David Baldacci

Svako dobro
Mojoj majci, koja me je nadahnula da napišem ovaj roman
Piščev predgovor
Fabula romana „Svako dobro" je izmišljena, ali ne i sredina - za razliku od pojedinih toponima - u
kojoj se radnja odvija. Uistinu sam boravio u tim planinama i bio te sreće da odrastam uz dve žene
koje su neuhvatljive stenovite visove smatrale svojim domom. Moja baka po majci, Kora Rouz,
provela je sa mojima, u Ričmondu, poslednjih deset godina života, ali je prethodnih šest decenija, ili
otprilike toliko, živela navrh jedne planine na jugozapadu Virdžinije. Od nje sam mnogo toga naučio
o zemlji i životu u tim predelima. Moja mati, najmlađa od desetoro dece, provela je na toj planini prvih
sedamnaest godina i, dok sam ja stasavao, često mi je pričala čudesne pri-povesti iz mladosti. I stvarno
- sve teškoće i avanture kroz koje prolaze likovi u ovoj knjizi posvećenoj majci, svakako, ne bi bile
strane. Pored svih priča koje sam slušao kao dete, našao sam za shodno da provedem mnogo vremena
namenski intervjuišući majku, i tako sam prikupljao gradu za „Svako dobro". Bilo je to za mene vreme
prosvetljenja, na razne načine i na više nivoa. Kad jednom odrastemo, kad postanemo ljudi, većina
nas dođe do uverenja da znamo sve što se može znati o našim roditeljima i drugim članovima naših
familija. A opet, ako izdvojite nešto vremena da postavite određena pitanja i valjano saslušate
odgovore, može vam se dogoditi da shvatite kako postoji još mnogo toga što biste mogli saznati o
svim tim, tako bliskim, ljudima. U tom smislu, ovaj roman je, delom, usmeno predanje, usmena
pripovest o mestu i okolnostima u kojima je moja majka odrastala. Usmeno predanje je umetnost na
umoru, što je zaista tužno, budući da takve priče ukazuju dužno poštovanje životima i iskustvima
onih koji su bili pre nas. I, što je jednako važno, kroz ta preda-nja čuvaju se sećanja prohujalih života;
kad jednom ljudi odu sa ovoga sveta, njihova lična istorija biva zauvek izgubljena. A mi, nažalost,
živimo u vremenu gde svi, izgleda, isključivo gledaju u budućnost, kao da smatramo da u prošlosti
nema ničega vrednog naše pažnje. Vreme buduće uvek donosi nešto sveže i uzbudljivo, i u stanju je
da nas gura i pokreće onako kako to prošlost, jednostavno, nikada ne bi mogla. A opet, najveća blaga
kojima mi, kao ljudska bića, raspolažemo, ili možemo raspolagati, „pronaći" ćemo prosto se
osvrnuvši za sobom.
Mada sam poznat po svojim trilerima, uvek su me privlačile priče o prošlosti moje rodne Virdžinije,
pripovedanja ljudi koji su živote proveli u okruženju što strogo ograničava ambicije, a ipak pruža
najraskošnija saznanja i iskustva kakva će čovek, na nekom drugom mestu, vrlo teško steći. Ironijom
sudbine, kao pisac, poslednjih dvadeset godina proveo sam neumorno tražeći gradu za svoje pisanije i,
pri tom, potpuno zakazao kad je valjalo prepoznati neiscrpni rudnik materijala u istorijatu moje
sopstvene familije. Bilo kako bilo, iako sam možda pisanju romana „Svako dobro" pristupio,
verovatno, kasnije nego što je trebalo, rad na ovom štivu predstavljao je, svakako, jedno od
najzahvalnijih iskustava u mom životu.
1.
Vazduh je bio vlažan, kišu su najavljivali masivni sivi oblaci, krčeći nebesno plavetnilo. Limuzina
„linkoln zafir" sa četvora vrata, iz 1936. godine, klizila je vijugavim putem pristojnom, nipošto
povećanom, brzinom. U kabini automobila mešali su se privlačni mirisi toplog hleba od kiselog testa,
pečene piletine i pite sa breskvama i cimetom; sve to beše potrpano u izletničku košaru koja je
izazovno ležala između dva deteta na zadnjem sedištu. Lujza Me Kardinal, dvanaestogodišnjakinja,
visoka i krakata, kose boje osunčane trske i plavih očiju, svima je bila znana kao Lu. Bila je to ljupka
devojčica koja će, gotovo izvesno, izrasti u lepu ženu. Ali, Lu će sa svojim malim čajankama,
konjskim repićima i nabranim suknjama terati do kraja života. I, nekako, istrajati u svojoj naravi. Da,
prosto joj je takva priroda.
Sveska joj je ležala otvorena na krilu, i Lu je ispunjavala prazne stranice nekim, za nju nesumnjivo
značajnim beleškama, onako pažljivo kako ribar pregleda mrežu pre nego što će je baciti. Sudeći po
zadovoljnom izrazu njenoga lica, svakim slovcem, svakom zapetom, uhvatila bi po jednog mrsnog
bakalara, barem. Kao i uvek, bila je izrazito koncentrisana na pisanje. Lu je ovu osobinu stekla
spontano, ne oponašajući oca, koji je, u stvari, kad se lati pera, bio u još većoj groznici od svoje kćeri.
Sa druge strane izletničke košare sedeo je Luin b«t, Oz. To je, zapravo, bio nadimak od Oskar. Imao je
sedam godina i bio nizak rastom za svoj uzrast, mada su njegove duge noge slutila da će jednoga dana
naprosto iždžikljati. Nisu ga krasili sestrini štrkljasti udovi i atletska gracioznost. Ozu je, takode,
nedostajalo samopouzdanja koje je vidno plamtelo u Luinim očima. A ipak, svog već pohabanog medu
stiskao je beskompromisno, nalik kakvom rvaču, a i bilo je nečega u tom klincu što je grejalo srca
bližnjih. Kad upoznate Oza Kardinala, svojim se očima i dušom uverite da postoji jed^n dečak čije je
srce veliko i široko, onoliko koliko Bog niščega smrtnika, što u svakolikim sukobima traci
ovozemaljske dane, može da obdari.
Vozio je Džek Kardinal. Činilo se kao da uopšte ne primećuje dolazeću oluju, pa čak i kao da uopšte
nije svestan svojih saputnika. Tankim prstima dobovao je po volanu. Vrhovi prstiju bejahu mu tvrdi,
žuljeviti od dugih godina lupkanja po pisaćoj mašifli, dok mu se na srednjem prstu ocrtavao trajno
utisnuti žlcb, tamo gde drži olovku. To su mu medalje, često je govorio. Kao pisac, Džek je radnju
smeštao u živopisne krajolike, gusto nastanjene raznoraznim grešnim likovima koji bi, kako stranice
odmiču, postajali sve stvarniji, toliko stvarni da su čitaocu više Učili na prave ljude od njegovih
najrođenijih. Nad Džekovim redovima, mnoga bi se dirnuta duša suzama oglasila, dok voljeni lik
umire pod vrhom piščevog penkala, a ipak, izrazita lepota jezika nikada ne bi /asenila pokretačku
snagu same fabule, jer teme Kardinalovih priča behu uistinu moćne. A onda bi pisac propustio redak-
dva, besprekorno obrađen, da se čitalac osmehne i, čak, glasno nasmeje; nema efikasnijeg Jačina da
zaokružite ozbiljnu poruku nego da pribegnete dozi humor*. Spisateljski dar doneo je Džeku
Kardinalu zavidna priznanja kritike, ali vrlo malo novca. Ni taj „lirikom zefir" nije bio njegovo
vlasništvo, ier takav luksuz kao što su automobili, otmeni ili otiični. svejedno, neće on sebi - barem se
tako činilo - nikada moći da priušti. Kola je, za ovu specijalnu priliku, pozajmio od jednog prijatelja i
pošto-vaoca njegovog književnog dela. U svakom slučaju, žena koja je sede-la kraj Džcka Kardinala
svakako se za njega nije udala zbog para.
Amanda Kardinal je obično uspešno izlazila na kraj sa muževim hitrokrilim umom koji bi često umeo
da odluta. Čak i sada izraz njenog lica odavao je dobroćudnu predanost plodovima njegove mašte,
koja je tom čoveku uvek pružala sigurno pribežište od dosadnih tričarija svakodnevice. Ali docnije,
pošto su ćebe raširili po travi i razdelili hranu, a deca poželela da se igraju, prohteće joj se da bočne
malo svog muža zbog te nepresušne literarne alhemije. Toga dana, dok su išli na izlet, Amanda je bila
dublje zabrinuta no inače. Bio im je potreban taj zajednički izlazak, ne samo zbog svežeg vazduha i
hrane kakva se jede samo u takvim prilikama. Iznenađujuće topao pozni zimski dan bio je pravi božji
znak, na više načina. Ona pogleda u preteče nebo.
Odlazi, olujo, odlazi sada, molim te.
U nameri da opusti ustreptale živce, Amanda se okrenu, pogleda Oza i osmehnu se. Stvarno je bilo
teško ne osetiti se dobro pri samom pogledu na tog dečkića, premda je on bio od one dece koja se lako
zaplaše. Amanda bi često uzimala sina u naručje i nežno ga ljuljala kad bi Oza pohodila noćna mora.
Uvek bi se, srećom, našla tu, i njegove prestravljene krike odmenio bi osmeh, čim bi Oz ugledao
majku, i ona je želela zauvek da ga drži u naručju, zauvek da ga štiti od svega.
Oz je bio pljunuta majka, dok se u Luinoj spoljašnjosti ogledala uspela kombinacija Amandinog
visokog čela i očevog tankog nosa i kompaktne vilice. A opet, ako biste samu Lu upitali na koga liči,
ona bi rekla da je isti otac. Nije na taj način demonstrirala nepoštovanje prema majci, ali je to bio jasan
znak da će Lu sebe, pre svega, uvek videti Kardinala. Amanda se okrenu ka svom mužu. „Opet neka
priča?", upita, lupkajući ga prstima po nadlaktici.
Njegov um se, teško i polako, kao stena kad se odvaljuje od planinske litice, kurtalisao snevanja, i
Džek pogleda ženu, s kezom na punim usnama koje su - pomisli Amanda - uz onaj čuveni treptaj sivih
očiju, svakako bile najprivlačnija tclesna odlika njenoga muža.
„Da, to ti je ono: malo o'ladi, na priči poradi", reče Džek.
„Sam svoj rob", uzvrati Amanda meko, i prestade da ga dirka po ruci.
I tako, dok se njen muž vraćao svom, spolja neprimetnom radu, Amanda je posmatrala Lu kako radi
na nekoj svojoj priči. Majčinske oči nazirale su u toj devojčici mogućnost da jednoga dana bude sreć-
nija od one koja ju je rodila, ali i neku neizbežnu patnju koja malu čeka. Ona. međutim, nije mogla
da se uvuče u kćerkinu kožu i da živi umesto nje, i bila je svesna da će, s vremena na vreme, morati
da prisustvuje padovima svoje devojčice. A ipak, Amanda joj nikada ne bi pružila ruku, jer je znala da
će Lu, kao Lu, odbiti njenu pomoć. Ali, kad god zatreba svojoj kćerki, ona će joj se naći. Čudan je to
put, pun zamki, ali takva je, valjda, sudbina odnosa majke i kćerke. „Kako ide priča, Lu?"
Oborene glave, ruke što s vidnim užitkom izvlači krasnopis po uzdrhtaloj hartiji, Lu kratko odgovori
majci: „Fino." Amandi nije bilo teško da pročita skrivenu kćerkinu poruku: pisanje nije nešto o čemu
će diskutovati sa onima koji ne pišu. Amanda je, naravno, i ovakav Luin stav prihvatila jednako
dobroćudno kao i bilo šta u vezi sa njenom nestalnom kćerkom. Ali, čak i majka katkad oseti potrebu
za ramenom na koje će se osloniti, pa Amanda pruži ruku i razbaruši sinovu plavkastu košiću. Sinovi,
na kraju krajeva, nisu toliko kompli-kovani kao kćerke, pomisli Amanda; koliko je Lu iscrpljuje,
toliko je Oz podmlađuje.
Svako dobro
„Kako si mi, Oze?", upita Amanda. Dečačić uzvrati kreštanjem od koga je odzvanjala kabina. Prenu se
i duhom odsutni Džek.
„Gospođica Ingliš kaže da nikada nije čula boljeg petla od mene", reče Oz, i ponovo zakrešta, mašući
rukama kao krilima. Amanda se nasmeja, čak se i Džek okrenu i osmehnu svome sinu. Lu se zlobno
smeškala posmatrajući brata, ali onda nežno poma-zi Oza po ruci. „I stvarno boljeg nema, Oze.
Mnogo si bolji nego ja u tvojim godinama", reče Lu.
Amanda osmehom proprati ovu Luinu napomenu, pa reče:
„Džek, i ti dolaziš kod Oza na školsku predstavu, zar ne?"
„Mama, znaš da on radi na priči", reče Lu. „Nema on vremena da gleda kako Oz glumi petla."
„Pokušaću, Amanda. Ovoga puta ću stvarno pokušati da dođem", reče Džek. A Amanda je znala, po
sumnji koja se osećala u Džekovom glasu, da još jedno razočaranje sleduje malom Ozu. A i njoj.
Amanda se okrenu, gledala je kroz zadnje staklo. Misli su joj se sasvim jasno ocrtavale na licu. To ti
je život kad si se udala za Dzeka Kardinala: Pokušaću, pokušaću.
Ozov entuzijazam, uprkos svemu, nije jenjavao. „A sledeći put ima da budem uskršnji zeka, aha. Ti
ćeš da dođeš, mama, je Г tako?" Amanda ga pogleda, uz širok osmeh; oči su joj se radovale i lepo ih
je bilo videti.
„Ti znaš da mama to ne propušta", reče i još jednom nežno pomilova sina po glavi.
Ali, ovoga puta će mama to, ipak, propustiti. Propustiće sve. 2.
Amanda je gledala kroz prozor kola. Mo'litve su joj uslišene; oluja je minula kraj njih, tek s ponekom
kapljicom kiše i sporadičnim naletima vetra od kojeg je i drveće u parku jedva uspelo pošteno da
protegne grane. Porodica se zadihala trčeći dugim, vijugavim travnatim površinama parka. I, mora se
reći, Džek je prednjačio u igri. Kao dete, jurcao je kaldrmisanim stazama, noseći čas Lu, čas Oza, na
krkačc, s buntovnim pokličem na usnama. U jednom trenutku, izuo je mokasine i pustio da ga deca
jure, a onda ih je zgrabio, pa su se, kao, rvali po travi. Kasnije je, na opšte
oduševljenje, hodao na rukama. Bilo je to upravo ono što je porodici Kardinal u tom času bilo
potrebno.
Kad se dan primakao kraju, deca su popadala od umora na roditelje, i svi su zadremali tu, na licu
mesta, kao gomiletina čudnovato izukrštanih udova; duboko su disali, uz poneki zadovoljni uzdah
umornih, srećnih ljudi na počinku. Amanda je osećala da bi jedan njen deo mogao do kraja života tu
da ostane -kao da je već postigla sve ono što bi bilo ko razuman na ovome svetu mogao od nje
očekivati.
A sada, dok su se vraćali u grad, u svoj mali, ali voljeni dom, u kojem neće još dugo boraviti, Amanda
oseti kako joj teskoba raste u grudima. Sukobljavanja i rasprave nisu joj bili posebno dragi, ali je, isto
tako, znala da je, ponekad, kad je reč o nečemu važnom, konfrontacija neophodna. Ona prelete
pogledom zadnje sedište. Oz je spavao. Luino lice bilo je okrenuto ka prozoru; činilo se da je i nju
uhvatio dremež. Budući da je retko bila u prilici da svog muža ima samo za sebe, Amanda proceni da
je sad pravi trenutak.
„Stvarno bi trebalo da razgovaramo o Kaliforniji", reče ona blaMuž joj je nešto žmirkao, iako mu
sunce nije moglo smetati; u stvari, tama je već bila gotovo svuda oko njih. „Filmski studio već deli
poslove", reče on.
Primetila je da ove reci izgovara bez trunke entuzijazma.
Ohrabrena time, Amanda ga nagazi. „Ti si nagrađivan
romanopisac. Tvoja dela su već u školskoj lektiri. Cenjen si kao najdarovitiji pripovedač svoje
generacije."
Izgledalo je kao da ga sve te pohvale samo zamaraju. „Pa?"
„Pa, što bi išao u Kaliforniju, da ti oni tamo govore šta da pišeš?" Svetlost zgasnu u Džekovim očima.
„Nemam izbora." Amanda ga uhvati za rame. „Džek, IMAŠ izbora. I nemoj misliti da će ti pisanje
scenarija za filmove život učiniti savršenim, jer jednostavno - neće!"
Lu se trgnu od majčinog povišenog tona. Polako se okrenula i netremice posmatrala roditelje. „Hvala
na podršci", reče Džek. „Stvarno sam ti zahvalan, Amanda. Naročito u ovom trenutku. Znaš da mi sve
to ne pada lako." „Nisam tako mislila. Ako bi samo razmislio o..." Lu se iznenada nagnu napred i
uhvati oca za rame, dok je majka povlačila ruku. Lu se široko osmehivala, premda, očito, na silu.
„Mislim da će nam u Kaliforniji biti sjajno, tata."
Džek se isceri i drugarski lupnu Lu po šaci. Amanda je lepo mogla da oseti kako je Lu od ove sitne
pohvale narasla kao kvasac. Znala je da Džek nije ni svestan koliki uticaj ima na ovu devojčicu, koja
je, zapravo, potpuno pod njegovom komandom; ta mala svaki svoj postupak meri kroz njegovu
prizmu, da li će se to tati dopasti ili neće... A to je Amandu plašilo.
„Džek, nije Kalifornija pravo rešenje, naprosto nije. Moraš to Shvatit"
Bol se sad očitavao na njegovom Ilicu. „Umoran sam od prelepih kritika i svih nagrada koje stavljam
na policu, sve je to iu redu. ali ja ne zarađujem dovoljno novca čak ni da izdržavam svoju porodicu.
Mislim, na ĆELU porodicu." On baci pogled na Lu, i u c nama njegovog lica Amanda prepozna
emociju koja bi se najpre mogla opisati kao stid. Poželela je da se približi mužu, da ga zagrli, da. mu
kaže da je on najbolji čovek koga je ikada srela. Ali, to mu je već govorila, pa opet, eto, idu u tu
Kaliforniju.
„Mogla bih da se vratim u školu. To će ti dati slobodu da pišeš. Kad nas više ne bude, i kad mnoge
godine prođu, ljudi će i dalje čitati Džeka Kardinala."
„A ja bih", uzvrati on, „voleo sadla da odem nekud gde će me poštovati dok sam još živ."
„Ali, POŠTUJU te. Ima ko tebe da poštuje. Ili, možda, nas ne računaš?"
Džeka ove reci iznenadiše; da, i pisca umeju da izdaju njegove sopstvene reci. „Amanda, nisam tako
mislio. Izvini." Lu dohvati svoju svesku. „Tata, završila sam priču o kojoj sam ti govorila."
Džek je i dalje gledao u Amandu. ,,Lu, tvoja majka i ja razgovaramo." Amanda je o ovome
razmišljala nedeljama, sve od časa kad joj je rekao da planira da okrene novi list i da ubuduće piše
scenarije, tamo negde na kalifornijskom suncu, gde palme njišu granama, za pristojnu novčanu
nadoknadu. Pomislila je da će njen muž tamo samo rasipati svoj talenat, pretvarajući u reci vizije
drugih ljudi, dajući prednost pričama koje donose dolare u odnosu na one što mu izviru iz duše.
„Što se ne bismo preselili u Virdžiniju?", reče ona
Džek stisnu volan. Nije bilo drugih kola na vidiku, nije bilo svetala sem „zefirovih". Nebo je
podsecalo na dugački greben ševrdave izmaglice, bez i jedne jedine zvezde, da im osvetli put. Isto bi
ovako mogli da se voze po ravnom, plavom okeanu, gore-dole, baš kao što sada plutaju po ovom
drumu. Um lako može da zabludi kad se nebo i zemlja urote da obmanu čoveka.
„A šta ima u Virdžiniji?" To pitanje izgovorio je vrlo opreznim tonom.
Amanda se uhvati za ruku, već potištena. „Pa, tvoja baba!
Planinska farma. Sav taj mizanscen za najlepše priče. Pišeš o tome celo-ga života, a nikada se, otkad si
otišao, nisi vratio tim planinama. De-ca nikada nisu videla Lujzu. Bože blagi, pa ni JA nikada nisam
upoznala Lujzu. Zar ne misliš da je krajnje vreme da odemo tamo?"
Kako je povisila ton, iz sna se trgnu i Oz. Lu mu spusti ruku na malene grudi, prenoseći svoj mir na
dečaka. Bila je to za Lu automatska reakcija; Amanda nije bila jedini Ozov zaštitnik.
Džek je gledao pred sebe, videlo se da mu ovaj razgovor već smeta. „Ako se stvari budu odvijale po
mom planu, baka će poći sa nama i sa nama, tamo, živeti. Mi ćemo se o njoj brinuti. Ne može Lujza,
s tolikim godinama, da ostane gore u planini", reče on i, mrka lica, dodade: „Tamo se veoma teško
živi."
Amanda odmahnu glavom. „Nikada Lujza neće napustiti planinu. Znam je samo preko pisama i iz
tvojih priča, ali i to je sasvim dovoljno da zaključim da ona neće nikuda odande." „Pa, ne može se
doveka živeti u prošlosti. A mi IDEMO u Kaliforniju. I bićemo tamo srećni." „Džek, nije valjda da
stvarno veruješ u to! Nemoguće!"
Lu se ponovo nagnu napred. Sva je bila u laktovima, dugoj šiji, kolenima - vitki udovi kao da su,
roditeljima na oči, iz minuta u minut izrastali.
„Tata, zar ne želiš da ti ispričam nešto o ovoj svojoj priči?"
Amanda spusti šaku na Luinu ruku dok je gledala u preplašenog Oza, pokušavajući da ga umiri
osmchom, mada je i sama u tom času bila sve samo ne mirna. Nije to, uopšte, bio pravi trenutak za
takav razgovor. „Lu, sačekaj malo, dušo. Džek, možemo i kasnije da razgovaramo. Nećemo pred
decom!" Rekavši to, najednom se uplašila: ko zna kuda taj razgovor može da ih odvede.
„A šta si ono rekla, da nije valjda da ja verujem u to?", reče Džek. „Džck, nemoj sada."
„Ti si počela ovaj razgovor, i nemoj sad mene da okrivljuješ što ja želim da ga privedem kraju."
„Džek, molim te..."
„Kaži mi, Amanda. Odmah!"
Nikada ga nije čula da joj se obraća tim tonom. A ipak, umesto da se uplaši, to je samo još dodatno
razljuti. „I sada jedva provodiš malo vremena s'a decom. Uvek si na putu, držiš predavanja,
prisustvuješ nekim događajima. Svi hoće bar po parčence Džeka Kardinala, čak i ako nisu spremni da
PLATE tu privilegiju. Je Г stvarno misliš da će u Kaliforniji biti bolje? Lu i Oz te tamo uopšte neće
viđati!"
Džekove oči, jagodice i usne pretvoriše se u zid prkosa. Kad je najzad progovorio, glas mu je
odzvanjao od moćne mešavine njegovog jada i namere da jednako ojadi nju. „Je Г ti to meni hoćeš da
kažeš da ja ne posvećujem pažnju svojoj deci?"
Amanda je prozrela njegovu taktiku, ali joj je, nekako, ipak podlegla. „Možda ne činiš to namerno, ali
to pisanje te tako obuzme da..."
Lu se maltene presamiti preko prednjeg sedišta. „Nije tačno da nam ne posvećuje pažnju! Ne znaš ti o
čemu mi sa njim pričamo. Džekov zid se sad okrenu ka Lu. „Ne razgovara se tako sa majkom.
Nikada!" Amanda baci pogled na Lu; pokušavala je da joj da neki savet, da kaže nešto pametno, ali ju
je kćerka opet prestigla. „Tata, ovo je stvarno najbolja priča koju sam ikada napisala. Kunem ti se.
Samo da ti kažem kako počinje."
A Džek Kardinal, verovatno prvi put u životu, nije bio zainteresovan za neku priču. On se okrenu i
zagleda se kćerki u oči. Pod tim pogledom od kojeg bi i cveće svcnulo, njeno lice, od sve one nade,
utonu u neko jedva obuzdano razočaranje, a da Amanda pri tom nije stigla ni da udahne.
„Lu, rekoh ti, nemoj sada!"
Džek se lagano okrenu. On i Amanda u istom trenutku ugledaše isti prizor, i oboje pobledeše kao
krpe. Neki čovek se nagnuo nad prtljažnik automobila koji je stajao tu, na putu. Bili su mu toliko blizu
da je, pod svetlošću farova, Amanda jasno videla veliki četvrtasti novčanik kako mu viri iz zadnjeg
džepa. Ne bi stigao ni da se okrene, da vidi kako mu smrt stiže s leđa brzinom od osamdeset
kilometara na čas.
„O, bože", viknu Džek. On brže-bolje savi volan ulevo. „Zefir" je neočekivano dobro reagovao,
poštedevši život neopreznom čoveku. Ali, sada je „zefir" bio izleteo s puta i tandrkao je niz padinu, a
pred njima se uzdizalo neko drveće. Džek iz sve snage okrenu volan udesno.
Amanda vrisnu i jurnu ka deci, dok je auto nekontrolisano tandrkao. Osetila je da čak ni masivni
„zefir" neće održati ravnotežu pri ovakvoj brzini na ovakvom terenu.
Džekove oči pretvoriše se u srebrnaste dolare, takva ga je.panika obuzela; jedva je disao. Dok su kola
jurila niz strmu stazu, pa se uz-vrela na neku zemlju nabacanu sa strane, Amanda se baci na zadnje
sedište. Rukama je obuhvatila decu, pribivši ih uza sebe, telom zakla-ii i sinn od hilo čega tvrdos i
ooasnoe u automobilu.
Džek okrenu volan u suprotnom smeru, ali „zefir" je već izgubio ravnotežu, od kočnica nije bilo
vajde. Automobil izbegnu preteče drveće, ali onda se dogodilo ono čega se Amanda sve vreme plašila
- kola se prevrnušc. Dok je krov lupao o zemlju, vozačeva vrata se otvoriše i, poput kakvog plivača što
ga najednom povuče vir, Džek Kardinal ispade iz kola. „Zefir" se još jednom prevrnu i udari u drvo,
što ga uspori. Komadići stakla raspršiše se po Amandi i deci. Jeziv je bio zvuk cepanja metala
pomešan sa njihovim kricima, a sve to uz miris prolivenog benzina i dima koji je navirao u talasima.
Sa svakim prevrtanjem, udarom i padom, Amanda bi Lu i Oza pribijala uz sedište, snagom koja nije
mogla biti samo njena. Od svakog ih je udarca sačuvala, sama ga primajući.
„Zefirov" čelik izgarao je u bespoštednoj borbi sa tvrdom, nabijenom zemljom, ali je silina tla, na
kraju, ipak, trijumfovala, pa pu-koše i krov i desni bok automobila. Jedno parče oštro zahvati Amandu
po potiljku, i krv jurnu. Dok je Amanda gubila svest, automobil, poslednji put se obrnuvši, zastade s
točkovima uvis, okrenut u smeru iz kojeg su došli.
Oz je rukama tražio majku. Samo se nerazumevanje situacije is-prečilo između dečaka i potencijalno
kobne panike. Hitro, kako to samo mladost može, Lu se izvuče iz uništenog automobila. Nekim
čudom „zefiru" su još radili farovi, i ona, u magno-venju, poče pogledom da traži oca u toj sablasnoj
zbrci svetla i tame. Začula je nečije korake, neko se približavao, i Lu poče da izgovara reci molitve,
zahvaljujući Svevišnjem što joj je sačuvao oca. A onda joj se usne slediše. Pri svetlu farova, opazila je
telo opruženo u prašini; vrat je bio pod takvim uglom da tu života jednostavno više nije moglo biti.
Onda je videla kako se neko oslanja o kola i začula glas čoveka koja je, gore na putu, zamalo izgubio
glavu. Nešto je govorila
govori taj čovek čiji joj je nemar upravo upropastio porodicu. Okrenu se i pogleda u majku.
Amanda Kardinal je takode ugledala obrise muževog tela pod tim nemilosrdnim svetlom. Dugo je,
nestvarno dugo trajao taj trenutak -majka i kći su jednim istim očima, s jednom istom mišlju,
posmatra-le taj prizor. Izdaja, gnev, mržnja - sve te strahote Amanda je stigla da pročita sa lica svoje
kćerke. I ta osećanja, poput teške betonske ploče, poklopiše je u grobnici čula i razuma; snaga tih
emocija daleko je nadmašila sve košmare koje je ikada proživela. A onda Lu skrenu pogled i ostavi
majku, takvu, na samrti. Dok su se Amandi sklapale oči, čula je Lu kako vrišti, doziva oca, traži da joj
se vrati. Da je ne ostavlja. I, potom, ništa više za Amandu Kardinal nije postojalo.
3.
Neke duboke, mirne blagosti bilo je u toj jeci crkvenog zvona. Kao kad kiša ravnomerno pada, ti zvuči
su se prelivali preko celog kraja, preko napupelog drveća i vlati trave što podigoše svoje nevidljive
zelene glavice, budeći se iz zimskoga sna. Dimni pramenovi uzdizali su se iz odžaka nanizanih kuća,
uspinjući se ka jasnom, bistrom nebu. A dole, na jugu, videle su se visoke kule i zlokobni neboderi
grada Njujor-ka. Ovi silni spomenici milionima uloženih dolara i hiljadama slomljenih grbača kao da
su se, prodirući u svod, šegačili sa plavom nebeskom kupolom. Crkva od krupnog poljskog kamenja
podsećala je na masivno sidro, predmet koji je nemoguće pomeriti, ma šta se svalilo na njena vrata.
Čim se čovek približi tom zdanju, u tom naslaganom kamenu nad kojim se nadnosi toranj, može da
pronađe utehu i mir. Unutar debelih zidova čulo se još nešto sem zova svetoga zvona.
Čarobni prelivi „Čudesne milosti" milovali su masu okupljenu pod crkvenim svodom, zbijenu podno
nepomičnih lica ljudi u mantijama sa belim kragnama, koji su veći deo života proveli primajući
ispove-sti i deleći oproste, spašavajući zabludele duše. Onda se talas pojanja preli nad kadu sa svetom
vodicom, tamo, ispred glavnog ulaza. Stvarajući lukove od duginih boja, sunce se presijavalo, u
raznim nijansama, kroz vitraže i dole, na utrobu tog Kristovog zdanja i sve grešni-ke. Deca bi svaku tu
igru boja propraćala sa „oh" i „ah", da bi onda nekako nevoljno ali 'ajde-de, pristali da prisustvuju
misi, misleći, začelo, da se nigde ne javljaju tako lepe duge kao u crkvi.
Kroz dvostruka hrastova vrata uzdizao se horski poj, sve do vrha hrama, dok je sićušni orguljaš, sa
iznenađujućom energijom za jednog tako zgužvanog starca, pumpao svoj moćni instrument, tako da
milo-zvučnost „Čudesne milosti" uzdigne još više i odjekne još dalje. Sve-štenik je stajao za oltarom i
uporno pružao ruke ka nebu iskajući mudrost i utehu nebesku; molitva puna nade narastala je i izvirala
iz njega dok se leđima opirao plimi ljudskog bola koja se, iz srca vernika, stuštila ka oltaru. I bilo mu
je potrebno još božanske podrške, jer nikada nije lako objasniti ljudima tragediju tako što ćete se
pozvati na božju volju. Kovčeg je bio izložen ispred oltara. Izlakirani mahagonij bio je prekriven
buketima belih rada i ruža, uz nekoliko irisa, koji su se izdvajali u cvetnoj kamari. A opet, pažnja svih
okupljenih bila je usmerena isključivo na taj masivni komad mahagonija, što je svom težinom
nalegao na duše ožalošćenih. Džek i Amanda Kardinal su se i venčali u ovoj crkvi, tu su se jedno
drugom zakleli na vernost do groba. Nisu u ovo zdanje otada navraćali, i niko od onih koji su se tog
turobnog dana tu obreli ni slutio nije da će se na mesto venčanja vratiti da ih i zvanično smrt rastavi,
svega četrnaest leta kasnije. Lu i Oz su sedeli na klupi u prvom redu, u prepunoj crkvi. Ozu vetu,
između njegovih mršavih nogu što još do poda nisu dosezale, stvorila barica od suza. Plavi
molitvenik ćutao je, neotvoren, kraj dečaka; pe-sma ga se u tome času, bilo kakva, pa i ova crkvena,
nije doticala.
Lu je jednom rukom obgrlila Oza, ali nije spuštala pogled sa sanduka. Nema veze što je poklopac
spušten, što ne može oca da vidi. A ni pokrov od prelepog cveća nije iz njene svesti mogao da odagna
predstavu tela koje leži unutra. Za taj dan odabrala je haljinu, što će joj se svega nekoliko puta u
životu desiti; omražene uniforme koje je morala da nosi kako bi udovoljila zahtevima Rimokatoličke
škole koju su ona i njen brat pohađali, nisu se u to uračunavale. Otac je uvek voleo da je vidi u haljini,
čak je, uzevši nju za glavnu junakinju, skicirao knjigu za decu koju nikada neće dovršiti. Na nogama je
imala bele čarape, koje su, očito neudobne, dopirale do njenih koščatih ko-lena. Nove crne cipele
krasile su Luina dugačka, vitka stopala, koja su čvrsto stajala na crkvenom patosu. Lu se nije
maltretirala da peva „Čudesnu milost". Slušala je sve-štenika kako besedi o smrti kao novom početku,
o tome kako je ovo, dok kročimo čudnim putevima Gospodnjim, jedna od prilika kad nam valja
radovati se, pa više ništa i nije slušala. Lu se, štaviše, nije ni pomolila za odlepršalu dušu oca Džeka.
Ona je znala da je Džek Kardinal bio dobar čovek, sjajan pisac i pripovedač. Znala je da će silno
nedostajati mnogim ljudima. Nikakav hor, nikakav čovek u mantiji i nikakav bog ne moraju u to da je
uveravaju.
Stade pesma, i sveštenik se ponovo prepusti jednoj od svojih
preopširnih beseda. Lu se, pak, koncentrisala na razgovor koji su neka dvojica vodila njoj iza leđa. I
njen je otac bio besraman kad se ukaže prilika da oslušne nečiji razgovor, jer vapio je za autentičnom
konverzacijom koju će preneti u svoje knjige, a ona je, naravno, od njega nasledila tu znatiželju. U
ovom konkretnom slučaju, imala je razlog više da bude radoznala.
„I, je li sinula neka super ideja?", došapnu stariji čovek svom mlađem kompanjonu.
„Ideja? Mi smo, čoveče, zaduženi za imovinsku raspravu, a imovine ni od korova", razdražljivo
odvrati mlađi muškarac. „Kako? Baš ništa? Pa Džek je ostavio za sobom dvoje dece i ženu."
Onaj mladi gvirnu ustranu, pa prošišta, jedva čujno: „Ženu? Ova deca kao da su siročići."
Nije mogla sa sigurnošću da tvrdi da je Oz čuo poslednje reci, ali on podiže glavu i spusti šaku na
ruku žene koja je sedela do njega. Amanda je, zapravo, sedela u kolicima. S njene druge strane, sedela
je krupno građena medicinska sestra, ruku prekrštenih na grudima; bolničarku je, očito, bilo baš briga
što je tamo neki neznanac umro.
Amandina glava bila je umotana debelim zavojem, njena keste-njasta kosa kratko ošišana. Oči joj behu
zatvorene. U stvari, od nesreće joj se nijednom nisu otvorile. Lekari su rekli Lu i Ozu da je, s telesnog
stanovišta, njihova majka isceljena. Problem je sad, očigledno, bio u njenoj duši, koja je pobegla od
nepodnošljive muke i nije htela da se vrati.
Kasnije, ispred crkve, dok su pogrebna kola odvozila njenog oca, Lu uopšte nije gledala u tom pravcu.
Već se, u sebi, oprostila od njega. Razumom, doduše; srcem nije mogla. Vukla je Oza kroz
nepregledne redove tmurnih odela i crnih haljina. Lu je bila toliko premorena od svih tih tužnih lica,
vlažnih očiju koje su pokušavale da se susretnu sa njenim suvim, da prenesu saučešće, sa svim tim
ustima što su ispaljivala parole o kolektivnom, razornom gubitku koji je odlaskom Džeka Kardinala
pretrpela svetska književnost. Da, ali nisu NJIHOVI očevi ležali u tom sanduku. Bio je to NJEN
gubitak, njen
i nipnncTQ hr^tq Vpr cn ip i7nnri1i cvi ti Hnrli čtn CP. iyviniavnin 7Л tn
što je došlo do takve tragedije, njima potpuno neshvatljive. „Tako mi je žao", šaputali su. „Kakva
tuga. Veliki čovek. Predivan čovek. Sa-sečen u punoj snazi. Kolike priče ostadoše neispričane!"
„Nemojte žaliti", počela je, posle nekog vremena, Lu da im uzvraća. „Zar niste čuli šta sveštenik
kaže? Ovo je vreme za radovanje. Smrt je dobra. Hajde, zapevajte sa mnom." Ljudi bi samo blenuli,
nervozno se osmehujući, pa bi onda potražili nekoga prijemčivije naravi da se sa njim „raduju".
Zatim će stići na groblje, gde će sveštenik izgovoriti još bodrih
reci, decu blagosloviti, posuti sanduk svetom zemljicom; a onda će još metar i osamdeset standardnog
nanosa biti odozgo natrpano, kao završnica ovog strašno čudnovatog spektakla. Smrt traži obred svoj,
zato što društvo kaže da tako biti mora. Lu nije nameravala time da se okupira, već su je čekala preča
posla.
Ista ona dva čoveka stajala su na parkingu obraslom u travu. Sada, nesputani crkvenim stegama,
normalnim glasovima raspravljali su šta im valja činiti sa ostatkom porodice Kardinal.
„Kamo božje sreće da Džek nije baš nas imenovao za izvršioce", reče onaj stariji dok je vadio paklicu
cigareta iz džepa košulje. Pripalivši cigaretu, prituli šibicu stiskom palca i kažiprsta. „Računao sam
da ću biti odavno mrtav kad na Džeka dođe red." Onaj mladi pogleda u svoje lakirane cipele i reče:
„Ne možemo ih tek tako ostaviti, da žive sa strancima. Klincima je potreban neko." Stariji muškarac
je odbijao dim i pogled mu odluta za pogrebnim kolima s velikim mehurom na krovu. Visoko gore,
jato crnih ptica formiralo je, činilo se, nekakvu labavu eskadrilu, nezvanično odajući počast Džeku
Kardinalu. Čovek otrese pepeo. „Deci je mesto kod rodbine, da budu svoji medu svojima. Stvar je u
tome što ovo dvoje nemaju nikoga."
„Oprostite."
Okrenuvši se, njih dvojica ugledaše Lu i Oza kako bulje u njih.
„Mi, ako ćemo pravo, imamo rodbinu", reče Lu. „Imamo praba-ku, Lujzu Me Kardinal. Ona živi u
Virdžiniji. Tamo je moj otac odrastao."
Mlađi muškarac je izgledao kao da se u njemu iznenada probudila velika nada, kao da je breme
celoga sveta, ili barem ovo dvoje dece, ipak još nekako mogao da spadne s njegovih nejakih pleća.
Stariji čovek je, pak, delovao sumnjičavo.
„Vaša prabaka? Još je živa?", upita on.
„Moji roditelji su baš pričali o tome da se preselimo u Virdžini-ju, da budemo sa njom, pre nego što se
nesreća desila." „Hoće li prabaka sigurno da vas prihvati?", upita, željan odgovora, onaj mladi.
„Prihvatiće nas", reče Lu kao iz topa, mada - istinu govoreći -nije imala pojma da li je stara zaista
voljna da ih. primi. „Sve nas?" Ovo pitanje stiže od malog Oza.
Lu je znala da njen brat misli na majku, vezanu za kolica. Ona se, čvrstim glasom, obrati onoj dvojici:
„Sve nas."

4.
Lu je, ne trepćući, gledala kroz prozor voza i razmišljala o tome
kako joj, zapravo, nikada i nije bilo bogzna kako stalo do Njujorka. Istina je da je u detinjstvu imala
prilike da okuša raznovrsne dragocene plodove velegradskog života, ispunjavajući dane odlascima u
muzeje, zoološke vrtove i pozorišta. Posmatrala ie svet iz otičie oersoektive sa vidikovca Empajer
stejt bildinga, smejala se i vikala od uzbuđenja pri pogledu na te sićušne mrave, daleke, male
Njujorčane, zatečene u času radosti ili suočavanja sa usudom, prisustvovala scenama intimnim, ne-
žnim, ili onim strastvenim, kad iz učesnika nekog uličnog protesta, obuzetih strašću, pokuljaju sav jed
i gorčina. Nekad bi u te skitnje išla sa svojim ocem, koji bi joj često govorio da, kad čovek odluči da
postane pisac, to nije u toj meri odabir zanimanja, koliko opredeljenje za određeni životni stil, način
života. A posao jednog pisca - to joj je brižljivo usađivao u glavu -podrazumeva neprestano bavljenje
životom samim, u svoj njegovoj slavi i krhkosti, l, Lu je bila upoznata sa rezultatima tih posmatranja i
očarana mislima i snoviđenjima najvrcavijih sa-vremenih pisaca, od kojih je mnoge upoznala u
privatnosti skromnog dvosobnog stana Kardinalovih, u jednoj bruklinskoj zgradi bez lifta.
Majka je nju i Oza vodila u razne delove grada, upoznajući ih sa šarolikim ekonomskim i društvenim
nivoima urbane civilizacije, jer Amanda Kardinal je bila dobro obrazovana žena, uvek vođena
snažnom znatiželjom, i naročito fokusirana na takve, socijalne aspekte života. De-ca su dobila
kompletno obrazovanje, koje će u maloj Lujzi Me razviti i poštovanje i večitu radoznalost kad je o
njenim bližnjima reč.
A opet, sa svim tim, život u gradu njoj nikada nije bio naročito
uzbudljiv. Tamo kuda je sad išla, to je bio novi svet u koji se žudno otisnula. I njen otac, Džek
Kardinal, uprkos činjenici da je veći deo života, otkad je stasao i krenuo u samostalan život, proveo u
Njujor-ku, povazdan okružen svakojakim temama i građom za pisanje, sve-sno je odabrao ovo mesto,
kuda je sada hitao voz sa njegovom porodicom, za pozornicu svojih romana: te virdžinijske planine
što se uzdižu sa prsta na topografskoj čizmi koju oblikuje teritorija ove države. A kako je njen voljeni
otac smatrao, eto, da je ovo mesto vredno da se na njemu temelji njegovo životno delo, Lu nije imala
težak izbor kad se valialn onredeliti kuda dalje. Pomerila se ustranu, da i Oz može da gleda kroz
prozor. Ako je uopšte moguće da se nada i strah stope u jedno osećanje, koje će se u trenu očitati na
nečijem licu, onda se upravo to sada događalo na licu ovog dečaka. Kad god bi izdahnuo vazduh, Oz
Kardinal je izgledao kao da će svakog časa pući od smeha, ili, možda, pasti mrtav od silnog užasa.
Sve se, ipak, završilo suzama. „Odavde sve izgleda manje", komentarisao je Oz, glavom pokazujući
na velegrad koji je nestajao u daljini za njima, tu gomilu betonskih blokova obasjanih veslačkim
svetlom što dreždi usred mreže od čeličnih niti.
Lu, s odobravanjem, klimnu glavom. „Ali, sačekaj da vidiš vir-
džinijske planine - e, to ti je nešto stvarno veliko. I velike su uvek, odakle god da ih posmatraš."
„Otkud znaš?", upita Oz. „Nikada te planine nisi videla." „Naravno da sam ih videla. U knjigama."
„Je Г i na papiru izgledaju tako velike?"
Da ga nije u dušu poznavala, Lu bi mogla da pomisli da se Oz sprda sa njom, ali ona je dobro znala da
u njenom malom bratu nema ni trunke pakosti.
„Veruj mi, Oze, stvarno su velike. A i u tatinim knjigama sam čitala o njima."
„Nisi ti pročitala sve tatine knjige. Rekao je da nisi dovoljno stara da ih sve čitaš."
„Pa dobro, pročitala sam jednu njegovu knjigu. A on mi je čitao odlomke iz drugih."
„Jesi li nekad razgovarala sa tom ženom?"
„Kojom? Lujzom Me? Nisam, ali ljudi koji su se dopisivali sa njom kažu da stvarno želi da dođemo
kod nje." Oz se nešto premišljao. „To je, valjda, dobro za nas." „Da, dobro je."
„Ona liči na tatu?"
Ovo zateče njegovu sestru. „Pravo da ti kažem, nisam je nikada ni na slici videla."
Odmah se videlo da je njen odgovor uznemirio O/.a. „A šta misliš, da ne izgleda ona, možda, jezivo,
a? Jer, ako tako izgleda, možda bi bolje bilo da se odmah vraćamo?" „Virdžinija nam je sada dom,
Oze", osmehnu se Lu. „I neće ti ona izgledati jezivo. I neće biti zla prema nama. Da je takva, nikada i
ne bi pristala da nas primi kod sebe."
„Ali, vole veštice tako, ponekad, znaš, Lu. Sećaš se Ivice i Marice? Prevare te, jednostavno. Zato što
hoće da te pojedu. Sve one tako rade. Znam... I ja čitam knjige."
„Dok sam ja tu, nijedna veštica ne srne tebe da pipne." Ona ga
uhvati za ruku, i stegnu malo, da mu pokaže koliko je snažna, pa se on naposletku opusti i prelete
pogledom druge putnike u njihovom kupeu kušet-kola.
Sve troškove ovog putovanja pokrili su prijatelji Džeka i Aman-de Kardinal. Zajedno su prikupili
novac, nisu se štedeli, samo da de-cu udobno pošalju u novi život. To je uključivalo i novčanu
nadoknadu za medicinsku sestru, koja je putovala sa njima, s tim da neko razumno vreme ostane u
Virdžiniji kako bi vodila računa o Amandi.
Činilo se, nažalost, da je ta bolničarka na sebe, samoinicijativno, preuzela dužnost da, pored toga što
će se brinuti o zdravstvenom stanju, disciplinuje ovo dvoje - kako ih je ona videla - zastranele dece. I,
kao što se da pretpostaviti, ona i Lu se nisu naročito mirisale, jedva da bi im se pokatkad pogledi
susreli. Lu i Oz su sada posmatra-h kako ta visoka, koščata žena obigrava oko svoje pacijentkinje.
„Da li bismo mogli malo nasamo s njom da budemo?", upita
najzad Oz, jedva čujnim glasom. U njegovim očima, medicinska sestra je bila pola zmija otrovnica,
pola neka zloća iz bajke, i beskrajno je se plašio. Ozu se činilo da bi šaka te žene svaki čas mogla da
se prometne u oštro sečivo, od koga će upravo on, i samo on, istoga trena da strada. A pomisao da bi
njihova prababa mogla imati odlike neke matore veštice nije potekla samo od one zlehude priče o Ivici
i Marici. Oz se, u stvari, unaprcd odrekao svake nade da če bolničarka izaći u susret njegovom
zahtevu, ali je ona to, na nemalo njegovo iznenađenje, ipak učinila.
I tako, dok je medicinska sestra za sobom zatvorila vrata kupea, Oz pogleda Lu. „Pa, i nije ona baš
tako loša." „0/,e, izašla je da popuši cigaretu." „Otkud znaš da puši?"
„Ako je i ne odaju nikotinske mrlje po prstima, činjenica da vonja na duvan sasvim je dovoljna."
Oz sede do majke, koja je ležala na donjem krevetu, ruku prekrštenih na stomaku, očiju sklopljenih,
plitkog daha, ali je barem, bogu hvala, disala.
„Mama, mi smo to, mi, ja i Lu."
Lu je to razdražilo. „Oze, ne čuje te."
„Čuje, čuje!" Bilo je nečeg neobično oštrog u dečakovom glasu, kao da će da ujede, i to je uznemirilo
Lu, koja je bila sigurna da bi u po dana i po noći mogla sa sigurnošću da kaže kako će Oz na bilo šta
reagovati. Kad ga je ponovo pogledala, Oz je upravo vadio neku kutijicu iz torbe i krenuo da je otvori.
Izvukao je ogrlicu, lančić sa malim dragim kamenom, kvarcom, na kraju. „Oze, daj, molim te",
preklinjala ga je sestra, „hoćeš li već jednom prestati s tim?"
On nije obraćao pažnju na sestru i sad je držao ogrlicu pred majčinim zatvorenim očima.
Amanda je mogla da pije i jede, ali iz nekog razloga, nedokučivo? nie.nni dfici. niie moala da nomera
nrlove, niti da povori л i oči nikada nije otvarala. To je Oza najviše mučilo, ali mu, u isti mah, i davalo
nadu više od bilo kog drugog detalja. Dokonao je da tu neka sitnica pravi smetnju, nešto sasvim
prosto, nekakav kamičak u cipeli, ili ono kad se zapuši cev pa voda ne može da prođe. Dovoljno je,
znači, bilo da ukloni tu prepreku, i majka će ponovo biti sa njima.
„Oze, tako si glup. Nemoj to da radiš."
On stade i pogleda sestru. „Znaš šta tebi fali? Fali ti to što ni u šta ne veruješ, Lu."
„A tebi fali što u SVE veruješ."
Oz ponovo zanjiha ogrlicu, napred-nazad, oko majčine glave. I on sad zatvori oči i poče da mrmlja reci
čije se značenje nije moglo razaznati; možda ni on sam nije tačno znao šta znače. Lu ustade i
uzvrpolji se, a onda oseti da više, naprosto, ne može da podnese tu budalaštinu. „Da te neko sad vidi,
mislio bi da si lujka. I, znaš šta? Jesi lujka!"
Oz prestade s tim zapevanjem i pogleda je mrko. „Tako znači. Pa dobro, sve si upropastila. Potrebna je
potpuna tišina da bi ovo upalilo."
„Da bi upalilo? Šta da upali? O čemu ti to?" „Hoćeš da mama ostane ovakva?"
„Pa, ako i ostane, sama je kriva", odbrusi Lu. „Da se onda nije svađala sa tatom, ništa se ne bi ni
dogodilo."
Oza ove reci zapanjiše. I sama se Lu iznenadila kako je moguće daje nešto tako izgovorila. Ali, odana
svojoj prirodi, Lu sada nije hte-la ništa da porekne. Šta si rekla - rekla si. Ni jedno ni drugo nisu u tom
času gledali u Amandu, a da jesu - primetili bi nešto, jedan kratak drhtaj trepavica, znak da je Amanda,
ko zna kako, ali očigledno, čula šta je njena kći rekla, da bi potom utonula dublje u ambis koji već oko
nje bese svio svoje neprozirne seni.
Premda većina putnika toga nije bila svesna, voz je sada istrajno skretao u levo, prateći zaobilaznicu
oko grada, na putu za jug. U me-
se plašio. Ozu se činilo da bi šaka te žene svaki čas mogla da se prometne u oštro sečivo, od koga će
upravo on, i samo on, istoga trena da strada. A pomisao da bi njihova prababa mogla imati odlike neke
matore veštice nije potekla samo od one zlehude priče o Ivici i Marici. Oz se, u stvari, unapred
odrekao svake nade da će bolničarka izaći u susret njegovom zahtevu, ali je ona to, na nemalo njegovo
iznenađenje, ipak učinila.
I tako, dok je medicinska sestra za sobom zatvorila vrata kupea, Oz pogleda Lu. „Pa, i nije ona baš
tako loša."
„Oze, izašla je da popuši cigaretu." „Otkud znaš da puši?"
„Ako je i ne odaju nikotinske mrlje po prstima, činjenica da vonja na duvan sasvim je dovoljna." Oz
sede do majke, koja je ležala na donjem krevetu, ruku prekrštenih na stomaku, očiju sklopljenih,
plitkog daha, ali je barem, bogu hvala, disala.
„Mama, mi smo to, mi, ja i Lu."
Lu je to razdražilo. „Oze, ne čuje te."
„Čuje, čuje!" Bilo je nečeg neobično oštrog u dečakovom glasu, kao da će da ujede, i to je uznemirilo
Lu, koja je bila sigurna da bi u po dana i po noći mogla sa sigurnošću da kaže kako će Oz na bilo šta
reagovati. Kad ga je ponovo pogledala, Oz je upravo vadio neku kutijicu iz torbe i krenuo da je otvori.
Izvukao je ogrlicu, lančić sa malim dragim kamenom, kvarcom, na kraju. „Oze, daj, molim te",
preklinjala ga je sestra, „hoćeš li već jednom prestati s tim?"
On nije obraćao pažnju na sestru i sad je držao ogrlicu pred majčinim zatvorenim očima.
Amanda je mogla da pije i jede, ali iz nekog razloga, nedokučivog nienoi deci. niie mosla da oomera
udove niti da prwnri л i oči nikada nije otvarala. To je Oza najviše mučilo, ali mu, u isti mah, i davalo
nadu više od bilo kog drugog detalja. Dokonao je da tu neka sitnica pravi smetnju, nešto sasvim
prosto, nekakav kamičak u cipeli, ili ono kad se zapuši cev pa voda ne može da prođe. Dovoljno je,
znači, bilo da ukloni tu prepreku, i majka će ponovo biti sa njima.
„Oze, tako si glup. Nemoj to da radiš."
On stade i pogleda sestru. „Znaš šta tebi fali? Fali ti to što ni u šta ne veruješ, Lu."
„A tebi fali što u SVE veruješ."
Oz ponovo zanjiha ogrlicu, napred-nazad, oko majčine glave. I on sad zatvori oči i poče da mrmlja reci
čije se značenje nije moglo razaznati; možda ni on sam nije tačno znao šta znače. Lu ustade i
uzvrpolji se, a onda oseti da više, naprosto, ne može da podnese tu budalaštinu. „Da te neko sad vidi,
mislio bi da si lujka. I, znaš šta? Jesi lujka!" Oz prestade s tim zapevanjcm i pogleda je mrko. „Tako
znači. Pa dobro, sve si upropastila. Potrebna je potpuna tišina da bi ovo upalilo."
„Da bi upalilo? Šta da upali? O čemu ti to?" „Hoćeš da mama ostane ovakva?"
„Pa, ako i ostane, sama je kriva", odbrusi Lu. „Da se onda nije svađala sa tatom, ništa se ne bi ni
dogodilo."
Oza ove reci zapanjiše. I sama se Lu iznenadila kako je moguće daje nešto tako izgovorila. Ali, odana
svojoj prirodi, Lu sada nije hte-la ništa da porekne. Šta si rekla - rekla si. Ni jedno ni drugo nisu u tom
času gledali u Amandu, a da jesu - primetili bi nešto, jedan kratak drhtaj trepavica, znak da je Amanda,
ko zna kako, ali očigledno, čula šta je njena kći rekla, da bi potom utonula dublje u ambis koji već oko
nje bese svio svoje neprozirne seni.
Premda većina putnika toga nije bila svesna, voz je sada istrajno skretao u levo, prateći zaobilaznicu
oko grada, na outu za iue. U međuvremenu, Amandina ruka skliznu sa stomaka i sad je landarala s
kreveta.
Oz, u prvi mah, nije mogao da se pomeri. Da ga je neko gledao sa strane, pomislio bi da je taj dečak
stoprocentno ubeden da je upravo prisustvovao čudu biblijskih dimenzija, kao ono kad je kamenčićem
iz praćke oboren džin. Mali povika: „Mama! Mama!", pa malte-ne obori Lu na pod u silnom
uzbuđenju. „Lu, jesi li videla?"
Ali, Lu je zanemela. Ona je mislila da je njena majka apsolutno
nesposobna da izvede takav pokret. Lu promrmlja: „Mama", kad se vrata kupca otvoriše i bolničarka
ispuni neveliki prostor nalik kakvoj lavini belog stenja, a i lice joj je izgledalo kao neko krševito
bespuće, čemerno od nezadovoljstva. Pramičci duvanskog dima lebdeli su joj nad glavom, kao da će
svakoga časa doživeti spontano sagoreva-nje. Da Oz nije bio tako koncentrisan na majku, moglo mu
se desiti da, ugledavši tu ženetinu, smesta skoči kroz prozor. „Šta se to ovde događa?", upita žena,
izgubivši načas ravnotežu, jer voz se ponovo truckao, pre nego što će izbiti na ravnu deonicu kroz Nju
Džersi.
Oz ispusti ogrlicu i pokaza prstom na majku, kao što pas ptičar
gospodaru signalizuje gde je plen. „Pomerila se. Mama je pomerila ruku. Oboje smo videli to, je Г
tako, Lu?"
Lu je, međutim, neprestano piljila, čas u svoju majku, čas u Oza, pa tako ukrug. Kao da su joj gurnuli
neku motku u ždrelo - reč preko usana nije mogla da istisne.
Bolničarka je pregledala Amandu i ponovo izašla, još kiselijeg
lica; očigledno je držala da je to što ju je ova klinčadija prekinula usred puš-pauze - stvarno
neoprostivo. Ona vrati Amandinu ruku u prvobitni položaj, preko stomaka, i pokri je čaršavom. „Voz
je bio u krivini. Od toga joj je ruka pala." Dok se saginja-la г!л 7atPPnp. nrKtpliinn nnmptila ip
nnn narlirn na nnHn
Г)з hin ip
to dokaz koji je Oza nedvosmisleno teretio za zaveru sa ciljem što bržeg oporavka njegove majke.
„Sta je ovo?", upita bolničarka zapovcdnim tonom, pa dohvati Dokaz br. l u slučaju protiv tog dečaka.
„Koristio sam to da pomognem mami. To je neka vrsta...", Oz nervozno gvirnu ka sestri, ,,... neka vrsta
magije." „Besmislica."
„Ako biste mogli da mi je vratite, moliću lepo."
„Tvoja majka je u stanju katatonije", reče žena hladnim, pedantnim tonom, tako osmišljenim i
izgovorenim da izazove potpuni užas u svakom nesigurnom i ranjivom slušaocu, pri čemu je u Ozu
prepoznala laku metu. „Slabe su nade da će se ikada probudili. I sigurno se neće vratiti svesti
zahvaljujući ovoj ogrlici, mladiću." „Molim vas, vratite mi to", reče Oz, a dlanovi mu se sklopiše, kao
u molitvi.
„Već sam ti rekla...", poče bolničarka, ali je prekide neko lupkanje po ramenu. Kad se okrenula,
ugledala je Lu, koja je stajala pred njom i gledala je u oči. Činilo se kao da je devojčica izrasla
santimetre i san-timetre u toku poslednjih nekoliko sekundi. Bilo kako bilo, pokreti njene glave, vrata
i ramena odavali su kuražnu osobu. „Vratite mu to!"
Bolničarkino lice se zajapurilo. „Ne mogu meni deca da naređuju." Brzo kao mačka, Lu dohvati
ogrlicu, ali bolničarka je bila iznenađujuće snažna žena i uspela je da zadrži lančić i strpa ga u džep,
premda se Lu žestoko borila.
„Ovo vašoj majci nije ama baš ni od kakve pomoći", obrecnu se
bolničarka, a sa svakim njenim dahom kupe se punio mirisom „laki štrajka". „A sada, molim vas da
sednete i - tišina!"
Oz pogleda u svoju majku, agonija se jasno ocrtavala na njegovom licu; sad je, eto, izgubio tako mu
dragi lančić, i to zbog jedne krivine na nnm
Lu i Oz se smestiše do prozora i u toku narednih nekoliko
kilometara ćutke su posmatrali smiraj sunca. Kad se Oz uzvrpoljio, Lu ga upita šta mu je.
„Nije mi, nekako, u redu što smo ostavili tatu samoga tamo." „Oze, nije on sam."
„Ali, JESTE bio sam u onoj kutiji. A sad pada mrak. Možda se tata plaši. Nije to u redu, Lu."
„Nije tata u toj kutiji, nego sa Bogom. Sad njih dvojica tamo gore razgovaraju i gledaju nas odozgo."
Oz podiže pogled ka nebu. Podiže ruku, htcde da mahne, ali zastade, nesiguran.
„Slobodnu mu mahni, Oze. Gore je on." „Časna reč, k'o laže - ono smaže?"
„Časna reč, da, i sve to. 'Ajde sad, lepo, maši."
Oz posluša sestru, a onda se osmehnu, onako, blaženo, kako je to ponekad činio.
„Šta je?", upita ga sestra.
„Ne znam šta je, jednostavno se lepo osećam. Misliš da i on maše meni?"
„Naravno. I Bog maše. Znaš kakav je tata, ono, kako priča priče i sve to. Verovatno su se njih dvojica
već sprijateljili." I Lu mahnu i, dok je prstima prelazila preko hladnoga stakla, na časak se napravi kao
da je zaista sigurna u istinitost svega što je maločas rekla bratu. I, stvarno je lepo bilo to osećanje.
Otkad im je otac umro, zima se već bila gotovo predala pred na-dirućim prolećem. Svakim danom tata
joj je sve više nedostajao, ogromna praznina u njenoj utrobi širila se sa svakim uzdahom. Lu je tako
želela da joj je otac zdrav, da mu je dobro. I da je tu, sa njima. Ali, on neće doći, znala je to. Njega
više nema. Bilo je to strašno, np.nodnošliivo bolno ospnanip. Ona ппст]рЉ n np.hn Zdravo, tata.
Molim te, nemoj nikad da me zaboraviš, jer i ja nikada neću zaboraviti tebe. Promrmljala je te reci da
je Oz ne čuje. A kad je završila, Lu pomisli da će početi da cmizdri, ali nije to smela sebi da dopusti,
pred Ozom nipošto. Ako zaplače, postojala je velika mogućnost da će i njen brat početi da plače, i da
će plakati, i plakati, dok je živ.
„Kako je to kad si mrtav, Lu?", upita Oz, zagledan u noć.
Prošlo je nekoliko časaka pre nego što mu sestra odgovori. „Pa, pretpostavljam da je jedan deo toga,
mislim jedan deo smrti, u tome da, jednostavno, ništa ne osećaš. Ali, s druge strane, osećaš sve. Sve, i
to samo dobro. Pod uslovom, razume se, da si vodio pristojan život. A ako nisi, pa, znaš..."
„Đavo?", upita Oz, a strah mu se pojavi na licu već dok je izgovarao tu užasnu reč.
„Ne moraš ti za to da brineš. Kao ni tata."
Oz sada, polako, korak po korak, usmeri svoj nepomični pogled ka Amandi. „Hoće li mama umreti?"
„Svi ćemo jednoga dana umreti." Lu nije htela da mu umotava to u oblande, čak ni njemu, dragom
Ozu, ali ga je onda čvrsto zagrlila. „Hajdemo mi lepo, korak po korak. Mnogo nas toga čeka." Lu je
držala brata u naručju i gledala kroz prozor. Ništa ne traje večno, i ona je to, zar ne, već sasvim dobro
znala. 5.
Bilo je rano, rano jutro, ptice se tek benu razbudile i počele da
lepeću krilima, vraćajući se u život; hladna izmaglica dizala se sa toplog tla, a sunce se tek naziralo,
nalik nekakvom vatrenom šavu na ioš tamnom tkanin kfnrnncra npha Vn7 ie stao п Ričmondu.
ede SU
menjali lokomotivu, pa onda prođoše kroz dolinu Šenandoa, gde je zemlja plodna kao nigde i blaga
klima prija svakoj biljci. Sada je i nagib tla postajao veći.
Lu je spavala malo i slabo, jer je delila uzani gornji ležaj sa Ozoni, koji je noću bio nemiran i u
idealnim uslovima. U vozu koji se ljuljao tamo-amo, hitajući ka novom, zastrašujućem svetu, njen mali
brat se bacakao u snu kao divlja mačka. Udovi su joj bili izubijani od njegovog nesvesnog mlataranja,
iako ga je čvrsto držala u naručju; uši su je bolele od njegovih potresnih krikova, a on je vrištao,
jadničak, iako ga je smirivala nežnim šapatom. I tako Lu, naposletku, siđe s ležaja, dotaknu hladni pod
bosim tabanima, odbaulja do prozora kroz tamu i razmaknu zavese. Isplatilo se -pred njenim očima se,
prvi put, ukaza jedna virdžinijska planina. Džek Kardinal je jednom prilikom ispričao svojoj kćerki
kako je u narodu postojalo verovanje da su postojala, zapravo, dva venca Apa-lačkih planina. Prvi se
formirao pošto se more povuklo, a zemlja na-brala, pre mnogo miliona godina; tada su Apalači
visinom parirali sadašnjim Stenovitim planinama. Kasnije su obodi tih planina podlegli eroziji, da bi ih
prekrila još nestišana voda. Onda su se temelji sveta ponovo uzdrmali - objasnio je maloj Lujzi Me
njen otac, pisac - i stene su se još jednom uzdigle, mada ni blizu kao nekada, i formirali Apalače
kakvim ih danas znamo, taj planinski venac što se, poput nekih pretećih šaka, pruža medom Virdžinije
i Zapadne Virdžinije. od Kanade na severu, pa sve do Alabame na toplom jugu.
Apalači su sprečili preranu ekspanziju doseljenika na zapad - učio je. Džek svoju, vazda znatiželjnu,
Lu - i tako su američke kolonije ostale ujedinjene dovoljno dugo da izbore nezavisnost u okršaju sa
engleskom krunom. Kasnije će prirodni resursi Apalača obezbediti jednu od najprosperitetnijih epoha
koje su oči ovog sveta videle. I upr-kos SVemil tome - dnrlao ie 1лНа otar « rpyioniranim ncmpiVnm
_ lindi nikada nisu odali priznanje ovim planinama za sve čime su ih one darivale, oblikujući njihove
živote.
Lu je znala da je Džek Kardinal voleo virdžinijske planine, da je osećao duboko strahopoštovanje
prema tim stenama što sežu u nebo. Često joj je pričao da ima nečeg magičnog u toj uzvišenoj
krševitoj sili; verovao je da planine raspolažu nekim moćima koje logika ne ume da objasni. A ona se
neretko pitala kako je ta prosta mešavina zemlje i kamena, premda osobita po visini do koje se
uzdizala, mogla u toj meri da opčini njenoga oca. Sada je, prvi put, shvatila zbog čega je Džek
Kardinal gajio takva čuvstva prema Apalačirna. Da, nešto tako ona do toga časa nije osetila. Brdašca
drvećem oivičene zemlje i naslage škriljca koje je Lu prvo ugledala bili su, zapravo, tek izdanci; iza te
„dece" sada je ugledala obrise visokih roditelja, planina. Izgledale su kao da ih ništa ne omeđava - ni
nebo ni zemlja. Tako velike, tako prostrane behu te planine da su se činile maltene neprirodnim, mada
su ponikle neposredno iz Zemljine kore. A tu negde je bila i žena po kojoj je Lu kršte-na, a koju do
sada nije imala prilike da sretne. I uteha i opomena obo-jiše tu misao. U kratkom času panike, Lu se
učinilo da je prešla u neki drugi solarni sistem, truckajući se u tom vozu. A onda Oz stade kraj nje, i
mada taj dečkić zaista nije bio od onih što u drugima bude samopouzdanje, Lu oseti neku sigurnost u
njegovom malenom prisustvu.
„Mislim da smo sad već sasvim blizu", reče ona, mazeći ga po
ramencima, da mu istera iz mišića napetost od poslednje ture
košma-ra. Ona i njena majka postale su pravi eksperti u toj oblasti. Oz pati - Amanda joj je tako rekla -
od najgore sorte noćnih mora koje je ikada videla. Ali, to je nešto prema čemu se ne treba odnositi ni
sa sažaljenjem, niti se sa tim šaliti - tako je mati naučila kćerku. Sve štn CP t,i rnnvp učiniti ip.stp. Љ
se. nađeš dečku na muci i da te čvorove u njegovom malom biću, kako one mentalne, tako i telesne,
raspetljaš kako najbolje znaš i umeš. Da, to je mogla biti lična zapovest za mladu Lujzu Me: Najpreča
ti je dužnost da brineš o svom bratu Ozu. I, ona je tu zapovest bila spremna da prihvati kao prvu i
najvažniju.
Dečačić se sad koncentrisao na krajolik. „Gde je ovo? Gde ćemo mi sad biti?"
Lu mu pokaza prstom kroz prozor. „Tamo negde." „Hoće nas voz odvesti pravo do te kuće?"
Ovo pitanje razgali Lu. „Ne", odgovori ona s osmchom na licu. „Neko će nas čekati na stanici."
Voz uđe u tunel probijen kroz jedno od bezbrojnih brda, i oni se nađoše u još dubljoj tami. Nekoliko
časaka kasnije izašli su iz tunela, i kakav je samo onda uspon krenuo! Nagib tla je bio takav da su Lu i
Oz svaki čas teskobno izvirkivali kroz prozor. Tamo gore su bile neke skele. Voz je usporio, a onda, s
najvećim oprezom, kao ono kad bosom nogom stojiš na obali i isprobavaš koliko je voda hladna,
kliznuo na most. Lu i Oz su gledali dole, ali pri oskudnom svetlu nisu mogli da vide dno provalije.
Kao da su lebdeli u vazduhu, privezani za tu gvozdenu pticu tešku ko zna koliko tona. Onda se voz
ponovo dočepao čvrstog tla; čekao ih je novi uspon. Dok je voz ubrzavao, Oz je duboko udahnuo, pa i
zevnuo priđe - možda zato, pomisli Lu, da odagna teskobu. „Lepo će meni ovde biti", iznebuha reče
Oz, dok je priljubljivao medu uz prozor. „Gledaj tamo", reče on svojoj punjenoj životinjki, koja -
barem koliko je Lu bilo poznato - nikada i nije imala neko posebno ime. Ozov palac nije mirovao; nije
ga vadio iz usta. Već neko vreme istrajavao je u naumu da batali sisanje palca, ali, ako se uzme u obzir
sve što se u poslednje vreme dogodilo, to mu zaista nije la-
„Biće sve u redu, Lu, a?", promrmlja on.
Ona posadi brata na koleno, gladeći ga bradom po potiljku, a Oz se samo meškoljio.
„Biće nama ovde sasvim fino." Lu je nekako uspela da natera sebe da zaista poveruje u to što je
upravo rekla.
6. Železnička stanica u Rejnvoter Ridžu bila je, u stvari, obično spremište od zbrda-zdola zakovanih
borovih dasaka, s jednim jedinim prozorom, koji je, kao zamena za polupano staklo, premrežila
paučina, i ragastova bez vrata da popune zjapeću prazninu. Morao je da se preskoči uzan jendek da bi
se sa pruge stiglo do ove skleptane krši-ne od eksera i dasaka. Vetar je brisao u tom vazdušnom
kanalu, probijajući se kroz pukotine u kamenu i drveću; njegova snaga najbolje se ogledala na licima
nekoliko okupljenih seljana koji su se tu zatekli, kao i na prcoljcima od stabala. Lu i Oz su posmatrali
kako im majku pakuju u neko prastaro sanitetske vozilo. Dok se pela u kola, bolničarka mrko pogleda
dvoje svojih štićenika; sukob koji se odigrao prethodnih dana i dalje ju je, očito, mučio.
Kad se vrata sanitetskog vozila zatvoriše, Lu izvadi ogrlicu sa kvarcom iz džepa kaputa i dodade je
Ozu.
„Ušunjala sam se u njenu sobu pre nego što se probudila. Lančić joj je još bio u džepu."
Oz se osmehnu, strpa dragocenost u džep, a onda se pope na prste da poljubi sestru u obraz. I tako su
njih dvoje stajali kraj prtljaga, strpljivo čekajuću Lujzu Me Kardinal.
Koža na licu im se crvenela koliko je isprana bila, kose im be-hu brižljivo iščešliane. do poslednje
dlake - Lu ie poseban napor i vrijeme uložila da maksimalno dotera Oza. Na sebi su imali svoju
najbolju odeću, koja je, ipak, jedva prikrivala bat dvaju mladih usplahirenih srdaca. Tek su jedan
minut, možda malo više, tu stajali, kad ose-tiše da im neko stoji iza leda.
Taj crnac je bio mlad i, kao da se telom ugledao na okruženje u
kojem živi, neobično krupne građe. Bio je visok, širok u ramenima, baš plećat, s rukama nalik
golemim šunkama; u struku nije bio posebno uzan, ali ni mekan, a noge su mu bile duge, pri čemu je
jedna bila čudno isturena ustranu, na onom mestu gde list dodiruje koleno. Koža mu je bila boje tamne
rđe, prijatna za oko. Gledao je sebi u stopala, što neizbežno na njih skrenu i Luinu pažnju. Njegove
stare čizme bile su tako velike da je u njima 'ladno moglo novorođenče da spava, i još da ostane
prostora. Kombinezon mu je bio iznošen, kao i cipele, ali čist, ili barem u toj meri čist koliko
blato i vetar na ovom mcstu bilo šta čistim mogu da ostave. Lu mu pruži ruku, ali joj on ne uzvrati.
Umesto da se rukuje, crnac jednim jedinim, uistinu impresivnim pokretom podiže njihove torbe, a
onda glavom mahnu ka putu. Lu je ovaj signal prevela kao „zdravo"', „hajdemo" i „možda ću vam
kasnije reći kako se zovem'', sve to strpano u jedan, dovoljno rečit, pokret. On je hramao, sad se videlo
da mu ne valja ona noga s ispupčenjem. Lu i Oz se zgledaše, a onda krenuše, s mukom, za njim.
Jednom rukom Oz je stiskao medu, a drugom se držao za Luinu ruku. Nikakve sumnje nije bilo da bi
taj dečko, samo da može, zaustavio onaj voz. da ih sačeka ako budu morali da brišu. Dugačka
limuzina „hadson" sa četvora vrata, u boji kornišona, bila je stara, ali, bar iznutra, čista. Visoka,
isturena rešetka ličila je na nadgrobni spomenik; nedostajali su prednji blatobran i zadnje staklo. Lu i
Oz se smestiše na zadnje sedište. Crnac je dugačkim menjačem rukovao sa lakoćom, vesto, bez
proklizavania DO teškom terenu
Posle onog jada od železničke stanice, Lu se više nije nadala plodovima civilizacije u ovoj bestragiji.
A ipak, posle svega dvadeset minuta vožnje drumom, oni uđoše u varoš pristojne veličine, premda bi u
Njujorku jedna tako sirota skupina zgrada teško popunila jedan pot-prosečan kvart.
Znak kraj puta ih je izvestio da ulaze u gradić Dikens, država
Virdžinija. Glavna ulica bila je dvosmerna, asfaltirana. S obe
strane videla su se dobro očuvana zdanja od drveta i cigle. Jedna od tih zgrada imala je pet spratova. a
po natpisu se videlo da je reč o hotelu u kojem se soba može iznajmiti po pristupačnoj ceni.
Automobila je bilo na sve strane, limuzina do limuzine, mahom glomazni „fordovr i „krajsleri". kao i
kamiončine raznih konstruktora, ukrašene neizbežnim blatom. Sva vozila behu parkirana ukoso
ispred zgrada.
Bilo je tu i prodavnica mešovite robe, restorana i velika bakalnica sa naslaganim pakovanjima šećera
„domino'', maramica ,,kvik" i dvopeka „post", koja su se i sa ulice videla. Dikens je imao i prodavnicu
automobila sa blistavim kolima u izlogu, a odmah kraj nje i benzinsku pumpu „Eso", sa dve linije i
jednim čovekom u uniformi koji se osme-hivao od uva do uva dok je punio rezervoar ulubljenog „la
sal" seda-na, dok prašnjavi „neš" sa dvoja vrata čeka pozadi. Velika reklama za „koka-kolu" dreždala
je ispred jednog kafea, a znak za „evridej bateri" privlačio je pažnju prolaznika sa zida jedne
prodavnice tehničke robe. Telefonski stubovi i bandere od topolovine nizali su se duž ulice, crni
kablovi iskradali su se iz tog vazdušnog toka i završavali u okolnim zgradama. U nekoj radnji
reklamirali su prodaju pijanina i organa po povoljnim cenama. pod uslovom da se plaća gotovinom.
Najednom češku bio je bioskop, na drugom perionica veša. Duž puta, s obe strane. behu nanizani
ulični kandelabri, nalik velikim upaljenim šibicama.
Trotoari su kipeli od naroda. Bese tu svakojakog sveta: od lepo fini
mrkih muškaraca povijanih leda koji - pomisli Lu - sigurno rade u jednom od ovdašnjih rudnika uglja
o kojima je čitala. Prolazeći tako, naiđoše i na poslednju važnu zgradu u mestu, koja je ujedno bila i
najimpozantnija. Sagrađena od crvene cigle, sa elegantnim visokim tremom i jonskim stubovima,
imala je strm, limen krov. u crno ofarban, sa sahat-kulom od cigala sazdanom na vrhu. Na blagom
povetarcu njihale su se zastave države Virdžinije i Amerike. Elegantna crvena cigla temelj je, avaj,
imala na ružnom betonskom temelju. Ta čudnovata kombinacija podseti Lu na ono kad neko nosi
bogzna kako fine pantalone, a dole mu prljave čizme. Ugraviranim slovima iznad stubova prolazniku
je slata jednostavna poruka: SUD. Videvši i to, oni najzad ostaviše za sobom gradić Dikens, uz drum
što se prućio.
Lu se uvali u sedište, sva u čudu. Kad joj je otac pričao o ovom kraju, sve je vrcalo od pripovesti o
nemilosrdnim planinama i primitivnom načinu života, o lovcima što se okupljaju oko logorskih vatri
potpaljenim grančicama hikorija, peku ono što su ulovili i piju gorku kafu; o seljacima što se dižu pre
praskozorja i obrađuju zemlju dok im mrak ne padne na oči; o rudarima što buše zemlju dok im se
pluća pune crnilom od koga će, na kraju, i
umreti; o drvosečama što se-ku netaknute šume s merakom oštreći sekire i testere. Domišljatost,
poznavanje tla i jaka leđa - to ovde moraš da imaš da bi preživeo. Opasnost vreba na strmim
padinama, u ilovačom bogatim dolinama; nadmoćne stenčuge uzdižu se i nad ljudima i nad zverima,
okrutno određujući granice njihovih ambicija, njihovih života. Mesto kao što je ovaj Dikens, sa
asfaltiranim putem, hotelom, reklamama za „koka-kolu" i klavirima po povoljnim cenama ukoliko,
naravno, plaćate kesom -nije, jednostavno, imao prava tu da postoji. A opet, Lu najednom postade
svesna da je vreme o kojem je pisao njen otac minulo Ona uzdahnu. Sve se menja, u to nema sumnje,
čak i planine i ljudi koji ih naseljavaju. Lu se sada našla u prilici da svojim očima vidi kako njena
prababa, verovatno, živi u sasvim običnom kraju, sa sasvim običnim komšilukom. Možda ima i
mačku i svake subote ide kod frizera, u onu radnjicu što miriše na hemikalije i duvanski dim. Lu i Oz
će, u svom novom životu, sedeti u tremu i piti gazirani sok od pomorandže, a nedeljom ići u crkvu i
mahati ljudima što prolaze u svojim automobilima, i život neće biti bogzna kako različit od onog
njujorškog. Premda u svemu tome apsolutno ničeg lošeg nije bilo, nije to bila ona divljina što oduzima
dah, a Lu je upravo to očekivala. Nije to bio onaj život koji je njen otac iskusio na sopstvenoj koži i o
kojem je tako strastveno pisao. Lu se baš razočarala.
Drum je išao dalje kroz šumu, promicale su drčne stene i stišane
doline, a onda Lu ugleda još jedan znak kraj puta. Na tabli je pisalo „Tremont". To je, verovatno, to
mesto - pomisli ona. Varošica Tremont teško da bi zauzela i trećinu maločas viđenog Dikensa.
Petnaestak automobila bilo je, svi redom iskosa, parkirano ispred prodav-nica sličnih onima u većoj
varoši kroz koju su pre toga prošli, s tim što ovde nije bilo nijedne visoke zgrade, a ni suda, pri čemu
ni asfalt ovde nije uspeo da nadvlada izvornu silu makadama i šljake. Lu je, tu i tamo, videla i neke
ljude na konjima, a onda je Tremont već bio prošlost, i oni su terali dalje, opet uzbrdo, kao da tim
planinama visine nikad nije dosta. Lu je sada pretpostavljala da njena prabaka mora da živi tu negde,
na obodu malenog Tremonta. Sledeća naseobina kroz koju su prošli nije bila označena čak ni tablom
krajputašicom, ko zna da li je uopšte imala i ime; toj sumnji u prilog išao je i izrazito mali broj zgrada i
svega nekoliko duša koje su usput videli. Put je sad bio blatnjav, a „hadson" se njihao levo-desno, po
tom jadnom drumu od nabijene zemlje. Lu ugleda onisku 7,ртаг1п nr>čto
vi građevina, bez ikakvog obeležja, sa već natrulim stepenicama. Na-posletku je ugledala jednu
prodavnicu mešovite robe, pristojnih dimenzija, koja je. hvala bogu, imala i na7iv, ispisan na zidu:
„Kod Meken-zija": veliki sanduci sa šećerom, brašnom, solju i biberom behu izloženi ispred radnje.
Na jednom prozoru Mekenzijeve prodavnice visili su plavi kombinezon, konjska oprema i kerozinska
lampa. I to je, uglavnom, bilo sve pomena vredno u vezi sa tim bezimenim stajalištem duž sirotog
druma. Dok su napredovali po toj mekoj, nakvašenoj zemlji, nailazili su na ćutljive ljude upalih očiju,
s neurednim pramenčićima brade po potam-nelim licima; na sebi su imali prljave jednodelne
kombinezone, nemarno nataknute šešire i glomazne bakandže, i išli su što peške, što na ma-zgama ili
konjima. Žena praznog pogleda, klempava i koščatih udova, u bluzi od gingama1 i vunenoj suknji
domaće izrade oko struka suženoj špenadlama, truckala se u maloj škuni koju su terale dvc mazge. U
zadnjem delu kola zamorila je gomila dece koja su sedela na torbama od jute, većim nego što su ona
sama bila. Paralelno sa drumom, na pruzi je stajao dugački teretni voz sa ugljem, koji upravo bese
zastao kod vodotornja i napajao se nezajažljivo, krupnim gutljajima, dok je para kuljala iz požudnog
mašinskog ždrela. Na drugoj planini, u daljini, Lu je primetila drvenu žičaru sa korpama punim uglja
ispod kojih su prolazili drugi vagoneti, poput kolone poslušnih mrava. Predoše preko nekog širokog
mosta. Limena tabla izveštavala je namernike da je to Meklaudova reka, koja teče na deset metara
ispod njih. U odblesku zalazećeg sunca voda je izgledala rozikasta, nalik kakvoj kilometarskoj
isplaženoj jezičini. Planinski vrhovi behu magleno-plavi, pramenovi magle ispod njih ličili su na
marame od gaze.
Sada više pred njima nije bilo naselja, ili se barem činilo da nema, i Lu zaključi kako je pravi čas da se
konačno upozna s tim džentlmenom što ih vozi.
„Kako se zovete?", upita ona. Mnoge je crnce Lu upo/.nala u svom kratkom životu, sve to behu
prijatelji njenih roditelja. Bilo je, međutim, i drugih, drugačijih. Setajući se sa majkom kroz grad, Lu
je nailazila na ljude tamne kože koji su utovarivali đubre, zaustavljali taksije za dokonu gospodu,
teglili torbe, vodili računa o tuđoj deci, čistili ulice, prali prozore, čistili cipele, pripremali hranu,
prali veš i, pri svemu tome, uvek blagonaklono i s dobrom voljom prihvatali uvrede i zadirkivanja
belih mušterija. Ovaj tip, što ih je sada vozio, nije bio nalik onim crncima koje je znala, prevashodno
zato što, očito, nije voleo da priča. U Njujorku se Lu sprijateljila s jednim finim starijim gospodinom
koji je radio neki prljav posao na stadionu „Jenki", gdc bi se ona i njen otac nekad odšunjali, da
gledaju utakmicu. Taj starac, samo za nijansu tamniji od kikirikija koji je prodavao, rekao joj je
jednom da je svaki crnac u stanju da vam priča i priča dok vas uvo ne zaboli, svakim danom sem
subotom, kad će reč prepustiti dragome Bogu i, naravno, ženama.
Taj krupni momak je, jednostavno, vozio, i put pred njima bio je, po svemu sudeći, jedino što ga
interesuje; ni u jednom momentu nije čak ni gvirnuo u retrovizor dok mu se Lu obraćala. Nedostatak
radoznalosti bio je nešto što Lu, naprosto, nije mogla da toleriše kod svojih bližnjih.
„Roditelji su me krstili Lujza Me Kardinal, po mojoj prabaki. Inače me zovu Lu, samo - Lu. Tata mi je
Džon Džejkob Kardinal. Vrlo poznat pisac. Verovatno ste čuli za njega."
Mladić nije ni glasa pustio od sebe, ni prstom, štaviše, nije
maknuo. Put ie bin niponva f^rinnriia nčifn i toliko ifi bio ončinien tim
metrima kojima hita u susret da ga iz opčinjenosti nije mogla probuditi ni primamljiva doza istorije
porodice Kardinal. Pridružujući se sestrinom poletnom pokušaju da konačno, nekako, uspostavi
konverzaciju sa zamišljenim vozačem, Oz reče: „On je mrtav, ali naša mama nije."
Taj apsolutno nedelikatan komentar nije se nimalo dopao Lu, koja je sad mrko gledala svoga brata;
njemu je, namah, bilo jasno da je nešto zabrljao pa se zablenuo kroz prozor, tobož diveći se prirodnim
lepotama.
„Hadson", najednom, prikoči, i oni poletešc napred.
Pred njima je stajao neki dečko, malo stariji od Lu, ali otprilike iste visine. Kao da su mu krave lizale
riđu kosu koja, ipak, nije bila dovoljno duga da prekrije kupasta ušesa kojima je, vala, mogao i ra-dio-
talase da hvata. Na sebi je imao dugu, pohabanu košulju i prljavi kombinezon koji nije pokrivao
koščate zglobove. Bio je bos, iako nije bilo toplo. Nosio je dugački, ručno obrađeni štap za pecanje i
punu puncijatu torbu sa alatom i opremom koja je, nekad davno, vero-vatno bila plave boje. Kraj njega
je čučala crno-smeđkasta džukela, is-plaženog gromuljičavog rože jezika. Dečko proturi štap i torbu
kroz otvoreni zadnji prozor „hadsona" i uđe na prednje sedište, kao da su kola njegova; pas je mirno
pratio opuštenog gospodara.
„Zdravo-živo, Nema-šanse", vedro će dečak vozaču, koji je pri-došlicu pozdravio istim onim, jedva
pnmetnim klimanjem glave. Lu i Oz se zgledaše u čudu; da čudnog li pozdrava. Kao onaj lutak što
iskače iz kutije, novi u autu isturi glavu preko sedišta i zagleda se u njih dvoje. Ravni obrazi behu mu
pegavi, i to preterano, a pegica je bilo i po nosiću; obasjana sad suncem, kosa mu se još upadljivije
crvenela. Oči su mu bile boje sirovog graška, što je, u kombinaciji s tom kosom, podsetilo Lu na
ukrasni papir u koie se umotavaju božični ookloni.
„Ma, znadem ja vas, jašta, vi ste od gospođice Lujze, je Г tako?", reče on, ljupko otežući reci, s
neodoljivim mangupskim osmej-kom.
Lu lagano klimnu glavom. „Ja sam Lu. Ovo je moj brat, Oz", reče ona, s nenametljivom učtivošću, ali
ipak kako se pristoji, tek da pokaže da nije nervozna. Hitar k'o trgovčev osmeh, dečak se rukova sa
njima dvoma. Prsti su mu bili čvrsti i jaki, i zaista nisu oskudevali u raznorodnim primercima zemljišta
- prava zgoda za nekog geologa. I stvarno, ako je to momče uopšte imalo nokte, teško je bilo reći da li
su izgrizeni, ili dugački - ko bi ga znao kraj te zavidne zbirke svakolike prljavštine koja se tu
nahvatala. Ni Lu ni Oz nisu mogli da se suzdrže, već su jednostavno blenuli u te prste. On mora da je
primetio njihove poglede, čim je rekao: „Kopam crve od pre zore. Sveca u jednoj, kantica u drugoj
ruci. Prljav pos'o, znate." Rekao je to onako, činjenički, kao da već godinama svi oni zajedno, rame uz
rame, stoje pod neumoljivim suncem i hvataju mršave mamce za ribu.
Oz pogleda u svoju šaku i vide ostatke izdašnog tla, zaostalog od rukovanja. I osmehnu se, jer je to
bilo kao da su njih dvojica upravo izveli ritual bratimljenja. Brat! To je već nešto! Ridokosi dečko
dobroćudno se cerio, pokazujući im svoje zube; uglavnom su svi bili na svom mestu, premda ni
najpristrasniji posma-trač ne bi za njih rekao da su pravi i beli.
„Džimi Skiner, taj sam", reče on, skromno se predstavljajući, „аГ me ljudi zovu Dijamant, jer moj
ćale kaže da mi je glava tvrda ki dijamant. A ovi moj lovački pas je Džeb."
Kad začu svoje ime, Džeb pomoli kudravu glavu preko sedišta, a Dijamant ga pomazi prvo po
jednom, pa po drugom uhu. Onda pogleda u O/a
„Čudno ime, to, Oz."
Pod ispitivačkim pogledom svog brata po krvi, s kojim se maločas obredno zbratimio, Oz je i/gledao
nasekirano. Znači li to da od njihovog tandema neće biti ništa?
Lu odgovori umesto njega. „Pravo ime mu je Oskar. Kao Oskar Vajld. Oz mu je nadimak, kao kod
onog čarobnjaka iz Oza." Zagledan u plafon „hadsona". Dijamant je razmatrao upravo dobijene
podatke, očevidno kopajući po sećanju.
„Za Vajldove, u ovim krajevima, nikad čuo'', reče, pa zaslade, kao da se ubija od razmišljanja;
naboralo mu se čelo iznad obrva. „A ta' čarobnjak, odakle ono bese'?" Lu je bila zapanjena, i nije to
uspela da prikrije. „Knjiga? Film? Džudi Garland?"
„Strašilo? Plašljivi lav?", dodade Oz.
„Nikad iš'o u bjoskop", reče Dijamant i baci pogled na Ozovog
medu; po licu mu se videlo da ne odobrava takve zanimacije. „Da nis' ti malo veliki za to, a, sine?"
To je za Oza bio kraj. On tužno obrisa šaku o sedište, da skine onu zemlju, poništavajući tako svečani
sporazum maločas sklopljen sa Dijamantom.
Lu se nagnula bliže, taman da oseti zadah iz Dijamantovih usta. „A to se tebe baš i ne tiče, zar ne?"
Kaštigovani Dijamant se zavali u suvozačevo sedište i ćutao je tu, dok mu je Džeb lenjo liskao sok od
blata i crvića sa prstiju. Kao da ga je Lu pljunula onako mu se obrativši.
Sanitetska kola već behu poodmakla ispred njih, a nisu brzo išla. „Žao mi je što vam mama nije
dobro", reče Dijamant, u stilu -'ajde da popušimo lulu mira.
„Biće joj bolje", reče Oz, uvek kraćeg fitilja od Lu kad dođe do Lu je gledala kroz prozor, ruku
prekrštenih na grudima. „Nema šanse". reče Dijamant, „samo ti mene ostavi tu, kod mosta. Ako
u'vatim nešto da valja, ima ga donesem za večeru. Kaži to, "leba ti, gospođici Lujzi."
Lu je videla kako Nema-šanse klimnu bradom, što je očito bio znak za jedno veliko, radosno „Okej,
Dijamante!" Dečak se ponovo okrenu njima dvoma. „Hej, je Г vi odgovara dobra riba na slanini
pržena za večeru?" Gledao ih je pun nade, s nesumnjivo časnim namerama; bilo kako bilo, Lu još nije
bila raspoložena za sklapanje prijateljstava.
„Svakako, Dijamante. Onda bismo mogli da odemo u, što ti reče, bjoskop, ako ga u ovoj selendri
uopšte ima."
Čim je to izrekla, Lu duboko zažali. Ne samo zbog razočaranja
koje se jasno ogledalo na Dijamantovom licu, već i zbog činjenice da je upravo hulila na mesto gde joj
je otac odrastao. U narednom trenutku, uhvatila je sebe kako gleda u nebo, kao da iščekuje da ljutite
munje zaparaju svod ili, možda, da kiša počne iznenada da lije, poput suza.
„Vi ste iz nekog velikog grada, a?", upita Dijamant.
Lu spusti pogled s nebesa. „Iz najvećeg. Iz Njujorka", reče ona. „Uh, dobro, nemojte to da pričate ovde
ljudima," Oz je zinuo na svog bivšeg pobratima. „A što da ne pričamo?" „Može ovdi. Nema-šanse.
'Ajde, Džebe."
Nema-šanse zaustavi kola. Ispred njih se nalazio most, najslaba-šniji koji je Lu u životu videla. Bese
to nekih šest-sedam metara iskrivljenih dasaka polegnutih na nakatranisane pružne pragove, sa
lukovima od zarđalog metala sa obe strane koji su nakalemljeni da se putnik namernik ne stropošta u
jarak dubok oko metar i po, čijim je dnom teklo nešto nalik na potočić, gde je, u svakom slučaju, bilo
više stena neg,o vode. To, začelo, nije bio most sa koga bi čovek mogao da skoči i izvrši samoubistvo.
A sudeći po tome koliko je voda bila plitka, Lu i nije gajila bogzna kakvu nadu da će biti one ribe za
večeru, niti joj se takav hit na jelovniku činio imalo privlačnim.
Dok je Dijamant izvlačio svoje stvari sa zadnjeg scdišta „hadsona", Lu, kojoj je bilo pomalo žao što
mu je ono rekla, ali ipak pre iz znatiželje nego iz žalosti, nagnu se preko sedišta i šapatom upita
Dijamanta kroz otvoreni zadnji prozor:
„Što ga zoveš Nema-šanse?"
Neočekivana pažnja koju mu je ukazala namah vrati Dijamanta u dobro raspoloženje, i on joj se
osmehnu. „Jer mu je tako ime", reče on, ali ne odbojnim tonom, ne tako da uvredi radoznalicu. „On
živi kod gospođice Lujze."
„A odakle mu takvo ime?"
Dijamant gvirnu na prednje sedište, pa se onda napravi kao da
nešto pretura po kutiji sa opremom. Onda progovori, sasvim tiho: „Njegov tata je prolazio ovuda kad
je Ncma-šanse još bio beba. l bacio, tako, bebu na zemlju. Kaže mu drugar: Ti će' se vratiš po ovo
dete, a?' A on odgovara: 'Nema šanse.' E sad, ovaj naš Nemašanse nikada nikome ništa nažao učinio
nije. Nema mnogo ljudi za koje to možeš da kažeš. Bogatih naročito." Dijamant zgrabi kutiju, prebaci
štap preko ramena i krenu ka
mostu, zviždućući, dok Nema-šanse potera „hadsona" preko onog mo-stuljka koji je stenjao i kukao
kako se točak okrene. Dijamant im je mahnu, i Oz uzvrati pozdrav onom umrljanom rukom, sad već
ponovo gajeći nadu da će se to što se začelo između njega i Džimija Ski-nera zvanog Dijamant,
mladog planinskog pecaroša sa zagasito crvenom krunom od vlasi, razviti, možda, u jedno dugotrajno
prijateljstvo.
A Lu je prosto zurila u prednje sedište. U čoveka koga su zvali Nema-šanse.
Uspinjali su se tako, bogme, dobrih sto metara. Možda su Apa-lači, po visini, smešni u odnosu na
neboderne Stenovite planine, ali za male Kardinalove i oni su bili dovoljno moćni da oduzmu dah.
Pošto su ostavili za sobom maleni most i Dijamanta, zacvileše devedeset šest konja „hadsonovog"
motora, pa Nema-šanse prebaci u niži stepen prenosa. Ništa čudno što se automobil pobunio, budući
da se džombasti, blatnjavi put sad uspinjao pod uglom od četrdeset pet stepeni i krivudao poput
zvečarke, obavijajući bok planine. Drum je, inače, trebalo da bude dvosmeran, moralo se tu naći mesta
za dve trake, ali je u praksi funkcionisala samo jedna traka, istina nešto šira, ali ipak samo jedna. Duž
puta je ležalo odronjeno stenje, nalik tvrdim suzama što kanuše sa lica planine. Samo je jednom Oz
pogledao kroz prozor dok su se peli - kako se njemu činilo - u nebo. To mu je bilo dovoljno, i više ga
nije zanimalo šta se napolju događa. Lu, pak, nije imala tih problema -sve vreme je gledala kroz
prozor i nimalo joj nije smetalo što izgleda kao da će svaki čas uzleteti.
A onda, iznebuha, iza krivine, jurnu traktor, sav zarđao; falili su
mu, videlo se na prvi pogled, mnogi delovi, a ono što je brektalo na točkovima bese povezano
zarđalom žicom i drugim otpadom, ko zna gde sve skupljenim. Traktor je bio maltene preširok za taj
uzani put,
i sam da ide, a kamoli još sa „hadsonom" što je išao u kontra-
smeru. A na traktoru je bila neka dečurlija; visila su ta deca i
landa-ra a, sve sa tovarom, kao da su u nekoj mobilnoj prašumskoj gimnastičkoj sali, bog da sačuva.
Jedan dečko, otprilike Luinog uzrasta, pro-lebdeo u vazduhu, držeći se za traktor samo zahvaljujući
neve-«oj snazi svojih deset prstiju i nepredvidivoj volji Gospodnjoj, i još ' pn svemu tome, smejao!
Ostala deca -devojčica od svojih deset
leta i dečkić Ozovog uzrasta - grčevito su se hvatali za sve što im je u tom strašnom truckanju ulivalo
kakvu-takvu sigurnost; na licima im se ocrtavao užas.
Covek koji je upravljao tom motorizovanom skalamerijom još je više ulivao strah od .same mašine što
jezdi niz planinski put, s izbezumljenom decom-taocima na prikolici. Na glavu bese natukao šešir,
nagrizen od znoja koji je, u toku dugih godina, dopro do svake poriče iznurenog štofa. Brada mu je
bila čekinjasta, a lice preplanulo, spe-čeno štaviše, i gadno izborano od nemilosrdnog sunca. Činilo se
da je niskog rasta, ali telo mu je bilo nabijeno i mišićavo. Što se odeće tiče, i on i ta deca na sebi su
imala maltene rite.
Učinilo se u trenutku da će traktor pregaziti „hadsona". Oz pokri oči, i suviše uplašen čak i da bi
vrisnuo. Ali, Lu kriknu dok je traktor kidisao na njih.
Nema-šanse, s uvežbanom staloženošću, nekako pomeri auto izvan putanje traktora i stade da pusti
drugo vozilo da bezbedno prođe. Bili su toliko blizu ivici da je čitava trećina „hadsonovih" guma
jedinu potporu imala u prohladnom planinskom vazduhu! Razbacano kamenje i blato padalo je preko
ivice i istoga časa nestajalo u kovitlacu vetra. Na trenutak, Lu se već bila pomirila s tim da će pasti;
obujmila je svom snagom Oza, kao da će od toga biti neke vajde.
Dok je traktor promicao kraj njih, onaj za volanom ih sve prelete pogledom, pre nego što se usmeri na
vozača i povika: „Glupa crn..."
Ostatak se nije čuo zahvaljujući cviljenju traktora i smehu i usklicima onog dečka što je lebdeo u
vazduhu. Lu pogleda u Nema-šanse, koji kao da na sve to uopšte nije obraćao pažnju. Samo joj se to
motalo po glavi - koliko je malo nedostajalo da dođe do kobnog sudara i, potom, taj čovek što se dere
i vređa. A onda, kao što julska oluja i dođe i mine, prođe i taj cirkus na točkovima. Nema-šanse
produži dalie.
Svako dobro
Kad su joj se živci malo primirili, Lu ugleda kamione natovarene ugljeni kako, duboko dole, mile
nizbrdo, dok u suprotnom smeru prazni kamioni jurcaju kao ludi, nalik pčelama.medaricama, po novu
turu. Svuda oko njih rošavo planinsko lice otkrivalo je gole stene, bez gornjeg sloja zemlje i drveća. Lu
je posmatrala kako se kolica sa ugljeni pomaljaju iz tih rana u planinskom tkivu, nalik kapima pocr-
nele krvi, da bi ugalj naposletku stigao do prikolica kamiona.
„Zovem se Judžin."
Lu i Oz u isti mah pogledaše ka prednjem sedištu. Mladić ih je sad posmatrao, videli su mu oči u
retrovizoru.
„Judžin se zovem", ponovi on. „Onaj Dijamant, on, izgleda, ume da poboravi, jašta. Ali, dobar je to
momčić, dobar vala. Drugar moj."
„Ćao, Judžine", reče Oz. A onda ga i Lu pozdravi.
„Ne viđam mnogo ljudi... Ne ide mi baš govorenje, jes'. Žao mi je zbog tog."
„Ma, u redu je, Judžine", reče Lu. „Nikad ne ide lako upoznavanje sa strancima."
„Gospoja Lujza i ja, mi smo stvarno srećni što dolazite. Ona je
dobra žena. Primila mene kad nisam im'o kud. A vi joj rod, blago vami."
„Pa, red je da se i nama negde posreći, pošto u poslednje vreme stvarno nismo imali sreće", reče Lu.
„Mnogo priča o vami, jašta", produži Judžin svoje izlaganje o
staroj Lujzi Me Kardinal. „I o taji vašem, i o mami. Brine za mamu vam. Gospoja Lujza, jes', leci
bolesne."
Oz pogleda Lu s novom nadom, ali ona samo odmahnu glavom. Prođe još kilometara, a onda Judžin
okrete na stazu koja i nije biia ništa drugo nego dva traga točkova u blatu koje se dodirivalo sa još
usnulom travom, oivičenom gustim, divljim šipražjem. Kako su se nje, nervoza, panika i nada borili
su se za prostor na malenim pejzažima njihovih lica. Zemljana putanja grabila je na sever, istrajno,
uzbrdo. I onda, najednom, pred njima puče pogled na široku dolinu, jednostavnih obrisa i prelcpu.
Zelene livade ograđene gustom šumom, a u šumi - sve moguće vrste drveta što u toj državi niče. Kraj
tih livada bile su njive, uređene poput kakvog pačvorka, što ustupaju me-sta kruto omeđenim
torovima, sa sivim ogradama obraslim ružičastom lozicom. U središtu tih obora nalazio se veliki
daščani ambar na dva sprata, sa izdignutim krovom kao zaštitom od padavina, a sve prekriveno
sindrom od kedrovine, obrađenih maljem i špicom. Na oba kraja ambara behu široka, dvostruka vrata
ispod otvora za seno. Iznad ulaza štrcala je drvena greda sa koje je visila viljuška za prihvat se-na. Tri
krave leškarile su u travi u jednom zagrađenom prostoru, dok je konj, dlake prošarane belim šarama,
pasao, usamljen, u malom ograđenom koralu. Lu je prebrajala šest ošišanih ovaca u drugom toru. A
iza svega toga nalazio se još jedan ograđeni prostor gde su se ogromne krmače valjale u blatu, nalik
džinovskim bebama što se igraju. Dve mazge bile su vezane za velika kola koja stajahu kraj štale;
sunčevi zraci odbijali su od limenih oplataka na drvenim točkovima. Nedaleko od štale nalazila se
kuća skromnih dimenzija. Sem kuće u kojoj se živelo, bilo je tu još zgrada i pomoćnih prostorija, što
velikih, što malih, posvuda raštrkanih, mahom od dasaka sagrađenih. Jedno zdanje, okruženo stablima
javora, izgledalo je kao da je podignuto od panjeva nalepljenih blatom i delimično ukopano u tie. Od
zgrada u središtu gazdinstva, ka obodima, prostirala su se polja, nalik naplacima na točkovima,
završavajući se zavijucima poput kovrdžica. A iza njih uzdizali su se Apalači, spram kojih je ćela ta
farma izgledala kao dečja maketica.
I eto, Lu je konačno stigla tamo gde se zaputila, na mesto o ko-mo nije vratio. Vazduh je uzimala
kratkim, brzim udisajima i uspravila se u sedištu dok su se približavali kući u kojoj ih je čekala Lujza
Me Kardinal, žena koja je brinula o njihovom ocu dok je bio mali.
8.
U kući je bolničarka upoznavala tu ženu sa svim detaljima u vezi sa Amandinim zdravstvenim
stanjem, kao i sa drugim bitnim stvarima, dok ju je ova slušala veoma pažljivo, postavljajući
konkretna pitanja.
„A mogli bismo odmah i o mojim potrebama da kažemo ponešto", reče bolničarka na kraju.
„Alergična sam na životinje i polen, i vi bi trebalo da se postarate da njihovo prisustvo ovde bude
svedeno na minimum. Ni pod kojim uslovima ne smeju se životinje puštati u kuću. Imam, takođe, i
određene dijetetičke potrebe, znate. Daću vam spisak namirnica koje koristim. Zahtevam, takođe,
odrešene ruke u vođenju računa o deci. Znam da to, formalno, nije moja
obaveza, ali ovoma dvoma zaista je potrebna disciplina, i ja
nameravam da ih di-sciplinujem. Naročito ovu devojčicu - ona vam je pravo remek-delo. Uverena sam
da ćete uvažiti moju iskrenost. A sada mi možete pokazati sobu u kojoj ću odsesti." „Uvažavam to da
ste došli ovamo i da ste sada tu. Činjenica je, jelte, da sobu za vas - nemamo."
Bolničarka, onako visoka, sada se uspravi što je više mogla, ali je i dalje bila niža od Lujze Me
Kardinal. „Molim?", upita ona zgroženo.
„Izađ'te vi, lepo, pa kažite onom Semu da vas vrati na železnič-
stanicu. Ima sad uskoro jedan voz za sever. A tamo je dušu dalo za šetnju, dok čekate."
„Meni je plaćeno da dođem ovamo i vodim računa o svojoj pacijentkinji."
„Ja ću da povedem računa o Amandi, bez brige." „Niste /a to kvalifikovani."
„Dušo, oni tamo, Scm i Henk, moraju nazad." „Moram nekoga da pozovem s ovim u vezi", reče
bolničarka, koja se bila toliko zajapurila da je izgledalo kao da će i ona sama postati pacijentkinja.
„Najbliži telefon vam je u Tremontu, kad se side s planine. Ali,
pozov'te vi i predsednika Sjedinjenih Država, ovo je moja kuća, pa to ti je." Lujza Me ščepa ženu za
lakat, tako snažno da bolničarka zakoluta očima, „I ne moramo baš Amandu s ovim da zamaramo",
do-dade Lujza Me, pa izvede ženu iz sobe, zatvorivši vrata za sobom.
„Je Г vi stvarno mislite da ću varn ja poverovati da ovde nema telefona?", upita bolničarka.
„Nemamo ni elektrike, vala, mada, eno, čujem da nije to tako loša stvar. Hvala vam opeta, i lepo da mi
putujete." Ona položi tri izmrcvarene novčanice od jednog dolara bolničarki u dlan. „Kamo sreće da
ima više, dušo, aF to je sve što mi ostade od jaja što sam prodala."
Bolničarka se načas zagledala u onaj novac, a onda rekla:
..Ostajem ovde dok se ne uverim da je moja pacijentkinja.,." Lujza Me još jednom zgrabi bolničarku za
lakat i povede je ka izlaznim vratima. „Ovde vam ljudi uglavnom znaju pravila o ugrožavanju
privatnog poseda, ako razumete. Kad već dođe dotle da nekog, jelte, imaš da upozoravaš, opališ mu
metak pored giave. Tek da obrati pažnju na tebe. Sledeći metak primiče mnogo ličnije, jašta. A sad, ja
sam vi, znate, prcstara da bi" gubila vreme pa nešto upozoravala, a i pušku vazda zdravim barutom
punim. Pa, nisam mogla jasnije da
vi oblasnim šf.4 sam rmal:i "
Kad je „hadson" stao, sanitetska kola su još bila parkirana ispred kuće, koja je imala dubok, hladnjikav
trem i senke koje su se. pri sve-tlosti zalazećeg sunca, istrajno produžavale. Lu i O/, izadoše i/,
automobila i zagledaše se u svoj novi dom. Izdaleka se činilo da je kuća veća nego što jeste. Lu nisu
promakli neravni, nabacani nazovistepe-nici, kako sa strana, tako i sa zadnje strane kuće, sa urušenim
poljskim kamenjem kao sponom između tla i trema. Krov je izgledao kao da je preko njega prevučen
crni nakatranisani papir. Trem je oiviča-vala ograda od kočeva, takode načeta tu i
tamo. Dimnjak je bio od ručno pravljenih cigala, preko kojih se
preli vao očvrsli, preobilno naneseni malter. Zidovi su prosto vapili za krečenjem; na mnogo mesta bili
su popucali, a drvo se sve izuvijalo i skvrčilo na mestima gde se duboko uvukla vlaga. Lu je svoj novi
dom prihvatila onakvim kakav je on stvarno bio - kao jednu staru kuću, koja je prošla kroz razne
reinkarnacije i nalazila se tu, na udaru sila prirode koje za milost ne znaju. A opet, trava pred kućom
bila je uredno podšišana, stepenice, prozori i patos na tremu čisti, a nije joj promaklo ni napupelo
cveće u staklenim vazicama i drvenim košarma duž ograde trema i na prozorima. Stubove trema
krasile su ružine lozice, kojih je bilo i po unutrašnjosti trema i duž celog jednog zida. Nalazio se tu i
jedan grubo izdeljani radni sto po kojem benu razbacane raznorazne alatke. Kraj stola Lu ugleda
stolicu od hikorija sa napuklim sedalom.
Oko njihovih nogu vrzmale su se smeđe kokoške koje su živahno kokodakale dok ih ne rasteraše dve
guske gadnog izgleda, pa se sitna živina razbeža glavom bez obzira. A onda istupi pevac sa žutim
kandžama i poplaši guske, pa okrenu glavu, sve sa krestom, ka Lu i z> zakrešta nešto i vrati se tamo
odakle je i izleteo da odbrani svoje ženke. Pozdravljajući došljake, kobila zaniišta odonud. iz štale,
dok
su dve mule, onako, belo gledale, ne oglašavajući se. Njihove
dlakave kože behu crne crncijate, uši i njuške ne baš skladno
raspoređene na smušenim glavama. Oz koraknu prema mulama, da ih bolje pogleda, a onda se vrati
kad jedna od njih frknu. Takav zvuk Oz dotad ne bese čuo, ali je imao pouzdano osećanje da je reč o
nekakvoj pretnji. U tom času, Luinu i Ozovu pažnju privuče buka koju je stvorilo naglo otvaranje
kućnih vrata, uistinu isuviše naglo; moglo se odatle izaći i uz mnogo manje napora i sile. Krupnim
koracima koji su oda-vali jarost išla je bolničarka njihove majke. Ona samo minu kraj njih, mlatarajući
dugim rukama i nogama, dok se oko nje širio onaj neprijatni talas prigušenog gneva. „Zbogom, za
vjeki vjekov", reče ona mahnuvši ka Apalačima. Bez ijedne reci i grimase, bez pokreta rukom ili
besnog udarca nogom o tie, ona se pope u sanitetske vozilo i zatvori vrata, začu se, doduše ne mnogo
glasno, kako metar udara o metal, i dobrovoljačka brigada - stidljivo, istina - krenu u povlačenje.
Zbunjeni kao nikad, ne znajući šta se događa, Lu i Oz se okrenuše ka kući ne bi li im neko izašao u
susret i objasnio situaciju, a onda ugledaše - nju.
Na vratima je stajala Lujza Me Kardinal. Bila je veoma visoka i, premda baš mršava, izgledala
dovoljno snažna i spremna sa medve-dom da se porve. Lice joj je bilo kao uštavljeno, kad je bolje
pogledaš - nalik na koru drveta. Lujza Me se bila dobrano približila osamdesetoj, ali su joj jabučice i
dalje visoko stajale, vilice su joj takođe bile jake, mada su joj usta, za razliku od obraza, bila ponešto
upala. Njena srebrnasta kosa bila je vezana običnim kanapčetom i padala joj je do pojasa.
Lu odvažno kroči napred; Oz je dao sve od sebe, pa je nekako
uspeo da se primakne sestri iza leđa. „Ja sam Lujza Me Kardinal. Ovo ie moi brat. Oskar." Luin ?las
ie nndrhtavao Sfaiala if imk na svojim nogama, tu, na korak od svoje imenjakinje, i upravo ta blizina
ukazivala je na upadljivu činjenicu: njihovi profili behu gotovo identični. Ličile-su na bliznakinje
razdvojene trima generacijama.
Lujza ne reče ništa, pogledom je pratila sanitetske vozilo. Lu je to primetila, pa reče: „Zar nije ona
trebalo da ostane i pomogne oko naše majke? Majka ima brojne potrebe, a mi moramo da učinimo sve
kako bi joj bilo dobro." Njena prabaka preusmeri pažnju sa sanitetskog vozila na parkiranog
„hadsona".
„Judžine", reče Lujza Me s prizvukom nehaja u glasu, a opet
nekako uobičajeno, južnjački, „unesi torbe, dušo." Tek je tad
pogledala Lu i, mada je taj pogled bio tvrd, promicalo je nešto iza zavese tih rožnjača što je Lui davalo
povoda da oseti dobrodošlicu. „Dobro će' se mi pobrinemo za vašu majku." Lujza Me se okrenu i
vrati se u kuću. Za njom je išao Judžin sa prtljagom. Oz je bio maksimalno koncentrisan na svog medu
i, naravno, palac. Njegove krupne plave oči hitro su treptale, što je bio pouzdan znak da su mu živci
napeti k'o strune, samo što ne puknu. Ako ćemo pravo, mali je i izgledao kao da će svaki čas da se
okrene i potrči prema Njujorku, i potrčao bi on, nego šta, istoga časa, samo da je, kojim slučajem, znao
u kom pravcu valja trčati. 9.
Soba koju je dobila Lu bila je spartanski uređena i, pri tom, jedina soba na drugom spratu kuće do
kojega se dolazilo zadnjim stepeništem. Imala je jedan, ali veliki, prozor s kojega je pogled pucao na
dvorište. Iskošeni zidovi i niska tavanica bili su prekriveni listovi-
TY1Q o t ari Vi п/ллпп a nnsln/ili nmesto laneta.
nom behu požuteli, a neki su otužno visili, na mestima gde bese ishlapeo lepak. Bio je tu prost krevet
od hikorija i ormar od borovine, tu i tamo izgreban. Stočić od grubo obrađenog drveta stajao je kraj
prozora, jutarnje svetio padalo je na njega. Nije taj sto bio bogzna kako oblikovan, ali ga je Lu namah
zavoleia; učinilo joj se kao da je izrađen od zlata i urešen dijamantima.
Na stočiću su se još jasno ocrtavali inicijali njenog oca: DZ. DZ.
K., Džon Džejkob Kardinal. Mora da je to onaj sto za kojim je
ispisao svoje prve redove. Lepo je mogla da zamisli svog oca kao deča-ka, čvrsto skupljenih usana,
preciznih pokreta ruku, dok urezuje inicijale u drvo, a onda, polako, počinje karijeru pripovedača. Dok
je dodirivala izrezbarena slova, činilo joj se kao da joj šaka počiva na oči-voj. Nečim podstaknuta, Lu
oseti da joj je njena prababa namemo upravo tu sobu dodelila.
Njen otac je bio krajnje rezervisan kad god bi se povela priča o
njegovom životu ovde. A opet, kad god bi ga Lu upitala za onu po kojoj je dobila ime, Džek Kardinal
bi odgovarao otvoreno, puna srca: „Bolja žena nikada licem zemlje nije kročila", rekao bi, A onda bi
joj ispričao još nešto o svom životu na planini, ali samo nešto, ne previše. Nije bilo nikakve sumnje
da intimne detalje čuva za svoje knjige, za sve one knjige na koje će Lu morati da pričeka, jer ne može
da ih čita dok ne odraste, tako joj je otac rekao. I tako je ona ostala bez odgovora na mnoga pitanja.
Iz svoje torbe ona izvadi malu fotografiju u drvenom ramu. Da, to je bila ona slika gde se lice njene
majke pretvorilo u osmeh i, premda je snimak bio crnobeli, Lu je prepoznavala čaroliju majčinih
kestenjastih očiju i njihovu maltene hipnotičku moć. Oduvek je Lu vo-lela tu boju, ponekad se, štaviše,
nadala da će ono plavetnilo iz njenih očiju nestati nekog čarobnog jutra i ustupiti mesto tom magnove-
đendan. Tek prohodala, Lu stoji ispred Amande, majka obema
rukama grli svoje dete. Na toj fotografiji, ovekovečeni su njihovi osmesi, jedan iznad drugoga, za vjeki
vjekov. Ne jednom je Lu zažalila što ničega više o tom danu ne može da se scti, Oz ude u sobu i Lu
brzo ćušnu fotografiju u torbu. Kao i obično, brat joj je izgledao zabrinuto,
„Mogu li da ostanem u tvojoj sobi?", upita on. ,,. „A šta je 5 tvojom, nešto ne valja?"
„Moja je odmah do njene."
„Čije? Lujzine?" Na ovo sestrino pitanje Oz odgovori vrlo svečano, kao da svedoči pred sudom.
„Pa, šta tu ima loše?", upita ga Lu.
„Ona me plaši", reče Oz, „Stvarno me plaši, Lu."
„Ona nam je dozvolila da dođemo ovamo i živimo sa njom." „A meni je stvarno drago što si i ti tu.''
Lujza se iznebuha pojavi na vratima. „Izvin'te što sam s vama samo kratko bila. Mislila sam malo o
vašoj majci." Onda se zagleda u Lu, „I njenim potrebama."
„U redu je", reče Oz, zbivši se uz sestru. „Mislim da ste malo preplašili moju sestru, ali sad je ona
dobro."
Lu je pomno proučavala babine crte lica, pokušavajući u njima da nazre nešto od svoga oca. Zaključila
je da Lujza Me i njen DZ. DZ,
K. nikakve veze jedno s drugim nemaju.
„Nismo imali kome drugom da se obratimo", reče Lu. „Uvek ćete mene imati", uzvrati joj Lujza Me.
Približila im se, i Lu, iznenada, opazi neke detalje koji je podsetiše na oca. Sada joj je bilo jasno i zbog
čega su toj ženi usta utonula; svega je nekoliko zuba imala, a i ono što je preostalo bese žuto,
potamnelo. „Žao mi je, do neba, što nisam uspela da dođem na sahranu. Vesti SDOro sti/.ii ovamo
kad unnšte stidnu " Ona načas snusti rawlp, kao da ju je odvuklo nešto što Lu ne može da vidi. „Ti si
Oz. A ti Lu." Lujza je pokazala prstom, prvo u jedno, pa u drugo, dok im je izgovarala imena.
„Pretpostavljam da su vam ljudi koji su udesili da ovamo dođemo -rekli kako se zovemo", reče Lu.
„Znam ja to odavno, mnogo pre toga, jes'. I, zovite me Lujza. Ima ovde svakog dana posla, ima šta da
se radi. Pravimo ili gajimo mal'ne sve što nam treba. Doručak je u pet sati. Večera je kad sunce zađe."
„U pet ujutro!?", zgranu se Oz. „A škola?", upita Lu.
„Zove se 'Velika šmrca'. Pet-šest kilometara, nema više do tamo. Judžin će vas vozi prvi dan
zaprežnim kolima, a onda ćete peške. 1Г na kobilu pa - pravac! Nemam mula dovoljno, rade ovde
povazdan, pa ne mogu nijednu da vam dam. Ali, i konjče će da odradi."
Oz preblede. „Mi ne umemo da jašemo konja."
„Ima da naučite. Za ovde ti nema bolje od konja i mule, sem ako ćeš peške."
„A automobilom da se ide?", upita Lu.
„Nije praktično", odmahnu Lujza glavom. „Za to treba para, a mi ti para, vala, nemamo. Judžin zna
kako auto radi, podig'o mu je neku garažicu tamo. Pokrene ga, s vremena na vreme, jer kaže da mora
tako ako hoćemo da nas auto sluša kad nam zatreba. Ne bih ti ja tu gadotiju ni uzimala da nam je
Vilijam i Džen Džajls ne ostaviše kad su se selili. Nit' umem da vozim nit' planiram ikad da naučim."
„Je Г se u 'Velikoj smrči' i moj otac školovao?", upita Lu.
„Jes', samo što nema više one zgrade u kojoj je on sedeo, nema. A i bila je stara, tu negde, k'o ja. I
pade jednom. Ali, isti će da vas „Jeli smo u vozu", reče Lu, koja naprosto nije mogla da skine pogled
sa lica te žene.
„Lepo. Mama vam je smeštena. l'te sad da je vidite."
„Ja bih radije malo da ostanem ovde i malo razgledam okolinu", reče Lu.
Lujza im otvori vrata. Glas joj je bio nežan, ali nepokolebljiv. „Prvo mamu da vidite."
Soba je bila udobna - dobro osvetljena, prozor otvoren. Zavese
domaće izrade, namreškane od vlage, od sunca izbledele, njihale su se na povetarcu. Lu je, osmotrivši
malo oko sebe, primetila da je, začelo, uložen izvestan napor kako bi se ova prostorija osposobila za
novu namenu i poslužila kao soba za negovanje bolesnika. Delovi na-meštaja bili su vidno
prepravljeni, pod sveže izglancan, miris boje još je lebdeo u vazduhu; u ćošku je stajala trošna
naslonjača, sedala prekrivenog debelim ćebetom. Po zidovima su bile izvešane stare ferotipije, snimci
ljudi, žena i dece, svi obučeni u verovatno najbolju odeću koju su imali: muškarci su na sebi imali
košulje sa krutim belim okovratnicima i polucilin-dre; žene - duge suknje i šeširiće; odelca i pantalone
na tregerčiće nosila su deca. Lu je pomno proučavala te likove. Izrazi lica pokrivali su široki dijapazon
od turobnog do zadovoljnog, deca su bila najži-vahnija, a žene najsumnjičavije, kao da zebu u
uverenju da će ih fotograf pobiti, a ne slikati.
U krevetu od žute topolovine, Amanda je sedela pridignuta na
perjane jastuke, sklopljenih očiju. I madrac je bio perjani, sav zgrudvan, ali mekan, presvučen
prugastom tkaninom, jorgan od pečvor-
Ka. a nodnn krp.vpfa rla np mnra rnvpk iiintrn hrnim sfnnnlima Ha
stane na hiadan drveni pod, razvučena je bila izbledela ponjava. Lu je znala da njenoj majci ta ponjava
neće biti potrebna. U zidove su bili ukucani ekseri na koje behu izvešani razni odevni predmeti. U
ćošku je stajao stari toaletni stočić, a na njemu lavor i bokal od raznobojnog poredana. Lu je lenjo
tumarala po sobi, posmatrajući i dodirujući stvari. Primetila je da je okvir prozora blago napukao, a
stakla zamućena, kao da se magla nekako uvukla u njihovo prozirno, lomljivo tkanje.
Oz je sedeo kraj majke. Nagnuo se i poljubio je. „Ćao, mama."
„Ne čuje te", promrmlja Lu, više samoj sebi nego Ozu. pa prekide šetnjicu po sobi i zagleda se kroz
prozor, dok joj je pluća ispunjavao vazduh čist i netaknut, kakav dotad u životu nije udisala; a napolju
je bio čudesan potpuri od drveća i cveća, dima od potpaljene vatre, visoke trave i životinja, što velikih,
što malih. „Stvarno je lepo ovde...", reče Lu pogledavši sestru. „Virdžinija", odgovori Lu ne okrećući
se. „Virdžinija", ponovi Oz. Onda izvadi onu ogrlicu. Lujza je stajala na vratima i gledala.
Lu se okrenu i vide šta njen mali brat radi. „Oze, ta glupa ogrlica nema veze sa životom."
„A što si mi je onda vratila?", reče dečak oštro.
Ove reci zatekoše Lu - nije imala spreman odgovor. Oz se okrene i započe svoj ritual nad Amandom.
Ali, kad god bi se zahinjao onaj kvare, kad god bi Oz meko promrmljao svoje čarobne reci, Lu bi
postajala svesna da dečak, avaj, santu leda pokušava da otopi nejakom šibicom; i, naprosto, nije želela
da bude deo te tužne smejuri-je. Lu projuri kraj svoje prabake i nestade niz hodnik. Lujza ude u sobu i
sede do Oza, „Za šta će ti to, Oze?", upita, Oz hitro savi ogrlicu na dlanu, osmotri je izbliza, kao da je
ča-sovnik, pa da proveri koliko je sati. „To mi je drug ispričao. Da bi ovo moglo da pomogne mami.
Lu ne veruje da će joj pomoći." Mali zaslade. „Ne znam ni ja da li verujem."
Lujza mu prođe prstima kroz kosu. „Neki kažu da je, ako veru-ješ da će se neka osoba izlečiti, već pola
bitke dobijeno. I ja preporučujem da se tako radi."
Kod Oza je, srećom, tako bilo; nekoliko sekundi potpunog očaja
obično bi odmenio nalet ničim suzbijene nade. On uze ogrlicu i ćušnu je pod majčin madrac. „Možda
će ovako da ispušta svoju moć. Oporaviće se mama, zar ne?" Lujza je netremice gledala u dečaka, a
onda skrenu pogled ka
njegovoj majci, koja je nepomično ležala. Pa dotaknu Oza po
obrazu -dodir te veoma stare i sasvim mlade kože kao da je oboma prijao. „Samo veruj, Oze. I nikad
nemoj da prestaneš da veruješ."
10.
Zub vremena vidno je izjeo kuhinjski kredenac od čvornovatog borovog drveta, kao i patos. Daske su
škripuckale dok je Oz prelazio metlom sa kratkom drškom preko njih; Lu je donosila i slagala nace-
pana drva i povremeno ubacivala cepanice u gvozdenu furunu koja je zauzimala čitav zid te male
prostorije. Zraci čilećeg popodnevnog sunca dopirali su kroz prozor, probijajući se kroz svaku, ma i
najmanju pukotinu u zidu, a nije ih malo bilo. Na zidu je, ekserom okačen, visio fenjer, a kraj njega
zdepasti, crni, gvozdeni čajnici. U drugom ćo-sku bilo je spremište za hranu, zakatančenih metalnih
vrata; niska osušenog crnog luka stajala je na njemu i, uz nju, krčag pun parafina.
Dok je Lu proučavala svaku cepanicu od hikorija ili hrasta, činilo se kao da češlja komad po komad
svog prethodnog života pre nego što če ga hitnuti u oganj, opraštajući se od sopstvene prošlosti kao što
vatra guta drvo. Tamno je bilo u toj kuhinji, miris vlage i dima jednako su draškali nozdrve. Lu je
pažljivo razgledala pećnicu i uvi-dela da se tu kuvalo pre nego što je stigao novi, „sirsov" šporet na
čvrsta goriva. Cigleni odžak uspinjao se do plafona, gvozdeni ekseri behu zakucani u maker, gde god
ga je bilo; razne kuhinjske alatke, šerpe i neki neobični predmeti koje Lu nije mogla da
identifikuje -sve je to bilo dugo i pošteno iskorišćeno - visili su sa njih. U samom središtu tog zida od
cigala, na dvama podupiračima što su štrcala iz maltera, počivala je dugačka puška. Lu i Oz se trgnuše
kad neko zakuca na vrata. Ko bi očekivao goste na ovoj nadmorskoj visini? Lu otvori vrata, i tu je
stajao Dijamant Skiner s osmehom od uha do uha. U ruci je držao zbrkanu gomilu upecanih ribica,
baš kao da joj nudi krunu kakvog mrtvog kralja. Kraj njega je bio verni Džeb, njuška mu se naborala
od uživanja u finoj aromi ribe. Krupnim koracima stiže i Lujza, oznojenih obrva, rukavica i ba-kandži
ogrezlih u izdašno virdžinijsko tlo. Skinula je rukavice i iz džepa izvadila maramicu, da obriše znoj sa
lica. Dugu kosu bese podigla ispod marame, srebrnasti pramičci virili su tu i tamo. „Pa dobro,
Dijamante, ovo je, valjda, najlepši ulov belkica koji sam u životu videla, sinko moj." Ona pomazi
Džeba. „Kako ide, gos'n Džeb? Ti si pomog'o Dijamantu da na'vata ovol'ku ribu, a?" Dijamant se
tako kezio da je Lu, maltene, sve zube, do posled-njeg, mogla da mu prebroji. „Jes', gospoja. Da li vam
je Nema-šan-se..."
Lujza podiže kažiprst, pa ga učtivo, ali ipak strogo ispravi: „Ju-Dijamant pogleda u zemlju, da se
sabere posle greške koju je počinio. „Jes', gospoja, izvin'te. Da li vam je Judžin rekao..." „Da ćeš ti da
doneseš večeru? Jeste. A i ti ima da ostaneš, da vidiš šta si u'vatio. I da se upoznaš sa Lu i Ozom.
Sigurno ćete dobri drugari da budete."
„Već smo se upoznali", reče Lu kruto.
Lujzin pogled se zaustavi negde između nje i Dijamanta. „Pa, le-po je to. Dijamant i ti ste bliski po
uzrastu. A i za Oza je dobro da ima tu još neki dečko."
„Ima on mene", reče Lu nabusito.
„Ima, jašta", složi se Lujza. „Pa, Dijamante, ostaješ na večeri?" Ovaj razmisli o ponudi. „Nemam više
danas ništa ugovoreno, pa, 'ajde, da ostanem." Dijamant pogledom okrznu Lu, a onda obrisa uprljano
lice i pokuša da istegli jedan od onih štrčećih pramenova što su nekad, možda, bili pristojni čuperci.
Lu, međutim, uopšte nije gledala u Dijamanta, apsolutno nesvesna njegovog truda.
Na stolu su bili postavljeni stakleni tanjiri i šolje iz vremena Depresije koje je Lujza godinama
skupljala, kako im reče, uz pakovanja ovsenih pahuljica marke „kristalna zima". Tanjira je bilo
zelenih, za-gasitocrvenih, plavih, smeđih i ružičastih. Koliko god lepi oni bili, ni-° se, naravno, nije
koncentrisao na same tanjire. Noževi i viljuške istrajno su zveckali dok su gladnice marljivo punile
stomake. Pošto je LuJza očitala molitvu, Lu i Oz se prekrstiše; Dijamant i Judžin su ih znatiželjno
promatrali, ali ne rekoše ništa. Džeb je ležao u ćošku, kao mu se ne žuri da zagnjuri njušku u porciju.
Judžin je sedeo na kraju stola i melodično žvakao. Oz je tako brzo mazao svoj obrok da je Lu svaki
čas bri/liivn
zne niz gušu. Onda je Lujza Ozu sipala u tanjir poslednju ribu, ono što je ostalo od barenog povrća i
još jedno mrsno parče proje koja je, bar po Luinom mišljenju, bila mnogo ukusnija od najboljeg
sladoleda.
Lujza je, pak, jela sasvim malo.
„Nisi uzela ribe, Lujza", reče Oz, s osećanjem krivice primajući repete. „Nisi gladna?"
„Mene, sine, dovoljno na'rani to kad gledam dečaka gde slatko
jede, da lepo poraste. A ja jedo' dok sam kuvala, dušo. Uvek tako." Judžin ispitivački pogleda Lujzu,
pa opet prionu na jelo. Dijamant je posmatrao čas Lu, čas Oza. Činilo se da mu je stalo da se ponovo
nekako sprijatelji sa njima, ali nije bio siguran da će u tome uspeti.
„Možeš li da mi pokažeš neka mesta gde je moj otac voleo da ide dok je bio ovde?", upita Lu Lujzu.
„Da mi ispričaš šta je voleo da radi? Znaš, i ja sam pisac."
„Znam to", reče Lujza, i Lu je iznenađeno pogleda. Lujza spusti solju, u koju bese sipala vode, pa se
zagleda u Luino lice. „Tvoj tata, da, voleo je taj da priča o zemlji. Ali, pre nego što je počeo da priča o
zemlji, učinio je nešto stvarno pametno." Ona zastade, dok je Lu razmišljala o čemu li Lujza govori.
„A šta to?", upita devojčica naposletku. „Pre toga je upoznao zemlju." „Upoznao ovo... blato?"
„Zemlja čuva mnoge tajne, i nisu sve lepe. Ako ne vodiš računa, ima ovde mnogo toga što može da te
povredi. I vreme je samo nestalno, može 'ti slomi srce, ako ti već leda ne slomi pre toga. Neće zemlja
da pomogne nikome ko se ne potrudi dobro da je upozna." Rekavši to, ona okrznu pogledom Judžina.
„Bog sveti zna da bi Judži-nu pomoćnici i te kako dobro došli. Ova farma ne bi ni dan mogla ih
Svako dobro
Judžin proguta zalogaj ribe i ispra ga gutljajem vode koju je u čašu nasuo direktno iz kofe. Pod
istrajnim Luinim pogledom, Judžinu za-drhtaše usne. Devojčica je to doživela kao da se crnac široko
osmehnuo.
„Fakat je", nastavi Lujza, „da je to što ste ti i Oz došli ovamo pravi blagoslov. Neki bi možda rekli da
sam ja ta koja pomaže vama, аГ nije baš takvo pravo stanje stvari, Vi ćete meni pomoći mnogo više
nego što ja mogu da pomognem vama. I zahvalna sam vam zbog toga."
„Računajte na mene", reče Oz galantno. „Biće mi drago da pomognem."
„Pomenuli ste da ima mnogo poslova koje treba obaviti", reče Lu. Lujza pogleda ka Judžinu pa
odgovori devojčici. „Bolje da vidiš svojim očima nego da ti se priča. Pokazaću ti ujutro." Dijamant
više nije mogao da se suzdrži.
„Tata Džonija Bukera kaže da se neki tipovi muvaju ovuda." „Kakvi tipovi?", upita Lujza oštro.
„Pojma nemam", reče Dijamant. „Ali, znam da se raspituju o rudniku uglja."
„Uvce na zemlju, Dijamante, pa slušaj sve šta sve priča", reče Lujza, pa pogleda Lu i Oza. „I vi
takođe. Bog nas spusti na ovu zemlju pa nas odvede kad on misli da treba. U međuvremenu, mi, k'o
familija, moramo da s' ispomažemo."
Oz se osmehnu i reče da bi rado spuštao i oba uha na zemlju, ali da bi mu onda uši uvek bile pune
zemlje. Svi se na to nasmeja-se, svi sem Lu. Ona je buljila u Lujzu i ništa nije rekla.
Sto je bio raščišćen i, dok je Lujza prala sudove, Lu je pumpala kraj sudopere, taman onako kako ioi ie
Luiza pokazala, da ide 70
Dejvid Baldači
tanak mlaz, da se ne rasipa. Voda nije uvedena u kuću, odmah joj je rečeno. Lujza im je, takode,
oboma objasnila sve u vezi sa poljskim ve-ceom i pokazala im gdc stoje rolnice toalet-papira. Rekla
im je i to da će im biti potreban fenjer, ako ih pritera po mraku, pa je pokazala Lu kako se on pali. I
jednome i drugome ispod kreveta je bila stavljena noćna posuda, za slučaj da je zov prirode u toj meri
neodoljiv da ne mogu da stignu do dvorišta. Lujza im je, pri tom, stavila do znanja da je za pranje
posude zadužen isključivo onaj koji ju je koristio. Lu se baš pitala kako li će stidljivi Oz, čuven po
svojim izlascima u kupatilo usred noći, izaći na kraj u ovakvim okolnostima. Već je videla sebe kako
dreždi u dvorištu dok on, svake večeri, izlazi da obavi posao, i ta joj se ideja ama baš nimalo nije
dopala.
Odmah posle večere, Oz i Dijamant izađoše napolje sa Džebotn. Lu je posmatrala Judžina kako skida
pušku sa vešaljke iznad ognjišta. Napunivši pušku, on izađe napolje.
„Kuda će s tom puškom?", upita Lu Lujzu.
Lujza je poletno trljala tanjire žicom od kukuruzovine. ,,D' obiđe stoku. Imamo krave i svinje, a Stari
Mo se ponovo pojavio." „Stari Mo?"
„Planinski lav. Stari Mo je star tu negde, k'o ja, ali ta mačorči-na i dalje pravi smetnju, jašta. Ne
ljudima, istina. Pa ni kobili i ma-zgama, naročito mazgama, Hitu i Semu. Nemo' se nikad zameriš ma-
zgi, Lu. To su ti najtvrđa stvorenja božja, da znaš, i mogu da teraju dok se kralj ne vrati, štono kažu.
Ne zaboravlja mazga ništa, ni da si je pucn'o bičem ni bocn'o čizmom, sve pamti. Neki kažu da je
mazga pametna k'o čovek. Možda zato umcju i da se prozle." Lujza se osmehnu. „Ali, Mo juri ovce,
krmače i krave. I mi, je Г, moramo da ih zaštitimo. Judžin će da pripuca, da zaplaši Starog Moa."
..Diiamant mi ie rekao da ie, Judžina ostavio otac." Svako dobro
71
Lujza je prekorno pogleda. „Laže! Tom Rendal je bio valjan čo'ek."
„Šta je onda sa njim bilo9", drznu se Lu da pita, iako je primetila da Lujza više ne bi o tome. Lujza
prvo opra onaj tanjir koji joj je bio u rukama, pa poče da ga briše. „Judžinu je mati rano umrla. Tom je
bebu ostavio ovde, kod svoje sestre, i otišao u Bristol, u Tenesi, da radi. Ovde je radio u rudniku, ali su
mnogi sa svih strana navalili da dolaze, a ovi su uvek prvo crnce otpuštali. Pogin'o je u nekoj nesreći
pre nego što je stigao da pošalje po Judžina, tako je bilo. Kad je Judžinu umrla tetka, uzela ga ja. Sve
drugo što čuješ su obične laži što dolaze od ljudi čija su srca puna mržnje."
„Je Г Judžin to zna?"
„Naravski da zna! Rekla sam mu čim je dovoljno odrastao." „Pa, što ne kažeš ljudima istinu?"
„Neće ljudi da slušaju, nema vajde da im govoriš", reče Lujza i prostreli Lu pogledom. „Shvataš?"
Lu klimnu glavom, ali, ako ćemo pravo, nije bila baš najsigurnija da je shvatila.
11.
Izašavši napolje, Lu ugleda Dijamanta i Oza kako sede na ogradi korala u kojem je konj pasao. Kad
Dijamant ugleda Lu, on izvadi papine i kutijicu s duvanom iz džepa, zamota cigaretu, kresnu šibicu o
ogradu i pripali duvan.
Oz i Lu se zablenuše. „Previše si mlad za to", reče devojčica. Dijamant nehajno odmahnu rukom,
zadovoljno se smešeći. „E, odras'o sam ja. Svoj čovek."
72
Dejvid Baldači
• •- „Ali, jedva da si stariji od mene, Dijamante." „Drugačije je ovde gore, znaš."
„Gde živiš, gde žive tvoji?", upita Lu. „Tu, ni/, put, kod Toše na ćoše."
Dijamant iz džepa izvadi izguljenu lopticu za bejzbol i hitnu je. Džeb potrča za loptom i vrati je
svome gospodaru. „Jedan mi dao ovu loptu zato što sam mu predskaz'o budućnost." „Šta si mu
rekao?", upita Lu.
„Da će tipu po imenu Dijamant dati svoju staru loptu." „Već je kasno", reče Lu. „Zar se tvoji roditelji
već ne brinu gde si?"
Dijamant prituli cigaretu domaće izrade, i to pričvrljivši je uz kombinezon, pa je zataknu iza uha i
ponovo zamahnu da baci loptu. „Jok. K'o što rekoh, odras'o sam ti ja. Ništa ne moram ako neću."
Lu upre prstom u nešto što je landaralo sa Dijamantovog odela. „Šta je to?"
Dijamant obori pogled i iskezi se. „Šapa grobljanskog zeca. Nema bolje srećke od toga, sem telećeg
srca. Zar vas, bre, ništa u toj školi nisu naučili?"
„Grobljanski zec?", čudio se Oz.
„Jašta, dečko. U'vaćen i utepan na groblju, usred noći, prst pred okom ne vidiš, jes'." On skide šapicu
sa konca i dodade je Ozu. „Evo, sinko, lako ću ja sebi pribavim drugu, mogu kad god "ocu." Oz je
držao šapu sa najdubljim poštovanjem. „Bogo moj! Hvala ti, Dijamante." .
Oz je posmatrao Džeba kako trči za loptom. „Dobar je pas Džeb. Uvek nade loptu."
Kad Džeb donese loptu i spusti je Dijamantu pred noge, ovaj je
podiže i baci je Ozu. „Verovatno tamo u gradu nema gdi bilo šta da se baci. al' 'aide, sinko, frlini ie ti
samo."
Svako dobro
73
Oz je buljio u onu loptu kao da u životu loptu u ruci držao nije. Onda pogleda Lu.
„Hajde, Oze. Možeš ti to", reče ona.
Oz zamahnu rukom i baci loptu; ruka mu osinu vazduh poput biča, a loptica izlete iz njegove malene
šake kao ptica kad otvoriš kavez, i polete visoko, visoko. Džeb potrča za njom, ali nikako da je uhvati.
I sam zabezeknut, Oz je zurio u svojih ruku delo. A i Lu čudu nije mogla da se načudi.
Uzmuvanom Dijamantu cigareta ispade iza uha. „Aman, bože, gde si naučio tako da bacaš?" Umesto
odgovora, Oz se samo nasmeši, od srca, kao dečak koji je, eto, upravo shvatio da je možda nadaren za
atletiku. A onda se okrenu i potrča za loptom. Lu i Dijamant su ćutali, a onda ugledaše kako lopta leti
natrag ka njima. U oskudnoj svetlosti sutona nisu više mogli da razaznaju konture Ozovog tela, ali su
čuli njegovo dozivanje, da bi u narednom trenutku ugledali Džeba kako se primiče, a za njim i Oza;
ukupno šest živahnih nožica trčalo je ka njima.
„I, Dijamante, kako se ti ovde zabavljaš?", upita Lu.
„Uglavnom pecam. Hej, jeste li se nekad kupali u viru?" „Nema virova u Njujorku. Još nešto?"
„Pa", tu Dijamant napravi dramsku pauzu, „naravski, tu je ukleti bunar."
„Ukleti bunar?", dahćući će Oz, koji je tek bio dotrčao, s Dže-bom za petama.
„Gde je to?", upita Lu. „Haj'mo odmah."
Kapetan Dijamant i njegova pešadija presekoše kroz drvored i
uroniše u polje visoke trave, trave tako fine na dodir i ravnomerno Dejvid Baldači
raspoređene, da se činilo kao da hodaju po nekoj uredno
počešljanoj kosi. Duvao je prohladan vetar, ali oni su bili i suviše uzbuđeni da bi obraćali pažnju na
sitne neprijatnosti. „Gdc je taj bunar?", pitala je Lu, trčeći za Dijamantom. „Ššš! Približavamo se i
moramo da budemo tihi. Ima duhova ovde."
Napredovali su. A onda, iznenada, Dijamant viknu: „Svi na zemlju!"
Svi padoše ničice, kao da su uzetom vezani.
„Šta to bi, Dijamante?", reče Oz drhtavim glasom.
Dijamant prikri osmeh. „Učinilo mi se da sam. možda, čuo nešto, to je sve. S duhovima nikad
dovoljno opreza." Poustajaše. „Šta radite ovde?"
Iz senke stabala hikorija iskorači neki čovek, sačmaru je držao u desnoj ruci. Na mesečini, Lu opazi
blesak zlih očiju što netremice u njih motre. Stajali su kao ukopani dok se taj približavao. I, Lu ga je
prepoznala; bio je to onaj luđak što je leteo na traktoru niz planinu. Čovek zaslade ispred dece i
pijunu im pred noge. „Nemate vi ovde šta da tražite", reče on podižući sačmaru, pa osloni cev na levu
podlakticu; cev je bila uperena u njih, a njegov prst pri obaraču.
Dijamant iskorači. „Ništa mi ovde i ne tražimo, Džordže Dejvise. Sam' tako, trčimo tu, a to ne
zabranjuje nijedan zakon." „Začepi gubicu, Skineru, pre no što ti je ja ne začepim", pripre-ti čovek.
Piljio je u Oza, koji se sav, jadničak, tresao pa, uzmakavši, dohvatio sestru za ruku.
„To su ovi što ih Lujza uzela. Mama im sakata. Je F da?" Čovek ponovo pijunu.
..Nemaš ti ništa s niima. i nusti ih na miru", reče Diiamant. Svako dobro
75
Dejvis se primače Ozu. „Ono planinsko mače se šunja ovde,
dečko", reče on, tiho i podrugljivo. A onda, najednom, viknu:
„Hoćeš da te u'vati!" Dok je to govorio, Dejvis odglumi kao da će da se baci na Oza, a ovaj štuknu
dole i sklupča se u visokoj travi. Videvši kako se dečak preplašio, Dejvis se zlurado zakikota. Sad Lu
stade između svog brata i tog čoveka. „Dalje ruke od nas!" „Bog te prokleo, devojko", reče Dejvis.
„Ti će' čoveku da kažeš šta da radi, a?" Onda se okrenu Dijamantu. „Na mojoj ste zemlji, dečko."
„E, jes' to tvoja zemlja, sutra malo!", reče Dijamant, stisnuvši
pesnice i, pri tom, s nelagodom šacujući sačmaru. „Nije to ničija zemlja."
,,'Oćeš kažeš da lažem?", brecnu se Dejvis zastrašujućim glasom. Toga časa začu se vrisak. I taj
vrisak je trajao, bubne opne da popucaju; Lu pomisli da će drveće da popada, ili lavina da krene i, ako
bude sreće, smrvi ovoga što se na njih nameračio. Džeb je trčao ukrug, sav nakostrešen, i režao.
Dejvis je zabrinuto zverao ka drveću. „Pušku imaš", reče Dijamant, „pa idi lepo i sredi tog starog
planinskog mačora. Sem ako se, možebit', nisi uplašio." Dejvis probode dečaka pogledom, ali se onda
začu još jedan vrisak, i svi se slediše. Trčećim korakom, Dejvis se zaputi ka drveću.
„Hajde sada!", povika Dijamant, i oni potrčaše, što su brže mogli, između drveća i dalje,
nepreglednim poljem. Pratio ih je huk sova, kukavica je kukala. Stvorenja koja nisu videli u mraku
trčala su po gore-dole po hrastovima, ili bi klisnula pred njihovim užurbanim nogama, ali ništa nije
moglo da ih uplaši ni izbliza toliko koliko Džordž Dejvis i njegova sačmara. Lu se odlično snašla,
bila je brža čak i od Dijamanta. Ali, kad se Oz sapleo i pao, vratila se da mu priskoči u pomoć.
Najzad su se zaustavili i čučnuli u visokoj travi, teško dišući i osluškujući da li im se približava onaj
luđak ili divlja mačka. 76
Dejvid Baldači
„Ko je taj strašni čovek?", upita Lu.
Dijamant se osvrnu, da vidi da nikoga nema, pre nego što će
odgovoriti. „Džordž Dejvis. Farma mu je odmah do gospoja-
Lujzine. Težak čovck. Loš čovek! Pao je na glavu kad je bio beba, ili ga je ma-zga udarila, ne znam
tačno. Drži ovde, po ovom šupljem drveću, rakiju šećerušu, voli da popije, pa mu se ne sviđa kad se
ljudi naokolo muvaju. Kamo sreće da ga neko jednog dana ubije."
Uskoro stigoše na malu čistinu. Dijamant im rukom dade znak da stanu, a onda im. ponosito, pokaza
napred, kao da je upravo pronašao Nojevu barku na tom običnom virdžinijskom planinskom vrhu.
„Evo ga."
Bunar je bio sagrađen od cigala, uveliko mahovinom prekrivenih, tu i tamo načetih; u svakom
slučaju, jeza da te podiđe. Njih troje se primakoše tajnovitom mestu, dok im je Džeb čuvao leđa,
jurcajući za nekim sitnim plenom u visokoj travi. Proviriše preko ivice bunara. Crno, samo crno, kao
da nema dna; učinilo im se da zure u drugu stranu sveta. A odande, ko zna, sve i svašta možda bulji u
njih.
„Sto reče da je uklet?", upita Oz, jedva došavši do daha.
Dijamant se opružio na travi pored bunara, i oni mu se pridružiše. „Pre nekih hiljadu miliona godina",
poče on dubokim glasom od kog podilaze trnci (Ozu se ženice raširiše, a svaki čas žmirkaju, i još
pune vode, kao da suze čekaju da strah nadvlada uzbuđenje), „živeli su na ovom mestu jedan čovek i
jedna žena. I sad, da su bili zaljubljeni jedno u drugo - bili su, nema tu šta. I, hteli su da se
uzmu, naravski. Ali, njihove su se familije mrzele i nisu im dale. Neće moći. I tako njih dvoje
isplaniraju bekstvo i dođu ovamo. Nešto pođe naopako i tipu se učini da su mu draganu ubili. Bio je
tako slomljen da je došao ovamo, do ovog bunara, i skočio u njega. A ovo je, bogme, Hnhnkn ia.šta i
sami ste, viH'li T takn ti SR nn tn udavi F. sad He,-
Svako dobro
77
vojka provali šta se desilo, pa dođe i ona, pa i ona skoči u bunar, jes'. Nikad ih nisu pronašli, jer ovo
ti je isto kao da skočiš na sunce. Ništa od tebe ne ostane."
Lu ova priča nije nimalo dirnula. „To mi liči na Romca i Juliju", primeti ona.
Po Dijamantovom izgledu se moglo zaključiti da nema pojma šta ova govori, „Je P ti to neka
rodbina?"
„Sve si izmislio", reče Lu.
Okružiše ih zvuči čudni, nesvakidašnji, nalik milionima jedva čujnih glasića koji bi svi, horski, da
ćeretaju, kao da su mravi, najednom, dobili glasne žice.
„Šta je to?", upita Oz pribivši se uz Lu.
„Ne sumnjaj, Lu, u moje reci", zašišta Dijamant, lica belog kao pavlaka. „Naljutila si duhove."
„Da, Lu", reče Oz, koji se osvrtao na sve strane, očekujući da će svaki čas ugledati nekog demona iz
pakla što dolazi po njih. „Nemoj da ljutiš duhove." Buka je konačno zamrla, i Dijamant se, povrativši
samopouzdanje, trijumfalno okrenu ka Lu. „Eto, i svakoj budali je jasno da je ovaj bunar čaroban. Vi'š
neku kuću u okolini, a? Jok, a sa' ću ti kažem što. Ova' bunar je izras'o direktno iz zemlje, zato je to. I
nije to samo uklet bunar. On može i želju da ti ispuni." „Da ispuni želju? Kako?", reče Oz.
„Ono dvoje iz priče jesu izgubili jedno drugo, ali se i dalje volu. E sad, ljudi umiru, al' ljubav ne umire
nikad. Od tog ti je ova' bunar čaroban. I ko god ima neku želju, dođe ovde, poželi nešto, i to se i
dogodi. Vazda tako biva. Nema veze ja Г kiša pada il' sunce šija." Oz ga dohvati za ruku. „Može bilo
koja želja? Sigurno?" „Aha. S tim što ima jedna mala caka."
„Tako sam i mislila. Koja caka?", progovori Lu. 78
Dejvid Baldači
„Zato što su ono dvoje umrli da bi od ovoga napravili bunar želja, sad svako ko dođe nešto da poželi,
mora nešto i da da ako 'oče da mu se to ispuni."
„Da da - šta?" Ovo pitanje postavio je Oz, koji je izgledao u toj meri uzbuđeno da se činilo kao da,
poput mehurića, lebdi nad finom travicom.
Dijamant podiže ruke ka mračnom nebu. „Moradu da daju ono
najlepše, ono najvažnije što imadu na ovome svetu."
Lu se iznenadila što ovaj, iza te tirade, nije izveo i naklon. Znala je šta sledi kad ju je Oz cimnuo za
rukav.
„Lu, možda bismo mogli da..."
„Ne!", reče ona odsečno. „Oze, moraš da shvatiš da landaranje
ogrlicama i bunari želja, jednostavno, nemaju veze sa životom. I da nikad od toga vajde neće biti."
„Ali, Lu..."
Devojčica ustade i povuče brata za ruku. „Ne glupiraj se, Oze. Samo ima opet da se rastužiš i
cmizdriš."
Lu potrča. Posle kratkog oklevanja, Oz krenu za njom.
Dijamant ostade sam kraj bunara. Sudeći po razočaranju koje se ogledalo na njegovom licu, ovoga
puta nije mu se posrećilo, On pogleda oko sebe i zviznu; Džeb dotrča. ,,'Ajmo kući, Džebe", reče on
tiho. Dijamant i pas pojuriše kući u suprotnom pravcu od onog kojim su se zaputili Lu i Oz. I planine
pođoše na spavanje.
12.
Ni tračak svetla nije dopirao spolja kad je Lu začula krckanje
stepenica. Vrata njene sobe se otvoriše, i Lu se pridiže u krevetu. Sve-
Svako dobro 79
srebrnastom kosom i odsjajem koji je trepereo oko nje, ta je žena -barem u Luinim pospanim očima -
ličila na nekog nebeskog izaslanika. U sobi je bilo hladnjikavo; Lu se u jednom momentu učinilo da
joj para izlazi iz usta.
„Mislila sam već nešto da pustim tebe i Oza još da odspavate", reče Lujza meko, pa priđe krevetu i
sede kraj Lu. Lu priguši zev i pogleda kroz prozor; sve crno. „Koliko je sati?" „Još malo pa će pet."
„Pet!" Lu se baci na jastuk i prebaci ćebad preko glave.
Lujza se osmchnu. „Judžin muze krave. 'Ajde i ti da naučiš, dobro će ti doći."
„Zar ne može to kasnije?", upita Lu, ne otkrivajući se.
„Fućka se kravi da čeka nas ljude", reče Lujza. „Ako 'oćeš da
iscediš, ti cedi, ako nećeš - piši propalo. 'Ajde, Oz se već obukao." Lu poskoči u krevetu. „Mama
nikada nije uspevala da ga istera iz kreveta pre osam, a i tad ne bez borbe."
„Eno ga dole, maže med na proju i pije sveže mleko. Dobro bi bilo da nam se pridružiš."
Lu zbaci sa sebe ćebad, stade na hladan pod i sva se naježi. Ono što joj se maločas učinilo, sad je bila
izvesnost: zaista se videla para kad bi ispuštala vazduh. „Daj mi pet minuta", reče ona odvažno.
Lujza je primetila da devojčici ovo teško pada. „Noćas je bio
mraz", reče Lujza. „Ovde gore zima duže traje. Uđe ti u kosti i de-Це, k'o nož. Uskoro će d' otopli, a
posle, kad opet dođe zima, pre-bacićemo tebe i Oza dole u sobu gde se loži. Napuniš pećku s ugalj, i
ćelu noć ti toplo. Biće vama lepo ovde." Ona zaslade i
pogleda po sobi. „Ne mogu da ti priuštim ono što si imala u gradu, al' daćemo sve od sebe." Ona
ustade i pođe ka vratima. „Sipala sam ti već tople vode u umivaonik, da možeš da se središ."
„Luiza?"
Dejvid Baldači
Žena se okrenu. Svetio fenjera bacilo je, pa uveličalo, njenu sen-ku na zidu. „Da, dušo?"
„Ovo je bila soba moga tate, je Г tako?"
Lujza polako pogleda naokolo, pre nego što će ponovo pažnju
posvetiti devojčici i njenom pitanju. „Da, od onda kad su mu bile četiri godine do dana kad je otiš'o
odavde. Otad niko nije koristio sobu."
Lu pokaza na hartijom prekrivene zidove. „Je Г moj tata ovo uradio?"
Lujza klimnu glavom. „Iš'o je taj i petnaest kilometara da nabavi novine ili knjigu. Sve bi pročitao
deset puta, pa bi polepio novine ovde i onda ih ponovo čit'o. U životu nisam videla tako radoznalog
dečka." Ona pogleda Lu. „Sigurno si i ti ista takva." „Želim da ti zahvalim što si primila Oza i mene."
Lujza pogleda ka vratima. „Prijaćc ovo mesto i vašoj majci. Sve smo sredili, dobro će joj bude."
Lu pogleda u stranu, borila se sa spavaćicom. „Silazim za minut", reče s nekom iznenadnom naglošću.
Lujza prihvati tu promenu u njenom raspoloženju bez komentara i tiho zatvori vrata za sobom.
Kad se Lu dole pojavila, Oz je uveliko privodio kraju doručak,
obučen u izbledelo radno odelo i dugu košulju; na nogama je imao čizme na pertlanje koje Lujza bese
pripremila za njega i njegovu sestru. Sobu su osvetljavali fenjer obešen o kuku na zidu i vatra, jaro-sni
odblesci užarenog ugljevlja. Lu pogleda na babin sat od izdašne hrastovine koji je visio iznad ognjišta.
Stvarno je tek bilo prošlo pet. Ko bi rekao da se krave bude tako rano - pomisli Lu. Svako dobro
81 „Hej, Lu", oglasi se Oz. „Moraš da probaš ovo mleko. Mnogo je dobro."
Lujza pogleda u Lu i osmehnu se. „Dobro ti stoji ta odeća. Boga sam molila da ti lepo paše. Ako su ti
čizme malo velike, natrpaj krpe u nji'."
„Taman su mi", reče Lu, mada su joj čizme, zapravo, bile male, ne previše, ali dovoljno da je nažulje.
Lujza donese kofu i čašu. Spustila je čašu na sto, prebacila parče
sukna preko nje, pa nasula mleko iz kofe, da gust kajmak ostane na tkanini. ,,'Oćeš meda na proju?",
upita ona. „Mnogo je dobro tako. Zasiti čoveka."
„Super je", krkljao je Oz gutajući poslednji zalogaj, pa ga zali preostalim mlekom.
Lu pogleda u svoju čašu. „Čemu služi ova... tkanina?"
„Da na njoj ostane sve ono što za trbu' nije", uzvrati Lujza.
„Hoćeš da kažeš da mleko nije pasterizovano?", reče Lu, u toj meri uznemireno da se Oz, istoga časa,
zablenu u čašu koju upravo bese ispraznio; izgledao je kao da će istoga časa pasti mrtav. „Pasteriza?
Šta je to?", upita on nelagodno. „Je Г mogu od tog da stradam?"
„Ništa mleku ne fali", reče Lujza smireno. „Ja ga ovako pijem celoga života. A i vaš ga je otac tako
pio."
Čuvši to, Oz oseti olakšanje, uvali se u stolicu i ponovo poče da diše. Lu je njuškala mleko, nekoliko
puta ga krajnje oprezno gucnu-la, da bi naposletku otpila i jedan pošten gutljaj. „Rekao sam ti da je
dobro", reče Oz. „Da ga staviš na tu, kako reče, pasterizu, sigurno ne bi imalo tako dobar ukus."
„Pasterizacija je nazvana po Luju Pasteru, naučniku koji je otkrio proces uništavanja bakterija posle
čega se mleko može biti a da ne 82
Dejvid Baldači
„Ič ne sumnjam da je taj bio pametan čovek", reče Lujza,
spuštajući proju i med pred Lu. „Ali, mi dobro prokuvamo ovo sukno, i sve nam je potaman." Takvim
je tonom Lujza te reci izgovorila da je Lu, jednostavno, izgubila volju da istraje na ovoj temi.
Posle prvog zalogaja, Luine oči se raširiše. „Gde nabavljate ovo?", upita ona Lujzu.
„Nabavljamo - šta?"
„Ovu hranu. Stvarno je dobra."
„Jesam ti rek'o", ponovo će Oz samozadovoljno.
„Ne nabavljamo, dušo. Mi to pravimo", reče Lujza. „Kako pravite?"
„Pokazaću ti. Sećaš se ono što smo pričali? Bolje da se pokaže
nego da se priča. A najbolje od svega je da se pravi. Požuri sad pa da se upoznaš sa kravom, zove se
Bren. Stara Bren muči jednu muku, a vas dvoje biste mogli pomognete Judžinu da sredi stvar." Sad
već primamljena, Lu brzo dovrši doručak, pa ona i Oz pohr-liše na vrata.
„Čekajte, deco", reče Lujza. „Prvo ovde da mi ostavite tanjire, a i ovo će vam biti potrebno." Ona
podiže drugi fenjer i upali ga. Miris parafina ispuni prostoriju.
„U ovoj kući stvarno nije uvedena struja?", upita Lu.
„Znam neke ljude dole u Tremontu koji imaju tu prokletinju. I, kad im nestane 'lektrike, ne znaju šta će
sa sobom. K'o da su zaboravili kako se pali parafin. A meni lepo daj dobar fenjer, i ništa mi više ne
treba."
Oz i Lu odnese tanjire do sudopere.
„Kad završite u štali, pokazaću vam bunar. Tamo gde vodu uzimamo. Dvaput dnevno se to radi. To je
jedno od vaših zaduženja."
Svako dobro 83
„To je samo za pranje sudova i slično. A voda nam je potrebna za razne stvari. Za životinje, za pranje,
za čišćenje alata, za kupanje. Pumpa nema jak pritisak. Ceo bi ti dan treb'o da napuniš malo veću
kofu." Ona se osmehnu. „Čini se, ponekad, da snagu uglavnom trošimo na dovlačenje drva i vode. Do
svoje desete godine mislila sam da se zovem 'Donesi'." Lu je nosila fenjer i, taman je trebalo da izađu
napolje, kad ona zaslade. „Uh, gde ono bese štala?"
„A kako bi bilo da ti pokažeml"
Napolju je bila ciča zima, uši otpadaju; Lu je bila srećna što na sebi ima debelu bluzu, ali je ipak
morala da nagura gole šake ispod pazuha. Lujza je, noseći fenjer, išla prva, oni za njom. Prođoše prvo
pored kokošarnika i onih korala, pa stigoše do štale, zgrade sa krovom na dve vode i dvostrukim
vratima. I jedna i druga vrata sad be-hu otvorena, a iznutra je dopiralo nejako svetio. Lu je čula
frktanje i riku životinja, neumorno rovanje kopita po zemlji, dok je u kokošar-niku živina oglašavala
lepetom krila. Pažnju joj privuče nešto uistinu neobično: nebo je na nekim mestima bilo tamnije nego
na drugim. Tek onda će Lu shvatiti da to dublje crnilo pripada obrisima Apalač-kih planina.
Nikada Lu nije doživela takvu noć. Bez uličnih svetiljki, bez
osvetljenja što dopire iz zgrada, bez automobila, bez ikakvog
svetla, baterijskog ili električnog. Bilo je tu samo nekoliko zvezda na nebu, fenjer koji je nosila Lujza
i još jedan, koji je, očito, Judžin imao u štali. A opet, Lu se uopšte nije plašila mraka. Osećala se,
štaviše, neobično bezbednom dok je sledila visoku figuru svoje prabake. Oz je trupkao sasvim blizu
nje, i Lu je slutila da je njemu ova noćna šetnja mnogo neprijatnija nego njoj. Dobro je znala da njen
brat, kad mu se da vremena da razmišlja, ume od komarca da napravi magarca i da
84
Dejvid Baldači
Štala je mirisala na seno, vlažnu zemlju, velike životinje i njihovu toplu balegu. Zemljani pod bio je
prekriven slamom. Po zidovima be-hu izvcšane uzde i hamovi, neki ispucali i pohabani, drugi dobro
podmazani i gipki. Na scnjak se pelo mcrdevinama na kojima drugi stepe -nik bese polomljen. Seno je
zauzimalo veći deo gornjeg nivoa; bilo ga je posvuda, što nabacanog, što spakovanog u bale. U
središtu su stajali stubovi od topolovine, i Lu pomisli da oni začelo drže ćelu štalsku konstrukciju. Uz
štalu su bile dograđene pomoćne prostorije, s obe strane i u zadnjem delu. Tu su se nalazili boksove i
obor, i kobila, mazge, krmci i ovce tumarali su u za njih predviđenim prostorima. Lu je vide-la
oblačiće hladnog vazduha što izbija iz životinjskih nozdrva. U jednom od tih boksova sedeo je
Judžin, na hoklici sa tri noge koja se od njegovog krupnog tela jedva nazirala. Tik kraj njega stajala je
krava, bela sa crnim šarama. Mlatila je repom tamo-amo, glave zabijene u valove.
Lujza ostavi decu sa Judžinom i vrati se u kuću. Oz se pribi uz Lu kad krava u susednom boksu tresnu
njuškom o pregradu uz jedno bučno „muuu". Judžin podiže pogled ka njima.
„Stara Bren ima zapaljenje vimena", reče on. „Moramo Staru Bren da izmuzemo." On pokaza na
zarđalu gumenu pumpu u ćošku štale. „Dodajte mi tu pumpu, gospoj'ce Lu."
Lu mu je dodade, i Judžin čvrsto nataknu crevo na jednu od Breninih sisa.
„Pumpajte sada."
Oz je pumpao, dok je Judžin premeštao crevo sa sise na sisu, dok nije obišao sve četiri, trljajući usput
kravino vime, koje se bese nadu-lo kao fudbalska lopta.
„Dobra je to devojčica, nikad pre nije zadržavala mleko. Pobrinu-ćemo se mi za tebe", tešio je Judžin
namučenu Bren. „Doo-bro, taaa-
ruimna
Svako dobro 85
vidi šta će biti dalje. Judžin odloži pumpu u stranu i dade znak Lu da ga odmeni na hoklici. Potom
namesti njene ruke na Brenine sise i pokaza joj kako se drže i izmuzavaju da bi potekao ujednačen
mlaz.
„Sad smo je napumpali, a sad moramo da je iscedimo. Samo cimajte, gospoj'ce Lujza, ništa to ne
smeta Staroj Bren. Mora mleko da krene. Ovo gadno boli."
Lu je prvo cimala oklevajući, a onda je uhvatila ritam. Radila je
efikasno, i svo troje su jasno čuli kako vazduh izmiče iz vimena. U dodiru sa hladnim štalskim
vazduhom, pretvarao se u tople oblačiće.
Oz se primače. „Mogu li i ja?"
Lu ustade i Judžin smesti Oza na hoklicu. Uskoro je i on muzao jednako dobro kao Bren i, najzad,
pojaviše se kapi mleka na vršcima sisa.
„Dobro vam ide, gos'n Oze. Vi mora da ste tamo, u gradu, mu-zli krave?"
Svi se nasmejaše.
Tri sata docnije, međutim, Lu i Oz nisu više imali razloga za
smejanje. Behu do tada pomuzli još dve krave - Lujza im je
napomenula da je jedna od njih bremenita i da treba da se oteli; za svaku im je bilo potrebno po pola
sata. Sem toga, preneli su četiri velike kofe pune vode u kuću, a onda dovukli još četiri sa bunara za
životinje. Posle toga su do kuće oteglili još dve ture drva za loženje, plus tri ture uglja. A onda su
doneli pomije za krmke, i činilo se da listi njihovih domaćih poslova, naprosto, nema kraja. Oz se
mučio sa svojom kofom, pa mu Judžin pomože da je prebaci preko ograde. Lu je spustila kofe koje je
nosila i odmakla se. „Prosto ne mogu da verujem da moramo i prasce da hranimo", negodovala je Lu.
„A oni ne da jedu, nego tamane", dodade Oz, posmatrajući kako ta stvorenja jurišaju na obrok koji nije
ličio na nekakvo tečno smeće. 86
Dejvid Baldači
„Odvratni su", reče Lu dok je brisala ruke o kombinezon. „Ali ih je'mo kad zatreba."
Devojčica i dečak se okrenuše i ugledaše Lujzu sa punom kofom kukuruza za živinu. Obrva joj se već
bese oznojila, uprkos hladnoći. Lujza podiže jednu od praznih kofa za pomije koje je nosila Lu i
dodaje joj je. „Kad sneg napada, ne mo'š sides sa planine. Moraš da imaš zalihe. A ovo su svinje, Lu,
ne prasci. Lu i Lujza su se bez reci gledale pravo u oči, desetak sekundi, a onda im pažnju privuče
zvuk automobila, pa se obe, istovremeno, okrenuše ka kući. Bese to „oldsmobilov" rodster, s
motorom snage četrdeset sedam „konja" i pokretnim sedištem. Crna farba bila je načeta, a i rđe je
bilo na sve strane, blatobrani behu iskrzani, tanke gume gotovo oćelavi-le; bio je to, uzgred budi
rečeno, kabriolet, a i u ovo hladno jutro njegov se vlasnik vozio s podignutim krovom. Jeste to bila
olupina, ali prelepa olupina. Čovek je parkirao automobil i izašao napolje. Bio je visok i mršav;
njegova telesna konstitucija u isti mah je odavala izve-snu krhkost i obećavala izvanrednu snagu.
Skinuvši šešir, oslobodio je tamnu, ravnu kosu koja mu je fino stajala. Lepo oblikovan nos i vilica,
prijatne svetloplave oči i usta oko kojih je bilo mnogo onih vetro-pirastih borića što nastaju od smeha,
ukazivale su na čoveka koji, očito, u vedrini nalazi izlaz i kad je najgušće. Činilo se da je bliži
četrdesetoj nego tridesetoj. Na sebi je imao dvodelno sivo odelo sa crnim prslukom i časovnikom
kakav nose prava gospoda, veličine srebrnog dolara; sat je visio na masivnom lancu koji je prelazio
preko tamnog tkanja prsluka. Pantalone su mu bile nešto šire u kolenima, dok njegove cipele,
očevidno, dugo nisu videle imalina. On se zaputi ka njima, onda zaslade, vrati se do kola i izvadi
podebelu, iznošenu aktentašnu. Odsutna duhom, Lu ga je pomno posmatrala dok im se približavao.
Posle susreta sa likovima kao što su Nema-šanse i Dijamant, pitala se kakav bi tek ovaj čudak mogao
da bude.
Svako dobro
87
„Ko je to?", upita Oz.
Lujza mu odgovori, ali jasno i glasno. „Lu, Oze, ovo je Koton Longfelou, najbolji advokat u kraju."
Čovek se osmehnu i rukova sa Lujzom. „Pa, budući da sam, u isto vreme, i jedan od vrlo rctkih
advokata u ovom kraju, biti najbolji ovde i ne znači bogzna šta, Lujza", reče.
Njegov glas, mešavina južnjačkog otezanja i pedantne ritmike
karakteristične za živalj Nove Engleske, Lu je doživela kao nešto unikatno. Po akcentu, jednostavno,
nije mogla geografski da ga locira, u čemu je, inače, bila izuzetno dobra. Koton Longfeloul Ruku na
srce, to ime nije slutilo na razočaranje. Koton spusti aktentašnu i svečano se rukova sa njima dvoma,
mada mu je sve vreme u očima titralo neko svetlašce. „Velika mi je čast što sam vas upoznao. Osećam
se kao da vas već poznajem iz svega što mi je Lujza pričala o vama. I uvek sam se nadao da ćemo se
jednoga dana, konačno, sresti. A zaista mi je žao što je to moralo da bude pod ovakvim okolnostima."
Ovo poslednje izgovorio je sa takvom blagošću da mu čak ni Lu nije našla mane. „Koton i ja imamo
da porazgovaramo o nekim stvarima. Pošto nahranite svinje, pomozite Judžinu oko ostale stoke i sena.
Onda možete da završite sa zbiranjem jaja."
Dok su se Koton i Lujza udaljavali, Oz podiže kofu i vedro krenu po još splačina. Ali, Lu je pratila
pogledom ono dvoje i svakako joj nisu krmci bili na umu. Pitala se otkud se sad tu denu jedan čo-vek
sa tako čudnim imenom - Koton Longfelou - koji je govorio, eto, čudno nekako i znao, izgleda, toliko
toga o njima. A onda joj oči za-stadoše na svinji od dvesta kila koji će ih tokom naredne zime spasti °d
gladi, pa se zaputi, teškim koracima, za svojim bratom. Devojčici se činilo kao da planinski bedemi
stežu obruč oko nje. 88
Dejvid Baldači
13.
U kuću Koton i Lujza uđoše na zadnja vrata. Dok su hodnikom išli ka prednjoj sobi, Koton stade i
zagleda se u odškrinuta vrata sobe u kojoj je ležala Amanda.
„Šta vele doktori?", reče Koton.
„Men-tal-na tra-u-ma", sporo je Lujza izgovarala te čudnovate reci. „Tako je to bolničarka krstila."
Odoše do kuhinje i sedoše u stolice sa masivnim nogama od ručno obrađene hrastovine, tako glatke da
se na dodir činilo da čovek sedi na staklu. Koton izvadi neke papire iz aktentašne i izvuče iz džepa
naoča-re s tankim ramom. Stavivši. ih na oči, načas prelete pogledom preko papira, a onda se zavali u
stolicu, spreman da o sadržaju dokumentara razgovara. Lujza mu nasu solju kafe od
hikorija. On otpi jedan gutljaj i osmehnu se. „Ako te ovo ne razdrma, onda mora da si mrtav." Lujza je
i sebi sipala kafu, pa upita: „I, šta si sazn'o od tih ljudi?" „Tvoj unuk nije ostavio testament, Lujza. A
to i nije bitno, pošto ni novca nije imao."
Lujzu je ovo vidno uznemirilo. „A šta bi sa svim onim finim pisanijem?"
Koton klimnu glavom. „Ma kako čudesne bile, ne prodaju se sve knjige tako dobro. Morao je da se
bavi i drugim pisačkim poslovima da bi sastavio kraj sa krajem. Sem toga, Oz je imao neke
zdravstvene probleme odmah po rođenju. Mnogo je troškova tu bilo. A Nju-jork i nije baš jeftino
mesto."
Lujza obori pogled. „I to nije sve", reče ona. Advokat je pogleda radoznalo. „Džek je i meni slao
novac, da, svih ovih godina mi je slao. Jednom sam mu pisala da nije u redu što to radi. Da ima svoju
porodicu i sve to. Ali, on reče da je bogat, da ima. Jes', to mi je rek'o!
Svako dobro 89
Hteo je da uzmem taj novac, kaže, zbog svega što sam za njega učinila. A ja, ako ćemo pravo, nisam
za njega ništa naročito učinila."
„E sad", reče advokat, „izgleda da je Džek nameravao da piše za neki filmski studio u Kaliforniji, i
baš je trebalo tamo da ide kad se dogodila nesreća."
„U Kaliforniji?" Ovu reč Lujza je izgovorila kao da imenuje neku opaku bolest. A onda uzdahnu. „Taj
mali me je uvek zavitlav'o. Ali, to što mi je dav'o pare a da ni sam nema... I prokleta da sam što sam te
pare primala." Zurila je nakratko u prazno pre nego što je opet progovorila. „Imam jedan problem,
Kolone. Tri smo sušne godine imali, nema 'leba. Spala sam na pet svinja, a jednu moram u najskorije
vreme da koljem. Ostaju mi tri krmače i jedan vepar. I priđe mi je taj nerast pravi prcoljak. Tri mi
krave nose mleku. Jedna mi je steona, ali nikako da se oteli, i mnogo se sekiram. A Bren mi dobila
zapaljenje. S ovcama tek muka najveća... A ona stara raga više nije za rad i pri tom mi sve živo iz'ede.
No, ne mogu da je se kurta-lišem, tol'ko je radila i naradila se svih ovih godina, nemam srca."
Zaslade da uzme vazduha. „A i onaj Mekenzi što dole drži radnju -nama ovde gore ukinuo veresiju."
„Teška su vremena, Lujza, jasno k'o dan."
„Znam da nemam prava da se žalim. Ova stara planina mi je celoga veka davala sve što ima."
Kolon se nagnu ka sagovornici. „Jedno sigurno imaš, Lujza, a lo je zemlja. Nešto bi moglo da se
proda."
„Ne mogu da prodajem, Kolone. Kad dođe vreme, sve će to da pređe na Lu i Oza. Njihov tala je ovo
meslo voleo kol'ko i ja. A i Judžin voli, jašla. On mi dođe kao rod. Veliki je radnik. I njemu će da
pripadne deo imanja, da se čovek skući, da zasnuje porodicu. Ja neću drukče no pošleno."
>,I ja mislim da lako Ireba", reče Kolon. 90
Dejvid Baldači Svako dobro 91
li
„Kad mi onomad pisaše oni ljudi pa pitaju da l' ću da primim decu, pa šta da im reknem? Kako da ih
ne primim? Amandini starci svi pomreše, ja sam im jedina ostala. A jadan li sam ti ja spasilac, ecce...
Nizašta ti ja više nisam." Nervozno je kršila prste, teskobno pogledajući kroz prozor. „Svih ovih
godina razmišljala sam o toj de-ci, pitala se kakvi su. Čitala sam Amandina pisma, razgledala slike
koje mi je slala. I mnogo sam bila ponosna na sve što je Džek po-stig'o. I na tu divnu decu." Ona
duboko uzdahnu; bore na njenom na-mreškanom čelu ličile su na brazde u njivi. „Snaći ćeš se ti,
Lujza", reče Koton. „Ako ti zatrebam, bilo o čemu da je reč, da dođem, da ti pomognem oko setve,
oko dece, bilo šta -samo zovi. Nije meni ispod časti da ti se nađem pri ruci." „'Ajde, more, Kotone, ti
si advokat i imaš svoja posla." „Ljudima u ovim krajevima, u stvari, i nisu bogzna koliko potrebni ljudi
od moje sorte", reče Koton. „A možda to i nije tako loše. Ako čovek ima neki problem, ode lepo
pravo u sud, kod sudije Etkinsa, i kaže šta ga muči. Advokati samo komplikuju stvari." On se
osmehnu i pomilova je po nadlanici. „Biće sve u redu, Lujza. Dobro je što su ova deca tu, sa tobom. Za
sve je to dobro." Lujza se osmehnula, a onda se taj osmeh, lagano, pretvori u mrštenje. „Kotone,
Dijamant reče da neki dolaze ljudima u rudnike. Ne sviđa mi se to."
„Inspekcije, eksperti za rude, tako sam čuo."
„Zar ne preteruju s tim bušenjem planina? Muka mi je svaki put kad vidim novu bušotinu, vala baš
muka. Nikad ne bi' zemlju prodala tim što jure ugalj, nikad. Sve što valja oni zemlji otrgnu." „Čuo sam
da ovi ne traže ugalj, nego naftu."
„Naftu!", kliknu Lujza, ne mogavši prosto da poveruje. „Pa nije ovo Teksas!"
„Samo sam tako čuo, ne znam."
„E, nemam živaca još i oko toga da se žderem." Ona ustade. „U pravu si, Kotone, sve će biti u redu.
Daće nama Gospod kišu ove godine. A i ako ne da, će da smislimo nešto."
Dok je ustajao, spremajući se da pode, Koton pogleda niz hodnik kojim su došli do kuhinje. „Lujza, je
Г bi ti smetalo ako svratim načas da vidim gospođu Amandu?"
Lujza je razmišljala. „Pa, mog'o bi dobro da joj dođe neki nov glas. A ti se fino ponašaš, Kotone.
Kako to da se ne oženi?" „Tek treba da nađem valjanu ženu koja će moći da podnese žaljenja dostojno
stvorenje kao što sam ja."
Ušavši u Amandinu sobu, Koton odloži tašnu i šešir, pa se tiho
približi krevetu. „Gospođo Kardinal, ja sam Koton Longfelou.
Veliko mi je zadovoljstvo što sam u prilici da vas upoznam. Imam osećanje kao da vas već poznajem,
budući da mi je Lujza pročitala neka od pisama koja ste joj slali." Na Amandinom telu se, naravno,
nijedan mišić ni za milimetar nije pomerio, i Koton pogleda u Lujzu.
„Ja joj stalno pričam. I Oz. Ali, odgovora nikad nema. Ni prst da pomeri."
„A Lu?", upita Koton.
Lujza odmahnu glavom. „To dete ima da pukne jednog dana, sve u sebi zadržava." „Lujza, možda ne
bi bilo zgoreg da pozovemo Trevisa Barnsa iz Dikensa, da dođe ovamo i pregleda Amandu."
„Doktorima čovek mora da plati, Kotone." „Trevis mi duguje uslugu. Doći će on." „Hvala ti", reče
Lujza tiho.
On pogleda naokolo po sobi i opazi Bibliju na noćnom stočiću. „Mogu U ponovo da dođem?", upita
on. Lujza ga znatiželjno pogleda. „Palo mi je na pamet, pa eto, pomislio sam da bih mogao da joj
čitam. Mentalna stimulacija. Čuo sam da se tako radi. Nema, narav-
92
Dejvid Baldači
no, nikakvih garancija da će uspeti. Ali, ako išta umem dobro da radim, onda je to da čitam."
Pre nego što je Lujza stigla da odgovori, Koton pogleda u Amandu. „Biće mi istinska privilegija da
vam čitam."
14.
Lujza, Judžin, Lu i Oz već su bili na njivi kad je svanulo. Ma-zga Hit stajala je upregnuta u plug.
Lu i Oz su već bili popili mleko i pojeli palentu sa sosom za
doručak. Hrana je bila dobra, zasitila ih je, ali već im je malo bilo preko glave tih obroka uz svetlost
fenjera. Oz je skupio kokošija jaja dok je Lu, pod budnim Lujzinim okom, pomuzla dve zdrave krave.
Judžin je nacepao drva, pa su ih Lu i Oz naslagali pored furune, da bi potom otišli da napoje
životinje. Stoka je izvedena napolje, gde ju je čekalo seno. I tek sad, izgleda, pravi posao
trebalo je da počne.
„Moramo da pooremo ćelu ovu njivu", reče Lujza. Lu ponjuši vazduh. „Šta to tako smrdi?"
Lujza se savi, podiže malko zemlje i smrvi je među prstima.
„Balega. Počistimo štale pa je nabacamo ovdi. Dobro je za zemlju, još plodnija bude."
„Bazdi", primeti Lu. Lujza prepusti komadiće zemlje jutarnjem povetarcu, koji je raznese na sve
strane, pa prostreli devojčicu pogledom. „Jednog ćeš dana voleti taj miris."
Judžin je terao plug dok su Lujza i deca koračali iza njega.
„Ovo ovde je ralo", reče Lu pokazavši na nekakav metalni disk
čudnovatog oblika. „Prođeš jedan red, okreneš mazgu, napraviš
krug, orevrneš ralo, pa teraš nazad. Stvara se, vidite, brazda, zemlja se go-
Svako dobro 93
mila s jedne i druge strane. Ralo istera i velike grumenove i
busenje. A kad pooremo, još jednom pređemo ćelu njivu, da
porazbijamo to grumenje. Onda izdrljamo, da zemlja omckne. Na kraju se prede, što mi kažemo,
spuštenim plugom, da se fine brazde naprave. E, tad je vreme za setvu."
Judžin istera jedan red, da deca vide kako se radi, a onda Lujza
preuze plug. „Ti mi izgledaš prilično snažna, Lu. 'Oćeš da probaš?" „Naravno", uzvrati devojčica.
„Prosta stvar."
Judžin joj pokaza gde i kako da stane, prebaci joj remenje oko struka, dodade joj bič pa se odmače.
Hit je, očito, procenila da je ovo devojče sitna riba, pa štuknu napred neočekivano brzo. Snažna Lu
ubrzo oseti ukus plodne zemlje.
Dok je pridizala devojčicu i brisala joj lice, Lujza reče: „Ova stara mazga je sad htela da te vidi kakva
si. Kladim se da će sledeći put da bude mirna k'o bubica."
„Ne želim ovo više nikad da radim", reče Lu, krijući lice rukavom; pljuvala je parčiće koječega,
mrsko joj je bilo i da pomisli šta joj se sve mulja po ustima. Obrazi joj se behu zarumeneli, suze samo
što nisu potekle.
Lujza je klekla ispred nje. „Kad je tvoj tata prvi put pokušao da °re, tvojih je godina bio. Mazga ga je
povukla i njihovo oranje se završilo u potoku. Pola dana i više mi je trebalo da izvučem odande njega i
tu prokletu životinju. I tvoj tata je tada rekao isto što ti sad kažeš. I ja sam odlučila: nek' bude po
njegovom." Lu prestade s brisanjem lica, oči su joj već bile suvlje. „I, šta je bilo?"
„Dva dana nije hteo ni da priđe njivi. Pa ni toj mazgi. A onda ti ja, jednog jutra, izađem da radim,
kad eto ti njega tamo." „I Ćelu ie niivn nrpnran?" imita ПУ
94
Dejvid Baldači
Lujza odmahnu glavom. „Mazga i tvoj tata su završili u svinjcu s pomijama preko glave, medved od
nji' da se uguši." Oz i Lu se nasmejaše, pa Lujza produži. „E, kad su se treći put do'vatili, dečko i
mazga su se sporazumeli. On nju da poštuje, a ona njemu da učini da se dečak zabavi, i tako su nji'
dvoje postali najbolji orački dvojac koji sam u životu vid'la."
Zvuk sirene dopre do njih preko doline. Bio je tako glasan da Lu i Oz moradoše da pokriju uši. Mazga
frknu i poče da se džilita. Lujza se namršti.
„Sta to bi?", povika Lu.
„Sirena u rudniku", reče Lujza. „Je Г to zatrpano okno?"
„Ne, 'ajd' sad malo tišina", reče Lujza, a oči su joj motrile pobrđe. Pet teskobnih minuta ječala je
sirena dok se konačno nije stišala. A onda se sa svih strana začu potmula tutnjava, kao da se nešto
kotrlja, kao da lavina dolazi. Lu se načas učinilo da će sve to drveće, pa i planina sama, tresu i
podrhtavaju. Ona ščepa Oza za ruku i već pomišljala da se da u beg, ali ne učini to videvši da se Lujza
ne pomera. A onda se sve utiša.
Lujza se okrenu ka njima. „Rudari puste sirenu pre miniranja.
Dinamit upotrebljav'u. Ponekad previše stave, pa se brdo odroni. I ljudi stradaju. Ne rudari. Seljaci što
zemlju obrađuju." Lujza još jednom mrko pogleda u pravcu odakle je, barem se tako činilo, stigla ta
halabuka, a onda se vratiše poslu.
Za večeru su imali topli obrok sačinjen od boba smešanog s projom, mrsom i mlekom, koji spraše
izvorskom vodom, tako hladnom
Svako dobro 95
jurišajući na kuću, ali zidovi i krov behu dovoljno jaki da izdrže te udare. Toplo je bilo kraj furune, a
svetio fenjera prijalo je umornom oku. Oz je bio tako premoren da mu glava umalo ne klonu u tanjir
dobijen sa pakovanjem ovscne kaše „kristalna zima" neboplave boje.
Posle večere Judžin ode do štale, dok je Oz legao ispred vatre;
njegovo sićušno telo bilo je vidno istrošeno, izmoždeno. Lujza je pogledom pratila Lu dok je
devojčica sela kraj brata, položila sebi u krilo njegovu umornu glavicu i mazila mu kosu. Lujza tad
namaknu na-očare na oči pa pri svetlosti furune poče da krpi košulju. Posle nekog vremena, batali
posao i sede kraj dece. „Ništa mu nije, samo se premorio", reče Lu. „Nije on na ovo navikao."
„Pa, ako ćemo pravo, nikad se čovek ne navikne na težak rad." I Lujza pomazi Oza po kosi. Izgleda
da je taj dečačić, naprosto, imao tako slatku glavicu da ljudi prosto nisu mogli da odole a da je ne
dodirnu. Možda im to donese sreću, šta li.
„Ti dobro radiš. Stvarno dobro. Bolje no ja kad sam u tvojim
godinama bila. A ja nisam 'amo došla iz velikog grada. To ti dođe samo još teže, zar ne?"
Vrata se otvoriše i vetar jurnu unutra. Judžin je izgledao zabrinut. „Stiže tele."
Krava koju su zvali Perti ležala je na boku u velikom boksu u stali, bacakajući se nogama i prevrćući
se u agoniji. Judžin je klekao pored nje, da je pridržava, dok joj je Lujza prišla s leđa i zavukla prste
unutra, tražeći lepljivo telašce teleta koje se pomaljalo iz majčine utrobe. Bila je to teška bitka, pošto
tele, kanda, još nije bilo spremno da dođe na ovaj svet. Ali, Judžin i Lujza ga nekako istisnuše, tu
Jigavu masu udova čvrsto stisnutih očnih kapaka. Krvi je bilo na sve s rane; Lu i Ozu se naročito
smučilo kad je Perti pojela posteljicu, ali
'П LUlZa rfiiV Ha ip tn npčfn саслпт nrirr*Hnr\ Pprti ip ćori nvi^lilrn li-
96 Dejvid Baldači Svako dobro 97
zala svoje bepče i nije prestala sve dok mladunče od lizanja nije bilo skroz nakostrešeno. Uz
Judžinovu pomoć, tele se osovi na nesigurne lepljive nožice, dok je Lujza pripremala Perti za naredni
korak, kojem će novorođenče pristupiti kao nečem najnormalnijem: sisanje. Ju-džin je ostao sa
majkom i njenim teletom dok se Lujza i deca vrati-še u kuću.
Lu i Oz behu u isti mah uzbuđeni i iznureni. Bakin sat pokazivao je da se približava ponoć.
„Nikad do sada nisam gledao kako se rada tele", reče Oz.
„Nikada ti nisi gledao kako se bilo ko rađa", uzvrati njegova sestra. Oz malo razmisli. „Jesam,
gledao sam. Ono kad sam se JA rađao." „To se ne računa", odbrusi Lu.
„Pa, trebalo bi da se računa", suprotstavljao se Oz. „Bilo je tu mnogo posla. Mama mi je tako rekla."
Lujza ubaci još jedan grumen uglja u vatru i nacilja ga usred
plamena gvozdenim žaračem, a onda sede i nastavi sa šićem. Sporo su, ali zadivljujuće precizno,
radile tamnim venama protkane, čvornovate staričine ruke.
„A vi sad u krevet, oboje", reče Lujza.
„Idem prvo mamu da vidim", reče Oz. „Da joj ispričam za kravu." On pogleda Lu. „Kako sam DRUGI
put gledao, da." Pa ode. Njegovoj sestri se nije micalo od tople vatrice. „Lu, idi i ti da vidiš mamu",
reče Lujza.
Lu se bila zagledala u oganj. „Oz je i suviše mali da bi shvatio, ali meni je sve jasno."
Lujza odloži košulju koju je krpila. ,Jasno ti - šta?"
„Doktori u Njujorku su rekli da su svakim danom sve slabiji
izgledi da će se mama oovratiti. A već ie oreviše vremena nrnšln " „Ali, ne smeš prestati da se nadaš,
dušo."
Lu se okrenu da je pogleda u oči. „Ni ti ne shvataš, Lujza. Našeg tate više nema. Videla sam kako
umire. Možda...", Lu s mukom proguta, „... možda sam i ja delom odgovorna za njegovu smrt." Ona
protrlja oči, a onda joj se šake stisnuše u pesnice. „A malo je vero-vatno da se ona tim ležanjem leci.
Slušala sam ja, doktore. Slušala sam sve što su odrasli o njoj govorili, iako su pokušavali to da sakriju
od mene. Kao da se to mene ne tiče! Dopustili su nam da je odvedemo kući samo zato što više ništa za
nju nisu mogli da učine." Ona zaslade, duboko udahnu, pa se lagano primiri. „A ti, prosto, ne znaš
Oza. On se toliko nada, pa poče da izvodi ludorije. A onda..." Ostavši bez glasa, Lu obori pogled.
„Videćemo se ujutro", dodade samo.
Pod bledim svetlom fenjera i treptajem užarenog ugljevlja u fu-
runi, Lujza je pogledom pratila devojčicu Što se, teškim koracima, udaljava. A kad bat Luinih koraka
utihu, Lujza se još jednom lati krpe-ža, ali je igla nije slušala. Kad se Judžin vratio i otišao u krevet,
ona je još malo posedela; vatra bese utihnula dok su je obuzimale misli, obremenjene kao one planine
što ćute napolju u tmini.
Nije mnogo prošlo a Lujza, ipak, ustade i ode do svoje spavaće
sobe, pa izvadi neveliku kamaru pisama iz fioke u nahtkasni. Onda se pope uz stepenice i ude u Luinu
sobu da bi devojčicu zatekla budnu k'o na straži, kako bulji u plafon.
Lu okrenu glavu i ugleda pisma. „Šta je to?"
„Pisma koja mi je tvoja majka pisala. Želim da i' pročitaš." „A što?"
„Jerbo reci mnogo toga kažu o čoveku."
„Ne mogu reci ništa da promene. Neka veruje Oz, ako mu je do verovania. Ali. to if «VP Jtn mn-/p"
98
Dejvid Baldaa Svako dobro 111
Lujza spusti pisma na krevet. „Ponekad starijima valja da slede mlade. Mogu nešto da ih nauče."
Kad Lujza ode, Lu strpa ona pisma u očev stari radni sto i čvrsto, do kraja, zatvori fioku. 15.
Lu je ustala veoma rano i otišla u majčinu sohu, gde je neko vre-me posmatrala ravnomerno podizanje
i spuštanje njenih grudi. Nadnev-ši se nad krevet, Lu svuče ćebad sa majke, pa poče da joj masira i
pomera ruke. Zatim je provela pristojno vreme vežbajući majčine noge, onako kako su joj doktori,
tamo u Njujorku, pokazali. Lu je bila pri kraju kad primeti Lujzu kako je posmatra sa vrata.
„Moramo da učinimo sve da joj bude udobno", objasni Lu. Onda pokri majku i otide u kuhinju. Lujza
ju je sledila. Kad je Lu pristavila kazanče, da zagreje vodu, Lujza reče: „Ja ću to, dušo."
„Umem ja", reče Lu, koja je umešala ovsene pahuljice u vruću
vodu i dodala putera iz kofice. Onda ponese činiju u majčinu sobu i brižljivo, kašikom, nahrani majku.
Amanda je uvek bila voljna da jede i pije, i to se videlo, jer je reagovala čim bi osetila kašiku ili ivicu
šolje na usnama, mada ništa sem tečnosti i tečne hrane nije uzimala. I to je bilo sve. Lujza je sela kraj
njih dve, i Lu upre prstom na slike na zidu. „Ko su ovi ljudi?"
„Moji tata i mama. A to sam tu ja s njima, kad sam bila malec-ka, nigde me nema. I tu su još neki
mamini rođaci. To mi je bilo prvi put da me slikaju. Svidelo mi se. Ali, mama se plašila." Ona pokaza
drugi snimak. „Onaj tamo, na onoj slici, to je moj brat Robert.
„Roditelji i brat su ti bili visoki."
„To nam je u krvi. Baš čudno kako to prelazi na mlade. Tvoj tata, eto, im'o je sto osamdeset a nije još
ni četrnaestu napunio. I ja sam visoka, ali sam se već smanjila, viša sam kao mlada bila. I ti ćeš biti
velika."
Lu opra činiju i kašiku i, potom, pomože Lujzi da pripremi doručak za sve njih. Judžin je bio u štali.
Njih dve čuše Oza; muvao se po sobi.
„Moram da pokažem Ozu kako mami da pomera ruke i noge. A mogao bi da pomogne i oko
hranjenja", reče Lu. „Baš fino", reče Lujza i spusti ruku Lui na rame. „A reci mi, jesi Г pročitala bar
neko od onih pisama."
Lu je pogleda. „Nisam želela da izgubim oca i majku. Ali to se
dogodilo. Sada moram da vodim računa o Ozu. I moram da gledam unapred, ne unazad." A onda
dodade, s nekom čvrstinom: „Možda ti to ne razumeš, ali ja tako, jednostavno, moram." Pošto su
obavili jutarnje poslove, Judžin upregnu mazgu u kola pa poveze Lu i Oza u školu, ostavi ih tamo i
vrati se svojim obavezama. U starim jutenim torbama, Lu i Oz su nosili svoje pohabane knjige, sa po
nekoliko listova finog papira zataknutog između stranica. Oboje su imali po debelu drvenu olovku,
koje su poneli sa izričitim Lujzinim naređenjem da ih šilje samo kad je to apsolutno neophodno i da
to čine isključivo dobro naoštrenim nožem. Knjige su im bile iste one iz kojih je njihov otac nekada
učio, i Lu ih je privijala uz grudi kao da joj ih je poklonio sam Isus. Nosili su i košaricu sa nekoliko
komada proje, teglicom sa jabukovim želeom i krčagom mle-
100
Dejvid Baldači Svako dobro 101
Nova zgrada škole „Velika šmrca" bila je tek nekoliko godina
stara. Sagrađena je dolarima od Nju dila kao zamena za staru
drvenu građevinu koja je na istom mestu stajala gotovo osamdeset godina. Zgrada je bila bela, s
prozorima na jednoj strani, na temelju od ugljenih blokova. Kao i na Lujzinoj kući, krov je bio bez
šindri, već je bio onako „odmotan", na preklapanje, pa su ta mesta gde se ploče dodiruju odmenjivale
standardne šindre. Škola je imala jedna vrata, sa kratkim nadvratkom. S krova na dve vode uzdizao se
odžak od cigala.
Nije bilo dana da u školu dođe više od polovine upisanih đaka, a i to je bilo mnogo u odnosu na
iskustva iz prethodnih godina. Tako je na planini: poslovi u domaćinstvu i na imanju uvek odnose
prevagu u odnosu na obrazovanje. Dvorište je bilo zemljano, sa rašlja-stim stablom oraha u sredini.
Pedesetak dece gurkalo se tu, a bilo ih je raznih uzrasta, od Ozovog do Luinog. Većinom su bila
obučena u jednodelna radna odela, dok su neke devojčice nosile haljine sa cvet-nim motivima,
sačivene od „čopovih" džakova, pakovanja životinjske hrane od pedeset kilograma. Materijal je bio
lep i od čvrstog materijala, i devojčice su redovno imale to posebno osećanje kad bi na sebe navukle
haljinicu od „čopa". Neka deca su bila bosa, druga su nosila nešto što su svojevremeno bile cipele, sad
prepravljene u sandale raznih sorti. Neka su imala slamnate šešire, druga benu gologlava; nekolicina
starijih dečaka već se bila domogla prljavih filcanih šešira, nesumnjivo nasleđenih od očeva. Bilo je
devojčica što favorizuju ki-kice, neke su nosile puštenu, ravnu kosu, a poneka je imala lokne na
krajevima vlasi. Sva deca su buljila u novajlije. Lu je u tim pogledima prepoznala neprijateljstvo.
Jedan dečak iskorači iz gomile. Lu ga se setila - to je onaj što je landarao na traktoru, njihovog prvog
dana na planini. Verovatno je sin onom Džordžu Dejvisu, luđaku koji im je pretio sačmarom u šumi.
Lu se pitala da li i njegov potomak nati oH HiKPvnna nnre.mpAm
„Šta je bilo, ne mož'te sami, peške? Nema-šanse mora da vas dovodi?", reče dečak.
„On se zove Judžin", reče Lu, gledajući dečaka u oči. „Može li iko da mi kaže gde su drugi i šesti
razred?", upita onda. „Sigurno", reče isti onaj dečak, pa pokaza prstom. „Oba su onde." Lu i Oz se
okrenuše i ugledaše nakošen poljski klozet iza školske zgrade.
„Naravski", dodade dečak s lukavim kezom na licu, „to je samo za Jenkije2."
Ove reci izazvaše viku i smeh gorštačke dece, i Oz se nervozno primače na korak bliže Lu.
Lu kratko osmotri onaj klozet pa se okrenu dečaku. „Kako se zoveš?", upita ga.
„Bili Dejvis", reče on ponosno.
„Je Г si ti uvek tako vrcav, Bili Dejvise?"
Bili se namršti. „Šta to znači? Ti to mene vređaš, devojko?" „Zar nisi upravo ti vređao nas?" „Samo
sam rekao istinu. Jednom Jenki, uvek Jenki. To što ste 'vamo došli ništa ne menja na stvari."
Podbunjena gomila je klicala, odobravajući ovakvo stanovište, i Lu i Oz se nađoše u neprijateljskom
okruženju. Spasio ih je oglašavanje školskog zvona, na šta sva deca jurnuše ka vratima. Lu i Oz se
pogledaše i krenuše polako za tom ruljom.
„Ne bih rekao da im se nešto naročito sviđamo, Lu", primeti Oz. „Ne bih rekla da me baš nešto briga
zbog toga", uzvrati njegova sestra.
Odmah će saznati da ćela škola ima samo jednu učionicu, u kojoj su sedeli učenici svih razreda, od
prvog do sedmog, razvrstani u redove. A. koliko učionica, toliko i - učitelja. Žena se zvala Estela
Severn iac
"i: nnm nrev 102
Dejvid Baldači Svako dobro
Mekoj i primala je osamsto dolara po školskoj godini. Bilo joj je to jedino radno mesto u životu.
Krčkala je trideset devetu godinu staža i, ako se to ima u vidu, ničeg čudnog nije bilo u tome što joj je
kosa mnogo više bela nego sivosmeda, kakva je nekad bila. Tri zida bchu prekrivena masivnim
školskim tablama. U jednom ćošku stajalo je kube", sa dugim sulundarima što se uzdižu do rupe u
tavanici. Odudarajući od jednostavnosti koja je odlikovala ćelu prostoriju, u drugom uglu stajala je
polica za knjige, gore zaobljena, od ja-vorovine, prelepc izrade. Imala je staklena vrata, iza kojih Lu
ugleda svu silu knjiga. Na zidu, odmah do česme, rukom je bilo ispisano: Biblioteka.
Estela Mekoj stade pred njih s onim svojim obrazima k'o jabuke, osmehom poput kanjona i
bucmastom figurom zaogrnutom svetlom haljinom sa cvetnim motivom.
„Danas za vas imam nešto lepo. Želim da vam predstavim dvoje novih učenika: Lujzu Me Kardinal i
njenog brata, Oskara. Lujza Me i Oskare, da li biste, molim vas, ustali?" Kao neko ko se rutinski
povijao čim mu se obrati ma kakav
autoritet, Oz skoči kao na federima. Ustavši, gledao je u patos, tabanom jednog trljajući rist drugog
stopala, kao da mu se baš gadno pripiškilo.
Lu je, pak, i dalje sedela.
„Lujza Me", ponovi Estela Mekoj, „ustani i daj da te vide, dušo." „Zovem se Lu."
Osmeh Estele Mekoj sada je gdešto izgubio na blistavilu. „Da, hm, njihov otac je bio vrlo poznat pisac
Džek Kardinal." Tu Bili Dejvis glasno uskoči: „Zar on nije mrtav? Neko reče da je taj umro."
Lu osinu pogledom Bilija, koji joj uzvrati grimasom. ' niska, zdepasta furuna; prim. prcv.
Učiteljica je sad delovala već sasvim usplahireno. „Bili, molim te! Uh, k'o što rekoh, bio je poznat, a i
ja sam doprinela njegovom obrazovanju. I, u skromnoj meri, izvršila izvestan uticaj na njegov razvoj,
u spisateljskom smislu. A kažu da su te rane godine ujedno i najvažnije. Bilo kako bilo, znate li da je
Džek Kardinal jednu svoju knjigu potpisao u Vašingtonu, nikom drugom do predscdniku ovih
Sjedinjenih Država?"
Dok je gledala unaokolo, Lu je zaključila da to ništa ne znači deci s planine. Štaviše, pominjanje
prestonice Jenkija verovatno i nije bilo promućuran potez. Nije se naljutila što oni ne iskazuju
poštovanje prema dostignućima njenoga oca; više ih je žalila zbog tolikog neznanja.
Estela Mekoj se nije bila pripremila za tako dugu tišinu. „Uh, pa, da si nam dobrodošla, Lujza Me, i ti
isto, Oskare. Sigurna sam da ćete jednoga dana postići odličan uspeh u školi koju je završio i vaš otac i
da bi se on ponosio vama."
Sad je Lu ustala, a Oz žurno sede, lica pognuta, očiju čvrsto
zatvorenih. Pomislio bi čovck da se dečak silno plaši od bilo kog mogućeg postupka svoje sestre. Oz je
dobro znao da Lu nikad ništa ne radi na sitno. Ili te rokne u njokalicu, ili ti se posreći da pozi vis još
jedan dan. Ta devojka za sredinu nije znala.
A ipak, ona je sada rekla samo: „Zovem se Lu." I sela. Bili se nagnuo ka njoj i dobacio: „Dobro došla
u planinu, gospođice Lujza Me."
Časovi su završeni u tri sata, ali deca nisu žurila kućama, budući da ih je tamo, izvesno, čekalo posla
preko glave. Zbila su se u gru-pice, raštrkane po dvorištu; dečaci su vadili i pokazivale peroreze, jo-joe
ručne izrade i žvaćkali domaći duvan. Devojčice su razmenjivale
104
Dejvid Baldači
abrove, recepte i cake u šivenju. i razgovarale o dečacima. Bili Dej-vis je radio zgibnjeve na prečagi
postavljenoj na niže grane onog oraha, odozdo mu se divila jedna devojčica pozamašne zadnjice i
pokvarenih zuba koja je, istina, imala simpatične rumene obraze i Icpe plave oči. Kad Lu i Oz izadošc
u dvorište, Bili batali vežbanje i krenu ka njima.
„Gle, pa to je gospođica Lujza Me. I ti si išla da vi'š predsedni-ka, a, gospoj'ce Lujza Me?", reče on
glasno, podrugljivim tonom. „Haj'mo samo da prođemo, Lu, molim te", reče Oz. Bili se prodra još
glasnije. „Je Г ćeš sad ti predsedniku da potpišeš tatinu knjižicu, sad, kad je on mrtav i sve to, a?"
Lu se ukopa u mestu. Oz, osećajući da od molbi više nema vajde, uzmače. Lu se okrenu i pogleda svog
mučitelja u lice. „Šta je, još te muči što smo vas mi Jenkiji istamburali, je li, glupa prostačino?"
Ostala deca, namirisavši krv, tiho okružiše zaraćene strane, da
potencijalno dobru tuču zaklone od očiju gospode Mekoj. Bili se naroguši. „Bolje povuci to što si
rekla." Lu baci tašnu na zemlju. „Bolje ti mene nateraj da povučem, ako misliš da možeš." „Jok, ja
devojčice ne bijem."
Od ovih se reci Lu još više razljutila. Gore nego da ju je pesnicom opalio. Ona ščepa Bilija za tregere
kombinezona i tresnu ga o tie; ležao je, potpuno zaprepašćen, verovatno i snagom koliko i
odvažnošću ove devojčice. Masa je stezala obruč oko njih. „Ja ima tebe da istamburam ako ti ne
povučeš ono što si rekao", reče Lu, pa se savi i prstom mu pritisnu grudi. Oz ju je cimao kako se masa
približavala; deca su se stiskala oko njih kao što se šaka skuplja u pesnicu. „Hajdemo, Lu, molim te,
nemoj da se bijes. Molim te."
Svako dobro
105
Bili poskoči, nameran da joj nanese još veću uvredu. Umesto da se baci na Lu, on zgrabi Oza i tresnu
ga o zemlju.
„Smrdljivi severnjačić, džaba ga bilo."
Njegov trijumfalni pogled kratkoga je veka bio jer ga ubrzo
sneveseli Luina koščata pesnica. Bili se pridruži Ozu na zemlji, krv mu je liptala iz nosa. Lu zajaha
Bila pre nego što je ovaj stigao vazduha da uzme, i sad ga je tukla obema pesnicama. Bili, urličući kao
pseto da bičuješ, divlje je mahao rukama braneći se. Uspeo je da zakači Lu po usni, ali njeni udarci
nisu jenjavali, sve dok Bili prestade da pruža otpor i nemoćno šakama prekri lice. A onda se masa
raskloni, i gospođa Mekoj prođe kroz procep u obruču. Uspela je nekako da skine Lu sa Bilija, ali s
ogromnim naporom, pa se ostarela učiteljica pošteno zadihala. „Lujza Me! Šta bi o ovome mislio tvoj
tata?", reče ona. Luine grudi teško su se dizale i spuštale, šake joj još behu skupljene u moćno oružje
za devetanje dečaka. Estela Mekoj pomože Biliju da ustane. Dečak je pokrio lice rukavom, tiho
jecajući. „A sad se izvini Biliju", reče učiteljica devojči-ci.
Lu je odgovorila tako što se još jednom bacila i žestoko tresnu-la Bilija. On odskoči kao zec kad ga
zmija satera u ćošak. Gospođa Mekoj sad snažno cimnu Lu za ruku. „Lujza Me, sme-sta da si prestala
i da si mu se izvinila!"
„Ma, nek ide do đavola."
Estela Mekoj je izgledala kao da će svaki čas da se sruši. Kakav rečnik ima kćerka jednog poznatog
čoveka!
„Lujza Me! Pazi kako pričaš!"
Lu se otrgnu i brzinom vetra pojuri niz drum.
Bili otrča u suprotnom pravcu. A Estela Mekoj ostade, praznih ruku, na boinom ooliu. 106
Dejvid Baldači
Oz, na koga u tom metežu svi behu zaboravili, tiho se pridiže, uze sestrinu torbu od jute, obrisa je pa
povuče učiteljicu za haljinu. Ona ga odozgo pogleda.
„Izvinite, gospoja", reče Oz, „ali ona se zove Lu."
16.
Lujza očisti posekotinu na Luinom licu vodom i sapunom od ce-di, pa nanese na ranicu malo tinkture
domaće izrade koja je pekla k'o oganj pakleni, ali Lu na to ni trepnula nije.
„Drago mi je što si tako dobro startovala, Lu." „Nazvali su nas Jenkijima!"
„Gospode bože", reče Lujza, tobož revoltirana, „nisu li to prave zloće!"
„A on je povredio Oza."
Lujza sad omeknu. „Moraš, dušo, da ideš u školu. Moraš s njima da se uklopiš."
Lu je mrko zverala oko sebe. „A što oni ne mogu da se uklope sa nama?"
„Jer su oni odavde, ovo im je dom. Ponašaju se tako jer nikada nisu videli nekoga kao što ste vi."
Lu ustade. „Ne znaš ti kako je to biti autsajder", reče i istrča napolje, a Lujza ju je pratila pogledom i
vrtela glavom. Oz je čekao sestru u tremu.
„Torbu sam ti stavio u sobu", reče dečak.
Lu sede na stepenik i prisloni bradu na kolena.
„Dobro sam ja, Lu", reče Oz, pa ustade i napravi piruetu, da bi joj pokazao kako mu ništa ne fali, a
onda umalo pade sa trema. „Vidiš, niie me oovredio."
Svako dobro
107
„Sva sreća, inače bih ga stvarno razbila."
Oz iz blizine osmotri njenu rasečenu usnu. „Je Г te mnogo boli?" „Ništa ne osećam. Ma, možda oni
umeju da muzu krave i oru njive, ali ti gorštačići inače nisu nizašta." Tada ugledaše Kotonov
„oldsmobil" kako staje ispred dvorišta. On izađe iz kola, knjigu je nosio pod miškom.
„Čuo sam za tvoju današnju avanturicu u školi", reče on prilazeći. Lu se iznenadila. „Ala se brzo
pročulo!"
Koton sede do njih, na stepenice. „Kad ovde izbije dobra tuča, ljudi su u stanju nebo i zemlju da
prevrnu samo da bi što pre proširili vest."
„Pa i nije bila bogzna kakva tuča", reče Lu ponosito. „Bili Dej-vis se sklupčao na zemlji i pekmezio se
k'o beba."
„Rasekao je Lui usnu, ali ništa je ne boli", dodade Oz.
„Nazvali su nas Jenkijima, kao da je to neka boleština", reče Lu. „Pa, ako će te to utešiti, i ja sam
Jenki. Iz Bostona. A prihvatili su me ovde. Pa dobro, ne baš svi, ali većina me je prihvatila." Luine oči
se raširiše dok je sklapala kockice, pitajući se kako joj to ranije nije palo na pamet. „Boston?
Longfelou? Da niste vi..." „Henri Vodsvort Longfelou4 je bio pradeda moga dede. Mislim da je to
najlakši način da se kaže, znaš kako su porodične veze kompli-kovane"
„Henri Vodsvort Longfelou! Bogo moj!"
4 Henry Wadsworth Longfellow, američki pesnik, rođen 27.
februara 1807, umro 24. marta 1882. godine. Literaturi se potpuno posvetio po okončanju
univerzitetske karijere, u toku koje je predavao na Harvardu i Kcmbrid/.u. Jedan od najomiljenijih
američkih pocta svih vremena, prvi se u svom dclu temeljno bavio sudbinom Indijanaca. Ostaćc
zapamćen kao književnik i jc/.ikoslovac koji je mladu ame-nčku kulturu upoznao sa blistavim
izdancima španskc, francuske, italijanskc, ncmač-KC, skandinavskih, endeske i islandske literature;
orim. prev. 108
Dejvid Baldači
,,Je, bogo moj!", priključi se Oz, mada on, zapravo, pojma nije imao o kome se priča.
„Da, nije mala stvar", prihvati Koton. „Još u detinjstvu sam že-Ico da postanem pisac."
„Pa, što niste?", upita Lu. Koton se osmehnu. „Premda bolje no mnogi umem da vrednujem nadahnuta,
skladno komponovana pisana dela, totalno se zbunim kad sam pokušam nešto da napišem. Možda sam
zato završio prava. I otišao iz Bostona, dalje od bilo kog Longfeloua pre mene. Nisam naročito dobar
advokat, ali snalazim se nekako. Ovaj posao mi, sem toga. ostavlja dovoljno slobodnog vremena da
čitam one koji umeju dobro da pišu." On pročisti grlo i poče da recituje, prijatnim glasom: „Često
mislim na taj lepi grad, što leži kraj mora sinjeg./Cesto tim ulicama snatrim sad..."
Tu Lu preuze: „... lunjam, meko, kroz moj dragi grad. I mladost opet počinje."
Koton je bio impresioniran. „Citiraš Longfeloua?" „On je mom tati bio jedan od najdražih pisaca."
Koton podiže knjigu koju bese sa sobom doneo. „A ovo je jedan od meni najdražih pisaca."
Lu pogleda knjigu. „To je prvi roman koji je moj tata napisao." „Jesi li ga pročitala?"
„Tata mi je pročitao jedan deo. Majka gubi sina jedinca, misli da je sasvim sama na svetu. Vrlo
tužno."
„Ali, to je i priča o isceljenju, Lu. O tome kako se međusobno ispotnažemo." On zaslade. „Čitaču je
tvojoj majci." „Tata joj je već čitao sve svoje knjige", reče Lu hladno. Koton je shvatio šta je upravo
učinio. „Lu, nemam ja nameru da mesto tvnoa nc.a "
Svako dobro
109
Devojčica ustade. „On je bio pravi pisac. Nije morao da ide naokolo i citira druge ljude."
Sad je i Koton ustao. „Da je tvoj otac ovde, siguran sam da bi ti
rekao da nije nikakva sramota ponavljati reci drugih ljudi. To je, u stvari, način da im se iskaže
poštovanje. A ja visoko uvažavam dar tvoga oca."
„Misliš da će to moći da joj pomogne? To, da joj čitate?", reče Oz. „Samo gubite vreme, ako ste baš
resili", odbrusi Lu udaljavajući se. „Meni ne smeta da joj čitate", reče Oz Kolonu.
Ovaj se rukova sa dečakom. „Mnogo ti hvala za ovo dopuštenje, Oze. Daću sve od sebe."
„Hajde, Oze, posao čeka", dozva brata Lu.
Dok je Oz žurio, Koton baci pogled na knjigu koju je sobom doneo, pa uđe u kuću. Lujza je bila u
kuhinji.
„Došao si da čitaš?", upita ona Kolona.
„Da, to sam planirao, ali Lu mi je jasno stavila do znanja da ne želi da čitam iz knjiga njenog oca. I,
možda je u pravu." Lujza pogleda kioz prozor; Lu i Oz su upravo ulazili u štalu. „Pa, imam ja, pravo
da li kažem, mnogo pisama koje mi je Džek godinama slao. Tu su i pisma koja mi je slao dok je bio
na koledžu, la su mi se uvek sviđala. Korisli neke krupne reci za koje nisam lačno znala šla znače, ali
su mi pisma ipak bila lepa. Šio joj lo ne čilaš? Vidiš, Kolone, ja nešlo mislim da i nije bilno šta će joj
ljudi čitati. Ce-nim da je najvažnije da provodimo što više vremena sa njom, da Amanda zna da nismo
prestali da se nadamo." Koton se osmehnu. „Ti si mudra žena, Lujza. Mislim da je lo odlična ideja."
no
Dejvid Baldači Svako dobro 111
Lu odnese kofu sa ugljeni i napuni sanduk kraj ognjišta. Onda se iskradc u hodnik da bi slušala.
Hodnikom je, kao tihi odjek iz neke samotne radionice, putovao jedva čujni glas. Ona odskakuta
napolje i stajala je tamo i gledala u Kotonova kola, i tu njenu strogu prirodu konačno savlada
radoznalost. Ona trkom obiđe kuću i stiže pod prozor majčine spavaće sobe. Prozor je bio otvoren, ali
i suviše visok da bi kroz njega mogla da gvirne. Propela se na prste; ni od toga nikakve vajde.
„'Ej ti tamo!"
Ona se hitro okrenu i ugleda Dijamanta. Zgrabi ga za ruku i
privuče ga prozoru. „Ne bi trebalo tako da se šunjaš ljudima iza leđa", reče ona. „Izvini", reče on s
osmehom.
Primetila je da Dijamant nešto drži iza leđa. „Šta to imaš tu?" „Gde?"
„Tu, iza leđa, Dijamante."
„Aaa, to. Pa, znaš, baš sam iš'o niz livadu i, eto, ove sam tamo vid'o, lepi su. I učinilo mi se, kunem ti
se bogom, da su šaputali tvoje ime."
„Šta to?"
Dijamant izvadi rojticu žutog šafrana i dodade je devojčici.
Lu je bila dirnuta, ali to, naravno, nije želela da pokaže. Zahvalila je Dijamantu i potapšala ga po
leđima, tako jako da se on zaka-šljao.
„Ne videh te danas u školi, Dijamante."
„O, istina." Gladio je zemlju bosim stopalom, nameštao nešto
kombinezon i zijao na sve strane, samo ne u Lu. „'Ej, šta si ono tra-Lu istog časa smetnu školu s uma.
Pala joj je na pamet jedna zamisao i ona je, baš kao što to Dijamant čini, poželela prvo da dej-stvujc,
pa onda da objašnjava. „Hoćeš nešto da mi pomogneš?" Nekoliko trenutaka kasnije, Dijamant se malo
uzvrpoljio, a Lu ga je klepila po glavi da se umiri. To joj nije bilo teško budući da je se-dela na
njegovim ramenima i gvirkala u majčinu sobu. Amanda je se-dela u krevetu. Koton je zauzeo
naslonjaču i čitao joj. Lu se iznenadila primetivši da ne čita odlomke romana koji je doneo; u ruci je
držao neko pismo. I - to je Lu morala da prizna - imao je prijatan glas.
Koton je odabrao jedno od brojnih pisama koje mu je Lujza dala. Po njegovom mišljenju, to je pismo
bilo osobito prikladno u da-tim okolnostima.
/ tako, Lujza, biće ti, sigurno, drago da čuješ koliko su u meni žive uspomene na život na planini,
jednako žive kao onoga dana -ima tome tri godine - kako sam otišao odatle. Prilično mi je, u stvari,
lako da se u mislima prebacim na visove Virdžinije. Prosto zatvorim oči i istoga trena ugledam sve
svoje drage, odane prijatelje, rasute tamo-amo, kao najdraže knjige ostavljene na mestima skritim,
svačijem oku nedostupnim. Znaš one breze dole, u potoku. E, ono kad im se grane sastave i slepe
jedna uz drugu, ja bih uvek pomislio da to one jedna drugoj neke tajne odaju. A onda vidim košute i
lanad kako se šunjaju međom što deli tvoje njive uzorane od šume. Pa pogledam u nebo i sledim
razuđeno jato plahih crnih vrana, a onda mi °či okuje prizor usamljenog jastreb, kao ekserima
zakucanog u to ko-baltno plavo nebo. To nebo. E, to nebo. Toliko si mi puta rekla da se tamo gore, u
Planini, čoveku svako malo učini da bi mogao to nebo da dohvati i skine, u ruci da ga drži, mazi ga ko
pospanog mačka, da se divi nje-
SOvim
Г 01-7 f\ f t 112
Dejvid Baldači
sebedajno ćebe u koje sam želeo da se umotam, da se ušuškam,
Luj-za, i pošteno da se naspavam tamo, u tremu, u njegovoj svežoj toplini, l, kad god noć odmeni dan,
ja pomislim na to nebo, gusto, hitro što promiče nadamnom, nalik kakvom snu, ne običnom,
privilegova-nom snu koji će trajati dok na istoku ne počne da tinja zornja rumen.
Sećam se i t\>ojih priča o tome kako se često zagledaš u svoju
zemlju, dobro znajući da ti ona nikada nije, i neće, istinski
pripadati, da nikada neće biti stvarno tvoja, kao što čovek ne može reći da je njegov izlazak sunca,
kao što ne može zauvek da zadrži vazduh koji je udahnuo. Ponekad, tako, zamišljam mnoge naše
pretke kako stoje na pragu kuće i gledaju u istu tu zemlju. Ali, jednoga dana, ugasiće se loza
Kardinalovih. Posle toga, draga moja Lujza, a ti imaš srca to da osetiš, sve će nastaviti da traje - i
široko, slobodno tie u dolini, i vazda nemirne reke, i blaga pobrđa zelenilom okićena, s majušnim zr-
nima svetla što tu i tamo virucka u noć, nalik komadićima lukavog, opreznog zlata, l neće njima biti
ništa gore što nas nema tu, jer mi smo smrtni kraj njih večitih, budući da ih je Bog stvorio da traju
zauvek, kako si mi, takode, toliko puta govorila. Mada sad imam novi život, i uglavnom uživam u
gradu, nikada neću zaboraviti da čuvanje uspomena čini najsnažniji stub na koji se oslanja lelujavi
most koji vezuje sve nas, ljudska bića. Nameravam da svoj život upravo tome posvetim. A ako si me
ti ičemu naučila, to je da je ono što nosimo u srcima najmoćniji sastojak naše ljudskosti.
U tom času Koton začu nešto, pogleda ka prozoru i, na tren, opazi Lu, baš pre nego što će se devojčica
sagnuti. Koton, sad sasvim tiho, pročita završni deo pisma, a onda odluči da ga pročita ponovo, ali
veoma glasno. Obratiče se, tako, ne samo majci što leži u krevetu, već i njenoj kćeri, za koju je znao
da se krije s one strane prozora.
Svako dobro 113
Godinama te posmatrajući kako svoj život provodiš čestita,
dostojanstvena i saosećajna, znam da ne postoji ništa tako silno kao ogoljena dobrota ljudskog bića
koje pruža ruke ka bližnjem kog obuze očaj. Na tebe mislim svaki dan, Lujza, i tako će biti i ubuduće,
dok god srce moje kuca. S ljubavlju, Džek. Lu ponovo proviri preko simsa. Santimetar po santimetar,
lagano se okretala, dok ne zaustavi pogled na majci. Nikakve, avaj, vidljive promene nije bilo na toj
ženi, ama baš nikakve. Lu se Ijutito odgur-nu od prozora. Siroti Dijamant se sad moćno zaljuljao; kad
se onako odbila od simsa, ozbiljno je ugrozila sve njegove napore uložene u dugotrajuće održavanje
ravnoteže u vrlo nezgodnom položaju. I, napo-sletku, Dijamant izgubi bitku, pa se i on i Lu
stropoštaše, a njihov pad okonča se roptanjem i stenjanjem, kad se prostreše po zemlji.
Koton, koji je odmah pohitao ka prozoru, stiže taman da vidi ono dvoje kako zamiču iza ugla kuće.
Onda se okrenu ženi u krevetu. „Stvarno morate da dođete i pridružite nam se, gospodo Amanda",
reče on, a onda dodade tiho, kao da se pribojava da bi neko mogao da ga čuje: „Ima za to više
razloga."
17. U kući je bilo mračno, po nebu su se vrzmali oblaci koji su
najavljivali da će ujutro pasti dobra kiša. A ipak, kad se nestašni oblaci i krhke vazdušne struje
sudaraju sa planinskim visovima, vreme se cesto začas promeni: sneg se pretvori u kišu, vedro nebo se
za tili čas smrači, i čovek pokisne ili se smrzne kad je to najmanje očekivao. Krave, svinje i ovce behu
na sigurnom, u štali, jer je Stari Mo, pla-
f~~~,~ T„;i~..~.,;t, 114
ivid Baldači Svako dobro 115
nestalo tele i da su Remzijevi ostali hex praseta. Svi su sad na planini bili na oprezu, sa sačmarama i
puškama nadohvat ruke, i čekali da se odnekud pojavi stari strvožder.
Sem i Hit su, nemušti, stajali u svom koralu. Stari Mo nikada ne
napada životinje kad su u paru. A i zna da jedna bandoglava mazga može, za minut-dva, na smrt da
išutira bilo kakvog grabljivca. Ulazna vrata kuće Lujze Me Kardinal se otvoriše. A potom ih Oz,
nečujno, zatvori za sobom. Dečak je bio skroz obučen i čvrsto stezao svog medu. Gledao je oko sebe
nekoliko časaka, a onda prošao pored korala, pa preko čistine i zaronio u šumu. Noć je bila kao ugalj
crna, drveni udovi stabala čegrtali su na ve-tru, žbunje je romorilo od stalnog pokreta nevidljivih
stvorenja, a visoka trava kao da se hvatala za Ozove nogavice. Dečačić je bio ube-đen da tu negde,
sasvim blizu, jezdi puk baukova u punom, zastrašujućem sjaju i da upravo njega, i samo njega, traže.
A ipak, u Ozu se iskristalisalo neko osećanje, dovoljno svetio i moćno da nadvisi sve te strahove, što
se videlo po tome da ni u jednom jedinom trenutku nije pomislio da se okrene i vrati kući. Ono -
priznade on sebi - možda mu je to, ali samo jednom, ipak palo na pamet. Ili, možebiti, dva puta.
Neko vreme je trčao koliko ga noge nose, hitajući preko
brežuljaka, krivudajući oko jaruga, saplićući se o žile i korenje u gustoj šumi. A kad je prošao kroz
poslednji lug, stao je, čučnuo, sačekao malo, pa izašao na ledinu. Pred njim je bilo ono zbog čega je i
pošao u ovu noćnu avanturu: bunar. Još jednom duboko udahnu, privi uza se svoga medu i smelo kroči
prema bunaru. Oz, svakako, nije bio lud, pa je, za svaki slučaj, prošaputao: „Ovo je bunar želja, ne
ukleti bunar. Ovo je bunar želja, ne ukleti bunar." On zastade i zagleda se u tu zver od cigala i maltera,
pa pijunu Ijenog medu, i dugo ga je tako gledao, a onda ga nežno spusti kraj bunara i okrenu se da
pođe.
„Zbogom, medo. Ja te volim, ali moram da te se odreknem. Razumećeš ti."
Oz nije bio načisto šta mu dalje valja činiti. Naposletku se prekrsti i sklopi dlanove, kao u molitvi,
smatrajući da će to zadovoljiti čak i najzahtevnije duhove koji ispunjavaju želje dečacima što
očajnički vape za pomoći. Zagledan u nebo, Oz reče: „Želim da se moja majka probudi i da me
ponovo voli." Zastavši, on svečano dodade: „I Lu takođe."
Stajao je tu, vetar ga je šibao, čudni zvuči dopirahu iz hiljadu skrivenih pukotina, listom svi zlo
nagoveštavajući, u to je bio siguran. A opet, uza sve to, Oz se nije plašio; učinio je ono zbog čega je
ovamo došao.
Na kraju reče: „Amin, Isuse."
Nekoliko časaka pošto se Oz okrenuo i potrčao natrag, Lu iskorači iz senke drveća i pogleda za
svojim mlađim bratom. Onda ode do bunara, sagnu se i podiže njegovog medu.
„Oze, tako si glup." Pomislila je to, ali nije imala srca da ga
otvoreno uvredi, pa joj nijedna reč ne prede preko usana. I, eto ironije: upravo je kao čelik čvrsta Lu, a
ne meki, dobrodušni Oz, klckla na tu vlažnu zemlju i zajecala. Kad se isplakala i rukavom obrisala
lice, Lu ustade i okrenu se leđima bunaru. Čvrsto privijajući Ozovog medu na grudi, ona krenu ka
kući. A onda je nešto zaustavi - nije mogla sa sigurnošću da ustvrdi šta to bi. Ali, da, žestok vetar kao
da ju je odnosio unazad, prema onome što je Dijamant Skiner budalasto nazvao bunarom želja. Ona
se osvrnu i pogleda u njega; u toj noći, kad je mesec gotovo sasvim napustio u nju i bunar, cigla je
svetlucala, 116
Dejvid Baldači Svako dobro 117
Lu nije gubila vreme. Spustila je medu tamo gde ga je Oz ostavio, ćušnula ruku u džep kombinezona i
izvadila fotografiju, sve sa ramom, na kojoj su ona i njena majka. Dragocenu fotografiju Lu spusti
odmah do voljenoga mede, odmaknu se i, ugledavši se na brata, sklopi dlanove i zagleda se u nebo. Za
razliku od Oza, međutim, Lu se nije prekrstila, niti se glasno i razgovetno obratila bunaru ili
nebesima. Usne su joj se pomerale, ali se ni reč nije mogla čuti, kao da joj još nedostaje vere u ono što
čini. Završivši, ona se okrenu i potrča za svojim bratom, vodeći, pri tom, računa da sačuva razdaljinu,
da ga ne stigne. Nije htela da Oz sazna da ga je pratila, mada je do bunara došla samo da bi pazila na
njega. Meda i fotografija ležali su, napušteni, oslonjeni uz stenu; prizor je ličio na neko sklepano
svetilište posvećeno mrtvima.
Kao što Lujza bese predvidela, Lu i Hit najzad su pronašli
zajednički jezik. S ponosom je Lujza gledala Lu kako prati mazgin ritam, kako se pridiže kad god bi je
Hit nadole povukla. Devojčica se više nije plašila tog telesnog nadmudrivanja sa prepredenom
životinjom, naprotiv; činilo se da svakim korakom dobija na samopouzdanju. I na pameti. Sada su se
plug, mazga i Lu kretali ujednačeno, bez zastajki-vanja.
Oz je, pak, u međuvremenu izrastao u pravog stručnjaka za jahanje na velikim saonama koje je
mazga Sem vukla preko njive. Pošto Oz nije imao dovoljnu masu, Judžin je nabacao kamenje oko
njega. I tako su oni sitnili zemlju, i ta drljača bi je, naposletku, tako omekšala, da bi na kraju prolazila
kroz nju kao oštar nož kroz sveže kolače. Posle dugih sedmica rada, znoja i izgaranja, njih četvoro
sada su mo-
o r\Kt-o/tat-ia тслт\10 огм-Атп A An гчтчт! porvia
Doktor Trevis Barns bese došao iz Dikensa da vidi kako stoje
stvari s Amandom. Bio je to krupan čovek crvenog mesnatog lica i kratkih nogu, sa sivim zulufima, u
crnom od glave do pete. Što se Lu tiče, više je podsećao na nekakvog grobara što dolazi zemne ostatke
da pohrani u crnicu, negoli na čoveka obučenog da spašava živote. Bilo kako bilo, ispostavilo se da je
doktor Barns ljubazan čovek sa odmerenim smislom za humor, taman toliko vickast da ohrabri
zabrinute i unese vedrine u svoju turobnu misiju. Koton i deca čekali su u dnevnoj sobi, dok je Lujza
ostala uz Trevisa za
vreme pregleda. Doktor je vrteo glavom i stiskao svoju crnu tašnu kad im se pridružio u dnevnoj sobi.
Lujza je išla za njim, nastojeći da izgleda veselo. Trevis je seo za kuhinjski sto, dodirujući solju u koju
mu Lujza bese sipala kafe. Zagledao se nakratko u solju, kao da traga za nekim recima utehe što
plutaju medu mrvicama kafenog zrna i kore-na hikorija.
„Dobra je vest", poče on, „to što je vaša mama, bar koliko ja
vidim, u odličnom fizičkom stanju. Sve povrede su zalečene.
Mlada je i jaka, jede i pije, i dok joj god radite vežbe sa rukama i nogama, mišići neće i suviše
oslabiti." Tu napravi pauzu i spusti solju. „Bojim se, međutim, da postoji i ta, je li, loša vest, a to je
da je njen glavni problem - ovde." Rekavši to, on se prstom pipnu po čelu. „A mi tu ne možemo
bogzna šta da učinimo. To je, svakako, izvan mojih mogućnosti. Jedino nam ostaje da se nadamo i
molimo da će, jednoga dana, izaći iz tog stanja."
Oz je poslednje doktorove reći primio u letu, neokrnjenog
optimizma. Lu je, pak, ovu informaciju prihvatila kao još jednu potvrdu onoga što je odranije znala
118
Dejvid Baldači Svako dobro 119
U školi im je išlo glatko, lakše nego što je Lu očekivala. Gor-
štačka deca su mnogo bolje prihvatala nju i Oza otkad je Lu
onomad pokazala zube. Ona se, međutim, nije zavaravala da će se ikada zbližiti sa bilo kim iz škole,
ali barem više nije bilo otvorenog neprijateljstva. Bilija Dejvisa u školi nije bilo danima. Kad se
vratio, modrice koje mu je ona napravila behu mahom izbledele, ali je bilo i novih, i Lu je odmah
posumnjala da potiču od strašnog Džordža Dejvisa. I to je bilo dovoljno da se u njoj probudi
osećanje krivice. A Bili se, pak, klonio nje kao đavo krsta, što ipak nije uspavalo opreznu Lu. Dotad
je tu lekciju već savladala: nevolja ti se na glavu sruči upravo onda kad je najmanje očekuješ.
l Estela Mekoj je bila snishodljiva prema njoj. Očito je, naime, bilo da su Lu i Oz, po znanju i radnim
navikama, znatno ispred ostalih. Njih dvoje se, pri tom, nisu razmetali svojom prednošću, iako je
Estela Mekoj neskriveno uvažavala njihove sposobnosti. I nikada Lu više nazvala Lujzom Me.
Školskoj biblioteci Lu i Oz su poklonili kutiju punu svojih knjiga, i deca su im, jedno po jedno,
zahvalila. Uspostavljeno je, ako ne bogzna kako spektakularno, a ono svakako stabilno primirje.
Lu je ustajala pre zore, obavljala jutarnje poslove, a onda odlazila u školu. U pauzi za ručak pojela bi
proju i popila mleko, u Ozo-vom društvu, ispod orahovog drveta, čije stablo bese išarano inicijalima i
imenima onih koji su pre njih tu učili. Lu nikada nije osetila potrebu da ureze svoje ime u koru tog
drveta, jer to bi bio nagoveštaj neke trajne vezanosti za ovo mesto, a tako nešto ona nije bila voljna da
prihvati. Popodne bi se vraćali na farmu, gde ih je čekalo još posla, a onda bi Lu i Oz otišli na počinak,
premoreni, odmah po zalasku sunca. Bio je to jednoličan život bez uzbuđenja, baš kakav je Lu u tom
trenutku odgovarao.
U „Velikoj smrči" pojavile su se vaške, pa su i Lu i Oz morali da natope kosu kerozinom. „Ne
približavajte se vatri", upozorila ih je Lujza.
„Ovo je odvratno", reče Lu, gadljivo pipkajući kerozinom natopljene vlasi.
„Kad sam ja išla u školu i dobila vaške, stavljali su nam sumpor, mrs i barut na kosu", reče im Lujza.
„Nisam taj smrad mogla da podnesem i gadno sam se plašila da će neki da pripali šibicu, pa da mi
glava odleti u vazduh."
„A postojala je škola kad si ti bila mala?", upita Oz. Lujza se osmehnu. „Postojalo je nešto što se zvalo
škola na
pretplatu, Oze. Dolar meseČno, a škola traje tri meseca godišnje, i ja sam, mogu ti reći, baš dobar đak
bila. Stotina nas je sedela u jednoj brvnari, samo je jedno odeljenje i bilo, s nekim jadnim podom što
bi sav popuc'o leti, a zimi bio 'ladan k'o led. Učitelji su tad imali bičeve ili su kaišem bili decu, a oni
što baš zgreše po pola sata bi stajali na vrhovima prstiju, tako da im nos ne izađe iz kruga koje uča
nacrta na tabli, jes'. Ja nikad nisam stajala na prstima. Nisam uvek bila dobra, аГ me nikad nisu ni
u'vatili. Školovali su se tu i odrasli neki ljudi koji su iz rata izašli bez ruku i nogu, pa došli da nauče
slova i brojeve. Glasno su sricali slova. I takvu bi galamu pravili da bi se konju napolju poplašili."
Njene oči boje lešnika zasvetlucaše. „Imala sam jednog učitelja koji je crtao po kravi da nas nauči
geografiju. Do dana današnjeg, kad god pogledam u mapu, pomislim na tu životinjku." Ona pogleda
decu. „Glavu možeš svim i svačim da napuniš. I zato vi lepo učite to što ima da se nauči. Baš kao vaš
tata", dodade ona, pre-vashodno se obraćajući Lui, te devojčica najzad prestade da se žali na kerozin u
kosi.
120
Dcjvid Baldači
18.
Lujza se sažalila na njih jednog jutra, pa dala Lui i Ozu toliko potrebnu slobodnu subotu, da dan
provedu kako njima drago. A dan je bio lep, sa zapada je duvao blag povetarac i mrsio bistra, plavetna
nebesa; izdašne zelene grane nežno su se njihale na vctriću. Dijamant i Džeb dođošte tog jutra.
Dijamant je rekao da ima u šumi jedno specijalno mesto koje bi želeo da im pokaže, pa se svi zajedno
tamo za-putiše.
U njegovom spoljašnjem izgledu nije bilo bitne promene: isti
kombinezon, ista košulja, opet bez cipela. U njegovom tabanima mora da je odavno bio umro i
poslednji živac. Tvrdi su kao kopita, pomisli Lu, jer imala je prilike da ga vidi kako trči preko oštrog
stenja, po trnju, pa čak i po nekom budi bog s nama šipražju, a da pri tom ni kap krvi nije pustio, niti
okom trepnuo. Na glavi je imao umašćeno kapče čvrsto nataknuto na čelo. Pitala ga je da li ta kapa
pripada njegovom ocu, ali je umesto odgovora čula samo nerazgovetno gunđanje.
Došli su tako do visokog hrasta koji se uzdizao usred jedne čistine, ili, da se tako kaže, raščišćene
ledine koja je nekada bila sasvim, a sad samo delimično, prekrivena šikarom. Obrađeni komadi dr-
veta behu zakucani u stablo i služili su kao neka vrsta sklepanih mer-devina. Dijamant stade na prvu
prečagu i poče da se penje. „Kuda ćeš?", upita Lu, a Oz pridrža Džeba, jer učinilo se da će verni
lovački pas jurnuli tragom svoga gospodara. „Idem da vidim boga", doviknu Dijamant, pokazujući
nagore. Lu i Oz pogledaše u nebo.
A gore, visoko, veći broj izguljenih borovih trupaca behu naslagani na dve masivne hrastove grane,
formirajući platformu. Na čvrstim podupiračima bila je razasuta platnena cirada, koja je sa strana bila
ve-
Svako dobro 121
zana za borov pod, pa je sve to ličilo na improvizovani šator. Premda je ova nabudžena konstrukcija
obećavala raznovrsnu zabavu, Dijaman-tovu kućicu na drvetu začelo bi oduvao i malo jači dašak
vetra.
Dijamant je već bio prešao tri četvrtine puta, uspinjući se graciozno, s lakoćom. „Haj'te sad i vi", reče.
Lu, koja bi radije umrla u najgorim mukama nego priznala da nešto ne može, položi šaku i stopalo na
dva drvena nazovistepenika. „Ti ostani dole, ako hoćeš, Oze", reče ona bratu. „Verovatno nećemo
dugo", dodade i krenu gore.
„Sve ovde uredno držim, jašta", reče Dijamant, mameći ono dvoje da mu se pridruže. Bio je već
stigao do vrha, i sada su njegove bose noge landarale preko ivice.
Oz ceremonijalno pijunu u šake, dohvati onu gredicu i uzvera se, prateći sestru. Naposletku su sedeli,
jedno do drugoga, prekrštenih nogu na položenim borovim deblima, koja su bila naslagana u kvadratu
površine dva sa dva, u prijatnoj senci platnenoga krova. A onda im Dijamant pokaza sve što je u
svoje tajno skrovište
dovukao. Prvo izvadi vrh strele za koji im reče da je star barem milion godina i da ga je dobio u - snu.
A onda je iz platnene torbice, koju spolja uveliko bese načela memla, izvukao kostur malene ptice,
objasnivši da je ta vrsta poslednji put viđena ubrzo pošto je bog sastavio ovaj univerzum.
„Hoćeš da kažeš da je izumrla", primeti Lu. „Jok, 'ocu da kažem da je više nema."
Oza je posebno zaintrigirala duga šuplja metalna cevka na čijem je kraju bio komad stakla. Gledao je
kroz cev i, premda je slika bila u izvesnoj meri uvećana, staklo je bilo toliko prljavo i izgrebano da je
dečaka zabolela glava.
„Kroz to vidiš čo'eka na kilometre daleko", obznani Dijamant, svečano im pokazujući svu širinu
njegove šumske kraljevine. „Mož' to da bude prijatelj, a mož' i neprijatelj." Sledeće čime se pohvalio
/22
Dejvid Baldači Svako dobro 123
Lui i Ozu bio je metak ispaljen iz - po njegovim recima - puške „springfild". američke proizvodnje, iz
1861. godine. „Otkud znaš?", upita ga Lu.
„Znam jer on ide s kolena na koleno, od mog pradedc, a meni ga je deda dao prč no što je umro. Moj
pradeda je pet put' ranjavan, a borio se za Uniju5, znaš."
„Jeeee", oglasi se Oz.
„Aha. Okačili su mu sliku na zid i tako to. On nije hteo da ubija za nekoga ko drži robove. Nije
pravedno."
„To je za svako poštovanje", reče Lu.
„Gle'jte sad 'vamo", reče Dijamant. Iz neke drvene kutijice on
izvadi grumen uglja i dodade ga Lui. „Šta mis'iš, a?", upita. Ona ga pogleda. Kamen je bio sa svih
strana odlomljen, grube površine. „Grumen uglja, ništa drugo", reče ona vračajući mu ga, pa obrisa
dlan o nogavicu. „Ne, nije to običan grumen uglja. Tu ti je unutra, vi'š, dijamant. Jes', dijamant, baš
k'o ja."
Oz se primače i uze kamen. „Jeee", opet je bilo sve što je uspeo da izgovori.
„Dijamant?", reče Lu. „Otkud ti to?"
„Jer mi je čovek koji mi ga dade tako rekao. A i nije mi ništa za ovo tražio. Taj uopšte nije ni znao da
se zovem Dijamant. Pa, evo ti", dodade on, ogorčeno, opazivši nevericu na Luinom licu. A onda uze
grumen od Oza. „Svakog dana odlomim parčence. A jednog da-
' Za ra/.liku od školskih drugara i/, „Velike smrčc" koji su bili
zagriženi protivnici Jcnkija, tj. Scvcrnjaka, Dijamant Skincr je,
očigledno, imao predispo/icijc /.a drugačiji pristup amanctu
američkog građanskog rata (1861-1X65) hududi da se njegov
pradeda horio na strani unionističkih snaga, kao vojnik Scvera, pod vodstvom šesnaestog predsednika
SAD, Ahraharna Linkolna; prim. prcv.
na ima 'ga razbijem, i tu će on da bude, najveći, najčišći, jes', dijamant koji je ikad iko vid'o!"
Oz ponovo osmotri kamen, s najdubljim poštovanjem, koje je
obično čuvao za odrasle i za one prilike kad ide u crkvu. „A šta ćeš onda s njim?"
Dijamant slegnu ramenima. „Nisam baš načisto. Možda ništa. Možda ga ovde čuvam i posle. Možda
ga tebi dam. Sviđa ti se?" „Ako je unutra stvarno dijamant, mogao bi da ga prodaš i dobiješ velike
pare", napomenu Lu.
Dijamant protrlja nos. „Ne treba meni novac. Imam ovde, na planini, sve što mi treba."
„Jesi li nekad išao nekud s ove planine?", upita ga Lu.
Dijamant je buljio u devojčicu, očigledno uvreden. „Šta ti misliš, da sam ja neki gedža, a? Iš'o sam ti
ja do Mekenzija, tamo što je, blizu mosta, i to kol'ko puta! I u Tremontu sam bio." Lu pogleda u
daljinu, preko šume. „A u Dikensu? Jesi li ikad tamo išao?" „U Dikensu?" Malo je falilo da Dijamant
tresne s drveta. „Do tamo ti treba dan hoda. Sem toga, što bi čovek pa i hteo d' ide u taj Dikens?"
„Zato što je tamo drugačije nego ovde. Zato što sam već umorna od njive, od mazge, od balege, od
nošenja vode", reče Lu. Ona pređe dlanom preko džepa. „A i zato što imam dvadeset dolara koje sam
donela iz Njujorka. Istruliše mi u džepu", dodade, gledajući Dijamanta pravo u oči.
Dijamant se zabezeknuo čuvši tu astronomsku cifru, a opet -
izgledao je dovoljno pribrano da istoga časa razmotri sve lepe
mogućnosti koje pred njima taj novac otvara. „Mlogo tu ima da se hoda", reče on, odsutno pipkajući
onaj grumen uglja, kao da požuruje onaj dijamant da što pre izmili na svetlost dana. 124
Dejvid Baldači
,,0nda nećemo peške", odvrati Lu.
Dijamant je pogleda. „Tremont je mnogo bliže." „Ne, u Dikens hoću da idem. U Dikens." „Možemo
da uzmemo taksi", umeša se Oz.
„Ako stignemo do mosta kod Mckenzija", odvaži se Lu, „onda bismo, možda, mogli da stopiramo
nekog, da nas poveze do Dikensa. Koliko do mosta ima peške?"
Dijamant je razmišljao. „Pa, ako se drumom ide - dobra četiri sata. A kad stigneš tamo, moraš 'se
vratiš. Šta će ti to: imaš slobodan dan, a tako da se izumaraš."
„A postoji li neki drugi put, osim drumom?" „Ti bi stvarno da ideš, a?", upita on.
Lu duboko udahnu. „Stvarno bih da idem, Dijamante."
„E pa, onda, idemo. Znam ja prečicu. Ma, ima da stignemo dok si rek'o keks."
Otkad je planina, voda je neprestano nagrizala meki krečnjak, use-cajući i po tri-četiri stotine metara
duboke jaruge između otpornijih stena. Niska grebenova promicala je kraj troje malih pešaka. Veliki
usek do kojeg naposletku dođoše bio je prilično širok i - tako im se učinilo - nepremostiv. A onda ih
Dijamant odvede do jednog drveta. Žute topole koje su ovde rasle bile su ogromnih dimenzija, prečnik
im nisi mogao izmeriti santimetrima, već decimetrima, pa i metrima. Mnoge su u debljinu išli više od
odraslog muškarca u visinu, a bilo je i stabala do pedeset metara visokih. Pet kubika drva mogao si da
izvučeš od jedne jedine topole. Jedan zdrav uzorak bese se opružio preko te provalije, nalik kakvom
prirodnom mostu.
,,Ak' ovde pređeš, kraći je put do dole", reče Dijamant.
Oz pogleda preko ivice; videla se samo gola stena i voda što žu-bori negde u dubini. Dečačić uzmače
kao preplašeno tele. Čak je i Lu izgledala nesigurno. Dijamant, međutim, bez kolebanja stupi na
deblo.
Svako dobro 125
„Nema problema. Debelo je i široko. Ma, preš'o bi ga ja i zatvorenih očiju. 'Aj'te sad."
On pređe preko debla, nijednom dole ne pogledavši. Džeb je
nehajno trupkao za njim, pa i on stiže na drugu stranu. Kad je
stigao na čvrsto tie, Dijamant se okrenu. „'Ajde, 'ajde", ponovo ih pozva.
Lu jednom nogom stade na topolu, ali za drugi korak još nije bila spremna.
Dijamant ih je dozivao s one strane procepa. „Samo nemo' dole da gledaš. Prosto k'o pasulj."
Lu se okrenu ka bratu. „Ti, Oze, ostani ovde. Idem prvo ja da
vidim da li može." Lu stisnu pesnice, stade na deblo i otisnu se.
Oči je držala u nivou Dijaraantovog lica, da bi mu se uskoro
pridružila s one strane ambisa. Onda oboje pogledaše u Oza. A on -ni makac. Gleda u zemlju.
„Idi ti samo, Dijamante. Ja ću se vratiti po njega."
„Ne, nećemo tako. Rekla si da 'oćeš u grad? Pa, majku mu, ima si idemo u grad!"
„Ne idem bez Oza."
„A koj' ti kaže d' ideš bez Oza?" Dijamant odskakuta natrag po onoj topoli, opomenuvši prethodno
vernoga Džeba da ga ne sledi, da će se gazda odmah vratiti. A onda pomože Ozu da mu se popne na
leda. Lu je, sa divljenjem, gledala kako joj Dijamant prenosi brata preko zlokobne rupčage. „Jak si,
nema šta, Dijamante", reče Oz dok se, s uzdahom olakšanja, oprezno spuštao na čvrsto tie.
„Ma, nije to ništa. Medved me onomad jurio preko tog drveta, ja-šta, a im'o sam i Džeba i džak s
brašno' na leđa, jes'. I noć je bila. A kiša je lila k'o iz kabla, Bog se nešto bio gadno naljutio. Ne vidi se
prs' pred okom. Šta da ti kažem, dvaput zamalo pado'." 126
Dejvid Baldači S"zko dobro 127
Lu je vesto prikrila osmeh. „A šta bi s onim medvedom?", upita ona, prividno iskreno uzbuđena.
„Zaman'o bio na mene, al' promašio, pa pao dole, u vodu. Nije mi više smct'o, proklet da je."
„Haj'rno u grad, Dijamante", reče Lujza, povukavši ga za ruku, „pre nego što se medved vrati."
Pređoše potom još jedan sličan most, s tim što je ovaj bio klasični viseći, s užadima i letvicama od
kedrovine, probušenim tako da se uže od konoplje provuče kroz rupu i veže u čvor. Dijamant im je
ispričao kako su gusari, kolonisti i, kasnije, južnjačke izbeglice pravili, popravljali i dograđivali taj
stari most. Rekao im je i to da on, Dijamant, zna gde su svi zlosrećnici iz drevnih vremena
sahranjeni, ali da to ne srne nikome da kaže jer se na tajnost zakleo osobi koju ne želi da imenuje. Išli
su dalje, niz padinu tako strmu da su, s vremena na vreme, morali da se kace za drveće, lozice, pa i
jedno za drugo, da se naglavačke ne sunovrate. Lu je svako malo zastajala da dobro osmotri za šta će
se sledeće uhvatiti. A dobra je to fora bila - silaziti niz tu čudesnu strminu i gledati na sav taj
sićušni svet u dolini. Kad se pad ublažio, i pobrđe splaslo u blago nakošene ledine, Oz se već bio
pošteno izmorio, pa su ga Lu i Dijamant naizmenično nosili na krkače. U podnožju planine suočili su
se sa još jednom preprekom.
Rudarski voz, kilava kompozicija od nekih sto vagona, blokirala im je put; kraja joj nije bilo ni s ove
ni s one strane, kud god da pogledaš. Za razliku od putničkih vozova, ovi što teraju ugalj iz rudnika
imali su vagone maltene prilepljene jedan uz drugoga, da ne možeš između njih da prođeš. Dijamant
podiže kamen i hitnu ga u jedan vagon. Pogodio je baš u drečcća slova: „Ugalj i gas Južne doline".
„I, šta sad?", upita Lu. „Da se penjemo?" Ona pogleda u vrškom natovarene vagone, osmotri i
nekoliko rukohvata, pitajući se da li uop-
„Ma, jok", reče Dijamant. „Ispod ćemo." On ćušnu kapče u džep, baci se na trbuh i podvuče između
usporenih točkova, pa pod voz. Lu i Oz štuknuše odmah za njim, a s njima i Džeb. Ubrzo se svi pridi-
ooše s druge strane, pa otresošc prašinu sa sebe. „Jedan dečko se prošle godine napola isek'o dok je
ovo radio", reče Dijamant. „Voz kren'o kad je on bio dole. Ono, nisam svojim očima vid'o, ali, kol'ko
sam čuo, nije bilo baš lepo za oko." „A što nam to nisi rekao pre nego što smo se podvukli pod voz?",
htela je da zna Lu, zabezeknuta.
„Pa, da sam vam rek'o, nikad se vi ne biste ni podvukli, jclda?" Izađoše potom na put i stade im
kamion sa slatkišima, Remzijev. Dobili su po jednu čokoladu „Plava zastava", častio ih debeljušni šo-
fer u uniformi. „Reklamirajte malo", reče im on. „Mnogo dobra čokolada."
„No šta ću", uzvrati Dijamant smeđih zuba. Žvakao je sporo, metodično, kao da se odjednom
prometnuo u poznavaoca istančanog ukusa, degustatora specijalizovanog za finu čokoladu kome se,
eto, nenadano ukazala prilika da oproba novu robu. „Daj ti meni još jednu ovu, bato, pa ću dvaput da
te reklamiram." Posle duge vožnje po džombastom terenu, kamion ih doveze do centra gradića
Dikensa. Dijamantova gola stopala teško da su ikad pre toga dotakla asfalt. Stajao je kao na vreloj
ringli. „Baš čudno ovo", reče on. „I nije nešto, bar meni." „Ništa se ne sekiraj, Dijamante. Mogu da se
kladim da bi ti i po
ekserima mogao da hodaš a ništa da ti ne fali", reče Lu osvrćući se oko sebe. Dikens, ako ćemo pravo,
nije bio ni puka periferija u odnosu na ono što ova devojčica bese navikla, ali posle tolikog vremena
provedenog na planini, i ta joj se varoš činila kao ne znam kako doterana metropola. Na trotoar, od
silnih prolaznika, nisi imao gde da
ct-оплХ .. +„ f.— „,,u~^„:~ :,,t~~. n,r^tn i0 к;1/-» i r\/-» Vnlr*vr»7ii tu i tamn
128
Dejvid Baldači Svako dobro 129
grupice su prelazile s jedne na drugu stranu. Većinom su ti ljudi
bili obučeni u finu odeću, a rudare je lako bilo raspoznati: teško su koračali, povijenih leda, glasno
kašljući, dajući mučnog oduška svojim upropašćenim plućima.
Preko ulice je bila razvučena ogromna parola. Pisalo je: „Ugalj je kralj'", crnim slovima, crnim k'o
ugalj. Odmah ispod nje razapeta je bila druga parola, vezana za gredu što strci iz zgrade u kojoj se
nalazi sedište firme „Ugalj i gas Južne doline". Dugačak je red bio ispred njihovih prostorija, a mnogi
ljudi su odande i izlazili, svi nasme-jani, što zbog novca u rukama, što zbog obećanja da će
uskoro dobiti dobar posao.
Istovetno obučeni ljudi sa kačketima i urednim odelima, sve sa prslucima, zveckali su srebrnjacima,
deca koje je bilo po ulicama tr-zala su se na taj zvuk. Onima što trguju automobilima dobro je išlo u to
vreme, a prodavnice su bile pune, kako kvalitetne robe, tako i bučnih mušterija. Ovo mesto napreduje,
život cveta, a Dikens je, eto, tu, u podnožju virdžinijskih planina. Prizor lep za oko: sreća, energija,
ima se - rnože se. Lu oseti nostalgiju za velikim gradom.
„Kako to da te roditelji nikada nisu dovodili ovamo?", upita Lu Dijamanta dok su hodali ulicom.
„Nisu imali razloga 'amo da dolaze, to ti je." On nabi ruke u
džepove i zagleda se u telefonski stub koji je žicama bio povezan s jednom zgradom. Onda opazi
čoveka u odelu, pognutih ramena, i deča-ka u tamnim pantalonama i svečanoj košulji. Izlazili su iz
prodavnice noseći veliku papirnu kesu punu nečega, pa prišli jednom od ukoso parkiranih vozila, koji
su tako bili nanizani i s jedne i s druge strane ulice. Muškarac otvori vrata automobila. Dečak pogleda
u Dijamanta i upita ga odakle je.
„A otkud znaš da nisam odavle, sinko?", reče Dijamant, piljeći u orsriclrn rpliarip
Dete još jednom osmotri Dijamanta, njegovu prljavu odeću i isto takvo lice, bose noge i razuzdanu
kosu, pa uskoči u ona kola i zaključa za sobom vrata.
Lu, Oz i Dijamant produžiše dalje, pored benzinske pumpe „Eso", s onim dvocrevnim pumpama i
povazdan nasmejanim radnikom u šuštavom kombinezonu s oznakama kompanije za koju radi. I on je,
kao i Indijanac što je prodavao cigare u obližnjoj prodavnici, nepomično stajao, čekajući mušterije.
Nedaleko od pumpe, pažnju im privuče stakleni izlog „Rcksalovog" dragstora. Ta je prodavnica bila
osmišljena po sistemu „sve ti je u izlogu". Dvadeset pet, ako ne i više artikala, raznoraznih, tu se
moglo nabaviti po čem od tri dolara po komadu.
„Ali, što, bre? Sve to možeš sama da napraviš. Ne mora to da se kupuje", insistirao je Dijamant,
očigledno naslutivši da je Lu na velikom iskušenju i da je pitanje sekunde kada će ući unutra i počistiti
asortiman.
„Dijamante, došli smo ovamo da potrošimo novac, l da se zabavimo."
„Ja se zabavljam", reče on, namrgodivši se. „Nemo' ti mene da govoriš da se ja ne zabavljam."
Prodoše pored kafea „Dominion", ispred kojega behu istaknuta
reklama za „čero kolu" i svetlucava pozivnica: „Dođite na ajskafu". Tu Lu već nije mogla da ne
stane.
„Hajdemo unutra", reče ona. Lu se uhvati za kvaku, cimnu je,
zvono se oglasi, i ona uđe. Oz je išao za njom. Dijamant je ostao napolju, taman toliko da iskaže
neslaganje sa njenom odlukom, a onda požuri za njima.
Lokal je mirisao na kafu, dim od loženja i voćnih pita. Kišobrani, na prodaju inače, visili su sa
plafona. Duž jednog zida išla je klupa, dok su tri hromirane barske stolice, sa zelenim sedištima, bile
prikucane u ratos isnrerl šanlca Ho naša visoko? Staklene činile sa hom-
130
Dejvid Baldači Svako dobro 13]
bonama bile su postavljene na plakarima čija je funkcija bila
mahom ukrasna, mada se čovek mogao i poslužiti. Bila je tu i
jedna skromna mašina za sokove i sladoled, u formi fontane, a kroz salonska vrata mogli su da čuju
čangrljanje posuda i razne kuhinjske mirise. U jednom ćošku nalazilo se kube; sulundari su bili ojačani
žicom, a za njihov izlaz bio je probijen zid. Čovek u beloj košulji sa rukavima zavrnutim do lakata, s
kratkom i širokom kravatom, u kecelji, prođe kroz salonska vrata i stade iza šanka. Imao je glatko
izbrijano lice i besprekoran razdeljak na sredini glave; na kosu je - bar po Luinoj proceni - sipao,
jedno, kilo masti.
Pogledao ih je kao da su vojnici Severa poslati direktno iz štaba generala Granta sa zadatkom da još
malo natrljaju valjane virdžinijske nose ve. Kako su se oni primicali, on je blago uzmicao. Lu se pope
na jednu od onih stolica i stade da razgleda jelovnik, uredno ispisan kurzivom na tabli. Čovek uzmače
još malo. Ruka mu, kao nehajno, skliznu na jednu od pločica zataknutih na staklene vitrine na zidu.
Reci „nema veresije" behu ispisane debelim, belim potezima krede po staklu. Kao odgovor na ovaj, ne
baš tako suptilan, gest, Lu izvadi pet novčanica od jednog dolara i uredno ih nareda po šanku. Njegov
pogled odluta ka šuškama i on se, i ne hoteći, nasmeja, pokazujući im zlatne prednje zube. Onda im se
primače, u stilu - e, gde ste, prijatelji, ja sam vaš čovek. Oz se odgega do druge stolice, nasloni se na
šank i poče da njuška sve te lepe mirise koji su dopirali kroz salonska vrata. Dijamant se držao
pozadine, kao da mu je stalo da bude najbliži vratima kad bude moralo da se bega. „Pošto parče
pite?", upita Lu.
„Pet centi", reče čovek, pogleda fiksiranog na onih pet „vašingtonjana" na stolu.
„Mogu, znači, da kupim deset celih pita za ove pare?" „Deset pita?", ote se Dijamantu. „Bože blagi!"
„Tačno", reče čovek brzo. „A mi ćemo to odma' da vi napravimo." On okrznu pogledom Dijamanta, a
onda ga premeri od nemirnih čuperaka do golih prstiju na nogama. „On je s vama?" „Jok, oni su sa
mnom", reče Dijamant, lagano se približavajući šanku, prstiju zataknutih za tregere kombinezona. Oz
se sad bio zagledao u dragi znak na zidu. „Samo belce služimo", naglas je pročitao, a onda, zbunjen,
pogledao domaćina. „Pa, nama su kose plave, a Dijamantu je rida. Je Г to znači da samo stari ljudi
mogu da dobiju pitu?"
Onaj tip pogleda Oza očigledno sluteći da je dečko „specijalac", pa zadenu čačkalicu među zube i
ošacova Dijamanta. „Ovde su cipele obavezne. Odakle si ti, dečko? S planine?"
„Jok, s meseca." Dijamant se nagnu ka čoveku i naprasno se isceri. „Da mi vidiš zelen zub?"
Kao da nekakav maleni mač izvlači iz korica, čovek zamahnu onom čačkalicom pred Dijamantovim
očima. „Mnogo si mi ti pametan. 'Ajde sad lepo izađi odavle. 'Ajmo, 'ajmo. Vrati se u tu planinu i
nemoj više da dolaziš!"
Dijamant ga ne posluša, već se prope na prste, zgrabi jedan od onih kišobrana što su visili s plafona i
otvori ga tu, nasred restorana. Čovek pređe s druge strane šanka.
„Nemo' to da radiš. To donosi nesreću."
,A što ne bi' radio? Možda komad neke stenčuge padne s planine i smrska te skroz-naskroz!"
Pre nego što je ovaj stigao da ga dohvati, Dijamant hitnu otvoreni amrel u vazduh i on pade na aparat
za sokove. Mlaz nečeg lepljivog suknu iz mašine i ofarba jedan od plakara u finu nijansu smeđeg. •;u„
™«Mf ali Diiamant već bese utekao. 132
Dejvid Baldači Svako dobro 133
Lu sakupi onaj novac, pa ona i Oz ustadoše, da i oni krenu. „Kuda ćete sad svi?", reče čovek.
„Pa, ipak mi se ne jede pita", reče Lu ljubazno i tiho zatvori vrata m sobom i Ozom.
Čuli su kako čovek unutra viče: „Gedžovani!"
Kad su stigli Dijamanta, sve troje prasnuše u smeli, tu, nasred ulice, dok su ljudi prolazili kraj njih,
radoznalo buljeći u razdraganu de-čurliju.
„Drago mi je što vidim da se lepo provodite", začu se neki glas.
Oni se okrenuše i ugledaše Kolona. Na sebi je imao prsluk, košulju i sako, aktn-tašnu u ruci, veselih
očiju.
„Kotone", reče Lu, „šta ćeš ti ovde?"
On pokaza na zgradu prekoputa ulice. „Pa, sticajem okolnosti, ovde radim, Lu."
Svi se zagledaše u pravcu u kojem Koton bese pružio ruku. Velika je bila zgrada suda, prelepa cigla
uzdizala se nad ružnim betonom. „I, recite mi, šta radite ovde?", upita ih Koton.
„Lujza nam je dala slobodan dan. Mnogo smo u poslednje vreme radili", reče Lu.
Koton klimnu glavom. „U to sam se sopstvenim očima uverio." Lu pogleda sve te užurbane ljude.
„Iznenadilo me je ovo mesto. Zaista napredno izgleda."
Koton pogleda oko sebe. „Izgled, znaš, ume i da zavara. Ovde se
preskače sa jedne na drugu delatnost, kao sa brvna na brvno, a dole provalija. Drvna industrija je
propala, sad su gotovo sva zaposlenja u ovom del u države vezana za ugalj. Ne žive od uglja samo
rudari. Gotovo svaki biznis ovde zavisi od potrošnje dolara zarađenih u rudnicima. Ako i to
propadne, možda ovo mesto i neće izgledati tako napredno, znaš. Lako padne kula od karata. Ko
zna. možda /a np.lrih ™ч
rodina ova varoš uopšte i ne bude ovde gde je sada." Koton
pogleda Dijamanta i osmehnu se. „Ali, gorštaka će ovde uvek biti. Oni će se uvek snaći." Onda se
osvrnu oko sebe. „Slušajte, imam još neka posla da obavim u sudu. Danas sud ne /.aseda, ali posla
uvek ima. 'Ajde da se nađemo ovde za, da kažemo, dva sata. Važi? Bila bi mi čast da vas odvedem na
ručak."
Lu pogleda oko sebe. „A gde?"
„Ima jedno mesto, Lu, mislim da će ti se dopasti. Restoran se zove 'Njujork'. Otvoren je dvadeset četiri
sata, možeš da doručkuješ, ručaš, večeraš u svako doba dana i noći. Nema, istina, mnogo ljudi u
Dikensu koji ostaju budni posle devet uveče, ali pretpostavljam da ljudima sa strane može samo da
prija da pojedu jaja, griz i slaninu u pola noći."
„Za dva sata, onda", potvrdi Oz, „ali kako ćemo znati koliko je sati kad nemamo nikakav sat?"
„E, vidiš, sud ima ovu kulu sa satom, ali taj uvek malo kasni.
Nego, da ti kažem, Oze, gledaj..." Koton izvadi svoj džepni sat i do-dade ga dečaku. „Ovaj će ti
poslužiti. Dobro mi ga čuvaj. Otac mi ga je dao."
„Onda, kad si iz Bostona dolazio ovamo?", upita Lu.
„Tako je. Rekao mi je da ću imati mnogo vremena, i verujem da je hteo da mi pomogne da o tom
vremenu povedem računa." On vrhovima prstima dotaknu šešir, u znak pozdrava. „Onda, za dva sata."
Pa ode svojim poslom.
„I, šta ćemo sad da radimo dva sata?", oglasi se Dijamant. Lu se osvrtala oko sebe i, odjednom, oči joj
zaiskriše. „Hajde", reče ona i potrča. „Najzad ćeš ići u bioskop, gos'n Dijamante."
Nešto manje od dva sata bili su na nekom sasvim drugom mestu, daleko od Dikensa u državi
Virdžiniji, daleko od Apalačkih planina i
J 34
Dejvid Baldači svih briga stvarnoga života. Obreli su se u čudesnoj zemlji
Čarobnjaka iz Oza, koji se upravo nalazio na velikoj turneji po bioskopskim salama širom Amerike.
Kad izađoše napolje, Dijamant ih zasu svom silesijom pitanja koja su se svodila na jedno: da li je ono
što su upravo videli moguće, da li to stvarno postoji.
„Je Г to božjT ruku delo?", pitao je on, ne jednom, prigušenim glasom.
Lu ih usmeri ka sudu. „Idemo, da ne zakasnimo."
Njih troje pojuriše preko ulice pa gore, uz široko stepenište zgrade suda. Zaustavi ih zamenik šerifa, u
uniformi, s debelim brkovima. „Je Г, more, kud ste vi to pošli?"
„U redu je, Hauarde, sa mnom su", reče Koton, pojavivši se na vratima. „Možda svi oni postanu
advokati jednoga dana. Sad dolaze da vide kako iznutra izgleda ovaj hram pravde." „Bože sačuvaj,
Kotone, zar nam nije svih tih dobrih advokata već preko glave", reče Hauard osmehujući se, pa
produži dalje. „Lepo ste se proveli?", upita Koton.
„Maločas sam vid'o lava, neko strašilo i metalnog čoveka na
velikom zidu", pričao je Dijamant, „i još nikako da s'vatim kako su to napravili."
„Hoćete da vidite kako izgleda jedan moj radni dan?", upita ih Koton.
Uglas potvrdno odgovoriše. Pre nego što uđoše unutra, Oz Koto-nu svečano predade džepni sat.
„Hvala ti što si mi ga pričuvao, Oze."
„Tačno su dva sata prošla, znaš", reče dečak. „Tačnost je vrlina", uzvrati advokat.
Kad oni uđoše u zgradu suda, Džeb ostade napolju da leži. Duž širokog hodnika bilo je mnogo vrata,
a iznad njih su visile mesinga-ne table sa natpisima: „Matičar", „Porezi", „Rođenja i smrti", „Okru-
Svako dobro 135 žni pravobranilac" i tako dalje. Koton je objašnjavao deci šta
podra-zumevaju sve te funkcije i onda im pokazao samu sudnicu, najveću prostoriju koju je Dijamant
u životu video. Onda ih je upoznao sa Fre-dom, sudskim izvršiteljem, koji se nenadano pojavio iz neke
druge odaje kad su oni ušli u sudnicu. On izvesti Kotona da je sudija Et-kins otišao kući na ručak. Na
zidovima benu okačeni portreti muškaraca sa belim kosama i crnim odorama. Deca su prelazila
dlanovima po izrezbarenom drvetu i naizmence sedala u pregrađene prostore namenjene svedocima i
po-rotnicima. Dijamant je pitao da li bi mogao da sedne u sudijinu fotelju, ali se Kotonu, a i Fredu,
učinilo da to ne bi bilo umesno. Kad ga nisu gledali, Dijamant nakratko, ipak, zauze sudijsko mesto i
nadu se kao pevac kad će da zakukuriče, i terao bi on i dalje da ga Lu, koja je primetila kako njen
saputnik vređa instituciju suda, nije snažno mu-nula u rebra. Izašavši iz suda, prešli su u susednu
zgradu, u kojoj se nalazilo nekoliko službenih prostorija, uključujući Kotonovu. On je imao jednu
prostranu sobu sa škripavim podom od hrastovog drveta. Duž triju zidova nalazile su se police pune
pohabanih knjiga iz oblasti prava, kutije sa testamentima i tapijama, kao i lepo opremljeno izdanje
Ustava države Virdžinije. U sredini sobe bio je masivni radni sto od orahovine, na kojem su stajali
telefon i gomile hartije. Neki stari sanduk služio je kao kanta za otpatke, a nakošen čiviluk ćutao Je u
jednom ćošku. Na njemu nije bilo okačenih šešira, a tamo gde su mesta za kišobrane bio je utaknut
štap za pecanje. Koton je dao pijamantu da okrene jedan broj na telefonskom aparatu i popriča sa Sirli
koja radi na centrali. Dečak je maltene iz kože iskočio kad mu Je njen hrapavi glas zagolicao uho.
Zatim im je Koton pokazao stan u kojem je obitavao, na posled-
njem spratu iste zgrade. Imao je malu kuhinju kroz koju jedva da je moglo da se prođe od konzervi sa
povrćem, tegli sa melasom, turši-
Svako dobro 137 je, džakova krompira, ćebadi i fenjera, pored svega ostalog što se tu moglo videti.
„Odakle ti sva ova roba?", upita Lu.
„Ne mogu ljudi uvek gotovinom da ti plate. Onda dolazi do raz-mcne dobara - ja njima advokatskc
usluge, oni meni namirnice i razne potrepštine." On otvori mali frižider i pokaza im komade pilećeg i
goveđeg mesa i slanine. „Ovo ne mogu da stavim u banku, ali je sigurno mnogo ukusnije od novca."
Bila je tu i majušna spavaća soba sa poljskim krevetom i lampom za čitanje na maloj nahtkasni. U tu
prostoriju ulazilo se iz prostrane dnevne sobe, potpuno zatrpane knjigama.
Dok su deca blenula u te nepregledne gomile, Koton skide naočare. „Nije čudno što ću da oslepim",
reče on.
„Sve te knjige si pročit'o", upita Dijamant, bez daha.
„Da, što se toga tiče - izjašnjavam se krivim. U stvari, mnoge sam pročitao i više puta", odgovori
Koton.
„I ja sam jednom pročit'o jednu knjigu", izjavi Dijamant ponosito. „Koju?", upita Lu.
„Ne mogu tačno se setim, ali imala je mnogo slika. Ne, k'o da ništa nisam rek'o: dve knjige sam
pročit'o, ako se Biblija računa." „Mislim da nećemo pogrešiti ako i Bibliju računamo, Dijamante", reče
nasmejani Koton. „Dođi ovamo, Lu." Koton joj pokaza jednu kutiju sa uredno složenim knjigama,
velikim tomovima, od kojih mnogi behu u finom kožnom povezu s ispisanim imenima znamenitih
autora. „Ova je rezervisana za moje omiljene pisce." Lu prelete pogledom sve te naslove i odmah joj
za oko zapado-še svi, do poslednjeg, romani i zbirke kratkih priča koje je njen otac napisao i objavio.
Fini je to bio mamac, prst pomirenja koji joj je Koton pružio, ali ona u tom trenutku za pomirenje nije
bila raspoložena. „Gladna sam", reče Lu. „Je Г bismo mogli sad da jedemo?"
Restoran „Njujork", što se ponude tiče, nije bio ni blizu
standardnom asortimanu njujorških ugostiteljskih objekata, ali je hrana ipak bila dobra. Tu je Dijamant
popio prvu flašu gaziranog pića koje je on nazvao „sodadžilukom". Toliko mu se dopalo da je odmah
uzeo još dve flaše. Posle ručka šetali su se ulicom, šišajući pepermint bombone. Ušli su u prodavnicu
sa reklamom „Sve za 25 centi", i tu im je Koton pokazao kako je ta šestospratnica, zbog specifičnog
nagiba tla, dospela u žižu interesovanja najvećih američkih medija. Sa svakog se sprata, naime,
izlazilo na čvrsto, kao da je svaki prizemlje. „Po ovome se Dikens proslavio", zakikota se Koton. „Po
jedinstvenom nagibu tla i ovoj zgradi." Prodavnica je bila puna raznih potrepština, alata i namirnica.
Mirisi duvana i kafe bili su toliko jaki da se činilo kao da su se nepovratno uvukli u zidove i podove.
Ulari, užad, široka burad sa slatkišima svih vrsta - svega je tu bilo. Sebi je Lu kupila par čarapa, a
Dijamantu džepni nožić; dečak je dar primio oklevajući, i malo je falilo da se popišmani, ali mu je ona
objasnila da će odmah dobiti priliku da joj se oduži, tako što će joj nešto izrezbariti u drvetu. Ozu je
kupila igračku medu i dala mu ga ne pitajući šta se desilo s onim starim.
Onda je Lu nekud iščezla na nekoliko minuta, da bi se pojavila s nekim predmetom koji će uručiti
Kolonu. Bila je to lupa. „Trebaće ti za čitanje", reče ona osmehnuvši se, i Koton joj osmehom i uzvrati.
„Hvala ti, Lu. Ovako ću pomisliti na tebe svaki put kad otvorim neku knjigu." Lujzi je kupila šal, a
Judžinu slamnati šešir. Oz je pozajmio od sestre nešto novca i otišao malo da pronjuška u Kotono-vom
društvu. Kad su se vratili, u ruci je držao neki tajnoviti predmet umotan u smeđi papir i istrajno
odbijao da otkrije o čemu je reč.
Pošto su još malo skitali gradom, pri čemu im je Koton pokazivao stvari koje su Lu i Oz začelo već
bili videli ranije, ali Dijamant svakako nije, svi se naguraše u Kotonov „oldsmobil", koji ih je če-J 38
Dejvid Baldači
kao parkiran ispred suda. I tako oni pođoše, Dijamant i Lu zbijeni na zadnjem sedištu, dok su se Oz i
Džeb vozili napred, sa Kotonom za volanom. Sunce upravo bese počelo da zalazi, a lagani povetarac
svima im je prijao. Ima li išta lepše od zalaska sunca u planini? Prošli su kroz Trcmont i, nešto kasnije,
prešli mostić nedaleko od Mekenzija, pa krenuli uzbrdo, uz prvi greben. Onda su stigli do me-sta gde
je put sekla železnička pruga i, umesto da produže dalje, Ko-tonov „oldsmobil" skrenu na šine i tako
nastaviše put. „Ovdc nema džombi kao gore na putu", objasni advokat. „Kasnije ćemo opet izaći na
drum. U podnožju je asfaltiran, ima i jedan dco gde je makadam, ali ovde put ništa ne valja. Ovi
planinski pute vi su, znate, izgrađeni pijukom i ašovom. Takav je bio zakon: svi sposobni muškarci
od šesnaest do šezdeset godina morali su da doprinesu izgradnji puteva, i radili su na drumovima deset
godina godišnje, pri čemu su bili obavezni da ponesu svoj alat i proliju sopstveni znoj za zajedničku
stvar. Samo su učitelji i sveštenici bili izuzeti od ove radne obaveze, mada su, barem mi se tako čini,
sveštenici bili i te kako potrebni tim ljudima koji su izagarali od posla da bi završili sto trideset
kilometara puta u razdoblju od četrdeset godina. Bilo kako bilo, nije nimalo lako putovati po tom
neravnom putu, uprkos svom poštovanju koje osećamo prema ljudima koji su na njemu predano
radili." „A šta ako dođe voz", nelagodno upita Oz. „Onda ćemo, cenim, morati da siđemo sa šina",
reče Koton. To su, naposletku i učinili začuvši zvižduk lokomotive. „Oldsmobil" se sa pruge sklonio
na sigurno. Nekoliko minuta kasnije, do vrha natovareni vagoni minuse kraj njih, nalik džinovskoj
zmiji. Voz se kretao sporo, zbog krivina. Koton zavrte glavom. „Koks. Pravi se od mekog uglja i peče
u visokim pećima. Onda ga prevoze do čeličane." Opet je vrteo glavom, sad nešto sporije. „Vozovi
ovamo dolaze prazni, da bi se vraćali pu-
Svako dobro 139
ni. Ugalj, koks, drvna građa. Nose sve, a dovoze samo novu radnu snagu."
Na pobrđu nedaleko od pruge Koton im pokaza grad koji je
podigla kompanija /a eksploataciju uglja. To naselje bese sačinjeno od malih, identičnih kuća. sa
prugom što prolazi kroz najstroži centar i komisionom radnjom u kojoj je roba bila naslagana od
patosa do plafona. Tako im je rekao Koton, koji je imao prilike u tu prodavnicu da ude. Dugački
nizovi međusobno povezanih građevina od cigala, koje su neodoljivo podsećale na košnice, prostirali
su se duž širokog druma. Svaka je imala metalna vrata i zemljani odžak. Dim je purnjao iz tih otvora,
od čega je sumračno nebo izgledalo još crnje. „Peći za koks", objasni im Koton. Nalazila se tu i jedna
velika kuća ispred koje je bio parkiran uglancani „krajsler kraun imperija!". Kako im je Koton rekao,
tu stanuje nadzornik. Odmah do nadzornikove kuće nalazio se koral u kojem je nekoliko kobila paslo,
a dva živahna ždrebeta skakala i jurcala naokolo.
„Moram nešto privatno d' obavim", reče Dijamant, već otkačivši tregere kombinezona. „Preter'o sam s
onim sodadžilukom. Evo me za minut, samo da strčim iza one kolibe."
Koton zaustavi automobil, pa Dijamant izađe i potrča ka kolibi. Koton i deca su razgovarali dok su ga
čekali, i advokat im ispriča još nekoliko zanimljivosti.
„Ovaj rudnik se zove Južna dolina. Ovde im je, konkretno, Okno broj dva, tako ga zovu. Kopanje
uglja je prilično isplativo, ali se radi mnogo i u strašnim uslovima, a ako se ima u vidu kako posluju
sve prodavnice pod okriljem ove kompanije, ispostavi se da rudari više duguju svojoj firmi nego što
zarađuju." Koton zaćuta i zamišljeno pogleda u pravcu u kojem se izgubio Dijamant, pa se blago
namršti. „Ovde se ljudi razboljevaju i umiru od plućnih bolesti, ili od odronjavanja zemlje, raznih
nezeoda na radu i sličnih stvari", nastavi advokat.
Začuli su zvižduk i onda se iz ulaza u rudnik pomoli grupa
muškaraca od ću m ura mrkih lica, verovatno na smrt umornih. Neke žene i deca potrčaše im u susret,
pa se svi zajedno zaputiše ka jednoobraznim kućicama; muškarci su nosili metalne kantice za ručak i
izvlačili cigarete i flaše sa alkoholom. Druga grupa ljudi, po izgledu sudeći jednako umornih, prolazila
je kraj njih. Njihova smena tek je počinjala.
„Nekada se ovde radilo u tri smene, ali sad imaju samo dve", reče Koton. „Polako ponestaje uglja."
Dijamant se vratio i sklupčao na zadnje sedište. „Jesi Г dobro, Dijamante?", upita Koton.
„Sad jesam", odgovori dečak, široko se osmehujući, svetlucavih. mačijih očiju.
Lujza se uznemirila saznavši da su deca bila u gradu. Koton joj
reče da bi se Lu i Oz sigurno ranije vratili da ih nije on zadržao, te je stoga, on, Koton, jedini kriv što
im se prabaka tako zabrinula. A onda se Lujza doselila kako je svojevremeno i njihov otac istu tu stvar
napravio, i primetila kako je teško, ako ne i nemoguće, suzbiti istraživački duh, pa je sve prošlo u
najboljem redu. Sa suzama u očima primila je Lujza onaj šal, a Judžin je odmah probao šešir i izjavio
da je to najlepši poklon koji je ikada dobio. Posle večere, Oz se pozdravio sa svima i otišao u majčinu
sobu. Znatiželjna, Lu ga je pratila, špijunirajući svoga brata kao i obično, kroz uzani procep između
vrata i zida. Oz je brižljivo odmotao pako-vanje koje je doneo iz grada i sada je njegov sadržaj, četku
za kosu, čvrsto stezao u ruci. Amandino lice bilo je mirno, njene oči, kao i obično, sklopljene. Lu je
svoju majku doživljavala kao usnulu princezu što tihuje u stanju nalik smrti, a niko, ama baš niko,
nema odgovarajući protivotrov. Oz se kolenima oslonio o krevet i počeo da češlja Amandu,
prepričavajući majci divan dan koji su proveli u gradu.
Svako dobro
141
Lu gaje nekoliko trenutaka posmatrala kako se muči sa četkom, a onda uđe i ona u sobu, da pomogne.
Podigla je majčinu kosu i pokazala Ozu kako se pravilno raščešljava. Majci je kosa već bila porasla,
mada je i dalje bila kratka.
Kasnije te večeri, Lu je otišla u svoju sobu, odložila čarape koje je u gradu kupila, pa se opružila na
krevet, skroz obučena, sve sa čizmama, i onda razmišljala o putovanju u Dikens, ne sklopivši oči sve
do pred zoru, kad je došlo vreme da se pomuzu krave.
19.
Nekoliko večeri kasnije, svi su sedeli za stolom, a napolju je lila kiša. I Dijamant je došao na večeru, u
nekim dronjcima od iznoše-nog platna, nešto poput mekintoša domaće izrade, sa rupom kroz koju je
proturio glavu. Džeb se odmah zaputio ka furuni, ne hajući više za gazdu, kao da je kod svoje kuće.
Kad se Dijamant nekako iskobeljao iz pohabanog platnenog kaputa, Lu opazi da dečak nešto nosi oko
vrata. A to što je nosio nije naročito prijatno mirisalo. „Šta je to?", upita Lu, prstima zapušivši
nozdrve, jer vonj je zaista bio grozan.
„Asafetida", odgovori Lujza umesto Dijamanta. „Koren. Odagnava bolest, jes'. Dijamante, dušo, ako
se ogreješ lepo pokraj vatre, možeš meni da daš to korenče. Biću ti zahvalna." Iskoristivši čas Dija-
rnantove nepažnje, ona odnese koren do trema i baci tu gadotiju u mrak.
Iz Lujzinog liganja širila se mešavina mirisa uscvrčale masti i
debelo nasečenih rebara s obilnim naslagama mrsa. Bilo je to meso jedne od svinja koju su morali da
zakolju. Obično bi se klalo u zimu, ali sarla su. nsled snleta raznih okolnosti, bili primorani taj čin da
oba-
142
Dejvid Baldači Svako dobru 143
ve u proleće. Judžin je zaklao svinju dok su deca bila u školi. Na Ozovo insistiranje, Judžin je pristao
da mu pomogne oko šurenja i čišćenja pastrme. Ali, kad je dečačić ugledao mrvu životinju okačenu o
drveni stalak na tri noge, krvavih usta proburaženih čeličnom kukom, plus ono korito puno vrele vode
za koje je Oz smesta, ne dvoumeći se, zaključio da je namenjena njemu, jer gde ćeš boljeg začina od
slatkog malog dečaka - on se istog trena dao u bekstvo. Njegova vriska odjekivala je dolinom kao da je
neki nepažljivi džin nabo na trn pa se sad džilita i urliče. Judžin se divio kako dečakovoj brzini, tako
i kapacitetu pluća ovog gradskog čeljadeta, a onda prionu sam na sređivanje pastrme. Svi su prilježno
prionuli na meso, kao i na konzervisani paradajz i grašak koji se kiselio malne šest meseci u rasolu i
šećeru, a zbrisa-še i poslednje zalihe boba. Lujza bi im dopunjavala tanjire, dok je ona sama slabo jela.
Pre-grizla je malo paradajza i graška, tek reda radi, umočila proje, za par zalogaja, u moču, i to je, što
se nje tiče, bilo sve. Nasula je sebi solju kafe od hikorija i onda posmatrala sva ta vesela lica što su
zamorila za stolom. Videlo se da uživaju, a sad su se upravo smejali nekoj Dijamantovoj sitnoj
budalaštini. Osluškivala je kišu što dobuje po krovu. Nije loše, bogu hvala, mada kiša u ovom trenutku
i nije bila od posebnog značaja; ako ne padne u julu i avgustu, usevi će biti nejaki, pa će i lahor da ih
oduva, i narod će ostati praznih stomaka. U najskorije vreme počeće setva kukuruza, sočiva, paradajza,
bundeve, hrena, belog i crvenog krompira, kupusa i boranije. Irski krompir i crni luk već behu
zasejani, kako valja zagrnuti, i mraz im neće naškoditi. Dobra će prema njima biti zemlja ove godine;
došlo je vreme da i oni lepo rode. Lujza još malo oslušnu muziku kiše. Hvala ti, Gospode, ali vidi ?
/V)č m/7/л nvrta tinrn к>лп ]snA AnAn /л^
da mm panhj- ne istruli, a ni premalo, da nam kukuruz ne ostane do pojasa \wk Znam da mnogo
tražim, ali, ako mi učiniš, mnogo ću to da шго.Опа u sebi reče „amin" i onda dade sve od sebe da se
od srca piljuči tom porodičnom slavlju.
Toga ča jeko zakuca na vrata, i u kuću uđe Koton, dobro
natopljene kabaiice, iako je od kola do trema morao začas stići. Nije to bio onaj Kotn koga su
poznavali; nije im se čak ni osmehnuo. Prihvatio je solju kafe, uzeo malko proje i seo do Dijamanta.
Dečak ga je gledao kao da zna šta sledi. „Šerif je dolazio kod mene, Dijamante."
Svi pogledaše prvo u Kotona, a onda u Dijamanta. Ozove oči behu širom otvorene, tako se bio izbuljio
da je ličio na sovu bez perja. „Jelde?",reće Dijamant, punih usta graška i dinstanog luka. „Izgleda da se
neka gomila konjske balege zatekla u ganc-novom 'krajsleru' nadzornika Okna br. 2. Čovek je seo u
kola ne znajući šta ima unutra, pfi iom je bio i mrak, a i on je imao gadnu prehladu, pa ništa nije
naiuirisao. Kad je shvatio šta mu je priređeno, bio je, iz sasvim razumljivi! razloga, vrlo uznemiren."
„U, bre,pazi, 'leba ti", reče Dijamant. „Kako li je samo taj konj uspeo tu baš da stane? Možda se samo
oslonio na prozor kola i plju-snuo ga." Rdat'ši to, Dijamant nastavi s večerom; drugima, očevidno, nije
višetnl" do jela.
„Koliko se sećam, ostavio sam te tamo da obaviš neki privatni
posao, je Г luko bilo, ono kad smo se iz Dikensa vraćali ovamo?" „I to sirf° šerifu?", hitro reagova
Dijamant.
„Nisam, parenje mi je na neki neobjašnjiv način zakazalo." Sudeći po izrazi P'Jarnantovog lica, dečak
je osetio olakšanje, a Koton nastavi. „Ali,pfveo sam jedan vrlo mučan sat tamo u sudu, s nadzornikom
rudnikJ iadv°katom njihove kompanije. Obojica su bili apsolutno uvereni dasi'1 odgovoran za tu
neoodooštinu. E sad. kad sam oba-
144
Dejvid Baldači
vio unakrsno ispitivanje, ispostavilo se da sam bio kadar da im
predočim kako, jednostavno, nema svedoka, kao ni bilo kog
dokaza koji bi išao u prilog tvrdnji da si se ti obreo na licu mesta u toj maloj... situaciji. I, srećom, sa
konjske balege ne mogu se uzeti otisci prstiju. Su-dija Etkins je stao na moju stranu, i eto, dobro smo
prošli. Ali, ovi iz rudnika imaju mnogo dobro pamćenje, sine, i ti to dobro znaš." „Imam ja bolje
pamćenje od nji'", uskopistio se Dijamant. „A što bi on nešto tako uradio?'', upita Lu. Lujza
pogleda Kotona, on joj uzvrati pogled, a onda advokat reče:
„Dijamante, srcom i dušom sam uz tebe u ovome, sinko, stvarno jesam. Ti me znaš. Ali, zakon ne
može biti na tvojoj strani. Sledeći put možda i nećemo lako moći da te izvučemo. A može se, isto
tako, dogoditi da ljudi uzmu pravdu u svoje ruke. I zato ti savetujem da pređeš preko svega toga.
Kažem ti to za tvoje dobro, Dijamante, znaš da ti samo zato to govorim."
S ovim recima Koton ustade i vrati kapu na glavu. Nije odgovarao na Luina pitanja, odbio je poziv da
ostane bar još malo. A onda je načas zastao i pogledao Dijamanta, koji je, sad i sam nezainteresovan za
hranu, tupo gledao u ostatke svoje večere. „Dijamante, pošto su ovi iz rudnika izašli iz sudnice, sudija
Etkins i ja smo se slatko smejali. Mislim da je to pravi način da, što se ovih stvari tiče, okončaš svoju
karijeru, sinko. Okej?" Dijamant se najzad nasmeši advokatu i reče: „Okej."
20.
Jednog jutra, Lu je ustala rano, čak prč Lujze i Judžina, ili joj se barem tako učinilo, budući da iz
prizemlja nisu dopirali nikakvi zvuči. Već se bila navikla na oblačenje u potpunoj tami, prsti su ioi se
Svako dobro 145
izveštili u navlačenju i ovlašnom doterivanju odeće, i nije joj bilo teško da u nevidišu veže pertle na
čizmama. Onda priđe prozoru i pogleda napolje. Bilo je toliko mračna da je u tom času pohodi
maglovito osećanje da se nalazi duboko ispod površine vode. Ona ustuknu, jer joj se načas učini da je
videla nešto, ili nekoga, kako izlazi iz štale. A onda, brzinom munje, to nešto, ili neko, nestade. Ona
otvori prozor kako bi mogla bolje da vidi, ali šta god da je to bilo, više od njega ne bi ni traga ni
.glasa. Izgleda da to samo
mašta radi, pomisli Lu.
Ona siđe niz stepenice, što je tiše mogla, i dođe do Ozove sobe,
namerna da probudi brata, ali zastade prvo kod vrata majčine sobe. Bila su odškrinuta, i Lu je, samo
tako, stajala tu, kao da joj nešto ne da da unutra kroči. Onda se osloni na zid, malo se promeškolji, kao
da još ni sama nije sigurna da se sasvim razbudila, pa spusti dlanove na ragastov, odgurnu se i ponovo
prionu uz okvir vrata. I tek onda se osmeli da proviri u spavaću sobu.
Nemalo se iznenadila Lu kad je na krevetu ugledala dva tcla. Oz je ležao do majke. Imao je na sebi
duge gaće, delić mršavih listova video se ispod savijenih nogavica, a stopala su mu bila zaštićena
debelim vunenim čarapama koje je sa sobom poneo na planinu. Štrcala je njegova žgoljava zadnjica, a
ležao je na boku, tako da je Lu mogla da mu vidi lice. Blagi osmeh titrao mu je na usnama,
čvrsto je stezao novog medu. Lu se prišunjala i spustila ruku Ozu na leđa. Nije se ni mrdnuo, i Lu sad
neino dodirnu majčinu ruku. Kad god bi majci uradila vežbe, Lu bi imala osećanje da majka
odgovara, da pruža otpor kad joj savija noge ili ruke. Ali, nije to bila nikakva reakcija, već samo masa
obamrlog tela, A Amanda je pokazala takvu snagu u trenucima kad se odigravala njihova velika
nesreća i uspela nju i Oza da sačuva od svake povrede. Možda je upravo spašavajući svoju decu -
pomisli devojčica - Amanda istrošila svu snagu koju je ima-
\-л I M /ло*.цм m^iVn i tana Аз cnavaiii i ndf и inihiniil 146
Dejvid Bdldači
Sipala je uglja u furunu u dnevnoj sobi, oganj se razbuktao, a onda sela ispred vatre i ostala tu neko
vreme, dok joj je toplina odagnavala studen iz kostiju. Kad je svanulo, otvorila je vrata i osetila sve/
vazduh na licu. Od prohujalo oluje na nebu su ostali krupni sivi oblaci, koji su tumarali obzorjem,
trbuha optočenih plamenom crvenorozi-kastom bojom. Ispod njih pružala se traka planinskog zelenila
koja se, sa visova, uspinjala do neba. Bilo je to jedno od najiepših praskozor ja kojima je Lu ikada
prisustvovala. U gradu takva svanuća nikada nećeš videti.
Premda otada nije proteklo mnogo vremena, Lu se učinilo da je
godine dele od onih dana kad je hodala pločnicima grada Njujorka, kad se vozila podzemnom
železnicom, sa tatom i mamom jurila taksi, gurala se kroz nepregledne potrošačke mase kod
„Mejsija", sutradan po Danu zahvalnosti, ili išla na stadion Jenkija da pogledom prati bele kožne
loptice i neumorno žvaće hot-dog. Prošlo je već nekoliko meseci kako je sve to odmenila
nepristupačnim padinama, zemljom, drvcćem i svim tim životinjama jakih mirisa koje će te, ako vodiš
računa o njima i umeš da budeš svoj čovek i domaćin, prehraniti i održati u životu. Bakalnice na
ćošku bile su prošlost, prhutav, svezi hleb i iscedeno mleko - sadašnjost; prošlost je bila i voda iz
slavine u kupatilu, i velike javne biblioteke, i neboderi - sada je tu bila voda koja se pumpa iz zemlje i
nosi u kofama, lepi plakari sa tek ponekom knjigom i planine više od najviših velegradskih solitera. Iz
nekog neobjašnjivog razloga, Lu nije mogla, sigurno ne u potpunosti, da pristane na takvu i toliku
pramenu. Nije znala da li će još dugo biti u stanju u Virdžiniji da ostane. Možda je, ipak, njen otac
imao valjanog razloga da se ovamo nikada ne vrati. Ona ode do štale i pomuze krave, pa donese punu
kofu mleka u kuhinju, a ostatak do bunara, gde je ostavila mleko da se hladi pod mlazom sveže vode.
Ju-
Svako dobro 147
Lu je bila dobro ugrejala furunu, sve sa tiganjem u koji je sipala masti, kad njena prababa uđe u
kuhinju. Lujza se sekirala što su se ona i Judžin, eto uspavali. A onda opazi pune kofe na sudoperi, i
Lu joj reče da je već izmuzla krave. Videvši šta je Lu još sve poradila dok ona nije ustala, Lujza se
osmehnu, ne krijući zahvalnost. „Jednoga dana ćeš ti voditi ovo domaćinstvo bez mene."
„Sumnjam da će se to ikada desiti", uzvratila joj je na to devoj-čica, i to takvim tonom da Lujzin
osmeh istoga časa iščile. Koton se, nenajavljen, pojavio pola sata kasnije, u iskrpljenim radnim
pantalonama, staroj košulji i iznošenim bakandžama. Nije nosio naočare, a kačket je na njegovoj
glavi, odmenio slamnati šešir što je - po Lujzinom viđenju stvari - bio Kotonov predznak da će dan
biti sunčan. Svi pozdravišc pridošlicu, s tim što je Lu svoje „zdravo" samo promrmljala. On je ponovo
došao da bi čitao njenoj majci, kao što je redovno činio i kako je prvobitno obećao, a Lu je svaki put
kad bi se pojavio osećala sve snažniju odbojnost. Bilo kako bilo, Lu nije mogla sebe da natera da
iskreno omrzne njegove fine manire i lepo ponašanje. Ipak joj je, nekako, prijao. Za devojčicu je to,
nesporno, bila konfliktna, uznemirujuća situacija. Iako je prethodna noć bila vrlo hladna, mraza ipak
nije bilo. Lujza nije imala termometar, ali su - kako reče - njene kosti pouzdane taman koliko i živa u
toj duguljastoj flašici. Danas ćemo da sejemo - obznanila je svima. Ko prekasni seje, najčešće nema
šta da žanje. Kamionom su se odvezli do prve njive koju je valjalo zasejati, pravougaonik od deset
jutara' na jednoj padini. Nadobudni vctar bese rasterao sive oblake, te lenje zabušante, izvan obzorja, i
nebo nad nji-
motani: nrim. orev. 148
Dejvid Baldaa Svako dobro 149
ma sada je bilo sasvim čisto. Planine su se jasno ocrtavale na
horizontu i izgledale nekako ravnije nego obično, i niže. Lujza im je pažljivo dodavala džakove sa
semenom kukuruza preostalog od prošle godine, brižljivo oljuštenog i očuvanog u dvorišnom košu
preko zime. Svoju zemljoradničku soldatesku temeljno je instruisala kako se s tim semenom barata.
„Trideset šaka po jutru zemlje, to nama treba", reče im ona. „Ako može više, tim bolje." Neko vreme
sve je išlo kao podmazano. Oz je terao svoje redove, pedantno odbrojavajući po tri semena za svaki
zasad, baš kako im je Lujza rekla da rade. Lu je, pak, dozvolila sebi nehaj, pa je bacala gdegod dva,
gdegod četiri semena.
„Lu", dozva je Lujza oštro. „Tri komada u jednu rupu, devojko!" Lu je pogleda. „Kao da to ima neke
veze." Lujza stisnu šake u pesnice i podboči se. „No šta no ima veze -il' ćeš da je'š, il' ćeš crkneš
gladna!"
Lu zastade načas, pa krenu ispočetka, tri po tri semena, na
razdaljini od otprilike dvadeset santimetara. Dva časa kasnije, iako su svih petoro neprestano radili, tek
je pola njive bilo zasejano. Pod Lujzinim nadzorom, još jedan sat proveli su motikama zagrćući zasad.
Krvave ranice uskoro se Lu i Ozu pojaviše se u vrhu dlanova, ništa im tu nisu pomogle rukavice koje
su nosili. I Koton se pošteno nažuljao.
„Jadna je priprema advokatura, za pošten posao", objasni on, pokazujući svoje bolne trofeje.
Lujzine i Judžinove ruke bile su tako ogrubele od žuljeva da oni uopšte nisu ni morali da nose
rukavice, a i radili su dvostruko vise od ostalih, pri čemu im se na dlanovima tek tu i tamo videlo
crvenilo od grube motikine držalje, krvi ni od korova. Kad i poslednja humčica bi zgrnuta, Lu, kojoj je
više bilo dosadno nego što se izmorila, sede na zemlju i poče rukavicama da lupka po nozi. „Pa,
zabavno je bilo. A šta ćemo sad?"
Pred njenim očima odnekud iskrsnu kvrgav štap. „Pre nego što nastavite s školom, idite ti i Oz da
potražite zalutale krave." Lu podiže pogled ka Lujzinom licu.
Lu i Oz su s mukom napredovali kroz šumu. Judžin je bio pustio krave i tele da pasu na otvorenom i,
budući da su krave, kao i ljudi, izbirljive naravi, odlutale su ko zna kuda u potrazi za boljom ponudom.
Štapom koji joj je Lujza dala, Lu udari po žbunu jorgovana da
rastera zmije. Ozu nije ni pominjala da postoji opasnost da se
susretnu sa zmijama, jer bi na kraju - zaključila je - sigurno morala da tegli brata na leđima. „Ne mogu
da verujem da sad moramo da tražimo te glupe krave", ljutila se Lu. „Ako su već toliko glupe da se
izgube, šta ima da ih nalazimo, nek* ostanu izgubljene." Probijali su se kroz zamršene lozice
planinskog lovora. Oz se okačio na nižu granu nekog nepravilno izvajanog borovog stabla, a onda
zvižduknu kad kraj njih prolete ptica kardinal, koju bi većina gorštaka sigurno nazvala crvendać.
„Pogledaj, Lu! Kardinal je to, kao i mi!"
Više tražeći nove ptice nego prababine krave, Lu i Oz će sa zadovoljstvom otkriti razne vrste letećih
bića, njima mahom nepoznatih naziva. Kolibri su čavrljali nad bokonma petunija i šumskih ljubičica.
Ueca poplašiše nekoliko poljskih ševa, koje zaiepetaše krilima i uzdi-§oše se iz guste vegetacije što
prekriva tie. Mali jastreb im stavi do znanja da je i on tu. dok se jato neugodnih plavih kreja, očito,
trudilo da svima pokvari lep dan. Divlji, žbunasti rododendroni procvetali su rozikastim i crvenim
izdancima, kao i virdžinijska nana, koja je isturila svoje bele cvetove sa ljubičastim kapicama. Po
strmim padina-150
Dejvid Baldači
ma deca su videla puzavice i otrovne zevalice koje su pustile korena podno nagomilanog škriljca i
drugde, između stenja. Drveće je sad bilo u punoj snazi, nalik ogromnim stubovima sa
plavom krunom od neba. Priroda buja, a njih dvoje, eto, glavinjaju za besciljnim govedima - pomisli
Lu. Zvonce, jedno od onih koje su krave nosile oko vrata, oglasi se odnekud istočno. Oz se oduševio.
„Lujza je baš tako rekla - da pratimo zvuk zvonca."
Lu sad pojuri Oza kroz šumarke bukvi, topola i lipa, snažne lozice visterije hvatale su ih sa svih strana
nalik nekakvim gnjavatorskim šapama, dok su im se noge saplitale o izbečeno korenje kojega je bilo
posvuda na neravnom tlu. Onda izadoše na omanju čistinu omeđenu kukutom i kaučukom, i opet
začuše ono zvonce, ali od krava - ni traga ni glasa. Trgnušc se kad štiglic zaleprša krilima pokraj njih.
„Muuuu! Muuuu!", začu se sad neki glas. pa opet zvonce. Lu i Oz su se osvrtali oko sebe, sada već
uznemireni, sve dok devojčica ugleda Dijamanta u krošnji javora, landarajući zvonom i mu-čući kao
krava. Bos je bio, kao i uvek, isto onako obučen, sa cigaretom iza uha, nakostrcšcne kose što strci uvis
kao da će oblake da ra-stera; pomislio bi čovek da to neki nevaljali anđeo odozgo cima Di-jamantovu
riđu kosu, pa je svu istegli... „Sta to radiš?", upita Lu Ijutito.
Dijamant se graciozno spuštao sa grane na granu, pa doskočio na zemlju i još jednom zamahao onim
zvoncem. Lu je primetila da je kanapom za kombinezon vezao onaj džepni nož koji mu je poklonila.
„Mis'ili ste da sam krava, a?"
„Nije to smešno", obrecnu se Lu. „Moramo da nađemo krave."
„Ma, prosto je to. Krave se, u stvari, nikad ne izgube, samo ba-zaju naokolo dok ih neko ne nade." On
zazvižda, i Džeb izlete iz žbu-nja.
Svako dobro 151
Dijamant ih povede kroz gustu šumu stabala hikorija i jasena. U
krošnji jednog jasena dve su se veverice žustro prepiraie, očigledno je nesporazum izbio oko
raspodele plena. Onda stadoše i, sa najdubljim poštovanjem, posmalrahu neko vreme zlatnog orla, što
stajaše na jednoj od najviših grana dvadeset pet metara visoke topole. Opet naiđo-še na /aravan, i tu
ugledaše Lujzine krave; spokojno su pasle u svojevrsnom prirodnom toru, na prostoru ograđenom
oborenim stablima.
„Odma' sam znao da su ove krave od gospoje Lujze. I kažem sebi: sa' će ono dvoje da krenu za
njima."
Uz Dijamantovu i Džebovu pomoć, oni poteraše krave nazad, na farmu. Usput, Dijamant im je
pokazao kako da se životinjama bez-bedno uhvate za repove, pa da puste krave da ih vuku uzbrdo, da
im - kako reče Dijamant - naplate za svu onu muku oko traženja. Kad zatvoriše za kravama kapiju
korala, Lu reče: „Dijamante, kaži mi zbog čega si onom čoveku u kola bacio konjsku balegu."
„Ne mogu ti kažem, jer nisam ja bacio."
„Hajde, hajde, Dijamante. Kotonu si, manje-višc, priznao da si ti to učinio."
„E, nešto mi oslabeo sluh, ništa te ne čujem."
Lu se sad već bila unervozila; vrškom cipele crtala je krugove u
mekoj zemlji. „Slušaj, Dijamante, mi sad moramo u školu. Hoćeš i ti sa nama?"
„Ne idem ti ja u školu, jok", reče on, pa ćušnu medu usne cigaretu što mu je stajala iza uha. I, odmah je
izgledao kao odrastao čovek. „Kako to da te roditelji ne teraju da ideš?"
Umesto odgovora, Dijamant zviždukom dade znak vernom Džebu da mu se pridruži, pa zajedno
potrčaše.
„'Ej, Dijamante", dozivala je Lu. Dečak i pas potrčaše još brže. 152
Dejvid Baldači I
Wfl'!
21.
Lu i Oz su se trkali kroz prazno dvorište, pa uleteše u školu. Ušavši u učionicu, žurno se zaputiše ka
svojim mestima.
„Izvinite što smo zakasnili", reče Lu Esteli Mekoj, koja je već nešto kredom ispisivala po tabli.
„Radili smo na njivi i..." Osvrnuvši se tog časa oko sebe, Lu je primetila da je više od pola stolica
prazno.
„Lu, sve je u redu", reče učiteljica. „Počinje vreme setve, i meni je srce na mestu samo kad vas vidim
ovde."
Lu sede. Krajičkom oka, opazila je Bilija Dejvisa. Takav je neki anđeoski oreolčić bio oko njega da
Lu odmah reče sebi: oprez! Kad je podigla ploču svog stola, jer takvi su to stolovi bili, bez klasičnih
fioka, želeći da odloži knjige - nije uspela da zatomi vrisak. U njenom stolu bila je sklupčana zmija -
oko metar dugačka šarka, srneda sa žutim trakama. Mrtva, istina. Bilo je tu i parče hartije, vezano oko
beživotnog zmijskog tela, na kojem je bilo ispisano: „Jenki, idite kuci". I ta je poruka, više nego bilo
šta drugo, razljutila Lu.
„Lu", dozva je gospođa Mekoj, koja je i dalje pisala po tabli, „sve je u redu?"
Lu spusti onu dasku, pogleda u Bilija, koji se sve nešto bio napučio i, kao, prelistavao knjigu, pa
odgovori učiteljici: „Jeste." U vreme ručka - sveže je bilo, premda su topli sunčevi zraci gre-jali
dvorište - deca se okupiše napolju, da obeduju, svako s onim što je od kuće poneo. Svako je imao
nešto da napuni stomače, makar to bili komadići proje ili keks, a neki su, zasevši u školsku avliju, u
krilu držali krčažiće mleka i ćupiće s izvorskom vodom. I deca su tako
Svako dobro 153
sedela, jela, pila i razgovarala. Oni mlađi su trčkarali okolo, dok im se ne zavrti u glavi i ne padnu,
pa onda priđu starija braća i sestre da ih pridignu i nateraju da pojedu nešto.
Lu i Oz su sedeli u dubokoj senci orahovog drveta, lahor je ne-žno odizao pramenove Luine kose. Oz
je svojski tamanio keks sa puterom, zalivajući zalogaje hladnom izvorskom vodom koju su sobom
poneli u jednoj teglici koja im se našla pri ruci. Lu, pak, nije bila raspoložena za jelo. Činilo se kao da
iščekuje nešto; protezala je ruke i noge, kao da se priprema za trku. Bili Dejvis se šepurio između
manjih grupa dečaka i devojčica
prionulih na ručak, napadno mlatarajući svojom drvenom
kanticom, burencetom običnim u stvari, sa žicom provučenom kroz rupe umesto prave držalje. Zastao
je kod jedne ekipe, nešto s njima popričao, glasno se nasmejao, usput bacio pogled ka Lu, pa opet
prasnuo u smeh. Naposletku se popeo na jednu nižu granu obližnjeg srebrnog javora i otvorio kanticu,
da i on jede. A onda je kratko vrisnuo, pao s one grane i maltene glavom tresnuo o tie. Neka je zmija
bila na njemu, i on se prevrtao i bacakao, ne bi li se kurtalisao opasnog tereta. Tek časak kasnije
shvatiće da je to ista ona uginula šarka koju je on ubacio Lui u sto, a koja je do malopre bila privezana
uz poklopac njegove kantice. I nikako nije mogao da je pusti iz ruku, sve vreme ju je stiskao. A kad je
prestao da ciči kao nedoklano prase, pnmetio je da su se svi, ama baš svi, koji su se toga časa zatekli u
dvorištu -
presamitili od smeha.
Svi sem Lu, koja je sedela, prekrštenih ruku, praveći se da ništa nije videla. A onda i njeno lice osvoji
osmeh, tako širok i svetao, da se činilo da će zaseniti sunčev sjaj. Kad je Bili ustao, ustala je i ona. Oz
je nagurao keks u usta, brže-bolje sasuo u sebe preostalih nekoliko gutljaja vode i potražio bezbedno
mesto iza oraha. Stisnutih pesni-
154
Dejvid Balduči Svako dobro 155
ča, Lu i Bili su se susreli u samom središtu dvorišta. Masa se zbila oko njih; za Jenkijevku i gorštaka
počela je druga runda. S Lu je za svoj sto sela sa novom rasekotinom na usni, ovoga puta t
s druge strane. Onda se isplazila Biliju, koji je seo prekoputa nje, po- f cepane košulje, sa finom,
ljubičastom šljivom na desnom oku. Estela j Mekoj je stajala između dvoje zaraćenih, prekrštenih
ruku, mrka pogle- ', da. Čim je zauzdala sukobljene strane, ljutila učiteljica privela je kra- ; ju nastavu
i obavestila porodice zavađene dece o nemilom događaju. !
Lu je bila u dobrom raspoloženju, jer je Bilija izmlatila pred svi; ma. On, pak, nije izgledao bogzna
kako srećan; vrpoljio se u stolici, '> svaki čas nervozno pogledajući ka vratima. I Lui je, najzad, bilo
jasno otkud u Biliju tolika nelagoda kad se vrata učionice s (reskom otvoriše, a na njima - Džordž
Dejvis. „Sta je to ovde, majku mu?", prodra se Dejvis stariji, tako da je i Estela Mekoj uzdrhtala.
Kako se on primicao, učiteljica je odmicala. „Bili se potukao, Džordže", reče gospođa Mekoj.
„Zoveš me 'vamo što se on potuk'o, boga ti?", zareza čovek, a onda se preteći nagnu nad Bilija. „U
njivi sam bio, đubre malo, nemam ja vremena za ova sranja." A kad ugleda Lu, Džordžove zelene oči
još se prozliše, a onda jednim kontrolisanim bekhendom opali Bilija po uhu, tako da se ovaj prevrnu iz
stolice i tresnu o patos. Otac stade iznad palog sina. „Daješ da te devojčice biju, a?" „Džordže
Dejvise!", povika Estela Mekoj. „Ostavi sina na miru!" Dejvis otac podiže ruku, kao da učiteljici
poručuje: nemoj ti da se mešaš. Pa se onda obrati sinu: ,,'Ajmo sada, dečko, čeka te pos'o kod kuće.
'Beš ovu školu više."
„A što ne dozvoliš Biliju da odluči da li će da ide u školu?" Lujza je ove reci izgovorila ulazeći u
učionicu; Oz ju je pratio u stopu, držeći joj se za nogavicu.
„Lujza", oglasi se učiteljica s velikim olakšanjem.
Džordž Dejvis nije popuštao. „On je dečak, ima mene da sluša, nego šla!"
Lujza pomože Biliju da se pridigne na stolicu i uteši preplašenog dečaka prč nego što se okrenu
njegovom ocu. „Tebi je ovo dečak? Ja tu vidim jednog finog momka."
„Nije on još odras'o", frknu Dejvis.
Lujza mu se primače još jedan korak i progovori, tiho istina, ali je taj glas bio propraćen tako jarosnim
pogledom da Lu, koja je ceo prizor budno pratila, ponestade daha. „Ali, ti jesi odras'o. I zato, nemo'
više da ga bijes." Dejvis uperi Lujzi u lice prst bez nokta. „Nemo' ti mene da govoriš kako ću ja sa
svojim detetom. Ti si imala jedno dete. Ja i' imam devetero, jes', i deseto na putu."
„To što imaš mnogo dece ne znači da si dobar otac." „S tobom živi ona crnčuga Nema-šanse. Bog ima
te kazni zbog toga, da znaš. To ti krv radi, od Cirokija, jes'. Nije tebi ovdi mesto. Nikad i nije bilo,
Indijanko jedna."
Lu, zapanjena, pogleda Lujzu. Jenkijevka. l Indijanka. „On se zove Judžin", odvrati prvo Lujza. „A
moj tata je imao krvi Apača, ne Cirokija. Bog koga ja znam kažnjava rđave. Kao što su oni koji tuku
svoju decu." Lujza mu se još primače. „Ako ikad spustiš ruku na ovo dete, IKAD, molićeš se ti tom
tvom bogu, ma koj' da je, da te ja ne nađem!"
Dejvis se ljigavo nasmeja. „U, al' si me preplašila, stara!" „Onda si pametniji no što sam mislila."
156
Dejvid Baldaa
Dejvisova ruka se sklupčala u pesnicu i činilo se da je spreman da kidiše na Lujzu, ali toga časa ugleda
velikog Judžina, čija ramena ispuniše vrata učionice, pa mu kuraži, izgleda, momentalno ponestade.
Onda Dejvis stariji zgrabi sina Bilija. „Dečko, ideš kući. 'Ajde!" Bili istrča iz učionice. Dejvis krenu za
njim, ali polako, kao da mu se nikuda ne žuri. Onda se osvrnu ka Lujzi. „Nismo završili, nas dvoje.
Jok, gospoja." Izlazeći, on zalupi vrata što je jače mogao.
22.
Školska godina se završila, počelo je vreme teških domaćih
poslova. Lujza je svakoga dana ustajala izrazito rano, pre nego što se u vazduhu kraj noći mogao
naslutiti, i terala i Lu da se diže na noge lagane. Devojčica je obavljala i svoja i Ozova zaduženja; to
joj je bila kazna za tuču sa Bilijem. Po ceo dan provodili su radeći u njivi. U senci magnolije, jeli su
prostu hranu i pili hladnu izvorsku vodu, i tek bi pokoju reč razmenili dok im je znoj natapao odeću.
Za vreme ovih kratkih predaha, Oz je bacao kamenje u dalj; imao je tako jak zamah, da su ostali
njegove bacačke uspehe obavezno propraćali osmesima i aplauzom. Rastao je, mišići na rukama i
ramenima bili su mu sve naglašeniji, težak rad vidno je oblikovao njegovo telo u vitko, čvrsto i
snažno. Isto je bilo i sa njegovom sestrom. I sa većinom onih koji su se borili da prežive ovde.
Dani su bili dovoljno topli. Oz je nosio samo kombinezon, u njivu je išao bez košulje i cipela. Lu bi
uvek na sebi imala kombinezon, i ona je išla bosa, ali je nosila i staru pamučnu potkošulju. Na toj
visini sunce je bilo jako, pa su njihove kose iz dana u dan bivale sve-tlije, a koža tamnija.
Lujza je decu učila raznim stvarima: objašnjavala im je razlike između zelene i žute boranije. govorila
im da bi i oni sami mogli da uzgoje bilo koji usev, izuzev ovsa, koji zahteva tešku mašineriju, kakvu
obični planinski farmeri nikada neće imati, podučila ih kako da peru odeću na dasci sa samo malo
sapuna načinjenog od cedi i svinjske masti - ali ne previše - tako što se voda greje na uredno
održavanoj vatri, a odeća pošteno trlja i propira, pa se u trećem ispiranju doda malo izbeljivača,
naročito kad je o rublju reč, da sve bude kako valja. A onda bi ih, noću, kraj ognjišta, učila kako da
krpe iglom i koncem. Lujza im je, štaviše, nagoveštavala da će uskoro doći vreme da se Lu i Oz
upoznaju sa finim veštinama podavanja mazge i
izrade goblena.
Naposletku je Lujza našla vremena da nauči Lu i Oza kako da jašu kobilu Su. Judžin ih je podizao na
kobilu, jedno pa drugo; nisu stavljali sedlo, pa čak ni ćebe.
„A gde je sedlo?", upita Lu. „I uzengije?"
„Sedlo ti je zadnjica. A snažne noge - uzengije", odgovori joj Lujza.
Lu sede na Su, Lujza je stajala pored kobile.
„A sada, Lu, drži uzde s desnu ruku, onako kako sam ti pokazala, i ovoga puta ozbiljna da budeš!",
reče Lujza. „Su će te pusti malo da se vrckaš, al' moraš da joj pokažeš ko je gazda."
Lu cimnu uzde, udari petama kobilu po sapima, sve je, manje-vi-se, uradila kako i valja raditi, a Su -
ni makac. Kao da je duboko usnula.
„Glupi konj", reče Lu najzad.
„Judžine", dozva Lujza preko njive. „Dođi da me pridigneš, molim te."
Judžin hramljući stiže i pomože Lujzi da se popne na konja, i ona uskoči iza Luinih leda i preuze
dizgine.
158
Dejvid Baldači Svako dobro 159
„Vidi, nije problem što je Su glupa, nego što ti još ne umeš da joj se obratiš da te ona razume. E sad,
kad 'oćeš da Su krene, blago je ćušneš ovde, po sredini, i kažeš, tiho, čk-čk. To kod nje znači „kreni".
Kad 'oćeš da skrene, ne moraš da cimaš uzde, samo ih blago povučeš, da ti klize kroz ruku, tako. A kad
bi da Su stane, samo je malko povučeš ka sebi."
Lu je poslušala Lujzu, i Su se konačno pomeri. Lu cimnu dizgi-ne ulevo, i konj u tu stranu i pođe. A
onda naglo povuče unazad, i Su, bez žurbe, zaslade.
Luino lice pretvori se u veliki osmeh. „'Ej, gledajte! Ja jašem!"
Koton se nagnuo preko prozora Amandine spavaće sobe i posmatrao ovaj prizor. Onda pogleda u
čudesno nebo pa u Amandu, koja je ležala na krevetu.
Nekoliko minuta kasnije, otvoriše se vrata kuće i Koton iznese Amandu napolje i spusti je u naslonjaču
u tremu, odmah do prirodne zavese od procvetale, zagasito crvene pasiflorc. Oz, koji je sad bio na Sui,
do svoje sestre, okrenu se ka kući, ugleda majku i maltene pade sa konja. „'Ej, mama, gledaj me! Ja
sam kauboj!" Lujza je stajala pored konja i gledala u Amandu. I Lu, najzad, pogleda, ali izgleda da joj
se nije naročito dopalo što majku vidi napolju. Koton je gledao čas u kćerku, čas u majku i -čak je i
sam to morao da prizna - ta žena izgleda dostojna žaljenja tu, na tom mestu okupanom suncem,
sklopljenih očiju, a povetarac joj ne diže kratku kosu, kao da su je i sile prirode napustile. A onda je
podiže i vrati unutra. Nekoliko dana kasnije osvanu jedno vedro letnje jutro. Lu je upravo bila
pomuzla krave i sad je izlazila iz štale sa ounim kama. Toga časa zastade kao ukopana, ugledavši nešto
u njivi. Toliko je brzo potrčala do kuće da joj se mleko rasulo po nogama. Ostavivši kofe u tremu, ona
ulete u kuću, projuri kraj Lujze i Judžina, pa niz hodnik, vičući koliko je grlo nosi. A onda prosto
provali u majčinu sobu; tu je bio Oz, sedeo je do nje na krevetu i češljao joj kosu.
Lu nije mogla da dođe do daha. „Uspelo je! Niklo je! Zeleno! Sve! Izlaze usevi, niče sve! Oze, dođi
da vidiš!" Oz jurnu iz sobe tako brzo da je zaboravio da je u donjem vešu. Lu je ostala tu, nasred sobe,
teško dišući, nasmejana. Kad joj se normalizovalo disanje, Lu priđe majci i sedc do nje, pa uze njenu
mlitavu ruku. „Mislila sam da bi volela da čuješ. Znaš, baš smo mnogo radili." Još jedan minut je, u
tišini, Lu posedeia tu, a onda spustila onu ruku na
krevet i izašla; uzbuđenje je već bilo iščilelo.
U spavaćoj sobi Lujza je i te noći, kao i mnogih večeri, radila na svojoj šivaćoj mašini „singerici", na
pedalu, koju je kupila za deset godina, na rate, pre devet godina. Nije htela dcci da kaže šta šije, nije
im dala čak ni da pogađaju. A opet, Lu je znala da to mora da je nešto za nju i Oza, i zbog toga je
osećala još veću krivicu zbog one tuče sa Bilijem Dejvisom.
Sutradan, posle večere, Oz ode da vidi majku, a Judžin ode do koša da naoštri kosu. Lu je oprala
sudove, a onda izašla u trem i sela kraj Lujze. Neko vreme ni jedna ni druga nisu se usudile da
prozbore. Lu je ugledala dve senice kako izleću iz štale da bi se njihov let okončao na obližnjoj
ogradi. Sivo perje i naglašene krestice tih ptičica bili su uistinu divni, ali devojčica sada nije bila
naročito zainte-resovana za lepote faune.
„Žao mi je zbog one tuče", izgovori Lu brzo, pa ispusti uzdah
olakšanja, srećna, valjda, što se konačno, eto, izvinila.
Lujza je posmatrala dvc mazge koje su se vrzmale po ograđenom nrnstnrn ПГЖЈО mi ie što to
čuiem", reče ona i - zaćuta. Sunce je 160
Dejvid Baldači Svako dobro
počelo da pada ka zapadu, nebo je bilo vedro i čisto, tek sa
ponekim oblačkom. Velika vrana prepustila se vazdušnoj struji i
plutala obzorjem, nalik listu što se lenjo prepustio vctru i nikako da stigne do zemlje.
Lu zagrabi šaku zemlje i onda se zagleda u četu mrava koja je marširala preko njenog dlana. Azaleje u
punom cvatu i mirisave petunije, zajedno sa ružama boje cimeta, bledocrvenim karanfiličem i
purpurnim zidom pasiflore što je revnosno čuvao senku u tremu bojile su vazdušje omamljujučim
aromama. Ruža puzavica obmotaia se oko ograde - njeni cvetovi ličili su na nepomične vatrice.
„Džordž Dejvis je grozan čovck", oglasi se Lu.
Lujza se osloni na ogradu trema. „Tera svoju decu da rade k'o raazge, a prema mazgama se odnosi
bolje no prema sopstvenoj deci", reče.
„Bili zaista nije morao da bude rđav prema meni", reče Lu i naceri se. „A stvarno je bilo smešno ono
kad je pao sa drveta pošto je video mrtvu zmiju koju sam mu stavila u kanticu." Lujza se nagnu prema
njoj i pogleda je znatiželjno. ,Jesi Г vid'la nešto u toj kantici? Je Г bilo nešto?"
„Kako? Na šta misliš?"
„Na hranu, recimo."
Lu je sad izgledala zbunjeno. „Ne, kantica je bila prazna."
Lujza lagano klimnu glavom, ponovo se osloni na ogradu i pogleda na zapad; sunce je počelo da zalazi
za planine, bojeći nebo u rozikaste i crvene tonove.
„Znaš šta je meni čudno?", reče Lujza. „To što deca misle da treba da se stide što nji'ovi roditelji nisu
sposobni hranu da im obezbe-de. l tako se stide da vucaraju praznu kanticu u školu i prave se da nešto
jedu, tek da niko ne vidi da nemaju šta da jedu. Tebi to nije čudno?"
Lu odmahnu glavom, pa se zagleda u svoja stopala. „Nije." „Znam da još nisam s tobom razgovarala o
tvom tati. Ali, ja sam srcem uvck s tobom i Ozom, i volim vas sad još više, jer osećam da moram da
učinim sve kako bih vam nadoknadila gubitak, iako znam da to nije u mojoj moći." Rekavši to, Lujza
spusti ruku na Luino rame i okrenu dcvojčicu ka sebi. ,.A tvoj tata je bio fini čovek. l vo-leo te ie. I
znam da ti je zbog toga. možda, još teže da nastaviš dalje, ali to je u isto vreme i blagoslov i
prokletstvo koje svi moramo na plećima da nosimo. Stvar je u tome što Bili Dejvis mora da živi sa
svojim ocem svakog božjeg dana. Ja bi\ vcruj mi, radije bila u tvojoj koži no u njegovoj, l Bili bi,
znam to, sve dao da je na tvom mestu. Ja se svaki dan molim za svu decu. I ti bi trebalo."
23.
Bakin sat je otkucao ponoć, kad neki kamenčići poleteše ka Lu-
inom prozoru. Devojčica je bila usred nekog sna koji se razbi u paramparčad od iznenadne lupnjave.
Lu priđe prozoru i pogleda napolje. Isprva ništa nije videla, a onda opazi tog što je doziva i otvori
prozor.
„Šta ti to radiš, Dijamante Skinem?"
„Dolazim po tebe", reče dečak. S njim je, naravno, bio i odani lovački pas.
„A što?"
Umesto odgovora, Dijamant pokaza na mesec. Nikada, barem koliko se Lu sećala, nije mcsec tako
sijao. A s prozora se tako dobro video, da je devojčica lako razaznavala i tamne mrlje na njegovoj
površini.
„Mo2u ia i sama da gledam mescc, hvala ti najlepše", reče Lu.
162 Dejvid
Balduči
Dijamant se nasmeši. „Ma jok, nije samo to. Idi po brata. 'Ajde,
sad, biće mnogo dobro tamo gde idemo. Videćeš." Lu se kolebala. „Koliko ima da se ide?" „Nije
daleko. Ne plašiš se mraka, a?" „Čekaj tu", reče ona i zatvori prozor.
Jedva je pet minuta prošlo, a Lu i Oz su bili skroz obučeni i
nečujno se išunjali iz kuće. pa se pridružili Dijamantu i Džebu.
Lu je zevala. „Bolje za tebe da je nešto stvarno dobro, Dijamante, inače jadan ti što si nas ovako
izbudio." Krenuše na jug, brzim korakom. Dijamant je sve vremc terao neku priču, da im ne bude
dosadno, a opet, istrajno odbijao da otkrije kuda su se zaputili. Lu naposlctku diže ruke, pa je samo
pratila dečakova bosa stopala dok je lako kročio preko oštrih stena. Ona i Oz su, normalno, nosili
cipele.
„Dijamante, je Г moguće da tebi nikad nije hladno na nogama, da se nikad ne izranjaviš?", upita ga
ona kad zastadoše na jednom brežuljku, da predahnu.
„Kad pa'ne sneg, možda nešto i navučem na noge, ali samo ako napada tri metra il' tako tu. Haj'mo
sada."
Krenuše ponovo i, dvadesetak minuta kasnije, Lu i Oz začuše huk vode. Minut docnije, Dijamant
podiže ruku i svi stadoše. „Ovde moramo stvarno da usporimo", reče on. Pratili su ga u stopu preko
stenja koje je bivalo sve klizavije; a i onaj huk navirao je ka njima sa svih strana, kao da će uskoro
plima da ih zapljusne. Lu čvrsto stisnu Oza za ruku, jer joj je sve ovo već malo išlo na živce, pa je
doko-i nala da njen brat svaki čas može da se sruši od
neizdrživog užasa. J Onda prodoše kraj bukve koja se
nadnosila na vodu i jedne žalosne vrbe, i toga časa Lu i Oz podigoše pogled, načisto oduševljeni.
Vodopad je bio visok trideset metara, možda i malo više. Voda je izvirala iz izlizanog krečnjaka i
stropoštavala se u bazen zapenušaSvako dobro
163
le vode koja je potom, zmiji nalik, ševrdala nekud u tminu. Lu je u tom času shvatila na šta je
Dijamant mislio pokazujući joj mesec. Ovde je mesec tako moćno blistao, a položaj vodopada i vira
podno njega bese tako savršen, da se njih troje obreše u moru svcltosti. Odble-sak je bio tako jak da je
čovek, naprosto, imao utisak da se noć očas prometnula u dan. Malo se povukoše, do mesta sa kojeg je
i dalje sve moglo da se vidi, ali je buka koju vodopad pravi bila manja, pa su mogli da razgovaraju bez
da se nadvikuju sa vodnom grmljavinom.
„Ovde izvire Meklaudova reka", reče Dijamant. „Visoko je, bogme, nego šta." „Izgleda kao da sneg
pada odozdo nagore", primeti Lu koja je, sva u čudu, sedela na nekom ovećem kamenu prekrivenom
mahovinom. I zaista, ta zapenušala voda što se odbija od površine i leti u vis, milujući se sa čudesnom
mesečinotn, jeste ličila na sneg koji se, nekako, sa zemlje vraća na nebo. U uglu tog vira voda je bila
osobito svetlucava. Njih troje zbiše se upravo tu. „Upravo ovdi je Bog dotak'o Zemlju", vrlo svečano
obznani Dijamant.
Lu se nagnula da izbliza ispita ovo neobično mesto. Onda se
okrenu ka Dijamantu i reče: „Fosfor." „Šta?", reče on.
„Mislim da je to fosforni, fluorescentni kamen. Učila sam o tome u školi."
„Ponovi to", reče Dijamant.
Ponovila je, i Dijamant je dalje izgovarao „fosfor, fluorescentno, fosfor, fluorescentno", sve dok mu
reci same nisu klizile preko usana. Na kraju je izjavio kako mu se reč „fluorescentno" mnogo sviđa,
kako je to velika reč i prija kad se izgovara, a opet je za stenu govorio da je to, izvan svake sumnje,
mesto koje je Bog, svojeručno, dotakao, i Lu. nanrosto. niie imala srna PA mu
nrntivnrpri
Oz se nagnuo napred i umočio ruku u vir, a onda je hitro izvukao, uzdrhtavši.
„Vazda tako 'ladna", reče Dijamant, „čak i usred najtoplijeg dana." On ose osvrnu oko sebe, s
osmehom na usnama. „Ali, da je le-po -lepo je."
„Hvala ti što si nas doveo ovamo", reče Lu.
„Svi drugari 'vamo dovodim", reče on toplo, pa pogleda u nebo. „'Ej, je Г dobro pozna'eš zvezde?"
„Poneku samo", odgovori Lu, „Velikog medveda, Pegaza..."
„Ja za te nikad čuo", reče Dijamant pa pokaza ka severnim
nebesima. „Okreni malo glavu i, eno tamo, desno, tamo ti je ono što ja zovem medvcd bez noge. A ene
ga tamo okrnjena stena. A tamo" -on nabode prstom malo južnije - „e, to ti je Isus gde sedi pored
Boga. Bog, ono, nije tu, jer je otiš'o negde da čini dobra dela. Bog je, to mu je pos'o. Ali, ene mu je
stolica." Dijamant pogleda Lu i Oza. „A? Je Г vidite?"
OzAeče da sve što je Dijamant pokazao lepo vidi, sve jasno k'o
dan, iako je, naravno, noć. Lu je nešto oklevala, pitajući se da li bi bolje bilo da Dijamanta snabde
barem osnovnim informacijama u vezi sa konstelacijama, ili da se, ipak, ne upliće u objašnjenja.
Naposlet-ku se nasmeši. „Ti, Dijamante, o zvezdama znaš mnogo više nego mi. Sad, kad si nam ih
tako pokazao, sve ih odlično vidim."
Dijamant se iskezi od uva do uva. „Pa, znaš, mi ovde, na planini, bliži smo zvezdama, mnogo bliži
nego ljudi u gradu. Ne sekiraj se ti ništa, ću te naučim ja sve."
Čitav sat su ostali na tom prelepom mestu, i uživali su u svakom trenutku, a onda Lu proceni da bi
bilo dobro da krenu natrag. Bili su negde na pola puta kući kad Džeb zareza i poče da trčkara u krug u
nekoj visokoj travi, namreškane njuške i iskeženih zuba. „Šta mu je, Dijamante?", upita Lu
posmatrajući uznemirenog psa. Svako dobro
165
„Nešto je nanjušio, ništa drugo. Ima mnogo životinja ovde, domaći', mislim. Ne obraćajte pažnju na
njega." „Džebe!", dozva Dijamant svoje verno pseto. „Da si se smesta vratio ovamo." Pas je,
međutim, nastavio po svome, a njima će ubrzo postati jasno zbog čega. Suprotnim obodom livade po
kojoj su se kretali, krupnim koracima, grabio je jedan crni medved. „Za ime božje, Džebe, batali tog
medveda", ciknu Dijamant pa potrča za psom, a Lu i Oz - šta će, kud će - nadadoše se u trk za
Dijamantom. Ali, pas i medved ubrzo ostaviše svoje dvonožne pratioce u oblaku prašine. Dijamant,
najzad, odustade od jurnjave, gadno se bio zadihao, a Lu i Oz, kad konačno stigoše do njega, popadaše
na travu, k'o bez duše.
Dijamant tresnu pesnicom u raširen dlan.
„Je Г će taj medved da ga povredi?", upita Oz zabrinuto, „Ma, jok. Džeb će da ga goni, pa će se
premori, t ima onda da se vrati kući." Dijamant kao da i nije bio uveren da će sve ispasti baš tako kako
je rekao. „Haj'mo sada."
Hodali su, oštrim tempom, nekoliko minuta, a onda Dijamant
uspori, osvrnu se oko sebe i podiže ruku, dajući im znak da stanu. Onda se okrenu, stavi prst na usne i
pokaza im u pravcu obližnje udoline, te im dade znak da ga slede, ali da se sagnu, kako ne bi bili
opaženi. Trupkali su tako za njim desetak metara, a onda Dijamant prileže na stomak, pa i Lu i Oz
isto to učiniše. Puzeći su uskoro stigli do oboda udoline. Prostor je bio okružen drvećem i cestarom,
grane i lozice nadnosile su se nad tu malenu čistinu, formirajući prirodan krov, ali su se snopovi
mesećine sveudilj tu i tamo probijali, pa je mesto bilo valjano osvetljeno. „Šta je to?", htela je Lu da
zna.
„Šššš", uzvrati Dijamant, a onda sklopi šaku i šapnu joj na uvce. Lu ponovo podiže pogled i primeti
sada neku veliku skalameriju s masivnim metalnim trbuhom, bakarnim cevima, a sve to nasađeno na
klade, koje su, iz njene pozicije, ličile na zdepaste drvene noge. Posude koje su čekale da ih domaćin
napuni kukuruznim viskijem čekale su na stolu, zapravo drvenoj ploči nameštenoj na gomilu kamenja.
Upaljena parafinska lampa bila je okančena o tanušni direk zabijen u vlažnu zemlju. Iz kazana se
dizala para. Neko se tu muvao -jasno se čulo. Lu ustuknu kad Džordž Dejvis izniknu
odnekud i stade kraj kazana, pa tresnu o zemlju juteni džak od
dvadeset kilograma. Čovek je bio potpuno obuzet svojim poslom i očigledno nije čuo male noćne
skitače. Lu pogleda Oza, koji se tako žestoko tresao da se devojčica ozbiljno pribojavala da će Džordž
Dejvis - ko zna? - osetiti podrhtavanje tla. Ona cimnu Dijamanta za rukav i pokaza mu u pravcu iz
kojeg su na to mesto i dospeli. On klimnu glavom, složio se odmah s njenom zamišlju, pa počeše da
gmižu nazad. Lu se osvrtala ka kaza-nu, ali Dejvisa više nije bilo u vidokrugu. Sledila se od straha. A
onda zamalo vrisnu, jer je čula kako nešto nailazi i uplašila se najgoreg. Medved projuri rubom njenog
vidnog polja, pa izlete u onu udolinu. Za njim i Džeb. Medved je naglo skrenuo kroz grmlje, a pas
udari u onaj direk na koji je bila okačena lampa i obori ga. Lampa udari o tie i razbi se. Medved, da
izvrda direk, nalete na kazan, i metalna naprava malaksa pod njegovih sto pedeset kilograma i puče
napola, uz gromko tandrkanje bakarnih sulundara. Dijamant izjuri na čistinu, dozivajući svoga psa.
Medvedu se, očito, već bilo smučilo da ga ganjaju i love, pa se
okrenu i podiže na zadnje noge, preteći kandžama i zubima. Džeb se ukopa u mestu kad ugleda taj
crni zid od sto osamdeset santima koji bi, dok kažeš keks, mogao na pola da ga preseče, pa uzmaknu,
re-žeći. Dijamant, najzad, dohvati pašče, ščepa ga oko vrata i povuče. „Džebe, budalo jedna!"
Svako dobro
167
„Dijamante!", viknu Lu, koja je takode štrcala u udolinu i ugledala čoveka koji se približava njenom
drugu.
„Šta je ovo, do sto đavola!", gunđao je Dejvis, koji izroni iz mraka sa sačmarom u ruci.
„Pazi, Dijamante!", vrisnu Lu ponovo.
Medved je zabrundao, pas zalajao, Dijamant viknuo nešto, a Dejvis nanišanio i gadno opsovao.
Sačmara je dvaput opalila, i medved, pas i dečak se nadadoše u beg glavom bez obzira. Lu se sagnula
kad je sačma procepala lišće i završila put u kori drveta. „Trči, Oze, trk!", ciknu ona. Oz poskoči i
potrča, ali dečak je bio zbunjen, pa jurnu pravo na Dejvisovu čistinu, umesto da beži u suprotnom
pravcu. Dejvis je punio sačmaru kad Oz nalete na njega. Dečak je prekasno uvideo kakvu je grešku
napravio, i Dejvis ga dohvati za kragnu. Lu potrča ka njima. „Dijamante!", još jednom povika
devojčica. „U pomoć!"
Dejvis je jednom rukom pričvrljio Oza sebi uza nogu, a drugom rukom pokušavao da napuni pušku.
„Proklet da si!", grmeo je čovek na prestravljenog dečaka.
Lu stisnu pesnice i baci se na Dejvisa, ali ništa mu nije mogla, jer -premda je bio niskog rasta - čovek
je bio kao od kamena. „Puštaj ga!", drala se Lu. „Odmah da si ga pustio!" Dejvis je na kraju i pustio
Oza, ali samo da bi stvorio sebi prostora da opali Lu. Ona se skljokala na zemlju, krvareći iz usta.
Cove-ku je, međutim, promakao Dijamant, uopšte ga do toga časa nije pri-metio. Dečak podiže onaj
direk, zamahnu njime, i zviznu Dejvisa po nogama, tako da ovaj izgubi ravnotežu i tresnu o zemlju.
Onda ga čuknu po glavi, i to muški. Lu zgrabi Oza, Dijamant zgrabi Lu, i štuk-nuše odatle; nalazili su
se na nekih pedeset metara od udoline kad je Džordž Dejvis nekako uspeo da se pridigne, zapenušao
od besa. Nekoliko sekundi kasnije, začuli su još jedan pucanj iz
sačmare, ali već su bili dobrano izvan domašaja. 168
Dejvid Baldači Svako dobro 169
P,
Onda začuše kako neko trči za njima, pa pojuriše koliko ih noge
nose. Dijamant se osvrnu i reče da je sve u redu, da je to samo
Džeb. Sve do kuće su trčali, pa popadaše u tremu, jedva dišući, dok su im se ruke i noge tresle, što od
premora, što od straha. Kad su došli sebi i posedali, Lu ugleda nešto što je nagoni na pomisao da
nemaju kuda nego opet da heže. Pred njima je stajala Lujza, u spavaćici, s fenjerom u ruci. Htcla je,
naravno, da zna gde su se to noću vrzmali. Dijamant htedc da odgovori, ali ga je Lujza pritisla tako
grubo da čak i poslovično blagoglagoljivom Dijamantu ponestade reci. „Istinu hoću, Lu", naredi žena.
l Lu joj sve ispriča, uključujući i užasnu dogodovštinu sa Džor-džom Dejvisom. „Ali, nismo mi
krivi", reče ona. „Taj medved..." „Pravac štala, Dijamante", odbrusi Lujza. „I pseto sa sobom da
povedeš."
„Razumem, gospoja", reče Dijamant, pa se on i Džeb odšunjaše ka štali.
Lujza se okrenu ka praunucima. Lu je videla da stara drhti. „Ozc, u krevet. Smesta." Oz pogleda Lu i
klisnu u kuću. Ostadoše samo Lu i Lujza. Lu je
ćutke stajala, nikada tako nervozna u životu nije bila. „Mogla si da izgincš noćas. Još gore, mogli ste i
ti i tvoj brat da izgincte." „Ali, Lujza, nismo mi krivi. Znaš..."
„Jeste krivi!", žučno je prekide Lujza, i Lu oseti kako joj se oči pune suzama.
„Nisam vas ja zvala ovamo da mi ginete, i to od bedne ruke
Džordža Dejvisa, devojko. Već ste vi kroz muke prošli, ne treba vam još nevolje. Ali, to što si i brata
sa sobom povela - a on bi za tobom i u vatru i u vodu, jer šta on zna - to je stvarno sramota. Sramota!
Stidim te se!"
f
Lu pognu glavu. „Izvini. Stvarno mi je žao."
Lujza se uspravila, stajala je pred devojčicom u punoj svojoj visini. „Nikada ruku na dete u životu
nisam digla, mada mi je, posle svih ovih godina, i strpljenje već na izmaku. Ako još jednom uradiš
nešto ovako, ima da dobiješ po turu, gospoj'ce. i to da dobiješ tako da nikad to nećeš da zaboraviš!
Razumeš?" Lu tupo klimnu glavom. „Onda, u krevet", reče Lujza. „I nećemo više o ovome." Sutradan
ujutro stiže Džordž Dejvis na kolima koja su vukle dve mazge. Lujza izađe da vidi šta ovaj hoće, ruke
je držala iza leda. Dejvis otpljunu trulež od duvana. „Ovi đavoli mi upadoše na imanje. Doš'o sam da
mi se plati šteta."
„Ho'š da kažeš, doš'o si po pare za kazan."
Lu i Oz izadoše iz kuće, gledali su u tog čoveka. „Đavoli!", zagrme on. „Prokleti da ste!"
Lujza siđe sa trema, „Ako ćeš tu da mi huliš, gubi se odma' odavle. Smesta!"
,,'Oću da mi se plati! I 'ocu da ovi dobiju batine za ono što su uradili!"
„Idi ti po šerifa, pa mu pokaži šta su napravili s tvojim kazanom, a onda će šerif da kaže šta je
pošteno."
Dejvis se zablenu u staricu, bič kojim je terao mazge stiskao je u šaci. „Znaš ti, ženo, da ne mogu d'
idem kod njega." „Ako je tako, znaš kako se izlazi s mog imanja, Džordže." „A šta kažeš ti na to da ti
ja malo zapalim imanje, a?" I Judžin sad izađe napolje, sa dugačkom motkom u ručerdi. Dejvis
podiže bič. „Nema-šanse, da skloniš tu crnu guzicu odav-
dp nrp ПРОП 5tn te. i/hičuiem k'o što su ti dedu tukli!" Dejvis poče
Svaka dobro 171
da silazi sa kola. „More, šta ima da se čeka, sa' ću ti ja pokažem dečko. Ma, svima vama!"
Luj'za iza leda potegnu pušku i nanišani u Džordža Dejvisa. On se ukipi kad ugleda dugačku cev
„vinčesterke".
„Gubi se s moje zemlje", reče Lujza tiho; zapela je pušku i na-
mestila kundak na rame, s prstom na obaraču, „pre no što ja izgubim strpljenja, a ti krvi."
„Ja ću da ti platim, Džordže Dejvise", oglasi se Dijamant, koji je dolazio od štale, sa Džebom za
petama.
Dejvis se vidno tresao, toliko je ljut bio. „Glava mi jošte odzvanja otkako si me tresn'o, dečko!"
„Onda si, lepo, kucni u drvo, jer dobro si proš'o! Da sam 'teo, mog'o sam da t' opalim jače!"
„Nemo' ti s mene da se nadmudruješ!", zabrunda Dejvis. ,,'Oćeš d' uzneš pare, il' šta?", reče Dijamant.
„Šta imaš? Ništa, more, ti nemaš."
Dijamant gurnu ruku u džep i izvadi novčić. „Imam ovo. Srebrni dolar."
„Dolar! Kazan si mi razbio, dečko. Misliš da to pišljivi dolar košta? Budalo jedna!"
„Ovaj dolar sam nasledio od čukundede, peta generacija, j'es'. Sto godina star. Jedan mi je u Tremontu
rek'o da bi mi za njega dao dva'es dolara."
Dejvisu oči zasjaše kad to ču. „Daj da vidim."
„Jok. Uzmi il' ostavi. Rek'o sam ti kako jeste. Dva'es dolara. Taj se zove Monro Darsi. Ima prodavnicu
u Tremontu. Pozna'eš ga ti." Dejvis je malo poćutao. „Daj ga." „Dijamante", reče Lu. „nemoj to da
radiš."
„Čovek mora da plaća svoje dugove", reče Dijamant. On odskakuta do kola. Kad Dejvis pruži ruku da
uzme novčić, Dijamant uzma-
če „Gle'j 'vamo, Džordže Dejvise, ovo znači da smo kvit. Više
nema da dolaziš kod gospoja Lujze da tražiš ovde bogzna šta, je Г dogovoreno? Ima sad da mi se
zakuneš?"
Dejvis je izgledao kao da će svaki čas da potegne onaj bič i opali Dijamanta po leđima. Pa ipak, on
reče: „Zaklinjcm se. Eto. A sad, daj ga 'vamo!"
Dijamant dobaci novčić Dejvisu, ovaj ga uhvati, prouči malo, pa i zagrize, da proveri robu, a onda ga
ćušnu u džep.
„A sad se gubi, Džordže", reče Lujza.
Dejvis je pogleda. „Slcdeći put, kad mi dođu, neću da promašim." On okrenu mazge i kola za sto
osamdeset stepeni i ubrzo ga nestade u oblaku prašine. Lu je netremice gledala u Lujzu, koja je
odlazećega držala na nišanu sve dok im nije nestao iz vidokruga. „Je Г bi stvarno pucala na njega?",
upita je devojčica. Lujza otkoči pušku i ude u kuću ne odgovorivši na pitanje.
24.
Sutradan uveče, Lu je prala sudove posle večere, dok je Oz, za kuhinjskim stolom, pedantno ispisivao
slova na parčetu hartije. Lujza je sedela pored njega i pomagala mu. Baš izgleda umorno -pomisli Lu
gledajući prababu. Bila je stara, a život na planini nije lak; Lu je to sada i na sopstvenoj koži osećala.
Za svaku sitnicu moraš da se boriš. A Lujza to radi celoga života. Koliko će još izdržati?
Upravo kad je Lu obrisala i poslednji oprani tanjir, neko zakuca na vrata. Oz potrča da otvori.
Bio je to Koton, u odelu, sve sa kravatom, u rukama je držao
veliku kutiju. Iza njega išao je Dijamant. Dečak je bio u čistoj beloj košulji, umivenog lica, kose
primirene vodom i, možda, domaćim sapunom; Lu maltene ostade bez daha orimetivši da dečak nosi
cipele. Vi-
/72 Bald taci
deli su mu se, istina, prsti na nogama, ali ipak su mu noge nečim bile prekrivene. Dijamant im stidljivo
klimnu glavom, kao da je. samim tim što se umio i nazuo cipele, napravio od sebe cirkusku atrakciju.
Oz ošacova onu kutiju. „Šta imaš tu?" Koton spusti kutiju na sto i poče da je otvara, sasvim polako.
„Mnogo toga ima i treba da se kaže o umetnosti pisane reci", govorio je on, „ali nipošto ne smemo
zaboraviti ni druge oblasti stvaralaštva." Uz grandiozan gest dostojan najboljeg vodviljskog glumca,
on im prikaza misterozni predmet. Bio je to gramofon. „Muzika!" Koton izvuče ploču iz plastičnog
omota i pažljivo je spusti na gramofon. Onda poletno okrenu kurblu i namesti iglu gde joj je me-sto. U
prvi mah igla zagreba po ploči što se klatila, a onda sobu ispuni muzika, i Lu namah prepoznade
Betovena. Koton se osvrtao oko sebe, a onda stolicu gurnuo uza zid. Onda dade znak drugim muškima
u kući. „Gospodo, da li biste bili tako ljubazni..." Oz, Dijamant i Judžin dadoše se na posao, i uskoro
je u sredini sobe bio raščišćen prostor, dušu dao za ples.
Koton izađe u hodnik i otvori Amandina vrata. „Gospođo Amanda, večeras za vas i vaše.zadovoljstvo
puštamo izbor popularnih melodija."
Onda se advokat vrati u dnevnu sobu. „Sto ste pomerali nameštaj?", upita Lu.
Koton se osmehnu i skide sako. „Zato što se muzika ne može samo slušati, moraš se sa njom
sjediniti." On stade pred Lu i izvede dubok naklon. „Mogu li vas zamoliti za ples, gospo?" Tako
zvanično pozvana, Lu se sva zarumene. „Lud si, Kotone, skroz si lud."
„'Ajde, Lu", reče Oz, „dobro ti igraš." Pa dodade: „Mama ju je naučila."
Svako dobro 173 I, plesali su. Prvo malo trapavo, ali onda su uhvatili ritam i počeli da se vrte po sobi,
kao uigran par. Svi su im se osmehivaii, Iju-bak je to prizor bio, a Lu se, i nesvesno, veselo kikotala.
Ne znajući kud će od uzbuđenja, što mu se i inače nerctko događalo, Oz otrča do majčine sobe.
„Mama, mi plešemo, mi plešemo." A onda jurnu natrag, da još malo gleda.
Lujza je njihala rukama u ritmu muzike, lupkajući nogom o pa-tos. Dijamant joj priđe.
,,'Oćemo li, gospoja Lujza?"
Ona ga uze za ruke. „Sa zadovoljstvom, ne pamtim kad me je neko tako lepo zvao na ples."
Kad se njih dvoje pridružišc Lui i Kotonu, i Judžin ustade, dohvati Oza, pa ga pridignu na stopala,
tako da mu dečak stoji na vrhovima cipela. I njih dvojica su se sada, kao treći par, vrteli po sobi.
Muzika i smeh preplaviše hodnik i dopreše do Amandine sobe. Otkad su došli ovamo, zima se
pretočila u proleće, a sad je već i pro-leće na izmaku, stiže leto. Za to vreme, Amandino stanje ostalo
je ne-izmenjeno. Lu je to prihvatila kao čvrst dokaz da im se njena majka vise nikada neće vratiti, dok
je Oz, optimističan kao i uvek, u tome v'deo dobar znak, iz prostog razloga što majci, ako i nije bolje,
svakako nije ni gore nego što je bilo. Uprkos turobnoj viziji majčine budućnosti, Lu je redovno
pomagala Lujzi; zajedno su sunderom prale Amandinu opuštenu kožu, svakoga dana, dok su joj kosu
prale jednom nedeljnom. I Lu i Oz su, često, premeštali majku u krevetu i sva-odnevno joj vežbali
ruke i noge. A ipak, nikakve reakcije s majčine s rane nije bilo; ona je ležala tu, sklopljenih očiju,
nepokretnih udo-• N'je bila „mrtva", ali stanje u kojem se nalazila svakako se ne bi o§lo nazvati ni
„živim" -razmišljala je Lu. Uprkos svemu tome, to se čudno dogodilo kad su se ta muzika i smeh
ušunjali u nje-
174
nu sobu. Ako j'e moguće nasmešiti se a da pri tom ni najmanji
mišić na licu ne pomeriš, onda je Amanda Kardinal upravo u tome uspela. A tamo, u sobi, pošto se
nekoliko ploča izmenjalo na gramofonu, sada se slušala muzika uz koju se igralo bučno, gorštački, s
udaranjem peta o pod. I partneri su se izmenili: Lu i Dijamant su skakali i vrteli se, mladi, puni snage;
Koton je dozvatio Oza; a Judžin -bez obzira na onu slabu nogu - i Lujza izvedoše, skromno doduše,
ali ipak lepo, jedan džiterbag7. Nešto kasnije Koton napusti improvizovani plesni podijum i ode do
Amandine sobe, pa sede do nepokretne žene. Govorio joj je sasvim tiho, pričao šta ima novo, kako su
deca, koju će novu knjigu da joj čita. Sve one obične stvari, apsolutno, i Koton se nadao da ga
Amanda čuje. Ta nada mu dade kuraži. „Uživao sam, baš uživao, čitajući pisma koja si slala Lujzi. Te
reci odaju jedan čudesno lep duh. A ja radosno iščekujem dan kad ću te lično upoznati, Amanda." On
je, vrlo nežno, uze za ruke i poče da ih pomcra u taktu muzike koja se čula iz dnevne sobe. Najednom
je ćela kuća nekako plivala na mekim talasima tih finih zvukova, svetio se rasipalo u tamu i teralo
mrak. Da, ukrali su taj trenutak spokoja; njihov dom bio je srećan i bezbedan. Mali rudnik uglja koji se
nalazio na Lujzinom imanju bio je neka n kilometra udaljen od kuće. Do njega je vodila knvudava
staza, na koju se s.laz.lo sa zemljanog puta koji je ševrdao do farme. Ulaz u rudmk bio je dovoljno
š,rok , visok da unutra ude mazga sa veli-^тцаошсата, što su om svake jeseni, pred zimu, i činili kad
su išli ' Jitterbug - vrsta plesa; prim. prev.
Svako dobro
175
po ogrev. Mesec je te noći bio zaklonjen oblacima, i golim se okom ulaz u rudnik nije video.
Negde u daljini zasvetluca nešto, kao svitac. Onda još jednom, pa i treći put. Polako, iz mraka, pomoli
se na čistini grupa ljudi koja se kretala ka rudniku; ono nisu bili svici, nego fenjeri. Svaki od njih na
glavi je imao šlem sa baterijom na karbidno punjenje. Dok su se pripremali da zarone u okno,
poskidali su šlemove, napunili lampe vlažnim karbidnim kuglicama, pa okrenuli one ručice, namestili
šlemove i, toga časa, desetak i više lampi zajedno zasvetleše.
Neki čovek, krupniji od ostalih, pozva radnike da se okupe, i oni se zgomilaše oko njega. Taj se zvao
Džud Viler i veći deo života proveo je prevrćući zemlju i stenje u potrazi za dragocenostima. U jednoj
ručerdi držao je veliku rolnu papira, koju je sad pred svima raširio, dok ju je jedan od njegovih
osvetljavao fenjerom. Na tom papiru sve je bilo detaljno naznačeno, ispisano i iscrtano. U vrhu je
masnim slovima stajalo: „Geološki pregled kompanije 'Ugalj i gas Južne doline'".
Viler razdeli zadatke svojim ljudima, a onda im se, nikavši
odnekud iz duboke tmine, pridruži još jedan. Nosio je isti onaj filcani šešir i ofucanu odeću. I Džordž
Dejvis je u ruci nosio parafinsku lam-Pu> a lice mu je odavalo uzbuđenog čoveka koji jedva čeka da
prione na posao zbog kojega je došao. Nekoliko minuta Dejvis je proveo u živom razgovoru sa
Vilerom, a onda svi uđoše u rudnik.
25.
Lu se sutradan rano probudila. Zvuči muzike pratili su je čitave
n°ći, i lepo je sanjala. Protegnula se, oprezno stala na hladan pod i /76
BaldaČi
Svako dobro /77
ni put od istoka ka zapadu, i ona je znala da bi trebalo odmah da ode u štalu, da pomuze krave, da
obavi taj posao koji je brzo rezcrvisala za sebe, najprc zbog toga što je zavolcla svežinu štale u rano
jutro, kao i miris krava i scna. Ponekad bi se popela na senjak, širom otvorila vrata i sela gore, pa
gledala zemlju, osluškivala ptice i malene životinje što se igraju između drveća, na njivama i u visokoj
travi, i udisala taj laki povetarac koji je, nekako, uvek pirkao.
Bilo je to jutro kao i svako drugo; rasplamsala se podmladena
nebesa, zbile se planinice sestrice, zaigrale se ptice u letu, životinje se rastrčale svaka svojim poslom,
drveće živnulo, cvcće. Utonula u Icpo-tu, Lu je nespremna dočekala Dijamanta i Džeba, koji se
pojaviše iz štale, pa krenuše nekud putem.
Lu se brzo obukla i sišla sa senjaka. Lujza je već bila postavila sto, premda se Oz još nije pojavio.
„Baš je sinoć bilo lepo", reče Lu, zauzimajući mcsto za stolom.
„Vcrovatno ćeš ' se smejcš, al' ja sam nekad stvarno umela d'
igram", napomenu Lujza dok je spuštala pred nju tanjir sa nafilovanim kolačem i čašu mleka.
„A Dijamant, mora da je spavao u štali", reče Lu i zagrize kolač. „Zar njegovi roditelji ne brinu za
njega?" Ona osmotri Lujzu iskosa i dodade: „Ili bi, možda, trebalo da pitam da li on uopšte ima
roditelje?"
Lujza uzdahnu i pogleda Lu. „Majka mu je umrla na porođaju. To se ovde često događa. Prečesto. A
Dijamantov tata joj se pridružio pre četiri godine."
Lu spusti kolač. „Kako mu je otac umro?" „Ne tiče se to nas, Lu."
„Je Г to ima neke veze sa onim što je Dijamant onom čoveku uradio s kolima?"
Lujza je sedela i dobovala prstima po astalu.
„Molim te, Lujza, molim te. Stvarno želim da znam. Stalo mi je do Dijamanta. On mi je drug."
„Bila eksplozija u rudniku", reče Lujza tupo. „Napravilo se klizište. I to baš na imanju Donovana
Skincra." „Pa s kim sad Dijamant živi?"
„To ti je divlja ptica. Staviš je u kavez, ima da ti svene i ugine. Kad mu nešto treba, on dođe do
mene."
„Je Г ta kompanija, što pravi ugalja, morala da plati odštetu?" Lujza odmahnu glavom. „Našli su rupu
u zakonu. Koton je pokušao da učim šta se učiniti moglo, ali džabe. 'Južna dolina' je moćan faktor
ovde."
„Jadni Dijamant."
„A ipak, znaš, nije dečko 'tco dužan da im ostane", reče Lujza. „Jednom su nekom čoveku s kola
otpali točkovi kad je izlazio iz rudnika. Oni namestili točkovc, a kola neće da krenu, zaglavilo se
nešto, pa moradoše da zovu ljude iz Roanoka. I, na kraju, nađoše kamence, njime zaglavljen
menjač... A isti taj šef rudnika, jednom je išao u klozet, napolju, i klozet se prevrnuo, sve s njim. Vrata
nisu mogla da se otvore, pa je, jadan, čitav sat tamo proveo. Do dan-danas se ne zna ko ga je
prevrn'o, ni kako se desilo da je neko debelim uzetom ob-motao taj klozet, pa vrata nisu mogla da se
otvore."
„Je Г imao Dijamant problema zbog toga?"
„Sudija je Henri Etkins. Dobar čovek, zna šta je šta, pa nikad nije bilo problema. Ali, Koton je stalno
govorio Dijamantu da batali to, Pa se nemirko najzad primirio." Ona zastade. „Dok, eto, ta balega ne
upade čoveku u kola."
Rekavši to, Lujza se okrenu u stranu, ali Lu, ipak, ugleda širok osmeh na staričinom licu.
180
Dejvid Baldači
ponad planinskih vrhova dok su se ona i Oz prababinoj kući
približavali otpozadi. Izbili su na neku visoravan, na vrhu
brežuljka koji se nalazio na nekih sedam-osam stotina metara od kuće, kad Lu, najednom, zauzda Su.
Oz se meškoljio sestri iza leda.
„Hajde, Lu, moramo da se vratimo. Čeka nas posao." Lu ga nije poslušala. Sjahala je sa Su, ostavivši
Oza s uzdama u rukama, i on se namah toliko zbuni da je malo falilo da padne. Lju-tito je dozivao
sestru, ali ona kao da ga nije čula.
Lu je izašla na rnalu čistinu u debelom hladu zimzelenog drveća i kleknula. Grobovi su bili označeni
prostim komadima drveta, posivelih od kiša, vetrova i sunca. Te večne kuće odavno su bile tu, lepo se
videlo. Lu iščita imena pokojnika, datume rođenja i smrti; svi ti podaci bili su duboko urezani u drvo
i, verovatno, jednako čitljivi kao tih davnih dana kad su ih ispisivali.
Prvo ime na koje je naišla Lu bilo je ime Džošue Kardinala. Po
danu njegovog rođenja i smrti, devojčica zaključi da to mora da je Lujzin suprug, njen i Ozov
pradeđa. Džošua Kardinal je preminuo u pedeset drugoj godini - kratak život, pomisli Lu. Drugo
grobno obe-ležje kazivalo je o Džejkobu Kardinalu, njenom i Ozovom dedi, po kojem je njihov otac
kršten. Dok je glasno izgovarala to ime i prezime, Oz joj se priključi, kleknu i on pred tim humčicama,
ništa ne govoreći. Njihov deda je bio još, i to prilično, mlađi i od njihovog de-de kad je otišao s ovog
sveta. Šta li je to, da nije nešto u vezi s ovim mestom - pitala se Lu. A onda joj na pamet pade Lujza i
njena zdrava starost, i oblak nedoumice razmeja se na planinskom lahoru.
Treći grob bio je ujedno i najstariji. Tu je pisalo samo ime, bez godina rođenja i smrti.
„Eni Kardinal", pročita Lu naglas. Neko vreme, ona i njen brat klečali su tu i posmatrali ta oskudna
obeležja ostataka njihove famili-
ip svih tih cfarih Lr»iA niVa^i nJc-i, Svako dobro
181
da Lu ustade, priđe kobili, pomazi je po čekinjavoj grivi, pope se i pomože Ozu da se i on smesti na
Suinim leđima. Do kuće ni reč nisu razmenili.
Za večerom, Lu je u više navrata bila na korak od toga da se
odvaži i upita Lujzu šta je ono, da zatraži objašnjenje za ono što su toga popodneva ona i Oz na onom
proplanku videli. Nešto joj je, međutim, govorilo da nije pravi čas za takva pitanja. I Oz je, očevidno,
bio radoznao, i njega je kopkalo, ali je, kao i uvek, sledio sestrinu volju. Lu je zaključila da imaju
dovoljno vremena da dobiju odgovore na sva pitanja, te da nema potrebe za žurbom. Pre nego što je
otišla u krevet, ona izađe na zadnji trem i osmotri onaj brežuljak. Čak i dok ga je mesečina milovala,
malo groblje držalo se podalje od znatiželjnih očiju; Lu ga nije videla, iako je tačno znala gde se
nalazi. Nikada nije bila naročito zainteresovana za mrtve, naročito otkad je ostala bez oca. Sada je,
međutim, znala da će se uskoro vratiti tom počivalištu i ponovo čitati natpise na trošnim drvenim
daščicama nabijenim u zemlju, naglas izgovarajući urezana imena bliskih predaka, onih kroz čije je
vene tekla ista ta krv, krv Kardinalovih.
26.
„ Prošlo je nedelju dana i pojavio se Koton, u Dijamantovom dru-stvu- Lui, Ozu i Judžinu dao je
po jednu američku zastavicu. Poneo Je sa sobom i kanister sa pet galona8 benzina, pa ga ispraznio u
„had-°nov rezervoar. „Ne možemo svi da stanemo u 'oldsmobil'", obja-ni on. „A ja sam Liroju
Mikinsu, koji vodi 'Esovu' pumpu, resio ne-v Prob'ern sa imanjem. Liroj ne voli da plaća u gotovini,
pa se mo-reci da sad ne znam kud ću s naftom i naftnim derivatima."
182
Dejvid Baldači
I tako se njih petoro - Judžin je vozio - zaputiše ka Dikensu, da
gledaju paradu. Lujza je ostala kod kuće, da pazi na Amandu, a oni su joj obećali da će joj nešto iz
grada doneti.
Jeli su hot-dog s izdašnim dodacima senfa i kečapa, pa šećerle-me, i sve to neštedimice zalili
gaziranim sokovima, te su deca svaki čas trčala u javni toalet. Na sve strane su se održavala neka mala
takmičenja u kabinama postavljenim gde god je za to bilo prostora, i Oz je naprosto briljirao tamo gde
je nečim trebalo pogoditi nešto. Lu je Lujzi kupila lep ženski šešir i prepustila Ozu da ga nosi u
papirnoj kesi.
Čitav grad bio je u crveno-belo-plavim tonovima, a narod - kako varošani, tako i pristigli gorštaci -
tiskao se s obe strane glavne ulice dok je prolazila svečana povorka. Išle su tu velike dereglije koje su
vukli konji, mazge ili kamioneti, sa oslikanim najvažnijim događajima iz američke istorije. A svi su
se ti događaji, barem po viđenju većine rođenih u Virdžiniji, naprosto morali odigrati u
državama Juga. Na jednoj od tih barži veselila se grupa dece, njih trinaestoro, simbolišući izvornih
trinaest kolonija na američkom tlu; jedan dečak nosio je barjak Virdžinije, znatno veći od zastava
kojima su mahala ostala deca, pri čemu je taj sa domaćim znamenjem bio i najupadljivije odeven.
Promarširao je puk odlikovanih ratnih veterana iz ovog kraja, uključujući nekoliko muškaraca sa
dugim bradama, već vremešnih ljudi, koji su tvrdili da su, rame uz rame, ratovali i sa časnim Bobijem
Lijem i sa fanatično pobožnim Stonvolom Džeksonom.
Jedna od tih dereglija, neposredno sponzorisana novcem „Južne doline", podsećala je građanstvo na
značaj eksploatacije uglja, a vukao ju je adaptirani kamion marke „ševrolet", ofarban u zlatnu. Na
vidiku nije bilo od napora presamićenih rudara čađavih lica, već je u krupnom planu, na uzdignutoj
platformi koja je predstavljala svojevrsnu imitaciju rudarskog lifta, stajala lepuškasta mlada olavuša.
savrše-
Svako dobro
nos tena i blistavih belih /,uba, sa lentom na kojoj je pisalo „Miš kamenog uglja 1940", i mahala
okupljenoj masi mehanički, kao lutka na navijanje. Čak i najgluplji koji se tog dana zatekoše u centru
Diken-sa lako su uočili vezu i/.medu grumenja uglja i zlaćanih karuca koja ih vuku. A muški svet,
kako stariji, tako i mladi, kao što se i moglo očekivati, propratio je pojavu nasmejane lepojke
poklicima i sporadičnim mjaukanjem. Kraj Lu je stajala jedna stara, zgrbljena žena koja joj reče da
njoj u rudnicima rade muž i tri sina. Starica je s neskri-venim prezirom promatrala kraljicu lepote, a
onda se nije suzdržala od komentara da to mlađano dcvojče, očito, nikada rudniku nije prišlo ni na
puškomet. l da, začelo, ne bi prepoznala grumen uglja ni da skoči na nju i ujede je tamo gde ni sunce
ne zalazi.
Visoki gradski zvaničnici održali su važne govore, terajući građane na spontane gromke aplauze. A
onda se sa improvizovane bine, iz društva ljudi u skupim odelima koji su se sve vreme smeškali (Lu će
od Kotona saznati da su to čelnici „Južne doline"), izdvojio gradonačelnik, mlad i energičan, zalizane
kose, u finom odelu, sa džepnim ča-sovnikom po najnovijoj modi, na krilima beskrajnog entuzijazma
kojim je zračilo njegovo vedro lice i ruke, da, te ruke što su s ciljem sezale ka nebu, kao da nema šanse
da ne dohvate neku dugu, ukoliko se pojavi na plavetnom svodu. „Ugalj je kralj", obznani
gradonačelnik u sklepani mikrofon, veliki maltene kao govornikova glava. „Rat se zahuktava s one
strane Atlantika, i moćne Sjedinjene Američke Države grade brodove i prave oružje za naše prijatelje
koji se bore protiv Hitlera. Ovo je vreme kada će drastično narasti potreba naših čeličana za koksom,
dobrim, domaćim, virdžinijskim koksom. Ima i onih što vele da ćemo se ubrzo i mi uključiti u ratne
operacije. Da, ovo je mesto prosperiteta, takvo je sada, i takvo će i ostati", besedio je gradonačelnik.
„Neće sa-mo naša deca živeti slavni američki san, ne, već i njihova deca. I sve
184
Dejvid Baldači Svaka dobro 185
će to biti zahvaljujući predanom radu ljudi poput zaposlenih u 'Južnoj dolini', zahvaljujući njihovom
neumornom stremljenju, borbi za ugalj, za blago koje će ovaj grad povesti ka još većoj slavi. Budite
sigurni, ljudi, da ćemo jednoga dana postati Njujork američkog Juga. Svanu-će taj dan kad će se neki
naš potomak osvrnuti, zagledati u prošlost i reći: 'Ko je mogao i da sanja na kakav će veliki uspon
sudbina uputiti taj gradić Dikens u Virdžiniji?' Ali, vi već sada znate kakva nas budućnost čeka, znate,
jer vam je ja, ovoga časa, predočavam! Žive-la 'Južna dolina'! Živeo Dikens!" I gradonačelnik, pun
životne radosti, baci šešir uvis. A masa mu se priključi u oduševljenju , pa se nebo zašarenc od
pobacanih šešira, koji mahom behu lak plen osveža-vajućem povetarcu. I, mada su i Dijamant, Lu,
Oz, Judžin i Koton aplaudirali, Lu primeti po izrazu advokatovog lica da nije baš ophr-van
neizmernim optimizmom.
Kad se smrklo, gledali su vatromet, a onda se ćela ekipa smesti-la u „hadson" i napustila gradić. Tek
što prodoše kraj suda, a Lu upita Kotona zbog čega je onako nemo reagovao na gradonačelnikov
govor.
„Znaš, viđao sam ja već uspone i padove ove varoši", reče on. „A do pada najčešće dolazi upravo kad
političari i ti razni poslovni tipovi najviše kliču. I, eto, ne znam šta da ti kažem. Možda će ovoga puta
biti drugačije, ali, jednostavno... ne znam." Lu tako dobi materijala za razmišljanje sada, kad je
halabuka oduševljene svetine utihnula, a vetar zviždao kroz stenje i drveće. Dikens je bio za njima,
vraćali su se u planinu.
Kiše i nije bilo u izobilju, ali Lujza se još nije oko toga sekirala, mada sve svake večeri moglila da se
nebesa otvore i izruče što iz-dašniji teret na žednu zemlju. Plevili su kukuruz, bio je veoma
topao dan, od muva i mušica nisi mogao da da'neš, neprestano su gnjavili. Lu zagreba zemlju, nešto
joj, jednostavno, nije bilo potaman. „Mi smo seme zasadili. Zar ne može samo da poraste?" „Mnogo
toga ume da pode naopako kad radiš zemlju, a jedna ili dve stvari obavezno", odgovori Lujza. „I, poslu
nikad kraja, to da znaš. Tako ti je to."
Lu prebaci motiku preko ramena. „E. onda će ovom kukuruzu bolje biti da bude stvarno ukusan,
inače..."
„To je stočni kukuruz", reče joj Lujza. „Za životinje, nije za nas." Lui maltenc ispade motika iz ruke.
„Sve ovo radimo da bismo stoku nahranili?"
„Stoka radi za nas, izgibe od posla, pa moramo i mi da radimo za nju. I stoka jede."
„Tako je, Lu", ubaci se Oz, koji je bodro jurišao na korov. „Kako krmača da se natovi ako ne jede?
'Ajde, kaži ti meni." Lagano su napredovali kroz kukuruzno polje, rame uz rame, dok ih je pržilo
sunce, koje se činilo tako blizu da bi Lu, s vremena na vrcme, pomislila kako bi sada, da je samo malo
viša, mogla da se propne, dohvati tu vatrenu kuglu i strpa je u džep. Skakavci i zrikav-ci - bilo ih je
posvuda - neumorno su se natpevavali. Lu prestade sa riljanjem; ugledala je Kotona, koji se dovezao
do pred kuću i izašao iz kola.
„Oz veruje da će mami biti bolje zato što Koton dolazi svakoga dana i čita joj", reče Lu Lujzi,
kriomice, vodeći računa da njen mali brat ništa ne čuje.
Lujza tresnu onom motikom o zemlju s energijom devojke i
umećem starice. „Nego šta, u pravu si sto posto, to je tako grozna stvar, to, mislim, da nam se Koton
vrzma po kući i pomaže tvojoj mami."
„Nisam to htela da kažem. Meni se Koton dopada." Dejvid Baldači
Lujza stade i nasloni se na motiku, „l trebalo bi da ti se dopada, jer je Koton Longfelou dobar čovek,
nema boljeg. Uvek bi mi se našao pri ruci, i kad je najteže bilo, otkad je došao 'vamo, na planinu. I
nije mi pomag'o samo ono, advokatski, nego i kad valja da se z.asuču rukavi. Kad je Judžin povredio
nogu, gadno je bilo, Koton je čitav me-sec svaki dan dolazio da radi u njivi, a mog'o je lepo da sedi u
Di-kensu i zaradi velike pare. On pomaže tvojoj mami zato što želi da se ona oporavi. Da može mama
ponovo da ustane i zagrli tebe i Oza."
Lu na ovo ništa ne reče, ali joj je teško bilo da nastavi s rilja-njcm; sve nešto krupno tera, nikako da
usitni. Lujza joj začas ponovo pokaza kako da radi, i Lu brzo usvoji tehniku.
Radili su, nešto duže, ni reč ne razmenivši, sve dok se Lujza ne ispravi i protrlja po leđima. „Telo mi
veli d' usporim malko. Ali, kad dođe zima, i to telo 'oče da jede, no šta."
Lu pogleda oko sebe. Nebo je izgledalo kao neko ulje na platnu, a drveće - svud naokolo, zamamno
zeleno.
„Kako to da se tata nikada nije vratio ovamo?", upita Lu tiho.
Lujza joj uhvati pogled. „Nema zakona koji nalaže da moraš da se vratiš kuci", reče.
„Ali, u svim svojim knjigama pisao je o ovom mestu. Znam da mu je bilo lepo ovde."
Lujza se zagleda u devojčieu pa reče: „Haj'mo da popijemo nešto Madno." Onda dobaci Ozu da se
odmori malo, a da če mu njih dve doneti vode. On istoga časa pusti motiku, podiže neke kamenčiće i
poče da ih hita, uz poklič pri svakom izbačaju, onako kako to, valjda, samo dečaci umeju. U poslednje
vreme imao je običaj da na ogradu stavi praznu limenu kanticu i da gada sve dok je ne sruši. Toliko se
izveštio da je kanticu sad već rušio iz prve. Ostaviše dečaka da se zabavlja, a oni odoše do izvora, oko
koga bese podignuta mala brvnara, i gde je bilo dovoljno sveže da im taj Svako dobro
187
prostor posluži za hlađenje hrane i pića. Jednom stranom taj
kućerak, sraešten u senku nakošenog hrasta, nekolikih jasenovih stabala i prirodnog zida od
džinovskih rododendrona, bio je oslonjen na strmu padinu. Tik kraj njega nalazio se panj stare topole,
iz kojega je virilo saće, iznad kojega su se rojile pčele. Njih dve skinuše metalne šolje sa eksera na
zidu brvnarice i za-roniše ih u hladnu vodu, pa sedoše napolju da se os veže. Lujza je skupljala zelene
listove planinske mlečike koja je rasla nedaleko od izvora; prelepi purpurni cvetovi, potpuncr skriveni,
videli su se tek kad odigneš list. „Jedna od malih božjih tajni", objasni Lujza. Lu je sede-la držeći
solju u udubini između butina, i posmatrala i slušala svoju prababu u toj prijatnoj senci, van domašaja
sunčevog gneva, dok joj je Lujza pokazivala razne druge zanimljivosti. „Eno je tamo zlatka. Retko ih
viđam u poslednje vreme. Ne znam što ih nema." Onda pokaza neku drugu pticu, koja je stajala na
javorovoj grani. „To je či~ čina udovica. Ne pitaj me kako je ta prokletinja dobila ime, jer ne znam." A
onda joj se uozbiljiše i lice i boja
glasa.
„Mama tvoga tate nije bila srećna ovde. Ona je odozdo, iz doline Senandoa. Moj sin Džejk ju je
upoznao ovde, na kejkvoku9. Uzeli su se, nekako prebrzo, i sklepali kolibicu, tu, blizu. Ali, znala sam
ja odma' da je ona za grad i samo za grad. Ovde je za nju bilo sve zaostalo. Bože blagi, pa ove naše
planine njoj mora da su toj jadnici Učile na praistoriju! Ali, dobila je tvoga tatu, a mi smo svi u
narednih nekoliko godina imali najgoru sušu koju sam u životu videla. I sto manje kiše padne, ti imaš
više da radiš. Moj sin je izgubio svoj deo imanja, pa su se preselili kod nas. A kiše - ni od korova.
Prodasmo životinje. Prodasmo sve što smo imali." Lujza stisnu šake, a onda ih olabavi. „Ali, ipak smo
se nekako provukli. A onda je pada-Cakewalk - svetkovina američkih crnaca, gde je nagrada
dodcljivana najboljim plesačima i onima što najgracioaiije hodaju; prim. prev.
188
Dejvid Baldači Svako dobro 189
la kiša, i lepo nam je išlo. Ali. kad je tvoj tata napunio sedam
godina, njegovoj mami je ovda'njeg života bilo preko glave, i ona ode. Nije se ona, ako ćemo pravo,
nikada ni trudila da nauči kako se radi zemlja, nije znala ni kako se tiganj koristi, pa Džejk i nije
mog'o bogzna kako na nju da računa."
„Ali, zar Džejk nije želeo da ide sa njom?" „O, verovatno jeste, jer bila je pravi slatkiš, jes', a mlado
muško ti je mlado muško, pa to ti je. Nisu se oni ni svađali. Ali, ona, jednostavno, nije htela njega sa
sobom da vodi, ako me razumeš, jer on je bio sa planine, i znaš... A ni dete nije htela da vodi." Lujza
zavrte glavom, bila su bolna ta sećanja.
„Džejk, naravno, nikad to nije preboleo. I nije mnogo prošlo, a
otac mu umre, od čega niko od nas nije vid'o vajde." Lujza se na-smeši. „Ali, tvoj nam je otac bio
sunce, sve i svja. No, uprkos svemu, on i ja smo gledali dragog nam čoveka kako iz dana u dan vene,
umire, a mi - šta ćeš, ništa ne mo'š da.pomogneš. Dva dana posle desetog rođendana tvoga tate, Džejk
nam umre. Neki rekoše - srčani udar. Ja velim, prepuklo mu srce. I tako ostadosmo samo j# i tvoj tata.
Bilo je nama lepo, u ljubavi smo živeli. Ali, i tvoj tata je mnogo muke preturio preko glave." Ona
zaslade pa otpi hladne vode. „A ja se, opet, pitam kako to da se baš nijednom nije navratio 'amo." „Je Г
ti ličim ja na njega?", upita Lu tiho. Lujza se osmehnu. „Ista ona vatra, ista tvrdoglavost. I veliko srce.
Vidim to kad si sa bratom, jašta. Tvoj tata me je terao da se svakoga dana, ali svakoga dana doslovce,
dvaput nasmejem. Ujutro, kad ustanem, i uveče, kad idem u krevet. Hoću, kaže, bako, da ti dan
počinje i završava se s osmehom."
„Eh, da nam je samo mama dala da ti pišemo. Rekla nam je da ćemo ti pisati jednoga dana, ali ništa od
s
„A mene - k'o da je neki budakom zvizn'o kad mi je, ono, stiglo
prvo pismo. Od Amande. I ja joj otpisah, jeste, otpisah joj nekoliko puta, ali onda su me već i oči sve
slabije služile. A u 'artiji i ostalom oskudevamo."
Lui je sad bilo vrlo neugodno, ili je barem tako izgledala. „Mama je tražila od tate da se preselimo u
Virdžiniju."
Lujza se iznenadi. „I, šta je tata rek'o?"
Lu nije imala srca da kaže istinu. „Ne znam." „Eh", bilo je sve što Luj/.a prevali preko usana. Toga
časa Lu prepoznade dotad joj neznano osećanje - ljutila se na svoga oca. Nikad joj se to ranije nije
dogodilo.
„Prosto ne mogu da verujem da te je ovde ostavio samu."
„Ja sam ga terala da ide. Nije planina za takvog čoveka. Njega
moraš da podeliš sa celim svetom, takav je to dečko bio. A imaj u vidu da mi je otac svih tih godina
redovno pisao. I davao mi novac kojeg, kad sad vidiš, i nije imao. Dobar je bio prema meni. Nemoj
nikad da se ljutiš na njega, il' nešto ružno da pomisliš, što je otiš'o odavle."
„Ali, zar ti nije bilo teško zbog toga, što nikada nije dolazio'.'"
Lujza obgrli devojčicu. „Nije dolazio, ali je došao. Sada je sa
mnom troje ljudi koje je on voleo najviše na ćelom svetu."
Nije bilo lako ići tom uzanom stazom koju bi svaki čas prepre-čile umršene lozice, pa je Lu morala da
sjaše i naposletku je vodila kobilu. A opet, lep je to bio kraj; ptice su pevale da se sve ori, a uporna,
procvetala konjska metvica probijala se kroz škriljčane ploče. Prošla je kraj tajnih pećina u senci
golemih vrba, krupnim kamenjem ograđenih. Iz mnogih tih špiljica izbijali su izvori, penušala se
hladna olaninska vorla. Videla ie zapuštena polja davno ugašenih farmi, koje
190
Dejvid Baldači dobro
191
visoka trava uveliko bese progutala; od nekadašnjih kuća ostali behu mahom samo dimnjaci, nalik
oglodanim kamenim kostima. I najzad, sledeći Lujzine instrukcije, Lu stiže do malene kuće na jednoj
čistini. Prelete pogledom preko imanja. Verovatno će, pomisli ona, za nekoliko godina i ovo dobro
utonuti u divljaku koja je oko nje sa svih strana stezala obruč. Drveće se nadnosilo nad krovom u
kojem je, začelo, bilo isto toliko rupa koliko i ćerpiča. Na mnogim mestima prozori nisu bili
zastakljeni; neka mladica je rasla kroz pukotinu u tremu, stablo divljeg kašua rascepilo se oko ograde.
Ulazna vrata su visila na jednom jedinom ekseru; bila su, u stvari, privezana za zid, pa su vazda stajala
otvorena. Iznad dovratka bese okačena konjska potkovica, za sreću valjda, zaključi Lu, a ćelo to mesto
i jeste izgledalo kao da bi mu malo, ili mnogo, sreće i te kako dobro došlo. Okolna polja bchu zarasla u
travuljinu, ali samo dvorište, odnosno manji prostor ispred ulaza, bio je bespreltorno pometen, đubreta
nije bilo, a kraj samog ulaza Lu ugleda božure, i jorgovan u pozadini, i hrizanteme, odmah do bunara.
Ružin grm rastao je uz spoljni zid kuće.. Lu je negde čula da ruže uspevaju i ako o njima uopšte ne
vodiš računa. Ako je to tačno, ovo je, svakako, bio svakako najzapušte-niji ružičnjak koji je ikada
videla, budući da se ćela masa presamiti-la pod teretom tamnocrvenih pupolja. Onda se, iza ugla,
pojavi Džcb i zalaja na konja i mladu jahačicu. Kad Dijamant izađe iz kuće, ukopa se u mesto i
pogleda oko sebe, kao da traži mesto gde bi, brže-bolje, mogao da se sakrije, ali nije imao kuda. „Sta
ćeš ti ovde?", upita on najzad.
Lu skliznu sa konja i čučnu da se poigra sa Džebom. „Onako samo, došla da te posetim. Gde su
tvoji?" „Tata radi. Mama otišla kod Mekenzija."
..Pozdravi ih « mnip ctranp "
Dijamant nabi ruke u džepove pa krenu da premeće nožne prste jedan preko drugoga. „Ja sad, vidiš,
imam neka posla." „Kakva?", upita Lu ustajući. „Pa, idem da pecam. Moram na pecanje." „Dobro,
idem i ja s tobom." On se prenu. „Ti umeš da pecaš?" „Ma, u Bruklinu se peca na sve strane." Stajali
su na improvizovanom keju-skakaonici sačinjenom od nekoliko grabo izdcljanih hrastovih dasaka koje
čak ne behu ni prikucane jedna uz drugu, nego su tako landarala iznad kamenja koje je štrcalo sa obale
širokog potoka. Dijamant nakači na udicu rozikastog crvića koji se vrpoljio. Lu je taj prizor
posmatrala sa gađenjem. Ako hoćeš da budeš muškaraca - sve imaš da istrpiš, ali da je crv gadan -
gadan je. Dijamant joj dodade rezervni štap. „Idi ti tamo zabaci", reče joj. Lu uze štap pa zastade,
oklevajući. „Treba pomoć?" „Mogu ja sama."
„E, vidiš, ovo ovdc, moje, to ti je Južni pol10, a to što ti držiš je, kontam, jedan od onih severnih
polova što ih sad štancuju." „Važi. Ja taj i inače koristim. Severni pol." Taj razgovor Dijamant nije
propratio osmehom, što bi mu Lu za-merila, već samo uze onaj štap, pokaza joj kako da ga drži, a
onda ga zabaci, gotovo savršenim pokretom.
Lu je pažljivo posmatrala kako on barata štapom, skinula mu tehniku i, posle nekoliko proba, i sama
je sasvim pristojno zabacila. „E, pa ti si već dobra skoro k'o ja", reče Dijamant sa tipičnom južnjačkom
skromnošću.
„Čekaj još samo neki minut, biću i bolja od tebe", pecnu ga Lu. 192
Dcjvid Baldač Svako dobro 193
,.Ali, morala bi nešto i da upecaš", spremno uzvrati Dijamant. Pola sata kasnije Dijamant je na obalu,
uvežbanim pokretima, vadio trećeg grgeča. Lu ga je posmatrala, diveći se njegovoj nesumnjivoj
veštini, ali nije jenjavao ni njen takmičarski poriv, pa je udvostručila napore ne bi li nadmašila
iskusnijeg kolegu. A onda se, u jednom trenutku, bez prethodnog upozorenja, sasvim iznenada, njena
struna zategnu, i nešto je povuče ka vodi. Brzo je re-agovala, cimnuia štap, i debeli som se pomoli na
površini potoka.
„Bože blagi!", kliknu Dijamant ugledavši to stvorenje kako se uzdiže iznad površine vode pa ponovo
tone u nju. „Najveći som kog sam ikad vid'o." On krenu da preuzme štap iz Luinih ruku. „Moj je,
Dijamante", povika najednom Lu. Odmakavši se, Dijamant je sad gledao kako devojčica i riba izgaraju
u ravnopravnoj borbi. U početku se činilo da će iz tog dvoboja Lu izaći kao pobednica, ali se onda
struna opet zategla, pa olabavila, dok je Dijamant, ne mo-gavši da sve to prati skrštcnih ruku,
dobacivao razne savete i hrabrio dcvojčicu. Lu se klizala po onim nesigurnim daskama, jednom je
malo falilo da upadne u vodu, a onda je Dijamant dohvati za kombinezon i povuče. Lu se, naposletku,
izmorila pa dahćući reče: „E. Dijamante, ako bi mog'o malo da mi pomogneš." Onda su zajedno
povukli i, za tili čas, izvukli ribu na obalu.
Dijamant je kleknuo, izvadio je iz vode i bacio na daske, gde se som-če neumorno praćakalo. Debela
riba, ima je, prste ima da poližemo, reče on. I Lu je sad čučnula i ponosito posmatrala svoj plen,
dobro, ne baš samo njen, imala je pomoć. Kad se primakla sasvim blizu, riba je još jednom zaševrdala,
a onda odskočila, pljunula vodu i u tom času joj se udica otkači iz usta. Lu ciknu i poskoči, gurnu
Dijamanta, i oboje se stropoštaše u vodu. Kad su
izronili, videli su kako se som bacaka ka ivici improizovanog doka i nada n vnHn л »пн* ^ .,
trenu nestade. Pogledaše se, nakratko, žao im je bilo što im je lovina utekla, a onda započe neviđeno
pljuskanje. Dok su se prskali u tom potoku tako su galamili da se njihov zvonki smeh verovatno čuo
na drugoj planini.
Lu je sedela ispred peći, dok je Dijamant razgorevao vatru, da bi se osušili. Onda ode nekud i uskoro
se vrati sa starim ćebetom koje je, barem se Lui tako učinilo, mirisalo ili na Džeba, ili na memlu, ili na
oboje, ali ona svejedno zahvali Dijamantu dok joj je pokrivao ramena. Unutrašnjost Dijamantove kuće
iznenadila je devojčicu jer je sve, manje-više, bilo uredno i čisto, mada je nameštaja bilo
sasvim malo, a i to malo je, očito, bilo ručne izrade. Na zidu je
visila stara fotografija na kojoj su bili Dijamant i čovek za koga je Lu pretpostavila da je njegov otac.
Nije bilo fotografija dečakove majke. Vatra se rasplamsala, pa Džeb leže kraj nje i poče da se bisti.
Dijamant je stručno očistio ribe, pa svaku natakao na štapić od
hikorija, od usta do repa, i pekao ih na vatri. Onda je isekao jabuku i na meso iscedio sok. Pokazao je
Lui kako se riblje meso odvaja od krupnih i sitnih kostiju. Jeli su prstima, i bilo je ukusno. „Tata ti je
baš lepo izgledao", reče Lu, pokazujući na sliku. I Dijamant pogleda u tom pravcu. „Aha, lepo." On
zadrža dah pa pogleda Lu.
„Lujza mi je ispričala", reče devojčica.
Dijamant ustade, žaračem je šarao po ognju. „Nije u redu tako, iza leda..." „A što mi sam nisi rekao?"
„A što bi pa rek'o?"
J 94
Dejvid Baldač Svako dobro 195
Ovo je smekšalo Dijamanta, i on ponovo sede. „Nedostaje ti mama?", upita ga Lu.
„Jok, kako da mi nedostaje? Nisam je ni upoznao." On prede
dlanom preko trošne cigle, blata i konjskih dlaka na ognjištu;
izgledao je uznemireno. „Znaš, umrla je kad je mene rodila."
„Znam to, Dijamante. Ali, to ne znači da ne može da ti nedostaje, makar i nisi imao prilike da je
upoznaš."
Dijamant klumnu glavom, palcem se lenjo češkajući po musavom obrazu. „A mislim, tako, ponekad
kakva li je mama bila. Nemam nijednu sliku. Tata mi je prič'o o njoj, naravski, ali nije to isto." On
zaslade, gurnu zažarenu cepanku dublje u vatru, pa reče: „Najčešće mislim kakav li joj je glas bio. I
kako je mirisala. I otkud joj svetla kosa i oči. Ali, i tata mi nedostaje, jer on je stvarno dobar čo'ek
bio. Naučio me sve što jedan dečko treba da zna. Da lovim, da pecam..." On je pogleda. „Sigurno i tebi
tvoj tata nedostaje." Lu oseti nelagodu. Zatvorila je oči na tren i klimnula glavom. „Nedostaje mi."
„Sva sreća te imaš mamu." „Nemam je. Nemam, Dijamante."
„Sad izgleda loše, ali biće u redu. Neće ljudi da propadnu, sem ako mi od nji' ne dignemo ruke. Ne
znam ja bogzna šta, al' to znam." Lu je poželela da mu kaže da ništa on s tim u vezi ne razume. Ali,
njega je majka, bez pitanja, napustila. A Lu je, sa svojom majkom, stalno trupkala po živom blatu. I
morala je Ozu uvek da se nađe, da bude uz svog mlađeg brata.
Sedeli su tako, u tišini, i slušali kako drva pucketaju. Čuli su se i spoljni zvuči - drveće, bube, životinje
i ptice vodili su svoje svakodnevne živote.
„Kako to da ne ideš u školu?", upita Lu. „Imam četrne's' 1 C VA mi i« t-i/-ifri*-i „Rekao si
onomad da si pročitao Bibliju."
„Pa, u stvari, drugi su mi čitali neke delove." „Umeš li uopšte da se potpišeš?"
„A šta će mi to, svi ovde znaju koji sam." Rekavši to, Dijamant ustade, izvadi džepni nož i uklesa
jedno „X" u goli zid. „Tako je i moj tata radio celog života, pa mu ništa nije falilo. A što bi meni pa
falilo?"
Lu se umota u ćebe i zagleda se u oganj. Bilo je toplo, ali njoj se u kosti lagano uvlačila neka
podmukla studen.
27.
Jedne izrazito tople noći neko je zalupao na vrata, baš u trenutku kad je Lu htela da ide u krevet. Kad
je Lujza otvorila vrata, malo je nedostajalo da se Bili Dejvis prostre po patosu dnevne sobe. Lujza je
čvrsto zgrabila dečaka koji se tresao kao prut. „Šta se desilo, Bili?"
„Mama će se porodi."
„Znam da joj je vreme. Babica došla?"
Dečak ju je unezvereno gledao, udovi su mu se trzali kao da ima sunčanicu. „Nema babice. Ne da
tata."
„Gospode bože! A što?"
„Kaže, traže pare. Dolar naplaćuju. A on neće da plati."
„Laž! Nijedna babica ovde ni žutu banku neće d' uzne!"
„Tata kaže, ne može. A mama kaže, s bebom nešto nije kako valja. Ja na mazgu, pa po vas."
„Judžine, upregni Hit i Sem u kola. Brzo", reče Lujza.
Pre nego što će izaći, Judžin skide pušku sa vešaljke i dodade orii7ip T ,1^; n™i;0 ^^riAci nvn Onai
Sn'ek ie tamo. 196
Dejvid Bald, taci
Svako dobro 197
Lujza odmahnu glavom osmotrivši nervoznog Bilija, a onda se
osmehnu jadnom dečaku. „Biću j'a na sigurnom, Judžine. Osećam to. Sve će biti u redu." Judžin je
stegao pušku. „Onda idem ja s tebe. Taj je lud."
„Ne, ostani ti s decom. 'Ajde sada, spremi kola." Judžin je načas oklevao, a onda učini kako mu je
rekla.
Lujza pokupi neke stvari i natrpa ih u kofu, presavi i ubaci pakovanje krpa u džep, smota nekoliko
čistih čaršava i krenu ka vratima.
„Lujza, idem ja s tobom", reče Lu. „Ne, nema mesta za tebe."
„Idem, Lujza. Ili na kolima, ili na Sui, svejedno, ali idem svakako. Hoću da ti pomognem." Ona
pogleda Bilija. „I njima da se nađem."
Lujza na brzinu razmisli pa reče: „Pa, će mi posluže još dve ruke. Bili, je Г ti tata tamo?"
,,'Oćc kobila da se oždrebi, s nju je. Rek'o je da neće d' izlazi iz štale dok ne stigne ždrebe."
Lujza je gledala u dečaka. A onda, vrteći glavom, pošla ka vratima.
Bili je išao napred na mazgi, oni za njim, na kolima. Mazga mu je bila stara, bele njuške, rascepljenog
uha, deo je falio. U jednoj ruci dečak je nosio parafinsku lampu koja se njihala tamo-amo, pokazujući
im put. Toliko je bilo mračno da bi, kako je primetila Lujza, neko sad mogao pesnicom da ti maše
ispred očiju pa da te opali posred lica, a da ne znaš šta te je snašlo.
„Nemo' da šibaš mazge, Lu. Kakve će vajde Seli Dejvis d' ima od nas ako završimo u jarku."
„Seli Dejvis? To je Bilijeva majka?"
Lujza klimnu glavom dok su se kola ljuljala, polako napredujući. Neprozirni mrak šume bio je i s
jedne i s druge strane puta, jedino svetio bila je ona lampa u ruci Bilija Dejvisa. Lu se načas učini da je
to ili svetionik, pravi pravcati svetionik u kojeg se moreplovac može pouzdati, ili pak nekakva sirena
koja ih vodi u brodolom. „Prva žena Dejvisova umrla je na porođaju. Deca koju je s tom jadnicom
dobio pobegla su od Džordža čim su dovoljno porasla, pre no što će ih upregnuti kao mazge ili na
smrt izgladneti."
„A kako to da se Seli udala za njega kad je znala da je tako rdav čovek?" „Udala se jer jer imao zemlju
i stoku, i zato što je bio udovac u punoj snazi. A zemlja, snaga i stoka su sve što ti je ovde za život
potrebno. Seli ni za šta drugo nije ni znala. Samo je petnaest imala kad se udala."
„Petnaest! Samo je tri godine bila starija od mene!" „Ovde se ljudi brzo žene i udaju. Odmah se rađaju
deca, pa ih podižu, da ima ko zemlju da radi. Tako ti ide. Pa i ja sam pred sve-štenika s budućega
muža stala kad mi je četrn'est bilo." „Mogla je da ode sa planine." „Ali, planina je njoj sve. Nije tako
lako otići, plaše se ljudi." „A ti? Jesi li ti ikada pomišljala na to da odeš s planine?" Lujza ne
odgovori odmah; nekoliko puta okrenuli su se točkovi pre nego što je odgovorila:
„Da sam htela, mogla sam da odem. Ali, duboko u srcu, nisam
verovala da ću igde drugde biti srećnija no što sam ovde. Jednom sam bila dole, u dolini. Čudan vetar
duva u ravnici. Nije mi se nešto do-Palo. A ova planina i ja se, uglavnom, dobro slažemo." Ona ućuta,
očima prateći onu Bilijevu lampu koja se dizala i spuštala u mraku Pred niima.
198
Dcjvid Baldači
„Videla sam one grobove iza kuće", oglasi se ponovo Lu. Lujza kao da se ukruti. „Stvarno?"
„Ko je bila Eni?"
Lujza se zagleda sebi u stopala, koja su se jedva nazirala u toj tamnoj noći. „Eni je moja kćerka."
„Mislila sam da si samo Džejkoba imala." „Ne. Imala sam i moju malu Eni." „Mlada je umrla?"
„Poživela je samo jedan minut."
Lu oseti da je Lujzu ophrvala žalost. „Izvini. Samo sam... eto,
radoznala... hoću da saznam što više o svom poreklu..."
Lujza se osloni na tvrdo kolsko drveno sedište i zagleda se u crno nebo kao da ga prvi put u životu
vidi.
„Sve trudnoće su mi bile teške. Htela sam puno dece, ali sam ih
stalno gubila, pobacivala. I tako sam se već pomirila da će sve stati na Džejku, a onda se, jedne
prohladne prolećne večeri rodila Eni. Uh, pravu grivu crne košiće je imala. Brzo je izašla, nije bilo
vremena babicu da zovemo. A porođaj je bio strašno težak. Ali, Lu, kako je le-pa bila! Tako topla. S
oni mali prstići stegla me je čvrsto za prst, čak me ni vrščićima nije dotakla, samo tako, stegla..." Tu
Lujza stade. Čulo se kako mazge trupkaju kroz noć, i kako se točak okreće. Samo to. Lujza nastavi
tiho, pogleda uronjenog u beskrajnu nebesku tmušu. „Njene male grudi su se dizale i spuštale, dizale i
spuštale, a onda, odjednom, kao su zaboravile da se dignu, pa ostadoše onako. Pravo čudo kako se tako
brzo prehladila, ali bila je tako sićušna, tako majušna." Lujza je ubrzano disala, kao da i sada, posle
tolikih godina, pokušava detetu da vrati dah, da diše umesto male Eni. „I, eto, kao da ti neko, usred
letnje jare, stavi komad leda na jezik. Prija, a onda se tako brzo istopi da posle više ne znaš da Г ga je
uopšte i bilo." Lu spusti dlan na Luizine srube šake. ..Tako mi \e ?ло " „Davno je to bilo, pa nekad
pomislim kao da se i nije desilo." Lujza pređe rukom preko očiju. „Njen tata je napravio kovčeg, ne
veći od kutijice. A ja sam probdela ćelu noć šijući najlepšu haljinicu, nikad tako lepu u životu nisam
sašila. Sutradan ujutro sam joj obukla tu haljinicu. Sve bi' dala samo da me je jednom pogledala u oči.
Nije nekako pravo da mama svom detetu nijednom oči ne vidi. A onda ju je njen tata spustio u tu
kutijicu, pa smo je odneli na ona' breg i ispratili je na počinak i pomolili se. A onda smo zasadili
zimzelen, na južnoj strani, da uvek bude u senci, ćele godine." Lujza zatvori oči. „Jesi li odlazila
gore?" Lujza klimnu glavom. „Svaki dan. Ali, nisam tamo bila otkako sam i drugo dete sa'ranila.
Nekako mi otad ima mnogo da se hoda." Ona preuze uzde od Lu i, uprkos onome što je samo pre toga
rekla, osinu mazge. „Idemo dalje, to nam je. Moramo večeras da pomognemo jednom detetu da dođe
na ova' svet." U onoj tami, Lu nije mogla da vidi mnogo toga od okućnice na Dejvisovoj farmi, niti od
svih onih zgrada koje je domaćin podigao, i samo se molila da Džordž Dejvis ostane u štali dok se
beba ne rodi i oni ne odu odatle.
Kuća je bila iznenađujuće mala. Prostorija u koju su ušli bila je,
očigledno, kuhinja, ali tu su, uza zid, bili poredani i poljski kreveti s golim madracima. U tri kreveta
bilo je isto toliko dece; dve devojči-ce, bliznakinje po svemu sudeći, od svojih pet godina, koje su
spavale gole. Treće dete, dečak Ozovog uzrasta, imao je na sebi veliku pot-košulju, prljavu, s velikim
mrljama od znoja, i posmatrao je Lu i Lujzu preplašenim očima. Lu ga je prepoznala: bio je to onaj
drugi, manji dečko iz onog susreta sa pomahnitalim traktorom na prilazu plani-
200 Dejvid
Baldači
ni. U otvorenom sanduku od jabukovog drveta, smeštenom odmah do furune, ležala je beba od svojih
jedva dvanaest meseci, ako i toliko, pokrivena uflekanim debelom. Lujza ode do umivaonika, ispumpa
vode, i temeljno opra šake i nadlanice komadom sapuna od ceđi koji je sa sobom ponela. Onda ih Bili
povede uzanim hodnikom i otvori jedna vrata.
Seli Dejvis je ležala na krevetu, podignutih kolena, i tiho stenjala. Mršava devojčica od svojih deset
leta, obučena u nešto što je ličilo na džak za seme, skoro isečene kestenjaste kose, bosih stopala,
stajala je kraj kreveta. I nju je Lu prepoznala s onog traktora. Izgledala je jednako uplašena kao tada.
Lujza joj klimnu glavom i reče: „Džesi, zagrej mi malo vode, dva lonca, dušo. Bili, daj sve čaršave
koje imaš, sinko. I da budu stvarno čisti."
Lujza odloži čaršave koje je sobom ponela na klimavu stolicu od hrastove daske, sede do Seli i uze je
za ruku. „Seli, ja sam, Lujza. Biće sve u redu, dušo."
Lu pogleda u Seli. Oči su joj bile oivičene crvenim, ono nekoliko zuba i desni sve u crnim tačkama.
Nije joj ni trideset bilo, a izgledala je kao da joj je dvaput toliko, sede kose, kože namreškane i
zborane, naglašenih plavih vena što pulsiraju kroz neuhranjeno meso, lica usukanog kao krompir u
zimu. Lujza podiže prekrivač i vide da je plahta stavljena ženi ispod nogu skroz mokra. „Koliko ima
kako ti je puk'o vodenjak?" „Puk'o je čim je Bili kren'o po tebe", dahtala je Seli. „Koliko ti trudovi
traju?", upita Lujza.
„Evo, baš sad jedan veliki dolazi", zaječa žena.
Lujza je dodirivala naduveni stomak. „Beba bi da izlazi, a?"
Seli čvrsto stegnu Lujzinu ruku. „Daj bože da izađe odma', 'ću da crknem ovdi."
Svako dobro 201
Bili uđe sa dva čaršava, spusti ih na stolicu, pogleda jednom u svoju mamu, pa istrča napolje.
„Lu, pomozi mi, de, da pomeri Seli, pa da stavim čistu posteljinu."
I pomeriše mučenicu, što su nežnije mogli. „Idi sad, pomozi Džesi oko one vode. I uzmi ovo." Lujza
joj dodade više suknenih maramica, naslaganih jedna na drugu, koje su visile na nekom kanapčetu.
„Obmotaj kanap oko maramica, po sredini, pa ih spusti u rernu i drži tu dok ga jara ne oprlji, dok
spolja ne potamni." Lu ode u kuhinju i pomože Džesi. Nikada Lu tu devojčicu nije videla u školi, kao
ni njenog sedmogodišnjeg brata koji ih je maločas gledao svojim uplašenim očima. Džesi je imala
ogroman ožiljak iznad levog oka, i Lu se nije usuđivala ni da pogađa kako ga je zaradila.
Furuna se već bila dobro ugrejala, i voda u lončetu je prokuvala za nekoliko minuta. Lu je sve vreme
pazila da ne izgori ono sukno koje je prethodno ćušnula u rernu, a i ono je ubrzo bilo dovoljno po-
tamnelo. Krpama pridržavajući vrele drške, one prenese lonce sa maramicama u spavaću sobu i
spustiše ih kraj kreveta. Lujza je sapunom i toplom vodom oprala Seli tamo gde će beba da izađe, a
onda je prekri čaršavom.
„Sad beba pravi poslednji predah", šapnu ona Lui. „pa taman i Seli može malo da preda'ne. Još ne
mogu tačno da kažem kako se beba namestila, al' sigurno nije poprečno." Lu je pogleda s nerazume-
vanjem. „To je ono kad beba leži širinom stomaka. Pozvaću te kad mi budeš potrebna." „Koliko si
porođaja obavila?"
„Trideset dva za pedeset sedam godina", odgovori Lujza. „I se-cam se svakoga, ovako su mi, pred
očima."
„Sva deca su preživela?"
„Ne", odgovori Lujza tiho, pa reče Lui da izađe napolje, da će je zvati.
202
Dejvid Baldači Svako dobro 203
Džesi je bila u kuhinji, stajala je oslonjena o zid, stiskala ruke i gledala u pod; s ono kose što je
preteklo bila je prekrila ožiljak i, de-lom, oko. Lu pogleda u onog dečaka u krevetu. „Kako se zoveš?",
upita ga. Ništa nije odgovorio. Kad Lu krenu prema njemu, on povika i prebaci si ćebe preko glave;
njegovo tcla-šce silno se treslo ispod pokrivača. Lu uzmače i tako je, unatrag, išla sve do ulaznih vrata
te lude kuće.
Osvrtala se na sve strane dok nije ugledala Bilija, koji je stajao na ulazu u štalu i virkao kroz otvorena
dvodelna vrata. Ona, pazeći da bude što tiša, pređe preko dvorišta, stade iza Bilija, pa pogleda unutra
preko njegovog ramena. Džordž Dejvis je bio na samo tri metra od njih. Kobila je ležala na slami. Iz
nje su, prekrivene čaurastom belom košuljicom, virile prednja noga i rame ždrebeta. Dejvis je,
psujući, cimao lepljivu nožicu koja mu je izmicala. Pod štale bio je od dasaka, ne zemljani. Pod
svetlom nebrojenih fenjera, Lu je opazila iz-glancane alatke, uredno poredane duž zidova. Ne mogavši
više da podnese prljavi rečnik Dejvisov, a ni muke nesrećne kobile, Lu se udalji i sede u trem. Malo
kasnije pridružio joj se Bili. „Tvoja farma je, bogami, prilično velika", reče ona. „Tata je unajmio
ljude da mu pomognu. Ali, kad ja porastem, neće mu oni trebati", reče dečak.
Džordž Dejvis se nešto prodrao u štali, i njih dvoje poskočišc.
Bilija je, činilo se, bila sramota, crtkao je nešto po prašini velikim nožnim palcem.
„Izvini što sam ti stavila onu zmiju u kanticu", reče Lu. On je pogleda, iznenađen. „Ja sam je prvo tebi
smestio." „To ne znači da sam se lepo ponela."
„Tata bi ubio čo'eka da mu nešto tako napravi."
Lu je videla užas u dečakovim očima. Saosećala je sa Bilijem Deivknm
„Ti nisi isti k'o tvoj tata. I ne moraš takav nikad da postaneš."
Bili je izgledao nervozno. „Nisam mu rek'o da idem po gospođaLujzu. Ne znam šta će da kaže kad
vas vidi."
„Mi smo ovdc da pomognemo tvojoj majci. Ne može on tu da vidi neku smetnju."
„Mis'iš?"
Ovo nije rekao Bili, već Džordž Dejvis, koji je stajao pred njima, košulje natopljene konjskom krvlju i
glibom, koji su mu cureli sa rukava. Prašina mu se kovitlala oko nogu kao jara koju okom možeš da
vidiš. Baš kao da se planina skršila i pretvorila u beskrajnu pustinju.
Bili telom zakloni Lu. „Tata... Kako je ždrebe?"
„Crklo." Tu reč je tako izgovorio da se Lu smrzla. Onda pokaza prstom na nju. „Šta je ovo, majku
mu?"
„Mor'o sam da odem po njih, da pomognu oko bebe. Gospoja Lujza je sa mamom."
Džordž pogleda ka vratima, pa se onda opet zapilji u Bilija. Tako je strašan njegov pogled bio da je
Lu pomislila kako će taj čovek, nema zbora, na licu mesta da je ubije.
„Ta žena, u mojoj kući, dečko? To mi pričaš?"
„Vreme je." Svi se okrenuše ka vratima, gde je sada stajala Lujza. „Stiže beba", reče ona.
Dejvis odgurnu sina ustranu i, bahato se gegajući, krenu ka vratima, kad mu Lu prepreci put.
„Prokleta da si, šta ćeš ti ovde, ženo! Gubi se s moje zemlje pre nego što te isprašim s ovu sačmaru! I
tebe i ovu malu, proklete da ste!"
Lujza nije uzmicala. „Možeš da pomogneš da ti se dete rodi zdravo i pravo, a možeš i da ne
pomogneš. Na tebi je. Hajde, Lu, i ti, Bili Ohoie ćete mi zatrebate." 204
Dejvid Baldači
Uprkos svemu, jasno je bilo da ih Džordž Dejvis neće tek tako ostaviti na miru. Lujza je, za svoje
godine, bila veoma snažna, i viša je bila od Dejvisa, ali ipak - ne bi tu bilo bogzna kakve borbe. A
onda se iz šume začu vrisak. Bio je to isti onaj zvuk koji je Lu čula prve noći, kod bunara, ali sada je
bio nekako još strasniji, kao da je ono ili onaj koji ga je ispustio tu, sasvim blizu, i ide ka njima. Čak
je i Lujza sa zebnjom pogledala u tamu.
Džordž Dejvis uzmače, stisnutih pesnica, pa se maši rukom,
mehanički, za pušku, koje tu nije bilo. Lujza pokupi decu i uvuče ih u kuću. Dejvis ništa ne učini da je
spreči u tome, nego besno viknu: „Dobro vodi računa da ovaj put bude dečak, čuješ! Ako je devojčica,
pusti je d' umre! Čuješ? Dovde mi je više devojčica, đavo da i' nosi!"
Seli je gurala, a Lujzi se ubrzao puls kad ugleda prvo bcbinu guzu, pa onda i stopalce. Znala je da
nema mnogo vremena i da će morati da izvuče dete pre nego što se vrpca zategne između detetove
glave i Seline kosti. Dok je gledala i razmišljala, trudovi izguraše još jedno stopalo iz majčine utrobe.
„Lu", reče ona, „dođi 'vamo, brzo, dete!" Lujza uhvati bebino stopalo desnom rukom i podiže telo
tako da oslobodi majku od ćele težine novorođenčeta, a i da glava izađe pod povoljnijim uglom. Imali
su sreće, znala je to Lujza, jer će se kosti Seli Dejvis, oguglale posle tolikih porođaja, dobro raširiti.
„Guraj, Seli, guraj, dušo", bodrila ju je Lujza.
Onda Lujza uze Lu za ruke i pokaza joj tačno gde da pritisne Se-lin donji trbuh. „Moramo glavu brzo
da izvučemo", reče ona, „stiskaj ovde, e baš tu, što jače možeš. Ništa ne brini, nećeš bebu povrediti,
jak je stomačni zid."
Svako dobro
205
Lu se osloni svom težinom, dok je Seli gurala i vrištala. Lujza još malo podiže izlazeće telašce. U
tom času Lujza viknu kao da sedi u čamcu na nekoj reci i
ispituje dubinu vode. Pomolio se vratić, reče ona, a onda je
ugledala i kosu. I tad izađe ćela detinja glavica, ona podiže dete uvis i reče, najzad, izmrcvarenoj Seli
da je gotovo, da može da se odmori.
Lujza se pomoli, zahvalivši Bogu što se rodilo muško. Beba je,
međutim, bila zastrašujuće sitna, a i boja joj je bila nikakva. Lujza dade Lui i Biliju zadatak da
smesta zagreju vodu dok je ona vezala pupčanu vrpcu, na dva mesta, kanapom, i onda je, prokuvanim
maka-zama, isekla, tačno po sredini. Onda je umotala vrpcu u jednu od onih Čistih, suvih maramica
koje je Lu prethodno sterilisala u rerni i čvrsto privezala drugu maramicu bebici uz levi bok. Bebu je
istrljala maslinovim uljem, oprala je sapunom i toplom vodom i umotala novorođenče u ćebe.
Naposletku ga dade majci.
Tada Lujza položi dlan na Selin stomak, da proveri da li je
materica čvrsta i mala, što je dobar znak. Ako je materica proširena i mekana, to može da znači da je
došlo do unutrašnjeg krvarenja, objasni ona Lui, jedva čujnim glasom. Trbuh je, srećom, bio mali i
čvrst. „Dobro je", reče najzad Lujza, a Lui kamen pade sa srca. Posle toga Lujza uze novorođenče i
položi ga na krevet. Onda iz vedra izvadi omanju voskom zapečaćenu flašu, u kojoj je stajalo još
manje staklence. Sad je Lu držala bebine očine otvorene, dok je Lujza ma-
sipala po dve kapi u svako. Dete se, naravno, vrpoljilo i cičalo. ..Tako neće oćoraviti. Trevis Barns mi
je dao ovo. I po zakonu to sad mora da se stavlja", objasni ona Lui.
Uz pomoć ugrejanih konzervi i nekoliko ćebića, Lujza je improvizovala inkubator i unutra smestila
bebu. Mali je plitko disao, i sva-v' cas mu je pod ustašca podmetala guščije pero, da vidi da li uop-šte
uzima va/dnh
206
Pola sata kasnije porodilja izbaci i posteljicu, a Luj'za i Lu sve to počistiše, još jednom promenivši
posteljinu. Preostalim sterilisanim maramicama ponovo opraše majku, koja je sad najzad mogla da
počine. Poslednje što je Lujza izvadila iz kofe u kojoj je donela potrepštine bili su olovka i parče
hartije. Dade ih Lui i reče joj da ispiše tačan datum i vreme rođenja. Lujza iz pantalona izvadi stari
džepni sat na navijanje i reče Lui koliko je sati. „Seli, kako ćeš da krstiš dete?", upita Lujza. Seli
pogleda u Lu. „Ona te zove Lu, je Г ti to pravo ime, devoj-ko?", upita ona slabašnim glasom. „Jeste.
Pa, otprilike", u/vrati Lu. „Onda nek' bude Lu. Po tebi, dete. Hvala ti." Lu se našla u čudu, „A vaš
muž?" „Briga njega da Г dete ima ime il' ga nema. Njemu je samo važno da je dečak, i eto, dečak je.
A nisam ga nešto videla da je pomagao ovdi. Mali se zove Lu. Tako zapisi, devojko." Lujza se
osmehnu dok je Lu ispisivala ime: Lu Dejvis. „To ćemo Kotonu da damo", reče Lujza. „On će ga
odnese u sud, pa da svi čuju da se još jedno lepo dete rodilo na ovoj planini."
Seli je ubrzo zaspala. Lujza je ćele noći probdela kraj majke i deteta, pridižući Seli da podoji dete kad
bi Lu Dejvis zaplakao i počeo da cmokće usnicama. Džordž Dejvis ni jedan jedini put nije kročio u
sobu. Čuli su ga kako baza ispred sobe neko vreme, a onda se ulazna vrata s treskom zatvoriše.
Lujza se u nekoliko navrata iskradala da vidi kako su ostala de-ca. Biliju, Džesi i onom drugom
dečaku - ni Lujza nije znala kako se taj mali zove - dala je teglicu melase i nešto keksa koje je sa
sobom ponela. Zabolelo ju je kad je videla kako deca bespoštedno ma" žu taj prost obrok. Biliju je
dala i teglu sa želeom od jagoda i nešto proje, da imaju i druga deca nešto da
Svako dobro
207
Kuću Dejvisovih napustile su kad je jutro već bilo odmaklo. Seli se dobro osećala, a bebica je dobila
već sasvim pristojnu boju. Mali je sisao iz sve snage, i činilo se da mu je sa plućima sve u redu. Seli i
Bili im zahvališe, pa čak i Džesi nešto promrmlja u znak zahvalnosti. Lu je, pak, primetila da se oganj
u furuni ugasio i da se ne oseća miris hrane. Džordž Dejvis i njegovi nadničari bili su u njivi. Pre
nego što će im se Bili pridružiti, Lujza odvede dečaka u stranu. Lu nije čula o čemu su razgovarali.
Dok su se kolima vozili natrag kući, prošli su kraj korala u kojima je bilo toliko stoke da se slobodno
moglo govoriti o čitavom krdu. Bilo je i svinja i ovaca, puno dvorište kokošaka, četiri lepa konja i
dvaput toliko mazgi. Dej visove njive su se prostirale dok ti oko seže, okružene zloslutnom
bodljikavom žicom. Lu je, takođe, videla Džordža i njegove ljude kako, sa mehanizacijom, rade u
njivi; brze mašine podizale su oblake prašine.
„Imaju više zemlje i stoke od nas", reče Lu. „Kako to da nemaju šta da jedu?"
„Nemaju, jer nji'ov tata tako 'oče. A i njegov tata je bio isti takav prema Džordžu Dej visu. Tvrd na
paru. Nikom ništa nije dao dok nije pandrkn'o."
Dok su, truckajući, prolazili kraj jedne zgrade, Lujza pokaza
praunuci masivnu bravu na vratima. „Taj čovek bi pre dozvolio da mu meso istruli u pušnici nego što
bi sopstvenu decu nahranio", reče. »^ve što mu rodi, do poslednjeg zrna, Džordž Dejvis prodaje
drvose-cama i rudarima, i prevozi robu do Tremonta i Dikensa." Ona poka-Za na veliku zgradu; ćelom
dužinom prvog sprata bila su vrata do vra-a> i to otvorena, pa su se kroz njih dobro videli veliki zeleni
listovi okačeni o kuke. „Tu se suši duvan. Što sam ne sažvaće, on proda, ima, videla si, onaj kazan, a
sam nikada nije ni liznuo kukuruznog vi-
208
Dejvid Baldaci
troše na piće umesto na decu i žene. I onda se šetka sa debelim svežnjem dolara i ima ovu lepu farmu
i sve te bogzna kakve mašine, a porodica mu gladuje."
Ona cimnu uzde. „Ali, meni ga je, na neki način, žao, i ne mogu da ga ne žalim, jer to je najjadnija
duša na koju sam u ovom svom životu naišla. Jednoga dana bog će staviti Džordžu Dejvisu do znanja
šta misli o njemu. Ali, taj dan još nije svanuo."
28.
Mazge su vukle, a Judžin terao kola. Pozadi su bili Oz, Lu i Dijamant, koji su sedeli na džakovima sa
semenom i drugim potrepštinama nabavljenim kod Mekenzija za novac zarađen prodajom jaja i ono
nekoliko dolara što je Lui preteklo posle šoping-izleta u Dikens.
Put ih je vodio kraj jedne poveće pritoke Meklaudove reke, i Lu, s iznenađenjem, ugleda veći broj
automobila i škuna parkiran na ravnoj, travom obrasloj obali. Ljudi je bilo na samoj obali, ali i u
smeđ-kastoj vodi, ustalasanoj od kiše koja je prethodno padala i snažnog ve-tra. Neki čovek sa
podavijenim rukavima potapao je neku mladu ženu u vodu.
„Namaču se", povika Dijamant. ,,'Ajd da pogledamo malo."
Judžin zaustavi mazge i troje dece poskakaše sa kola. Lu pogleda Judžina, koji, po držanju sudeći,
nije nameravao da im se pridruži. „Ti nećeš?"
„Гte vi, gospoj'ce Lujza, ja ću ovde malko d' odmorim kosti." Lu se namršti, ali se priključi onoj
dvojici.
Dijamant se probijao kroz masu posmatrača, zabrinuto pogledajući u pravcu nečega što će Lu i Oz
ugledati tek malo kasnije, kad sti-
гглол F^i iimonti i Ti^it/-\»-n
209
Jedna starija žena, koja je na sebi imala nešto nalik na turban
sačinjen od zahteftanih prostih plahti i dugačkom trakom od
konoplje vezanom oko struka, kretala se u malim, obazrivim
krugovima, nešto nerazumljivo zapevajući i besedeći beslovesno, kao da je pijana, luda ili u
religijskom transu. Do nje je stajao čovek u običnoj majici i pan-talonama od odela, sa cigaretom koja
mu je, nalik smušenom listu u poznu jesen, visila sa usana. U svakoj ruci čovek je držao po jednu
zmiju; gmizavci su bili sasvim ukrućeni, nepomični, nalik savijenom
komadu metala.
„Jesu li otrovne?", šapatom upita Lu Dijamanta. „Jašta! Šta ti vredi ako nije otrovnica."
Oz je, drhtureći od straha, posmatrao ta nepokretna stvorenja, i činilo se da je spreman svakog časa da
skoči na obližnje drvo, samo ako se zmijurine malo zanjišu. Lu je to naslutila i, kad se zmije najzad
trgnuše iz prividne obamrlosti, ona zgrabi Oza za ruku i odvuče ga u stranu. Dijamant ih je preko
volje sledio, dok se ne izdvojiše iz
mase i ostadoše sami.
„Šta to ovi izvode s tim zmijama, Dijamante?", upita Lu. „Teraju zle duhove, to mu dođe kao
priprema za namakanje." On ih pogleda. „Jesu li vas dvoje namakali?"
„Krstili, Dijamante", ispravi ga Lu, „kaže se: krstili. Da, mi smo kršteni u Katoličkoj crkvi. Sveštenik
ti samo glavu poprska vodom." Ona se okrenu ka reci, gde se upravo ženina glava pomaljala iznad
površine, pljujući pritočnu vodu u velikim količinama. „Ne mora ovako da te davi."
„Katolična crkva? Katolična, veliš? Nikad čuo. Neka nova?" Lu se jedva suzdrža da ne prasne u smeh.
„Nova? Pa i nije baš. Naša mama je katolikinja. Tata nikada nije bio naročito vezan za crkvu.
Katolička crkva ima i svoje škole. Oz i ja smo u Njujorku išli upravo u jedno takvu školu. To je jaka
institucija, i tu naučiš Svete Hotel Bertram
211
tajne i sve ono: Vjeruju, Oče naš, naučiš sve o smrtnim grehovima. I o oprostivim grehovima. I imaš
prvu ispovest i prvu pričest. A onda krizmu."
„Jes"', reče Oz, „a kad si na samrti dobiješ ono... kako se ono zvaše, Lu?"
„Svetu tajnu miropomazanja. Poslednju pričest." ч „Da ne
istruneš u paklu", objasni Oz Dijamantu.
Dijamant pokuša da ispravi tri-četiri čuperka što su mu štrcala na glavi; delovao je uznemireno. „U,
bre! Ko bi rck'o da je verovati u Boga tako golem pos'o? Vcrovatno zato ovdi i nema katolika. Mnogo
tu treba glava da se razbija."
Onda im Dijamant glavom dade znak da pogledaju u ljude
okupljene kraj reke. „Ovi tamo su vam prvobitni baptisti. Imaju
neka stvarno čudna verovanja. Kao, recimo, da se ne šišaju, a žene ničim lice da ne malaju. A imaju i
neke posebne ideje u vezi s idenjem u pakao i tako to. Nimalo im se ne sviđa ako neki od njinih
prekrši neko pravilo. Oni žive i umiru kako Sveto pismo nalaže. Verovatno nisu nešto posebno, 'ocu
da kažem, obrazovani, i to, da mnogo znaju, k'o vi, katolici, al' ipak umedu d' ugnjave čoe'ka."
Dijamant zevnu i protegnu ruke. „Eto, zato ja ne idem u crkvu. Držim da je meni crkva ma gde da
sam. Ako mi se priča s Boga, ja lepo velim: 'Zdravo živo, Bogo', i odma' nas dvo'ica prodžavrljamo
malo."
Lu je buljila u Dijamanta, totalno zapanjena pred tim izlivom
crkvene mudrosti iz usta profesora teologije Dijamanta Skinera. Dijamant se iznenada okrenu, u čudu.
„Da vidite ovo." Ugledaše Judžina kako ide ka obali reke i razgovara sa nekim tamo, koji se onda
okrenu da pozove sveštenika. Ovaj je bio u reci, upravo je iz vode vadio svezu žrtvu.
Sveštenik izađe na obalu, popriča sa Judžinom minut-dva, a onda ga povede u vodu, zaroni ga tako da
se ni J od Judžina niie vide-lo, i onda krenu nešto da besedi iznad njegove potopljene glave. Toliko je
dugo držao Judžina pod vodom, da su Lu i Oz već počeli ozbiljno da se brinu. Ali, Judžin izroni, s
osmehom na licu, zahvali čoveku i vrati se do kola. Sad Dijamant jurnu ka svešteniku, koji je gledao
oko sebe u potrazi za novim dobrovoljcima za ovo
bogougodno kupanije.
Lu i Oz se došunjaše bliže kad Dijamant uđe u vodu sa svešte-
nikom, koji i njega potopi u neprozirnu vodu. Naposletku se pojavi na površini, i on popriča sa
čovekom jedan minut otprilike, čušnu nešto u džep i, mokar do gole kože i nasmejan, pridruži se Lui
i Ozu, pa se svi zajedno zaputiše ka kolima gde ih je čekao Judžin. „Nisi pre kršten?", upita Lu.
„Ma, ovo mi je deveti put da me namaču", reče Dijamant,
stresajući vodu sa kose, čije razuzdane čuperke ni ovolika voda nije mogla da smiri.
„To bi trebalo samo jednom da se uradi, Dijamante!"
„Pa, ništa ne boli. Ja nameravam da teram do stotke. Mislim da ću onda biti gotov za raj."
„Ne ide to tako", istraja Lu. „Ide, more", odvrati Dijamant. „Tako piše u Bibliju. Svaki put kad te
zamoče, znači da ti Bog šalje po jednog anđela da te čuva. Držim da mene čuva već čitav puk."
„To u Bibliji NE piše", insistirala je Lu.
„A možebit' da bi ti morala ponovo Bibliju da pročitaš." „A u kom je to delu Biblije? Kaži mi."
„Napred negde." Dijamant zviždukom dozva Džeba, pa ostatak Puta do kola pretrča, i pope se iza
Judžina.
»'Ej, Judžine", reče on, „ću ti javim ja kad sledeći put budu na-makali, obavezno. Idemo zaiedno se
banjamo." 272
Agata Kristi
„Ti ranije nisi kršten, Judžine?", upita Lu dok se, sa Ozom, ve-rala na kola.
Ovaj odmahnu glavom. „Ne, аГ sad, dok sam ovdi sedeo, nešto me nateralo. A i bilo je vreme,
cenim."
„Baš me čudi što te Lujza dosad nije krstila."
„Gospoj'ce Lujza, ona veruje u Boga svom svojom dušom. Ali, ne drži mlogo do crkve. Kaže da ljudi
tako vode te crkve, kao da žele čoveku Boga iz srca da isteraju."
Kad su kola konačno krenula, Dijamant izvuče iz džepa staklenu teglicu sa limenim poklopcem. „'Ej,
Oze, ovo mi dao sveštenik. Sveta vodica za namakanje." On dodade teglicu Ozu, koji ju je radoznao
razgledao. „Držim da bi mog'o malo da prsneš na svoju mamu s vremena na vreme. Sigurno će
pomogne." Lu je poželela da digne glas, da se pobuni, ali onda je doživela nešto što ni slutila nije. Oz
je vratio teglicu Dijamantu. „Ne, hvala", rekao je tiho Luin mladi brat i skrenuo pogled us-tranu.
„Siguran?", upita Dijamant. Oz reče da jeste, pa Dijamant otvori flašicu, nagnu je naopačke i prosu
blagoslovenu vodu. Lu i Oz se zgledaše, i nju zaprepasti tužan izraz na bratovom licu. Devojčica diže
pogled ka nebu; ako je i Oz prestao da se nada, mora da je blizu kraj sveta. Ona im svima okrenu
leda, praveći se da uživa u lepoti planina. Bilo je pozno popodne. Koton je upravo bio završio sa
čitanjem Amandi i bilo je očigledno da je frustriran.
Lu ih je posmatrala sa prozora, oooevsi se na nrevmntr. vpHm Hotel Bertram
213
l
Koton pogleda u ženu koja je ležala. „Amanda, ja znam,
jednostavno znam da me čuješ. Imaš dvoje dece i preko si im potrebna. MORAŠ da ustaneš iz tog
kreveta. Zbog njih, ako ni zbog čega drugog." On zastade, činilo se da pažljivo bira reci. „Molim te,
Amanda, dao bih sve što imam kad bi ovoga časa ustala." Prošlo je nekoliko teskobnih trenutaka, Lu
nije disala, a žena se ne pomeri. Koton,
očajan, pognu glavu.
Kad je kasnije izašao iz kuće i seo u „oldsmobil", Lu potrča za njim noseći košaru sa hranom.
„Od čitanja čovek verovatno ogladni." „Pa... Hvala ti, Lu."
On odloži košaru na suvozačevo sedište. „Lujza mi reče da si i ti pisac. O čemu bi želela da pišeš?"
Lu je stajala na dovratnoj platformici advokatovog automobila.
„Moj tata je pisao o ovom mestu, ali meni, pravo da kažem, stvarno ništa ne dolazi."
Koton pogleda preko planinskih vrhova. „Tvoj tata je, u stvari, bio jedan od glavnih razloga zbog kojih
sam uopšte dolazio ovamo. Dok sam studirao prava na Univerzitetu Virdžinije, pročitao sam njegov
prvi roman, i to me je štivo opčinilo, kako svojom snagom, tako 1 lepotom. A onda sam u novinama
video članak o njemu. Pričao je o tome kako su ga planine nadahnute. Palo mi je tada na pamet da
dođem ovamo, da će i na mene planine tako delovati.
Hodao sam °vim krajem sa beležnicom i olovkom, čekao da mi se čudesne rečenice odnekud uliju u
glavu, pa da ih zapišem." Setno se osmehnu pa dodade: „Nije baš tako ispalo."
»Možda ću i ja slično proći", reče Lu tiho. „Znaš, ljudi veći deo života provedu jureći za nečim.
Možda nas to, pored ostalog, i čini ljudskim bićima." Koton pokaza ni drum. „ViVnlihn tamo?" Lu
pogleda u oronuli kućerak od blata i diš
onu
214 Dejvid
Baldaa
drveta. „Lujza mi je kazala za neku priču koju je tvoj otac napisao kad je bio mali. Bilo je to nešto o
nekoj porodici koja je nekako pre-živela surovu zimu u toj kolibici. Bez ogreva, bez hrane." „Kako su
uspeli?"
„Pa, verovali su."
„U šta? U bunare želja?", reče Lu prezrivo.
„Ne, verovali su jedno u drugo. I izveli su nešto što bi se moglo nazvati čudom. Neki kažu da je istina
čudnija, neobičnija od bilo čega što se da izmisliti. Mislim da to znači da bilo šta što neko može da
izmašta, negdc stvarno i postoji. Nije li čudesna sama mogućnost da je to tako?"
„Ne znam da li je moja mašta tako bujna, Kolone. Ne znam, u stvari, ni da li sam ja uopšte za pisca.
Sve što stavim na papir nekako mi je... beživotno."
„Samo teraj, možda jednoga dana iznenadiš sebe. I budi sigurna, Lu: čuda se događaju. To što ste ti i
Oz došli ovamo i upoznali Luj-zu, i to je jedno čudo."
Te večeri je Lu sedela na svom krevetu i razgledala ona majčina pisma. Kad je Oz ušao, ona brže-
bolje gurnu pisma pod jastuk. „Mogu da spavam s tobom?", upita Oz. „Nešto me je strah u mojoj sobi.
Mogao bi da se opkladim da sam video trola" u ćošku." „Penji se", reče Lu. Oz je posluša.
Dečak se, najednom, uznemirio. „A, Lu, kad se ti jednoga dana budeš udala, kome ču ja da dođem u
krevet ako se uplašim?" „Jednoga dana ti češ biti veći od mene, pa ću onda ja kod tebe da trčim kad se
uplašim."
" Biće iz skandinavske mitolosiic - nafnliak ili rv«<v л™- ^™ „-~„ „Otkud znaš da će tako biti?"
„Zato što su takve uloge koje Bog deli starijim sestrama i njihovoj mlađoj braći."
„Ja da budem veći od tebe? Stvarno?"
„Pogledaj te svoje cipele. Već su ti noge tolike, a tek ima da rasteš, bićeš ti veći od Judžina."
Oz se ušuška, sad mu je bilo toplo oko srca. Onda napipa pisma pod jastukom.
„Šta je to?"
„Ništa naročito, neka stara pisma koja je mama slala", reče Lu brzo, nadajući se da će zauzdati
dečakovu znatiželju. „I, šta piše?"
„Ne znam, nisam čitala."
„Hoćeš da ih pročitaš meni?" „Oze, kasno je, i umorna sam." „Molim te, Lu. Molim te."
Izgledao je tako skrušeno, jadničak, da Lu nije mogla da ga odbije. Ona izvadi jedno pismo i odvrnu
fitilj na lampi koja je stajala na stočiću kraj kreveta.
„Dobro, ali smo jedno."
Oz se lepo namesti, i Lu poče da čita.
„Draga Lujza, nadam se da si dobro. Mi smo svi dobro. Oz je pregurao gušobolju i ne budi se noću."
Oz poskoči. „To sam ja! Mama je o meni pisala!" Onda nakratko zaćuta pa će zbunjeno: „A šta je to
gušobolja?"
„Bolje da ne znaš, nije bitno. E sad, je Г ti hoćeš da ti ja ovo čitam, ili nećeš?" Oz ponovo legnu, a Lu
nastavi sa čitanjem. „Lu je osvojila dva prva mesta, na takmičenju u pravilnom pisanju i u prvomajskoj
trci na pedeset metara. Učestvovali su i dečaci! Lujza, ta mala stvarno ima nešto u sebi. Videla sam te
na onoj fotografiji sa Dže-
kom, i sličnost između vas dve zaista bode oči. I ona i Oz brzo rastu. Toliko brzo da me to ponekad
plaši. Lu j'e u mnogo čemu veoma slična svome ocu. Brzo razmišlja, pa se ponekad pribojavam da joj
ja, možda, sve vreme ne dosađujem... Od svih tih misli ponekad ćelu noć ne mogu da /aspim. Toliko
je volim.
Pokušavam toliko toga da joj prenesem. A opet, znaš već kako ti ide, otac i kćerka... Više ću ti pisati
sledeći put. I slike ću poslati. Volim te. Amanda. P. S. Sanjam o tome da dovedem decu u planinu, da
se najzad upoznamo. Nadam se da će se taj san jednoga dana ostvariti." „Lepo pismo", reče Oz. „Laku
noć, Lu." Dok je Oz tonuo u san, Lu se lagano maši drugog pisma.
29.
Jednog divnog ranojesenjeg dana, Lu i Oz krenuše za Dijamantom i Džebom kroz šumu. Sunce se
probijalo kroz krošnje, svež po-vetarac donosio je već čileće mirise cvetnih orlovih noktiju i divljih
ruža.
„Kuda idemo?", upita Lu.
Dijamant je bio zagonetan. „Videćeš."
Popeli su se na jedan brežuljak i tu stali. Na nekih petnaest-dva-deset metara od njih, na putiću,
ugledaše Judžina, koji je nosio praznu kofu za ugalj i fenjer. Iz džepa mu je virila šipka dinamita.
„Judžin ide u rudnik. Ima da napuni tu kofu ugljem. Pre zime, doteraće ovamo kola s mazgama i
izvući veliki tovar uglja." „Uuu, al' je to zabavno! Kao da gledaš nekoga kako spava", tvrdokorno će
Lu.
„Aha, sutra malo!", suprotstavio joj se Dijamant. „Čekaj samo da pukne dinamit."
Svako dobro 217
„Dinamit!", reče Oz.
Dijamant klimnu glavom. „Ugalj je duboko u steni. Pijuk ne može da dopre do njega. Mora da se
minira."
„Je Г to opasno?", upita Lu.
„Jok. Zna on šta radi. I ja sam to radio."
Dok su oni tako, izdaleka, pratili pogledima usamljenog Judžina, ovaj izvadi dinamit iz džepa i
pričvrsti na nj dugački fitilj. Onda upali fenjer i uđe u rudnik. Dijamant je sedeo leđima oslonjen o
drvo cr-vencveta, uzeo neku jabuku i počeo da je secka džepnim nožićem. Bacio je jedno parče
Džebu, koji se nešto muvao po žbunju. Dijamantu nije primakla zabrinutost na licu njegovo dvoje
drugara.
„Sporogoreći je fitilj, ne brigajte ništa. Možeš do meseca da stigneš i da se vratiš pre no što pukne."
Malo kasnije Judžin izađe iz rudnika i sede na kamen nedaleko od ulaza.
„Zar ne bi trebalo da se skloni odande?"
„Jok. Pa neće baš tol'ko dinamita da stavi za jednu kofu uglja! Kad eksplodira i kad se prašina slegne,
pokazaću vam kako je unutra." „A šta ima da se vidi u jednom starom rudniku?", sumnjičavo upita Lu.
Dijamant se, iznenada, prignu. „Ću vi kažem nešto. Vid'o sam neke ljude dole jedne noći, već je
mlogo kasno bilo, njuškali su nešto po rudniku. Sećate se da mi je gospoja Lujza rekla da držim širom
otvorene oči? E, pa drž'o sam. Ti su imali i fenjere i neke kutije, koje unese u radnik. Sa' ćemo da
idemo da vidimo šta su namerili."
„Ali, šta ako su sada, ovoga časa, u rudniku?"
„Nesu. Maločaske sam prolazio, zagledao, zafrljačio kamence
unutra, jes'. A i svezi su tragovi, ene tamo, na izlazu, vidi se da je stnrr, „<>1,л ;,„х>„ :„ „,A„:\,„ c*m
t„„„ T,,^*in Ki ih carl viH'n" Ori-
218 Dejvid
Baldači
jednom mu nešto pade na um. „'Ej, možda oni peku rakiju, pa u rudniku drže kazan, kukuruz i
ostalo!"
„Pre će biti da su to neke skitnice kojima pećina služi da imaju gde na suvom da prespavaju", reče
Lu.
„Nikad čuo da ovdi ima skitnica."
„A što to sve nisi rekao Lujzi?", dirkala ga je Lu.
„Ima ona briga preko glave i bez toga. Prvo ću da proverim. Tako se radi."
Džeb je isterao vevcricu iz grmlja i sad ju je jurio oko drvcta dok su njihove oči bile uprte ka ulazu u
rudnik, u iščekivanju eksplozije. „Sto ne dođeš da živiš s nama?", upita Lu Dijamanta.
Ovaj je gledao u devojčicu, pitanje mu - van svake sumnje -
nimalo nije prijalo. Onda se okrenu svome psu. „Batali to, Džebe. Ništa ti ta veverica nije skrivila."
„Mislim", nastavi Lu, „pomoć bi nam svakako bila dragoccna. Još jedan jak muškarac u kući. A i
Džeb."
„Jok, more. Ja sam ti čovek za slobodu, jes', sloboda meni treba." „'Ej, Dijamante", reče Oz, „pa
mogao bi da mi budeš stariji brat. Onda ne bi Lu sama morala sve da ih bije."
Lu i Dijamant se pogledaše, smešeći se.
„Možda bi trebalo malo da razmisliš o tome", reče onda devojčica. „Možda i 'ocu", odvrati Dijamant
pa pogleda ka rudniku. „Još malo pa će."
Sedeli su, tako, i čekali. A onda veverica jurnu iz šume i utrča pravo u rudnik. Džeb štuknu za njom.
Dijamant skoči kao oparen. „Džebe! Džebe! Vrći se 'vamo!" Dečak potrča ka tamnom otvoru. Judžin
pokuša da ga dohvati, ali ga Dijamant obiđe i ulete u rudnik.
Lu je vrištala. „Dijamante! Nemoj!" Svako dobro
219
I ona potrča ka ulazu u rudniku.
Sad se Oz prodrao. „Lu, ne! Vraćaj se!"
Pre nego što je stigla do ulaza, Judžin je dograbi. „Čekajte ovde. Ja ću po njega, gospoj'ce Lu."
Lu i Oz se pogledaše, prestravljeni. Sekunde su otkucavale. Lu je nervozno hodala u krug ispred ulaza.
„Molim te, o, molim te, požuri." Onda priđe ulazu i - nešto se čulo. Neko dolazi! „Dijamante! Ju-
džine!"
Bio je to Džeb, koji je, i dalje ganjajući onu vevericu, istrčao iz
rudnika. Lu uhvati psa, a onda se začu eksplozija, tie uzdrhta, i ona izgubi ravnotežu. Oblak prašine i
zemlje provali iz rudnika. Lu je ka-šljala, gušeći se u tom mučnom kovitlacu. Oz pritrča da joj
pomogne, Džeb je lajao i poskakivao. Lu se nekako pribra, povrati joj se dah, pa se otetura do ulaza.
„Judžine! Dijamante!"
Kao da je vek prošao, a onda devojčica začu korake. Bili su sve bliži, i činilo se da taj hoda s velikim
naporom. Lu se pomoli u sebi. Da, kao da je večnost prošla za tih nekoliko časaka, a onda se na svetlu
dana pojavi Judžin, ošamućen, sav prašnjav. Krvario je. Pogleda dvoje dece, suze su mu tekle niz
obraze.
„Prokletstvo, gospoj'ce Lu."
Lu načini korak unazad, pa još jedan, i još jedan. Onda se okrete i potrča putićem što je brže mogla.
Njeni vapaji odjekivali su zaćutalom planinom.
Neki ljudi iznese prekriveno Dijamantovo telo i smestiše ga na
kola. Morali su prethodno da sačekaju malo, da se dim raziđe, te da 220
Dejvid Baldači
Koton ih je posmatrao dok su odnosili Dijamanta, a onda prišao Judžinu, koji je sedeo na jednom
velikom kamenu, vlažnom maramicom hladeći okrvavljenu glavu.
„Judžine, siguran si da ti ništa više ne treba?"
Judžin pogleda u rudnik kao da očekuje da se, svaki čas, pojavi Dijamant s onom nakostrešenom
kosom i bleskastim osmehom. „Sve što meni, gos'n Kotone, treba je da je ovo ružan san iz kog ću da
se probudim."
Koton ga potapša po mišićavom ramenu, a onda pogleda ka Lu, koja je sedela na jednoj humčici,
leđima okrenuta rudniku. On joj priđe i sede do nje.
Luine oči bile su crvene od plača, obrazi vlažni od suza. Bila se sklupčala u loptu, kao da bi da se
sakrije od sverazdirućeg bola. „Žao mi je, Lu. Dijamant je bio dobar dečak."
„On je bio ČOVEK! DOBAR ČOVEK!" „Sigurno si u pravu. Bio je čovek."
Lu ugleda Džeba, koji je, sav snužden, sedeo kod ulaza u rudnik. „Nije morao Dijamant da trči za
Džebom unutra", oklevajući reče Koton. „Da, ali taj pas je bio jedino što je Dijamant na ovom svetu
imao. A kad voliš nešto ili nekoga, ne možeš samo da sediš skrštenih ruku!"
Lu podiže sa zemlje nekoliko borovih iglica, i mrvila ih je, tako, među prstima. Nekoliko je minuta
prošlo pre nego što devojčica progovori. „Zašto se događaju ovakve stvari, Kotone?" On duboko
uzdahnu. „Verujem da nam to Bog poručuje da volimo ljude dok su ovde, jer, koliko sutra, možda ih
neće biti. Verovat-no je ovo prilično bedan odgovor, ali bojim se da nemam pametniji." Sad su malo
duže poćutali.
227
„Odlična ideja, bolju nikad nisam čuo", reče Koton. „A što je pa odlična?", upita ona. „Baš mi reci."
„Pa, ako bi joj čitao neko koga poznaje, neko koga... voli, možda bi tada to urodilo plodom." „Ti
stvarno misliš da ona zna šta se događa oko nje?" „Kad sam onoga dana iznosio tvoju mamu napolje,
sećaš se - ose-ćao sam da mi je u rukama živo biće koje se ludo bori da izađe iz sebe, da se vrati u svet.
Veruj mi, mogao sam to, ovako, na koži da ose-tim... I vratiće se ona jednoga dana. Svim srcem
verujem u to, Lu." Devojčica odmahnu glavom. „Teško je to, Kotone. Da se prepustiš ljubavi prema
nečemu za šta znaš da ga možda nikada nećeš imati."
Koton je lagano klimao glavom. „Mudra si ti, Lu, i te kako mudra za svoje godine. I to što si rekla je u
savršenom dosluhu sa zdravim razumom, u to nema sumnje. Ali, ja mislim da, kad dođe do pitanja
srca, zdrav razum biva ono poslednje što će čovek prizvati i poslušati."
Lu ispusti borove iglice, one poispadaše, pa obrisa ruke. „I ti si dobar čovek, Kotone."
On je zagrli, i tako su neko vreme zajedno sedeli, ne želeći, ni
jedno ni drugo, da se osvrnu ka crnoj, zjapećoj duplji rudnika koji im je zauvek uzeo prijatelja.
30.
Kiša je padala dugo i obilno, pa i nekoliko grmljavina, usevisu bili zdravi rodilo je u izobilju. Jedna
silna oluja malo je naudila kukuruzu, ali ne u većoj meri. Moćan pljusak sprao je brdo, kao sladoled
kad poližeš, ali u tom nevremenu nije stradao nijedan čovek, zi-
V Otmi d r\n 222
Dejvid Baldači
Bilo je vreme žetve, i Lujza, Judžin, Lu i Oz su radili mnogo,
bespoštedno, što je bilo i dobro, jer nisu imali odviše vremena da razmišljaju o tome kako Dijamant
više nije sa njima. Povremeno bi začuli sirenu iz rudnika, i malo kasnije bi putujuća tutnjava
uzdrmanog tla stigla i do njihovih nogu. I, svaki put, Lujza bi ih naterala u pe-smu, da im odagna misli
sa Dijamanta, koji je glavu izgubio upravo u jednoj takvoj strahoti.
Lujza nije mnogo govorila o Dijamantovoj smrti. A opet, Lu je primetila da stara, kraj vatre, mnogo
češće čita Bibliju i da joj se oči ispune suzama kad god neko pomenc Dijamanta, ili samo kad ugleda
Džeba. Svima im je bilo teško, ali ništa im ne bese preostalo nego da teraju napred, a posla je uvek
bilo preko glave. Obrali su bob, napunili džakove, oljuštili bob i jeli ga svake večeri sa močom i
pogačom. Pažljivo su brali boraniju, onu što raste u kukuruzištu, vodeći računa da slede Lujzine
instrukcije, jer stvarno je valjalo izbeći neugodne zelene crve što žive ispod lišća, a vole da ubodu
znatiželjnika ili neopreznog. Pokosili su šašu i naslagali je u plastove, koji ostadoše na polju, da bi
kasnije poslužili kao hrana za stoku. Obrali su kukuruz i kolima ga otpremili do koša, pa ispunili
spremište do vrha, malo još pa da se preliva. Izdaleka je ta gomila kukuruza ličila na strašilo, ogrnuto
žutom kabanicom, u nekom mahnitom plesu.
Krompir je rodio, krupan, izdašan, ispržiš ga na puteru i kao da si se mesa najeo. I paradajz im je bio
lep, pun, krvavocrvene boje, pa jedi ga kako ti volja, celog, k'o jabuku, ili naseckanog, a bilo ga je i za
turšiju, sve sa pasuljem, paprikama i raznim drugim povrćem. Tegle sa ukiseljenim povrćem naslagali
su u ostavu i ispod stepeništa u kući. Velika vedra napunili su divljim jagodama i ogrozdom, jabuka
Svako dobro 223
dirali. Od trske su napravili melasu, a u ostavi se, naravno, našlo me-sta i za projino brašno i dvopek.
Lui se činilo da ni jedan gram hrane nije protraćen, da je sve na pravi način iskoriščcno; bio je to,
ukupno gledano, vrlo efikasan proces, i ona nije mogla a da se ne divi rezultatima tog uistinu velikog
rada. I ona i Oz su radili do iznemoglosti u tom periodu, počinjali su pre svitanja pa terali do mraka.
Kuda god se okrenuli s alatkama u rukama, hrana se prosto lepila za njih. Time podstaknuta, Lu je
često razmišljala o Biliju Dejvisu i o njegovoj porodici, koji nisu imali šta da jedu. Toliko se bila
okupirala Dcjvisovima da je morala o tome da razgovara sa Lujzom. „Sutra uveče ostani malo duže,
nemoj odmah u krevet, Lu, pa ćeš videti da nas dve razmišljamo na isti način", reče joj Lujza. Te
večeri su svi ostali budni do kasno, čekali su kod štale, a onda začuše kako neka kola dolaze putem.
Judžin je podigao fenjer i osvetlio Bilija Dejvisa koji je u tom času zaustavio mazge, ne prikriv-ši
nervozu kad je ugledao Lu i Oza.
Lujza priđe kolima. „Bili, mislim da će nam biti potrebna pomoć. Hoću da budem sigurna da si otišao
s dobro natovarenim kolima. Zemlja je ove godine bila stvarno blagorodna."
Biliju je načas bilo neprijatno, ali onda ga ohrabri Lu. „'Ej, Bili, hajde, biće mi potrebni tvoji mišići da
podignem ovu kofu." Tako obodren, Bili skoči sa kola i dade se na posao. Proveli su, bogme, dobar sat
vremena tovareći na kola džakove sa projinim brašnom, tegle sa ukiseljenim pasuljem i paradajzom,
pa kofe sa hrenom, celerom, krastavcima, krompirom, jabukama, velikim glavicama kupusa,
kruškama, krompirom, lukom i, povrh svega toga, i ponekom šni-tom usoljenog svinjskog mesa. Dok
je Lu utovarala namirnice, nije joj promaklo kad je Lujza povela Biliia u ueao štale, dobro mu osvetlila
lice fenjerom, a onda 224
Dejvid Baldači od njega zatražila da podigne košulju, pa ga tu, na licu mesta, pregledala i vratila se
odatle vidno zadovoljna.
Kad je Bili okrenuo kola i zaputio se kući, mazge su imale veliku muku sa novim teretom. Pucnuvši
bičem, dečak im se široko osmehnuo i nestao u noći.
„Ne mogu svu tu hranu da sakriju od Džordža Dejvisa", reče Lu. „Radim ovo već godinama. Nikada
ga nije bilo briga odakle sva ta hrana."
Ljutnja obuze Lu. „To nije pošteno. On prodaje letinu i ubira novac, a MI hranimo njegovu porodicu."
„Nije pošteno - kažeš. E, pošteno je da ona mama i njena deca dobro jedu", uzvrati joj Lujza.
„Što si tražila da podigne košulju?", upita Lu.
„Džordž je lukav. Najčešće bije tamo gde se od odeće ne vidi."
„A što nisi, prosto, pitala Bilija da li ga je otac tukao?"
„Isto ti je to kao s onom praznom kanticom za ručak. Deca će uvek slagati kada se nečeg stide."
Pošto su imali i za sebe i preko toga, Lujza donese odluku da njih četvoro odvezu kola puna robe do
logora u kojem su obitavale drvoseče. Toga dana Koton je došao da pazi Amandu. Drvoseče i njihove
porodice su ih očito očekivali, budući da se prilična masa njih okupila kad su stigli. Logor je bio veliki,
sa svojom školom, prodav-nicom i poštom. Pošto se ceo logor često selio, čim se na određenom mestu
iscrpe šumski potencijali, ceo grad je praktično
bio na šinama, uključujući i radničke kuće, školu i prodavnicu. Sva su ta improvizo-
1-1-1 tl •1 • • , l •
Svako dobro 225
čilo na pravi komšiluk, tipičnu varošicu. A onda, kad dođe vrcme za pokret, nakače se lokomotive i
odvezu čitavu varoš, začas. Porodice koje su obitavale u logoru hranu su plaćale ili gotovinski,
novcem, ili u raznoj robi, na primer kafi, šećeru, toalet papiru, poštanskim markama, olovkama i
hartiji, iznošenoj odeći i obući, starim novinama. Lu je dojahala na Sui, i ona i Oz su, naizmence,
davali deci drvoseča da je jašu, besplatno naravno, s tim što su roditelji, naravno, mogli, ako to žele,
da daju „donacije" u vidu pepermint bombona i drugih delikatesa, što su mnogi i činili. Kasnije, sa
vrha jedne oštre litice, posmatrali su tok Meklaudove reke. Nizvodno je napravljena brana od stenja i
debala, čime je ve-štački podignut nivo vode, tako da ona prekrije velike stene i druge prepreke koje
su prevoz drveta rekom znatno otežavale. Tu, kod brane, reka je, od obale do obale, bila puna brvana,
mahom moćnih topola, pri čemu su stabla, na dnu, bila obeležena žigom kompanije za preradu drveta.
Ta stabla su sa velike visine ličila na olovke, a onda Oz i Lu primetiše na svakom od njih neke flekice,
i zapanji ih saznanje da su te fleke, u stvari, veliki, odrasli ljudi koji su zajahali debla. Tako bi stigli
do brane, gde bi sa svakog stabla bili odstranjeni ostaci korena, a onda bi brvna, nošena bučnom
maticom, jurila nizvodno, gde bi ih potom povezali, pa bi virdžinijsko drvo, tako udešeno, nastavilo
put ka pijacama i stovarištima Kentakija.
Dok je osmatrala krajolik sa te uzvisine, Lui se učinilo da nešto, jednostavno, nedostaje. Začas je
shvatila šta fali - drveće! Dokle god joj je pogled dopirao, svuda su bili panjevi i samo panjevi. A kad
su se vratili u logor, primetila je da su neki od onih koloseka prazni. Počela je selidba.
„Isisali smo odavle mal'ne sve drvo koje se moglo naći", s
ponosom joj objasni jedan drvoseča. „Uskoro odlazimo." Tom
čoveku kao da je sve bilo DOtaman. i Lu zaključi da on mora da je uveliko
226
Dejvid Baldači
oguglao. Dođi, osvoji i idi dalje. A jedini trag koja ta vojska sa sekirama u rukama za, sobom ostavi
jesu ti patrljci nekadašnjih stabala razbacani na sve strane.
Na povratku kući, Lu je vezala Su za kola, pa su se devojčica i njen brat vozili zajedno sa Judžinom.
Bio je to, za sve njih zajedno i svakog ponaosob, jedan lep, fini dan, s tim što je Oz, očevidno, bio
najzadovoljniji pošto je „osvojio" pravu bejbol lopticu, sa kakvima se igra u zvaničnoj ligi, dobivši je
od jednog od dečaka iz logora. Nagradu je zaradio tako što je, od sve dece, najdalje bacio loptu.
Radosni Oz će im, tako, saopštiti da nema predmeta koji je u njegovom posedu, a kojim se tako ponosi
kao ovom loptom, izuzev, naravno, šape grobljanskog zeca koji mu je dao Dijamant Skiner.
31.
Majci Lu nije čitala knjige, već se opredelila za novine, i to „Grit", pri čemu joj je pri ruci bilo i
nekoliko primeraka „Setrdej iv-ning post", nabavljenih kod drvoseča. Lu bi stajala, leđima oslonjena
o zid majčine sobe, s novinskim listom ispred sebe, i čitala bi o privredi, svetskim katastrofama,
Hitlerovom ratnom pohodu u Evropi, politici, umetnosti, filmovima, ne zaobilazeći nikad najnovije
vesti o knjigama i piscima. Te informacije podsetiše Lu da je već mnogo vremena proteklo otkad je
pročitala knjigu. Škola će uskoro početi, a ona je, svejedno, pre neki dan, jašući Su, otišla do „Velike
smrče" i u „biblioteci" pozajmila nešto za čitanje, kako za samu sebe, tako i za Oza, naravno uz
dozvolu Estele Mekoj. Lujza je naučila Judžina da čita kad je bio mali, pa je Lu jednu knjigu uzela i
za njega. Judžina je brinulo to što, verovatno, neće ima-
•"•ita ali rro iŁ» nŁ»VaLT\ nao Q/Лкпспсл ИЛ/А_
Svako dobro 227
če, pri svetlosti lampe, on bi liskao palac i lagano prevrtao stranice, ulažući napor da se koncentriše.
Ponekad bi mu, oko nekih nepoznatih reci, pomagala Lu, i to dok su radili u njivi, pripremajući zemlju
za dolazeću zimu, ili dok su muzli krave uz svetlost parafinske lampe. Lu bi poncla primerke „Grita" i
„Setrdej ivning posta", a Judžin je naročito obožavao da izgovara ono „Ruuuuzvelt, predsednik
Ruuu-uuzvelt", ime koje se često pojavljivalo na novinskim stupcima, naročito u „Gritu". Krave bi ga
uvek upitno pogledale kad bi izgovorio to „Ruuuuuzvelt", učinilo bi se, valjda, životinjama da on to
hoće nešto njima da domukne, ali da mu je mukanje vrlo čudno, i one ga uop-šte ne razumeju. A Lu
nije mogla a da se ne zablene u J.udžina kad ju je ovaj upitao kako je to moguće da, eto, ima roditelja
koji svom detetu daju ime „Predsednik".
„Jesi li ikada razmišljao o tome da bi mogao da živiš na nekom drugom mestu?", upita Lu Judžina
jednoga jutra dok su muzli krave.
„Planina je sve što sam ja u životu vid'o, ali znam da je svet veliki i da ga ima iha-haj", odgovori on.
„Mogla bih jednoga dana da te povedem sa sobom u grad. Zgrade su toliko visoke da ne možeš peške
da se popneš. Uđeš u lift i on te odveze." Judžin je radoznalo pogleda. „To ti je kao neki mali auto
koji ide gore-dole", objasni Lu.
„Auto? Šta, k'o 'hadson'?"
„Ne, pre kao neka soba u kojoj stojiš."
Judžinu se ovo učinilo interesantnim, ali nije propustio da
napomene da će on, ipak, najverovatnije ostati na planini. ,,'Oću da se skrasim, da zasnujem porodicu i
podižem decu." „Bićeš ti dobar tata", reče Lu.
On se nasmeši. „Pa, i ti ima da budeš dobra mama. Vidim ja kako ti sa bratom."
228
Dejvid Baldači
Lu ga pogleda i reče: „Moja majka je bila divna majka." Pokušala je da se seti da li je to ikada majci
rekla. Lu je bila svesna da je većinu svojih detinjih emocija, i svoje divljenje, usmeravala ka ocu. Ta
misao je uznemiri, jer sada tu više leka nije bilo. Nedelju dana posle posete školskoj biblioteci, Lu je,
upravo za-vršivši sa čitanjem Amandi, otišla do štale, da malo bude sama. Popela se na senjak i sela
kraj otvorenih dvostrukih vrata, pa se zagledala, preko doline, u magleno plavetnilo udaljenih planina.
Misleći o sumračnoj majčinoj budućnosti, Lu najzad nekako usmeri misli ka s vežem gubitku, ka
Dijamantu. Danima je pokušavala da odagna te misli, da bi se naposletku suočila sa samom sobom i
shvatila da to nikada neće biti u stanju. Dijamantova sahrana je bila neobična, ali nadasve dirljiva.
Izmi-leše neki ljudi sa zapuštenih imanja, iz oronulih seoskih kuća, pojaviše se neki za koje Lu nije ni
znala da postoje, i svi se okupiše u Luj-zinom domu; neko je došao na konju, neko na volu ili mazgi,
bilo je i onih što su pristigli peške, a i onih motorizovanih, sa traktorima. Dokotrljao se i jedan izlupani
„pakard", bez ijednih vrata, ali sa svim točkovima i u voznom stanju. Narod se tiskao kusajući ukusno
spremljenu hranu, uz gutljaj domaće jabukovače. Nije bilo sveštenika, barem ne zvanično; ljudi su
prilazili, u velikom broju, i sramežljivo izjavljivali saučešće pokojnikovim prijateljima. Mrtvački
kovčeg od jedre kedrovine bio je postavljen u dnevnoj sobi, čvrsto zakucanog poklopca, jer niko, brat
bratu, nije osećao potrebu da vidi šta je dinamit uradio Dijamantu Skineru.
Lu nije mogla sa sigurnošću da tvrdi da su svi ti stariji ljudi Dijamantu hill has dnipari ali sp.
Hnmišliala rla \e. TP.Č: n nriiafpliima i
Svaka dobro 229
poznanicima njegovog oca. Do nje dopreše reci jednog vremešnog go-se, Baforda Rouza, čoveka guste
sede kose i s tek ponekim zubom u glavi, koji je mrmorio nešto o glupoj ironiji jer, eto, i sin i otac
padoše od prokletog dinamita, od rudnika, u stvari. Kovčeg sa Dijamantovim zemnim ostacima
položen je odmah do grobova njegovih roditelja; humke nad njihovim večnim kućama behu se odavno
slegle. Mnogi su našli za shodno da pročitaju odlomke iz Biblije, a bilo je i suza, ne malo. Oz, koji je
stajao usred srede, između svih tih ljudi, u jednom trenutku smelo obznani da njegov, višestruko
krštavani, prijatelj ima siguran prolaz u raj. Lujza je na sanduk položila buket osušenog divljeg cveća,
odmaknula se i htela nešto da kaže, ali nije mogla. Lep je bio Kotonov oproštaj od mladoga prijatelja.
Advokat je iz-deklamovao nekoliko fragmenata iz dela usmenog pripovedača koga visoko ceni -
Džimija Skinera zvanog Dijamant. „Na neki samo njegov, osoben način", besedio je Koton, „on bi
začelo
postideo i mnoge među najboljim pripovedačima današnjice."
Lu je, sasvim tiho, izgovorila nekoliko reci, obraćajući se direktno umrlome drugu koji je počivao u
tom sanduku podno sveže prevrnute zemlje (mirisala je tako slatko da je devojčici pripala muka).
Dijamant nije tu, između tih kedrovih dasaka - znala je Lu. On je sada negde gore, iznad planina.
Opet je sa svojim ocem, i prvi put je, evo, video majku. Mora da je srećan. Lu je podigla ruku ka nebu
i mah-nula mu još jednom, opraštajući se od osobe koja joj je, vremenom, prirasla k srcu, a onda otišla
iz njenog života.
Nekoliko dana posle sahrane, Lu i Oz stisnuše petlju i odoše do Dijamantove kućice na drvetu, da vide
šta je ovaj za sobom zapravo ostavio. Lu odmah naglasi da bi Dijamant, sigurno, želeo da onaj pti-čiji
skelet pripadne Ozu, kao i metak iz Građanskog rata, vršak stre-
IP. l nrimiti\rni t-alaol',"^ 230
Dejvid Baldači
„A ti? Sta ide tebi?", upitao ju je Oz razgledajući nasleđene dragocenosti.
Lu je izvadila onu kutiju, koju joj je Dijamant svojevremeno
pokazao, i izvukla iz nje grumen uglja, onaj u čijem se središtu,
navodno, nalazio dijamant. Njena će misija - tako je odlučila - biti da brižljivo čuva taj grumen, dok
god bude potrebno, sve dok se njegova skupocena srž ne otkrije sama, a onda će dragi kamen, ako ga
stvarno ima, ukopati u zemlju što prekriva Dijamanta. A kad je primetila komadić drveta što leži na
patosu, pozadi, istoga je časa znala šta je to, pre nego što ga je uzela u ruke. Bese to tek ostrugan
komad hi-korijevog drveta, Dijamant nije stigao da dovrši rad. U tom drvetu, u obliku srca, slovo L
bilo je urezano sa jedne, a
zamalo pa gotovo slovo D sa druge strane. Dijamant Skiner je, ipak, ZNAO slova. Ona koja su mu bila
potrebno. Lu je strpala u džep tu rezbariju i onaj grumen uglja, sišla sa drveta i nije prestala da trči
dok nije stigla kući. Vernog Džeba su, naravno, primili i njemu je, po svemu sudeći, bilo lepo sa
njima, mada bi se tu i tamo videlo da ga žal tišti; to pašče je stvarno tugovalo za starim gospodarom.
Uprkos patnji, činilo se da Džeb stvarno uživa u skitnjama sa Lu i Ozom, naročito onda kad bi išli na
Dijamantov grob; vođen misterioznom silom koju životinje poznaju čulima i suštinom svoga bića, a
čovek ni razumom ni bilo čime - vazda bi počeo da kevće i vrti se u krug kako bi se približavali tom
bolnom mestu. Lu i Oz bi onda rasprostrli opalo lišće po hum-ci, pa seli i razgovarali, obraćajući se
što Dijamantu, što jedno drugome, i prepričavali sve one zabavne stvari koje je taj dečak radio ili
govorio; u građi za priču, istina, nikada nisu oskudevali. Onda bi obrisali vlažne oči i zaputili se kući,
znajući, duboko u srcu, da njegov duh luta, slobodan, planinama koje je toliko voleo, a kosa mu, kao
nekad, razbarušena, osmeh širok, i ide, kao što je uvek išao, bos, za
Svako dobro
231
smislu reci, a opet je bio najsrećnije stvorenje koje je Lu u životu vi-dela. On i Bog se, nema sumnje,
sjajno slažu.
Za zimu su se pripremali bruseći alatke, čisteći štalu i bacajući
stajsko đubrivo preko zagrnutih njiva. Tu je Lujza pogrešila - Lu se nikada nije primila na miris
balege, pa to ti je. Stoku su uveli u očišćene boksove, redovno ih hranili i pojili, muzli krave i obavljali
sve ostale domaće poslove, što im je sada bilo kao „dobar dan". Krčage sa mlekom i putcrom, kao i
tegle sa turšijom i kiselim kupusom, nosili su u podrum, koji je delom bio ispod, a delom u nivou
površine zemlje, sa debelim drvenim zidovima, namalanim i napuklim na sve strane, sa papirom
zataknutim tamo gde je blato otpalo. U iščekivanju hladnih meseci, popravili su sve što je trebalo
popraviti.
Počela je škola i Bili Dejvis se - baš onako kako je njegov otac krajem proleća preteći najavio - nije
pojavio na časovima Estele Mekoj. Niko ni jednom jedinom rečju nije propratio njegovo odsustvo, kao
da taj dečak, u stvari, nikada i nije postojao. Lu bi ponekad uhvatila sebe kako misli o Biliju, nadajući
se da je njen bivši ljuti neprijatelj dobro.
Pošto je obavila sve kućne i okolokućne poslove, jedne pozne jesenje večeri, Lujza posla Lu i Oza do
potoka koji je proticao južnim delom imanja, da joj donesu loptice od platana, koji su onde u izobilju
rasli. Nisu, istina, te loptice tako prijatne na dodir, umeju i da bočnu, ali - tako im je rekla Lujza - od
njih će napraviti neke ukrase za Božić. E sad, bilo je do Božića još dosta vremena, za žurbu, svakako,
nije bilo razloga, ali Lu i Oz učiniše kako im je rečeno.
Kad su se vratili kući, nemalo se iznenadiše ugledavši ispred kuće narkiran Kotonov automobil. Kuća
ie bila u mraku, i oni oprezno 232
Dejvid Baldaa
otvoriše vrata, ne znajući šta ih unutra sve može čekati. A onda Luj-za i Judžin poskidaše crne
tkanine sa fenjera, svetla se popališe, i svi skupa s Kolonom radosno uzviknušc: „Srećan rođendan!"
Da, bio je to njihov rođendan, i Luin i Ozov, jer oni bchu rođeni na isti dan, dečak pet godina posle
sestre, o čemu je Amanda uredno izvestila Luj-zu u jednom od svojih pisama. Lu je sada i formalno
bila ušla u društvo adolescenata, trinaestu napunila i četrnaestu uzela; Oz je stasao u ljudinu od svojih
osam leta. Na stolu je bila pita od divljih jagoda, plus šolja kuvane jabukovače za svakoga. U pitu su
bile zabodene dve svećice; Oz i Lu du-nuše zajedno i ugasiše ih. Lujza je donela poklone na kojima je,
zapravo, sve vreme radila uz pomoć svoje „singerice": haljinu za Lu sa crveno-zelenim cvetnim
motivima, i elegantan žaketić, pantalonice i belu košulju za Oza, sašivene od odeće koju joj je Koton
onomad dao.
Judžin im je od drveta narezao dve zviždaljke koje su ispuštale različite zvuke, da se tačno zna čija je
koja, i da mogu da se jave jedno drugome kad zađu u šumski gustiš ili preko polja. Planine će odjek
poslati do sunca, pa će se zvuk odande vratili nalrag - tako im je Lujza rekla. Oni oprobaše
instrumente, i sviraljke im zagolicaše usne, pa su se deca slatko kikotala. Lu je od Kolona na poklon
dobila knjigu pcsama Volta Vilmena. „Ponizno priznajem da je on, kad je o pesmama reč, nadmašio
moga pretka", rekao je advokat. A onda je iz kutije izvadio nešto od čega Ozu ponesla daha: prelepe
rukavice za bejzbol, dobro podmazane, taman koliko ireba iznošene, besprekorno pasuju, a mirišu na
finu kožu, znoj i letnju travicu, suncem nadojenu. I, pri
tom, čuvaju u sebi vanvremene, neprolazne detinje snove. „Ja sam ih nosio, odraslao sam s njima",
reče Kolon. „Ali, eto, mada me je sramota to da priznam, iako nisam bogzna kakav advokat, ipak sam
mnogo bolji u advokatu-
n np.ao n he.iVhnin Priynaip.m npma šta Pvn vam rl vp niavrp
Svako dobro 233
na za tebe, Oze, i jedna za Lu. A i ja bih vam se, s vremena na
vreme, pridružio u igri, ako budete imali strpljenja za moje tanušno sportsko umeće."
Oz reče da bi bio ponosan da zaigra sa Kolonom, i čvrsto privi-nu one rukavice na grudi. A onda se svi
baciše na pitu i popiše jabukovaču. Posle je Oz obukao svoje novo odclo, koje mu je bilo baš po meri;
ličio je maltene na nekakvog malog advokata. Lujza je, mudro, ostavila višak materijala ispod poruba,
da odelce može da posluži i kad dečak poraste, a on je rastao, činilo se, od jutra do mraka, svima na
oči, nezaustavljivo. Tako odeven, Oz uze rukavice za bejzbol i zviždaljku, pa ode poklone da pokaže
majci. Malo kasnije Lu začu neke čudne zvuke iz Amandine sobe. Kad je otišla da vidi šta se događa,
ugledala je Oza kako stoji na stolici, čaršava prebačenog preko ramena, sa rukavicom za bejzbol
nataknulom na glavu, kao da krunu nosi; vitlao je dugim štapom. „I veliki Oz, blistav u hrabrosti
svojoj, ne više strašljivi lav, po-bi sve zmajeve i izbavi sve mame i svi su živeli srećno, do kraja dana
ovozemaljskih, u Virdžiniji." Izrecitovavši lo, on skide krunu od nauljene kože i više pula se duboko
nakloni. „Hvala vam, hvala, odani moji podanici, samo izvol'te." Oz onda sede kraj svoje majke,
podiže knjigu sa nahtkasne i olvo-ri je na mesto obeleženo savijenom stranicom. „Okej, mama", reče,
„ovo je onaj strašan deo, ali lek da znaš, neće vešlica pojesti decu." On joj se još primače, podiže
jednu Amandinu ruku i obmota je sebi oko slruka, pa širom otvorenih očiju poče da čila laj slrašan
deo.
Lu se vratila u kuhinju, sela za sto u haljini od „čopovog" džaka, koja joj je, uzgred, odlično stajala, i
zanela se u iskričave Vitmenove reci pri svellosti vazda pouzdanoga parafina. Bilo je toliko kasno da
je i Koton odlučio da prespava tu, sklupčan ispred ognjišta. I
tako nrnrtp IAČ iprlan Ipn rlnn na nlanini 234
Dejvid Balduči
32.
Bez Lujzinog i Judžinovog znanja, Lu j'e uzela fenjer i šibice, pa
su ona i Oz zajahali Su i otišli do rudnika. Lu je skočila sa kobile, a Oz nije; sedeo je na Su, zagledan
u ulaz u tu špilju kao da je to kapija pakla. „Ja unutra ne ulazim", reče on kategorično. „Onda čekaj
tu", reče njegova sestra.
„A šta ćeš ti unutra? Posle onoga što se dogodilo Dijamantu?
Planina može da se sruši na tebe. A to mora da gadno boli."
„Hoću da znam šta su naumili ti ljudi koje je Dijamant video."
Lu upali fenjer i uđe unutra. Oz je čekao ispred ulaza, nervozno se šetkajući, a onda preseče, utrča
unutra i ubrzo stiže sestru. „Mislila sam da ti nećeš", reče Lu.
„Reko', možda se uplašiš", odgovori Oz dok se hvatao za sestri-nu košulju.
Napredovali su polako, drhtureći što od prohladnog vazduha, što od titraja nežnih detinjih damara. Lu
se osvrtala oko sebe i duž zidova primetila nešto što je ličilo na nove stubove nosače. Na zidovima je
primetila raznme oznake ispisane - u mraku se nije moglo sa sigurnošću tvrditi - belom farbom. Iz
pravca u kojem su se kretali do-piralo je neko glasno šištanje.
„Zmija?", upita Oz. „Ako je zmija, onda mora da je velika kao Empajer stejt bilding. Hajde", reče mu
Lu, pa pohitaše napred, pri čemu je ono šištanje, sa svakim njihovim korakom, bivalo sve glasnije.
Skrenuše iza jednog ćoška, buka se dodatno pojača, i sad je to ličilo na sukljanje pare. Prodoše još
jedno skretanje, pa potrčaše napred, kraj poslednje krivine u steni, i tu stadoše. Behu tu muškarci sa
šlemovima na glavama i baterijskim lampama u rukama, lica prekrivenih maskama. U podu
rirrlnil<-3
rima n l-nin ip hila iitnVnntn vplil-л mptalnn rp.v. Svako dobro
235
Mašina nalik na pumpu bila je prikačena na cev i upravo je ona proizvodila to šištanje koje ih je dotle
pratilo. Maskirani ljudi su stajali oko rupe, Lu i Oza nisu primetili. Njih dvoje se lagano okrenuše i
dadoše se u bekstvo. I tako naleteše pravo na Džuda Vilera. Hitro ga zaobidoše i trčali su, trčali,
koliko ih noge nose. Minut kasnije, Lu i Oz izbiše na svetlost dana. Lu se zaustavi kod Su i uzvera se
na nju, dok je Oz - očito ne želeći da svoj opstanak prepusti nečemu tako sporom kao što je konj - kao
raketa pro-leteo kraj sestre i kobile. Lu munu Su u rebra i krenu za svojim bratom. Nije uspela da
stigne dečaka jer je on, najednom, bio brži od automobila.
Koton, Lujza, Lu i Oz su većali za kuhinjskim stolom. „Ludi ste što ste ulazili u taj rudnik", ljutila se
Lujza. „Da nismo ušli, ne bismo videli one ljude", odgovori Lu. Lujza nekako proguta ovo pa reče:
„Haj'te sada. Ja i Koton moramo da razgovaramo."
Kad Lu i Oz odoše, ona pogleda u Kolona. „I, šta misliš?", upita.
„Po Lujzinom opisu, rekao bih da oni ne traže naftu, već zemni gas. I ne samo da traže, nego su ga i
našli."
„Šta da radimo?"
„Oni su na tvom imanju, a bez tvoje dozvole, i znaju da mi to znamo. Mislim da će doći ovamo da
razgovaraju sa tobom." „Ja svoju zemlju ne prodajem, Kotone."
Koton odmahnu glavom. „Ne, ali mogla bi da prodaš prava na
eksploataciju rade. I da zadržiš zemlju. A sa gasom nije isto kao s ugljem.
Ne morain cw HQ nničtp rla hi Hnšli Hn nnnra 7hna СР.И su tu." 236
Dejvid Baldači
Ona je tvrdoglavo vrtela glavom. „Imali smo lepu žetvu. Ničija nam pomoć nije potrebna."
Koton pogleda u sto. Govorio je tiho. „Lujza, voleo bih ja da ti sve nas nadživiš. Ali, činjenica je da će
ova deca, ako ostanu sama na farmi pre nego što postanu punoletna, vrlo teško izaći na kraj." On
zastade i još tiše dodade: „A Amandi bi mogla biti potrebna specijalna nega."
Lujza jedva primetno klimnu glavom, ali ništa ne reče.
Kasnije je posmatrala Kotona kako se udaljava svojim „oldsmobilom", za kojim su, razdragani, trčali
Oz i Lu, dok je Judžin marljivo sređivao neke alatke i opremu. Bila je to suma sumarum Lujzinog
sveta. Sve, naizgled, teče kao po loju, a opet - sve je tako krhko. Toga je bila apsolutno svesna.
Iznurenog lica, stajala je oslonjena na dovratak.
Ljudi iz „Južne doline" pojaviše se već sutradan popodne.
Lujza otvori vrata i ugleda Džuda Vilera, koji je sa sobom doveo nekog čovečuljka zmijskih očiju i
ljigavog osmeha, obučenog u fino skrojeno trodelno odelo.
„Gospođo Kardinal, ja sam Džud Viler. Radim za „Ugalj i gas Južne doline". Ovo je Hju Miler,
potpredsednik 'Južne doline'." „I 'oćete moj zemni gas?", upita ona mrko.
„Da, gospoja", uzvrati Viler.
„Pa, dobro je što mi se baš moj advokat zatekao ovde", reče ona, pogledavši u Kotona, koji je upravo
bio ulazio u kuhinju iz Amandine spavaće sobe.
„Gospodo Kardinal", reče Hju Miler dok su sedali, „ja nisam od onih koji okolišaju, to nema smisla.
Koliko mi je poznato, vi ste ne-HaVnn П 1*1 Hvati li na O^Kt* n^l^ ^/-w-latna
nf\rr\Atž-nt* п^п^ача l 7ППТП G«
Svako dobro 237
to iziskuje nemale napore. I zato ću vam, sa zadovoljstvom,
ponuditi stotinu hiljada dolara za vaše imanje. Ček imam kod sebe, a tu je i sva neophodna
dokumentacija, koju odmah, na licu mesta, možete da potpišete."
Lujza u životu nije u rukama držala više od pet dolara u gotovom novcu, pa je normalno što joj se
otelo: „Bože blagi!" I ništa više u tom času nije bila kadra da izgovori.
„Ukoliko dobro shvatamo situaciju", oglasi se Koton, „Lujza bi prodala samo prava na eksploataciju
tla."
Miler se nasmeši i zavrte glavom. „Bojim se da ćemo mi, ipak, za ovu sumu očekivati da dobijemo i
vlasništvo nad zemljom." „Neću ja to", reče Lujza.
„A zašto vam ne bi samo ustupila prava na eksploataciju? To je ovde uobičajena praksa", reče Koton.
„Mi sa njenim imanjem imamo velike planove", reče Miler.
„Hoćemo da izravnamo planinu, da napravimo dobru putnu mrežu i podignemo postrojenja za
vađenje, proizvodnju i prenos. Bio bi to najduži gasovod van Teksasa. Proveli smo neko vreme
razgledajući teren. Ovo imanje je upravo savršeno. Ne vidimo mu nijednu manu."
Lujza frknu na uljeza. „E, jedina mu je mana to što ja neću da
ga prodajem. Moju zemlju nećete skalpirati k'o što ste kod drugih radili."
se nagnu prema sagovornici. „Ovaj kraj odumire, gospođo
Kardinal. Drvoseče su otišle, nema više šume. Rudnici se
zatvaraju. Lju-1 ostaJu bez posla. Kakva vajda od planina ako one ljudima ne mogu a Pomognu
ljudima? Bez ljudi, ovo je samo go kamen i drvo." ^ "A ja imam tapiju na ovu zemlju, i tu piše da je
ona u mom vla-18 v", ali niko zapravo ne može biti vlasnik zemlje, niko ne može Ovat' ove planine.
Ja samo vodim računa o njima dok sam tu. I °ne mi daju sve što mi \e ootrebno." 238
Dejvid Baldači
Miler se osvrnu oko sebe. „Sve što vam je potrebno? Kako to kad nemate ni struju, ni telefon. Siguran
sam da vi, kao bogobojažlji-va žena, razumete da je nama naš tvorac dao mozak da bismo mogli da
izvučemo korist iz sredine u kojoj živimo. Šta je sad ta planina u odnosu na sve te ljude koji zarađuju,
i to dobro zarađuju i lepo žive? Ono što vi radite, rek'o bih, zapravo se kosi sa Svetim
pismom."
Lujza se zagledala u tog čovečuljka i činilo se da će svaki čas da prasne u smeh. „Bog je ove planine
načinio da zauvek potraju. A nas ljude je na planinu naselio da tu provedemo svoj kratki vek. I, šta
vam to govori?"
Miler je već bio gotovo da plane, videlo se po čoveku. „Znate šta, moja kompanija namerava da se
upusti u značajne investicije kako bi ovo mesto vratila u život. Kako ćete vi ćelom tom poduhvatu da
stanete na put?"
Lujza ustade. „Onako kako sam uvek činila. Na ove dve noge." Koton je otpratio Milera i Vilera do
njihovog automobila. „Gospodine Longfelou", reče Miler, „trebalo bi da porazgovarate sa svojom
klijentkinjom i ubedite je da prihvati našu ponudu." Koton je vrteo glavom. „Kad jednom Lujza Me
Kardinal odluči nešto, lakše je sprečiti sunce da ponovo svane nego nju da promeni mišljenje."
„Pa, kad smo kod sunca, ono svake večeri zalaif\ reče Miler. Koton je gledao kako se vozilo sa
ljudima iz „Južne doline" udaljava.
Crkvica se nalazila na livadi, nekoliko kilometara udaljena od
farme Kardinalovih. Sagrađena je bila od grubo obrađenog drveta, imala mali 7vnnilc i ip.Han ip.rlini
npvpliki пгП7ПГ «л nhinnim staHnm ali
Svako dobro 239
u lepoti i šarmu nije oskudevala. Bilo je vreme za crkvenu službu i, potom, večeru „na zemlji", i
Koton je dovezao Lu, Oza i Judžina da učestvuju u svetkovini. Zvalo se to „na zemlji" jer nije bilo ni
stolova ni stolica, samo ćebad, čaršavi u razastrta platna; bese to, u stvari, jedan masovni piknik pod
firmom odlaska u crkvu. Lu se bila ponudila da ostane kod kuće sa majkom, tako da Lujza može do
crkvice, ali ova nije htela ni da čuje. „Ja čitam svoju Bibliju, molim se svom Gospodu, i nema potrebe
da sedim i pevam sa narodom da bih dokazala svoju veru."
„A što onda ja da idem?", upitala ju je Lu.
„Zato što posle crkve ima večera, a tamo je hrana uvek najbolja, devojko", uzvrati Lujza s osmehom.
Oz je obukao svoje odelce, a Lu svoju vrećastu haljinu i debele
braon čarape na lastiš, dok je Judžin na glavu stavio onaj šešir koji mu je dala Lu i obukao čistu
košulju. Još nekoliko crnaca bilo je tamo, uključujući jednu majušnu mladu ženu, markantnih očiju i
prele-pog, glatkog tena, sa kojom je Judžin mnogo vremena proveo u razgovoru. Koton im je objasnio
da u ovom kraju, budući da nema mnogo crnaca, oni nemaju zasebnu crkvu. „I drago mi je što je tako",
reče on. „To nije uobičajeno ovde, na jugu, i po varošima su predrasude svakako opstale."
„Videli smo oznaku 'Samo za belce' u Dikensu", reče Lu, setiv-ši se dogodovštine iz restorana.
„Znam, ima toga", reče Koton. „Ali, drugačije je u planini. Ne
kažem da su ovde sve sami sveci i svetice, jer to svakako ne bi bila istina, ali život je u planini težak i
ljudi moraju neprestano da se bore. Nemaju, stoga, onaj višak slobodnog vremena da bi se bavili
stvarima kojima i inače ne bi trebalo da se bave." On im pokaza na ljude koji su zaposeli prvi red, pa
reče: „Eno ga Džordž Dejvis i još nekolicina niih Vnii cn nvpL- n nrvnm rpHn "
240
Dejvid Baldači
Lu, šokirana, stvarno ugleda Džordža Dejvisa u prvom redu. Na sebi je imao čisto odelo, kosa mu je
bila uredno počešljana, a i obrijao se. Nevoljno, Lu morade-da prizna da čovek izgleda kao uzoran,
uvaženi građanin. Nije, međutim, sa sobom poveo nikoga od svojih, ni ženu ni makar neko od dece.
Glava mu je bila pognuta, prepustio se molitvi. Pre nego što je služba počela, Lu upita Kolona čemu
taj spektakl.
„Džordž Dejvis gotovo uvek dolazi na službe, ali nikad ne ostaje
na obroku", odgovori advokat. „I nikada ne vodi porodicu jer je on, jednostavno, takav čovek. Lcpo bi
bilo da ovamo dolazi i moli se s iskrenim osećanjima, jer ima on mnoge grehe da okaje. Ali, mislim da
to čini samo da bi se pričalo kako je Džordž Dejvis pobožan i poštuje crkvu. Proračunat je to čovek."
Lu je gledala Dejvisa kako se moli; neupućen bi pomislio da Bog uistinu stanuje u srcu i domu tog
poniznog vernika, a ono tamo -njegovi najbliži žive u krpama i večitom strahu i, povrh svega, davno
bi lipsali od gladi da nije dobrote Lujze Kardinal. Devojčica zavrte glavom, šta čovek da kaže... A
onda se obrati Kolonu. „Šta god da radiš, nemoj da se približavaš lom čoveku." Kolon, u nedoumici,
pogleda devojčicu. „A šio?" „Munje sevaju", odgovori ona.
Salima i salima slušali su sveštenika, zadnjice su ih bolele od
tvrdih klupa od hrastovine, nosevi su ih golicali od mirisa sapuna od ce-đi, jorgovanove vodice i
nekih, ošlrijih aroma, koje su poticale od ljudi koje je mrzelo da se okupaju pre nego šio su pošli na
svelkovinu. Oz je dvapul zadremao, i Lu je morala oba pula da ga gurka kako bi ga probudila. Jednu
posebnu molilvu Kolon je posvetio Amandi, što mu je samo podiglo rejling u Luovim i Ozovim
očima. Bilo kako bilo, činilo se da su svi oni đulure osuđeni na pakao, barem po recima to?
mesnato? bantističkog sveštenika. Tsns ie svoi život za niih dan.
Svako dobro
241
a eto njih, jadne gomile, tako je rekao, uključujući i njega samoga. Jer, šta ti je ljudsko biće no grešan,
nejak stvor? Tek tu se raspali svešlenikova govornička slrast, pa on svede čoveka na drhluravog
stanovnika doline suza, sasvim beskorisnog, prožetog i obremenjenog osećanjem krivice što obitava u
samoj srži ljudske, grehu sklone duše. A onda je sveštenik izvadio veliki tanjir za skupljanje priloga i
izrazito učtivim Ionom zamolio sve le fine ljude za malo hladnog, tvrdog kesa, bez obzira na njihovu
grozomornu grešnost i ekslremnu beskorisnost
Posle službe svi se /aputiše ka izlazu iz crkve. „Moj olac je pastor u Masačusetsu", reče Kolon dok su
silazili niz crkvene slepemce. I on je sklon lakvom religijskom metodu, vatra i metla kad rade... Jedan
od njegovih junaka bio je Kolon Mater12, po njemu sam i dobio ovo prilično neobično ime. l znam da
mom ocu nije bilo nimalo pravo kad sam odlučio da krenem nekim drugim putem, a ne da slanem za
predikaonicu, ali takav je živol. Nisam od Gospoda primio ozbiljnije pozive, a nisam želeo da
sveštenslvu učinim medveđu uslugu i pri-slupim samo da bih udovoljio svom ocu. E sad, nisam ja
neki ekspert u ovoj oblasti, ali držim da se telo i suviše izmori dok posrče na trnovitom putu svetosti, i
lo isključivo žalo da bi mu neka pobožna ruka zagrabila u džep." Koton se osmehnu dok je posmalrao
kako se narod okuplja oko hrane. „Ali, kad sve saberem, mislim da je lo poštena cena ako ćele posle
sesli i uživati u ovako dobrom zalogaju."
I zaista, teško da su Lu i Oz ikada jeli tako dobra jela kao loga dana kod crkve. Bilo je pečenih pilića, u
šećeru marinirane virdžinij-ske šunke, prokelja i slanine, izdašnog griza na puteru, dvopeka, jela
Cotton Mather - /namcnita ličnost primitivnog američkog baroka, svcštcnik bostonske Stare scvcrnc
crkve, proslavio se borbom protiv „đavolovih legija" oličenih u famoznim vcštieama (čuveni
salcmski procesi), krajem sedamnaestog vcka; Prim. nrev. 242
Dejvid Baldači
od raznog povrća, pasulja, graška, boranije, i toplih voćnih pita - i sve to napravljeno po najsvetijim,
strogo čuvanim porodičnim receptima. Deca su jela dok više nije imalo gde da im stane, a onda pole-
gaše ispod drveta, da se odmore.
Koton je seo na crkvene stepenice sa pilećim batakom i šoljom vrele jabukovače, primetno uživajući u
tom spokojnom i nadasve ukusnom crkvenom obedu, kad mu priđoše neki ljudi. Sve su to bili
seljaci, farmeri, snažnih ruku i široki u ramenima, čvrsto stisnutih prstiju na šakama, kao da još drže
motiku ili kosu, nose teške kofe sa vodom ili cimaju muzare za sise.
,,'Bro veče, Baforde", reče Koton. pa klimanjem glave pozdravi
čoveka koji se izdvojio iz grupe noseći filcani šešir u ruci. Koton je Baforda Rouza znao kao vrednog
zemljoradnika i dobrog, pristojnog čoveka. Imanje mu je bilo neveliko, ali ga je vodio efikasno. Nije
bio star kao Lujza, ali se već poodavno bio oprostio od sredovečja. Nije se pomerio, pogleda fiksiranog
na trošne bakandže. Koton pogleda ljude iz Bafordovog društva; mahom to behu ljudi kojima je imao
prilike da pomogne u nekim pravnim problemima, uglavnom u vezi sa njihovim tapijama,
testamentima ili porezima. „Nešto ste hteli?", podstak-nu ih Koton. „Oni iz rudnika su navraćali do
svih nas, Kolone", reče Baford. „Pričalo se o zemlji. O prodaji."
„Čujem da nude dobar novac", reče Koton.
Baford nervozno pogleda u svoje kompanjone, kopajući prstima po obodu šešira. „Pa, još to nije
poštena cena. Vidiš, stvar je u tome što oni neće da kupuju našu zemlju ako Lujza ne proda svoju. Vele
da je to zbog toga što gas tako lezi i šta ga znam.... Ja to ništa ne razumem, ali tako oni vele."
„Dobro je rodilo ove godine", reče Koton. „Zemlja je bila veliSvako dobro
243
„A šta će biti sledeće godine?", reče jedan iz Bafordove grupe. Bio je mlađi od Kotona, ali je izgledao
dobrih deset godina stariji. Pripadao je trećoj generaciji farmera, znao je to Koton, i nije mu se više po
svaku cenu ostajalo ovde. „Ne može jedna dobra godina da pre'rani tri loše", reče seljak.
„A što Lujza neće da proda, Kolone?", upita Baford. „Starija je od mene, a i meni je već zemlje preko
glave. Eno ga moj sin, on uopšle neće da radi. A i ona sad ima tu decu i bolesnu ženu da se o njoj
brine. Prosto ne s'vatam zbog čega neće da proda." „Ovo je njoj dom, Baforde. Baš kao i tebi. A i nije
nužno da mi shvatimo zbog čega neće da proda imanje. Takva je njena volja. A njenu volju moramo
da uvažimo." „Ali, zar ne bi mogao ti da porazgovaraš s njom?" „Ona je odlučila. Žao mi je."
Ljudi su, ćulke, gledali u Kolona, i bilo je očigledno da nijedan nije zadovoljan ovakvim odgovorom.
Onda se okrenuše i odoše; Koton Longfelou ostade sam, vrlo uznemiren.
Oz je na izlel poneo loplu i rukavice, i sada se igrao sa Lu i još nekim dečacima. Okupljeni muškarci
poklicima su propraćali njegova bacanja, a neki rekoše da nikad nisu videli lakvog igrača. A Lu je na-
letela na grupu dece koja su pričala o pogibiji Dijamanta Skinera.
„Glup je bio k'o mazga kad ga je lako raznelo", reče jedan bucmasti dečak koga Lu ranije nije viđala.
„Da uđe u rudnik sa zapaljenim dinamitom?", nadovezao se drugi. „Bože blagi, kakva budala!"
„On, naravski, u školu nikad nije išao", reče devojčica lamne kose sa krupnim uvojcima, koja je na
glavi imala skup šešir sa širokim obodom i tračicom, le nabranu haljinicu olprilike jednake cene. Lu je
znala da se ta devojčica zove Šarlota Remzi i da njeni ne rade ze-mliu. vp/ Нл «11 vlasnici iednog od
maniih rudnika uglia u kraju, i da
244
Dejvid Baldači
im dobro ide. „Pa nije, jadničak, ni znao šta ga čeka", dovrši Šarlota svoje viđenje Dijamantovog
stradanja.
Kad je čula šta pričaju, Lu se ugura u tu grupicu. Otkad je došla na planinu, bila je vidno porasla, i sad
se njena glava nadnosila nad celim tim društvancetom, premda su svi oni bili njeno, ili blizu njenog
godišta.
„U rudnik je ušao da bi spasao svoga psa", reče Lu.
Onaj bucmasti prasnu u smeh. „Da rizikuje život zbog pseta! E, stvarno je bio glup."
Lu nije časila časa; njena pesnica sevnu, i bucko je pa na zemlju, s tim što mu je sada jedan obraz bio
malo još punačkiji od drugoga. Lu se udalji s lica mesta. Oz je video šta se dogodilo, pa je uzeo loptu i
rukavice i pojurio za sestrom. Ništa joj nije rekao, čutke je koračao pored nje, da sačeka da joj se stiša
bes, na šta se taj dečak već odavno bio navikao. Vetar je sada jače duvao, oblaci su žurno prekrivali
nebo, kao da oluja stiže s planinskih vrhova.
„Hoćemo peške sve do kuće, Lu?", upita Oz.
„Ti se, ako hoćeš, vrati, pa se vozi s Kotonom i Judžinom."
„Znaš, Lu, ma kako ti pametna bila, ne moraš stalno da bijes ljude. I recima možeš da ih pobediš."
Ona ga je okrznula pogledom i, jednostavno, nije mogla da se ne nasmeši. „Otkad si mi ti toliko
sazreo?"
Oz je nekoliko časaka pripremao odgovor. „Otkad sam napunio osam godina."
Išli su dalje.
Oz je, uz pomoć kanapa, vezao rukavice oko vrata, a loptu je le-njo bacao u vazduh i hvatao je iza
leda. Onda ju je jednom bacio, a nije uspeo da je uhvati, i lopta pade na zemliu.
Svako dobro
245
Džordž Dejvis se išunja iz šume, nečujan kao magla. U Luinim očima, to lepo odelo i čisto lice nisu
mogli da ublaže zlo koje je tinjalo u tom čoveku. Oz se, ugledavši ga, prepade, ali ga Lu dočeka
neustrašivo. „Šta hoćeš?"
„Znam za one što traže gas. Lujza će proda?" „To je njena stvar."
„I moja stvar! Kladim se da i na mojoj zemlji ima gasa!" „A što onda ne prodaš svoje imanje?"
„Put do mene vodi preko njene zemlje. Ne mogu da dođu do mene ako ona ne proda."
„E, to je tvoj problem", reče Lu, prikrivši osmeh; pade joj na pamet da je Dejvisova grešna narav,
možebiti, konačno na sebe skrenula pozornost Gospodnju.
„Kaži ti Lujzi da je za nju bolje da proda. Kaži joj to, bolje da prodaje!"
„A ti se bolje sklanjaj i ostavi nas na miru!" Džordž Dejvis podiže ruku. „Nemo' ti mene da
pametuješ ovdi!" Hitra kao zmnija, neka šaka zgrabi Dejvisa za ruku i zaustavi je u vazduhu. Da, bio
je to Koton, koji je zadržao moćnu farmersku ručerdu i gledao tog čoveka pravo u oči.
Dejvis oslobodi ruku i stisnu pesnice. „Sad ima da boli, advokatu!" Dejvis navali. Koton je uspeo da
zaustavi rukom njegovu pesnicu, i samo je stegnu. Ovoga puta Dejvis nije uspeo da izmigolji šaku,
tako ga je Koton čvrsto stisnuo, mada se napeo iz petnih žila. A onda je Koton progovorio, tihim
tonom od kojega Lu, ipak, po-diđe jeza pri dnu leđa. „Na koledžu sam najbolju ocenu imao iz ame-
ncke književnosti. Ali, bio sam, u isto vreme, i kapiten bokserskog tima. Ako te samo još jednom
vidim da si podigao ruku na ovu decu,
Svako dobro
247
Koton pusti Dejvisovu pesnicu, i ovaj uzraače, očito zastrašen i
protivnikovom smirenošću i snagom njegovih šaka.
„Kotone, on hoće da Lujza proda svoje imanje da bi onda i on
mogao svoje. I, na neki način, insistira na tome", reče Lu.
„Ona ne želi da proda imanje", reče Koton tvrdo. „I tu je kraj priče. „Mnogo toga mož' se uradi da
neko, ipak, odluči da proda", oglasi se Dejvis.
„Ako je to pretnja, možemo odmah kod šerifa. Sem ako bi sada, ovoga časa, htco možda meni da
pripretiš, pa da to drukčije resimo." Džordž Dejvis zareza i odgega se u šumu. Dok je Oz podizao
bejzbol lopticu, Lu reče: „Hvala ti, Kotone."
33.
Lu je sedela u tremu pokušavajući da pokrpi čarape, ali u tom poslu zadovoljstva nije nalazila. Više je
volela da radi napolju u njivi, i jedva čekala da sledeć, put oseti sunčev plam na koži i dodir ve-tra u
kosi. Postojao je neki red u vođenju seoskog gazdinstva, i taj joj se red veoma dopadao. Kako je,
uostalom, sama Lujza primetila, Lu je brzo razumela i počela da poštuje zemlju. Sada je svakim
danom bivalo sve hladnije, i ona je nosila težak vuneni džemper koji joj Lujza bese isplela. Sedeći,
tako, u tremu, ona podiže glavu i vide kako se Kotonov automobil
približava drumom. I mahnu mu Koton ju je ugledao, pa joj uzvrati pozdrav izdaleka, a onda se
izašavši iz automobila, pndruž, Lui u tremu. Sedel, su sad zajedno i posmatrali okolinu. „Mnogo je
lepo u ovo doba godine", primeti advokat Nigde nema sto ovde imade, stvarno", dodade
„I, šta misliš, onda, zašto se moj otac nikada nije vraćao ovamo?", Lu su morile stare nedoumice.
Koton skide šešir i počeša se po glavi. „Pa, znaš, čuo sam da se to događalo i sa nekim drugim piscima
koji su, u mladosti, živeli nc-gde, a onda ostatak života proveli pišući o tom mestu, bez da se ijednom
vrate na mesto koje ih je i gurnulo u pisanje, koje im je svih tih godina služilo kao izvor nadahnuća.
Ne znam, Lu, možda su se svi ti ljudi, naprosto, plašili da, ako se vrate, mogu zateći
neko sasvim drugo mesto, mogu sve to sagledati u nekom novom svetlu i, naposlet-ku, izgubiti moć
pripovedanja." „Misliš, boje se da im se sećanje ne uprlja?"
„Možda, da. Šta ti misliš o tome? Da se nikada ne vratiš svojim korenima zato da bi postao veliki
pisac?"
Lu se oko toga nije dugo premišljala. „Mislim da je to previsoka cena za veličinu."
Svake večeri, pre nego što će otići u krevet, Lu bi nastojala da
pročita bar po jedno od onih pisama koje je njena majka slala
Lujzi. Jedne noći, nedelju dana kasnije, kad je izvlačila fioku u
stolu, gde je lnace držala pisma, jedna fiočica iskliznu, kao da je sa strane oštećena- Lu gurnu ruku
unutra da izravna fioku kako bi legla na one da-sc'ce što je drže i s jedne i s druge strane. Klekla je i
zavirila unu-
a> gurajući šaku dublje unutra. Nekoliko sekundi kasnije izvadila je ^overat koji je tu bio zalepljen.
Sela je na krevet i zagledala se u to s ° je našla. Ništa na kovertu spolja nije bilo ispisano, a na dodir
su se jasno osećali parčići hartije koji su bili unutra. Ona ih lagano iz-
Uce- Stara je, požutela bila ta hartija, kao i sam koverat. Lu
ponovo S na Ift-pvft ; ™?о Ло z;^ t„; „,л~™; -..i,—:.. - --------248
Dejvid Baldači Svako dobro 249
što će stići do poslednje tačke, lice joj je uveliko bilo okupano suzama. Njen otac je imao petnaest
godina kad je ispisivao te redove; saznala je to po datumu koji je bio zabelcžen u vrhu prve strane.
Lu ode do Lujzc i scdc pored nje, kraj vatre, objasni joj šta je pronašla pa joj pročita, jednu po jednu
stranicu, onoliko razgovetno koliko je, uzbuđena, bila u stanju:
Zovem se Džon Džejkob Kardinal, mada me svi zovu kratko,
Džek. Ima pet godina kako mi je umro otac, a moja majka, pa, šta da kažem, nadam se da joj je
dobro, ma gde bila. Odrastanje na planini ostavlja tragove na svima koji uživaju u planinskom
izobilju i muče planinsku muku. Ovdašnji život je, takođe, znan i po tome što rada razne priče koje
čoveka mogu da zabave, kao i da mu nateraju suze na oči. Na stranicama koje slede ispričaću pripovest
koju mi je moj otac ispričao malo pre nego što će preminuli. Sve otada, nije bilo jednog jedinog dana
da o njegovim recima nisam razmišljao, a opet, evo, tek sam sada smogao hrabrosti da ih i zapišem.
Jasno se sećam te priče, a ipak, može se lako desiti da ponešto iskažem i svojim recima, izrazima koji
će pre pripadati meni samome nego mome ocu, premda sam uveren da ću ostasti veran duhu njegovog
pripove-danja.
Jedini savet koji mogu dati bilo kome ko se zagleda u ove stranice, jeste da ih pročita sa najvećom
pažnjom i da o pročitanome razmisli svojom glavom. Ovu planinu volim gotovo isto koliko sam voleo
svog oca, a opet, znam da ću jednoga dana otići odavde, a kad odem, sumnjam da ću se ikada vratiti.
Važno je, pri tom, jedno imati u vidu: ja sam svestan da bih, i da ostanem ovde, svoje ovozemaljske
dane proveo srećno.
Lu okrenu list i poče Lujzi da čita očevu priču.
Dug je i zamoran dan bio za tim čovekom, premda on, kao seljak, na drugačije i ne bese navikao. Snv
nrnm'mv nrmm i-, m«,/> <•/) zamuklim ognjištem, decom gladnom i Ł•"• i i ženom ne baš
zadovoljnom svim tim, on krenu u šetnju. Nije stigao dahi daleko kad ugleda nekog čoveka koji je, u
odeždi, sedeo na visokoj tteitKteni koja se nadnosila nad nepomičnom vodom. 'Ti si čovek zemlje, n,",
reče taj što je sedeo gore, ne-žnim i, na uho, mudrim glasom. SdjakUjaJ; mu odgovori da je istina da
Živi od zemlje, premda svojoj deci iiistmiistmnu ne bi poželeo takav život, i ne samo deci svojoj, već
i svom ntjgcsjijgorem neprijatelju. Propovednik pozva seljaka da mu se pridruži na stei, steni, i ovaj
se pope i sede kraj čoveka. Ovaj upita seljaka zbog čef n%a ne želi svojoj deci da prepusti breme koje
sam nosi, pa da роШтапал nastave očevim putem. Seljak pogleda nebo, praveći se da smišljašltt C'OH
će odgovoriti, a dobro je znao odgovor. 'Jer to je najbedniji od stih \nh života', reče on. 'Ali, ovde je
tako lepo', uzvrati propovednik. ' Pf>mi»mi-sli samo na onu gradsku sirotinju što živi u prljavštini.
Kako jtdar4dam čovek koji dane provodi na otvorenom, na čistom vazduhu i zdnvoffivo^j zemlji, da
poželi da mu i de-ca ne žive tu?' Seljak odgovori da on ion nije tako učen čovek kao što je sveštenik,
ali da jeste čuo za veto к&и nemaštinu što vlada po gradovima, gde ljudi povazdan ostaju u
siojiKfoji~m straćarama, nemajući posla. '" se nekako provlače primajući sodja^ijculnu pomoć. Da, ti
ljudi umiru od gladi, lagano doduše, ali umiru, Zai Zcur nije tako? Upita on. A propovednik klimnu
svojom velikom, mulroadro»m glavom. 'To je umiranje bez truda , reče seljak. 'Jadan je i bedm tan
tMJ što tako živi', reče sveti čo-Vek. I, seljak se složi sa njim, a onda raa reeče: 'A čuo sam i to da u
dru-gtm delovima zemlje postoje imanja taa tćcko velika, na zemlji tako rav-n°J t prostranoj, da ptice
ne mogu jidnctdnco jedino imanje za dan da pre-ete- T to je istina', uzvrati propovidmisdmik. Seljak
nastavi. 7, kad rodi na tokvim imanjima, mogu godinama ош «Љ jedu kao kraljevi od samo jedne
žetve, a ostalo da prodaju i stave me novac u džep.' 'Sve je to tač-n° ' reče propovednik. 'Pa, na
planini 'Uni nema takvih mesta',
reče seljak. 'Air, Л^„„ ,„j; ..,; „,.„ „„.-„/„„..J____ -gt„ „„
„„*™„ > >l Zt„ „;250
Dejvid Baldači
hteo da kažeš?', reče propovednik. 'Pa evo moje nezgodacije,
propo-vedniče. Mojoj deci, mojoj ženi, pa i meni samome, svaki dan pucaju leđa od posla, a radimo
od pred zoru do posle mraka. Trudimo se, dajemo sve od sebe, da privolimo zemlju da nas nahrani.
Ponekad nam se učini da će sve biti dobro, nade nam narastu. A onda ode mast u propast, l mi,
svejednako, gladujemo. Ali, vidiš, umiremo od gladi uz veliki trud. Zar to nije još jadnije i bednije od
onih što umiru ne trudeći se?' 'Ovo je bila uistinu teška godina', reče onaj drugi. 'A znaš li ti od čega
raste kukuruz: od kiše i molitve.' 'Molimo se svakodnevno', reče seljak, 'a kukuruz ne mrda, stalno mi
je do ko-lena. A već je septembar mesec.' 'Pa', reče sveštenik, 'istina je da što više kiše padne, to bolje.
Ali, čudesno si blagoslovljen time što si čo-vek zemlje.' Seljak na to primeti da njegov brak teško da
može da podnese breme tolikog blagoslova, jer njegova žena stvari i ne sagledava baš na taj način.
On pognu glavu i reče. 'Znam da je bedno s moje strane što se žalim.' 'Ma, pričaj, kaži sve, sinko
moj', uzvrati sveti čovek, 'jer ja sam božje uho.' 'Dobro, onda', reče seljak, 'od tolikog rada bez prave
nagrade stvara se nemir u mom braku, onaj bol što raste između muža i žene.' Onaj drugi pobožno
podiže prst i reče: 'Ali, i sav taj rad može sam sebi biti nagrada.' Seljak se osmeh-nu. 'Hvaljen da je
Gospod, onda, jer ja sam će loga života izdašno nagrađivan.' Na ove reci, propovednik klimnu glavom
i reče: 'U braku ti, dakle, ne ide sve najbolje?' 'Bedan sam što se žalim', odgovori seljak. 'Ja sam oko
božje', reče propovednik. Onda obojica pogledaše u plavo nebo koje ne bese spremno ni jednu jedinu
kap da is-cedi iz sebe, a to je seljaku bilo preko potrebno. 'Nekim ljudima nije dat život u kojem će
primati takve nagrade', reče seljak. 'Sad govoriš o svojoj ženi', primeti propovednik. 'Možda i o
samome sebi', reče seljak. 'Bog će te odvesti do istine, sine moj', reče propovednik. Mf)7P li SP rnvplc
nlnšiti ivtinp — hfpn it> vrlini- An inn n nmr\f\\>o/ini](
Svako dobro 251
mu reče da se čovek može plašiti svega i svačega. Predahnuše
nakratko, jer seljaku ponestade reci. Onda ugleda oblake kako se skupljaju, nebesa se nad njima
otvoriše i pljusak se sruči na njih. On ustade, jer mnogo ga je posla čekalo. 'Vidiš', reče sveti čovek,
'obistinile su se moje reci. Bog ti je pokazao put.' 'Videćemo', odgovori seljak, 'jer godina je već
odmakla, može biti i prekasno.' I on pođe, da se vrati svojoj zemlji, a propovednik ga dozva: 'Sine
zemljin', reče on, 'ako dobro rodi, kad zaimaš, seti se svoje crkve u tom izobilju.' Seljak se osvrnu i
dotaknu prstima obod šešira. 'Čudni su pute-vi Gospodnji', reče on onom drugome. A onda se okrenu i
ostavi oči j uši božje za sobom.
Lu presavi papire, vrati ih u koverat i pogleda Lujzu, nadajući se da je učinila dobro što je prababi
pročitala ove reci. Lu se pitala da H je mladi Džek Kardinal, pišući, primetio da je priča postala
možda i previše lična kad se dotakla propadajućeg braka. Lujza je zurila u vatru. Nekoliko minuta je
ćutala, a onda reče: „Teško se živi ovde gore, naročito je detetu teško. Nije lako ni muzu i ženi, mada
ja to lično nisam iskusila. Ako su moji mama i tata nekad jedno drugome i rekli nešto ružno, ja to
nisam čula. A ja i moj čovek, Džošua, dobro smo se slagali do njegovog poslednjeg daha. AH, znam
da tvome tati nije tako bilo. Kod Džeka i njegove žene prštale su varnice."
Lu brzo uze vazduha i reče: „Tata je hteo da dođeš da živiš sa nama. Je l' bi došla?"
Lujza pogleda devojčicu. „Pitaš me što nikada nisam napuštala
Ovo mesto? Ja, Lu, volim ovu zemlju, jer me ona nikada neće
izne-veriti. Ako usevi i ne rode, ješću jabuke i divlje jagode, a one uvek uspevaju, ili korenje koje se
krije odmah ispod zemlje, samo ako znaš Qi da ih potražiš. Ma neka napada i tri metra snega, ja ću
umeti da se, snartom Mo/4a™ f: :o vnrin i tamn orip Hnicri naima nemaiu da bi
252
Dejvid Baldači Svako dobro 253
uopšte moglo da se traži. Ja i zemlja. Ja i ova planina... To,
verovat-no, ništa ne znači ljudima kojima se soba osvetli kad
pritisnu neku kvrgu na zidu, ili preko žice razgovaraju sa nekima koje ne mogu da vide." Ona zaslade
i duboko udahnu. „Ali, meni je ova zemlja sve." Lujza još jednom pogleda u vatru. „Sve što je tvoj
otac rekao - istina je. Planina je prclepa. Planina je okrutna." Starica se zagledala u Lu, pa tiho dodala:
„Planina je meni dom." j
Lu spusti glavu na Lujzine grudi. Dok su sedelc pred vatrom i !
grejale se, žena ju je vrlo nežno milovala po kosi.
I, tada, Lu reče nešto za šta je verovala da nikada u životu izgovoriti neće: „A sada je ovo i meni
dom."
34.
Snežne pahulje padale su iz potrbušja podnadulih oblaka.
Nedaleko od štale začuo se neki oštar zvuk, kao neko „vuuuš", a onda je sevnula varnica, i ubrzo je
planulo.
A u kući, usnula Lu je ječala, ophrvana košmarom. Njen i Ozov krevet behu premešteni u dnevnu
sobu, gde se ložilo, i sada su spavali u toplom, ušuškani pod šarenim jorganima koje je Lujza
godinama šila. U tom mučnom snu, Lu je čula neku buku, ali nije mogla da razazna o čemu je reč.
Otvorila je oči, sela na krevet. Onda se začulo neko grebanje po vratima. Lu se razdrmala u deliću
sekunde. Otvorila je vrata, i u sobu je utrčao Džeb. Pas je kevtao i poskakivao.
„Šta je, Džebe? Nešto nije u redu?" Onda je začula riku i ciku. Stoka!
Lu istrča napolje u spavaćici. Džeb je, lajući, trupkao za njom, i men ju je već ćelu bio zahvatio.
Trkom se vrativši u kuću, ona poče vrišteći da objašnjava šta se događa, a onda odjuri ka štali. Judžin
istrča na vrata, ugleda vatru i požuri. Oz ga je sledio u stopu. Kad je Lu otvorila velika štalska vrata,
odbaciše je dim i plamenovi.
„Su! Bren!", vrištala je dok joj je oblak dima punio pluća; od one vreline, nakostrešiše joj se dlake na
podlakticama. Judžin štuknu kraj nje, ulete u štalu, ali se ubrzo i on vratio, gu-šeći se. Lu ugleda
korito sa vodom koje je stajalo kraj ograde korala i ćebe prebačeno preko ograde. Dohvati ono ćebe i
natopi ga u hladnu vodu.
„Judžine, prebaci ovo preko sebe!"
Judžin se pokrio mokrim ćebetom, a onda opet jurnuo u štalu.
A kad je ušao unutra, jedan od potpornih stubova pade i zamalo ga pogodi. Dima i vatre bilo je
posvuda. Judžin je i tu štalu, svaki njen santimetar, poznavao kao i sve drugo na toj farmi, ali ipak mu
je bilo teško da se snađe dok je, kao šlep, bauljao u magnovenju. Najzad je nekako stigao do Su, koja
je besomučno tukla po ogradi svog boksa, grunuo kroz vrata i namakao uže oko vrata prestravljene
kobile.
Posrćući, Judžin izađe iz štale, vodeći Su sa sobom, dobaci ono uže Lui, koja odvede konja dalje od
štale - pomogle su joj u tome Lujza i Oz - a onda se mladi crnac vrati u grotlo. Lu i Oz su teglili kofe
sa vodom iz izvorske kućice, premda je Lu dobro znala da je to puka kap u moru i da neće moći da
zaustave stihiju. Judžin izvede mazge, a onda i krave, sve sem jedne. Za svinje, međutim, nije bilo
spasa. Kao ni za svo ono seno i mahom sav alat i ulare. I ovce su nekako uspeli da isteraju na sigurno,
ali šteta je, ionako, bila ogromna.
Lujza i Lu su iz trema posmatrali kako štala, koja se u
međuvremenu pretvorila u sablasni plameni kostur, nestaje u raspomamljenom °gnju. Judžin je stajao
kod korala, u koji je prethodno uterao izbavlje-
254
Dejvid Baldači
nu stoku. Oz je bio uz Judžina, sa kofom vode, spreman da dočeka najdrskije plamičke.
„Sad će da padne", začuo se Judžinov glas. On odgurnu O/a u
stranu. Štala se urušila, plamenovi suknuli u nebo; sneg je, nežno, zasipao taj ovozemni pakao. U
agoniji, Lujza nije mogla pogleda da skine sa ruševina, kao da i sama gori. Lu ju je stegla za ruku i
ubrzo je osetila da Lujzini prsti drhte; od onog čvrstog stiska sada je to bio slabašan, starački dodir.
„Lujza?"
Žena se, bez reci, sručila na patos. „Lujza!"
Luini bolni krici odjekivali su preko opustele, hladne doline.
Koton, Lu i Oz su stajali kraj bolničkog kreveta u kojem je ležala Lujza. Luđački su se sjurili niz
planinu u starom „hadsonu", s pomahnitalim Judžinom za volanom; motor je urlao, točkovi škripali i
s mukom prijanjali uz snegom prekriveno blatište. U dva navrata malo je nedostajalo da slete s puta.
Lu i Oz su se stiskali uz Lujzu, moleći se da ne ispusti dušu. Odveli su je u malu bolnicu u Dikensu, a
onda je Lu otrčala i digla Kotona iz kreveta. Judžin se vratio na farmu da pripazi na Amandu i
životinje.
O Lujzi je računa vodio Trevis Barns. Covek je izgledao zabrinuto. Njemu je bolnica bila i dom, tu je
stanovao, ali ni pogled na tr-pezarijski stol i frižider marke „dženeral elektrik" nije u tom času mogao
da uteši Lu.
„Kako joj je, Trevise?", upita Koton.
Barns pogleda decu, a onda povuče Kotona u stranu. „Slogirala se", reče on jedva čujno. „Izgleda da
joj je leva strana raralizovana."
Svako dobro 255
„Hoće li se oporaviti?" Ovo pitanje postavila je Lu, koja je sve čula.
Trevis žalostivo slegnu ramenima. „Ne možemo mnogo za nju da učinimo. Sledećih četrdeset osam
sati - to je kritičan period. Kad bi smela da putuje, a ja držim da ne bi smela, prebacio bih je u bolnicu
u Roanoku. Mi, istinu govoreći, nismo opremljeni za ovakve slučajeve. A vi, možete kući. Javiću vam
ako kod nje dođe do neke pro-
mene." „Ja nikuda ne idem", reče Lu. I O/, reče isto. „Mislim da je tvoj predlog odbijen", reče Koton
tiho. „Ovde napolju imate kauč", uputi ih Trevis ljubazno.
Svi su pospali, držeći se jedni za druge, kad bolničarka dotaknu Kotona po ramenu.
„Lujza se probudila", reče ona meko.
Koton i deca tiho otvoriše vrata i uđoše. Lujzine oči behu otvorene, ali to je, uglavnom, bilo sve.
Trevis je stajao kraj nje. „Lujza?", pozva je Koton. Odgovora nije bilo, čak ni nagovešta-ja da ga je
prepoznala. Koton pogleda Trevisa.
„Još je veoma slaba", reče Trevis. „Čudi me što je uopšte pri svesti."
Lu je gledala u Lujzu, nikada toliki strah do tada ne bese iskusila. I, jednostavno, nije mogla da veruje
da joj se sve to događa. Prvo otac, pa majka. Onda Dijamant. A sad Lujza. Paralizovana. Njena raajka
se nije ni pomakla, evo, koliko već ima - Lu više nije mogla ni da izračuna koliko Amanda leži
nepomična. Zar će takva biti i Luj-zina sudbina? Sudbina te žene koja toliko voli zemlju? Kojoj srce
kuca za planinu? Koia ie nroživela leoo, ako život uopšte lep može bi-
256
Dejvid Baldači Svako dobro 257
ti? Bilo je to gotovo dovoljno da Lu istoga časa prestane da veruje u Boga, boga koji bi bio kadar da
učini nešto ovako strašno. Da ostavi živo biće bez nade. Da ostavi živoga čoveka bez igde ikoga. Kod
kuće, Koton, Oz, Lu i Judžin upravo su počeli sa jelom. „Ne mogu da verujem da još nisu pohvatali te
što su zapalili štalu", ljutila se Lu.
„Nema dokaza da ju je bilo ko spalio, Lu", u/vrati Koton, sipajući mleko, a onda dodade kolačiće
svima za stolom.
„Ja znam ko je to učinio. Džordž Dejvis. Verovatno su mu ovi iz kompanije za gas platili da to uradi."
„Ne smeš to javno da govoriš, to je kleveta." „Mene interesuje istina, a to je istina", odbrusi devojčica.
Koton je sad skinuo naočare. „Lu, veruj ti meni..." Lu odskoči od stola, nož i viljuška, uz čangrljanje,
padoše na pa-tos, pa svi poskočiše. „A što bih ja verovala u sve što ti kažeš, Ko-tone? Tako si rekao i
da će moja mama da se povrati. A evo, sad je i Lujza otišla. 'Oćeš opet da me lažeš pa da kažeš da će i
Lujza da se oporavi? A?" Lu otrča iz trpezarije. Oz krenu za njom, ali ga Koton zaustavi. „Pusti je
malo, Oz", reče on. Koton ustade i izađe u trem, pa se zagleda u zvezde. Razmišljao je o krahu sveta
u kojem je do tada ži-veo.
Onda mu nešto prominu pred očima. Bila je to Lu na kobili.
Iznenađen, Koton nije ni glasa pustio, samo je posmatrao kako devojčica i konj odmiču i, naposletku,
nestaju iz vidnog polja. Lu je, vodena tračcima mesečine, terala Su kroz žbunje i granje koje ju je
svaki čas cimalo i grebalo. Najzad ie stiela do Diiamanto-
ve kuće i sklinula sa kobile, pa potrčala, padajući usput, dok se nije domogla vrata i bacila u trošnu
kuću.
Suze su joj lile dok se, posrćući, kretala kroz Dijamantovu sobu.
„Zašto si morao da odeš i ostaviš nas, Dijamante? Sada Oz i ja više nikoga nemamo. Nikoga! Čuješ li
me? Je Г ine čuješ, Dijamante Ski-neru!"
Nešto je šuškalo napolju, u tremu. Lu se okrenu, prestravljena. Bio je to Džeb, koji jurnu kroz
otvorena vrata i skoči u njeno naručje, liskajući je po licu, sav zadihan od duge trke. Ona ga zagrli.
Grane drveća lupkale su po prozorskom staklu, a iz odžaka se začu neka neprijatna jeka, i Lu čvrsto
privi pseto uza sebe. Prozor se otvori, s treskom, i vetar se uskovitla u sobi, a onda se sve primirilo pa,
naposletku, i Lu.
Izašla je napolje, popela se na Su, i zaputila se nazad, ne znajući više ni sama zbog čega je uopšte
dolazila ovamo. Džeb je išao za njom, isplaženog jezika. Stigla je do raskrsnice i skrenula levo, ka
farmi. Džeb je počeo da zavija pre nego što je Lu začula opominjuće zvuke. Da, bilo je to glasno
rezanje i jezivo šuškanje u žbunju, sve bliže i bliže njima! Lu osinu kobilu, ali pre nego što je Su
stigla da ubrza, prvi divlji pas iskoči iz šume i stade im nasred staze. Su se povuče, pa se prope na
zadnje noge. To jezivo stvorenje, više vuk nego pas, bese se iskezilo, opruženih kandži. Onda iz
žbunja izađe još jedna zver, pa još jedna, dok ih se ne sabra svih šest. I Džeb poka-za ocnjake i
kandže, premda nije imao šanse protiv tog zlokoh ^ mnoštva, čega je Lu bila svesna. Su je
uzmicala i njištala,у^ rug, sve dok Lu nije osetila da neće još dugo moći da-' d|u, da će iskliznuli;
široka kobilina leda kao da <y a klizava, znojava posle trčanja kroz
Jedna od onih grabljivica ustremi se Vreme DOdiže: zivotirm nalete na Su>'
242
Dejvid Baldači Svako dobro 243
od raznog povrća, pasulja, graška, boranije, i toplih voćnih pita - i sve to napravljeno po najsvetijim,
strogo čuvanim pofodičnim receptima. Deca su jela dok više nije imalo gde da im stane, a onda pole-
gašc ispod drveta, da se odmore.
Koton je seo na crkvene stepenice sa pilećim batakom i šoljom vrele jabukovače, primetno uživajući u
tom spokojnom i nadasve ukusnom crkvenom obedu, kad mu priđoše neki ljudi. Sve su to bili
seljaci, farmeri, snažnih ruku i široki u ramenima, čvrsto stisnutih prstiju na šakama, kao da još drže
motiku ili kosu, nose teške kofe sa vodom ili cimaju muzare za sise.
,,'Bro veče, Baforde", reče Koton, pa klimanjem glave pozdravi
čoveka koji se izdvojio iz grupe noseći filcani šešir u ruci. Koton je Baforda Rouza znao kao vrednog
zemljoradnika i dobrog, pristojnog čoveka. Imanje mu je bilo neveliko, ali ga je vodio efikasno. Nije
bio star kao Lujza, ali se već poodavno bio oprostio od sredovečja. Nije se pomerio, pogleda fiksiranog
na trošne bakandže. Koton pogleda ljude iz Bafordovog društva; mahom to behu ljudi kojima je imao
prilike da pomogne u nekim pravnim problemima, uglavnom u vezi sa njihovim tapijama,
testamentima ili porezima. „Nešto ste Well?", podstak-nu ih Koton. „Oni iz rudnika su navraćali do
svih nas, Kolone'', reče Baford. „Pričalo se o zemlji. O prodaji."
„Čujem da nude dobar novac", reče Koton.
Baford nervozno pogleda u svoje kompanjone, kopajući prstima po obodu šešira. „Pa, još to nije
poštena cena. Vidiš, stvar je u tome što oni neće da kupuju našu zemlju ako Lujza ne proda svoju. Vele
da je to zbog toga što gas tako lež,i i šta ga znam.... Ja to ništa ne razumem, ali tako oni vele."
„Dobro je rodilo ove godine", reče Koton. „Zemlja je bila veli-
„A šta će biti sledeće godine?", reče jedan iz Bafordove grupe. Bio je mlađi od Kotona, ali je izgledao
dobrih deset godina stariji. Pripadao je trećoj generaciji farmera, znao je to Koton, i nije mu se više po
svaku ccnu ostajalo ovde. „Ne može jedna dobra godina da pre'rani tri loše", reče seljak.
„A što Lujza neće da proda, Kotonc?", upita Baford. „Starija je od mene, a i meni je već zemlje preko
glave. Eno ga moj sin, on uopšte neće da radi. A i ona sad ima tu decu i bolesnu ženu da se o njoj
brine. Prosto ne s'vatam zbog čega neće da proda." „Ovo je njoj dom, Baforde. Baš kao i tebi. A i nije
nužno da mi shvatimo zbog čega neće da proda imanje. Takva je njena volja. A njenu volju moramo
da uvažimo."
„Ali, zar ne bi mogao ti da porazgovaraš s njom?" „Ona je odlučila. Žao mi je."
Ljudi su, ćutke, gledali u Kotona, i bilo je očigledno da nijedan nije zadovoljan ovakvim odgovorom.
Onda se okrenuše i odoše; Koton Longfelou ostade sam, vrlo uznemiren.
Oz je na izlet poneo loptu i rukavice, i sada se igrao sa Lu i još nekim dečacima. Okupljeni muškarci
poklicima su propraćali njegova bacanja, a neki rekoše da nikad nisu videli takvog igrača. A Lu je na-
letela na grupu dece koja su pričala o pogibiji Dijamanta Skinera.
„Glup je bio k'o mazga kad ga je tako raznelo", reče jedan bucmasti dečak koga Lu ranije nije viđala.
„Da uđe u rudnik sa zapaljenim dinamitom?", nadovezao se drugi„Bože blagi, kakva budala!"
„On, naravski, u školu nikad nije išao", reče devojčica tamne kose sa krupnim uvojcima, koja je na
glavi imala skup šešir sa širokim obodom i tračicom, te nabranu haljinicu otprilike jednake cene. Lu je
znala da se ta devojčica zove Šarlota Remzi i da njeni ne rade zemlju, već da su vlasnici iednog od
maniih rudnika uglia u kraiii. i rta
244
Dejvid Baldači
im dobro ide. „Pa nije, jadničak, ni znao šta ga čeka", dovrši Sarlota svoje viđenje Dijamantovog
stradanja.
Kad je čula šta pričaju, Lu se ugura u tu grupicu. Otkad je došla na planinu, bila je vidno porasla, i sad
se njena glava nadnosila nad celim tim društvancetom, premda su svi oni bili njeno, ili blizu njenog
godišta.
„U rudnik je ušao da bi spasao svoga psa", reče Lu.
Onaj bucmasti prasnu u smeh. „Da rizikuje život zbog pseta! E, stvarno je bio glup."
Lu nije časila časa; njena pesnica sevnu, i bucko je pa na zemlju, s tim što mu je sada jedan obraz bio
malo još punačkiji od drugoga. Lu se udalji s lica mesta.
Oz je video šta se dogodilo, pa je uzeo loptu i rukavice i pojurio za sestrom. Ništa joj nije rekao, ćutke
je koračao pored nje, da sačeka da joj se stiša bes, na šta se taj dečak već odavno bio navikao. Vetar je
sada jače duvao, oblaci su žurno prekrivali nebo, kao da oluja stiže s planinskih vrhova.
„Hoćemo peške sve do kuće, Lu?", upita Oz.
„Ti se, ako hoćeš, vrati, pa se vozi s Kolonom i Judžinom."
„Znaš, Lu, ma kako ti pametna bila, ne moraš stalno da bijes ljude. I recima možeš da ih pobediš."
Ona ga je okrznula pogledom i, jednostavno, nije mogla da se ne nasmeši. „Otkad si mi ti toliko
sazreo?"
Oz je nekoliko časaka pripremao odgovor. „Otkad sam napunio osam godina." Išli su dalje.
Oz je, uz pomoć kanapa, vezao rukavice oko vrata, a loptu je le-njo bacao u vazduh i hvatao je iza
leda. Onda ju je jednom bacio, a niip. nsneo Ha ift uhvati, i lonta nade na zemliu. Svako dobro
245
Džordž Dejvis se išunja iz šume, nečujan kao magla. U Luinim očima, to lepo odelo i čisto lice nisu
mogli da ublaže zlo koje je tinjalo u tom čoveku. Oz se, ugledavši ga, prepade, ali ga Lu dočeka
neustrašivo. „Šta hoćeš?"
„Znam za one što traže gas. Lujza će proda?" „To je njena stvar."
„I moja stvar! Kladim se da i na mojoj zemlji ima gasa!" „A što onda ne prodaš svoje imanje?"
„Put do mene vodi preko njene zemlje. Ne mogu da dođu do mene ako ona ne proda."
„E, to je tvoj problem", reče Lu, prikrivši osmeh; pade joj na pamet da je Dejvisova grešna narav,
možebiti, konačno na sebe skrenula pozornost Gospodnju.
„Kaži ti Lujzi da je za nju bolje da proda. Kaži joj to, bolje da prodaje!"
„A ti se bolje sklanjaj i ostavi nas na miru!"
Džordž Dejvis podiže ruku. „Nemo' ti mene da pametuješ ovdi!" Hitra kao zmnija, neka šaka zgrabi
Dejvisa za ruku i zaustavi je u vazduhu. Da, bio je to Koton, koji je zadržao moćnu farmersku ručerdu
i gledao tog čoveka pravo u oči.
Dejvis oslobodi ruku i stisnu pesnice. „Sad ima da boli, advokatu!" Dejvis navali. Koton je uspeo da
zaustavi rukom njegovu pesnicu, i samo je stegnu. Ovoga puta Dejvis nije uspeo da izmigolji šaku,
tako ga je Koton čvrsto stisnuo, mada se napeo iz petnih žila. A onda je Koton progovorio, tihim
tonom od kojega Lu, ipak, po-diđe jeza pri dnu leda. „Na koledžu sam najbolju ocenu imao iz ame-
nčke književnosti. Ali, bio sam, u isto vreme, i kapiten bokserskog tima. Ako te samo još jednom
vidim da si podigao ruku na ovu decu, 246
Dejvid Baldači
Koton pusti Dejvisovu pesnicu, i ovaj uzmače, očito zastrašen i
protivnikovom smirenošću i snagom njegovih šaka.
„Kotone, on hoće da Lujza proda svoje imanje da bi onda i on
mogao svoje. I, na neki način, insistira na tome", reče Lu.
„Ona ne želi da proda imanje", reče Koton tvrdo. „I tu je kraj priče. „Mnogo toga mož' se uradi da
neko, ipak, odluči da proda", oglasi se Dejvis.
„Ako je to pretnja, možemo odmah kod šerifa. Sem ako bi sada, ovoga časa, hteo možda meni da
pripretiš, pa da to drukčije resimo."
Džordž Dejvis zareza i odgega se u šurnu. Dok je Oz podizao bejzbol lopticu, Lu reče: „Hvala ti,
Kotone."
33.
Lu je sedela u tremu pokušavajući da pokrpi čarape, ali u tom
poslu zadovoljstva nije nalazila. Više je volela da radi napolju, u njivi, i jedva čekala da sledeći put
oseti sunčev plam na koži i dodir ve-tra u kosi. Postojao je neki red u vođenju seoskog gazdinstva, i
taj joj se red veoma dopadao. Kako je, uostalom, sama Lujza primetila, Lu je brzo razumela i počela da
poštuje zemlju. Sada je svakim danom bivalo sve hladnije, i ona je nosila težak vuneni džemper koji
joj Lujza bese isplela. Sedeći, tako, u tremu, ona podiže glavu i vide kako se Kotonov automobil
približava drumom. I mahnu mu. Koton ju je ugledao, pa joj uzvrati pozdrav izdaleka, a onda se,
izašavši iz automobila, pridruži Lui u tremu. Sedeli su sad zajedno i posmatrali okolinu. „Mnogo je
lepo u ovo doba godine", primeti advokat. „Nigde ne-Svako dobro
247
„I, šta misliš, onda, zašto se moj otac nikada nije vraćao ovamo?", Lu su morile stare nedoumice.
Koton skide šešir i počeša se po glavi. „Pa, znaš, čuo sam da se to događalo i sa nekim drugim piscima
koji su, u mladosti, živeli nc-gde, a onda ostatak života proveli pišući o tom mestu, bez da se ijednom
vrate na mesto koje ih je i gurnulo u pisanje, koje im je svih tih godina služilo kao izvor nadahnuća.
Ne znam, Lu, možda su se svi ti ljudi, naprosto, plašili da, ako se vrate, mogu zateći neko sasvim
drugo mesto, mogu sve to sagledati u nekom novom svetlu i, naposlet-ku, izgubiti moć pripovcdanja."
„Misliš, boje se da im se sećanje ne uprlja?"
„Možda, da. Šta ti misliš o tome? Da se nikada ne vratiš svojim korenima zato da bi postao veliki
pisac?"
Lu se oko toga nije dugo premišljala. „Mislim da je to previsoka cena za veličinu."
Svake večeri, pre nego što će otići u krevet, Lu bi nastojala da
pročita bar po jedno od onih pisama koje je njena majka slala
Lujzi. Jedne noći, nedelju dana kasnije, kad je izvlačila fioku u
stolu, gde je inače držala pisma, jedna fiočica iskliznu, kao da je sa strane oštećena. Lu gurnu ruku
unutra da izravna fioku kako bi legla na one daščice što je drže i s jedne i s druge strane. Klekla je i
zavirila unutra, gurajući šaku dublje unutra. Nekoliko sekundi kasnije izvadila je koverat koji je tu bio
zalepljen. Sela je na krevet i zagledala se u to što je našla. Ništa na kovertu spolja nije bilo ispisano, a
na dodir su se jasno osećali parčići hartije koji su bili unutra. Ona ih lagano izvuče. Stara je, požutela
bila ta hartija, kao i sam koverat. Lu ponovo sede na krevet i noče da čita tai precizni rukopis, a
mnogo pre nego
248
Dejvid Baldači Svako dobro 249
što će stići do poslednje tačke, lice joj je uveliko bilo okupano suzama. Njen otac je imao petnaest
godina kad je ispisivao te redove; saznala je to po datumu koji je bio zabeležen u vrhu prve strane.
Lu ode do Lujze i sede pored nje, kraj vatre, objasni joj šta je pronašla pa joj pročita, jednu po jednu
stranicu, onoliko razgovetno koliko je, uzbuđena, bila u stanju: Zovem se Džon Dlejkob Kardinal,
mada me svi zovu kratko, Džek. Ima pet godina kako mi je umro otac, a moja majka, pa, šta da
kažem, nadam se da joj je dobro, ma gde bila. Odrastanje na planini ostavlja tragove na svima koji
uživaju u planinskom izobilju i muče planinsku muku. Ovdašnji život je, takođe, znan i po tome što
rađa razne priče koje čoveka mogu da zabave, kao i da mu nateraju suze na oči. Na stranicama koje
slede ispričaću pripovest koju mi je moj otac ispričao malo pre nego što će preminuli. Sve otada, nije
bilo jednog jedinog dana da o njegovim recima nisam razmišljao, a opet, evo, tek sam sada smogao
hrabrosti da ih i zapišem. Jasno se sedam te priče, a ipak, može se lako desiti da ponešto iskažem i
svojim recima, izrazima koji će pre pripadati meni samome nego mome ocu, premda sam uveren da ću
ostasti veran duhu njegovog pripove-danja.
Jedini savet koji mogu dati bilo kome ko se zagleda u ove stranice, jeste da ih pročita sa najvećom
pažnjom i da o pročitanome razmisli svojom glavom. Ovu planinu volim gotovo isto koliko sam voleo
svog oca, a opet, znam da ću jednoga dana otići odavde, a kad odem, sumnjam da ću se ikada vratiti.
Važno je, pri tom, jedno imati u vidu: ja sam svestan da bih, i da ostanem ovde, svoje ovozemaljske
dane proveo srećno.
Lu okrenu list i poče Lujzi da čita očevu priču.
Dug je i zamoran dan bio za tim čovekom, premda on, kao seljak, na drugačije i ne bese navikao. Sav
prašnjav, pravo i? niivp <•/? zamuklim ognjištem, decom gladnom i ženom ne baš zadovoljnom
svim tim, on krenu u šetnju. Nije stigao daleko kad ugleda nekog čoveka koji je, u odeždi, sedeo na
visokoj steni koja se nadnosila nad nepomičnom vodom. 'Ti si čovek zemlje', reče taj što je sedeo
gore, ne-žnim i, na uho, mudrim glasom. Seljak mu odgovori da je istina da živi od zemlje, premda
svojoj deci uistinu ne bi poželeo takav život, i ne samo deci svojoj, već i svom najgorem
neprijatelju. Propovednik pozva seljaka da mu se pridruži na steni, i ovaj se pope i sede kraj čoveka.
Ovaj upita seljaka zbog čega ne želi svojoj deci da prepusti breme koje sam nosi, pa da potomci
nastave očevim putem. Seljak pogleda nebo, praveći se da smišljašta će odgovoriti, a dobro je znao
odgovor. 'Jer to je
najbedniji od svih života', reče on. 'Ali, ovde je tako lepo', uzvrati propovednik. 'Pomisli samo na onu
gradsku sirotinju što živi u prljavštini. Kako jedan čovek koji dane provodi na otvorenom, na čistom
vazduhu i zdravoj zemlji, da poželi da mu i de-ca ne žive tu?' Seljak odgovori da on nije tako učen
čovek kao što je sveštenik, ali da jeste čuo za veliku nemaštinu što vlada po gradovima, gde ljudi
povazdan ostaju u svojim straćarama, nemajući posla, "i se nekako provlače primajući socijalnu
pomoć. Da, ti ljudi umiru od gladi, lagano doduše, ali umiru. Zar nije tako? Upita on. A propovednik
klimnu svojom velikom, mudrom glavom. 'To je umiranje bez truda', reče seljak. 'Jadan je i bedan taj
što tako živi', reče sveti čo-vgk. l, seljak se složi sa njim, a onda reče: 'A čuo sam i to da u drugim
delovima zemlje postoje imanja tako velika, na zemlji tako ravnoj i prostranoj, da ptice ne mogu jedno
jedino imanje za dan da pre-Me. 7 to je istina', uzvrati propovednik. Seljak nastavi. 4, kad rodi na
takvim imanjima, mogu godinama da jedu kao kraljevi od samo
žetve, a ostalo da prodaju i stave novac u džep.' 'Sve je to tačjedne
no , reče propovednik. 'Pa, na planini nema takvih mesta', reče
seljak. 'Alrr, Л„г,„„ ..„J,- ...: „_.• j___„.-^_
__*___< ч x+„..•
250
Dejvid Baldaa
hteo da kaleš?', reče propovednik. 'Pa evo moje nezgodacije,
propo-vedniče. Mojoj deci, mojoj ženi, pa i meni samome, svaki dan pucaju leđa od posla, a radimo
od pred zoru do posle mraka. Trudimo se, dajemo sve od sebe, da privolimo zemlju da nas nahrani.
Ponekad nam se učini da će sve biti dobro, nade nam narastu. A onda ode mast u propast, l mi,
svejednako, gladujemo. Ali, vidiš, umiremo od gladi uz veliki trud. Zar to nije još jadnije i bednije od
onih što umiru ne trudeći se?' 'Ovo je bila uistinu teška godina', reče onaj drugi. 'A znaš li ti od čega
raste kukuruz: od kiše i molitve.' 'Molimo se svakodnevno', reče seljak, 'a kukuruz ne mrda, stalno mi
je do ko-lena. A već je septembar mesec.' 'Pa', reče sveštenik, 'istina je da što više kiše padne, to bolje.
Ali, čudesno si blagoslovljen time što si čo-vek zemlje.' Seljak na to primeti da njegov brak teško da
može da podnese breme tolikog blagoslova, jer njegova lena stvari i ne sagledava baš na taj način. On
pognu glavu i reče. 'Znam da je bedno s moje strane što se žalim.' 'Ma, pričaj, kali sve, sinko moj',
uzvrati sveti čovek, 'jer ja sam bolje uho.' 'Dobro, onda', reče seljak, 'od tolikog rada bez prave nagrade
stvara se nemir u mom braku, onaj bol što raste između mula i žene.' Onaj drugi pobožno podiže prst
i reče: 'Ali, i sav taj rad mole sam sebi biti nagrada.' Seljak se osmeh-nu. 'Hvaljen da je Gospod, onda,
jer ja sam celoga života izdašno nagrađivan.' Na ove reci, propovednik klimnu glavom i reče: 'U braku
ti, dakle, ne ide sve najbolje?' 'Bedan sam što se žalim', odgovori seljak. 'Ja sam oko bolje', reče
propovednik. Onda obojica pogledaše u plavo nebo koje ne bese spremno ni jednu jedinu kap da is-
cedi iz sebe, a to je seljaku bilo preko potrebno. 'Nekim ljudima nije dat život u kojem će primati
takve nagrade', reče seljak. 'Sad govoriš o svojoj ženi', primeti propovednik. 'Možda i o samome sebi',
reče seljak. 'Bog će te odvesti do istine, sine moj', reče propovednik.
Mri7P li ЧР Čn\}pk nlflVlfl IVflMP — ktpn if C^/I/J^
An -7П/1 n mmrtriMaAvnlf
Svako dobro 251
mu reče da se čovek može plašiti svega i svačega. Predahnuše
nakratko, jer seljaku ponestade reci. Onda ugleda oblake kako se skupljaju, nebesa se nad njima
otvoriše i pljusak se sruči na njih. On ustade, jer mnogo ga je posla čekalo. 'Vidiš', reče sveti čovek,
'obistinile su se moje reci. Bog ti je pokazao put.' 'Videćemo', odgovori seljak, 'jer godina je već
odmakla, mole biti i prekasno.' l on pođe, da se vrati svojoj zemlji, a propovednik ga dozva: 'Sine
zemljin', reče on, 'ako dobro rodi, kad zainutš, seti se svoje crkve u tom izobilju.' Seljak se osvrnu i
dotaknu prstima obod šešira. 'Čudni su pute-vi Gospodnji', reče on onom drugome. A onda se okrenu i
ostavi oči j uši božje za sobom. Lu presavi papire, vrati ih u koverat i pogleda Lujzu, nadajući se da je
učinila dobro što je prababi pročitala ove reci. Lu se pitala da H je mladi Džek Kardinal, pišući,
primetio da je priča postala možda i previše lična kad se dotakla propadajućeg braka, Lujza je zurila u
vatru. Nekoliko minuta je ćutala, a onda reče: „Teško se živi ovde gore, naročito je detetu teško. Nije
lako ni muzu i ženi, mada ja to lično nisam iskusila. Ako su moji mama i tata nekad jedno drugome i
rekli nešto ružno, ja to nisam čula. A ja i moj čovek, DžoŠua, dobro smo se slagali do njegovog
poslednjeg daha. AH, znam da tvome tati nije tako bilo. Kod Džeka i njegove žene prštale su
varnice."
Lu brzo uze vazduha i reče: „Tata je hteo da dođeš da živiš sa nama. Je Г bi došla?"
Lujza pogleda devojčicu. „Pitaš me što nikada nisam napuštala °vo mesto? Ja, Lu, volim ovu zemlju,
jer me ona nikada neće izne-venti. Ako usevi i ne rode, ješću jabuke i divlje jagode, a one uvek
uspevaju, ili korenje koje se krije odmah ispod zemlje, samo ako znaš ш da ih potražiš. Ma neka
napada i tri metra snega, ja ću umeti da se snagom м„^ат t; ;„ „ori,, ; tarnn CTfip c\mo\ noima nemaiu
da bi
252
Dejvid Baldači
uopšte moglo da se traži. Ja i zemlja. Ja i ova planina... To,
verovat-no, ništa ne znači ljudima kojima se soba osvetli kad
pritisnu neku kvrgu na zidu, ili preko žice razgovaraju sa nekima koje ne mogu da vide." Ona zaslade
i duboko udahnu. „Ali, meni je ova zemlja sve." Lujza još jednom pogleda u vatru. „Sve što je tvoj
otac rekao - istina je. Planina je prelepa. Planina je okrutna." Starica se zagledala u Lu, pa tiho dodala:
„Planina je meni dom." Lu spusti glavu na Lujzine grudi. Dok su sedele pred vatrom i grejalc se, žena
ju je vrlo nežno milovala po kosi.
I, tada, Lu reče nešto za šta je verovala da nikada u životu izgovoriti neće: „A sada je ovo i meni
dom."
34. Snežne pahulje padale su iz potrbušja podnadulih oblaka.
Nedaleko od štale začuo se neki oštar zvuk, kao neko „vuuuš", a onda je sevnula varnica, i ubrzo je
planulo.
A u kući, usnula Lu je ječala, ophrvana košmarom. Njen i Ozov krevet behu premešteni u dnevnu
sobu, gde se ložilo, i sada su spavali u toplom, ušuškani pod šarenim jorganima koje je Lujza
godinama šila. U tom mučnom snu, Lu je čula neku buku, ali nije mogla da razazna o čemu je reč.
Otvorila je oči, sela na krevet. Onda se začulo neko grebanje po vratima. Lu se razdrmala u deliću
sekunde. Otvorila je vrata, i u sobu je utrčao Džeb. Pas je kevtao i poskakivao.
„Šta je, Džebe? Nešto nije u redu?" Onda je začula riku i ciku. Stoka!
Lu istrča napolje u spavaćici. Džeb je, lajući, trupkao za njom, i Svako dobro
253
men ju je već ćelu bio zahvatio. Trkom se vrativši u kuću, ona poče vrišteći da objašnjava šta se
događa, a onda odjuri ka štali. Judžin istrča na vrata, ugleda vatru i požuri. Oz ga je sledio u stopu.
Kad je Lu otvorila velika štalska vrata, odbaciše je dim i plamenovi.
„Su! Bren!", vrištala je dok joj je oblak dima punio pluća; od one vreline, nakostrešiše joj se dlake na
podlakticama.
Judžin štuknu kraj nje, ulete u štalu, ali se ubrzo i on vratio, gu-šeći se. Lu ugleda korito sa vodom
koje je stajalo kraj ograde korala i ćebe prebačeno preko ograde. Dohvati ono ćebe i natopi ga u hladnu
vodu.
„Judžine, prebaci ovo preko sebe!"
Judžin se pokrio mokrim ćebetom, a onda opet jurnuo u štalu.
A kad je ušao unutra, jedan od potpornih stubova pade i zamalo ga pogodi. Dima i vatre bilo je
posvuda. Judžin je i tu štalu, svaki njen santimetar, poznavao kao i sve drugo na toj farmi, ali ipak mu
je bilo teško da se snađe dok je, kao šlep, bauljao u magnovenju. Najzad je nekako stigao do Su, koja
je besomučno tukla po ogradi svog boksa, grunuo kroz vrata i namakao uže oko vrata prestravljene
kobile.
Posrćući, Judžin izađe iz štale, vodeći Su sa sobom, dobaci ono uže Lui, koja odvede konja dalje od
štale - pomogle su joj u tome Lujza i Oz - a onda se mladi crnac vrati u grotlo. Lu i Oz su teglili kofe
sa vodom iz izvorske kućice, premda je Lu dobro znala da je to puka kap u moru i da neće moći da
zaustave stihiju. Judžin izvede mazge, a onda i krave, sve sem jedne. Za svinje, međutim, nije bilo
spasa. Kao ni za svo ono seno i mahom sav alat i ulare. I ovce su nekako uspeli da isteraju na sigurno,
ali šteta je, ionako, bila ogromna.
Lujza i Lu su iz trema posmatrali kako štala, koja se u
međuvremenu pretvorila u sablasni plameni kostur, nestaje u raspomamljenom °gnju. Judžin je stajao
kod korala, u koji je prethodno uterao izbavlje-
254
Dejvid Baldači 255
nu stoku. Oz j'e bio uz Judžina, sa kofom vode, spreman da dočeka najdrskije plamičke.
„Sad će da padne", začuo se Judžinov glas. On odgurnu Oza u
stranu. Štala se urušila, plamenovi suknuli u nebo; sneg je, nežno, zasipao taj ovozemni pakao.
U agoniji, Lujza nije mogla pogleda da skine sa ruševina, kao da i sama gori. Lu ju je slegla za ruku i
ubrzo je osetila da Lujzini prsti drhte; od onog čvrstog stiska sada je to bio slabašan, starački dodir.
„Lujza?"
Žena se, bez reci, sručila na patos.
Luini bolni krici odjekivali su preko opustele, hladne doline. Svako dobro
„Hoće li se oporaviti?" Ovo pitanje postavila je Lu, koja je sve čula.
Trevis žalostivo slegnu ramenima. „Ne možemo mnogo za nju da učinimo. Sledećih četrdeset osam
sati - to je kritičan period. Kad bi smela da putuje, a ja držim da ne bi smela, prebacio bih je u bolnicu
u Roanoku. Mi, istinu govoreći, nismo opremljeni za
ovakve slučajeve. A vi, možete kući. Javiću vam ako kod nje dođe do neke pro-
mene."
„Ja nikuda ne idem", reče Lu. I Oz reče isto. „Mislim da je tvoj predlog odbijen", reče Koton tiho.
„Ovde napolju imate kauč", uputi ih Trevis ljubazno.
Koton, Lu i Oz su stajali kraj bolničkog kreveta u kojem je ležala Lujza. Luđački su se sjurili niz
planinu u starom „hadsonu", s pomahnitalim Judžinom za volanom; motor je urlao, točkovi škripali i
s mukom prijanjali uz snegom prekriveno blatište. U dva navrata malo je nedostajalo da slete s puta.
Lu i Oz su se stiskali uz Lujzu, moleći se da ne ispusti dušu. Odveli su je u malu bolnicu u Dikensu, a
onda je Lu otrčala i digla Kotona iz kreveta. Judžin se vratio na farmu da pripazi na Amandu i
životinje.
O Lujzi je računa vodio Trevis Barns. Čovek je izgledao zabrinuto. Njemu je bolnica bila i dom, tu je
stanovao, ali ni pogled na tr-pezarijski stol i frižider marke „dženeral elektrik" nije u tom času mogao
da uteši Lu.
„Kako joj je, Trevise?", upita Koton.
Barns pogleda decu, a onda povuče Kotona u stranu. „Šlogirala se", reče on jedva čujno. „Izgleda da
joj je leva strana naralizovana."
Svi su pospali, držeći se jedni za druge, kad bolničarka dotaknu Kotona po ramenu.
„Lujza se probudila", reče ona meko.
Koton i deca tiho otvoriše vrata i uđoše. Lujzine oči behu otvorene, ali to je, uglavnom, bilo sve.
Trevis je stajao kraj nje. „Lujza?", pozva je Koton. Odgovora nije bilo, čak ni nagovešta-ja da ga je
prepoznala. Koton pogleda Trevisa.
„Još je veoma slaba", reče Trevis. „Čudi me što je uopšte pri svesti."
Lu je gledala u Lujzu, nikada toliki strah do tada ne bese iskusila. I, jednostavno, nije mogla da veruje
da joj se sve to događa. Prvo otac, pa majka. Onda Dijamant. A sad Lujza. Paralizovana. Njena majka
se nije ni pomakla, evo, koliko već ima - Lu više nije mogla ni da izračuna koliko Amanda leži
nepomična. Zar će takva biti i Luj-zina sudbina? Sudbina te žene koja toliko voli zemlju? Kojoj srce
kuca za Dlanim^ Koia ie croživela lepo, ako život uopšte lep može bi-
256
Dejvid Baldači
ti? Bilo je to gotovo dovoljno da Lu istoga časa prestane da veruje u Boga, boga koji bi bio kadar da
učini nešto ovako strašno. Da ostavi živo biče bez nade. Da ostavi živoga čoveka bez igde ikoga. Kod
kuće, Koton, Oz, Lu i Judžin upravo su počeli sa jelom. „Ne mogu da verujem da još nisu pohvatali te
što su zapalili štalu", ljutila se Lu.
„Nema dokaza da ju je bilo ko spalio, Lu", uzvrati Koton, sipajući mleko, a onda dodade kolačiće
svima za stolom.
„Ja znam ko je to učinio. Džordž Dejvis. Verovatno su mu ovi iz kompanije za gas platili da to uradi."
„Ne smeš to javno da govoriš, to je kleveta."
„Mene interesujc istina, a to je istina", odbrusi devojčica.
Koton je sad skinuo naočare. „Lu, veruj ti meni..."
Lu odskoči od stola, nož i viljuška, uz čangrljanje, padoše na pa-tos, pa svi poskočiše. „A što bih ja
verovala u sve što ti kažeš, Kotone? Tako si rekao i da će moja mama da se povrati. A evo, sad je i
Luj'za otišla. 'Oćeš opet da me lažeš pa da kažeš da će i Lujza da se oporavi? A?"
Lu otrča iz trpezarije. Oz krenu za njom, ali ga Koton zaustavi. „Pusti je malo, Oz", reče on. Koton
ustade i izađe u trem, pa se zagleda u zvezde. Razmišljao je o krahu sveta u kojem je do tada ži-veo.
Onda mu nešto prominu pred očima. Bila je to Lu na kobili.
Iznenađen, Koton nije ni glasa pustio, samo je posmatrao kako devojčica i konj odmiču i, naposletku,
nestaju iz vidnog polja. Lu je, vodena tračcima mesečine, terala Su kroz žbunje i granje koje ju je
svaki čas cimalo i srebalo. Naizad ie stigla Hn Diiamanfn-Svako dobro 257
ve kuće i sklinuia sa kobile, pa potrčala, padajući usput, dok se nije domogla vrata i bacila u trošnu
kuću.
Suze su joj lile dok se, posrćući, kretala kroz Dijamantovu sobu.
„Zašto si morao da odeš i ostaviš nas, Dijamante? Sada Oz i ja više nikoga nemamo. Nikoga! Čuješ li
me? Je Г me čuješ, Dijamante Skinem!"
Nešto je šuškalo napolju, u tremu. Lu se okrenu, prestravljena. Bio je to Džeb, koji jurnu kroz
otvorena vrata i skoči u njeno naručje, liskajući je po licu, sav zadihan od duge trke. Ona ga zagrli.
Grane drveća lupkale su po prozorskom staklu, a iz odžaka se začu neka neprijatna jeka, i Lu čvrsto
privi pseto uza sebe. Prozor se otvori, s treskom, i vetar se uskovitla u sobi, a onda se sve primirilo pa,
na-posletku, i Lu.
Izašla je napolje, popela se na Su, i zaputila se nazad, ne znajući više ni sama zbog čega je uopšte
dolazila ovamo. Džeb je išao za njom, isplaženog jezika. Stigla je do raskrsnice i skrenula levo, ka
farmi. Džeb je počeo da zavija pre nego što je Lu začula opominjuće zvuke. Da, bilo je to glasno
rezanje i jezivo šuškanje u žbunju, sve bliže i bliže njima! Lu osinu kobilu, ali pre nego što je Su
stigla da ubrza, prvi divlji pas iskoči iz šume i stade im nasred staze. Su se povuče, pa se prope na
zadnje noge. To jezivo stvorenje, više vuk nego pas, bese se iskezilo, opruženih kandži. Onda iz
žbunja izađe još jedna zver, pa još jedna, dok ih se ne sabra svih šest. I Džeb pokaza očnjake i kandže,
premda nije imao šanse protiv tog zloko1* mnoštva, čega je Lu bila svesna. Su je uzmicala i njištala, v
krug, sve dok Lu nije osetila da neće još dugo moći da ' dlu, da će iskliznuli; široka kobilina leda kao
da si-la klizava, znojava posle trčanja kroz šumu.
Jedna od onih grabljivica ustremi se r 0-Ł
vreme mdiže: životima nalete na Su;' --^
258
Baldač de na tie, privremeno onesposobljena. Previše je, međutim, bilo napadača koji su kružili i
režali, mršavi, koža i kosti same. Džeb krenu u napad, ali ga jedna od zveri odbaci i on se povuče; krv
mu je kapala sa krzna.
U tom času, druga zver kidisa na Suinu prednju nogu, i ona se opet prope visoko, što je više mogla.
Kada se ovoga puta vratila na sve četiri, jahačice više na leđima nije imala, jer je Lu konačno ispustila
uzde i tresnula leđima o tie, ostavši bez vazduha. Su štuknu stazom što vodi ka kući, a Džeb ostade,
nalik kakvom kamenom zidu, kao poslednji bedem pred palom gospodaricom, nesumnjivo spreman da
umre za nju. Sad su se zveri grupisale i krenule, polako, ka lakom plenu. Devojčica se pridiže, uprkos
bolu u glavi. Osvrtala oko sebe tražeći makar neki prut, ali ništa. Ona i Džeb su uzimicali dok više
nisu imali kuda. Dok se pripremala za odsudni boj, Lu je mislila samo na Oza, koji će sada, jadničak,
ostati sam samcijat na ovome svetu. I njene oči ispuniše se suzama. Kao mreža, na njih se tada sruči
nezapamćen urlik. Svi polu vukovi se okrenuše, čak i najveći medu njima, veliki kao tele, klisnu kad
ugleda šta im se približava. Panter je bio veliki, glatke, tamne kože ispod koje su se jasno videli
mišići. Oči mu behu kestenjaste, a očnjaci dvaput veći od vučijih. I kandže su mu bile jezovite, kao da
stajske vile štrče iz zglobova. Nanjušivši trag odbeglih zveri, panter ponovo ispusti urlik i jurnu za
čoporom, tako silno, kao da ih ganja vagon natovaren ugljem u punoj brzini. Kad ga ugledaše, oni psi
se nadadoše u beg, a mačka ih je neumoljivo sledila, urlikom prateći svaki graciozan skok kroz
šipražje.
Lu i Džeb potrčaše ka kući koliko ih noge nose. Na nekih se-dam-osam stotina metara od kuće, još
jednom začuše komešanje u žbunju, tik kraj njih. Džeb se opet nakostreši, izbaci kandže, a Luino
K0]e fiarnalo ПД nrp.Sfflrlp ria VnrS' ncrlpH^ln ip Г>ПА Vpct^niacfA msrllfi
Svako dobro
259 oči koje blesnuše iz tame dok su jurile, paralelno sa njima, kroz
šumsku tminu. Ta užasna zver mogla je za par sekundi da rastrgne i de-vojčicu i psa, znala je to Lu. A
ipak, ona je samo trčala kraj njih, nijednom se ne pomolivši iz šiblja i drveća. Da je panter i dalje tu,
Lu je znala isključivo po šuškanju šapa po lišću i niskom rastinju, i ble-sku svetlucavih očiju što kao
da same, bestelesne, lebde u noći, dok se crna koža utapa u mrkli mrak. Usklik olakšanja i zahvalnosti
ispusti Lu kad je ugledala kuću. Ona i Džeb iscediše iz sebe poslednju snagu i otrčaše do trema, a
onda se skloniše unutra, na sigurno. U kući se ništa nije čulo, Koton je -pretpostavila je Lu - verovatno
davno otišao. Dok joj je srce tuklo od trčanja i pretrpljenog straha, Lu pogleda kroz prozor. Od zveri -
ni traga ni glasa.
Dok je koračala hodnikom, svaki živac je titrao u Luinom telu.
Ona zaslade kraj vrata majčine sobe i osloni se na njih. Bila je tako blizu smrti večeras, tako blizu da je
to bilo stvarno strašno, gore i od one automobilske nesreće, jer ovoga je puta bila sama u nevolji. Lu
gvirnu u sobu i, ne bez iznenađenja, vide da je prozor otvoren. Uđe u sobu, zatvori prozor i okrenu
se ka krevetu. Nije mogla da veruje svojim očima kad je primelila da majke nema u krevetu, ali bese
to šarao šamutni trenutak; majka je, naravno, bila tu, a gde bi bila? Lu-"io disanje se primirilo,
jenjavalo je drhtanje kako se
primicala krevetu. Amanda je disala lako, zalvorenih očiju, prstiju savijenih, kao da Je nešto boli. Lu je
dotaknu i hitro povuče ruku. Majčina koža je bi-'a vlažna, lepljiva. Lu izjuri iz sobe i nalete na Oza,
koji je stajao u trPezariji.
»Oze", reče ona, „nećeš verovati šta mi se dogodilo." »Šta si tražila u maminoj sobi?"
Oni „„
261 260
Dejvid Baldači
„Ako već nećeš da se mama oporavi, onda bi trebalo bar da je ostaviš na miru, Lu. Samo je ostavi na
miru!"
„Ali, Oze..." „Tata te je volco, nikoga nije voleo kao tebe, ali o mami ću od sada ja da se brinem. Kao
što je ona uvek vodila računa o nama. Znam da će mami biti bolje, i verujem u to, makar ti i ne
verovala." „Ali, nisi onomad uzeo flašicu sa svetom vodicom koju je Dijamant uzeo za tebe."
„Možda ogrlice i sveta vodica neće pomoći mami, ali će joj
pomoći to što ja verujem da će joj biti bolje. Ali, ako ti u to ne veru-ješ, onda je bolje ostavi na miru."
Nikada joj se na ovaj način u životu nije obratio. Stajao je i gledao sestri u oči, njegove mršave, duge
ruke landarale su kao igle na krajevima konca. Da, njen mali brat se stvarno naljutio na nju! Prosto nije
mogla da poveruje. „Oze!" On se okrenu i ode. „Oze!", pozva ga Lu ponovo. „Molim te, nemoj da se
ljutiš na mene. Molim te!" Oz se nije osvrtao. Ušao je u svoju sobu i zatvorio za sobom vrata.
Lu se otetura do zadnjeg dela kuće, izađe napolje i sede na
stepenice. Prelepa noć, čudesan pogled puca na planine, divljina zove li zove. A ona - u svom svetu.
Posmatra dlanove, nadlanice opaljene suncem, žuljevite dlanove, tvrde gdegde k'o hrastova kora.
Nokti iskrzani, prljavi, kosa umršena, iznurena od grubog sapuna od cedi, te-lo iscrpljeno od rada
preteškog za devojčicu njenog uzrasta, a duša joj tone u očaj zbog gubitka gotovo svih
onih koje je volela. A sada je, eto, ni njen najdraži Oz ne voli više. U tom trenutku, dolinom odjeknu
omražena rudnička sirena. A planina kao da zaječa, predosećajući bolni drhtaj što dolazi. Taj zvuk kao
da joj je ccpao srce. A onda zagrme, dinamit je obavio svoje, i bio je to kraj. Lu pogleda u brežuljak
na kojem se nalazilo malo groblje Kardinalovih i, najednom, po-
Svako dobro
Onako sedeći, savila se, zagnjurila glavu u krilo i tiho zajecala. Malo kasnije, začula je kako neko, uz
škripu, otvara vrata iza nje. Isprva je mislila da bi to mogao da bude Judžin, koji se zabrinuo za nju pa
je tražio po kući, ali hod je, za Judžina, bio i suviše lak. Dve ručice je obujmiše i čvrsto stegoše. Lu
oseti na vratu nežan, detinji bratov dah. Ostala je onako sklupčana, ali je pružila roku i obgrlila ga. I
tako su brat i sestra ostali tu, dugo, baš dugo, u toj nemirnoj noći.
Zaprežnim kolima su se odvezli do Mekenzijeve prodavmce, pa Judžin Lu i Oz uđoše unutra. Roli
Mekenzi je stajao iza šaltera od javo-rovine do pojasa visokog. Mekenzi je bio dežmekast čovek
blistave ćele, sa dugom, sivkastobelom bradom koja mu je počivala na slabašnim grudima. Nosio je
naočare debele kao danca od flaše, a opet je neprestano žmirkao, s naporom razaznavajući okolinu.
Trgovina mu je bila puna, što se kaže, do tavanice, raznom robom i svakakvim građevinskim
materijalom. Ogroman prostor ispunjavali su mirisi kožnih hamova, parafina i drveta koje je gorelo u
kubetu, smeštenom u ćošak. U radnji su bili aparati sa slatkišima i „čero kolom", koji je stajao do zida.
Još nekoliko mušterija zateklo se u tom trenutku kod Mekenzija i svi stadoše kao ukopani zablenuvši
se u Judžina i decu kao da su utvare. Mekenzi je šmirkao i klimao glavom gledajući u Judžina,
dirkajući se po gustoj bradi, nalik veverici kad po krošnji ganja lesmk. „Zdravo, gos'n Mekenzi", reče
Lu. Više puta je dolazila na to mesto, i poznavala je trgovca kao grubog, ali poštenog coveka. Ozu su
one rukavice za bejzbol bile vezane oko vrata, u ruci je držao loptu, povremeno je bacajući u vis i
hvatajući. Sad vise nikud
262
Dejvid Baldači Svako dobro
nije išao bez svoje opreme, i Lu je već bila počela ozbiljno da sumnja da njen brat i spava sa tim
stvarima.
„Stvarno mi je žao, čuo sam za Lujzu", reče Mekenzi.
„Biće ona dobro", uzvrati Lu tvrdo, a Oz je pogleda, iznenađen, i loptica mu maitene ispade iz ruke.
„Pa, izvolite", reče Mekenzi.
„Moramo da podignemo novu štalu", reče Judžin. „Trebaju nam razne stvari," „Neko nam je zapalio
štalu", reče Lu, i osinu pogledom one ljude koji su sveudilj buljili u njih.
„Trebaju nam gotove ploče, daske, ekseri, brave i šarke za vrata, i tako to", nabrajao je Judžin. „Imam
ovde sve napisano." On izvadi iz džepa parče hartije i spusti ga na šalter. Mekenzi i ne pogleda Ju-
džinov spisak.
„Moraće gotovinom da se plati", reče on, najzad ostavivši bradu na miru.
Judžin ga je gledao pravo u oči. „Ali, nama je čist račun. Ne dugujemo ništa."
Mekenzi sad baci pogled na onaj papir. „Mnogo toga piše na ovom spisku. Ne mogu toliko da vam
dam na recku."
„Onda ćemo od roda da ti donesemo. Roba umesto kesa."
„Ne. Mora gotovina."
„Kako to da nam ne dajete na veresiju?", upita Lu. „Teško vreme", uzvrati Mekenzi.
Lu se osvrnu oko sebe; robe je bilo u izobilju, na sve strane,
bezbrojne kamare naslagane od patosa do tavanice. „Meni ovo vreme uop-šte ne izgleda teško",
primeti ona.
Mekenzi gurnu onu hartiju preko šaltera. „Žao mi je."
„Ali, moramo si napravimo štalu", reče Judžin. „Zima će brzo dođe, a nama stoka bez krova nad
glavom. Sve će da polipše." „Ono stoke što nam je OSTALO", dodade Lu, opet pogledavši u ona
izbuljena, nepomična lica.
Iz zadnjeg dela radnje tad izađe mlad muškarac, Judžinove visine. Lu ga je poznavala; bese to
Mekenzijev zet, koji je, kako je ona nedvosmisleno zaključila, pretendovao da jednoga dana, kad
Mekenzi poslednji put žmirrie, preuzme ovu prodavnicu. „Pazi 'vamo, Nema-šanse", reče taj, „pitao
si, dobio si odgovor, momak, i to ti je to."
Pre nego što je Lu stigla usta da otvori, Judžin iskorači napred i stade pred čoveka. „Ti dobro znaš da
se ja tako ne zovem i da se tako NIKADA nisam zvao. Ja sam Judžin Rendal. I da rne više nikada, ali
NIKADA, nisi zvao drukče nego tako." Onaj krupni se zabe-zeknuo i ustuknuo. Lu i Oz razemniše
poglede, a onda se, s neskri-venim ponosom, okrenuše ka svom prijatelju. Judžin je pogledom
odmerio sve koji su se u tom času obreli kod Mekenzija, sa jasnom namerom, tek da svima stavi do
znanja da se ova njegova napomena odnosi na sve, ne samo na Mekenzijevog zeta.
Oglasi se tada Roli Mekenzi. „Žao mi je zbog ovoga, Judžine. Nikada se neće ponoviti."
Judžin klimnu glavom Mekenziju i reče deci da je vreme da se ide. Izašli su napolje i popeli se na
kola. Lu se tresla od gncva. „To su oni iz kompanije za gas, Oni su ih sve poplašili. Okrenuli su ljude
protiv nas."
Judžin dohvati uzde. „Biće sve u redu. Smislićemo mi nešto." „Judžine, čekaj čas!", povika Oz. Onda
skoči sa kola i trkom se vrati u prodavnicu.
„Gospodine Mekenzi? Gospodine Mekenzi?", dozivao je Oz
gazdu, i starac se pojavi s one strane šaltera, trepćući i gnječeći prstima bradu.
264
Oz spusti rukavice i loptu na javorove daske sa šarom. „Je Г može ovim da se otplati naša štala?"
Mekenzi je gledao u dete. Starčeve usne malko zadrhtaše, a oči, što su stalno treptale, kanda se
ovlažiše, pa se i debela stakla na naočarama zamagliše. „Idi kući, dečko. Idi sad lepo kući." Raščistili
su krš što je preostao od štale i iz ruševina pokupili sve eksere, zavrtnje i upotrebljive drvene delove.
Završivši laj tužni posao, Koton, Judžin i deca stajali su i posmatrali tu oskudnu gomilicu. „Pa, i
nema bogzna šta", reče Koton.
Judžin se okrenu ka šumama koje su ih okruživale sa svih strana. „Pa, barem drveta imamo kol'ko ti
duša ište, i dođe nam besplatno, ako se ne računa znoj što će prelijemo."
Lu se doseti napuštene kolibe o kojoj je njen otac ono pisao. „I odande bismo mogli da pokupimo šta
valja", reče ona, onda pogleda Kotona i nasmeši se. Nisu razgovarali od onog Luinog izliva besa, i
zbog toga joj je bilo baš teško. „Možda napravimo neko čudo", do-dade ona.
„Pa, na posao", reče Koton.
Srušili su tu kolibu i spasli što se od materijala spasti dalo.
Narednih nekoliko dana sekli su drveće sekirom i testerom koje su, srećom, stajale u spremištu za
kukuruz, pa nisu stradale u požaru. Debla su izvlačili uz pomoć mazgi opremljenih lancima. Judžin
je, srećom, bio prvorazredan stolar, samouk doduše, ali uistinu izvrstan. Očistili su stabla od granja i
ogulili koru, a onda je Judžin, koristeći ravnalo i santimetar, obeležio drvo, gde će biti napravljeni
useci. „Nemamo dovoljno eksera, pa moramo 'vako da se snađemo. Ima da urežemo
Svako dobro
265
drvo i da pričvrstimo spojke što bolje možemo, sa blato će ih prilepimo. Kad nađemo još eksera, ima
napravimo kako treba." „A šta s ovim ugaonim stubovima?", upita Koton. „Nemamo maltera da ih
pričvrstimo."
„I ne treba nam malter. Će iskopamo duboke rupe, dole, ispod tačke gde se zemlja ledi, da razbijemo
kamen i da ga dobro uglavimo. Će drži. Ja ću malo pojačam u ćoškovima. Će vidite." „Ti si glavni",
reče Koton, osmehom bodreći Judžina. Pijukom i ašovom Koton i Judžin iskopaše prvu rupu. Dobro
su se namučili sa tvrdom zemljom. Silna se para dizala iz njihovih usta, dlanovi su ih boleli, nažuljeni,
iako su ljudi nosili rukavice. Dok su Koton i Judžin na tome radili, Oz i Lu su usecali drvo i pravili
spojke na onim mestirna gde će drvo da prione uz drvo. Onda su, uz pomoć mazgi, dovukli jedan stub
do rupe i ubrzo shvatili da nema šanse da ga tu uglave. Koliko god da su pokušavali, pa menjali
uglove, podešavali visinu i dubinu, uza svu snagu mišićavog Judžina, koji se napeo iz pet-nih žila, te
puni angažman malog Oza, nisu mogli dovoljno da podignu stub pre nego što će ga zabiti u tie.
„Kasnije će vidimo šta ćemo", reče Judžin naposletku, teško dišući od uzaludnog napora. On i^
Koton su sad radili na prvom zidu, koji je bio položen na
zemlju. Čekići su samo tukli. Negde na pola posla, ponestalo im je eksera. Prikupili su sve
upotrebljive metalne otpatke, pa Judžin naga-n ugalj u furunu, da prekuje što se prekovati može.
Potom je, lativši se svog kovačkog čekića, mašica i nakovnja, izradio mnoštvo grubih, Pustih eksera,
koliko se moglo izvući iz pretopljenih otpadaka^
„Sreća te gvožđe ne gori", primeti Koton dok je posmatrao Ju-z«a kako bije po onom nakovnju, koji je
i dalje stajao nasred pro-st°ra gde se nekada nalazila štala.
v Sva ta judžinova muka iznedrila je taman toliko eksera da se dovrsi druga
266
Dejvid Baldači Svako dobro 267
Jednoga jutra rano su se okupili oko onog stuba i iskopane rupe, da o svemu razmisle i vide šta im
dalje valja činiti, pa se složiše da situacija na dobro ne sluti. Ljuta zima približavala im se iz dana u
dan. a štale još nisu imali. Na kobili Su, kao i na svinjama, pa čak i mazgama, već su se videli nemile
posledice dugih noći provedenih pod vedrim nebom, na mrazu. A oni sebi više nisu mogli da priušte
da tek tako gube stoku.
Kako god teška ta nevolja sa štalom bila, bio je to, ako ćemo
pravo, najmanji od problema sa kojima su se u to vreme suočavali. Lujza je, s vremena na vreme,
dolazila k sebi, ali ni reč ne bi progovorila u tom, kao, budnom stanju, a oči su joj bile beživotne.
Trevis Barns je bio veoma zabrinut i lomio se da li da je šalje u Roanok, strahujući da Lujza ne bi
podnela putovanje, pri čemu je činjenica bila da ni tamo ne bi bogzna šta mogli da učine za nju.
Uzimala je teč-nosti i pomalo hrane i, premda to nije bilo dovoljno da nagovesti oporavak, Lu se i tih
momenata držala kao ohrabrujućih. Toliko je, uostalom, i njena majka bila u stanju da učini - da
proguta poneki gutljaj i sažvaće koji zalogaj. Bar su obe u životu. Lu prelete pogledom tu malu,
potištenu grupu ljudi, a onda joj oko odluta ka ogolelom drveću i strmim padinama, i ona požele da se
desi neka čarolija, da se zima nekako rasprši, da se vrati letnja to-plota, a da Lujza ozdravi i ustane iz
postelje. Svi se okrenuše na zvuk točkova. Približavala se čitava kolona zaprežnih kola koja su vukle
mazge, konji i volovi. I ta je povorka bila prilično dugačka. Kola su bila natovarena sečenom drvnom
gradom, velikim
kamenovima temeljcima, a bila su tu i mala burad s ekserima,
užad, merdevine, kotura-ču, svrdla i svakojake alatke. Lu namah posumnja da dobar deo te opreme
stiže iz Mekenzijeve trgovine. Devojčica je pobrojala trideset muškaraca, sve gorštaci i farmeri.
Snažni, tihi, bradati, nosili su gru-
sunca, i svi imali krupne ručerde, ukrašene bolnim belezima
prirodnih nepogoda i teškog rada. Sa njima je došlo i šest žena.
Onda su sve istovarili sa kola. Dok su žene prostirale platno i
ćebad, i na Lujzi-nom šporctu i ognjištu počele da pripremaju
ručak, muškarci su se odmah dali na izgradnju štale.
Pod Judžinovim stručnim vodstvom, podigli su potporne stubiće za koturaču. Varijantu sa velikim,
ravnim kamenovima temeljcima pretpostavili su uglavljivanju stubova u rupe. Iskopali su plitke rupe,
položili kamenove, iznivelisali ih, a onda preko njih položili masivna debla kao pragove. Ova oplata
je učvršćena duž celog temelja i ojačana dodatnim gredama koje su preko sredini poda povezivale
oplatu. Kasnije su podignuti drugi stubovi, kao potpora za krovnu konstrukciju i senjak. Uz pomoć
koturače, mazge su podigle masivne ugaone stubove. Debele grede zakucane su u ugaone stubove,
kako sa unutrašnje, tako i sa spoljnc strane, a onda su i same spone dobro pričvršćče-ne za oplatu.
Kad je temelj bio gotov, prešli su na zidove. Zidovi su sagrađeni na zemlji, a onda je Judžin sve
premerio, obeležio gradu i izvikivao instrukcije prilikom podizanja. Merdevine su oslonjene o ugaone
stu-Dove, a onda je konstrukcija zida uklopljena u prethodno napravljene useke. Koloturnikom su
podigli i preostala debla, koja će poslužiti kao Poprečne grede. Rupe u toj građi bile su napravljene
ručno, a grede su sa ugaonim stubovima bile povezane dugačkim metalnim šipkama.
Pokličem je propraćeno podizanje prvog zida, a tako je bilo i na-'Je, po dizanju svakog preostalog zida.
Stvorena je baza za krovnu opstrukciju, a potom su ljudi nemilosrdno tukli čekićima, dok im je &
Devina na oči izrastala iz spržene zemlje. Testcre su samo struga-
' P^3 iz usta dizala se u zajednički oblak, piljevina se vrtložila na _ Ofu, ljudi su radili s ekserima
medu zubima, a ruke podizale čeki-
1 udarale ravnomernim davno uvfižhanim nokretima. 269
Zvono je dvaput oglašavalo vreme za obed, i tada bi premoreno muškinje popadalo na zemlju; jeli su
ljudi kao da im je poslednje. Lu i Oz su nosili tanjire sa toplom zakuskom i šerpe sa vrelom kafom od
hikorije. Koton je sedeo leda oslonjenih na ogradu, pijuckao kafu, odmarao bolne mišiće i, sa širokim
osmehom na licu, posmatrao kako se štala podiže ni iz čega, ni iz čega sem prolivenog znoja i
iskazanoga dobročinstva odanih komšija. Dok je pred izgladnele radnike spuštala tanjir sa kriškama
svežeg, još toplog hleba, premazanog puterom, Lu reče:
„Želim da vam zahvalim za svu ovu pomoć koju nam pružate."
Baford Rouz podiže parče hleba i zagrize divljačno, premda jedva da je neki zub u ustima imao. „Pa,
moramo 'se ispomažemo ov-di, jer ako si sami ne pomognemo, kuj' će? Eve, ako mene ne veru-ješ,
pitaj moju ženu. A Bog sveti zna da je Lujza vazda pomagala ovim ljudima." On pogleda Kolona, koji
mu je upravo prepuštao svoju solju kafe. „Znam da sam ti onomad rekao da izginusmo od posla, a i
jesmo, ali, da ti rečem ja, ima i oni' što mnogo gore od nas
prolaze. Ene ga moj brat, čuva krave dole, u dolini. Ne mož' više čo'ek da hoda od silnog sedenja, a
prsti mu se izobličili skroz, k'i god da je neko korenje, neki krivak, bog da sačuva! A ljudi kazuju da
kad samo krave imaš, dve stvari ti sigurno ne treb'u dok si živ: lepo ode-lo i mesto za spavanje." On
žudno zagrize u drugo parče hleba. „Šta, mene je gospa Lujza donela na ova' svet", oglasi se neki
mlađi čovek. „Mama mi je pričala da se sigurno ne bi' rodio da nje ne bese tu." Ostali ljudi su klimali
glavama i smejuljili se. Jedan od njih pogleda u pravcu gde je stajao Judžin, nedaleko od nove
građevine, i žvakao piletinu, razmišljajući o tome šta će sledeće da se radi. „Meni je on, pre dve
godine, u proleće, pomog'o da podignem
•--*—• no šta". reče on hvaleći JuSvako dobro
Pogleda zaklonjenog žbunastim obrvama, Baford Rouz je pomno proučavao Luine crte lica. „Dobro
se sećam tvog oca, devojko. Na njega si se, bogme, umetnula. E, kakav je to dečko bio, svaki čas pita
nešto, gnjavi ljude povazdan sa svoja pitanja... Morao sam jednom da mu kažem da mi je ponestalo
reci." Na njegov kez, maltene kre-
zav, Lu uzvrati osmehom.
Nastavili su sa radom. Jedna grupa je radila na krovu, stavljala gore daske, pa ih prekrila odozgo
specijalnim papirom. Druga ekipa, koju je predvodio Judžin, pravila je dvostruka vrata, i to dvoja, za
jedan i drugi ulaz u štalu, kao i vrata od senjaka, dok je treći .tim radnika daskama i žbukom oblagao
spoljne zidove. Kad se toliko smrklo da više nisu mogli da vide gde udaraju i šta seku, lampe rasteraše
noćnu tminu. Sada je buka čekića i testera gotovo prijala uhu. Gotovo. Bilo kako bilo, mko se nije
žalio kad je položena poslednja daska i poslednji ekser zakucan. Noć je već bila odmakla kad je posao
priveden kraju. Ljudi se pokupiše i kolona zaprežnih vozila krenu odakle je i došla.
Judžin, Koton i deca, jedva stojeći na nogama, uteraše životinje u njihovu novu kuću, pa razbacaše
slamu, što po poljima nakupljenu, što u košu preostalu, po patosu, da bude toplije. Poslu oko štale tu
nije bio kraj: trebalo je još podići senjak, boksove, spremišta i još koješta, a i krovu će dobro doći
prava šindra, da ne prokišnjava, no u tom je času najvažnije bilo to da su životinje na suvom i da su na
toplom. S osmehom koji je odavao neopisivo olakšanje, Judžin
zatvo-n vrata štale. I proveri da li su dobro zatvorena. 270
Dejvid Baldači
36.
Koton je vozio decu u posetu Lujzi. Mada su već dobrano zagazili u zimu, onog pravog, velikog snega
još nije bilo. Napadalo je nekih desetak santimetara, i na tome je stalo, premda je bilo pitanje dana kad
će da zaveje. Prošli su kraj onog rudarskog gradića gde je Dijamant svojevremeno nadzornikov novi
„krajsler kraun imperijal" ukrasio konjskom balegom. Grad je sada bio pust, kuće prazne, pro-davnica
takođe, krčma čemerna bez žamora i dreke, ulaz u rudnik za-tarabljen, a nadzornikov otmeni, usrani
„krajsler" odavno odjezdio.
„Šta se to ovde dogodilo?", upita Lu.
„Zatvoreno", odgovori Koton mrko. „Četvrti rudnik zatvoren u poslednjih nekoliko meseci. Žila je već
bila presušila, ali su onda provalili da je i ovaj koks što su ga ovde pravili isuviše mek za čeliča-nc, i
tako je američka ratna mašinerija morala na drugim mestima da potraži sveže sirovine. Mnogi su ovde
ostali bez posla. A dva mese-ca ima kako se i poslednja firma za preradu drveta odavde preselila u
Kentaki. Pukosmo i sa drvima i sa ugljeni. Seljaci su imali dobru godinu, istina, planina je bila
izdašna, ali su varošani gadno prošli i sad ne znaju šta će. Obično tako biva: dok jednome ne smrkne,
drugome ne svane. Nema opšteg prosperiteta, samo na parče." Koton je vrteo glavom. „I, da, onaj fini
gradonačelnik Dikensa, da, podneo čo-vek ostavku, prodao šta je imao po sniženim cenama pre
totalnog kraha i zbrisao u Pensivalniju, da tamo potraži novi berićet. Često sam viđao takve tipove: što
lepše priča, to će pre zbrisati, na prvi, makar i najbezazleniji, nagoveštaj da nevolja dolazi."
Dok su silazili sa planine, Lu je zapazila tek poneki kamion sa ugljem, a mnoge kafanice duž puta
behu zatvorene. Barem polovina
Svako dobro 271 nekoliko ljudi. Nije joj bilo potrebno dodatno objašnjenje da shvati kako za tu pustoš
nije odgovorno isključivo prohladno vreme. Kad su stigli u Dikens, Lu se našla u pravom šoku, budući
da su i tu mnoge prodavnice i kafanc bile zabravljenc, uključujući i onu u kojoj je Dijamant odvažno
raširio kišobran. Da, to ne uistinu ne donosi sreću, pomisli Lu, ali huda sudbina zavladala je ćelom
varoši, koja devojčici više nije izgledala nimalo privlačno i zabavno. Slabo obučeni muškarci sedeli su
na ivici trotoara i po stepeništima, praznih pogleda. Nije više bilo onoliko automobila ukoso
parkiranih, a trgovci su stajali, podbočeni i nervozni, na vratima svojih opustelih radnji. Na prste su se
maltene mogli izbrojati ljudi koji su se šetali ulicama Dikensa, a njihova lica imala su jednu zajedničku
crtu - teskobno ble-dilo, kako kod muških, tako i kod malobrojne ženskadije koja se tog hladnog dana
obrela na otvorenom. Lu je posmatrala kako narod polako, bez žurbe, ulazi u autobus koji će - isto
tako lagano, jer kuda žuriti kad ne znaš kuda si krenuo - poći ka obodu varoši. Simbolična je bila i
pojava praznog voza koji je donedavno prevozio ugalj, a koji se sada, tih i lak, ušunjao iza niza zgrada
i sporo grabio paralelno sa glavnom ulicom. Parola „Ugalj je kralj" nije se više onako ponosito vijorila
preko ulice, dok je ona „miš kamenog uglja 1940." -pomisli Lu - sigurno odavno zbrisala odavde. Dok
su prolazili kroz posivelu varoš, Lu je ugledala nekoliko gru-Pica ljudi koji su, videvši došljake,
pokazivali na njih i potom se nešto domunđavali.
»Ovi ljudi ne izgledaju baš nešto srećno", primeti Oz nervozno dok su izlazili iz Kotonovog
„oldsmobila" i, prekoputa ulice, ugleda-'> još jedan zbor namrštenih muškaraca koji su ih ispitivački
promatrali. Ispred te rulje stajao je niko drugi do Džordž Dejvis. »Hajde, Oze", umirivao ga je Koton.
„Mi smo ovamo došli da vidimo 1,111711 i tr, m cl(0 "
272
Dejvid Baldači
Poveo ih je u bolnicu, gde će od Trevisa Barnsa čuti da je Luj-zino stanje i dalje neizmenjeno. Oči joj
sada behu širom otvorene i nekako staklaste. I Lu i Oz su je držali za ruke, ali im je sve vreme bilo
jasno da ih ona uopšte ne prepoznaje. Lujza je tako izgledala da je Lu bila gotova da pomisli kako je
stara već umrla, da ne bese tog plitkog disanja kao jedinog vidljivog znaka života. I tako je Lu gledala
kako se Lujzi dižu i spuštaju grudi, i gledala je, netremice, moleći se svim srcem i dušom da nastavi
da diše, a onda joj Koton reče da je vreme da krenu, i Lu bi nemalo iznenađena saznavši da je čitav
sat prošao.
Dok su išli ka „oldsmobilu", primetiše da su ih oni ljudi sve vreme strpljivo čekali. Ruka Džordža
Dejvisa počivala je na vratima Kotonovog automobila.
Advokat odvažno priđe. „Izvolite, ljudi, šta vam treba?", upita ljubaznim tonom, premda je odlučno
sklonio Dejvisovu ruku sa „oldsa".
„Da nagovoriš onu ludaču unutra da proda zemlju, eto šta treba!", povika Dejvis.
Koton prelete pogledom preko okupljenih. Za razliku od Dejvisa. behu to listom varošani, ne gorštaci.
On je, međutim, znao da to što su ovi ljudi iz varoši ne znači da su manje očajni od onih čiji opstanak
zavisi od zemlje, semena i toga da li će se nebo smilovati i prosuti koju kap kiše. Ovaj narod je, pak,
sve svoje nade polagao na ugalj. Ali, nije ugalj isto što i kukuruz: kad jednom presahne, neće opet
izrasti.
„Već sam o ovome razgovarao s tobom, Džordže, i odgovor se u međuvremenu nije promenio", reče
Koton. „A sad, ako biste mi dozvolili, trebalo bi da vratim ovu decu kući."
„Ćela varoš ode u propas'", reče neki čovek.
„I vi mislite da je Lujza za to kriva?", upita Koton.
„Ona umire. Ne treba nioi više ta zemlia". reče Deivis. Svako dobro
273
„Ne umire!", reče Oz.
„Kotone", oglasi se lepo obučeni muškarac od svojih pedeset
godina koji je - poznavao ga je Koton - vodio prodavnicu
automobila u Dikensu. Imao je uska ramena, mršave ruke i glatke dlanove po kojima se jasno videlo
da nikada nije poneo balu sena, a nekmoli se latio kose ili pluga. „Ostaću bez posla. Izgubiću sve što
imam ako nešto ne zameni taj ugalj. I nisam samo ja u takvoj situaciji. Pogledaj oko sebe, jako nam je
teško."
„A šta kad jednoga dana i zemnog gasa ponestane?", usprotivio se Koton. „Šta će onda da vas spase?"
„Ne moramo toliko da gledamo unapred. Da se mi danas
pobrinemo za današnje, je Г tako? A danas nam je gas važan", reče Dejvis Ijutitim tonom. „Svi ima
'se obogatimo. Meni nije teško da prodam svoje imanje, da pomognem komšiji."
„Stvarno?", reče Lu. „Nisam te videla kad smo dizali novu štalu, Džordže. Nisi, u stvari, navraćao
otkako te Lujza onomad oterala. Sem ako, možebiti, nemaš neke veze sa paljenjem štale." Dejvis
otpljunu, obrisa usta i'krenu da štrpka čekinjavu bradicu; nema sumnje da bi na licu mesta zadavio to
devojče samo da ne bese Kotona.
„Lu", reče Koton odlučno, „dosta je bilo."
„Kotone", obrati mu se onaj lepo obučeni čovek, „prosto ne mogu da verujem da svima nama okrećeš
leđa zbog neke glupe brđan-ke. Pa šta ćeš ti, za ime boga, sa tom svojom advokaturom ako se ova
varoš načisto ugasi?"
Koton se osmehnu. „Nemojte vi da brinete za mene. Začudili biste se kad biste znali koliko je meni
malo potrebno da opstanem. A što se gospođe Kardinal tiče, dobro me slušajte, jer ovo vam više neću
ponavljati. Ona NEĆE da proda zemlju „Južnoj dolini". I to je njeno pravo, a vama svima je bolje da
njeno pravo poštujete. E sad, ako
274
Dcjvid Baldači f
vi stvarno ne možete da preživite ukoliko ne dođu ti što vade gas, onda vam predlažem da se
spakujete i odete odavde. Gospođa Kardinal, znate, ne muči tu muku. I da se poslednje zalihe uglja i
gasa iscrpu iz ove zemlje, i da struje nestane, i da telefona nikada ne bude - ona će Icpo živeti i ništa
joj neće faliti." On fiksira pogledom onog lepo obučenog. „Pa kaži ti sad meni, ko je ovde glup?"
Koton reče deci da se popnu u kola, a on sam sede na vozačevo mesto, mada su ljudi stezali obruč oko
njega. Nekoliko njih stade iza kola, da blokira izlaz. Koton upali motor starog dobrog „oldsa", spusti
prozorsko staklo i pogleda ih. „E, da znate, kvačilo mi mnogo čudno radi. Nekad kola samo poskoče, i
to dobro, baš se iznenadiš. Jednom zamalo ubiše čoveka. Pa, idemo. Pazite sada!" On nagazi kvačilo, i
„olds" poskoči unazad, a sa njim i oni ljudi što htedoše da im preseku odstupnicu. Put se raščistio, i
Koton istera kola u rikverc, i oni pođoše svojim putem. Kad je kamen udario u kola, u vrata kod
suvozačevog mesta, Koton dade gas i reče Lui i Ozu da se sagnu i ostanu dole dok opasnost ne mine.
Još nekoliko kamenova tre-snu o kola pre nego što „oldsmobil" stiže na bezbednu razdaljinu. „Sta će
biti s Lujzom?", upita Lu. „Biće ona dobro. Trevis je gotovo stalno tu, a na njega se neće usuditi da
krenu jer ume dobro sa sačmarom. Kad je on odsutan, tu je medicinska sestra, takođe vrstan strelac. A
ja sam skrenuo pažnju šerifovim ljudima da povedu računa. I paziće oni, ne brini ništa. Ne bi ovi
ljudi, u stvari, nikada ni naudili bespomoćnoj ženi u krevetu. Oni svakako nisu sveci, ali nisu ni toliko
propali." „A nas će gađati kamenjem svaki put kad dolazimo Lujzi u po-setu?", poboja se Oz.
Koton obgrli dečaka. „Pa, ako nas i budu gađali, siguran sam da će njima mnogo pre ponestati
kamenja nego nama volje da dolazimo kod Lujze."
Svako dobro 275
Kad su se vratili na farmu, prvo što ugledaše bese Judžin,
uznemirenog izgleda, s parčetom hartije u ruci.
„Dolazio neki čo'ek iz grada, gos'n Kotone, i don'o ovo. Ja ne znam šta je. On kaže da vam brzo to
predam."
Koton raširi presavijeni papir i pročita. Opomena zbog neizmirenih poreskih obaveza. Advokat bese
potpuno smetnuo s uma da Luj-za nije platila porez na imovinu za poslednje tri godine, zato što nije
bilo letine, a samim tim ni novca. Onda je porez, kao što je slučaj bio kod mnogih drugih
domaćinstava, prebacivan na narednu godinu. Porez se morao platiti, i oni su taj trošak svakako
planirali, ali bi uvek poreskom obvezniku bilo dato izvesno vreme da izmiri obaveze. U ovoj opomeni
je, međutim, bilo striktno navedeno da kompletan iznos mora da bude uplaćen odmah. Sve skupa, dve
stotine dolara. A s obzirom na aktuelne okolnosti, postojala je mogućnost da brzo konfiskuju zemlju i
prodaju je brže nego što to obično biva. Ko-tonu nije bilo potrebno šesto čulo da nanjuši začin „Južne
doline" u ovoj neukusnoj čorbi.
„Nešto nije u redu, Kotone?", zainteresovala se Lu.
On je pogleda i nasmeši se. „Pobrinuću se ja za to, Lu. Puka papirologija, dušo."
Koton je odbrojao dve stotine dolara i predao novac sudskom službeniku, pa primio pečatiranu
potvrdu da je porez izmiren. Onda se, teškog koraka, vratio u svoj stan i složio u kutiju poslednju
kamaru knjiga. Nekoliko minuta kasnije, on podiže glavu i ugleda Lu na vratima.
„Otkud ti nvrlp.1?" nnita advokat. 276
Dejvid Baldači Svako dobro 277
uu^'
„Dovezao me Baford Rouz u svom starom 'pakardu'. Nijednih
vrata nema, pa čovek ima lep pogled, mada si sve vreme na
milimetar od ispadanja, a i smrzneš se, bogami." Ona prelete
pogledom preko prazne sobe. „Gde su ti sve one knjige, Kotone?" On se pritajeno osmehnu. „Mnogo
su mi prostora zauzimale." Onda se lupnu po čelu. „Sem toga, sve to što je u njima sačuvao sam
ovde."
Lu odmahnu glavom. „Išla sam u sud. Pretpostavila sam da ima još nešto u vezi sa tim papirom, da
nam nisi sve rekao. Dvesta dolara za onolike knjige. Nije trebalo da ih prodaješ." Koton zatvori kutiju.
„Još su mi neke ostale. I bilo bi mi drago da ih uzmeš ti."
Lu tek sad ude u sobu. „Sto?"
„Zato što su to dela tvoga oca, te su mi knjige ostale. I, pravo da ti kažem, ne znam kome bi ih dao pre
nego tebi, Lu." Lu ne reče ništa. Koton prelepi kutiju trakom. „Haj'mo sad do Lujze, da vidimo kako
je", reče Koton. „Kotone, slušaj, mene nešto počinje da biva strah. Još prodavnica je zatvoreno. I, eno,
upravo je još autobus pun ljudi otišao odavde. Plašim se i kako me ljudi gledaju na ulici. Stvarno su
ljuti. A Oz se u školi potukao sa nekim dečakom koji mu je rekao da mi svima upropaštavamo živote
tako što nećemo da prodamo zemlju." „Je Г Oz sada dobro?" Ona se slabašno osmehnu. „Pa, on je, u
stvari, pobedio u toj tuči. Mislim da je to njega samoga iznenadilo i više nego druge. Ima, istina, šljivu
ispod oka, ali se i njome ponosi."
„Biće sve u redu, Lu. Sve će doći na svoje. Pregrmećemo mi ovo." Ona mu se približi, vrlo ozbiljnog
izraza lica. „Neće se sve srediti. Otkad smo mi došli ovamo, ništa ne ide, Icakn trpha MnyHa hi
trebalo da prodamo sve i odemo. Možda će tako biti bolje za sve nas. I da mami i Lujzi omogućimo
potrebnu negu..." Ona zaslade i doda-de, sad već nemajući snage da ga gleda u oči, „... na nekom
drugom
mestu."
„Je Г stvarno to želiš?"
Lu se, umorno, zagleda u daljinu. „Ponekad stvarno poželim da se popnem na ono brdašce iza kuće,
da legnem na zemlju i nikad se više ne pomerim. Samo to."
Koton je razmišljao nekoliko trenutaka, a onda reče:
„Na širokom bojnom polju sveta/ u domu gde život drag obitava/ ne budi glupa stoka što smeta/ već
heroj što mu sleduje slava!/ Za sutra ne znaj, ma kakvo bilo!/ Nek prošlost ćuti k'o davni grob!/ Živi to
vreme sadašnje rnilo/ srce u tebi, nad tobom Bog!/ Velikih život neka nas seti/ da i svoj život istkamo
blag/ i kada dođe čas da se leti/ ostaće u pesku vremena trag." ,,'Psalm o životu', Henri Vodsvort
Longfelou", reče Lu, oskudevajući u entuzijazmu.
„Nije to ćela poema, ali uvek sam smatrao da se u ovim stihovima krije suština."
„Prelepa je poezija, Kotone, ali nisam sigurna da može da otkloni štetu koju nam napravi ovaj stvarni
život."
„Poezija i nije tu da bi popravljala stvarni život, Lu, njeno je samo da postoji. Mi smo tu da
popravljamo stvari. A ako legneš na zemlju i više se ne pomeriš, ili samo gledaš kako da pobegneš od
nevolje - to, moram ti reći, nije ona Lu Kardinal koju ja poznajem."
„Vrlo zanimljivo", reče Hju Miler, koji je stajao na vratima. „Tra-zio sam vas u vašoj kancelariji,
Longfelou. A onda čujem da ste do-s'' u sud da plaćate tuđe dugove." Gadno se iskezivši, dodade:
„Baš lepo od vas, mada ste zastranili." „Sta hoćete. Mileni?", reče Koton.
278
Dejvid Baldači
Covečuljak uđe u sobu i pogleda Lu. „Pa, prvo bih želeo da kažem da mi je zaista žao zbog onoga što
j'e zadesilo gospođu Kardinal." Lu prekrsti ruke i pogleda u stranu.
„Je Г to sve?", upita Koton odsečno.
„Došao sam, takođe, da vam iznesem novu ponudu u vezi sa imanjem."
„Nije to moje imanje, pa ne mogu ni da ga prodajem."
„Ali, gospođa Kardinal trenutno nije u mogućnosti da razmatra ponude."
„Ona vas je već jednom odbila, Mileru."
„Zato sad i pokušavam da okončam ovo i podižem ponuđeni iznos na pet stotina hiljada dolara."
Koton i Lu razmeniše poglede, a onda advokat reče: „Da ponovim, to nije moje imanje, pa ne mogu ni
da ga prodajem." „Verujem da ste ovlašćeni da je zastupate", uporan je bio Miler. „Nisam. A i da
jesam, ipak vam ne bi prodavao zemlju. Dobro, onda, ima li još nešto što NE BIH mogao da učinim za
vas?" „Ne, upravo ste mi kazali sve što bi trebalo da znam." Miler dodade Kolonu neke papire.
„Smatrajte svoju klijentkinju usluženom."
Miler izađe iz prostorije s osmehom na licu. Koton brzo iščita one papire, dok je Lu nervozno
cupkala kraj njega.
„Šta je to, Kotone?"
„Ništa ne valja, Lu."
Koton iznenada zgrabi Lu za ruku i njih dvoje štrcaše niz
stepenice, pa preko ulice, i uleteše u bolnicu. Koton gurnu vrata i grunu u Lujzinu sobu. Blic je sevnuo
baš u času kad su njih dvoje ulazili' Čovek ih nakratko pogleda pa opet škljocnu - još jedan snimak
Luj-ze Kardinal u krevetu. Do ovoga sa fotografskim aparatom stajao je još jedan, krupan, moćno
građen muškarac. Obojica su nosila fina ode-la 1 17CT117VanP ČPČirp 279
se odavde!", povika Koton.
On jumu ka čoveku i pokuša da mu otme kameru, ali ga onaj
krupni gilito odgurnu u stranu, taman da njegov kolega ima
vremena da zbrišekroz vrata. Onda i grmalj, koračajući unazad, s osmehom na usnama, lapusti
prostoriju.
Koton je teško disao, nemoćno gledajući čas u Lu, čas u Lujzu.
37.
Bio j« izrazito hladan dan, bez oblačka na nebu, kad je Koton ušao u sudnicu. Zastao je ugledavši
Milera i još nekog čoveka, visokog, gojaaog i vrlo lepo obučenog, uredno začešljane sede kose i tako
velike slave da je bilo uistinu teško poverovati da nečim nije „do„Bio sam gotovo siguran da ćemo se
danas sresti", reče Koton Miler nagnu glavu ka onom čoveku. „Verovatno ste čuli za Ter(jucj,
okružnog pravobranioca iz Ričmonda?"
„Jesaji, svakako. Vodili ste slučaj protiv Vrhovnog suda Sjedinjenltl Držan nedavno to bese, zar ne,
gospodine?"
„Da bdem tačniji", reče Gud dubokim baritonom koji je bubnjao ^ safflOpiuzdanja, „taj sam slučaj
DOBIO, gospodine Longfelou." „Cestyam. A sada vas eto ovde, daleko od kuće." „Držani organi
su.bili tako ljubazni da dozvole gospodinu Gu-v. da &<xy ovamo i zastupa državu u ovom slučaju od
velikog zna-ciH", obj ,sni Miler.
„Otk^J to obična parnica koja za cilj ima da dokaže da je neka ba metalno nekompetentna da zahteva
angažman jednog od naj-D <jih ad\,)kata u državi?"
280
Dejvid Baldači
Gud se srdačno osmehnu. „Kao državni službenik nisam dužan da vam objašnjavam zbog čega sam
ovde, gospodine Longfelou. Dovoljno je reći da sam ovde."
Koton se gladio po bradi, pretvarajući se da nešto razmišlja. „Da vidimo. Virdžinija bira državne
pravobranioce. Smem li da vas upitam, gospodine, da nije to kojim slučajem* „Južna dolina"
izvesnom donacijom podržala vašu kampanju?" Gud se zarumene. „Vi ciljate na nešto, i to mi se
nimalo ne dopada."
„Nisam imao nameru ni na šta da ciljam."
U tom trenutku ude Fred, sudski izvršitelj, i obznani: „Ustanite. Zaseda sud kojim predsedava časni
Henri Dž. Etkins. Svi koji imate obavezu da se pojavite pred ovim sudom, približite se i bićete
saslušani."
Sudija Henri Etkins, čovek niskog rasta i kratke bradice, proređene sede kose i bistrih sivih očiju,
uđe u prostoriju iz susedne odaje i zauze svoje mesto. Dok je hodao, učinilo se da je i suviše mali za
svoju crnu odoru. Kad je seo na svoje mesto, izgledao je, pak, nekako preveliki za tu sudnicu.
U tom trenutku, dok su sve oči bile uprte u sudiju, Lu i Oz su se neprimetno ušunjali. U trampljenim
kaputima i debelim čarapama koje su donekle ispunile preglomazne im čizme, išli su onim starim
putem, preko mosta od polegle topole, pa niz planinu, i onda zaustavili kamion koji će ih odbaciti do
Dikensa. Po ovoj zimi put je, dakako, bio znatno teži nego onda kada su istu trasu prešli sa
Dijamantom Skinerom, ali Koton im je jasno predočio sav značaj koji će ovo suđenje imati u njihovim
životima. I tako se oni zbiše pozadi, da što manje skreću pažnju na sebe, jedva vireći preko dugih
redova sedišta.
„Sledeći slučaj", reče Etkins Bio je to jedini slučaj danas, ali suHovi i Qiirlnp. imam svmp ntnalp
Fred obnarodova slučaj „Država protiv Lujze Me Kardma . Etkins se široko osmehnu sa svog mesta
koje je dominiralo sudnicom „Gospodine Gude, počastvovan sam što vas danas vidim u ovoj sudnici.
Molim vas da iznesete stanovište države."
Gud ustade i zataknu prst za rever. ^
Ovo izvesno je, nije prijatan zadatak, ali država ima dužnost da
slučaj privede raspletu. „Ugalj i gas Južne doline" iznel, su ponudu u cilju otkupa imanja u vlasništvu
gospođe Kardinal. Uverem smo da, imajući u vidu činjenicu da je ona nedavno pretrpela slog gospođa
Kardinal nije, sa zakonskog aspekta, u stanju da donese validnu odluku u vezi sa ovom ponudom.
Oba lica koja su sa njom u krvnom srodstvu maloletne su osobe, i to im uskraćuje pravo da u ovoj
stvari nastupe u ime gospođe Kardinal. Prema informacijama kojima raspolažemo, preživeli roditelj
to dvoje dece takođe je ozbiljno ugroženih mentalnih kapaciteta. Iz pouzdanih izvora, takođe, znamo
da gospođa Kardinal nikoga nije ovlastila da zastupa njene interese.
Čuvši ovo Koton osmu pogledom Milera, koji je gledao ravno pred sebe, samosvestan i pun
samopouzdanja.
„U nastojanju da u potpunosti zaštitimo sva zakonska prava
gospođe Kardinal u ovom slučaju", nastavio je Gud, „zahtevamo da ona bude proglašena mentalno
nekompetentnom, te da joj se imenuje staratelj, što bi omogućilo da njena strana nadalje bude
zastupljena, uključujući i razmatranje izrazito isplative ponude sa kojom je istupila 'Južna dolina'."
„ , Etkins klimnu glavom, i Gud se vrati na svoje mesto. „Hvala vam, gospodine Gude. Kolone?"
Koton ustade i prede s druge strane klupe. „Časni sude, ovo sa
čime se ovde susrećemo predstavlja flagrantan pokušaj da se zelje gospođe Kardinal zaobiđu i
ignonšu, a ne da im se izađe u susret i olak-282
Dejvid Baldači
sa njihovo ispunjenje. Ona je, lično, već odbila jednu ponudu 'Južne doline', koja je iskazala
interesovanje za otkup njenog imanja." „Je li to istina, gospodine Gude?", upita sudija. Gud je
izgledao samouvereno. „Gospođa Kardinal jeste odbila jednu ponudu, ali aktuelna ponuda
podrazumeva znatno veću sumu novca, tako da bi se morala zasebno razmotriti."
„Gospođa Kardinal je jasno stavila do manja da neće da proda
svoju zemlju 'Južnoj dolini', bez obzira na tenu", reče Koton. Sad i on zakači prst za rever, kao što je
Gud prethodno učinio, ali onda promisli malo bolje, pa ga skloni odatle.
„Imate li svedoka koji bi taj navod potvrdio?", upita sudija Et-kms. „Uh... Samo sam ja bio prisutan."
Gud istoga časa navali. „Pa, ako gospodi« Longfelou iskazuje nameru da sam, lično, svedoči u ovom
slučaju, ja ću biti prinuđen da insistiram na njegovom povlačenju sa funkciji pravnog zastupnika
gospođe Kardinal."
Etkins pogleda Kotona. „Je li to ono što želite?" „Ne, nije to. U svakom slučaju, ja mogu da zastupam
Lujzine interese sve dok se ona ne oporavi."
Gud se smeškao. „Časni sude, gospodin Longfelou je upravo
izrekao nedvosmislenu predrasudu spram mog Uijenta. Uistinu je teško njega smatrati u dovoljnoj
meri nezavisnim dapošteno reprezentuje interese gospođe Kardinal.
„Sklon sam da se, s ovim u vezi, složim sa njim, Kotone", reče Etkins.
„Dobro, onda smo postigli saglasnost oke toga da gospođa
Kardinal nije mentalno nekompetentna", suprotstavljao se Koton. „Gospodo, onda ćemo imati
raspravu", itče sudija. „Zakazujem suđenje za nedeliu dana."
Svako dobro
Koton nije mogao čudu da se načudi. „Nedelju dana! To neće biti dovoljno." „Što se nas tiče, nedelju
dana je sasvim dovoljno", reče Gud.
„Poslovi gospode Kardinal su takve naravi da apsolutno zaslužuju da im se priđe sa najvećim
poštovanjem, ali i maksimalnom efikasnošću."
Etkins podiže sudijski čekić. „Kotone, skoknuo sam do bolnice da vidim Lujzu. E sad, bez obzira na
to da li nju trenutno čula služe ili ne, Čini mi se da će toj deci svakako biti potreban staratelj. To bismo
mogli da udesimo u najkraćem mogućem roku." „Mi možemo sami o sebi da vodimo računa." Svi
pogledaše ka zadnjem dclu sudnice, gde sad Lu bese ustala. „Možemo sami o sebi da vodimo računa",
ponovi ona, „dok se Luj-za ne oporavi." „Lu", reče Koton, „nije sad ni vreme ni mesto." Gud se
osmehnu. „O, pa vas dvoje ste svakako predivna deca. Ja sam Terston Gud. Kako ste mi?" Ne
odgovoriše mu ni Lu ni Oz. „Mlada damo", reče Etkins, „pridite ovamo." Lu proguta golemu knedlu i
ode do sudijske klupe; Etkins je škiljio na nju sa visine, kao Zevs na smrtnike.
„Mlada damo, jeste li vi član advokatske komore?" „Ne. Mislim... nisam."
„Jeste li upoznati sa pravilom da jedino članovi komore mogu da se obrate sudu, izuzev u vanrednim
okolnostima?" „Pa, budući da se ovo tiče mene i moga brata, mislim da okolnosti i jesu vanredne."
Etkins pogleda u Kotona i osmehnu se pre nego što se njegov
pogled ponovo zaustavi na devojčici. „Pametna si ti, to se odmah vi-"!• I brzo misliš. Ali, zakon je
zakon, a on kaže da deca tvog uzrasta ne mogu da žive sama."
„Imamo Judžina." „On sa vama nije u krvnom srodstvu." „A ni Dijamant Skiner nije imao nikoga,
sam je živeo." Etkins opet pogleda u Kolona, „Kotone, hoćeš li joj, molim te, objasniti o čemu je reč?"
„Lu, sudija je u pravu. Nemaš dovoljno godina da bi živela sama. Tebi i Ozu je potreban neko
stariji."
Luine oči najednom se ispuniše suzama. „A mi od odraslih beži-mo, i tako ćemo i nastaviti", reče
ona, okrenu se, pa potrča između klupa, gurnu ona dvostruka vrata i - nestade. Oz je jurio za njom.
Koton se okrenu sudiji Etkinsu.
„Nedelju dana imate", reče sudija. Lupivši čekićem o sto, vratio se u svoje odaje, nalik umornom
čarobnjaku koji mora da predahne pošto je bacio neke osobito teške čini.
Gud i Miler su čekali Kotona izvan sudnice. Gud mu se primakao. „Znale, gospodine Longfelou,
ukoliko biste sarađivali, mogli biste svima nama ovo znatno da olakšate. Svi mi znamo šta će reći
ispitivanje njenog mentalnog stanja. Zašto izlagati gospođu Kardinal takvom poniženju da je sad
dovlače na sud?" Sad se Koton primače Gudu, pa mu maltene na uvce reče: „Gospodine Gude, briga
vas za poštovanje ličnosti i prava Lujze Kardinal. Vi ste ovamo došli kao revolveraš koga je unajmila
jedna velika kompanija koja traži rupu u zakonu ne bi li jednoj ženi preo-tela zemlju."
Gud ove reci proprati osmehom. „Videćemo se na sudu." Svako dobro
285
zapisivao stalno nešto, pa onda brisao, i hodao tamo-amo po sobi, kao čovek kad čeka da mu se porodi
žena. Vrata se otvoriše uz škripu, i Koton ugleda Lu, koja mu je u košari donela nešto za jelo i čajnik
pun kafe.
„Judžin me dovezao kolima da vidim Lujzu", objasni devojčica.
„Ovo sam nabavila u restoranu 'Njujork'. Kažem ja sebi, sigurno je Koton preskočio večeru."
Koton je gledao u pod. Lu mu je raščistila deo stola, postavila onu hranu i nasula kafe u solju. Kad je
završila, nijednim pokretom nije nagovestila da će sad da ode.
„Prilično sam zauzet, Lu", reče Koton. „Hvala ti za hranu."
Koton sede za sto. Nijedan papirić nije pomerio, nijednu od sijaset knjiga otvorio.
„Zao mi je što sam ono rekla na sudu", reče Lu.
„U redu je to. Da sam ja na tvom mestu, i ja bih, verujem, isto uradio."
„Ti si vrlo dobro zvučao", ohrabri ga Lu. „Naprotiv, totalno sam omanuo." „Ali, suđenje još nije ni
počelo."
Koton skide naočare i obrisa ih kravatom. „Istinu govoreći, ja već godinama nisam vodio ni jedan
jedini slučaj, a i to kad sam vodio, nisam bio naročito dobar. Ja, u stvari, popunjavam dokumenta,
pišem testamente i tapije, takve stvari radim. A nikada nisam išao protiv advokata Gudovog kalibra."
On vrati naočare na oči i učini mu se da mu je celoga dana, sve do tog časa, bilo mutno pred
očima. „I, znaš, ne bih želeo bilo kome da obećam nešto za šta nisam siguran da ću blti kadar da
ispunim."
Ove reci su sada titrale u vazduhu među njima, poput kakvog ognjenog /iHa
286
Dejvid Baldač Svako dobro 287
„Ja, Kotone, verujem u tebe. Šta god da se desi, ja u tebe veru-jem. I želim da to znaš."
„A što bi, za ime sveta, imala vere u mene? Šta sam ja to učinio sem što sam te, eto, izneverio? Citirao
jadnu poeziju koja ništa ne može da izmeni."
„Nije tako. Ti si uvek hteo da pomogneš." „Nikada ja neću biti čovek kakav je bio tvoj otac, Lu. U
stvari, nisam ja, takoreći, nizašta, tako mi se čini."
Lu mu priđe, stajala je sad kraj stolice na kojoj je sedeo. „Hoćeš, Kotone, nešto da mi obećaš? Hoćeš
da mi obećaš da nas nikada nećeš napustiti?"
Prođe nekoliko trenutaka. Koton dlanovima obujmi Luinu bradu i -isprekidanim glasom koji, pri tom,
nije izgubio na čvrstini - reče: „Ostaću dokle god ma kome od vas budem potreban."
38.
Odmah do zaprežnih kola koja su u grad doterale mazge i konji, ispred zgrade suda bili su ukoso
parkirani „fordovi", „ševroleti" i „krajsleri". Snežak je ljupkim belim pokrovom zaklonio sve, ali niko
na to nije obraćao pažnju. Svi su žurili u sudnicu, da prisustvuju jednoj mnogo važnijoj predstavi.
Nikada se u toj sudnici toliko duša nije iskupilo. Sedišta u parteru bila su ispunjena do poslednjeg.
Ljudi su, štaviše, stajali iza zadnjeg reda, stajalo se i na balkonu. Bilo je tu muškaraca u odelima, sa
kravatama, i žena u haljinama za crkvu i kabastim šeširima sa velovima i ukrasima od lažnih cvetića i
veštačkog voća što landara sa strane. Do njih su stajali seljaci u čistim kombinezonima i filcanim
šeširima u rukama, sa kesicama za duvan zataknutim n d/ennve .s niima
su bile i njihove žene, u dugim „čopovim" haljinama do gležnjeva i naočarama s tankim ramom na
umornim, izgužvanim licima. Gledali su oko sebe uzbuđeno, kao da će svaki čas da se pojavi neka
kraljica ili barem filmska zvezda.
Deca su bila razbacana tamo-amo medu odraslima, kao maltcr između cigala. Da bolje vidi šta se
događa, jedan dečak se popeo na ogradu na balkonu i okačio na potporni stub, zauzevši busiju. Neki
čovek ga je skinuo odande i, najstrožim glasom, objasnio malom da je ovo sud i da je to mesto na
kojem čovek mora da se ponaša pristojno i dostojanstveno, bez glupiranja. Posramljen,
dečak se udaljio. A onda se isti onaj čovek popeo na ogradu, ne bi li sam imao što bolji pregled terena.
Koton, Lu i Oz su baš išli uz stepenice suda kad na njih natrča neki dečak u kaputu, pantalonama od
odela i uglanca-nim crnim cipelama. „Moj tata kaže da vi štetite celoj varoši zbog jedne jedine žene.
Kaže da mi ovdc moramo da dovedemo te što traže gas, kako god znamo i umemo." Mališa pogleda u
Kotona kao da mu je taj odurni advokat upravo pljunuo majku pa se priđe i zevzečio sa njom. „Je Г
tako?", reče Koton. „Pa, ja svakako uvažavam mišljenje tvoga oca, premda se sa njim ne slažem. A
sad, idi ti lepo i kaži nje-°iu da ću ja kasnije vrlo rado, nasamo, o tome porazgovarati sa njim. naravno
ukoliko on to želi." Koton se osvrnu oko sebe i ugleda čo-veka koji je, po svemu sudeći, morao biti
otac tome detetu, iz prolog razloga što je dečak izrazito ličio na njega, pri čemu je ovaj bu-Ijio u njih, a
onda, kad ga je Koton primetio, naglo skrenuo pogled. Pogledom Koton prelete i sve parkirane
automobile i zaprežna kola, a °nda se ponovo obrati dečaku: „Bolje da ti i tvoj tata na vreme uđete i
zauzmete mesta. Ovo je danas, reklo bi se, baš popularno mesto."
Kad su ušli u sudnicu, Koton se i dalje iščuđavao otkud unutra
toliko sveta. Uzeo ie. ioak, u obzir i činjenicu da je zimsko vreme, 288
Dejvid Baldaa
da seljaci ne rade u njivi i da, objektivno, imaju više vremena nego u toku godine. A što se varošana
tiče, njima je ovo bila lako dostupna predstava koja obećava vatromet i zanimacije svakojake po
pristojnoj ceni. Činilo se da su ti ljudi voljni da proniknu u svaku pravnu caku, da dokuče svaku
začkoljicu. Za mnoge od njih ovo će verovat-no biti nešto najuzbudljivije što su doživeli. Zar nije to
tužno, pomisli Koton.
Bilo kako bilo, on je znao da su ulozi ovde uistinu visoki. Gradić se još jednom gasi da bi ga, možda,
u život vratila kompanija sa moćnom kasom. On je tome mogao da suprotstavi samo istinu o jednoj
starici koja leži u krevetu, po svemu odsečena od sveta. A tu su i dva zabrinuta deteta koja računaju na
njega. I, u drugom jednom krevetu, žena kojoj bi, možda, istoga časa dao svoje srce, samo kad bi se
trgla iz dugoga sna. Bože, kako ću ovo preterati preko glave? „Nađite sebi mesta", reče Koton deci.
„I mirni budite." Lu ga cmoknu u obraz. „Srećno!" Onda stisnu palčeve. Neki seljak koga su poznavali
oslobodi im mesta u jednom redu, pa sedoše. Koton je koračao kroz sudnicu, klimanjem glave
pozdravljajući ljude koje je, u toj masi, uspevao da prepozna. Zvezde prvoga reda behu Miler i Viler.
Gud je sedeo za svojim stolom, srećan, izgleda, k'o izgladneli siromah u narodnoj kuhinji dok je
posmatrao tu svetinu, očito gladnu vatrenog pravničkog obračuna.
„Jeste li spremni da se upustite u ovo?", reče Gud. „Isto koliko i vi", uzvrati Koton spremno. Gud se
zacereka. „Uz dužno poštovanje, moliću, sumnjam da je baš tako." Tada istupi Fred, sudski izvršitelj,
i reče ono što službeni red
nalaže, i svi poustajaše. Zaseda sud, predsedava časni Henri Dž. Etkins. „Neka ude porota", reče
sudija Fredu.
Svako dobro
289
Porotnici uđoše i zauzeše svoja mesta. Koton ih je, jednog po jednog promatrao, i malo je nedostajalo
da se sruši kad, u tom društvu odabranih, ugleda Džordža Dcjvisa.
„Sudijo", zagrme Koton, „Džordž Dejvis nije bio na prvobitnom spisku porotnika. On ima posrednog
interesa od ishoda ovog procesa."
Etkis se nagnu napred. „Kolone, znaš da jedva da smo imali
vremena da skupimo porotnike. Morao sam da se odreknem usluga Liro-ja Dženkinsa, jer čoveka je
udarila mazga. Sad, znam da Džordž Dejvis ovde baš i nije najpopularniji, ali i on ima pravo da se
nade u poroti, kao i bilo ko drugi. Džordžc, slušaj ovamo. Jesi li u stanju da pošteno i po svojoj
slobodnoj volji rasudiš o ovom slučaju?"
Dejvis je nosio ono odelo u kojem ga obično viđaju u crkvi, i zbog toga je odavao utisak uzornog
građanina. „Da, gospodine", reče on uljudno i osvrnu se oko sebe. „Šta, pa Lujzino imanje je odma'
do moga. Dobro se slažemo." Osmehnuvši se, Dejvis otkri svoje crne zube, a nije mu, inače, lako išlo
s tim osmehom, baš se napeo, kao da pokušava nešto što ranije nikada nije.
„Siguran sam da će gospodin Dejvis biti valjan porotnik, časni sude", reče Gud. „Nemam prigovora."
Koton pogleda u Etkinsa, i čudnovat izraz sudijinog lica navede ga da dobro promisli šta se to,
zapravo, ovde događa. Lu se držala svog sedišta, prigušivši bes. To sa Dejvisom stvarno nije bilo u
redu. Ona je silno želela da skoči i kaže da to nije u redu, da ne može tako, ali je, prvi put u životu,
bila i suviše uplašena da učini to što joj je ležalo na srcu. Ipak je ovo sud... „On laže!" zagrme neki
glas, i svi se okrenuše u pravcu odakle Je dopirao optužujući krik. Lu pogleda na mesto do svoga i
zabezeknu se shvativši da to Oz stoji na svojoj stolici, u tom času najviši u celoj sudnici. Zažarenih
°ciju. Drstnm is nniran и D/orrlža Deivisa. ..Laže tai". oonovo zasr-
290
Dejvid Baldači
me Oz, glasom tako dubokim, da se Lu zapita kud li se dede onaj nežni glasić njenog malog brata.
„On mrzi Lujzu! Nije u redu što je on ovde!"
Koton je bio zatečen kao i svi drugi u sudnici. Preleteo je
pogledom preko sale. Sudija Etkins je buljio u dečaka, nikome, pa ni njemu, nije bilo po volji što je
mali tako upao. I Gud je, videlo se, bio gotov da skoči na noge i protestuje. A Dejvis je tako svirepo
sevao očima da Koton zahvali bogu što tom čoveku sada nikakvo oružje ne bese pri ruci. Koton otrča
do Oza i podiže dečaka.
„Sklonost ka javnim ispadima očito se odomačila kod
Kardinalovih", povisi sudija ton. „Mi to da trpimo nećemo, Kotone."
„Znam, sudijo. Znam."
„Ne može tako! Taj čovek laže!", vikao je Oz. Lu se uplašila. „Oze, molim te, u redu je."
„Ne, Lu, nije u redu", reče Oz. „Taj čovek je pun mržnje. Izgladnjuje sopstvenu porodicu. On je
zao!"
„Kotone, izvedi to dete odavde!", grmeo je sudija. „Smesta!" Koton iznese Oza, Lu je trupkala za
njima.
Posedali su na hladno stepenište ispred suda. Oz nije plakao. Samo je, tako, sedeo i udarao majušnim
pesnicama po žgoljavim butinama. Nekoliko suza skotrljalo se Lui niz lice dok ga je posmatrala.
Koton obgrli Oza.
„Nije to u redu, Kotone", reče dečak. „Stvarno nije u redu." Mali se i dalje lupao po nogama.
„Znam, sine, da nije. Znam. Ali, biće sve u redu. Šta, pa to što je Džordž Dejvis u toj poroti može još i
da nam bude od koristi." Oz prestade da se lupa po butinama. „Kako to?" „E, to ti je jedna od misterija
prava, Oze, ali da ti sad ne objaSvako dobro
291
svemu, sigurno hteli da prisustvujete suđenju, zar ne?" Oni, naravno, rekoše da bi hteli, drage volje.
Koton pogleda oko sebe pa opazi zamenika sudskog izvršitelja Hauarda Vokera, koji je stajao na
vratima. „Hauarde, malo je hladno da ostavim ovu decu napolju da čekaju. Ako ti ja lično jemčim da
neće više biti ispada, da li bi mogao nekako da ih proguraš natrag u sudnicu, jer ja, evo, moram iz ovih
stopa da se vratim unutra? Shva-
taš situaciju."
Voker se nasmeši i pritegnu kaiš. „Haj'te sa mnom, deco. Pustite Kolona da ode tamo i izvede tu svoju
čaroliju."
„Hvala ti, Hauarde", reče Koton, „ali znaj da ti to što si nama pomogao neće doneti popularnost u ovoj
varoši."
„Meni su tata i brat poginuli u tim rudnicima", reče Hauard. „Nek ide do đavola ta 'Južna dolina'. A
sad, 'ajde ti lepo unutra i pokaži im šta znači dobar advokat."
Pošto je Koton ušao u sudnicu, Voker povede Lu i Oza na zadnji ulaz i smesti ih na balkon, u deo
rezervisan za specijalne posetioce. Pre toga mu je Oz svečano obećao da neće ni pisnuti. Lu pogleda
brata, pa mu šapnu na uvo: „Oze, stvarno si bio hrabar. Ja nisam smela." On joj se nasmeši. U tom
času, Lu shvati šta to sve vreme nedostaje. „Gde ti je onaj meda kog sam ti kupila?" „Ma, Lu, prestar
sam ja za mede i sisanje palca."
Lu ponovo pogleda brata i uvide da je on u pravu. Suza joj za-iskri u oku kad joj se u svesti prikaza
njen Oz kao visok, snažan mladić kome starija sestra više nije potrebna.
A tamo dole, u zagrejanoj atmosferi, Koton i Gud su, prišavši sudiiskoi stnlir.i razgovarali sa
Etkinsom.
292
Dejvid Baldači
„Slušaj sad, Kotone", reče sudija Etkins. „Uvažavam ovo što si rekao za Džordža Dejvisa, i tvoj
prigovor je uredno pribeležen u zapisniku, ali valja pri tom imati u vidu da je upravo Lujza, kao
babica, donela na ovaj svet dvoje porotnika koji ovde sede. A država na to nije stavila prigovor." On
pogleda u Guda. „Gospodine Gude, da li biste bili ljubazni da nas ostavite na minut nasamo?"
Advokat je bio šokiran. „Časni sude, zar ex parte'- kontakt sa
advokatom? U Ričmondu ne radimo takve stvari."
„E pa, ovo, sva sreća, nije Ričmond. Molim vas, pomerite se tamo nakratko." Etkins odmahnu rukom
kao da rasteruje muve, i Gud se, oklevajući, povuče ka svom stolu.
„Kotone", reče Etkins, „obojica znamo da veliki interes postoji u ovom slučaju, i obojica znamo o
čemu je reč. O novcu, naravno. E sad, Lujza nam tamo leži u bolnici i većina ljudi ovde veruje da se
neće izvući. A tu je i 'Južna dolina' koja nutka narod ogromnim kesoni."
Koton klimnu glavom. „I, znači, ti misliš da će se porota izjasniti protiv nas, ma šta bilo izneseno u
toku ovog procesa?" „Pa, ne bih baš tako mogao da kažem, ali ako izgubiš..." „Onda će mi to što je
Džordž Dejvis u poroti dati valjanog osnova da podnesem žalbu", dovrši Koton.
Sudeći po izrazu lica, Etkins je bio veoma zadovoljan što je Koton, sa takvom spremnošću, prihvatio
ovu strategiju. „E, to mi ni u jednom trenutku nije palo na pamet. Stvarno mi je drago što si se toga
setio. 'Ajmo sada, vreme je da ova predstava počne." Koton se vrati do svog stola, a Etkins lupi
čekićem o sto i objavi: „Porota je prisutna. Sedite."
Porotnici, kao jedan, sedoše.
Etkins je polako prelazio pogledom preko porote, a onda se usredsredio na Dejvisa. „Još nešto pre
nego što počnemo. Sedim u ovoj " I/dvnien. 7asp.han dat )• nrim nrcv
l
stolici već, evo, trideset četiri godine, i nikada mi se nije dogodilo da mi u poroti sede podmićeni i
problematični ljudi. Tako će, uveravam vas, ostati i ubuduće, jer ako se nešto tako desi, oni koji se
ogreše o ovaj sud provešće ono života što im je preostalo ubeđeni da je arga-tovanje u rudniku
najlepša zabava u odnosu na ono što ću im ja prirediti." Sudija još jednom pogleda Dejvisa, okrznu
pogledom Guda i Milera, a onda reče: „Stranke u sporu odrekle su se prava na uvodne govore. Neka
predstavnik države, dakle, pozove prvog svedoka." „Država zove doktora Lutera Rosa", reče Gud.
Tromi doktor Ros ustade i odgega se do mesta za svedoke. Ros je imao onu specifičnu težinu koja je
advokatima draga, naravno kad je on na njihovoj strani; inače je to bila obična debelo plaćena
lažovčina.
Istupi Fred sa Biblijom. „Podignite desnu ruku, levu položite na Bibliju. Da li se, pred ovim sudom,
svečano zaklinjete da ćete govoriti istinu, samo istinu i ništa osirn istine, pa neka vam je bog u
pomoći?"
Ros sa najvećom sigurnošću uzvrati da će govoriti istinu i ništa drugo, razume se, pa se smesti u
stolicu namenjenu svedocima. Kad se Fred povukao, istupi Gud.
„Doktore Rose, da li biste ovu porotu upoznali sa vašim cenje-nim osnovnim podacima?"
.Ja sam šef psihijatrijske ustanove u Roanoku. Držim kurseve iz oblasti procene mentalne validnosti
na Medicinskom koledžu u Rič-mondu, kao i na Univerzitetu države Virdžinije. I lično sam, u toku
karijere, imao više od dve hiljade slučajeva sličnih ovom." „Dobro. Siguran sam da će se gospodin
Longfelou i ovaj sud slo-Zlt' da ste vi, izvan svake sumnje, stručnjak u oblasti kojoj ste se posvetili. U
stvari, moglo bi se reći da ste vi ekspert broj jedan u toj oblasti, a ja držim da ova uvažena porota tako
visok nivo
stručnosti jedino i zaslužuje."
294
Dejvid Baldači
„Prigovor, časni sude!", reče Koton. „Ne postoji, smatram, ni jedan jedini dokaz da je sam gospodin
Gud stručnjak u procenjivanju nečije stručnosti."
„Prihvata se, Kotone", reče Etkins. „Nastavite, gospodine Gude." Gud se dobroćudno osmehivao, kao
da je tu čarkicu i zametnuo tek da bi procenio Kotonov temperament. „E sada, gospodine Rose", reče
Gud, „jeste li bili u prilici da lično pregledate Lujzu Me Kardinal?"
„Jesam."
„I kakvo je vaše stručno mišljenje o njenom trenutnom mentalnom stanju. Može li se ona
okvalifikovati kao mentalno kompetentna?" Ros je mlohavom šakom lupkao po ogradi boksa za
svedoke. „Ona nije mentalno kompetentna. U stvari, moje je mišljenje da bi trebalo da bude smeštena
u odgovarajuću ustanovu." Žamor prostruja masom, i Etkins nestrpljivo tresnu čekićem o sto. „Tišina",
reče on.
Gud nastavi. „U ustanovu? Bože mili. To je, znači, nešto ozbiljno. Vi, dakle, kažete da ona nije u
stanju da vodi svoje poslove? Recimo, da se angažuje oko prodaje svog imanja?" „Apsolutno nije.
Bilo bi vrlo lako iskoristiti je. Šta, pa ta jadnica ne ume ni da se potpiše. Sada verovatno ne zna ni
kako se zove." On pogleda u porotnike, zapovednički nekako. „U ustanovu", ponovi Ros upečatljivim
glasom dramskog umetnika.
Gud mu je zatim postavio niz brižljivo oblikovanih pitanja i na njih, naravno, dobio sve željene
odgovore: Lujza Me je, izvan svake sumnje, mentalno nekompetentna, ako je verovati eminentnom
ekspertu doktoru Luteru Rosu. „Nemam više pitanja", reče najzad Gud.
„Gospodine Longfelou?", reče Etkins. „Pretpostavljam da biste i Koton ustade, skide naočare, pa poče
da maše njima dok se
obraćao svedoku. . „Kažete
da ste pregledali više od dve hiljade ljudi/ "таспо tako", reče Ros isprsivši se.
"l za koliko njih ste pregledom ustanovili da su mentalno nekompetentni, gospodine?"

Rosova ponosita prsa istog časa splasnuše, jer ovo pitanje, začelo nije očekivao. „Uh, teško je reći."
' Koton baci pogled na porotu, pa priđe svedoku. „Nije teško reci, zaista nije Jednostavno morate da
kažete koliko ih je bilo mentalno nekompetentnih. Da vam pomognem malo, ako dopuštate. Svih sto
procenata pregledanih? Pedeset procenata?" „Nije bilo svih sto procenata." „A ni samo pedeset?" „Ne,
više."
„Hajde onda malo da licitiramo. Osamdeset procenata? Devedeset? Devedeset pet?"
Ros je razmišljao nekoliko trenutaka. „Devedeset pet odsto, otprilike toliko."
„Okej. Samo da izračunam. To znači, hiljadu devetsto od ukupno dve hiljade pacijenata. Gospode, pa
to je mnogo luđaka, doktore Rose!" Svetina prasnu u smeh, a Etkins je lupao čekićem, premda m sam
nije prikrio osmejak.
Ros je gledao u Kolona. „Ja ne mogu da ih nazovem drugačije nego onakvima kakvim ih vidim,
advokatu."
„Doktore Rose, koliko ste pacijenata sa posledicama moždanog
udara pregledali zarad utvrđivanja njihove mentalne
kompetencije?" „Uh, ne mogu ovako, ovog časa, da se setim svih." Koton je koračao tamo-amo pred
svedokom, koji je netremice pratio advokata, ne skidajući s njega pogleda čak ni kad se lepo vi-296
Dejvid Baldači
delo da se obrva gospodina Rosa orosila znojem. „Pretpostavljam da većina ljudi koje svakodnevno
srećete pati od nekog duševnog ili mentalnog poremećaja. Ovdc imamo pacijentkinju koja je pretrpela
moždani udar. Zbog njene trenutne fizičke nesposobnosti, može izgledati kao da ona nije ni mentalno
sposobna, mada se vrlo lako može desiti da joj, mentalno, ništa ne fali." Koton podiže pogled ka
balkonu i ugleda Lu. „Hoću da kažem, samo zbog toga što neko ne može da govori ili da se pomeri,
ne možemo doneti zaključak da ta osoba ne razume i ne zna šta se oko nje događa. Možda ona i vidi
i čuje i razume sve. Baš sve!"
Koton se ponovo okrenu svedoku. „I mogla bi, vremenom, potpuno da se oporavi."
„Malo je verovatno da će se žena koju sam video oporaviti." „Jeste li vi medicinski stručnjak za
pacijente koji su preživeli moždani udar'?'', reče Koton oštro.
„Pa, nisam. Ali..." „Onda bih zamolio časni sud da skrene poroti pažnju na to da onu izjavu ne uzima
u razmatranje."
Etkinsse obrati grupi muškaraca: „Ovim vam skrećem pažnju na to da ne uzimate u razmatranje bilo
kakvu izjavu doktora Rosa u vezi sa tim da se gospođa Kardinal neće oporaviti, jer on, svakako, nije
kompetentan da o tome svedoči."
Etkins i Ros razmeniše poglede umesto glasnog komentara na sudijin odabir reci. Koton je morao da
pokrije usta šakom, da mu ne vide kez.
Onda Longfelou produži. „Doktore Rose, vi, u stvari, ne možete sa sigurnošću da tvrdite da danas, ili
sutra, ili prekosutra možda, Luj-
•'o Me Kardinal neće biti savršeno sposobna da završava svoje poslo-
-„Molim vas, gospodine, da odgovorite na pitanje koje sam vam možete - šta?" , upita Koton, ne
skrivajući zadovoljstvo. „Objasnite, makar zbog cenjenc porote."
1 Ros, isfrustnran, prekrsti ruke. „Ne, ne mogu sa sigurnosc da tvrdim da se gospođa Kardinal
neće oporaviti danas, sutra vh preko-
Gud se pndiže. „časni sude, vidim kuda ide ovo propitivan, , i nudim da imam odgovarajuće rešenje.
U ovom trenutku, svedocenje doktora Rosa ukazuje da gospođa Kardinal sada mje mentalno
kompetentna. A ako joj bude bolje, a svi se m, nadamo da će yq b.u onda će njen pravni zastupnik
moći da bude oslobođen dužnosti kako bi ona sama preuzela svoje poslove." v
„Dok se to ue dogodi, ona će ostati bez zemlje , ^e Koton Gud je prihvatio igru. „Pa, dobro, onda će
gospođa Kardinal sigurno pronaći utehu u onih pola m.liona dolara koliko joj je ]uzna doima'
ponudila za imanje." ,
Na pomen te bogohulne sume, neopisiv uzdah ote se okupljenoj masi. Malo je nedostajalo da se jedan
čovek prevrne preko ograde ba -Wa, no srećom ga zadržaše i povukoše nazad na sigurno. Zgledala su
se deca musava i umivena, bez razlike, iskolačenih očiju. A i mitove majke i očev, Zgledali su se
međusobno i porotmci, zabezeknuti- ledino je Džordž Dejvis nepomično sedeo i gledao pravo pred
sebe, ne otkivajući m nagoveštaj bilo kakve emocije.
Ne gubeći vreme, Gud je terao dalje. „A uveren sam da bi kom-ja i ostalima izašla u susret sa sličnim
ponudama." ^ Koton se
osvrnuo oko sebe. Eh, pomisli on, kamo sreće da sam bilo ko i bilo gde, samo da nisam advokat u ovoj
sudnici. Ole-ie tai svet i gorštake i varošane, sve na gomili, i svi su u njega 298
Dcjvid Baldači
blenuli: da, to je on, to je taj čovek koji nam se isprečio na putu ka blagostanju i bogatstvu! No, uprkos
tolikom pritisku, on otrese tešku misao, razbistrilo mu se u glavi, i on zagrme: „Sudijo, a šta to on sada
čini nego što ovim recima podmićuje porotu. Tražim da se suđenje poništi. Kako moja klijentkinja
pošteno da se spori sa ovima što prebrojavaju dolare 'Južne doline'?"
Gud se osmehnu pogledavši u porotnike. „Povlačim izjavu.
Izvinite, gospodine Longfelou. Nije bilo namerno."
Etkins se uvali u stolicu. „Nećeš dobiti poništenje suđenja, Koto-ne. Jer, kuda bi dalje s ovim
predmetom, kuda? Nema žive duše u krugu od osamdeset kilometara a da danas nije u ovoj sudnici, a
do drugog najbližeg suda ima ceo dan vozom da se putuje. S tim što tamošnji sudija nije ni blizu tako
blagonaklon kao ja.'' Sudija se okrenu poroti. „Slušajte sada, ljudi. Ima da ignorišete ovu izjavu
gospodina Guda, ovo u vezi sa ponudom gospođi Kardinal. Nije to trebalo da kaže, a vi sada to ima
da zaboravite. Da zaboravite, je Г jasno! Ozbiljno vam govorim!"
Etkins se sad usredsredio na Guda. „Čujem da ste advokat od
ugleda, gospodine, i zaista bi mi mrsko bilo da baš ja taj vaš ugled dovedem u pitanje. Ali, ako mi još
samo jednom potegnete ovako nešto, ima da vam pripremim finu ćelijicu, tu je, u ovoj zgradi u kojoj
se sada nalazimo, i tu ćete da mi odslužite kaznu zbog nepoštovanja suda, a može pri tom da se desi
da ja skroz-naskroz zaboravim da ste zatvoreni. Shvatate?"
Gud klimnu glavom i pokorno reče: „Da, časni sude." „Kotone, imaš li još pitanja za doktora Rosa?"
„Ne, sudijo", reče Koton i sede na svoje mesto.
Gud je sada na klupu za svedoke izveo Trevisa Barnsa i, mada je ovaj dao sve od sebe, Gudovo vesto
manevrisanje učinilo je svoje, pa je i prognoza čestitoga doktora, kad je o Lujzinorn zdravlju reč, is-
pala bledunjava i sumorna. Naposletku, Gud izvadi neku fotografiju mašući njome, istupi pred Barnsa.
„Je li ovo vaša pacijentkinja, Lujza Me Kardinal?" Barns pogleda fotografiju. „Jeste."
„Molim vas za dozvolu da je pokažem poroti." „Izvolite, ali brzo", reče Etkins.
Gud je spustio kopiju fotografije ispred Kolona. Ovaj je i ne
pogleda, već uze onu fotografiju i pocepa je napola, pa je spusti u pljuvačnicu pored stola, dok je Gud,
s originalom, paradirao ispred zable-nutih porotnika. Ovi su coktali, vrteli glavama i nešto poluglasno
ko-mentarisali, i na osnovu toga se dalo zaključiti da je fotografija postigla željeni efekat. Samo se na
licu Džordža Dejvisa nije video nikakav trag uznemirenosti. On je osobito dugo držao u ruci tu
fotografiju i - bar se Kolonu učinilo - jedva se suzdržao da ne pokaže koliko ga taj prizor raduje. Kad
je štela učinjena, Gud se vralio na svoje meslo.
„Trevise", reče Kolon uslajući, pa priđe svome prijatelju, „jesi li ikada ranije lečio Lujzu od bilo
čega?"
„Da, jesam. Dva puta."
„Da li bi mogao da nam kažeš kakve je lađa zdravslvene probleme imala, molim le."
„Pre nekih deset godina, ujela ju je zvečarka. Sama je molikom
ubila proklelinju, a onda je sišla s planine, na konju, i došla kod
mene. Ruka joj je bila tako otekla, ovolika je bila, kao meni noga... Bilo je veoma loše, nikada nisam
video nekoga sa lako visokom lempe-ralurom. Danima je plutala između svesnog i besvesnog stanja.
Ali, 'zvukla se iz toga, baš u trenulku kad smo svi već mislili da joj nema spasa. Borila se k'o mazga,
nema popušlanja." „A drugi put?" Svako dobro 301
„Zapaljenje pluća. Zima je bila, pre četiri godine. Sneg silan
napadao, veći nego na Južnom polu. Sećate se?", upita on narod okupljen u sudnici, i svi mu uzvratiše
klimajući glavama. „Nije bilo šanse da se popneš ili sides sa planine, ma kakvi. Četiri dana su prošla
pre nego što je do mene uopšte stigla poruka da je bolesna. Krenuo sam gore, stigao nekako do nje, i
počeo da je lečim kad je snežna oluja već minula, ali ona je, u stvari, već bila pregura-la ono najgore, i
to sasvim sama. Takvo zapaljenje pluća ubilo bi i mladu osobu, sve i da lekoive prima, a ona je, kao
žena zašla već u sedamdesete, izdržala bez ičega, sama. Kako? Volja za životom, to je to. Nikada
ništa slično nu životu nisam video." Koton odšeta do porote. „Reklo bi se, dakle, da govorimo o ženi
neukrotivog duha. Duha koji je nemoguće pokoriti." „Prigovor, časni sude", oglasi se Gud. „Je Г to
pitanje ili nekakva vaša božanska obznana, gospodine Longfelou?" „I jedno i drugo, nadam se,
gospodine Gude." „Dobro, haj'te da to ovako sročimo", reče Barns. „Da sam od onih koji vole da se
klade, ne bih se kladio protiv te žene."
Koton sad skrenu pogled ka poroti. „Ne bih ni ja. Nemam više pitanja."
„Gospodine Gude, koga ćete sledećeg pozvati?", upita sudija Etkins.
Državni pravobranilac ustade i pogleda oko sebe. Balkon mu je, očito, bio naročito zanimljiv, šarao je
očima po njemu, dok konačno ne ugleda Lu i Oza. A onda se usredsredio na samog Oza. „Mladiću, da
li bi sišao da popričamo?"
Koton je bio na nogama. „Časni sude, ne vidim nikakvog razloga da..."
„Sudijo", prekide ga Gud, „budući da će ovoj deci biti potreban
staratelj, smatram da i te kako ima razloga da čujemo šta jedno od njih ima da kaže. A za jednog
momčića, ovaj dečko ima zaista moćan glas, koji smo svi, u ovoj sudnici, imali prilike da čujemo."
Iz svetine se začuo prigušen smeh, a sudija Etkins, odsutno, lup-nu čekićem o sto. Dok je on
razmišljao šta mu valja presuditi, Kotonovo je srce šest puta otkucalo. „Dozvoliću vam da ispitate
dečaka. Ali, dobro upamtite, Gude: on je još mali."
„Aposlutno, časni sude."
Lu uze Oza za ruku i oni polako siđoše niz stepenice, pa se pro-vukoše između redova stolica, a sve
oči u sudnici, baš sve, u njih uprte... Oz položi šaku na Bibliju i položi zakletvu. Lu se vratila na
svoje mesto. Sada se Oz nameštao u stolici; izgledao je tako mali i bespomoćan, i Koton nije mogao a
da se ne sažali na klinju. A onda navali Gud.
„Dobro, znači, gospodine Oskare Kardinale", počeo je Gud.
„Ja sam Oz, a moja sestra se zove Lu. Nemojte da je zovete Luj-za Me, ili će skroz da se razbesni i da
vas bije."
Gud se osmehnu. „Nemoj o tome, molim te, da brines. Oz i Lu, važi." Nagnuvši se ka svedoku, on
nastavi. „E sad, ti sigurno znaš da je ovom sudi veoma žao što tvojoj mami nije dobro?" „Biće njoj
bolje."
,Je Г tako? Doktori kažu?"
Oz pogleda u Lu, ali ga je Gud istoga časa predupredio; pipnuo §a je po obrazu i okrenuo mu lice ka
sebi, tako da nikoga drugog ne m«že da vidi.
„Smko, sada si na mestu rezervisanom za svedoke i moraš da gov°ns 'stinu. Ne možeš pogledom da
tražiš svoju stariju sestru, ne mo-e ona umesto tebe da odgovara na pitanja. Pred Bogom si se zakleo
da ćeš govoriti istinu."
„Ja uve.k onvnri
Pvn Ha sp. nrp.krstim. časna reč."
„Dobar si ti momak. I onda, ajd' ponovo, šta kažu doktori? Hoće li se tvoja majka oporaviti?"
„Ne kažu to. Kažu da nisu sigurni." „Pa otkud onda ti znaš da će se oporaviti?" „Znam jer... jer sam
tako poželeo. Išao sam na bunar želja." „Bunar želja?", teatralno će Gud, napravivši takav izraz lica
da porotnicima namah bude jasno šta ugledni advokat misli o ovakvom odgovoru mlađanog svedoka.
„A šta, ovde ima neki bunar želja? E, kako bi bilo lepo da imamo jedno takvo bunarče i u
Ričmondu!"
Masa se smejala. Porumenevši, Oz se uzvrpoljio u stolici. „Bunar želja stvarno postoji", reče on. „Moj
drug Dijamant Skiner nam je rekao za to mesto. Poželiš nešto i odrekneš se najvažnije stvari koju
po-seduješ, pa će ti se želja ispuniti."
„Mnogo lepo zvuči. I, kaži mi, ti si nešto poželeo?" „Jesam, gospodine."
„I odrekao si se najvažnije stvari koju poseduješ? Šta je to bilo?" Oz je nervozno pogledao oko sebe.
„Istinu hoću, Oze. Nemoj zaboraviti da si se Bogu na istinu zavetovao, sinko." Oz duboko udahnu.
„Mede. Mede svog sam se odrekao." Nekoliko posmatrača prigušilo je kikot, smešno im je bilo, dok
ne opaziše suzicu na dečakovom obrazu, a onda utihnuše. „Pa, da li ti se želja ispunila?", upita Gud.
Oz odmahnu glavom. „Nije." „Je Г dosta vremena prošlo otada?" „Jeste", odgovori Oz meko. „A
mama ti je i dalje ozbiljno bolesna, je Г tako?" Oz pognu glavu. „Jeste", odgovori, jedva čujno. Gud
gurnu ruke u džepove. „Eh, sinko, tužna je činjenica da ne ide sve onako kako bismo mi želeli. Nije
takav stvaran život oko nas. No, dobro, ti znaš da je i tvoja prabaka teško
Svako dobro 303
„Da, gospodine."
„I za nju si nešto poželeo?"
Koton ustade. „Gude, prestanite s tim."
„U redu, u redu. Dobro, Oze, ti svakako znaš da ne možeš da živiš sam, je Г tako? Ako se tvoja
prabaka ne oporavi, ti ćeš, po slovu zakona, morati da živiš sa nekom odraslom osobom, u kući koja
je u vlasništvu te odrasle osobe. Druga mogućnost je da odeš u sirotište. E sad, ti sigurno ne bi u
sirotište, a?"
Koton ponovo skoči na noge. „Sirotište? Otkad je to na dnevnom redu?"
„Pa, ukoliko se gospođa Kardinal i ovoga puta nekim čudom ne oporavi, kao onda kad je odolela
zvečarki i zapaljenju pluća, onda će ova deca morati negde da budu smeštena. E sad, ukoliko ona ne
mogu da računaju na odgovarajuća novčana sredstva, ma iz kog izvora, ići će u sirotište, jer tamo idu
sva deca koja nemaju krvnih srodnika kadrih da se o njima brinu, ili nekih drugih osoba koje
zadovoljavaju elementarne kriterijume a voljne su da ih usvoje." „Njih dvoje mogu da žive sa mnom",
reče Koton.
Gud ga je gledao, malo mu je falilo da prasne u smeh. „Sa va-raa? Neoženjenim čovekom?
Advokatom u umirućoj varoši? Pa vi biste bili poslednja osoba na ovom našem svetu kojoj bi bilo koji
sud uodelio decu." Gud se okrenu Ozu. „Reci mi, sada, zar ne bi voleo da živiš u svojoj sopstvenoj
kući, sa nekim koji ti želi najbolje i samo najbolje? Voleo bi to, zar ne?"
„Ne znam."
„Naravno da bi. Sirotište nije raj. A neka deca tamo zauvek ostanu."
„Časni sude", reče Koton, „kakve svrhe imaju ova pitanja sem da 304
„Upravo sam nameravao da postavim to pitanje gospodinu Gudu" izjavi Etkins.
Sad je, međutim. Oz hteo nešto da kaže. „Može li i Lu da pođe sa mnom? Mislim, ne u sirotište, nego
na to drugo mesto gdc bismo živeli?"
„Što, pa naravno, sinko, naravno", prihvati Gud hitro. „Nikad ne razdvajaj sestru od brata." Onda
dodade tišim glasom: „U sirotištu ti. međutim, ni to ne mogu jemčiti." Onda zastade. „Pa, Oze, je Г
bi se ti složio sa tim?"
Oz se kolebao, pokušavajući da uhvati Luin pogled, ali Gud je bio brz kao strela i zaklonio mu pogled.
I, Oz najzad reče: „Pa, valjda bih."
Koton se okrenu ka balkonu. Lu je bila na nogama i držala se za ogradu, pogleda prikovanog na
brata.
Gud pređe kod porote, usput, kao, trljajući oči. „Fin dečko. Nema više pitanja."
„Kotone?", reče Etkins. Kad je Gud seo, Koton ustade, ali onda stade u pola koraka, prstima grebući
po ivici stola; pred njim, u masivnoj stolici za svedo-ke, sedela je ta tužna ruševina od dečaka, dečaka
koji je -dobro je to Koton znao - želeo samo da ustane s tog strašnog mesta i vrati se svojoj sestri,
nasmrt preplašen pričom o sirotištima, debelim advokatima što lepo govore i postavljaju neprijatna
pitanja i ogromnim prostorijama punim nepoznatih ljudi što bulje u njega. „Nemam više pitanja", reče
Koton, sasvim tiho, i Oz pohita sestri. Pošto se pred sudom izredalo još svedoka - svi listom su tvrdili
da je Lujza apsolutno nesposobna da svesno donosi odluke, pri čemu Koton nije mogao da učini ništa
više nego da se, tu i tamo, uhvati za neki tanak momenat u niihovim iskazima - siirfe.nie hi orllnJp.nn
тл su-
Dejvid Baldači Svako dobro
305
tradan. Tad Koton i deca napustiše sudnicu. Napolju ih zaustaviše Gud
i Miler.
„Borite se za svaku pohvalu, gospodine Longfelou". reče Gud, „ali svi mi ovde znamo kako će ta
borba da se završi. Šta kažete na to da, jednostavno, ovoga časa završimo s tim? Da ne maltretiramo
više ljude." U Lu i Oza je gledao dok je to govorio. Onda krenu da pomiluje Oza po glavi, ali ovaj ga
pogleda tako jarosno, da Gud brže-bolje povuče ruku, pre nego što mu je mali odgrize.
„Gledajte, Longfelou", reče Miler, vadeći parče hartije iz džepa. „Evo ga ček na pola miliona dolara.
Na vama je samo da stavite tač-ku na ovu besmislicu, i novac je vaš."
Koton pogleda Oza, pogleda Lu, pa reče: „Da vam kažem ja lepo, gospodine Mileru, odluku
prepuštam ovoj deci. Kako oni rese, tako će da bude."
Miler je čučnuo, osmehujući se Lui i Ozu. „Ovaj novac će biti vaš. Da kupite šta god vam drago. Da
živite u velikoj kući, imate skup automobil i da plaćate ljude koji će voditi o vama računa. Pravi život.
Šta kažete, deco?"
»Mi dom već imamo", reče Lu. „Okej, a šta ćete sa mamom? Kad se zateknu u njenom stanju,
ljudima je potrebna nega, posebna nega, a to košta." Mahao je
onim čekom pred Luinim očima. „Ovo rešava SVE vaše probleme, gospođice."
Sad je i Gud čučnuo, njemu je Oz bio interesantniji. „A kad toliki novac imaš, baš te briga za ona
gadna sirotišta. Hoćeš da ostaneš s& svojom sestrom, je l' tako?"
„Zadržite vi te pare", reče Oz, „jer nama one nisu potrebne, niti Л želimo. A Lu i ja ćemo ionako
uvek biti zajedno. U sirotištu ili drugde!"
Oz uze sestru za ruku, i oni odoše. 306
Dejvid Baldt toe;
Dok su se ona dvojica pridizala iz čučećeg stava, Koton ih je
budno motrio. Miler je besno strpao ček u džep. „E, kako to deca umeju da kažu", reče Koton. „Kamo
sreće da smo svi tako mudri." A onda ode i on.
Kad su se vratili kući, Koton je porazgovarao sa Lu i Ozom o
sudskom sporu. „Bojim se da će Lujza, sem ako se sutra ne pojavi u sudnici, izgubiti zemlju", reče on
i pogleda ih oboje. „Ali, želim da jedno znate: šta god da se dogodi, možete na mene da računate. Ja
ću o vama voditi računa. Za to se ne brinite. NIKADA vi nećete ići u siroti-šte. I nikada vas neće
razdvajati. Kunem se." Lu i Oz zagrliše Kolona, stegli su ga što su jače mogli, a onda on ode da se
pripremi za posled-nji dan suđenja. I, možebiti, njihov poslednji dan na planini.
Lu je pripremila večeru za Oza i Judžina, a onda otišla da nahrani ma'ku. Obavivši to, dugo je sedela
ispred vatre i razmišljala o svemu što ih je snašlo. Mada je bilo veoma hladno, izvela je Su iz štale i
od-jahala do brežuljka iza kuće. Nad svakim se grobom pomolila, a najviše je vremena provela pred
onim najmanjim, u kojem je bila sahranjena Eni. Da je pozi vela, Eni bi bila Luina baba-tetka. Eh, da
barem zna kako je to majušno bepče izgledalo, pomisli Lu, i žao joj bi što to nije moguće. Pod čistim,
zvezdanim nebom, Lu se zagleda u bele planine, led se presija\ao na grani, kao care lijom uvoštenoj,
svetlucavoj u ne-predvidivoj zimskoj tmini. Zemlja sada nije mogla da pomogne Lui, «' mogla je ona
da učini i nešto sama za sebe. Trebalo je to učiniti davno, znala je to. A opet, greška je greška samo
ako je ne ispraviš.
Ona zajaha Su, ostavi kobilu u štaii i ude u majčinu sobu. Sela je na krevet, uzela Amandu za ruku i
neko vreme ćutala tu, ne po-merajući se. I, dok su joj suze curile niz Ihe nnlinhila mail™ n nhraz.
„Šta god se desilo, ostaćemo zajedno. Obećavam ti to. Uvek ćeš imati mene i Oza. Uvek." Devojčica
obrisa suze. „Toliko mi nedostaješ." Ponovo poljubi majku. „Volim te, mama." Lu pobeže iz sobe,
uskra-tivši sebi priliku da vidi jednu samotnu suzu što se skotrljala iz majčinog oka.
Kad je Oz ušao u sobu, Lu je ležala na krevetu, tiho jecajući. Lu
nije ni pokušala da se obuzda. Oz se ušunjao u krevet, kraj sestre, i zagrlio je.
„Biće sve u redu, Lu, videćeš."
Lu se pridiže, sede, obrisa lice i pogleda Oza. „Samo nam je jedno čudo potrebno, ništa više, cenim",
reče devojčica. „Mogu opet da probam sa bunarom želja", reče on. Lu odmahnu glavom. „A čega sad
da se odreknemo da bismo nešto poželeli? Već smo sve izgubili."
Sedeli su, ćutke, nekoliko minuta, dok Oz ne opazi gomilu pisama na Luinom stolu. „Jesi li mi ih ti
ono sve pročitala?" Lu klimnu glavom. „Tebi se sviđaju?", ponovo je pitao Oz. Lu je izgledala kao da
bi svaki čas mogla ponovo da zakuka. „Divna su, Oze, divna. Znaš, tata nije bio jedini pisac u našoj
porodici."
„Je Г bi mogla da mi pročitaš još neko? Molim te!" Lu naposletku pristade, pročitaće, što da ne
pročita, a Oz se le-P° smestio i čvrsto sklopio oči. „Sto to radiš?", upita ga sestra.
„Ako su mi oči zatvorene dok ti čitaš ta pisma, izgleda mi kao 1 Je mama tu i da mi priča." Lu pogleda
ona pisma, kao da joj je zlato sve vreme nadohvat > a ona toga nije svesna. „Oze, ti si genije!"
»Stvarno? Što? Šta sam to uradio?"
P™r,„S„„ „; vn^n „
da ie 308
Dejvid Baldaa
Gusti oblaci sabrali su se nad planinskim vrhovima, ne dajući ni najmanjeg nagoveštaja da će uskoro
da se raziđu. Padala je ledena kiša, a Lu, Oz i Džeb su trčali, i trčali. Studen im se već bese uvukla u
kosti kad izbiše na čistinu na kojoj se nalazio stari, napušteni bunar. Odjuriše do njega. Još su tu stajali
Ozov meda i ona fotografija, mokri, izmučeni svedoci godišnjih doba. Oz pogleda fotografiju i
osmehnu se sestri. Ona se sagnu i uze medu, pa ga dodade Ozu.
„Uzmi ti svog medu", reče sestra nežno. „Nema veze što si sad veliki."
Fotografiju je stavila u torbu koju je sa sobom ponela, a onda iz nje izvadi pisma. „Okej, Dijamant je
rekao da moramo da damo ono što nam je najvažnije na svetu ćelom da bi nam bunar usližio želju.
Ništa važnije od ovih maminih pisama meni, jednostavno, ne pada na pamet. Pa, eto ih."
Lu brižljivo spusti smotuljak s Amandinim pisanijem na ivicu bunara i pritisnu ih velikim kamenom,
a ih ne odnese vetar. „A sad... želja,"
„Sta da poželimo? Da nam se mama vrati?"
Lu je lagano vrtela glavom. „Oze, moramo sada da poželimo da Lujza ustane i pojavi se u sudnici. K'o
što Koton reče, jedino će tako sačuvati svoj dom."
Oz je izgledao kao da su mu sve lađe potonule. „A mama? Sta s mamom? Možda nam je ovo
poslednja šansa da poželimo nešto." Lu ga zagrli. „Znam, znam, ali posle svega što je Lujza učinila za
nas, moramo sada da mislimo pre svih na Lujzu. I ona nam je rodA planina je Lujzi sve." Oz nekako
prihvati to, pa klimnu glavom, tužno doduše. „Pa, p°" želi onda", reče dečak.
Lu uze Oza za ruku, pa oboje zatvoriše oči, prvo ona, pa on.
„Želimo da Lujza Me Kardinal ustane iz kreveta i svima stavi do znanja da je sa njom sve u najboljem
redu."
Onda zajedno rekoše: „Amin, Isuse." Pa potrčaše, što su brže
mogli, sa tog mesta, oboje u nadi i molitvi da im je makar još jedna želja pretekla u toj čudnovatoj
gomili starih cigala što okružuje nepomičnu vodu.
treptaje ulične lampe, Šiji je
po st cao gas. Na banden je bilo razgovetno ismsana L dolme". Karmon kojim je nekada prevezen
ugalj sad gladan stomak, prođe ulicom. Nešto mu nije bdo u redu s auspuhom,
čila. A onda je do gole kože mokri Koton Longfelou us , ja o se i lupio dlanom o dlan; zvučalo je to
kao da ubcom dat grom e ta tdeja koja se u njemu toga časa isknstahsala, bda je čudo, pravo, uzeo
kraj kreveta u kojem je ležala u dubokoj n
„Kunem U se, Lujza Me Kardmal, nećeš U izgubrti svoju zemlju. 310
Baldaa Svako dobro
311
39.
Vrata sudnice širom se otvoriše, i Koton ude unutra. Sad j'e znao šta mu valja činiti, i tako je i
izgledao. Gud, Miler i Viler već su bili tu. I, zajedno s ovim trijumviratom, ćela populacija što planine,
što varoši, očito je nekako uspela da se ugura u sudnicu. Pola miliona dolara bilo je u igri; taj novac je
uzburkao narodna osećanja, godinama uspavana. Pojavio se čak i jedan stariji gospodin što odvajkada
tvrdi da je najstariji vojnik pobunjeničkih oružanih snaga u Građanskom ratu, I on je hteo da
prisustvuje poslednjoj rundi ove pravničke bitke. S mukom se oslanjajući na veslačku nogu od dobrog
hrastovog drveta, s uredno obrađenim panjem umesto desne ruke i kao sneg belom bradom do pojasa,
ušao je u sud noseći odeću dične, žutosmede boje Konfederacije. Oni koji su sedeli u prvom redu
razmakoše se, s najvećim poštovanjem, da naprave mesta za starog ratnika. Napolju je bilo hladno i
vlažno, premda je planinama, očito, već bilo dosta kiše, te su najzad probile oblake, poslavši ih da
plaču negde drugde. Od topline tela u sudnici je jedva moglo da se diše, a vlažnost vazduha bila je
tolika da su se zamaglili svi prozori. A opet, svako u okupljenoj masi kao da je bio sam, neublaživom
napetošću odvojen od svoga bližnjeg, od naslona stolice ili od zida, što je bio slučaj sa onima koji su
stajali.
„Držim da je kucnuo čas da se spusti zavesa na ovu predstavu",
reče Gud Kotonu, dovoljno pristojno da ne bude neprijatno. Koton je, pak, pred sobom video čoveka
zadovoljnog izgleda, poput profesionalnog ubice koji, obavivši zadatak, duva u cev revolvera i
namiguje u pravcu beživotnog tela što se valja u prašini. „Ja bih rekao da je predstava tek počela",
borbeno uzvrati Koton. Čim se pojavio sudija Etkins i porotnici zauzeli svoja mesta, Koton ustade.
„Časni sude, želeo bih da ponudim nešto drugoj strani u sporu."
„Da ponudite? Na šta ciljaš, Kotone?", reče Etkins.
„Svi znamo zbog čega smo ovde. Nije ovde reč o tome da li je Lujza Me Kardinal mentalno
kompetentna ili nije. U gasu je problem."
I Gud se sad pridigao. „Država ima nesumnjivi interes da poslovi gospode Kardinal..."
Koton ga prekide. „Jedini posao gospode Kardinal je da odluči da li želi da proda svoju zemlju."
Etkinsu je ovo bilo zanimljivo. „I, kakva je ponuda?"
„Spreman sam da priznam da je gospoda Kardinal mentalno nesposobna."
Gud se smeškao. „E, sad smo već tu."
„Ali, zauzvrat tražim da se ispita da li 'Južna dolina' zadovoljava sve zakonske uslove da dođe u
posed zemlje koja je u vlasništvu Lujze Me Kardinal." Gud nije sopstvenim ušima mogao da veruje.
„Gospode bože, pa °ni su jedna od boljestojećih kompanija u ovoj državi." „Ne govorim ja o novcu",
reče Koton, „nego o moralnom aspektu ćele ove stvari."
„Časni sude", reče Gud s indignacijom. „Priđite", reče Etkins.
Koton i Gud žurno priđoše sudiji.
„Sudijo, nije od juče u Virdžiniji na snazi zakon koji jasno kaže da onaj koji počini prekršaj mora biti
sprečen da iz toga izvuče korist."
»Besmislica", reče Gud.
Koton se primače svom protivniku. „Ako vam, Gude, nije po vo-'J1 da ja to sam izvedeni, imam
jednog eksperta koji će oboriti sve iskaze doktora Rosa. A izgubim li - podneću žalbu. I teraću sve do
Vrhovnog suda ukoliko bude potrebno. Dok vaši klijenti stignu do tog gasa, budite u to uvereni, svi
ćemo mi biti počivši." 312
Dejvid Baldači Svako dobro 313
„Ali, ja zastupam državu u ovom slučaju. Nisam ovlašćen da zastupam kompaniju u privatnom
vlasništvu."
„Ironičniju izjavu u životu nisam čuo", reče Koton. „Ali, uzdrža-ću se od prigovora i pristati da se
povinujem odluci ove porote, makar u njoj scdcli i žaljenja dostojni likovi poput Džordža Dcjvisa."
Gud pogleda Milera, očekujući nekakav znak, što Kotonu nije promaklo. „O, Gude, pa otiđite tamo i
ispričajte se sa svojim klijentom, nemojte više da traćimo vreme."
Sav smeten, Gud se povukao, i onda je tamo nešto bogzna kako diskutovao sa Milerom, koji je svaki
čas gledao u Kotona. Naposlet-ku je Miler klimnuo glavom, i eto Guda. „Nemam prigovor."
Sudija klimnu glavom. „Izvoli, Kotone."
U bolnicu se Lu odvezla sa Judžinom, išli su „hadsonom", dok je Oz ostao kod kuće. Jasno im je
stavio do znanja da više ne želi da ima bilo šta sa sudovima i zakonom. Došla je žena Baforda Rou-za
da pripazi Oza i njegovu majku. Lu je sad sedela u stolici i gledala u Lujzu, čekajući čudo. Soba je bila
hladna, sterilna, nije to ambijent koji će bilo koga podstaći na oporavak, dokonala je Lu, koja, s druge
strane, u Lujzinom slučaju i nije mnogo polagala na medicinu. Njene su nade počivale na onim starim
ciglama na travnatoj ledini i onim pismima što kriju, možebiti, poslednje reci Luine majke.
Lu ustade i ode do prozora. Odatle se video bioskop, još je na
repertoaru bio „Čarobnjak iz Oza". A Lu je, u međuvremenu,
ostala bez svog dragog Strašila, a Strašljivi lav se više nije plašio... Šta je sa Limenkom? Da, upita se
Lu, šta bi sa mnom, jesam li konačno pronašla svoje srce? A ko zna, možda ga nikada niie ni Lu se
okrenu i pogleda u svoju prababu. Sva se ukrutila kad Luj-za otvori oči i uzvrati joj pogled. Po izrazu
staričinog lica nedvosmisleno se videlo da je prepoznala malu, neki osmejak je, u nagovešta-ju,
zatitravao oko usana, i Lujzina nada nabuja. E, kakve su njih dve bile! Ne samo isto ime, već isti duh i
ista suza što sad, eno je, curi niz obraze dveju Lujza. Lu joj priđe, uhvati je za ruku i poljubi je.
„Volim te, Lujza", reče ona, a srce samo što joj nije prepuklo; koliko ju je sećanje u tom času služilo,
nikada te reci ne bese izgovorila. Lujzine usne se pomakoše, i mada Lu ništa nije čula, lepo je videla,
čitajući joj s usana, da joj Lujza uzvraća: Volim te, Lujza.
A tada se oči Lujze Me Kardinal lagano sklopiše, i nisu se ponovo otvorile. Lu se pitala da li je to sve
od onog, toliko očekivanog čuda.
„Gospoj'ce Lu, traže da dođemo u sudnicu."
Ona se okrenu i ugleda Judžina koji je, s onim buljavim očima, stajao na vratima. „Gos'n Koton hoće
da svedočimo." Lu lagano pusti Lujzinu ruku, okrenu se i izađe. Minut kasnije, Lujzine oči otvorile
su se još jednom. Gledala je oko sebe. Prvo uplašeno, a onda se smirila. Počela je da se pridiže,
zbunjena s početka što je leva strana tela ne sluša. Pogleda usredsređenog na prozor, iz sve snage se
borila da se pomeri. Napredovala je
santimetar po santimetar, sve dok nije zastala u polusedećem
položaju, očiju i dalje prikovanih uz prozor. Sada je teško disala, gotovo da joj je ponestalo snage
posle tog kratkotrajnog napora. A onda je legla na jastuk i osmehnula se. Iza tog velikog prozora jasno
se videla planina. Prizor je bio tako lep, ženi tako mio, premda je zima svojom belom odeždom
prekrila gotovo sve °°je. A one će se, dogodine, vratiti, sigurno. Kao što uvek biva. Ma sta bilo,
porodica te nikad ne napušta. A šta je Lujzi planina ako ne porodica. I kad joj se telo sasvim primirilo,
pogled joj ostade usredsre-uen na tp Hraop ini i 7nanp nrelive stema i drveća. 314
Dejvid Baldači Svako dobro 315
U sudnici, Koton je stajao ispred svoga stola i glasno obznanio: „Zovem Lujzu Me Kardinal."
Uzdah se, poput oblaka iznenađenja, uzdiže iz mase. A onda se otvoriše vrata i uđoše Lu i Judžin.
Miler i Gud, načas zbunjeni, ponovo su se samozadovoljno osmehivali. Pa to je samo dete! Judžin je
seo dok je Lu zauzela stolicu za svedoke. Prišao joj je Fred. „Desnu ruku podigni, levu spusti na
Bibliju. Zaklinješ li se da ćeš govoriti istinu, samo istinu i ništa osim istine, pa neka ti je bog u
pomoći?"
„Zaklinjem se", reče ona tiho, gledajući u sva ta lica koja su blenula u nju. Da joj ulije samopouzdanja,
Koton se nasmeši. I, da niko ne vidi, pokaza joj palčeve - držao ih je, za sreću. „Dobro, Lu, ono što
sada moram da te pitam nesumnjivo je bolno, ali važno je da mi odgovoriš na pitanja. U redu?"
„Okej", odgovori Lu.
„Onoga dana kad je Džimi Skiner poginuo, ti si bila sa njim, je li tako?"
Miler i Gud, uznemireni, razmeniše poglede. Gud ustade. „Časni sude, kakve to sad ima veze?"
„Država je pristala da mi dozvoli da razvijeni svoju teoriju", reče Koton.
„U redu", reče sudija. „Ali, daj da nam to ne uzme ceo dan." Koton okrenu leđa Lui. „Kad se dogodila
eksplozija, u tom trenutku, ti si se nalazila kod ulaza u rudnik?" „Da."
„Možeš li da nam opišeš šta se dogodilo?"
„Judžin je postavio dinamit i izašao napolje. Čekali smo da
eksplodira. Dijamant je utrčao - hoću da kažem, Džimi je utrčao u rudnik da mu ne nastrada Džeb,
pas, koji je tamo zaždio za nekom ve-vericom. Judžin je otišao po Džimija. Ja sam stajala ispred
ulaza kad je eksplodiralo."
„Je Г ta eksplozija bila glasna?"
„Ništa glasnije od toga u životu nisam čula."
„Je li bila jedna ili dve eksplozije, da li bi to mogla da nam kažeš?" Sad se Lu malo zbunila. „Ne, ne
bih mogla da kažem." „Verovatno nisu bile dve. I, šta je posle toga bilo?" „Jak udar, vazdušni udar,
da, i dim. Nahrupilo je iznutra i oborilo me na zemlju."
„Mora da je bila velika silina." „Jeste. Stvarno jeste."
„Hvala ti, Lu. Nemam više pitanja." „Gospodine Gude?", reče Etkins.
„Nemam pitanja, časni sude. Za razliku od gospodina Longfelo-ua, ne želim da na puke besmislice
traćim dragoceno vreme naših uvaženih porotnika."
„Sledeći neka izađe - Judžin Rendal", reče Koton.
Na mestu za svedoke sada je bio nervozni Judžin. U rukama je gnječio šešir koji mu je onomad
poklonila Lu.
„Judžine, onog dana kad je Džimi Skiner poginuo ti si išao u rudnik da izvadiš malo uglja, je Г to
tačno?'
„Jeste, gos'n."
„Služiš se dinamitom da izvadiš ugalj?"
„Jes', i mnogi tako rade. Ugalj dobro greje. Mnogo bolje od drva." 316 Dejvid Baldači Svako dobro
317
„Koliko si puta do sada, po tvojoj proceni, upotrebljavao dinamit u tom rudniku?"
Judžin je računao. „Pa, za sve ove godine, trideset puta, il' malo vise.
„To te, rekao bih, čini ekspertom."
Judžinu je ova napomena izmamila osmeh. „Pa, jesam valjda." „Kaži nam tačno kako ti to postavljaš
dinamit?"
„Pa, prvo nabijem šipku dinamita u rupu u zidu, onda je uglavim, izvadim fitilj i upalim ga s onaj
plamen od fenjera." „A onda, šta radiš?"
„To okno imade nekol'ko krivina, pa ja tako sačekam iza krivine, ako nisam mlogo dinamita stavio. A
ponekad izađem napolje. Sad je ta buka već počela da mi smeta, boledu uši. A i prašina se digne,
gadno je."
„U to ne sumnjam. A upravo tog dana, o kojem govorimo, ti si izašao iz rudnika. Je Г tako bilo?"
„Jeste, gos'n."
„A onda si se vratio unutra da izvučeš Džimija, ali bez uspeha." „Da, gos'n", odgovori Judžin,
spustivši pogled.
,Je li to bio prvi put posle dužeg vremena da si otišao u rudnik?"
„Da, gos'n. Prvi put ove godine. Prošla zima nije bila tako strašna." „Okej. E sad, kad je eksplodiralo,
gde si se ti nalazio?" „Osamdeset stopa14 unutra. Ni do prve krivine. Imam ovu slabu nogu, nisam
više brz k'o nekad."
„I, šta je s tobom bilo kad se začula eksplozija?"
„Odbacila me nekih deset stopa. Udario sam u zid. Mislio sam, gotovo je, mrtav sam. Ali mi, za sve to
vreme, fenjer nije ispao iz ruke. Ne znam kako."
„Gospode bože! Deset stopa? Takvu ljudinu kao što si ti odbacilo deset stopa? A je Г se sećaš gde si
bio postavio dinamit?' „Nikad ja to ne zaboravljam, gos'n Kotone. Iza druge krivine, tamo sam ga
postavio. Trista stopa unutra. Tamo ima dobra žila." Koton je sad odglumio zbunjenost. „Nešto meni,
Judžine, ovde nije baš najjasnije. Rekao si da si, povremeno, imao običaj da ostaneš u rudniku i da
tamo sačekaš da dinamit eksplodira. A eto, toga dana si bio dvesta stopa udaljen od dinamita, i to ne
jednu, nego dve krivine udaljen od mesta gde si postavio eksploziv, a ipak te oduvalo, i to tako da si
leteo deset stopa? A da si bio bliže, šta bi bilo? Vero-vatno bi poginuo. Kako to objašnjavaš?" Judžin
je sad bio istinski uznemiren. „Nikako, gos'n Kotone, nemam pojma. Ali, dogodilo se baš tako.
Kunem se." „Ja ti verujem. Čuo si Luino svedočenje. Ona kaže da je pala na zemlju, a stajala je na
ulazu u rudnik. Ono pre, kad bi izlazio iz rudnika da napolju sačekaš eksploziju, je Г ti se desilo ikada
da te odu-va talas? Napolju stojiš, čekaš, a ono grune i obali te na zemlju?"
Koton još ne bese dovršio pitanje, a Judžin je već odrečno vrteo glavom. „Ono malo dinamita što ja
koristim nije ni blizu ovoga. Ovo je bilo mnogo jače. Ja stavim malo, kofu da napunim. Više dinamita
stavim zimi, kad dođem s mazgom i kolima, ali i tada ne bi tako grunulo 'Ł rudnika. Za ime božje, pa
tu ima trista stopa, plus dve krivine!"
„Ti si pronašao Džimijevo telo? Je Г bilo zatrpano kamenjem? Je l' se obrušila tavanica rudnika?"
„Nije, gos'n. Ali, odma' sam znao da je mrtav. Nije im'o fenjer,
znate. Kad u rudnik ideš bez svetla, ne znaš gde je izlaz. U glavi ti se pomeša. On, verovatno, nije
vid'o ni kako Džeb prolazi kraj njega ' beži napolje."
„Možeš li nam reći gde si tačno pronašao Džimija?" т~х „*„ л„о'0о' ctnna unutra ie bio. Iza prve
krivine, pre druge." 316
Dejvid Baldači
Дoliko si puta do sada, po tvojoj proceni, upotrebljavao dinamit u tom rudniku?"
Judžin je računao. „Pa, za sve ove godine, trideset puta, iP malo više."
„To te, rekao bih, čini ekspertom." Judžinu je ova napomena izmamila osmeh. „Pa, jesam valjda."
„Kaži nam tačno kako ti to postavljaš dinamit?"
„Pa, prvo nabijem šipku dinamita u rupu u zidu, onda je uglavim, izvadim fitilj i upalim ga s onaj
plamen od fenjera." „A onda, šta radiš?"
„To okno imade nekol'ko krivina, pa ja tako sačekam iza krivine, ako nisam mlogo dinamita stavio. A
ponekad izađem napolje. Sad je ta buka već počela da mi smeta, boledu uši. A i prašina se digne,
gadno je."
„U to ne sumnjam. A upravo tog dana, o kojem govorimo, ti si izašao iz rudnika. Je Г tako bilo?"
„Jeste, gos'n."
„A onda si se vratio unutra da izvučeš Džimija, ali bez uspeha." „Da, gos'n", odgovori Judžin,
spustivši pogled.
„Je li to bio prvi put posle dužeg vremena da si otišao u rudnik?" „Da, gos'n. Prvi put ove godine.
Prošla zima nije bila tako strašna. „Okej. E sad, kad je eksplodiralo, gde si se ti nalazio?" „Osamdeset
stopa14 unutra. Ni do prve krivine. Imam ovu slabu nogu, nisam više brz k'o nekad."
„I, šta je s tobom bilo kad se začula eksplozija?"
„Odbacila me nekih deset stopa. Udario sam u zid. Mislio sam, gotovo je, mrtav sam. Ali mi, za sve to
vreme, fenjer nije ispao rz ruke. Ne znam kako."
„Gospode bože! Deset stopa? Takvu ljudinu kao što si ti odbacilo deset stopa? A je l' se sećaš gde si
bio postavio dinamit?" „Nikad ja to ne zaboravljam, gos'n Kotone. Iza druge krivine, tamo sam ga
postavio. Trista stopa unutra. Tamo ima dobra žila." Koton je sad odglumio zbunjenost. „Nešto meni,
Judžine, ovde nije baš najjasnije. Rekao si da si, povremeno, imao običaj da ostaneš u rudniku i da
tamo sačekaš da dinamit eksplodira. A eto, toga dana si bio dvesta stopa udaljen od dinamita, i to ne
jednu, nego dve krivine udaljen od mesta gde si postavio eksploziv, a ipak te oduvalo, i to tako da si
leteo deset stopa? A da si bio bliže, šta bi bilo? Vero-vatno bi poginuo. Kako to objašnjavaš?" Judžin
je sad bio istinski uznemiren. „Nikako, gos'n Kotone,
nemam pojma. Ali, dogodilo se baš tako. Kunem se."
„Ja ti verujem. Čuo si Luino svedočenje. Ona kaže da je pala na zemlju, a stajala je na ulazu u rudnik.
Ono pre, kad bi izlazio iz rudnika da napolju sačekaš eksploziju, je l' ti se desilo ikada da te odu-va
talas? Napolju stojiš, čekaš, a ono grune i obali te na zemlju?"
Koton još ne bese dovršio pitanje, a Judžin je već odrečno vrteo glavom. „Ono malo dinamita što ja
koristim nije ni blizu ovoga. Ovo je bilo mnogo jače. Ja stavim malo, kofu da napunim. Više dinamita
stavim zimi, kad dođem s mazgom i kolima, ali i tada ne bi tako grunulo E rudnika. Za ime božje, pa
tu ima trista stopa, plus dve krivine!"
„Ti si pronašao Džimijevo telo? Je Г bilo zatrpano kamenjem? Je l se obrušila tavanica rudnika?"
»Nije, gos'n. Ali, odma' sam znao da je mrtav. Nije im'o fenjer,
znate. Kad u rudnik ideš bez svetla, ne znaš gde je izlaz. U glavi ti Se pomeša. On, verovatno, nije
vid'o ni kako Džeb prolazi kraj njega
ži napolje."
„Možeš li nam reći gde si tačno pronašao Džimija?" Tn5 ctn riva'ps' stona unutra je bio. Iza prve
krivine, pre druge." dobro
319
Seljak i trgovac su sedeli, pa stajali, rame uz rame, gledajući Kotona na delu. Miler se igrao šeširom, a
onda se nagnuo i šapnuo nešto Gudu. Ovaj je klimnuo glavom, pogledao u Judžina, osmehnuo se i
ponovo klimnuo.
„Da pretpostavimo", nastavi Koton, „da je Džimi, kad je puklo, bio blizu onog mesta gde si postavio
dinamit. To bi moglo da ga odnese, i to dobro, zar ne?"
„Da je bio blizu, moglo je, nego šta." „Ali, njegovo telo si zatekao - pre druge krivine?" Sad Gud
ustade. „To je lako objasniti. Eksplozija je mogla da odbaci dečaka iza druge krivine." Koton se
okrenu ka poroti. „Nekako ne mogu sebi da predstavim tu sliku, da telo uleti u krivinu, napravi zaokret
za devedeset stepeni i prođe dalje, a da ne padne na tie. Sem ako gospodin Gud ne prihvata
mogućnost da je Džimi Skiner umeo da leti." Salve smeha zaglušiše sudnicu. Etkins se uvalio u
stolicu, nije mu se dalo da lupa čekićem o sto. Neka galame. „Nastavi, Kotone. Postaje interesantno",
reče sudija.
„Judžine, sećaš li se da ti je toga dana bilo loše dok si bio u rudniku?"
Judžin razmisli malo. „Teško mi je sad da se setiom. Možda me malo bolela glava."
„Okej, a reci mi, prema tvom, stručnom mišljenju - da li je telo Džimija Skinera moglo da završi tamo
gde je završilo od same te eksplozije dinamita?"
Judžin pogleda u porotu, pa se zagleda u svakog porotnika pojedinačno, ne žureći sa odgovorom.
„Ne, gos'n!" „Hvala ti, Judžine. Nemam više pitanja."
Gud je sad prišao i spustio dlanove na ogradu boksa za svedoke, pa se nagnuo bliže Judžinu.
li
„Dečko, ti živiš sa gospođom Kardinal, u njenoj kući, je Г tako?" Judžin se malo uzvrpoljio u stolici,
netremice gledajući u tog čoveka. „Da, gos'n."
Gud pogleda porotu, u stilu: a, šta kažete. „Obojeni muškarac i belkinja u istoj kući?"
Koton je bio na nogama pre nego što je Gud dovršio ovo pitanje. „Sudijo, ne možete mu ovo
dozvoliti."
„Gospodine Gude", reče Etkins, „možda vi ove stvari, po rič-
mondski, tolerišete, ali kod mene u sudnici te priče ne prolaze. Ako želite nešto da pitate svedoka u
vezi sa slučajem, samo izvolite, ako ne - izvolite šesti. A, koliko se sećam, on se zove gospodin Judžin
Rendal. Ne 'dečko'."
„Da, časni sude, svakako", reče Gud nakašljavajući se, pa uzmak-nu malo i gurnu ruke u džepove.
„Dobro, onda, gospodine Judžine Rendale, rekoste da ste se, po vašem stručnom mišljenju, nalazili na
nekih dvesta stopa, ili tu negde, od mesta gde ste postavili
dinamit, a da je gospodin Skiner od iste tačke bio udaljen otprilike dva puta manje. Sećate se te svoje
izjave?"
„Ne, gos'n. Rek'o sam da sam ja bio osamdeset stopa unutar rudnika, tako da sam se nalazio na tačno
dve stotine i dvadeset stopa od dinamita. I rek'o sam i to da sam Dijamanta našao na sto dvadeset stopa
od mesta gde sam postavio eksploziv. Ne mogu ja da znam koliko je daleko njega odbacilo."
„Dobro, dobro. A recite, jeste li vi ikada pohađali neku školu?" „Ne."
„Nikada?" „Ne, gos'n."
„Niste, dakle, nikada učili matematiku, nikad niste sabirali, odu-
Zlrnali... A eto, sad tu sedite i svedočite, pod zakletvom, i iznosite sve
te tnZ*,„ ,----i_i"__ " Svako dobro
321
„Pa otkud ta sposobnost jednom neobrazovanom obojenom
muškarcu poput vas? Coveku koji nikada nije sabrao jedan plus jedan pod učiteljskim nadzorom?
Zašto bi ova čestita porota poverovala u sve te brojke kojima se vi ovde gađate?" Judžin nijednoga
trena nije spuštao pogled sa Gudovog lica, koje je odisalo samopouzdanjem.
„Znam ja dobro brojeve. Cifre i to... D' oduznem i sve. Gospa
Lujza me naučila. A stvarno sam dobar s ekseri i testcru. Mnogim sam na planini pomog'o kad su
dizali štale. Kad stolarišeš, moraš da znaš brojke. Ako imaš metar i tri'es' da popuniš, a dasku isečeš na
metar - šta si uradio?"
Ponovo smeh u sudnici. I ponovo Etkins ne reaguje. „Dobro", reče Gud, „umete da isečete dasku. Ali,
u rudniku, u mrkom mraku, kako možete sa sigurnošću tvrditi to što ste nam upravo rekli? Dajte,
gospodine Rendale, kažite nam." Govoreći to, Gud je gledao u porotu, osmeh mu je poigravao na
usnama. „Jer sve piše na zidu", reče Judžin. Gud se okrenu ka njemu. „Molim?" „Kredom sam
obeležio zidove u rudniku, na svakih deset stopa, sve do nekih čet'risto stopa unutra. Mnogi ovde tako
rade. Kad postavljate dinamit u rudnik, bolje vam je da znate kol'ko imate do izlaza. Ja to najbolje
znam, s ovu slabu nogu i to... A tako znam i gde su dobre žile uglja. Da ovoga časa s fenjer siđete u
rudnik, gos n advokatu, jasno bi' vid'li te oznake. I slobodno zapišite ovo što sam vam ja sad rek'o, k'o
da vam je rek'o Gospod bog." Koton osmotri Guda. Učinilo mu se da državni pravobranilac izgleda
kao neko ko je upravo obavešten da u raju ne primaju članove advokatske komore.
„Ima li još pitanja?", upita Etkins Guda. Ovaj ništa ne odgovori, već se povuče za svoj sto poput
kakvog zalutalog oblaka i skljoka se u stolicu.
„Gospodine Rendale", reče Etkins, „slobodni ste, gospodine, a sud želi da vam zahvali za ovo stručno
svedočenje."
Judžin ustade i vrati se na svoje mesto. Lu je, sa balkona, primetila da se sad jedva nazire da njen
prijatelj hramlje. Koton sad pozva Trevisa Barnsa da svedoči.
„Doktore Barnsc, na moj zahtev pregledali ste zapisnik o smrti
Džimija Skinera, je li tako bilo? Uključujući fotografije snimljene ispred rudnika?"
„Da, tako je."
„Možete li nam reći koji je bio uzrok smrti?" „Teške povrede glave i trupa."
„U kakvom je stanju bilo telo?" „Bilo je doslovce razneto."
„Jeste li se ranije susretali sa povredama zadobijenim prilikom eksplozije dinamita?"
„U rudnicima uglja? Jesam."
„Čuli ste Judžinovo svedočenje. Po vašem mišljenju, i pod datim okolnostima, da li je dinamitno
punjenje moglo da izazove povrede Це ste videli na Džimiju Skineru?"
Gud se nije potrudio ni da ustane; iz sedećeg položaja uložio je prigovor. „Navođenje svedoka na
spekulaciju", reče on osorno. „Sudijo, držim da je doktor Barns u potpunosti merodavan da od-
§ovori na ovo pitanje kao svedok-stručnjak", reče Koton. Etkins je već klimnuo glavom. „Samo
nastavi, Trcvise." Trevis, sa gnušanjem, okrznu pogledom Guda. „Dobro su mi poznate sve vrste
dinamita koje ljudi ovde koriste da iz rudnika izvade kofu uslia. Na tnliVni nHalionrvcH пЛ Hir,om;fn
; ™ f«™ i,,;,,;„«.- .. „i-
322
Dejvid Baldači
nu, ne postoje nikakvi izgledi da bi eksplozija izazvala povrede
koje sam video na tom dečaku. I prosto ne mogu da verujem da do sada niko tu nije uspeo da sabere
dva i dva."
„Kada neko ude u rudnik, i dinamit eksplodira, pretpostavljam da ljudi, po inerciji, veruju da ga je to
ubilo. Sretali ste se ranije sa takvim povredama?
„Jesam. Bila je neka eksplozija u fabrici. Dvanaest ih je izginulo. Isto kao Džimi. Raznelo ih,
doslovce."
„Koji je bio uzrok toj eksploziji?" „Procureo zemni gas."
Koton se okrenu i, mrtav ozbiljan, pogleda Hjua Milera.
„Gospodine Gude, ukoliko vi ne nameravate da preuzmete svedoka, ja pozivam gospodina Džuda
Vilera da svedoči." Gud, izdan, pogleda u Vilera. „Nemam pitanja." Nervozni Viler se vrpoljio u
boksu za svedoka dok mu se Koton približavao.
„Vi ste šef geološke službe 'Južne doline'?" „Jesam."
„I bili ste na čelu ekipe koja je ispitivala potencijalne rezerve zemnog gasa na imanju gospođe
Kardinal?"
„Bio sam."
„Bez njene dozvole i znanja?" „Pa, ne znam za..."
„Jeste li imali njenu dozvolu, gospodine Vileru?', obrecnu se Koton.
„Ne". „A zemni gas ste našli, je li tako?" „Tako je."
T imravn IP 79 tr\ VQCQ Vnmr-»onllo t Kili 'm i
r, t nrnc« ^. m« nnnr na f
„Pa, zemni gas u novije vreme dobija na ceni kao izvor za
energetsko napajanje domaćinstava. Mi mahom koristimo
proizvodni gas, gradski gas, tako ga zovu. To se dobija u procesu zagrevanja uglja, i na taj gas rade
ulične svetiljke u ovoj varoši, recimo. Ali, na gradskom gasu se ne može mnogo zaraditi. A sada
imamo bešavne čelične cevi, što nam omogućava da kroz cevovod puštamo gas na veliku daljinu. I,
odgovor je - da, bili smo za to veoma zainteresovani." „Zemni gas je eksplozivan, tačno?" „Ako se
ispravno koristi..." „Eksplozivan je, ili nije eksplozivan?"
„Eksplozivan je."
„Šta ste tačno uradili u tom rudniku?"
„Obavili smo očitavanja i izveli probe, pa na osnovu rezultata došli do zaključka da postoji ogroman
rezervoar gasa ne mnogo ispod površine tog okna, a nekih šest stotina stopa unutar rudnika. Ugalj,
nafta i gas često idu zajedno budući da nastaju u sličnim prirodnim procesima. Gas je uvek na vrhu,
pošto je lakši od nafte i uglja. Zato mora da se vodi računa kad se minira rudnik. Koncentracija gasa
metana predstavlja najveću opasnost za rudare. Bilo kako bilo,
bušili smo 1 pogodili taj prirodni rezervoar gasa."
„Je li onda gas izašao i proširio se oknom?" „Jeste."
„Koji je tačno dan bio kad ste našli taj rezervoar?" Kad je Viler rekao koji je dan bio, Koton se jasno i
glasno obrati poroti: „Nedelju dana pre pogibije Džimija Skinera! A da li je tada čovek u rudniku
mogao čulom mirisa da oseti prisustvo gasa?" „Ne, u svom prirodnom stanju gas je bezbojan i bez
mirisa. U Procesu prerade dodaje mu se prepoznatljiva aroma, da bi ga ljudi, ako procuri, na vreme
osetili."
„Pre nego što ga nešto podstakne na paljenje?" 324
Dejvid Baldači „Tako je." „Ako neko postavi dinamitsko punjenje u okno rudnika gde postoji
prisustvo zemnog gasa, šta će se dogoditi?"
„Gas će eksplodirati", odgovori Viler, koji je izgledao kao da bi u tom času najsrećniji bio kad bi njega
nešto raznelo u paramparčad. Koton se okrenu ka poroti. „Rekao bih da je Judžin imao mnogo sreće
što se nalazio tako daleko od rupe iz koje je kuljao gas kad plamenom iz fenjera nije izazvao paljenje.
A još je više sreće imao što nije kresnuo šibicu da potpali fitilj. Ali, kad je dinamit
eksplodirao, sve je bilo gotovo." Onda se opet obrati Vileru. „Kakva je to eksplozija bila? Dovoljno
snažna da izazove smrt Džimija Skinera na način koji je opisao doktor Barns?" „Da", priznade Viler.
Koton je spustio šake na okvir boksa za svedoka i nagnuo se na-pred. „Zar nikada niste razmišljali o
tome da postavite znake upozorenja koji bi ljudima skrenuli pažnju na to da unutra ima gasa?"
„Nisam znao da će da miniraju! Nisam znao da taj stari rudnik uopšte koriste!"
Kolonu se načas učinilo, ali nije mogao u to biti siguran, da je Viler pogledom prostrelio Džordža
Dejvisa.
„Ali, da je neko ušao u rudnik, i od samog gasa bi mogao da
strada, da se uguši. Zašto niste upozorili ljude?"
Viler je brzo govorio. „Tavanice u tom oknu su vrlo visoke, a postoji i prirodna ventilacija, kroz stene,
tako da koncentracija metana nikada nije bila prevelika. A mi smo hteli da kaptiramo bušotinu, i
upravo smo čekali da nam stigne neophodna oprema. Nismo želeli da bilo ko strada. Istinu vam
govorim." „Činjenica je, međutim, da znake upozorenja niste postavili jer ste tamo boravili mimo
zakona. Nije li tako bilo?"
Svako dobro
325
„Pa, radili smo samo noću. Šta god da smo od opreme unosili, potom smo to sa sobom i iznosili iz
rudnika."
„Niko, znači, nije znao da ste tamo?" „Tako je." „Je li to zbog toga što su se u 'Južnoj dolini' nadali da
će imanje
gospođe Kardinal kupiti za znatno manju sumu novca ukoliko ona ne zna da praktično sedi na
okeanu zemnog gasa?" „Prigovor!", začu se Gudov glas.
Koton je nezaustavljivo jurišao. „Gospodine Vileru, vama nije bilo nepoznato da je Džimi Skiner
poginuo u eksploziji u rudniku, znali ste to. I isto ste tako morali znati da je i gas u toj tragediji
odigrao neku ulogu. Što tada niste istupili i rekli istinu?"
Viler je gnječio onaj šešir među prstima. „Rečeno mi je da to nipošto ne činim."
„A ko vam je rekao da to ne činite?"
„Gospodin Hju Miler, potpredsednik kompanije."
Svi u sudnici pogledaše sad u Milera. I Koton ga je gledao, pravo u oči, dok je svedoku postavljao
sledeće pitanje.
„Imate li dece, gospodine Vileru?"
Pitanje je iznenadilo Vilera. „Troje", odgovori on pribravši se. „Jesu li sva živa i zdrava?"
Viler pognu glavu pre nego što će odgovoriti. „Jesu." „Vi ste srećan čovek."
Gud je stao pred porotu i počeo svoje završno izlaganje. „Imali
smo prilike da saslušamo mnogo više dokaznog materijala nego što
je vama objektivno potrebno da biste došli do zaključka ka-
\ff\ ta T .,:— \ /f~ T/"„_J:„„I .^.^-.fnlin/A плогч/ло/-Ј-то 7апг-
лмг\ IP nip
326
Dejvid Balduči
kat, gospodin Longfelou, i priznao to. E sad, sve ove priče o gasu, eksplozijama i tome slično - kakve
sve to veze ima sa ovim slučajem, ako ćemo pravo? Ako je 'Južna dolina' na bilo koji način ume-šana
u pogibiju gospodina Skincra, onda njegova familija može računati na određeno obeštećenje."
„On nema familiju", upade Koton.
Gud se pravio kao da ništa nije čuo. „Dakle, gospodin Longfelou pita da li moj klijent zadovoljava sve
kriterijume da kupi ovu zemlju. Činjenica je, ljudi, da 'Južna dolina' ima velike planove za ovaj
gradić. Biće posla, i to dobrog, doći će vreme prosperiteta za sve vas." Bio se već sasvim približio
poroti, kao da im je najbolji drugar, šta li. „Pitanje je sada, da li 'Južnoj dolini' dozvoliti da 'obogati'
vaše živote, kao uostalom i život same gospođe Kardinal? Mislim da nema potrebe mnogo da se
razmišlja da bi se na ovo pitanje adekvatno odgovorilo."
Gud je seo, a Koton prišao poroti. Polako je koračao, samouvcre-nog, ali ne i pretećeg izgleda. Ruke
su mu bile u džepovima, nogu je digao na donju prečagu na boksu sa porotom. Kad je progovorio, bio
je to pre južnjački nego novoengleski dijalekt, i svi porotnici, svi sem Džordža Dejvisa, nagnuše se
napred, da im slučajno neka reč ne promakne. Upravo su svojim očima videli i svojim ušima čuli kako
je Koton Longfelou natrljao nos čoveku koga su smatrali jednim od najboljih advokata iz velikoga
grada Ričmonda. I kako je ponizio kompaniju koja je bila onoliko blizu carskom statusu
koliko je to moguće u jednom demokratski uređenom društvu. Sada su, nesumnjivo, želeli da vide da
li taj čovek ume na pravi način i da dovrši započeto.
„Da vam, dobri moji ljudi, izložim prvo onu zakonsku stranu ovog slučaja. Uopšte nije
komplikovano. U stvari, to vam je kao što dobar pas ptičar pokazuje u jednom pravcu, i samo u
jednom pravcu,
Svako dobro 327
pa i, oponašajući lovačkog psa, pokazao pravo u Hjua Milera dok je govorio. „Nemarnost 'Južne
doline' ubila je Džimija Skinera, u to vi začelo ne sumnjate. Ni 'Južna dolina' sama to ne spori. Oni su
ilegalno boravili na imanju Lujze Me. Nisu stavili nikakvo upozorenje da je rudnik pun eksplozivnog
gasa. Dozvolili su da nedužni ljudi ulaze u taj rudnik, iako su znali da to može biti kobno. A svako od
vas je mogao da nastrada. A ovamo nisu ni došli da dokažu istinu, jer su znali da su na pogrešnoj
strani. A sada, evo, traže načina da iskoriste tragične okolnosti koje su zadesile Lujzu Me i da joj
preko toga uzmu zemlju. Zakon jasno kaže da niko ne srne da profitira na svojim ne-delima. A ako
'Južna dolina' ovo ne karakteriše kao nedelo, onda šta će po njihovim
merilima nedelo biti?" Do tada je govorio tečno i lagano. Onda je, ne mnogo, povisio ton, sve vreme
prstom upirući u Hjua Milera. „Jednoga će dana pred Bogom oni položiti račune što su ubili nedužnog
mladog čoveka. Ali, naš je posao da učinimo sve što je do nas kako bi bili kažnjeni već danas."
Koton je svakog porotnika pogledao u oči, zastavši kod Džordža Dejvisa; onda se direktno njemu
obratio. „E, a sada da sagledamo onu drugu, nezakomku stranu čitavog ovog posla, jer ja držim da
suština problema sa kojim ćete se vi suočiti u donošenju odluke leži u raza-biranju onoga što je laž od
onoga što laž nije. 'Južna dolina' je došla ovamo mašući kesama punim novca, ubeđujući vas da su
upravo oni vaši spasioci, da će oni spasti od ovaj grad od sigurne propasti. Ali, nisu li vam to isto
govorili i oni iz drvne kompanije kad su dolazili? Govorili su da će ostati ovde doveka. Sećate se? I
kud se sad dedoše svi oni logori na točkovima sa drvosečama? Šta ćete privre-menije od toga? I gde su
sada oni? Koliko je meni poznato, Kentaki
nije u Virdžiniji.
On pogleda u Milera. „I kompanije za preradu uglja isto su
obećavale. A šta uradiše? Došli su ovamo i uzeli sve što su hteli, a on-
328
Dejvid Baldači
da vas ostani: sa izbušenim planinama, čitave familije pate od
plućnih bolesti,inma više snova, samo košmari! I eto nama sada
'Južne doline', istipesmu peva, samo što nije više ugalj, nego je gas. Daj opet da ceiirmo planinu!
Haj'mo, pa da ništa za sobom ne ostavimo!" Okrete si se, Koton se sada obraćao svima u sudnici.
„Nije, sttutim, ovde problem u 'Južnoj dolini', u uglju ili zemnom gasu. Hkraju se sve svodi na - vas
same. Nije njima teško da otfikare polnlllanine, da iscede taj gas, da raspale taj bešavni čelični
cevovod, i ii«da će se tu zadržati deset, petnaest, pa i dvadeset godina. Ali, onduwvde više ničega
neće biti. Cevovod, ako niste znali, odvodi taj gasu i druga mesta, kao što su vozovi odvozili ugalj, a
reka šumu. I. štof to tako, šta mislite?" On zaslade načas, preletevši pogledom preiimase. „Reći ću vam
ja. Zato što je tamo prosperitet, ljudi, a ne ovdllli barem ono što 'Južna dolina' smatra prosperitetom. I
svi vi to dole znate. Stvar je u tome što ove planine imaju ono što je neophodno ihbi taj prosperitet,
tamo negde, opstao, a da oni napune džepove. I Л oni lepo dođu ovamo i uzimaju šta im treba."
„Dikennlkada neće biti Njujork, i - da vam kažem - nema u tome ničega isšeg", nastavi Koton. „U
stvari, mislim da ionako imamo sasvim iooljno velikih gradova, dok broj ovakvih mesta kao što je
Dikens oplaa. Istina je da se nikada nećete obogatiti radeći u podnožju ovih [»ina. Oni koji vam
obećavaju neizmerna blaga, ko su ti? Pa, da, toii i raznorazne 'južne doline' ovoga sveta, koje samo
uzimaju od zenlf,, ništa joj zauzvrat ne dajući. Hoćete pravog spasioca? Pogledajte oil. u sebe same.
Neka se svako uzda u se i u svoje klju-se. I u bliži| svoga. Pomažite jedni drugima, kao što je Lujza
Me činila celogioog života na planini. Seljaci su prepušteni nebu i zemlji na miloili nemilost. Hoće
kiša, neće kiša, hoće suša, il' će mraz. Ima godina Id si na gubitku, ima godina kad se preliva. Ali,
seljacima ie nlani neiscrnna i nienim resursima npma train A kako to.
Svako dobro 329
Pa tako, jer seljak zemlji ne otima dušu. I seljaku je nagrada za to mogućnost da živi pristojno i
pošteno, po svojoj volji, bez straha da će se neki ljudi odnekud pojaviti i silovati planinu dok iz nje ne
izvuku sve što se izvući može, naobećavati sve i svašta, a onda otići kad više ničega ne ostane, a pri
tom unište tolike nedužne živote."
Koton pokaza u pravcu gde je sedela Lu. „Tata te devojčice
napisao je mnoge prelepe priče o ovom kraju i u njima se bavio
prirodom i problemima ove zemlje i ljudi koji na njoj žive. Svojim recima, Džek Kardinal je dao
ovom mestu snagu da opstane, da traje, za-uvek. Kao i planine. Imao je, istina, učiteljicu za uzor, jer
Lujza Me Kardinal je ceo svoj vek proživela tako da bi svi na nju trebalo da se ugledamo. Mnogima je
od nas pomogla kad nam je pomoć bila potrebna, i nikada ništa zauzvrat nije tražila." Koton pogleda u
Baforda Rouza i još neke seljake koji su ga netremice posmatrali. „A i vi ste pomagali njoj kad je njoj
pomoć bila potrebna. Vi dobro znate da ona nikada ne bi prodala svoju zemlju, jer i to tie je njena
familija, kao sto su joj familija ovi praunučići što sad čekaju da vide šta će s njima biti. Ne možete
dopustiti 'Južnoj dolini' da ukrade toj ženi fami-UJU- Ljudi na planini imaju samo jedni druge i tu
zemlju. I to im je sve. Možda bi neki koji ne žive ovde rekli da to nije bogzna šta, mo-Ма u tome
bogzna šta ne vide ni oni koje zanima samo kako će da uniste stenu i šumu. Ali, budite uvereni, to je
sve za ove ljude koji Planinu nazivaju svojim domom."
Koton se uspravio u punoj visini ispred porotnika, i mada mu je S as bio ujednačen i smiren, ta velika
prostorija činila se premalom da obujmi širinu njegovih reci.
»Ne morate biti stručnjaci za pravo da biste doneli pravednu presuau u ovom slučaju. Dovoljno je da
poslušate srce. Neka Lujza Me Kardinal zadrži svoju zemlju."
330
Dejvid Baldaii
40.
Zagledavši se kroz prozor svoje spavaće sobe, Lu je posmatrala zemlju kako se lagano uspinje i preliva
u pobrđe i onda uzdiže, prateći silinu planine. Sem zimzelenih iglica, ničega zelenog nije bilo u tom
prostranstvu; golo listopadno drveće i dalje je pružalo lep prizor, mada su ta posivela stabla devojčicu
neodoljivo podsećala na sirota grobna obeležja, tužne spomenike hiljadama mrtvih iza kojih ostadoše
ožalošćeni bez maltene igde ičega. „Trebalo je da se vratiš ovamo, tata", reče ona gledajući u te
planine, planine koje je njen otac ovekovečio svojim recima, a onda otišao, izbegavajući ih do kraja
života.
Lu se na farmu vratila sa Judžinom kada se porota povukla na
većanje. Nije želela da sedi tamo kad budu saopštavali presudu.
Ko-ton joj je rekao da će on doći i reći im šta su presudili. Rekao je i to da ne očekuje da će većanje
dugo trajati. Koton je, međutim, propustio da kaže da li stvari stoje dobro ili loše, ali nije izgledao
kao da cveta od nade. Lu je sada mogla samo da čeka. I to čekanje je bilo teško, jer svega ovoga što je
okružuje možda već sutra vioše neće biti, u zavisnosti od odluke koju treba da donesu neki neznanci.
Ono, jedan od njih ne bi se mogao smatrati neznance; možda je umesnije nazvati ga smrtnim
neprijateljem. Prelazila je prstom preko očevih inicijala urezanih u sto. Žrtvovala je majčina pisma da
bi prizvala čudo koje se, eto, nije dogodilo, i to saznanje nanosilo joj je ogroman bol. Sišla je u
prizemlje i zastala kod Lujzine sobe. Kroz otvorena vrata ugledala je stari krevet, noćni stočić i lavor i
bokal na njemu. Soba je bila mala, nameštaj jednostavan i oskudan, baš kao što je život te žene bio.
Lu prekri lice. To, jednostavno, nije pravedno. Ona požuri u kuhinju da napravi ne-
čtn
ipln
Dok je iz kredenca vadila lonac, Lu začu nešto i brzo se okrenu.
Bio je to Oz. Obrisala je oči, jer nije htela da je on vidi u trenucima slabosti. I, dok se usredsredivala
na njegovo lice, Lu je shvatila da više nema potrebe da se brine za svog brata. Nešto mu se desilo,
zbog nečega je to bio neki drugi Oz; nije bila kadra da nasluti o čemu je reč. Ali, sumnje nije bilo da
njen brat nikada ranije nije tako izgledao. Bez ijedne reci, on je uze za ruku i povede hodnikom.
Porota se vratila u sudnicu, dvanaestorica gorštaka i varošana, ili barem jedanaestorica za koje se
Koton nadao da će prelomiti pravedno. Porotnici su, zanimljivo, satima i satima većali, mnogo duže
nego što je Koton mogao i da pretpostavi. U tom trenutku nije bio u stanju da proceni da li to
odugovlačenje sluti na dobar ili na rđav ishod. Namerio se, i znao je to, na moćnu silu. Na ljudski
očaj. Bio je to jak protivnik, koji će lako uzeti pod svoje nevoljnike što povazdan izgaraju u u znoju
lica svog zarad pukog preživljavanja, ili one koji ne vide budućnosti u gradu gde je sve izbušeno,
izcedeno i kojekuda razneseno. Ukoliko se ne budu poveli za njegovim recima, Koton će, jasno je to
osećao, zasvagda omrznuti te ljude. A opet, znao je da vrlo lako može da se dogodi da oni presude u
korist suprotne strane. Ako ništa drugo, barem će sve uskoro biti gotovo. „Da li je porota donela
presudu?", upita Etkins. Prvi medu jednakima u poroti ustade. Bio je to varošanin, skromni trgovac,
debeo od silne govedine i krompira, a i od
nerada, jer taj mje mnogo izneo na rukama i ramenima. „Da, časni sude", reče on
tiho.
Jedva da je poneko bio napustio sudnicu kad je sudija poslao porotu na vffćanie. Ta velika prostorija,
krcata sada, kao da se onako,
332
Dejvid Baldači
đuture, nagnula unapred, kao da su svi iznebuha ogluveli pa se plaše da neće čuti.
„I, kakva je presuda?"
„Mi smo... za 'Južnu dolinu'." Čovek obori pogled, kao da je upravo izrekao smrtnu presudu jednom
od svojih. U sudnici - erupcija. Neki se raduju, neki ne. Balkon kao da se ljulja od težine te odluke
koju donese dvanaestorica. Hju Miler i Džordž Dejvis lako klimnuše glavama jedan drugome,
pobednički osmejak obojici je titrao na usnama. Koton se strovalio u stolicu. Zakon je dobio i
iskoristio svojih pet minuta; samo pravde ni od korova. Miler i Gud su se rukovali. Miler je pokušao
da čestita i Vileru, ali mu Ijudeskara okrenu leđa i udalji se, ne krijući gađenje. „Reeed, red, ili ću
isprazniti sudnicu!" Etkins je više puta tresnuo čekićem o sto, i svetina se primirila.
„Porota je raspuštena. Hvala vam za doprinos ovom suđenju", reče on, premda ne naročito ljubaznim
tonom. Neki čovek je ušao u sudnicu, opazio Kotona i nešto mu šapnuo na uvo. Kotonovo očajanje
vidno se produbilo.
„Sudijo, upravo sam primio vest koju bi sud trebalo da čuje."
Koton polako ustade, oborene glave, podbočivši se jednom rukom. „Luj-za Me Kardinal je
preminula." U sudnici opet nastade masovno komešanje, ali ovoga puta Etkins nije ni pokušavao da
dovede narod u red. Na licu Džordža Dejvisa -osmeh od uva do uva. On priđe Kotonu. „Bog te
mazo", reče, „pa danas sve lepa vest lepu vest sustiže."
Kotonu se na trenutak pomrači um, kao da ga je neko po glavi
opalio nakovnjem. On zgrabi Dejvisa i upravo je hteo da ga iz sve snage raspali desnom pesnicom, ali
onda se nekako suzdrža i, jednostavno, odgurnu čoveka u stranu, kao da je lopatom počistio balegu
„Časni sude", reče Gud, „svima nam je veoma žao zbog najnovije vesti u vezi sa gospođom Kardinal
i znam da je ovo delikatan trenutak. Imam ovde spisak sa imenima vrlo uglednih ljudi koji bi mogli
ovu dobru decu da zastupaju prilikom prodaje imanja koje je upravo prešlo u njihovo vlasništvo."
„I dabogda trunuo u paklu, ti!", povika Koton. On potrča ka sudijskom mestu, Gud se sav uskopistio.
Koton je tako snažno tresnuo pesnicom o sto, da se čak i izvršitelj Fred unervozio i krenuo ka njima.
„Džordž. Dejvis je mrlja na ovoj poroti", grmeo je Koton. „A znam da su mu dolari 'Južne doline'
progoreli džep, to njega svrbi!" „Odustanite, Longfelou, izgubili ste", reče Gud. Niko nije primetio da
se vrata sudnice otvaraju. „Nikada, Gude. Nikada!", drao se Koton. „On je pristao da se povinuje
odluci porote", reče Gud sudiji. „Držim da je u pravu što se ovoga tiče", reče Etkins. Gud se
trijumfalistički okrenuo ka Mileru, i maltene mu se raz-rogačiše oči kad ugleda nešto što niko
očekivao nije.
„Ali, Henri", preklinjao je Koton, „molim te, ta deca... Dozvoli da im ja budem staratelj. Ja ću..."
Etkins nije obraćao pažnju na Kotona. I on je gledao ka ulazu u sudnicu, širom otvorenih usta.
Koton se, lagano, okrenu da vidi u šta se to Etkins zablenuo, i toga časa učini mu se da će pasti u
nesvest, kao da je Bog upravo kročio kroz ta vrata.
Pred njima su stajali Lu i Oz. I, medu njima, uz podršku svoje dvoje dece, stajaše Amanda Kardinal.
Lu nije skidala pogleda sa svoje majke od časa kad ju je Oz poveo hodnikom i uveo u spavaću sobu,
gde je devojčica ugledala majku kako leži u krevetu, širom otvorenih očiju iz kojih su lile suze. Ruke,
koje su se tresle, pružala je ka svojoj deci, na drhtavim usnama teško se oblikovao radosni osmeh.
Ni Koton sada nije mogao da skine očiju sa te žene. A opet, ostao je za njim nedovršeni posao pred
sudom.
Isprekidanim glasom, zastajkujući, on reče:
„Časni sude, želeo bih da vam predstavim Amandu Kardinal. Jedinog punopravnog i pravog nosioca
starateljskih prava nad sopstve-nom decom."
More zanemclih ljudi razbi se na dva dela kako bi Koton, polako, prišao majci i njenoj deci. Noge su
mu čudno landarale, kao da je zaboravio kako se hoda. Lice mu je bilo vlažno od suza. „Gospođo
Kardinal", poče on, „ja sam..."
Amanda je ispružila ruku i dotakla ga po ramenu. Telo joj je bilo veoma slabo, ali je glavu držala
visoko, a kad je progovorila, reci joj behu meke, ali razgovetne. „Znam ko ste, gospodine Longfelou.
Cesto sam vas slušala."
Danas
Visoka žena korača poljem plave trave, lako ustalasane vetrom. Planinski venac pruža se u pozadini.
Kosa joj je srebrnasta, pada joj do struka. U ruci drži olovku i beležnicu. Seda na zemlju i počinje da
piše.
Možda je bunar želja i učinio svoje. Ili je, možda, svoje učinila nepokolebljiva vera jednog dečaka.
Ili je, možda, sve tako prošlo samo zato što je jedna devojčica rekla svojoj majci da je voli. Ono što je
važno jeste da nam se vratila naša majka. Iako smo u isti mah ostali bez voljene Lujze Me. Lujza nam
se vratila tek na tren, ali malo je nedostajalo da nam se uopšte ne vrati.
Žena ustaje, hoda dalje, a onda zastaje kod dve granitne nadgrobne ploče na kojima su uklesana imena
Kolona Longfeloua i Amande Kardinal Longfelou. Seda i nastavlja da piše. Moja majka i Koton su se
uzeli godinu dana kasnije. Koton je
usvojio Oza i mene, i svih ovih godina i prema njemu sam
iskazivala jednaku ljubav i naklonost kao i prema svojoj majci.
Zajedno su proveli više od četiri divne decenije, ovde, na ovoj
planini, i umrli u razmaku od nedelju dana. Nikada neću zaboraviti neizmemu dobrotu Kotonovu. U
grob ću otići znajući da smo moja majka i ja na najbolji način iskoristile drugu šansu koju nam je život
pružio.

Moj mlađi brat je zaista izrastao u visokog muškarca, one cipele brzo je prerastao, a naročito je snagu
u rukama stekao. Jednog nezaboravnog jesenjeg dana, Oz Kardinal je poentirao i doneo titulu
šampiona njujorškim Jenkijima. Danas i on živi ovde, radi kao učitelj, i prati ga zaslužena reputacija
prosvetnog radnika koji pomaže stidljiv oj deci da se prilagode okruženju i iskažu svoje darove.
Njegov unuk je nasledio onog besmrtnog medu. Ima dana kada ništa na svetu ne želim toliko nego da
ponovo držim u naručju onog malog de-čaka, da mu prstima prolazim kroz kosu, da ga tešim. Mog
strašljivog lava. Ali, deca rastu. I moj mali brat je porastao i postao dobar čovek. Njegova sestra se
njime istinski ponosi.
Judžin je sagradio svoju farmu, osnovao porodicu i još živi tu, u komšiluku. Do dana današnjeg ostao
mi je jedan od najboljih prijatelja. A posle onog njegovog istupa u sudnici, toliko je otada godina
prošlo, nikada nisam čula da mu se neko obratio sa Nema-šanse.
A ja? Kao i moj otac, i ja sam napustila planinu. Ali, za razliku od Džeka Kardinala, ja sam se vratila.
Udala sam se i zasnovala porodicu ovde, u kući koju sam sazidala na zemlji koju nam je Lujza Me
ostavila. Sada mi, svakog leta, unuci dolaze u goste. Pričam ini kako sam odrastala ovde. Pričam im o
Lujzi Me, o Kolonu, o mom dragom prijatelju Dijamantu Skinem, l o svima ostalima koji su se utkali
u moj život. Činim to jer verujem da je za njih važno da saznaju što više o svojoj familiji. Za sve ove
godine pročitala sam mnogo knjiga, toliko da sam na-posletku i ja sama odlučila jednu da napišem. To
mi se toliko dopalo da sam posle napisala još četrnaest. Pripovedam o sreći i čudu. O bolu i strahu. O
opstanku i pobedi. O zemlji i narodu koji je nastanjuje. Isto kao moj otac. I, dok ja nikada nisam
osvajala nagrade kakvima ie on ovenčavan. moie s? kniiop mnln hnlif nrn/Jnm
Kao što je svojevremeno moj otac zapisao, hrabrost, nada i čvrstina duha mogu se naći na teškim
iskušenjima u kovitlacu života. A ja sam na ovoj virdžinijskoj planini naučila da je nemoguće da bilo
ko od nas, dokle god istrajava u veri, ikada bude sasvim sam. Ovde pripadam. Najlepša mi je uteha što
ziiam da ću umreti ovde, podno ovih visova, l, smrti se uopšte ne plašim. Moj entuzijazam, znate, lako
je razumeti, jer odavde se pruža tako lep pogled. Slovo zahvalnosti
Ogrešio bih se o samoga sebe ako mnogima ne zahvalim na
podršci koju su mi pružili u ovom poduhvatu. Zahvalnost, prvo, dugujem svim dobrim ljudima iz
izdavačke kuće „Vorner buks" i, naročito, mojoj dragoj prijateljici Morin Idžcn, koja mi je, poput
kakve dobre vile, uvek bila pri ruci, spremna da mi pomogne u nastojanjima da idem nekim drugim,
neuobičajenim putem, i koja je čudesnim izdavačkim angažmanom doprinela da ovaj roman
stigle do čitalaca. Hvala i Aronu Pristu i Lajzi Vens za svu pomoć i bodrenje. Njih dvoje su mi život
učinili mnogo manje komplikovanim.
Hvala i Moli Fridrih, što je izdvojila svoje uistinu dragocdcno
vreme da pročita preliminarnu verziju romana i skrene mi pažnju na izvesne pojedinosti brojnim
merodavnim komentarima. I Frensis Dža-let-Miler, koja je ovo delo oplemenila svojim, već nadaleko
znanim, izdavačkim umećem i najiskrenijim entuzijazmom. I mom rođaku Štivu, koji je sve iščitao,
do poslednje reci, do poslednje zapete, kao i obično. I Dženifer Stajnberg na nesebičnoj podršci.
Hvala Mišeli, za sve što jeste i sve što čini. Opšte je poznata činjenica da bih ja, bez nje, bio totalno
izgubljen čovek. Hvala i Spenseru i Kolin, što su bili moji Lu i Oz.
I mojoj dragoj prijateljici Karen Špigl, za to što mi je pomagala i hrabrila me kad je rad na ovoj knjizi
bivao težak i prividno beznadan. Karen, stvarno si mi pomogla, zbog tebe je ovaj roman bolji, a
možda ćemo ga jednoga dana videti i na filmskom platnu.
Hvala svim dragim ljudima iz Biblioteke države Virdžinije u Rič-mondu, hvala im što su mi
omogućili slobodan pristup arhivi i obezbedili miran kutak u kojem sam mogao do mile volje da radim
i razmišljam. Zahvalan sam im i za to što su me uputili na razne drago-cene izvore: uspomene i sećanja
iz pera gorštaka, usmena predanja za-beležena u toku tridesetih godina 20. veka, živopisne pripovesti
iz ruralnih oblasti Virdžinije i prvu publikaciju posvećenu akušerstvu ikada objavljenu u državi
Virdžiniji. Posebnu zahvalnost dugujem Debori Hokat, izvršnom direktoru virdžinijskog Centra za
knjigu pri Biblioteci države Virdžinije, za svu pomoć koju mi je pružila u toku rada na ovom
projektu, kao i u drugim poduhvatima u kojima sam učestvovao, boraveći u ovoj državi.