kikotale su se i izvele kratki ples, jednu ženu su dovezli iz aviona u invalidskim
kolicima, trogodišnja devojčica se odvojila od majke i počela da luta između grupica ljudi koji su
se smejali i tapšali je po glavi.
„Ono što moramo da uradimo”, rekao je Born pokrećući se napred, „jeste da učinimo da
se nešto dogodi.”
„Šta?“ Išla je za njim dok je prilazio dužem redu putnika iz ekonomske klase, koji se
pružao kroz čitav hodnik.
Stao je iza žene u invalidskim kolicima. Ona je nosila pomodno ružičasto odelo, a kosa joj
je bila snažno zategnuta u komplikovanu punđu.
Sagnuvši se, rekao je: „Ne bi trebalo da čekate u ovako dugom redu. Dajte da vam
pomognem.”
„Veoma ste ljubazni”, rekla je ona.
„Tim Mur”, rekao je on, posluživši se imenom iz pasoša koji je koristio.
„Konstansa.” Imala je lice na kome se DNK Olmeka i španskih konkvistadora mešala kao
u bitkama pre više stotina godina. Koža joj je bila boje meda, crte lica oštre, skoro surove u
nesumnjivoj lepoti, koja je delovala bezvremeno. „Iskreno, ne znam zašto su me rasporedili ovde.
Stjuardesa je rekla da sačekam samo trenutak, ali se nije vratila.”
„Ne brinite”, rekao je Born. „Moja žena i ja ćemo vas provesti kroz red za tili čas.”
S Rebekom u pratnji, pogurao je invalidska kolica iz dugačkog reda i krenuo pravo na
čelo kolone prve klase.
„Halevi nas posmatra”, šapnula mu je Rebeka.
 „Neka ga”, rekao je om „Ne može ništa.”
Konstansa je nakrivila glavu, u njenim pametnim očima je bio upitan izraz. „Šta se
dešava, gospodine Mure?”
„Trebaće mi vaš pasoš.”
„Naravno.” Pružila mu ga je dok su se približavali šalteru imigracione službe.
On je pružio tri pasoša. Službenik ih je otvorio, pa pogledao u njihova lica. „Ova žena je
meksička državljanka. Vas dvoje bi trebalo da budete u onom redu tamo.”
„Senjor i senjora Mur su sa mnom”, rekla je Konstansa. „Kao što vidite, ne mogu da se
krećem bez njih.”
Službenik je zagunđao: „Putujete zbog posla ili iz zadovoljstva?”, upitao je Borna glasom
punim dosade.
„Na odmoru smo”, odgovorio je Born istim tonom kao i službenik.
Kada je službenik utisnuo pečate na njihove pasoše, Born je odgurao kolica do odeljenja
za preuzimanje prtljaga, a Rebeka ga je pratila u stopu. Ostali su s Konstansom i pomogli joj s
prtljagom dok je, nekoliko metara dalje, Vavilonac kipeo od besa i koračao ukrug, onemogućen
da im priđe bliže.
Kada su izašli iz kontrolne zone, Konstansu je dočekao njen šofer, zdepasti Meksikanac
svinjskih očiju, rošavog i okruglog lica, i ponašanja kao kod brižnog ujaka. Rasklopio je prelepa
aluminijumska kolica i prebacio svoju štićenicu u njih naizgled bez ikakvog napora.
„Mani”, rekla je Konstansa kada su svi zajedno krenuli ka izlazu, „ovo su senjor Mur i
njegova supruga Rebeka. Bili su veoma ljubazni i pomogli mi da prođem kroz pasošku kontrolu.
Oni su fini ljudi, Mani, a čovek u zadnje vreme vrlo retko sreće fine ljude, zar ne?“
„Bez ikakve sumnje, senjora”, uslužno je rekao Mani.
Okrenula je glavu. „Gospodine Mure, vi i Rebeka morate da mi dođete u goste. U autu
ima dosta mesta a, pošto je vreme ručka, insistiram da ručate sa mnom.” Mahnula je rukom.
„Neću da čujem ni reč protivljenja. Idemo sada.”
Nije se šalila kada je rekla da u kolima ima mesta. Njen auto je bio hamer sa
unutrašnjošću rađenom po narudžbi, tako da je bila udobna kao dnevni boravak u kući.
„Recite mi, gospodine Mure, čime se bavite?”, rekla je kada su se smestili i kada se Mani,
za volanom vozila, uključio na kružni tok na izlasku sa aerodroma. Imala je telo za kakvo bi
većina dvadesetogodišnjakinja bile spremne da nekoga ubiju: velike grudi, uzak struk i duge
noge.
„Uvoz i izvoz”, odgovorio je Born bez oklevanja.
„Shvatam.”Konstansa je gledala u Rebeku, koja je zurila iza sebe preko zadnje platforme
vozila, pa nastavila: „Mnogo volim ljude s tajnama.”
Rebeka se okrenula. „Izvinite?”
„Moj pokojni muž, Asevedo Kamargo, bio je čovek skoro u celosti od tajni.” Lukavo se
osmehnula. „Ponekad mislim da sam se zbog toga i zaljubila u njega.”
„Asevedo Kamargo”, rekao je Born. „Već sam čuo to ime.”
„I Očekivala sam da jeste.” U Konstansinim očima se jasno video živahan sjaj kada se
obratila Rebeki. „Moj pokojni muž je zaradio svoj novac, kao i toliki drugi oštroumni ljudi u
Meksiku, na trgovini drogom.” Slegla je ramenima. „Ja se toga ne stidim, činjenice su činjenice,
a osim toga, to je bolje nego služiti Gringosima s licem u prašini.” Odmahnula je rukom. „Bez
uvrede, ali sada smo u mojoj zemlji. Mogu da kažem šta hoću, i kada to hoću.”
Zatim se dobroćudno osmehnula. „Ne smete pogrešno da me razumete. Asevedo je bio
dobar čovek, a znate već, dobri ljudi često ginu u Meksiku. Asevedo je odustao od trgovine
drogom. Postao je političar, krstaš koji se bori protiv ljudi koji su ga učinili multimilionerom.
Hrabro ili glupo? Verovatno i jedno i drugo. Ubili su ga zbog toga, ustrdili ga na ulici na putu od
kancelarije do njegovih blindiranih kola, u kiši metaka; niko nije mogao da ga spase, čak i da je
imao deset telohranitelja, a ne samo trojicu. Svi su poginuli te večeri. Sećam se da je sunce bilo
crveno kao toreadorov ogrtač. To je bio Asevedo - toreador.”
Zavalila se u sedištu, naizgled iscrpljena od uspomena. Mani je vozio kružnim
auto-putem, krećući se prema sumraku na zapadu.
„Veoma mi je žao”, rekla je Rebeka, brzo razmenivši pogled s Bornom.
„Hvala vam”, odgovorila je Konstansa, „ali zaista nema potrebe za žaljenjem. Znala sam
kakav život sebi stvaram kada sam se zaljubila u njega.” Slegnula je ramenima. „Šta možete da
uradite kada se strast i sudbina prepletu? To je život u Meksiku, koji je u jednakoj meri sačinjen
od siromaštva, beznađa i sranja. Beskrajni niz poraza. Izvinite na mom prostom izražavanju, ali
poživela sam dovoljno dugo da znam koliko je dosadno okolišati.”
Njena ruka, tanka, elegantna, i ukrašena manikiranim noktima i prstenjem s draguljima,
pravila je krugove u vazduhu. „Zbog toga što je život ovde takav, naučili smo da odaberemo bilo
koji put koji će nam omogućiti da podignemo lice iz prašine. Ja sam izabrala Aseveda. Znala sam
šta je i ko je on. On nije hteo, nije mogao, da sakrije to od mene. Godinama sam ga savetovala.
To, naravno, niko nije znao. Na to se ne gleda s naklonošću kada je o ženama reč.” Osmehnula se
skoro čežnjivo. „Dala sam mu još novca umesto dece. Meni nisu bile suđene kuhinja i dečja soba.
Rekla sam mu to na samom početku. A ipak me voleo i želeo.” Osmehnula se šire. „Tako dobar
čovek. Toliko toga je razumeo. Osim kako da preživi.” Uzdahnula je. „Koliko god bio pametan,
ono što nikada nije shvatio je da nema razlike da li zakon zloupotrebljavaju i izvrću vlasti ili
kriminalci.”
Podigla je glavu, na licu joj je bio hrabar osmeh. „Kada ponovo pomislim na to, sada sam
sigurna da je znao da će biti ubijen. I nije ga bilo briga. Hteo je da radi ono što želi.” Ponovo se
pojavio onaj zagonetni osmeh. „Hrabar i glup, kao što sam rekla.”
Vozilo je, izašavši s auto-puta, skrenulo levo na Aveniju Rio Konsulado, a zatim na Paseo
de la Reforma. Dok su ulazili u sam grad, središte Federalnog Distrikta, dom dvadeset dva
miliona ljudi, Konstansine oči su se ponovo naglo upravile na Borna i Rebeku.
„Dios mio“, rekla je dok su se vozili kroz zakrčene ulice istorijskog središta grada,
„slušajte samo kako brbljam o svom životu, a zapravo toliko želim da slušam o vašem.”

„Dakle”, rekao je don Fernando, „kome ti pripadaš?”

Marta Kristijana je odgrizla zalogaj kroasana, usredsređena na svoj doručak. „Zašto bi
trebalo da pripadam bilo kome?”
„Sve žene čeznu da nekome pripadaju.”
Otpila je gutljaj kafe s mlekom, poslužene u debeloj beloj porcelanskoj šolji veličine
omanje zdele. „Šta je sa nezavisnim ženama?”
„Naročito nezavisne žene!”, rekao je on poletno. „Nezavisnost mora da bude povezana s
nečim, inače je besmislena. Inače nema s čime da se poredi. Vene i postaje gorka.”
Sedeli su za okruglim stolom sa staklenom pločom i teškim izrezbarenim nogama od
kovanog gvožđa, jednim od desetak raštrkanih po krovnom restoranu s pogledom na prometnu
Gibraltarsku luku i, još dalje, tamnotirkizni Mediteran. Visoko plavo nebo bilo je istačkano
izuvijanim oblacima bezopasnog izgleda. Osvežavajući povetarac mrsio je njenu kosu. Bilo je
već kasno kada su izašli iz sobe u kojoj je njena majka sedela, zarobljena u sopstvenom umu.
Marti je bio potreban razgovor, iako se isprva stidela. Kasnije, kada joj je on pomogao da smesti
majku u krevet, na njeno veliko iznenađenje, stid je nestao kao magla na sunčevom svetlu.
Sada je podigla pogled na njegovo snažno, izborano, suncem opaljeno lice. Video je njen
izraz i raširio ruke. „Šta je bilo? Ja sam čovek koji voli žene.”
„Na trenutak nisi zvučao tako.”
„Onda si me pogrešno razumela.” Odmahnuo je glavom. „Niko ne bira da bude sam, niko
to ne želi.”
„Ja želim.”
„Ne“, rekao je on ravnim glasom, „ne želiš.”
„Molim te, nemoj da mi govoriš šta želim.”
„Izvinjavam se”, rekao je on ne misleći to zaista.
Zatim su im doneli jaja, zajedno sa papas bravasom i salsa verdeom. Neko vreme su
sedeli ćutke. Napetost je rasla između njih. U trenutku kada je Marta Kristijana shvatila da je
namerno stvorena, on reče: „Dobro dakle, kome pripadaš?”
Slab osmeh se pojavio na njenim usnama, a ona ga je sakrila pokupivši razliveno žumance
s nekoliko krompirića i ubacivši ih u usta. Sada je razumela čemu je služio ovaj razgovor, i zašto
ju je on doveo nazad na Gibraltar. Zamišljeno je sažvakala i progutala zalogaj.
„Zašto želiš da znaš, don Fernando?”
„Zato”, odgovorio je on mirno i ravnim glasom, „što si mi došla kao anđeo smrti.”
Primetio je blesak njenih očiju, njihovo veoma blago širenje. „Sada se pitam da li smo to
prevazišli.”
„A ako nismo?”
On se osmehnuo. „Onda moraš da me ubiješ.”
Zavalila se u stolici i obrisala usta. „Dakle, ti znaš.”
„Izgleda da je tako.”
„Kada si shvatio?”
On slegnu ramenima. „Od samog početka.”
„I pustio si me da nastavim?”
„Zainteresovala si me, Marta.”
Njene ozbiljne oči su ga na trenutak proučavale, a onda se promuklo nasmejala. „Mora da
gubim kontrolu.”
„Ne”, rekao je on. „Ne želiš vise da budeš sama. Želiš da pripadaš.”
„Ja pripadam Maseu Enkarnasionu.”
I eto, izgovorila je strašno ime. Ono je otkriveno.
On je odmahnuo glavom. „To je, draga moja, iluzija.”
„Sada ćeš mi, pretpostavljam, reći da si i ti iluzija koju je stvorio Maseo Enkarnasion.”
„Zapravo, to je iluzija koju si sama stvorila.” Don Fernando je znao da ona voli sveže
isceđen sok od pomorandže pa je dopunio njenu visoku usku čašu. „Maseo Enkarnasion ne
poseduje toliku moć.” Zastao je na trenutak, kao da se duboko zamislio. „Osim, naravno, ako mu
je ti sama daješ.”
Ponovo je slegnuo ramenima, gledajući je u oči. „Ti si jača od toga. U to sam potpuno
siguran.”
„Kako?”, upitala je ona. „Kako znaš?”
Odgovorio joj je pogledom.
„Bila sam sa Maseom Enkarnasionom mnogo godina, posle dugog niza...” Htela je da
kaže posle dugog niza muškaraca koji su me koristili i koje sam koristila, nakon što sam pobegla
iz Marakeša, ali se ugrizla za jezik. Nije mogla da se priseća tih meseci poniženja, čak ni sa ovim
čovekom, kome je, sada je to shvatila, počela da veruje, što je bilo krajnje zapanjujuće saznanje, s
obzirom na to da je bila potpuno sigurna da nikada neće moći da veruje nekom muškarcu. To je
uključivalo i Masea Enkarnasiona, koji joj je tako izdašno plaćao usluge, baš kao što je platio i
njenu obuku. Ti si po prirodi ubica, rekao joj je jednom. Tvojim veštinama je potrebno samo više
mogućnosti izbora, malo usavršavanja. Njih dvoje nikada nisu pomenuli pitanje poverenja.
Njihov odnos je bio strogo poslovan, ništa više od toga, ali takođe i ništa manje. Ipak, ostajala je
činjenica da ona nijednom nije ni pomislila da ga izda. Do sada.
Don Fernando Herera, čovek koji je sedeo nasuprot nje, zagledan, kako se činilo, u samu
njenu dušu, sve je promenio, preokrećući njen život, navodeći je da prekrši svako pravilo koje je
sebi nametnula. Ali kada bolje razmisli, možda i nije. Možda je on izaslanik, možda joj samo daje
ključ. Ostalo je njen izbor, kako je on i nagovestio. Ona je bila ta koja je otvorila vrata, i prošla
kroz njih u potpuno nov svet. On joj nije rekao kako da se ponaša ili oseća 7 pokušavao je da joj
kaže da je ona već donela svoje odluke.
I bez pitanja je znala da don Fernando tako vidi stvari, i bila mu je neizmerno zahvalna
zbog toga. On je bio ona vrsta čoveka o kakvom je sanjala, ali je sebe uverila da ga nikada neće
sresti, da on uopšte ne može da postoji.
A ipak...
Skrenuvši pogled, zagledala se preko čamaca što su se ljuljali na talasima, namotanih
jedara, mreža koje su se sušile na palubama ribarskih brodića što su se tek vratili s mora. Granitne
stene su se dizale iz vode poput divovskih ramena.
„Kada sam bila dete“, rekla je, „mislila sam da živim na kraju sveta.” Sačekala je, skoro
plašeći se da nastavi. Zatim je nastavila, kao da stupa još jedan korak u blistavo osvetljenu sobu.
„Grešila sam. Bio je to početak.”
 16

Konstansa Kamargo je živela na uglu Ulice Aleksandra Dime i Luisa G. Urbine, u

Koloniji Polanko. Kroz žaluzine na prozorima s prednje strane njene kuće Born je gledao u
modernističko veštačko jezero u sredini Linkoln parka, iza kog se, ka severu, pored debelih
geometrijski raspoređenih nizova drveća, pružala Ulica Kastelar. Unutrašnjost vile u
kolonijalnom stilu bila je udobno nameštena, izgledala je čak intimno zahvaljujući mnoštvu ličnih
predmeta, fotografija i suvenira sakupljenih u toku polovine životnog Veka provedenog na
putovanjima.
„Neko u ovoj porodici voli Indoneziju”, rekao je Born dok su on i Rebeka ulazili za
Konstansom u polumračnu drvetom obloženu trpezariju. Zidovi su bili pokriveni tamnozelenim
tapetama s apstraktnim prikazom šume a francuska vrata su vodila u unutrašnje dvorište, u kome
se uzdizalo limunovo drvo i betonska fontana u oblik dva delfina, prikazana usred skoka.
Ljubičaste i ružičaste puzavice rasle su po zidovima od bledog kamena.
„To sam ja“, rekla je Konstansa. „Na Javi, stajala sam na vrhu budističkog svetilišta
Borobudur, u svitaj dana. U kasno popodne, čula sam glas muslimanskog mujezina koji je
pozivao na molitvu, a glas mu je odjekivao po celoj senovitoj, od sunca zaklonjenoj dolini.
Zapanjujuće. Smesta sam se zaljubila u to mesto.“
Kada su seli za masivni drveni sto, okružila ih je posluga, i svako je nosio zdelu čorbe ili
tanjir s hranom ili flaše tekile, vina i izvorske vode.
Kada je ručak metodično, skoro ritualno poslužen, Konstansa je rekla s onim istim
treptajem u očima: „Sada kad sam vam ispričala svoju istoriju, vi morate meni da ispričate
svoju.”
„Došli smo u Meksiko Siti da nađemo nekog”, rekao je Born pre nego što je Rebeka
mogla da odgovori.
„Ah.” Konstansa se osmehnula. „A ne na odmor.”
„Nažalost ne.”
Sačekala je dok poslužitelj nije nasuo tamni gusti svinjski mole na njen tanjir. „A mogu li
da pretpostavim da je vaša potraga hitna?”
„Zašto to kažete?” upitala je Rebeka.
Konstansa se okrenula ka njoj. „Mislite li da nisam videla onog čoveka opakog izgleda,
kako vas vreba na terminalu za dolazne letove? Možda sam ušla u godine, ali nisam senilna!”
„Želela bih da budem pronicljiva kao vi”, rekla je Rebeka, „kada budem vaših godina.”
„Laskanjem možeš da postigneš skoro bilo šta“, rekla je Konstansa namignuvši. „Šta
mislite, zašto sam vam ponudila prevoz?” Nagnula se prema njima, poverljivo spuštajući glas.
„Želim da se uključim u akciju.”
„Akciju?”
„U bilo šta što vas dvoje smerate. U bilo šta u čemu čovek opakog izgleda pokušava da
vas spreči.”
„Pošto govorimo otvoreno”, rekao je Born, „taj čovek opakog izgleda samo želi da nas
ubije.”
Konstansa se namrštila. „Dakle, to je ono u šta želim da se umešam!”
Rebeka je odmahnula glavom. „Niste šokirani?”
„Kada preživite život kako sam ga ja živela”, rekla je Konstansa, „više ništa nije
šokantno.” Okrenula se prema Bornu i zagledala se u njega. „Naročito za ljude koji kažu da se
bave uvozom i izvozom. Moj muž se dugi niz godina bavio tim poslom!”
 Sklopila je ruke, sada već nezainteresovana za jelo, ako je uopšte i bila zainteresovana za
to. „Dakle, recite mi koliko možete, a ja ću vam pomoći da pronađete tog koga tražite.”
„On se zove Hari Rouland”, rekao je Born.
„Ili Manfred Viving”, dodala je Rebeka.
„Izmišljena imena”, rekla je Konstansa sa živahnim sjajem u očima. „O da, ja znam sve o
lažnim imenima. Asevedo ih je koristio u ranim danima, kada je putovao u inostranstvo.”
„Postoji nešto što bi moglo da olakša pronalaženje ovog čoveka”, napomenuo je Born.
„Mi mislimo da on radi za Stil trap.“
Na Konstansinom licu se pojavio neki nov izraz, snažan i mračan i krajnje neprijatan.
Pogledala je u jedno pa u drugo. „Ovo će nesumnjivo zvučati preterano, čak melodramatično.
Volela bih da je bilo šta od ta dva.“ Oči su joj postale mračne i neprozirne od tajni koje je bilo
najbolje ne dirati. „Moj savet je da zaboravite na tog Roulanda ili Vivinga. Kakvog god posla
imate s njim, zaboravite na to. Otputujte iz Meksiko Sitija prvim avionom.”

Pošto je izdržala nemirnu noć, u toku koje je Čarls Tom jurio kroz lavirint mračnih
hodnika koji su vonjali na anestetike i smrt, Delija se probudila u svom krevetu s jakom
glavoboljom, koju ni tri ibuprofena nisu mogla sasvim da potisnu. Proverila je na svom
mobilnom da li je bilo poziva od Sorajine medicinske sestre s odeljenja intenzivne nege, mada je
znala da ih neće biti. Imala je jednu glasovnu i dve tekstualne poruke od Ejmi, koja se pitala gde
je ona. Ejmi i Soraja se nisu slagale, zbog čega je Delija bila veoma tužna. Nije želela da
poveruje u to, ali Ejmi je bila ljubomorna zbog njene bliskosti sa Sorajom. Iako je uveravala Ejmi
da u tom prijateljstvu nema fizičke komponente, da je Soraja čisto heteroseksualna, došla je do
zaključka da joj Ejmi ne veruje. Čitala sam mnogo članaka o tome koliko je homoseksualnost
raširena u arapskom svetu, rekla je Ejmi u jednom od svojih manje finih trenutaka. Sve se to
potiskuje, sve je u strogoj tajnosti, što taj poriv samo čini jačim. Ništa Što je Delija govorila nije
moglo da razuveri Ejmi od njenih stavova, pa je prestala da pokušava, i postepeno su prestale da
razgovaraju o Soraji.
Istuširala se i obukla, i u kolima na brzinu pojela nekoliko zalogaja hrane iz Mekdonaldsa.
S obzirom na to koliko joj je bilo do jela, isto tako je mogla da žvaće i kartonsko pakovanje u
kome je dobila hranu.
Kada je došla u kancelariju, pozabavila se zadatkom da razume rad đavolski lukavog
detonatora s dvostrukom zaštitom od deaktiviranja. Kada je najzad pogledala na svoj časovnik,
bilo je prošlo više od dva sata. Ustala je, protegla se i prošetala po laboratoriji pokušavajući da
razbistri misli.
Nije bilo svrhe. Šta god radila, ostajala je sama sa svojim mislima i kipelim gnevom koji
je osećala prema Čarlsu Tornu. Prva briga joj je, naravno, i dalje bila Soraja, ali sada uopšte nije
mogla da razume šta je njenu prijateljicu privuklo tom čudovištu. Možda je to neka
heteroseksualna fora, pomislila je, istovremeno zabavljeno i ogorčeno. On ju je ponizio. A što je
bilo daleko gore, ona mu je dozvolila da je ponizi.
Vratila se za svoj radni sto, ali sada više nije mogla da se koncentriše, pa je dograbila
kaput i Vratila se u bolnicu. Nekako joj se činilo da je važno da bude pored Soraje, naročito zbog
toga što je bila nesvesna i tako ranjiva.
Već iscrpljena i užasno gladna, krenula je niz hodnik odeljenja intenzivne nege, ali kada
ju je medicinska sestra, koja je negovala Soraju, uverila da nema nikakvih novosti, spustila se do
menze u podrumu, napunila poslužavnik s nekoliko raznih jela, uzela gazirani napitak, platila i
sela za plastični sto. Jela je zureći u ogromni sat s kazaljkama na zidu, misleći na svoju
prijateljicu, nadajući se da će ona sada sa svakim novim udahom biti bliže izlečenju.
Dragi Bože, mislila je, ostani sa Rajom, zaštiti je od svakog zla, učini da ona i njena beba
budu dobro.
Oči su je pekle i koža je svrbela, što je bila posledica boravka u zagušljivom bolničkom
prostoru. Znala je da treba da ode, odmori se, čak prošeta oko bolnice, ali nekako nije mogla sebe
da natera na to. Čekala je da njen mobilni zazvoni, moleći se da vesti budu dobre.
I to se najzad i dogodilo. Njen mobilnije zavibrirao, ona je poskočila, i slušala je glas
medicinske sestre čak i dok se pela na sprat, a srce joj je jako lupalo u grudima. Morala bi
predugo da čeka lift, pa je krenula stepeništem, preskačući po dve stepenice, misleći: Hajde,
Raja. Hajde!
Pritisnula je veliko četvrtasto dugme na zidu i otvorila automatska vrata odeljenja za
intenzivnu negu. Na obe strane širokog središnjeg hodnika bile su pregrade iz kojih se čulo
mehaničko kuckanje, pištanje i dahtanje raznih aparata, koji su održavali u životu pacijente u
kritičnom stanju, a u nekim slučajevima i disali umesto njih.
Žurno je prošla pored odeljenja za opekotine i odeljenja za srčane bolesti. Sorajina
pregrada je bik poslednja s desne strane. Medicinska sestra zadužena za nju, mlada žena s
punđom na potiljku, zabrinuto je pogledala Deliju.
„Budna je”, rekla je sestra, reagujući na jasno izraženu strepnju na Delijinom licu.
„Vitalne funkcije su joj stabilne. Doktor Santjago i jedan od njegovih kolega su je obišli.
Izgledali su zadovoljni oporavkom svoje pacijentkinje.”
Delija se osećala kao da hoda po vrelim iglama. „Pa, kakve su prognoze?”
„Doktori su oprezno optimistični.”
Delija je osetila kako se pritisak u njenim grudima smanjuje. „Dakle opasnost je prošla?“
„Rekla bih da je tako, da.” Sestra joj se osmehnula jednim od onih osmeha tipičnih za
njenu službu, koji nisu morali da znače baš ništa. „Iako treba još dugo da se oporavlja, znatno je
bolje.”
Delija reče: „Hoču da je vidim.”
Sestra klimnu glavom. „Molim vas da je ne preopterećujete. I dalje je veoma slaba i bori
se za dvoje.”
Kada se sestra okrenula da ode, Delija upita: „Da li je još neko dolazio da je vidi?”
„Pozvala sam vas istog trenutka kada su doktori završili pregled.”
„Hvala Vam”, rekla je Delija revnosno.
Sestra je pognula glavu. „Pozovite me ako vam budem trebala.” Pokazala je prstom.
„Biću u kontrolnom odeljenju.”
Delija je klimnula glavom pa zatim, sklonivši zavesu u stranu, ušla da vidi svoju
prijateljicu. Soraja je bila prikačena za zbunjujući sistem aparata i sedela je uspravljena na
visokom bolničkom krevetu. Izraz lica joj se vidljivo razvedrio kada je videla Deliju.
„Del”, rekla je pružajući ruku prijateljici. Na trenutak je sklopila oči kada je osetila
toplotu Delijine ruke. „Vratila sam se s one strane.”
„Tako su mi i doktori rekli.” Delijin osmeh je bio iskren. Soraja je izgledala daleko bolje
nego u odeljenju za oporavak. U obraze joj se vratila tamnoružičasta boja, i Delija je bila
zadovoljna što je ta boja zamenila jučerašnje smrtno bledilo. „Bilo je gadno, ali sada je najgore
prošlo, sigurna sam u to.
Soraja se osmehnula, a Delija je briznula u plač.
„Šta je bilo? Delija, šta je bilo?”
„To je tvoj stari osmeh, Raja. Osmeh koji toliko volim.” Nagnula se napred i nežno
poljubila prijateljicu u oba obraza, na evropski način. „Sada znam da mi se moja najbolja
prijateljica vratila. Sve će biti u redu.”
„Dođi ovamo”, rekla je Soraja.
Delija je sela na ivicu kreveta, sve vreme držeći ruku svoje prijateljice.
„Stalno sam sanjala, Del. Sanjala sam da sam u Parizu sa Amunom, da on nije poginuo.
Sanjala sam da sam s Aronom. I sanjala sam da je Čarli bio ovde.” Oči su joj sada bile bistrije, i
zagledale su se u Delijine. „Da li je Čarli još ovde, Del?”
„Ne, otišao je.“ Delijine oči su skrenule u stranu, pa ponovo pogledale u Sorajine. „Rekao
je da je beba sve promenila, da želi da te zadrži u svom životu.”
„Drugim rečima, pogrešno si ga procenila.”
„Valjda je tako.” Nije nameravala da kaže Soraji da joj je Torn pretio.
„Dobro. To je tako dobro.” Soraja joj je stegnula ruku. „Uradila si upravo ono što sam
želela da uradiš.”
„Šta to?” Delija je podigla glavu.
Sorajin osmeh je bio prožet kajanjem. „Iskoristila sam te, Del. Pre nego što sam doživela
napad, išla sam da se vidim s njim, ali ono što sam želela mi se toliko zgadilo da nisam mogla da
mu kažem. Bila si mi potrebna da to uradiš umesto mene.” Stegla je ruku svojoj prijateljici.
„Nemoj da se ljutiš.”
„Kako bih mogla da budem ljuta na tebe?” Delija je odmahnula glavom. „Ali ne
shvatam.”
Soraja joj je dala znak rukom. „Da li mogu da dobijem malo ledene vode?”
Delija je ustala, nasula vodu iz bokala u plastičnu čašu pa je pružila Soraji, koja ju je
žudno ispila.
Kada joj je vratila praznu čašu, rekla je: „Bio mi je potreban način da vežem Čarlija za
sebe.”
„Opet ne razumem.”
Soraja se blago nasmejala i spustila ruku na svoj stomak. „Dođi ovamo, Del. Mogu da
osetim kako se beba kreće.”
Sagnuvši se, Delija je spustila ruku pored Sorajine i kada je osetila bebino komešanje, i
sama se nasmejala. Zatim je ponovo sela. „U redu, Raja, vreme je da mi kažeš kako smo svi mi
povezani, ti, ja i Torn.” Soraja ju je na trenutak proučavala pogledom. Najzad je rekla: „Moj
odnos sa Čarlijem nije onakav kakvim sam ga tebi predstavljala.”
Delija je ćutke odmahnula glavom.
„On je poslovan.”
„To što si bila u vezi s njim bio je posao?” Šok se jasno osećao u njenom glasu. „Da li se
ti to zajebavaš sa mnom?”
„Volela bih da je tako.” Soraja je uzdahnula. „To je razlog zbog koga sam se uopšte
spetljala s njim.” Osmehnula se. „To je sve što mogu da ti kažem. Osećam veliku krivicu što sam
te tako iskoristila.”
„Gospode, ne, Raja...” Sada su se stvari koje nisu imale smisla za Deliju sklopile u celinu.
„Iskreno, nikada nisam mogla da razumem šta vidiš u njemu.”
„Tajne, Del. Tajne. One upravljaju mojim životom. Ti to znaš.”
„Ali ovo. Da uskočiš u njegov krevet zbog...”
„Vekovima stara tradicija. Pitaj Kleopatru, Lukreciju Bordžiju, Mata Hari.”
Delija je gledala na svoju prijateljicu u potpuno novom svedu. „A beba?”
Sorajine oči su blesnule. „Nije njegova.”
„Čekaj malo, šta? Ali rekla si mi...“
 „Znam šta sam ti rekla, Del. Ali bilo mi je potrebno da Čarli veruje da je njegova.”
Protrljala se po stomaku. „Beba je Amunova.”
Delija je osetila vrtoglavicu, kao da je izgubila uporište u ovom novom svetu, čije joj je
slojeve Soraja otkrivala jedan za drugim. „Šta ako bude tražio proveru očinstva?”
„Šta ako ja kažem njegovoj ženi za ovo?”
Delija je zurila u Soraju s novim razumevanjem, nekom vrstom zaprepašćenja, i nečim
sasvim drugim. „Raja, trenutno me užasno plašiš.”
„O, Del, nisam to htela. Ti si mi prijateljica. Bliže smo nego da smo sestre. Čak ni Piter ne
zna šta sam ti rekla. Molim te, pokušaj da razumeš.”
„Želim to, Soraja, iskreno želim. Ali ovo jednostavno pokazuje da nikada nikoga ne
poznaješ koliko god misliš da si bliska s njim.”
„Ali mi jesmo bliske, Del.” Pružila joj je ruku. „Slušaj me, još otkad sam se vratila iz
Pariza, shvatila sam da u životu ima još nečega osim tajni. To je sve što imam, zaista.” Nasmejala
se. „Osim tebe, naravno.” Smesta se uozbiljila. „Ali sada imam bebu i - razmišljala sam -
upotrebiti bebu kao oružje protiv Čarlija - to je podlo. Po prvi put u životu osetila sam se prljavo,
kao da sam prešla granicu zbog koje mi se sve smučilo. Nisam mogla da koristim svoje dete na
taj način. Nisam to želela za njega. Ne želim ovakav život za njega. On zaslužuje više od senki,
Del. On zaslužuje svetlost sunca i decu svog uzrasta. On zaslužuje majku koja ne mora stalno da
se osvrće preko ramena.”
Delija se nagnula napred i poljubila prijateljicu u obraz. „Ovo je odlično, Raja. Još otkad
si mi rekla za bebu, čekala sam da dođeš do tog zaključka.”
Soraja se osmehnula. „Sada jesam.”
„Moraćeš da kažeš Piteru.”
„Već jesam, manje-više.”
„Stvarno? Kako je to primio?”
„Na svoj način. On je tako racionalan. On razume.”
Delija je klimnula glavom. „On je dobar momak.” Namrštila se. „Šta ćeš reći Tomu?”
„Baš ništa. Ne moram da ti pričam kakav je Čarli.”
Zgađeno se stresavši, Delija se prisetila užasnog ponižavajućeg razgovora, koji je
kulminirao u trenutku kada se uhvatio za međunožje i rekao: Ne znaš šta propuštaš.
Osetila je poriv da kaže svojoj prijateljici šta je Torn uradio, kako je hakovao njen
mobilni, snimio ljubavne glasovne poruke koje joj je Ejmi ostavljala, ali je zadržala jezik za
zubima. Nije želela da uznemiri Soraju, ne u ovom stanju u kome je bila, ne kada je Soraja bila
spremna da uđe u novu fazu svog života, spremna da ostavi sva mračna sranja za sobom.
Umesto toga, potisnula je svoju ogorčenost na Toma osmehom, i rekla: „Ne, mnogo bolje
sam ga upoznala u poslednjih nekoliko dana.” Nagnula se napred da poljubi Soraju u obraz. „Ne
brini. Tvoje tajne su bezbedne kod mene.”

„Pošto znam da nećete poslušati moj savet“,rekla je Konstansa Kamargo Bornu, „nemam
drugog izbora osim da vam pomognem.”
„Naravno da imate izbora”, rekla je Rebeka.
Konstansa je polako odmahnula glavom. „Još nemate predstavu kakav je ovde život.
Postoji sudbina, samo sudbina. To se ne može objasniti ili razumeti, osim, možda, pomoću
istorije. Dakle, priča.”
Komida je najzad završena i oni su prešli u Konstansinu dnevnu sobu, raskošnu poput
kutije za dragulje, obloženu ebanovinom, koja je podsećala na prošlost, zlatno doba. Ona se
zavalila u svojim kolicima, sklopivši ruke u krilu i, dok je govorila, godine kao da su se topile,
otkrivajući veličanstvenu, živahnu lepoticu kakva je ona bila u svojim dvadesetim i tridesetim
godinama života.
„Maseo Enkarnasion ne samo da je oduzeo život mome mužu, nego je i meni oduzeo
noge. Evo kako se to desilo.” Izvadila je pljosnatu srebrnu kutiju, otvorila je i, nakon što im je
oboma ponudila po cigarilos, i sama je izvadila jedan. Mani je uvek stajao negde u njenoj blizini i
sada joj je pripalio. „Nadam se da vam ne smeta što pušim”, rekla je tonom koji je ukazivao da
nema nameru da ugasi cigarilos šta god oni rekli.
Nekoliko minuta je zamišljeno pušila pre nego što je počela: „Kao što sam rekla, život u
Meksiku je vezan za točak sudbine. Strast je takođe važna - uostalom, mi smo Latini! - ali, na
kraju priče, strast ometa sudbinu. Asevedo je ovo otkrio kada je promenio stranu. Njegova
sudbina je bila da bude narko-bos - to je bio njegov poziv. Napustio ga je i poginuo.
Trebalo je da ja učim iz njegove greške, ali istina je da me je zaslepila želja za osvetom,
odvojila me od moje sudbine i na kraju me odvojila od mojih nogu. Evo šta se desilo: nakon što
je Asevedo ubijen, pozvala sam ekipu Kolumbijaca, koji su svoje poslove, pa čak i svoje živote,
dugovali Asevedu. Došli su ovamo i, po mom nalogu, krenuli da oduzmu život tom bedniku
Maseu Enkarnasionu.”
Još jednom je duboko povukla dim cigarilosa, koji je pustio pramen dima kao iz tek
ispaljenog pištolja. Zatim je nastavila: „Bila sam glupa. Pogrešno sam procenila ili, bolje rečeno,
potcenila moć Masea Enkarnasiona. Njega štite skoro mistične sile, kao da su božanske.
Asevedovim odanim ljudima su odsečene glave, a onda je on lično krenuo na mene.”
Udarila je pesnicom po svojim oduzetim nogama. „Evo rezultata. Nije me ubio. Zašto? Ni
dan-danas ne znam. Moguće je da je za njega kazna da živim kao bogalj prikladnija od smrti. Ali
verovatnije je da je reč o pukoj surovosti.”
Odmahnula je rukom, kao da je razlog nastavka njenog života nebitan. „Ova priča je
upozorenje, gospodine Mure, a ne pokušaj da se dobije sažaljenje.” Okrenula se Rebeki. „Ali
sada vidiš, draga moja, kako veliki točak sudbine funkcioniše. On je doneo vas meni, ili mene
vama, a za to postoji razlog. Sudbina se sada udružila s mojom željom za osvetom. Ona mi je
donela oružje koje želim jer, Rebeka, ni na trenutak nisam poverovala da si ti žena gospodina
Mura”, osmehnula se, „ništa više nego što sam poverovala da se on zove Mur.” Pogled joj se
vratio nazad na Borna. „Gospodine Borne, vi ne biste svoju suprugu poveli na misiju u Meksiko,
isto tako kao što joj ne biste dopustili da ušeta u tigrovu jazbinu.”
Podigla je kažiprst. „A da ne bude zabune, krenuti na Masea Enkarnasiona znači ući na
tigrovu teritoriju. Neće biti milosti, ni druge šanse, samo, ako budete imali sreće, smrti.” Ugasila
je svoj cigarilos. „A/i ako budete imali mnogo sreće i budete izuzetno pametni, još biste mogli da
izađete iz tigrove jazbine s onim što i vi i ja želimo.”
 17

Tulio Vistoso je došao u grad Vašington sa strepnjom u svom umu i ubistvom u svom
srcu. Koliko je teško bilo Florinu Popi da čuva ono što je on, don Tulio, tako lukavo ukrao usput,
na nezgodnoj stazi duž Sumiderskog kanjona kod Tukstla Gutijereza, zamenivši pravih trideset
miliona s onim za šta je bio siguran da su falsifikovane novčanice koje je nemoguće prepoznati?
A ipak, Popa je podbacio, a i njegov život je bio završen ako ne bude mogao da umiri don Masea
i njegove uvažene svemoćne kupce u roku od trideset i šest sati.
I dalje je kipeo u sebi zbog neverovatnog zajeba kada je došao u marinu i video kobalt na
vezu 31 kako vrvi od pandura. I ne samo pandura, shvatio je trgnuvši se. Federalci. Mogao je da
ih namiriše s kilometra razdaljine. Oni su se kretali prepoznatljivim odmerenim korakom, kao
teretni konji po stazi. Užasnuto je zurio u njih. Brodić je bio dobro čuvan, i ograđen žutom
policijskom trakom s natpisom: MESTO ZLOČINA.
Gospode na krstu, šta se, za ime svih svetih, desilo? Instinktivno se osvrnuo oko sebe, kao
da bi Popa mogao da vreba negde u blizini. Gde je, dođavola, Popa? Don Tuliju je srce klonulo
dok je sebi postavljao ovo pitanje. Da li je Popa umakao s trideset miliona? Don Tuliovih trideset
miliona. Ova mogućnost ga je užasnula. Ili, još gore, da li su federalci uzeli novac? Da li su
uhapsili Popu? Drhtavom rukom počeo je da šalje niz SMS poruka svojim poručnicima, u
grozničavoj želji da vrati trideset miliona što je brže moguće.
Astek je poželeo da sam sebi počupa kosu. U njegovom sluđenom mozgu su se munjevito
smenjivale sve jezive mogućnosti, ali neki zaostatak spoljašnje civilizovanosti zaustavio ga je u
mestu. Okrenuo se na peti i otišao na drugu stranu. Obrisao je rukom čelo. Uprkos hladnoći,
obilno se znojio.
Ispred njega, auto se zaustavio na parkingu i, trenutak kasnije, iz njega je iskočio neki
mladić. Odgurnuo je don l\ilija žureći niz drveni kej do veza broj 31. Osetivši nešto neobično,
Astek se okrenuo. Bez ikakve sumnje, federalci, koji su kao mravi gmizali po Rekurzivnom,
počeli su da se klanjaju pred novopridošlim el hefeom. Ovo je zainteresovalo don Tulija tako da
je, umesto da pobegne, odlučio da se vrzma unaokolo što neupadljivije. To je značilo da treba
sam da ode niz drveni kej do vezova. Izabravši napušteni brodić što dalje od Rekurzivnog, a da
ipak može da ga prati, popeo se na palubu i počeo da se pretvara da nešto radi dok je krišom
motrio pridošlicu.
Na njegovu sreću, mirna atmosfera marine, zajedno sa sposobnošću vode da prenosi
glasove na veliku daljinu, omogućili su mu da čuje delove razgovora. Na ovaj način saznao je da
se el hefe zove Marks. Na trenutak se okrenuvši, primetio je da je vozilo u kome je Marks došao
beli ševrolet kruz. Skočio je S brodića pa se laganim korakom i bez žurbe vratio do rampe
parkinga, gde je zapisao registarski broj ševroleta. Kada se vratio na brodić, ponovo je usmerio
pažnju na Marksa, već smišljajući sledećih nekoliko poteza.
Prema njegovom iskustvu, neposredni susret s protivničkim šefom bio je bolji od Sporog
uspona hijerarhijskom lestvicom. Ali susret s federalcima, naročito na njihovom terenu, bio je
nezgodan zadatak, i don Tulio je znao da mora sve da razradi do najsitnijih detalja. Takođe je
znao da će imati samo jednu šansu u sukobu sa hefe Marksom, tako da je morao da je iskoristi na
najbolji mogući način. Opasnost takvog manevra nije ga uzrujavala; živeo je s opasnošću svakog
dana, i radio je to od svoje desete godine, kada je već divljao ulicama Akapulka. Voleo je more,
čak i pre nego što je počeo da skače s litica, izvodeći predstavu za novac Gringosa. Skakao je s
najviše litice, najdublje zaranjao, najduže ostajao pod vodom. Uskovitlana voda mu je bila i otac i
majka, uljuljkivala ga je u mir kakav nigde drugde nije mogao da pronađe.
 Postao je kralj skakača, uzimao je udeo u celokupnom njihovom dobitku. To je moglo da
se nastavi u beskraj, da ga jedan turista Gringo nije optužio da je jebao njegovu ćerku
tinejdžerku. To što je ta Gringa započela celu stvar nije značilo ništa u odnosu na ogromno
bogatstvo njenog oca i očajničku želju vlasti da sačuvaju ugled Akapulka kao turističkog
odredišta svetske klase.
Umakao je ispred nosa pandurima, bežeći na sever, i izgubio se u neizmernom gradskom
prostranstvu Meksiko Sitija. Ali nikada nije zaboravio kako mu je Gringo uništio život, jer je
voleo vode okeana i očajnički mu je nedostajao stari život. Godine su prolazile i novi život je
počeo da tka svoje niti oko njega. Prvo je bio anarhista. Kada je sazreo, pretvorio je svoj bes zbog
institucionalne korupcije u izlive ekstremnog nasilja protiv svakoga ko ima stalan posao. Na
kraju se opametio i pridružio narko-kartelu, napredujući na lestvici moći služeći se svim
sredstvima, što je impresioniralo njegove nadređene sve do trenutka kada je naredio svojim
sledbenicima da im odseku glave mačetama.
Od tog krvavog trena, on je postao hefe, učvršćujući svoju moć u kartelu sa još
odrubljenih glava. Nije se osećao lagodno u normalnom društvu. Nije umeo da krmari
prestoničkim dubokim i mutnim političkim vodama, tako da se uortačio s Maseom
Enkarnasionom, što im je oboma donelo korist.
Astek se ponovo pravio da nešto radi dok je naginjao uvo uz vetar, i tako saznao da je
Popa mrtav. Hefe Marks ga je ubio, nakon čega je bilo neizostavno da pronađe ključ. Jebeni
ključ, pomislio je don Tulio sa žestinom koja ga je prožimala do srži. On ima jebeni ključ. Ali
onda, kada mu se mozak malo ohladio, uhvatio se za ovu misao ispunjenu nadom. On ima jebeni
ključ, ali to ne znači i da ima i trideset miliona. Za čim je usledila druga misao puna nade: Ako
federalci već imaju novac, zašto tako grozničavo pretražuju brodić?
Kipeći od besa, Astek je završio već sedamnaesto po redu namotavanje konopca.
Primetivši da se federalci razilaze, sišao je u kabinu i tamo strpljivo čekao brojeći stubiće za
vezove na pristanu, neudobno se uguravši na usko sedište. Senke su prolazile pored njega dok su
federalci odlazili sa Rekurzivnog i vraćali se preko keja do parkinga. Slušao je kako se
automobilski motori pokreću. Kada je brujanje prestalo, kao kada kokice u loncu prestanu da
pucketaju, znao je da je došlo vreme.
Izašavši iz kabine, pogledao je u Rekurzivni. Izgledalo je da na njemu nema nikoga, ali
odupro se porivu da skoči na palubu. Iako je sat koji je sada odmeravao trajanje njegovog života
nemilosrdno otkucavao, znao je da bi bilo glupo sve rizikovati ulaskom na brodić po dnevnom
svetlu. Daleko bolje bilo je pokazati strpljenje i sačekati da se spusti noć. Vratio se na napušteni
brodić, sišao pod palubu, legao i smesta utonuo u dubok i bezbrižan san.

„Ponoć”, rekla je Konstansa. „Mani će doći po vas.”

Nakon što im je poželela laku noć, Born i Rebeka su se povukli u dve susedne spavaće
sobe u gostinskom krilu. Ali ona se skoro odmah pojavila na pragu njegove sobe.
„Jesi li umoran?”, upitala je Rebeka.
Born je odmahnuo glavom.
Ona je prošla pored njega, ušla u sobu i stala pored prozora, obgrlivši ramena rukama, pa
se zagledala u unutrašnje dvorište. Born je prišao i stao pored nje. Čuli su kako vetar šumi kroz
palme. Na tračku mesečine, videlo se pomeranje lišća na stablu limuna.
„Džejsone, da li ikada razmišljaš o smrti?” Kada on ništa nije odgovorio, nastavila je: „Ja
sve vreme razmišljam o njoj.” Zadrhtala je. „Ili je to možda samo zbog ovog mesta. Meksiko Siti
kao da je natopljen smrću. Ježim se od toga.”
Okrenula se prema njemu. „Šta ako ne preživimo sutrašnji dan?”
„Preživećemo.”
„Ali šta ako ne preživimo?”
On slegnu ramenima.
„Onda umiremo u tami”, rekla je ona, odgovarajući na sopstveno pitanje. , Zadrhtala je pa
rekla: „Zagrli me.” Kada je on to uradio, čvrsto je stežući, upitala je: „Zašto mi ne osećamo
onako kao što drugi ljudi osećaju, duboko u sebi, ne samo na površini, kao odraz na vodi? Šta
nije u redu s nama?”
„Mi možemo da radimo ono što radimo”, blago je rekao Born, „samo zbog toga što smo
to što jesmo.” Pogledao je u nju. „Za nas nema povratka. Postoji samo jedan izlaz iz života koji
živimo, a niko od nas ko je dobar u ovome što radi ne želi da krene ka njemu.”
„Da li toliko volimo ono što radimo?”
On je ćutao. Odgovor je bio očigledan.
Držao ju je u zagrljaju sve dok, diskretnim kucanjem na poluotvorenim vratima, Mani nije
objavio da je došao.

„Njegovo ime nije važno”, rekao je Mani dok ih je vozio noću kroz blistavo osvetljene
ulice Meksiko Sitija. „Poznat je kao El EnterradorGrobar.
„Zar to nije malo preterano?”, upitala je Rebeka s plišanog zadnjeg sedišta blindiranog
hamera.
Mani je pogledao u retrovizoru i osmehnuo se pokazujući zube. „Sačekajte dok ga ne
upoznate.”
Rotaciona svetla ispred njih otkrila su polukrug policijskih kola, a prednji farovi
obasjavali su šestoricu policajaca koji su pendrecima tukli desetak tinejdžera naoružanih
skakavcima i slomljenim pivskim flašama.
„Još jedna obična noć u Meksiko Sitiju”, rekao je Mani bez primetne ironije.
Vozili su se dalje, kroz Zonu Rosu i Istorijski centar, naizgled preko čitavog širokog
prostranstva grada, koji se poput hobotnice širio preko polja na kilometar i po nadmorske visine
prema velikom izdignutom vulkanu Popokatepetl, usnulog poput starog astečkog boga.
Gledali su vatre, ulične bande koje su napadale jedna drugu, čuli su promuklu Gringo
tehno i ovdašnju rančera muziku, kako dopiru iz noćnih klubova, gnevne tuče, povremene pucnje
pištolja. Prolazili su pored urlajućih nabudženih kola, koja su vozili pijani klinci, dok je iz
zvučnika grmela rep ili kumbija, i to se neprekidno nastavljalo, košmarni scenario bez kraja.
Ali najzad su stigli do Vilje Gustava Madere, i Mani je usporio hamer pa ga povezao kroz
zamračene usnule ulice, u srce tog grada unutar grada. Ispred njih su se uzdizali šumarci drveća,
crni naspram svetlucave nejasne linije horizonta, kao neki praistorijski svet, sve dok preko
senovitih sporednih puteva nisu stigli do samog srca tog mesta: Tepejačkog groblja.
„Naravno”, rekla je Rebeka da smanji skoro nepodnošljivu napetost, „gde bi drugo
Grobar bio nego na groblju.”
Međutim, Mani ih nije odvezao do jedne od kripti, nego do Gvadelupine bazilike. Bez
teškoće je otključao vrata bazilike i uveo ih unutra.
Unutrašnjost je bila oslikana neverovatno složenim i izvanrednim freskama i bila je jarko
osvetljena, pozlaćeni lusteri obasjavali su vojske anđela koje su se širile preko lučnog svoda.
Mani je ostao odmah pored vrata i dao im znak da produže do središnjeg prolaza između klupa.
Međutim, mnogo pre nego što su stigli do draperijama zaklonjenog oltara, pojavila se figura:
čovek sa šiljatom bradom i brkovima. Njegove crne oči kao da su im prodirale kroz odeću, kroz
samu kožu, kao da im gledaju pravo u srce.
Bio je bled kao duh i tako se i držao, a govorio je toliko tiho da su Born i Rebeka morali
da se nagnu napred kako bi ga čuli.
„Došli ste od Konstanse Kamargo.” To nije bilo pitanje. „Pratite me.“
Kada se okrenuo, zavrnuo je široke rukave svoje svešteničke odore, otkrivajući podlaktice
s prepletenim mišićima i debelim venama, prekrivene tetovažama mrtvačkih sanduka i
nadgrobnih spomenika, prelepim i užasnim.

Bilo je skoro četiri po podne kada se Astek probudio, u skladu sa svojim nepogrešivim
unutrašnjim časovnikom. Bio je gladan. Nije važno. Postojalo je trideset miliona razloga da ne
obraća pažnju na krčanje u stomaku. Pronašavši gumom obloženu vodootpornu baterijsku lampu,
poneo ju je sa sobom na palubu.
Napolju je svetlucao Vašington, naizgled daleko preko vode. Don Tulio je pogledao ka
mestu gde je Rekurzivni stajao na vezu 31. Nije video nikog. Zapravo, cela marina je delovala
opustelo. Ipak, Astek je stajao na brodiću, instinktivno razvrstavajući noćne zvukove - pljuskanje
talasića o bokove brodića, škripanje katarki, grebanje užadi - sve su to bili normalni zvukovi za
pristanište. Don Tulio je osluškivao šta se čuje iza tih zvukova, tražeći nešto neuobičajeno - tiho
lupkanje koraka, prigušene glasove, bilo šta što bi ukazalo na prisustvo ljudskih bića.
Ne otkrivši ništa, najzad je bio zadovoljan. Popeo se na kej, prvo pogledavši u zamračenu
kućicu čuvara pristaništa, a zatim brzo i tiho krenuo do veza 31, i najzad zakoračio na Rekurzivni.
Odmah je otišao do desnog odbojnika s desne strane i opipao prstima ispod njega.
Najlonsko uže je i dalje bilo tu! Srce mu je lupalo dok je povlačio uže. Težina je bila baš onolika
kolika je i trebalo da bude; sa svakih pola metra užeta koje je namotao postajao je sve sigurniji da
je njegovih trideset miliona bezbedno na drugom kraju.
Ali kada je izvukao čitavu dužinu užeta i uključio baterijsku lampu, ono što je video na
drugom kraju bio je običan teg.
„Ovo tražiš?”
Don Tulio se naglo okrenuo, video hefe Marksa kako drži vodootpornu vreću, izduvanu,
praznu: trideset miliona i njegov život su nestali. Obuzet poslednjim naletom ubilačkog gneva,
bacio se na svog mučitelja, čuo kako mu je eksplozija odjeknula u uhu, osetio metak kako ulazi i
izlazi iz njegovog levog bicepsa. Nastavio je da se kreće, nasrćući kao bik, i sručio se zajedno s
Marksom preko ograde. Obojica su potonuli, a hladna crna voda im je oduzela dah.

„Kineska četvrt? Stvarno?” Čarls Tom je sedeo za plastičnim stolom nasuprot visokog
vitkog čoveka u jednom od onih sjajnih kineskih odela, napravljenih tako da imitiraju američki
stil, ali ne previše dobro.
„Probaj mogugaj”, rekao je Li Van, mahnuvši štapičima. „Stvarno je prilično dobar.”
„Gospode, četiri je ujutro”, rekao je Tom s kiselim izrazom na licu. Nije bilo svrhe pitati
Lija kako je uspeo da postigne da restoran ostane otvoren za njega u sate na izmaku noći, kada
ništa, čak ni mačke, ne luta više ulicama Kineske četvrti. „Osim toga, to nije zaista kinesko jelo.”
Li Van je slegnuo četvrtastim ramenima. „U Americi nije.”
 Tom je odmahnuo glavom odmotavajući svoje štapiće iz salvete i zagledajući ih.
„Pretpostavljam da si očekivao goveđe tetive i riblje iznutrice”, rekao je Li primetno
zadrhtavši.
„Prijatelju moj, proveo si previše vremena u Americi.”
„Ja sam rođen u Americi, Čarlse.”
Tom je stresao plastični omotač sa svojih štapića. „Upravo to sam i hteo da kažem.
Potreban ti je odmor. Povratak u domovinu.”
„Ne u moju domovinu. Ja sam rođen i odrastao upravo ovde, u Vašingtonu.”
Li, istaknuti advokat i branilac intelektualnih prava, diplomirao je na Univerzitetu u
Džordžtaunu, što ga je činilo u potpunosti ovdašnjim stanovnikom. Ipak, Tom nije mogao da se
uzdrži da ga ne podbada; to je bio deo njihovog odnosa.
Tom se namrštio. Uprkos onome što je Li rekao, njemu se uopšte nije dopadao mogugaj.
„Kao nekome sa strane, omogućen ti je pristup u strašno mnogo njihovih tajni.”
„Ko kaže da sam ja neko sa strane?”
Tom ga je zamišljeno posmatrao pre nego što je mahnuo konobaru u prolazu, koji se
zaustavio ispred njega izgledajući kao neko ko, uprkos poznim časovima, ima mnogo važnijih
poslova. Podigavši mašću umazan jelovnik, Tom je naručio piletinu General Tso. „Reš pečenu”,
rekao je, mada nije bilo sigurno da ga je kelner čuo ili, ako i jeste, da ga je bilo briga, sve dok mu
se Li nije obratio na slabom kantonskom, kakvim je mogao da govori samo neko kome je
mandarinski maternji. Kelner je odjurio kao da mu je Li potpalio tur.
Kada im je obojici nasuo čaj od hrizanteme, Li reče: „Stvarno, Čarlse, posle svih ovih
godina, bilo bi lepo od tebe da si naučio kantonski, a i mandarinski.”
„Molim? Da bih mogao da pretim kelnerima u Kineskoj četvrti? To je jedino za šta to
služi u poslednje vreme.”
Li ga je ponovo odmerio svojim uvežbanim i nedokučivim pogledom.
„Radiš to namerno”, požalio se Torn. „Znaš to, zar ne? Provalio sam te.“
Kelner je spustio na sto tanjir piletine General Tso i, nakon što je upitno pogledao Lija i u
odgovor dobio potvrdno klimanje glavom, žurno se udaljio.
„Da li je reš pečena?”, upitao je Li.
„Znaš da jeste”, odgovorio je Tom, umešavši malo piletine u svoju zdelu s pirinčem.
Dvojica ljudi jeli su u drugarskoj tišini, okruženi isparenjima i vrelinom iz otvorene
kuhinje iza njih. Ipak, nije bilo uobičajene gužve, vikanja i meteža. Neobična tišina davala je
mestu atmosferu napuštenosti.
Konačno, kada je prvo grozničavo trpanje hrane u usta završeno, Čarls reče: „Poznajem te
dugo, Li, ali i dalje ne mogu da shvatim kako je autsajderu kao što si ti povereno...”
„Ćuti, Čarlse.”
Konobar je prošao pored njih na putu do muškog toaleta, brišući usput ruke o prljavu
kecelju.
Li je pokazao na Tomov tanjir. „Zaista je postojao general Tso, znaš. Zapravo, Cuo
Cungtang. Dinastija Ćing. Umro je 1885. Bio je iz Huenana. čudno, pošto je jelo uglavnom
slatko, a ne ljuto kao većina jela iz Huenana. Jelo nije poreklom iz Čangše, prestonice Huenana,
niti iz Sjangjina, generalovog rodnog grada. Dakle, odakle ono potiče? Postoje nagađanja da je
naziv jela prvobitno bio cungtang piletina.”
„Što znači predačka sala za sastanke?”
Li je klimnuo glavom. „U tom slučaju, nema nikakve veze s dobrim generalom.”
Promućkao je gutljaj čaja po ustima pa progutao. „Naravno, Tajvanci tvrde da su oni izmislili to
jelo.” Lije spustio svoje štapiće. „Suština je u ovome, Čarlse: niko to zapravo ne zna - ne može da
zna.”
„Da li mi ti to govoriš da je nemoguće znati kako si ti postao takav poverljivi čuvar...”
„Slušaj me“, rekao je Li, iznenada i odlučno. „Govorim ti da u kineskoj kulturi postoje
mnogi razlozi za mnogo toga, a većina njih je previše komplikovana da bi se u potpunosti
razumeli.”
„Iskušaj me”, rekao je Torn punim ustima.
„Ne mogu da se upuštam u objašnjavanje svog porekla. Od toga bi ti oči iskočile, a u
glavi bi ti se zavrtelo. Dovoljno je reći da ja spadam u elitu koja živi van Pekinga. Što se tiče tvog
predloga o povratku u domovinu, ja sam previše vredan moćnicima upravo na mestu gde jesam.”
„Zemaljski moćnici.” Torn.se iskrivljeno osmehnuo. „Jedna od onih nejasnih i izrazito
kineskih fraza.”
„Kao što kažu”, rekao je Li, uzvraćajući iskošenim osmehom kao da mu vraća lopticu
preko teniske mreže, „Peking je sastavljen podjednako od živog peska i cementa.”
„Šta zemaljski moćnici misle o tome što spavaš s Natašom Ilion?” Li i Ilionova,
supermodel izraelskog porekla, bili su glavna tema već više od godinu dana, neka vrsta retke
egzotične pojave.
Li nije hteo da govori o svojoj ljubavnici, i samo je gledao kako Torn nastavlja da jede,
sačekavši pristojno vreme pre nego što je rekao: „Koliko shvatam, ti si u izvesnom problemu.”
Na ovo je Torn zaustavio štapiće na pola puta do usta. Prikrio je svoju zaprepašćenost
teatralno i polako ih spuštajući na sto. „Šta si tačno čuo, Li?”
„Tačno ono što ti se dešava. Ti i ostali važniji članovi redakcije Politiks ez južual bićete
podvrgnuti istrazi zbog nezakonitog presretanja glasovne pošte.” Nakrivio je glavu. „Reci mi, da
li uvažena senatorka En Ring zna za to?”
„Kada bi znala”, jetko je rekao Torn, „iskočila bi iz sopstvene kože.” Odmahnuo je
glavom. „Istraga još nije započeta.”
„Zasad?”
„Ona ni u kom slučaju ne sme da sazna. To bi bio kraj.”
„Da, kraj tvog udobnog nameštenja. Koliko miliona je teška tvoja supruga?”
Tom ga je sumorno pogledao.
„Ali senatorka će saznati istog trenutka kada istraga počne, ako već nije saznala.”
„Nije, veruj mi.”
„Vreme ti ističe, Čarlse.”
Tom se skoro neprimetno trgnuo. „Potrebna mi je pomoć.”
„Da, Čarlse”, rekao je Li Van, „bez ikakve sumnje.”

Grobar ih je poveo u zadnji deo crkve, niz kratki slabo osvetljen hodnik, u sveštenički
stan koji je mirisao na tamjan, lakirano drvo i muški znoj. Ispod ogromne figure Hrista na krstu
bili su rasprostrti arhitektonski planovi vile Masea Enkarnasiona na Ulici Kastelar.
„Da li ste sigurni da će naš čovek biti tamo?“, pitao je Born Konstansu Kamargo ranije te
večeri.
„Ako je, kao što kažete, u Meksiko Sitiju”, odgovorila je ona, „ovo je razlog zato.”
Grobar im je pokazivao kuću sprat po sprat, sobu po sobu. „Dva sprata”, začuo se njegov
hrapavi šapat, „a uz to, što je najvažnije, i podrum.” Rekao im je zašto.
„Krov je napravljen od tradicionalnog nepečenog meksičkog crepa. Veoma je čvrst
Postoje dvoja ulazna vrata u prizemlju, prednja i zadnja. Na spratu nema ulaznih vrata, samo
prozori. A što se tiče podruma...”, njegov dugački i skalpelu sličan kažiprst pokazao im je
podrum na nacrtu.
Zatim je podigao gornji list papira, otkrivajući drugi. „Ovo su originalni nacrti. Evo
izmena koje je Maseo Enkarnasion napravio kada se uselio.” Ponovo je ubo kažiprstom u papir.
„Vidite, ovde... i ovde... i opet ovde.” Njegove crne oči su na trenutak skrenule ka njima. „To je
možda dobro za vas. A možda i ne. To nije moj posao. Rekao sam Konstansi Kamargo da ću vas
uvesti unutra. Ostalo je na vama.”
Ustao je, a njegova kaluđerska kapuljača je bacala mutnu senku preko modifikovanog
plana kuće. „Posle toga, ako budete uspeli, iako uspete da pobegnete, nećete doći ovamo, niti ćete
ići u kuću Konstanse Kamargo.”
„Razgovarali smo s njom šta će se dogoditi”, rekla je Rebeka, „posle.”
„Stvarno?” Očigledno je izazvala Grobarovo zanimanje. „Vidi ti to.”
„Mora da joj se dopadamo.”
Grobar klimnu glavom. „Verujem da je tako.”
„Otkud vi poznajete senjoru Kamargo?”, upita Rebeka.
Grobar im se opako osmehnu. „Upoznali smo se na nebu”, rekao je, „ili u paklu.”
„Teško da je to korisno objašnjenje”, primeti Rebeka.
„Mi smo u Meksiku, senjorita. Ovde postoje vulkani, zmije, ludilo, bogovi, sveta mesta.
Meksiko Siti je jedno takvo mesto. Izgrađen je u srcu astečkog sveta. Ovde se nebo i pakao
susreću.”
„Nastavimo s poslom”, reče Born, „hoćemo li?“
Opaki osmeh se vrati na lukave sveštenikove usne. „Nevernik.”
„Ja verujem u dela“, reče Born, „a ne reči.”
Grobar ponovo klimnu glavom. „Pošteno, ali...” Dao je Bornu neki mali predmet. Bila je
to sićušna replika ljudske lobanje sa usađenim kristalima. „Dobro je čuvaj”, rekao je. „To je
zaštita.”
„Protiv čega?”, upita Born.
„Protiv Masea Enkarnasiona.”
U tom trenutku Born se priseti šta je Konstansa Kamargo rekla: Potcenila sam moć
Masea Enkarnasiona. On je zaštićen skoro mističnim moćima, kao od bogova.
„Hvala ti”, reče on.
Grobar nakloni glavu, očigledno zadovoljan.
Rebeka reče: „Da li treba da ostanemo ovde?”
„Ne. Bićete prebačeni do mrtvačnice, gde ćete ostati dok ne stigne poziv.”
„Poziv će stići upravo u ovu mrtvačnicu?”, upita Born.
„Ovu i nijednu drugu.”
Born klimnu glavom, prihvatajući Grobarevu reč.
Izašli su iz svešteničkog stana kroz mala, gotovo neprimetna vrata, i našli se u crkvenom
dvorištu, iza kog se pružalo ogromno groblje, jedan zaseban grad. Tu su ih čekala mrtvačka kola,
s uključenim motorom koji je tiho brujao.
Sveštenik je otvorio široka zadnja vrata i oni uđoše.
„Vaja con dios mis hijos3“,reče Grobar pobožnim glasom i prekrsti se. Zatim zalupi vrata
i mrtvačka kola se izvezoše iz crkvenog dvorišta, daleko od bazilike, putujući pogrebnim putem
kroz mračne prolaze Tepejačkog groblja, zalazeći sve dublje u mistično srce grada.
 18

Piter je dole u dubini osetio hladnoću smrti. Osećao je ruke na grlu. Ritnuo se, ali voda,
naizgled gusta kao mulj, omela je njegov napad. Podigavši svoju ruku ispod ruku koje su mu
stezale grlo, odgurnuo ih je u stranu. Pritisak se smanjio, ali su obojica i dalje tonuli.
Razmahnuo je nogama i jurnuo naviše, ali ruke su ga uhvatile, vukući ga nazad. Zar i
ovom čoveku nije isto kao i njemu samom očajnički bilo potrebno da udahne, zar ga nisu bolela
pluća, zar mu nije tutnjalo u glavi, a srce mu mučno pritiskalo grudi?
Piter nije mogao da vidi svog protivnika, zapravo ga nikada i nije jasno video. Istog
trenutka kada ga je osvetlio baterijskom lampom na palubi brodića, i samog ga je zaslepila
baterijska lampa tog čoveka. Zatim je usledio napad i obojica su pali u vodu.
Tonuli su sve dublje.
Piter je osećao kako hladnoća izvlači snagu iz njega. Udovi kao da su mu bili od olova.
Zatim mu se ruka obmotala oko vrata, što nije mogao da podnese. Napipavši čovekovo lice, zabio
mu je palac u oko, gurajući svom preostalom snagom, i mada ga je voda pritiskala i ometala,
uspeo je da pritisne dovoljno jako da stisak oko njegovog vrata popusti.
Okrenuo se da se suoči s napadačem lice u lice. U okružujućoj tami nije bilo nikakve
svetlosti. Nije imao pojma koliko duboko su potonuli, znao je samo da mu je ostalo manje od
minuta pre nego što sav kiseonik nestane iz pluća.
Uspravio se, mašući donjim delom nogu, pa je umesto neefikasnog ranijeg šuta zadao
napadaču udarac petom u lice. Istog trenutka je ponovo zamahao nogama, posežući rukama iznad
sebe, jer mu je sada najvažnije bilo da izroni na površinu.
S tim ciljem čvrsto usađenim u svest, radio je nogama jače nego ikad. Izgledalo je da je
prošla čitava večnost, i možda je na nekoliko sekundi bio izgubio svest, dok se stvarnost rastakala
na delove, povezane ništavilom, kao da je njegov um potpuno napustio telo. Ali najzad je iznad
sebe video uzdrhtalu svetlost - suprotnost senke, koja se prostirala po nečemu što je, sve više se
približavajući, prepoznao kao površinu vode.
Kada je izronio, snažne ruke su posegnule naniže, jake šake su ga stegle - mora da su
njegovi ljudi, alarmirani hicem koji je ispalio, počeli da tragaju za njim istog trenutka kada su se
popeli na Rekurzivni.
Čuo je stenjanje iznad sebe, podigao je glavu i video dva-tri lica, među njima i Sema
Andersona, njegovog zamenika, obasjanog bleskom reflektora. Zaškiljio je, napola zaslepljen
reflektorima, kao neko stvorenje iz dubina. Čuo je kako se Anderson okreće i dovikuje da se
reflektori pomere malo u stranu, i bio je zahvalan kada su njegovi ljudi smesta poslušali.
Tada je osetio kako mu je nešto zgrabilo noge, a onda ga je ogromna težina neodoljivo
povukla nazad u vodu. Povikao je, nejasno se pitajući kako je njegov napadač mogao da ostane
pod vođom tako dugo, a još uvek ima snage da ga povuče nadole.
Iznad sebe je čuo zapanjene povike, a iznad svih Andersonov odlučni glas, kako smireno
izvikuje naređenja. Dok su ljudi udvostručavali snagu kojom su ga vukli, Anderson se uspravio i,
izvukavši pištolj iz futrole na boku, opalio u vodu pored Pitera.
Kada se četvrti metak zario u vodu, Piter je osetio kako je težine nestalo, i njegovi ljudi su
ga povukli preko ograde na palubu Rekurzivnog. Smesta su ga obmotali pokrivačima. Crvena
svetla su sevala preko palube u ritmu. Piter je video da je jedno od tih rotacionih svetala od kola
hitne pomoći. Dvojica krupnih bolničara iz hitne službe podigli su ga na nosila.
„Andersone”, rekao je glasom koji je zvučao nesigurno čak i njegovim sopstvenim ušima,
„skloni ove ljude od mene. Ja ne idem nikud.”
 „Izvini, šefe, ali moramo da te pošaljemo na pregled.”
Nosila su podignuta s palube brodića na kej. Piter je shvatio da je vezan remenjem i
bespomoćan. Anderson je trčkarao pored njega. Odvezli su ga niz kej do parkinga na kome su
čekala kola hitne pomoći.
„Taj seronja je još tamo dole. Moraćemo da ga identifikujemo. Zovi ronioce.”
„Već urađeno, šefe.” Anderson se nacerio. „U međuvremenu, poslali smo tri čamca
Obalske straže s reflektorima da pretraže luku.”
Pre nego što su ga bolničari ubacili u zadnji deo ambulantnih kola, Anderson mu je
spustio mobilni telefon na grudi i rekao: „Dok si se kupao, primio si hitni poziv od sekretara
odbrane.” Hendriks!
Bolničari su mu već proveravali vitalne funkcije.
„Istog trenutka kada se izvučem iz ovog remenja”, rekao je Piter prilično zajedljivo. A
onda je dodao: „Andersone, pronađi tog seronju.”
„Nema problema, šefe.”
Vrata su se zalupila i ambulantna kola su se odvezla. Anderson se vratio do veza 31 i
nastavio s poslom. Šef je rekao da pronađe seronju, i to je bilo upravo ono što će i uraditi.

Rano tog jutra Marija-Elena se odvezla iz dobro čuvanog kompleksa u Ulici Kastelar,
krenuvši, kao i uvek, na svoju omiljenu pijacu da kupi namirnice za večeru. Ona se držala svojih
navika. U životu je radila samo za jednu osobu. Maseo Enkarnasion ju je uzeo s ulica Pueble
kada je bila četrnaestogodišnjakinja, užasno mršava i neuhranjena, i uveo je u svoje domaćinstvo.
Desilo se da je imala prirodni dar za spremanje hrane - bilo joj je potrebno samo malo obuke kod
tadašnjeg kuvara u kući. Od trenutka kada je Marija-Elena skuvala prvi obrok u njegovoj kući,
odmah je postala miljenica Masea Enkarnasiona. Uzdigao ju je iznad ostalih članova svoje
posluge, koji su kod njega bili duže, što je, naravno, izazvalo zavist.
Kasnije, osvrćući se unazad sa svog visokog položaja, Marija-Elena je shvatila da je
privremeni haos koji je njen dolazak izazvao medu poslugom bio namerno smišljen. Bila je to
neka vrsta plevljenja korova; Maseo Enkarnasion je želeo da iskoreni nezadovoljnike i izazivače
problema pre nego što se desi bilo šta neprikladno. Kada ih je otpustio, u domaćinstvo se vratio
mir, još dublji od prethodnog. Marija-Elena je bila sigurna da je Maseo Enkarnasion genije za
međuljudske odnose, i to ne samo kada je reč o njegovoj posluzi. Njeno oštro oko je primetilo
kako se ophodi prema svojim gostima - kako neke podstiče, drugima laska, dok neke pak
ponižava, i iznosi im ultimatume, prikriveno ili otvoreno, u zavisnosti od karaktera gosta - da bi
dobio od njih ono što želi.
Najzad, isto je i sa mnom, pomislila je dok je kupovala sveže voće, povrće, čili, meso,
čokoladu i ribu. Poznavala je sve prodavce, a oni su takođe poznavali nju, i bili vrlo svesni za
koga radi. Nema potrebe napominjati da je ona dobijala samo najbolje, i to sve po ceni znatno
nižoj od one koju su naplaćivali drugim mušterijama. S vremena na vreme, davali su
Marija-Eleni sitne poklone za nju i njenu ćerku Anunsijatu. Uostalom, ona je bila važna u
njihovom svetu, a osim toga, u svojim ranim četrdesetim godinama, i dalje je bila lepa i poželjna
žena, mada nije sebe smatrala lepom, ne kao što je Anunsijata lepa. U svakom slučaju, ona uopšte
nije želela muškarce.
Posle kupovine, uvek bi malo prošetala niz Aveniju predsednika Masarika, gde je Maseo
Enkarnasion kupovao u skupim pomodnim buticima. Pre sedamnaest godina, odmah nakon što je
Anunsijata rođena, dok je Marija-Elena još bila u bolnici, Maseo Enkarnasion je došao s
Bulgarijevom ogrlicom od dragulja. I nedeljama kasnije, plašila se da je isproba, iako je svakog
dana milovala i svake noći spavala držeći je ispod jastuka.
Tog jutra, nakon što je provirila kroz neke od izloga od neprobojnog u butik Piel Kartela,
u Ulici Oskara Vajlda broj 20. Zastala je ispred izloga, zureći u tašne mekane poput putera,
rukavice, kopče i pojase koji su je podsećali na prelepe zmije koje je ganjala u mladosti. Oči su
joj se polako ispunile suzama dok je želja gorela u njenom srcu i plućima, kao vatra iz koje se
nekada uzdigao feniks. Tu, u središtu jednog izloga, stajale su tašna za kojom je žudela i, napola
obmotane oko dvostruke ručke tašne, elegantne rukavice. I rukavice i tašna bili su boje slatkog
krema. Marija-Elena ih je toliko želela da joj se grlo steglo. Ali znala je da ih nikada neće kupiti.
Suze su joj u potočićima potekle niz obraze. Plakala je bez prestanka. Nije se radilo o tome da
nije imala dovoljno novca. Dovoljno dugo je radila za Masea Enkarnasiona, a on je bio dovoljno
velikodušan prema njoj da bi mogla da kupi sve što poželi. Ali ona je bila devojka s ulice; nije
mogla da kupi sebi ove skupe stvari, isto kao što nije mogla da napusti službu kod Masea
Enkarnasiona, čak i posle onoga što se dogodilo.
Poslednja stanica njenog ranog jutarnjeg izleta bila je La Bajla na Paseo de la Reformi, na
samo četiri bloka južno od Linkoln parka. Prelepi restoran, ukrašen živopisnim meksičkim
pločicama, posluživao je ukusnu i autentičnu hranu. Zapravo, posle višegodišnjeg truda,
Marija-Elena je od glavnog kuvara i vlasnika restorana uspela da izmami recept za neverovatni
mole de Xico od trideset sastojaka.
Pošto je jutro bilo prijatno i blago, sela je za sto u bašti, ne obraćajući pažnju na izduvne
gasove razuzdanog saobraćaja na Paseo de la Reformi.
Kada je Furkal, njen omiljeni konobar, došao do njenog stola, naručila je, kao i obično,
atole, piće od kuvanog kukuruza, danas začinjen nopal kaktusom, empanadas de platano rellenos
defrijol, i dupli espresso cortado.
Sada je imala nešto vremena za sebe pošto je, na trenutak, bila oslobođena obaveza prema
Maseu Enkarnasionu, i kada je njen mozak mogao da bude sasvim svoj, slično kao što se
dešavalo, svake noći između momenta kada legne u krevet i momenta kada utone u san. Samo što
čak ni tada, u kući Masea Enkarnasiona, gde je njegova volja mogla da posegne i dohvati je u
bilo koje vreme dana ili noći, nije bila istinski slobodna. U svakom slučaju ne kao sada, dok je
sama sedela u poznatom restoranu, dok je čađu zasićen gradski vazduh naletao na nju kao
tajanstveni izaslanik iz velikog Popokatepetla.
Konobarica koju nije poznavala srdačno joj se osmehnula dok joj je posluživala atole.
„Nadam se da je piće prema vašem ukusu“, rekla je konobarica.
Uvek ljubazna Marija-Elena zahvalila je kelnerici, otpila gutljaj, pa još jedan duži, i
klimnula glavom, puštajući kelnericu, koja se zvala Beatris, da ode.
Obavila je šake oko rukom izvajane šolje. Sada je imala vremena da razmisli o
posledicama onoga što je pročitala u Anunsijatinom dnevniku. Prošle nedelje ga je slučajno našla
dok je čistila ćerkinu sobu. Bio je gurnut, nesumnjivo nenamerno, ispod kreveta. Marija-Elena se
savršeno jasno sećala tog trenutka, kako je držala svesku na dlanovima i shvatila da je to dnevnik.
Malo je nedostajalo da ga uopšte ne otvori. Zapravo, sagnula se da ga vrati, nepročitanog, na
svoje mesto ispod Anunsijatinog kreveta. Šta bi se tada desilo? Stvarnost ne bi bila uzdrmana i
preoblikovana.
Ali radoznalost je puzala kroz nju kao zlokobna zmija otrovnica. I pored toga, bila je
ispružila ruku da baci dnevnik ispod kreveta. Ali nešto - zmija žudnje za zabranjenim znanjem? -
Zaustavilo ju je, i videla je samu sebe kako povlači ruku dok joj se dnevnik ponovo nije pojavio
pred očima.
Nije se uspravila, i sada se tome čudila. Na kolenima, kao u molitvi, otvorila je
zabranjenu knjigu, i pročitala ono što nikada nije trebalo da pročita. Jer unutra, pri samom kraju,
bili su redovi koji su kao vatra pekli njen mozak. Vrisnula bi tada da nije smesta gurnula sebi
ruku u usta.
Anunsijata - njena ćerka, njeno jedino dete - redovno je odlazila u krevet Masea
Enkarnasiona. U užasavajućim pojedinostima, reči koje su pekle mozak Marija-Elene opisivale
su prvi put kada se to dogodilo, i svaki put kada se događalo nakon toga. Marija-Elena je naglo
zatvorila dnevnik. Mozak joj je goreo, ali njeno srce, smrtno ranjeno, već je sagorelo u pepeo.
Izvadila je list papira iz svoje tašne, rastvorila ga, i pažljivo, sa ustezanjem, počela da
piše. Dok je to radila, suze su joj tekle niz obraze, ostavljajući mrlje na papiru. Nije je bilo briga
za to. Srce joj je bilo preplavljeno stidom i tugom, ali to je nije zaustavilo. Nastavila je sumorno
da piše dok nije stigla do strašnog kraja. Zatim je sklopila papir, ne gledajući ,u ono što je
napisala. Zašto bi se mučila s tim? Sve je bilo urezano u njeno srce.
Ponovo ju je opsela zla zmija i ona je ispila svoj atole, ostavivši ostalo što je naručila
netaknuto, pa bacila nekoliko novčanica na sto i otrčala niz trotoar. Vrativši se do butika Piel
Kanda u Oskara Vajlda 20, otvorila je vrata i, podsticana zmijom u sebi, izvadila kreditnu karticu
kojom je kupovala hranu za Masea Enkarnasiona, pa kupila tašnu i rukavice za kojima je čeznula.
Prešla je rukom preko njih dok je prodavačica otkucavala račun, pa zatražila od nje da ih upakuje
kao poklon, i gledala kako nestaju u slojevima ukrasnog papira pastelne boje i pažljivo izrađenoj
kutiji sa imenom butika ugraviranim zlatnom bojom s obe strane. Prodavačica je stavila poklopac
na kutiju i sve obmotala ružičastom i zelenom vrpcom.
Na kartici koju joj je prodavačica dala, upisala je ime svoje voljene ćerke. A ispod je
napisala: „Ovo je za tebe.”
Uzela je ono što je tako dugo želela i izašla iz radnje na iznenadnu zaslepljujuću svetlost.
Stajala je na trotoaru, nesposobna da napravi sledeći korak. Noge je nisu slušale, i sada joj je
oštar bol prosekao levu stranu grudi. Dios, šta joj se dešavalo? U ustima je osećala grozan ukus.
Šta su joj sipali u piće?
Obuzela ju je vrtoglavica, i ona je pala. Povici i topot stopala dopirali su do nje kao daleki
odjeci, kao da nisu imali nikakve veze s njom i onim što joj se dešavalo.
Dok je ležala, zureći u oblačno nebo, ponovo su joj potekle suze, praćene jecajem koji se
otrgnuo iz dubine njenih grudi, gde se zla zmija namotavala i razmotavala, palacajući račvastim
jezikom. Njen um kao da je bio optočen ćilibarom, treperio je na ivici smrtonosne nesvesti,
povlačio se do jedine stvari koja je bila važna: trenutka otkrovenja od pre nedelju dana.
Do katastrofe je došlo njenom krivicom. Da je samo rekla Anunsijati, ali želela je da
poštedi svoju ćerku gorkih detalja njenog porekla. Sada je majka čitala iste te gorke pojedinosti u
dnevniku svoje ćerke, znajući, neka joj se Bog smiluje, da su i majka i ćerka ležale u istom
ogromnom krevetu, sa istim čudovišnim, svemoćnim čovekom, čineći isto skrnavljenje. Maseo
Enkarnasion je bio Anunsijatin otac. Sada joj je bio i ljubavnik.
To joj je bila poslednja misao pre nego što je otrov koji je progutala u kafeu potpuno
zaustavio njeno srce.

Marta Kristijana je zamišljena sedela u avionu na povratku u Pariz sa Gibraltara. Pored

nje, don Fernando je prelistavao poslednji Rob riport. Zurila je kroz prozor od pleksiglasa u
beskrajno plavo nebo. Ispod nje, oblaci su izgledali tako gusto nagomilani da je zamišljala kako
može da legne na njih i odmara se.
Odmor je bio ono što je sada najviše želela. Odmor i dubok bezbrižan san pravednika, ali
znala je da nijedno od to dvoje nije dostupno za nju. Don Fernando ju je zapanjivao na svakom
koraku. Sada, posle obilaska groba njenog oca, nakon što je videla u šta se njena majka
pretvorila, kako je mogla da nastavi istim putem kojim je godinama putovala? Ali kako bih mogla
da ne nastavim? - pitala je sebe.
Okrenula se prema don Fernandu. „Žedna sam. Gde je stjuardesa?”
„Poslao sam osoblje aviona nazad u Pariz prošle noći”, rekao je on ne podižući pogled.
Ona je ponovo utonula u svoju zamišljenost. Shvatila je da je izgubila uporište u svetu za
koji je bila sigurna da ga poznaje u svim aspektima. Sada se suočila s jednim aspektom koji nije
mogla da predvidi i nije znala kako da se nosi s njim. Ponovo se osećala kao devojčica,
izgubljena i sama, želeći samo da pobegne s mesta na kome se nalazila, u prazninu nepoznatog.
Osećala je vrtoglavicu, kao da pada s velike visine. Tek sada je shvatala koliko je Maseo
Enkarnasion u potpunosti oblikovao svet oko nje, okruženje u kome je mogla da funkcioniše - ali
kao šta? Kao njegovu gvozdenu pesnicu ili njegovu marionetu, koja igra po zvuku svakog novog
zadatka. Smrt, smrt i još smrti. Sada je uviđala kako ju je on hipnotisao i ubedio da misli kako je
ubijanje jedino za šta je dobra, da bez njega, bez zadataka koje joj je davao, bez novca koji je
dobijala od njega, ona nije ništa.
Ti živiš za trenutak smrti, rekao joj je Maseo Enkarnasion. To te čini posebnom.
Jedinstvenom. To te čini dragocenom za mene.
Sada je videla mnoštvo laži koje joj je prodao, kako joj je laskao, podsticao njen ego,
milovao je rečima. Videla je u mislima sebe kao marionetu koja igra na njegovu muziku. Osetila
se kao da kroz njenu unutrašnjost duva leden vetar, neprimetno je zadrhtala.
„Šta misliš o ovom novom falkonu 2000?“, pitao je don Fernando, otvarajući na njenom
krilu duplericu na kojoj se videa mlažnjak. „Ovaj avion je zreo za remont. Ali umesto toga,
nameravam da ga unapredim.”
„Ti to ozbiljno?” Pogledala je u njega umesto u fotografije falkona. „To je ono što imaš
na urnu?”
On je slegnuo ramenima i ponovo uzeo časopis. „Možda nemaš osećaj za avione.”
„Možda ti nemaš osećaj za ono što se dešava”, rekla je ona, daleko vatrenije nego što je
nameravala.
On odloži časopis. „Slušam te.”
„Šta ćemo sada da radimo?”
„To u potpunosti zavisi od tebe.”
Umorno je odmahnula glavom. „Zar ne shvataš? Ako ja ne ubijem tebe, Maseo
Enkarnasion će ubiti mene.”
„Shvatam.”
„Ne verujem da shvataš. Neću moći da mu pobegnem.”
„Ponavljam, shvatam.”
„Šta ču onda da...”
„Da li i dalje nameravaš da me ubiješ?”
Frknula je kroz nos. „Ne budi smešan.”
On se potpuno okrenuo prema njoj. „Marta, ovu vrstu promene u srcu nije lako postići.”
„Niko to ne zna bolje od mene. Videla sam haos koji to može da stvori. U poslednjem
minutu...”
„Čovek ne može da preživi s tim.”
„Mada to želi.”
„Ponekad”, rekao je on, „kada oseti da nema izlaza, umesto toga se ubije.”
Pogledala ga je pravo u oči. „To se meni neće desiti.”
 Uzeo je njenu ruku u svoju. „Kako možeš da budeš sigurna, Marta?”
„Na Gibraltaru si mi uzeo srce i secirao ga, izvadio sve crne delove, pa ga ponovo
sklopio.”
„Ne”, rekao je on. „Ti si to uradila.”
Na njenom licu se polako pojavio osmeh. „Ko mi je dao skalpel?”
Avion se spuštao, dodirujući vrhove oblaka, a onda se odjednom našao u njima, nebo je
postalo sivo i bezoblično, kao da su sami u vazduhu, izgubljeni za ostatak sveta. Zujanje je
postalo neka vrsta tišine, pokrov koji se spustio na njih.
„Uskoro Ćemo sleteti”, rekla je Marta. „Moraću da ga nazovem.”
„Svakako to uradi.”
„Šta da mu kažem?”
„Reci mu ono što želi da čuje”, odgovori on. „Reci mu da si završila svoj zadatak. Reci
mu da sam mrtav.”
„On uvek traži dokaz.”
„Onda ćemo mu dati neki dokaz.”
„Moraće da bude uverljiv.”
„Biće”, umirio ju je don Fernando.
Nabrala je obrve. „Ne razumem.”
Otkopčavši svoj pojas, on ustade. „Avion se neće spustiti.”

Vode oko Akapulka su bile tirkizne boje, bistre sve do stenovitog dna. Za skok u njih s
velike visine bila je potrebna i veština i čelična pluća. Za preživljavanje u dubini u koju je skakač
uranjao, za zadržavanje vazduha onoliko koliko je potrebno da potone, a zatim da se bori sa
strujama, plimom i talasima na putu do zapenušane površine trebalo je dugo vežbati i, ponovo,
imati pluća od čelika.
U svojoj jedanaestoj godini Tulio Vistoso, najbolji skakač sa stena u suncem okupanom
gradu odmaralištu, mogao je da zadrži vazduh nešto manje od devet minuta. Kada je napunio
petnaestu, mogao je da izdrži najmanje još minut duže.
Voda oko marine na vašingtonskim dokovima bila je crna kao mastilo, ali nedostatak
svetlosti nije smetao Asteku. On je pustio noge hefe Marksa kada su meci udarili u vodu; nije
bilo razloga da bude glup. Ako tada nije uspeo da povuče Marksa pod vodu, znao je da više nema
vremena. Ali Maseo Enkarnasion mu i nije baš dao mnogo vremena. Zapravo, pola ga je već bilo
isteklo. Morao je da se vrati u Meksiko Siti s nečijom glavom, i barem obećanjem da će vratiti
trideset miliona.
Istog trenutka kada su meci prestali da prodiru u vodu i kada su Marksa izvukli iz vode,
don Tulio se pokrenuo. Znao je da će proći vrlo malo vremena pre nego što Marksovi ljudi
pošalju ronioce u vodu. Morao je Ui da se bezbedno sakrije ili potpuno izađe iz vode pre nego što
se to desi. Pored patrolnih čamaca u vodi teško da je mogao da otpliva iz marine. Osim toga,
morao je pretpostaviti da su federalci već uspostavili bezbednu zonu oko tog područja.
Izronivši kraj jednog od sluzavih stubova blizu Rekurzivnog, osetio je vibracije drugih
brodića. Zatim su uključeni jaki reflektori, koji su prosecali tamu vode, odgurujući senke u
kojima je nameravao da se sakrije. To sada očigledno više nije mogao da uradi. Nije mogla da mu
posluži ni mreža izukrštanih stubova i poprečnih greda ispod keja, koja je bila njegov sledeći
izbor. Kada je radi probe isturio glavu iznad vode, čuo je dahtanje i njuškanje pasa. Oni će ga bez
sumnje pronaći ispod keja.
 To mu je ostavljalo samo jednu mogućnost, onu kojoj je pribegao s oklevanjem. Ponovo
zaronivši da izbegne pokretne reflektore, kretao se polako i promišljeno, ne stvarajući nikakve
talasiće, potajno se uvukavši u uski procep između doka i desnog boka Rekurzivnog. Polako je
klizio kroz procep dok se nije obreo ispod drugog, većeg odbojnika.
Opipavajući samo vrhovima prstiju, pronašao je metalni prsten, obojen istom bojom kao
trup broda. Ko nije znao da je tu, nikada ga ne bi video. Ali Rekurzivni je pre svega bio
krijumčarski brod; na njemu su postojala razna skrivena mesta i otvori. Ovaj se pružao duž desne
strane, tik iznad linije vode. Bio je namenjen za kinesko belo ili heroin, ali je u hitnom slučaju
mogao da primi i čoveka. Problem je bio u tome što nije bio potpuno nepropustljiv za vodu ili
barem ne s Astekovom težinom u sebi. Zbog toga je oklevao da pribegne ovoj mogućnosti. Biti
sposoban da zadržiš dah duže od devet minuta je jedna stvar, ali biti zatvoren u prostoru veličine
mrtvačkog sanduka, koji se polako puni morskom vodom, bilo je nešto sasvim drugo.
Ipak, zatvaranje u ovu grobnicu je bila jedina šansa koju je don Tulio sada imao, i on ju je
iskoristio. Okrenuvši prsten, otvorio je poklopac i uvukao se u tesni prostor. Voda je pljusnula za
njim i ispunila dno otvora. Sada je brzo zatvorio vrata i iznutra okrenuo prsten u zaključan
položaj, tako da se ne može videti.
Zatim je, dok mu je srce ubrzano kucalo, počeo da se moli Bogu, koga je odavno
napustio, osim po imenu.
Četrdeset minuta nakon što je stigao u hitnu pomoć, Piteru je dopušteno da sedne dok su
mu kroz cevčicu unosili tečnost u organizam. Nazvao je Hendriksa i probudio ga.
„Gde si, dođavola, bio?“, zagunđao je sekretar.
Kada mu je Piter ispričao da se infiltrirao u Kor enerdži, da se generalni direktor te firme
verbalno razotkrio, da Dik Ričards potajno radi za Toma Brika i da prati tragove do trideset
miliona dolara skrivenih na brodiću Rekurzivni, Hendriks je zvučao odobrovoljeno. Ali samo na
trenutak.
„Mrzim kad su oba moja direktora van upotrebe.”
Piter je smesta osetio uznemirenost. „O čemu pričate?”
„Soraja je u bolnici”, rekao je sekretar. „Onesvestila se i morala je da bude podvrgnuta
hitnoj operaciji.”
U svojoj krajnjoj uzrujanosti, Piter je skoro iščupao cevčicu za infuziju. „Kako je ona?”
„Stabilno, prema poslednjim informacijama koje sam dobio. Delija je s njom. Ona jedva
da se odvaja od Soraje.”
„Gde je ona?”
„U istoj bolnici kao i ti, ali ti ne zvučiš kao da si u stanju...”
„Ja sam dobro!” prasnuo je Piter pomalo agresivno. Čak je i on to shvatio, mada
prekasno. „Izvinite, gospodine, sve to što se dešavalo u marini učinilo me agresivnim.”
„U redu. Obaveštavaj me o svemu u vezi s tim. Istog trenutka kada identifikujete čoveka
koji te napao, želim da znam, jasno?”
„Da gospodine.”
Usledila je još jedna pauza. „Što se tiče Ričardsa, da li želiš da ga uhvatiš ili da ga pustiš
da beži?”
Piter je razmislio o ovom pitanju, istovremeno razmišljajući o Soraji. „Dajte mi dan-dva
da vidim šta smera. Pošto sam omeo Brikov plan, želim da vidim šta će se dogoditi.”
„Voleo bih da znamo koga će dovesti ovamo da ga ubiješ.”
„I ja bih to voleo, šefe. Ali moguće je da neće dovesti nikog. Brik voli da se poigrava s
ljudima. Meni je toga dosta, a ovo je ključni dokaz koji će dovesti do zaustavljanja svega.”
„Čuo sam te. Ali od ovog trenutka moramo da se odnosimo prema Ričardsu kao prema
pretnji.”
„Apsolutno, šefe. Ali ako možemo da ga upotrebimo za dobijanje nekih čvrstih dokaza o
onome što Brik stvarno smera, ne želim da propustim tu priliku.”
„Dobro.” Hendriks je zvučao neodlučno. „Ali ako ti je potrebna bilo kakva podrška...”
„Smesta ću nazvati.”
„Uradi tako. A za sada ti naređujem da uzmeš zaštitu.”
„To je upravo ono što nećete da uradite, gospodine. Uz dužno poštovanje, ne mogu da
radim svoj posao ako me neko prati. Ja nisam kancelarijski pacov. Mogu da se čuvam sam.”
Na drugoj strani linije nastala je tišina.
„Gospodine?”
„Pitere, za ime božje, čuvaj se!“, rekao je Hendriks pre nego što je prekinuo vezu.

„Imate dva izbora”, rekao je pogrebnik, „da spavate na podu ili u jednom od ovih
kovčega.”
„Lepa svila”, rekla je Rebeka prešavši rukom preko ivice kovčega.
Pogrebnik se iscerio. „I meka kao paperje.” On je bio bled i mršav, upalih grudi, s tankim
brkovima i napućenim rumenim usnama kao u žene. Ruke su mu izgledale nežno kao porcelan.
Nokti su mu bili lakirani. Rekao im je da se zove Dijego de la Rivera.
„Vaš izbor”, rekao je. „Kako god bilo, obavestiću vas kada bude vreme.”
„Sigurni ste da će vas ljudi Masea Enkarnasiona pozvati”, pitao je Born.
„I više nego siguran”, reče De la Rivera, „siguran sam da će me pozvati lično Maseo
Enkarnasion.”
„Kako to?”
De la Riverine usne su se izvile. „Oženjen sam njegovom sestrom.”
Ovo je Bornu izazvalo nelagodu. „Zar se ovde ne kaže da krv nije voda?”
De la Riverine usne su se dodatno razvukle kao da reži „Maseo Enkarnasion nije moja
krv. Taj čovek je pun para, a ipak se odnosi prema svojoj sestri kao prema đubreta.” Pljunuo je na
pod. „A ja? Voli da mi daje poslove; misli da me tako ponižava. Tebe zanima samo moj novac,
govori mi kada zatražim od njega da se odnosi prema nama kao prema ljudima. Ali šta? On nas
čak i ne poziva u svoju kuću. Tako da ovde nema krvne veze, ne što se mene tiče, ni što se tiče
moje žene. On može da se jebe što se mene tiče.” Odmahnuo je rukom. „Dakle, kakav god haos
stvorite dok ste unutra, ja ću vam sigurno aplaudirati.”
Tada je izašao bez ijedne dodatne reći, isključivši usput svetlo na plafonu. Lampa na
njegovom stolu ostavljena je da gori kao što je, kako se činilo, uvek i ostavljana, čak i kada on
nije ta. Čulo se samo duboko postojano brujanje ogromnih frižidera u podrumu, koje je sablasno
dopiralo kroz betonski pod.
„Želiš li da legneš?“ Rebeka je skrenula pogled s Borna, čiji je izraz terao na smeh, na
otvoren kovčeg. „Ne želim ni ja.”
Born je otvorio detaljnu mapu grada koju im je Grobar dao i, pod slabom svetlošću lampe,
počeo da je proučava. „Da li nam je jasno šta treba da uradimo”, upitao je, „kada uđemo unutra?”
„Prvo Rouland, onda Maseo Enkarnasion.”
Born je odmahnuo glavom. „Prvo Rouland, a onda izlazimo.”
„Šta je s Enkarnasionom?”
Born je podigao pogled. Video je odraz svetlosti lampe u njenim očima, svetlosnu auru
koja joj je okruživala ženice. „Slušaj, razmišljao sam nešto”, tiho je rekao. „Počinjem da
sumnjam da se taj Džihad bis saif...”
„Skriva na sasvim očiglednom mestu.”
„Stvarno?”
Klimnula je glavom. „To je deo Enkarnasionove imperije. Sigurno.”
On je nastavio da proučava lavirintski plan grada. „Zašto to kažeš?”
„Došli smo ovamo, vozili se kroz grad... Slušala sam šta je Konstansa Kamargo govorila,
i shvatila.”
„Grešiš”, rekao je Born. „Džihad bis saif je duh. On ne postoji.”
„Ali šta je s onim što sam načula u Dar el Amaru?”
„Dar el Amar. To je ključ zar ne?” Born je ponovo podigao pogled. „Ti si načula reči
pukovnika Ben Davida. Rekla si da je mislio da si još u nesvesti, zar ne?”
Ona klimnu glavom.
„Šta ako je znao da slušaš?”
Ona je zurila u njega.
„Razmisli o tome, Rebeka. Ben David je znao da si me dovela u Dar el Amar, tajni
Mosadov kamp u stranoj zemlji, u kome se odvija još tajnije istraživanje o procesu naporednom
sa SILEKS-om, izdvajanjem izotopa laserskim zračenjem, da bi se brzo i uspešno obogatio
nuklearni materijal za pravljenje oružja.
Odjednom, on više ne zna da li da ti veruje. Zato postavlja zamku. Raspravlja o Džihadu
bis saifu na mestu gde ti možeš da ga čuješ. Hajde, zašto bi to radio tu gde možeš da ga slušaš?
Da li bi zaista rizikovao pretpostavljajući da si u nesvesti? Đavola bi. Ne, on je govorio o
Džihadu bis saifu da vidi šta ćeš ti da uradiš. I šta si ti uradila? Otrgla si se i pobegla. Nije čudo
što je poslao Vavilonca za tobom.”
Rebeka je odmahnula glavom. „Ne. To je nemoguće.”
„Ali znaš da je moguće”, navaljivao je Bora. „Mi poznajemo Ben Davida bolje od većine
ljudi. Mislim da smo ga oboje videli u najgorem izdanju.”
„Šta je onda s Roulandom?”
„Njega je poslao Maseo Enkarnasion”, rekao je Born. „Enkarnasion je taj koji me želi
mrtvog. Videla si kako je njegov helikopter jurišao na mene u Stokholmu.”
Video je kako ona duboko udiše da se pribere. Kada se ponovo okrenula prema njemu, oči
su joj blistale i sićušni drhtaj je proleteo kroz nju brzo poput strele. „Mislila sam da sam veoma
pametna.”
„Zaboravi na to. Svi mi grešimo.”
„Nema nikoga u Mosadu kome mogu da verujem, a na kraju me je Ben David izdao.”
„Pretpostavljam da on na to izdajstvo gleda iz drugačijeg ugla.”
Ona je još jednom polako udahnula. „Šta se zaista dogodilo između vas dvojice? Ranije,
hoću da kažem.”
Born je dugo posmatrao. Postala je bolno svesna otvorenih kovčega, sablasnih ostrvaca od
blede svilene postave u polutami. Uopšte nisu izgledali prijatno i utešno.
„U sumrak Mubarakove vladavine u Egiptu, njegova vlada je izgubila kontrolu nad
Sinajem”, rekao je Bora. „Ali siguran sam da ti to već znaš.”
Ona je klimnula glavom.
„Tamo smo se Ben David i ja prvi put sreli. IDF4 kontigent je stacioniran da kontroliše
lokalne beduinske karavane i proverava da li krijumčare drogu, oružje i roblje iz Eritreje u Izrael.
Ben David je bio tamo sa pet Mosadovih agenata, istražujući glasine da je Mubarak, ili neko
visoko u egipatskoj vladi, iza tih krijumčara, podmazujući beduinske poglavice. Ja sam bio usred
neke svoje istrage, koja se doticala i IDF-a. Suvišno je reći da su nam se ciljevi sukobili.”
 „Njemu se to sigurno nije svidelo.”
„I nije”, rekao je Bora. „U tipičnom Ben Davidovom stilu, smislio je priču o meni i
prodao je komandantu IDF-a. Zatim je ceo IDF krenuo za mnom.”
„Čime je postigao dvostruki cilj, skinuvši i tebe i IDF sa svojih leđa, čime je dobio
slobodu da nastavi sa svojom misijom bez ikakvih ometanja. Lukavo.”
„Ali nedovoljno”, reče Born. „Izbegao sam IDF predstavljajući se kao trgovac oružjem, a
onda sam se pridružio jednom beduinskom karavanu. Kada su ih Ben David i njegova grupa
napali, i ja sam bio na licu mesta.”
Rebeka je pokazala da bi trebalo da sednu na pod. „I šta je bilo?”, pitala je kad su se
smestili.
„Ben David je doživeo iznenađenje kao nikad u životu. Prema vođi karavana,
krijumčarske pošiljke poticale su iz Pakistana, Sirije i Rusije, nisu imale nikakve veze s
egipatskom vladom.”
„Poverovao si mu?”
Born je klimnuo glavom. „Nije imao razloga da laže. Koliko je on znao, ja sam bio tamo
da nadzirem svoju pošiljku. Plaćali su ga ruski trgovci oružjem, kakvim sam se i ja predstavio, i
neke terorističke ćelije koje su bile u vezi s kolumbijskim i meksičkim kartelima.”
Oči su mu zasijale. „Ben Davidove informacije bile su ili netačne ili namerne
dezinformacije. U svakom slučaju, traćio je Mosadovo i svoje vreme na Sinaju. Međutim,
problem je bio što Ben David nije hteo da mi veruje. Naredio je da me ubiju, i zamalo i jesu.”
„Uspeo si da pobegneš.”
„Uz pomoć mojih novih prijatelja beduina. Ben David je bio van sebe od besa, zaklevši se
da će me uloviti i ubiti.”
„I to je bilo to?”
„Da, sve dok nas dvoje nismo banuli u Dar el Amar.”
„Jebiga, da sam znala...”
„A šta bi uradila drugačije?”, reče Bora. „Trebala nam je hitna medicinska pomoć.
Mosadov kamp je bio najbliža sigurna luka.”
„Bar bih te upozorila.”
Born je zagunđao. „Dovoljno upozorenje mi je bilo i to što sam ponovo video Ben
Davida.”
„Sravnio je pola planine pokušavajući da te sredi”, rekla je. „A opet, nasmrt si ga
uplašio.”
„Tako mu i treba.”
Proučavala je senke na njegovom licu. „Nikad ti to neće zaboraviti.”
„I ne želim da zaboravi.”
„Htela sam da kažem da nikad neće prestati da te progoni.”
Na Bornovom licu se pojavio slabašan osmeh. „Nije ni prvi ni poslednji.“
„To mora biti...“, kao da ja izgubila glas, ili smirenost.
„Mora biti - šta?“
„Komplikovan život koji si izabrao.”
„Mislim da je“, rekao je nežno, „on izabrao mene. Ja sam tu samo slučajni prolaznik.”
Ona je odmahnula glavom. „Ti si pokretač promena.”
„Pre sam nepromenljiva tačka u večitoj igri balansiranja na žici.”
„I to je dovoljno... I više nego dovoljno za samo jednog čoveka.”
Zatim su sedeli u tišini, gledajući se, ali svako sa svojim mislima, dok nisu čuli glasnu
škripu. Svetla su se upalila, obasjavajući Dijega de la Riveru.
„Stigao je poziv”, rekao je. „Vreme je.”
 19

„Ti si lud!“ Marta Kristijana je buljila u don Fernanda. „Hoćeš da kažeš da smo sami u
avionu?”
„Da“
„Pilot i kopilot su već iskočili s padobranima?”
„Pre tri minuta. Sad je na autopilotu.”
„I planiraš da srušiš avion...”
„Da, da ga srušim.” Skinuo je gravirani zlatni prsten s rubinom crvenim kao krv. „Na
mestu nesreće pronaći će ovo. Prsten je unikat. Lako će ga identifikovati kao moj.”
Marta je, bez daha, i dalje imala poteškoća da prihvati taj suludi plan. „Ali neće pronaći
ostatke tela.“
„O, ali hoće.”
Pratila ga je u zadnji deo aviona, gde se, čim je videla tri mrtvačke vreće, odmah
okrenula. Zagledala se u njega. „Ovo je šala, zar ne?”
„Otvori vreće.”
To je rekao toliko smireno da je osetila žmarce niz kičmu. Ovu stranu njegove ličnosti
dosad nije imala prilike da upozna. Prošavši pored njega, nagnula se nad prvu vreću i teatralnim
pokretom povukla rajsferšlus. Iz vreće su se u nju zagledale prazne oči leša.
„Trojica”, rekao je don Fernando. „Pilot, kopilot i ja. Tako će glasiti izveštaj.”
Okrenula se ka njemu. „A ti ćeš - šta? Tek tako nestati i ostaviti Agvardijente bez
uprave?”
„Reč je o poverenju u partnere”, rekao je i okrenuo se. „Hajde sad. Vreme nam ističe.”
Izvadio je dva padobrana i dodao jedan njoj. „Ili bi radije da pogineš u nesreći?”
„Ne mogu da verujem da se ovo dešava.”
„Ali dešava se.” Navukao je padobran i proverio veze na grudima. Kao da je tek tad
primetio njeno oklevanje, namrštio se. „Da li se to sad predomišljaš?”
„Ne razumem...”
„Onda me ubij odmah i završi s tim. Ističe ti vreme. Ispuni zadatak koji ti je poverio
Maseo Enkarnasion. Teško da bih mogao da te sprečim.”
Ona se još više smračila. „Rekao mi je da želiš da mu oduzmeš sve što ima.”
„A koliko ti znaš o njegovoj imperiji?”
Zavrtela je glavom.
„Eto, nema razloga da taj njegov komentar utiče na tebe.”
Prisetila se susreta s Maseom Enkarnasionom na Trgu Konkord, kako su bili okruženi
neprekidnim saobraćajem, vikom i smehom nepoznatih turista. U send giljotine i vladavine
terora. „AH utiče.”
„L..“ Raširio je široko ruke. Kada nije odgovorila, prišao joj je, uzeo padobran iz ruku i
navukao joj ga preko ramena. Ali kad je počeo da zateže veze oko njenog pojasa, zgrabila ga je
za ruke.
„Stani!”
Njihove oči su se srele.
„Poslednja šansa, Marta”, rekao je. „Moraš da odlučiš sad. Ostani s Maseom
Enkarnasionom ili zakorači u novi početak o kojem si govorila na Gibraltaru.”
Sklonio je njene ruke i čvrsto zategao veze padobrana. „Čini mi se da je tvoju prošlost
određivalo stalno praćenje čitavog niza muškaraca.” Poveo ju je prema izlaznim vratima i uhvatio
veliku metalnu polugu za otvaranje. „Nastavi po starom ih se promeni, Marta. Izbor je toliko
jednostavan.”
„Ti ovo zoveš jednostavnim izborom?”
„Nazovi ga kako hoćeš, ali nešto moraš izabrati.” Glas mu je smekšao. „Niko ti ne može
pomoći u odluci, Marta. Ja neću ni pokušati.”
Duboko je uzdahnula. Setila se svetionika, očevog groba, majke, koja je bila izgubljena u
svom svetu još kad je Marta bila mala, ali koja je i dalje deo njenog života. Gledala je u oči don
Fernanda, tražeći u njima bilo šta, ali bio je dosledan svojim rečima: nije ni pogledom pokušavao
da utiče na nju. I odjednom, shvatila je da je on prvi muškarac u njenom životu koji nije
pokušavao da manipuliše njome.
Klimnula je glavom i sklonila njegovu ruku s poluge vrata. „Dozvoli meni”, rekla je.
On se nasmejao i poljubio je u oba obraza. „Najbolje je da ti onda prvo nešto pokažem.”
„Rekao si da nemamo vremena.”
Poveo ju je u prednji deo aviona, otvorio vrata kokpita i pokazao joj pilota i kopilota, žive
i zdrave u svojim sedištima.
„Bolje se vežite, šefe”, rekao je pilot. „Slećemo za pet minuta.”

Čarls Torn se nemirno okretao u krevetu. Istina je da je mrzeo Li Vana, i da ga se bojao, a

opet, bili su povezani protokom tajni koje su jedan drugom prosleđivali kao u delikatnoj ćelijskoj
membrani. Bili su kanali, i bili su neophodni jedan drugom. Tom se ponovo okrenuo,
pokušavajući da nađe ugodan položaj, ali bez uspeha.
A najgore od svega bilo je što je zavideo Li Vanu. Li je bio u vezi s Natašom Ilion,
izraelskim supermodelom, koja je bila Lijeva inamorata. I mogao se zakleti da je Li znao za
njegovu zavist. Kad god bi bili zajedno, kao da je samo ona na sceni bila obasjana reflektorom, ili
se bar tako njemu činilo. A Nataša, kao da je znala i pratila tu Lijevu smicalicu, uvek je nosila
izuzetno provokativne kreacije - sa izrezima do pupka, i dubljim, kroz koje je Tom jasno mogao
da vidi jedva prikrivene vrhove bradavica, kao pupoljke trešanja, njenih savršeni grudi. Tom je
zastenjao, zamišljajući kako ih obuhvata usnama.
Bio je siguran da mu se Li i Nataša smeju kada bi ostali sami, kao životinji koju stalno
podbadaju kroz rešetke kaveza.
Svetlo na satu pored kreveta probilo mu se kroz očne kapke. Tek je prošao sat otkako se
vratio sa sastanka s Lijem u četiri ujutru u Kineskoj četvrti. Piletina General Tso ležala mu je u
želucu kao kamen, nesvarljiva i nepokretna.
Okrenuo se još jednom, a onda je odustao i seo na ivicu kreveta. Danas nema predaha u
snu, nema privremenog bega od omče koja se neumoljivo stezala oko njega. Naravno, mogao bi
da pita Soraju da mu izdejstvuje imunitet od predstojećeg cunamija oko hakovanja telefona, ali to
bi podrazumevalo da na kolenima puzi pred njom, da moli i puzi kao poslednji rob.
Posle toga bi bio u njenoj moći zauvek, a iz prve ruke je video koliko ume da bude
nemilosrdna kada joj se neko zameri. Ali šta ako je ona njegov jedini izlaz? Li je obećavao da će
mu pomoći, ali radije bi da ga vežu za železničke šine nego da duguje tom kopiletu.
Ne, pomislio je kad je ponovo legao, Soraja je njegova najbolja šansa da se izvuče iz vode
pre nego što Ministarstvo pravde potopi sve čamce.
Tad se setio da je Soraja u bolnici, i da nosi njegovo dete, i odjednom se piletina General
Tso pomerila na najneprijatniji mogući način.
Skočio je, potrčao i jedva uspeo da pretrči spavaću sobu i dođe do kupatila kada je počeo
da povraća takvom silinom da mu se činilo da će izbaciti svu utrobu.

Uživajući medu neverovatno dugim nogama Nataše Ilion, Li Van je dohvatio svoj
kodirani telefon i pritisnuo dugme za poziv. Signal je momentalno postao šupalj, odbijajući se od
mnogobrojnih kodiranih podstanica, skakućući širom SAD, pa preko Tihog okeana, završivši
svoj pingpong u klasteru tajnih osluškivačkih postaja u Pekingu. Kancelarije Državne uprave za
useve nalazile su se u masivnoj zgradi Guohung u Centralnom Upravnom Distriktu. lako su i
poslednja tri sprata nosila logo Uprave za useve, niko od radnika na donjim spratovima nije imao
pristupa njima. Do njih se dolazilo posebnim liftovima iz kolosalnog lobija zgrade, koji nisu
imali izlaz ni na jednom spratu između. Koliko su radnici sa donjih Spratova znali, ti izdvojeni
spratovi bili su rezervisani za kancelarije glavešina Uprave za useve, koji su odgovarali direktno
Politbirou. Niko nije imao želju da zaviri na njih, zapravo, ti spratovi za njih nisu ni postojali.
Međutim, za Li Vana i ljude poput njega, u zgradi Guohungsu samo ta tri sprata zaista
imala neki značaj, jer njihov interes nisu bili godišnji prinosi, robne rezerve i kretanje cena na
berzi. A krajnja destinacija njegovog poziva, načinjenog između Natašinih nogu u Vašingtonu,
bila je ogromna kancelarija na poslednjem spratu Guohunga.
U Pekingu je bilo šest po podne, ali za Li Vana nije bilo bitno u koje doba dana ili noći
zove, pošto su kancelarije na ta tri sprata radile nonstop. Ministar je stajao pred ogromnim
otvorenim prostorom s pet stotina računara povezanih internom mrežom, za kojima su sedeli
mladi od deset do devetnaest godina. Mladi službenici su svi do jednog bili hakeri koje je
pronašla i vrbovala Kineska armija, a njihov jedini zadatak bio je da hakuju i probijaju zaštićene
sisteme stranih vlada i vojski i velikih multinacionalnih kompanija i da prikupljaju podatke o
najnovijim tehnološkim dostignućima. Bili su podeljeni na kadrove i svaki od njih je radio na
najnovijim generacijama trojanaca, crva i virusa, bilo da su to staksnet, džindžerdžar ili
stikifingers. Svako ko bi pokušao da prati izvor ovih napada, posle duge i mukotrpne potrage,
došao bi samo do ISP-a koji odgovara kompjuteru Fi Sjulanga, profesora ekonomije koji je
otpušten zbog moralnog posrnuća i koji živi u zabačenom selu u provinciji Guangdung.
Ministar je osećao neizmerni ponos posmatrajući operaciju za koju se lično zalagao i na
kraju pokrenuo. Obaveštajni podaci koje je prikupio već su se pokazali od neizmerne vrednosti
njegovom prijatelju generalu Hvang Lićunu i uopšte Kineskoj armiji.
Kada je ministar osetio vibracije mobilnog telefona u džepu, povukao se iz
sajbermanufakture, otišao do dna velike sale i ušao u svoju kancelariju. Seo je za sto od
ebanovine, ukrašen umecima od slonovače, na kome je sve bilo u preciznom redu. S jedne strane
je bio niz od šest telefona, a pritiskač za papir od nosorogovog roga ukrašavao je drugu stranu.
Pred njim je stajao samo jedan dosije s oznakom STROGA TAJNA. Ministar je u svojim
pedesetim imao izduženo elegantno lice, kao u dirigenta ih koreografa. Kosu je nosio zalizanu
unazad sa širokog i inteligentnog čela. Ruke, izdužene i tanke kao u pauka, bile su mu jednako
pažljivo negovane kao i kosa. Dok se javljao na mobilni, gledao je u fotografiju izvučenu iz
dosijea. Strpljivo je sačekao da Lijev poziv prebace na jedan od fiksnih telefona. Stavio je
slušalicu na uvo, ne skrećući pogled s fotografije iz dosijea, crnobeli nadzorni snimak napravljen
iz velike daljine.
Kada se konačno kodirana linija uspostavila, rekao je: „Reci.” Glas mu je bio visok i
drhtav, kao u deteta koje trenutno kažnjavaju.
„Ministre Oujang, došlo je do značajnog pomaka.”
Qujangovi kapci su se spustili dopola. Zamislio je sobu iz koje se njegov agent javlja.
Bilo je pet izjutra na američkoj Istočnoj obali. Zapitao se da li je Li Van sam ili sa svojom
dugonogom devojkom.
„Da li će to imati pozitivan ili negativan uticaj na moje veče, Li? O čemu je reč?”
„Pod okriljem besmrtne gluposti, ukazuje nam se izuzetna prilika.”
„S gospodinom Tornom?”
„Da. On i njegov veštičji krug poverenika u Politiks ez južual nalaze se usred skandala
zbog hakovanja telefona, pomoću kojeg su uspeli da dođu do nekih izuzetnih ekskluziva u
proteklih devetnaest meseci, dižući u nebo uticaj, ali ostavljajući se potpuno početnički
nezaštićenim od istrage Ministarstva pravde.”
„To mi nije nepoznato.” Zapravo, Oujang je imao doušnika u Ministarstvu pravde.
„Molim vas, nastavite, druže Li.”
„Od samog početka, moj cilj je bio da preko Čarlsa Torna doprem do njegove žene.”
„Senatorka En Ring, predsedavajuća novoformiranog Komiteta za domaća ulaganja, ima
izuzetnu važnost za nas.” Oujang je nastavio da zuri u fotografiju, kao da je pokušavao da
pronikne u um čoveka kog je samo na tren uhvatio jedan od nadzornih timova. „Međutim, dosad
nisi uspeo da stupiš s njom u bilo kakav kontakt osim površnog upoznavanja.”
„To će se sad promeniti”, rekao je Li. „Tom je sateran u ćošak. Neophodna mu je moja...
naša pomoć. Verujem da je došao čas da pružimo našu ruku i podržimo ga u trusnim
vremenima.”
Oujang je meko zagunđao. „A šta dobijamo zauzvrat?”
„Senatoricu En Ring.”
„Imao sam utisak - utisak koji si mi ti preneo, samo da te podsetim - da Tomova bračna
veza nije solidna, odnosno da nije ono što bi trebalo
da bude“
Suluda implikacija, podvučena naglašenim rečima, nekako je Lija optuživala da je lično
odgovoran za Tomove bračne nevolje. I to je bio konačan utisak ministra Oujanga. Li se
napregao da se izvuče iz neočekivanih nemirnih voda.
„Ta mala zastranjenja će sada raditi u našu korist”, rekao je Li.
Lupkajući prstima preko lica čoveka na fotografiji, Oujang reče: „Objasni.”
„Da su Tom i Ringova bar iole bliski, siguran sam da bi joj dosad već rekao za
predstojeću istragu. Ali po onom što mi je rekao, nisu čak ni toliko bliski da upozore jedno drugo
na predstojeću opasnost. Ali ako ja - ako mi uspemo da mu obezbedimo izlaz, tako da uspe da
spere sa sebe sve optužbe i izađe čist, biće nam veoma zahvalan - a bogami, i ona.
Senatorka Ring ima besprekornu biografiju. Svaki skandal, pa čak i Onaj koji se tiče
njenog muža, mogao bi biti poražavajući za njenu karijeru, a može i da je košta mesta
predsedavajućeg Komitetom za domaća ulaganja. Ako ona bude obeščašćena i primorana da
podnese ostavku, mi ćemo biti opet na početku. Izgubićemo dragoceno vreme. Ne možemo da
priuštimo sebi da ponovo krećemo od nule.“
Ne, pomislio je ministar Oujang, mi to sigurno ne možemo sebi da priuštimo.
„Prezirem glupost.”
Li je mudro držao jezik za zubima.
„Postoji opasnost da se razotkrijemo kada budemo pokušali da operemo Torna od
optužbi.” Za trenutak je izgledalo kao da Oujang razmišlja naglas, pokušavajući da odmeri
razloge za i protiv u Lijevom predlogu. „Kao što znaš, Li, veoma je mala razlika između vrednog
oruđa i labave karike.”
Ministrove oči nijednom nisu napustile lice s fotografije, koje je tako dobro poznavao,
lice koje je viđao u dugim i iscrpljujućim košmarima, kojem se vraćao iznova i iznova, u
beskonačnom ponavljanju koje ga je izluđivalo.
„Razumem, ministre. Ali ja sam već indoktrinirao Toma. On je naš nesvesni kanal.”
„Najbolja vrsta”, potvrdio je Oujang.
„Baš tako.”
To lice je imalo i ime, naravno, a on ga je znao, dobro koliko i svoje - odvratno ime za
koje se zakleo da će ga zatrti s lica zemlje.
„Radio sam dugo i naporno dok nisam kultivisao kanal. A on se može sačuvati od
predstojeće oluje”, rekao je Li s dubokim ubeđenjem.
„Sve dok ne dođeš u opasnost da se razotkriješ, sve dok naši planovi ne dođu u opasnost,
imaš moje dopuštenje.” Nakrivio je glavu u stranu, usredsređujući se na oba svoja važna
razgovora: i s Lijem i s čovekom na fotografiji. Progunđao je: „Nemoj da me razočaraš, Li.”
Dok je Li Van mrmljao reči zahvalnosti, Oujang je odvojio oči od čoveka na slici,
zamišljajući kako mu najpre vadi oči, najpre jedno, pa drugo, pre nego što ga ubije, dok je
čovekovo ime odjekivalo i vraćalo se kao eho u njegovom umu.
Džejson Born, Džejson Born, Džejson Born.

„Hej!”
„Hej tebi!” Soraja se nasmejala kada je videla Pitera kako ulazi u njenu sobu i čula njegov
poznati glas. Ali čim je primetila bolničku pidžamu, njen osmeh smesta iščile. „Šta se, dođavola,
tebi desilo?”
„Trideset miliona dolara.” Privukao je stolicu i počeo da ispreda priču o mreži koja je
uključivala Ričardsa, Kor enerdži, Toma Brika, Florina Popu, a čije niti su ga odvele do trideset
miliona dolara na Rekurzivnom u marini.
„I šta sve to znači?” pitala je Soraja kada je upila sve informacije.
Piter odmahnu glavom. „Još uvek ne znam, ali nameravam da otkrijem.”
„Šta ćemo s Ričardsom?”
Isto pitanje je i Hendriks postavio Piteru. „Rešio sa da ga pustim da nastavi. Šta god da
Brik smera, namerava da to učini preko Ričardsa.”
„Zar Brik neće biti sumnjičav što nisi sačekao da ti dovede tog što je hteo da ga ubiješ u
kući u Virđžiniji?”
Piter je približio stolicu napred. „Ne verujem. Svako ko ima bar pola mozga ne bi ostao
tamo ni minut. Mislim da je i to bio samo test.”
„Test inteligencije?”
„Brik mi ne veruje uopšte.” Piter je slegao ramenima. „A i zašto bi. Što se njega tiče,
ispuzao sam iz kanalizacije i poštedeo ga nakratko nevolja. Pa šta onda? U njegovom poslu mora
najpre da me provoza kroz lavirint pre nego što mi bude poklonio bar malo poverenja.”
„Dakle, pokušaćeš da stupiš u kontakt s njim ponovo?”
Piter joj je namignuo. „Nego šta.” Ustao je. „Sad se odmaraj. Hoću da te vidim na
nogama i operativnu što pre.”

Don Tulio je sedeo u iznajmljenom automobilu i posmatrao Sema Andersona i njegov tim
kako prečešljavaju uzduž i popreko marinu, tražeći bilo kakav trag čoveka koji je napao njihovog
šefa, uporno šaljući iznova ronilačku ekipu u jalovu potragu. Anderson je izdao naređenja
izvesnom Sanseverinu, kako je don Tulio načuo. Sanseverino je klimnuo i vratio se nazad na
parking. Don Tulio je pratio Sanseverina, koji je vozio Piterov automobil do bolnice. Don Tulio
je i u ovome bio umešan; umeo je da prati vozilo a da ga ne primete.
Sad je sedeo u svom automobilu i posmatrao kako Sanseverino ulazi u urgentni centar i
nestaje u bolničkom kompleksa Nije imao nameru da ga prati unutra, gde sigurno postoji
bezbednosni nadzorni sistem i stopostotna šansa da ga uhvate na snimku. Zašto bi se mučio kad
je bilo dovoljno da sačeka da hefe Marks izađe, sedne u kola i krene. Don Tulio će ga tad, iako
mu vreme brzo ističe, smireno pratiti i skinuti funtu mesa. Avion koji je iznajmio za let nazad do
Meksiko Sitija bio je spreman i čekao ga je.
Što se tiče trideset miliona, zasigurno je znao da su oni nestali. Federalci su ih uzdi, što je
isto kao i da su isparili poput dima. Njegovi poručnici su, nakon što su obezglavili žrtveno jagnje
koje je don Tulio izabrao iz redova svojih vojnika, vredno radili na nadoknađivanju trideset
miliona. Popravljanje njegovog imidža kod Masea Enkarnasiona podjednako mu je opterećivalo
um. Don Maseo je već bio umiren, bar privremeno, glavom koju mu je Astekov poručnik odneo.
AH neće biti impresioniran dok novac ne bude vraćen, a don Tulio ne dostavi i drugu glavu i ne
kaže kome je pripadala.
Astek je još jednom proverio svoj pištolj Ml 911 i municiju s rasprskavajućim zrnom.
Zatim je, spustivši oružje na sedište pored svog skakavca, zabacio glavu na naslon sedišta i
napola sklopio oči. Razvio je sposobnost da spava napola otvorenih očiju, kao reptil. Ništa mu
nije promicalo dok je bio u tom stanju. Um mu se opuštao i odmarao dok su mu čula ostajala
budna. Ova neobična sposobnost mu je omogućila da primeti izlazak hefe Marksa iz bolnice,
praćenog Sanseverinom. Obojica su otišli pravo do Marksovih kola. Izbila je kratka rasprava
kada je Sanseverino zatražio da on vozi. Marks se povinovao i njegov čovek je seo za volan, dok
je on seo na suvozačevo sedište.
Don Tulio je upalio motor tren pre Sanseverina. Pratio je kola od izlaza s bolničkog
parkinga na opreznom rastojanju, menjajući broj vozila između njih na putu. Dok je vozio,
pevušio je kumbijsku melodiju, koja ga je podsećala na vitke ruke i snažne noge, od znoja klizava
tela, vizije podstaknute meskalinom, i sve to u pokretu i u skladu sa istrajnim ritmom.

„Žao mi je što ga još nismo pronašli, šefe”, rekao je Sanseverino skrećući u krivini.
„Možda ga je odnela struja, jer da je bio tamo dole, ronioci bi ga do sada pronašli. Struja vuče
napolje ka pučini, kako su mi rekli, pa je Anderson poslao ronioce da pretraže širi krug.”
„Dođavola”, rekao je Piter, „moram da ga identifikujem kako bih pratio trag novca do
izvora. Bez njega smo u mrtvom uglu.”
„Što je mrtvo, mrtvo je“, rekao je Sanseverino.
„Nije završeno dok nije završeno”, gunđao je Piter. Bio je loše raspoložen. Danas sve ide
naopako, mislio je, odbijajući da prizna koliko je zabrinut zbog Soraje. Uz to, nije mu se
dopadalo što ga je isključila iz onoga što joj se dešavalo; to nije ličilo na nju.
„Anderson je rekao da sve ostavimo i idemo kući”, reče Sanseverino. „Da uzmemo noć i
dan da se oporavimo.”
Piter je odmahnuo glavom. „S onesposobljenom Sorajom, Tredstoun već ionako nema
dovoljno ljudstva.”
„Mi se na neki način vrtimo ukrug, shvatate li to?“, reče Sanseverino. „Nemam pojma
kuda smo se uputili.”
„Duboko udahni.” Piter je izvadio svoj mobilni telefon. „Za trenutak ćeš saznati.”
Potražio je Delijin broj mobilnog u imeniku i kliknuo na njega. Trenutak kasnije, Delija se javila.
„Ovde Piter”, rekao je kratko. „Moramo da razgovaramo.”
„Ja sam...”
„Odmah.”
„Hm-hm.”
On se opako osmehnuo. „Baš tako. Hm-hm, ali jebiga. Gde si ti?”
„Nisam u kancelariji. Radim na nekom slučaju.”
„Dolazim po tebe.” Pucnuo je prstima. „Adresu.”

Don Tulio je pratio auto hefe Marksa u seoski predao, sve više se udaljavajući od gušće
naseljenih područja Virdžinije najbližih Vašingtonu. Uskoro se izgubio. Iznajmljeni auto nije bio
opremljen GPS uređajem, ali ga je on imao na mobilnom telefonu. Posegnuo je jednom rukom i
uključio ga.
Nije da je baš bilo bitno gde se tačno nalaze, u svakom slučaju ne u ovom trenutku.
Trebalo je samo da drži na oku auto ispred sebe i, kada je saobraćaj počeo da se proređuje, smisli
načine da spreči da ga opaze bilo Marks, bilo Sanseverino. Ovo je podrazumevalo malo
promišljenog manevrisanja, ali na svu sreću, čak i kada je saobraćaja bilo najmanje, uvek je bilo
kamiona iza kojih je mogao da se sakrije na neko vreme.
Don Tulio je suzio svoje surove astečke oči pred sjajem farova i nastavio da pritiska
pedalu gasa. Ne bi bilo dobro da održava ravnomernu brzinu, podjednaku onoj kojom su se
kretala Marksova kola, jer bi tako skrenuo pažnju na sebe. Ulazeći i izlazeći iz vidokruga
njihovih retrovizora, činio je sebe skoro nevidljivim.
Vozili su se skoro već četrdeset minuta kada je don Tulio video veliku kuću od crvene
cigle s desne strane: Srednja škola Silversan. Grupa službenih vozila bila je raštrkana u blizini
prednjeg ulaza. Pažljivije pogledavši, primetio je figure u komotnim jaknama, s velikim
jarkožutim slovima ATF5 odštampanim na leđima.
Trenutak kasnije, Marksova kola su usporila, spremajući se da skrenu desno na prilazni
put do škole.
To je to, pomislio, je Astek. Nikada neću imati bolju šansu.
Ubrzavši, kao niotkuda pojavio se tačno iza Marksovih kola. Dodirom na dugme do kraja
je spustio prozor. Ševrolet je ubrzao. On je dograbio 911 sa sedišta. Zatim je skrenuo desno i za
nekoliko sekundi sustigao ševrolet.
Dok je vozio naporedo s drugim autom, spazio je bledo lice hefe Marksa kako se upitno
okreće prema njemu. Video je i cev Marksovog policijskog gloka. Uperivši svoj pištolj pravo u
Marksovo lice, pritisnuo je okidač jednom, dvaput, triput, pa pritisnuo kočnicu, izbegavajući
svaku mogućnost za povratnu paljbu.
Ševrolet je ispred njega divlje zavrludao pa se uz škripu guma zaneo, jer je vozač
pritiskao kočnicu i počinjao polukružni zaokret. To je bilo ono što je Astek čekao. Ponovo
ubrzavši, zakucao se u bok ševroleta, smrskavši oboja vrata s vozačeve strane. Prednji deo
njegovih kola se sav zgužvao, potresavši ga tako jako da su mu zubi zazveketali.
Udario je glavom o sedište i vazdušni jastuk se otvorio, ali on je bio spreman i probušio
ga je vrhom svog noža, sklonivši ga ša sebe sečivom. Sigurnosni pojas se zaglavio pa je
upotrebio nož da ga preseče, kao mačetom žilavu lijanu u džungli.
Snažno je gurnuo vrata, nestrpljiv da vidi šta je uradio, a ona su se Širom otvorila uz
škripu metala. Šarke su se iskrivile. Izašao je, pomalo omamljen iznenadnom grubom silom
gravitacije, koja je ponovo počela da deluje na njega.
Doteturavši se do ševroleta, video je da je Sanseverino zaglavljen s vozačeve strane.
Čitava leva strana njegovog tela, zarobljena vazdušnim jastukom, bila je smrskana slomljenim
vratima kao između čekića i nakovnja. Glava mu je bila nagnuta pod neprirodnim uglom, kao da
proučava nešto na podu kola. Koliko je Astek mogao da primeti, ništa taj nije proučavao. Bio je
mrtav.
Sagnuvši se, zavirio je dublje u unutrašnjost automobila. Gde je hefe Marks? Vrata s
njegove strane bila su otvorena, prozor spušten, ali nije bilo ni traga telu, ni živom ni mrtvom.
Kako je to moguće? Astek je ispalio tri metka u prozor ševroleta, maltene iz neposredne blizine,
koliko je to bilo moguće iz vozila u pokretu.
Opazio je vrlo blag pokret i, požurivši oko prednjeg dela (dupine, video je Marksa, koji je
izgledao zarobljen ispod svojih kola. Hefe je još bio pri svesti.
„Kako?”, upitao je Astek na engleskom. „Pucao sam u tebe tri puta. Kako si preživeo bez
ijedne ogrebotine?”
Marks je podigao pogled ka don Tuliju i rekao glasom sličnim šuštanju suvog lišća:
„Staklo otporno na metke.”
„Jebiga!”
„Kositi?”
„Onaj koji ti donosi smrt.” Astek je krenuo prema mestu na kome je Marks ležao. „Ukrao
si mojih trideset miliona, seronjo!”
„A kome si ti ukrao trideset miliona?”
Don Udio je držao pištolj u jednoj ruci, a skakavac u drugoj. Sada je uperio pištolj u
Marksa. „Pošto ćeš Ostati bez glave za trideset sekundi, reći ću ti. Od don Masea Enkarnasiona.”
„Pljujem ja na don Masea Enkarnasiona”, rekao je hefe. „I pljujem na tebe.”

U treptaju oka, Piter je izvukao glok koji je držao van domašaja pogleda i, povukavši
okidač, pogodio čoveka koji je stajao iznad njega u levu stranu grudi. Ali Piter je čuo dva pucnja,
a ne samo jedan. Kada se čovek zateturao nazad, Piter je osetio kako ga obuzima zaslepljujući
bol. Pokušao je da diše, zakašljao se, osetio kako mu u grlo navire vrela krv i guši ga. Nije mogao
da diše. Srce mu je radilo s naporom dok je gubio snagu.
Dakle, ovako se završava, pomislio je. I, čudno, kao da ga nije bilo briga.
 20

Rebeka je nepokretno ležala na Bornu dok su se pogrebna kola kretala kroz zlokobno
vatreno svitanje u Meksiko Sitiju. Bili su zatvoreni u lakiranom kovčegu koji je Maseo
Enkarnasion naručio za Marija-Elenu, svoju pokojnu kuvaricu. Dijego de la Rivera je lično sedeo
pored vozača. Kovčeg, pričvršćen šipkama od nerđajućeg čelika, bio je jedini predmet koji se
nalazio u prostranom zadnjem delu vozila. Crne zavese pokrivale su prozore.
„Maseo Enkarnasion je naručio da pokojnica bude odneta u mrtvačnicu u kovčegu”, rekao
im je Dijego de la Rivera neposredno pre nego što su krenuli. „Model i materijal kovčega već su
odabrani. Njegovi telohranitelji me poznaju; pogledaće u unutrašnjost kola, ali neće se gnjaviti s
pretragom. Verujete li mi?”
Sve je bilo baš kao što je Dijego de la Rivera rekao. Mrtvačka kola su se zaustavila pred
kapijom. Born je čuo prigušene glasove. Trenutak kasnije široka zadnja vrata su se otvorila, čulo
se još glasova, ovog puta bližih. Onda su se vrata zalupila. Čuo se grub smeh, a onda je
mrtvačkim kolima dopušteno da uđu na imanje Masea Enkarnasiona. Šljunak je krčkao pod
točkovima vozila dok se ono, sporo kao na sprovodu, kretalo po polukružnom prilaznom putu, pa
skrenulo sa zadnje strane vile.
Još glasova, manje tugaljivih. Zadnja vrata su se ponovo otvorila, ali ovog puta je kovčeg
skinut s nosača i pomeren, i Dijego de la Rivera i njegov vozač su ga uneli u kuću, verovatno do
sobe gde je ležala Marija-Elena.
Konačno, kovčeg je spušten. Čulo se kucanje, prvo tri kratka udarca pa onda još dva, što
ih je obavestilo da je njihovo putovanje završeno. Poklopac kovčega je podignut, i kao vampiri u
noći, izašli su u polumrak sobe koja je zaudarala na parfem i smrt.
Osim leša nesrećne Marija-Elene, Dijego de la Rivera i njegov vozač bili su jedini
prisutni. Bili su u ženskoj spavaćoj sobi, prepunoj sitnica, čitave police bile su prekrivene
minijaturnim lobanjama i kosturima, veselo obojenim jarkim bojama, očigledno skupljanih
godinama na Dan mrtvih. Telo je ležalo na belom pamučnom čaršavu, opšivenom ukrasnim
trakama. Marija-Elena je bila zgodna žena: široko olmečko lice, krupne grudi i bokovi, ali uzak
struk. Ruke su joj bile sklopljene na stomaku. Na sebi je imala žutu haljinu s crvenim makovima,
što je činilo da izgleda praznično, kao lobanje i kosturi od papir-mašea, kojima je bila okružena.
„Ispred vrata je naoružan čovek. On je taj koji nas je dočekao na zadnjim vratima”,
šapnuo im je Dijego de la Rivera. „Vaya con Dios. Od sada pa nadalje, prepušteni ste sami sebi.”
Born ga je uhvatio za lakat. „Ne još.”

Čovek Masea Enkarnasiona se okrenuo kada je Dijego de la Rivera izašao iz

Marija-Elenine spavaće sobe.
„Ostavio sam nešto u mrtvačkim kolima”, rekao je on postiđeno.
Čovek je klimnuo glavom. „Idem s tobom.”
Kada je čuvar krenuo za De la Riverom, Born je izašao iz sobe i udario ga po vratu. Samo
omamljen, napola se okrenuo, a onda ga je Bornova pesnica pogodila sa strane u glavu. Pao je
izgubivši svest.
Born ga je uvukao u spavaću sobu i razoružao, pa stavio njegov zig zauer sebi za pojas.
Pronašao je skakavac i uzeo i njega. Izvadivši komad odeće iz Marija-Eleninog ormara, gurnuo
ga je čuvaru u usta. Zatim mu je šalom vezao ruke iza leđa i gurnuo ga pod krevet, spustivši
preko njega kraj čaršava, tako da je bio potpuno van domašaja pogleda.
„Sada”, rekao je Born kada je De la Rivera ponovo ušao u sobu, „možeš da kažeš vaya
con Dios.“
Ispred zatvorenih vrata Marija-Elenine sobe, Born i Rebeka su stali mirno i ćutke
oslušnuli zvuke u kući, svaki korak, glas, bilo šta što bi moglo da ukaže da u kući ima
telohranitelja kao i u dvorištu, ali osim zvuka radija, s kog je nejasno dopirala pesma Besame
mucho u izvođenju Tina Rosija iz 1945, nije bilo nikakvih drugih znakova života.
Bilo je veoma rano, sunce jedva da je izašlo. S pravom se moglo pretpostaviti da glavni
ljudi u kući još spavaju. Ali neko je morao da bude budan, neko ko je slušao muziku s radija. A
onda su začuli tihe korake u hodniku, pa su se sklonili u kupatilo, ostavivši vrata malo odškrinuta.
Born je video prelepu mladu ženu, ogrnutu dugom svilenom kućnom haljinom delikatno
izvezenom cvećem i vinovom lozom, kako silazi niz široke krivudave stepenice od lakiranog
drveta i žuri niz hodnik pored njih. Očigledno ispod kućne haljine nije nosila ništa drugo. Sudeći
po njenim crtama lica i bolnom izrazu, pretpostavio je da je ona sigurno Marija-Elenina ćerka.
Oprezno je provirio i video je kako ulazi u sobu svoje majke. Trenutak kasnije, kada su izašli iz
svog skrovišta, čuli su tihi jauk očaja iza vrata spavaće sobe.
„Jadnica”, šapnula je Rebeka Bornu na uho.
Born je u glavi prelazio preko nacrta dvospratne vile koji mu je pokazao Grobar. Spavaće
sobe koje ne pripadaju posluzi bile su na gornjem spratu. Born je sa zadovoljstvom primetio da je
Marija-Elenina ćerka došla odozgo, a ne iz prizemlja, gde bi po svim pravilima trebalo da se
nalazi njena spavaća soba. Uz to, njena kućna haljina mora da je vredela koliko i godišnja plata
njene majke, Ove sitne neobičnosti potisnute su u stranu kada su počeli da se penju uz stepenice,
naprežući sva čula.
Kad su se uverili da na stepeništu nema nikog drugog, pretrčali su ostatak puta uz njih, i
stigli do odmorišta na drugom spratu bez teškoća. Ovaj gornji sprat bio je podeljen na dva dela.
Zapadno krilo - s njihove leve strane - bilo je ogromni apartman Masea Enkarnasiona, koji je
uključivao i saunu i prostranu radnu sobu obloženu drvetom. Istočno krilo - s njihove desne
strane - sastojalo se od četiri apartmana za goste. Počeli su da se šunjaju prema istočnom krilu,
držeći glavu ispod visine ograde dok nisu stigli do zida od kog su počinjale sobe za goste, po dve
na obe strane.
Born je dao znak da će on proveriti spavaće sobe s leve, dok Rebeka bude isto radila s
desne strane. Potvrdno klimnuvši glavom, ona je krenula niz hodnik. On je na trenutak posmatrao
pre nego što je prišao prvim vratima.
Naslonio je uvo na jedna vrata i oslušnuo, ali osim tihog šuma klima-uređaja, nije mogao
ništa da čuje. Spustio je ruku na kvaku i okrenuo je, otvorio vrata pa bešumno zakoračio u
spavaću sobu. Prozor je bio zastrt teškim zavesama. U polumraku je razaznao glavne delove
nameštaja: krevet, ormar, pisaći sto i stolicu. U krevetu nije bilo nikoga, a čaršav nije bio
zgužvan. Vazduh u sobi bio je ustajao: nije bilo svrhe da proverava kupatilo.
Vratio se u hodnik i video Rebeku kako izlazi iz prve spavaće sobe sa svoje strane
hodnika. Odmahnula je glavom: ni tamo nije bilo nikoga. Krenuli su dalje niz hodnik i stali
ispred vrata treće i četvrte spavaće sobe.
Začuvši tihe korake na stepeništu, okrenuli su se, čučnuli i naslonili se leđima uza zid.
Lepa Marija-Elenina ćerka dolazila je uz stepenice kao da lebdi na oblaku, vukući Svoju raskošnu
kućnu haljinu za sobom. Kada je stigla do odmorišta, skrenula je levo, ušla u zapadno krilo i
nestala iza teških izrezbarenih vrata od mahagonija gazdinog apartmana.
Born i Rebeka su se pogledali pre nego što su se vratili na posao. Kao i pre, Born je
naslonio uvo na vrata sobe, ali ovog puta je čuo, vrlo nejasno, vodu kako teče. Dao je znak
Rebeki da mu se pridruži i polako pritisnuo kvaku, otvarajući vrata tek toliko da proviri unutra.
Ova spavaća soba bila je podjednako mračna kao i prethodna, ali ovde su pokrivači bili gurnuti u
stranu, a na jastuku se jasno video otisak glave.
Born je kliznuo u sobu, a Rebeka ga je bešumno pratila. Voda je tekla iz tuša, a vrata
kupatila su bila odškrinuta. Dajući znak da će on ući dok ona bude proveravala plakare, Born se
odšunjao kroz sobu i, okrenuvši se postrance, blago otvorio vrata pa se uvukao kroz sada malo
širi otvor, u kupatilo ispunjeno vodenom parom. Svetlo je bilo uključeno i bleštavo se odbijalo s
belih pločica.
Born je u jednom koraku prešao ceo prostor kupatila i ispruženom rukom povukao zavesu
ispred tuša. Voda je tekla iz cevi tuša i odbijala se kroz prazan prostor. Pod tušem nije bilo
nikoga.
Odjednom je shvatio. Neartikulisano zarežavši, Born se naglo okrenuo i izašao iz
kupatila. Rebeka je bila napola ušla u plakar i okrenula se kada je on ušao u sobu. U tom trenutku
je Hari Rouland izronio iz dubine; plakara i udario je pesnicom sa strane, u mesto gde je ranjena
u Damasku pre šest nedelja. Pre nego što je Born stigao da se pokrene, gurnuo joj je nož pod grlo.
Iscerio se preko njenog ramena mrtvačkim osmehom.
Born je bio siguran da Rebeka zna bar deset načina da se oslobodi. Ali nije mogla to da
uradi; Rouland se postarao za to. Surovo je savio njeno telo, nateravši je da se zagrcne kao riba
na suvom. Crvena mrlja se polako širila po njenoj košulji na mestu gde ju je udario.
„Jedna od korisnih informacija koje sam pokupio oko kampa u Dar el Amaru”, rekao je
Rouland s mračnim pogledom u očima, „bilo je mesto u koje je ranjena i težina povrede.”
Skoro neprimetno se pokrenuo, premeštajući u ruci nešto što Born nije mogao da vidi jer
mu je Rebeka zaklanjala pogled, A onda ju je udario u bok i ona je od bola prosiktala kroz
stegnute zube. Krvava mrlja se proširila. Zurila je u Borna očima podlivenim krvlju.
„Pusti je, Roulande”, rekao je Born.
„Da li je to zahtev ili pretnja? Kako god bilo”, Rouland je odmahnuo glavom, „ova
govnjarka me pratila preko pola sveta, a sada si se i ti pridružio poteri.” Osmehnuo se otkrivajući
zube. „Vidiš, tako je to kada povratiš pamćenje.” Klimnuvši glavom, nastavio je: „O da, znam ko
si ti, ti si sirota nakaza koja boluje od amnezije. Zapravo, osećam sažaljenje prema tebi, jer živiš
polovični život, noseći sa sobom tu senku, danju i noću, budan i u snu. Košmar nezamislivih
razmera.” Rebeka se pokrenula i on ju je ponovo udario u isto mesto. Krv je natopila tkaninu i
počela da curi na pod. „I ja znam šta znači nemati prošlost, biti nasukan u sadašnjosti.”
„Šta hoćeš?” Born je tražio način da predupredi nanošenje dodatnih povreda Rebeki.
„Želim kraj potere. Želim vašu smrt.”
Born je mogao da vidi kako Rebeka prikuplja poslednje rezerve snage, a znao je i zbog
čega. Očima joj je dao znak da se smiri, da ništa ne preduzima. Imam plan, govorile su njegove
oči. Pusti mene da se pobrinem za Roulanda. Ali ona nije obraćala pažnju na njega, oslanjala se
na svoju obuku, odlučno i neustrašivo.
„Postoji drugi izlaz za sve nas”, rekao je Born, radeći sve što može da skrene Roulandu
pažnju u trenutku kada Rebeka napravi svoj potez.
Kasnije Born nije mogao da odredi šta je krenulo pogrešno - da li je Rebeka bila previše
sputana bolom? Ilije Rouland bio prebrz? Pokrenula se u magnovenju, a on je parirao njenom
napadu, oštrica njegovog noža zarila joj se u bok još dok se okretala, zadajući mu udarac u vrh
brade.
Zateturao se unazad pustivši je, ali ona se zanela, s nožem zarivenim u bok, i kada je Born
krenuo napred, srušila mu se u naručje. Podigavši je na noge, Born je istrčao iz sobe, pa kroz
hodnik do vrata podruma.
 U glavi je jasno video nacrt kuće, i sve ono što im je Grobar rekao o podrumu zvučalo je
kao jedini izlaz za bekstvo. S okrvavljenom Rebekom u naručju, mogao je da misli samo na
bekstvo s imanja Masea Enkarnasiona, kako bi je odveo u bolnicu što je brže moguće.
Spustio ju je niz betonsko stepenište. Pritisnuo je prekidač i podrum je obasjala jarka
svetlost, otkrivajući čitav prostor i sve što se nalazilo u njemu. Pronašao je baterijsku lampu u
kutiji za alat i uključio je. Prišao je razvodnoj kutiji i isključio struju na svim osiguračima. Svetla
su se ugasila, i to ne samo dole u podrumu, nego u celoj kući, zajedno sa alarmnim sistemom.
U središtu podruma je olujni odvod, rekao im je Grobar. Iznad nivoa vode u podzemnom
rezervoaru ispod kuće postoji slobodan prostor. Dovoljno prostora da primi ljudsko biće.
Pomoću baterijske lampe, Born je pronašao odvod. Rebeka je zaječala kada ju je spustio.
Drška noža joj je još uvek virila iz boka. Nije mogao da je izvuče a da ne izazove jako krvarenje.
Čak i kada bi previo ranu, ona bi krvarila mnogo više nego sada. Sklopivši prste oko rešetke
kojom je bio prekriven sigurnosni odvod, povukao ju je naviše. Nije se ni pomerila.
Odjednom je čuo topot čizama u trku na parketu iznad njegov glave. Pogledao je prema
Rebeki, čija je krv umrljala goli beton na kome je ležala. Ostavila je jasan trag od sprata do vrata
podruma.

Čarls Torn je nemirno tonuo u san i budio se na svom ogromnom dvostrukom krevetu.
Čuo je kako su se ulazna vrata zatvorila i uspravio se u sedeći položaj. Ili je to samo sanjao? Čuo
je tihe korake kako se približavaju spavaćoj sobi. Poznavao je taj korak dobro kao svoj rođeni.
Njegova žena je došla kući.
„Da li sam te probudila?”, upitala je En Ring stojeći na otvorenim vratima.
„Da li je to važno?” Pokušavao je da otera sanjivost.
„Zapravo, i nije.”
Taj razgovor je određivao njihov odnos bolje od bilo čega drugog. Brak ispunjen vatrenim
seksom pretvorio se u brak iz koristi dok je uzajamna privlačnost nestajala i rastakala se u
kolotečini svakodnevnog života.
On je gledao svoju ženu kako dugim korakom ulazi u spavaću sobu, prilazi svom ormaru i
počinje da skida nakit.
„Skoro je sedam ujutro. Gde si bila?”
„Na istom mestu kao i ti. Napolju.”
Zureći u Enina leđa, bleda i svetlucava na svetlosti grada, dok je raskopčavala i skidala
haljinu, Torn je mogao da se priseti vremena kada je strast među njima bila tako nepodnošljiva da
su samo mislili kako da se bace jedno na drugo, bez obzira na to gde se nalazili. Sada mu je
izgledalo kao da gleda u fotografiju. Sada mu je bilo nepodnošljivo da je gleda i prizna sebi šta je
izgubio.
U šta sam se to pretvorio? - pitao se on. Kako sam tako daleko skrenuo s puta? Naravno,
nije bilo drugog odgovora osim onog očiglednog: dogodio se život, jedna odluka za drugom,
sićušne pukotine u kamenoj litici pretvorile su se u odron, koji je sada neposredno pretio da ga
zatrpa.
En se skinula i otišla u kupatilo pa uključila svetla. Trenutak kasnije, dok je slušao kako
tuš počinje da pljušti, ustao je iz kreveta i bosonog otapkao do njene odeće nagomilane na podu.
Na tračku svetlosti, koja je dopirala iz kupatila, pretresao je džepove njene haljine, a zatim
gurnuo ruku u torbicu.
Senka je pala preko njega i on se sledio na mestu.
 „Mogu li nekako da ti pomognem?” En je stajala na vratima, gledajući ga ledenim i
sjajnim očima, poput reptila.
Uopšte nije ni ulazila pod tuš. Sklopio je oči, besan na sebe što je upao u tako očiglednu
zamku. Očiglednu posmatranu iz ove perspektive. Mržnja koju je osećao prema njoj bila je tako
jaka da je mogao da je okusi u ustima.
Tada se ona pokrenula. „Sklanjaj se od mojih stvari, ti bedni kučkin sine.”
On se žurno odmakao kada mu je istrgla torbicu iz ruku.
„Želiš da znaš gde sam bila?” Nozdrve su joj se širile dok je odmahivala glavom, a prezir
je menjao izraz njenog lica. „Bila sam na kratkom sastanku s gospodinom Lijem.” Kada je on
razrogačio oči, usne su joj se izvile u osmeh. „Tako je, s tvojim gospodinom Lijem.” Otvorila je
fioku u svom ormanu, spustila torbicu pa se nagnula nad otvorenom fiokom, kao da želi da mu
pokaže koliko je zamara. „Samo što on nikada nije bio tvoj gospodin Li. U svakom slučaju, ne
isključivo tvoj.”
„Kako...” Torn se osećao kao oduzet. Njegov mozak kao da je izgubio svaku sposobnost
da poveže dve misli. „Kako si...”
Ona se tiho nasmejala. „A šta misliš, ko ga je upoznao s njegovom Izraelkom?”

Born se vratio do kutije za alat pa zgrabio pajser i njime podigao rešetku. Spustio ju je sa
strane i usmerio zrak svetlosti iz baterijske lampe niz odvod. Spuštao se vertikalno dva do dva i
po metra, nakon čega je skretao i nakoso se spuštao dalje u dubinu. Stegnuo je baterijsku lampu
zubima i podigao Rebeku u naručje. Privijajući je uz sebe, kliznuo je niz olujni odvod, snažno se
odupirući đonovima o vertikalne zidove.
Neznatno ju je premestio u rukama, ali ona nije reagovala. Zabacio je glavu kako bi joj
obasjao lice lampom, koju je držao u zubima, i video da su joj oči sklopljene. Rana u njenom
boku bila je duboka, a on se pitao da li je oštrica noža okrznula, ili čak probila, neki vitalni organ.
Nije bilo načina da to ustanovi. Ponovo je pokušao da zaustavi krvarenje, ali je u tome samo
delimično uspeo.
„Rebeka“, rekao je blago. A zatim jako i odlučno. Ali oči su joj se otvorile tek kada ju je
pljesnuo po obrazu. „Nemoj da mi se onesvestiš”, rekao je. „Vodim te odavde.” Njene oči su
zurile u njega, pomalo gledajući u prazno. „Izdrži još malo.”
Pritiskala ga je svest o hitnosti izvlačenja, provukao se s njom kroz krivinu u odvodu pa
kliznuo niz kosinu, koja je postajala sve manje strma. Njihov put za bekstvo zaudarao je na beton,
uvelo lišće i trulež. Dno odvoda je bilo mokro i memljivo. Odjeci njihovog silaska pratili su ih
kao duhovi koji lebde u tami.
Podigao je glavu i usmerio mlaz svetlosti preko svoda odvoda, tražeći otvor za popravke,
za koji im je Grobar rekao da se nalazi dvesta pedeset metara van zidova imanja i izlazi u
prometni deo Linkoln parka.
Cev se polako sužavala, a to je bilo nešto što Grobar nije pomenuo. Bornovo
napredovanje je bilo dodatno usporeno stalnim premeštanjem Rebekinog tela, kako bi mogao da
je provuče kroz otvor čija se veličina stalno menjala, Nastavljao je da ide, sve vreme blago
mrmljajući kako bi je održao budnu. Još uvek nije bilo traga servisnom otvoru. I upravo tada,
zrak svetlosti je počeo da slabi. Tama je zamenila svetlost. Ponovo se vratila, ali je bila slabija.
Baterije su bile skoro prazne.
Born je udvostručio napor da se kreće što brže, ali odvodna cev je nastavila da se sužava,
primoravajući ga da puzi s Rebekom na leđima. Mogao je da oseti otkucaje njenog srca i drhtavo
disanje, koje je postajalo isprekidano dok se borila za vazduh. Smesta je morao da je izvuče na
svež vazduh.
Nastavio je da se kreće, jedan po jedan mučni centimetar, svestan da je sada svaki sekund
životno važan. Baterijska lampa se ponovo ugasila i trebalo joj je više vremena da ponovo
proradi, zrak je postajao sve slabiji, istrošen i treperav. Ali u njenoj nepostojanoj svetlosti Born je
najzad video izlaz servisnog otvora, vertikalno okno koje je vodilo u park.
Pokušavajući da ubrza, vukao je Rebeku za sobom, leđa izgrebanih i mokrih od trenja
odeće niz dno cevi. Polukružna ivica poklopca, svetlucava poput tračka mesečine na noćnom
nebu, zasijala je ka njemu pa nestala kada su baterije u lampi konačno prestale da rade. Utonuo je
u potpunu tamu.

„Nataša Ilion?“ Torn je osećao kako mu se zemlja izmiče ispod nogu. Ja ne...“
„Ne shvataš?” En je na licu zadržala ledeni osmeh. „Jadni Čarls. Recimo samo da smo
Taša i ja prijateljice i neka ostane na tome.“
„Kučko jedna!“ povikao je on i jurnuo ka njoj.
En je izvukla ruku iz fioke ormara. U njoj je držala mali valter PPK/S. Torn ga ili nije
video ili ga nije bilo briga. Pobesneo, nastavljao je da se približava podignutih ruku, želeći da je
udavi.
En je povukla obarač jednom, pa još jednom, sigurnom i postojanom rukom. Moćni meci
ACP.32 zabili su se u Torna i tresnuli ga o zid takvom silinom da se odbio od njega.
Oči su mu se razrogačile od šoka i neverice. Zatim je došao zaslepljujući bol i on se bacio
na nju. Na trenutak ju je čvrsto stezao, kao kada su bili ljubavnici, očajni u grozničavoj strasti.
Usta su mu se otvorila i zatvorila, kao kod ulovljene ribe koja zagrcnuto pokušava da
udahne. „Zašto... Ti...“
En ga je gledala kako umire s hladnom i gotovo kliničkom zainteresovanošću. „Ti si
izdajnik, Čarlse. Izdao si i mene, i naš brak, ali pre svega našu zemlju.” On je pao na kolena.
„Znaš li šta si zapravo spremao s cenjenim gospodinom Lijem? Cenjenim u svetu špijuna.”
Torn je osećao da mu nije preostalo više šokova koje može da podnese. Odron se dogodio
i potpuno ga zatrpao.
„Zbogom, Čarlse.” En ga je odgurnula i videla njegovu krv na sebi. Prekoračila ga je,
vratila se u kupatilo pa stala pod tuš i počela da se pere.

Born je nastavio da se kreće, procenjujući udaljenost po poslednjoj slici ivice kapka koja
mu se i dalje zadržala pred očima. Cev je sada bila tako uska da je mogao da napipa njenu gornju
stranu podižući ruku iz puzećeg položaja. Tako je prešao poslednjih nekoliko koraka do otvora.
Kada ga je napipao ispred sebe, obodrio se.
Spustivši Rebeku, uspravio se u oknu. Ispružio je ruke iznad glave i napipao kapak. Na
dnu je imao metalni prsten. Okrenuo ga je u levu stranu pa gurnuo, i bio nagrađen naletom
svetlosti i svežeg vazduha.
Sloboda!
Ponovo se sagnuo i podigao Rebeku. Provukao ju je kroz okno i izgurao na površinu.
Trenutak kasnije, i sam je izašao za njom. Preplavila ih je svetlost dana. Nalazili su se u središtu
zasada stabala, raspoređenih u savršeno simetričan kvadrat, sa po četiri stabla sa svake strane.
 Držeći Rebeku nisko i van domašaja pogleda, podigao je glavu i oslušnuo da li ih neko
prati. Čuo je udaljenu tutnjavu saobraćaja s ivica parka. Bilo je prerano da bi u parku bilo šetača.
Bili su sami.
Ponovo proverivši Rebeku, video je da se rana već gnoji. Pokušao je da zaustavi krvarenje
komadom platna iz kutije s alatom, ali se platno skoro odmah natopilo krvlju. Težak prolazak
kroz odvodnu cev dodatno je pogoršao povredu. Oslušnuo je rad njenog srca i pluća i nije mu se
dopalo ono što je čuo. Pokušao je da izračuna koliko krvi je izgubila - više nego tokom njihovog
leta od Damaska do Dar el Amara. Lice joj je bilo pepeljastosivo, boje je nestalo iz njenih očiju.
Pokušala je da govori, ali nije mogla. Ako je uskoro ne odvede u bolnicu, sigurno će iskrvariti do
smrti.
Otvorila je usta i rekla nešto nerazumljivo.
„Čuvaj snagu”, rekao je on. „Sada nam je preostalo još samo malo do bolnice.”
On je ponovo podigao glavu. Bio im je potreban prevoz.
„Rebeka”, rekao je, „idem da nam nađem kola.” Ustao je i izašao iz zasada drveća, prošao
kroz park i spustio se malo niz ulicu, gde je video parking. Kola su prolazila pored njega. Prošao
je i jedan taksi. Pomislio je da ga zaustavi, ali u taksijima su prečesto krstarili pripadnici bandi,
koji su pljačkali neoprezne turiste. Umesto toga, stao je pored jednih parkiranih kola. Hteo je da
ih obije kada su pored njega prošla policijska patrolna kola. Policajci su ga primetili i kola su
usporila. Born se okrenuo na drugu stranu. Patrolna kola su ga pratila i Born je opsovao u pola
glasa.
Još jedan taksi je skrenuo iza ugla i krenuo ka njemu. Bio je slobodan i on ga je zaustavio.
Uglom oka je video kako patrolna kola odlaze dalje. Kada je taksi stao, Born je rekao vozaču da
sačeka. Vratio se do zasada stabala istim putem. Dok je nosio Rebeku kroz park do vozila koje je
čekalo, ona je ponovo nešto promrmljala. Ovog puta je prineo uho njenim ustima. Oči su joj se
otvorile i usredsredile na njega s očiglednim naporom, i ona je prisilila sebe da ponovi ono što je
rekla. Ime.
Stigli su do taksija koji ih je čekao. Vozač se okrenuo, gledajući Borna kako spušta
Rebeku na zadnje sedište i seda pored nje.
„Qui pasa con ella?”, upitao je taksista.
„Ponernos al Hospital general de Mexico“, naredio je Born.
„Hej, krvari mi po sedištu!”
„Ubodena je nožem”, rekao je Born, naginjući se prema njemu. „Vamos!”
Taksista se namrštio, ubacio menjač u brzinu i uključio se u saobraćaj. Posle tri pređena
bloka, Born je znao da idu u pogrešnom pravcu. Opšta bolnica Meksika bila je južno odatle, a oni
su išli ka severu. Hteo je nešto da kaže kada je vozač počeo da skreće prema uglu ulice, gde su
stajala dvojica zdepastih muškaraca majanskog izgleda, nervozno pušeći.
Sagnuvši se napred, Born je obmotao ruku oko taksistinog vrata i jako povukao. U isto
vreme, slobodnom rukom je posegnuo pod jaknu, pronašao pištolj i izvukao ga iz futrole ispod
ramena.
„Bolnica”, rekao je Born pritiskajući mu cev na glavu, „ili povlačim obarač.”
„I rizikuješ da se auto otme kontroli?” Taksista je odmahnuo glavom, i dalje vozeći prema
svojim saučesnicima u zločinu. „Nećeš to uraditi.”
Born je povukao obarač i vozačeva glava je eksplodirala u mlazu krvi, mozga i komadića
kosti. Taksi je jurnuo napred, pravo prema dvojici na uglu. Oni su prepoznali vozilo koje se
približavalo, bacili opuške i spremili se da pređu na posao. Tada je taksi poskočio na trotoar i oni
su vičući pobegli.
Tada je Born već uspeo da uskoči na vozačevo sedište. Izguravši taksistu kroz vrata,
okrenuo je volan i za dlaku promašio stub ulične rasvete i nekoliko pešaka pre nego što je uspeo
da vrati kola nazad na ulicu.
Napravio je neverovatan polukružni okret, pregazivši preko graničnika na sredini ulice.
Kočnice su škripale, sirene trubile, orili su se gnevni povici. Ali nekoliko trenutaka kasnije sve je
tp ostalo iza njega, dok je jurio po traci, krećući se otprilike u pravcu juga, prema bolnici.
Pogledao je Rebeku u retrovizoru, video njeno bledilo, i nije mogao da primeti čak ni
plitke udisaje njenih pluća. Bila je okupana krvlju.
„Rebeka”, rekao je on, a zatim viknuo: „Rebeka!”
Nije odgovorila. Oči su joj prazno zurile uvis. Jurio je kroz sve haotičnije ulice, pored
modernih zgrada i trgova okruženih ruševinama iz drevne prošlosti, u zadimljeno jutro Meksiko
Sitija, boje sirovog mesa.
KNJIGA TREĆA
 21

Interni alarm u Tredstounu oglasio se tačno u 7.43 ujutro. Anderson, najviši oficir na
dužnosti u Tredstounu, nazvao je Dika Ričardsa u 8.13, pošto njegovi ljudi nisu mogli da
identifikuju trojanca koji je preskočio fajrvol i napao interne servere, a kamoli da ga izoluju i
unište.
„Idi u štab“, rekao je Anderson, „što je pre moguće.”
Ričards je sedeo na ivici kreveta i bukvalno grizao nokte dok je čekao poziv, i sada je
skočio, pljusnuo se vodom po licu, dograbio kišni mantil pa izašao na vrata. Na putu do posla
dozvolio je sebi jedan samozadovoljan osmeh.
Kada je četrnaest minuta kasnije stigao, kancelarije su bile u nekoj vrsti tihog vanrednog
stanja. Niko još nije shvatio kako je trojanac mogao da uđe u interne servere, a o ovom pitanju,
kao i pitanju koliko je štete izazvano, raspravljalo je celo Odeljenje za informacione tehnologije.
Nakon što se priključio na brzinu sastavljenom timu, Ričards se smestio za terminal
servera i počeo praćenje trojanca, koji je sam stvorio i postavio poput tempirane bombe u internu
mrežu Tredstouna. Pravljenje virusa je bilo zabavni deo u celoj priči, ali se ubacivanje pokazalo
daleko težim nego što je zamišljao, i opsovao je samog sebe što nije obratio više pažnje na
složenost fajrvola za kratko vreme koje je proveo u Tredstounu.
Pogrešio je pretpostavivši da je Tredstounov zaštitni zid izgrađen po istom principu kao i
oni u Ministarstvu odbrane i Pentagonu, s kojima je bio dobro upoznat. Na svoje veliko
zaprepašćenje, brzo je otkrio da je ovo potpuno drugi sistem, čiji su algoritmi njemu nepoznati.
Utrošio je sate naprežući mozak u pokušaju da ih razume. Nije mogao da pronađe način
da se probije kroz zaštitu dok ne otkrije kako osnovni algoritmi funkcionišu. Nešto pre četiri
ujutro, konačno ih je provalio. Trijumfalno je ustao, otišao da se pomokri, što je pre toga dugo
odgađao, a zatim iz frižidera uzeo pivo i sečenu šunku. Urolao je kriške šunke, umakao ih u ljuti
senf, jeo ih jednu po jednu i zalivao pivom. Žvakao je i gutao razmišljajući o mogućim putanjama
kojima bi mogao da ubaci trojanca kroz fajrvol. Moralo je da se uradi tako, da bi izgledalo da je
za to odgovorna neka spoljašnja organizacija.
Oprao je ruke i vratio se za svoj kompjuter, započinjući lukav i osetljiv postupak
probijanja Tredstounovog fajrvola. Program koji je osmislio bio je mali, ali izuzetno efikasan.
Kada se ubaci, on je oponašao server, preusmeravajući Tredstounove zahteve za informacijama u
šlepu ulicu, koja će uskoro zaustaviti sav promet na internoj mreži.
I dok je sada Ričards kuckao na terminalu servera, pokušavao je da ubaci prethodno
pripremljeni virus dok istovremeno izoluje trojanca. Ovo je bio podjednako pipav posao kao i
prvobitno ubacivanje trojanca. Morao je da namesti da izgleda kao da je virus pokrenut iz
trojanca u procesu njegovog izolovanja. To je već bilo dovoljno napeto, ali onda je Sem
Anderson privukao stolicu i seo pored njega.
„Kako ide?”
Ričards je zagunđao, nadajući se da će Piterovom zameniku brzo dosaditi i da će otići. A
on je ipak sedeo i zurio u kompjuterski kod koji je preletao preko ekrana, Staksnet je bio vrlo
zastareo u poređenju s imitiranim programom koji je on osmislio: unapređenu virusnu formu koja
je uključivala najbolje delove staksnetovog algoritma i prebacivala ih u potpuno novu strukturu, u
njegovim krugovima poznatu kao duku, koja je, između ostalih vešto smišljenih smicalica
koristila i lažne i ukradene digitalne sertifikate da se ubaci u program za butovanje, srž svakog
operativnog sistema. Odatle je izokretala svaku zadatu komandu.
„Napreduješ li?“
 Ričards je zaškrgutao zubima od frustracije i nervoze. Nije računao na to da će ga neko
posmatrati. „Identifikovao sam trojanca.”
„Šta sad?”
S druge strane, pomislio je on, Anderson pojma nema o programiranju, pa šta bi onda
moglo da ga učini sumnjičavim? „Sada moram da ga izolujem.“
„Misliš da ga ukloniš?”
„Na neki način.” Neprestani dotok idiotskih pitanja otežavao je Ričardsu da se usredsredi.
„Uklanjanje je u sajbersvetu relativan pojam.”
Anderson se nagnuo napred. „Možeš li to da mi objasniš?”
Ričards je jedva uspeo da se obuzda i ne zajauče od muke. Rad za tri gospodara je već bio
dovoljno poguban po živce i bez ovog ometanja. „Možda neki drugi put.”
Anderson je upravo hteo da postavi još jedno pitanje kada je njegov mobilni zabrujao. On
se javio i počeo da sluša glas na drugoj strani linije. „Jebiga!” Što je glas duže govorio, on se sve
više mrštio.
Ričards se usudio da se brzo osvrne ka njemu. „Šta se desilo?”
Ali Anderson je već krupnim korakom izlazio iz prostorije. Dograbivši kaput, istrčao je na
vrata.
Slegnuvši ramenima, Ričards se vratio svojoj komplikovanoj sabotaži.

„Treba mi telo.” Sekretar Hendriks se obraćao Rodžeru Dejvisu, svom prvom pomoćniku,
preko mobilnog telefona. „Muškarac, bez porodičnih veza. Bilo bi savršeno da ima provalne
krađe u dosijeu. Takođe, hoću da pošalješ ekipu za čišćenje. Stan mora da bude sterilizovan.”
Kratko je slušao brijanje Dejvisovog glasa na drugoj strani veze pre nego što ga je prekinuo.
„Shvatam. Samo sredi da se to odmah završi.”
Hendriks je prekinuo vezu i s gađenjem spustio pogled na telo Čarlsa Toma. „To je
prokleto dobro gađanje, En”, rekao je. „Ali tako mi boga, voleo bih da si pronašla neki suptilniji
način.”
„I ja bih to volela.” En je stajala pored njega u spavaćoj sobi, umotana u debeli
bademantil. Kada je pozvala svog mentora, razmišljala je o tome da se obuče, ali Hendriks ju je
previše dobro obučio. Nije želela da remeti mesto zločina dok on ne dođe s daljim naređenjima.
„Ali nije mi ostavio izbora. Pretpostavljam da je jednostavno pukao.”
Hendriks je izvukao ruku iz džepa svog kaputa i nadlanicom obrisao čelo. Rekao je En da
podigne haljinu s poda i pregledao da li na njoj ima mrlja od krvi. Zatim joj je rekao da je okači u
ormar. Njene cipele su bile druga priča. Našao je nekoliko mrlja od krvi i stavio ih je u plastičnu
kesu za smeće koju je poneo sa sobom. Navukao je rukavice za jednokratnu upotrebu i navlake za
noge pre nego što je prešao prag stana.
Uzeo je njen valter PPK/S i počeo metodično da briše otiske s njega. „Misliš li da možeš
sama da se pobrineš za Lija?”
„Tajno sam radila za tebe - koliko? Šesnaest godina?” En je klimnula glavom. „Nema
nikakve proklete sumnje da mogu da se pobrinem za njega.” Odmerila je Hendriksa pogledom.
„Ali nije li on taj zbog koga se ti zaista brineš.”
„Ne.“ Hendriks je uzdahnuo. „Brinem se zbog onoga kome on podnosi izveštaje.”
Okrenuo se na drugu stranu, ne želeći da ponovo pogleda u leš dok Rodžer ne dođe s paketom.
Mogao je dati ovaj prljavi posao bilo kome od brojnih potčinjenih, ali znao je da na taj način
dolazi do curenja informacija, čak i u najsigurnijim od tajnih organizacija. Naučio je da što je
posao prljaviji, tim je važnije da ga obavi lično. A ovo je bio izuzetno prljav posao. Uzdahnuo
je.„Struktura kineske tajne službe je veoma neprobojna. Bilo bi nam od ogromne koristi da
znamo s kim se zaista sukobljavamo.”
Ponovo se okrenuo prema njoj. „To je ono što će mi sada trebati od tebe, En. Ne možemo
to da tražimo od sirotog Čarlsa.” Naravno da nisu mogli. Torn je bio slepi kanal - prenosio je
dezinformacije Liju, ne znajući da su one lažne. Njegova preterana žudnja za moći ga je
zaslepila. Loše za njega, a dobro za Hendriksa. Kao što je Hendriks i očekivao, takva žudnja je
dovodila do grešaka u rasuđivanju, što je bilo upravo ono što je Čarls Torn uradio kada se
spetljao s Lijem kako bi došao do informacija za Politiks ez južual Sada je, nažalost, ta faza
operacije bila preuranjeno završena.
Moguće je, premišljao je sekretar, da je En pogrešno vodila svoj privatni život s njim.
Skoro neprimetno je slegnuo ramenima. To je bio rizik koji se preuzima kada se manipuliše
ljudskim bićima; njihovo ponašanje nije baš uvek predvidljivo.
„Ne brini”, rekla je En.
Ono što je moglo da se kaže o En Ring, pomislio je Hendriks, bilo je to da ima led u
venama.
„Bez obzira na to, izgledaš zabrinuto.”
„To je zbog Soraje.”
„Ah, da. Čula sam.” En je nakrivila glavu. „Kako je ona?”
„Zamalo je umrla”, rekao je Hendriks s više emocija nego što je želeo.
En ga je hladno gledala, s rukama skrštenim na grudima. „Ali nije umrla, zar ne?”
„Ne.”
„Onda da zahvalimo svojim srećnim zvezdama.”
„Trebalo je da izaberem...”
„Izabrao si nju jer je bila prava osoba za taj posao.”
„Jednom si mi rekla da je tvoj muž bio zaluđen njom.”
„Stvarno, Kristofere, to uopšte nije bio razlog. Čarlsova zaluđenost njom samo je činila
zadatak koji si joj poverio lakšim. Ona bi to otkrila i na drugi način; izuzetno je pametna devojka.
A po onome što si mi rekao, uživala je da prenosi deliće dezinformacija Čarlsu.“
Hendriks je klimnuo glavom. „Činilo joj je veliko zadovoljstvo da neposredno učestvuje u
obaranju Lija i njegovih vojnika.”
„Eto”, rekla je En. „Vidiš? Ti jednostavno osećaš kajanje zbog toga što ju je kontuzija
poslala u bolnicu.”
Uopšte nije bila reč o tome, tužno je pomislio Hendriks. Ili barem to nije bilo sve. Ono što
ga je brinulo najviše od svega bila je Sorajina trudnoća. Njemu je delovalo očigledno da ona nosi
dete Čarlsa Torna. Ako je tako, kako će En reagovati? Ona je bila njegov najstrože skrivan, i
stoga najdragoceniji agent na položaju. Nije sebi mogao priuštiti da je izgubi, naročito sad kad su
uspostavili tako neposrednu vezu s Lijem.
Pitanje koje je najviše mučilo Hendriksa bio je identitet Lijevog nalogodavca. Nijedan od
mnogo hvaljenih izvora Ministarstva odbrane nije mogao da mu kaže ko bi mogao da upravlja Li
Vanom.
Hendriks je skrenuo misli na praktičnija pitanja. „En, želim da se obučeš i izađeš odavde
pre nego što tim dođe. Imaš li neko mesto?”
Ona klimnu glavom. „Sobu u Lijezonu. Koristim je kad ostanem do kasno na Kapitolu.”
„Idi sada tamo. Sutra ćeš preuzeti svoju ulogu ucveljene udovice.”
„Šta je s Lijem?”
„On će želeti da ti izrazi svoje saučešće”, rekao je Hendriks. „Ohrabri ga da to uradi lično
i u četiri oka.”
„To neće biti lako. Kao što smo videli, on je veoma oprezan. Ako sada postane sumnjičav,
nikada nećemo otkriti ko njime upravlja i šta želi.”
„U pravu si.” Hendriks je na trenutak razmislio. „Moraćeš da mu daš nešto što će odagnati
sve sumnje koje možda gaji.”
„To će morati da bude nešto veliko - nešto važno.”
Hendriks je klimnuo glavom. „Dogovoreno. Odustani od njegove devojke.”
„Molim?” En je zapanjeno zurila u njega. Očigledno je bila uzdrmana. „Ne možemo.
Znaš da ne mogu.”
„Imaš li bolju ideju?”
Ćutanje.
Zatim En Ring reče: „Bože blagi, nisam potpisala da radim ovo.“
„Ali jesi, En. Znaš da jesi.”
Oblizala je usne. Lice joj je bilo bledo. „Manipulišemo ljudskim životima.”
„Ne životima civila”, rekao je Hendriks. „Svi smo mi potpisali isti dokument.”
„Krvlju?”
On joj se nije protivio.
Još jednom se osvrnula na leš svog muža. „U kom trenutku”, upitala je, „iz tebe nestanu
sva ljudska osećanja?”
„Bolje je da ideš”, rekao je Hendriks. Nije imao jasan odgovor.
Četiri minuta po odlasku En Ring, stigla je ekipa za čišćenje. Nedugo posle toga, Dejvis
je doneo čoveka koji je ubio Čarlsa Toma u toku provalne krađe. Hendriks je stavio valter u
desnu ruku leša i savio njegov prst oko okidača. Kada su on i Dejvis sve namestili i uverili se da
je sve kako treba, nazvao je Erika Breja, direktora FBI-ja, i bez emocija ga obavestio o ubistvu.

„Jebiga”, rekao je Piter Marks, „živ sam.”

„Zvučiš razočarano”, rekao je Anderson.
Vozilo je poskakivalo i čulo se postojano brujanje motora. Piter je pogledao oko sebe.
„Hitna pomoć”, rekao je Anderson. „Delija je bila ta koja je prva stigla do tebe. Bila je u
školi kada je došlo do pucnjave. Odmah me je pozvala.”
Piter je oblizao usne. „U kakvom sam stanju?”
„Dobro si”, odgovori mu Anderson.
„Gde sam pogođen?”
„Ti...” Andersonov pogled skrenuo je ka bolničaru s desne strane.
Piter je odjednom osetio kako mu se donji deo stomaka grči. „Ništa ne osećam.“
Andersonov izraz lica ništa nije odavao. „Trauma. To ništa ne znači.”
„Ali ne mogu da osetim...” Piter je skupio snagu. „Da li mi je zahvaćena kičma?”
Anderson je odmahnuo glavom.
Bolje mrtav, pomislio je Piter, nego bogalj.
Anderson mu je spustio ruku na rame. „Šefe, znam šta ti prolazi kroz glavu, ali u ovom
trenutku ništa nije konačno i nepromenljivo. Samo se opusti. Budi miran. Hirurški tim je
spreman. Pusti ih da obave posao. Sve će biti u redu.”
Piter je sklopio oči, primoravajući snagom volje da se vrisak u njegovoj glavi utiša.
Morao je da se usredsredi na ovaj trenutak. Que sera sera. Budućnost će se pobrinuti sama za
sebe. „Čovek koji je pucao u mene. Moram da znam kb je on bio.”
 „Nije imao nikakve isprave kod sebe, šefe.”
„Otisci prstiju, zubarski kartoni, DNK.”
„Za sve to smo se pobrinuli.”
Piter je klimnuo glavom. Oblizao je usne. „Ima još nešto. Ričards.”
„Radim na tome, šefe. Jutros je došlo do proboja interne mreže. Trojanac. Pozvao sam
Ričardsa da se pozabavi time.”
Piter je pomislio na to da Ričards radi za Toma Brika i Kor enerdži. „Možda je Ričards taj
koji ga je i ubacio. Seronja je dovoljno pametan da se probije kroz fajrvol.”
„Razmišljao sam o tome”, rekao je Anderson. „Postavio sam program koji beleži sve
komande zadate s terminala servera koji on koristi da prepozna i ukloni trojanca.”
„Dobro urađeno, Seme.” Piter se trgnuo, počevši da oseća bol. „Još ne znam zašto Brik
želi da prodre u Tredstoun.”
„Otkrićemo. Sada se opusti, šefe.”
Video je kako je Anderson klimnuo glavom bolničaru pored sebe, koji je gurnuo iglu u
venu s unutrašnje strane njegovog lakta. Iz igle je potekla prijatna toplina, preplavljujući ga
celog.
„Ovo je važno. Najvažnije”, rekao je, a njegove reči su već zvučale nerazgovetno.
„Pobrinuću se za to, šefe.” I zaista misleći ono Stoje rekao, dok je Piter tonuo u nesvesno
stanje, Anderson je ukucao broj u svoj mobilni, obavljajući prvi od mnogih poziva.

I dok se vozio kroz srce Meksiko Sitija, koje je neprekidno pulsiralo, s mirisom krvi u
nozdrvama, Born nije zaboravljao na Vavilonca. On je bio negde unutar jarko obojenog vrtloga
grada, stajao na nekom trgu, posmatrao, Vozio istim haotičnim ulicama kao i Born, koristeći sve
veze i kanale koje je možda imao u Meksiku da ponovo uđe u trag svojoj lovini.
Radije je razmišljao o Ilanu Haleviju nego o Rebeki, koju nije uspeo da zaštiti kako treba,
koja je poginula pre nego što je stigla da završi misiju koju je sama sebi dodelila, misiju koja joj
je bila dovoljno važna da napusti Mosad i samostalno pređe u akciju.
Njena misija je sada bila njegova.
Born je jurio gradskim ulicama osećajući smrad vatre i straha, tražeći Halevija, želeći da
pronađe Vavilonca isto onako očajnički kao što je Halevi želeo da pronađe njega.
Vozio se na istok, prema aerodromu, i kada je video upadljivu reklamu supermarketa
Superama, skrenuo je ka njemu. Na Aveniji revolucije, na granici između opština Meršed Gomez
i Benito Huarez, uvezao se na ogromni parking, parkirao taksi na slobodno mesto i izašao.
Otvorio je prtljažnik i pronašao gomilu krpa. Upotrebi© je jednu da obriše sve unutrašnje
površine. Zastao je kada je završio i pogledao u Rebeku. Košulja joj je bila raskopčana. Ispod nje
je video novčanik od aluminijumske žice. Izvadio ga je vrhovima prstiju i obrisao krv s njega.
Unutra je bio njen lažni pasoš, novac koji je uzela ispod podnih dasaka iznajmljenog stana u
Stokholmu i prelepa srebrna ogrlica s Davidovom zvezdom. Nikada mu nije pokazala ovu
amajliju. Ostaviti novčanik i njegov sadržaj za sobom delovalo je kao ostaviti deo nje da neko
čeprka po njemu, pa ga je poneo sa sobom. Znao je da ne može više ništa da uradi za nju. Tiho se
oprostivši s njom, zalupio je vrata rukom u kojoj je držao krpu, i krenuo preko parkinga prema
supermarketu.
U toaletu je bacio krpu i oprao krv sa ruku. Zatim je bacio svoju krvlju umrljanu jaknu i
košulju i krenuo u potragu za novom odećom. Kupio je crne farmerke, belu košulju i tamnosivu
jaknu.
 Vratio se na parking i krenuo između redova automobila, tražeći neki stariji. Iza sebe je
čuo grleno krkljanje motocikla. Motocikl je bio velik - model Poglavica Tamni Konj. Krajičkom
oka ga je video kako prilazi. Kretao se tako sporo da nije mnogo obraćao pažnju na njega, ali
istog trenutka kada je naglo pojurio, on se okrenu. Vozio ga je muškarac kome je zatamnjeni vizir
na kacigi skrivao lice. Sunčeva svetlost je jarko sijala s crne plastike otporne na udar.
Motocikl je krenuo duž reda automobila i Born se ponovo okrenuo prema kolima koja je
izabrao. Razmotavši žičanu vešalicu koju je uzeo iz prodavnice u kojoj je kupio odeću, gurnuo je
zakrivljeni kraj između lima na vratima i prozora. Brava se otvorila. Hteo je da otvori vrata kada
se motocikl ponovo pojavio, jureći ka njemu veoma brzo sa suprotne strane.
Born je stajao pored vrata automobila, gledajući kako se motocikl približava. Skoro je
stigao do njega kada je naglo otvorio vrata. Prednji točak motocikla je udario u lim s tupim
treskom, a motocikl se propeo kao pastuv. Zadnji deo sa podigao, zbacivši vozača sa sedišta. On
je napravio okret u vazduhu, preletevši preko smrskanih vrata automobila, i pao na krov.
Kada je kliznuo na zemlju, Born ga je zgrabio i tresnuo ga o automobil. Strgnuo mu je
kacigu sa glave i izbliza video povrede koju su plamenovi napravili na Halevijevom vratu.
Kad se Vavilonac bacio na njega, Born mu je zabio koleno u međunožje, pa ga udario
pesnicom u slepoočnicu. Uhvatio ga je dok je padao postrance. Halevi ga je ritnuo u koleno, a
onda mu, istrgnuvši se iz njegovog stiska, zario pesnicu u stomak. Born je u okretu pogodio
Vavilonca u bubreg.
Born je pao na zemlju, a Halevi se sručio na njega. Izvukao je nož i napravio plitku
polukružnu posekotinu na Bornovom grlu. Born je ispružio ruku i zario nokte u Vavilončev
opečeni vrat. Halevi se izvio unazad, oči su mu plamtele od nepodnošljivog bola, a Born je
tresnuo njegov zglavak o šasiju kola. Nož je pao na asfalt, i Born je podlakticom prikleštio
Vavilončev vrat.
„Pričaj mi o Oujangu.” Oujang je bilo ime koje je Rebeka izgovorila pre nego što je
izdahnula.
Halevi je zlokobno zurio u njega. „Šta je Oujang?”
Born je pritisnuo splet nerava sa strane njegovog vrata. Halevi je iskezio zube i oči su mu
se iskolačile. Leva strana je bila spaljena i crvena, nabrana i opustošena plamenovima koji su
progutali i u crno obojili slojeve kože. Počeo je da diše s naporom.
„Oujang!“, navaljivao je Born.
„Kako znaš za Oujanga?”
Born je ponovio postupak, i ovog puta se Halevijevo telo izvilo uvis, a napregnuti mišići
su nekontrolisano zadrhtali. Iz usta mu je dopiralo tiho režanje, kao kod životinje uhvaćene u
zamku, koja se sprema da sebi odgrize nogu.
„Ben David sarađuje s Oujangom.”
„A ne direktor ili Deni Amit?“
Halevi je izduvao vazduh, kao da želi da se rashladi, pa odmahnuo glavom. „To je
privatna stvar. Ne Mosadova.”
„Kako onda ti znaš za to?“
„Neću...“ Vavilonac je tiho zaječao kada ga je Born pritisnuo po treći put. Lice mu je bilo
modro i belo. Čak je i opekotina od vatre bila bledoružičasta, jarko se isticala naspram tamne
neobrijane brade. Znoj je tekao iz njega kao kiša. „U redu, važi. Oujang je ministar u kineskoj
vladi, Ben David ima neke veze s njim, ali kunem se da ne znam kakve. Ben David me je
angažovao da ometam Tel Aviv, da se pobrinem da ni direktor ni Amit ne otkriju šta smera.”
Pogled mu je nakratko postao lukav. „Ali Rebeka je to otkrila, zar ne? Ona je ta koja ti je rekla za
Oujanga.“
 „To nije važno”, reče Born.
„O, ali jeste.” Vavilonac je uputio Bornu osmeh iskrivljen od bola. „Ben David joj je
naklonjen. Uvek je bio.”
„A ipak te je poslao da je ubiješ.”
„Takav je on čovek.” Halevi je nekoliko puta drhtavo udahnuo. „Podeljen, uvek podeljen,
baš kao naša zemlja, kao i svaka zemlja na Bliskom istoku. On voli Rebeku. Ne znam šta je
moralo da se dogodi da bi nare-; dio njeno uklanjanje.” Ponovo se čulo čudno životinjsko
dahtanje. „Nema razloga da mi poveruješ kada ovo kažem, ali drago mi je što je još živa.”
Na to je Born ustao, povukao Vavilonca za košulju pa ga odveo do taksija. Gurnuo mu je
lice na prozor.
„Vidiš li je? Mrtva je, Halevi”, rekao je Born. „Smatram tebe i Ben Davida lično
odgovornim za to.”
„Ali nisam ja to uradio. Znaš da nisam.” Još dok je ovo govorio, izvio se s oružjem nalik
igli stegnutim u dlanu. Vrh oružja je vlažno svetlucao. Sigurno je bio namazan nekom vrstom
brzog otrova. Born je podigao ruku i osetio kako se igla probila kroz platno njegove jakne. Igla
mu je zagrebala kožu, ali nije je probila. Udario je donjim delom dlana Halevija u nos. Drugi
udarac mu je zadao u grlo, smrskavši mu vratnu arteriju.
Istrgnuvši ruku dalje od igle, udario je Halevija po uhu. Vavilonac je bezuspešno
pokušavao da udahne, pa pao na kolena, i dalje očajnički pokušavajući da zakači Borna iglom.
Born ga je zgrabio i zabio mu koleno u slabine, a onda nastavio da udara sve dok nije osetio kako
su kosti u Halevijevim grudima popucale.

Vavilonac je bio mrtav. Born se uvukao u stara kola koja je odabrao, upalio ih pomoću
kablova, i odvezao se sa parkinga. Na Međunarodnom aerodromu Benito Huarez kupio je kartu
za prvu klasu pa krenuo da potraži nešto za jelo.
Dok je čekao hranu, izvadio je iz džepa sićušnu lobanju sa usađenim kristalima, koju mu
je Grobar dao kao zaštitu od Masea Enkarnasiona. On je zaštićen skoro mističnim moćima, rekla
mu je Konstansa Kamargo, kao od bogova.
Hrana je poslužena, ali shvatio je da više nije gladan. Dok je prevrtao lobanju između
prstiju, razmišljao je o svemu što se Rebeki i njemu dogodilo od dolaska u Meksiko Siti, a svime
je upravljala, na jedan ili drugi način, Konstansa Kamargo. A zatim se zapitao nešto drugo. Zašto
bi se Hari Rouland sakrio u plakar u svojoj sobi ako nije znao da oni dolaze? Ali kako je on s
takvom sigurnošću znao gde su oni?
Born je zurio u lobanju s kristalima i u mislima su mu se pojavili drugi bogovi - bogovi
tehnologije. Spustio je lobanju na sto i udario donjom stranom pesnice po njoj. Pažljivo je
pregledao smrskane deliće i pronašao minijaturni uređaj za praćenje, usađen u središte lobanje.
Ostavio ga je među krhotinama ne uništivši ga. Želeo je da signal nastavi da se emituje, baš kao
da uopšte nije pronašao spravicu.
Ustao je i platio obrok koji nije ni dotakao, pa izašao kroz čekaonicu terminala za odlazne
letove, zaputivši se prema parkingu za duže zadržavanje, da pronađe pogodno vozilo kojim će se
odvesti nazad u grad.

„Postoji bezbroj načina da ostaneš živ posle smrti.” Don Fernando Herera se nasmejao
videvši izraz na licu Marte Kristijane. „Ovo je samo jedan od njih.”
Pilot je spustio mlažnjak na prostranu poljanu južno od Pariza. Na njoj nije bilo ni piste,
ni vetrokaza, ni carinske kontrole. Mlažnjak je skrenuo sa svoje putanje leta i, posle grozničavog
hitnog poziva, sada je nestao s radarske mreže kontrolnih tornjeva na aerodromima Šari de Gol i
Orli.
„Ne postoje čarobnjaci na ovom svetu, Marta. Samo iluzionisti”, rekao je Herera.
„Zamisao je da se stvori iluzija smrti. Za to nam je potrebna verodostojna nesreća, zbog čega se
avion spustio ovde, gde niko neće biti povređen.”
„Ta tela koja sam videla u avionu”, rekla je Marta, „ona su stvarna.”
Herera je klimnuo glavom pružajući joj fasciklu.
„Šta je ovo?”
„Pogledaj unutra.”
Otvorivši fasciklu, videla je forenzičke izveštaje o tri tela izvučena iz olupine aviona koji
još nije pao. Tela su, naravno, bila sagorela do neprepoznatljivosti, ali su identifikovana pomoću
zubnih kartona. Navedeno je Hererino ime, kao i imena pilota i kopilota.
Marta je podigla glavu. „Šta je s njihovim porodicama? Šta ćete njima reći?”
Herera je klimnuo glavom ka dvojici koji su izlazili iz aviona, čiji su motori i dalje radili.
„Ovi ljudi nemaju porodice, što je prvenstveni razlog zbog koga su i dobili ovaj posao.”
„Ali kako...”
„Imam prijatelje u Jelisejskoj palati, koji će kontrolisati mesto nesreće.”
Pilot je prišao Hereri. „Tri tela su postavljena u odgovarajuće položaje”, rekao je.
„Možemo da nastavimo u bilo kom trenutku.”
Herera je pogledao na svoj časovnik. „Nema nas na radaru već sedam minuta. Uradi to
odmah.”
Pilot je klimnuo glavom, pa se okrenuo svom navigatoru, koji je stajao malo dalje od njih.
Navigator je u ruci držao malu crnu kutiju. Kada je pritisnuo dugme na njoj, motori aviona su
glasno zabrujali, a brujanje se uskoro pretvorilo u zaglušujuće pištanje. Drugo dugme na
daljinskom upravljaču otpustilo je kočnice i mlažnjak je jurnuo napred, brzo povećavajući brzinu
dok se nije zabio u niz stabala na suprotnom kraju polja. Razlegao se strahovit tresak, koji ih je
privremeno zaglušio. Zemlja se zatresla i uljasta crveno-crna plamena kugla podigla se u nebo.
„Idemo”, rekao je Herera, vodeći ih sve zajedno prema velikom terencu parkiranom na
ivici poljane. „Odmah.”

Tepejačko groblje, a naročito Gvadelupina bazilika izgledali su potpuno drugačije na

dnevnom svetlu. Sve zlokobne osobine kojima su se isticali u meksičkoj noći sada su nestale,
ostavljajući za sobom tanku koprenu religioznosti, koja je nesumnjivo skrivala mnoštvo grehova,
i onih oprostivih i smrtnih.
Born je parkirao ukradeni auto sto metara dalje i proveo nekoliko minuta kružeći po
neposrednom okruženju bazilike. Nije bilo ni traga mrtvačkim kolima koja su prevezla njega i
Rebeku do firme Dijega de la Rivere, šuraka Masea Enkarnasiona. Takođe nije bilo ni traga
tajanstvenom tobožnjem svešteniku Grobaru. Born se jasno i u detalje sećao tetovaža mrtvačkih
sanduka i nadgrobnih ploča na njegovim podlakticama.
Otišao je do ulaza i provukao se unutra. Unutrašnjost je bila ispunjena odjecima i mirisom
tamjana. Anđeoski glasovi hora uzdizali su se ka nebesima. Misa je počela. Born je prošao u
zadnji deo crkve i ušao u slabo osvetljen hodnik, koji je vodio u sveštenički stan.
 Ipak, pre nego što je ušao tamo, zastao je začuvši glasove iz male kancelarije. Jedan je bio
ženski alt. Born je pritajeno krenuo napred i video delić svešteničkog stana, u kome je središnje
mesto i dalje zauzimalo ogromno raspeće. Zatim mu se u ograničenom vidnom polju pojavila
osoba koja je govorila altom. Prenuo se prepoznavši prelepu mladu ženu koja je sišla niz
stepenište u vili Masea Enkarnasiona, i zaplakala videvši, kako je Born shvatio, svoju majku
spremljenu za pogreb. Sada se Bornu u sećanje vratila neobična okolnost da je ona došla iz sobe
na spratu, gde ne bi trebalo da boravi posluga, gola ispod skupe kućne haljine. Kada se ponovo
popela uz stepenice, ušla je u apartman vlasnika kuće, gde ju je u krevetu verovatno čekao Maseo
Enkarnasion.
Šta je ona radila ovde? Born se malo pomerio, prateći pogledom Marija-Eleninu ćerku,
dok se nervozno vrzmala po svešteničkom stanu. Čuo je kako pogrebnik De la Rivera pominje
ime pokojne kuvarice. Trenutak kasnije, ona je stala ispred čoveka u odori s kapuljačom. Njegova
šiljata brada ukazivala je da je to Grobar.
„Daj mi oprost od grehova”, rekla je tiho. „Nosim u sebi ubilačke misli.”
„Da li si postupala u skladu s tim mislima?”, odgovorio je on svojim promuklim šapatom.
„Ne, ali...”
„Onda će sve biti dobro, Anunsijata.”
„Ti to ne možeš da znaš.”
„Zašto?”
„Zato što ne znaš ono što ja znam”, gorko je odvratila ona.
„Obavezno mi reci”, rekao je Grobar uz tihu pretnju.
Ona je oklevala na trenutak, a onda duboko uzdahnula.
„Verovala sam Maseu. Mislila sam da me voli”, rekla je, iznenada promenjenim glasom,
dubljim i nekako mračnijim.
„Možeš da mu veruješ. On te zaista voli.”
„Zaveštanje moje majke.” Razmotala je parče papira i dala mu ga. „Maseo je spavao s
mojom majkom pre nego što je spavao sa mnom. On je moj otac.”
Grobar joj je dodirnuo teme. „Dete moje”, rekao je, baš kao da je pravi sveštenik,
nastavljajući u tom fratarskom stilu: „Pošto smo isterani iz rajskog vrta, svi smo došli s mračnog
mesta. To je naše nasleđe, naše zajedničko zaveštanje. Svi smo mi grešnici, koji se kreću kroz
grešni svet. Koliko god pogrešan bio njihov odnos, tvoji roditelji su ti dali život.”
„A ako se dogodi najgore, ako zatrudnim s njim?”
„Naravno, moramo se pobrinuti da se to nikada ne dogodi.”
„Mogu da mu odsečem cojones”, rekla je Anunsijata s dosta žestine. „To bi me usrećilo.”
Grobar reče: „Poznavao sam tvoju majku još otkad je došla u Meksiko Siti. Ispovedio sam
je. Nadao sam se da će joj to pomoći da prođe kroz teška vremena jer joj je bila potrebna pomoć,
a nije znala kome drugom da se obrati. Sada mi ti dolaziš po pomoć i savet. Idi svome ocu.
Razgovaraj s njim.”
„Šta smo uradili!” Anunsijata zadrhta. „To je odvratan greh. Ti bi pre svih drugih trebalo
to da znaš.”
„Gde je Maseo sada?”
„Hoćeš da kažeš da ti ne znaš? Otišao je. Krenuo je s Roulandom na aerodrom.”
„Kuda idu?”, rekao je Born ulazeći u sveštenički stan.
I Anunsijata i Grobar su se okrenuli i zabuljili u njega. Sveštenik je očigledno bio
iznenađen što ga vidi. Mlada žena je pokazivala samo radoznalost.
„Ko ste vi, senjor?”, upitala je Anunsijata.
„Rebeka i ja smo bili u vili rano jutros.”
 „Onda ste vi...”
Ali Born se već okrenuo od nje. „Još uvek bi trebalo da budem na aerodromu. To je ono
na šta si mislio, zar ne?”
„Kako bih ja...”
„Lobanja s kristalima koju si mi dao. Pronašao sam predajnik u njoj.”
Grobar je izvukao tanki bodež dugog sečiva ispod odore, ali Born je odmahnuo glavom,
uperivši u njega pištolj koji je uzeo od telohranitelja Masea Enkarnasiona. „Spusti to, Grobaru.”
Anunsijatine oči su se razrogačile. Sada je izgledala još lepše nego pre. „On je sveštenik.
Zašto ga nazivaš grobarom?”
„To mu je nadimak.” Born je dao znak glavom. „Pokaži joj tetovaže na podlakticama,
svešteniče.”
„Tetovaže?” ponovila je Anunsijata. Zurila je u svog sagovornika, očigledno zapanjena.
On ništa nije rekao, nije čak ni gledao u nju.
Pružila je ruku i podigla rukave njegove odore, zinuvši od čuda kada je videla složene
crteže ispod njih.
„Šta je ovo?” Nije bilo jasno kome se obraćala.
„Reci joj, Grobaru”, reče Born. „I ja bih voleo da čujem.”
Grobar ga je odmerio pogledom. „Nije trebalo da se vraćaš ovamo.”
„Ni ti nisi trebao da me pratiš.” Born klimnu glavom. „Sada pređimo na istinitu priču.”
„O čemu?”, šapnuo je Grobar. „Maseo Enkarnasion je tražio moju pomoć. Ja sam mu je
pružio.”
„Rebeka - moja prijateljica - mrtva je. Spusti nož na sto.”
Posle kratkog oklevanja, Grobar je poslušao.
„Istina”, rekao je Born. „Zbog toga sam ovde. Šta je s tobom, Anunsijata?”
Ona je odmahnula glavom. „Ne razumem.”
„Pitaj Grobara. On je taj kome je zaista potreban oproštaj.”
Ona je ponovo odmahnula glavom.
Born reče: „Rebeka i ja smo ušli u vilu Masea Enkarnasiona iz pogrebnikovih kola. Da bi
se to dogodilo, neko u vili je morao da umre.”
„Moja majka.”
Born klimnu glavom. „Tvoja majka. Ali kako je iko mogao unapred znati da će ona
umreti?” Zagledao se pravo u sveštenika. „Neki ljudi su morah da znaju da će tvoja majka umreti.
Što znači da je ona ubijena.”
U Anunsijatinim očima su se videle suze. „Doktor je rekao da je umrla od srčanog udara.
Nije bilo nikakvih tragova na njoj. Ja to znam. Ja sam je obukla i spremila za... pogreb.”
„Otrov ne ostavlja spoljašnje tragove”, rekao je Born. „A ako si dovoljno lukav, možeš da
pronađeš otrov koji neće ostaviti ni unutrašnje tragove.” Klimnuo je glavom. „Mislim da bi to
mogao da bude tvoj udeo u ubistvu, Grobaru.” Okrenuo se prema Anunsijati. „Otud mu i
nadimak.”
Ona se naglo okrenula Grobaru. „Da h je to istina?”
„Naravno da nije”, prezrivo je odgovorio. „Sama ideja da bih ja povredio tvoju majku je
apsurdna.”
„Ne ako je Enkarnasion to zatražio od tebe.”
„Da li si to uradio?“ Anunsijatini obrazi su goreli. Ćelo telo joj je drhtalo.
„Već sam ti rekao...”
„Istinu!” kriknula je ona. „Ovo je crkva! Hoću istinu!”
Posegnuo je za bodežom, ali je ona bila brža. Ili se možda već spremila. Zgrabivši nož,
zakoračila napred i jednim silovitim zamahom zarila sečivo Grobaru u grlo.
Iskolačila je oči od neverice i šoka. On se u padu uhvatio za ivicu stola, ali već utrnuli
prsti skliznuli su s nje i sručio se na pod u lokvu svoje krvi, koja se brzo širila.
 22

Kantri klub Nebo i zemlja pekinškog Centralnog komiteta nalazio se na samo osam
kilometara severozapadno od prestonice. Ali kao da je bio udaljen stotinu kilometara. Ovde, iza
debelog sloja industrijskog smoga, koji je visio iznad grada kao nagoveštaj trajnog sumraka, nebo
je bilo čisto. Unutar četiri metra visoke ograde sa šiljcima, kroz koju je puštena struja radi
dodatne sigurnosti, mogli su se videti beskrajni redovi pažljivo posađenog kupusa, krastavca,
paprike, raznih vrsta mahunarki, luka, vlašca, gaj lana, bok čoja i čilija, kao i raznog drugog
povrća i biljaka. Ono što je ovo povrće činilo posebnim, vrednim jakog obezbeđenja, bila je
činjenica da je sve bilo organsko, odgajano bez pesticida, u besprekornim uslovima. U severnom
delu kluba nalazila se farma za proizvodnju mleka, gde su krave hranjene potpuno organskom
hranom, a mleko obrađivano u sterilnim udovima.
Ministra Oujanga su državnom limuzinom dovezli u Nebo i zemlju, u jednu od njegove
dve mesečne posete kantri klubu. Proizvodi iz kluba bili su isključivo vlasništvo države,
namenjeni samo za članove Centralnog komiteta i službenike visokog statusa, koji su, kao
Oujang, imali privilegiju da uživaju u tim blagodetima. Postojalo je dvadeset pet nivoa moći
unutar mnogih ministarstava centralne vlasti u Pekingu. Svakom nivou dodeljivana je određena
količina organske hrane. Što je ministar zauzimao viši položaj, mesečno sledovanje bilo je veće.
Ovaj feudalni sistem bio je zaostatak iz Maovog režima, a postao je neophodan zbog velikog
zagađenja neba i zemlje u Kini, koje se bližilo kritičnom nivou.
Međutim, ministar Oujang je danas imao potpuno drugačiji razlog za posetu kantri klubu.
Kada se rampa na prednjoj kapiji otvorila uz upotrebu elektronske šifre njegovog šofera, video je
druga kola parkirana odmah iza nje. Čovek u maskirnoj uniformi stajao je pored kola i jeo
krastavac koji je, izgleda, upravo ubrao sa vreže.
Kada je Oujang izašao iz svoje limuzine i prišao mu, video je jarki ožiljak preko
čovekovog lica.
„Pukovniče Ben Davide”, rekao je, stavljajući tamne naočare da se zaštiti od sunčevog
sjaja. „Prošlo je dosta vremena.”
„Znate”, rekao je Ben David naslanjajući se na auto, „i dalje mi se više sviđaju izraelski
krastavci.” Zagrizao je krastavac iz kluba Nebo i zemlja i polako žvakao. „To ima neke veze s
pustinjskim suncem.”
Ministar Oujang se iskrivljeno osmehnuo. „Sledeći put ponesite sopstvenu hranu.”
„Nisam rekao da ova nije dobra.”
„Šta vam se dogodilo s licem?”, upitao je Oujang, grubo prekršivši kinesku uglađenost.
Ben David ga je neko vreme posmatrao. „Znate, ministre, izgledate pomalo bolešljivo.
Niste valjda pili svoje ozloglašeno razvodnjeno mleko začinjeno melaminom, kako bi moglo da
prođe testiranje nivoa proteina?”
„Ja pijem samo mleko sa farme Nebo i zemlja”, hladno je rekao Oujang.
Ben David je bacio ogrizak krastavca na zemlju i odmakao se od kola. „Znate šta mi se
čini? Da mi toliko mrzimo jedan drugoga da je čudo što možemo da sarađujemo.”
Oujang se iscerio. „Nužda stvara čudne saveznike.”
„Kako god bilo.” Ben David je slegnuo ramenima. „Kakva je nužda dovela do ovog
susreta licem u lice kada smo tako blizu kraja našeg zajedničkog putovanja?”
Ministar Oujang je izvadio tanku fasciklu i pružio mu je.
Ben David ju je otvorio. Njegov ožiljak kao da se usijao od vreline dok je zurio u
fotografiju Džejsona Borna snimljenu špijunskim teleobjektivom. Besno je podigao pogled. „Šta
je, jebeš ga, ovo, Oujang?”
„Vi poznajete ovog čoveka”, rekao je Oujang sa izluđujućom mirnoćom. „Blisko.”
Ben David je zalupio fasciklu. „Zbog ovoga si tražio da putujem devet sati dovde?”
Oujang se nije uznemiravao. „Molim vas, potvrdite moju izjavu, pukovniče.”
„Sreli smo se u dva navrata”, neodređeno je rekao Ben David.
„Onda ste vi pravi čovek za ovaj posao.”
Ben David je trepnuo. „Koji posao? Ti da meni daješ jebeni posao?“
Mlažnjak im je proleteo iznad glava, bleskajući srebrnom bojom na sunčevoj svetlosti, uz
tutnjavu tako daleku kao da je dopirala s druge strane sveta. S njihove leve strane, traktor se
polako probijao preko uzorane zemlje. Miris zemlje je odjednom postao jak kada je vetar
promenio smer. Ka jugozapadu je smeđa masa mrljala nebo, zaklanjajući čak i najviše od
pekinških masivnih zgrada.
„Recite mi, pukovniče, koliko dugo smo radili na našem zajedničkom projektu?”
„Znaš podjednako dobro kao i ja...“
Oujang je promrdao kažiprst i srednji prst leve ruke. „Izađite mi u susret.”
Ben David je uzdahnuo. „Šest godina.”
„Dosta vremena po zapadnim standardima. Ali ne tako dugo po našem merenju vremena
ovde u Središnjem kraljevstvu.”
Ben David je izgledao zgađeno. „Nemoj da mi pričaš ta sranja o Središnjem kraljevstvu.
Ovo je posao. Uvek je bio posao. Ovde nije reč o politici, ideologiji ih jeziku. Nema ničega
mističnog, pa čak ni misterioznog u tome. Ti i ja znamo da novac pokreće svet. Ovo je naša
vožnja, Oujang, ono što nas je spojilo. To nam je prva i poslednja stvar na spisku.” Zabacio je
glavu. „Ovo je bio naš program šest dugih, napornih i opasnih godina. Nemoj sada da se izvlačiš.
Ne volim izvlakače.”
„Slažemo se u svemu što si rekao”, odgovorio je ministar Oujang. „Ali svet je dinamično
mesto, uvek se menja. Ako naš program ne može da se prilagodi promeni, ne može da uspe.”
„Ali mi smo već uspeh. Za dva dana...”
„Čitava večnost da nešto krene naopako.” Oujang je pokazao na fotografiju u fascikli.
„Ovaj Born je sada usmerio svoje talente na to da nas zaustavi.”
Ben David se trznuo unazad kao da je udaren. „Kako to znaš?”
„U kontaktu sam s našim ostalim partnerima. Ti nisi.”
„Jebiga!” Ben David se udario fasciklom po butini. „Nemoj mi tražiti da krenem za njim.”
„Nema potrebe”, rekao je ministar Oujang. „On je vrlo rad da dođe tebi.”

Glasovi anđeoskog hora su se dizali sve dok snažni višeglasni ton nije ispunio
Gvadelupinu baziliku. Born je u svešteničkom stanu zurio u okrvavljeni Grobarov leš. Rekao je
Anunsijati: „Sad moramo da idemo.”
Oči su joj blesnule niz jarkocrvenu oštricu bodeža koji je još držala. „Nigde ja ne idem s
tobom. Ti si bio deo plana.”
„Mi ništa nismo znali o metodu na koji smo prokrijumčareni u vilu Masea Enkarnasiona”,
rekao je Born. „Moja prijateljica je ubijena zbog tog uređaja za praćenje koji nam je pogrebnik
podmetnuo.”
Gledali su jedno u drugo kao preko nekog dubokog ponora. Oboje su pretrpeli gubitak
zbog Masea Enkarnasiona. On je postao magnet koji ih je na čudan način sada privukao i spojio.
Spustila je bodež i klimnula glavom.
 Born ju je izveo kroz mali ulaz u sveštenički stan, pa preko dela groblja koji je zaobilazio
baziliku, do mesta gde je parkirao auto. Polako su se odvezli. Kilometar i po dalje, popeo je auto
na trotoar pa se okrenuo prema njoj.
„Ako znaš gde su Maseo Enkarnasion i Hari Rouland otišli, moraš mi reći.”
Njene krupne oči boje kafe gledale su ga bez ikakvog lukavstva. „Hoćeš li ih ubiti?”
„Ako budem morao.”
„Moraš”, rekla je Anunsijata. „Nema drugog načina, ni sa jednim od njih.”
„Poznaješ Roulanda?”
Pognula je glavu. „On je Maseov miljenik, štićenik Maseo ga posmatra kao sina. Odgajao
ga je odmalena.”
„Ko su mu roditelji?”
„To ne znam. Mislim da je Rouland siroče, iako ne razgovaramo. Maseo je to zabranio.”
„Da li se stvarno zove Hari Rouland?”
„On ima mnogo imena”, rekla je Anunsijata. „To je deo mita.”
Borna je obuzeo neki leden osećaj. „Mita?”
„Maseo je opsednut mitovima. Mitovi štite ljude, tako uvek govori. Mitovi ih čine
bezbednim jer ih izdvajaju od drugih ljudi, mitovi ih čine nečim većim od ljudi, mitovi čine da se
drugi ljudi plaše “
„Kako je istkao mitove o Roulandu?”
Anunsijata je na trenutak sklopila oči. „Središnji mit Asteka je da je čovek stvoren da
hrani bogove, inače će bogovi pustiti vatrenu kišu i uništiti ljude i sve što su oni izgradili. Bogovi
jedu svetu supstancu iz ljudske krvi.”
„Govoriš o astečkom običaju žrtvovanja.”
Klimnula je glavom. „Astečki sveštenici su isecali srce koje još kuca iz žrtava, nudeći ga
bogovima.” Na trenutak je gledala kroz prozor u ljude koji su prolazili - ženu s korpom voća na
glavi, dečaka na izubijanom plavom biciklu. „To je bilo pre mnogo vremena, naravno.” Ponovo
se okrenula ka njemu. „U poslednje vreme, to je odsecanje glave.” Slegnula je ramenima. „Krv je
ista, a bogovi su zadovoljni.”
„To su isti bogovi koji su dopustili Špancima da poraze njihov narod.”
Zagonetni osmeh izvio je uglove Anunsijatinih usana. „Ko može da razume bogove? A
opet, Meksiko je preživeo i Špance.” Pogled joj je odlutao u daljinu kao da izgovara neko
proročanstvo. „Važno je ovo; borba Asteka da kontrolišu sudbinu ista je kao ova naša. Dolazak
Isusa u Meksiko ništa nije promenio. Krv se i dalje proliva, i dalje se prinose žrtve, sudbina i
strast su i dalje ono jedino što je važno ”
„Kako se to uklapa uz Harija Roulanda?”
„On je istureni gardista, izvidnik.”
„Duh koji Obasjava Put”, rekao je Born.
Anunsijatine oči su se širom otvorile. „Ti znaš. Da, Rouland je čovek koji prinosi žrtve
koje uvećavaju mit, to ga izdvaja od drugih, to čini đa ga se ljudi plaše.”
„On je Nikodemo.”

„Orao koji sedi na nopal kaktusu i proždire zmiju je savremeni grb Meksika”, rekao je
Maseo Enkarnasion dok je sedeo nasuprot Nikodemu na širokom kožnom sedlštu svog mlažnjaka
bombarder global 5000. Prošlo je već neko vreme otkako su uzleteli. „Ta dva stvorenja nalaze se
u središtu meksičke i astečke kulture. Bog sunca i rata je rekao svom narodu da treba da osnuje
svoj najveći grad na mestu gde vidi orla na nopal kaktusu, gde je srce njegovog brata zakopano,
kako proždire zmiju. Th je Tenočtitlan izgrađen, a na njegovim leđima se vekovima kasnije
uzdigao Meksiko Siti.”
Maseo Enkarnasion je posmatrao Nikodema, koji je mrzeo predavanja bilo koje vrste, da
vidi njegovu reakciju. On je zurio u Masea sa uobičajenim stoicizmom.
„Ispričao sam ti ovu priču, Nikodemo, jer si ti stranac, Kolumbijac.” Sačekao je da vidi da
li će uslediti odgovor. Kada je usledilo samo ćutanje, nastavio je: „Mi smo naučili da proždiremo
da ne bismo bili proždrani. Zar to nije istina koja važi za ceo svet?”
„Jeste”, složio se Nikodemo sa izvesnom živošću. Razgovor o smrti uvek ga je izvlačio iz
zamišljenosti. „Samo bih želeo da sam ja bio taj koji je ubio Asteka.”
„Tulio Vistoso je bio izdajnik koga sam tražio. On je bio taj koji je ukrao trideset
miliona.” Maseo Enkarnasion se zakikotao. „Svežnjevi novca su zamenjeni u poslednjem minutu.
Veoma zabavno, ali ne za njega. On je ukrao krivotvorene dolare, a meni ostavio prave.” Maseo
Enkarnasion je odmahnuo glavom. „Moraš da živiš među tim lopovima i banditima da bi im ušao
u glavu. Moraš da budeš jedan od njih.”
„Kao Asevedo Kamargo”, rekao je Nikodemo.
Maseo Enkarnasion se osetio zadovoljno što on obraća pažnja „Konstansa Kamargo je
bila prvoklasna pevačica kada sam je upoznao. Bila je još bolja glumica, ali nije htela da nastupa
u filmovima.”
„Želela je da provodi više vremena sa svojim mužem don Asevedom.”
Maseo Enkarnasion odmahnu glavom. „Na neki način. Bila je mlada i podložna utiscima
kada je upoznala don Aseveda. On je bio bogat i harizmatičan. Oborio ju je s nogu. Za mesec
dana su se venčali. U to vreme, don Asevedo Kamargo je bio kralj droge na juga Privlačio ju je
taj život, snažno kao što su je privlačili drugi muškarci, ljubavnici s kojima se potajno sastajala.
Volela je da kuje planove. Zavere koje je smišljala za njega i iza njegovih leđa! Dios mio, ta žena
je bila krvožedna.”
„Bila je ambiciozna.”
Maseo Enkarnasion klimnu glavom. „Kao ledi Magbet. Uživala je u ulozi koju sam joj
dao da je odigra pred Bornom i Rebekom:”
Nešto mračno je sevnulo u dubinama Nikodemovih očiju na pomen Rebekinog imena.
„Nije trebalo da ispadne tako”, rekao je. „Rebeka nije trebalo da umre, a Born jeste.”
„Nema načina da se proračuna ljudski faktor. Nije trebalo da je bodeš.”
„Nisam imao izbora!”
„Meni se čini”, reče Maseo Enkarnasion, „da uvek postoji izbor.”
„Afekat isključuje izbor”, odgovori Nikodemo. „To je čisti instinkt.”
U tom trenutku je stjuardesa došla kroz prolaz između sedišta na svojim dugim vitkim
nogama, zastala ispred Masea Enkarnasiona i sagnula se. On je proučavao njen duboki dekolte
dok mu je šaputala na uho. Klimnuo je glavom, a ona se vratila nazad kroz prolaz između redova
sedišta. Obojica su posmatrali njihanje njene lepo oblikovane stražnjice.
Maseo Enkarnasion je uzdahnuo dok je vadio mobilni telefon, a zatim je ukucao broj i
prineo telefon uhu. „Neko će doći po tebe“, rekao je u telefon. „Biće u Parizu za sat.”
Nikodemo, zahvalan što su završili s temom ubadanja Rebeke nožem, reče: „Don
Fernando Herera je mrtav. Eksplodirao je u svom privatnom mlažnjaku koji se srušio nadomak
Pariza. Zašto se zaustavljamo tamo kada bi trebalo da nastavimo dalje?”
Maseo Enkarnasion je okrenuo telefon prema njemu da mu pokaže novinske članke na
ekranu. „Marta Kristijana će poslati izveštaj mrtvozornika da potvrdi da je Herera zaista bio u
avionu. Ona uvek uspe da dođe do takvih izveštaja, đavo bi ga znao kako. To je sjajno, zar ne?
To je deo njenih veština.” Vratio je mobilni u džep. „Otići ćeš kod nje čim sletimo.”
„Šta želiš da uradim?”, upitao je Nikodemo. „Da je ubijem?”
„Dios, ne!” Maseo Enkarnasion je delovao zapanjeno. „Marta Kristijana je za mene
posebna, razumeš li?”
„Nisam znao da je za tebe iko poseban, ali kakve to veze ima?”
Maseo Enkarnasion ga je na trenutak posmatrao, kao da je on neki niži oblik života,
Izgledalo je očigledno da je agentkinja Mosada nekako uspela da mu se uvuče pod kožu, što je
bilo neobjašnjivo, što je on smatrao gotovo nemogućim. Pitao se kakav će učinak njena smrt
imati na njega. Ubiti nekoga do koga vam je stalo - za to je potrebna ogromna emocionalna
snaga, znao je to iz iskustva. Nikodemo je ubio mnogo ljudi, naravno, većinu njih potpuno
hladnokrvno, neke licem u lice, kada može da se uhvati neizrecivi trenutak u kome se život
pretvara u smrt, kada duša odleće u senke, kada strast postaje sudbina. Odbacio je ovu neprijatnu
misao. „Marta Kristijana je u Parizu. Samo je dovedi meni. I, Nikodemo, odnosi se prema njoj
kao prema dami, kao što i zaslužuje.”
„Dama”, ponovio je Nikodemo. Okrenuo se prema prozoru i zagledao u daljinu.
„Nikodemo”, rekao je Maseo Enkarnasion, „šta ti je na pameti?” Kada Nikodemo nije
odgovorio, rekao je: „Moja ćerka je na drugoj strani sveta, udata i, čovek bi se ponadao, srećna.”
„Mene nije briga za Marikruz.”
Ti je prezireš, pomislio je Maseo Enkarnasion. „A za šta te jeste briga?“ Nije bilo
odgovora. Ponovo Rebeka. „Shvatam.“
„Razmišljam o Džejsonu Bornu”, rekao je Nikodemo kada je tišina postala nepodnošljiva.
„Šta s njim?”
„Džejson Born predstavlja nešto više od običnog problema. On bi mogao da bude naš
kraj.”
„Smiri se.” Ovde se nije radilo o Džejsonu Bornu i Maseo Enkarnasion je to znao.
Nikodemo je, nemiran na svom sedištu, nastavio da zuri kroz prozor od pleksiglasa.
Uprkos brzini mlažnjaka, oblaci kao da su lebdeli pored njega, kao u snu. „Mi čak i ne znamo da
li je Rebeka mrtva.”
Sada prelazimo na stvar, pomislio je Maseo Enkarnasion. „Po onome što si mi rekao,
izgleda malo verovatno da je preživela, čak i da je Born nekako uspeo da je odvede u bolnicu, a
nije. Postavio sam ljude da gledaju; oni bi znali da je bila primljena u bolnicu.”
„Born ima svoja sredstva. Možda i privatnog doktora.”
„Po onome kako si opisao ranu, nikakav doktor ne bi mogao da je spase. Bio joj je
potreban kompletan hirurški tim, a čak i onda...” Dopustio je ovoj misli da ode svojim
sopstvenim tokom. „Zaboravi na nju. To poglavlje je zatvoreno.”
Nikodemo je bio zamišljen. „Ali ne i što se tiče Borna.”
„Naravno da ne.”
„Ne shvatam zašto me nisi ostavio u Meksiko Sitiju da se pozabavim njime.”
„Da se pozabaviš njime?” ponovio je Maseo Enkarnasion. „Slušao sam tebe i pokušali
smo to več jednom. Vidiš kako je ispalo. Rebeka je mrtva, a Born je i dalje živ i na slobodi Sada
neko mora da smisli pravi plan i izvrši ga, a njegovo izvršenje će značiti Bornovu smrt. To je
upravo ono što se dešava. Anunsijata će se pobrinuti za to.”

Veštine Dika Ričardsa su na mnogo načina podsećale na časovničarske. Razlika je bila u

tome što je on radio u svetu sajberprostora, mestu beskrajnog prostranstva,bez dimenzija. Uspeo
je da izoluje sopstvenog trojanca i sada je pristupao mreži Kor enerdžija, gde je ubacio
preliminarne kodove koji će pokrenuti snažni virus, koji je ubrizgao kao kap mastila u
kibernetsko srce trojanca, sastavljeno od nula i jedinica. Ti kodovi su bili previše složeni čak i za
njegovo pamćenje, a nije bilo šanse da rizikuje da ga uhvate sa inkriminišućim USB uređajem ili
memorijskom karticom. Osim toga, napad je morao da izgleda kao da je došao izvan Tredstouna i
da vodi do Kineza. Mogao je da ostavi lažni ISP trag jedino pomoću koda koji potiče izvan
interne mreže Tredstouna.
Uprkos hladnom ustajalom vazduhu koji je dopirao iz ventilacionih otvora na plafonu,
znoj mu je curio ispod pazuha i niz bokove i u potočićima mu se slivao niz leđa dok je napeto
sedeo, ispunjen drhtavim uzbuđenjem, ali takođe i užasnom strepnjom.
Ovo je bio veliki test, njegova karta za prvu ligu u hakovanju. Kada ovo obavi, pokazaće
se kao nezamenjiv za Toma Brika i Kor enerdži. To je želeo više od bilo čega drugog. Drugi ljudi
su dobijali zasluge za njegove uspehe, primao je malu platu, a predsednik se odnosio prema
njemu kao prema kučetu, povremeno bi ga pomilovao, ali mu nikada nije dopuštao da se popne
na nameštaj gde su gospodari svakodnevno sedeli i donosili odluke. Premeštaj u Tredstoun je
neočekivano popravio njegovu situaciju. Iako su se Soraja i, do izvesne mere, Piter odnosili
prema njemu sa sumnjom i prezirom, nije mogao da ih krivi. Podat je da ih špijunira. Zasluživao
je njihovu sumnju i prezir. Ali je takođe video njihovu spremnost da mu priznaju zasluge koje mu
pripadaju, ako bi se pokazao kao odan.
Istina, Brik se često odnosio prema njemu kao prema psu, ali ponekad i nije. A plaćao je
neuporedivo više nego što je vlada ikada plaćala - ili mogla da plati. Do sada je Ričards
pokušavao da bude odan svoj trojici gospodara, ali napetost ga je kidala na komade. Nije više
mogao ovako da živi. Morao je da izabere stranu.
Ali šta je s Piterom? Kako je on uspeo da se ubaci u Kor enerdži? Kako je saznao za
Toma Brika? Ako je Ričards trebalo da bira stranu, onda je morao da odluči šta da uradi u vezi s
Piterom. Da li je trebalo da kaže Piteru sve što zna o Briku, Kor enerdžiju i tajnoj organizaciji iza
kompanije? Di bi, s druge strane, trebalo da otkrije Piterov pravi identitet Briku? Pre nego što je
počeo da radi za Tredstoun, ovaj izbor bi bio veoma lak. Ali sada ga je Tredstoun ometao u
donošenju odluke. Morao je da prizna da mu se tu dopadalo. Atmosfera je iz nekog neobjašnjivog
razloga bila više kao u privatnom sektoru. Strogih pravila skoro da i nije bilo, dvoje direktora su
se pobrinuli za to.
Mučen ovom dilemom, nastavio je svoj rad, ali misli su mu bile usmerene na nešto drugo,
do te mere da je skoro pogrešio. Neki instinkt, usađen duboko u najprimitivniji deo njegovog
mozga, onaj deo na koji su se ljudska bića oslanjala kada je u pitanju preživljavanje, aktivirao je
tihi alarm koji ga je ponovo vratio u stanje pune koncentracije. Nešto nije bilo u redu. Smesta je
sklonio ruke s tastature kompjutera. Zureći u kod koji je ukucavao, osetio je kako mu se ledena
jeza spušta niz kičmu. Posle toga dugo vremena nije radio ništa osim što je zurio u ekran. Polako
je povukao ruke iznad tastature i spustio ih u krilo, kao da se pokajnički moli.
Uobičajeni zvuci kancelarije Tredstouna - prigušeni glasovi, brujanje mašina, obazrivi
koraci - dopirali su do njega kao iz velike udaljenosti. Zvonjava mobilnog telefona naterala ga je
da se trgne. Javio se.
„Ričardse, ovde Anderson.”
Srce mu se od osećaja krivice popelo u grlo, potpuno mu prekidajući disanje na jedan
zastrašujući trenutak. „Da gospodine”, najzad je uspeo da prokrklja.
„Da li si ostvario neki napredak?”
„Ovaj, hm, trojanac je izolovan, gospodine.”
„Dobro obavljeno.”
 „Samo što... pokazalo se da je teže otarasiti ga se nego što sam očekivao. Postoji... izgleda
da postoji nekakav mehanizam usađen u njega.” Istog trenutka kada je ovo rekao, znao je da je
pogrešio.
„Šta to, dođavola, znači?”, zagrmeo je Anderson.
On je pokušavao da se oslobodi svake odgovornosti kada virus napadne, ali izgleda da je
samo razjario Andersona.
„Dođavola, Ričardse! Odgovori mi!”
„Bavim se tim problemom, gospodine. Samo što će trajati duže nego što sam očekivao.”
„Pošto je trojanac izolovan, nemoj više da petljaš s njim. Ne želim da se pokrene nešto
drugo.”
O, budalo jedna! - prekorio je Ričards samog sebe.
„Tvoj najvažniji i prvi zadatak je da otkriješ kako je ta jebena stvar preskočila fajrvol,
kapiraš me?”
„Da, gospodine.”
„Vraćam se u štab za sat. Želim odgovor do tada.”
Ričardsu je drhtala ruka dok je prekidao vezu. Pokušao je da se umiri, ali um mu je radio
tako brzo da je nakupljao misli kao da pokušava da mačke satera u stado. Odgurnuvši stolicu,
ustao je i, na nogama ukočenim od strepnje, oteturao se do najbližeg prozora. Stajao je s čelom
pritisnutim na hladno staklo. Osećao se kao da gori od groznice. Sada mu je izgledalo da je
skočio u ambis bez razmišljanja, bez ikakvog razumevanja svoje sposobnosti da podnese život
kojim upravljaju laž i dvoličnost.
Uz jedva čujno stenjanje, izmakao se od prozora i ponovo se sručio iza svog radnog stola.
Sada je imao rok koji mu je delovao potpuno nemoguće. Anderson će se vratiti za manje od sat
vremena. Do tada je morao da razume svoj položaj i pronađe izlaz iz njega.
Ponovo za stolom, provukao je ruke kroz kosu zureći u ekran. Šta nije bilo u redu?
Postojalo je izuzetno malo kašnjenje između trenutka kada pritisne neku tipku i vidi broj na
ekranu. Promenivši ekran, proverio je hardver preko kontrol panela, ali u poslednje vreme ništa
nije dodavano. Divajs menadžer mu je pokazao isti rezultat. Ali kada je proverio CPU kapacitet
kompjutera, video je neobičnu krivulju naviše, koja je počinjala od vremena kada je on započeo
svoj rad. Osetio je iznenadni nalet krvi u glavu. Na CPU su dodati programi na bazi API, koji su
pratili i snimali svako pritiskanje tipke na tastaturi.
To kopile Anderson, gnevno je pomislio Ričards. Postavio je program za praćenje na bazi
API u softver, koji je beležio svaki Ričardsov dodir na tastaturi. Sve je to bila unapred smišljena
nameštaljka. Ali kako? Postojao je samo jedan odgovor: Piter Marks. Marks ga je odao, nije
verovao da bi on mogao da isporuči Toma Brika Tredstounu.
Ričardsa je ispunio veliki bes. Tresao se od njegove siline. Poslednji put je pogledao u
nepotpuni kod virusa na ekranu i pomislio: Jebeš to! Jebeš njega! Jebeš sve njih!
Ne razmišljajući više o tome, onesposobio je program za praćenje i nastavio da unosi svoj
kod, radeći naizgled i ne dišući. Podsvesno, molio se da se Anderson pojavi ranije.
Skoro pedeset minuta kasnije, šest minuta pre nego što je Anderson trebalo da stigne,
Ričards je ukucao poslednji deo koda. Sada je samo trebalo da pritisne tipku ENTER i virus će
preplaviti interne Tredstounove servere, obarajući čitavu mrežu, zamrzavajući komunikacione
linkove, onesposobljavajući i sam operativni sistem.
Ustao je, dograbio svoj kaput i oštrim pokretom pritisnuo ENTER. Zatim je prošao kroz
prostoriju, izašao na vrata, spustio se liftom u hol zgrade pa izašao napolje, vraćajući se životu s
Tomom Brikom.
 U maglovitoj daljini zavijale su sirene. Praćena njihovim zvukom, vozila su jurila prema
Gvadelupinoj bazilici. Misa je završena. Neko je pronašao Grobarevo telo.
„Ne znam kuda Maseo Enkarnasion i Nikodemo idu“, rekla je Anunsijata. „Ali znam
nekoga ko bi mogao da zna.“
„Reci mi ko je to”, zatražio je Born. Oštro je motrio na ulicu, pogledom tražeći policijska
kola.
„Odvešću te tamo.”
„Ne.” Born je pogledao u nju. „Tvoja umešanost u ovo je završena.” Izvadio je novčanik
koji je uzeo š Rebekinog mrtvog tela. „Vreme je da odeš.” Poslednje što je Rebeka imala otići će
za pomoć nekome da pobegne u novi život. Znao je da bi se njoj to svidelo.
Otvorio je novčanik, pokazujući Anunsijati njegov sadržaj. „Ovde ima novca, i više nego
dovoljno da se smestiš negde daleko od Meksika. I pasoš.” Otvorio ga je. „Vidiš fotografiju moje
prijateljice. Možeš da prođeš kao ona. Otprilike ste ište visine i težine. Pronađi dobar salon, ošišaj
i ofarbaj kosu da bude kao njena. Malo profesionalnog šminkanja. To je sve što ti je potrebno.”
„Meksiko je moj dom.”
„Takođe će biti i tvoja smrt. Idi. Odmah. Sutra će biti prekasno.”
Anunsijata ga je pogledala, držeći u rukama ključeve novog života. Oči su joj bile pune
suza. „Zašto ovo radiš?”
„Zaslužuješ šansu za novi život”, rekao je on.
„Ne znam imam li snage...”
„To je ono što je tvoja majka želela za tebe.”
Suze su joj potekle. Sirene su nastavile da jauču, kao da izražavaju njeno raspoloženje.
„Ima nešto...”
Born je sačekao pa je pogledao u oči. „Anunsijata?”
„Ništa.” Skrenula je pogled. „Nije to ništa.” Osmehnula se. „Hvala ti!“
„Dakle”, rekao je Born sklapajući njene prste oko novčanika, „reci mi koga treba da
vidim.”

Salazar Flores je bio avio-mehaničar. Radio je uglavnom na privatnim avionima, a

najupečatljiviji među njima bio je bombarder global 5000 Masea Enkarnasiona. Born ga je
pronašao na poslu u hangaru na privatnom aerodromu, koji je Enkarnasion koristio za svoj
mlažnjak, tačno tamo gde je Anunsijata i rekla da će biti ujutro u ovo vreme.
Flores je bio nizak sredovečan čovek oštrog pogleda. Otromboljeni obrazi su mu bili
umrljani mašinskom mašću, a zdepaste ruke trajno umazane tečnostima koje je svakodnevno
koristio. Popreko je pogledao kada mu se Born približio pa se uspravio, i obrisavši ruke o masnu
krpu, koju je izvukao iz zadnjeg džepa kombinezona, okrenuo se prema pridošlici.
„Kako mogu da ti pomognem?”, upitao je.
„Kupujem galfstrim SPX”, rekao je Born, „i razmišljao sam da ga ovde držim.”
„Razgovaraš s pogrešnim čovekom.” Pokazao je na kancelarijsku zgradu s druge strane
piste u odnosu na hangar. „Treba da razgovaraš s Kastiljom. On je šef.”
„Više sam zainteresovan za razgovor s tobom”, rekao je Born. „Ti ćeš se brinuti o mom
avionu.”
Flores je procenjivačkim pogledom odmerio Borna. „Kako si čuo za mene?”
 „Od Anunsijate.”
„Stvarno?”
Born je potvrdno klimnuo glavom.
„Kako je njena mama?”
„Marija-Elena je juče umrla.”
Born kao da je prošao neku vrstu provere. Flores je klimnuo glavom. „Neobjašnjiva
tragedija.”
Born nije imao nameru da govori Floresu kako je smrt Marija-Elene zapravo bilo vrlo
lako objasniti. „Da li si je dobro poznavao?”
Flores ga je na trenutak posmatrao. „Treba mi cigareta.”
Poveo je Borna iz hangara, punog zveketa alata, u kome su radila još trojica mehaničara, i
izveo ga na pistu. Držeći se po strani, izvadio je cigarete, ponudio ih Bornu pa stavio jednu u usta
i zapalio.
Zagledao se u visoke oblake kad da traži neki znak. „Ti si Gringo, pa pretpostavljam da
bolje poznaješ Anunsijatu.” Pustio je da mu dim izlazi između usana. „Marija-Elena je imala
težak život. Anunsijata ne voli da priča o tome.” Slegnuo je svojim volovskim ramenima.
„Možda nije znala. Marija-Elena je bila vrlo zaštitnički nastrojena prema svojoj ćerki.”
„Nije bila jedina”, rekao je Born, misleći ©razgovoru Anunsijate i Grobara koji je
osluškivao u svešteničkom stanu Gvadelupine bazilike. „Maseo Enkarnasion ju je čuvao kao
egzotični cvet u stakleniku.”
„Ja o tome ne znam ništa.” Flores se osvrnuo oko sebe kao da će neki od ljudi Masea
Enkarnasiona svakog časa iskočiti iz senki kao zao duh.
Born je slegnuo ramenima. „Pretpostavljao sam da si dobro poznavao obe.”
Flores je povukao poslednji dim svoje cigarete, bacio je pa je smrvio ispod pete svoje
čizme. „Moram da se vratim na posao.”
„Da li ulazimo na opasnu teritoriju?”
Flores ga je prostrelio pogledom. „Šta god da želiš, ne mogu da ti pomognem.”
„Ipak, ovo bi moglo da pomogne tebi.” Born je raširio pet novčanica od pet stotina dolara
u ruci.
„Madre de Dios!” Flores je naduvao obraze, snažno izduvavajući vazduh kroz napućene
usne. Pogledao je u Borna. „Šta želiš?”
„Samo jedno”, odgovorio je Born. „Maseo Enkarnasion je jutros otputovao. Kuda je
krenuo?”
„To ne mogu da ti kažem.”
Born gurnu novčanice u džep njegovog kombinezona. „Siguran sam da bi tvojoj ženi i
deci dobro došlo nešto nove odeće.”
Flores se ponovo osvrnuo ko sebe, i dalje napet, mada nije bilo nikoga na domašaj sluha,
a ljudi u vidokrugu uopšte nisu obraćali pažnju na njih. „Mogao bih da izgubim posao... ili glavu.
Gde bi onda bili moja žena i deca?”
Born je dodao još pet stotina dolara u njegov džep. „Dva ajpeda će te učiniti njihovim
junakom.”
Flores je, vidno znojeći se, provukao ruku kroz kosu. Born je na njegovom licu mogao
videti sukob koji se u njemu vodio između pohlepe i straha. Flores je ipak i dalje oklevao. Bilo je
vreme da odigra svoju poslednju kartu.
„Anunsijata mi je predložila da razgovaram s tobom o Enkarnasionovom odredištu.”
Na ovo se Floresu razrogačiše oči. „Ona...“
„Ona želi da mi kažeš.” Mlažnjak je skrenuo na početak piste, dok su njegovi motori
počinjali da tutnje. Born je prišao korak bliže Floresu. „Ovo je važno, senjor Florese. Tiče se
smrti Marija-Elene.”
Na Floresovom licu video se šok. „Kako to misliš?”
„Ne mogu da ti kažem”, rekao je Born, „a i ne želiš da znaš.”
Flores je oblizao usne, po poslednji put se osvrnuo po aerodromu, i klimnuo glavom. Dok
je mlažnjak jurio po pisti i, okružen oblakom isparenja i buke, uzletao, nagnuo se napred i šapnuo
Bornu jednu reč na uvo.

Marta Kristijana je primila poziv Masea Enkarnasiona s ledenom ozbiljnošću. Za sat će

njegov avion sleteti, on će poslati jednog od svojih ljudi po nju i to će biti kraj. Ona će se naći u
središtu uragana, nemoćna da se izvuče. Istog trenutka kada zakorači u njegov avion, naći će se u
zatvoru - mogla je to da oseti. Posedovala je previše osetljivih informacija o njemu. Na jedan ili
drugi način, on joj nikada neće dopustiti da ga napusti.
S prozora don Fernandove dnevne sobe, Marta Kristijana je čežnjivo zurila u prozračnu
složenu strukturu Notr Dama, čiji je reflektorima osvetljeni kamen bio hladan kao led. U dubini
noći, ona je bila potpuno budna. Don Fernando nije. On je spavao s jedne strane velikog kreveta
u glavnoj spavaćoj sobi, s navučenim zavesama da se zakloni od svetla i buke grada.
Ispod nje, na zapadnom kraju Ostrva Sen Luja, uzdizao se mladalački smeh, čulo se
okidanje žica na gitari, pijani glasovi su Se nakratko čuli kako u promuklom horu pevaju veselu
pesmicu iz neke pivnice. Zatim se čulo još smeha, pa uzvik. Izbila je tuča, slomila se pivska flaša.
Marta nije gledala dole. Nije želela da gleda ružnoću tamo ispod; bilo joj je dosta ružnog
u životu. Umesto toga, pustila je pogled da prati prastaru gracioznost uzdignutih tornjića
katedrale, izvijenih poput anđeoskih harfi. Bila je umorna, ali nije bila pospana, što je bilo
polutrajno stanje u njenoj profesiji.
Kao što joj se često dešavalo kada bi joj oči zasijale lepotom, pomislila je na svoj dom u
Marakešu, na lepotu kojom se njen dobročinitelj, njen tamničar, njen učitelj okružio. On je bio
esteta. Naučio ju je kako da ceni sve vidove umetnosti, koja je donosilo lepotu i radost u njegov
život. Za mene ne postoji ništa drugo, rekao joj je jednom. Bez umetnosti, bez lepote, svet je
ružno mesto, a život najružnije od svih stanja. Razmišljala je o ovome dok je bežala iz njegove
vazduha lišene i, opsesivno građene vile-muzeja. Razmišljala je o tome i mnogo puta kasnije,
posle svakog ubistva, dok je sedela na koncertu ili obilazila neku galeriju, ili letela visoko iznad
zemlje s jednog zadatka na drugi. Kao i noćas, dok je Fernando spavao u susednoj sobi, ponovo
suočena i s lepotom i s ružnoćom sveta, i života.
Sklopila je oči i zatvorila uši za sve osim protoka sopstvene krvi. Čula je svoje srce onako
kako bi možda zvučalo nekom lekaru. Telo joj se blago zanjihalo kada je utonula u stanje duboke
meditacije. Ponovo je bila u Marakešu, okružena mirisom tamjana, vitrinama sa srebrnim
posuđem, delikatno izrezbarenim drvenim paravanima, podnim pločicama jarkih boja i zidovima
napravljenim od geometrijskih figura. Bila je mlađa nego sad, i bila je zatvorenica.
Otvorila je oči i videla da u krilu drži tašnu, držeći je kao što bi mogla da drži salonsku
pudlicu. Ne gledajući u nju, otvorila je tašnu i napipala nešto što je delovalo kao kutija šibica.
Izvadila ju je. S jedne strane je pisalo MULEN RUŽ. Na mestu gde je trebalo da se nalazi
hrapava površina za kresanje šibica, nalazila se tanka metalna šipka. Kada je podvukla nokat
ispod nje i povukla, razmotala se najlonska nit dužine pola metra. Sama je napravila ovo ubilačko
oružje, koristeći se principima preuzetim od asasina, drevne persijske sekte čiji je cilj bio ubijanje
neverničkih hrišćanskih vitezova.
 Ustala je tako naglo da joj je tašna skliznula iz krila na pod. Pala je ne proizvodeći
nikakav zvuk. Bosonoga je prošla kroz dnevnu sobu, do vrata iza kojih je don Fernando spavao u
svom krevetu.
On joj je rekao da je drugačiji od svih drugih u njenom životu, ljudi koji su nastojali da
njome manipulišu na jedan ili drugi način, usmeravajući je prema sopstvenim ciljevima, koristeći
je kao pištolj ili nož, da ispune svoju potrebu za moći i osvetom.
Od trenutka kada je ušla u njegov avion, don Fernando je nameravao da je odvrati od
zadatka. Igrao je na njene odavno potisnute emocije, sučeljavajući je s njenom prošlošću, njenim
pokojnim ocem, njenom dementnom majkom. Odveo ju je kući, nastojeći da je privoli svojoj
želji, a njegova želja je bila da živi. A u avionu na letu nazad u Pariz, pritegao ju je još jače,
lažući je bez prestanka dok ona nije donela odluku koju je od nje želeo sve vreme: da odustane od
svoje misije.
Ali nju nije bilo tako lako obmanuti. Daleko bolje je kontrolisala svoja osećanja nego što
je on to mogao da zna. Postojao je posao koji je trebalo obaviti, sada je to mogla jasno da vidi, da
vidi kroz sve laži koje su muškarci širili pred njom kao dimne zavese. Najzad, videla je i put kroz
te laži, jednom i zauvek, koji će je odvesti na drugu stranu.
Uvek zatočena.
Zakoračila je preko praga i ušla u don Fernandovu spavaću sobu. On je ležao na leđima na
strani kreveta bližoj vratima, obavijen dubokom senkom. Prišavši prozoru, povukla je zavese.
Njegovo plemenito lice osvetlio je blagi sjaj Pariza. Vratila se do njega i pružila ruku, dodirnula
ga po ramenu, a on je zahrkao i okrenuo se na bok, licem od nje. Savršeno.
Podigla je daviteljsku nit, usredsređujući se isključivo na svoju nameru. Kada joj se vidno
polje suzilo na jednu tačku, kada je mogla da čuje samo ritmične otkucaje svog srca, namera se
pretočila u delanje.
Kretala se sa savršenom smrtonosnom svrhom.
 23

U trenutku kada je doktor Santijago izvukao cevčicu iz njene glave i previo ranu, Soraja
se osetila kao da se vratila iz sive zemlje bliske smrti u svet pun boje i obećanja. Sve je izgledalo
oštro i jasno ocrtano. Oštrina njenog vida i sluha bili su kao kod jastreba. Svaka površina preko
koje bi prešla rukom delovala je novo, različito i uzbudljivo.
Kada je ovo pomenula doktoru Santijagu, on se široko osmehnuo. „Dobro došla nazad”,
rekao je on.
Po prvi put otkad je primljena na lečenje, bila je slobodna, nije bila vezana cevčicama za
infuziju i kablovima na aparate za praćenje životnih funkcija. Kretala se po sobi na nogama koje
su joj, zbog iskušenja kroz koje je prošla, bile drhtave i kao da nisu bile njene.
„Vidi ti nju”, rekla je Delija. „Vidi je samo!”
Soraja je zagrlila svoju prijateljicu, čvrsto je privila uz sebe, svesna bebe između njih dve.
Nije htela da je pusti. Obrisavši suze, poljubila je Deliju u oba obraza. Srce joj je bilo puno.
Samo jedna misao je pomračivala njen povratak iz zemlje senki. „Del, moram da odem da
vidim Pitera. Hoćeš li mi pomoći?”
Bez ijedne reći, Delija je otišla po stolicu s točkovima u koju je Soraja sela. Pre nekoliko
sati, tokom svoje poslednje posete, Hendriks joj je rekao da je Piter ranjen. Još ne znamo koliko
teško, rekao je, ali hoću da budeš pripremljena. Metak se zabio blizu kičme. Da li on to zna? -
pitala je ona. Hendriks je klimnuo glavom. Trenutno ne oseća noge.
Pre nego što je otišao, Hendriks je dao znak Deliji, i njih dvoje su zajedno izašli iz
Sorajine sobe. Dok ju je Delija gurala u kolicima kroz tihe hodnike bolnice, Soraja upita: „Šta ste
Hendriks i ti pričali kada nisam mogla da vas čujem?”
Usledilo je upadljivo oklevanje. „Raja, koncentriši se na Pitera. Ne mislim da je vreme...”
Soraja je spustila ruke na točkove kolica i zaustavila ih. „Del, dođi ispred da mogu da te
vidim.” Kada je prijateljica poslušala, ona reče: „Reci mi istinu, Del. Da li to ima neke veze s
mojom bebom?”
„O, ne!“, uzviknu Delija. Klekla je ispred Soraje i uzela njene ruke između svojih. „Ne,
ne, ne, beba je dobro. Reč je o tome...” Ponovo upadljivo oklevanje. „Raja, Čarls je mrtav.”
Soraja je osetila šok razočaranja, i ništa više. „Molim?”
„En ga je ubila iz pištolja.”
Soraja je odmahnula glavom. „Ja ne... ne razumem.”
„Došlo je do sukoba. Čarls je krenuo na nju, a ona se branila. Ali to nije zvanična priča.
On je ubijen u toku provalne krađe, to je ono što je posluženo medijima.”
Soraja neko vreme ništa nije rekla. Medicinske sestre su prolazile pored njih škripeći
gumenim đonovima, mobilni telefoni su tiho zvonili, doktori su pozivani po imenu, neki i hitno,
ali sve ostalo je bilo mirno.
„Ne mogu da verujem”, procedila je Soraja.
Delija je pažljivo gledala lice svoje prijateljice. „Soraja, jesi li dobro? Sekretar je meni
prepustio da ti kažem, ali ne znam da li je ovo bio pravi trenutak za to.”
„Nema pravog trenutka”, rekla je Soraja. „Postoji samo sadašnjost.”
Pretražujući sve delove svoje svesti, nije mogla da pronađe nikakvo osećanje prema
Čarlsu Tomu osim razočaranja što je njihov poslovni odnos završen. Prenosne kanale nije bilo
lako pronaći, naročito ne one koji su tako savršeno postavljeni u središte glavnog protoka
informacija. Ali s druge strane, ako je Čarls bio u pravu u vezi s predstojećom istragom, on bi u
svakom slučaju postao beskoristan. Ono što je najjače osećala bilo je olakšanje. Bilo joj je
odvratno da ga laže uvezi sa bebom. Mogla je sebe da razreši barem tog greha.
„Raja, o čemu razmišljaš?”
Soraja joj je klimnula glavom. „Idemo da vidimo Pitera.”

On je izašao iz hirurškog odeljenja pre više od sat vremena i bio je budan. Delovao je
srećno što ih vidi.
„Hej, Pitere”, rekla je Soraja preterano vedrim glasom. On je izgledao sablasno, sav
izboden iglama i cevčicama. Lice mu je bilo izobličeno od bola mada je davao sve od sebe da to
sakrije. Njegov iskrivljeni osmeh slamao joj je srce.
„Dobro izgledaš”, rekao je.
„Ti takođe.” Stajala je, držeći se za ogradu njegovog kreveta.
„Ja moram da idem”, rekla je Delija. Ona i Soraja su se zagrlile.
„Kasnije”, šapnula joj je Soraja na uvo.
„Mnogo sereš”, rekao joj je Piter kada je Delija otišla. „Kao i uvek.”
Soraja se nasmejala i dodirnula mu koleno ispod previše uštirkanih čaršava, samo da
ponovo uspostavi povezanost između njih, koju je osećala kao veoma važnu. „Drago mi je da si
još sa nama.”
On je klimnuo glavom. „Voleo bih da mogu da kažem da ću biti kao nov kada izađem
odavde.”
Njoj se srce steglo. „Kako to misliš? Šta su ti doktori rekli?”
„Metak me nije pogodio u kičmu.”
„To su dobre vesti!”
„Voleo bih da jeste.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Od udarca se rasprsnuo. Delići su se zadržali svuda, uključujući i kičmeni stub.”
Soraja je odjednom osetila kako joj se grlo osušilo, i s naporom je pokušala da proguta
pljuvačku. Pogledala ga je pravo u oči.
„Ne osećam noge”, rekao je Piter. „Paralizovane su.”
„O, Pitere.” Soraja je osetila kako joj srce ubrzava rad i kako nešto počinje da joj se
okreće u stomaku. „Da li su sigurni? Još je rano. Ko zna šta će se dogoditi sledeće nedelje, ili čak
sutra?”
„Sigurni su.”
„Pitere, ne možeš da odustaneš.”
„Ne znam, Predsednik je navalio na nas, ti govoriš o odlasku, a onda se desi ovo.” Smeh
mu je zvučao slabo i šuplje. „To su tri stvari, zar ne? To je kraj.”
„Ko kaže da ja odlazim?” Ove reći su joj izletele iz usta pre nego što je imala šanse da
razmisli o njima.
„Ti to kažeš, Soraja. Seti se naše šetnje u parku, rekla si...”
„Zaboravi šta sam rekla, Pitere. Brbljala sam pred prijateljem da sebi dam oduška. Nigde
ja ne idem.” Na svoje veliko iznenađenje, shvatila je da zaista tako misli. Iako je selidba u Pariz
zvučala sjajno, bio je to nedostižan san. Njen život je bio ovde, u Tredstounu, s Piterom.
Gledajući u njegovo lice, znala je da ne može da ga ostavi u ovom stanju, a možda nikada ne bi ni
mogla, čak i da mu se ovo nije dogodilo.
„Soraja.” On se osmehnuo.
Sada je izgledao opuštenije. Mogla je da vidi koliko ga je opterećivala pomisao na njen
odlazak, i bilo joj je žao što je to uopšte pominjala.
„Smesti se.“ Nešto boje mu se vratilo u lice; više je ličio na sebe. „Ima mnogo toga o
čemu treba da te obavestim.”

U svom snu, don Fernando je hodao ivicom između mora i kopna. Čudno je bilo što je
hodao po vodi, a ne po pesku, koji kao da se pušio i ključao, kao da se kuva u ogromnom kotlu.
Stopala su mu izgledala bledo i nejasno, kao da su ispod vode. Išao je sve dalje, ali okolina se
uopšte nije menjala, kao da uopšte nigde nije stizao.
U jednom otkucaju srca, on se probudio, senka slična divovskoj ptici preletela je preko
njega, tako blizu da je mogao da je namiriše. Bio je to miris Marte Kristijane. Na trenutak je
stajala iznad njega, i on se osećao oduzet, kao zaglavljen između dva sveta snova, jednog u kome
je hodao po vodi, i drugog u kome je Marta Širila krila, leteći iznad njega.
Zatim je senka nestala, Marta je nestala s njom i on je čuo, poput zvona s Notr Dama,
zvuk pucanja drveta i stakla. U sledećem otkucaju srca, hladni povetarac s reke nahrupio je u
sobu.
Okrenuo se u krevetu, još uvek u polusnu, i video zavese kako divlje lepršaju ispred
stakala i okvira prozora uništenih nekom naizgled velikom, silom. Tek kada je čuo vrištanje
spolja, ustao je, i tada se, dok se približavao prozoru, njegova radoznalost pretvorila u narastajući
užas.
„Marta”, pozvao je preko ramena. A onda još jednom, glasnije: „Marta!”
Nije bilo odgovora. Naravno da nije bilo odgovora. Proturio je glavu kroz prozor, ne
obraćajući pažnju na krhotine stakla koje su mu se žarile u dlanove, Pogledao je dole i video je
kako leži raširenih ruku na pločniku uske ulice. Oko nje, poput princezinog kreveta posutog
dijamantima, krhotine stakla ljupko su svetlucale. Krv je curila ispod nje, otičući u potočićima,
dok su se ljudi okupljali oko. mesta nesreće. Vrištanje se nastavilo, čak i posle prepoznatljivog
zvuka sirena s policijskih i ambulantnih kola koja su dolazila niz kej, približavajući se sve više.

„Draga moja senatorko Ring”, rekao je Li Van, „dopustite da budem prvi koji će vam
izraziti saučešće.”
En Ring se slabašno osmehnula. U sebi je osećala zadovoljstvo što se Li pojavio. „Hvala
vam”, promrmljala je. Kako neprikladno, kako neistinito. Bila je zgađena paradom uobičajenom
za sahrane, pohvalne govore i pomene. Mrtvih više nema, pustimo ih da počivaju u miru.
Li Van je nosio crno odelo, kao da je on, više nego ona, u žalosti. S kašnjenjem se setila
da je belo kineska boja smrti i žalosti. Pa, pomislila je zajedljivo, on zaista nosi belu košulju, tako
uštirkanu da je izgledalo kao da okovratnik u svakom trenutku može da ga poseče.
En je u svom tamnocrvenom sent džon odelu od valjane vune sedela u zaklonjenoj sobi za
članove porodice u pogrebnom zavodu Vinogradi u Severozapadnoj četrnaestoj ulici. Čak i u
žalosti, ona je bila žena koja je zračila svojim polom i privlačnošću. Bila je okružena svojom
uobičajenom pratnjom i nekolicinom prijatelja. Zvanični dolazak na saučešće, koji će privući na
stotine njenih kolega, saveznika i neprijatelja iz Beltveja, na svu sreću, bio je tek sutra. Sada je
sve bilo tiho. Vazduh je mirisao od ogromnih venaca i buketa cveća poredanih pored zidova.
Cveće je prosto kipelo i iz vaza postavljenih na stolove, čak i na neke nekorišćene stolice.
„Ovo je istorija”, govorio je Li sada tihim jednolični glasom, „a istorija je sve.“
 „To je nešto što nam je zajedničko, gospodine Li“, rekla je ona ravnim tonom.
On se blago naklonio i usudio se na kratak osmeh dok joj je davao umotani paketić,
„Molim vas da prihvatite ovaj, možda i nepriličan, izraz moje tuge.”
„Vrlo ste ljubazni.” Uzela je paket, spustila ga sebi u krilo i zagledala se u Lijevo lice.
Čekala je i mislila je da on zna da ona čeka.
Najzad je rekao: „Mogu li da sednem s vama na trenutak?”
Ona mu je dala znak rukom. „Samo izvolite.”
Seo je ukočeno, kao da je kornjača koja pokušava da uvuče udove u svoj oklop. Bilo je to
skoro žensko držanje, koje je njoj izgledalo odbojno.
„Mogu li išta da uradim, senatorko?”
„Hvala vam, ali ne.“ Čudno, pomislila je. Ponaša se kao Kinez iz domovine, a ne kao
Amerikanac kineskog porekla. Zbog posebne prirode ovog čoveka i njenog odnosa s njim, koji joj
je nametnuo Kris Hendriks, osećala je potrebu da dodatno istraži svoja zapažanja. „I molim vas,
zovite me En.“
„Previše ste ljubazni”, rekao je Li, ponovo se blago naklonivši.
Šta mi njegovo držanje govori, upitala se ona.
Li je pogledao na suprotnu stranu sobe, prema cveću natrpanom na sto prislonjen uz
suprotni zid. „Imam mnogo uspomena na vašeg muža, senatorko.” Zastao je na trenutak, kao da
se premišlja da li da nastavi. „Uspomena koje se, S vremenom, mogu podeliti.”
Sada postaje jasnije, pomislila je ona. Ali uopšte nije bilo jasno da li je on ovde na
službenom zadatku. Srce joj je poskočilo na pomisao da bi poseta mogla da bude lične prirode, da
se između Lija i Čarlsa dogodilo nešto što bi moglo da promeni njihov odnos, ili ako ne to, onda
suprotstaviti Lijeve vlastite ciljeve ciljevima njegove vlade.
„Znate, gospodine Li, ja imam sopstvene uspomene na svog muža. Moglo bi da bude
prijatno da čujem i tuđe.”
Lijeva mršava ramena su se skoro neprimetno trznula. „U tom slučaju, rado ću iskoristiti
priliku da vas pozovem na čaj, senatorko, naravno, kada budete bili raspoloženi za to.”
„Vrlo ljubazno od vas, gospodine Li.” Sada je morala da bude oprezna, veoma oprezna.
„Imam prepun spisak sastanaka potkomiteta i sastanak u vezi s budžetom, koji je trenutno
potpuno nesređen. Shvatate me.”
„Shvatam, senatorko. Naravno da shvatam.”
Namestila je čežnjiv izraz na lice. „S druge strane, svakako bi bilo osveženje pričati o
stvarima koje nemaju veze sa Kapitalom.” Prstom je pritisnula Lijev poklon. „Možda ove večeri,
posle završetka bdenja pored kovčega. Imaću vremena za obrok.”
Li Van je izgledao ispunjen nadom. „Onda možda večera.”
„Da“, rekla je ona, uklanjajući izraz čežnje sa lica. „To bi bilo lepo.”
„Doći ću ovamo po vas ako vam odgovara.” Osmeh gospodina Lija sijao je kao tračak
mesečine. „Vi treba samo da odlučite kada.”

Sem Anderson je uzaludno utrošio petnaest minuta šaljući osoblje Tredstouna da pretraži
zgradu u potrazi za Ričardsom. Ne pronašavši ga, sazvao je ljude i uputio hitni poziv preko
FBI-ja i gradske policije.
Zatim se pridružio okupljenom timu kibernetičara, koji su grozničavo radili na
identifikovanju virusa koji je preplavio servere Tredstouna, čineći ih beskorisnim. Odvojio je
Timotija Neversa, koji je bio zadužen da proverava program za praćenje postavljen na terminal
na kome je Ričards radio, i da analizira rezultate.
Piter je izabrao savršenog čoveka da mu bude desna ruka. Anderson nije bio ni preterano
ambiciozan ni samozadovoljan. Bio je u potpunosti usredsređen na posao koji mu je dodeljen i
radio ga je bolje nego bilo ko drugi u Tredstounu. Za razliku od mnogih njegovih kolega u tajnim
službama, bio je narodni čovek, uzoran rukovodilac. Oni koji su izvršavali njegova naređenja
činili su to bespogovorno. Oni su verovali u njega, verovali su da može da ih izvuče iz svake
nedaće u koju upadnu.
A virus je bio nedaća prvog reda. Svaki minut kašnjenja informatičkog tima u
identifikovanju bazičnog algoritma, virus se probijao kroz sledeću prepreku i uništavao je. Interni
Tredstounovi serveri počinjali su da liče na švajcarski sir; iz njih se nije moglo izvući skoro ništa,
čak i kad bi informatički tim uspeo da pronađe način da zaobiđe virus ili da se probije kroz njega,
što za sada nije mogao.
„Nastavite s radom“, rekao je Anderson i, okrenuvši se Timu Neversu, dodao, „reci mi
ono što ne srne da se kaže.”
„Dobro ste to rekli”, odgovorio je Nevers. „Taj tip Ričards je prokleti genije za
programiranje. Još uvek proučavam trojanca kog je, uzgred, nesumnjivo on kodirao i ubacio u
sistem.”
„Šta je s virusom?”
Nevers se počešao po glavi. Bio je tek prevalio tridesetu i već je brijao glavu jer je
počinjao da ćelavi. „Da, dakle, to je prokleti velociraptor među virusima, toliko mogu da vam
kažem.”
„To mi ne pomaže”, rekao je Anderson. „Moraš mi dati nešto što mogu da prenesem
ostalim informatičarima.”
„Radim sve što mogu”, rekao je Nevers dok su mu prsti leteli preko tastature.
„Radi bolje.”
To je bilo ono što je Andersonu uvek govorio njegov otac, ne grubo, nego na način da
Anderson poželi da radi bolje, i ne samo da bi udovoljio ocu, mada je i to, razume se, bilo veoma
važno. Andersonov otac je bio vojno lice - obaveštajac - koji je na kraju prešao u CIA. Obnovio
je mnoge od njihovih metoda za tajno skupljanje informacija i bio nagrađen tako što su ga
izbacili iz službe zbog problema sa srcem. Mrzeo je da sedi dokon kod kuće i umro je šesnaest
meseci pode otpuštanja. Svi njegovi šefovi su rekli: „Mi smo to i govorili”, ali Anderson je znao
ono što je znao i njegov otac: kod kuće on nije mogao da radi bolje. Osećajući se beskorisno,
jedne noći je otišao na spavanje i više se nije probudio. Anderson je bio sasvim siguran da je
njegov otac bio toga svestan dok je odlazio.
„Imam nešto!” uzviknuo je Nevers. „Dekodirao sam virusni algoritam iz trojanca. On se u
beskraj obnavlja. Zaista neverovatno.”
„Neverse, ono što ja želim da znam jeste da li se može zaustaviti.”
„Intervencija”, rekao je Nevers klimajući glavom. „To nije način na koji bi ikada pomislio
da neutrališeš virus, što je ono što ga čini tako pametnim. Moraš da isključiš prekidač, takoreći,
iznutra, iz algoritma.”
Anderson je povukao stolicu napred kako bi bolje video. „Onda uradi to.”
„Ne može to tako brzo”, rekao je Nevers. „Virus je zaštićen kodiranim zamkama,
sigurnosnim mehanizmima i slepim ulicama.”
Anderson je zagunđao. „Korak napred, dva koraka nazad.”
„Bolje nego da lutamo u mraku.” Nevers je pritisnuo tipku ENTER. „Upravo sam preneo
sve što sam otkrio ostatku informatičkog tima.” Okrenuo se i široko osmehnuo svom šefu. „Hajde
da vidimo mogu li oni da urade nešto bolje.”
 Anderson je ponovo zagunđao.
„Ričards je uništio program za praćenje tačno pre nego što je aktivirao virus. To je srž
problema. Softver je registrovao kod samo delimično, a ne u celini. Ne možemo da ga
zaustavimo dok ne budemo imali ceo kod.”
„Zar nemaš dovoljno podataka da napraviš informatičku pretpostavku, intervenišeš i
isključiš algoritamski prekidač?”
„Mogao bih”, rekao je Nevers, „ali neću.” Okrenuo se prema Andersonu. „Vidite, ovaj
virus je pun trnja - drugim rečima okidača - tako da bih, da ne radim upravo ovo što radim,
mogao da neopozivo pokrenem jedan od tih okidača i učinim sve neuporedivo gorim.”
„Gorim?”, rekao je Anderson u neverici. „Šta bi moglo da bude gore nego da naši podaci
budu obrisani?”
„Preopterećenje matičnih ploča, pretvaranje servera u gomilu silikona, retkih metala i
pregorelih žica. Vitalne šifrovane komunikacije bi bile prekinute na ko zna koliko dugo.”
Zatim se iscerio. „Ali gledano s vedrije strane...” Izvukao je sićušni ovalni predmet ispod
stola i podigao ga. „Ričards nije pronašao blutut transmiter. Ako je daunloudovao išta sa strane,
to će biti snimljeno upravo ovde. Još bolje, moći ćemo da ga pratimo do izvora.”

Kada je Nikodemo video don Fernanda Hereru, sav se ukipio. Herera je bio mrtav - bar je
Marta Kristijana tako tvrdila. Ali ona je lagala, a sada je i sama bila mrtva, ležala je na
popločanoj ulici na Ostrvu Sen Luja. Bilo je nemoguće reći da li je skočila s prozora na petom
spratu ili je bila gurnuta. Ali ono što je bilo neporecivo jeste prisustvo Herere kako razgovara s
policajcima dok je mesto nesreće fotografisano i dok su uzimani otisci.
Izvivši vrat, Nikodemo je kroz prozore video detektive kako pretresaju stan koji je
pripadao Hereri. Još bliceva je osvetlilo noć, još otisaka prstiju je uzeto u svakoj sobi. Nikodemo
nije imao pojma šta očekuju da će pronaći, a nije ga ni zanimalo. Njegova pažnja preusmerila se s
Marte Kristijane, žene za koju mu je Maseo Enkarnasion rekao da je dovede do mlažnjaka, koji je
čekao. Nikodemo više ništa nije mogao da uradi za Martu Kristijanu, ali je svakako morao da
uradi nešto u vezi s Hererom.
Povukao se u senku iza ugla pa izvadio svoj mobilni i nazvao Masea Enkarnasiona.
„Stojim iza ugla nasuprot stana don Fernanda Herere”, rekao je kada je čuo glas na drugoj
strani veze. „Ne znam kako da ti ovo saopštim, ali Marta Kristijana je mrtva.”
Sklonio je mobilni telefon od uha kada je iz njega počela da dopire bujica psovki.
„Ne znam da li je pala ili je gurnuta”, nastavio je kada je Maseo Enkarnasion istresao svoj
duboki šok i bes iz sebe. „Žao mi je, zaista jeste. Ali imamo druge probleme kojima se moramo
pozabaviti. Marta Kristijana je lagala da je Herera mrtav... Znam, ja sam takođe... Ali on stoji,
prilično živ... Naravno da sam siguran da je to on.”
Nikodemo je proveo sledećih nekoliko trenutaka upijajući svaku reč koju je Maseo
Enkarnasion govorio, i na kraju je rekao: „Da li si siguran da želiš da to uradim?”
Usledilo je još grubih reči, i Nikodemo je počeo da se priprema za zadatak koji mu je
Maseo Enkarnasion dao.
„Obavi to“, zaključio je Maseo Enkarnasion. „Imaš dvadeset četiri sata. Posle toga, ako se
ne pojaviš, odlazim bez tebe. Jasno?”
„Savršeno jasno”, odgovorio je Nikodemo. „Vratiću se pre isteka roka. Računaj na to.”
Prekinuo je vezu, gurnuo mobilni u džep i vratio se do mesta nesreće. Martu Kristijanu su
imeli u ambulantna kola. Herera je još razgovarao s detektivima. On je govorio, oni su klimali
glavom. Jedan od njih je hvatao beleške što je brže mogao.
Nikodemo je izvadio cigaretu, zapalio je i dokono pušio dok je nastavljao da posmatra ceo
prizor. Kada su detektivi najzad završili s Hererom, dali su mu svoje posetnice, a on se okrenuo i
vratio u zgradu. Nikodemo je gledao kako ukucava četvorocifreni broj na tabli s desne strane
glomaznih drvenih vrata okrenutih prema ulici.
Sačekao je da detektivi odu i, među gomilom posmatrača, koja se sporo razilazila, stajao
okrenut prema tabli, na kojoj je bilo deset mesinganih dugmića, s brojevima od nula do devet.
Izvadio je bočicu i izduvao iz nje beli prah, sitniji od talka, preko dugmića. Prah se zalepio na
ostatke telesne masti koje su ostavili Hererini prsti, otkrivši četiri pobelela dugmeta. Posle treće
isprobane kombinacije, vrata su se otvorila i on je ušao unutra.
Na trenutak je stajao u popločanom unutrašnjem dvorištu, gde su se, vekovima unazad,
zaustavljale konjske kočije pune putnika, a livrejisani lakeji trčali jedan preko drugoga da
pomognu plemićima da siđu i uđu. Sada je u zgradi, naravno, živelo mnogo ljudi, ali istorija je
ostala, izdizala se iz kaldrme kao para iz oznojenih konjskih bokova.
Dve žene, jedna starija i jedna mlađa, stajale su naslonjene na zid pored prednjih vrata,
razgovarajući o tragediji koja se dogodila. Starija je pušila. Nikodemo je izvadio cigaretu i,
prilazeći im, zatražio da pripali.
„Užasno.” Mlađa žena je zadrhtala. „Ko može da spava posle nečeg takvog?”
„Sada će ulice biti zakrčene morbidnim radoznalcima”, rekla je starija, odmahujući
glavom.
Nikodemo je saosećajno klimnuo glavom. „Zašto bi se neko bacio kroz prozor?”, upitao
se naglas.
„Ko to može da kaže?” Starija žena je slegla mesnatim ramenima. „Ljudi su poludeli, to je
moje mišljenje.” Povukla je još jedan dim. „Da li ste poznavali tu jadnu devojku?”
„Pre mnogo vremena”, odgovorio je Nikodemo. „Bili smo drugovi iz detinjstva.”
Starija žena je izgledala tužno. „Mora da je bila vrlo nesrećna.”
Nikodemo je klimnuo glavom. „Mislio sam da mogu da joj pomognem, ali sam prekasno
stigao.”
„Hoćete li da se popnete gore?”, rekla je mlađa žena, kao da joj je odjednom sinula ideja.
„Ne želim da uznemiravam senjor Hereru.”
„O, sigurna sam da bi mu prijalo nečije saosećanje. Ovuda.” Prišla je vratima i izvadila
ključeve iz džepa. Pritisnula je pločicu pored vrata i ona su se uz zujanje otvorila.
Nikodemo joj je zahvalio i ušao u haustor. Široke gvozdene stepenice su se izvijale
naviše, i on se popeo uz njih. Zgrada je bila jezivo tiha, kao da svi stanari u njoj zadržavaju dah
od užasa. Na stepenicama nije bilo nikoga, vrata svih stanova bila su čvrsto zatvorena, kao pred
zarazom koja se širi munjevitom brzinom.
Don Fernandov sprat je bio podjednako opusteo. Nikodemo je bešumno izašao u hodnik i
stao ispred vrata stana. Osluškivao je ali ništa nije čuo.
Zatim je prislonio uho na vrata.

Don Fernando je u stanu još mogao da oseti ustajali miris odeće policajaca i detektiva.
Osećao se kao da mu je provaljeno u stan. Nije želeo da namiriše ništa drugo osim izuzetnog
mirisa Marte Kristijane, i osećao je jaku odbojnost prema invaziji službenih lica od maločas.
Stajao je ukočeno, ispravljenih leđa, i pokušavao da razdvoji misli od emocija.
On je bio odgovoran za smrt Marte Kristijane, u to uopšte nije sumnjao. On je
manipulisao njome, doveo je u položaj koji se pokazao kao nepodnošljiv, sukobljavajući je s
Maseom Enkarnasionom. Pritezao je stege oko nje, bez sumnje polako, ali na kraju to nije bilo ni
važno. Na kraju, ona nije mogla da prati ni njega ni svog poslodavca. Odabrala je jedini izlaz koji
će joj dati mir. Možda je to bila njena sudbina od časa kad je rođena u domu bez ljubavi i pobegla
iz njega da se, kako je mislila, izbavi. Umesto toga je glavačke jurnula ka svom usudu, ka ovom
stanu na Ostrvu Sen Luja, ka svojoj smrti na kaldrmi Burbonskog keja.
Možda to nije imalo nikakve veze s njim, ali on nije verovao u to. U strasti Marte
Kristijane bila je skrivena i njena sudbina. Sada je bila mrtva.
Polako se okretao ukrug, osećajući kako mu ona nedostaje, kao da je sada bilo više senki
u sobama koje je tako dobro poznavao, kao da se odjednom pojavila nova soba koju nikada nije
primećivao niti je istražio, soba čija unutrašnjost ga je plašila.
Još jednom je proverio da se uveri da je sam, iako mu je racionalni deo mozga govorio da
jeste. Tiho je zakoračio u kupatilo, klekao uz škripu zglobova i izvadio tašnu Marte Kristijane iz
uskog prostora između kade s gvozdenim nogama i mermerom popločanog poda, gde ju je bio
gurnuo pre nego što su policajci zatražili da uđu u stan.
Spustio je dasku klozetske šolje pa seo i spustio tašnu sebi u krilo. Dugo je ostao da sedi
tako, prstima prelazeći preko mekane kože od koje je tašna bila napravljena, šireći nozdrve da
upije njen miris, koji se dizao iz unutrašnjosti tašne i terao mu suze na oči.
Iako je postupao iz želje za samoodržanjem, Marta mu se zaista svidela. Takođe mu je
bilo i žao nje i osećao se podjednako zarobljenim kao i ona. Ali kakve koristi je bilo od
sažaljenja, osim da je pogura onih nekoliko poslednjih metara prema njenoj sudbini.
Uzdahnuo je i iznenada podigao glavu. Čuo je neki zvuk, i oslušnuo je, kao da očekuje
mekani zvuk njenih bosih stopala, kao da bi ona još mogla da bude živa, kap da su poslednjih
nekoliko sati bili noćna mora iz koje se ovog časa probudio, s njenom tašnom u krilu. Zatim je
spustio pogled i znao je sa potpunom sigurnošću da je ono što je držao u rukama sve što je ostalo
od nje.
Polako je otvorio tašnu i, s čudnom strepnjom, zavirio unutra. Video je uobičajene ženske
stvarčice: ruž, olovku za trepavice, maškaru, malo pakovanje maramica, njen novčanik,
zapanjujuće tanak, kao da bi ono malo njegove sadržine moglo da iščezne podjednako brzo kao
njen život. Brzo ga je otvorio i izvadio njen mobilni telefon.
Bio je zaključan, ali on je saznao šta je sve volela, i ukucao je nekoliko reči na tastaturi,
dok nije naišao na onu pravu, i mobilni se otključao pred njim kao što se toliko puta otključavao
pred njom. Kada su se ova vrata otvorila, on je krenuo još dublje. Bilo je to kao da ga ona poziva
u dobro čuvani deo svog bića.
„Mea culpa, Marta”, rekao je on. „Voleo bih da si ovde.”

Stojeći tačno ispred vrata, Nikodemo je čuo ove reći kada su odjeknule kroz stan, i jače je
pritisnuo uvo na vrata. Učinivši to, izazvao je škripanje starih drvenih dasaka od kojih su bila
napravljena.
Stao je mimo kao kip, jedva dopuštajući sebi da diše.

Don Fernando je naglo podigao glavu i, kao kad pas markira divljač, telo je počelo da mu
se trese. Škripa ulaznih vrata razlegla se kroz stan, ubadajući ga u srce kao najava smrti.
 Spustivši Martinu torbu u stranu, ustao je i izašao iz kupatila, pa prošao kroz spavaću
sobu u dnevni boravak. Tu je na trenutak nepokretno stajao, njušeći vazduh u potrazi za nekim
novim mirisom. Napregnuto se zagledao u ulazna vrata, koja je oprezno zaključao čim je
poslednji od detektiva izašao iz stana. Posmatrao je drvene daske, kao da bi one mogle da mu
kažu šta ili ko je s druge strane vrata.
Najzad se prikrao do vrata i, izvijenih leđa, prineo uvo starom drvetu. Čuo je disanje, ali
nije mogao da zaključi da li je to zapravo šum koji dopire odnekud iz zgrade ili s druge strane
vrata. Nije se osećao uplašeno, ali jeste nekako krajnje nelagodno. Nije imao pištolj u stanu, što
je bila sreća za njega. Policajci bi mu ga oduzeli, i to bi moglo da pobudi njihove sumnje da je
smrt Marte Kristijane pre bila ubistvo nego samoubistvo. Sad se ipak kajao što nije sakrio bar
jedan. Nije se osećao bezbedno.
Posle još malo uzaludnog osluškivanja pored vrata, odmakao se i vratio u kupatilo, gde je
uzeo tašnu Marte Kristijane i nastavio svoj setni pretres njenog sadržaja.
Prvo je proverio listu poziva. Poslednji dolazni poziv bio je zabeležen nekih pedeset
minuta pre nego što je skočila kroz prozor. S obzirom na kasni sat u koji je poziv upućen,
smatrao ga je značajnim, naročito zato što je upućen s broja koji je Marta imala u svom imeniku.
Ime koje je išlo uz njega bilo je svedeno na inicijale, ali nije bilo sumnje čiji su. ME - Maseo
Enkarnasion.
Šta joj je Maseo Enkarnasion rekao zbog čega je pukla, što ju je navelo na odluku da se
ubije? Uopšte nije sumnjao da se osećala zarobljenom između Masea Enkarnasiona i njega, bez
mogućnosti da se izvuče.
Proverio je njenu glasovnu poštu, SMS poruke, sve uobičajene stvari koje su se skoro
neizostavno gomilale u mobilnim telefonima, ali nije bilo ničega. Marta Kristijana je bila previše
oprezna. Dok je prelistavao njen imenik, njegov mobilni je zabrujao. Javio se. Zvao ga je
Kristijan.
„Da li si još uvek mrtav?”, upitao je Kristijan i zakikotao se.
„Nažalost, ne.“ Don Fernando je duboko udahnuo. „Ali Marta Kristijana jeste.”
„Šta se desilo?”
Don Fernando mu je ispričao.
„Pa, barem više neće predstavljati pretnju za tebe. Ja ću se pobrinuti za saopštenje za
štampu s ispravkom informacije o tvojoj smrti.” Usledila je kratka pauza. „Znaš li gde je Born?”
„Mislio sam da ti pratiš njegovo kretanje?”
„Niko ne može da prati njegovo kretanje, don Fernando. Ti to znaš bolje nego bilo ko
drugi.”
Don Fernando je zagunđao. Ne razmišljajući, vratio je Martin mobilni u njenu torbu.
Prstima je napipao pudrijeru, glatku i toplu od dodira s Martinom kožom. Shvatio je da mu
kruženje palcem po lakiranoj površini donosi izvesnu meru utehe.
„Naši neprijatelji su se pokrenuli”, rekao je Kristijan. „Maseo Enkarnasion i Hari Rouland
su otputovali iz Meksiko Sitija. Sleteli su u Pariz pre više od sat vremena. Mislio sam da je bolje
da te upozorim.”
„Nešto se dešava.”
„Da, ali nadam se da nije ono čega se bojim.”
Đon Fernando je prešao rukom preko lica. „Postoji samo jedan način da se to otkrije.”
„Pošto je Maseo Enkarnasion u Parizu, brinem se za tebe.”
„Maseo Enkarnasion dobro zna da ne treba da pokazuje svoje lice u Parizu. Imam previše
očiju i ušiju na terenu. Rouland je, međutim, druga priča.”
„Džejson i ona žena iz Mosada - Rebeka - pratili su Roulanda.” Don Fernando je zurio u
svoja bosa stopala na pločicama kupatila. Marti su se dopadala njegova stopala. Rekla je da su
veoma seksi. „Ako je tako, onda nisu uspeli.”
„Ne želim da mislim o Džejsonovom neuspehu.”
„Ne želim ni ja.” Don Fernandu se srce još više steglo dok je gledao u glatku površinu
Martine pudrijere. „Slušaj, Kristijane, mora da postoji nešto što možemo da uradimo za
Džejsona.”
„Sve se odvijalo previše brzo, i otišlo predaleko. Izmaklo nam je iz ruku“, rekao je
Kristijan. „Sada možemo samo da imamo vere u to da će se Born izvući.”
„Ako iko može...” Vaya con Dios, hombre, pomislio je don Fernando dok je prekidao
vezu.
Bio je umoran - i više nego umoran. Ustao je i, još uvek držeći pudrijeru, bosonog
otapkao nazad u dnevni boravak. Bilo je rano jutro, kada grad, još uvek obavijen snom, počinje
da drhti od prvog dnevnog saobraćaja, kada ljudi staju u redove ispred pekara da kupe kroasane i
bagete za doručak, kada bicikli prelaze preko mostova, prevozeći svoje vlasnike na posao.
Legao je na krevet, osećajući zgužvane čaršave ispod sebe, ali tako mu se samo u vidnom
polju pojavio slomljeni prozor koji je Marta Kristijana uništila u svom samoubilačkom skoku.
Prevrnuo se na krevetu pa se uspravio u sedeći položaj, i ponovo se zagledao u pudrijeru. Bilo je
čudno, pomislio je, što je Marta nosila pudrijeru, pošto nikada nije video puder na njenim
obrazima ili čelu. Koristila je ruž i maškaru; pored njene prirodne lepote nije joj bilo potrebno
ništa više. A ipak...
Neprestano je prevrtao pudrijeru u ruci. Zatim je, gonjen iznenadnim porivom, naglo
otvorio. Sićušno jastuče bilo je unutra, ali kada ga je podigao, ispod njega nije bilo pudera, samo
mali zlatni nosač usađen u dno kutijice. Noktom je podigao nosač, i dno kutijice se podiglo za
njim, otkrivajući mikromemorijsku karticu od osam gigabajta.
Upravo u tom trenutku se ukočio, nagnuvši glavu u stranu, ponovo pokušavajući da uhvati
slabašni zvuk. Nije bilo sumnje u to, neko je stajao ispred njegovih ulaznih vrata. Tiho je ustao,
otišao do male kuhinje i uzeo nož s velikom oštricom.
Vratio se u dnevni boravak i stao ispred ulaznih vrata, osluškujući. Ponovo je čuo zvuk,
kao od grebanja đonova po podu hodnika. Prišavši bliže, uhvatio je ključ i okrenuo ga, tiho i
polako.
Držeći vrh noža spreman za iznenadni ubod, stegao je kvaku i brzim spretnim pokretom
otvorio vrata.
 24

Dik Ričards se, čekajući da ga uvedu u raskošne kancelarije Toma Brika u sedištu Kor
enerdžija na Severozapadnoj šesnaestoj ulici, osećao kao begunac, ne samo iz Tredstouna, nego i
iz samog života, čekao je, kako mu se činilo satima, dok je prava parada raznih ljudi uvođena i
izvođena iz kompleksa kancelarija generalnog direktora.
Već osmi ili deveti put ustajao je i ponovo se predstavljao mladoj ženi iza iskošenog
prijemnog pulta. Imala je sposobnost mladih ljudi da nosi bežičnu slušalicu kao komad nakita, što
je nekako činilo da deluje ljudskije, umesto više vanzemaljski. Osmehnula mu se napućenim
usnama.
„Gospodine Ričardse”, bio je zapanjen što ga je zapamtila, „gospodin Lang bi voleo da
popriča sa vama.”
Stiven Lang je bio viši izvršni zamenik - potpredsednik u kompaniji. Ričards se pitao
zašto on želi da se vidi sa njim. „Došao sam da se vidim s Tomom Brikom.”
Recepcionerka se osmehnula i dotakla svoju slušalicu. „On trenutno nije u kancelariji.”
„Znate li gde je?”
Osmeh joj se zadržao na licu, kao još jedan komad postmodernog nakita. „Verujem da je
to ono o čemu gospodin Lang želi da razgovara s vama.” Ispružila je golu i lepo oblikovanu ruku.
„Znate li put?”
Ričards je klimnuo glavom. „Znam.”
Prošao je kroz vrata od kvarcnog stakla, skrenuo desno do kraja hodnika, pa opet desno.
Ispred njega je bila prostrana Langova kancelarija na uglu zgrade. Bio je ovde nekoliko puta kada
ga je Brik dovodio zbog logističke pripreme pojedinih projekata.
Stiven Lang je bio bivši sportista koji se sada previše ugojio. I dalje je imao osnovnu
građu i mišiće odbrambenog igrača u američkom fudbalu, ali lice mu se raširilo, a stomak
narastao. Istog trenutka kada je Ričards ušao u kancelariju, on je ustao i obišao oko svog radnog
stola skakutavim korakom. Iscerio se, rukovao se s Ričardsom stegnuvši mu šaku kratkim
stiskom od kog su pucale kosti, pa pokazao glavom prema jednoj od tapaciranih fotelja ispred
njegovog postmodernog stola s pločom od mutnog stakla.
„Dakle, kako čujem, Tredstounovi kompjuteri su beznadežno upropašćeni.” Oslonio se na
ivicu stola i klimnuo glavom. „Dobro obavljeno, Ričardse.”
„Hvala. Ali sada sam sjeban. Ne mogu da se vratim tamo.”
„Ne brini se. Ti si nam pomogao da postignemo svoj cilj u Tredstounu. Vreme je da
krenemo dalje.” Lang je pljesnuo rukama. „Slušaj, Tom želi da ti lično čestita. Morao je da hitno
ode nekim poslom, pa je organizovao da te kola s vozačem odvedu kod njega.”
„Da li je on u sigurnoj kući?”
„Da, ali kad je o tome reč, sigurna kuća više nije sigurna.” Lang je ponovo pljesnuo
rukama. „Kao što sam rekao, vreme je da se krene dalje.” Ustao je, pokazujući da je razgovor
završen. Ponovo pruživši ruku Ričardsu, rekao je: „Srećan put, Ričardse. Postao si neprocenjivo
vredan za nas, tako da te očekuje značajno povećanje plate, da i ne pominjem bonus.” Odmahnuo
je rukom. „Tom će ti sve objasniti.”
Ričards je izašao iz kancelarije zažarenih obraza. Jedva da je osećao pod ispod svojih
nogu. Najzad je dobio priznanje koje je zasluživao. Punačka plavuša ga je pozdravila osmehom
dok se liftom spuštao u lobi zgrade. Bio je toliko zapanjen kada mu je nešto rekla da je jedva čuo
reč koju je izgovorila. Izgledala mu je nekako poznato, ali uspeo je samo da joj se glupo osmehne
umesto odgovora. Gledajući je kako odlazi niz hodnik, pomislio je: I druge žene će mi se
osmehivati - prelepe žene, jer one su postojale - pogotovo ovde u unutrašnjem prstenu
Vašingtona - koje su magnetski reagovale na novac i moć.
Napolju ga je, kao što je Lang i rekao, čekao crni linkoln navigator. Popodne je bilo
hladno i oblačno i slaba kiša padala je iskosa nošena vetrom. Ričards je požurio prema kolima.
Nije bilo potrebe da se predstavlja. Bogdan se osmehnuo prepoznavši ga, i otvorio mu
suvozačeva vrata. Zatim je seo za volan i veoma brzo se izvezao kroz gusti saobraćaj na gradskim
ulicama.
Ričards je sedeo na zadnjem sedištu, uživajući u početku svog novog života. Napravio je
pravi izbor. Rad za vladu je bio za budale koje su se zadovoljavale time da rade neograničen broj
sati, svake nedelje kući odnesu skromnu platu, i najzad se povuku nepriznati i nepoznati,
istrošeni, poraženi beskrajnom birokratijom.
Prešli su preko Mosta Vudroa Vilsona u Virdžiniju, pa skrenuli na sever. Deset minuta
kasnije, navigator je skrenuo na bočni ulaz u Faunders park u Aleksandriji, okrenut prema vodi.
Vozač je izašao iz kola, otvorio Ričardsu vrata i poveo ga niz dugi kej reke Potomak. Na
suprotnom kraju nalazio se veliki drveni venjak, pod kojim je video Toma Brika kako razgovara s
nekom ljudskom figurom zaklonjenoj senkom.
On se okrenuo kada su Ričards i Bogdan ušli pod nadstrešnicu venjaka. „A, došao si
Ričardse. Dobro urađeno.” Mahnuo je rukom prema drugoj osobi koja je stajala s njim, punačkoj
plavuši koja se vozila s Ričardsom u liftu.
Ričards je imao samo jedan trenutak da se iznenadi kada je osetio grozan bol u slabini.
Otvorio je usta da vikne, ali vozačeva debela ruka mu je snažno stegla donju polovinu lica. Krv je
isticala iz njega, kolena su mu klonula. Vozač ga je održavao u uspravnom položaju.
Pogledao je u Toma Brika koji ga je, zajedno s plavušom, posmatrao bez ikakvih
primetnih emocija.
„Šta...“, zamucao je. „Zašto?”
Tom Brik uzdahnu. „Sama činjenica da postavljaš ova pitanja potvrđuje da mi više nisi
koristan.” Zakoračio je prema Ričardsu, uhvatio ga za bradu i podigao mu glavu da se zagleda u
njegove oči. „Budalo jedna, na šta si mislio kada si se razotkrio kao saboter?”
„Ja... ja...” Ričardsov mozak, koji se polako usporavao, već otkazujući u svojim
perifernim delovima, očajnički je pokušavao da shvati šta mu se dešava. A onda je uglom oka
video kako mu se plavuša ceri i setio se da je ona zaposlena i u Tredstounu - asistentkinja, neko
ko je u jedinstvenoj poziciji da prati svakoga unutar organizacije. Gospode, pomislio je. Gospode
Bože.
„Ovo je cena koju plaćaš zbog toga što imaš više gospodara, Ričardse.” Glas Toma Brika
je bio blag, tužan, pun razumevanja. „Nije postojao nikakav drugi mogući završetak.”
Ričardsov mozak, lišen krvi, radio je sve sporije svake sekunde. Ali ipak je shvatio.
Konačno. „Odmah si prepoznao Pitera Marksa.”
Brik je klimnuo glavom. „Zahvaljujući Triši, koja je ovde s nama. Jesam.”
„Zašto si ga onda pustio...”
„Kada sam saznao da me je pratio, da zna više nego što sam mogao i da sanjam, postalo
mi je najvažnije da saznam kakve su mu namere.” Brik uštinu Ričardsa za bradu palcem i
kažiprstom. „Nisi mi rekao ko je on, Ričardse. Zašto mi nisi rekao?”
„Ja...“ Ričards je sklopio oči, s mukom progutao pljuvačku. Umirao je, pa onda neka sve
ide dođavola. „Mislio sam, ako se dopadnem Soraji Mur, ako me ona prihvati, da bih mogao...”
„Šta? Šta bi mogao, Ričardse? Da budeš njen prijatelj? Kolega?” Odmahnuo je glavom.
„Nikome nije stalo do tebe, Ričardse. Niko ne želi da radi s tobom. Ti si insekt koga ću upravo
zgnječiti. Imaš talenat, ali tvoji ljudski nedostaci prevazilaze korist koju imamo od tebe. Ne može
ti se verovati.”
„Ja sam napravio svoj izbor. Izabrao sam tebe.” Ričardsov glas je zvučao jadno, čak i
njemu samom. Suze su mu potekle iz očiju i počeo je da jeca. „Nije pošteno. Nije pošteno.”
Očigledno zgađen, Tom Brik ga je pustio i dao znak glavom svom vozaču koji je držao
Ričardsa. Nož je kliznuo dublje i uvrnut je tako divljački da Ričardsu oči samo što nisu iskočile
iz glave. Zvuk koji je dopro kroz ruku stegnutu preko njegovih usta bio je sličan onome koji
svinja ispusti kada je pogodi kasapinov nož.

Istog trenutka kada su se vrata stana otvorila i kuhinjski nož sevnuo iza njih, Born je
uhvatio don Fernanda za ruku.
„Polako, don Fernando.”
Don Fernando je zurio u njega, očigledno potresen. „To si ti, Džejsone? Ti si i malopre
stajao ispred mojih vrata?”
Born je odmahnuo glavom dok je ulazio u stan i zatvarao vrata za sobom. „Tek što sam
došao.” Nakrivio je glavu. „Neko je pokušavao da uđe u stan?”
„Ili to, ili je motrio na mene.”
„Niko ne motri na zgradu”, rekao je Born, uzimajući nož iz ruku starijeg čoveka.
„Proverio sam.”
„Maseo Enkarnasion i Hari Rouland su ovde u Parizu. Mislim da je Rouland bio pred
mojim vratima.”
„Don Fernando”, reče Born, „Rouland je Nikodemo.”
„Šta? jesi li siguran?”
Born kimnu glavom. „Bio je s Maseom Enkarnasionom. Pratio sam ih ovamo iz Meksiko
Sitija.”
„A žena?”
„Rebeka je bila agent Mosada.” Born sede na sofu. „Sad je mrtva.”
„Ah, onda smo, dakle, obojica nekoga izgubili.” Don Fernando se sručio na sofu pored
Borna. „Žao mi je.”
„Šta se dogodilo?”
Don Fernando mu je ukratko ispričao kako je Maseo Enkarnasion poslao Martu Kristijanu
da ga ubije, i šta se dogodilo nakon što su se on i Marta upoznali. „Skočila je kroz prozor spavaće
sobe, bacila se preko mene dok sam spavao. Mogla je da me ubije, ali nije to uradila.”
„Imao si sreće.”
Don Fernando je odmahnuo glavom. „Ne, Džejsone. Danas se ne osećam ni najmanje
srećnim.” Prepleo je prste. „Ona je bila namučena duša. Možda joj je trebao sveštenik. A ja nisam
sveštenik. U ovom slučaju, pre sam igrao ulogu đavola.”
„Sve nas progone senke, don Fernando. Ima trenutaka i kada nas stignu. Ništa više se ne
može uraditi; moramo da krenemo dalje.”
Don Fernando klimnu glavom. Uzeo je pudrijeru Marte Kristijane, otvorio je i pokazao
Bornu mikromemorijsku karticu skrivenu u dnu kutijice. „Ne mogu a da ne mislim da je htela da
ovo nađem.” Slegnuo je ramenima. „Ali možda je to samo moja želja.”
„Da li si pogledao šta je na kartici?”
Don Fernando odmahnu glavom. „Još nisam.”
„Pa”, reče Born uzimajući karticu, „vreme je da pogledamo.”
 Maseo Enkarnasion se popeo do pilotske kabine svog privatnog mlažnjaka. Vrata su bila
otvorena, a kineski pilot je vršio provere pre poletanja.
„Mislite li da će se on vratiti na vreme?”, upitao je pilot ne podižući glavu.
Maseo Enkarnasion je zagunđao sedajući na kopilotovo sedište. „To je nemoguće reći.”
„Vaša vezanost za njega je dobro poznata.”
Maseo Enkarnasion je posmatrao pilota neko vreme. „Ono što hoćeš da kažeš”, najzad je
polako izgovorio, „jeste to da ministar Oujang ne odobrava moju vezanost za Nikodema.”
Pilot, koji je uz to bio agent ministra Oujanga, nije ništa rekao. Sedeo je veoma mirno,
kao da pokušava da predvidi tok vazdušnih struja.
„Nikodemo je moj sin. Ja sam ga odgajao, obučavao.”
Pilot je govorio bez osude, potpuno neutralnim glasom. Bez obzira na to, Maseo
Enkarnasion se uvredio. Nije mogao drugačije; to mu je bilo u prirodi.
„Njegova majka je bila udata za nekog drugog”, reče Maseo Enkarnasion, više samom
sebi nego pilotu. „Voleo sam je, ali njen muž je bio moćan čovek, a meni je bila potrebna njegova
moć. Ona nije mogla da zadrži dete, nije čak mogla ni da bude s mužem dok je dete raslo u
njenom stomaku. Otišla je u Meridu, na imanje svoje tetke na pet meseci, kad je trudnoća bila
najvidljivija. Ja sam uzeo dečaka od nje i odgojio ga.”
„To ste već rekli.”
Maseo Enkarnasion je mrzeo ove ljude, ali bio je prinuđen da radi s njima. Niko drugi nije
imao njihovu moć, njihovu stručnost, njihove duboke džepove, njihovu viziju. Svejedno, često je
morao, kao sada, da primenu svu snagu gvozdene volje kako ih ne bi ubio od batina. Činjenica da
prema njima nije mogao da se odnosi onako kao prema svojim ljudima bolela ga je kao nož u
stomaku. Često je maštao o ovom kineskom agentu na obali Tihog okeana, kako mu se glava sa
izbuljenim očima kotrlja u talasima, dok mu se telo grči izbacujući krv poput fontane u parku
Čapultepek.
„Ponavljam to zato što je važno za razumevanje moje povezanosti s njim, a nikada ne
mogu da budem siguran koliko dobro ti razumeš španski.” Maseo Enkarnasion se nije potrudio da
sačeka agentov odgovor, znajući da ga neće ni dobiti. Da li je ikada bilo neskladnijih saveznika,
pomislio je, od ekstrovertnog Meksikanca i introvertnog Kineza?
Ovaj agent je imao i ime, ali Maseo Enkarnasion ga nikada nije koristio, pretpostavljajući
da je lažno. Umesto toga, razmišljao je o njemu kao o dečku na poziv, što ga je beskrajno
zabavljalo. Ispričao mu je priču - jedan njen deo koji će on shvatiti kao da je to cela priča - jer ga
je to zabavljalo. Ono što mu nije ispričao bio je privatni deo priče. Identitet majke Nikodema i
njegove sestre Marikruz ostao je skriven u njemu. Konstansa Kamargo je rodila Nikodema na
početku njihove godinama duge veze. Marikruz je rođena tri godine kasnije. Konstansa je bila
jedina žena koju je ikada voleo, i jedina žena koju nikada nije mogao da dobije, kao prvo, zbog
Konstansinog muža, a zatim i zbog same Konstanse, koja ga je volela, i volela dvoje dece koju je
dobila s njim, ali se zaklela da ih nikada neće videti, da nikada neće ometati tok njihovih života
istinom, niti komplikovati i izokretati njihove sudbine zarad svoje želje.
„Dakle”, rekao je Maseo Enkarnasion, „Nikodemo je, odvojen od svoje majke, postao
moj, dušom i telom. Čim je napunio dovoljno godina, poslao sam ga u jednu specijalnu školu u
Kolumbiji. Smatrao sam da je najvažnije da nauči posao.”
„Škola trgovine drogom”, rekao je agent s nepotrebnom zajedljivošću. Srednjem
kraljevstvu je naneta nepopravljiva šteta trgovinom opijumom u XIX veku. Kinezi su to pamtili i
vekovima kasnije.
 „To i trgovine oružjem.” Maseo Enkarnasion je napućio usne. „Kao što ministar Oujang
dobro zna, moj prvenstveni interes je da naoružam one kojima je to najpotrebnije.” Kada je
razgovarao s agentom, uvek je pretpostavljao da razgovara s Oujangom, paukom u središtu
pekinške mreže.
„Vi ste krajnje altruistični.”
Leva ruka Masea Enkarnasiona se zgrčila. Ne po prvi put, momak na poziv je prešao
granicu koja bi ga, u svim drugim okolnostima, koštala, sasvim doslovno, glave. Maseo
Enkarnasion je morao još jednom da se podseti na izuzetnu važnost ministra Oujanga i njegovih
potčinjenih. Bez Oujangove pomoći, dogovor s pukovnikom Ben Davidom nikada ne bi bio
moguć.
„Moj altruizam se može meriti samo s onim ministra Oujanga”, rekao je, izgovarajući reči
polako i pažljivo. „Dobro bi ti bilo da to zapamtiš.”
Agent je zurio kroz prozor kabine. „Kada krećemo?”
„Kada ti kažem da pokreneš motore.” Maseo Enkarnasion se osvrnuo oko sebe. „Gde je
to?“
Pilot ga je pogledao svojim izduženim mandarinskim očima. Njegovi tanki prsti izvukli su
ispod sedišta sivo-maslinastu metalnu kutiju, s bravom koja se otvarala na otisak prsta. Maseo
Enkarnasion je pritisnuo vrhom desnog kažiprsta pločicu sa senzorom i brava se otvorila.
Podigao je poklopac i pogledao u tesno upakovane svežnjeve novčanica od hiljadu dolara.
„Trideset miliona. Zapanjujuće ih je ovako videti”, rekao je, „čak i za mene.”
„Pukovnik Ben David će biti zadovoljan”, rekao je agent bezizražajno.
Maseo Enkarnasion se tiho nasmejao. „Svi ćemo biti zadovoljni.”

Soraja je upravo htela da izađe iz Piterove bolničke sobe kada je sekretar Hendriks uleteo
unutra.
„Drago mi je što vidim da si ustala iz kreveta, Soraja”, rekao je. Zatim je pogledao prema
krevetu gde je ležao Piter. „Kako se osećaš?”
„Utrnulo”, rekao je Piter, „na svaki zamislivi način.”
Hendriks se oglasio prodornim smehom. „Slušaj, Pitere, nemam mnogo vremena. Imamo
mali problem u štabu.”
„Kompjuterska mreža je oborena.”
„Tako je”, odgovorio je Hendriks u istom trenutku kada je Soraja rekla: „Šta?“
„Dik Ričards.” Piter je pogledao u Hendriksa, koji klimnu glavom. „Rekao sam Semu da
ga uhvati.”
„Anderson je doneo komandnu odluku da pokuša da definitivno poveže Ričardsa s Kor
enerdžijem.” Hendriks odmahnu rukom. „Brik je bio krajnje oprezan. Uprkos onome što ti je
navodno rekao...”
„On mi to jeste rekao, dođavola!”, ljutito je rekao Piter.
Hendriks je pustio Pitera da se izduva. „Sud bi presudio protiv tebe”, rekao je posle nekog
vremena. „Pokušali smo da pratimo trag novca, ali ako je Ričardsa plaćao Kor enerdži ili bilo
koja od njegovih ispostava, tek treba da pronađemo dokaze za to. Anderson je to znao, zbog čega
i jeste postavio program za praćenje na terminal na kome je zaposlio Ričardsa.”
„Nemoj da mi kažeš”, rekao je Piter gorko. „Nije uspelo.”
„Šta te navodi da to kažeš?”
„Pretpostavljam da ste pritvorili Ričardsa.”
 Po prvi put je Hendriks delovao poniženo. „On je otišao, nestao.”
„Pronađite Brika”, reče Piter. „Kod njega je Ričards otišao, garantovano.”
Hendriks je počeo tiho da govori u svoj mobilni telefon. Kada je razgovor završen, rekao
je: „Iz nekog razloga, Brik je želeo obaranje Tredstounovog sistema. Zašto?”
„Pod pretpostavkom da ste u pravu”, uključila se Soraja, „on verovatno želi da onemogući
naš nadzor na drugoj strani okeana.”
Piter je pucnuo prstima. „U pravu si! Ali šta se plaši da ćemo otkriti?” Na trenutak je
grizao palac.
Hendriks se premestio s noge na nogu. „Pitere...” Odjednom je izgledao kao da mu je
neprijatno. Kad je Piter podigao pogled, on nastavi: „S obzirom na sve što ti se dogodilo -
ozbiljnu prirodu tvoje sadašnje povrede - mislim da je najbolje da budeš oslobođen dužnosti
drugog direktora Tredstouna.”
„Molim?”, reče Piter.
Soraja je zakoračila napred. „Ne možeš to da uradiš.”
„Mogu”, odgovori Hendriks, „i jesam.”
„Meni su oduzete noge”, rekao je Piter, „a ne mozak.”
„Veoma mi je žao, Pitere, ali doneo sam odluku.”
Kada se okrenuo da pođe, Soraja reče: „Ako odlazi Piter, odlazim i ja.”
Hendriks se okrenuo i oštro je pogledao. „Ne budi luda, Soraja. Nemoj da odbacuješ svoju
karijeru zbog...”
„Zbog čega? Zbog odanosti prijatelju?”, odvratila je ona. „Piter i ja smo radili zajedno od
početka. Mi smo tim; kraj priče.”
Hendriks je odmahnuo glavom. „Brkaš posvečenost s odanošću. To je strašna greška, od
koje se verovatno nećeš oporaviti.”
„Tredstoun je taj koji se neće oporaviti od gubitka oba direktora”, rekla je ona sa svom
snagom koju je mogla da sakupi.
Sekretar je izgledao Šokirano. „Ti govoriš o Tredstounu kao da je to porodica. On to nije,
Soraja. To je posao.”
„Uz sve dužno poštovanje, gospodine sekretare, Tredstoun jeste porodica”, reče ona.
„Svaki od njegovih kontakata u inostranstvu je moj. Ako ja odem, oni će otići sa mnom...”
„Neće.”
„... baš kao što su otišli kada su me otpustili iz CIA u toku promene režima.” Stala je
tačno ispred Hendriksa, bez straha jer, zapravo, nije imala šta da izgubi. Nije imala želju da
ostane u Tredstounu bez Pitera. „Na vreme sam ti rekla da je promena režima bila greška i
ispostavilo se da je to istina. CIA je sad samo senka onoga što je bila. Nefunkcionalna je, a moral
je na daleko lošijem nivou nego što je bio u nedeljama posle napada 11. septembra.”
„Ja ne reagujem dobro na pretnje”, reče Hendriks.
„Ne mislim da sam ja ta koja ovde preti.”
„Slušaj, Anderson je još uvek na terenu dok mi razgovaramo. Piter mu je dao ovlašćenja
i...”
„Ja volim Sema isto kao i bilo kog drugog od momaka”, reče Piter, „ali on nije dovoljno
iskusan da vodi terenske operacije za Tredstoun na duge staze.”
„Da li će ijedno od vas to da radi?” Hendriks odmahnu rukom. „Pogledajte se. Nijedno od
vas ne može da izađe odavde bez tuđe pomoći.”
„Ništa ne može da nas spreči da uspostavimo privremeni štab baš ovde u Piterovoj sobi”,
reče Soraja. „Zapravo, s obzirom na to da su Tredstounovi serveri onesposobljeni, zamenska
mreža trenutno izgleda kao najbolji mogući pravac delovanja.”
 Piter, koji je posmatrao spor kao gledalac na teniskom meču, sada reče: „Čekaj malo!
Soraja, onih trideset miliona koje sam našao. Pretpostavio sam da je to novac od droge, ali šta
ako nije?”
Ona se okrenula, mršteći se. „Kako to misliš?”
„Šta ako je korišćen za plaćanje nečeg drugog?”
„Pokazalo se da je novac krivotvoren”, rekao je Hendriks, odbacujući celu priču.
„Šta?” Piter okrenu glavu. „Stvarno?”
Hendriks klimnu glavom. „A-ha.“
„Ali to nema smisla. Tip koji me skoro ubio...”
„Tulio Vistoso”, reče Hendriks. „Zvani Astek. Meksički narko-bos prve klase.”
„Ne shvatam”, reče Soraja.
„Mislimo da je to bilo skretanje pažnje”, reče sekretar. „Klasično navođenje u pogrešnom
pravcu Masea Enkarnasiona. Kada je bio u Meksiko Sitiju, njih dvojica se praktično nisu
razdvajali”
Piter odmahnu glavom. „Nisam baš siguran. Astek je preduzeo krajnje mere da zaštiti taj
novac.”
Usledilo je još jedno kratko ćutanje.
„Moguće je”, premišljala je Soraja, „da Vistoso nije znao da je novac lažan?”
Piter se zainteresovao. „To bi značilo da je bio obmanut.”
„To se ne uklapa”, reče Hendriks. „Vistoso je bio jedan od meksičke velike trojke. Ko bi
se usudio da njega obmane?”
„Neko s više novca.” Piter je gledao u jedno pa u drugo. „Neko kao što je Maseo
Enkarnasion.”
Soraja se okrenula prema Hendriksu. „Da li ste ga pratili?”
„Enkarnasion je bio u Vašingtonu pre nekoliko dana, dao je intervju za Politiks ez
južual.“
„Ja se opet vraćam na falsifikovanih trideset miliona”, reče Piter. „Nešto se tu apsolutno
ne uklapa.” Pucnuo je prstima. „Mora da postoji stručnjak do koga možemo da dođemo, a koji bi
mogao da nam kaže ko je falsifikator.”
„Na tome se već radi”, odgovori Hendriks. „Ali zašto bi to nas zanimalo?”
„Trideset miliona je ogromna suma”, razmišljao je Piter. „To je morao da bude veoma,
veoma dobar rad. Sigurno je bio uključen majstor falsifikovanja. Možda bismo mogli njega da
iskoristimo da dođemo do Masea Enkarnasiona.”
Soraja je prekrstila ruke na oteklim grudima, primećujući koliko su osetljive postale.
„Kad je reč o Maseu Enkarnasionu, znamo li kuda je otišao posle intervjua?”
„Otputovao je avionom nazad u svoje sedište u Meksiko Sitiju”, odgovori Hendriks.
„Da li je sada tamo?”, upita Piter.
Hendriks je već izdavao naređenja preko svog mobilnog. Sačekao je, zureći u Pitera.
Trenutak kasnije, dobio je odgovor. „On je sada u Parizu, ali već treba ponovo da uzleti, što je
čudno jer je njegov avion na tlu već dobrih šest sati.”
„U redu onda”, reče Piter, „pošto je Vistoso bio glavni poručnik Masea Enkarnasiona, i
pošto je trideset miliona, čak i u falsifikovanim novčanicama, đavolski veliki iznos, nagađali smo
da Enkarnasion mora biti umešan.”
„Ja sam razmišljala o tome zašto je Brik želeo da obori Tredstounov sistem”, reče Soraja.
„Da libi mogla da postoji veza između njega i Masea Enkarnasiona?”
„Taj sistem”, uključi se Piter, „predstavlja našu najbolju prislušnu stanicu na Bliskom
istoku.”
 „A Pariz je”, ponovo nastavi Soraja, „neuporedivo bliže Bliskom istoku nego Meksiko
Siti.”
Hendriks brzo zaklima glavom. „Pilot Masea Enkarnasiona će morati da popuni obrazac
plana leta na polasku iz Pariza.”
„Ako ga nabavimo”, složi se Piter, „znaćemo tačno kuda ide. Ako je to Bliski istok,
imaćemo dokaz za umešanost Masea Enkarnasiona.”
Hendriks je, i dalje držeći mobilni pored uva, počeo da izdaje naređenja.
„Čekaj”, reče Soraja. „Zaboravljaš dami više ne radimo za tebe.”
„Ko je to rekao, jebote?” Hendriks im uputi poluosmeh pre nego što je izašao na vrata.”
 25

„Razmišljaj o tome kao o trojci”, rekao je Born dok je pregledao informacije na

mikromemorijskoj kartici Marte Kristijane. „Maseo Enkarnasion, Tom Brik, Kinezi.”
Don Fernando odmahnu glavom. „Ono što ja ne razumem je zašto je Marta uopšte imala
ovaj materijal.”
„Bila je to njena rezerva za slučaj da poželi da mu kaže jebi se“, reče Born. „Skupila je
ove informacije da može da ih upotrebi kao sredstvo obezbeđenja.”
Don Fernando je neko vreme ćutao. Zurio je u ekran svog laptopa s melanholijom i
tugom. Najzad je ispustio dubok uzdah. „Ali ih, na kraju, nije upotrebila.” Okrenuo se da pogleda
u Borna. „Zašto?”
„Ovo je bio izlaz za nju, ali samo jedan od nekoliko. On bi joj i dalje ostavio život u kome
bi stalno morala da se osvrće preko ramena.”
„Ona to ne bi volela”, reče don Fernando.
„Po onome što si mi ispričao o njoj, ne bi. Ali s druge strane, sumnjam da je uopšte želela
izlaz. To je bila njena osnovna dilema. Nije više mogla da ide napred, a nije bilo ni povratka
nazad. Nije bilo drugog puta, nikakvog drugog života koji je mogla da zamisli.”
„Rekao sam joj to“, žalio se don Fernando. „Sve sam joj to objasnio.”
„Nije mogla to da sluša, ili nije mogla u to da poveruje.”
Don Fernando je uzdahnuo i klimnuo glavom kao da završava neku priču. „Ti si dobar
prijatelj, Džejsone. Nema ih mnogo kao što si ti.”
Napolju se čulo beskrajno brujanje saobraćaja. Glas turističkog vodiča razlegao se kroz
megafon s otvorenog brodića u prolazu i odjeknuo između kamenih zidova, a zatim odlebdeo u
daljinu kao odnet plimom. Golo drveće njihalo se na vetru sa Sene. Na Burbonskom keju bilo je
još dokonih posmatrača, koji su mrmljali o samoubistvu od prošle noći. Predstava još nije bila
završena.
Born pokaza na ekran. „Prema Martinim informacijama, Kinezi su prali novac preko
Masea Enkarnasiona.”
„Upotrebiće trideset miliona da kupe nešto od nepoznatog prodavca na Bliskom istoku -
nešto veoma važno”, reče don Fernando, „Ali Marta nije znala šta je to ni koje prodavač.”
Međutim, Born je znao, jer mu je Rebeka šapnula jedno ime baš pre nego što je do smrti
iskrvarila na zadnjem sedištu taksija u Meksiko Sitiju.
Don Fernando se zavali na sofi. „Ono što ne razumem je šta Maseo Enkarnasion dobija iz
tog dogovora. Deset procenata od opranog novca? To teško da vredi rizika koji je preuzeo.”
Born je ponovo prelistao Martine informacije. Nešto što ranije nije video privuklo mu je
pažnju. Zatim je pokazao kažiprstom. „Evo! Umešanost Toma Brika.” Okrenuo se ka don
Fernandu. „Šta Kor enerdži nastoji da dobije u dogovoru s Maseom Enkarnasionom i Kinezima?”
Don Fernando razmisli na trenutak. „To zavisi od toga šta Kinezi kupuju.”
„A to je povezano s energijom”, reče Bora. „Zar ne shvataš? Energija je element koji
povezuje sve te ljude.”
„Da. Sa svojim ogromnim ekonomskim širenjem, povećanjem proizvodnje, infrastrukture
i broja stanovnika, Kinezi uvek tragaju za alternativnim oblicima energije. Uviđam da Brik i Kor
enerdži žele deo tehnologije koju Kinezi traže.” Odmahnuo je glavom. „Ali Maseo
Enkarnasion?”
„Trojka ima smisla samo ako su Maseo Enkarnasion i Kor enerdži nekako udruženi.”
„Šta? Ali Kristijan i ja sigurno bismo znah za to?”
 „Da li biste?”
„Mi motrimo i na Masea Enkarnasiona i na Kor enerdži, Džejsone. Ali nismo mogli da
pronađemo finansijsku vezu između njih.”
„Ako su Brik i Maseo Enkarnasion sklopili savez na pravi način, onda je i nema. Trag
novca je prvo što su sakrili. Po onome što sam čitao, Kor enerdži ima i više nego dovoljno
ispostava širom sveta da sakrije trag novca.”
„Ali ne i od nas“, bio je uporan don Fernando. „Kristijan je razvio vlastiti softverski
program koji se probija kroz svaku knjigovodstvenu obmanu naftnih kompanija i deoničarskih
društava. Kažem ti da traga novca nema.”
Born se nasmejao. „Pa naravno! Tu na scenu Stupaju narko-bosovi Masea Enkarnasiona.
Oni su ti koji u obrnutom smeru peru novac koji protiče između Masea Enkarnasiona i Kor
enerdžija.”
„Pranje u obrnutom smeru?“
Born klimnu glavom. „Umesto da usmeravaju prljav novac u zakonite poslove, Brik i
Maseo Enkarnasion rade obrnuto. Oni uzimaju legalan novac koji je u protoku između njihove
dve kompanije i kanališu ga kroz kartele, čineći ga prljavim, i stoga nemogućim za praćenje. Sve
transakcije se obavljaju u gotovini, u oba smera. Koliko god mudro smišljen i sofisticiran da je
Kristijanov program, on tu vrstu transakcija ne može otkriti. A neće ih otkriti ni bilo ko drugi.”
„To je izvanredno smišljeno.” Don Fernando je prešao rukom preko čela. „Zaista bih
voleo da sam se ja toga setio.“
„Don Fernando”, reče Born, „Maseo Enkarnasion i trideset miliona idu u Liban na
izvršenje dogovora.”
Stariji čovek se znatno razvedrio. Bilo je očigledno da ga je smrt Marte Kristijane teško
pogodila. „Onda moramo tamo da stignemo što je brže moguće.” ’
Born ga je oprezno posmatrao. „Ne idemo mi nigde dok se ne pobrinemo za Nikodema.
Rekao si mi da si se mnogo potrudio kako bi dokazao Maseu Enkarnasionu da si poginuo u padu
svog privatnog aviona. Ali ako je Nikodemo pre nekog vremena bio pred tvojim vratima, onda su
velike šanse da te je video ispred zgrade. Enkarnasion zna da si živ. Nikodemo te neće pustiti da
živ odeš iz Pariza.”

„Toliko toga može da krene naopako.”

Ministar Oujang je držao malu providnu šolju za čaj između vrhova prstiju, stojeći u
velikoj centralnoj odaji veličanstvenog Čunghuagunga, privatnog boravišta Ćenlunga, cara iz
dinastije Ćing, sahranjenog u tajnom središtu Zabranjenog grada. Retkim ljudima je bio
dozvoljen ulazak u ove odaje, koje su blistale od careve zapanjujuće kolekcije dragocenih
figurica od žada i istorijskih kaligrafski ispisanih svitaka, a nikome osim ministru Oujangu i
nekolicini iz Centralnog komiteta u ovako kasnim časovima.
Plamen nizova debelih žutih sveca bacao je treptavu i nepostojanu svetlost koja je
istovremeno obasjavala i senčila izložena blaga Srednjeg kraljevstva;
Žena kojoj je Oujang izrazio svoju zabrinutost ležala je sklupčana kao mačka ha
mandarinskom divanu, donetom za ovu priliku, i pratila ga je očima boje kafe. Čak i u ovom
položaju, jasno se videla snaga njenih dugih nogu. Ogrnuta blistavom narandžastom svilenom
haljinom, izgledala je kao izaslanica sunca. „Ako tako razmišljaš, dragi, učinićeš da tako i bude.”
Oujang se okrenuo toliko naglo da mu je vreli čaj opekao vrh jednog prsta. Nije obraćao
pažnju na bol dok je napregnuto gledao u svoju ženu. „Nikada te neću razumeti, Marikruz.”
 Ona je malo pognula glavu, a gusta raspuštena kosa zaklonila joj je jedno oko, pokazujući
da je ovo za nju bio kompliment na uzdržani način Kineza iz visoke društvene klase, s kojim je
živela od svog dolaska u Peking pre deset godina. „Ovo je onako kao što treba da bude.“
Oujang, u dugačkoj tradicionalnoj mandarinskoj odori, zakorači prema njoj. „Ali zaista, ti
uopšte nisi kao drugi zapadnjaci.”
„Da jesam”, rekla je ona dubokim i čvrstim glasom, „ti se nikada ne bi oženio mnome.”
Oujang ju je proučavao pogledom kao slikar koji posmatra model za svoje najvažnije
umetničko delo. Veština slikara je transformacija: to je takođe bila i Oujangova veština. „Hoćeš li
da znaš šta me najviše privuklo tebi?”
Marikruz je malčiće otvorila oči.
„Tvoje strpljenje.” Oujang je otpio gutljaj Čaja, zadržao ga na trenutak u ustima pa
progutao. „Strpljenje je najveća vrlina. Ono je skoro u potpunosti nepoznato Zapadu. Arapi
razumeju vrednost strpljenja, ali oni su primitivni u poređenju s nama.”
Marikruz se nasmejala. „Mislim da je to ono što mi se najviše dopada kod vas Kineza -
vaše neverovatno visoko mišljenje o sebi.” Ponovo se nasmejala, „Središnje kraljevstvo.”
Oujang je otpio još jedan gutljaj čaja, naslađujući se njime koliko se naslađivao i ovim
intelektualnim bokserskim mečevima sa svojom ženom. Niko drugi nije imao petlje da govori s
njim ovako otvoreno. „Ti živiš u Središnjem kraljevstvu, Marikruz.”
„I uživam u svakom minutu tog života.”
Oujangje došao do uske niše i uzeo malu kutiju od žada, raskošno izgraviranu, s
prikazima razjarenih zmajeva na poljima od stilizovanih oblaka. Držao je kutiju obema rukama.
„Središnje kraljevstvo je uvek bilo bogat izvor ontologije. Mislim da ti to znaš, Marikruz.
I tvoja civilizacija obiluje mitovima i legendama.” Oujangove oči su zasijale crnim sjajem
opsidijana. „Međutim, naša istorija je toliko duga i zamršena da smo imali nekoliko zastoja, a svi
oni su bili izvanredni Prvi se dogodio pre mnogo vekova, 213 godina pre nove ere, kada je car Ši
Huangdi iz dinastije Čin naredio daše spale sve knjige osim onih iz medicine, proricanja sudbine
i zemljoradnje. Tako su izgubljeni mnogi od mitoloških korenova Središnjeg kraljevstva.
Kao što se ovde često dešava, naredba Ši Huangdija je opovrgnuta 191. godine pre nove
ere, i mnogo literature je povraćeno. Međutim, ona je iznova napisana kao podrška idejama
tadašnjeg cara. Mitološku istoriju je iznova ispisao, kao što se to stalno iznova dešava, pobednik.
Neke vredne informacije su zauvek izgubljene.”
Prišao joj je držeći kutiju kao predmet od neprocenjive vrednosti. „Ipak, ponekad se desi
da komad dragocene prošlosti nekako bude otkriven, bilo zahvaljujući sudbini, bilo zahvaljujući
želji da bude pronađen.”
Stojeći ispred nje, pružio joj je kutiju.
Marikruz je oprezno pogledala predmet od žada. „Šta je to?”
„Molim te”, rekao je Oujang naginjući se prema njoj.
Marikruz je uzela kutiju, koja je bila mnogo teža nego što je očekivala. Bila je previše
hladna na dodir, glatka kao staklo. Jednom rukom je podigla poklopac. Prsti su joj drhtali. Unutra
je bio presavijeni list papira. Pogledala je u Oujanga.
„Ime tvoje majke, Marikruz.”
Usta su joj se otvorila, ali se iz njih nije čuo nikakav zvuk.
„Da li bi želela da je nađeš?”
„Ona je živa?”, prodahtala je Marikruz.
Oujang ju je posmatrao zažarenim očima. „Jeste.”
Veoma polako, ona je zatvorila kutiju i spustila je na divan pored sebe. Ispravila se s
gipkom snagom, koja ga je ushićavala. Podsećala ga je na američke filmske zvezde iz četrdesetih
godina. Dok je ustajala, haljina joj se rastvorila. Kako joj uspeva ta mađioničarska veština ruku?
- upitao se. Unutrašnje polulopte njenih čvrstih grudi otkrile su se kao predivne bronzane zdelice.
Privila je svoje telo uz njegovo.
„Hvala ti, Oujang“, rekla je zvaničnim tonom.
„Šta ćeš da uradiš?”
„Ne znam”, šapnula je ona. „Želim đa znam. I ne želim da znam.”
„Imaš šansu da poništiš reviziju svoje lične istorije.”
„A to znači protivljenje mom ocu.” Protrljala je čelo o njegovo rame. „Šta ako moja
majka ne želi da me vidi? Zašto nije pokušala...”
„Ti poznaješ svog oca”, blago je rekao Oujang, „bolje nego bilo ko drugi.”
„Mora da postoji razlog”, rekla je ona. „Znaš li koji je to razlog?”
„Dostigao sam granice svog znanja o ovome.” Ali Oujang je, naravno, znao razlog, baš
kao što će ga i Marikruz znati istog trenutka kada vidi ime svoje majke, udate za moćnog
narko-bosa, prijatelja i poslovnog partnera kome je Maseo Enkarnasion nabio rogove bez trunke
kajanja. On je žudeo za Konstansom Kamargo. To je bila suština Masea Enkarnasiona.
„Treba mi vremena”, rekla je Marikruz sada. „Moram da se usredsredim na ono što ću
saznati.”
Još dok je Oujang osećao kako njegovo telo reaguje na njeno, mozak mu se vratio na ono
što je rekla. „U pravu si, Marikruz. Ja imam savršene partnere. Ništa neće krenuti naopako.”
Ona mu se osmehnula grleći ga.
„Ovaj plan ne bi bio moguć bez tebe”, rekao je trljajući joj nosom i ustima uho. „Bez
učešća tvog oca i brata.”
Marikruzin smeh je zvučao kao duboki klokot u njenom grlu. „Moj jadni brat Huanito,
opterećen imenom Nikodemo, i nadimkom Duh koji Obasjava Put, a oba mu je dao moj otac
kako bi se još dublje obavio senkom.”
„Tvoj otac se kreće u krugu svetlosti u svojim legalnim poslovima kao generalni direktor
Stil trapa. A kreće se u krugu senke sa svojim nelegalnim poslovima s narko-bosovima i
trgovcima oružjem.”
Vrhovima prstiju je milovao njena gola ramena ispod glatke haljine.
„Ali ja poznajem i drugačijeg Masea Enkarnasiona, onoga koji se kreće u mraku, onoga
koji pravi planove kao šahovski majstor, onoga koji spaja nespojivo, često bez njihovog znanja ili
saglasnosti, onoga koji je meni neprocenjivo vredan.”
Marikruz je disala polako i ravnomerno. Spustila je glavu u prevoj njegovog vrata. „Nema
granica njegovoj lukavosti, njegovoj nemilosrdnosti, njegovoj sposobnosti da upotrebi bilo koga i
svakoga kada to odgovara njegovim ciljevima.”
Oujang se osmehnuo. „Tvoj otac i ja nemamo iluzija u vezi s našim odnosom. Mi
koristimo jedan drugog. To je simbioza. Na taj način postižemo neuporedivo više.”
„A pukovnik Ben David?”
„Sredstvo za ostvarenje cilja.”
„Napravićete sebi doživotnog neprijatelja.”
Oujang se osmehnuo obuhvatajući joj rukom grudi. „To nije problem. On neće dugo
živeti.“
Odmakla se, tiho i kratko udahnuvši. „Ben David je pukovnik Mosada. Da li stvarno
misliš da možeš poslati ubicu koji će mu prići dovoljno blizu?”
„Ja sam obavio svoj deo posla”, rekao je Oujang, ponovo je privlačeći sebi. „Tvoj otac je
sredio sve ostalo.” Osmehnuo se. „Džejson Born će biti taj koji će nemilosrdno ukloniti
pukovnika Ben Davida.”
 Sem Anderson je bio u gadnom raspoloženju kada je prekinuo telefonski razgovor sa
sekretarom Hendriksom. Osećao je da je izneverio Pitera. Bio je ljut na samog sebe što ne može
da bude na dva mesta u isto vreme, što nije izabrao jednog od svojih podređenih i naredio muda
pazi na Dika Ričardsa.
Dok je sedao u kola s agentom Džejmsom, proklinjao je zle bogove koji su iskalili svoj
bes na Tredstounu. Organizacija je bila loše sreće još otkad je osnovana. Ponekad, kao sada,
izgledalo mu je da sadašnje osoblje Tredstouna i dalje plaća za pogrešne poteze i grehe osnivača.
Nije se drugačije mogla protumačiti činjenica da je oboje direktora bilo onesposobljeno u isto
vreme.
Dok je jurio kroz vašingtonski saobraćaj, klimnuo je glavom Džejmsu. „Uradi to sada.”
Džejms je ukucao broj u svoj mobilni pa prebacio poziv na spikerfon. Kada se ženski
glas, efikasan i odmeren kao robotski, javio, zatražio je Toma Brika.
„Mogu li da pitam ko ga traži?”, upitao je ženski glas.
Džejms se okrenuo Andersonu, koji je klimnuo glavom.
„Herb Davidof, glavni urednik Politiks ez južuala.”
„Samo trenutak, molim vas.”
Usledila je pauza u toku koje je Anderson pretekao jedan drndavi kamion. Napola se
popevši na trotoar, pritisnuo je sirenu, rasteravši obližnje prolaznike.
„Polako, šefe”, tiho mu je rekao Džejms.
„Gospodine Davidofe?” ponovo se začuo ženski glas.
„Slušam.”
„Bojim se da gospodin Brik trenutno nije dostupan.”
„Molim vas, recite mu da mi je potrebna njegova izjava za naslovni članak”, žurno se
ubacio Džejms, „Ali važno je da je dobijem što pre.”
„Plašim se da ne mogu, gospodine Davidofe. Prebaciću vas na njegovu glasovnu poštu.
Uveravam vas da je gospodin Brik proverava nekoliko puta dnevno.”
„Mnogo vam hvala”, reče Džejms, prekidajući poziv. Osvrnuo se prema Andersonu.
„Kuća u Virdžiniji?” Mislio je na kuću u koju je Tom Brik odveo Pitera.
„Pošalji naše najbolje forenzičare”, rekao je Anderson pritiskajući gas do daske. Džejms
je klimnuo glavom i uzeo telefon.
Upravo tada je Andersonov mobilni zazvonio.
„Sam to obavi”, prasnuo je. Nije bio raspoložen za zvanične odluke.
„Gospodine, ovde je Majklson. Nalazim se na tri bloka južno od Faunders parka u
Virdžiniji. Policija je upravo izvukla telo iz reke Potomak. To je Dik Ričards.”
„Jebiga, jebiga, jebiga!”, reče Anderson izvodeći nagli polukružni okret i ponovo
dodajući gas.

„Reci mi kako je pukovnik Ben David povezan s planom trojke”, reče don Fernando.
„Počelo je sa SILEKS-om.” Born se promeškoljio na većoj od dve sofe koje su se nalazile
u stanu. „Metodologija se zasniva na izuzetnoj čistoći laserske svetlosti, koja selektivno pobuđuje
obogaćeni uranijum. Potrebni izotop se identifikuje, odabira i izdvaja. Ako funkcioniše, taj
proces potpuno menja igru. Obogaćeni uranijum za pogone za proizvodnju nuklearne energije
može da se proizvede za tili čas i za samo mali deo cene od trenutne.”
„Problem je u tome”, nastavio je Born, „što će SILEKS takođe učiniti oružje zasnovano
na uranijumu lako dostupnim. Materijal za bojeve glave mogao bi se dobiti za nekoliko dana.”
„Ali taj postupak ne funkcioniše”, reče don Fernando.
Born klimnu glavom. „Dženeral elektrik je kupio prava na SILEKS 2006. godine, ali tek
treba da usavrši postupak.”
Okrenuo se i zagledao se kroz prozor u spori saobraćaj na reci. Izgledalo je da uvek gleda
ljude kako vode svoj mirni svakodnevni život dok svet juri ka ivici rata.
„SILEKS je bio tek početak. Pre tri godine, Izraelci su napravili podzemno istraživačko
postrojenje u severozapadnom Libanu, nedaleko od gradića Dar el Amar. Postrojenje čuva mala
odabrana jedinica agenata Mosada pod komandom pukovnika Ben Davida.”
Ponovo se okrenuo prema don Fernandu. „Rebeka me je odvela u Dar el Amar kada smo
oboje ranjeni u obračunu u Damasku pre šest nedelja. Bilo je to najbliže utočište, bar za nju. Ona
je bila u groznici, bila je teško ranjena. Pretpostavljam da nije jasno razmišljala. To što me je
dovela u Dar el Amar predstavljalo je kršenje bezbednosne procedure.
Pukovnik Ben David je odmah pokušao da me ubije. Uspeo sam da pobegnem
helikopterom kojim smo tamo doleteli, ali dok sam odlazio, na trenutak sam spazio bunker
postrojenja. Rebeka mi je ispričala ostalo. Izraelski naučnici su ostvarili veliki pomak. Njihova
verzija SILEKS-a zapravo funkcioniše.”
Nastala je duboka tišina, koju je, posle izvesnog vremena, don Fernando prekinuo
pročistivši grlo. „Dakle, dozvoli da ovo razjasnimo. Pukovnik Ben David je pristao da proda taj
postupak Maseu Enkarnasionu?”
„Kinezima”, rekao je Born. „Ja pretpostavljam da je Maseo Enkarnasion u svemu ovome
sporedan - verovatno samo posrednik koji je povezao pukovnika Ben Davida s Kinezima.”
„To bi vrlo lako moglo da bude tako.” Don Fernando se zamišljeno potapšao kažiprstom
po zubima. „Uostalom, Stil trap zapošljava veliki broj izraelskih tehničara. Ta firma prodaje
patent za sigurnost na internetu izraelskoj vladi, kao i mnogim drugim velikim klijentima.”
Odmahnuo je glavom. „Ono što ne razumem je zašto bi pukovnik Ben David izdao svoju
zemlju.”
„Zbog trideset miliona. Mahni sa dovoljno novca ispred takvog čoveka, čoveka iz vojske,
nezadovoljnog oficira koji verovatno nikada nije zarađivao više od pedeset hiljada godišnje, i sve
je jasno.”
„Kako si došao do te cifre? Da li ti je pala s neba?”
„Takoreći”, rekao je Born, mašući svojim telefonom.
Don Fernando je tiho zviznuo. „čak i za Kristijana i mene to je gomila para. Mogu da
zamislim da je za Ben Davida bila neodoljiva.”
Teško se spustio na manju sofu. „Problem je u tome što smo zarobljeni ovde u mom
stanu. Nikodemo bi mogao da me skine snajperom istog trenutka kada izađem na vrata.”
„Neće”, rekao je Born. „Nikodemo sledi tradiciju ubijanja rukama. To je pitanje časti. Ne
bi se zadovoljio time da te ubije iz daljine. On želi da ti skine glavu.”
„Sjajna uteha”, zagunđao je don Fernando.
„Svejedno, to nam ide u prilog.” Born se ponovo zagledao kroz prozor, podižući pogled s
reke na njenu desnu obalu. „Morani da navedem Nikodema na moju teritoriju.”
U daljini je jedva mogao da razazna kao šećer belu kupolu Crkve Svetog srca na vrhu
Monmartra. „Reci mi, don Fernando, kada si poslednji put išao u Mulen ruž?”
 Piter i Soraja su se zgledali kada je sekretar Hendriks izašao iz sobe.
„Zašto si to uradila?”, upitao je Piter.
Soraja se osmehnula, prišla mu i sela na ivicu njegovog kreveta. „Nemaš na čemu da mi
zahvaljuješ.”
„Ozbiljno?”, rekao je on.
Klimnula je glavom; „Ne želim da odem.”
„Zbog mene.”
Slegla je ramenima. „Zar je to toliko grozan razlog?”
On je na trenutak gledao pa otpio gutljaj vode iz plastične šolje. Kao da je u sebi vodio
neku raspravu. „Morao sam da se upitam... Soraja, ti si me lagala.”
„Samo sam ti prećutala neke informacije. To nije isto.”
„Ako ne možemo da verujemo jedno drugom, u čemu je poenta da ostanemo zajedno?”
„O, Pitere.” Sagnula se i poljubila ga u obraz. „Poverila bih ti svoj život. Samo što...” Na
trenutak je skrenula pogled u stranu. „Nisam želela da iko zna za moju trudnoću. Mislila sam da
će to ugroziti moj položaj.”
„Mislila si da ću te izdati Hendriksu?”
„Ne, ja... Iskreno, Pitere, ne znam šta sam mislila.” Dodirnula je zavijenu stranu glave.
„Očigledno nisam jasno razmišljala.”
Uzeo je njenu ruku u svoju i neko vreme sedeli su tako, bez reći, ispunjeni emocijama.
Napolju u hodniku osoblje je guralo nosila na točkićima, medicinske sestre su brzo prolazile,
pozivani su doktori Sve to je delovalo kao deo nekog drugog sveta, koji nema nikakve veze s
njima.
„Hoću da ti pomognem”, najzad je rekla Soraja.
„Ne treba mi pomoć.”
Ali to je bio instinktivni, automatski izrečen odgovor, i oboje su to znali. To zajedničko
znanje kao da je razbilo novostvoreni led i vratilo ih u vreme kada su bili bliži od brata i sestre,
kada su sve delili.
Soraja se nagnula bliže i obratila muse tihim intimnim tonom, dok je on napeto slušao
kako mu ona u kratkim crtama izlaže strogo poverljivu misiju koju joj je poverio Hendriks.
„Slušaj, Pitere”, zaključila je, „Čarls je mrtav, to je sada završeno, ali ta veza s njim bila je
Hendriksova ideja. Došao mi je s njom, rekao da je u pitanju nacionalna bezbednost, i ja sam
smatrala da ja... pa... da ne mogu da ga odbijem.”
„Nije trebalo đa to traži od tebe.”
„Razjasnila sam to već s njim. On zna da je preterao.”
„A ipak je to uradio“, reče Piter, „i uradiće to ponovo. Oboje to znamo.”
„Verovatno.”
„Šta ćeš mu reći sledeći put?”
Dodirnula se po stomaku. „Sada imam dete da razmišljam o njemu. Stvari će biti
drugačije.”
„Misliš?”
Skrenula je pogled negde u daljinu. „U pravu si. Ne mogu da znam.”
Stegnuo joj je ruku. „Niko od naš ne može da zna - nikada - bez obzira na okolnosti”
Na usnama joj se pojavio blag osmeh. „Baš tako.” Još jednom se nagnula prema njemu i
zagrlila ga. „Toliko mi je žao, Pitere.”
„Ne treba da ti bude žao. Sve se dešava s razlogom.”
Odmakla se i zagledala u njega. „Da li stvarno veruješ u to?“
 On se nasmejao bez mnogo veselja. „Ne, ali bodrim se govoreći to.”
Pogledala ga je u oči. „Ovo će biti duga borba, bez obzira na to šta se bude desilo s tvojim
nogama.”
„To znam.”
„Biću uz tebe.”
„I to znam.” Uzdahnuo je. „Naložiće daše izvrši medicinska procena da li sam još uvek
sposoban za dužnost”
„Pa šta? Već su naložili takvu procenu i za mene. Mi jesmo sposobni za dužnost, Pitere.
Kraj priče.”
Ponovo su sedeli u drugarskoj tišini. Jedna suza se otela Piteru iz oka i kliznula mu niz
obraz. „Neka ide dođavola”, rekao je on, a Soraja mu je ponovo stegla ruku.
„Reci mi nešto”, reče on. „Reci mi nešto pozitivno.”
„Počnimo od Džejsona Borna”, reče ona, „i od toga da mu je potrebna naša pomoć.”
 26

La Guli je bila prva među slavnim kraljicama kankana u Mulen ružu. Svake noći je ulazila
na slavnu pozornicu preko dobro skrivenog i skoro nepoznatog entree des artises, malih
stepenica koje su vodile do nebesa sa prljavih stražnjih uličica Monmartra. Izanđale stepenice, po
kojima su koračale generacije kabaretskih izvođača i plesačica duže od jednog veka, pre nekoliko
godina zamenjene su novijim ulazom iza scene. Don Fernando ne samo da je znao za njegovo
postojanje nego i za činjenicu da je to i dalje upotrebljiv put da se stigne u mirnije okruženje
Mulen ruža, kada svi drugi načini ne daju rezultat, ili kada jedna od Dorisinih devojaka6,
Fernandova prijateljica, poželi da ga krišom uvuče unutra na malo šege između nastupa.
Pozvao je Seris, svoju Dorisinu devojku, koja je, kako je uveravao Borna, bila potpuno
pouzdana.
Nešto malo posle osam uveče, izašli su iz Fernandove zgrade na Burbonskom keju. Vozač
i kola iz Fernandove omiljene transportne službe već su ih čekali.
„Reci vozaču da si se predomislio”, rekao mu je Born.
Nakon što je Fernando otpustio vozača i kola, prešli su preko obližnjeg mosta na Desnu
obalu bez incidenata.
„Ne vidim ga”, rekao je don Fernando.
„I nećeš”, uveravao ga je Born. „Alije skoro pedeset posto šansi da ima nekog u agenciji
za prevoz koju uvek koristiš.”
Pre svega, trebalo je izbegavati gužvu, pa su se uputili do reda taksija na stanici ispred
Gradske većnice i uzeli taksi koji je bio prvi u redu. Don Fernando mu je dao adresu Mulen ruža i
mercedes se polako uključio u saobraćaj.
„Veoma si siguran u sebe, Džejsone”, rekao je don Fernando kada se zavalio u sedište.
„Nikad se ne isplati biti previše siguran u bilo šta“, odgovorio je Born, „osim da, kad si u
mraku, stupaš korak po korak.”
Don Fernando je klimnuo glavom zureći u taksistin potiljak „Nikad te nisam pitao ko je
bila Mosadova agentkinja.”
„Rebeka”, odgovorio je Born. „Oboje smo pratili istog čoveka, Semida Abdul-Kahara,
poglavara džamije u Minhenu i jednog od krupnijih igrača u Muslimanskom bratstvu. Udružili
smo snage i pomogli jedno drugom. Bila je dobra osoba - neko ko je uvek težio da učini ispravnu
stvar, bez obzira na to što je to moglo da je košta položaja u Mosadu.”
Don Fernando je odsutno klimnuo. „Uvek postoji cena za moralno delanje“, razmišljao je,
„jedino je pitanje kolika cena mora da se plati.” Počešao je zglobom obraz. „Međutim, takođe
postoji cena i za nemoralno nedelanje.” Uzdahnuo je. „Pretpostavljam da je takva priroda života.”
„A našeg naročito.”
Njihova diskusija bila je naglo prekinuta kada su se kola zakucala u njih. Udarac nije bio
jak i bio je pri maloj brzini, ali je taksista smesta parkirao sa strane, izašao iz mercedesa i upustio
se u žučnu raspravu s drugim vozačem.
„Napolje!”, reče Born iznenada. Počeo je da gura don Fernanda. „Napolje, smesta!”
Born je pokušao da otvori vrata, ali bilo je aktivirano centralno zaključavanje. Vozač koji
ih je udario dao je taksisti mali paketić.
Born je skočio preko prednjih sedišta, ali u tom trenu je prilika vozača iskrsla kraj
mercedesa i uperila zig zauer u njega, prisiljavajući ga da se vrati na zadnje sedište.
„Sad nema izlaza”,: rekao je Nikodemo i kliznuo na taksistino sedište.
Klimnuo je glavom u retrovizor i taksista se vratio do svog vozila. Držeći zig zauer i dalje
uperen u njih, Nikodemo je otključao vrata. Taksista je otvorio zadnja vrate i vezao Bornu ruke
iza leđa plastičnim vezama, a zatim je to isto uradio i don Fernandu.
„Zatvori ih u prtljažnik”, rekao je Nikodemo.
„Udario si nas prejako”, rekao je taksista. „Brava je pukla i ne mogu da otvorim
prtljažnik.”
„U redu, onda se samo čisti odavde”, rekao je Nikodemo.
Taksista je zalupio zadnja vrata i vratio se u automobil koji je vozio Nikodemo.
Nikodemo se za volanom mercedesa iskezio Bornu. „A sad nailazi prava tama,
Džejsone.“
Born nije rekao ništa. Ispitivao je čvrstinu plastičnih veza. Zaključio je da neće moći da ih
prekine bez nečije pomoći.
Odlažući zig zauer na središnju konzolu između sedišta, Nikodemo se okrenuo da se
usredsredi na put. „Bolje je da su divlje životinje sputane”, rekao je, posmatrajući ih u retrovizoru
dok je ubacivao mercedes u brzinu i kretao nazad na ulicu, „nego poklane.”

„Nešto mi se zabavno dogodilo na putu do vaše kancelarije, gospodine Brik“, rekao je

Anderson. „Zapravo, više čudno nego zabavno.”
„A šta bi to moglo biti, agente Andersone?”
„Morao sam da svratim da pogledam telo koje samo što su upecali u reci Potomak. Nije
bilo tamo dugo, najviše dva sata.”
Sedeći za svojim širokim muževnim stolom u ogromnoj kancelariji, koja je Zauzimala
skoro četvrtinu najvišeg sprata zgrade Kor enerdžija, Tom Brik je samo raširio ruke. „I? Šta s
tim?”
„Dvaput ubodeno sa strane.”
„A kakve to veze ima sa mnom?”
„Kakve to veze ima sa mnom? - kaže on.” Anderson je, s Džejmsom pored sebe, stajao
otprilike na sredini kancelarije. Pokazavši svoju legitimaciju falangama sekretarica, asistenata i
svima redom usput, konačno su ih pustili u Brikovu kancelariju, gđe je Brik imao, kako se
ispostavilo, sastanak S nekim čovekom u poslovnom odelu, koji je sedeo na sofi ispred stola.
Brik ih nije ponudio da sednu. Anderson je samo letimično bacio pogled na čoveka na sofi,
naišavši na profesionalno bezizražajno lice, a onda je vratio pažnju na Brika.
„Interesantno je, gospodine Brik, što uopšte niste pitali za ime žrtve.”
Brik ga je posmatrao očima kao u mrtve ribe. „Apsolutno me ne zanima ni on ni njegovo
ime.”
„Hm, ja govorim o telu i žrtvi, a vi o njemu.”
Brik je frknuo. „Ne igrajte se mornaričkih istražitelja sa mnom, Andersone.”
„Svejedno ću vam reći, pošto ga poznajete. Zvao se Dik Ričards.”
Brik je za trenutak nepomično sedeo. Onda je ustao i pokazao na čoveka s kojim je
razgovarao kada su Anderson i Džejms ušli.
„Pretpostavljam da je onda vreme da vam predstavim Bila Pelama.”
„Kao u Pelam, Nobl i Gan?”
Brik nije mogao a da se ne nasmeši. „Tako je.“
Pelam, Nobl i Gan bila je vodeća advokatska firma u Vašingtonu. Klijenti su im bili
mnogi američki predsednici i senatori, a da ne pominjemo vrh FBI-ja, gradonačelnika i načelnika
policije u Vašingtonu. Njihova pravda bila je moćna; pružala je pipke pravo iz pukotina Beltveja.
 Pokušavajući da se pretvara da je glup i ignoriše očigledno, Anderson reče: „Kakogod,
gospodine Brik, u svakom slučaju, moramo da obavimo ovaj razgovor. I to odmah.”
„Moj klijent nema ništa da izjavi”, rekao je Bil Pelam ustajući sa sofe. „Ni sad niti ikad.”

„Ne mogu da podnesem tri stvari”, rekla je En Ring. „Konfuziju, komplikacije i

licemerstvo.” Oko njih, u postmodernističkom prostranom restoranu, koji je Li Van izabrao,
srebrnina je zveckala i čaše su zvonile. Glasovi su romorili u tihim razgovorima. Ljudi
usredsređeni na svoje mobilne telefone ignorisali su sve oko sebe. Zagledala se duboko u Lijeve
opsidijanske oči. „Nažalost, život je pun konfuzija, komplikacija i licemerstva.” Nasmešila se
tamnocrvenim usnama. „Volim red - bar čist početak, ako ništa drugo.”
Li je nagnuo usku glavu. „Kao i ja, senatorko Ring.”
„A opet, evo nas oboje u Vašingtonu.” Njen osmeh je bilo lako voleti, opuštao je
sagovornika. Ali Li nije bio tako laka meta.
„Biti u centru moći je biti kao u magnetnoj oluji.” Otpio je gutljaj belog vina. „U isto
vreme je i ushićujuće i dezorijentišuće.”
En je nakrivila glavu. „Je li tako i u Pekingu?” Pramena na Lijevom licu naterala ju je da
opsuje u sebi.
„Ne bih znao.” Spuštao je čašu preterano sporo. „Ja nikada nisam bio u Pekingu. Da li ste
pomislili...”
„Hiljadu izvinjenja, gospodine Li. Ništa nisam mislila...”
„O, ali siguran sam da jeste.” Pokretom ruke kao da je obrisao njene reći. „Zapravo,
Peking mi je stran koliko i vama.”
Dozvolila je malom osmejku da pobegne s njenih usana. „To je još nešto što nam je
zajedničko.”
Njegove duboke oči potražile su njene. „Zajedništvo je retka pojava, bar ja tako mislim, a
naročito u magnetnim olujama.”
„Ne mogu a da se ne složim, gospodine U.” Podigla je meni, veliki i debeo, s ponudama
ispisanim krupnim fontom koji je imitirao rukopis. Zaštitivši tako lice od njegovog pogleda,
pitala ga je: „šta ćemo jesti?”
„Odrezak, pretpostavljam”, rekao je i ne pogledavši u jelovnik. „I cezar salatu, za
početak.”
„Pire od spanaća i kolutovi luka?”
„Zašto da ne.”
Ostavivši jelovnik sa strane, primetila je jačinu njegovog ispitivačkog pogleda. Zapamti,
rekao joj je Hendriks još na početku, on je veoma opasan čovek. Izgleda nepromišljeno, ali je
zapravo sušta suprotnost.
Li je pozvao konobara i poručio. Konobar je pokupio jelovnike i otišao. „Ovo me je
podsetilo na jednu priču”, počeo je Li kada su ostali sami. „Bio je jedan biznismen u Čikagu. On
se oženio veoma pametnom ženom. Zapravo, toliko pametnom da je, slušajući njene savete,
uspeo da udvostruči, a zatim i da utrostruči profit. Kao što možete da zamislite, biznismen je bio
veoma srećan. Postižući sve veći uspeh u poslu, i njegov uticaj u društvu je postajao jači. Čak su i
kompanije, koje su takođe želele da ukrupnjaju svoj posao, počele da ga traže kao savetnika.
Ipak, svaki put bi najpre konsultovao svoju ženu, i svaki put bi mu novi uspeh donosio još više
bogatstva i uticaja.”
Li je zastao da bi im dopunio čaše. „Sad, možda ćete pomisliti da je i biznismenova
supruga imala savršen život. Jer svi koji su ih poznavali, i svi koji su samo slušali o njima,
zavideli su im na uticaju i bogatstvu. Ali avaj. Oni su u braku, zapravo, bili nesrećni. Njegova
žena mu nikada nije zagrejala krevet, grejala je samo tuđe.”
Li je pogledao u svoju podignutu čašu. „Jednoga dana, biznismenova žena je umrla.
Desilo se to brzo i potpuno neočekivano. Naravno, biznismen je žalio za njom iskreno, ali više
zbog gubitka poslovnog savetnika nego zbog gubitka supruge. Nekoliko nedelja kasnije,
biznismenov brat ga je pitao: Šta ćeš sud? A biznismen, nakon nekoliko trenutaka razmišljanja,
odgovorio je: Radiću sve kao i dosad, i nadaću se najboljem “
£n Ring se nasmešila neutralna Ovo nije bila priča koju je Li negde usput čuo, štaviše,
najverovatnije ju je smislio tu na licu mesta. Kakogod, bila je vrlo ilustrativna. Pitanje koje je
biznismenov brat postavio zapravo je pitanje koje Li postavlja njoj.
Bilo da je to bilo smišljeno ili slučajno, konobarov tajming bio je savršen. Cezar salata je
donesena i poslužena ispred oboje u belim keramičkim činijama. En je potrošila malo vremena
probajući salatu, tražeći još bibera i zahvaljujući konobaru.
„Dopada mi se prvi deo biznismenovog odgovora”, rekla je polako, „ali ne i drugi. Nikad
nije mudro samo sedeti i nadati se najboljem.”
„Mene je ova priča nagnala da se zapitam ko zaista donosi važne odluke u porodici. Čini
mi se da to nikad nije onako kako izgleda na površini.”
En je shvatila da je zapravo pita o njenom braku s Čarlsom, zbog čega je odlučila da ga
ignoriše, birajući da se drži svoje agende. Pojela je još salate, krčkajući krutone kao da su kosti.
„Ono što mene iznenađuje, gospodine Li, jeste vaše poznavanje mog intimnog života s
Čarlsom.”
Spustio je viljušku. „Nema lepog načina da se ovo izgovori, senatorko. Vaš muž
jednostavno nije bio srećan čovek.”
En je zagonetno pogledala Lija. „Hoćete da kažete da nije bio zadovoljan.” Ogolila je
zube, ali samo malo. „Te dve reći nisu sinonimi.”
Prvi put te večeri, Li se zbunio. „Izvinite, molim vas”, rekao je.

Gledajući kroz prozor mercedesa, Born je mogao da vidi da ih je Nikodemo odvezao

preko reke na Levu obalu. Veličanstvene pozlaćene svetiljke Mosta Aleksandra III igrale su kao
mala sunca. Nesumnjivo, Nikodemo ih je vozio do mesta egzekucije, koje je za njih unapred
odabrao. Born pak nije imao nameru da mu dozvoli da do tamo stigne.
Povlačeći se na sedištu polako, dok nije došao tačno iza Nikodema, Born je izvio leđa i
snažno ih oslonio na zadnje sedište. Zatim je brzo podigao noge preko Nikodemovog sedišta i,
spojivši ih, ukrstio zglobove pod Nikodemovim grlom.
Kao što je i očekivao, Nikodemo je pokušao da se izmakne unazad u refleksnom pokušaju
tela da oslabi stisak na grlu. Don Fernando ga je tad jako udario petom u desno uvo. Nikodemova
glava se zaklatila na vratu, a Born je tad stisnuo jače, izvlačeći maksimum iz čeličnih mišića.
Nikodemo je naslepo rukom potražio zig zauer. Ulažući svu svoju snagu, Born ga je
gurnuo nogama ulevo, dalje od oružja, a Nikodemovo rame je toliko jako udarilo u vrata da su Se
ona otvorila.
Mercedes je vrludao u sve većim i većim lukovima, tako da je zig zauer pao na pod, van
domašaja. Sirene su trubile, kočnice su škripale, gume su ostavljale crne tragove na mostu.
Nikodemo je bio rastrzan, pokušavajući istovremeno da se oslobodi stiska i da upravlja vozilom.
Ali instinkt je pobedio. U želji da skloni Bornove noge s grla, za trenutak je pustio volan. Ali dok
je pokušavao da ponovo uspostavi kontrolu, njegova desna noga se impulsivno zategla i nagazila
gas. Mercedes je poleteo ka ogradi mosta kao izbačen iz katapulta. U kombinaciji brzine i težine,
od udarca je poskočio i popeo se na pešačku stazu i udario u drevno kamenje, uništavajući
dekorativnu balustradu na mostu.
Udar je sve na trenutak bacio unapred, zbog čega je i Born momentalno olabavio stisak. I
baš u tom trenutku, jedan kamion, u pokušaju da zaobiđe nastalu saobraćajnu gužvu, udario je u
mercedes, gurnuvši ga kroz već načetu balustradu.
Jak udarac poslao je mercedes pravo iznad reke. Na trenutak je izgledalo kao da lebde u
vazduhu, vozačeva vrata su se onda sasvim raskrilila, a automobil je naglo propao nadole. Udario
je u vodu, koja je smesta pohrlila unutra kao nemilosrdni cunami, ispunjavajući svu unutrašnjost i
preteći da udavi svu trojicu.

En je ispustila zvuk nalik na mačje predenje. Pomerila je salatu u stranu. „Vidite,

gospodine Li, upravo mi je palo na pamet da ja ne znam ništa o Nataši Ilion, osim onog što se
može pročitati u W-u, Vogu ili Vaniti feru, a to je sve samo predstava, novinarsko spinovanje.“
Gospodin Li se nasmešio. Vratili su se na poznati teren. „Taša i ja vodimo veoma različite
živote“, rekao je slegnuvši ramenima.
„Ali kad ste zajedno...” Bio je to tek nagoveštaj osmeha. „Izvinjavam se.“ „Taša nije neko
ko se može lako upoznati”, rekao je Li kao da je nije čuo. „Izraelci su grubi, direktni, često i
bezobzirni. Kao i svi Izraelci, i ona je služila vojsku. To ih nekako promeni, bar po mom
mišljenju.”
„Je li?” En je podbočila bradu na ruku. „A kako to?”
Činije za salatu su odnesene, prezentovani su im veliki noževi za odreske i, uz kratko
glancanje, položeni na sto.
„Što se tiče Taše, učinilo ju je opreznom, nepoverljivom. Kao da je ceo njen život stroga
državna tajna.”
„I naravno, vi nalazite da je to intrigantno, fascinantno.”
Zavalio se unazad dok su konobari postavljali servis i priloge na sto. Nekoliko stiska
slanika kasnije, dohvatio je viljušku i veliki nož za odreske i počeo da seče. Odrezak je bio krvav,
baš kakav je poručio. „Ja sam samoproklamovani ksenofil. Fasciniraju me, da tako kažemo,
različitost, egzotika, mistika.”
„Pretpostavljam da ništa nije egzotičnije od Izraelke supermodela.”
Žvakao je polako i sa uživanjem. „Mogao bih da se setim i nečeg egzotičnijeg, ali sam
zadovoljan s onim što imam.”
„Za razliku od mog pokojnog muža.” Prevukla je nekoliko kolutova luka preko svog
odreska. Iznenada je podigla oči, s pogledom oštrim kao nož. „Čarli vam je poveravao svoje
avanture?”
Iako je to bilo pitanje, Li se pravio da je to konstatacija. „Izgleda da je Čarli imao premalo
prijatelja i skoro nikog kome bi mogao da se poveri”, rekao je.
„Osim vas.” I dalje ga je čvrsto streljala pogledom. „Trebalo je da se poverava meni.”
„Ništa nije kao što bismo želeli da bude, senatorko.” Uzeo je zalogaj mesa između zuba,
žvakao ga polako, na svoj način, a onda progutao. „Ipak, možemo da se trudimo da tako bude.”
„Pitam se zašto je Čarli osećao da vama može da veruje.”
„Odgovor je vrlo jednostavan”, rekao je Li. „Uvek je lakše poveriti se potpunom strancu.”
Ali to uopšte nije bio razlog, i oboje su to znali. En je počelo da umara ovo oprezno
kruženje oko važnih tema, kako je kod Kineza bio običaj. Iako je Li rođen u Americi, u ovome je
bio veoma tradicionalan. Pomislila je da Kinezi možda insistiraju na ovim dugim okolišnim
verbalnim igrama kako bi izmorili sagovornika, kako bi ga omekšali pre nego što pregovori
počnu.
„Hajdete, gospodine Li. Znam da ste vi i Čarli razmenjivali tajne.”
„Da”, rekao je. „Jesmo.”
En je toliko iznenadila ova otvorena potvrda da je na trenutak izgubila dah.
„Vaš muž i ja smo imali sporazum, senatorko. Sporazum koji nam je oboma donosio
korist u istoj meri.”
En nije ni trepnula. „Slušam vas.”
„A meni se čini”, rekao je, „da vi pažljivo slušate sve vreme.”
Nasmejala se suvo. „Onda se nas dvoje savršeno razumemo.”
Klimao je glavom polako. „A ipak, mi se ne poznajemo dobro.” Insinuacija je bila
suptilna, ali vrlo jasna.
„Nisam propustila da primetim nepriličnu užurbanost.” Nasmejala se, kako se nadala, bez
naznake lukavosti. „Zato bih volela da vam ponudim jedan mali poklon.”
Li je sedeo savršeno mirno preko puta nje, telo mu nije bilo ni napeto, ni preterano
opušteno. Jednostavno je čekao.
„Nešto veoma vredno, što će, nadam se, ukloniti taj nedostatak u našem odnosu.”
Iz svoje tašne izvadila je mali kartonski koverat i gurnula ga preko stola. Li je najpre
nakratko proučavao njene oči. Tek onda je spustio pogled na koverat.
Pokrenuo je ruke, uzeo koverat i otvorio ga. Istresao je njegov sadržaj, koji se sastojao od
samo jednog lista papira, fotokopije dokumenta. Kao magnet, njegove oči privukao je pečat na
vrhu strane.
„Ovo je... čudovišno, suludo”, mrmljao je, ali kao za sebe.
Dok je čitao sadržaj, njegov pedantni razdeljak orosio se znojem. Zatim je pogledao u En.
„Vaša voljena Taša nije samo lepotica, gospodine Li, ona je i zver”, rekla je En. „Ona je
Mosadova agentkinja.”

Koristeći samo telo, Born je pratio Nikodema kroz otvorena vozačeva vrata, ali se smesta
okrenuo da pomogne don Fernandu, koji se koprcao u prednjem delu automobila. Pošto su mu
ruke bile vezane za leđima, Born je iskoristio zube da zgrabi don Fernandovu košulju. Zahvalan
za tu pomoć, don Fernando je odmah zamahao nogama, izvlačeći se kroz otvorena vrata.
Bilo je mračno ispod vode i njih dvojica su se okrenuli leđa o leda, uhvativši se vezanim
rukama, kako se ne bi razdvojili i izgubili. Izbivši na površinu, začuli su krike s pešačke staze na
mostu, a u daljini i sirene. Born ih je usmerio ka jednom od stubova mosta, na kojem se nahvatao
debeli sloj crno-zelene trave. Ispod te trave krile su se rečne školjke, s ivicama oštrim kao žilet.
Oslanjajući se leđima na stub, Born je struganjem presekao plastične veze o njih.
Don Fernando je bio odmah iza njega, gazeći smireno kroz vodu.
„Još malo pa napolju”, rekao je Born.
Don Fernando je klimnuo potvrdno. Ali samo što mu je Born pružio ruku, Fernando je
odjednom nestao pod vodom.
Nikodemo!
Born se pribio uz stub, a zatim se odbacio iz sve snage i zaronio. Kao ajkula, mogao je da
oseti don Fernandovo koprcanje i izdvojene pokrete Nikodemovih nogu. Pronašavši don
Fernanda u tmini, iskoristio je školjku koju je otkinuo sa stuba, presekao mu veze i odbacio ga
prema površini.
Međutim, ovaj manevar ga je zamalo skupo koštao. Nikodemo se za to vreme premestio u
vodi i zadao Bornu udarac u glavu sa strane. Born se obrnuo u vodi, a mehurići su mu poleteli iz
usta. Nikodemo ga je udario opet, i to u splet nerava na vratu. Bornu se učinilo kao da mu svest
bledi. Pokušao je da se pomeri, ali telo ga nije slušalo. Bio je svestan da mu je Nikodemo zašao
iza leđa, pokušao je da se okrene, ali ljigavi pipci Nikodemovih ruku već su se stegli oko
njegovog vrata i osetio je strašni pritisak na grlu. Pluća su mu gorela, grkljan mu se grčio.
Obrćući se u vodi, Nikodemo mu je prstima stezao hrskavicu grkljana. Ako uspe da je probije,
Born će se udaviti za nekoliko sekundi.
Osetio je kako gubi svaku vezu sa svesnim delom uma, kao i veoma oštro elipsasto oruđe
među prstima, ali pitao se ima li uopšte snage da ga upotrebi. Pritisak na njegovom vratu bio je
nepodnošljiv. Svakog trena, Nikodemovi prsti će mu probiti grkljan, a prljava voda jurnuće mu u
grlo, a odatle u želudac i pluća, i jednostavno će potonuti na muljevito rečno dno.
U poslednjem naporu, podigao je ruku. Sve se kretalo usporeno, ritmom lednika, iako je
drugi deo njegovog uma bio svestan da vreme leti isuviše brzo. Stegao je organsko oružje čvršće i
popustio malo otpor, koristeći to kao zamajac za ruku, koja je krenula najpre na jedno, a zatim i
na drugo Nikodemovo oko.
Raširili su se oblaci krvi. Nikodemo je počeo da se grči, i stežući Borna nadljudskom
snagom, zamalo da ga ipak udavi. Ali rečna školjka se ponovo pokrenula u vodi, presekavši
Nikodemu grlo sleva nadesno.
Zavesa krvi, tamnija od rečne vode, raširila se unaokolo. Nikodemova usta su se otvorila
pa zatvorila, uhvaćena na trenutak u svetlu s mosta. Zatim je, konačno, njegov stisak popustio i
on se prepustio, ruku ispruženih u užasnom vapaju prema svetlu, tonući nepovratno u tminu reke.
 27

Kada je vitka stjuardesa podigla glavu i ispustila slatki jecaj, Maseo Enkarnasion je
gurnuo njenu glavu nazad nadole, otkrivajući gola ramena i meku kožu na dugom vratu. Sako
stjuardesine uniforme ležao je bačen na pod u prolazu; bisernobela košulja visila joj je pocepana
oko struka, dozvoljavajući mu pun pristup do jedrih grudi. Njena uska suknja završila je
zadignuta oko kukova, a tange su se zaustavile oko nožnog zgloba.
Dok se Maseo Enkarnasion zabadao u nju otpozadi, u svom zadovoljstvu je uobličavao
viziju drevnih astećkih bogova u Tenočtitlanu. A vrhovno božanstvo bilo je Tlazolteotl, boginja
zadovoljstva i greha. Boginja Tlazolteotl bila je i predmet obožavanja i predmet straha. Plašili su
je se jer su joj bile prinošene ljudske žrtve; a obožavali su je jer bi ona, kad bi je zadovoljili,
proždrala sve čovekove grehe i onda je on mogao da nastavi život bez mrlja, kao ponovo rođen.
Kada bi Maseo Enkarnasion razmišljao o boginji Tlazolteotl, nije video predstave u
kamenu i žadu, koje počivaju u Nacionalnom muzeju, već Konstansu Kamargo. Samo je
Konstansa imala moć da proždre njegove mnogobrojne grehove, da ga pročisti, da ga ponovo
učini celim. Međutim, kao što mu je dala do znanja mnogo puta, ona ne želi da mu oprosti. Greh
koji joj je učinio bio je toliko monumentalan da čak ni Tlazolteotl, drevna i svemoćna, ne može
da proguta.
Maseo Enkarnasion se zabio u stjuardesu još jedan poslednji put i klonuo na njena leđa,
drhteći i znojeći se. Srce mu je grmelo u grudima, osetio je slatki bol oslobađanja, bezgraničnu
prazninu kako se širi poput armije večite noći, neprobojne i strašne. Maseo Enkarnasion se
zapravo borio protiv praznine - protiv večne ispraznosti. Za njega nisu postojala ljudska
ograničenja, ta besmislena plitkoumnost slabih, izdajnička hrana božjeg plana. Ali nema božjeg
plana, nema Boga. Postoji samo čovek pod terorom nepoznatog i nesagledivog.
Nakon ovih nepodnošljivo dugih i ispraznih razmišljanja, Maseo Enkarnasion bi žudeo za
Konstansom Kamargo kao ni za čim drugim u životu. Izgnaništvo koje mu je nametnula bilo je
kao bol duboko u telu, do kojeg se ne može dopreti niti se može lečiti. To je bila njegova kazna, a
to što je zaslužena, nije je činilo ništa podnošljivijom. Naprotiv, to je samo još više ljutilo ranu. U
tome mu nije pomagalo ni stečeno bogatstvo, ni stečeni uticaj, ni skrivena moć. Kad je reč o
Konstansi Kamargo, mogao je biti i najodrpaniji prosjak na seoskoj pijaci, bolestan i sakat. Nije
je mogao privoleti, nije je mogao prinuditi, jednostavno nije mogao dopreti do nje.
Odstupivši, zakopčao je rajsferšlus. Osećao se znojavo i lepljivo. Koža mu je mirisala na
stjuardesino međunožje. Ona se obukla, gledajući odsutno u bogato ukrašene pregrade za torbe, i
otišla na snažnim i dugim nogama nazad na svoje regularne dužnosti, ne okrenuvši se nijednom.
Maseo Enkarnasion je buljio u sedišta i spazio na platnu udubljenje gde je njeno čelo
udaralo pod silom njegovih pokreta. Nasmešivši se, poravnao je udubljenje rukom. Bio je to znak
predaje, žig greha.
I Konstansa Kamargo je imala svoj žig; greh serijskih preljuba. Nedelju dana nakon
suprugove smrti, pala je niz stepenice jer je ustala usred noći pošto joj se učinilo da čuje njegov
glas, koji je ili umislila ili sanjala. Njena predivna stopala promašila su prvi stepenik u mraku i
tako je završila na dnu stepeništa.
Puzeći mukotrpno po podu, došla je do telefona i pozvala Masea. Dotad je vatra njihove
afere već zgasla, zapravo se uopšte nisu čuli mesecima. Ipak, nije oklevao ni tren da joj pomogne.
Pronašao joj je najboljeg specijalistu za kičmu u zemlji, koji je začas sanirao diskus herniju koju
je izazvao pad. Nažalost, usledila je jedna od retkih pratećih pojava hirurških zahvata na kičmi,
takozvana periferna neuropatija, bolno i degenerativno stanje koje se ne može lečiti. Pa ipak,
probali su sve. Sad su invalidska kolica konstantni podsetnik na njenu izdaju Aseveda Kamarga.
Što se tiče njenog muža, njena strast je raspolutila njenu sudbinu, promenivši joj kurs.
A šta je bilo s hirurgom koji je operisao Konstansu Kamargo? Šest meseci nakon što je
proglasio da je njeno stanje neizlečivo, otišao je s ljubavnicom na vikend na Puntu Mitu.
Sleđećeg maglovitog jutra, jedan mladić, koji je džogirao uz obalu, sapleo se o dve ljudske glave
bez tela. Policija je najpre pretpostavila da je reč o narko-dileru i nekoj kurvi, da je došlo do
obračuna rivalskih bandi oko teritorije. Kada su saznali pravi identitet glava, policija je ostala bez
motiva, kao i bez bilo kakvog traga ko bi mogao biti počinilac, a nerešeni slučaj je uskoro zatrpan
u gomili papirologije i zaboravljen.
Maseo Enkarnasion se prenuo i vratio u sadašnjost. Proverio je sat, krenuo prolazom
između sedišta, pored stjuardese koja mu je upravo spremala večeru, i ušao u kokpit, gde su pilot
i kopilot, zavaljeni u sedištima, slušali kumbiju na ajpedima, čekajući na nove instrukcije. Čim ga
je spazio, pilot je skinuo slušalice.
„Vreme je da pođemo”, rekao je Maseo Enkarnasion.
U pilotovim očima bilo je neizgovoreno pitanje. Znao je da se Nikodemo još nije vratio.
Maseo Enkarnasion je klimnuo, odgovarajući na nemo pitanje. „Vreme je“, ponovio je, a
onda se vratio na svoje sedište i počeo da se vezuje. Mogao je da čuje kako pilot i kopilot
razgovaraju, sprovodeći poslednje provere pre poletanja.
Pilot je pozvao toranj, govorio i slušao, onda ponovo nešto rekao, a zatim je pokrenuo
mlažnjak i postavio ga na odgovarajuću pistu.

„Iskreno, ne razumem zašto smo ovde.“

General Hvang Lićun proučavao je Jang Demingov stan. Starac je bio istaknuti pekinški
učitelj feng šuija, pa samim tim i veoma zahtevan i težak. Bio je pomalo iznenađen kada se obreo
u prostranom stanu usred ultramodernog nebodera košnice blizu metro-stanice Dungdžimeh.
Ispunjen svetlucavim površinama, poliranim drvetom, mermerom, lapisom, žadom, kao da je
plivao u odrazima. Kroz prozore od poda do plafona, uprkos pekinškom smogu, koji je podsećao
na peščanu oluju u pustinji Gobi zamrznutu u vremenu, mogao je da vidi sve do CCTV-ove
zgrade koju je projektovao Rem Kolhas.
General Hvang Lićun nikad to ne bi priznao, ali bio je impresioniran što je Marikruz
ugovorila sastanak u tako kratkom roku. Svakako, ona jeste žena ministra Oujanga, ali ipak je
strankinja. A delikatni prizor vrhunske mandarinske veštine bio je prokleto bolji od bilo čega što
je Hvang Lićun mogao da gleda tokom svog sumornog dnevnog rasporeda.
„Mislim”, rekla je Marikruz generalu dok je prihvatala šoljicu ajronvel čaja iz Jang
Demingove krhke ruke prošarane plavim venama, „da već vrlo dobro znate zašto sam vas pozvala
ovde.”
Tad se starac nasmejao, klimnuo Marikruz, i na veliko generalovo iznenađenje, poljubio
je u oba obraza, razmotao se kao origami figura rode i bešumno udaljio na bosim nogama.
Marikruz je pokazala na mali gvozdeni čajnik. „Hoćete li mi se pridružiti?”
General je zvanično odsečno klimnuo, što je samo na sva zvona objavilo koliko mu je
nelagodno.
Nakon što je prihvatio i otpio ponuđeni čaj, i nakon što su utonuli u savršenu tišinu, rekao
je: „A sad, ako dozvolite...”
General je bio u šezdesetim, dve decenije stariji od ministra Oujanga. Njihovo
prijateljstvo bilo je nužnost i ubrzo je poprimilo vrlo konkretne čvrste rituale. Obojica su se
odlikovala jednostavnom i duboko usađenom pragmatičnošću, osobinom koja je bila od vitalnog
značaja u modernoj Kini. Takođe su imali i jasnu viziju Kine u XXI veku, pa i dalje. Njihova
najjača veza bila je svest o važnosti novih izvora energije i ubeđenje da će oni poteći iz Afrike, s
kontinenta koji je, uz zdušno zalaganje, brzo postajao kinesko političko uporište. Međutim,
postojale su i prepreke njihovim ambicijama, a one su bile i prepreke za Kinu. Najveća i
neposredna prepreka bila je i razlog zašto je Marikruz priredila ovaj sastanak, a osetljivost
problema zahtevala je da se on sprovede potpuno van dometa radara Komunističke partije u
Pekinga.
„Ovde smo u relativnoj izolaciji i potpuno bezbedni”, rekla je Marikruz, „zbog Čo
Silana.” Čo je bio sekretar moćne čungćinške frakcije Komunističke partije. Posle poslednjeg
Centralnog komiteta Komunističke partije, Čo je započeo s nečuvenim napadima na status kvo,
tvrdeći da je komunistička ideologija narušena u fanatičnim pokušajima da se kineski uticaj
proširi u stranim zemljama. Pod tim je, naravno, mislio na širenje kineskog uticaja u Africi, i
zauzimajući ovo stanovište, direktno se suprotstavio ministru Oujangu i generalu Lićunu. Čo je
zastupao ideološku struju da treba graditi moderno napredno društvo bazirano na principima
socijalizma, da se na taj način izbegnu nemiri koji cvetaju u državama van Kine, zbog sve većeg
jaza između bogatih i siromašnih.
„Nailazi rat, generale”, rekla je.
„Ovo je Kina. U Kini nema unutrašnjih ratova.”
„Mogu da ga osetim u kostima.”
„Možeš li?“, rekao je general sa zlobnim osmehom, kojim je pokazao svoju superiornost u
tom pitanju.
„Potičem iz zemlje u kojoj klasni rat nikad ne prestaje.”
Ovaj komentar učinio je da njegov osmeh postane samo još zlobniji. „Da li tako nazivate
trgovinu drogom?” Glasno se nasmejao. „Klasnim ratom?”
„Trgovinu drogom u Kini započeli su stranci, bogateći se na populaciji kraj obale,
učinivši ih zavisnim od opijuma. S druge strane, Meksikanci sami kontrolišu svoju trgovinu i
tako je oduvek. Mi je prodajemo strancima, a profit koristimo da se utvrdimo protiv beskrajne
korupcije vlasti i federalaca. Mi smo rođeni u siromaštvu. Jeli smo otpatke koje smo iskopavali iz
blata, ali sa svakim udisajem živeli smo san o slobodi. A sad, pošto smo tu slobodu osvojili,
znamo kako da je zadržimo. Možete li vi reći da ste prošli isto, generale?”
Hvang Lićun se zavalio, buljeći u tu predivno monstruozno biće nalik na boginju donjeg
svela. Odakle je došla? - zapitao se. Kako ju je ministar Oujang pronašao? On i Oujang Đidan bili
su prijatelji, ali i u prijateljstvu postoje granice, zone u koje se ne srne zalaziti. Zato je general
Hvang Lićun imao samo površne informacije o Marikruz, iako se s njom sreo bezbroj puta na
prijemima i zvaničnim sastancima, čak i na intimnijim privatnim večerama. Ništa u dosadašnjem
iskustvu s njom nije mu ukazivalo na to da je sposobna za ovakve razgovore. Koliko joj je
Oujang rekao o njihovim planovima? Kako je mogao biti siguran da joj se može verovati?
Oujang nije nikome potpuno verovao osim generalu.
Pretpostavio je da je upriličila ovaj sastanak u Oujangovo ime i da zato neće biti
neprilično da se pojavi. Sad je počeo da shvata da je Marikruz duboko umešana i upoznata s
Oujangovim planovima - a time i s njegovim - i da govori u ministrovo ime, koji ju je,
promišljeno, poslao kao izaslanika zato što su ulozi postali preveliki, a kraj previše blizu da bi
rizikovali bilo kakvo curenje informacija. Pošto je bila strankinja, Marikruz su ignorisali i
Oujangovi saradnici i neprijatelji, koji su je jednostavno smatrali nebitnom. Zbog toga je bila
zaštićena, a sad je to ispalo dragoceno.
„Nažalost, Marikruz”, rekao je general, „ne mogu to da tvrdim. Molim vas, nastavite.”
 Oboma im je dolila čaja. „Pre pet godina, vi i Oujang ste progurali predlog da se izdvoje
sredstva za puteve i infrastrukturu u Keniji. Videli ste neizmerni energetski potencijal u zemlji i
hteli ste da Kina prva položi pravo na te resurse. Oujang je predvideo da Kenijci neće uopšte
pitati koja je cena tog njima veoma neophodnog posla, i bio je u pravu. I sad, kao rezultat toga,
može iz Kenije da dobije šta god poželi - naftu, dijamante, uranijum, čak i retke metale.”
General je klimnuo glavom. „Naša investicija će se tek isplatiti.”
„A opet”, rekla je Marikruz, „upravo ta isplativost je nešto što Čo Silan, u svom previše
revnosnom maniru, okreće protiv vas. Zbog njega Zimbabve još uvek čeka da Kina ispuni svoja
obećanja o novoj infrastrukturi, kao i Gvineja, koja je predala prava na naftu za devet milijarde
dolara vredne infrastrukturne objekte. A sve zbog Čoa, koji je objavio globalno povlačenje Kine
nazad u sebe, da počisti u svom dvorištu, lutko on to kaže, da počisti učaurene korumpirane
političare na svim nivoima novom metlom.” Zavrtela je glavom. „Vi ste Čou sami dali municiju
protiv vas. Iskopao je gomilu afričkih političara koji su otkidali po parče tog ogromnog novca i
stavljali ga u svoj džep.”
General, nimalo uzrujan, rekao je mirnim glasom. „Tako se sklapaju poslovi u Africi, U
tome nema ničeg nemoralnog.”
„Čo namerava da iznese materijalne dokaze o tome pred Centralnim komitetom. Već ih je
naterao da obustave sve isplate, zar ne? Već je stekao pozamašan politički kapital, zar ne mislite
tako?”
Popila je malo čaja, obezbeđujući vremena generalu da o ovome malo promisli, a onda je
spustila šoljicu. „Izvinjavam se što sam tako direktna, generale, ali vremena je sve manje. Ono
što Čo zaista želi jeste da vrati Kinu u Maovo vreme, s jedinstvenim vođom, moralno čistim,
pravednim i neporecivim. Želi ništa manje nego da apsolutno vlada Kinom svojom čeličnom
pesnicom.”
General je popio još malo čaja da primiri misli. Ideje i pretpostavke jurile su se kao jata
malih riba u plićaku. Na kraju je rekao: „Da pretpostavimo, čisto radi argumentacije, da se ja
slažem s vašom tmurnom procenom.”
„Potpišite naredbu da se Oujangov kadar smesta pošalje u Liban. Naš projekat tamo je u
završnoj fazi. Energetska sigurnost, koju će on doneti Kini, prosto je nezamisliva. Čo ne želi da
Oujang i vi steknete toliku moć.” Prostrelila ga je pogledom. „Zato će učiniti sve što je u
njegovoj moći da vas osujeti.”
Generalove oči su odlutale uprazno, kao da je izgubio interesovanje. „Sve to znam. Mesto
je već dobro obezbeđeno. Ministar i ja smo pretresli i isplanirali obezbeđenje još pre nekoliko
meseci.”
„Međutim, situacija na terenu se promenila”, rekla je Marikruz.
General je nakrivio glavu i namrštio se. „Kako?”
„Na scenu je stupio i Džejson Born.”
Hvang Lićun je kratko uzdahnuo. „Znam. Udružio se s Mosadovom agentkinjom. Ali to
zapravo ne znači ništa.” Odmahnuo je rukom kao da želi da kaže da je to njegova konačna
odluka. „Osim toga, Mosadova agentkinja je več neutralisana.”
Ne predajući se, Marikruz je nastavila: „Born je već bio unutar Dar el Amara i pobegao.”
„To su takođe bajate vesti, Marikruz. Ministar Oujang je već preduzeo mere ukoliko se
Born opet pojavi u blizini Dar el Amara pre nego što se posao zaključi.”
„Pretpostavljam da mislite na to da će te mere preduzeti pukovnik Ben David”, rekla je
Marikruz. „E tu je problem: Oujang više nema poverenja u Ben Davida.”
Ovo je već bilo iznenađenje za generala Hvang Lićuna. Konačno mu je postalo jasno
zašto je Oujang organizovao ovaj sastanak, poveravajući Marikruz da to obaveštenje prenese
direktno. Zagledao se u Marikruzine oči. Bila je u pravu, nema vremena za okolišanje. Posao
treba da se zaključi za nepunih devet sati. Klimnuo je glavom. „Potpisaću naređenje smesta. Reci
Oujang Đidanu da će neobeleženi mlažnjak čekati na njegovog čoveka za sat.”

„Jesi li za malo plivanja?”

Don Fernando prekorno pogleda Borna. „Ja sam star, Džejsone, ali nisam mrtav.”
Pogledao je nagore, na rotaciona svetla i gužvu na Mostu Aleksandra III. „Policija se baš
nakupila gore.”
„Moramo da se izgubimo odavde”, rekao je Bora, „pre nego što ih dođe još i spuste
ronioce.”
Don Fernando je klimnuo potvrdno.
„Krenućemo nizvodno. Vidiš Most invalida. Nije daleko.”
„Ne brini za mene, Džejsone. Ja sam uvek za dobro plivanje.” Nasmešio se. „Osim toga,
ovo bežanje me podseća na dane moje protraćene mladosti.”
„Dobro, hajdemo onda.”
Born se odgurnuo od ljigavog stuba, za koji su se priljubili kao ostrige. Morah su da budu
oprezni, jer su se grozdovi oštrih rečnih školjki krili u mutnoj vodi. Reflektori su igrali po
površini reke, oko mesta gde je njihov automobil potonuo. Rečni saobraćaj je odavno bio
zaustavljen negde uzvodno. Dva policijska glisera već su dolazila niz reku, dovozeći, bez ikakve
sumnje, ronioce.
Born je gledao kako i don Fernando kreće kroz vodu nečujno. Zajedno su snažno
zaplivali, što dalje od svetla reflektora, policije i radoznalaca, kojih je bilo sve više i više.
Most Invalida uopšte nije bio daleko pešice, ali kroz vodu su napredovali mnogo sporije.
Reka je bila hladna, a oni mokri već dugo. Natopljena odeća samo im je otežavala kretanje i
vukla ih na dno. Međutim, nisu mogli da priušte sebi da se zaustave i skinu bar deo odeće. Osim
toga, morali su da budu obučeni kada izađu iz reke.
Born nije spuštao ritam i iznenadio se kad je video da ga don Fernando prati u stopu.
Možda jeste bio star, ali i dalje je bio žilav kao sabljarka. Kako su odmicali niz reku, tako su
svetla i galama ostajali sve dalje za njima.
Međutim, gotovo odmah su se suočili s novim problemom. Reka je malo dalje od mosta
imala snažan tok, struje su ih grabile i skretale, ponekad su ih i povlačile ispod vode. Born je
počeo da gubi osećaj u udovima. Vrhovi prstiju na rukama su mu se sledili, a prste na nogama
nije uopšte osećao. Iako je i dalje imao čarape i cipele, bio je u vodi još otkad su sleteli kolima -
voda ih je jednostavno savlađivala.
Ipak, polako, zamah po zamah, nekako su stigli do Mosta Invalida. Born se okrenuo
taman na vreme da vidi kako Fernando tone. Uhvatio ga je brzo i izvukao na bedem Desne obale.
Don Fernandu je glava klonula na grudi, a disao je kao plivač koji je upravo prešao
Lamanš. Born ga je zagrlio, prebacivši mu ruke zaštitnički preko ramena.
„Odmori se malo“, rekao je Born, „a onda moramo još malo da plivamo.”
„Još malo? Hoćeš da kažeš da nije gotovo?”
„Vidiš li ono tamo?”, pokazao mu je. „Tu se rečni bedem spušta stepenasto do nivoa
vode. Tu možemo da izađemo na obalu.”
Don Fernando je zavrteo glavom. Dugi pramenovi kose visili su mu s obe strane lica, koje
je očigledno bilo iznureno. „Ja sam gotov.” Ruke su mu zadrhtale. „Mislim da neću izdržati.”
„Onda se odmori”, rekao je Born. „Uživaj u lajt-šouu na Mostu Aleksandra III dok ja
obavim jedan poziv.”
To je trglo don Fernanda. „Poziv? A kako misliš to da uradiš kad je na nama sve mokro?”
„Vodootpornim satelitskim telefonom.” Born je iz unutrašnjeg džepa izvukao veoma mali
uređaj obložen gumom.
Pogled na njega doneo je starijem čoveku mali krkljavi osmeh u grlu. Zavrteo je glavom,
a zatim se naglo okrenuo na drugu stranu. Bio je tih veoma dugo. Voda je zapljuskivala bedem.
Noćni vetar nosio je niz vodu povike policajaca iz glisera.
„Vidiš, Borne, ljudska rasa ima neograničen kapacitet za racionalizaciju.” Ponovo je
zavrteo glavom. „Nekada davno želeo sam da moj sin postane kao ti. Ali razočarao me je.
Nekako je počeo da radi sve pogrešno, kao da su se njegove vrednosti izvrnule naopako, ili
obratile naglavačke. Ne znam kako to da izrazim.”
„Nije sad vreme za to...”
„Sad je baš pravo vreme, Džejsone. Mislim da neću imati hrabrosti da ovo izgovorim
glasno neki drugi put.” Okrenuo se Bornu „Prema tebi se nisam uvek odnosio onako kako
zaslužuješ. Često ti nisam govorio istinu, a vrlo često sam od tebe krio i informacije koje bi ti
možda bile korisne.”
„Slušaj, don Fernando...”
Podigao je ruku. „Ne, dopusti mi da završim.” Izgledalo je da sa svakim trenutkom vraća
po delić snage. „Voleo bih da nisam bio takav prema tebi. Voleo bih da vratim vreme unazad.
Voleo bih...”
Odjednom se začuo zvuk helikoptera, koji se odbijao i razlivao po površini reke. Jak
svetlosni zrak upalio se na nebu, a zatim se usmerio na reku.
„Don Fernando”, rekao je Born odsečno, „moramo smesta da krenemo. Ako ne možeš da
plivaš, ja ću te držati.”
„Znam da hoćeš, Džejsone. Ni na trenutak ne sumnjam u to.” Kada je Born hteo da
sklizne ponovo u reku, don Fernando ga je uhvatio za ruku. „Čekaj! Čekaj!”
Njegove oči su se isticale u pomračini reflektujući svetlost s vode.
„Sad znam”, rekao je don Fernando. „Sad znam da me ti nikad nećeš razočarati.”

Sem Anderson nije bio čovek koga neko može lako zaplašiti, čak ni jedan od tri princa
najmoćnije vašingtonske advokatske firme. Za svaki slučaj, došao je pripremljen za sve
komplikacije. Izvukao je dokument iz unutrašnjeg džepa sakoa i pružio ga Bilu Pelamu. Dok ga
je Pelam čitao, Anderson je rekao Briku: „Ti ideš s nama, gospodine Brik. Ovo je pitanje
nacionalne bezbednosti. Ni armija advokata ti sad ne može pomoći.”
Brik je upitno pogledao Pelama, koji je samo klimnuo glavom. „Ne brinite, izvući ćemo
vas napolje pre večere.”
Brik je krotko zaobišao sto i krenuo između Andersona i Neversa iz kancelarije, pa niz
hodnik, do lifta.
Dok su se spuštali, Anderson mu je rekao: „Forenzičari su pronašli veoma interesantan
materijal na Ričardsovom lešu.”
Brik nije ništa rekao, samo je gledao pravo pred sebe.
„Nećeš se vratiti kući za večeru, Brik”, nasmejao se Anderson. „Zapravo, nećeš se ti više
nikad vratiti kući.”
Vrata lifta su se otvorila, ali Brik je ostao da stoji u mestu, tako da je Nevers morao da
iskorači i blokira vrata da se ne zatvore.
 „Vas dvojica samo kenjate”, rekao je Brik.
„Možeš da podeliš svoje utiske sa sekretarom Hendriksom.” Anderson je prešao malo
ispred da bi mogao da vidi Brikov izraz lica. „On žarko želi da te vidi.”
Došavši do kola, Nevers je zauzeo mesto vozača, a Anderson je seo na zadnje sedište s
Brikom.
„Ali u pravu si što se tiče toga”, rekao je Anderson dok se Nevers uključivao u saobraćaj.
„Prerano je da bi forenzičari došli dobilo kakvih rezultata.”
Brik se nasmešio. „To je prva istina koju si izrekao otkad si upao u moju kancelariju.”
„S druge strane”, nastavio je Anderson, „relej koji sam podmetnuo zajedno sa uređajem
za praćenje tastature da prati Ričardsovo brljanje po Tredstounovim serverima vodi pravo do
mreže Kor enerdžija, gde su bili postavljeni kodovi za aktiviranje virusa kako bi bili bezbedno
čuvani.”
„Ja nemam ništa sa...”
„Zaveži!”, prasnu Anderson. „Ti i te kako imaš sve veze s tim, Brik, i mi ćemo to i
dokazati.”

„Li“, reče En Ring, „šta ćeš sada?”

Li Van, u čijem mozgu se odvijala spora eksplozija sve od trenutka kada mu je En otkrila
pravi identitet Nataše Ilion, bio je u najgorem škripcu u svom životu. Nikako ovo nije smeo da
otkrije ministru Oujangu. Nikada mu ne bi ponovo verovali, i to s pravom. Očajnički je
pokušavao da proceni koliko informacija je nenamerno odao Taši u krevetu ili bilo gde drugo gde
su se tucali. Užasna istina glasila je da nije mogao da se seti. Njegova karijera je upravo
zaustavljena i ne samo da je postojala opasnost da počne nazaduje, već i da bude momentalno
okončana. Činjenica je da mu je hitno trebala pomoć.
Pogledao je u En Ring, jednom otvorio usta, zatvorio ih, pa rekao: „Moja trenutna
situacija je nepodnošljiva.”
„Potpuno se slažem.” Nije skidala pogled s njega.
Usledilo je kratko ćutanje, koje je ipak naizgled kipelo od raznih misli i ideja. Nakon
završetka obroka u skoro potpunoj tišini En je, možda intuitivno osećajući da im je potrebna
promena okruženja, predložila da pređu u noćni bar, gde su seli u starinski separe, potpuno
izdvojen od ostalih gostiju, koji su ionako imali nameru samo da piju i gledaju utakmicu na
ESPN-u.
Lije uzalud čekao da En nešto predloži. „U ovakvoj vrsti situacije”, rekao je najzad,
„postoji samo jedan način da se stvari reše.” Zastao je. „Morate da me zaštitite.”
En Ring je širom otvorila oči. „Ja sam senatorka SAD. Ništa je ne moram.“
Li je progutao pljuvačku. „Mogu da vam pomognem na isti način na koji sam pomogao
vašem mužu.”
„Stvarno?” En Ring je okrenula glavu ka njemu. „A šta si to radio za njega?”
„Prenosio sam mu informacije koje je mogao da upotrebi u Politiks ez južualu. Te
ekskluzivne vesti su mu donele ugled.”
„Zašto ja nisam znala za to?”
„Čarls je veoma dobro čuvao tajne.”
„Da. Zaista jeste.” En je na trenutak razmislila. „A šta si zauzvrat dobijao od Čarlija?”
Li je prešao rukom preko očiju, ništa ne rekavši.
„Plašim se da ne mogu da ti pomognem, Li”, reče En, odgurujući čašu u stranu i
skupljajući stvari dok se spremala da krene.
„Čekaj! Molim te.” Odjednom se osećao iscrpljeno. To što je uopšte i razmišljao o tome
da otkrije šta mu je bilo potrebno od Čarlsa, bilo je pokazatelj težine njegovog položaja. „Reci
mi, senatorko Ring, da li si čula za SILEKS?”
En se namrštila, koncentrišući se. „Jesam, ali u ovom trenutku ne mogu da se setim šta to
beše.“
„SILEKS je skraćenica za postupak izdvajanja izotopa uranijuma laserskim zračenjem”,
rekao je Li. „To je revolucionarni izum kada je reč o brzoj proizvodnji obogaćenog goriva za
nuklearne reaktore.”
„Sada se sećam”, reče En. „Proces je otkupio Đženeral elektrik, koji je stupio u
partnerstvo s Hitačijem. Rekli su da mogu da osmisle SILEKS pogon koji može da obogati
dovoljno uranijuma na godišnjem nivou za šezdeset reaktora. To bi bilo dovoljno energije za
trećinu potreba SAD.”
„Onda se umešala vlada”, rekao je Li.
„Zabrinuli su se zbog dostupnosti uranijuma pogodnog za pravljenje atomskog oružja ako
SILEKS bude ukraden.”
Li je klimnuo glavom. „Moj jedini interes bio je dobijanje redovnih i blagovremenih
izveštaja o napretku SILEKS-a.”
En se namršti. „Zašto je kineska vlada zainteresovana za naš napredak sa SILEKS-om?“
„Ne mogu da ti kažem”, reče Li, „zato što ni ja ne znam.” To je bila istina; ministar
Oujang mu se nije poveravao. Kao nikada pre, Li je sada mogao da ceni mudrost takve
uzdržanosti.
Posle kraćeg ćutanja, koje Liju uopšte nije delovalo kratko, En klimnu glavom.
„U redu, kako mogu da ti pomognem?”

„Uopšte ne napredujem brzo”, rekla je Soraja.

„Dugačko zaobilaženje neće upaliti”, reče Piter. „Nemamo dovoljno vremena da
kontaktiramo sa svakim izvorom Tredstouna na terenu preko sigurnog satelitskog telefona.”
„Znam. Pokušavala sam da se povežem s našim isturenim serverom na Gibraltaru.” Soraja
je gledala ekran laptopa koji joj je poslat iz štaba Tredstouna. Informatički tim, koji je njoj i
Piteru poslat za vreme njihovog boravka u bolnici, povezao ju je na brzu kablovsku konekciju.
Takođe su preko blututa povezali njen mobilni telefon na istu konekciju. „Do sada nisam uspela.”
„Svim srcem se nadam da je ostao čitav”, reče Piter. „Taj server bi trebalo da bude
otporan na hakerske napade, čak i da neko van Tredstouna zna za njegovo postojanje.”
„Pa, ne brini“, reče ona sumorno. „On i jeste otporan.”
„Ono što me brine...”
„Pitere.” Ona podiže glavu. „O čemu se radi.”
„Ni o čemu.” Skrenuo je pogled.
„Nemoj to da mi govoriš.” Spustila je laptop i prešla kratko rastojanje između njihova dva
kreveta. Bolničari su ih premestili u veliku svedu sobu, u kojoj su mogli da borave zajedno, s
elektronskom opremom koju je informatički tim iz Tredstouna instalirao.
Namestivši se na ivicu kreveta, uze ga za ruku. „O čemu se radi?”
„Ja...” Ponovo ju je pogledao u oči. „Bole me noge. Fantomski bol.”
„Kako znaš da nije stvaran?”
„Doktori...”
 „Jebeš doktore, Pitere. Ni oni ne znaju sve.”
„Nemam nervnu reakciju, Soraja. Noge su mi mrtve.”
Stegla mu je ruku. „Nemoj to da govoriš!”
Ispod očiju je imao tamne kolutove koji ranije nisu postojali, koliko god naporno radio ili
bio umoran. Soraji se slamalo srce.
Možda je Piter, pošto ju je tako dobro poznavao, intuitivno osetio njene emocije. „Što se
pre naviknem na tu činjenicu”, rekao je, „tim bolje.”
Ona se nagnula ka njemu. „Ali ne odustajemo.”
„Nema odustajanja, obećavam.” Neubedljivo se osmehnuo. „Šta si još radila na tom svom
laptopu?”
„Pokušavala sam da pozovem Džejsona preko Skajpa. Možda on zna zašto je Kor enerdži
oborio našu informatičku mrežu.”
„I?”
„Nije dostupan. Ostavila sam mu poruke na glasovnoj pošti na njegovom mobilnom.”
„Zašto se ne usredsredimo na ono što možemo da kontrolišemo, na primer na pitanje kako
je Brik uspeo da provede Ričardsa kroz našu bezbednosnu kontrolu.”
„Možda ga je vrbovao tek nakon što je počeo da radi za nas.”
Piter je odmahnuo glavom. „Nema šanse. Priseti se, ja sam bio s njima obojicom u
Brikovoj kući u Virdžiniji. Njihov odnos traje već poprilično.”
„Što znači da je on slao Briku i informacije iz NSA, moguće i o samom predsedniku.”
„Moraćemo da ispitamo Brika”, reče Piter, „čim ga Sem privede.”
„Šališ se, zar ne?” Pokazala je rukom. „Pogledaj nas, Pitere. Dovešćemo ga ovamo? Na
ispitivanje? U našem stanju?” Odmahnula je glavom. „Ne. Sem će morati to da uradi umesto nas.
Mi možemo da pratimo situaciju preko zatvorene TV mreže u štabu. Bićemo u neprekidnom
kontaktu sa Semom preko slušalica. Ako nam ikakvo pitanje padne na pamet, možemo da ga
prenesemo Semu. U redu? Pitere?”
On je klimnuo glavom, očigledno nevoljno. Kao da je sva vedrina nestala iz njega,
ostavljajući ga sivog i pustog. Ona ga je podsetila na stanje u kom se nalazi. Bilo joj je žao zbog
toga, ali nije bilo drugog izbora. Da bude još gore, to će se stalno dešavati u predstojećim
nedeljama i mesecima.
Neko vreme ga je netremice posmatrala. „Znaš, mom detetu će biti potrebno prisustvo
muškarca, očinske figure.”
Piter se kratko i oštro nasmejao. „Kako da ne! Ja sam baš pravi...”
„Ali jesi, Pitere!” Oči su joj sijale dok je uporno pokušavala da ga navede da pogleda u
nju. „Koga drugog bih želela da moja beba dobro upozna?”

Kada je Žak Robine, francuski ministar kulture, primio poziv od Džejsona Borna, sedeo je
na zadnjem sedištu svog blindiranog renoa. Na vozačevom sedištu je bio njegov šofer i
dugogodišnji telohranitelj. Bilo je tačno 9.32 uveče. Robine je krenuo na večeru sa svojom
ljubavnicom, zbog čega se umalo da se ne javi na telefon. S druge strane, reno je bio zaglavljen u
saobraćaju, a on je postao nervozan, a uz to mu je bilo i dosadno.
„Džejsone”, rekao je bez istinske srdačnosti, „gde si ti?”
„Na stepeništu na desnoj obali Sene, tačno naspram Mosta Invalida.”
Robine, čija je titula ministra kulture prikrivala njegov stvarni posao načelnika
Obaveštajne službe, francuskog ekvivalenta CIA, smesta se uključio. „Da li si to ti bio umešan u
nesreću na Mostu Aleksandra III?” Robine je pre dvadeset minuta primio izveštaj i poslao
dvojicu svojih agenata da nadziru policijsku istragu. Nije se svake večeri dešavalo da kola tek
tako slete s nekog pariškog mosta i, pojačavši obezbeđenje na mestu događaja, odlučio je da
prevrne svaki kamen.
„Došlo je do otmice i pokušaja ubistva”, rekao je Born svom starom prijatelju. „Otplivali
smo nizvodno.”
„Mi?“
„S prijateljem sam. Don Fernandom Hererom.”
„Bože blagi.”
„Poznaješ li don Fernanda?”
Robine se nagnuo napred, potapšao šofera po ramenu i rekao mu da idu na drugo
odredište. „Naravno da poznajem, Džejsone.” Robine je rekao svom vozaču da uključi sirenu,
zaobiđe zastoj u saobraćaju, popne se na trotoar ako je neophodno i jednostavno ih izvuče iz
prokletog zagušenja. „Ostani tu gde si. Biću kod tebe za nekoliko minuta.”
„Slušaj, Žak. Potreban mi je mlažnjak.”
Robine se nasmejao u kratkom trenutku neverice. „Da li je to sve?“
„Moram da stignem u Liban što je pre moguće.”
Robine je dobro poznavao taj ton Džejsonovog glasa. „Situacija je toliko ozbiljna?”
„Smrtno ozbiljna. Oteli su nas da ne bih stigao tamo.”
„U redu. Hajde da prvo izvučemo vas dvojicu iz vode i damo vam suvu odeću.” Robineov
um je radio brzinom munje. „Do tada ću već srediti da mlažnjak bude spreman.” Dovoljno je
poznavao Borna da mu veruje na reč. „I to vojni mlažnjak. Hoću da avion bude naoružan, čisto
da budemo sigurni da će se vratiti.”
„Hvala ti, Žak.”
„Možeš da mi zahvališ”, suvo je rekao Robine, „tako što nećeš poginuti.”
 28

„Sve je bila nameštaljka?“

„Od početka do kraja.” Born je mogao da čuje nevericu u Sorajinom glasu. Nije mogao da
je krivi zbog toga. „Maseo Enkarnasion se izuzetno pažljivo pobrinuo da me namami u zamku.”
Born je premestio satelitski telefon s jednog uva na drugo; bio je znatno teži od mobilnog.
Vozio se u pilotskoj kabini. Vojni miraž, koji mu je obezbedio Žak Robine, nije bio nimalo
udoban, ali nije ni pravljen da bude takav. Pravljen je za rat.
„Od trenutka kada je osoblje aerodroma dovezlo Konstansu Kamargo u odeljenje za
preuzimanje prtljaga, ja sam bio njihova meta.”
„Ali kako je, dođavola, ona znala da ćeš biti tamo?”
„Preko Masea Enkarnasiona.”
„A kako je uopšte uspela da prođe kroz obezbeđenje i da se nađe u bezbednoj zoni?”
„Pošto sam bio u Meksiko Sitiju i to preživeo”, polako je rekao Born, „mogu u potpunosti
da shvatim snagu uticaja koju Maseo Enkarnasion ima u prestonici Meksika.”
Soraja je zastala na trenutak. „A priča koju ti je Konstansa ispričala o svom mužu?”
„Pa, muž je zaista postojao, to sam proverio”, reče Bora. „A takođe nije lagala ni kako je
umro.”
„Ha! Najbolji lažovi priču začine sa što je moguće više istine.”
„Da sam znao za pravi odnos Konstanse Kamargo i Masea Enkarnasiona”, reče Bora,
„znao bih sve.” Zagledao se kroz staklo kabine. Miraž je jurio kroz vazduh kao oruđe osvete.
Born se uputio da izravna račune, i to ne samo s Maseom Enkarnasionom nego i s pukovnikom
Ben Davidom.
„Sve je povezano, to je ono što mi govoriš”, rekla je Soraja. „Maseo Enkarnasion,
Nikodemo, Kor enerdži i komandant izraelske istraživačke stanice pored Dar el Amara.”
„Postoji još jedan element koji je uključen”, rekao je Born, „element koji je samo
nagovešten jer je krajnje važan.”
„Znaš li ko ili šta je to?”
„Kinezi. Tačnije, izvesni Oujang.”
„Ostani na vezi”, rekla je Soraja. Ponovo mu se obratila za delić sekunde. „Prema mojim
informacijama, Oujang Đidan je kineski ministar za useve.”
„Pre će biti da je ministar tajne službe”, reče Born.
„Ne sumnjam u to. Zašto on njuška oko Dar el Amara?”
Kada joj je Born ispričao za izraelski SILEKS projekat, Soraja skoro da je izgubila
kontrolu nad sobom. „Šta ćemo da radimo? Pošto je Ben David umešan, ne možemo da verujemo
Mosadu.”
„Prepusti to meni”, odgovori Born. „Biću u Dar el Amaru za nekoliko sati.”
„Da li si razmišljao o tome da bi Dar el Amar mogao da bude klopka?”
„Da.”
Soraja je čekala da joj pruži dodatna objašnjenja, ali kada ništa nije usledilo, nastavila je:
„Ako možemo da obezbedimo bilo kakvu logističku podršku...”
„Razumem.”
„Ono što me i dalje zbunjuje”, reče ona, „jeste trideset miliona dolara u krivotvorenim
novčanicama koje je Piter pronašao. Ne znam, možda je to Astek samo pokušavao da opelješi
svog gazdu. Ljudi bi uradili skoro sve da se dočepaju tolikog novca.”
„Baš tako.”
 „Stvar je u tome što novčanice koje je Piter pronašao nisu baš preterano dobro
falsifikovane. Nisu ni blizu kvaliteta novčanica koje prave Kinezi, koje su, žao mi je što moram
da kažem, bukvalno remek-dela falsifikatorskog umeća.” Zastala je na trenutak. „Iskreno
govoreći, to je razlog zbog kog sam zaključila da taj novac nema veze sa ostatkom priče. Šta ako
je Maseo Enkarnasion sumnjao da ga neko u njegovoj organizaciji potkrada? To se stalno dešava.
Zato je osmislio ovakav scenario da počiniocu, čak i da uspe da se izvuče s novcem, u rukama ne
ostane ništa.”
„To ima smisla”, rekao je Born. „Zašto ne istražiš tu pretpostavku do kraja?”
„Već jesam. Izgleda da je glavni Astekov poručnik isporučio svoju glavu, doslovno.”
„Onda to rešava stvar.”
Htela je da mu kaže za sebe i za Piterovo stanje, ali se ugrizla za jezik. On je već morao
da razmišlja o mnogo čemu. Kada se ovo završi, biće i više nego dovoljno vremena da ga o
svemu obavesti. Možda će on čak doći u Vašington da se vidi s njom. To bi joj se dopalo.
Blago se nakašljala. „U redu onda. Valjda je to sve za sada. Bićemo u kontaktu.”
Ovo poslednje je rekla tako napeto da bi joj Born sigurno postavio još neko pitanje da već
nije prekinula vezu. On se zavalio u sedištu, sklopio oči i razmislio o poslednjem razgovoru s don
Fernandom.
Robine je rekao svom šoferu da ih odveze u mali ali veoma luksuzan hotel u Trinaestom
arondismanu, gde ih je u apartmanu na gornjem spratu čekala elegantna žena, naizgled ne starija
od četrdeset godina. Ova veličanstvena žena, koja se zvala Stefani, nosila je malu crnu Diorovu
haljinu i bila je aktuelna Robineova ljubavnica. Već je spremila odeću i za Borna i za don
Fernanda, kao da je neka čudotvorka ili čarobnica. Kada ju je Robine pozvao, Born nije mogao
da kaže zašto, ali se svejedno osećao beskrajno zahvalno.
Dok se don Fernando tuširao, Born je obavestio Robinea o zbivanjima koja su ga dovela u
Pariz iz Meksiko Sitija. „Identitet tela koje će vaši ronioci izvući iz Sene je Nikodemo”, zaključio
je on. „Njegovo pravo ime, ipak, ostaje predmet nagađanja.”
„Mrtvi su mrtvi, kako ja to shvatam”, rekao je Robine na svoj uobičajeni praktičan način.
„Ja sam samo zahvalan što ti i don Fernando niste nastradali.” Zagunđao je: „Ovo je bio izuzetan
dan, s otmicom i don Fernandovim sada već dvostrukim povratkom iz mrtvih, kako se čini. Imao
sam uvid u izveštaj o padu njegovog privatnog mlažnjaka nadomak Pariza.” Pažljivo je pogledao
Borna. „Izgleda da ste vas dvojica stvoreni jedan za drugog.”
Born se okrenuo prema Stefani. „Izvinjavam se što smo vam pokvarili veče.”
„Sa Žakom sam se navikla na takve prekide.” Njen osmeh je bio opčinjavajući. Dok je
prolazila preko tepiha do mini-bara na drugom kraju sobe, kukovi su joj se blago njihali. „Tu se
ništa ne može. Osim toga, Žak i ja imamo celu noć za sebe.”
Džejson i Robine su se dogovorili o predstojećem letu. Koristeći Guglove mape, Robine
mu je prikazao područje oko Dar el Amara na ekranu svog ajpeda. „Nigde nema te izraelske
baze.”
„Sve je zakamuflirano”, rekao je Born. „Uz to, kao što možeš da vidiš, Libanci su delove
područja blokirali tako da Guglove kamere ne mogu da ih vide detaljno. Pokušaj da pogledaš
Belu kuću i njenu okolinu pomoću tog programa - nećeš moći da vidiš ništa bitno.”
Robine klimnu glavom. „Iz bezbednosnih razloga, i mi to radimo s određenim delovima
Pariza.” Potapšao je ekran kažiprstom. „Postoji pista ovde u Rahaiji.” Ubo je prstom u ekran.
„Ona ima prednost zato što je i zaklonjena i udaljena samo tri kilometra od Dar el Amara. Tu će
te čekati šofer i vozilo kada sletiš.”
„To mi ne treba”, reče Born.
„Jesi li siguran? Taj Fadi dobro poznaje to područje”, reče Robine. „Savetujem ti da ga
iskoristiš.”
Tada je don Fernando izašao iz kupatila, baškareći se u odeći koju mu je kupila Stefani.
„Savršeno ti pristaje”, rekao je Robine diveći se don Fernandovom izgledu. „Dobro je
znati da ste obojica dobro.”
Born je proveo sledećih dvadeset minuta spirajući sa sebe prljavštinu, mulj i zadah Sene.
Pronašao je pakovanje brijača za jednokratnu upotrebu i obrijao se, a kada je obukao novu odeću,
osećao se kad ponovo rođen.
Bilo je mesta za samo jednog putnika u miražu koji mu je Robine obezbedio, tako da je
Born bio pošteđen rasprave s don Fernandom o tome da li i on da krene. Pozdravili su se s
Robineom i Stefani, spustili se sićušnim liftom u hotelski lobi i izašli na ulicu, gde su ih čekala
ministrova kola.
Ćutke su putovali kroz Pariz prema periferiji. Ali u poslednjim trenucima, dok su prelazili
preko piste vojnog aerodroma, don Fernando se okrenuo Bornu.
„Znaš, kada sam bio mlađi, čvrsto sam verovao da kada ostarim i osvrnem se na svoj
život, neću osećati kajanje, baš nikakvo. Kakva budalaština! Sad kad sam manje-više dostigao to
životno doba, shvatam da se kajem zbog mnogih stvari, Džejsone. Više nego što bih mogao i da
ih se setim odjednom.”
Na aerodromu je bilo tiho. Osim vitkog miraža postavljenog na ivicu piste, s upaljenim
trepćućim svetlima i pokrenutim motorima, nije bilo nikakve druge aktivnosti. Mora da je Robine
naredio da se područje raščisti iz bezbednosnih razloga.
„Ali ono zbog čega se kajem i što me peče više nego bilo šta drugo tiče se Masea
Enkarnasiona”, nastavio je don Fernando. „Sada, pre nego što uđeš u avion, vreme je da ti to
kažem.”
Vetar mu je mrsio kosu. Noć je bila neobično topla, kao da je proleće zamenilo zimu pre
vremena, dok su emocije koje bi trebalo da budu mrtve izranjale na površinu.
Don Fernando je izvadio cigaru i, svesno kršeći propise, pripalio. Born je odranije znao da
ga pušenje umiruje.
„U svom životu, Džejsone, bio sam mnogo puta voljen. To nije hvalisanje, uzgred rečeno,
nego jednostavno činjenica. Mnoge žene su dolazile i odlazile.” Zagledao se u vrh svoje cigare
koji je polako sagorevao. „A sada izgledaju samo kao pramičci dima - samo tren, i pre nego što
toga postaneš svestan, one nestanu.” Ponovo je gurnuo cigaru u usta i povukao dim, stvarajući
bledoplavičasti oblak dima oko glave. „Ali za sve to vreme, postojala je samo jedna žena koju
sam stvarno voleo.” Don Fernandove oči su gledale negde u prošlost. „Upoznali smo se u
Meksiko Sitiju. Bila je vrlo mlada, vrlo lepa, vrlo harizmatična. Postojalo je nešto u vezi s
njom...” Pognuo je glavu. „Pa, ne znam.” Ponovo se zagledao u užareni vrh cigare, kao da bi on
mogao iznova da potpali prošlost. „Ona nije rođena u Meksiko Sitiju, nije uopšte rođena u gradu,
kad smo već kod toga, ali po načinu na koji se kretala i govorila nikada ne bi pogodio da je
seljanka. Saznao sam da je prirodno talentovana da oponaša - skidala je akcente, rečnik, stil,
pokrete tela, skoro u trenutku.”
Born je imao neki užasan predosećaj. „Kao neka velika glumica”, rekao je.
Don Fernando je klimnuo glavom, silovito povlačeći dim iz svoje cigare. „Kada sam je
zaprosio, ona se nasmejala, poljubila me i rekla mi da je njena sudbina drugačija.”
„Dozvoli da pogađam”, reče Born. „Udala se Aseveda Kamarga.“
Don Fernando se okrenuo na peti da pogleda u Borna. „Kako si...”
„Sreo sam Konstansu Kamargo u Meksiko Sitiju. Radi za Masea Enkarnasiona. Potpuno
me je obmanula.”
Don Fernando se sumorno osmehnuo. „Ona bi svakog obmanula, Džejsone. Spisak
namagarčenih je dugačak, a počinje s Asevedom. Udala se za njega po nalogu Masea
Enkarnasiona. Asevedo se uspinjao na lestvici moći kao narko-bos i Maseo ga je smatrao
bezbednosnim rizikom - možda i nečim gorim, rivalom. To nije voleo pa je poslao lisicu u
kokošinjac, da se tako izrazim.”
„Konstansu.”
Don Fernando potvrdi pokretom glave. „Rekla je svom novom suprugu da ne bi mogla ni
da zamisli da ga prevari, ali je istovremeno spavala s Maseom što je češće mogla. Maseo je rano
ušao u životno doba kad čovek počne da razmišlja o potomstvu; očajnički je želeo da dobije dete.
Za mesec dana Konstansa je shvatila da je trudna. Naravno, Asevedo nije smeo da sazna za to pa
je otišla kod svoje tetke Meride, na duži boravak, dok nije rodila dečaka, koga je u skladu s
njihovim dogovorom dala Maseu da ga on odgaja.”
Don Fernando je zgnječio opušak cigare petom i krenuo prema lovačkom avionu koji je
čekao, na osnovu čega je Born pretpostavio da se njihov razgovor bliži krnju.
„Naravno, ja sam ovo saznao kasnije. Otputovao sam iz Meksiko Sitija iste one noći kada
sam je poslednji put tucao. Izvini na mojoj prostoti, ali to je upravo ono što čovek radi s
Konstansom: tuca je. U njenom rečniku nije bilo mesta za vođenje ljubavi.” Slegnuo je
ramenima. „Možda je to razlog zbog koga sam je smatrao tako neodoljivom. Čovek ne bi mogao
ni da poveruje šta je izlazilo kroz njena usta. Bila je patološki lažov. Mnogo kasnije, počeo sam
da sumnjam da zapravo veruje u sve svoje laži.”
„Ta vera je ono što je čini tako efikasnim u laganju.”
„Bez ikakve sumnje.” Don Fernando je gurnuo ruke u džepove. Drhtao je od potisnutih
osećanja. „Ipak, želeo sam je više od ijedne druge žene koju sam ikada sreo.” Pogledao je u
noćno nebo koje je presecala svetlost s Ajfelove kule. „Marta Kristijana me je podsetila na
Konstansu. Postojala je izvesna - ne znam... Kao da je srž njihovih bića napravljena od istog
materijala.”
„Bilo je teško izgubiti Martu.”
„Ja sam je ubio, Džejsone. To je ono s čim se i dalje borim. Možda sam je previše želeo.
Možda sam mislio da će mi ona biti nadoknada za to što mi je Maseo Enkarnasion uzeo
Konstansu.”
Born je to smatrao podjednakom krivicom Konstanse Kamargo kao i Masea
Enkarnasiona. S druge strane, ova ljudska drama odigravala se u Meksiko Sitiju, gde je sve
izgledalo moguće.
Bili su blizu izvijenog boka miraža i mogli su da namirišu jaka isparenja goriva.
„Vreme je da idem, don Fernando.”
„Znam.”
Rukovali su se na rastanku. Born se popeo u kabinu, merdevine su podignute i don
Fernando se odmakao, prelazeći preko piste s pogledom neprekidno usmerenim na miraž, koji je
jurnuo niz pistu, podigao nos pa uzleteo u noćno nebo i nestao kao mesec na zalasku.

„Odvešćete je u zatvor.”
„To sam rekla, da.”
Li se, stojeći ispred vrata svog stana, oštro zagledao u En Ring. „Nema drugog načina?”
„Kakvog drugog načina?”
Stajali su blizu jedno drugom, šapućući.
„Znaš na šta mislim, senatorko.” Li je obliznuo usne. „Ono što se dogodilo Čarlsu.
Provala, smrt.”
En Ring se odmakla za korak. „Neću da učestvujem u ubistvu, Li Ne mogu da verujem da
si uopšte pomenuo tu mogućnost.”
On je polako udahnuo pa frknuo kao konj. „Suština je u tome da postoje ljudi oštrog
sluha. Ne mogu dozvoliti da moj ugled bude ugrožen.”
„Veruj mi, Li, neću dozvoliti da se to dogodi.” En je glavom pokazala na vrata stana.
„Siguran si da je ona ovde.”
„Spava između dva snimanja. Nonstop je na snimanjima već skoro dve nedelje.”
„U redu onda.”
On je na trenutak oklevao pa gurnuo ključ u bravu, otvorio vrata i ušao u stan. Unutra je
bilo mračno i tiho. Šunjali su se kroz sobe dok nisu stigli do spavaće sobe. Tamo su našli čvrsto
usnulu Natašu Ilion. Ležala je na boku, a krivina njenog obraza i senka trepavice bili su blago
obasjani svetlošću lampe pored kreveta.
„Ona je kao dete”, šapnuo je Li En na uho. „Ne može da spava u potpunom mraku.”
Eh je klimnula glavom i dala mu znak da se vrate u dnevni boravak, odakle je nazvala
Hendriksa da pošalje agente koji će odvesti Tašu u pritvor. Li je otišao u kuhinju da naspe sebi
vode. Ona je i dalje obaveštavala Hendriksa o razvoju događaja kada je Li prošao pored nje,
vraćajući se u spavaću sobu.
„Čekaj, gde...“ Ne prebacujući Hendriksov poziv na čekanje, potrčala je za Lijem, tačno
na vreme da ga vidi kako zamahuje naniže nožem, koji je očigledno doneo iz kuhinje.
En je vrisnula kada je zario oštricu između Tašinih savršeno oblikovanih lopatica.
Devojka se izvila, istrgnuta iz sna bolom i šokom. En je potrčala prema Liju, ali on je već
istrgnuo sečivo iz devojčinih leđa i sada joj ga je zario u vrat.
En je vikala, snažno ga vukući; krv je isticala iz Nataše Ilion stravičnom brzinom. Za
nekoliko sekundi, bila je okupana sopstvenom krvlju i En je znala da više ništa ne može da uradi
za nju. A ipak je pokušavala da je vrati u život nekoliko dugih minuta, dok je Li stajao mirno kao
kip, leđima okrenut od onog što je uradio.
En je najzad ustala s kreveta. Bila je prekrivena krvlju. Uzela je svoj mobilni i, udaljivši
se van domašaja Lijevog sluha, rekla: „Nataše Ilion više nema. Li ju je nasmrt izbo.”
„Da li si sve snimila?” Hendriks kao da je ubrzano disao.
En je dodirnula minijaturni sićušni uređaj za snimanje za svojim pojasom. „Sve od prvog
do poslednjeg trenutka”, rekla je. „Li je sad naš.”
„Približavamo se.”
Pilotov glas se začuo preko razglasa i Born otvori oči. Provirivši kroz vetrobran, nije
mogao da vidi ništa, ni jednu jedinu svetiljku. Liban, blizu granice sa Sirijom. Pustinja. Planine u
daljini. Suvi vetar. Praznina.
Izgledalo je kao dolazak kući.
 29

Dok je zamišljen sedeo u svom privatnom mlažnjaku, Maseu Enkarnasionu se činilo da je

za sobom ostavio veoma mnogo ljudi. Sada je mogao da doda i Nikodema na taj spisak. Iako to
nije bilo Nikodemovo pravo ime, njemu je bilo teško da razmišlja o njemu drugačije. Pošto ni
njega više nije bilo, pošto je ostao tamo u Parizu, mrtav ili živ, što Enkarnasion nije znao,
razumeo je zašto je tako. Uvek je lakše bilo ostaviti nekoga za sobom kada se distancira od njega,
na bilo koji način.
Mrtav ili živ. Razmišljao je o ovoj frazi, iako ga je ključanje u dnu stomaka obaveštavalo
da je Nikodemo mrtav. Sigurno je bio mrtav; jedino bi ga smrt sprečila da se vrati na vreme u
avion.
On je stvorio Nikodema. Nikodemo je bio u potpunosti stvorenje Masea Enkarnasiona,
što njegova sestra Marikruz nikada nije bila i nikada neće ni biti. Marikruz je bila vrlo
samostalna. Iako je Nikodemo umeo da bude koristan, on nikada nije bio ličnost, kao njegova
sestra. Maseo Enkarnasion je voleo Marikruz kako nikada nije mogao da voli Nikodema.
Nikodemo je bio alatka, sredstvo za ostvarivanje ciljeva; Marikruz je bila cilj sam po sebi.
Marikruz je znala da je on njen otac; Nikodemo nije. A nijedno od njih nije znalo ko im je majka.
Dremao je neko vreme, sanjajući o Konstansi Kamargo u obličju velike zmije koja je
osnovala Tenočtitlan. Konstansa je otvorila usta, njen račvasti jezik izleteo je napolje, otkrivajući
sudbinu i strast, i Masco Enkarnasion, mali dečak, znao je da treba da odabere jedno ili drugo.
Izabrao je sudbinu, i sva strast je bila isisana iz njega. Na ovaj način, ostaviti ljude za sobom je
bilo lako i, u nekom smislu, podjednako prijatno kao progutati puna usta stare sazrele tekile.
Kada se nekoliko sati kasnije probudio, mlažnjak se spuštao s neba kao ogromni orao
prema maloj pisti na obodu planinskog gradića Rahaija. Avion je počeo da podrhtava i ponire i
on je vezao pojas. Zureći kroz prozor, video je da se vreme promenilo. Ovde je na tlu bilo i snega
koji je doneo vetar, baš kao i na planinama, a još snega je padalo s olovnosivog neba. Pukovnik
Ben David ga nije razočarao: jedan od dva apača pod njegovom komandom stajao je u blizini,
spreman da preveze Masea Enkarnasiona u Mosadov kamp pored Dar el Amara.
Pruživši ruku preko prolaza između sedišta, Maseo Enkarnasion je privukao sebi kofer s
bravom koja se otvara na otisak prsta. Kada je avion dodirnuo pistu i počeo da usporava, klizeći
prema helikopteru, otključao je bravu i otvorio kofer pa se po poslednji put zagledao u gomilu od
trideset miliona dolara.

Poziv je stigao dok su Piter i Soraja, oboje iscrpljeni, tonuli u dubok, kao drogom izazvan
san. Delija, koja je uzela nekoliko od zaostalih slobodnih dana, pazila je na njih. Prišla je stolu
pored Sorajinog kreveta, uzela njen mobilni i videla da je poziv od sekretara Hendriksa.
Nagnuvši se nad Sorajom, blago ju je prodrmala. Zatim se, videvši da se njena prijateljica
sporo budi, još više sagnula i poljubila je u čelo. Soraja je otvorila oči i videla da Delija drži njen
mobilni tako da ona može da vidi Hendriksovo ime na displeju.
Kada je Soraja uzela mobilni od nje, Delija je klimnula glavom, osmehnula se i izašla iz
sobe.
„Gospodine sekretare”, rekla je Soraja zvanično.
„Soraja, jesi li dobro?“
„Odlično, gospodine. Spavala sam.“
 „Niko ne zaslužuje san više od tebe, ali imam neke hitne vesti u vezi s Tomom Brikom.
Sem Anderson ga je priveo pre nekoliko sati. Forenzičari su pronašli tragove krvi Dika Ričardsa
na nogavicama njegovih pantalona.”
Soraja se uspravila u krevetu. „Gospodine?”
„Brik je pokušao da se nagodi. Ne želi da ide u zatvor.”
„Sklopio je sporazum.”
„Dao nam je ime osobe koja je nožem ubola Ričardsa”, reče Hendriks. „Ali ima toga još -
još mnogo Više. Siguran sam da se sećaš misterioznih trideset miliona falsifikovanih dolara koje
je Piter pronašao.”
„Sećam se, gospodine.” Soraja je slušala šta je Hendriks imao da kaže o tome, što mu je
Sem Anderson dostavio napismeno, napisano Brikovom vlastitom rukom.
„O moj bože”, rekla je kada je Hendriks završio.
„Upravo to sam i ja pomislio. Smesta pokreni sve svoje agente u Libanu.”
„Hoću”, rekla je Soraja. „Hvala gospodine.”
„Zahvali se Andersonu kada ga vidiš, čovek je obavio izvanredan posao.”
Istog trenutka kada je Soraja prekinula razgovor sa svojim šefom, pritisnula je Bornov
broj na brzom biranju. Kada je čula njegov glas na drugom kraju satelitske veze, rekla je: „Znam
čemu služe onih lažnih trideset miliona dolara.”

„Gospodine”, rekao je Bornov pilot, „neću moći da vas spustim na pistu u Rahaiji. Na
njoj se već nalazi neki mlažnjak.”
Maseo Enkarnasion, pomislio je Born. „Ostale mogućnosti.”
„Samo jedna”, reče pilot. „Postoji zaravan kilometar i po istočno.”
„Možeš li to da izvedeš?”
Pilot se naceri. „Spuštao sam se ja i u mnogo gorim uslovima.”
Born klimnu glavom. „Hajde da to uradimo.” Ukucao je u svoj satelitski telefon broj koji
mu je Robine dao i, posle provere kodova, dade pilotu koji je čekao nove koordinate.
„Znate da neću moći da vas čekam”, rekao je pilot dok je miraž zaokretao ka istoku. „Čak
i s uticajem ministra Robinea, što ovaj avion provede manje vremena u vazdušnom prostoru
Libana, to bolje.” Kada se poljana pojavila na vidiku, počeo je brzo da se spušta. „Ovih dana je
libanska vlada, sasvim razumljivo, veoma nervozna.”
„Imaš li predstavu koliko dugo je onaj avion već na zemlji?”
„Ne više od dvadeset minuta, gospodine. Poleteo je iz Pariza sat i po pre nas, ali miraž je
daleko brži. Za običan komercijalni let potrebno je u proseku četiri sata. Mi smo prešli tu
razdaljinu za dva sata i četrdeset pet minuta. Taj mlažnjak je znatno sporiji. Proračunao sam
uporedne brzine dva aviona pre nego što smo uzleteli.”
„Bravo”, reče Born.
„Hvala, gospodine.” Pilot povuče upravljač. „Sada se držite, gospodine, biće malo
drmusanja.”
Miraž se spuštao veoma brzo, ali nasuprot onome što je pilot rekao, spuštanje je bilo
glatko koliko se uopšte moglo očekivati u ovim okolnostima. Born je raskopčao pojas čim je
avion počeo da rula po pisti i bio je spreman, s rancem koji mu je Robine obezbedio, tako da je
istog trena kada se miraž zaustavio, podigao kapak kabine i spustio se niz zakrivljeni bok aviona.
Potrčao je, napola povijen, što je brže mogao, ostavljajući pilotu čist prostor za uzletanje. Kada je
stigao na suprotnu stranu poljane, mlažnjak se okrenuo, zastao, pa pokrenuo vertikalni pogon i
brzo poleteo u vazduh.
Born se okrenuo i krenuo prema retkom šumarku borova zakržljalog izgleda, iza koga će
ga čekati kola sa šoferom. Cipele su mu škripale po nekoliko centimetara dubokom snegu, koji je
ležao na zemlji, ali među drvećem je sneg tek delimično pokrivao tlo, kao da ga je otopio sloj
borovih iglica. Hladan vetar je uz žalostiv zvuk hujao između stabala; vazduh je bio suv i redak,
prožet jasno prepoznatljivim mirisom borove smole.
Provirivši kroz otvor između stabala, pogledao je ka severozapadu. Zaista, tamo je bilo
vozilo, stari vojni džip otvorenih stranica i s ceradom umesto krova. Pored njega je stajao i
dokono pušio Fadi, Robineov čovek, sitan, tamnoput, mišićavih okruglih ramena i bujne crne
kose. Mora da je čuo kako se avion spušta jer je gledao ka poljani, kao da očekuje da se Born
smesta pojavi.
Born je napućio usne i zazviždao kao ptica. Fadi je pogledao između stabala, a onda se
osmehnuo videvši Borna kako mu prilazi. Ušao je u džip i pokrenuo motor pa ga polukružno
zaokrenuo i zaustavio se ispred mesta na kome je Born stajao.
„Tačno na vreme”, rekao je dok je Born sedao pored njega. Pružio je ruku na zadnje
sedište i dao Bornu ogrtač od ovčije kože. „Evo, navuci ovo. Ovako visoko u planinama je
mnogo hladnije nego u Parizu.”
Dok je Born skidao ranac i uvlačio ruku u kožuh, Fadi je ubacio džip u brzinu. „Sledeća
stanica, Dar el Amar.“ trljao se preko snegom pokrivenog tla dok se džip, pogođen ručnim
bacačem pravo u srednji deo, uz fijuk prevrtao u vazduhu. Prasak eksplozije odjeknuo je sa
obronaka brda, povijajući okolna stabla, dok su vrhovi onih najbližih već pocrneli i dimili se.
Džip je tresnuo o zemlju, a Fadi, pocrneo i zadimljen kao vrhovi borova, izleteo je iz spaljene
olupine i ostao da leži zgrčen i spržen na snegu koji se topio oko njega.

Born je puzao, pazeći da spaljeno vozilo ostane između njega i područja odakle je, kako je
po sluhu odredio, doleteo projektil. Nisko uzvišenje u tom smeru bilo je, u to je bio prilično
siguran, mesto na kome je neprijatelj ležao u zasedi. Postojali su mnogi zaključci koje su se
mogli izvući iz vozila raznetog projektilom, ali onaj prvi, što se Borna ticalo, bio je da su ga
očekivah. Možda su čuli sletanje njegovog aviona, a možda su pratili Fadija. Kako god bilo,
Soraja je bila u pravu. Bio je spreman za klopku u Dar el Amaru, ali ne i ovde, a naročito ne
nakon što je miraž u poslednjem trenutku skrenuo od prvobitno planiranog mesta sletanja. Ipak,
bilo je moguće da je Enkarnasionov pilot primetio miraž i obavestio kamp.
Pucnji iz puške naterah su ga da se otkotrlja prema skloništu između borovih stabala; kada
se jedan zario blizu njegovog levog ramena, ispustio je krik kao od šoka i zgrčio se kao da je
pogođen. Zagrizavši unutrašnju stranu obraza, pustio je vrelu tečnost da mu ispuni usta, pa
ispljunuo nekoliko grudvica krvi dok je puzao između dva drveta.
Kada se sakrio, izvukao je iz ranca dvogled s jakim uvećanjem. Robine se pobrinuo da
sve što je tražio bude spakovano u ranac. Born je pogledom pretražio neposrednu okolinu, tražeći
bilo kakav skriveni znak još nekog od ljudi Masea Enkarnasiona. Pažnja mu je neizbežno ponovo
skrenula prema niskoj uzvisini. Oni su znali da je preživeo; ali sada će misliti da je ranjen. Neće
mu dozvoliti da odavde ode živ, u to uopšte nije sumnjao. A ipak, iza drveća nije mogao da se
zakloni, čak i kad bi zaobilaznom putanjom puzao nalevo ili nadesno. Sakriveni i nedodirljivi:
odabrali su savršeno mesto s koga će motriti i napasti. Nije važno. Pošto su mislili da je ranjen,
doći će po njega. Sada mu je bilo potrebno samo strpljenje, morao je da motri i osluškuje,
čekajući ih da se pojave u šumarku gde se skrivao.
 Dok je čekao, pitao se kako su oni došli ovamo. Sumnjao je da su pešačili, a uzvisina je
bila premala da se na njoj sakrije vozilo. Ponovo je prineo dvogled očima, tražeći kamuflažno
platno. Otkrio ga je na levoj strani, na oko hiljadu metara od mesta gde su zauzeli busiju.
Upravo se uverio da je to obris vozila, kada se začulo tiho šuštanje čizama u snegu. Ne
znajući koliko je ljudi Enkarnasion poslao na njega, počeo je da se približava zvuku, koji se
ponavljao u opreznim razmacima.
Čovek je pratio krvavi trag koji je ostavio za sobom. Born je pogledao po borovima koji
su ga okruživali. Iako je borovina bila relativno meka i stabla nisu imala savršen raspored grana,
uspeo je da pronađe jedno pogodno. Pružio je ruke i uspentrao se kroz iglice, penjući se brzo da
ne bi predugo izlagao pritisku nijednu pojedinačnu granu posebno.
Posmatrao je kako se čovek pojavljuje na vidiku. Držao je jurišnu pušku QBZ-95
nagotovs. Čak i pre nego što je Born spazio njegovu uniformu, znao je po vrsti puške koju nosi
da je on pripadnik kineske armije. Dakle, ministar Oujang je imao svoje ljude i ovde.
U poslednjem trenutku, Born se bacio s grane na vojnika, zario mu pesnicu u zadnju
stranu vrata i, dok se on teturavo okretao, uhvatio ga za glavu pa njom tresnuo u deblo drveta.
Čovek je pao kao pokošen, krv mu je šikljala iz očiju i nosa. Curila je i kroz kosu na mestu gde
mu je lobanja pukla. Born je razmislio o tome da uzme vojnikovu odeću, ali bio je prenizak.
Podigavši QBZ, Born je krenuo za ostalima koji su, kako je pretpostavljao, ušli u šumarak
iz drugih pravaca. QBZ je bila najnovija kineska jurišna puška, ali Born ju je smatrao nezgrapnim
oružjem, uglavnom zbog velikog okvira od trideset metaka, postavljenog tačno iza štitnika
okidača. Ipak, iako je imala kovanu kratku cev, bila je i izuzetno precizna.
Naslonivši se leđima na stablo, Born je zastao, napeto osluškujući. Ništa nije čuo. Maseo
Enkarnasion je imao početnu prednost u odnosu na njega; on nije imao vremena da igra
produženu igru mačke i miša s ovim ljudima.
Ispalio je kratki rafal iz jurišne puške u drveće sa svoje desne strane, pa odjurio na levu.
Naravno, paljba je privukla ostale vojnike. Prepoznali su zvuk paljbe QBZ-a i pretpostavili da je
njihov sunarodnik ulovio plen.
Born je drugog vojnika oborio drugim rafalom, ali treći mu je izmakao. Izgubio je faktor
iznenađenja, ali je saznao i da su u šumarku s njim bila samo trojica vojnika.
Nanišanio je na mesto gde je opazio trećeg, višeg i krupnijeg od druge dvojice. Vojnik je
otpuzao na Bornovu desnu stranu, pa je zato skrenuo levo, da ga presretne iz suprotnog smera.
Rafal metaka mu je skoro otkinuo glavu dok se bacao na opale iglice na zemlji. Čulo se
još pucnjeva, sada bližih, i on se otkotrljao u stranu. Vojnik je očigledno prozreo Bornovu
strategiju i, kada mu se izgubio iz vida, preusmerio svoje kretanje, skrenuvši i on ulevo da ga
presretne. Njegov manevar je skoro urodio plodom, ali sada je Born tačno znao gde se nalazi.
Visoko podigavši cev puške, opalio je, sasekavši nekoliko grana koje su pale na mesto gde je
vojnik ležao. Born je bio spreman kada je on skočio, i zapucao: meci su se zabili u vojnikovo
levo rame, okrećući ga u stranu. Udario je u stablo drveta, koje ga je održalo na nogama. Kada je
Born ponovo zapucao, odskočio je u stranu. Born je ponovo zapucao, ali je ispraznio magacin za
municiju. Nije imao rezervni. Odbacivši oružje, gurnuo je ruku u ranac, nastavljajući da prati
preostalog vojnika.
U šumarku je odjednom postalo veoma tiho. Smrad puščane paljbe visio je u vazduhu kao
magla. Born je pognuto trčao od jednog do drugog drveta. Meci su poleteli ka njemu, proletevši
tako blizu da je osetio nalet vazduha kroz koji su prosekli. Pojurio je prema plamenu iz cevi, i
istog trenutka kada je video vojnika, bacio je nož koji je izvadio iz ranca.
Vojnik je zapucao, ali meci su odleteli u nebo kada je pao natraške, s nožem zarivenim do
drške u levu stranu grudi. Born je oprezno krenuo ka njemu, nogom mu izbacio oružje iz ruku pa
čučnuo pored njega. Uverivši se da je mrtav, brzo mu je skinuo odeću, pa onda i svoju. Uniforma
mu je u velikoj meri odgovarala. Bilo je krvi na košulji, ali to se lako moglo objasniti posle
pucnjave među borovima.
Uzevši pušku mrtvog vojnika, krenuo je prema ivici šumarka najbližoj uzvisini s koje su
vojnici napali džip. Zaobišavši levu ivicu uzvisine, podigao je ostavljeni bacač raketa i video da
je ponovo napunjen, za slučaj da je prvi projektil omašio. Ponevši ga sa sobom, pretražio je
okolno područje. Pošto nije pronašao druge vojnike, krenuo je prema kamufliranom vozilu.
Ovako obučen, nije morao da ide u kamp pešice.
Stigao je do vozila i, razmišljajući o neobičnom prisustvu kineskih vojnika ovako blizu
tajne izraelske baze koju čuva Mosad, skinuo s vozila tamno kamuflažno platno, samo da bi se
našao licem u lice s civilom, naoružanim izraelskim tavorom TAR-21, malim ali smrtonosnim i
preciznim, kao i sve što je koristio Mosad. Agent, koji je očigledno dovezao Kineze na lice
mesta, uperio je cev tavora u Bornovo lice.
 30

Pukovnik Ari ben David stajao je licem u lice s Maseom Enkarnasionom, i sva ogorčenost
i poniženje koje se u njemu gomilalo od trenutka kada je ušao u pregovore s meksičkim
preduzetnikom otrovno su ključali u njegovom grlu kao rastvor žive. Mrzeo je da sarađuje s
posrednicima, što je u ovom slučaju bio Maseo Enkarnasion, ali je još više mrzeo kada mora da
sarađuje s Kinezima, oličenim u ministru Oujangu. Ali nije imao izbora, što je bila nesrećna
okolnost, i on je to i rekao Maseu Enkarnasionu pred njihov treći susret.
Meksikanac je bio taj koji je sve smislio. To je trebalo da ublaži Ben Davidova osećanja
prema Enkarnasionu, ali nije. Nasuprot tome, predloženo rešenje je bilo toliko ingeniozno, toliko
savršeno, da je Ben David osećao samo još veću mržnju što ga on sam nije smislio. Od tog
trenutka pa nadalje, bife dužnik Maseu Enkarnasionu.
Pukovnik Ben David, ogorčen od rođenja, paranoičan po prirodi, progonjen snažnim
uticajem svoje vere i nacije, uopšte nije bio sposoban ni za kakvu pozitivnu emociju. Bio je besan
što ministar Oujang poseduje dokaze koji, ako nekako stignu do Denija Amita ili direktora, ne
samo da bi okončali njegovu karijeru u Mosadu, nego bi ga takođe poslali u zatvor do kraja
života. On i Ilan Halevi sarađivali su na likvidacijama izvan odobrenog delokruga rada Mosada.
Zaradili su na desetine hiljada tako što je Ben David iznuđivao narudžbine za ubistvo od
pojedinaca, dok ih je Vavilonac izvršavao. Međutim, napravili su jednu grešku. Ostavili su pisani
trag koji je vodio do prvog naručenog ubistva. Kako je ministar Oujang došao u posed te
informacije, Ben David nije znao. činjenica je bila da ju je imao i koristio da dobije ono što želi
od Ben Davida: naime, modifikovanu SILEKS formulu, koju su naučnici u Dar el Amaru
usavršili, i koja će omogućiti Kini da ubrza proces dobijanja goriva za nuklearne elektrane i
oružje.
Sada je, prekinuvši svoju kratku zamišljenost, pukovnik Ben David skrenuo pogled s
Masea Enkarnasiona na pukovnika Han Cunga, komandanta jedinice od šest ljudi, koju je
ministar Oujang poslao kao svoje predstavnike.
„Vaš izveštaj, pukovniče?” rekao je.
„Neprijateljski džip je uništen”, rekao je Han.
Maseo Enkarnasion se i sam obratio Kinezu: „Born i vozač?”
„Njihova smrt još nije potvrđena.”
„A zbog čega?”, upitao je Ben David.
Pukovnik Han se nakašljao. „Još se nisam čuo sa svojim ljudima.”
Ben David je smesta izgubio zanimanje za njega. Okrenuo se Maseu Enkarnasionu. „Oni
su mrtvi”, rekao je. „Born dolazi.”
„Izvinite”, rekao je pukovnik Han. „A kako to znate?”
Na licu pukovnika Ben Davida polako se pojavio osmeh, kap da je čekao na ovo pitanje.
„Ja odlično poznajem Borna, pukovniče Hane.”
Pukovnik Han se namrštio. „Ali tri vojnika, odlično obučena i teško naoružana...”
„Znam za šta je Born sposoban.” Ben David je dodirnuo ožiljak na svom licu. „I to iz prve
ruke.”
Sumnjičavi izraz na licu pukovnika Hana zamenilo je sleganje ramenima. „Onda treba da
završimo našu transakcija što je pre moguće.” Klimnuo je glavom Maseu Enkarnasionu, koji je
spustio kofer čvrstih stranica na sto na sklapanje. Otvorio je bravu otiskom prsta, podigao
poklopac i otkrio trideset miliona dolara u njemu.
„Sve je ovde unutra. Imate reč ministra Oujanga.“ Pukovnik Han je ispružio ruku. „A
sada, formulu.”
Ben David je gurnuo ruku u džep maskirne uniforme i izvadio USB uređaj, koji je spustio
Kinezu na dlan. „Sve je ovde”, rekao je suvo. „Imate moju reč.”

Oklevanje Mosadovog agenta kada je video kinesku uniformu, dalo je Bornu šansu da se
izmakne.
Odbacivši bacač raketa, uhvatio je agenta za prsa jakne i izbacio ga iz vozila na zemlju,
podigavši kovitlac snega. Agent se otkotrljao na leđa pucajući iz tavora, i skoro otkinuo Bornu
glavu s ramena. Vrelina metka oprljila je Bornu obraz dok je zamahivao kundakom puške u
agentov stomak. Agent je udario drškom svog oružja u Bornovo, skrenuvši ga u poslednjem
trenutku tako da mu je kliznulo niz rebra i udarilo o zemlju. Ritnuvši se nogama naviše, pogodio
je Borna u levi kuk, izbacujući ga iz ravnoteže.
Skočivši na noge, jurnuo je na Borna, poprečno ga udarivši tavorom u vrat i oborivši ga
pored vozila. Agent ga je savio unazad, pritiskajući mu oružje u vrat tako snažno da mu je
potpuno zaustavio dotok vazduha. Iskežen od napora, nastavio je da pritiska, potpuno
usredsređen na to dok se trenutak protivnikove smrti bližio.
Njegova toliko žarka namera učinila je da previdi udarac Bornove pete u njegovu. Kada je
Born povukao nogu, agent je izgubio ravnotežu. Ali iako je padao, uspeo je da okrene oružje u
rukama i usmeri ga u Bornove grudi. Povukao je okidač kada je udario u zemlju, ali meci su
odleteli u stranu jer je Born zabio kundak svog oružja u njegovo lice. Drugi udarac mu je
smrskao stomak i grudni koš, proteravši mu rebra kroz grudi. Mora da su probila pluća jer je
ružičasta pena počela da ključa između agentovih usana, praćena mlazom guste i lepljive krvi.

Pukovnik Han ničim nije pokazao da je primetio Ben Davidovu žaoku. Smireno je ubacio
USB u svoj tablet pa ga uključio.
Usne Masea Enkarnasiona su se izvile. „Verovali ili ne, pukovnik Han je stručnjak za
fiziku, a naročito za lasersko pobuđivanje materijala.”
U tom trenutku je satelitski telefon pukovnika Ben Davida zabrujao. Slušao je jedan
trenutak, mršteći se sve jače. „Ne, ne radi ništa. Samo ga drži na oku.” Prekinuo je vezu pre nego
što je rekao: „Naše vozilo je primećeno. U njemu je sada samo jedan čovek.”
„Born?” upitao je Maseo Enkarnasion.
„Nosi vojnu uniformu.” Ben David je odmahnuo glavom. „Ali sumnjam da je vojnik.”
Okrenuo se prema Kinezu „Pukovniče Hane, verujem da je vreme da idete.”
Han je podigao pogled s jednačina koje je proučavao, klimnuo glavom i zatvorio tablet.
Gurnuvši USB u džep i stavivši tablet pod mišku, oštrim pokretom glave pozdravio je dvojicu
ljudi pa odlučnim korakom izašao iz Ben Davidovog vojnog šatora.

Born je u odeći agenta Mosada vozio prema Mosadovom kampu pored Dar el Amara.
Napunjen raketni bacač ležao je na podu pored njega. Imao je jasnu predstavu mape kampa, pošto
ga je video iz vazduha u svojoj poslednjoj poseti s Rebekom.
Shvatio je da se njegov um, obično vrlo proračunat i praktičan, okreće Rebeki. Setio se
kada ju je prvi put video, na komercijalnom letu za Damask, stjuardesu obavijenu tajnom koju je
želeo da razotkrije. Tek kasnije mu je otkrila da je Mosadov agent. Za vreme njihovog
zajedničkog napada na uporište teroriste Semida Abdul-Kahara, ona se pokazala kao žestoka,
inteligentna i hrabra. Osećao je njen gubitak tako oštro, kao da mu je Maseo Enkarnasion zario
nož između rebara. Konstansa Kamargo mu je rekla da Masea Enkarnasiona štite drevni astečki
bogovi, ali istina koju je sada znao bila je i prizemnija i zlokobnija. Masea Enkarnasiona štitili su
svi koje je zaveo, potčinio, obmanuo i primorao na poslušnost. To je bio dovoljan oklop u
savremenom svetu.
Dok je vozio, Born je postao svestan oštrog odsjaja sunčeve svetlosti na objektivu
dvogleda. Posmatrao ga je Mosad, a možda i ljudi Masea Enkarnasiona ili još kineskih vojnika.

Maseo Enkarnasion je izašao za pukovnikom Hanom iz Ben Davidovog šatora, hodajući

pored njega dok je išao prema letelici koja će njega i preostale vojnike odvesti nazad u Peking,
gde je ministar Oujang čekao na plen za koji je isporučio trideset miliona dolara Maseu
Enkarnasionu.
„Vi ste svoj deo posla dobro isplanirali”, rekao je pukovnik Han snishodljivim tonom
pravog predstavnika Nebeskog carstva, koji je naterao Masea Enkarnasiona da zaškrguće zubima.
Zamišljajući sebe kako zamahuje mačetom u silovitom vodoravnom luku i seče
pukovnikovu glavu s tela, Enkarnasion je odgovorio: „Sada bih uzeo svoju zaradu.”
Pukovnik Han je gledao pravo ispred sebe, kao da hoda sam, ali izvukao je debelu kovertu
iz unutrašnjeg džepa jakne. Držao ju je, naizgled nespreman da je preda. „Šta ste uradili da
zaslužite ovako velikodušnu isplatu, Enkarnasione?”
Osećajući kako mu krv navire u glavu, Maseo Enkarnasion je vrhovima prstiju pritisnuo
slepoočnicu u kojoj je mogao da oseti napregnutu venu kako kuca poput drugog srca. Umirio se
pre nego što je odgovorio:
„Ja sam bio posrednik. Upoznao sam ministra Oujanga s pukovnikom Ben Davidom i
nadgledao pregovore. Oujang nikada ne bi stigao do Ben Davida bez mene.“
„Možda i bi.“ Pukovnik Han se pljesnuo kovertom po zglavcima prstiju. „Ministar
Oujang je i moćan i sposoban.” Slegnuo je ramenima, kao da mora da ispuni naređenja s kojima
se ne slaže. Pružio mu je kovertu, a Maseo Enkarnasion, nateran da se oseća kao plaćeni radnik, a
ne kao partner, uze kovertu i pažljivo izbroja novčanice pred pukovnikom.
„Svih pet miliona je tu“, rekao je pukovnik Han potpuno istim glasom kojim je govorio i
u Ben Davidovom šatoru.
„Ali da li je novac pravi?” Maseo Enkarnasion je nasumično izabrao tri novčanice i,
upotrebivši pipetu iz sićušnih bočica koje je nosio sa sobom, izvršio na njima dva različita
hemijska testa.
„Zadovoljni?”, reče Han sa iskrivljenim osmehom. „Novac je pravi. Za razliku od trideset
miliona koje ste vi isporučili cionisti Ben Davidu. On je prodao svoju dragocenu formulu za
kofer pun falsifikovanog novca.”
Uz minimum napora, Maseo Enkarnasion se saučesnički osmehnuo. „Ali novčanice su
tako dobro izrađene da će mu trebati dosta vremena da shvati da je prevaren.”
„A do tada”, trijumfalno je rekao pukovnik Han, „već će biti prekasno.”
Njegov avion je bio tačno ispred njega. Dao je znak preostaloj trojici svojih vojnika i oni
su se ukrcali u njega.
„Šta je s vašim ostalim ljudima?” upitao je Maseo Enkarnasion. „Zar ne želite da znate da
li su mrtvi ili živi?”
„Čim je Born primećen, postali su potrošna roba.”
„Zar zaustavljanje Borna nije deo vaše misije?”
„Sporedni deo.” Pukovnik Han je počeo da se penje stepenicama u avion. „Imam formulu.
To je najvažnije.”
„Ne i za ministra Oujanga.”
„Ne”, složio se pukovnik Han. „Ali jeste za mog pretpostavljenog, generala Hvang
Lićuna.”
To rekavši, Han se pope uz stepenice i nestade u trupu aviona. Trenutak kasnije, jedan od
njegovih vojnika zatvori vrata i zaključa ih iznutra. Motori su se pokrenuli, primoravajući Masea
Enkarnasiona da se brzo izmakne. Nije bio dovoljno brz da izbegne da mu izduvni gasovi
mlažnjaka preplave lice. Otpadne čestice uletele su mu u oči, nateravši ih da zasuze. Tada se
okrenuo i laganim trkom se vratio do šatora pukovnika Ben Davida.

Born je čuo tutnjavu motora mlažnjaka, i skrenuo vozilo prema zvuku. Ako avion poleće,
onda je primopredaja SILEKS formule završena. Zakasnio je.
Pritisnuvši gas do daske, projurio je po ivici logora, skršivši drvenu rampu i nateravši
agente da zapucaju na njega dok su mu se u trku sklanjali s puta. Videvši mlažnjak, odjurio je od
njih. Bio je to civilni avion s kineskim oznakama.
Ove misli prolazile su kroz Bornov um kao ptice u brzom letu dok je preturao po svom
rancu. Bližio se avionu, koji je rulao prema početku improvizovane uzletne piste i sada se
napinjao, dahćući kao sputana životinja, nestrpljiva da bude oslobođena. Naglo je skrenuo vozilo
nalevo, vozeći naporedo s putanjom aviona. Sleva su ispaljeni hici na njega, i on se pognuo kada
su se meci žarili u bok vozila.
Bližio se repu aviona kada je čuo tutnjavu sa svoje leve strane. Brzim pogledom na tu
stranu spazio je džip s vozačem i naoružanim agentom. Agent je usmerio tavor TAR-21 ka
njemu, i Born je oštro trznuo volan nadesno, tako da se približio uz trup aviona, ne dajući agentu
priliku da puca a da ne pogodi avion.
U tom trenutku, kočnice mlažnjaka su otpuštene i on je počeo da rula niz pistu. Born je,
prišavši bliže avionu, izvukao bombu, koju mu je Robine obezbedio, ali se džip tad zakucao u
njega. Okrenuo se, zamahnuo rukom i pogodio agenta, koji se trgnuo unazad. Njegov džip je
nastavio da se kreće svojom putanjom, grebući stranu Bornovog vozila. Born je skrenuo udesno,
zatim oštro levo, zarivši prednji kraj vozila u džip. Obojica su se ukočila; kada se vozač spremio
da snažno povuče volan i udalji se, naoružani agent je uskočio u Bornovo vozilo. Džip je snažno
poskočio i odbio se u stranu. Agent je udario Borna po potiljku.
Mlažnjak je počeo da odmiče.

Pukovnik Ben David se smejao kao luđak kada je Maseo Enkarnasion ponovo ušao u
njegov šator. Prstima je izvlačio svežnjeve američkih dolara iz kofera. „Pogledaj ovo“, rekao je
veselo. „Obična govna.“
„Veoma lepa govna”, rekao je Maseo Enkarnasion, ulazeći dublje u šator. „Izvanredna
izrada.”
„Naravno.” Ben David je klimnuo glavom. „Kineski rad. Te seronje su stručnjaci za
falsifikovanje.” Samozadovoljno se osmehnuo. „SILEKS formula za trideset miliona ulaznim
novčanicama. Oujang misli da je mnogo pametan.”
„I mogao je to da ti uradi da nije bilo mene.”
Ben David ponovo klimnu glavom. „Sasvim tačno. A kada primene onu formulu, sravniće
sa zemljom laboratoriju. Baš lepa šala za Oujanga.” Nevoljno je naklonio glavu. „Tvoj sam
dužnik.”
„Ti mrziš da budeš ičiji dužnik, pukovniče”, mudro primeti Maseo Enkarnasion.
„Naročito tvoj.” Ben Davidov izraz lica je postao kiseo.
„Nije to toliko loše. Mogao si da budeš i Oujangov dužnik.”

Agent Mosada je bio toliko jak da je napola izvukao Borna sa sedišta. Vozilo je počelo
suludo da vrluda, izbacujući agenta iz ravnoteže. Umesto da se opire, Born se trznuo unazad,
koristeći agentove stegnute podlaktice da napravi salto preko njegovih leđa. Agent je izvio gornji
deo tela i zabio lakat Bornu u bok baš kada je vozilo ponovo zavrludalo. Born je napola izleteo iz
vozila, a jedna noga i kuk su mu lebdeli tik iznad asfalta.
Agent se spremao da udari Borna u glavu kundakom svoje puške, ali u još širem
skretanju, vozilo je udarilo u trup aviona. Agent je pustio Borna na trenutak, koliko mu je trebalo
da skoči preko naslona sedišta, sedne za volan i povrati kontrolu nad vozilom.
Born je Uspeo da zakači jednu nogu preko ivice vozila, tako da je manje-više ležao
horizontalno. Avion je bio veoma blizu, a mlaznica tačno ispred njih, tik iznad agentove glave.
Isparenja goriva bukvalno su onemogućavala disanje i otežavala gledanje. Bez obzira na to, Born
je znao da bliže od toga ne može prići svojoj meti. Izvukavši osigurač, zamahnuo je i bacio
bombu kada mu je ruka dostigla vrh luka. Poletela je kroz vazduh kao izbačena fudbalska lopta,
ali izduvni mlaz iz motora ju je zavitlao u stranu, tako da je avion ostao neoštećen eksplozijom.
Videvši da je eksplozija skrenula pažnju agentu, Born se uspentrao u zadnji deo vozila.
Avion je sada uzletao, dobijajući i na brzini i na visini, kako bi nadleteo šumarak ispred sebe.
Born je podigao ručni bacač raketa, naciljao kroz krst nišana i povukao obarač. Projektil je
pojurio pravo prema avionu.
Agent se okrenuo i video Borna kako iskače iz vozila. Dok se kotrljao po tlu, pokrio je
glavu obema rukama, sklupčavši se u zaštitni položaj tačno pre nego što je projektil eksplodirao,
šaljući plamenove i uskovitlani tamni uljasti dim visoko u nebo, dok je avion padao na zemlju i
raspadao se. Džip je bio previše blizu. Periferni udar eksplozije podigao je točkove u vazduh.
Zapalio se i počeo da se kotrlja, izbacivši iz sebe dva agenta, a zatim se sručio na njih u
izuvijanoj zgužvanoj gomili pregrejanog metala i zapaljenih sedišta. Rezervoar za gorivo je
eksplodirao, šaljući udarne talase prema srušenom avionu. Zatim se i on raspao uz silovit tresak,
spaljujući sve u neposrednoj blizini.

Pukovnik Ben David je zurio u Masea Enkarnasiona. „A isplata?”

Maseo Enkarnasion se osmehnuo. „A formula?”
Ben David je podigao memorijsku karticu od 32 gigabajta. „Ova je prava.”
Maseo Enkarnasion je otvorio drugu kovertu i istresao njen sadržaj na dno kofera.
Dijamanti su zasijali i zablistali na svetlosti lampe. „Trideset miliona vredno savršenstvo.”
Ben David je klimnuo glavom. Dajući Enkarnasionu memorijsku karticu, rekao je: „Kada
je ubaciš direktno u svoj mobilni, sve će se automatski učitati.”
Maseo Enkarnasion je čvrsto stegao karticu u ruci. „A Kor enerdži će zavladati tržištem
nuklearne energije i oružja.”
U tom trenutku, obojica su čuli tresak prve eksplozije. Napola su izašli iz šatora kada su
ih udarni talasi druge i treće eksplozije bacili unazad i oborili s nogu.

Zapaljena guma poletela je naniže iz buktinje, padajući pravo na Borna. Otpuzavši dalje,
otkotrljao se na deo tla pokriven snegom, kako mu plamenovi ne bi uhvatili odeću. Kada se
podigao na jedno koleno, tri naoružana agenta Mosada već su jurila ka njemu. Kada su prvi hici
ispaljeni, bacio se iza šupe koja je služila kao ostava na ivici improvizovane piste.
Snaga plamena, koji je progutao avion i džip, sprečila je agente da priđu bliže, a Born je
iskoristio priliku da polusagnut otrči do sledeće građevine, u kojoj su stanovali naučnici zaposleni
u kamufliranoj laboratoriji udaljenoj nekoliko stotina metara.
Iako dobro naoružan, Born nije imao naročitu želju da puca na osoblje, osim u
samoodbrani. Tražio je samo komandira i Masea Enkarnasiona. Mnogo mu se više sviđalo da
ostane skriven i da ih se kloni dok ne nađe svoju lovinu.
Čim je ušao u zgradu, vrata su se zalupila. Jedan prozor se rasprsnuo i debeli plameni
jezik zapalio je posteljinu na krevetu. Oštar vonj zapaljenih hemikalija ispunio je unutrašnjost
prostorije: neko je koristio bacač plamena.
Vatra se razbuktala, skoro trenutno zahvativši čitavu prostoriju. Born se okrenuo, ali vrata
kroz koja se uvukao bila su već rezom zatvorena sa spoljašnje strane. Pokušao je da priđe jednom
od prozora, ali vatra se širila tako brzo, a plamen je bio toliko vreo da nije mogao da priđe čak ni
najbližem. Strgnuo je jastučnicu s jastuka i stavio je preko nosa i usta, spuštajući se na pod, gde je
vazduh bio za nekoliko stepeni hladniji. Kiseli dim kovitlao se poput olujnih oblaka, zamračujući
niski plafon prostorije.
Čuo je zvuk koji je nadjačao pucketanje i prasak zapaljenog drveta. Jedna figura je
zaklonila slomljeni prozor pa zakoračila kroz njega. Bila je zaštićena odelom otpornim na vatru, s
autonomnim aparatom za disanje. Figura je podigla bacač plamena, osvrćući se levo-desno. Iz
svog skrovišta ispod kreveta, Born je kroz stakleni štitnik za lice razaznao crte pukovnika Ben
Davida.
Born je već video prve jezike plamena iz oružja i bio je siguran da bacač koristi tečnost -
kao što je napalm - zapaljenu propanom. I dok se Ben David ponovo okretao tragajući za njim,
Born je video dva rezervoara na njegovim leđima: napalm se sigurno nalazio u rezervoaru
pričvršćenom neposredno na leđa, a rezervoar za propan, skriven od svakoga ko bi stajao ispred
pukovnika, odmah iza njega. Born je podigao pušku: bio je potreban samo jedan pogodak u
rezervoar s propanom da Ben Davida živog ispeče. Ali u ovom zatvorenom prostoru, već
zahvaćenom plamenom, i sam Born bi se ispekao sa svojim neprijateljem.
Pokušavajući da ne kašlje, gledao je kako Ben David pretražuje prostor, gledajući i ispod
kreveta. Istog trenutka kada je napustio položaj ispred razbijenog prozora, Born se izvukao ispod
kreveta i dijagonalno protrčao kroz prostoriju ispunjenu dimom i pepelom. Kada je skočio
naglavačke kroz prozor, Ben David se okrenuo, usmeravajući cev bacača plamena. Još jedan
plameni jezik liznuo je iz nje, preko zida, pa izleteo kroz prozor, gde je sam vrh plamena zahvatio
leđa Bornove jakne i zapalio je.
Smesta osetivši vrelinu, Born se bacio u gomilu dubljeg snega, valjajući se na leđima da
ugasi plamen. Video je kako Ben David prolazi kroz prozor, spuštajući cev bacača plamena ka
njemu, iako je i Born podizao jurišnu pušku da ga ustreli.
„Pat-pozicija“, rekao je Ben David svlačeći kapuljaču zaštitnog odela s glave. Izgledalo je
da ne obraća pažnju na zgradu koja je gorela iza njega. „Izgleda da mi se uvek nađeš na putu, na
jedan ili drugi način, Borne. Šta si uradio s Rebekom?”
„Rebeka i ja smo bili dobar tim. Pokušao sam da je spasem.“
Ben David se namrštio. „Kako to misliš?”
„Ona je poginula - nasmrt je izbodena nožem u vili Masea Enkarnasiona u Meksiko
Sitiju.”
Ben David je napravio jedan preteći korak prema Bornu. „Proklet bio! Nije trebalo da je
vodiš tamo!”
„Sad hoćeš da kažeš da je njena smrt moja krivica? Orla je bila na svojoj misiji; slučajno
se podudarala s mojom. Osim toga, ti si poslao Vavilonca da je likvidira jer se previše
približavala tvojoj maloj operaciji.”
„Šta ti znaš o tome?”
„Sada želiš da ti poverujem kako još gajiš neka osećanja prema njoj?”
„Pitao sam te...”
„Znam sve, sve do falsifikovanog novca koji su Kinezi napravili.”
Ben David se nagnuo napred. „Ne znaš kako se on zove.”
„Misliš na ministra Oujanga?”
Ben David se zagledao u njega. „Zašto te on mrzi iz dna duše?”
Born mu je uzvratio pogled.
„Nećeš mi izbeći ovaj dogovor, Borne.”
Kada je Ben David stegnuo prst na okidaču, Born reče: „Zar ne želiš da znaš ko je ubio
Rebeku?”
„Nije me briga. Ona je mrtva.”
„Bio je to Nikodemo, Ben Davide, sin Masea Enkarnasiona.”
Pukovnik je stao kao ukopan. „Šta?”
„Nisi znao da je Nikodemo sin tvog partnera, zar ne?”
Ben David ništa nije rekao, ali mu se jezik nakratko pomolio napolje da ovlaži usne.
„Što znači da je Maseo Enkarnasion izdao naređenje da ona bude ubijena. Ja bih imao
koristi od takvog partnera.” Born se mračno nasmejao. „Ali on je samo tvoj.”
„On pokušava da te izigra, Ben Davide.”
Obojica su se okrenula na rezanje Masea Enkarnasiona.
„Zašto ga još nisi ubio?” Enkarnasion je nosio pištolj u jednoj ruci, a u drugoj veliku
mačetu sa sečivom opakog izgleda.
Ben David je pogledao u Borna pa u Enkarnasiona. „Zašto si naredio da ubiju Rebeku?”
„Molim? Ja nikome ne objašnjavam svoje postupke.”
Ben David je odmahnuo glavom. „Imao si izbor. Mogao si da je zarobiš...”
„Da li si ti lud? Bila je previše opasna da bih pokušao da je zarobim. Osim toga, tamo je
bio i Born, s kojim se trebalo pozabaviti.”
„...ali si svejedno rekao svom sinu da je ubije.”
Maseo Enkarnasion je odjednom izgledao uzdrmano. „Ja nemam sina.”
„Nikodemo. On jeste tvoj sin!”
„Ko ti je to rekao?”, planuo je Enkarnasion.
Ben David je glavom pokazao na Borna.
„I ti mu veruješ?”
„To ima previše smisla da bi bilo laž.”
 Maseo Enkarnasion pljunu. „Da li si uopšte čuo šta sam rekao? Udahnuo si previše dima.
Rebeka je mrtva, kao i Nikodemo. Prošlost je zakopana. Naša budućnost je ono na šta sad
moramo da se koncentrišemo. Born je jedina prepreka na...”
Ben David okrenu ružnu cev bacača plamena na Enkarnasiona i povuče okidač. Mlaz
napalma pokulja napolje, za dlaku promašivši Meksikanca. Born se u deliću sekunde uspravio na
noge. Udario je nogom, oborivši Ben Davida nazad u plamen koji je kuljao kroz slomljeni prozor.
Ne osvrćući se za sobom, Maseo Enkarnasion otrča ka zadnjoj strani zgrade. Born ga je
pratio u snažnim skokovima. Pucanj ga na uglu zgrade natera da brzo ustukne. Čuo je topot nogu
u begu i pojurio iza ugla, pucajući u trku.
Maseo Enkarnasion je nestao. Born ga je progonio, tražeći otiske njegovih stopa na
snegom prekrivenom tlu. Tri agenta Mosada, koji su ranije pucali na njega, grozničavo su gasili
požar, koji je prišao blizu kamuflažne mreže kojom je laboratorija bila sakrivena od pogleda i s
neba i s tla.
Stigavši do kraja zgrade, video je otiske prema laboratoriji. Pošto je morao da pređe
brisani teren, kretao se oprezna Napola je prešao čistinu kada je primetio kako se jedan od
agenata javlja na satelitski telefon, pa se pognuo prema tlu da bi bio što neupadljiviji. Agent,
prekriven čađu, s mestimično progorelom i ugljenisanom odećom, klimao je glavom, pa se
odmakao od svojih drugova i potrčao prema suprotnom kraju kompleksa. Born je išao za njim
dok nije prošao iza zapaljene zgrade, a onda se uspravio, prateći tragove Masea Enkarnasiona,
koji su vodili pravo do ulaznih vrata kamuflirane laboratorije. Hteo je da krene dalje kada se
naglo okrenuo, opazivši neki pokret krajičkom oka.
Agent Mosada pojavio se iza suprotnog kraja zgrade zahvaćene žestokim plamenom, ali
nije bio sam. S njim je bio i pukovnik Ben David.

Maseo Enkarnasion je proklinjao dan kada je pristao na plan Toma Brika da kupi SILEKS
od pohlepnog pukovnika Ben Davida. Prihvatio je Brikov argument da će taj proces omogućiti
Kor enerdžiju da u potpunosti ovlada tržištem nuklearnog goriva, koje je, uprkos izvesnim
nedostacima, zasigurno bilo glavni energetski izvor za budućnost, bez izduvnih gasova i bez
fosilnih goriva.
Možda je Brik bio u pravu. Maseo Enkarnasion to nije znao, i više ga i nije bilo briga.
Njegova lična ideja bila je da upetljaju u sve to i ministra Oujanga, znajući iz Marikruzinih
nedeljnih izveštaja koliko je Kinezima očajnički potrebno još energije, naročito otkad se ogromni
motor napretka usporio zbog ogromnog zagađenja širom zemlje. Kinezi su gradili nuklearne
reaktore zapanjujućom brzinom. Njihova potreba za obogaćenim uranijumom za te pogone
eksponencijalno je rasla. Maseo Enkarnasion je mrzeo Kineze svim srcem, kao nikoga drugog.
Oni su oličavali sve što je prezirao, sve protiv čega se borio celog svog života kao odrastao
čovek: represije, strogih pravila, gušenja slobodnog duha u stanovništvu. Mogućnost da ih sjebe
bilo je preveliko iskušenje. Ali sada, dok se skrivao u senkama blizu ulaza u laboratoriju, shvatio
je kako se njegova strast sukobila sa sudbinom.
Nije trebalo da bude ovde, bežeći od Džejsona Borna. Trebao je da bude u Meksiko Sitiju
s Anunsijatom. Sada se suočavao s trenutkom kada mu nadmoć izmiče iz ruku, kada očekivanja
bogatstva, uticaja i moći bivaju nadvladana samoodržanjem i opstankom.
Ukočio se kada su se vrata laboratorije otvorila za nekoliko centimetara. Unutrašnjost
zgrade, koju su osmislila petorica naučnika, bila je razdvojena na prostorije u kojima su mogli da
se odvijaju i unapređuju različiti procesi u razvoju formule pre nego što se međusobno povežu u
najvećoj prostoriji na suprotnom kraju građevine. Taj poslednji deo zgrade bio je obložen
olovom, a preduzete su i sve mere predostrožnosti zbog radioaktivnih materijala koji su ovde
proizvođeni. Koliko je mogao da vidi, svi naučnici su se okupili u tom udaljenom delu
laboratorije, završavajući poslednja testiranja. SILEKS-a. Vrata su se otvorila malo više. Maseo
Enkarnasion je proverio svoj pištolj i otkrio da je prazan. Bacivši ga, podigao je mačetu iznad
glave, spreman da odseče Bornu glavu čim zakorači u zgradu.
Senka je pala preko sve šireg otvora na ulazu i Maseo Enkarnasion je osetio drhtaj
napetosti, kako mu se širi kroz ruku, do šake koja je stezala mačetu stiskom profesionalnog
dželata.
Gledao je obris siluete: nos, usne, čelo, bradu, sve dok se cela glava nije našla pred njim,
kao kod osuđenog kriminalca izvedenog na pogubljenje. Mačeta je uz zvižduk poletela naniže,
dugačko izvijeno sečivo je nakratko sevnulo pre nego što je uletelo u senku, zarivajući se u vrat i
glatko odsecajući glavu od tela.
Glava se otkotrljala po podu dok je telo poigravalo i okretalo se, izbacujući krv sa svakim
silovitim otkucajem srca. Na trenutak se Maseo Enkarnasion vratio u mislima na obalu Meksika,
gde su blagi zalivski talasi zapljuskivali pesak, a taj pesak i morska voda su podjednako bili
natopljeni krvlju, dok se glava kotrljala napred-nazad u ružičastoj peni talasa.
Zatim se sadašnjost vratila brzinom munje, i on je video odsečenu glavu licem okrenutu
od njega. Okrenuo ju je prema sebi, povukavši je nogom. Zurila je u njega praznim očima
nasukane ajkule. Bilo je to lice koje je dobro poznavao, ali nije bilo Bornovo.
Ispustio je krik zaprepašćenja kada ga je Born zgrabio i tresnuo o zid tako jako da je
ispustio krvavu mačetu. Zurio je naizmenično u Borna i odsečenu glavu.
„Mislio sam da je Ben David izgoreo u požaru.”
„Jedan od njegovih agenata ga je spasao, a ja sam ga oslobodio njegovog agenta”, reče
Born. „Hteo sam da njegova smrt ima značenje.”
Ukočeni pogled Masea Enkarnasiona vratio se na lice pukovnika Ben Davida, koje je
zurilo u njega sa poda. Nije bilo morske vode da spere krv, da učini smrt čistom i urednom, da
učini san o savršenoj smrti stvarnim.
„Mislio sam da si to ti”, reče Maseo Enkarnasion.
„Naravno da si mislio.”
Maseo Enkarnasion zadrhta. „Pusti me. Imam SILEKS. Zamisli koliko ćemo bogatstvo ti
i ja podeliti.”
Born je zurio u njegove oči.
„Ti si ubio Nikodema u Parizu?” Bilo je to tek delimično retoričko pitanje.
„On je izbo Rebeku nožem”, reče Born umesto odgovora. „Umrla je sporom i bolnom
smrću.”
„Žao mi je zbog toga.”
„Gledao sam je u oči. Video sam bol. Video sam kako kraj dolazi i nisam mogao ništa da
uradim.”
„Za čoveka kao što si ti, to mora da je bilo zaista užasno.”
Born je iz sve snage zabio pesnicu u Enkarnasionov stomak. On se presamitio, a Born ga
je ispravio povlačeći ga za kosu.
Meksikančeve krvlju podlivene oči širom su se otvorile. „Ubio si mi sina.”
„On je sam sebe ubio.”
Maseo Enkarnasion ga pljunu u lice. „Kako se usuđuješ!”
„Pokušao sam da ga savladam ispod vode, ali si ga ti previše dobro obučio. Ubio bi mene
i don Fernanda da ja nisam ubio njega.”
 „Asesino!“ Enkarnasion je izvukao skakavac iz futrole skrivene u odeći. Njegova pesnica
je poletela, držeći oštricu usmerenu u Bornovo srce.
Born ga je zgrabio za članak i iskrenuo ga, polomivši mu kost. Lice Masea Enkarnasiona
se iskrivilo. Donjim delom dlana druge ruke udario je Borna u grlo. Born je ispustio tiho
životinjsko režanje iz dubine pluća, okrenuo ga, zgrabio mu glavu obema rukama i polomio mu
vrat. Kada je pustio Masea Enkarnasiona, Meksikančeva glava se zaljuljala pod neprirodnim
uglom, kao da preklinje da bude odvojena od ostatka tela.
 EPILOG

Tel Aviv, Izrael

„Direktor bi želeo da razgovara s tobom”, reče Deni Amit, načelnik Mosadovog odeljenja
za prikupljanje informacija.
„Da razgovara sa mnom”, odvrati Born, „a ne da me ubije?”
Amit se nasmeja, ali njegove svetloplave oči ostadoše mirne i ozbiljne. Sedeli su za
malim stolom u restoranu Entr’acte, na polukružnoj plaži Tel Aviva.
„Naređena likvidacija bila je greška. Očigledno.”
„U našem poslu”, odgovori Born, oponašajući Amitov ton, „gotovo sve je greška kada se
posmatra u retrospektivi.”
Amitov pogled skrenu prema vodi i nizovima praznih stolica poredanih na plaži. „Ono što
nas ne ubije čini nas sumornijim.”
„Ili luđim.”
Amit naglo vrati pogled na njega.
„Bilo je ludilo poslati nekoga na Rebeku”, reče Born.
„Istrgla se iz mreže. Prekršila je pravila.”
„Zato što nije mogla nikome da veruje.”
Amit uzdahnu i sklopi ruke kao u molitvi. „Što se tiče Dar el Amara, dugujemo ti veliku
zahvalnost.”
„Rebeka je sumnjala da je Ben David korumpiran.” Born nije hteo da promeni temu. „I
bila je u pravu.”
Amit obliza usne. „Što se tiče Rebeke, dobili smo njeno telo od vlasti u Meksiko Sitiju.”
„Znam. Sahranićete je uz počasti. Želim da prisustvujem sahrani.”
„Strancima nije dopušteno...” Amit prekide svoj automatski odgovor, pa klimnu glavom.
„Naravno, sredićemo to.“
Blagi poveterac mrsio je Bornovu kosu. Ćelo telo ga je bolelo. Mogao je da oseti svako
mesto gde ga je plamen dotakao, svako mesto gde ga je Maseo Enkarnasion udario.
„Da li je imala porodicu?”
„Njeni roditelji su mrtvi”, odgovori Amit. „Upoznaćeš njenog brata na sahrani.”
„Je li i on u Mosadu.”
„Završi svoj espreso”, reče Amit, „moramo da idemo.”

Born je sa direktorovog brodića imao panoramski pogled na grad. Sunce je jako peklo s
neba prošaranog oblačićima koji su lebdeli ispred vetra. Izgledalo je da je veoma daleko od
snežnih visija Libana.
„Ti si umešan moreplovac”, reče direktor. „Koje još talente skrivaš od nas?”
„Ja ne opraštam.”
Direktor ga pogleda. „To je vrlo mosadovska osobina.” Njegova gusta i jaka kosa kao da
se nije pomerala na vetru. „A ipak, svi smo mi ljudska bića, Borne.”
„Ne“, odgovori Born. „Vi ste Mosad.”
Direktor napući usne boje mesa. „Pa, ima istine u tome, nema sumnje, ali kao što si već
otkrio, nismo nepogrešivi.”
Born ponovo pogleda u blistavi beli grad i odjednom postade svestan vekova istorije
pokopane u njemu. Izvadio je tanki zlatni lanac s Davidovom zvezdom.
Direktor ga je video, prišao svom gostu pa seo pored njega. „Taj lanac je bio Rebekin.”
Born klimnu glavom.
Direktor duboko udahnu pa polako ispusti vazduh. „Idem na jedrenje kad god pogine
neko od mojih ljudi.”
Born je ćutao. Davidova zvezda se klatila na lančiću između njih, polako se okretala i
povremeno bi blesnula na suncu. Posle duže pauze, on reče: „Da li pomaže?”
„Ovde na čistom vazduhu i na mirnoj vodi, bez pritiska grada na mojim leđima, najzad
mogu da osetim koliko sam izgubljen.” Direktor spusti pogled na svoje snažne ruke. „Da li
pomaže?” Slegnuo je ramenima kao da se obraća sebi. „Ne znam. A tebi?”
Razmišljajući o tome koliko je bespomoćan bio dok se Rebekin život gasio, Born je osetio
kao mali zemljotres odjeke istovetnih tuga, i razumeo sa užasnom konačnošću da je podjednako
izgubljen kao i čovek pored njega.
ZAHVALNICE

Dugujem zahvalnost svom rođaku Dejvidu Šiferu, što me je obaveštavao o najnovijim

metodama pronalaženja terorista, međunarodnih trgovaca oružjem i dilera droge; svom prijatelju
Kenu Dorfu, za njegovu jedinstvenu perspektivu o Bliskom istoku i informativnim pričama o
stranim zemljama; i svojoj ženi Viktoriji, za njene uredničke sugestije i redaktorsku pomoć.
Naročito moram da pomenem Karlosa Fuentesa. Njegov čudesni roman Volja i sudbina
poslužio je kao glavna inspiracija za Bornovo putovanje u Meksiko Siti, koja je umešana i
uvećana mojim ličnim iskustvima, zajedno s drugim izvorima iz prve ruke.
 O AUTORIMA

Robert Ladlam je napisao dvadeset jedan roman i svaki je postao bestseler Njujork
tajmsa. Odštampano je više od 210 miliona njegovih knjiga i prevedene su na 32 jezika. On je
autor i serijala o Džejsonu Bornu - Bornov identitet, Bornova nadmoć i Bornov ultimatum.
Gospodin Ladlam preminuo je u martu 2001. godine.

www.Robert-Ludlum.com

Erik van Lustbader je najpoznatiji kao autor dvadeset svetski popularnih trilera, bestselera
Njujork tajmsa, uključujući Nindžu i Crno srce. On je takođe pisac dva uspešna i veoma cenjena
serijala: Ciklus ratnika zalaska sunca i Biserne sage. Njegovi romani prevedeni su na više od 20
jezika.

www.ericvanlustbader.com
1 San ribarove žene, delo japanskog umetnika Hokusaija iz 1814. godine. (Prim. prev.)
2 Šp. - lepi, lepotan. (Prim, kor.)
3 Šp. - Idite s bogom, deco moja. (Prim. prev.)
4 Odbrambene snage Izraela, izraelska armija. (Prim, prev.)
5 Antiteroristićka jedinica. (Prim, prev.)
6 Plesna grupa nazvana po Doris Haug, direktorki Mulen ruža. (Prim, prev.)