Prevela: Tatjana Bižić

Naslov originala

AGATHA CHRISTIE
MISS MARPLE, THE MURDER AT THE VICARAGE
Rozalindi
 Prvo poglavlje

TEŠKO JE ODLUČITI ODAKLE DA SE POČNE OVA PRIČA, ALI JE moj izbor pao na ručak jedne
srede u parohijskom dvoru. Razgovor uglavnom nije imao nikakve važnosti za ono o čemu je
ovde reč, pa ipak je obuhvatio i jednu ili dve sitne, mada rečite zgode koje će uticati na kasniji
razvoj događaja.
Upravo sam bio isekao kuvanu govedinu (izrazito žilavu, uzgred budi rečeno) i, vraćajući
se na svoje mesto, izneo mišljenje sasvim nedostojno moje svešteničke haljine, da bi onaj ko
bi ubio pukovnika Protera učinio uslugu svetu. Moj mladi bratanac Denis smesta je rekao:
„Ove će reči biti navedene protiv tebe kad starog momka nađu okupanog u krvi. Meri će
posvedočiti, zar ne, Meri? I opisaće kako si pritom osvetnički vitlao nožem za meso.“ Meri,
koja je službu u parohijskom dvoru prihvatila samo kao odskočnicu ka boljoj sreći i višoj
plati, odgovorila je na to glasno i poslovnim tonom: „Blitva“, i surovim gestom gurnula ka
Denisu napukli tanjir.
Moja žena me je saosećajno upitala: „Bio je vrlo naporan?“
Nisam joj odgovorio istogtrenajer mi je Meri, tresnuvši na sto tanjire s blitvom, gurnula
pod sam nos činiju s knedlama jedinstveno mokrog i neprijatnog izgleda. „Ne, hvala“, rekao
sam, na šta je Meri sa zveketom spustila činiju, pa izašla iz trpezarije.
„Živa šteta što sam tako grozna domačica", rekla je moja žena s prisenkom istinskog
pokajništva u glasu.
Bio sam sklon da se složim s njom. Moja žena zove se Grizelda - ime izvanredno odgovara
ženi jednog pastora, ali tu se taj sklad i okončava. Grizelda ni najmanje nije krotka.
Oduvek sam gajio stav da sveštenik treba da ostane neoženjen. Zašto sam nagovarao
Grizeldu da se uda za mene posle jedva dvadesetčetvoročasovnog poznanstva zagonetno je i
meni samom. Uvek sam smatrao da je brak nešto vrlo ozbiljno, u šta čovek treba da uđe tek
posle dugog razmišljanja i odlučivanja, pri čemu posebno veliku pažnju treba posvetiti
podudaranju ukusa i sklonosti.
Grizelda je od mene mlađa skoro dvadeset godina. Lepa je toliko da mozak zastaje i
uopšte nije u stanju da bilo šta shvati ozbiljno. Nekompetentna je u svakom pogledu, živeti s
njom pravo je iskušenje. Moju parohiju smatra svojevrsnom velikom šalom smišljenom njoj na
zabavu. Latio sam se bio da joj preoblikujem svest, ali sam pretrpeo neuspeh. Sada sam
ubeđeniji nego ikada da je po sveštenstvo celibat poželjan. Često sam to nagoveštavao i
Grizeldi, ali bi mi se ona samo nasmejala.
„Mila moja“, rekao sam, „kada bi samo htela da uložiš malo pažnje...“
 „Ulažem ponekad“, rekla je Grizelda, „ali sve u svemu, mislim da postaje još gore kad se
trudim. Očigledno po prirodi nisam domaćica. Ustanovila sam da je bolje ako sve prepustim
Meri i prosto se odlučim da živim u neudobnosti i jedem gadosti."
„ A šta je s tvojim mužem, mila moja?“, rekao sam prekorno, a zatim sam sledio pri'mer
đavola i citirao Sveto pismo radi sopstvene svrhe: „Pazi na vladanje čeljadi svoje...“ 1
„Misli na to koliko sreće imaš što nisi bačen lavovima“, hitro me je prekinula Grizelda.
„Ili spaljen na lomači. Neukusna hrana, nahvatana prašina i mrtve ose po kući nisu neki razlog
da se diže gužva. Pričaj mi još o pukovniku Proteru. Stare hrišćane je sreća pratila bar toliko
da nisu imali crkvene tutore.“
„Taj starac je nadmeni grubijan“, rekao je Denis. „Nije ni čudo što mu je prva žena
pobegla.“
„Ne znam šta je drugo i mogla da uradi“, rekla je moja žena. „Grizelda“, oštro sam je
prekorio, „ne dozvoljavam da tako govoriš."
„Mili“, rekla mi je s ljubavlju moja žena, „pričaj mi o njemu. U čemu je bila nevolja? U
tome što je gospodin Hos svaki čas davao migove i klimao glavom i krstio se?“
Hos nam je novi kapelan. Kod nas je jedva tri nedelje. Ima starinske visokosveštene
poglede na crkvu i posti petkom. Pukovnik Protero je, s druge strane, veliki protivnik obreda u
svakom obliku.
„Ne ovog puta, mada se usput dotakao i toga. Ne, sva muka je potekla od one zlosrećne
funte gospođe Prajs Ridli.“ Gospođa Prajs Ridb je veoma pobožna pripadnica moje pastve.
Na jutarnjoj misi na godišnjicu smrti svog sina stavila je u kesu za priloge novčanicu od jedne
funte. Kada je kasnije čitala spisak priloženih iznosa, veoma ju je povredilo što je videla da je
kao najveći prilog navedena novčanica od deset šilinga.
Požalila mi se zbog toga, a ja sam joj, vrlo razumno, skrenuo pažnju na to da je verovatno
pogrešila.
„Nismo mladi kao što smo bili“, rekao sam trudeći se da je taktično smirim. „Plaćamo
danak poodmaklim godinama.“ Meni na čuđenje, moje su je reči izgleda samo dodatno
razjarile. Rekla mi je da njoj to izgleda vrlo neobično i da se čudi što i ja nisam istog
mišljenja. Zatim je othujala i, koliko sam shvatio, otišla da se izjada pukovniku Proteru.
Protero je od onih ljudi koji uživaju da naprave gužvu u svakoj zamislivoj prilici. Napravio je,
dakle, gužvu. Nažalost, napravio ju je u sredu. Sredom ujutru držim časove veronauke, što mi
izaziva akutnu nervozu i dovodi me u stanje uznemirenosti koje će potrajati do kraja dana.
„Mora biti da to njega bar donekle zabavlja“, rekla je moja žena odajući utisak nekoga ko
se trudi da nepristrasno proceni položaj. „Oko njega niko ne obleće i ne zove ga dragi vikare’,
i ne veze mu za Božić odvratne papuče i ne poklanja mu čarape za spavanje. Site su ga i žena i
kćerka. Valjda ga raduje da se bar u nečemu oseti važan.“
„Nije morao zbog toga da se ponaša uvredljivo“, rekao sam s podosta žestine. „Mislim da
mu je bilo sasvim jasno šta podrazumevaju reči koje je izgovorio. Hoće da pregleda sve
crkvene račune da se uveri da nije bilo pronevere - tačno tu reč je upotrebio. Pronevere! Da li
on to mene sumnjiči da sam utajivao crkvena sredstva?"
„Niko tebe ne bi sumnjičio ni za šta, mili moj“, rekla je Grizelda. „Ti si tako očigledno
iznad svih sumnji da bi to zapravo stvarno bila izvrsna mogućnost. Baš bih volela da utajiš
sredstva Društvu za širenje jevanđelja. Mrzim misionare - oduvek sam ih mrzela.“
Ukorio bih je svakako zbog toga, ali je u tom trenutku ušla Meri s nedokuvanim sutlijašem.
Pobunio sam se, s pola srca, ali je Grizelda rekla da Japanci uvek jedu nedokuvan pirinač i da
im zbog toga mozak čudesno radi.
„Smela bih reći“, kazala je, „da kad bi jeo ovakav sutlijaš svaki dan do nedelje, održao bi
zaista čudesnu propoved.“
„Bože saklon!“, rekao sam stresavši se od užasa. „Sutra uveče Protero dolazi da zajedno
pregledamo račune“, nastavio sam zatim. „Moram da završim svoje izlaganje pred Muškim
društvom anglikanske crkve. Dok sam pregledao literaturu, tako sam se zadubio u Stvarnost
kanonika Širlija da nisam odmakao koliko je trebalo. Šta ti radiš danas posle podne,
Grizelda?“
„Ispunjavam svoje dužnostf, rekla je Grizelda. „Dužnosti vikarove žene. Čaj i skandali u
pola pet.“
„Ko dolazi?“
Grizelda ih je pobrojala na prste dok joj je sjaj vrline ozarivao lice.
„Gospođa Prajs Ridli, gospođica Vederbi, gospođica Hartnel i ona grozna gospođica
Marplf
„Meni se gospođica Marpl prilično dopada", rekao sam. „Barem ima smisla za humor.“
„Ona je najgora spletkašica u selu“, rekla je Grizelda. „Uvek zna sve što se događa i uvek
iz toga izvodi najgore moguće zaključkef
Grizelda je, kao što sam već spomenuo, mnogo mlađa od mene. Kad dospe u moje životno
doba, čovek zna da je najgore obično istinito.
„Samo nemoj mene da očekuješ na čaju, Grizelda“, rekao je Denis.
„Razbojniče!“, viknula je na njega Grizelda.
„Dobro, ali vidi, Proterovi su me zaista pozvali na tenis danas.“
„Razbojniče!“, ponovila je Grizelda.
Denis je mudro umakao, a Grizelda i ja smo pošli u moju radnu sobu.
„Pitam se šta li ćemo imati uz čaj“, rekla je Grizelda sedajući na moj pisaći sto. „Doktora
Stouna i gospođicu Kram, pretpostavljam, i možda gospođu Lestrendž. Uzgred budi rečeno,
navraćala sam juče do nje, ali bila je nekuda izašla. Da, sigurna sam da ćemo imati gospođu
Lestrendž uz čaj. Njen dolazak je vrlo tajanstven, zar ne, i to što je iznajmila tamo dole kuću iz
koje jedva i da izlazi. Čovek počne da pomišlja na detektivske romane. Znaš - ’Ko je bila ta
tajanstvena žena prekrasnog bledog lica? Kakva li joj je bila prošlost? Niko to nije znao.
Lebdelo je oko nje nešto pomalo zloslutno.’ Uverena sam da doktor Hejdok zna nešto o njoj.“
„Čitaš suviše mnogo detektivskih priča, Grizelda", blago sam primetio.
„Ma nemoj, a ti?“, obrecnula se Grizelda. „Pre neki dan, dok si ti ovde pisao propoved,
tražila sam Mrlju na stepenicama po čitavoj kući i na kraju sam došla da te pitam da je nisi
negde video, i šta imam da vidim?“
Imao sam dovoljno obraza da pocrvenim.
„Uzeo sam knjigu sasvim slučajno. Jedna rečenica mi je privukla pažnju pa sam...“
„Znam ja te rečenice koje ti slučajno privuku pažnju“, rekla je Grizelda i veoma izražajno
izdeklamovala: „’A onda se desilo nešto veoma čudnovato - Grizelda je ustala, prešla na
drugu stranu sobe i s ljubavlju poljubila svog ostarelog muža.’“ Reči je propratila
odgovarajućim postupcima.
„Da li je to nešto veoma čudnovato?“, upitao sam.
„Naravno da jeste“, rekla je Grizelda. „Shvataš li ti, Lene, da sam ja mogla da se udam za
jednog ministra, jednog baroneta i jednog bogatog zastupnika kompanije, za trojicu oficira i
jednog propalicu vrlo privlačnih manira, a ja sam ipak izabrala tebe? Zar te to ne zapanjuje
veoma?“
„U ono vreme jeste“, rekao sam. „Često sam se pitao zbog čega si to uradila.“
Grizelda se nasmejala.
„Zato što sam se osećala vrlo moćno“, promrmorila je. „Svi ostali su prosto mislili da sam
divna i da bi naravno za njih bilo vrlo lepo da me imaju. Za tebe sam međutim sve ono što ti
se ne dopada i što ne odobravaš, a ipak nisi mogao da mi odoliš! Moja taština je pred tim bila
potpuno bespomoćna. Mnogo je lepše biti nečiji tajni i očaravajući greh nego perjanica na
nečijoj kapi. Ulivam ti zastrašujući nespokoj i sve vreme te pomalo neprijatno uzbuđujem, a ti
me svejedno ludo obožavaš. Obožavaš me ludo, zar ne?“
„Naravno da sam ti vrlo privržen, mila moja.“
„O, Lene, ti mene obožavaš! Sećaš li se kad sam onog dana ostala u gradu i poslala ti
telegram koji nisi dobio jer je sestra službenice u pošti rodila blizance pa je ona zaboravila da
ga pošalje? U kakvom si samo stanju bio. Telefonirao si u Skotland jard i podigao si
najstrašniju uzbunu."
Ima stvari na koje čovek mrzi da ga podsećaju. Tom prilikom sam se zaista poneo
neobično smešno.
„Ako nemaš ništa protiv, mila moja, ja bih da nastavim da pripremam ovo izlaganje za
Muško društvo anglikanske crkve“, rekao sam.
Grizelda je uzdahnula, vrlo razdražena, raskuštrala mi kosu, ponovo je zagladila, pa rekla:
„Ne zaslužuješ me. Stvarno me ne zaslužuješ. Ući ću u zabranjenu vezu s ovim slikarem.
Časna reč hoću. Zamisli samo kakav će skandal izbiti po parohiji."
„Popriličan skandal vlada već ionako“, blago sam rekao. Grizelda se nasmejala, dobacila
mi poljubac, pa izašla kroz francuski prozor.
 Drugo poglavlje

GRIZELDA STVARNO UME DA IZNERVIRA ČOVEKA. KAD SAM posle ručka ustao od stola,
osećao sam da sam u odličnom raspoloženju da pripremim jedno vrlo snažno obraćanje
Muškom društvu anglikanske crkve. Sad sam se osećao uzdrmano i nisam uspevao da se
skrasim.
Samo što sam konačno uspeo da se usredsredim kad mi je u sobu dolelujala Leticija
Protero.
Kažem dolelujala s dobrim razlogom. Čitao sam romane u kojima se opisuje kako mladi
ljudi prosto pršte od životne snage - joie de vivre, veličanstvene mladalačke ispunjenosti
životom... Svi mladi Ijudi koje ja lično srećem podsećaju na bestelesne utvare.
Leticija danas posebno podseća na bestelesnu sablast. Lepuškasta devojka, vrlo visoka i
svetloputa, ali sva vetrenjasta, ulelujala mi je kroz francuski prozor rasejano čupkajući svoju
žutu beretku i promrmljala s nekim odsutnim iznenađenjem: „O, to ste vi!“
Od Starog dvora postoji jedan puteljak koji izbija iz šume tačno ispred naše baštenske
kapije, tako da Ijudi koji dođu tuda prosto uđu na tu kapiju i pravo do francuskog prozora moje
radne sobe umesto da zaobilaze dužim putem do prednjih vrata. Nije me iznenadilo što je i
Leticija tako ušla, ali mi se nije dopadalo njeno držanje.
Ako dođete u vikarijat, trebalo bi da očekujete da ćete tu zateći vikara.
Ušla je i sručila se u jednu od mojih velikih fotelja. Čupkala je kosu, izgubljeno zagledana
u tavanicu.
,,Je li Denis tu negde?“
„Nisam ga video od ručka. Koliko sam shvatio, otišao je da igra tenis kod vas.“
,,Jao“, rekla je Leticija, „nadam se da nije. Nikoga neće naći kod kuće.“
„Rekao je da si ga pozvala.“
„Valjda jesam. Samo što je to bilo u petak. Danas je utorak.“
„Danas je sreda“, rekao sam.
,,Užasno!“, rekla je Leticija. ,,To znači da sam već treći put zaboravila da odem na ručak
kod nekih ljudi.“
Srećom pa je to izgleda nije naročito mučilo.
,,Je li Grizelda tu negde?“
„Pretpostavljam da ćeš je naći u ateljeu u vrtu, pozira Lorensu Redingu."
„Čitav urnebes se podigao oko njega, znate“, rekla je Leticija. „Znate kakav je moj otac.
Grozan je.“
 „Zbog čega se podigao urn... oko čega je bilo neprilika?", upitao sam.
„Oko toga što me je slikao. Otac je saznao za to. Zašto ne bih smela da poziram u kupaćoj
haljini? Ako u njoj idem na plažu, zašto ne bih mogla i da budem naslikana u njoj?“
Malo je zastala pa nastavila:
,,To je stvarno takva besmislica - otac je zabranio tom mladom čoveku da nam dolazi u
kuću. Lorens i ja ćemo, naravno, zabranu prosto zaobići. Dolaziću ovamo pa će me naslikati u
vašem ateljeu.“
„Neće, dušo moja“, rekao sam. ,,Ne ako ti je otac zabranio.“
„O, zaboga“, rekla je s uzdahom Leticija. „Zašto ste svi tako naporni? Sva sam smoždena.
Potpuno. Da samo imam novca, otišla bih, ali bez novca ne mogu. Kad bi samo otac imao malo
pristojnosti da umre, meni bi bilo sasvim dobro.“ ,,Ne smeš tako da govoriš, Leticija.“
,,Pa ako neće da želim da umre, onda neka ne bude tako grozan s novcem. Ne čudi me što
ga je moja majka napustila. Znate li da sam godinama verovala da je mrtva? S kakvim je to
momkom pobegla? Je li bio fin?“
„Sve se to dogodilo pre nego što se tvoj otac doselio ovamo.“
„Pitam se šta li je bilo s njom. Pretpostavljam da će Ana uskoro imati neku romansu. Ana
me mrzi - pristojna je prema meni, ali me mrzi. Ne dopada joj se što stari. U tim se godinama i
skreće s puta, znate.“
Upitao sam se namerava li Leticija da provede čitavo popodne u mojoj radnoj sobi.
,,Da niste možda negde videli moje gramofonske ploče?“, upitala me je.
,,Nisam.“
„Kako je to zamorno. Znam da sam ih negde ostavila. I psa sam izgubila. I ručni sat mi je
negde, samo to i nije naročito važno jer ionako ne radi. Bože, što mi se spava. Nemam pojma
zašto kad ne ustajem pre jedanaest. Ipak, život mnogo iscrpljuje, za ne mislite i vi tako?
Zaboga, moram da idem. U tri sata idem da vidim iskopine doktora Stouna."
Pogledao sam na sat i video da je dvadeset pet do četiri. „O, zar jeste? Grozno. Pitam se
čekaju li me ili su otišli bez mene. Bolje da pođem, valjda, da nešto uradim što se toga tiče.“
Ustala je i odlelujala, dobacivši mi preko ramena:
„Reći ćete Denisu, zar ne?“
Automatski sam rekao: ,,Hoću“, i tek se prekasno dosetio da pojma nemam šta bi trebalo
da kažem Denisu, ali zaključio sam da verovatno ionako nije važno. Zamislio sam se zatim o
doktoru Stounu, čuvenom arheologu koji je odnedavno uzeo sobu u Plavom vepru da bi mogao
da nadgleda iskopavanja jedne grobne humke što se nalazila na imanju pukovnika Protera.
Između njih dvojice već je nekoliko puta izbijala svađa. Bio mi je zabavan taj poziv Leticiji
da pogleda radove.
Kroz glavu mi je prošlo da je Leticija Protero pomalo koketa, pa sam se upitao kako li će
se slagati s gospođicom Kram, arheologovom sekretaricom. Gospođica Kram je krepka mlada
žena od dvadeset pet godina, bučnog ponašanja, rumene puti, puna zdrave životne snage, a u
ustima kao da ima i nekoliko prekobrojnih zuba.
U selu su mišljenja o njoj podeljena - jedni misle da je devojka lakog morala, drugi da je
krase čelična vrlina i namera da prvom prilikom postane gospođa Stoun. U svakom pogledu,
gospođica Kram je sušta suprotnost Leticiji.
 Mogao sam sasvim lepo da zamislim da u Starom dvoru ne vlada srećno raspoloženje.
Pukovnik Protero se po drugi put oženio otprilike pre pet godina. Druga gospođa Protero je
izrazito zgodna žena na jedan prilično neuobičajen način. Oduvek sam nagađao da odnosi
između nje i njene pastorke nisu baš najskladniji.
Zatim su me prekinuli još jednom. Bio je to ovog puta moj kapelan Hos. Želeo je da zna
pojedinosti mog razgovora s Proterom. Rekao sam mu da se pukovnik požalio na njegova
„zastranjivanja u katoličanstvo", ali da je prava svrha pukovnikovog dolaska bilo zapravo
nešto sasvim drugo. Istovremeno sam iskoristio priliku da uložim i sopstvenu primedbu i
otvoreno sam mu rekao da se mora povinovati mojim pravilima. Hos je, sve u svemu, moje
zamerke prihvatio dobro za svaku pohvalu.
Pošto je otišao, osećao sam prilično kajanje zbog toga što mi se ne dopada naročito.
Uveren sam da su takva iracionalna dopadanja i nedopadanja prema pojedinim ljudima sasvim
nehrišćanska.
S uzdahom sam shvatio da kazaljke sata na mom stolu pokazuju petnaest do pet, što je
značilo da je u stvari pola pet, pa sam pošao u salon.
Tamo su se, uz šolje s čajem, okupile moje četiri parohijanke. Grizelda je sedela iza
čajnog stočića i trudila se da izgleda prirodno u svom okruženju, ali je postigla samo to da se
u njega uklapa još manje nego inače.
Rukovao sam se sa svim damama redom, pa seo između gospođice Marpl i gospođice
Vederbi.
Gospođica Marpl je sedokosa stara dama blagog i prijatnog ponašanja; gospođica Vederbi
je mešavina jeda i preterivanja. Od njih dve, gospođica Marpl je mnogo opasnija.
„Upravo smo razgovarale", saopštila mi je Grizelda medenim glasom, ,,o doktoru Stounu i
gospođici Kram.“
Kroz glavu mi je proletela obesna rima koju je sročio Denis:
„Gospođica Kram ima narav živu, nikoga ne ferma ni za suvu šljivu."
Odjednom me je spopala strašna želja da to izgovorim naglas samo da vidim kako li će
gospe reagovati, ali sam, na svu sreću, uspeo da se suzdržim. Gospođica Vederbi je oporo
rekla:
„Nijedna pristojna devojka ne bi to uradila“, pa je zatim s neodobravanjem stisnula tanke
usne.
„Uradila šta?“, upitao sam.
„Postala sekretarica neoženjenom muškarcu“, rekla je gospođica Vederbi užasnutim tonom.
„0, mila moja, ja mislim da su oženjeni gori“, rekla je gospođica Marpl. „Setite se samo
jadne Moli Karter.”
„Oženjeni muškarci koji žive razdvojeni od supruga zloglasni su, naravno", složila se
gospođica Vederbi.
,,Pa čak i neki koji žive sa suprugama“, tiho je promrmljala gospođica Marpl. „Sećam
se...“
Prekinuo sam ta neprimerena prisećanja. ,,U današnje vreme, ipak, devojka može da se
prihvati nekog posla potpuno isto kao i muškarac.“
,,I da dođe na selo i odsedne u istom hotelu?“, rekla je gospođa Prajs Ridli strogim
glasom.
Gospođica Vederbi je tiho rekla gospođici Marpl: „A sve sobe su na istom spratu...“
Gospođica Hartnel, lica ogrubelog od čestog boravka napolju, vesela duša od koje je
sirotinja mnogo strepela, zapazila je glasno i bez ustručavanja:
„Taj jadnik neće ni znati šta ga je snašlo a ona će ga već uloviti. Prostodušan je kao
nerođeno detence, to se vidi i golim okom.“
Čudo jedno kakvim se izrazima ponekad služimo. Zar bi ijedna od prisutnih dama
natuknula nešto o detetu koje još nije zagukalo u kolevčici, svima naočigled?
„Odvratno, ja za to nemam druge reči“, nastavljala je gospođica Hartnel s uobičajenim
pomanjkanjem takta. „Mora biti da je on od nje stariji bar dvadeset pet godina.“
Tri ostale gošće smesta su progovorile uglas i nepovezano o izletu za dečake iz crkvenog
hora, o neprijatnom ispadu na poslednjem okupljanju majki i promaji u crkvi. Gospođica
Marpl je iskričavim okom pogledala u Grizeldu.
„Zar ne mislite da je gospođica Kram možda samo želela da radi zanimljiv posao?“,
upitala je moja žena. „I da u doktoru Stounu vidi samo poslodavca?“
Zavladao je muk. Nijedna od četiri gospe očigledno se nije slagala s ovim gledištem.
Tišinu je razbila gospođica Marpl. „Mila moja“, rekla je tapšuči Grizeldu po ruci, ,,ti si vrlo
mlada. Mladi su tako neiskvareni i naivni."
Grizelda je na to uvređeno rekla kako ona uopšte nije neiskvarena i naivna.
„Naravno da vi mislite samo dobro o svakome11, rekla je gospođica Marpl ne obraćajući
pažnju na njeno protestovanje.
„Stvarno mislite da ona želi da se uda za tog ćelavog i dosadnog čoveka?"
„Koliko sam shvatila, on je prilično dobrostojeći", rekla je gospođica Marpl. „Mada
žestoke naravi, bojim se. Pre neki dan se ozbiljno posvađao s pukovnikom Proterom."
Sve su se dame, vrlo zakopkane, nagnule ka njoj.
„Pukovnik Protero ga je optužio da je neznalica.“
,,To sasvim liči na pukovnika Protera i sasvim je smešno“, rekla je gospođa Prajs Ridli.
„Liči na pukovnika Protera sasvim, ali nisam tako sigurna da je smešno“, odgovorila je
gospođica Marpl. „Sećate se one žene koja je došla ovamo i rekla da je iz službe za socijalnu
zaštitu, a pošto je prikupila priloge niko više ništa o njoj nije čuo i ispostavilo se da nije imala
nikakve veze sa socijalnom službom. Skloni smo da budemo suviše poverljivi i prihvatamo
ono što nam ljudi sami o sebi kažu.“
Ni u snu ne bih pomisho da za gospođicu Marpl kažem kako je suviše poverljiva.
„Izbila je nekakva gužva oko onog mladog slikara Redinga, zar ne?“, upitala je gospođica
Vederbi.
Gospođica Marpl je zaklimala glavom. „Pukovnik Protero ga je izbacio iz kuće. Izgleda da
je slikao Leticiju u haljini za kupanje.“
„Uvek sam ja mislila da ima tu nečeg između njih“, uskočila je gospođa Prajs Ridli.
„Momak se stalno motao oko nje. Žalosno je što devojka nema majku. Maćeha nikad ne može
da je zameni."
„Smela bih reći da se gospođa Protero trudi koliko god može“, rekla je gospođica Hartnel.
„Devojke su prepredene", vajkala se gospođa Prajs Ridli.
 „Prava romansa, zar ne?“ Gospođica Vederbi je bila mekšeg srca. „Mladić je vrlo naočit.“
„Ali je raspusnik“, odbrusila je gospođica Hartnel. „Šta bi se drugo i moglo očekivati kad
je umetnik! Pariz! Modeli! Golotinja!"
„Nije lepo što ju je slikao u kupaćoj haljini“, rekla je gospođa Prajs Ridli.
„Gospodin Reding slika i mene“, rekla je Grizelda.
„Vas ne slika u haljini za kupanje, mila moja“, kazala je gospođica Marpl.
„Moglo bi biti i nešto gore od toga“, vrlo ozbiljno je rekla Grizelda.
„Nevaljalice", velikodušno je prihvatila njenu šalu gospođica Hartnel. Sve tri ostale dame
izgledale su pomalo preneraženo.
„Mila Leticija vam je ispričala o tim neprijatnostima?“, upitala me je gospođica Marpl.
,,Meni?“
,,Da. Videla sam je kad je prošla kroz baštu prema vašoj radnoj sobi.“
Gospođica Marpl uvek sve vidi. Rad u bašti služi joj kao dobra dimna zavesa, a
posmatranje ptica kroz dvogled uvek se može vrlo korisno preokrenuti.
„Spomenula mi je, da“, priznao sam.
„Gospodin Hos izgleda zabrinuto“, rekla je gospođica Marpl. „Nadam se da se nije
iznurio radeći previše.“
„Jao, samo što nisam zaboravila!", uzbuđeno je povikala gospođica Vederbi. „Znala sam
da imam jednu vest da vam kažem. Videla sam doktora Hejdoka kako izlazi iz kuće koju je
iznajmila gospođa Lestrendž."
Sve su se gospe zgledale.
„Možda se razbolela", natuknula je gospođa Prajs Ridli.
„Onda je sigurno nešto sasvim iznenada“, rekla je gospođica Hartnel. „Videla sam je
danas u tri kako šeta po bašti i izgledalo mi je da joj ništa ne fali.“
„Mora biti da se doktor Hejdok i ona poznaju odavno“, rekla je gospođa Prajs Ridli.
„Mada on o tome ništa ne govori.“
„Čudno je da nikad ništa nije ni spomenuo“, iznela je svoj stav gospođica Vederbi.
„Istini za volju“, rekla je Grizelda tihim, tajanstvenim glasom, pa zastala. Sve gospe su se
uzbuđeno nagnule ka njoj.
„Sasvim slučajno znam“, nastavljala je Grizelda s dubokom izražajnošću, „njen muž je bio
misionar. Užasna priča. Pojeli su ga, znate. Doslovno su ga pojeli. A nju su prisilili da
postane poglavičina glavna žena. Doktor Hejdok je bio tamo s jednom ekspedicijom i on ju je
spasio.“
Neko vreme su sve četiri gošće bile prosto van sebe, a onda je gospođica Marpl rekla
prekorno, ali smeškajući se: ,,Nevaljalice!“ Lupnula ju je po ruci koreći je: „Nije to mudro,
dušice. Ako budete izmišljali takve priče, ljudi će vrlo verovatno u njih i poverovati, a to
ponekad ume da izazove razna zamešateljstva.“
U društvu je zavladala hladna atmosfera. Dve dame su ustale da pođu.
„Pitam se ima li zaista mladi Lorens Reding nešto s Leticijom Protero", rekla je gospođica
Vederbi. „Meni se sve čini da ima. Šta vi mislite, gospođice Marpl?“
Izgledalo je da se gospođica Marpl na to zamislila.
,,Ne bih rekla. Ne s Leticijom. S nekim sasvim drugim, rekla bih.“
 „Ali pukovnik Protero je sigurno mislio...“
„Meni se on uvek činio kao priglup čovek“, rekla je gospođica Marpl. ,,Od onih što utuve
sebi u glavu pogrešnu ideju i onda je se zadrto drže. Sećate li se Džoa Baknela, koji je nekad
držao Plavog vepra? Tolika se vika dizala oko toga što mu se kćerka viđa s mladim Bejlijem,
a u stvari je to sve vreme bila ona njegova koketna žena.“
Dok je to govorila gledala je pravo u Grizeldu i mene je odjednom obuzela ljutnja.
„Zar ne mislite, gospođice Marpl“, rekao sam, ,,da smo svi skloni da isuviše puštamo
jeziku na volju. Ljubav prema bližnjem zla ne misli, znate. Kad se jezik glupo razmaše u
zlonamernom ogovaranju, može da pričini neizmerno zlo.“ „Dragi moj vikare, vi niste od
ovoga sveta“, odgovorila mi je na to gospođica Marpl. „Bojim se da kad neko tako dugo
posmatra ljudsku prirodu kao što sam ja to radila, prestane da očekuje bogzna šta od nje.
Smela bih reći da dokono tračarenje zaista jeste i pogrešno i loše, ali je i prečesto istinito, zar
ne?“ Ta parćanska strela na rastanku pogodila je u metu.
 Treće poglavlje

„OPAKA STARA ZLOĆA“, REKLA JE GRIZELDA ČIM SU SE VRATA zatvorila. Otpratila je gošće
jednom grimasom, a onda pogledala u mene i prsnula u smeh.
„Lene, sumnjaš li ti zaista u mene da te varam s Lorensom Redingom?“
„Mila moja, pa naravno da ne.“
„Ali misliš da gospođica Marpl cilja na to. Predivno je kako si mi priskočio u odbranu.
Kao... kao razjaren tigar.“
U trenu me je napala nelagoda. Jedan sveštenik anglikanske crkve nikada ne bi smeo da
dovede sebe u takav položaj da ga opisuju kao razjarenog tigra.
„Smatrao sam da u ovom slučaju ne treba sve prosto da prođe bez ikakvog prigovora",
rekao sam. „Ipak, Grizelda, voleo bih da malo više vodiš računa o onome što govoriš."
„Misliš na priču o ljudožderima?“, upitala me je moja žena. „Ili na moju aluziju da me
Lorens slika sasvim nagu? Kad bi one samo znale da me u stvari slika u debelom plaštu s
visokim okovratnikom od krzna - tako bezgrešnom da bih u njemu mirno mogla da izađem i
pred papu - nigde se ne promalja ni malčice grešne puti! Sve je tako čudesno čisto. Lorens
nikad čak i ne pokuša da vodi ljubav sa mnom - uopšte ne mogu da shvatim zašto.“
„Svakako pošto zna da si udata žena...“
„Ne pretvaraj se da samo što si se iskrcao s Nojeve barke, Lene. Znaš vrlo dobro da je
privlačna mlada žena s postarijim mužem dar nebeski za mladog čoveka. Mora da postoji neki
drugi razlog - svakako nije to što nisam privlačna, jer jesam.“
„Svakako da ti ne želiš da te on zavodi?"
„N-eeee“, rekla je Grizelda s otezanjem koje mi se učinilo pomalo nedolično.
„Ako je zaljubljen u Leticiju Protero..."
„Gospođica Marpl izgleda ne misli da jeste.“
„Možda greši.“
„Gospođica Marpl nikada ne greši. Takve stare opasnice uvek su u pravu.“ Grizelda je
malo zastala, pa onda rekla dobacivši mi hitar pogled iskosa: „Veruješ mi, zar ne? Mislim, to
da nema ničega između Lorensa i mene.“
„Grizelda, dušo moja“, rekao sam, iznenađen. „Pa naravno.“ Moja žena mi je prišla i
poljubila me.
„Volela bih da te nije tako grozno lako obmanuti, Lene. Ti bi meni poverovao šta god da ti
kažem.“
„Nadam se da bih. Ipak, mila moja, molim te da obuzdavaš jezik i pripaziš šta govoriš.
Upamti da ovim ženama izrazito nedostaje smisla za šalu i da sve shvataju ozbiljno.“
„Potrebno im je malo nemorala u životu", rekla je Grizelda. „Onda se ne bi toliko bavile
potragom za njim u tuđem životu."
I s tim rečima je izašla iz salona, a ja sam, pogledavši na sat, pohitao da obavim neke
posete koje su morale biti obavljene još ranije tog dana.
Večernja služba u sredu bila je slabo posećena kao i obično, ali pošto sam se presvukao i
pošao da izađem kroz crkvu, zatekao sam u njoj neku ženu koja je stajala sama-samcijata i
zagledana u jedan od naših prozora s vitražom. Mi zaista imamo nekoliko lepih starih vitraža i
samu crkvu vredi pogledati. Na zvuk mojih koraka žena se okrenula i tada sam video da je to
gospođa Lestrendž.
Oboje smo se kolebali za trenutak, a onda sam ja progovorio: „Nadam se da vam se
dopada naša mala crkva.“
„Divila sam se lektorijumu." Glas joj je bio prijatan i govorila je tiho a ipak vrlo
razgovetno, s jasnim naglascima. „Žao mi je što sam se juče mimoišla s vašom ženom“, dodala
je.
Razgovarali smo o crkvi još nekoliko minuta. Gospođa Lestrendž je očigledno bila
kulturna žena i poznavala je pomalo istoriju crkve i arhitekturu. Zajedno smo izašli i pošli
putem pošto se do vikarijata nije moglo stići a da se ne prođe pored njene kuće. Kad smo stigli
do kapije, ljubazno me je pozvala:
„Hoćete li da uđete? Reći ćete mi šta mislite o onome što sam uradila unutra.“
Prihvatio sam poziv. Kuća se zvala Male dveri i ranije je pripadala jednom pukovniku koji
je služio u Indiji. I protiv svoje volje, osetio sam olakšanje kada sam video da su uklonjeni
mesingani stočići i burmanski idoli i da je kuća sada nameštena jednostavno, ali s
besprekornim ukusom. Sve zajedno je ostavljalo utisak sklada i spokoja.
Sve više sam se pitao šta je dovelo takvu jednu ženu u Sent Meri Mid. Gospođa Lestrendž
je tako očigledno bila svetska žena da se zaista činilo čudno što je ođabrala da se zakopa na
selu u unutrašnjosti.
U njenom lepo osvetljenom salonu prvi put sam imao priliku da je osmotrim malo bolje.
Bila je vrlo visoka žena, zlatne kose koja se presijavala u crvenkasto, ali su joj obrve i
trepavice bile crne, mada nisam mogao da procenim da li prirodno ili veštački. Ako je i bila
našminkana, kao što sam mislio da jeste, onda je to bilo urađeno izvanredno umešno. Kad je
bilo mirno, lice joj je pomalo podsećalo na sfingu, a čudnije oči nikada nisam video -
prelivale su se gotovo u zlatno.
Odevala se savršeno, a ponašala s nenameštenom otmenošću žene dobrog porekla, pa ipak
je u njoj bilo nečega što se nije uklapalo i što me je zbunjivalo. Oko nje se osećalo nešto
tajanstveno. Kroz glavu mi je prošla ona reč koju je izgovorila Grizelda - zloslutno.
Besmislica, naravno, a ipak - da li je? Sinula mi je jedna nezvana misao: „Ova žena ni pred
čim ne bi ustuknula.“
Razgovarali smo o krajnje normalnim temama, a ipak sam nekako imao utisak da ima tu još
nečeg, sasvim drugačije prirode, što bi gospođa Lestrendž želela da mi kaže.
Uhvatio sam jednom ili dvaput na sebi njen pogled; gledala me je s nekim čudnim
oklevanjem, kao da ne može da se odluči. Primetio sam da se strogo drži tema u kojima nema
ničeg ličnog. Nije spominjala ni muža niti ikakvu rodbinu.
U pogledu joj je, međutim, sve vreme bila ta čudna usrdna molećivost, kao da mi govori:
„Da vam kažem? Želela bih. Zar ne možete da mi pomognete?“ Na kraju je ipak zgasnula, ili
sam možda sve bio umislio. Osećao sam se kao da mi je dat otpust. Ustao sam da pođem. Dok
sam izlazio iz salona, osvrnuo sam se i video je kako gleda za mnom s neodlučnošću i
nedoumicom na licu. Poveden trenutnim porivom, vratio sam se.
„Ako ima nešto što bih mogao da uradim..."
„Vrlo ljubazno od vas...“, rekla je sumnjičavo.
Oboje smo ućutali. Onda je ona rekla:
„Volela bih da znam. Vrlo je teško. Ne, mislim da niko ne može da mi pomogne. Hvala vam
ipak što ste ponudili.“
Učinilo mi se da je to sad konačno, pa sam otišao. Ali sam se pitao. U Sent Meri Midu
nismo navikli na misterije.
Toliko nismo navikli da su me zaskočili čim sam iskoračio kroz kapiju. Gospođica Hartnel
je odlična u trapavom i nezgrapnom zaskakivanju ljudi.
„Videla sam vas!“, uskliknula je s gromovitom razdraganošču. „Tako sam se uzbudila. Sad
možete sve da nam ispričate." „O čemu?“
„O tajanstvenoj dami! Je li udovica ili negde ima muža?“
„Stvarno ne bih umeo da vam kažem. Nije mi rekla.“
„Vrlo neobično. Čovek bi pomislio da će sigurno spomenuti nešto uzgred. Skoro kao da
ima neki razlog da ne govori o tome, zar se ne čini i vama?“
„Pošteno da vam kažem, meni ne.“
„Ah! Kao što reče draga gospođica Marpl, vi uopšte niste od ovoga sveta, vikare. Recite
mi poznaje li se gospođa Lestrendž odavno s doktorom Hejdokom?"
„Nije ga spominjala, pa nisam ni ja.“
„Stvarno? Pa o čemu ste onda razgovarali?"
„Slikama, muzici, knjigama“, odgovorio sam čistu istinu. Gospođica Hartnel, koja ni o
čemu i ne razgovara sem o ličnim temama, izgledala je kao da mi ne veruje, kao da sumnja u
moj odgovor. Iskoristivši taj trenutak u kome se kolebala ne znajući kako dalje da postupi,
poželeo sam joj prijatno veče i žurno se udaljio.
Navratio sam u još jednu kuću malo niže u selu i konačno stigao nazad do parohijskog
dvora kroz baštensku kapiju, prošavši pritom opasnu tačku - vrt gospođice Marpl. Nisam ipak
video kako bi bilo ljudski moguće da vesti o mojoj poseti gospođi Lestrendž već stignu do
ušiju gospođici Marpl, pa sam se osećao manje-više bezbedno.
Dok sam namicao rezu na kapiju, prošlo mi je kroz glavu da svratim u baštensku kućicu
koju je mladi Lorens Reding koristio kao atelje i pogledam kako napreduje Grizeldin portret.
Prilažem ovde jedan grub nacrt koji će biti koristan s obzirom na ono što se potom
događalo, skicu sa samo najneophodnijim detaljima.
 Mislio sam da u ateljeu nikoga nema. Nisu se čuli nikakvi glasovi koji bi me upozorili, a
moji koraci se valjda nisu čuli po travi.
Otvorio sam vrata i smušeno zastao na pragu. U ateljeu je bilo dvoje ljudi. Muškarac je
držao ženu u naručju i strasno je ljubio.
Bili su to mladi slikar Lorens Reding i gospođa Protero.
Brže-bolje sam se povukao i umakao u svoju radnu sobu. Tu sam se smestio u stolicu,
izvadio lulu i porazmislio. Ovo otkriće me je zaprepastilo, posebno pošto sam posle
razgovora s Leticijom tog popodneva bio uveren da se između nje i mladića razvija neka vrsta
razumevanja. Bio sam, štaviše, ubeđen da i ona sama tako misli. Apsolutno sam smatrao da
Leticija ništa ne zna o mladićevim osećanjima prema njenoj maćehi.
Gadna petljavina. Preko volje sam odao priznanje gospođici Marpl - ona nije bila
obmanuta, očigledno je sa zavidnom tačnošću pretpostavila šta se zapravo događa. Potpuno
sam pogrešno pročitao značajni pogled koji je uputila Grizeldi.
Ni u snu ne bih pomislio da je upletena gospođa Protero. Uvek je ostavljala utisak
Cezarove žene - tihe i suzdržane, žene za koju niko ne bi pomislio da gaji uopšte ikakva
duboka osećanja.
Do te sam tačke stigao u svojim razmišljanjima kad me je prenulo kucanje na prozorsko
staklo. Ustao sam i prišao francuskom prozoru. Ispred je stajala gospođa Protero. Otvorio sam
joj pa je ušla, i ne sačekavši na moj poziv. Prešla je sobu, zadihana, i klonula na sofu.
Imao sam utisak kao da je nikad pre nisam zaista video. Tiha, suzdržana žena koju sam
poznavao nestala je bez traga, a umesto nje je tu bilo jedno biće u očajanju, koje je jedva
hvatalo dah. Tek tada sam shvatio da je Ana Protero prava lepotica.
Brineta blede puti, s duboko usađenim smeđim očima, bila se sada sva zarumenela, a grudi
su joj se burno nadimale. Kao da je neki kip odjednom oživeo. Zatreptao sam, iznenađen tim
preobražajem.
„Mislila sam da je najbolje da dođem“, rekla je. „Upravo... upravo ste videli?“
Naklonio sam glavu.
Vrlo tiho je rekla: „Volimo se...“ I čak ni tako uznemirena i preplašena nije mogla a da se
malčice ne osmehne. Bio je to osmeh žene koja gleda u nešto prelepo i čudesno.
I dalje sam ćutao, a ona me je malo potom upitala: „Pretpostavljam da vama to izgleda
veoma pogrešno?“
„Da li biste mogli očekivati od mene da vam kažem bilo šta drugo, gospođo Protero?"
„Ne... ne, valjda ne.“
Nastavio sam trudeći se da mi glas bude što blaži: „Udata ste žena...“
„O, znam - znam“, prekinula me je. „Zar mislite da ja nisam mnogo puta prevrtela u glavi
sve to? Ja nisam stvarno pokvarena žena - nisam. I sve to nije... nije... kao što vi možda
mislite...“
„Drago mi je zbog toga“, rekao sam vrlo ozbiljno.
Upitala je prilično plašljivo: „Reći ćete mom mužu?“
„Izgleda da vlada rasprostranjeno mišljenje da sveštenik nije u stanju da se ponaša kao
džentlmen“, rekao sam oporo. „To nije istina.“
Pogledala me je zahvalno.
„Vrlo sam nesrećna. Tako sam užasno nesrećna. Ne mogu dalje. Jednostavno ne mogu
dalje. Ne znam šta da radim.“ U glasu joj je narastala jedna pomalo histerična nota. „Ne znate
kakav je moj život. Nesrećna sam s Lucijusom od samog početka. S njim nijedna žena ne bi
bila srećna. Volela bih da je mrtav... to je grozno, ali volela bih... očajna sam. Kažem vam,
očajna.“ Trgla se i pogledala u prozor. „Šta je to bilo? Nešto sam čula. Možda je Lorens.“
Prišao sam prozoru, koji nisam bio zatvorio iako sam mislio da jesam. Izašao sam i
pogledao po vrtu, ali nikog nisam video. Ipak sam bio gotovo ubeđen da sam i ja nekoga čuo.
Ili me je možda ubedila ona jer je bila tako sigurna.
Kad sam ponovo ušao u sobu, Ana je sedela presavijena, oborene glave, i izgledala je kao
živa slika očajanja. „Ne znam šta da radim“, rekla je ponovo. „Ne znam šta da radim.“
Prišao sam i seo pored nje. Govorio sam joj ono za šta sam verovao da mi je dužnost da
kažem, i trudio sam se da govorim s neophodnim ubeđenjem, mada sam sve vreme bio
neprijatno svestan kako sam koliko tog jutra izrazio osećanje da bi svet bio bolji bez
pukovnika Protera.
Molio sam je pre svega da ne uradi ništa ishitreno. Napustiti muža i kuću vrlo je ozbiljan
korak.
Ne mislim da sam je ubedio. Živeo sam na ovom svetu dovoljno dugo da znam kako je
razuman razgovor sa zaljubljenima jalov posao, ali mislim ipak da su joj moje reči pružile
izvesnu utehu.
Kad je ustala da pođe, zahvalila mi je i obećala da će razmisliti o onome što sam rekao.
Bez obzira na to, pošto je otišla, ja sam ostao vrlo uznemiren. Osećao sam da sam sve
dosad pogrešno prosuđivao karakter Ane Protero. Sada je ostavljala na mene utisak očajnice,
žene koja ni pred čim neće ustuknuti kad su joj osećanja konačno probuđena. A bila je ludo,
očajnički, divlje zaljubljena u Lorensa Redinga, muškarca mlađeg od sebe nekoliko godina.
Nije mi se to dopadalo.
 Četvrto poglavlje

POTPUNO SAM BIO ZABORAVIO DA SMO LORENSA REDINGA pozvali na večeru te večeri.
Kad je Grizelda upala i izgrdila me jer su do večere ostala još samo dva minuta, našao sam se
sasvim zatečen.
„Nadam se da će sve biti u redu“, doviknula je Grizelda za mnom uz stepenice.
„Razmišljala sam o onome što si rekao za ručkom i smislila sam nam nešto stvarno lepo za
jelo.“
Mogu usput da kažem da je naš večernji obed uveliko opravdao Grizeldinu tvrdnju da je
još gore kad se trudi nego kada se ne trudi. Meni je bio ambiciozno zamišljen, a Meri kao da
je nalazila izopačeno zadovoljstvo u tome da jela naizmenično ne dokuva i prekuva. Ostrige
koje je Grizelda naručila i koje su valjda bile van domašaja kuvarske nesposobnosti nismo,
nažalost, uspeli ni da probamo, jer u kući nije postojalo ništa čime bismo ih otvorili, a taj
propust je otkriven tek kada je kucnuo čas da se školjke jedu.
Pomalo sam sumnjao hoće li se Lorens Reding uopšte pojaviti. Mogao je sasvim lako da
pošalje izvinjenje. Pojavio se, međutim, tačno na vreme, pa smo učetvoro seli za večeru.
Lorens Reding je, o tom zbora nema, vrlo privlačna ličnost. Pretpostavljam da mu je
tridesetak godina. Tamnokos je, ali su mu oči jasno, gotovo blistavo plave. Sve mu ide od
ruke. Odličan je sportista, dobar glumac u amaterskim predstavama i ume da ispriča
prvorazrednu priču. Kad je on u društvu, svako okupljanje uspeva. Mislim da ima irske krvi.
Uopšte nije ono što se obično zamišlja kad kažete umetnik. Ipak verujem da je dobar slikar u
modernom maniru. Nisam neki naročit poznavalac slikarstva.
Prirodno je što je te večeri delovao pomalo rasejano, ali se sve u svemu držao izvanredno.
Mislim da ni Grizelda ni Denis ništa nisu primetili. Verovatno ni sam ne bih ništa zapazio da
več nisam znao.
Grizelda i Denis su bili u posebno dobrom raspoloženju - sipali su šale o doktoru Stounu i
gospođici Kram - trenutnom velikom skandalu u našem selu! Odjednom me se bolno kosnula
spoznaja da je Grizelda po godinama bliža Denisu nego meni. Mene on zove čika Len, ali nju
samo Grizelda. Nekako sam se zbog toga osetio usamljeno.
Mora biti da me je uznemirila gospođa Protero. Obično nisam podložan ovakvim
razmišljanjima od kojih ne može biti nikakve koristi.
S vremena na vreme Grizelda i Denis bi stvarno preterali, ali nisam imao srca da ih
obuzdavam. Oduvek sam mislio da je tužno što se već od samog prisustva nekog sveštenika
ljudi pomalo snužde.
 Lorens je takođe veselo učestvovao u razgovoru, ali sam svejedno bio svestan da mu oči
stalno beže ka meni i uopšte se nisam iznenadio kad je posle večere uspeo vešto da me odvede
u radnu sobu.
Čim smo ostali nasamo, držanje mu se promenilo.
„Otkrili ste našu tajnu, gospodine. Šta ćete uraditi?“, upitao me je.
S Redingom sam mogao da razgovaram otvorenije nego s gospođom Protero, pa sam to i
uradio. Primio je moje reči vrlo dobro.
„Naravno da je bilo neizbežno da mi kažete sve ovo“, rekao je kada sam završio. „Paroh
ste. Ne mislim time da kažem ništa uvredljivo. U stvari mislim da verovatno imate pravo, ali
ovo između Ane i mene je sasvim posebno."
Rekao sam mu da tačno tu rečenicu ljudi izgovaraju otkako je sveta i veka, na šta su se
njegove usne izvile u čudan smešak.
„Svi misle da je njihov slučaj poseban, hoćete da kažete? Možda je i tako, ali mi jedno
morate verovati.“
Uveravao me je da dosad „nije bilo ničeg lošeg“. Malo je na svetu bilo žena tako iskrenih
i odanih kao što je Ana, rekao je. Šta će dalje biti, on ne zna.
„Da se ovo događa u nekoj knjizi“, rekao je smrknuto, „starac bi umro - i svi bi bili
zadovoljni što su ga se rešili.“
Ukorio sam ga.
„Nisam mislio da kažem da ću ga ubosti s leđa, iako bih iz sveg srca zahvalio onome ko bi
to uradio. Niko živ nema jednu lepu reč da kaže o njemu. Čudim se što mu prva gospođa
Protero nije smrsila konce. Upoznao sam je, pre podosta godina, i učinilo mi se da je za to
sasvim sposobna. Jedna od onih mirnih a opasnih žena. Stari galami na sve strane, svuda diže
smutnju i nevolju, opak je kao đavo i ima poganu narav. Ne znate šta sve Ana mora da trpi od
njega. Da imam ijednu paru, odveo bih je bez ikakvog daljeg razgovora."
Posle toga sam progovorio s njim sasvim od srca. Zamolio sam ga da ode iz Sent Meri
Mida. Bude li ostao, samo će doneti Ani Protero veću nesreću nego što joj je već zapala.
Ljudi će ih ogovarati, ogovaranja će stići do ušiju pukovniku Proteru i sve će za nju biti
još neuporedivo gore.
„Niko ništa ne zna o ovome osim vas, oče“, pobunio se Lorens.
„Dragi moj mladiću, vi potcenjujete detektivske instinkte seoskog života. U Sent Meri
Midu svi znaju i vaše najintimnije tajne. Nema u Engleskoj detektiva ravnog neudatoj gospi
neodređenih godina koja ne zna šta bi s viškom vremena.“ Nonšalantno mi je odgovorio da je
sve u redu, pošto svi misle da je umešana Leticija.
„Nije vam možda prošlo kroz glavu“, upitao sam, „da bi i Leticija mogla da misli to isto?“
Izgledalo je da ga je ta ideja potpuno iznenadila. Leticija za njega ne daje ni pišljiva boba,
rekao je, siguran je u to.
„Čudna devojka. Kao da je stalno zanesena u san, a ipak verujem da je ispod tog
sanjarenja vrlo praktična. Uveren sam da je ta njena zanesenost čista poza“, rekao je. „Leticija
odlično zna šta radi. Osim toga, ima jednu neobično osvetoljubivu crtu. Uvrnuto je što mrzi
Anu. Prosto je se gnuša, a Ana je prema njoj uvek bila pravi anđeo.“
Ovo poslednje mu, naravno, nisam prosto poverovao na reč. Zaljubljenom mladom čoveku
uvek se čini da se ona u koju je zaljubljen ponaša anđeoski. Svejedno, koliko sam i ja sam
mogao da zapazim, Ana se prema svojoj pastorki uvek ponašala s dobrotom i pravičnošću.
Leticija me je tog dana iznenadila svojim ogorčenim tonom.
Tu smo Reding i ja morali da prekinemo razgovor, jer su Grizelda i Denis banuli kod nas i
rekli da ne smem da teram Lorensa da se ponaša kao neki stari dosadnjaković.
„Bože, kako bih volela neko uzbuđenje", rekla je Grizelda bacivši se u fotelju. „Neko
ubistvo, ili makar provalu.“
„Meni se čini da ovde nema nikoga kod koga bi naročito vredelo provaljivati“, rekao je
Lorens trudeći se da se uklopi u njeno raspoloženje. „Osim ako nećemo da ukrademo veštačko
zubalo gospođice Hartnel."
„Ti zubi stvarno grozno zveckaju", rekla je Grizelda. „Grešite, ipak, ako mislite da ni kod
koga ne bi vredelo provaliti. U Starom dvoru ima divnog starinskog srebra. Slanici,
poslužavnici na postolju u stilu Čarlsa Drugog i razne takve stvari. Mislim da vrede nekoliko
hiljada funti.“
„Stari bi te verovatno ustrelio vojnim revolverom“, rekao je Denis. „I uživao bi što mu se
ukazala prilika za to.“
„Oh, pa najpre bismo ušli i uhvatili ga!“, rekla je Grizelda. „Ko ima revolver?“
„Imam ja mauzer“, rekao je Lorens.
„Stvarno? Baš uzbudljivo. Šta će vam?“
„Suvenir iz rata“, kratko je rekao Lorens.
„Stari Protero je danas pokazivao srebro Stounu“, izvestio nas je Denis. „Stari Stoun se
pretvarao da je beskrajno zainteresovan."
„Mislila sam da su se njih dvojica posvađali zbog iskopine“, rekla je Grizelda.
„Izmirili su se“, rekao je Denis. „Nikako ne razumem zbog čega ljudi imaju želju da kopaju
po grobnim humkama!“
„Mene taj Stoun zbunjuje“, rekao je Lorens. „Mora biti da je vrlo rasejan. Čovek bi se
ponekad zakleo da on pojma nema o svojoj struci.“
„Zaljubljen je“, rekao je Denis. „Gledis Kram mlađana, vrlo si slađana. Od tvojih zuba
belih slast mi prođe telom celim. Pođi sa mnom u bespuća, nevesto moja buduća. A u Vepru
plavom, bez jastuka pod glavom..."
„Dosta je bilo, Denise“, rekao sam.
„Morao bih da pođem“, rekao je Lorens Reding. „Mnogo vam hvala, gospođo Klement, za
vrlo prijatno veče.“
Grizelda i Denis su ga ispratili. Denis se sam vratio kod mene u radnu sobu. Nešto je
uznemirilo momka. Besciljno je bazao po sobi mršteći se i ritajući nameštaj.
Nameštaj nam je već toliko dotrajao da ga je teško oštetiti još gore, ali sam se svejedno
osetio obavezan da se blago pobunim.
„Izvini“, rekao je Denis.
Poćutao je jedan trenutak, a onda je iz njega izbilo: „Tračarenje je nešto stvarno šugavo i
ogavno!“
Malo me je iznenadio. „U čemu je problem?“, upitao sam. „Ne znam treba li da ti kažem.“
Sad sam se stvarno začudio.
 „Stvarno je šugavo i ogavno“, rekao je Denis ponovo. „Ići okolo i svašta pričati. Pa čak i
ne reći otvoreno, nego sve onako u natuknicama. Ne, đavo me odneo - izvini - ako ti to kažem!
Stvarno prava gadost.“
Gledao sam ga u čudu, ali ga nisam pritiskao. Ipak sam se pitao. Ne liči na Denisa da bilo
šta tako primi srcu.
U tom trenutku ušla je Grizelda.
„Zvala je gospođica Vederbi“, rekla nam je. „Gospođa Lestrendž je nekuda izašla u osam i
petnaest i još se nije vratila. Niko ne zna kuda je otišla.“
„Zašto bi iko trebalo da zna?“
„Nije otišla kod doktora Hejdoka, gospođica Vederbi to zna jer je telefonirala gospođici
Hartnel, koja mu je prva komšinica i sigurno bi je videla da je došla tamo.“
„Nerazrešiva mi je zagonetka kako u ovom selu iko ikad stigne da nešto jede“, rekao sam.
„Mora biti da jedu stojeći uz prozor da im baš ništa ne bi promaklo.“
„Ni to nije sve“, rekla je Grizelda svetlucajući od zadovoljstva. „Saznale su za Plavi
vepar. Doktor Stoun i gospođica Kram imaju sobe jedno do drugog, ali“ - naglasila je mašući
prstom - „između tih dveju soba nema vrata!“
„Sigurno su se svi silno razočarali zbog toga.“
Na to je Grizelda prsnula u smeh.
Četvrtak je loše počeo. Dve moje parohijanke rešile su da se posvađaju oko ukrašavanja
crkve, a ja sam pozvan da budem mirovni sudija među dvema sredovečnim gospama, koje su
se obe doslovno tresle od besa. Da nije bilo tako mučno za gledanje, bio bi to zanimljiv fizički
fenomen.
Zatim sam morao da ukorim dvojicu dečaka iz hora zbog toga što su za sve vreme službe
sisali šećerleme. Imao sam neprijatno osećanje da taj posao nisam obavio onako svesrdno kao
što je trebalo.
Zatim se naš orguljaš, koji je izrazito osetljiv na uvrede, uvredio i nikako se nije dao
odobrovoljiti.
A onda je četvoro mojih siromašnijih parohijana objavilo otvorenu pobunu protiv
gospođice Hartnel, koja je zbog toga došla kod mene kipteći od gneva.
Upravo sam bio pošao kući, kad naleteh na pukovnika Protera. Pukovnik je bio izvanredno
dobro raspoložen jer je, imajući zvanje prekršajnog sudije, upravo bio osudio trojicu
krivolovaca.
„Čvrstina“, zagalamio je on svojim oratorskim glasom. Nagluv je, pa zbog toga govori
preglasno, kao što to često biva kod nagluvih ljudi. „Eto šta je potrebno u današnje vreme -
čvrstina! Treba dati primer. Onaj nevaljalac Arčer kleo se juče, čujem, da će mi se osvetiti.
Drska propalica. Dugoveki su oni kojima se preti, kao što kaže poslovica. Pokazaću mu ja
njegovu osvetu kad ga sledeći put budem uhvatio da lovi moje fazane. Popustljivi smo! Mnogo
smo popustljivi u današnje doba. Ja verujem u to da svakom treba pokazati po zasluzi! I stalno
vam traže da se sažalite zbog žene i dečice. Vražja glupost. Koještarije. Zašto bi neko izbegao
posledice svojih postupaka samo zato što je zacvileo da ima ženu i dečicu? Meni je to sve
isto, šta god čovek bio - doktor, advokat, crkveno lice, lovokradica, pijani nikogović - ako ga
uhvatiš da krši zakon, onda neka bude kažnjen po zakonu. Sigurno se i vi slažete sa mnom.“
 „Zaboravljate“, rekao sam, „da me moj poziv obavezuje da jednu osobinu cenim više od
svih ostalih - milosrđe."
„Pa, ja sam pravičan čovek, to niko ne može osporiti.“
Ćutao sam, na šta je on prasnuo:
„Zašto mi ništa ne odgovarate? Na sunce s tim što mislite, čoveče!"
Malo sam se kolebao, a onda sam se rešio da mu kažem.
„Mislio sam o tome kako bi mi bilo vrlo žao ako bi, kad kucne moj čas, pravičnost bila
jedino na šta imam da se pozovem. Zato što bi to možda značilo da će mi jedino pravičnost i
biti udeljena...“
„Pih! Nama treba malo borbenog duha u hrišćanstvu. Nadam se da sam ja svoju dužnost
uvek ispunjavao. Nećemo više o tome. Dolazim večeras kao što sam i rekao. Pomerićemo za
šest i petnaest umesto šest, ako nemate ništa protiv. Moram da se vidim s jednim čovekom u
selu.“
„Odgovara mi to sasvim."
Pukovnik se udaljio razmahujući štapom, a ja sam se, okrenuvši se, umalo sudario s
Hosom. Pomislio sam kako izgleda izrazito loše ovog jutra. Nameravao sam bio da ga blago
ukorim zbog raznih propusta i zakašnjenja u njegovom delu posla, ali kad sam video koliko mu
je lice bledo i napeto, zaključio sam da je bolestan, pa sam mu to i rekao.
Poricao je, ali ne posebno odlučno. Konačno je priznao da se ne oseča najkrepkije i
spremno je prihvatio moj savet da se vrati kuči u krevet.
Ručao sam na brzinu, pa izašao da obiđem neke parohijane. Grizelda je bila otišla u
London koristeći popust za voz četvrtkom.
Vratio sam se oko petnaest do četiri s namerom da napravim koncept za nedeljnu
propoved, ali mi je Meri rekla da me gospodin Reding čeka u radnoj sobi.
Zatekao sam ga kako nemirno šetka, zabrinutog lica. Bio je bled i delovao je izmučeno.
Kad sam ušao, naglo se okrenuo.
„Gledajte, gospodine, razmišljao sam o onome što ste mi sinoć rekli. Probdeo sam noć
razmišljajući o tome. Imate pravo. Moraću da prekidam i da bežim.“
„Dragi moj momče“, rekao sam.
„Imali ste pravo što se tiče Ane. Samo ću joj navući nevolje na vrat ako budem ostao ovde.
Ana je... Ana je previše dobra da bih se poneo drugačije. Vidim da moram da odem. I ovako
sam joj već dovoljno otežao, nebesa nek mi se smiluju.“
„Mislim da ste se odlučili za jedino što je uopšte moguće“, kazao sam mu. „Znam da je
odluka teška, ali verujte mi, na kraju će se pokazati da je tako najbolje."
Video sam da misli kako je lako nekome ko nikad ništa slično nije doživeo da tako govori.
„Pripazićete na Anu? Potreban joj je prijatelj."
„Možete biti uvereni da ću učiniti sve što je u mojoj moći.“
„Hvala vam, gospodine." Grčevito mi je stisnuo ruku. „Dobar ste čovek, oče. Večeras ću
se videti s njom da se oprostim, a sutra ću se verovatno spakovati i otići. Nema nikakve svrhe
da se muke produžavaju. Hvala vam što ste mi dali da slikam u vašoj baštenskoj kućici. Žao
mi je što nisam dovršio portret gospođe Klement."
„Ne brinite se zbog toga, dragi moj momče. Doviđenja i Bog neka vas čuva.“
 Pošto je otišao, pokušao sam da se posvetim svojoj propovedi, ali mi je to slabo uspevalo.
Nisam prestajao da mislim o Lorensu i o Ani Protero.
Popio sam jednu šolju čaja koji je bilo teško gutati jer je bio vrlo crn i hladan, a u pola
šest je zazvonio telefon. Javljali su mi da je gospodin Abot s Donjeg imanja na samrti i da je
potrebno neodložno da dođem.
Odmah sam telefonirao u Stari dvor, jer je Donje imanje udaljeno oko tri kilometra i nije
bilo moguće da se otuda vratim do šest i petnaest. Nikad mi nije uspelo da naučim da vozim
bicikl.
Rečeno mi je, međutim, da se pukovnik Protero upravo odvezao nekuda svojim kolima, pa
sam pošao ostavivši Meri poruku da su me hitno pozvali, ali da ću pokušati da se vratim do
pola sedam ili nešto malo posle toga.
 Peto poglavlje

BILO JE VEĆ BLIŽE SEDAM NEGO POLA SEDAM KAD SAM SE U povratku primakao kapiji
parohijskog dvora. Još pre nego što sam stigao do nje, kapija se naglo otvorila i kroz nju je
izašao Lorens Reding. Stao je kao ukopan kada me je video, a mene je zaprepastio njegov
izgled. Ličio je na nekoga ko samo što nije poludeo. Oči su mu čudno zurile u prazno, bio je
bled kao sablast i sav se tresao i trzao.
Na trenutak sam se upitao da se nije napio, ali sam odmah odbacio tu pomisao.
„Zdravo“, rekao sam, „jeste li opet navraćali da me vidite? Izvinite što sam bio odsutan.
Dođite nazad sa mnom. Moraću da se vidim s Proterom zbog nekih računa, ali smeo bih da
kažem da se nećemo dugo zadržati oko toga.“
„Protero", rekao je Reding i počeo da se smeje. „Protero? Hoćete da se vidite s Proterom?
O, videćete ga, svakako! O, Gospode - da!“
Zaprepašćeno sam ga gledao. Nagonski sam pružio ruku ka njemu. Oštro se izmakao.
„Ne“, gotovo je kriknuo. „Moram da odem - da razmislim. Treba da razmislim. Moram da
razmislim."
Dao se u trk i munjevito nestao niz put prema selu ostavivši me da zurim za njim, dok mi se
ona prvobitna pomisao o pijanstvu vraćala.
Konačno sam zavrteo glavom i pošao u kuću. Prednja vrata uvek ostavljamo otključana, ali
sam svejedno pozvonio. Meri je izašla brišući ruke o kecelju.
„Vratili ste se konačno“, primetila je.
„Je li pukovnik Protero ovde?“
„U vašoj radnoj sobi. Tu je od šest i petnaest."
„A dolazio je i gospodin Reding?“
„Pre nekoliko minuta. Pitao je za vas. Rekla sam mu da ćete se vratiti svakog časa i da vas
pukovnik Protero čeka u radnoj sobi, a on je rekao da će vas isto sačekati i otišao je tamo.
Tamo je i sad.“
„Nije“, rekao sam. „Sad sam ga sreo na putu.“
„Nisam čula kad je otišao. Nije ostao ni koji minut. Gospođa se još nije vratila iz grada.“
Odsutno sam klimnuo glavom. Meri se povukla nazad u kuhinju, a ja sam prošao hodnikom
i otvorio vrata radne sobe.
U hodniku je bio polumrak, pa me je predvečernje sunce koje se slivalo u sobu nateralo da
prižmurim. Napravio sam korak ili dva kroz sobu pre nego što sam stao kao skamenjen.
Na trenutak nisam uspevao da shvatim u šta gledam pred sobom.
 Pukovnik Protero je ležao preko mog pisaćeg stola u grozno neprirodnom položaju. Na
stolu pokraj njegove glave skupila se lokva nekakve tamne tečnosti koja je kapala na pod uz
stravičan zvuk: kap, kap, kap.
Pribrao sam se i naterao da mu priđem. Koža mu je na dodir bila hladna. Kad sam mu
podigao ruku, beživotno je pala nazad. Bio je mrtav - ustreljen u glavu.
Otišao sam do vrata da pozovem Meri, pa joj naredio da otrči što brže može do doktora
Hejdoka, koji živi odmah na zavijutku puta. Rekao sam joj da se dogodio nesrećan slučaj.
Onda sam se vratio u sobu, zatvorio vrata i čekao doktora da dođe.
Meri ga je, srećom, zatekla kod kuće. Hejdok je dobar čovek, krupan, naočit, krepke građe,
s poštenim, grubim licem.
Kad sam mu ćutke pokazao na suprotnu stranu sobe, samo je podigao obrve. Kao pravi
doktor, nije pokazao nikakva osećanja. Nagnuo se nad mrtvacem i brzo ga pregledao. Zatim se
uspravio i pogledao u mene.
„Dakle?“, upitao sam.
„Mrtav - oko pola sata, rekao bih.“
„Samoubistvo?“
„Ne može nikako da bude. Pogledajte gde je rana. Osim toga, ako je sam pucao u sebe, gde
je oružje?“
Živa istina, nikakvom oružju nije bilo ni traga.
„Bolje da ništa ne diramo“, rekao je Hejdok. „Najbolje je da pozovem policiju.“
Podigao je slušalicu i naveo činjenice što je sažetije mogao, pa opet spustio slušalicu i
vratio se do mesta gde sam ja sedeo.
„Gadan posao. Kako ste ga našli?“
Objasnio sam mu. „Je li... je li ovo ubistvo?“, upitao sam malaksalo.
„Liči mi na to. Što će reći, šta bi drugo moglo da bude? Vrlo neobično. Pitam se ko je
smakao jadnika. Znam, naravno, da nije bio omiljen, ali ne dešava se često da čoveka ubiju
zbog toga. Zla sreća.“
„Ima tu nešto čudno što se desilo", rekao sam. „Pozvali su me danas posle podne da dođem
kod jednog parohijana na samrti, ali kad sam tamo stigao, svi su se iznenadili što me vide.
Bolesniku je bilo mnogo bolje nego prethodnih dana, a njegova žena je nedvosmisleno porekla
da mi je telefonirala."
Hejdoku su se skupile obrve.
„To dosta govori. Sklonili su vas s puta. Gde vam je žena?“
„Otišla je na jedan dan u London.“
„A služavka?“
„U kuhinji - na drugoj strani kuće.“
„Gde nije verovatno da bi čula išta što se ovde dešava. Prljav posao. Ko je znao da
Protero večeras dolazi ovamo kod vas?“
„Izjašnjavao se jutros o toj činjenici nasred ulice u selu, glasno koliko ga grlo nosi, po
svom običaju.“
„Što će reći da je znalo celo selo? Koje ionako sve zna, u svakom slučaju. Znate za nekoga
kome se bio posebno zamerio?"
 Kroz glavu mi je prošla pomisao na ubledelo lice i staklaste oči Lorensa Redinga, ali me
je obaveze da odgovorim poštedeo zvuk koraka u hodniku.
„Policija“, rekao je doktor Hejdok i ustao.
Naše policijske snage predstavljao je pozornik Herst, koji je izgledao vrlo važno, ali
pomalo zabrinuto.
„Dobro veče, gospodo', pozdravio nas je. „Inspektor stiže svakog časa. Dotle ću ja
postupiti po njegovim uputstvima. Koliko sam shvatio, pukovnik Protero je ubijen iz vatrenog
oružja - u parohijskom dvoru.“
Zastao je i uputio mi hladan, sumnjičav pogled, koji sam se potrudio da dočekam s
prikladnim držanjem čoveka čiste savesti.
Pozornik je prišao pisaćem stolu i izjavio: „Ništa ne sme da se dira dok ne bude došao
inspektor.“
Radi mojih čitalaca, prilažem ovde skicu sobe.
 Pozornik je izvadio beležnicu, liznuo mastiljavu olovku i s očekivanjem pogledao u nas
obojicu.
Ponovio sam svoju priču o tome kako sam pronašao telo. Pošto je sve zapisao, što je
potrajalo neko vreme, Herst se okrenuo doktoru.
„Po vašem mišljenju, doktore Hejdok, šta je uzrok smrti?“
„Pucanj u glavu iz blizine.“
„Oružje?“
 „Ne mogu sa sigurnošću da kažem dok ne budemo izvadili metak, ali rekao bih da je metak
najverovatnije ispaljen iz malokalibarskog pištolja - mauzera od 6,35 milimetara, recimo."
Malo sam se trznuo prisetivši se razgovora od sinoć i priznanja Lorensa Redinga da ima
mauzer. Pozornik je skrenuo oči hladne kao riblje na mene.
„Nešto ste rekli, gospodine?“
Odmahnuo sam glavom. U šta god da sam sumnjao, to su bile samo sumnje i kao takve je
trebalo da ih zadržim za sebe.
„Kada se, po vašem mišljenju, tragedija odigrala?“
Doktor je oklevao za časak pre nego što će odgovoriti:
„Čovek je mrtav nešto malo više od pola sata, rekao bih. Svakako ne duže.“
Herst se okrenuo ka meni. „Služavka je nešto čula?“
„Koliko ja znam, baš ništa, ali najbolje da pitate nju“, rekao sam.
U tom trenutku stigao je inspektor Slak, koji se dovezao iz Mač Benama, udaljenog oko tri
kilometra.
O inspektoru Slaku mogu samo da kažem da nikad nije bilo čoveka na svetu koji se
odlučnije borio da opovrgne svoje ime. 2 Inspektor je bio crnomanjast, energičan čovek, koji
ni na tren nije imao mira i čije su crne oči bez prestanka streljale na sve strane. Ponašanje mu
je bilo krajnje grubo i bahato.
Na pozdrav nam je odgovorio odsečno kiimnuvši glavom, dograbio je beležnicu od svog
potčinjenog, prelistao je, ispod glasa razmenio s njim nekoliko britkih reči, pa prišao telu.
„Pretpostavljam da je svašta ovde dirano i premeštano“, rekao je.
„Ništa nisam ni taknuo“, odgovorio je Hejdok.
„Ni ja takođe“, rekao sam.
Inspektor se neko vreme bavio zagledanjem stvari na stolu i lokve krvi.
„Ah!“, rekao je slavodobitnim tonom. „Evo šta smo hteli da nađemo. Sat koji se prevrnuo
kad je žrtva pala napred. To će nam pokazati vreme smrti. Šest i dvadeset dva minuta. Kad vi
rekoste da je smrt nastupila, doktore?“
„Rekao sam pre otprilike pola sata, ali...“
Inspektor je pogledao na svoj sat.
„Sedam i pet. Meni je javljeno pre otprilike deset minuta, u pet do sedam. Telo je
pronađeno oko petnaest do sedam. Vas su, koliko shvatam, pozvali odmah. Recimo da ste ga vi
pogledali u deset do... pa, stižemo do istog vremena, gotovo u sekundu tačno.“
„Ne mogu da jemčim s potpunom tačnošću“, rekao je Hejdok. „Procena je približna.“
„Dovoljno je dobra, gospodine, dovoljno dobra.“
U međuvremenu sam ja pokušavao da umetnem nešto. „Što se tog sata tiče...“
„Ako biste mi oprostili, gospodine, ja ću vam postavljati pitanja o onom što bih želeo da
znam. Nemamo mnogo vremena. Želim potpunu tišinu.“
„Da, ali samo sam hteo da vam kažem...“
„Potpunu tišinu“, rekao je inspektor i mrko me ošinuo pogledom. Dao sam mu dakle ono
što je hteo. I dalje je zagledao oko pisaćeg stola.
„Zbog čega je sedeo ovde?“, zagunđao je. „Da nije hteo da napiše poruku - hej - šta je
ovo?“
 Pobedonosno je podigao listić papira za poruke. Bio je toliko zadovoljan svojim otkrićem
da nam je dozvolio da mu priđemo i pogledamo zajedno s njim.
Bio je to list papira za poruke sa zaglavljem vikarijata, a na vrhu je bilo napisano vreme,
6.20.
„Dragi Klemente“ - počinjalo je pisamce - „izvinite što ne mogu duže da vas čekam,
moram...“ Tu se okončavalo dugačkom škrabotinom.
„Jasno da jasnije ne može biti“, rekao je pobednički inspektor Slak. „Seda ovde da ovo
napiše, neprijatelj tiho ulazi kroz francuski prozor i puca mu u glavu dok on piše. Šta biste još
hteli?“
„Samo sam hteo da kažem...“, zaustio sam.
„Ne smetajte nam, molim vas, gospodine. Hteo bih da vidim da nema otisaka stopala.“
Spustio se na kolena i četvoronoške pošao ka otvorenom francuskom prozoru.
„Mislirn da bi trebalo da znate...“, nastavljao sam tvrdoglavo.
Inspektor se uspravio i progovorio bez žestine, ali odlučno.
„U sve ćemo to zalaziti kasnije. Bio bih vam zahvalan, gospodo, ako biste se sklonili
odavde. Odmah, ako nemate ništa protiv.“
Dozvolili smo da nas izbaci kao decu.
Imao sam utisak da su protekli čitavi sati, a ipak je bilo tek sedam i petnaest.
„Dakle, meni je bilo dosta“, rekao je Hejdok. „Kad taj umišljeni magarac bude hteo da me
vidi, možete da ga pošaljete kod mene u ambulantu. Doviđenja."
„Gospođa se vratila", saopštila mi je Meri promolivši se na trenutak iz kuhinje. Oči su joj
bile zaokrugljene i iskolačene od uzbuđenja. „Došla je pre pet minuta."
Grizeldu sam pronašao u salonu. Izgledala je uplašena, ali uzbuđena i ona.
Sve sam joj ispričao, a ona me je pažljivo saslušala.
„Na početku poruke stavljeno je vreme 6.20“, rekao sam na kraju, „a sat se prevrnuo i stao
u 6.22.“
„Da“, rekla je Grizelda, „ali zar mu nisi rekao da je taj sat uvek navijen da pokazuje
petnaest minuta više.“
„Nisam. Nije mi dao“, rekao sam. „Trudio sam se koliko god sam mogao.“
Grizelda se zbunjeno mrštila. „Ali, Lene“, rekla je, „pa zbog toga je sve to zajedno
savršeno neobično. Jer kad je na tom satu bilo šest i dvadeset, u stvari je bilo tek šest i pet, a u
šest i pet pukovnik Protero, pretpostavljam, nije još bio ni stigao ovamo u kuću.“
 Šesto poglavlje

NEKO VREME SMO SE TRUDILI DA ODGONETNEMO TO SA satom, ali ništa nismo uspeli da
smislimo. Grizelda je rekla kako treba ponovo da pokušam da kažem Slaku, međutim u tom
trenutku sam se i ja već bio zabandoglavio kao mazga - ne bih umeo to da opišem boljim
rečima.
Inspektor Slak se ponašao nepotrebno neprijatno i ružno. Jedva sam čekao trenutak kada ću
moći da pružim svoj dragoceni doprinos i dovedem inspektora u nepriliku. Reći ću mu blago
prekornim tonom:
„Da ste samo hteli da me saslušate, inspektore Slak...“ Očekivao sam da će bar
porazgovarati sa mnom pre nego što pođe iz kuće, ali na svoje iznenađenje saznali smo od
Meri da je inspektor otišao pošto je zaključao vrata radne sobe i izdao naređenje da niko ne
pokušava tamo da uđe. Grizelda je predložila da pođe do Starog dvora.
„Ani Protero će biti strašno - zbog policije i svega", rekla je moja žena. „Možda bih mogla
nekako da joj pomognem.“ Od srca sam odobrio njenu zamisao i ispratio je uz uputstvo da mi
telefonira ako bude pomislila da bih mogao da pružim utehu Ani ili Leticiji.
Latio sam se zatim da telefoniram nastavnicima koji drže veronauku nedeljom. Trebalo je
da dođu u petnaest do osam na redovni pripremni čas kod mene, ali sam s obzirom na
okolnosti smatrao da je bolje da to odložim.
Sledeći je na mesto zbivanja stigao Denis, koji se upravo vratio s partije tenisa. Činjenica
da se u vikarijatu dogodilo ubistvo njemu je, izgleda, priuštila silno zadovoljstvo.
„Zamisli samo da se nađeš tačno na mestu gde se zbiva slučaj ubistva", uzviknuo je.
„Oduvek sam želeo da se nađem usred takvog nekog slučaja. Zašto je policija zaključala radnu
sobu? Zar ona ne bi mogla da se otključa i ključem od nekih drugih vrata?“
Odbio sam da dopustim bilo kakav sličan pokušaj, što Denis nije baš sasvim lako
prihvatio. Pošto je izvukao iz mene svaki mogući detalj, otišao je u vrt da traži otiske stopala,
veselo primetivši da je sva sreća što je ubijen samo stari Protero, koga ionako niko nije voleo.
Njegova vesela neosetljivost prilično mi je smetala, ali sam mislio da sam možda prestrog
prema dečku. U njegovim godinama detektivske priče su jedna od najboljih stvari u životu, a
zateći pravu-pravcijatu detektivsku priču, s lešom i svim ostalim, kako te čeka takoreći na
rođenom pragu, neizbežno je nešto zbog čega će se zdrav i prav momak od sreće naći na
sedmom nebu. Smrt ne znači ništa naročito dečku od šesnaest godina.
Grizelda se vratila otprilike posle sat vremena. Kod Ane Protero stigla je gotovo odmah
pošto joj je inspektor doneo vest o muževljevoj smrti.
 Pošto je čuo da je gospođa Protero muža poslednji put videla u selu oko petnaest do šest i
da nije u stanju ni na koji način da rasvetli slučaj, inspektor je otišao objasnivši da će sutra
opet doći radi potpunijeg ispitivanja.
„Bio je na svoj način prilično pristojan1, priznala mu je preko volje Grizelda.
„Kako je gospođa Protero primila vest?“, upitao sam.
„Bila je vrlo tiha... ali ona je uvek takva.“
„Jeste“, rekao sam. „Ne mogu da zamislim da bi Ana Protero zapala u histeriju."
„Naravno da ju je jako uzdrmalo, to se videlo. Zahvalila mi je što sam došla i rekla mi da
mi je zaista vrlo zahvalna, ali da ništa ne mogu da učinim.“
„Šta je s Leticijom?“
„Nije bila kod kuće, igrala je negde tenis.“ Grizelda je malo zastala, pa onda rekla: „Znaš,
Lene, bila je stvarno vrlo tiha - to je zbilja strašno čudno.“
„Zbog šoka“, predložio sam kao objašnjenje.
„Da, valjda. Pa ipak...“ Grizelda je zbunjeno mrštila čelo. „Nekako nije bilo tako. Nije
izgledalo kao da je toliko pretrpela iznenadni udarac koliko da je - pa dakle, prestravljena."
„Prestravljena?“
„Da - mada nije to pokazivala, znaš. Ili bar nije nameravala da pokaže. Ali kako su joj oči
bile čudne i oprezne! Pitam se da možda nema neku ideju o tome ko ga je ubio. Stalno je pitala
je li neko osumnjičen.“
„Zaista?“, upitao sam zamišljeno.
„Da. Ana naravno ume čudesno da vlada sobom, ali se videlo da je strahovito potresena.
Više nego što bih pomislila da će biti, jer na kraju krajeva, ipak mu nije bila baš toliko odana.
Rekla bih čak da ga uopšte nije naročito volela.“
„Smrt ponekad ume da promeni osećanja prema nekome“, rekao sam.
„Valjda je tako.“
Upao je Denis, vrlo uzbuđen zbog jednog otiska koji je pronašao u leji s cvećem. Bio je
ubeđen da je policiji promakao i da će upravo taj otisak doneti preokret u rešavanju misterije.
Loše sam spavao te noći. Denis je ustao, pa se motao po kući i otišao nekuda još mnogo
pre doručka, da „prostudira najsvežije događaje“, kako je rekao.
Ipak nam zaprepašćujuće vesti od tog jutra nije doneo on, nego Meri. Samo što smo bili
seli da doručkujemo kad je ona banula, sva zajapurena i užagrelih očiju, i odmah nam se
obratila bez ikakvog uobičajenog ceremonijala.
„Možete li da verujete? Pekar mi je malopre kazao. Uhapsili su mladog gospodina
Redinga."
„Uhapsili Lorensa!“, uzviknula je Grizelda s nevericom. „Nemoguće. Mora biti da je to
neka glupa greška.“
„Nema greške, gos’đo“, rekla je Meri sa zluradim ushićenjem. „Gospodin Reding je sam
otišao i predao se. Sinoć posle svega. Samo je ušao, bacio pištolj na sto i kaže: ’Ja sam to
uradio’ Eto tako.“
Pogledala nas je, žustro klimnula glavom, pa izašla, zadovoljna postignutim utiskom.
Grizelda i ja smo se ćutke gledali.
„Jao, pa to ne može biti istina", rekla je Grizelda. „Prosto ne može biti.“ Zapazila je da
ćutim, pa me upitala: „Lene, ne misliš valjda da je istina?“
Ustanovio sam da mi je teško da joj odgovorim. Sedeo sam i ćutao, a misli su mi se
kovitlale kroz glavu.
„Mora biti da je poludeo", rekla je Grizelda. „Potpuno sišao s uma. Ili misliš da su
zajedno razgledali pištolj pa je slučajno opalio?"
„Ne bi se reklo da je to mnogo verovatno.“
„Mora ipak biti da je bio nekakav nesrećan slučaj. Nekom motivu tu nema nikakvog traga.
Kakav bi razlog, za ime sveta, Lorens imao da ubije pukovnika Protera?"
Mogao sam na to pitanje da joj odgovorim vrlo nedvosmisleno, ali sam želeo da poštedim
Anu Protero koliko god je moguće. Možda je još bilo šanse da njeno ime ne bude spominjano.
„Seti se da su se posvađali“, rekao sam.
„Zbog Leticije i njene kupaće haljine. Da, ali to je besmislica. Sve da su se Leticija i on u
potaji i verili, pa to nije razlog da ubije njenog oca!“
„Ne znamo kakve činjenice stvarno mogu da budu posredi, Grizelda.“
„Ti veruješ u to, Lene! O, kako samo možeš?! Kažem ti, sigurna sam da mu Lorens nije
pipnuo ni dlaku na glavi.“
„Nemoj zaboraviti da sam ga sreo tačno ispred kapije. Izgledao je kao bezumnik."
„Da, ali... oh! To ne može biti.“
„Tu je, takođe, sat“, podsetio sam je. „Sat bi time bio objašnjen. Lorens ga je sigurno
vratio na 6.20 da stvori sebi alibi. Pogledaj kako je inspektor Slak upao u tu stupicu."
„Grešiš, Lene. Lorens je znao da taj sat žuri. ’Da nam vikar ne zakasni!’, umeo je da kaže.
Nikad ne bi napravio grešku da ga vrati na 6.22. Pomerio bi kazaljke na neko moguće vreme -
petnaest do sedam, na primer.“
„Možda nije znao u koje je vreme Protero došao ovamo. Ili je možda prosto zaboravio da
sat žuri.“
Grizelda se nije složila sa mnom.
„Ne, ako si već namerio da počiniš ubistvo, onda bi bio vrlo pažljiv oko takvih stvari.“
„Ne možeš to da znaš, mila moja“, blago sam joj rekao. „Nikad nijedno nisi počinila.“
Pre nego što je stigla da mi odgovori, jedna senka nam je pala preko stola za doručak i
vrlo blag glas je rekao:
„Nadam se da vam ne smetam. Morate mi oprostiti, ali pod ovim tužnim okolnostima - vrlo
tužnim okolnostima..."
Bila je to naša susetka gospođica Marpl. Prihvativši naše učtivo uveravanje da nam ne
smeta, ušla je kroz francuski prozor, a ja sam joj privukao stolicu. Gospođica Marpl se bila
malo zarumenela u licu i izgledala je prilično uzbuđeno.
„Strašno, zar ne? Pukovnik Protero, jadnik, možda nije bio naročito prijatan čovek, niti
omiljen, ali svejedno je to tužno. Pucali su u njega doslovno u radnoj sobi ovde u vikarijatu,
ako sam dobro shvatila?"
Rekao sam da je zaista tako bilo.
„ Ali naš dragi vikar nije bio kod kuče u tom trenutku?“, upitala je gospođica Marpl
Grizeldu. Objasnio sam gde sam bio.
„Gospodin Denis nije jutros sa vama?“, raspitivala se gospođica Marpl osvrćući se oko
sebe.
„Denis je umislio da je detektiv amater“, rekla je Grizelda. „Vrlo ga je uzbudio otisak
stopala koji je pronašao u leji s cvećem, pa mogu da zamislim da je otišao nekuda da
telefonira policiji o svom otkriću.“
„Mili bože, kakav metež, zar ne?“, rekla je gospođica Marpl. „A gospodin Denis misli da
zna ko je počinio zločin? Doduše, valjda svi mislimo da znamo.“
„Mislite da je očigledno?“, upitala je Grizelda.
„Ne, dušice, uopšte nisam htela to da kažem. Smela bih reći kako svako misli na nekog
drugog. Zbog toga je tako važno imati dokaze. Na primer ja - sasvim sam ubeđena da znam ko
je to uradio, ali moram priznati da nemam ni mrvicu dokaza. Znam da čovek mora veoma da
pazi šta će reći u ovakvim trenucima - krivično delo klevete, tako to zovu, zar ne? Rešila sam
se da s inspektorom Slakom budem krajnje obazriva. Javio mi je bio da će doći jutros kod
mene, ali malopre mi je telefonirao i rekao da to na kraju krajeva ipak neće biti neophodno.“
„Pretpostavljam da je posle hapšenja postalo nepotrebno“, rekao sam.
„Hapšenja?“ Gospođica Marpl se prignula ka meni, rumena od uzbuđenja. „Nisam znala
da je neko uhapšen.“
Retko se dešava da je gospođica Marpl obaveštena slabije od nas, te sam smatrao kako se
podrazumeva da je u najnovije vesti već upućena.
„Izgleda da nismo govorili o istom“, rekao sam. „Da, uhapšen je Lorens Reding."
„Lorens Reding?“ Gospođica Marpl je izgledala veoma iznenađena. „Dakle, nikako ne bih
pomislila..."
„Ja to ni sad ne verujem!“, sa žarom se umešala Grizelda. „Ne verujem čak ni ako je sam
priznao.“
„Priznao? Kažete da je sam priznao?“, čudila se gospođica Marpl. „Zaboga, vidim da sam
bila zaista žalosno zalutala na pogrešnu stranu - da, žalosno zalutala."
„Nikako ne uspevam da ne mislim kako je to bio nekakav nesrećan slučaj. Zar ti ne misliš
tako, Lene?“, rekla je Grizelda. „Meni to što je sam otišao da se preda liči upravo na to.“
Gospođica Marpl se, goreći od radoznalosti, nagnula ka njoj. „Ma šta kažete, sam se
predao?“
„Da.“
„Oh!“, rekla je gospođica Marpl duboko odahnuvši. „Vrlo mi je drago - vrlo, vrlo drago.“
Začuđeno sam je pogledao.
„Pretpostavljam da to pokazuje iskreno kajanje", rekao sam.
„Kajanje?“ Sada je gospođica Marpl izgledala začuđeno. „Ali svakako, dragi, dragi
vikare, ne mislite da je on kriv?“
Zagledao sam se u nju. „Pošto je priznao..."
„Da, upravo to dokazuje, zar ne, da on s tim nema ništa?“
„Ne“, rekao sam, „možda sam priglup, ali ja to ne vidim tako. Ako niste ubili čoveka, ne
vidim zašto biste se pretvarali da jeste.“
„O, postoji razlog, naravno!“, rekla je gospođica Marpl. „Prirodno, razlog uvek postoji,
zar ne? Mladi ljudi često imaju usijanu glavu i skloni su da poveruju u najgore." Okrenula se
ka Grizeldi. „Slažete li se sa mnom, dušo moja?“
 „Ne znam...“, rekla je Grizelda. „Čovek ne zna šta da misli. Ne vidim nikakav razlog zbog
koga bi se Lorens ponašao kao potpuna budala.“
„Da si mu sinoć videla lice...“, započeo sam.
„Ispričajte mi“, rekla je gospođica Marpl.
Ispričao sam svoj susret s njim kad sam dolazio kući, a ona me je slušala vrlo pažljivo.
Pošto sam završio, rekla je:
„Znam da sam često vrlo šašava i ne shvatam stvari kao što bi trebalo, ali zaista ne
razumem šta vi to hoćete da kažete. Meni se čini da jedan mladić koji se rešio na tako opako
delo da oduzme život drugom ljudskom biću ne bi posle toga izgledao tako izbezumljeno. Bio
bi to unapred smišljen, hladnokrvan čin, i mada bi ubica mogao i da bude malo smušen i
napravi neku sitnu grešku, ne smatram da bi zapao u stanje takvog duševnog rasula kakvo vi
opisujete. Nije lako postaviti sebe u takav položaj, ali ne mogu da zamislim da bih ja sama
zapala u takvo stanje.“
„Okolnosti nam nisu poznate“, usprotivio sam se. „Ako je izbila svađa, hitac je mogao biti
ispaljen u afektu i Lorens je možda posle toga bio užasnut onim što je uradio. Zaista bih radije
mislio da se upravo tako i dogodilo.“
„Znam, dragi gospodine Klemente, da postoje mnogi načini na koje bi nam bilo draže da
sagledamo činjenice, ali čovek mora da ih prihvati onakve kakve jesu, zar ne? Ne čini mi se da
činjenice dozvoljavaju to tumačenje koje im dajete. Vaša služavka je nedvosmisleno izjavila
da je gospodin Reding u kući proveo svega nekoliko minuta, što svakako nije dovoljno dugo za
takvu jednu svađu o kakvoj vi govorite. Osim toga, koliko ja shvatam, pukovniku Proteru je
pucano u potiljak dok je pisao poruku - bar mi je tako rekla moja služavka."
„To je tačno“, potvrdila je Grizelda. „Izgleda da je pisao Lenu poruku da ne može duže da
ga čeka. Na poruku je stavio vreme 6.20, a sat na stolu se prevrnuo i stao s kazaljkama na
6.22, i eto upravo to strahovito zbunjuje Lena i mene.“
Objasnila je gospođici Marpl našu naviku da navijamo taj sat tako da žuri petnaest minuta.
„Vrlo zanimljivo", rekla je gospođica Marpl. „Vrlo zanimljivo, zaista, ali meni se ta
poruka čini još čudnija. Hoću da kažem...“
Zastala je i osvrnula se. Ispred francuskog prozora stajala je Leticija Protero. Leticija je
ušla, klimnula nam glavom i promrmljala: „...jutro.“
Sručila se na stolicu i rekla s mnogo više živosti u glasu nego inače:
„Čujem da su uhapsili Lorensa."
„Da“, rekla je Grizelda. „Zaista smo se zapanjili.“
„Nikad nisam pomislila da će neko stvarno ubiti oca“, kazala je Leticija. Očigledno je bila
ponosna na to što ne dozvoljava da se na njoj vidi nikakav znak potresenosti, nikakav trag
osećanja. „Sigurna sam da su mnogi imali želju. Povremeno bih i sama to poželela.“
„Hoćeš li nešto da pojedeš ili popiješ, Leticija?" upitala ju je Grizelda.
„Ne, hvala. Samo sam navratila da vidim da nije ovde kod vas moja beretka - jedna onako
šašava, mala, žuta. Mislim da mi je ostala u radnoj sobi pre neki dan.“
„Ako jeste, onda je i dalje tamo“, rekla je Grizelda. „Meri nikad ništa ne posprema.“
„Idem da pogledam“, rekla je Leticija ustajući. „Izvinite što sam takav gnjavež, ali izgleda
da sam pogubila sve što se stavlja na glavu.“
 „Bojim se da nećeš moći sada da je uzmeš“, rekao sam. „Inspektor Slak je zaključao
sobu.“
„O, kako je to naporno! Zar ne možemo da uđemo kroz francuski prozor?“
„Bojim se da ne, zatvoren je iznutra. Mada, Leticija - žuta beretka ti svakako sad neće biti
potrebna?“
„Mislite zbog crnine i sve to? Neću da se gnjavim crninom, to je zastarela ideja. I to s
Lorensom je gnjavaža, stvarno gnjavaža."
Ustala je i stajala mršteći se odsutno.
„Valjda je sve to zbog mene i moje haljine za kupanje. Kakva glupost, sve zajedno...“
Grizelda je zaustila da nešto kaže, ali je iz nekog razloga samo ponovo zatvorila usta.
Čudan osmeh lebdeo je na Leticijinim usnama. „Mislim“, rekla je, „da idem sad kući da
kažem Ani za Lorensa, da je uhapšen.“
I izašla je kroz francuski prozor. Grizelda se okrenula ka gospođici Marpl. „Zašto ste me
očepili po nozi?“
Stara gospa se smešila.
„Pomislila sam da ćete nešto reći, dušice, a često je mnogo bolje pustiti da se sve odvija
samo od sebe. Mislim, znate, da to dete nije ni upola tako zaneseno kao što se pretvara. Ima
ona u svojoj glavici jednu sasvim čvrsto određenu misao i prema njoj se i ponaša.“
U tom trenutku Meri je vrlo glasno zakucala na trpezarijska vrata i upala kao oluja.
„Šta je bilo?“, upitala je Grizelda. „I, Meri, moraš da zapamtiš da ne kucaš na vrata, već
sam ti to govorila."
„Mislila sam da ste možda zauzeti", rekla je Meri. „Došao je pukovnik Melčet. Želi da
vidi gospodina.“
Pukovnik Melčet je načelnik policije našeg okruga. Odmah sam ustao.
„Mislila sam da ne biste voleli da ga ostavim u predsoblju, pa sam ga uvela u salorf',
nastavila je Meri. „Da raspremim sto?“
„Nemoj još“, rekla je Grizelda. „Pozvoniću ti.“ Okrenula se ka gospođici Marpl, a ja sam
izašao iz trpezarije.
 Sedmo poglavlje

PUKOVNIK MELČET JE SITAN, ŽIVAHAN ČOVEK S NAVIKOM da neočekivano zašmrkće.

Riđokos je, oštra plava oka.
„Dobro jutro, vikare“, pozdravio me je. „Gadan posao, a? Jadni stari Protero. Nisam ga
naročito voleo. Niko i nije, kad smo već kod toga. Gadno je ovo i za vas. Nadam se da nije
mnogo uznemirilo vašu gospođu?"
Odgovorio sam mu da se Grizelda drži vrlo dobro.
„Bar je to sreća. Ružno je kad se tako nešto desi čoveku u kući. Čudi me mladi Reding,
moram reći - da to baš tako uradi. Bez imalo obzira prema ičijim osećanjima."
Spopala me je ludačka želja da prsnem u smeh, ali pukovnik Melčet očigledno nije video
ništa čudno u ideji da bi ubica trebalo da ima obzira prema tuđim osećanjima, pa sam se
savladao i uspeo da ostanem miran.
„Prilično sam bio zatečen, moram reći, kad sam čuo da je momak prosto ušetao i sam
priznao šta je uradio“, nastavljao je pukovnik Melčet sedajući na stolicu.
„Kako se to tačno dogodilo?“
„Sinoć oko deset, momak je samo ušao, bacio na sto pištolj i, ni pet ni šest, kazao : ’Evo
me. Ja sam to uradio.’“
„Šta je on ispričao o onome što se dogodilo?"
„Gotovo ništa. Upozoren je, naravno, da ono što bude rekao može biti upotrebljeno protiv
njega, ali se samo nasmejao. Rekao je da je došao da vidi vas, našao ovde Protera, sporečkali
su se i on ga je ubio. Neće da kaže oko čega su se svađali. Gledajte, Klemente, samo između
mene i vas - znate li vi išta o tome? Čuo sam neka govorkanja - o tome da mu je Protero
zabranio da mu dolazi u kuću i sve to. Šta se tu dešavalo, je li mu zaveo kćerku ili šta?
Nećemo da mešamo devojku ako je ikako moguće, radi njenog i dobra svih ostalih. Da li se
nevolja iz toga rodila?“
„Nije“, rekao sam. „Možete da mi verujete na reč da je posredi bilo nešto sasvim drugo,
ali u ovom trenutku ne mogu da kažem ništa više.“
Pukovnik Melčet je klimnuo glavom i ustao.
„Drago mi je da to znam. Svašta se priča. Previše je žena u ovom našem krajičku sveta.
Moram sad dalje, treba da se vidim s Hejdokom. Pozvali su ga da pogleda nekog bolesnika,
ali sad bi već trebalo da se vrati. Reći ću vam pošteno da mi je žao Redinga. Uvek mi se
činilo da je momak sasvim pristojan. Možda će uspeti da mu smisle nešto u odbranu.
Posledice rata, kontuzija od eksplozije ili tako nešto. Posebno ako se ne pojavi nikakav jak
motiv. Moram da pođem. Da li biste pošli sa mnom?“
Rekao sam da bih, vrlo rado, pa smo zajedno izašli. Hejdokova kuća je odmah do moje.
Njegov sluga nam je rekao da doktor samo što je stigao, pa nas je uveo u trpezariju, gde je
Hejdok sedeo uz tanjir vruće kajgane sa slaninom. Pozdravio nas je prijateljski nam klimnuvši
glavom.
„Oprostite što sam morao da izađem, imao sam jedan porođaj. Skoro celu noć sam se
bavio oko vašeg posla. Imam metak za vas.“
Gurnuo je preko stola jednu kutijicu. Melčet je pažljivo pogledao metak.
„Šest milimetara?“
Hejdok je klimnuo glavom. „Tehničke pojedinosti ostaviću za istražni pretres", rekao je.
„Dovoljno je da znate da je smrt nastupila praktično trenutno. Budala mlada, šta mu je to
trebalo? Čudo, uzgred budi rečeno, da niko nije čuo pucanj.“
„Da, čudi me to“, složio se Melčet.
„Kuhinjski prozor gleda na drugu stranu kuće“, objasnio sam. „Ako su vrata radne sobe,
kuhinjska vrata i vrata ostave sva pozatvarana, sumnjam da biste išta čuli, a u kući nije bilo
nikog osim služavke.“
„Hm“, rekao je Melčet. „Svejedno, čudno je. Začuđen sam što ni ona stara dama - kako joj
beše ime? - gospođica Marpl, nije čula. Prozor radne sobe je bio otvoren.“
„Možda je čula“, rekao je Hejdok.
„Mislim da nije“, odgovorio sam mu. „Malopre je bila kod nas u vikarijatu i nije
spominjala ništa o tome, a siguran sam da bi nam rekla ako bi išta imala da kaže.“
„Možda je i čula ali nije obratila pažnju - pomislila je možda da je prosto auspuh nekih
kola.“
Pomislio sam kako Hejdok jutros izgleda mnogo vedrije i bolje raspoložen. Ličio je na
nekoga ko se dostojanstveno trudi da potišne neobično bodro stanje duha.
„Ili je mogao da bude prigušivač?“, dodao je. „To je sasvim verovatno. Niko ništa ne bi
čuo.“
Melčet je odmahnuo glavom.
„Slak nije našao ništa što bi na to ukazivalo, a kad je pitao Redinga, Reding kao da najpre
nije ni shvatio o čemu on to govori i zatim je sasvim nedvosmisleno porekao da je koristio išta
slično. Valjda mu se to može verovati na reč.“
„Valjda može, nesrećniku."
„Vražja mlada budala", rekao je pukovnik Melčet. „Izvinite, Klemente. Nikako ne mogu da
se naviknem da mislim o njemu kao o ubici.“
„Jeste li našli kakav motiv?“, upitao je Hejdok dovršavajući kafu i odmičući stolicu od
stola.
„On kaže da su se posvađali, da je pao u vatru i pucao.“
„Nada se da će biti optužen za ubistvo bez predumišljaja?“ Doktor je odmahnuo glavom.
„Ta priča ne pije vode. Prikrao mu se dok je pukovnik Protero pisao i pucao mu u glavu. Slabo
tu može biti neke svađe’.“
„U svakom slučaju ne bi moglo biti ni vremena za svađu“, rekao sam prisetivši se onoga
što je rekla gospođica Marpl. „Imao je vremena jedino da mu se prikrade, puca u njega,
namesti kazaljke sata na šest i dvadeset i izađe. Nikada neću zaboraviti njegovo lice kad sam
ga sreo ispred kapije ni kako mi je rekao: ’Hoćete da se vidite s Proterom? O, videćete ga,
svakako!’ Već je i zbog toga trebalo da posumnjam šta se dogodilo pre nekoliko trenutaka."
Hejdok je iskolačio oči na mene. „Kako to mislite pre samo nekoliko trenutaka? Kad vi
mislite da je Reding pucao u njega?“
„Koji minut pre nego što ću ja stići do kuće.“
Doktor je odmahnuo glavom. „Nemoguće. Sasvim isključeno. Bio je on mrtav znatno duže
od toga.“
„ Ali, dragi moj, sami ste rekli da je vaša približna procena oko pola sata“, povikao je
pukovnik Melčet.
„Pola sata, trideset pet minuta, dvadeset pet, dvadeset -možda, ali kraće od toga ne. Inače
bi telo bilo još toplo kad sam ja došao.“
Nemo smo se zgledali. Hejdoku se lice naočigled promenilo, odjednom je postalo umorno
i sivo. Čudio sam se toj promeni.
„Gledajte, ipak, doktore Hejdok“, uspeo je konačno da progovori pukovnik Melčet, „ako
Reding priznaje da je pucao u njega u petnaest do sedam...“
Hejdok je skočio na noge
„Kažem vam da je to nemoguće!“, zaurlao je. „ Ako Reding kaže da je ubio Protera u
petnaest do sedam, onda Reding laže. Đavo sve nek nosi, kažem vam da ja, kao lekar, znam.
Krv je već bila počela da se zgrušava.“
„Ako Reding laže...“, zaustio je Melčet, pa stao i zavrteo glavom. „Bolje da odemo do
policijske stanice i da popričamo s njim“, rekao je.
 Osmo poglavlje

Uglavnom smo ćutali celim putem do policijske stanice. Hejdok je malo zaostao i ispod
glasa mi rekao:
„Da znate da se meni ne dopada kako ovo izgleda. Nimalo mi se ne dopada. Ima tu nešto
što ne razumemo.“
Izgledao je do korena uzdrman i zabrinut.
Inspektora Slaka smo zatekli u policijskoj stanici i ubrzo smo se našli licem u lice s
Lorensom Redingom.
Reding je bio bled i napet, ali savršeno pribran - zadivljujuće pribran s obzirom na
okolnosti, pomislio sam. Melčet je šmrktao i hukao, očigledno nervozan.
„Pazite ovamo, Reding“, rekao je, „vi ste, koliko shvatam, dali inspektoru Slaku izjavu.
Izjavili ste da ste stigli u vikarijat približno u petnaest do sedam, da ste tamo zatekli Protera,
posvađali se s njim, ubili ga i otišli. Ne čitam tačno kako je zapisano, ali to je suština.“
„Tako je.“
„Postaviću vam nekoliko pitanja. Već vam je rečeno da na njih ne morate da odgovarate
ako ne želite. Vaš advokat...“
„Nemam šta da krijem', prekinuo ga je Lorens. „Ubio sam Protera."
„Ah, dakle...“, šmrknuo je Melčet, „kako se to desilo da ste imali pištolj kod sebe?“
Lorens se malo kolebao. „Bio mi je u džepu.“
„Poneli ste ga sa sobom u vikarijat?"
„Da.“
„Zbog čega?“
„Uvek ga nosim.“
Ponovo se kolebao pre nego što je ovo rekao, pa sam bio apsolutno uveren da ne govori
istinu.
„Zašto ste pomerili sat unazad?“
„Sat?“ Izgledao je zbunjen.
„Da, sat je pokazivao 6.22.“
Lorensu se na licu najednom pojavio strah. „Ah, to - da. Jesam, pomerio sam.“
Tada se neočekivano oglasio Hejdok. „Gde ste pogodili pukovnika Protera?“
„Oh, u glavu valjda. Da, u glavu.“
„Zar niste sigurni?“
„Ne vidim zašto je potrebno da me pitate kad već znate.“ Bilo je to slabašno izvrdavanje.
Napolju se čuo neki žamor i jedan pozornik bez šlema uneo je pismo.
„Za vikara. Piše na njemu da je vrlo hitno.“
Otvorio sam ga i pročitao.

„Molim vas - molim vas - dođite kod mene. Ne znam šta da radim. Sve je suviše
grozno. Hoću nekome da ispričam. Molim vas dođite odmah i povedite koga hoćete.
Ana Protero“

Značajno sam pogledao u Melčeta. Shvatio je moj mig. Sva trojica smo izašli zajedno.
Osvrnuvši se preko ramena, uhvatio sam jedan pogled na lice Lorensa Redinga. Oči su mu bile
prikovane za komad hartije u mojoj ruci, a tako strašan izraz jada i očajanja jedva da sam
ikada u životu video na licu ijednog ljudskog bića.
Prisetio sam se kako je Ana Protero, sedeći na mojoj sofi, rekla: „Ja sam očajna žena“, i
postalo mi je teško na srcu. Uvideo sam mogući razlog za herojsko samooptuživanje Lorensa
Redinga. Melčet se obraćao Slaku:
„Jeste li saznali nešto o Redingovim kretanjima ranije tog dana? Ima izvesnih razloga da
mislimo kako je pucao u Protera ranije nego što tvrdi. Pozabavite se time, hoćete li?“ Okrenuo
se prema meni, a ja sam mu bez reči pružio pismo Ane Protero. Pročitao ga je, pa zapanjeno
skupio usne. Zatim je upitno pogledao u mene.
„0 ovome ste mi natuknuli jutros?“
„Da. Nisam tada bio siguran da li mi je dužnost da govorim. Sada sam siguran.“ Zatim sam
mu ispričao šta sam zatekao one večeri u ateljeu.
Pukovnik je razmenio nekoliko reči s inspektorom, pa smo se zaputili u Stari dvor. Doktor
Hejdok je pošao sa nama.
Vrata nam je otvorio besprekoran batler, sa savršeno primerenom sumornošću u držanju.
„Dobro jutro“, rekao je Melčet. „Da li biste rekli sobarici gospođe Protero da joj javi da
smo došli i da bismo želeli da je vidimo, a zatim se vratili ovamo da nam odgovorite na
nekoliko pitanja.“ Bader se žurno udaljio i ubrzo se vratio da izvesti kako je preneo poruku.
„Da čujemo sada nešto o jučerašnjem danu“, rekao je pukovnik Melčet. „Gospodar vam je
ručao kod kuće?“
„Jeste, gospodine.“
„Bio je raspoložen kao i obično?“
„Koliko sam ja mogao da vidim, jeste, gospodine.“
„Šta se dogođilo posle toga?“
„Posle ručka je gospođa Protero otišla da legne, a pukovnik je otišao u svoju radnu sobu.
Gospođica Leticija se dvosedom odvezla nekuda na partiju tenisa. Pukovnik i gospođa Protero
su popili čaj u pola pet u salonu. Naručena su kola za pola šest da ih odvezu do sela. Odmah
pošto su otišli, pozvao je telefonom gospodin Klement“ - uz te mi se reči naklonio - „pa sam
mu rekao da su pošli.“
„Hm“, rekao je pukovnik Melčet. „Kada je Reding poslednji put bio ovde?“
„U utorak posle podne, gospodine.“
„Koliko shvatam, bilo je nekih nesuglasica među njima?“
 „Mislim da jeste, gospodine. Pukovnik mi je izdao naređenje da se gospodin Reding
ubuduće ne pušta u kuću.“ „Da niste čuli tu svađu?“, neuvijeno je upitao pukovnik Melčet.
„Pukovnik je, gospodine, govorio vrlo glasno, posebno kad je bio Ijut. Nisam mogao a da
ne čujem pokoju reč tu i tamo.“
„Dovoljno da biste shvatili zbog čega su se posvađali?“
„Koliko sam shvatio, gospodine, razlog prepirke je bio portret koji je gospodin Reding
slikao - portret gospođice Leticije.“
Melčet je nešto progunđao. „Videli ste gospodina Redinga kad je otišao?“, upitao je zatim.
„Jesam, gospodine, ja sam mu otvorio vrata.“
„Izgledao je ljut?“
„Nije, gospodine, ako bih smeo da kažem, izgledalo mi je kao da mu je bilo prilično
zabavno.“
„Ah! Juče nije dolazio u kuću?“
„Nije, gospodine?“
„Je li dolazio neko drugi?“
„Juče nije, gospodine?"
„A prekjuče?"
„Gospodin Denis Klement je dolazio posle podne. I doktor Stoun je proveo ovde neko
vreme. Uveče je bila i jedna gospođa."
„Gospođa?" iznenadio se Melčet. „Koja je to gospođa bila?“
Batler nije mogao da se seti imena. Nikad pre nije video tu damu. Jeste, rekla mu je ime, a
kad joj je rekao da su gospoda za večerom, odgovorila je da će sačekati. Otpratio ju je u mali
jutarnji salon.
Pitala je za pukovnika Protera, ne za gospođu Protero. Batler je to preneo pukovniku i
pukovnik je odmah posle večere otišao u mali salon.
Koliko je dugo dama ostala? Oko pola sata, mislio je batler. Pukovnik ju je sam ispratio.
Ah, da, sada se setio imena! Dama je bila gospođa Lestrendž.
Iznenadili smo se.
„Čudno, stvarno vrlo čudno“, rekao je pukovnik Melčet.
Nismo se, međutim, dalje raspitivali o tome, jer upravo u tom trenutku stigla nam je poruka
da će nas gospođa Protero primiti.
Ana je bila u postelji, vrlo bleda i užagrenih očiju. Izraz njenog lica me je zbunjivao - bila
je to nekakva mračna odlučnost.
„Hvala vam što ste došli bez odlaganja“, rekla mi je. „Vidim da ste shvatili šta sam mislila
kad sam vam napisala da povedete koga god želite.“ Zastala je.
„Najbolje je da se to brzo preturi preko glave, zar ne?“, rekla je i napola se osmehnula,
žalosno i čudno. „Valjda ste vi pravi čovek kome treba da kažem, pukovniče Melčete. Vidite,
ja sam ubila svog muža.“
„Draga moja gospođo Protero...“, blago je zaustio pukovnik Melčet.
„O, istina je! Pretpostavljam da sam to rekla suviše jednostavno, ali ja nisam u stanju da
budem histerična nikad i ni zbog čega. Odavno sam ga mrzela, a juče sam ga ubila.“
Naslonila se na jastuke i sklopila oči.
 „To je sve. Pretpostavljam da ćete me uhapsiti i odvesti. Ustaću i obući se čim budem
mogla. U ovom trenutku prilično mi je loše.“
„Da li vam je poznato, gospođo Protero, da je gospodin Lorens Reding već prihvatio na
sebe krivicu za ovaj zločin?" Ana je otvorila oči i živo klimnula glavom.
„Znam. Šašavi momak. Jako je zaljubljen u mene, znate. Bilo je to strašno plemenito od
njega, ali vrlo glupo.“
„Znao je da ste vi počinili zločin?"
„Da.“
„Kako je znao?“
Ana se malo kolebala.
„Jeste li mu vi rekli?“
Oklevala je i dalje. Zatim je izgledalo da se konačno odlučila. „Da - rekla sam mu...“
Razdražljivo je trznula ramenima.
„Da li biste sada mogli da odete? Rekla sam vam. Sad ne želim više da govorim o tome.“
„Odakle vam pištolj, gospođo Protero?“
„Pištolj? O, bio je to pištolj mog muža. Uzela sam ga iz fioke njegovog toaletnog stola.“
„Razumem. I poneli ste ga u parohijski dvor?“
„Da. Znala sam da će on biti tamo...“
„U koje je vreme to bilo?“
„Negde posle šest, mora biti - šest i petnaest, dvadeset... tako nešto.“
„Uzeli ste pištolj s namerom da ubijete muža?“
„Ne... htela sam... sebe.“
„Razumem. Ipak ste otišli u vikarijat?"
„Da, otišla sam do francuskog prozora. Ništa se nije čulo. Pogledala sam unutra, videla
muža. Nešto me je spopalo. Pucala sam.“
„A zatim?“
„Zatim? O, zatim sam otišla."
„I ispričali gospodinu Redingu šta ste uradili?"
Ponovo sam čuo kolebanje u njenom glasu kada je rekla: „Da.“
„Da li vas je iko video kada ste dolazili ili odlazili iz vikarijata?“
„Ne... barem... da. Stara gospođica Marpl. Popričala sam s njom nekoliko minuta. Bila je u
svojoj bašti.“
Nemirno se provrpoljila na jastucima.
„Da li je sada dovoljno? Rekla sam vam. Zašto želite i dalje da me mučite?"
Doktor Hejdok joj je prišao i opipao joj bilo. Gestom je pozvao pukovnika Melčeta.
„Ostaću uz nju“, šapnuo mu je, „dok vi pripremite sve što je potrebno. Ne smemo je
ostavljati samu, mogla bi nešto da uradi sebi.“
Melčet je klimnuo glavom.
Izašli smo iz sobe i sišli niz stepenice. Ugledao sam jednog mršavog, ispijenog čoveka
koji je izašao iz susedne sobe, pa me je neki iznenadni nagon naveo da se ponovo popnem.
„Jeste li vi sobar pukovnika Protera?"
Izgledalo je da sam iznenadio čoveka. „Da, gospodine“, rekao je.
„Znate li da li je vaš pokojni gospodar negde držao pištolj?“
„Ne da ja znam, gospodine.“
„Nije imao pištolj u fioci toaletnog stola? Razmislite, čoveče.“
Sobar je odlučno odmahnuo glavom.
„Sasvim sam siguran da nije, gospodine. Da je bio tamo, ja bih morao da ga vidim.“
Žurno sam sišao za pukovnikom Melčetom.
Gospođa Protero je slagala za pištolj.
Zbog čega?
 Deveto poglavlje

POŠTO JE IZDAO UPUTSTVA U POLICIJSKOJ STANICI, NAČELNIK je saopštio da namerava da

navrati do gospođice Marpl.
„Bolje da pođete sa mnom, vikare", rekao je. „Ne želim da posejem paniku među vašim
stadom. Pomozite mi, dakle, svojim blagotvornim prisustvom."
Osmehnuo sam se. Koliko god krhko izgledala gospođica Marpl, nema na svetu tog
policajca ni policijskog načelnika s kojim ona ne bi sasvim lepo i sama umela da izađe na
kraj.
„Kakva je ona?“, upitao me je pukovnik dokjoj je zvonio na vratima. „Čovek može da se
osloni na ono što mu kaže ili ne?“
Razmislio sam malo o tome.
„Mislim da se sasvim možete pouzdati u nju, bar dok govori o onome što je zaista videla“,
rekao sam oprezno. „Što se ostalog tiče, kad dođete do onoga što je njeno mišljenje, to je,
naravno, nešto sasvim drugo. Mašta joj je vrlo bujna, a sklona je da dosledno misli o svakome
sve najgore."
„Tipična vremešna usedelica, sve u svemu“, nasmejao se Melčet. „Upoznao sam dobro tu
sortu. Ljudi moji, pa dosta je da samo zamisliš čajanku ovde!“
Vrata nam je otvorila jedna sićušna služavka i uvela nas u mali salon.
„Potesno je, ali ima ovde dosta lepih stvari“, rekao je pukovnik Melčet razgledajući oko
sebe. „Damska soba, šta velite, Klemente?"
Složio sam se, a u tom trenutku su se vrata otvorila i ušla je gospođica Marpl.
„Oprostite mi što vas uznemiravam, gospođice Marpl“, rekao je pukovnik pošto sam ga
predstavio, zauzimajući prostosrdačno vojničko držanje za koje je smatrao da je privlačno
postarijim gospama. „Moram da ispunjavam svoju dužnost, znate več.“
„Svakako, svakako, potpuno vas razumem“, rekla je gospođica Marpl. „Hoćete li da
sednete? Mogu li da vas ponudim čašicom šerija? Mog domačeg. Po receptu moje bake.“
„Hvala vam lepo, gospođice Marpl, to je vrlo ljubazno od vas, ali ne bih. Ne pre ručka,
držim se tog mota. Hteo bih da popričam s vama o ovom žalosnom slučaju - vrlo žalosnom,
zaista. Sve nas je potresao, uveren sam. Čini mi se da biste, s obzirom na položaj vaše kuće i
vrta, mogli možda da nam kažete nešto o prošloj večeri.“
„Istinu da kažem, zbilja i jesam bila u svojoj baštici juče od pet nadalje, a odande, naravno
- pa, prosto ne možete da ne vidite šta vam se dešava u najbližem susedstvu.“
„Koliko sam shvatio, gospođice Marpl, gospođa Protero je naišla ovuda juče predveče?“
 „Jeste. Pozdravila sam je, a ona se podivila mojim ružama.“
„Da li biste nam mogli reći u koje je vreme to bilo?“
„Koji minut posle šest i četvrt, rekla bih. Da, tako je. Sat na crkvi samo što je bio
odzvonio četvrt časa.“
„Vrlo dobro. Šta se dešavalo zatim?“
„Gospođa Protero mi je rekla da će navratiti u parohijski dvor po muža da bi se zajedno
vratili kući. Došla je ovuda ulicom, znate, pa je otišla na zadnju kapiju da prođe kroz baštu do
vikarijata.“
 „Došla je ulicom?“
„Da, pokazaću vam.“
Gospođica Marpl nas je, puna poleta, izvela u vrt i pokazala nam ka ulici koja je prolazila
s donje strane. „Onim puteljkom tamo preko ulice, s nogostupom preko ograde, ide se do
Starog dvora“, objasnila je. „Tuda je trebalo da se vrate kući, a gospođa Protero je došla iz
sela.“
„Savršeno, savršeno“, rekao je pukovnik Melčet. „I prošla je ka vikarijatu, kažete?“
 „Jeste. Videla sam je kad je obišla oko ugla. Pukovnik valjda još nije bio tamo jer se
vratila gotovo odmah i otišla u atelje - to je ona kućica tamo, koju je vikar dao gospodinu
Redingu da mu služi kao atelje.“
„Razumem. A pucanj niste čuli, gospođice Marpl?"
„Nisam čula pucanj tada“, rekla je gospođica Marpl.
„Ali ste čuli u nekom trenutku?"
„Da, mislim da se čuo pucanj odnekud iz šume, ali to je bilo celih pet ili deset minuta
kasnije - i, kao što rekoh, iz šume. Bar tako mislim. Nije moglo biti... sigurno nije moglo...“
Zastala je, pobledevši od uzbuđenja.
„Da, da, ubrzo ćemo stići i do toga“, rekao je pukovnik Melčet. „Nastavite to što ste nam
pričali, gospođice Marpl - gospođa Protero je otišla do ateljea...?“
„Da, ušla je i čekala unutra, a gospodin Reding je ubrzo došao uhcom iz sela, došao do
vikarijata, osvrnuo se naokolo...“
„I video vas, gospođice Marpl.“
„Istinu da kažem, zapravo me nije video“, porumenela je malčice gospođica Marpl. „Zato
što sam se, znate, baš u tom trenutku bila sagnula da iščupam jedan mrski maslačak. Teško se
čupaju. Onda je on ušao na kapiju i produžio do ateljea."
„Nije se približavao kući?“
„O, ne! Otišao je pravo do ateljea. Gospođa Protero ga je dočekala na vratima, pa su
oboje ušli.“
Tu je gospođica Marpl dodala izrazito rečitu pauzu. „Možda mu je pozirala?“,
pretpostavio sam.
„Možda“, rekla je gospođica Marpl.
„A izašli su - kada?“
„Posle desetak minuta.“
„To je približna procena?“
„Sa crkve je odzvonilo pola sata. Izašli su na baštensku kapiju i otišli ulicom, a u tom
trenutku je doktor Stoun došao puteljkom od Dvora, prešao preko nogostupa, pa im se
pridružio. Sve troje su zajedno otišli prema selu. Pri kraju ulice im se, mislim, mada nisam
sigurna, pridružila i gospođica Kram. Mislim da je morala biti gospođica Kram jer joj je
suknja bila vrlo kratka.“
„Imate odličan vid, gospođice Marpl, ako ste u stanju da to zapazite čak i s te razdaljine."
„Posmatrala sam jednu pticu“, rekla je gospođica Marpl. „Mislim da je bio žutoglavi
kraljić. Medena ptičica. Gledala sam ga kroz dvogled, tako sam i videla gospođicu Kram, ako
je bila ona, a mislim da jeste.“
„Aha, pa - moglo je i biti tako. Pošto već imate odličnu moć zapažanja, gospođice Marpl“,
rekao je pukovnik Melčet, „da niste možda zapazili kakvo je bilo lice kod gospođe Protero i
gospodina Redinga dok su prolazili ulicom?“
„Razgovarali su i bili su nasmejani“, odgovorila je gospođica Marpl. „Izgledalo mi je da
su srećni što su zajedno, ako znate šta hoću da kažem.“
„Nisu vam ni po čemu izgledali zabrinuti ni uznemireni?“
„O, ne, upravo suprotno!“
 „Vraški čudno“, rekao je pukovnik. „Ma ima tu nešto đavolski neobično u čitavom tom
poslu.“
Odjednom nas je gospođica Marpl naterala da od čuda zadržimo dah jer je sasvim
spokojnim glasom priupitala: „Da ne kaže sad gospođa Protero kako ga je ona ubila?“
„Duše mi, pa kako ste samo pogodili, gospođice Marpl?“, upitao ju je pukovnik.
„Nekako sam pomišljala da bi se to moglo dogoditf, rekla je gospođica Marpl. „Mislim da
je i naša mila Leticija bila tog mišljenja. Leticija je stvarno vrlo pametna devojka. Mada nema
baš uvek mnogo moralnih obzira, bojim se. Ana Protero, dakle, kaže da je ubila svog muža.
Pazite vi to, molim vas. Mislim da ne govori istinu. Ne, gotovo sam sasvim ubeđena da to nije
istina. Nije Ana Protero takva žena. Iako čovek nikad ni za koga ne može biti siguran, zar ne?
Barem sam se tako ja uverila. Kada kaže da ga je ubila?“
„U šest i dvadeset, odmah pošto je razgovarala sa vama.“ Gospođica Marpl je polako i
sažaljivo odmahnula glavom. Sažaljevala je, rekao bih, dva odrasla čoveka što su bili tako
glupi da poveruju u tu priču. Barem sam takav utisak stekao. „Čime ga je ubila?“
„Pištoljem."
„Gde je našla pištolj?"
„Donela ga je od kuće.“
„To svakako nije“, rekla je gospođica Marpl neočekivano odlučno. „U to mogu da se
zakunem. Ništa slično nije imala kod sebe.“
„Možda niste videli.“
„Videla bih pištolj sasvim sigurno.“
„Ako joj je bio u torbici..."
„Nije nosila torbicu."
„Možda ga je sakrila... hm... negde na sebi.“
Gospođica Marpl je pogledala pukovnika i sažaljivo i prezrivo.
„Dragi moj pukovniče Melčete, znate valjda kakve su danas mlade žene. Nimalo se ne
stide da pokažu kakve ih je dobri Bog stvorio. Nije Ana Protero imala ni maramicu zadenutu
za podvezicu.“
Melčet je ostajao uporan.
„Morate priznati da se sve uklapa“, rekao je. „Vreme, pretureni sat koji pokazuje šest i
dvadeset dva...“
Gospođica Marpl se okrenula ka meni.
„Hočete li da kažete da mu još niste rekli za taj sat?“
„Šta je sa satom, Klemente?“
Rekao sam mu. Prilično ga je to uzrujalo.
„Zašto to, zaboga, niste sinoć rekli Slaku?“
„Jer mi nije dozvolio.“
„Besmislica, trebalo je da budete istrajniji."
„Inspektor Slak se prema vama verovatno ponaša drugačije nego prema meni“, rekao sam.
„Nisam imao ni mrvicu izgleda da istrajem.“
„Vrlo čudna priča, sve zajedno", rekao je Melčet. „Bude li došao i neko treći da prizna
ovo ubistvo, ja sam spreman za ludnicu."
 „Ako bih smela da predložim...", tiho se oglasila gospođica Marpl.
„Izvolite?“
„Ako biste ispričali gospodinu Redingu šta je uradila gospođa Protero i onda mu objasnili
da ne verujete kako je to zaista bila ona, a zatim rekli gospođi Protero da ne verujete da je to
uradio gospodin Reding - pa, moglo bi se desiti da vam oboje ispričaju istinu. Istina je
korisna, iako ne verujem da ni oni sami, siroti, znaju nešto naročito mnogo.“
„Sve je to lepo i krasno, ali njih dvoje su jedini koji su imali motiv da sklone pukovnika
Protera s puta.“
„O, ne bih ja to rekla, pukovniče Melčete“, rekla je gospođica Marpl.
„Zar vi možete da se setite još nekoga?“
„O, pa da, zaista. Evo - jedan, dva, tri, četiri, pet, šest“ -brojala je na prste - „da, moguće
je i sedam. Mogu da nabrojim barem sedmoro ljudi koji bi vrlo rado sklonili pukovnika
Protera s puta.“
Melčet ju je gledao malaksalo. „Sedmoro? U Sent Meri Midu?“
Gospođica Marpl je živahno zaklimala glavom. „Nikoga ne navodim poimenice, pazite“,
rekla je. „Ne bi bilo u redu. Bojim se, ipak, da je mnogo opakosti na svetu. Tako jedan fin,
častan i pravedan vojnik kao vi teško da zna nešto o tome, pukovniče Melčete."
Pomislio sam da će našeg načelnika policije na licu mesta zadesiti srčani udar.
 Deseto poglavlje

ODMAH PO IZLASKU IZ KUĆE GOSPOĐICE MARPL, PUKOVNIK je imao da iznese neke ne

naročito laskave komentare na račun stare dame.
„Sve mi se čini da ta precvala stara cura misli da je najpametnija na svetu, a jedva da je u
životu nos promolila iz ovog sela. Mnogo visoko misli o sebi. Šta ona uopšte zna o životu?“
Blago sam rekao da gospođica Marpl, doduše, o velikom životu bez sumnje ne zna ništa,
ali o životu u Sent Meri Midu zna manje-više sve. S tim se Melčet preko volje složio.
Gospođica Marpl je bila dragocen svedok - posebno dragocen sa stanovišta gospođe Protero.
„Pretpostavljam da nema sumnje u to što nam je rekla?"
„ Ako gospođica Marpl kaže da gospođa Protero nije imala pištolj, onda možete da joj
verujete na reč da ga nije imala“, rekao sam. „Da je postojala i najmanja mogućnost da pištolj
bude negde kod gospođe Protero, oštrom oku gospođice Marpl to ne bi promaklo.“
„Živa istina. Bolje onda da pođemo da pogledamo atelje.“
Takozvani atelje je bio prosta baštenska kućica s krovnim prozorčićem. Prozora nije bilo i
ulazilo se i izlazilo samo na jedna vrata. Pošto se u to uverio, Melčet mi je saopštio da u
vikarijat namerava da dođe s inspektorom.
„Idem sada u policijsku stanicu.“
Dok sam ulazio u kuću, do ušiju mi je dopro tih žamor glasova. Otvorio sam vrata salona.
Na sofi pored Grizelde sedela je i živahno razgovarala s mojom ženom gospođica Kram.
Noge u drečavim ružičastim čarapama prekrstila je tako da nisam mogao da ne vidim svilene
nogavice njenog donjeg veša na ružičaste pruge. „Zdravo, Lene“, rekla je Grizelda.
„Dobro jutro, gospodine Klemente“, pozdravila me je gospođica Kram. „Zar nisu strašne
te vesti o pukovniku? Siroti stari gospodin.“
„Gospođica Kram je bila toliko dobra da dođe i ponudi nam pomoć za Uzornu decu.
Prošle nedelje smo zamolili da nam se jave oni koji žele da pomognu, sećaš se.“
Sećao sam se, naravno, a takođe sam bio ubeđen, isto kao i Grizelda - čuo sam joj to u
glasu - da gospođici Kram ni na kraj pameti ne bi palo da se za tu ulogu prijavi da se u
vikarijatu nije zbio taj uzbudljivi događaj.
„Upravo sam govorila gospođi Klement“, nastavljala je gospođica Kram, „kao da me je
grom pogodio kad sam čula. Ubistvo? Zar u ovom tihom zabačenom selu - jer zaista je
zabačeno, morate priznati, ni kinematograf nema, a kamoli pošten zvučni bioskop! A kad sam
čula da je ubijen pukovnik Protero - jao, pa prosto nisam mogla da verujem! Nekako mi se nije
činilo da je on od onih koje bi neko ubio.“
 „Te je tako gospođica Kram došla kod nas da sazna sve o tome“, objasnila mi je Grizelda.
Pobojao sam se da bi tako neuvijenim rečima mogla da uvredi mladu damu, ali je
gospođica Kram samo zabacila glavu i gromoglasno se nasmejala pokazujući svaki zub koji je
posedovala.
„Grozni ste. Vi ste vrlo pametni, zar ne, gospođo Klement? Zar nije ipak sasvim prirodno
da čovek hoće sve tačno da čuje o ovakvom jednom slučaju? A svakako jesam voljna da
pomognem sa decom kako god je vama drago. Uzbudljivo je, eto. Stvarno mi je nedostajalo
malo razonode. Stvarno jeste. Ne da mi posao nije dobar, lepo je plaćen, a doktor Stoun je
pravi gospodin u svakom pogledu, ali devojci je potreban neki sadržaj u životu i posle radnog
vremena, a osim vas, gospođo Klement, nema s kim ni da se progovori, sve same stare
spletkašice.“
„Tu je i Leticija Protero."
Gledis Kram je visoko zabacila glavu.
„Suviše je ona uzvišena i moćna da se druži s ovakvima kao što sam ja. Misli za sebe da je
viša klasa, ne bi se ona unizila da makar primeti devojku koja mora da zarađuje za život. A
čula sam kako govori da se sprema i sama da počne da zarađuje. Volela bih da znam ko bi nju
zaposlio. Otpustili bi je za manje od nedelju dana. Osim ako će u manekenke, one se ionako
samo oblače i šetkaju, to bi valjda mogla da radi.“
„Bila bi zaista vrlo dobra manekenka", rekla je Grizelda. „Ima divnu figuru.“ U Grizeldi
nema ni mrvice ženske surevnjivosti. „Kada je to govorila da se sprema sama da zarađuje?"
Gospođici Kram na trenutakkao da je bilo neprijatno, ah se brzo pribrala i izvukla s
uobičajenom spretnošću. „Suviše bih vam otkrila kad bih vam to rekla, zar ne? Ali zaista je to
kazala. Život joj kod kuće nije baš sladak, sve mi se čini. Znate, kad bih ja živela s maćehom -
ja to ne bih trpela ni minut!“
„Ah, ali vi ste tako nezavisni i živog duha“, rekla je Grizelda smrtno ozbiljno, na šta sam
je sumnjičavo pogledao.
Gospođica Kram je, međutim, očigledno bila polaskana.
„Tačno tako. Takva sam vam ja, skroz-naskroz. Mogu da pustim da me vode, ali ne i da me
gone. Jedna hiromantičarka mi je nedavno to pročitala s dlana. Ne, nikome ja neću mirno
sedeti i puštati da me maltretira. S doktorom Stounom sam odavno raščistila da slobodno
vreme moram redovno da dobijam. Ta gospoda naučnici misle da ste mašina, pola vremena
vas i ne primećuju ili se ne dosete da ste i vi tu. Mada meni lično to nije mnogo poznato“,
priznala je gospođica Kram.
„Da li je prijatno raditi s doktorom Stounom? Mora biti da je taj posao zanimljiv ako vas
zanima arheologija."
„Meni se i dalje čini da iskopavati ljude koji su mrtvi već vekovima nije - pa, pomalo je
kao da gurate nos u tuđe stvari, zar ne? Doktor Stoun je time tako zanesen da se ne bi setio ni
da jede da mu nije mene.“
„I jutros je na iskopini?“, upitala je Grizelda.
Gospođica Kram je odmahnula glavom.
„Nešto je ustao na levu nogu, ništa mu se ne radi; a to znači jedan odmorčić za malu
Gledis.“
 „Žalim zbog toga“, rekao sam.
„Oh, ništa to nije. Ne brinite, nećemo imati još jednog pokojnika. Recite mi, gospodine
Klemente, čujem da ste celo jutro proveb s policijom. Šta policija misli?“
„Ima još izvesnih... nejasnoća“, odgovorio sam polako.
„Ah!“, povikala je gospođica Kram. „Onda oni ipak ne veruju da ga je ubio gospodin
Lorens Reding. Zgodan je, zar nije? Kao glumac. Divno se osmehne kad kaže dobro jutro.
Nisam mogla da verujem rođenim ušima kad sam čula da su ga uhapsili. Mada čovek stalno
sluša da su oni strašno glupi - ova naša policija po unutrašnjosti.“
„U ovom slučaju njih ne možete da krivite“, rekao sam. „Gospodin Reding se sam predao."
„Molim?“ Devojka je očigledno bila sasvim zapanjena. „Kako... pa kako neko može da
bude tako glup? Da sam ja nekoga ubila, sigurno ne bih otišla i prijavila se. Pomislila bih da
Lorens Reding ipak ima više pameti. Da se sam preda? Zbog čega je ubio Protera, je li rekao?
U svađi?“
„Nije sasvim sigurno da ga je on ubio“, rekao sam.
„Ali svakako... ako kaže da jeste... valjda on mora da zna, gospodine Klemente.“
„Mora, to je sasvim izvesno", složio sam se. „Policija, međutim, nije zadovoljna njegovom
pričom.“
„Zašto bi rekao da je to uradio ako nije?“
O tome nisam imao nikakvu nameru da prosvetljujem gospođicu Kram, pa sam samo
neodređeno rekao:
„Verujem da u svakom razglašenijem slučaju ubistva policija dobije mnogo pisama od
ljudi koji prihvataju na sebe krivicu za zločin.“
Odgovor gospođice Kram na ovaj podatak glasio je:
„Ti mora da su ćaknuti!“ Izgovorila je to s podjednakim čuđenjem i prezirom, a zatim
uzdahnula. „Čini mi se da sad moram da brišem." Ustala je. „Čekajte samo kad budem rekla
gospodinu Stounu da je gospodin Reding okrivio sebe za ubistvo.11
„Njega to zanima?“, upitala je Grizelda.
Gospođica Kram je zbunjeno skupila obrve.
„Čudan je on. S njim se nikad ne zna. Živi u prošlosti. Sto puta radije će gledati neki gadni
stari bronzani nož iskopan iz tih grba u zemlji nego nož kojim je Kripen raskomadao svoju
ženu.“
„Moram priznati da se u tome slažem s njim“, rekao sam.
U očima gospođice Kram videlo se nerazumevanje i blagi prezir. Potom se ponovo
oprostila i otišla.
„Nije ona tako loša“, rekla je Grizelda kad su se vrata zatvorila za njom. „Vulgarna je,
naravno, ali takve krupne, bučne, prostosrdačne devojke nekako ne mogu da ti ne budu
simpatične. Pitam se šta li ju je stvarno dovelo ovamo.“
„Radoznalost.“
„Da, valjda. Sad mi ispričaj sve, Lene, umirem od želje da čujem.“
Seo sam i verno joj prepričao sve što se dešavalo tog jutra. Grizelda me je prekidala samo
tihim usklicima iznenađenja i zainteresovanosti.
„Znači ipak se Lorens sve vreme vrteo oko Ane, a ne oko Leticije! Kako smo svi bili
slepi! Mora da je na tu vodenicu stara gospođica Marpl navodila juče vodu, zar ne misliš i ti
tako?“
„Da“, rekao sam sklanjajuči pogled.
Tog trenutka u salon je ušla Meri.
„Ovde su neka dva čoveka, kažu da su iz novina. Hoćete li da ih primite?"
„Ne, nikako", rekao sam. „Uputi ih na inspektora Slaka u policijsku stanicu."
Meri je klimnula glavom i pošla.
„Kad ih otpremiš", rekao sam joj, „vrati se ovamo, hoću nešto da te pitam.“
Proteklo je nekoliko minuta pre nego što se vratila.
„Namučila sam se dok ih se nisam rešila“, kazala je. „Uporni su. Nikad nešto takvo niste
videli. Nikako nisu hteli da prihvate da im se kaže ne.“
„Očekujem da će nam poprilično dosađivati", rekao sam. „Evo šta sam hteo da te pitam,
Meri: jesi li sasvim sigurna da sinoć nisi čula pucanj?"
„Pucanj kojim je pukovnik ubijen? Ne, sasvim sigurno nisam. Da jesam, otišla bih da
pogledam šta je to bilo.“
„Da, ali...“ Setio sam se kako je gospođica Marpl rekla da je čula pucanj „iz šume“, zato
sam postavio pitanje drugačije. „Da nisi čula neki drugi pucanj - odozdo iz šume, na primer?“
„0, to.“ Malo je zastala. „Sad kad o tome razmislim, čini mi se da jesam. Ne mnogo
pucnjave, samo jedan pucanj. Nekakav čudan prasak.“
„Upravo tako“, rekao sam.
„Kada je to bilo?“
„Kada?“
„Da, u koje vreme?“
„Ne bih umela da kažem. Bilo je poodavno prošlo vreme za čaj, toliko znam.“
„Zar ne možeš da kažeš bar malo približnije?"
„Ne mogu. Nisam ja dokona, imam da posvršavam svoj posao, pa zar ne? Ne mogu sve
vreme da gledam na sat, a ionako ne bi bilo mnogo koristi, budilnik kasni po tri četvrt časa
svaki dan, stalno moram da ga nameštam, i uz sve ostalo, nikad i ne znam koliko je sati.“
Možda je time bilo objašnjeno zašto nam obroci nikad nisu bili na vreme, nego su čas
kasnili, a čas nas zbunjivali uranivši preko svake mere.
„Da li je posle toga prošlo mnogo vremena dok nije stigao gospodin Reding?"
„Ne, nije mnogo. Deset minuta, petnaest, ne duže.“
Zadovoljno sam klimnuo glavom.
„Je li to sve?“, upitala me je Meri. „Jer znate, but mi je u pečnici, a puding je, biće, već
proključao.“
„U redu je, možeš da ideš.“
Meri je izašla, a ja sam se okrenuo Grizeldi. „Pretpostavljam da nema ni pomena o tome
da bismo Meri mogli naučiti da nam se obraća s gospodine i gospođo?“
„Rekla sam joj. Ne može da zapamti. Devojka je sasvim neuka, ne zaboravi.“
„Pamtim to vrlo dobro, ali neuki ne moraju večno da ostanu neuki. Slutim da bi Meri
mogla da usvoji bar osnovne pojmove o kuvanju.“
„Ne slažem se s tobom', rekla je Grizelda. „Znaš da služavku možemo da plaćamo jedva
nešto malo. Ako je ikada čemu i naučimo, odmah će otići, prirodno, i naći nešto bolje plaćeno.
Sve dok ne zna da kuva i dok se tako grozno ponaša na sigurnom smo, niko je drugi neće
uzeti.“
Zapazio sam da metodi vođenja domaćinstva kod moje žene i nisu baš tako nasumični kao
što sam mislio. Postojalo je ispod njih nešto razumnog rezonovanja. Mada je, naravno, pitanje
da li je vredelo zadržavati služavku koja ne zna da kuva i koja je s istom uznemirujućom
naprasitošću bila u stanju da se baci na čoveka rečima ili tanjirom.
„Osim toga“, nastavila je Grizelda, „moraš da imaš razumevanja za to što se sad ponaša
gore nego inače. Ne možeš da očekuješ da ima saosećanja zbog smrti pukovnika Protera kad
joj je oterao momka iza rešetaka."
„Oterao joj je momka iza rešetaka?“
„Da, zbog krivolova. Poznaješ momka - Arčera. Meri je već dve godine izlazila s njim.“
„Nisam to znao.“
„Mili Lene, ti nikad ništa ne znaš.“
„Cudno je što svi kažu da se pucanj čuo iz šume“, rekao sam. „Uopšte ne mislim da je
čudno“, rekla je Grizelda. „Iz šume se često čuju pucnji, znaš, zato kad čuješ pucanj,
pretpostaviš naravno da se samo po sebi podrazumeva da se čuo iz šume. Verovatno je ovaj
bio samo malo glasniji nego obično. Da se neko zatekao u susednoj sobi, shvatio bi sigurno da
se pucanj čuo odnekud iz kuće, ali kod Meri u kuhinji, s prozorom okrenutim na drugu stranu
kuće, ne verujem da bi iko na to i pomislio.“
Vrata su se ponovo otvorila.
„Opet je došao pukovnik Melčet“, rekla je Meri. „S njim je onaj policijski inspektor, kažu
da će im biti drago da dođete kod njih, oni su u vašoj radnoj sobi.“
 Jedanaesto poglavlje

VEĆ NA PRVI POGLED VIDEO SAM DA PUKOVNIK MELČET I inspektor Slak ne gledaju na
ovaj slučaj istim očima. Melčet je bio ljut i zajapuren, a inspektor naduren.
„Žalim što moram da kažem da se inspektor Slak ne slaže sa mnom u pogledu nevinosti
mladog Redinga za ovaj zločin“, saopštio mi je Melčet.
„Ako on to nije uradio, zašto je onda došao i rekao da jeste?“, pitao je sumnjičavo Slak.
„Ne zaboravite, Slak, da je vrlo slično postupila i gospođa Protero.“
„To je nešto drugo, ona je žena, a žene se tako smešno ponašaju. Ni na trenutak ne tvrdim
da je ona to uradila. Čula je da je momak optužen, pa je izmislila priču. Navikao sam ja na
takve igre. Ne biste verovali na kakve su ludosti žene spremne. Reding je nešto drugo, ima
glavu na ramenima, i ako on priznaje da je ubio pukovnika, onda ja kažem da i jeste. Pištolj je
njegov, to se ne može zaobići, a sad kad se razjasnio i ovaj poslić s gospođom Protero, poznat
nam je i motiv. Jeste to pre bila slaba tačka, ali sad kad to znamo, sve prosto klizi kao po
loju.“
„Mislite da je mogao da ga ubije ranije? U pola sedam, recimo?“
„Nije mogao.“
„Proverili ste mu kretanje?"
Inspektor je klimnuo glavom. „U šest i deset bio je u selu, u blizini Plavog vepra. Odatle
je došao onom donjom ulicom gde kažete da ga je videla stara gospođa iz susedne kuće - njoj
slabo šta promakne, rekao bih ja - i stigao na sastanak s gospođom Protero u ateljeu ovde u
vrtu. Otuda su izašli zajedno odmah posle sedam i otišli u selo, a usput im se pridružio doktor
Stoun. S njim sam se video, on to potvrđuje. Zastali su i popričali nekoliko minuta ispred
pošte, a onda je gospođa Protero svratila kod gospođice Hartnel da pozajmi neki časopis o
baštovanstvu. To je isto u redu, video sam se i s gospođicom Hartnel. Gospođa Protero je
ostala kod nje do sedam, kad se začudila što je već toliko sati i rekla kako mora kući.“
„Kakvo joj je bilo ponašanje?“
„Vrlo prijatno i opušteno, kaže gospođica Hartnel. Izgledalo je da je dobro raspoložena,
gospođica Hartnel je sigurna da joj ništa nije opterećivalo misli.“
„U redu, nastavite."
„Reding je s doktorom Stounom otišao u Plavi vepar na piće. Otuda je izašao u dvadeset
do sedam, pa brzo prošao ulicom kroz selo i onda putem do vikarijata. Dosta ljudi ga je
videlo.“
„Ne zadnjom uličicom ovog puta?“, primetio je pukovnik Melčet.
 „Ne - došao je na glavna vrata, pitao za vikara, rečeno mu je da je pukovnik Protero tu,
ušao je - i ubio ga, kao što i kaže da jeste. To je sva istina i ne moramo da tražimo ništa više.“
Melčet je zavrteo glavom. „Tu je i doktorovo svedočenje. Ni to ne možete zaobići. Protero
nije ubijen posle pola sedam.“
„Ha, doktori", prezrivo je rekao inspektor Slak. „Niste valjda našli doktoru da verujete.
Povade vam sve zube, eto šta urade danas, i onda vam se silno izvinjavaju, a vi sve vreme
imate upalu slepog creva. Doktori!“
„Ovde nije posredi nikakva dijagnoza. Doktor Hejdok je u vreme uveren sasvim
nedvosmisleno. Ne možete da osporavate medicinske dokaze, Slak.“
„A tu je i moje svedočenje, ako ono nešto vredi“, umešao sam se ja, prisetivši se
odjednom zaboravljene sitnice. „Dodirnuo sam telo i bilo je hladno, kunem se u to.“
„Vidite, Slak?“, rekao je Melčet.
„Pa dobro, naravno, ako je tako. Samo, bio bi to prekrasan slučaj - gospodin Reding
takoreći jedva čeka da ga obese.“
„Meni se već samo to po sebi čini malo neprirodno“, primetio je pukovnik Melčet.
„O ukusima se ne raspravlja“, rekao je inspektor. „Mnogo je gospode kojima je posle rata
glava malo pročukala. No, valjda to znači sad sve iz početka.“ Okrenuo se ka meni. „Nikako
ne razumem šta vam je trebalo da me onako zavedete na stranputicu s ovim satom, gospodine.
Ometanje pravde, eto šta je to bilo.“
„Tri puta sam pokušao da vam kažem", rekao sam. „Svaki put ste me ućutkali i odbili da
me saslušate."
„To vam je bio samo jedan obrt u govoru, kako se to već zove, gospodine, a vi ste sasvim
mogli da mi kažete da ste hteli. Sat i poruka kao da su se savršeno slagali, a sad mi vi kažete
da sat uopšte nije tačan. U životu nikad nisam naišao na nešto slično. Kakvog ima smisla da
navijate sat da vam žuri četvrt časa?“
„Da bi mi pomogao da ne kasnim“, rekao sam.
„Mislim da nema potrebe da dalje zalazimo u to, inspektore“, taktično je rekao pukovnik
Melčet. „Sada nam je potrebna istinita priča i od gospođe Protero i od mladog Redinga.
Telefonirao sam Hejdoku i zamolio ga da dovede ovamo gospođu Protero. Trebalo bi da stignu
za petnaestak minuta. Mislio sam da bi dobro bilo da najpre dobavimo ovamo Redinga."
„Pozvaću stanicu“, rekao je inspektor Slak i mašio se telefona.
„Sad da poradimo na ovoj sobi“, rekao je spustivši slušalicu i značajno me pogledao.
„Možda biste voleli da se sklonim da vam ne smetam“, rekao sam.
Inspektor mi je smesta otvorio vrata. Melčet je doviknuo za mnom:
„Dođite kad stigne mladi Reding, hoćete li, vikare? Vi ste mu prijatelj, možda ćete moći
dovoljno da utičete na njega da bi nam rekao istinu.“
Svoju ženu sam zatekao u poverljivom razgovoru s gospođicom Marpl.
„Raspravljale smo o mogućnostima, i ovakvim i onakvima“, saopštila mi je Grizelda.
„Volela bih da vi rešite i ovaj slučaj, gospođice Marpl, kao što ste rešili onaj kad je gospođici
Vederbi nestala tegla s račićima u sosu, i to samo zato što vas je to bilo podsetilo na nešto
sasvim drugačije, s nekakvim džakom uglja.“
„Smešno vam je, mila moja“, rekla je gospođica Marpl, „ali na kraju krajeva, to je sasvim
pouzdan način da se stigne do istine. U stvari, to je ono što ljudi nazivaju intuicijom i prave
oko toga takvu famu. Intuicija je kao da čitate neku reč u sebi. Deca to ne mogu, ona moraju da
čitaju naglas slovo po slovo, zato što još imaju sasvim malo iskustva, ali odraslima je reč
dobro poznata jer su je viđali često i pre. Shvatate na šta mislim, vikare?“
„Da“, rekao sam lagano, „mislim da shvatam. Hoćete da kažete da ako vas nešto već
podseti na nešto drugo - pa, onda je verovatno oboje od iste vrste.“
„Upravo tako.“
„Na šta vas to tačno podseća ubistvo pukovnika Protera?"
Gospođica Marpl je uzdahnula.
„U tome i jeste muka, toliko mi poređenja pada na pamet. Evo na primer, bio je tu major
Hargrivs, crkveni tutor i čovek poštovan u svakom pogledu, a sve vreme je imao još jednu
kuću u kojoj je živeo s bivšom služavkom, zamislite samo! Imao je s njom petoro dece - cela
istina, petoro - strašan udarac za njegovu ženu i kćerku.“
Napregnuo sam se da zamislim pukovnika Protera u ulozi potajnog grešnika, ali mi nije
uspelo.
„Onda je tu i taj slučaj s praonicom rublja“, nastavljala je gospođica Marpl. „Gospođica
Hartnel je - sasvim nesmotreno od nje - ostavila opalski broš u bluzi s volanima koju je
poslala na pranje. A žena koja je broš uzela uopšte ga nije želela niti je i po čemu bila lopov.
Sakrila ga je u tuđu bluzu i rekla policiji da je videla tu drugu ženu kad ga je uzela. Zloća,
znate, najčistija želja da se napakosti. Mržnja je zaprepašćujući motiv. Umešan je, naravno,
bio i jedan muškarac. Uvek je tako.“
Ovog puta nisam uspeo da vidim ni najudaljeniju paralelu između dva slučaja.
„Pa je zatim tu bila i kćerka nesrećnog Elvela - takva jedna nadzemaljski lepa, vazdušasta
curica, a pokušala je da udavi malenog brata. A onda i onaj novac za izlet dečaka iz hora koji
je u stvari uzeo orguljaš - bilo je to pre nego što ste vi došli, vikare. Orguljaševa žena se bila
žalosno zapetljala u dugove. Da, da, ovaj slučaj navodi misli na toliko drugih - suviše drugih.
Vrlo je teško stići do istine.“
„Voleo bih kad biste mi rekli ko su to sedmoro osumnjičenih“, rekao sam.
„Sedmoro osumnjičenih?11
„Rekli ste da možete da se setite sedmoro ljudi koji - pa... koje bi smrt pukovnika Protera
obradovala.“
„Zaista? Da, sećam se da sam to rekla.“
„Je li to bila istina?“
„Oh! Svakako da je bila istina, ali ne smem da spominjem imena. Setićete ih se i sami
sasvim lako, sigurna sam.
Stvarno ne mogu, osim Leticije Protero - pretpostavljam da posle očeve smrti ona
nasleđuje novac, ali besmislica je na nju i pomišljati, a ja nikog drugog ne mogu da se setim.“
„A vi, dušice?“, okrenula se gospođica Marpl Grizeldi. Na moje iznenađenje, Grizelda je
porumenela. Čovek bi gotovo pomislio da joj to u oči naviru suze, a sitne ruke čvrsto je
stisnula u pesnice.
„O, ljudi su odurni, odurni!“, povikala je ogorčeno. „Šta sve samo ne pričaju! Kakve sve
grozote neće reći...“
 Začuđeno sam je gledao. Nimalo ne liči na Grizeldu da se tako uznemiri. Primetila je kako
je gledam pa je pokušala da se osmehne.
„Ne gledaj me kao da sam nekakav čudan primerak živog sveta koji ne shvataš, Lene.
Dajte da ne padamo u vatru i da ne odlutamo od suštine. Ne verujem da su to uradili ni Lorens
ni Ana, a o Leticiji nema ni govora. Mora postojati neki trag koji bi nam pomogao.“
„Tu je ona poruka, naravno", rekla je gospođica Marpl. „Sećate se kako sam jutros rekla
da mi se ta poruka čini krajnje čudnovata."
„Izgleda kao da izvanredno precizira vreme njegove smrti, a da h je to uopšte moguće?
Gospođa Protero jedva da je u tom trenutku stigla i da izađe iz radne sobe“, rekao sam, „ne bi
imala vremena da stigne do ateljea. Jedino objašnjenje koje ja mogu da smislim bilo bi da je
pogledao na sopstveni sat i da je pritom njegov sat kasnio. Čini mi se da bi to moglo biti
verovatno rešenje."
„Imam ja jednu drugu ideju“, rekla je Grizelda. „Pretpostavimo, Lene, da je sat već bio
vraćen - ne, to se na kraju svodi na isto... baš glupo od mene!“
„Sat nije bio pomeren kad sam ja pošao“, kazao sam joj. „Sećam se da sam ga uporedio sa
svojim ručnim satom. Ipak, kao što kažeš, to nema nikakvog uticaja na ovo o čemu trenutno
govorimo."
„Šta vi mislite, gospođice Marpl?“, upitala je Grizelda.
„Mila moja, priznajem da nisam o tome razmišljala s te tačke gledišta. Meni se čini, i od
samog mi se početka činilo, da je neobičan sadržaj tog pisamceta."
„Ne vidim zbog čega“, usprotivio sam se. „Pukovnik Protero mi je naprosto napisao da ne
može duže da čeka...“
„U sest i dvadeset?“, upitala je gospođica Marpl. „Meri, vaša služavka, već mu je bila
rekla da vi nećete moći da stignete pre pola sedam i izgledalo je da je on sasvim voljan da vas
pričeka dotle, a onda u šest i dvadeset seda da vam napiše: ne mogu duže da čekam.“
Gledao sam staru damu i sve više se divio njenoj oštroumnosti. Svojom oštroumnošću
uspela je da pronikne u nešto što niko od nas nije ni primetio. Zaista je bilo čudno - vrlo
čudno.
„Da samo u zaglavlju nije bilo vreme...“, rekao sam.
Gospođica Marpl je klimnula glavom. „Upravo tako. Da nije bilo vreme!“
U mislima sam se vratio pisamcetu trudeći se da se jasno prisetim razlivenih nažvrljanih
redova i u vrhu uredno ispisanog 6.20. Brojevi su bili u nesrazmeri s ostatkom pisamceta.
Glasno sam udahnuo.
„Pretpostavimo da vreme i nije bilo naznačeno11, rekao sam. „Da je oko pola sedam
pukovnika izdalo strpljenje pa je seo da napiše kako ne može duže da čeka. Dok on sedi i piše,
neko ulazi kroz francuski prozor..."
„Ili na vrata“, sugerisala je Grizelda.
„Vrata bi čuo, pa bi podigao pogled."
„Ne zaboravite da je pukovnik Protero bio prilično nagluv“, podsetila me je gospođica
Marpl.
„To je tačno. Ne bi čuo. Bilo da je ušao kroz prozor ili na vrata, ubica je neopažen prišao
iza pukovnika i pucao u njega. Onda je ugledao poruku i sat, pa mu je sinula ideja. Na
pisamcetu je dopisao vreme, a sat pomerio na šest i dvadeset dva. Bilo je to pametno
smišljeno. Pružilo je ubici, ili je bar on tako bio zamislio, savršen alibi.“
„Preostalo nam je još samo da pronađemo nekoga ko ima neoboriv alibi za šest i dvadeset,
a nema uopšte nikakav za... to sad već nije tako lako. Vreme ubistva ne može tačno da se
utvrdi.“
„Možemo da ga utvrdimo približno. Hejdok postavlja pola sedam kao krajnju vremensku
granicu“, rekao sam. „Mogli bismo možda i da je pomerimo na dvadeset pet do sedam, ali iz
razloga koje smo upravo maločas izneli, izgleda jasno da Protera strpljenje ne bi napustilo
barem do pola sedam. Mislim da sasvim smemo reći kako vreme znamo prilično tačno.“
„Onda je taj pucanj koji sam čula... da, pretpostavljam da je sasvim moguće. A ni
pomislila nisam da je to nešto važno - ma ni pomislila. Vrlo se ljutim na sebe. Ipak, kad sada
pokušam da se prisetim, čini mi se zaista da se razlikovao od pucnjeva koje obično čujemo.
Da, razlikovao se.“
„Bio je glasniji?“, natuknuo sam.
Ne, gospođica Marpl nije mislila da je bio glasniji. Ustanovila je da teško može da kaže
po čemu se razlikovao, ali je ipak ostajala pri tome da je bio drugačiji.
Pomislio sam da verovatno samo ubeđuje sebe u to mada se zapravo ne seća, ali upravo
nam je ukazala na jedan tako dragocen novi pogled na činjenice da sam osećao prema njoj
istinsko poštovanje.
Potom je gospođica Marpl ustala, tiho se izvinjavajući da sad već stvarno mora da se vrati
kući, samo prosto nije mogla da odoli iskušenju da dođe načas do nas i o svemu popriča s
Grizeldom. Otpratio sam je do zida između njenog i našeg vrta, zatvorio za njom kapiju, pa se
vratio i zatekao Grizeldu zadubljenu u misli.
„Još se trudiš da odgonetneš pitanje poruke?“, upitao sam je.
„Ne.“ Odjednom je zadrhtala i nestrpljivo slegnula ramenima.
„Lene, razmišljala sam. Mora biti da neko strašno mrzi Anu Protero!"
„Mrzi Anu?“
„Da. Zar ne vidiš? Protiv Lorensa u stvari nema pravih dokaza, svi su samo slučajni, kako
bi se reklo. Njemu je prosto bilo došlo da navrati ovamo, a da nije, niko ne bi ni pomislio da
ga poveže s ubistvom. S Anom je drugačije. Pretpostavi da je neko znao da je ona bila ovde
tačno u šest i dvadeset - sat i vreme na poruci ukazuju na nju pravo kao prstom. Mislim da sat
nije samo zbog alibija pomeren na to vreme, mislim da u tome ima nešto više - direktan
pokušaj da se zločin podmetne Ani. Da gospođica Marpl nije rekla kako Ana nije imala pištolj
kod sebe i da je nije videla kad je trenutak pre toga prošla kroz baštu u atelje... zamisli da nije
bilo gospođice Marpl.“ Ponovo je zadrhtala. „Lene, osećam da neko mnogo mrzi Anu Protero.
Meni... meni se to ne dopada.“
 Dvanaesto poglavlje

POŠTO JE LORENS REDING STIGAO, PONOVO SU ME POZVALI u radnu sobu. Mladić je

izgledao izmučeno i - pomislio sam - sumnjičavo. Pukovnik Melčet ga je dočekao
predusretljivo, gotovo srdačno.
„Hteli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja ovde na mestu događaja“, rekao je.
„Zar to nije francuska ideja?“, podrugnuo se malčice Lorens. „Rekonstrukcija zločina?“
„Dragi moj mladiću", rekao mu je na to pukovnik Melčet, „nemojte s nama da razgovarate
tim tonom. Jeste li upoznati s tim da je još neko priznao zločin za koji se vi pretvarate da je
vaše delo?“
Te reči su na Lorensa imale trenutno i bolno dejstvo.
„Još... još neko?“, zamucao je. „Ko? Ko?!“
„Gospođa Protero“, rekao je pukovnik Melčet motreći ga.
„Besmislica. Ona to nije uradila. Nije mogla to da uradi. To je nemoguće."
„Nekim čudom, mi zaista ne verujemo u njenu priču“, prekinuo ga je Melčet. „Niti, mogu
da vam kažem, verujemo u vašu. Doktor Hejdok sasvim određeno tvrdi da Protero nije mogao
da bude ubijen u to vreme koje vi navodite.“
Lorens se i dalje kolebao.
„Ne obmanjujete me... što se tiče gospođe Protero? Zaista ne sumnjate u nju?“
„Dajem vam svoju časnu reč“, rekao je pukovnik Melčet.
Lorens je duboko udahnuo. „Bio sam budala. Potpuna budala“, izustio je. „Kako sam i na
trenutak mogao da posumnjam da je to bila ona...“
„Šta mislite da nam to lepo sve ispričate?“, predložio mu je načelnik.
„Nema tu mnogo šta da se kaže. Sreo... sreo sam se to poslepodne s gospođom Protero..."
Zastao je.
„Znamo za to“, rekao mu je Melčet. „Možda vi i mislite da su vaša osećanja prema
gospođi Protero i njena prema vama tajna za koju ni živa duša ne zna, ali za to se znalo i
govorilo se o tome. U svakom slučaju, sad ionako sve mora da izađe na videlo.“
„U redu dakle. Pretpostavljam da ste u pravu. Obećao sam bio vikaru“ - pogledao je u
mene - „da ću... da ću odmah otići. Sastao sam se te večeri u šest i petnaest s gospođom
Protero u ateljeu i rekao joj šta sam odlučio. Složila se da ništa drugo ne može da se uradi. Mi
smo... oprostili smo se.
Izašli smo iz ateljea i gotovo odmah smo ugledali doktora Stouna. Ana je nekim čudom
uspela da izgleda sasvim prirodno; ja nisam. Otišao sam sa Stounom u Plavi vepar na piće.
Onda sam hteo da odem kući, ali sam se na uglu ulice predomislio i odlučio da navratim kod
vikara. Želeo sam s nekim da popričam.
Služavka mi je rekla da vikar nije kod kuće, ali da će se uskoro vratiti i da ga pukovnik
Protero čeka u njegovoj radnoj sobi. Nije mi se dopadala pomisao da odem da ne bi izgledalo
kao da izbegavam pukovnika, zato sam rekao da ću i ja sačekati i otišao sam u radnu sobu.“
Tu je zastao.
„A dalje?“, rekao je pukovnik Melčet.
„Protero je sedeo za pisaćim stolom - onako kako ste ga našli. Prišao sam mu, hteo da ga
dotaknem, ali bio je mrtav. Kad sam pogledao dole, video sam pištolj na podu pored njega.
Uzeo sam ga - i shvatio da je to moj pištolj.
Skamenio sam se. Moj pištolj! Odmah sam pomislio da se u nekom trenutku Ana krišom
domogla mog pištolja, da se ubije ako ne bude mogla duže da izdrži. Možda ga je bila ponela i
kad smo u selu pošli svako svojim putem, došla ovamo i... i... Sigurno sam poludeo kad sam
uopšte pomislio na to! Ali eto, pomislio sam. Gurnuo sam pištolj u džep i izašao. Na kapiji
sam sreo vikara. Rekao je nešto ljubazno i nešto sasvim obično o tome da treba da se vidi s
Proterom - a mene je odjednom spopala ludačka želja da se smejem. Ponašao se tako
normalno i svakodnevno, a ja sam bio sav van sebe. Sećam se da sam viknuo nešto nesuvislo i
video da mu se lice menja. Valjda sam bio skoro sišao s uma. Hodao sam... i hodao... i na
kraju nisam više mogao da izdržim. Ako je Ana počinila tu grozotu, ja sam snosio u najmanju
ruku moralnu odgovornost. Otišao sam i predao se.“
Pošto je završio, zavladala je tišina. Zatim je pukovnik rekao poslovnim tonom:
„Voleo bih da vam postavim samo još jedno ili dva pitanja. Jeste li dodirivali ili pomerali
telo i na koji način?“
„Ne, uopšte ga nisam dodirivao. I bez toga se videlo da je mrtav.“
„Jeste li primetili poruku na upijaču, polusakrivenu pod njegovim telom?“
„Nisam.“
„Jeste li na bilo koji način manipulisali satom?“
„Nisam ga ni pipnuo. Čini mi se da se sećam da je ležao prevrnut na stolu, ali nisam ga
dirao.“
„Sad što se tiče tog vašeg pištolja, kad ste ga prethodno videli poslednji put?“
Lorens Reding se zamislio. „Teško bih umeo da vam kažem baš tačno.“
„Gde ga inače držite?"
„O, u jednoj gomili kojekakvih stvarčica u mojoj kućici. Na jednoj polici vitrine s
knjigama.“
„Ostavljali ste ga tako bezbrižno da stoji bilo gde?“
„Da. Nisam stvarno ni razmišljao o njemu. Prosto je bio tu.“
„Znači da ga je mogao videti svako ko je ulazio kod vas u kuću?“
„Jeste.“
„I ne sećate se kada ste ga videli poslednji put?“
Lorens je skupio obrve trudeći se napregnuto da se seti. „Skoro sam siguran da je bio tamo
prekjuče. Sećam se da sam ga gurnuo da bih dohvatio jednu staru lulu. Čini mi se da je bilo
prekjuče, ali moglo je biti i dan ranije.“
 „Ko vam je u skorije vreme dolazio u kuću?“
„Mnogo sveta! Stalno neko dolazi i odlazi. Leticija Protero, Denis i čitavo njihovo
društvo. A onda, i poneka od starih dama navrati s vremena na vreme.“
„Zaključavate li kuću kad izlazite?“
„Ne. Zašto bih, za ime sveta? Nemam ništa što bi moglo da se ukrade, a ovde ionako niko
ne zaključava kuću.“
„Ko se stara o vašim domaćim potrebama?“
„Stara gospođa Arčer dolazi svakog jutra da pospremi, kako se to već kaže.“
„Mislite li da bi se ona možda setila kada je pištolj poslednji put bio tamo?“
„Ne znam. Možda bi, mada mi se ne čini da joj je savesno brisanje prašine jača strana."
„Svodi se dakle na ovo - pištolj je mogao da uzme manje-više bilo ko?“
„Izgleda da je tako, da.“
Vrata su se otvorila i doktor Hejdok je uveo Anu Protero. Trgla se kad je ugledala
Lorensa. Sa svoje strane, on je napravio jedan nesiguran korak ka njoj.
„Da li je...“ Ana je zamucala, molećivo pogledala u pukovnika Melčeta. „...da li je istina
ono što mi je rekao doktor Hejdok?"
„Da je gospodin Reding oslobođen sumnje? Da. A šta ćemo s tom vašom pričom, gospođo
Protero? Šta sa njom, a?“ Ana se postiđeno osmehnula.
„Sigurno mislite da je to bilo grozno od mene?“
„Bilo je, kako da kažemo - vrlo glupo. S tim je sad gotovo. Sad hoću istinu, gospođo
Protero - najčistiju istinu.“ Ozbiljno je klimnula glavom. „Reći ću vam. Pretpostavljam da već
znate za... za sve.“
„Znamo.“
„Trebalo je da se nađem s Lorensom... gospodinom Redingom... te večeri u šest i petnaest
u ateljeu. Moj muž i ja zajedno smo došli kolima u selo. Imala sam nešto da pokupujem. Kad
smo se u selu rastajali, usput mi je spomenuo da će ići da se vidi s vikarom. Nisam mogla da
javim Lorensu i prilično sam se uznemirila. Bilo je... bilo je neprijatno da se nalazim s njim u
bašti vikarijata kad mi je muž unutra u vikarijatu.“ Obrazi su joj planuli dok je to izgovarala.
Nije to bio prijatan trenutak za nju.
„Mislila sam da mi se muž možda neće dugo zadržati kod vikara. Da bih proverila, došla
sam donjom ulicom i ušla na zadnju kapiju u vrt. Nadala sam se da me niko neće videti, ali
naravno da je gospođica Marpl morala da se zatekne u svom vrtu! Zaustavila me je pa smo
razmenile nekoliko reči i ja sam joj objasnila da idem u vikarijat po muža. Osećala sam se
primorana da nešto kažem. Ne znam da li mi je poverovala, izgledala je prilično... čudno.
Pošto sam se rastala s njom, otišla sam pravo do vikarijata i obišla oko ugla kuće do
francuskog prozora radne sobe. Prišunjala sam se vrlo tiho, očekujući da ću čuti glasove.
Začudilo me je što ništa ne čujem. Provirila sam u sobu, videla da nema nikoga, pa brzo prešla
travnjak i otišla do ateljea, a Lorens je stigao gotovo odmah posle mene.“
„Kažete da u sobi nije bilo nikoga, gospođo Protero?“
„Nije, moj muž nije bio tamo.“
„Vrlo neobično."
„Hoćete da kažete, gospođo, da ga niste videli?“, upitao je inspektor.
 „Ne, nisam ga videla.“
Inspektor Slak je šapnuo nešto načelniku, koji je klimnuo glavom.
„Da li biste imali nešto protiv, gospođo Protero, da nam pokažete šta ste tačno uradili?“
„Svakako.“ Ana je ustala, inspektor Slak joj je otvorio prozor i ona je izašla na terasu, pa
zašla oko kuće na levu stranu.
Inspektor Slak mi je jednim vladarskim pokretom dao znak da sednem za pisaći sto.
Zbog nečeg mi se to nije dopalo. Obuzela me je nekakva neprijatnost, ali sam ipak
poslušao, naravno.
Ubrzo sam napolju čuo korake, koji su načas zastali, pa se udaljili. Inspektor Slak mi je
dao znak da mogu da se vratim na drugu stranu prostorije. Gospođa Protero je ponovo ušla
kroz francuski prozor.
„Da li je sve bilo tačno tako?“, upitao je pukovnik Melčet.
„Mislim da jeste, sasvim tačno.“
„Onda možete da nam kažete, gospođo Protero, gde je tačno u sobi bio vikar kad ste vi
zavirili unutra?“, upitao ju je inspektor Slak.
„Vikar? Bojim se... ne, bojim se da ne mogu, nisam ga videla.“
Inspektor Slak je klimnuo glavom.
„Eto kako niste videli ni svog muža. Bio je ovde iza ispusta, za pisaćim stolom.“
„Ah.“ Ana je zastala, a oči su joj se odjednom raširile od užasa. „Nije valjda ovde...
nije...“
„Jeste, gospođo Protero, tu dok je sedeo za stolom.“
„0.“ Ana je sva uzdrhtala.
Inspektor Slak je nastavio da postavlja pitanja. „Jeste li znali, gospođo Protero, da
gospodin Reding ima pištolj?" „Jesam, rekao mi je.“
„Jeste li ikada imali taj pištolj kod sebe?“
Zavrtela je glavom. „Ne.“
„Jeste li znali gde ga je držao?“
„Nisam sigurna. Čini mi se... da, mislim da sam ga videla na polici kod njega u kući. Tamo
si ga držao, zar ne, Lorense?“
„Kada ste poslednji put bili u toj kući, gospođo Protero?" „Pre tri nedelje, otprilike. Moj
muž i ja smo bili kod Lorensa na čaju.“
„I od tada više niste bili?“
„Ne, nikad nisam išla tamo. To bi, znate, u selu izazvalo mnogo govorkanja.“
„Bez sumnje bi“, šturo je rekao pukovnik Melčet. „Gde ste imali naviku da se viđate s
gospodinom Redingom, ako bih smeo da vas pitam?“
„Dolazio je u Dvor, slikao je Leticiju. Često... često smo se posle nalazili u šumi.“
Pukovnik Melčet je klimnuo glavom.
„Zar sad nije dovoljno?“ Anin glas je prepukao. „Suviše je grozno - što moram da vam
ispričam sve ovo! Nije... nije bilo ničeg lošeg u tome. Nije, zaista nije. Samo smo se
sprijateljili. Nismo... nismo mogli da sprečimo da postanemo važni jedno drugom.“
Molećivo je pogledala u doktora Hejdoka i on je, budući čovek meka srca, istupio u njenu
odbranu. „Zaista mislim, Melčete11, rekao je, „da je ovo već sasvim dovoljno za gospođu
Protero. Pretrpela je veliki udarac - višestruk, zapravo.“
Načelnik je klimnuo glavom.
„I nema zapravo ništa više što bih hteo da vas pitam, gospođo Protero. Hvala vam što ste
tako iskreno odgovorili na moja pitanja.“
„Onda... onda znači da mogu da idem?“
„Da li je vaša žena kod kuće?“, upitao me je Hejdok. „Mislim da bi gospođa Protero
volela da se vidi s njom.“
„Jeste, Grizelda je tu“, rekao sam. „Naći ćete je u salonu."
Hejdok i Ana su zajedno izašli iz radne sobe, a Lorens Reding je pošao za njima.
Pukovnik Melčet je skupio usne i igrao se nožem za otvaranje pisama. Slak je gledao
Proterovu poruku. Tada sam ispričao za teoriju gospođice Marpl. Slak je pažljivije zagledao
pisamce.
„Časna reč, stara gospođa ima pravo“, rekao je. „Gledajte, gospodine, vidite li? Brojevi
su napisani drugačijim mastilom. Ako ovo vreme nije napisano nalivperom, poješću rođene
čizme!“
Sve nas je obuzelo poprilično uzbuđenje.
„Proverili ste otiske prstiju na pisamcetu, svakako?“, rekao je pukovnik Melčet.
„Nego šta mislite, pukovniče? Nije bilo otisaka uopšte. Otisci na pištolju pripadaju
gospodinu Lorensu Redingu. Možda su bili i još nečiji pre nego što je on uzeo da se blesavi i
da ga nosa okolo u džepu. Sad više ne može da se skine ništa dovoljno jasno.“
„Najpre je delovalo kao da su izgledi vrlo mračni za gospođu Protero“, zamišljeno je
rekao pukovnik. „Mnogo mračniji nego za mladog Redinga. Ta starica - gospođica Marpl
svedočila je, doduše, da gospođa Protero nije kod sebe imala pištolj, ali stare gospe često
umeju da pogreše."
Ćutao sam mada se nisam slagao s njim. Ako gospođica Marpl kaže da Ana Protero nije
imala pištolj, onda ga nije imala, bio sam sasvim siguran u to. Gospođica Marpl nije od onih
starih gospa što umeju da pogreše. Naprotiv, imala je maltene onostrani dar da uvek bude u
pravu.
„Nikako mi ne da mira to što niko nije čuo pucanj. Ako je pucano tada, neko je morao čuti
- svejedno odakle mu se učinilo da pucanj dopire. Slak, bolje da popričate sa sluškinjom.“
Inspektor Slak je spremno pohitao ka vratima.
„Na vašem mestu ja je ne bih pitao da li je čula pucanj u kući“, rekao sam mu. „Jer ako je
to budete pitali, ona će reći da nije čula. Pitajte za pucanj iz šume, jedino će takav priznati da
je čula.“
„Znam ja kako s njima treba da se postupa", rekao je inspektor Slak i otišao.
„Gospođica Marpl kaže da je pucanj čula kasnije", zamišljeno je rekao pukovnik Melčet.
„Moramo da vidimo može li tačnije da odredi vreme. Mogao bi to, naravno, da bude neki
slučajni hitac koji baš ništa nema s našim slučajem."
„Mogao bi, svakako", složio sam se.
Pukovnik je prošetao malo po sobi.
„Znate li, Klemente", rekao je odjednom, „muči me nekakva slutnja da će se ovo pretvoriti
u mnogo zamršeniji i teži posao nego što je iko od nas i pomišljao. Đavo da ga nosi, ima tu
nečeg iza svega ovoga.“ Šmrknuo je. „Nečeg što mi ne znamo. Tek počinjemo, Klemente.
Pamtite šta vam kažem, tek počinjemo. Ništa od ovoga, sat, poruka, pištolj - ništa se od toga,
ovako kako je, ne uklapa jedno s drugim."
Odmahnuo sam glavom. Nije se uklapalo, sasvim izvesno.
„Iskopaću ja istinu, ipak. Nećemo zvati Skotland jard. Slak je pametan čovek, vrlo
pametan čovek. Prepreden kao lasica. Taj će već pronjuškati do istine. Obavio je odličan
posao dosad nekoliko puta, a ovaj slučaj će biti njegovo remek-delo. Neki bi pozvali Skotland
jard. Ja neću. Razrešićemo mi to sami ovde u Daunširu."
„Svakako se nadam da hoćete“, podržao sam ga ja. Trudio sam se da mi u glasu bude
poleta, ali mi je inspektor Slak već postao toliko antipatičan da se uopšte nisam radovao
njegovoj mogućoj pobedi. Slak koji je pobrao uspeh bio bi, smatrao sam, još odurniji od
zbunjenog Slaka.
„Ko živi u susednoj kući?“, odjednom me je upitao pukovnik.
„Mislite na kraju ulice? Gospođa Prajs Ridli.“
„Idemo do nje kad Slak bude završio razgovor s vašom služavkom. Moguće je da je možda
i ona nešto čula. Nije gluva, nadam se?“
„Rekao bih da je krasi izvanredno oštar sluh, sudeći po količini skandala koje je posejala
jer je, eto, sasvim slučajno načula...’“
„Takva nam baš žena i treba. Aha, evo Slaka.“
Inspektor je izgledao kao da je upravo preživeo ozbiljnu uličnu tučnjavu.
„Fiju!“, zviznuo je on. „Ova vam je žestoka kao vatra, gospodine."
„Meri je po prirodi obdarena vrlo snažnim karakterom“, odgovorio sam.
„Ne voli policiju“, požalio se inspektor. „Upozorio sam je -učinio sam šta sam mogao da
joj ulijem strah pred zakonom, ali nije vredelo. Borila se sa mnom.“
„Neukrotiv duh“, rekao sam ja osećajući nešto više blagonaklonosti prema Meri.
„Savladao sam je na kraju, naravno. Čula je jedan pucanj - samo jedan, poprilično pošto je
pukovnik Protero došao. Nisam postigao da mi kaže u koliko je sati to moglo biti, ali smo na
kraju ipak utvrdili pomoću ribe. Riba je kasnila, pa je Meri izgrdila momka kad ju je konačno
doneo, a on se branio da tek što je prošlo pola sedam. Pucanj je čula odmah posle toga. Nije to
naravno precizno, što bi se reklo, ali daje nam bar približan pojam.“
„Hm“, rekao je Melčet.
„Mislim da na kraju krajeva gospođa Protero ipak nije umešana", rekao je Slak s
prizvukom žaljenja u glasu. „Ne bi, najpre, imala ni vremena, a onda, žene i ne vole da se
petljaju oko vatrenog oružja. Arsenik je bliži njihovoj naravi. Ne, ne mislim da je ona to
uradila. A baš šteta!“ Uzdahnuo je.
Melčet mu je saopštio da će otići do gospođe Prajs Ridli, sa čim se Slak složio.
„Mogu li da pođem sa vama?“, upitao sam. „Postajem vrlo zainteresovan za sve ovo.“
Dopuštenje mi je dato pa smo pošli. Samo što smo kročili kroz kapiju parohijskog dvora,
dočekalo nas je jedno gromko „Hej!“, i moj sinovac Denis dojurio je ka nama putem od sela.
„Čujte“, rekao je on inspektoru, „šta je bilo s onim otiskom za koji sam vam rekao?“
„Vrtlarov je“, lakonski je odgovorio inspektor.
„Mislite da nije mogao neko drugi da obuje njegove čizme?“
 „Nije!“, odsekao je inspektor Slak obeshrabrujućim tonom.
Denisa, međutim, nije bilo tako lako obeshrabriti. Podigao je ruku u kojoj je držao dva
nagorela palidrvceta.
„Našao sam ovo ispred kapije.“
„Zahvaljujem“, rekao je inspektor i stavio palidrvca u džep.
Razgovor je time, izgleda, stigao do mrtve tačke.
„Nećete valjda da uhapsite čika Lena?“, šaljivo je upitao Denis.
„Zbog čega bih ga uhapsio?“, upitao je Slak.
„Protiv njega ima mnogo dokaza“, izjavio je Denis. „Pitajte Meri. Baš dan pre ubistva
rekao je kako bi želeo da pukovnik otputuje sa ovoga sveta. Zar nisi rekao, čika Lene?“
„Ovaj...“
Inspektor Slak je polako skrenuo sumnjičavi pogled ka meni, a ja sam osetio kako sam se
sav zažario. Denis je užasna napast. Morao bi da shvati da policajci uglavnom nemaju smisla
za šalu.
„Ne pričaj koješta, Denise“, rekao sam razdraženo.
Nedužno dete u čudu je raširilo oči.
„Slušajte, pa samo sam se šalio. Čika Len je jedino rekao da bi onaj ko bi ubio pukovnika
Protera učinio svetu uslugu.“
„Ah“, rekao je inspektor Slak, „sad mi je jasno o čemu je to govorila vaša služavka."
Ni posluga najčešće nema smisla za humor. U mislima sam sočno izgrdio Denisa što je to
spomenuo. Kad se ovo doda na moj sat u radnoj sobi, inspektor će do kraja života sumnjati u
mene.
„Hajdemo, Klemente", rekao je pukovnik Melčet.
„Kuda ćete? Mogu li i ja sa vama?“, pitao je Denis.
„Ne, ne možeš“, odbrusio sam.
Ostavili smo ga da uvređeno gleda za nama. Došli smo na uredni prednji ulaz gospođe
Prajs Ridli i inspektor je pokucao, pa pozvonio u, prosto se mora reći, vrlo zvaničnom maniru.
Vrata je otvorila lepuškasta sobarica.
„Gospođa Prajs Ridli je kod kuće?“, upitao je Melčet. „Nije, gospodine." Služavka je
zastala, pa dodala: „Upravo je otišla u policijsku stanicu.“
Bilo je to nešto što zaista nismo očekivali. Dok smo se vraćali, Melčet me je uhvatio za
mišicu i poluglasno mi rekao: „Bude li i ona priznala da je kriva za ovo ubistvo, stvarno ću
skrenuti s pameti."
 Trinaesto poglavlje

ČISTO SAM SUMNJAO DA JE GOSPOĐA PRAJS RIDLI IMALA takve dramatične namere na umu,
ali sam se zaista pitao šta li ju je odvelo u policijsku stanicu. Da li je stvarno mogla da ponudi
policiji neko važno svedočenje, ili bar takvo za koje je ona mislila da je važno? Saznaćemo
uskoro, u svakom slučaju.
Gospođu Prajs Ridli zatekli smo gde vrtoglavom brzinom govori jednom pozorniku koji je
izgledao prilično zbunjeno. Da je zbog nečega krajnje ogorčena video sam po tome kako joj se
tresla mašna na šeširu. Gospođa Prajs Ridli nosi, verujem, ono što se zove „šeširi za matrone"
- oni su jedna naročita specijalnost u obližnjem gradiću Mač Benamu. Takav šešir s lakoćom
balansira na kuli od kose mada je pomalo preopterećen ogromnom mašnom. Grizelda mi stalno
preti da će kupiti sebi šešir za matrone.
Kad smo ušli, gospođa Prajs Ridli je zaustavila svoju bujicu reči.
„Gospođa Prajs Ridli?“, upitao je pukovnik Melčet podižući šešir.
„Dozvolite mi da vam predstavim pukovnika Melčeta, gospođo Prajs Ridli“, rekao sam ja.
„Pukovnik Melčet je naš načelnik policije.“
Mene je gospođa Prajs Ridli hladno pogledala, ali je pukovnika udostojila nečim nalik na
blagonakloni osmeh.
„Upravo smo navraćali do vaše kuće, gospođo Prajs Ridli", objasnio joj je pukovnik, „pa
smo čuli da ste došli ovamo."
Na to se gospođa Prajs Ridli sasvim raskravila.
„Ah, drago mi je da je neko obratio pažnju. Sramota, eto šta ja kažem. Prosto sramota.“
Nema sumnje da je ubistvo nešto sramno, ali to ipak nije reč kojom bih ja to opisao. Video
sam da se i Melčet iznenadio.
„Možete li nečim da nam pomognete da rasvetlimo slučaj?“, upitao juje.
„To je vaš posao. Time treba policija da se bavi. Zašto inače plaćamo poreze, volela bih
da znam.“
Čovek se prosto zapita koliko li se puta godišnje izgovori ta fraza.
„Dajemo sve od sebe, gospođo Prajs Ridli“, rekao je načelnik.
„Ali ovaj vaš dežurni nije o tome ništa ni znao dok mu ja nisam rekla!“, povikala je
gospođa Prajs Ridli.
Svi smo upitno pogledali u pozornika.
„Gospođu su zvali telefonom", objasnio je pozornik. „Uznemiravali. Služili su se
uvredljivim jezikom, koliko sam shvatio."
 „Ah, razumem", razvedrilo se natmureno lice pukovnika Melčeta. „Očigledno smo govorili
o dve razne stvari. Došli ste ovamo da uložite žalbu, zar ne?“
Melčet je mudar čovek, zna da se s razgnevljenom sredovečnom damom može samo jedno
- da je saslušate. Kad bude rekla sve što hoće, ima šanse da će slušati i ona vas.
Bujica reči ponovo je pokuljala. „Takva sramota mora da se sprečava. Nešto tako sramno
ne bi smelo ni da se desi.
Da vam neko telefonira i da vas u rođenoj kući vređa - da, vređa. Nisam navikla da mi se
dešava ništa slično. Sve od rata moral nam propada. Niko više ne vodi računa o tome šta
govori, a već o tome kako se oblače...“
„Slažem se, slažem se“, žurno je rekao pukovnik Melčet. „Šta se to tačno dogodilo?“
Gospođa Prajs Ridli uhvatila je dah pa se ponovo zahuktala: „Zvali su me telefonom...“
„Kada?“
„Juče posle podne - uveče, da budem sasvim tačna. Oko pola sedam. Javila sam se na
telefon ništa ne sluteći. Smesta su me ružno napali, pretili...“„Šta su vam tačno rekli?“
Gospođa Prajs Ridli je malo porumenela.
„To odbijam da kažem.“
„Nepristojan govor“, ozbiljno je rekao pozornik stišavajuči svoj gromoviti bas.
„Služili su se ružnim rečima?“, pitao je pukovnik Melčet. „Zavisi od toga šta
podrazumevate kad kažete ružne reči.“
„Jeste li razumeli šta su vam rekli?“, pitao sam ja. „Naravno da sam razumela!“
„Onda nisu mogle biti ružne reči“, rekao sam.
Gospođa Prajs Ridli me je pogledala sumnjičavo.
„Jedna prefinjena dama“, objasnio sam, „nije upoznata, sasvim prirodno, s ružnim
rečima.“
„Nije bilo toga“, rekla je gospođa Prajs Ridli. „U početku sam se, moram priznati, uhvatila
na udicu, mislila sam da neko hoće nešto iskreno da mi kaže. Onda je... ovaj... ta nepoznata
persona počela da me vređa.“
„Vređa?“
„Užasno vređa. Vrlo sam se uznemirila."
„Bilo je pretećih reči?“
„Da. Nisam navikla da mi neko preti.“
„Čime su vam pretili? Da će vas fizički povrediti?"
„Ne baš tačno.“
„Plašim se, gospođo Prajs Ridli, da ćete morati određenije da nam kažete. Šta su vam to
zapretili da će uraditi?“
Na ovo je gospođa Prajs Ridli izgledala izrazito nesklona da odgovori.
„Ne sećam se doslovno. Bilo je vrlo uznemirujuće. Onda na samom kraju, kad sam bila
užasno uznemirena, to... to... nevaljalo stvorenje se nasmejalo.“
„Je li to bio muški ili ženski glas?“
„Bio je to degenerisan glas“, dostojanstveno je izjavila gospođa Prajs Ridli. „Ne mogu
drugačije da ga opišem nego kao glas nekog izopačenjaka. Čas grub, čas piskav. Stvarno vrlo
nastran glas.“
 „Verovatno se samo neko neslano našalio", rekao je pukovnik umirujući uzrujanu damu.
„Ako je tako, onda je to strašno pokvarena šala. Mogla sam da dobijem srčani udar.“
„Postaraćemo se da to razjasnimo“, rekao je pukovnik. „Šta kažete, inspektore? Pronađite
odakle su zvali. Baš nikako ne možete određenije da nam kažete šta su vam rekli, gospođo
Prajs Ridli?"
U bujnim nedrima pod crnom haljinom povela se burna bitka. Želja da se ne oda borila se
u gospođi Prajs Ridli sa željom za osvetom. Osvetoljubivost je na kraju pobedila.
„Ovo je, naravno, samo među nama“, počela je gospa.
„Naravno.“
„To stvorenje je najpre reklo... ne mogu da se nateram to da ponovim...“
„Možete, možete“, hrabrio ju je pukovnik Melčet.
„’Ti si jedna opaka stara spletkašica!’ Zamislite, pukovniče Melčete, ja - stara spletkašica.
’Ovog puta si preterala. Skotland jard će te teretiti za klevetu.’“
„Sasvim je prirodno što ste se uznemirilf, rekao je Melčet grizući brk da sakrije smešak.
„’Ako ubuduće ne budeš držala jezik za zubima, gadno ćeš se provesti - snaći će te razne
nevolje.’ Ne mogu ni da vam opišem koliko je preteći to bilo rečeno. Jedva sam uspela da
prozborim: ’Ko ste vi?’ - evo baš ovako slabašno - a glas je odgovorio: ’Osvetnik’ Ciknula
sam, tako je to grozno zvučalo. A onda se taj stvor nasmejao. Nasmejao! Čula sam to sasvim
jasno. Nije bilo više ništa. Čula sam kad se veza prekinula. Pitala sam centralu, naravno, s kog
sam broja malopre bila pozvana, ali su mi sa centrale rekli da pojma nemaju. Znate kakve su te
telefonistkinje na centrali, nepristojne i bez imalo saosećanja."
„Sasvim tačno“, rekao sam ja.
„Samo što se nisam onesvestila“, nastavljala je gospođa Prajs Ridli. „Živci su mi bili tako
iskidani da sam, tvrdim vam, skoro iskočila iz kože kad sam čula pucanj iz šume. Jasno vam je
onda koliko sam bila van sebe.“
„Pucanj iz šume?“ Pažnja inspektora Slaka bila je smesta probuđena.
„Kako sam se bila uzbudila, učinilo mi se, verujte, da je pukao top. O!, povikala sam i
klonula bez snage na sofu. Klara je morala da mi donese čašicu džina od šljiva.“
„Šokantno“, rekao je Melčet. „Šokantno. Pretrpeli ste veliko iskušenje. A pucanj vam se
učinio vrlo glasan, kažete? Kao da se čuo odnekud iz blizine?"
„To su samo bili moji živci.“
„Naravno, naravno. A u koje vreme je to bilo? Da lakše uđemo u trag tom telefonskom
pozivu, znate.“
„Oko pola sedam.“
„Ne možete da nam kažete preciznije?"
„Vidite, mali sat na mom kaminu samo što je otkucao pola časa, a ja sam pomislila: ’Ovaj
sat sigurno žuri’, jer on stvarno hoće da požuri. Uporedila sam ga sa satom na ruci, na kome je
bilo tek šest i deset, ali kad sam ga prinela do uva, shvatila sam da je stao. Zato sam
pomislila: ’Dobro, ako onaj sat žuri, onda ću za koji sekund čuti sat s crkve’, ali onda je
zazvonio telefon pa sam sasvim zaboravila na sat.“ Zastala je, zadihana.
„U redu, to je dovoljno tačno“, rekao je pukovnik Melčet. „Postaraćemo se da ispitamo ko
vas je to zvao.“
 „Smatrajte prosto da je to bila glupa šala i nemojte da brinete zbog toga, gospođo Prajs
Ridli“, posavetovao sam je ja.
Pogledala me je hladno. Očigledno je i dalje bila ljuta zbog one novčanice od jedne funte.
„Vrlo su se čudne stvari dešavale u ovom selu u poslednje vreme“, obratila se ona
pukovniku Melčetu. „Zaista vrlo čudne. Pukovnik Protero se taman spremao da to ispita, i eto
šta ga je zadesilo, jadnika. Možda sam ja sledeća na redu?“
S tim rečima je otišla, odmahujući glavom setno i zloslutno. Pukovnik Melčet je promrsio
sebi u bradu: „Nismo mi te sreće“, a onda mu se lice uozbiljilo i upitno je pogledao u
inspektora Slaka.
Vrli inspektor je lagano klimnuo glavom.
„Ovo otprilike rešava stvar, gospodine. Troje ljudi je čulo pucanj. Ostaje nam samo da
nađemo ko je pucao. Gospodin Reding nas je zadržao tom svojom pričom, ali imamo nekoliko
tačaka od kojih možemo da počnemo. Nisam se mnogo trudio da ih istražim jer sam mislio da
je gospodin Reding kriv, ali sad je sve drugačije. Među prvim mi je zadacima da proverim taj
telefonski poziv.“
„Mislite na ovo što su zvali gospođu Prajs Ridli?“
Inspektor se osmehnuo od uva do uva. „Ne - iako bi nam valjda bolje bilo da i na to malo
obratimo pažnju, inače će nam opet sesti na grbaču. Ne, mislio sam na onaj lažni poziv koji je
odmamio vikara da ne smeta.“
„Da, to je važno“, složio se Melčet.
„Zatim treba ustanoviti gde je ko bio te večeri između šest i sedam. Mislim na sve koji
žive u Starom dvoru, a i manje-više na sve iz sela.“
Uzdahnuo sam. „Imate čudesnu energiju, inspektore Slak.“
„Ja verujem u trud i rad. Počećemo time što ćemo pribeležiti vaša kretanja, gospodine
Klemente."
„Drage volje. Telefonski poziv primio sam oko pola šest.“
„Glas je bio muški ili ženski?"
„Ženski. Bar je meni zvučao kao ženski, ali naravno, prosto sam prihvatio na veru da me
zove gospođa Abot.“
„Niste prepoznali da je glas njen?“
„Ne, ne bih mogao reći da sam po glasu prepoznao ko zove. Nisam posebno ni primetio
glas niti sam razmišljao o tome.“
„Pošli ste odmah? Peške? Zar nemate bicikl?“
„Nemam.“
„Shvatam. Koliko vam je dakle trebalo da stignete?" „Imanje je daleko oko tri kilometra,
kojim god putem da pođete.“
„Zar nije najkraći put kroz šumu oko Starog dvora?“
„Zaista jeste, ali je prilično neprohodan. Otišao sam i vratio se stazom preko polja.“
„Onom koja izlazi tačno na vašu baštensku kapiju?" „Tako je.“
„A gospođa Klement?“
„Moja žena je bila u Londonu. Vratila se vozom u deset do sedam.“
„U redu. Sa služavkom sam već razgovarao. Ovim smo završili s parohijskim dvorom,
sledeći je na redu Stari dvor, a onda hoću da popričam s gospođom Lestrendž. Čudno je to što
je išla kod Protera upravo uoči ubistva. Ima oko ovog slučaja mnogo toga čudnog."
Složio sam se s njim.
Pogledavši na sat, shvatio sam da je još malo pa vreme za ručak. Pozvao sam Melčeta da
prezalogaji sa nama šta se bude zateklo, ali se on izvinio rekavši da neizostavno mora da ode u
Plavi vepar. U Plavom vepru ćete dobiti prvorazredan obrok s dve vrste povrća kao prilog uz
pečenje. Smatrao sam da je pukovnik pametno odabrao. Posle razgovora s policijom, Meri će
verovatno biti raspoložena još ratobornije nego obično.
 Četrnaesto poglavlje

NA PUTU DO KUĆE SREO SAM GOSPOĐICU HARTNEL, KOJA me je zadržala bar deset minuta
držeći gromkim basom tiradu protiv rasipnosti i nezahvalnosti nižih klasa. Suština je izgleda
bila u tome da siromašni nisu želeli gospođicu Hartnel u svojoj kući. U potpunosti sam
saosećao sa njima. Jedino što mene moj društveni položaj sprečava da tako nedvosmisleno
kao oni izrazim svoje stavove prema pojedinim ljudima.
Umirio sam gospođicu Hartnel kako sam znao i umeo pa potražio spas u bekstvu.
Taman na skretanju ka vikarijatu sustigao me je Hejdok u automobilu. „Odvezao sam
gospođu Protero kući“, doviknuo mi je.
Sačekao me je na kapiji svoje kuće.
„Svratite na trenutak“, pozvao me je. Prihvatio sam.
„Vrlo čudnovata priča“, rekao je doktor bacajući šešir na stolicu i otvarajući vrata svoje
ordinacije. Smestio se u dotrajalu kožnu fotelju i zagledao u jednu tačku na suprotnoj strani
prostorije. Izgledao je napet i u nedoumici.
Ispričao sam mu kako smo uspeli da utvrdimo vreme pucnja. Saslušao me je gotovo
odsutno.
„Time je krivica Ane Protero isključena", rekao je. „Dakle, drago mi je što to nije uradilo
nijedno od njih dvoje. Oboje mi se dopadaju."
To sam mu verovao, pa ipak mi se učinilo čudno što ga je, ako su mu već dragi kao što
kaže, vest da su oboje oslobođeni krivice gurnula u tako tmurno raspoloženje. Jutros je
izgledao kao čovek kome se nekakav teret podigao s duše, dok je sad bio duboko uzdrman i
uznemiren.
Svejedno sam bio uveren da i misli upravo to što kaže. Dragi su mu bili i Ana Protero i
Lorens Reding. Zašto je onda utonuo u nekakve mračne misli? Prenuo se s naporom.
„Hteo sam da vam kažem za Hosa. Zbog svega ovoga njega sam potpuno smetnuo s uma.“
„Je li stvarno bolestan?"
„Nema ništa tako strašno ozbiljno kod njega, mada znate, naravno, da je preboleo
letargijski encefalitis, ili bolest spavanja kako se to obično zove.“
„Ne, pojma nisam imao o tome“, rekao sam, vrlo iznenađen. „Nikada mi ništa nije
spominjao. Kada je to dobio?“
„Otprilike pre godinu dana. Oporavio se sasvim dobro - koliko se čovek ikada oporavi od
toga. Čudna je to bolest - ima čudne posledice po moral. Može potpuno da izmeni čoveku
karakter.“
 Zaćutao je na trenutak-dva, pa dodao:
„Danas se užasavamo onih vremena kada smo spaljivali veštice. Verujem da će osvanuti
dan kada ćemo s istom takvom jezom pomišljati na to kako smo nekad vešali zločince."
„Protivnik ste smrtne kazne?“
„Nije u stvari toliko reč o tome.“ Zastao je, pa rekao polako: „Znate, ne bih svoj posao
menjao za vaš.“
„Zašto?“
„Zato što vi u svom poslu morate mnogo da se bavite onim što nazivamo ispravnim i
pogrešnim, a ja nisam siguran da to uopšte postoji. Pretpostavimo da je sve to uzrokovano
lučenjem žlezda. Jedna žlezda luči prejako, druga preslabo, i eto vam ubice, lopova,
višestrukog prestupnika. Klemente, ja verujem da če doći vreme kada će nas užasavati i sama
pomisao da smo vekovima kažnjavali ljude zbog toga što su bili bolesni - oni, mučenici, ništa
protiv toga nisu mogli. Ne vešate čoveka zbog toga što je bolestan od tuberkuloze."
„Bolesnik od tuberkuloze nije opasan po društvo."
„U izvesnom smislu jeste. Prenosi zarazu drugima. Ili uzmite nekoga ko je umislio da je
kineski car. Ne reagujete na to tako što ćete samo reći da je to vrlo opako od njega. Prihvatam
to što kažete o opasnosti po društvo. Društvo mora da bude zaštićeno. Zatvorite te ljude negde
gde neće moći nikome da naškode, odstranite ih, čak, nekim bezbolnim putem - da, išao bih i
toliko daleko - ali nemojte to zvati kaznom. Ne bacajte sramotu na njih i njihovu porodicu - na
nedužne ljude.“
Gledao sam ga začuđeno.
„Nikada pre nisam čuo od vas ovakve reči.“
„Nemam običaj da širim svoje teorije naokolo. Danas sam se eto malo raspričao o svojoj
omiljenoj temi. Pametan ste čovek, Klemente, što se ne bi moglo reći baš za svakog
sveštenika. Mada nećete, smeo bih reći, prihvatiti da uopšte ne postoji ono što se podrazumeva
pod terminom greh, ali ste dovoljno širokih shvatanja da prihvatite preispitivanje te
mogućnosti."
„Time podrivate same korene svih opšteprihvaćenih ideja“, rekao sam.
„Da, mi smo svi uskogrudi, puni sebe, jedva dočekamo da sudimo o stvarima o kojima
ništa ne znamo. Iskreno verujem da je zločinac slučaj za lekara, a ne za policiju ni za
sveštenika. Ubuduče, možda, zločina neće ni biti.“
„Izlečićete ga?“
„Izlečićemo ga. Divna misao. Jeste li ikada proučavali statistike zločina? Niste - malo
ljudi jeste. Međutim ja jesam. Zaprepastili biste se koliko ima maloletnih prestupnika - opet
žlezde, znate. Mladi Nil, ubica iz Oksfordšira, ubio je pet devojčica pre nego što je iko
posumnjao u njega. Dobar dečak, nikad nikakve neprilike nije pravio. Lili Rouz, jedna curica
iz Kornvola, ubila je strica jer joj nije dao slatkiše. Udarila ga je na spavanju čekićem za
razbijanje uglja. Onda je otišla kući i posle dve nedelje ubila stariju sestru pošto se naljutila
na nju zbog neke tričarije. Nijedno od njih nije obešeno, naravno. Poslali su ih u popravni
dom. Možda će s njima kasnije biti sve u redu, možda neće. Za devojčicu sumnjam. Ne zanima
je ništa osim da gleda kako se kolju svinje. Znate li u kom su uzrastu samoubistva najčešća?
Između petnaest i šesnaest godina. Od samoubistva do ubistva drugog ljudskog bića nije tako
veliki korak, međutim to nije moralna manjkavost - nego fizička.“
„Strašno je to što govorite!“
„Nije, samo vam je novo. Moramo se suočavati s novim istinama. Čovek popravlja svoja
gledišta. Iako ponekad to zaista otežava život.“
Sedeo je natmuren, i izgledao pritom nekako čudno premoren.
„Hejdok, ako biste sumnjali u nekoga - ako biste znali da je ubica, da li biste ga predali
zakonu ili biste se našli u iskušenju da ga štitite?“, upitao sam ga.
Bio sam potpuno nespreman na reakciju koju je izazvalo moje pitanje. Doktor Hejdok se
ljutito i sumnjičavo obrušio na mene: „Zbog čega to pitate, Klemente? Šta imate na umu? Na
sunce s tim, čoveče!“
„Nisam mislio ništa određeno“, rekao sam, zatečen. „Prosto, razmišljamo sada o ubistvu.
Samo sam se pitao kako biste se osećali ako biste nekim slučajem otkrili istinu, ništa više.“
Hejdokov bes se stišao i on se ponovo zagledao u jednu tačku pred sobom, kao neko ko se
trudi da pročita odgovor na neku zagonetku koja ga progoni, mada zapravo postoji samo u
njegovoj glavi.
„Ako bih sumnjao - ako bih znao - ispunio bih svoju dužnost, Klemente. Bar se nadarn."
„Pitanje je samo na koju bi stranu vaše osećanje za dužnost prevagnulo."
Iz njegovog pogleda nisam mogao da pročitam nikakav odgovor.
„Taj se ispit postavlja pred svakog čoveka u nekom trenutku u životu, Klemente. I svako
mora na njemu da se opredeli na svoj sopstveni način.“
„Vi ne znate?“
„Ne, ne znam...“
Učinilo mi se da je najpametnije sada promeniti temu.
„Moj sinovac uživa u ovom slučaju“, rekao sam. „Sve vreme provodi tražeći otiske
stopala i pepeo od cigareta."
Hejdok se osmehnuo. „Koliko je njemu godina?“
„Tek napunio šesnaest. U tim godinama tragedije se ne shvataju ozbiljno. Vidite u njima
samo Šerloka Holmsa i Arsena Lupena."
„Lep dečak“, zamišljeno je rekao Hejdok. „Šta dalje nameravate s njim?“
„Bojim se da nisam u stanju da mu priuštim obrazovanje na univerzitetu. Momčić sam hoće
u trgovačku mornaricu. U vojnu ga nisu primili.“
„Nije to lak život, ali mogao je i gore proći. Da, mogao je proći i gore.“
„Moram da pođem“, uzviknuo sam opazivši odjednom koliko je sati. „Kasnim na ručak
gotovo već pola sata.“
Kad sam stigao, moja porodica je upravo sedala za sto. Zahtevali su od mene potpun
izveštaj o svemu što sam radio tog jutra, pa sam im i ispričao osećajući pritom da je većina
toga podbacila u odnosu na očekivanja.
Denisa je ipak silno razonodila priča o telefonskom pozivu koji je uznemirio gospođu
Prajs Ridli i zacenio se od smeha dok sam ja preuveličavao potres koji je doživeo njen nervni
sistem, zbog čega ju je bilo potrebno vraćati u život džinom od šljiva.
„Tako joj i treba kad je grozna stara tračljivica. Ima najpoganiji jezik u čitavom selu“,
povikao je Denis. „Voleo bih da sam se ja dosetio da je pozovem i da je isprepadam. Šta
misliš, čika Lene, da joj serviramo još jednu porciju?“
Brže-bolje sam ga zamolio da ne radi ništa slično. Nema ničeg opasnijeg nego što su
dobronamerna nastojanja mlađeg pokolenja da vam pritekne u pomoć i iskaže koliko
saučestvuje s vama.
Denisovo raspoloženje naglo se promenilo. Namrgodio se i zauzeo držanje velikog lafa.
„Bio sam s Leticijom skoro čitavo jutro“, rekao je. „Znaš, Grizelda, ona je stvarno vrlo
zabrinuta. Neće to da pokaže, ali stvarno jeste. Zabrinuta zbiljski."
„Ma ko bi rekao“, odvratila je na to Grizelda zabacivši glavu.
Grizelda ne voli naročito Leticiju Protero.
„Mislim da nisi sasvim fer prema Leticiji.“
„Misliš?“
„Mnogi ljudi ne nose crninu kad su u žalosti.“
Grizelda je ćutala, a ćutao sam i ja. Denis je nastavljao: „Nema mnogo ljudi s kojima
Leticija razgovara, ali sa mnom razgovara, zaozbiljno. Strašno je zabrinuta zbog svega i misli
da nešto mora da se uradi.“
„Ustanoviće da je inspektor Slak istog mišljenja“, rekao sam. „Inspektor će posle podne
doći u Stari dvor i verovatno će im u potrazi za istinom svima zagorčati život.“
„Šta ti misliš da je prava istina, Lene?“, upitala me je iznenada moja žena.
„Teško je reći, mila moja. U ovom trenutku teško bih ti mogao tvrditi da uopšte imam i
najblažeg pojma.“
»Ne reče li ti da će inspektor Slak ustanoviti odakle su ti telefonirali da bi te poslali kod
Abotovih?“
„Tako je.“
„Može li on to da uradi? Zar to nije veoma teško?“
„Mislim da nije. Na centrali će svakako imati zabeležene pozive.“
„Ah.“ Moja žena se zadubila u misli.
„Čika Lene, zašto si se onako obrecnuo na mene jutros kad sam u šali ispričao kako si
poželeo da neko ubije pukovnika Protera?“, upitao me je moj bratanac.
„Zato što svemu ima vreme“, rekao sam. „Inspektor Slak nema nimalo smisla za šalu.
Shvatio je tvoje reči sasvim ozbiljno, verovatno će podvrgnuti Meri unakrsnom ispitivanju i
izraditi nalog za moje hapšenje.“
„Zar njemu nije jasno kad se neko s njim malo izmotava?“
„Ne, nije“, rekao sam. „Do svog sadašnjeg položaja stigao je velikim trudom i zagriženom
predanošću svojoj dužnosti, tako da mu nije ostajalo nimalo vremena za sitne životne
razonode.“
„Dopada li se on tebi, čika Lene?“
„Ne, nimalo. Od prvog trenutka mi je izrazito antipatičan, ali ne sumnjam da je u svom
poslu vrlo uspešan."
„Misliš da će otkriti ko je ubio starog Protera?"
„Čak i ako ne otkrije“, odgovorio sam, „to neće biti zbog toga što se nije svojski trudio."
Ušla je Meri da mi kaže:
„Gospodin Hos želi da vas vidi. Uvela sam ga u salon, a za vas evo poruke. Čekaju vaš
odgovor, može i usmeni.“
Otvorio sam pisamce i pročitao.
„Dragi gospodine Klemente,
Bila bih vam vrlo zahvalna ako biste došli do mene što pre budete mogli danas posle
podne. U velikoj sam nevolji i volela bih da me posavetujete.
Srdačno vaša,
Estela Lestrendž“
„Reci da ću doći otprilike za pola sata“, rekao sam Meri, pa pošao u salon da vidim šta
želi Hos.
 Petnaesto poglavlje

VEOMA SAM SE UZNEMIRIO KADA SAM VIDEO KAKO HOS izgleda. Ruke su mu se tresle, a na
licu se pojavio tik. Po mom mišljenju, nije trebalo da ustaje iz postelje, pa sam mu to i rekao.
Tvrdio je da mu je sasvim dobro.
„Uveravam vas, gospodine, da se u životu nikad nisam bolje osećao.“
Ovo je bilo tako očigledno daleko od istine da nisam znao šta bih mu odgovorio. Gajim
izvesno poštovanje prema ljudima koji nisu spremni da se prepuste bolesti, ali je Hos
preterivao.
„Navratio sam samo da vam kažem koliko mi je žao što se tako nešto desilo u vikarijatu.“
„Da“, rekao sam, „prilično je neprijatno."
„Strašno je - užasno. Izgleda da na kraju ipak nisu uhapsili gospodina Redinga?"
„Nisu. Posredijebila greška. Reding je dao jednu... ovaj... ne baš pametnu izjavu.“
„Policija je sad uverena da je on nevin?“
„Potpuno."
„Zbog čega, ako bih smeo da pitam? Da li... mislim, da li sumnjaju na nekoga drugog?“
Nikada ne bih ni pomislio da bi Hos mogao toliko da se zanima za pojedinosti jednog
slučaja ubistva. Možda je to bilo zato što se dogodilo u vikarijatu - tek, čovek je izgledao
znatiželjniji od nekog novinara.
„Nisam ubeđen da mi inspektor Slak poverava sve što zna. Koliko sam ja upučen, on ne
sumnja ni na koga posebno. Zasad samo istražuje.“
„Da... naravno, ali ko bi samo uradio nešto tako strašno?"
Odmahnuo sam glavom. Pojma nisam imao.
„Pukovnik Protero nije bio omiljen, znam - ali ubistvo! Za ubistvo je čoveku potreban vrlo
jak motiv.“
„Tako bih i ja pomislio."
„Ko je mogao imati takav motiv? Ima li policija ikakvu ideju.“
„Ne bih znao da vam kažem.“
„Mogao je imati neprijatelje, znate. Što više razmišljam o tome, sve sam više uveren da je
pukovnik bio od onih ljudi koji imaju neprijatelje. Pratio ga je glas da je prestrog sudija.“
„U to nije teško poverovati.“
„Zar se ne sečate, gospodine? Pričao vam je juče ujutru kako mu je onaj Arčer pretio.“
„Sad ste me podsetili“, rekao sam. „Sećam se, zbilja. Zatekli ste se blizu nas u tom
trenutku.“
 „Da, čuo sam o čemu ste razgovarali. Niste mogli a da ne čujete kad govori pukovnik
Protero. Glas mu se orio, zar ne? Upamtio sam vaše reči, jer su ostavile na mene dubok utisak.
Rekli ste mu da bi mu, kad kucne njegov čas, umesto milosti mogla biti udeljena pravda.“
„To sam mu rekao?“, upitao sam, naprežući se da se setim. Koliko sam sam pamtio, moje
reči glasile su ipak malo drugačije.
„Rekli ste to tako upečatljivo, gospodine, zaista ste me potresli. Pravda je nešto strašno.
Kad samo pomislite da je nesrećnika smrt stigla ubrzo zatim. Kao da ste bili vidoviti onog
trenutka."
„Nije tu bilo nikakvog vidovnjaštva", rekao sam britko. Nije mi se dopadala Hosova
sklonost misticizmu. Vidovnjaštva možda ima pomalo u njemu.
„Jeste li rekli policiji za tog Arčera, gospodine?"
„Ništa ne znam o njemu.“
„Mislio sam da kažem: jeste li im ispričali da je pukovnik Protero rekao kako mu je taj
čovek pretio?“
„Ne“, rekao sam polako, „nisam.“
„Ali ćete ispričati?“
Oćutao sam. Ne dopada mi se da navlačim hajku na čoveka koji već ima protiv sebe snage
reda i zakona. Ne podržavam Arčera, on je okoreli krivolovac - jedan od onih veselih
besposličara kakvi se mogu naći u svakoj parohiji. Šta god da je u ljutnji rekao kad mu je
izrečena presuda, nisam mogao pouzdano da znam da je isto to osećao i kada je izašao iz
zatvora.
„Čuli ste naš razgovor", rekao sam konačno Hosu. „Ako smatrate da vam je dužnost da
izvestite policiju o tome, onda tako i morate da uradite.“
„Bolje bi bilo ako biste vi to uradili, gospodine."
„Možda, ali istinu da vam kažem, nemam želje. Ne bih hteo da pomažem da se namakne
omča na vrat nevinom čoveku."
„Ali, ako je on ubio pukovnika Protera..."
„Ah - ako! Nema nikakvog dokaza da jeste.“
„Pretio je.“
„Strogo govoreći, nije pretio Arčer, nego pukovnik Protero. Pretio je da će mu pokazati šta
je osveta kad ga sledeći put bude uhvatio.“
„Ne razumem vaš stav, gospodine.“
„Zaista?“, rekao sam. „Mladi ste, revnosni u borbi za pravdu. Kad dođete u moje godine, i
vi ćete radije sumnjati u korist okrivljenog nego njemu na štetu.“
„Nije reč o... mislio sam...“
Zastao je, a ja sam ga začuđeno gledao.
„Nemate nikakvu... vi sami nemate nikakvu pretpostavku... o tome ko je ubica, hteo sam da
kažem?“
„Bože sačuvaj - ne, nikakvu.“
Hos nije odustajao. „Ili što se tiče motiva?“
„Ne. Imate li vi?“
„Ja? Ne, zaista ne. Samo sam se pitao. Ako vam se pukovnik Protero... ako vam se
poverio... ako vam je nešto spomenuo u poverenju..."
„To što mi je rekao, u poverenju ili ne, čula je juče ujutru cela ulica“, rekao sam oporo.
„Da. Da, naravno. A vi ne mislite - to o Arčeru?“
„Policija će, nesumnjivo, za Arčera znati ubrzo. Da sam ga ja lično čuo kako preti
pukovniku Proteru, to bi bilo nešto sasvim drugo. Možete svejedno biti sasvim sigurni da ga
je, ako je zaista pretio pukovniku, čulo pola sela i da će policija neizostavno biti izveštena o
tome. Što se vas tiče, naravno, vi morate da postupite onako kako sami mislite.“
Hos je, međutim, izgledao nekako čudno nesklon da bilo šta sam uradi.
Čitavo njegovo držanje bilo je čudačko i živčano. Setio sam se onoga što mi je o njegovoj
bolesti rekao Hejdok. Objašnjenje je, bez sumnje, ležalo u tome.
Otišao je preko volje, kao da bi imao još nešto da kaže, ali ne zna kako.
Pre nego što je pošao, dogovorio sam se sa njim da održi službu na skupu majki, posle
koje sledi okupljanje gostiju okruga; ja sam za popodne imao nekoliko drugih obaveza.
Pošto sam oterao iz glave Hosa i nepoznate nevolje koje ga muče, pošao sam kod gospođe
Lestrendž.
Na stočiću u hodniku ležali su neotvoreni Gardijan i Crkveni glasnik.
Usput sam se prisetio da je gospođa Lestrendž razgovarala s pukovnikom Proterom uoči
njegove smrti. Moguće je da se za vreme tog razgovora pojavilo nešto što će pomoći da se
razreši pukovnikovo ubistvo.
Smesta sam uveden u mali salon i gospođa Lestrendž je ustala da me dočeka. Čudesna
atmosfera koju je ta žena umela da stvori ponovo je ostavila na mene upečatljiv utisak.
Gospođa Lestrendž je na sebi imala haljinu od nekog mat crnog materijala koji je isticao njenu
izrazito svetlu put. Na licu joj je bilo nekakvo čudno mrtvilo, samo su oči plamtele životom. U
njima je danas bio budan i oprezan pogled. Nikakvih drugih tragova nespokoja na njoj nije
bilo.
„Vrlo ste dobri što ste došli, gospodine Klemente“, rekla je rukujući se sa mnom. „Želela
sam da vam kažem i pre neki dan, ali sam onda ipak odlučila da prećutim. Pogrešila sam.“
„Rekao sam vam da ću rado učiniti sve što mogu da vam pomognem.“
„Jeste, to ste mi rekli. I pritom tako kao da zaista i mislite to što kažete. Vrlo je malo ljudi
na ovom svetu, gospodine Klemente, ikada imalo iskrenu želju da mi pomogne."
„Jedva mogu u to da poverujem, gospođo Lestrendž.“
„Ipak, istina je. Većina ljudi - većina muškaraca, u svakom slučaju, nastoji da stigne do
svog ličnog cilja.“ U glasu joj se čulo ogorčenje. Ništa nisam odgovorio, a ona je nastavila:
„Hoćete li da sednete?"
Seo sam, a ona se smestila u stolicu preko puta mene. Kolebala se samo na časak, a onda
je počela da govori polako i promišljeno, kao da odvaguje svaku reč.
„Nalazim se u vrlo neobičnom položaju, gospodine Klemente, pa bih želela da vas
zamolim za savet. Za savet šta dalje da učinim. Što je bilo, bilo je i ne može se promeniti.
Razumete li me?“
Pre nego što sam stigao išta da joj odgovorim, služavka koja me je uvela otvorila je vrata i
uplašeno rekla: „O, oprostite, gospođo, ali došao je jedan inspektor iz policije i kaže da mora
da razgovara s vama, molim.“
 Zavladao je trenutak tišine. Na licu gospođe Lestrendž ništa se nije promenilo, samo su joj
se oči polako sklopile i opet otvorile. Učinilo mi se da je progutala jednom ili dvaput, a onda
je rekla istim jasnim mirnim glasom kao i maločas: „Uvedite ga, Hilda.“
Spremao sam se da ustanem, ali mi je ona jednim vladarskim pokretom ruke dala znak da
ostanem da sedim.
„ Ako vam ne smeta - veoma biste me zadužili ako ostanete.11
„Svakako, ako tako želite“, rekao sam u pola glasa i ostao na svom mestu dok je Slak
ulazio oštrim službenim korakom.
„Dobar dan, gospođo“, rekao je.
„Dobar dan, inspektore.“
U tom trenutku inspektor je ugledao mene i namrštio se. Nema nimalo sumnje u to da me
Slak ne voli.
„Nemate primedbi na vikarovo prisustvo, nadam se?“
Pretpostavljam da Slak nije mogao da kaže da ima.
„Ne“, rekao je preko volje, „mada bi možda bilo bolje...“
Gospođa Lestrendž nije obratila pažnju na taj diskretni nagoveštaj.
„Šta mogu da učinim za vas, inspektore?“, upitala je. „Evo šta je, gospođo - ubistvo
pukovnika Protera. Zadužen sam za taj slučaj i obavljam razgovore sa svima.“ Gospođa
Lestrendž je klimnula glavom.
„Posredi je obična formalnost, pitam sve gde su se nalazili sinoč između šest i sedam sati.
Najobičnija formalnost, kao što i sami shvatate.“
„Želite da znate gde sam bila sinoć između šest i sedam?“
„Ako vam je po volji, gospođo.“
„Dajte da razmislim. Bila sam ovde, kod kuće.“
Video sam kako su Slaku blesnule oči. „Vaša služavka - imate samo jednu služavku, čini mi
se - može to da potvrdi?" „Ne, Hilda je juče imala slobodno popodne.“
„Razumem."
„Moraćete, dakle, da mi verujete na reč“, rekla je umilno gospođa Lestrendž.
„Odgovorno izjavljujete da ste bili kod kuće čitavo popodne?" „Rekli ste između šest i
sedam, inspektore. Izlazila sam da prošetam pre toga, vratila sam se nešto pre pet.“
„Dakle ako bi neka dama - gospođica Hartnel, recimo - tvrdila da je dolazila ovamo oko
šest sati, zvonila, ali je niko nije čuo pa je bila primorana da ode - vi biste rekli da je
pogrešila, zar ne?“
„O, ne.“ Gospođa Lestrendž je odmahnula glavom.
„Vi rekoste...?"
„Ako vam je služavka tu, ona može da kaže da niste kod kuće. Ako ste sami, a slučajno
vam nije do toga da primate goste - ne preostaje vam ništa nego da ih pustite da zvone.“
Inspektor Slak je izgledao pomalo zbunjen.
„Starije gospođe su mi smrtno dosadne“, rekla je gospođa Lestrendž, „a gospođica Hartnel
je naročito dosadna. Mora da je zvonila barem pet-šest puta pre nego što je konačno otišla."
Medeno se osmehnula inspektoru.
Inspektor je promenio pravac napada.
 „Dakle ako bi neko rekao da vas je otprilike u to vreme video napolju...“
„O, ali niko to nije tvrdio, zar ne?“ Hitro je osetila njegovu slabost. „Niko nije mogao da
me vidi napolju jer sam bila u kući, znate.“
„Sasvim ste u pravu, gospođo.“
Inspektor je primakao svoju stolicu malo bliže gospođi Lestrendž.
„Koliko sam shvatio, gospođo, bili ste u poseti pukovniku Proteru u Starom dvoru uoči
njegovog ubistva."
Gospođa Lestrendž je mirno potvrdila: „To je tačno.“
„Možete li da me uputite u prirodu tog vašeg razgovora."
„Ticao se jednog privatnog pitanja, inspektore."
„Plašim se, nažalost, da vas moram zamoliti da mi saopštite prirodu tog privatnog pitanja."
„Neću vam to reći. Mogu jedino da vas uverim da se ono o čemu smo razgovarali ni po
čemu ne dotiče ubistva.“
„Mislim da nije na vama da o tome prosuđujete."
„Moraćete, u svakom slučaju, da mi poverujete na reč.“
„Izgleda da za sve što vas pitam moram da vam poverujem na reč.“
„Izgleda da ste u pravu“, složila se ona, i dalje podjednako mirna i nasmešena.
Inspektor Slak je pocrveneo kao rak.
„Ovo je vrlo ozbiljna stvar, gospođo Lestrendž. Hoću istinu“ - udario je pesnicom o sto -
„i nameravam do nje i da dođem.“
Gospođa Lestrendž je ćutala.
„Zar ne vidite, gospođo, da dovodite sebe u nezgodan položaj?“
Gospođa Lestrendž je ćutala i dalje.
„Bićete pozvani da svedočite na istražnom pretresu."
„U redu.“
Samo ta tri sloga, izgovorena bez naglaska, nezainteresovano. Inspektor je ponovo
promenio taktiku.
„Poznavali ste se s pukovnikom Proterom?"
„Da, poznavali smo se.“
„Bili ste bliski poznanici?"
Malo je zastala pre nego što je odgovorila: „Nisam se videla s njim godinama."
„Poznavali ste se i s gospođom Protero?"
„Ne.“
„Izvinite, ali bilo je to vrlo neuobičajeno vreme za posetu.“
„S moje tačke gledišta nije.“
„Šta hoćete time da kažete?“
„Htela sam nasamo da vidim pukovnika Protera. Nisam htela da vidim ni gospođu ni
gospođicu Protero. Smatrala sam da ću taj cilj najbolje postići na ovaj način.“
„Zbog čega niste želeli da vidite gospođu ni gospođicu Protero?"
„To se, inspektore, tiče samo mene.“
„Odbijate da kažete?“
„Odbijam.“
 Inspektor Slak je ustao.
„Dovešćete sebe u vrlo ružan položaj, gospođo, ako ne budete pripazili. Ništa od ovoga ne
izgleda dobro - ne izgleda nimalo dobro.“
Nasmejala mu se. Mogao sam i unapred da kažem inspektoru Slaku kako ovo nije žena koju
je lako uplašiti.
„Nemojte da kažete kako vas nisam upozorio“, rekao je inspektor dostojanstveno
odstupajući. „Prijatan dan vam želim, gospođo, i ne zaboravite da ćemo mi do istine svakako
stići.“
Otišao je, a gospođa Lestrendž je ustala i pružila mi ruku.
„Sada ću vas ispratiti - da, najbolje je tako. Vidite, već je prekasno za savete - ja sam sad
izabrala.“
Zatim je ponovila, s nekim beznađem u glasu: „Ja sam izabrala.“
 Šesnaesto poglavlje

NALETEO SAM NA HEJDOKA NA SAMIM KUĆNIM VRATIMA gospođe Lestrendž. Doktor je

oštrim pogledom ispratio inspektora Slaka, koji samo što je zaminuo kroz kapiju, pa me resko
upitao: „Ispitivao ju je?“
„Da.“
„Bio je pristojan, nadam se?“
Pristojnost je, po mom skromnom mišljenju, umetnost koju inspektor Slak nikada nije
dokučio, ali pretpostavio sam da je u skladu sa sopstvenim shvatanjima prema gospođi
Lestrendž zaista bio pristojan, a u svakom slučaju, nisam hteo dodatno da uzrujavam Hejdoka.
Već mi je i ovako izgledao dovoljno brižan i uzrujan. Zato sam samo rekao da je inspektor bio
sasvim uljudan.
Hejdok je klimnuo glavom i ušao u kuću, a ja sam pošao niz ulicu i uskoro sustigao
inspektora. Pretpostavljam da je bio namerno usporio korak. Koliko god da mu se ne
dopadam, Slak nije čovek koji bi dozvolio ličnim antipatijama da ga ometu u prikupljanju
informacija.
„Znate li vi štogod o ovoj dami?“, upitao me je bez okolišenja.
Rekao sam mu da ništa ne znam.
„Nije vam rekla ništa o tome zbog čega je došla ovamo da živi?“
„Nije.“
„A vi ste ipak bili kod nje?“
„Jedna od mojih dužnosti je da obilazim svoje stado“, rekao sam izbegavši da spomenem
kako sam bio pozvan.
„Hm, valjda jeste.“ Inspektor je poćutao minut ili dva, a zatim nije mogao da odoli a da ne
raspravlja o neuspehu koji je upravo pretrpeo. „Meni tu nešto miriše na sumnjiv posao.“
„Mislite?"
„Ako mene pitate, rekao bih ucena. Čudno kad pomislite šta se uvek mislilo o pukovniku
Proteru, ali s ljudima se nikad ne zna. Ne bi on bio prvi crkveni tutor koji je vodio dvostruki
život.“
Kroz glavu mi je proletelo nekakvo bledo prisećanje na ono što je gospođica Marpl rekla
upravo na tu istu temu.
„Stvarno mislite da je to verovatno?"
„Uklapa se s činjenicama, gospodine. Zašto bi jedna otmena, krasno obučena dama došla
ovamo u ovu učmalu bestragiju? Zbog čega je išla kod njega u nedoba? Zašto bi izbegavala da
vidi gospođu i gospođicu Protero? Jeste, sve se to lepo slaže. Nije zgodno po nju da to prizna
- ucena je kažnjivo delo. Iskopaćemo mi ipak istinu o njoj. Moglo bi da bude i vrlo značajno
po naš slučaj, šta znamo. Ako je pukovnik Protero nešto u potaji skrivio u životu, ako je imao
neku tajnu koja bi ga obrukala - pa, vidite i sami kakve to mogućnosti otvara.“
Video sam, zaista.
„Pokušao sam da navedem batlera da progovori. Moglo se desiti da je načuo nešto od
pukovnikovog razgovora s Lestrendžovom. Događa se to ponekad s batlerima. Ovaj se,
međutim, kune da pojma nema o čemu su njih dvoje razgovarali. Kad smo već kod toga, ostao
je zbog nje bez posla. Pukovnik ga je napao, razbesneo se što ju je pustio. Batler je na to dao
otkaz. Kaže da mu se ta kuća ionako nije dopadala i da je već neko vreme razmišljao o tome
da ode.“
„Stvarno?"
„Imamo dakle još nekoga ko je imao razloga da mrzi pukovnika.“
„Ne može biti da ozbiljno sumnjičite tog čoveka - usput, kako se on zove?“
„Rivs. Nisam rekao da ga sumnjičim. Kažem samo da se s ljudima nikad ne zna. Ne
dopada mi se to njegovo ljigavo, gmizavo ponašanje."
Upitao sam se šta li bi Rivs rekao o ponašanju inspektora Slaka.
„Idem sada da ispitam šofera.“
„Možda biste hteli da me povezete“, rekao sam. „Hteo bih nakratko da popričam s
gospođom Protero."
„0 čemu?“
„0 sahrani."
Inspektoru je na trenutak bilo malo neprijatno. „Istražni pretres je sutra, u subotu.“
„Upravo tako. Sahrana će verovatno biti zakazana za utorak.“
Učinilo mi se da se inspektor Slak malo postideo svoje grubosti, pa mi je ponudio
maslinovu grančicu u vidu poziva da prisustvujem razgovoru s Maningom, šoferom.
Maning je jedan dobar momak, kome ne može biti više od dvadeset pet ili šest godina.
Pred inspektorom ga je obuzelo strahopoštovanje.
„Dakle, momče, treba mi od vas jedna mala informacija", rekao mu je Slak.
„Da, gospodine", zamucao je momak. „Svakako, gospodine.“ Ne bi bio toliko isprepadan
ni da je svojom rukom počinio zločin.
„Juče ste vozili svog gospodara u selo?“
„Jesam, gospodine."
„U koje je vreme to bilo?“
„Pola šest.“
„Išla je i gospođa Protero?"
„Jeste, gospodine."
„Odvezli ste ih pravo u selo?“
„Da, gospodine."
„Niste zastajali nigde usput?“
„Ne, gospodine."
„Šta ste uradili kad ste stigli u selo?“
 „Pukovnik je izašao i rekao mi da mu kola neče više biti potrebna, vratiće se kući peške.
Gospođa Protero je imala nešto da kupi, pa su paketi stavljeni u kola. Onda mi je rekla da je to
sve i odvezao sam se kući.“
„Nju ste ostavili u selu?“
„Da, gospodine."
„U koje vreme je to bilo?“
„U šest i petnaest, gospodine. Tačno je odzvonilo četvrt sata.“
„Gde ste ostavili gospođu?“
„Kod crkve, gospodine.“
„Da li je pukovnik spominjao kuda namerava da ide?“
„Rekao je da mora da svrati kod ve... vet... jednom konju nešto nije bilo dobro.“
„Razumem. A vi ste se vratili pravo ovamo?“
„Jesam, gospodine.“
„Postoje dva prilaza do Starog dvora, južni i severni. Pretpostavljam da ste u selo išli
južnim?“
„Da, gospodine, uvek tuda idem.“
„Vratili ste se istim putem?“
„Jesam, gospodine.“
„Hm. Mislim da bi to bilo sve. Ah! Evo gospođice Protero.“ Leticija je dolebdela do nas.
„Hoću fijat, Maning. Pokreni mi motor, hoćeš li?“, rekla je Leticija.
„Kako vi kažete, gospođice.“
Maning je otišao do dvoseda i podigao poklopac motora. „Samo trenutak, gospođice
Protero“, rekao je Slak. „Neophodno je da pribeležim ko je gde bio juče posle podne - to je
samo formalnost, nemojte da se uvredite."
Leticija ga je gledala široko otvorenim očima.
„Ja uopšte nikada ne znam koje je vreme“, rekla je. „Koliko sam razumeo, izašli ste iz
kuće ubrzo posle ručka?“ Leticija je potvrdila.
„Kuda ste otišli, molim vas?“
„Da igram tenis.“
„S kim?“
„Sa Hartli Nejpijerovima.“
„U Mač Benamu?“
„Tako je.“
„A vratili ste se - kada?“
„Ne znam. Kažem vam da nikada ne znam koliko je sati.“
„Vratili ste se oko pola osam“, rekao sam ja.
„Tačno“, rekla je Leticija. „Usred sveopšte zbrke. Ana je imala napade histerije, a
Grizelda ju je tešila."
„Hvala vam, gospođice", rekao je inspektor. „To je sve što sam želeo da znam.“
„Stvarno uvrnuto", rekla je Leticija. „Tako je nezanimljivo.“ I otišla je ka fijatu.
Inspektor se krišom kucnuo po čelu.
„Nije baš sasvim prisebna?", natuknuo je.
 „Nipošto“, rekao sam. „Samo voli da stvara takav utisak.“
„Idem ja sad da ispitam služavke.“
Slak zbilja nikako nije mogao da vam se dopada, ali opet niste mogli a da se ne divite
njegovoj energiji.
Rastali smo se i ja sam upitao Rivsa da li bih mogao da vidim gospođu Protero. „Gospođa
je trenutno malo prilegla, gospodine“, rekao mi je batler.
„Onda je bolje da je ne uznemiravam."
„Ako biste možda hteli da pričekate, gospodine, znam da je gospođa Protero veoma želela
da se vidi sa vama. Rekla je to za ručkom.“
Uveo me je u salon i upalio električno osvetljenje pošto su bili navučeni zastori protiv
sunca.
„Vrlo žalostan događaj", rekao sam.
„Jeste, gospodine.“ Glas mu je bio pun poštovanja, ali hladan.
Pogledao sam u njega. Kakva li osećanja kipte ispod tog ravnodušnog držanja? Postoji li
nešto što batler zna, a ne govori nam? Malo je šta do te mere lišeno ljudskosti kao maska
besprekornog sluge.
„Želite li još nešto, gospodine?"
Da li je možda iza tog korektnog batlerskog lica kod Rivsa postojao jedan gotovo
neprimetan tračak želje da se što pre udalji?
„Ništa više“, rekao sam.
Čekao sam sasvim kratko pre nego što je Ana Protero ušla u salon. Porazgovarali smo i
dogovorili se o nekim pojedinostima sahrane, a onda je Ana uzviknula:
„Kako je doktor Hejdok divan ljubazan čovek!“
„Hejdok je najbolji čovek koga poznajem."
„Bio je čudesno dobar prema meni, ali izgleda da je vrlo tužan, zar ne?“
Nikada nisam pomislio da je Hejdok tužan. Razmislio sam malo o tome.
„Mislim da nisam to primetio“, rekao sam konačno.
„Nisam ni ja sve do danas.“
„Sopstveni jadi ponekad izoštre čoveku moć zapažanja“, rekao sam.
„Živa istina.“ Ana je malo zastala, pa onda rekla: „Gospodine Klemente, ima nešto što
nikako ne mogu da shvatim. Ako je moj muž ubijen odmah pošto sam ja otišla, kako to da
nisam čula pucanj?“
„Policija ima razloga da misli kako je pucano nešto kasnije."
„Ali na poruci piše 6.20?“
„Moguće je da je to dopisano nečijom tuđom rukom - ubičinom.“
Ana je pobledela.
„Kakav užas!“
„Vi niste pomislili da vreme nije napisano njegovim rukopisom?“
„Čitava poruka ne liči na njegov rukopis.“
Bilo je istine u toj primedbi. Rukopis je na poruci bio nečitak, dok je Protero obično pisao
vrlo uredno i precizno.
„Sigurni ste da više ne sumnjaju u Lorensa?“
 „Mislim da je on definitivno oslobođen sumnji.“
„Gospodine Klemente, ko je to mogao da uradi? Lucijus nije bio omiljen, znam, ali mislim
da nije imao pravih neprijatelja. Ne... ne takvih neprijatelja.“
Odmahnuo sam glavom. „To je pokriveno tajnom."
Ponovo sam pomislio na gospođicu Marpl i njeno sedmoro osumnjičenih. Ko li bi to
sedmoro mogli da budu?
Pošto sam se oprostio od Ane, pošao sam da ispunim jednu svoju zamisao.
Vraćao sam se iz Starog dvora stazom kroz šumu, ali sam se kod nogostupa preko puta
svoje kuće okrenuo, pa se vratio do jednog mesta gde mi se učinilo da je rastinje ugaženo i
pomerano da bih odatle skrenuo sa staze probijajući se kroz šiblje. Šuma je bila gusta, a niže
rastinje na tlu isprepleteno i zamršeno. Nisam napredovao naročito brzo. Odjednom sam
postao svestan da se nedaleko od mene još neko kreće među žbunjem. Neodlučno sam zastao, a
na videlo je izašao Lorens Reding. Nosio je jedan veliki kamen.
Mora biti da sam izgledao zapanjeno, jer je Lorens prsnuo u smeh.
„Ne“, rekao je, „ovo nije dokaz o zločinu, nego mirovna ponuda.“
„Mirovna ponuda?“
„Osnova za pregovore, da tako kažemo? Treba mi izgovor da svratim kod vaše susetke
gospođice Marpl, a rekli su mi da joj ništa neće biti draže od jednog lepog kamena za njen
japanski vrt.“
„Sasvim tačno, ali šta vi želite od stare gospe?“
„Samo ovo - ako je sinoć išta imalo da se vidi, gospođica Marpl je to videla. Ne mora to
biti nešto u neposrednoj vezi sa zločinom, ili bar ona ne mora da misli kako je to nešto
povezano sa zločinom. Mogao bi biti neki sporedan ili neuobičajen događaj, neka sitnica koja
bi mogla da nam ukaže na istinu. Nešto što gospođica Marpl ne bi pomislila da vredi
spominjati policiji."
„Pretpostavljam da takva mogućnost zaista postoji."
„U svakom slučaju, vredi pokušati. Klemente, namerio sam da raščešljam ovaj slučaj do
kraja, makar samo radi Ane. Nemam pouzdanja u Slaka - on jeste predan svom poslu, ali
predanost ne može baš da zameni pamet.“
„Vidim da ste vi u stvari omiljeni junaklake proze - detektiv amater. Nisam siguran da su u
stvarnom životu detektivi amateri zaista dorasli profesionalcima.“
Lorens me je lukavo pogledao, pa se odjednom nasmejao. „A šta vi radite ovde u šumi,
oče?“
Priznajem da sam pocrveneo.
„Isto što i ja, smeo bih da se zakunem. Došli smo na istu ideju, zar ne? Kako je ubica
došao do radne sobe? Prvi put vodi zadnjom ulicom pa kroz baštensku kapiju, drugi na
prednja vrata, treći - postoji li treći put? Pomislio sam da pogledam da li je u blizini zida oko
bašte parohijskog dvora žbunje negde krčeno ili lomljeno."
„Upravo na to sam i ja pomislio“, priznao sam.
„Nisam još prionuo na taj posao“, nastavljao je Lorens, „jer sam se dosetio da najpre ipak
svratim do gospođice Marpl i uverim se da niko nije prošao ulicom sinoć dok smo mi bili u
ateljeu."
 Odmahnuo sam glavom.
„Gospođica Marpl sasvim nedvosmisleno tvrdi da nije.“
„Da, niko za koga bi ona rekla da je neko - znam da zvuči ludački, ali shvatate šta mislim.
Mogao je, međutim, biti neko kao poštar, mlekar ili kasapinov šegrt, neko za koga je tako
prirodno što je naišao da ne biste to ni spomenuli.“
„Suviše ste čitali Čestertona“, rekao sam, a Lorens nije poricao.
„Zar ne mislite ipak da ima u tome nečega?“
„Možda bi i moglo biti“, dopustio sam.
Bez daljih odlaganja zaputili smo se zajedno do gospođice Marpl. Radila je u svojoj bašti
i doviknula nam je pozdrav još dok smo prelazili preko nogostupa.
„Šta sam vam rekao“, ispod glasa mi je rekao Lorens, „svakog ona vidi.“
Gospođica Marpl nas je dočekala vrlo ljubazno i vrlo ju je obradovao ogromni kamen koji
joj je Lorens uručio svečano kao što i dolikuje.
„Vrlo pažljivo od vas, gospodine Reding, zaista vrlo pažljivo."
Obodren pohvalom, Lorens je prešao na svoje pitanje, a gospođica Marpl ga je pomno
saslušala.
„Da, shvatam šta mislite i sasvim se slažem, to niko ne bi spomenuo, ne bi smatrao da
vredi spominjati. Uveravam vas, međutim, da niko sličan nije naišao, baš niko.“
„Sigurni ste, gospođice Marpl?“
„Sasvim sigurna.“
„Da niste videli da je neko otišao stazom u šumu? Ili došao iz šume?“, upitao sam je.
„O, da, prošlo je tuda nekoliko ljudi. Doktor Stoun i gospođica Kram - njima je tuda
najbliži put do iskopine. To je bilo nešto malo posle dva. Doktor Stoun se tim putem i vratio,
kao što znate, gospodine Reding, pošto se pridružio vama i gospođi Protero.“
„Kad smo već kod toga“, rekao sam, „onaj pucanj koji ste čuli, gospođice Marpl - mora
biti da su ga gospodin Reding i gospođa Protero takođe čuli.“ Upitno sam pogledao u Lorensa.
„Da“, rekao je on mršteći se zamišljeno, „čini mi se da sam čuo neke pucnje. Je li bio
jedan ili su bila dva?“
„Ja sam čula samo jedan“, rekla je gospođica Marpl.
„Meni je ostao samo neki neodređen utisak u glavi“, rekao je Lorens. „Đavo da ga nosi,
voleo bih kad bih mogao da se setim. Kad bih samo znao. Bio sam, razumete, sav... sav
zanesen...“
Postideo se i zaćutao.
Taktično sam se nakašljao. Gospođica Marpl je, s izvesnim staranjem za blagočestivost,
promenila temu.
„Inspektor Slak se trudio da izvuče iz mene da li sam pucanj čula pre nego što su gospodin
Reding i gospođa Protero izašli iz ateljea ili posle toga, ali morala sam da priznam da to ne
mogu pouzdano da kažem. Imam ipak utisak - koji postaje sve jači što više razmišljam o tome -
da je bilo posle.“
„Onda to svakako oslobađa sumnje znamenitog doktora Stouna“, uzdahnuo je Lorens.
„Mada ionako nije bilo ni najmanjeg razloga da se posumnja kako je on ubio sirotog starog
Protera."
 „ Ah, ali ja smatram da je uvek mudro u svakoga sumnjati bar pomalo", rekla je gospođica
Marpl. „Nikad se stvarno ne zna, zar ne - to ja uvek govorim.“
Gospođica Marpl je ostajala verna sebi. Upitao sam Lorensa slaže li se s njom što se
pucnja tiče.
„Stvarno ne umem da vam kažem. Znate, bio je to sasvim običan zvuk. Pomislio bih da se
čuo dok smo bili u ateljeu, zidovi bi ga prigušili, ne bi toliko privukao pažnju.“
Mada za to ne bi bili krivi zidovi koji su ga prigušili, pomislio sam, ali ništa nisam rekao.
„Moram da pitam Anu“, rekao je Lorens, „ona će se možda setiti. Uzgred budi rečeno,
meni se čini da ima tu jedna tajanstvena činjenica koju treba razrešiti. Gospođa Lestrendž,
tajanstvena dama iz Sent Meri Mida, navraćala je u posetu starom Proteru u sredu posle
večere, a niko izgleda pojma nema zbog čega je dolazila. Stari Protero ništa nije hteo da kaže
ni ženi ni Leticiji.“
„Možda vikar zna“, rekla je gospođica Marpl.
Otkud, pobogu, ova starica zna da sam danas bio kod gospođe Lestrendž? Kako to ona
uvek sve sazna, kao nekim tajanstvenim moćima - čovek prosto da se uplaši.
Odmahnuo sam glavom i rekao da baš nimalo ne mogu da rasvetlim to pitanje.
„Šta misli inspektor Slak?“, upitala je gospođica Marpl. „Dao je sve od sebe da isprepada
batlera, ali ovaj batler očigledno nije toliko znatiželjan da bi prisluškivao na vratima. Eto to
vam je, niko ne zna.“
„Očekujem ipak da je neko nešto čuo - a zar vi ne?“, rekla je gospođica Marpl. „Uvek
neko čuje. Mislim da bi gospodin Reding tamo mogao nešto da sazna.“
„Gospođa Protero ništa ne zna.“
„Nisam mislila na Anu Protero", rekla je gospođica Marpl. „Mislila sam na služavke.
Služavke mrze da bilo šta kažu policiji, ali jednom tako pristalom mladiću - izvin’te,
gospodine Reding - i to u koga se neopravdano sumnjalo - o! sigurna sam da će njemu reći
smesta.“
„Ići ću večeras da pokušam", sa žarom je izjavio Lorens. „Hvala vam što ste mi dali ideju,
gospođice Marpl. Poći ću pošto... pa, pošto se vikar i ja budemo pozabavili jednim našim
poslićem.“
Pomislio sam da bi sad stvarno bilo vreme da se pozabavimo „poslićem“. Oprostio sam se
s gospođicom Marpl, pa smo ponovo ušli u šumu.
Išli smo stazom dok nismo došli do jednog mesta gde je neko očigledno skrenuo nadesno
kroz šumu. Lorens mi je rekao da je on taj trag već pratio, ali da ga to nije odvelo nikuda,
mada, dodao je, svejedno možemo da pokušamo još jednom. Moguće je da je i pogrešio.
Bilo je, međutim, tačno onako kao što je rekao. Posle desetak metara prekidali su se svi
tragovi polomljenih grančica i zgaženog lišća. Odatle se Lorens vratio na stazu malopre kada
smo se sreli.
Produžili smo stazom još malo i ponovo stigli do jednog mesta gde je izgledalo da je neko
prolazio kroz žbunje. Tragovi su tu bili jedva primetni, ali sam mislio da ipak nema nikakve
greške i da ovi čak obećavaju više. Krivudali su postojano sve bliže vikarijatu i ubrzo smo
stigli do jednog gustiša uz sam zid. Zid je oko bašte vikarijata visok, a na vrhu ukrašen
komadićima izlomljenih boca. Ako je neko tu prislanjao lestve da bi se popeo preko,
neizostavno ćemo naći neke znake.
Tragali smo krećući se polako uza zid kad nam do ušiju dopre krckanje polomljene
grančice. Požurio sam napred probijajući se kroz gusto zamršeno žbunje - i našao se licem u
lice s inspektorom Slakom.
„Dakle, to ste vi“, rekao je inspektor. „I gospodin Reding. Šta to vas dvojica, gospodo,
zamišljate da radite?“
Objasnili smo, pokunjeni.
„Sasvim tako, sasvim tako“, rekao je inspektor. „Pošto nismo baš takve budale za kakve
nas obično drže, i ja sam se istog toga setio. Ovde sam već duže od sat vremena. Hoćete da
vam nešto kažem?“
„Da“, rekao sam krotko.
„Taj ko je ubio pukovnika Protera nije došao ovim putem. Nema nikakvog traga ni sa ove
ni sa one strane zida. Taj ko je ubio pukovnika Protera došao je na glavna vrata. Nema drugog
puta kojim je mogao da dođe.“
„Nemoguće!“, povikao sam.
„Zašto bi bilo nemoguće? Vaša vrata su uvek otvorena. Trebalo je samo da uđe. Iz kuhinje
ne bi bio viđen. Zna da ste vi bezbedno sklonjeni s puta, da je gospođa Klement u Londonu, da
je gospodin Denis na tenisu. Prosto kao dvaput dva. Čak i ne mora da dođe kroz selo. Odmah
preko puta kapije parohijskog dvora prolazi staza s koje može da se skrene ovamo u šumu i
izađe iz nje gde god hoćete. Jedino može da se desi da gospođa Prajs Ridli izađe na prednju
kapiju upravo u nezgodnom trenutku, inače je put čist. Mnogo mu je lakše nego da se vere
preko zida. Prozori sa strane na spratu kuće gospođe Prajs Ridli gledaju na taj zid. Ne, kad se
sve sabere, ušao je na glavna vrata i nikako drugačije.“
Činilo mi se da moram da se složim, inspektor je očigledno bio u pravu.
 Sedamnaesto poglavlje

NAREDNOG JUTRA INSPEKTOR SLAK JE DOŠAO KOD MENE. Činilo mi se da se pomalo

otkravljuje prema meni i da će s vremenom možda čak zaboraviti čitavu priču sa satom na
stolu.
„Dakle, gospodine“, rekao je odmah umesto pozdrava, „utvrdio sam odakle su vas zvali.“
„Zaista?“, upitao sam, jedva čekajući da čujem.
„Čudna priča. Zvali su vas iz vratareve kuće na severnoj kapiji Starog dvora. Ta kućica je
prazna, vratar i njegova žena otišli su u penziju, a novi vratar se još nije uselio. Prazno i vrlo
zgodno - pozadi je bio otvoren jedan prozor. Na telefonu nema nikakvih otisaka, obrisan je. To
mnogo govori.“
„Na šta mislite?“
„Mislim da to pokazuje da su vas zvali namerno, da vas sklone s puta. Što će reći da je
ubistvo pažljivo smišljeno unapred. Da je taj poziv bio samo nečija bezazlena šala na vaš
račun, otisci ne bi bili tako brižljivo obrisani."
„Ne, to mi je jasno.“
„Očigledno je i to da ubica dobro poznaje Stari dvor i njegovu okolinu. Nije vas zvala
gospođa Protero, za nju znam gde je bila svakog minuta čitavo to popodne. Petoro-šestoro
slugu može da se zakune da je bila kod kuće do pola šest, kada su pukovnik i ona otišli
automobilom u selo. Pukovnik je otišao kod Kvintona, veterinara, zbog jednog svog konja.
Gospođa Protero je obavila porudžbine kod bakalina i u ribarnici, pa otuda otišla pravo
donjom ulicom, kao što svedoči gospođica Marpl. U radnjama se svi slažu da nije nosila
torbicu. Stara dama je bila u pravu.“
„Kao i obično“, blago sam rekao.
„ A gospođica Protero je u pola šest bila u Mač Benamu.“
„Tačno“, rekao sam. „I moj bratanac je bio tamo.“
„Time je ona razrešena sumnje. Sobarica mi izgleda u redu - malo je isprepadana i
živčana, ali to se mora i očekivati. Batlera, naravno, držim na oku, zbog toga što je odjednom
rešio da daje otkaz, i uopšte, ali mislim da on ne zna ništa o ovome.“
„Izgleda da je, sve u svemu, vaš islednički rad doneo samo negativne rezultate,
inspektore.“
„I jeste i nije, gospodine. Iskrsnulo je nešto vrlo čudno -sasvim neočekivano, smeo bih da
kažem.“
„A to bi bilo?“
 „Sećate se galame koju je juče izjutra podigla gospođa Prajs Ridli, vaša prva susetka,
zbog toga što ju je neko uznemiravao telefonom?"
„Da?“, rekao sam upitno.
„Potražili smo ko ju je zvao samo da je umirimo - i šta mislite s kog su od svih mogućih
mesta na ovom svetu zvali gospođu Prajs Ridli?"
„Iz telefonske govornice?“, pokušao sam da pogodim.
„Ne, gospodine Klemente, zvali su iz kuće gospodina Lorensa Redinga."
„Molim?“, uzviknuo sam iznenađeno.
„Da, čudno, zar ne? Gospodin Reding s tim nema nikakve veze. U to vreme, u pola sedam,
on je upravo bio pošao s doktorom Stounom na piće u Plavi vepar. Celo selo ga je videlo. Eto
to vam je. Sumnjivo, a? Neko je ušao u njegovu praznu kuću i telefonirao - ko? Dva čudna
poziva za jedan dan. Sama se nameće misao da među njima mora biti neke veze. Poješću
rođeni šešir ako oba puta nije zvala ista persona."
„Ali s kakvim ciljem?“
„To tek treba da otkrijemo. Drugi poziv naizgled kao da nije imao neku određenu svrhu, ali
neka svrha mora da postoji. Uviđate li smisao? Telefonirano je iz kuće gospodina Redinga.
Pucano je iz pištolja gospodina Redinga. Sve skreće sumnju na gospodina Redinga.“
„Bilo bi bliže meti da je prvi put telefonirano iz njegove kuće“, prigovorio sam.
„Razmišljao sam o tome. Šta je gospodin Reding uglavnom radio posle podne? Išao u Stari
dvor i slikao gospođicu Protero. Od svoje kuće išao je motociklom i ulazio u Stari dvor na
severnu kapiju. Vidite sad zašto je telefonirano iz vratarske kuće pored te kapije. Ubica nije
znao da je izbila svađa i da gospodin Reding više ne odlazi u Stari dvor.“
Malo sam razmislio da bi mi se inspektorovi zaključci poslagali kako treba u glavi. Činili
su mi se zaista i logični i neizbežni.
„Našli ste otiske prstiju na telefonskoj slušalici u kući gospodina Redinga?“, upitao sam.
„Nije ih bilo“, ogorčeno je odgovorio inspektor. „Ona vražja starica koja mu sprema kuću
obrisala ih je juče ujutru.“ Za trenutak je zaćutao, zadubljen u gnevne misli. „Stara je glupača,
ne može da se seti gde je poslednji put videla pištolj. Mogao je biti tamo ujutru na dan zločina,
a mogao je i ne biti, ona ne zna, ni za živu glavu, ne zna. Sve su one
iste! Formalnosti radi“, nastavio je inspektor, „otišao sam da vidim i doktora Stouna.
Moram reći da je bio sušta ljubaznost. Gospođica Kram i on otišli su do tog njihovog starog
groba, humke, kako li već to zovu, juče oko pola dva i ostali tamo čitavo popodne. Doktor
Stoun se vratio sam, ona je došla kasnije. Doktor kaže da nije čuo nikakav pucanj, ali priznaje
da je rasejan. Sve se to ipak potpuno podudara s onim što i inače znamo.“
„Samo što ubicu i pored toga niste uhvatili", rekao sam.
„Hm“, rekao je inspektor. „Glas koji ste vi čuli preko telefona bio je ženski. Gospođa
Prajs Ridli je najverovatnije isto čula ženski glas. Da samo taj pucanj nije zapečatio telefonski
razgovor odmah pošto je završen, ja bih znao gde da tražim.“
„Gde?“
„ Ah! Najbolje je da se to ne kaže, gospodine."
Besramno sam mu ponudio čašicu starog porta. Imam odličan dobro odležali porto.
Jedanaest sati pre podne nije uobičajeno vreme kada se pije porto, ali sam smatrao da
inspektoru Slaku to ne smeta. Bila je to, naravno, surova zloupotreba starog porta, međutim
čovek ne sme u ovakvim prilikama biti preosetljiv.
Pošto je iskapio i drugu čašicu, inspektor je počeo da se opušta i postaje srdačan. Tako na
ljude deluje izvrsni stari porto.
„Sve mi se čini da ništa ne mari ako vama kažem, gospodine. Vi to nikuda dalje nećete
širiti?“, rekao je inspektor. „Od vas neće priča početi da kola po čitavoj parohiji.“
Uverio sam ga da se to nipošto neće desiti.
„Kad se već desilo u vašoj kući, nekako se čoveku čini da imate pravo da znate.“
„Tako nekako i ja smatram“, rekao sam.
„Pa eto, dakle, gospodine, šta je s tom damom koja je dolazila kod pukovnika Protera uoči
ubistva?“
„Gospođa Lestrendž!“, uzviknuo sam; zbog zaprepašćenja sam bio suviše glasan.
Inspektor me je prekorno pogledao.
„Tiše, tiše, gospodine. Gospođa Lestrendž je ta na koju motrim. Sećate li se šta sam vam
rekao - ucena.“
„Teško da bi to bio razlog za ubistvo. Zar ne bi to značilo ubiti koku koja nosi zlatna jaja?
Hoću da kažem - pod pretpostavkom da je vaša hipoteza tačna, što lično ne prihvatam ni na
trenutak."
Inspektor mi je prisno namignuo.
„ Ah, takvu će damu pravi gospodin uvek braniti. Gledajte sad ovamo, gospodine.
Pretpostavimo da je njoj nekad pre uspelo da uceni starog gospodina. Godine su prošle,
ponovo mu je ušla u trag, zato dolazi ovamo da ponovo pokuša - samo, u međuvremenu se
štošta promenilo. Zakon je zauzeo drugačiji stav. Ljudima koji predaju na sud ucenjivača
pružaju se sva olakšanja, imena ucenjivanih zabranjeno je objavljivati u štampi. Pretpostavimo
da je pukovnik Protero okrenuo list i pripretio da će je predati zakonu. Doveo je gospođu u
nezgodan položaj. Ucena se kažnjava vrlo strogo. Sad je to sasvim druga pesma. Njoj ništa ne
preostaje sem da ga ukloni brzo i sigurno da bi se sama spasla."
Ćutao sam. Morao sam da priznam da je priča, tako kako ju je inspektor izgradio, sasvim
verovatna. Jedino zbog čega je za moje pojmove delovala neprihvatljivo bila je ličnost
gospođe Lestrendž.
„Ne slažem se s vama, inspektore“, rekao sam napokon. „Meni gospođa Lestrendž ne liči
na moguću ucenjivačicu. Suviše je... pa, ovo će sad zvučati kao staromodno shvatanje, ali ona
je zaista prava dama.“
Inspektor me je ovog puta pogledao sažaljivo.
„Ah, gospodine, vi ste svešteno lice“, rekao je trpeljivo. „Ne znate ni pola onoga što se
događa. Dama, nije nego! Našli biste se u čudu kad biste znali ponešto od onoga što ja znam.“
„Ne govorim o pukom društvenom položaju. Rekao bih čak da se gospođa Lestrendž
izdvojila od svoje društvene klase. Ono o čemu ja govorim zapravo je pitanje lične
prefinjenosti."
„Ne gledate je istim očima kao ja, gospodine. Mada sam muškarac, ja sam pored toga i
policajac. Mene one ne mogu da osvoje nikakvim ličnim prefinjenostima. Ta vam je od onih
koje bi vam nož zabole među rebra a da ni okom ne trepnu.“
 Začudo, mnogo bih lakše poverovao da je gospođa Lestrendž kriva za ubistvo nego da je
sposobna za ucenu.
„Samo što, naravno, nije mogla u isto vreme i da telefonira staroj gospođi koja živi tu
pored vas i da puca u pukovnika", nastavio je inspektor.
Jedva i da je izgovorio to do kraja, kad se žestoko pljesnuo po nozi.
„Sad znam!“, uzviknuo je. „Eto šta je bio cilj tog telefonskog poziva. Nekakav alibi. Znao
sam da ćemo ga povezati s onim prvim. Pročačkaću ja po tome. Mogla je da potkupi nekog
derana iz sela da telefonira. Momče se nikad ne bi setilo da to ima ikakve veze s ubistvom."
Inspektor je otišao u žurbi, a Grizelda je provirila kroz vrata.
„Gospođica Marpl bi htela da te vidi“, rekla mi je. „Poslala je vrlo nečitljivu poruku,
rukopis sav paučinast, a reči ispodvlačene, gotovo ništa nisam uspela da rastumačim. Izgleda
da zbog nečeg ne može da izađe iz kuće. Bolje da brzo odeš da vidiš šta se to dešava. Meni za
dva minuta dolaze moje starice inače bih otišla sama. Ne podnosim starice - stalno ti pričaju o
svojim bolesnim nogama, a ponekad hoće pošto-poto i da ti ih pokažu. Imamo, doduše, sreće
što je istražni
pretres danas posle podne. Nećeš morati da ideš da gledaš utakmicu u kriketu u
Omladinskom klubu.“
Pošao sam kod gospođice Marpl što sam brže mogao, ozbiljno naprežući mozak ne bih li
se dosetio šta bi mogao biti razlog ovog poziva.
Gospođicu Marpl zatekao sam u stanju koje bi se moglo nazvati stanjem smušenosti. Bila
je sva zarumenjena i govorila je pomalo nesuvislo.
„Moj sestrić. Moj sestrić Rejmond Vest, pisac. Dolazi danas ovamo“, objašnjavala mi je.
„Čitavmetež. Moram sve sama da pripremim. Ne možete se osloniti na služavku da će
provetriti posteljinu kako treba, a za večeras naravno mora da se sprema nešto s mesom.
Muškarcima treba mnogo mesa, zar ne? I piće. Svakako mora da bude neko piće u kući i soda
uz njega."
„Ako ja mogu nešto da učinim...“, zaustio sam.
„Jao, vrlo ste ljubazni, ali ne pričam vam ovo zbog toga. Ima zapravo dovoljno vremena.
Lulu i duvan će sam doneti, milo mi je što to mogu da kažem. Milo zato što me spasava
nagađanja koje cigarete da mu kupim, ali me žalosti zato što miris duvana posle nikako da
izađe iz zavesa. Naravno, ja otvorim prozore i dobro protresem zavese vrlo rano izjutra.
Rejmond kasno ustaje - mislim da pisci to često rade. Piše strašno pametne knjige, verujem,
iako ljudi nisu stvarno baš toliko neprijatni kao što ih on opisuje. Pametni mladi Ijudi tako
malo znaju o životu, slažete li se?“
„Da li biste voleli da ga dovedete na večeru kod nas u vikarijat?", predložio sam, i dalje
ne uspevajući da shvatim zašto me je pozvala.
„O, ne, hvala vam“, rekla je gospođica Marpl. „Vrlo ljubazno od vas“, dodala je.
„Zbog nečeg ste, ovaj... hteli da me vidite, čini mi se“, natuknuo sam joj, već u očajanju.
„O! Naravno. U ovom uzbuđenju potpuno mi je izletelo iz glave.“ Na tom mestu je
prekinula i doviknula služavki: „Emili... Emili! Ne te čaršave. S volanima i monogramom i ne
približavajte ih vatri.“
Zatvorila je vrata pa se na prstima vratila do mene. „Sinoć se dogodilo nešto vrlo čudno“,
saopštila mi je. „Pomislila sam da biste voleli da čujete, iako se u ovom trenutku čini da nema
nikakvog smisla u tome. Sinoć nikako nisam mogla da zaspim, lupala sam glavu oko ovog
žalosnog slučaja. Ustala sam da izađem malo na prozor - i šta mislite šta sam videla?“
Upitno sam je gledao.
„Gledis Kram“, rekla je gospođice Marpl vrlo značajno. „Zamislite samo, ode ona u šumu,
s koferom."
„Koferom?"
„Zar nije čudno? Zbog čega li je u ponoć otišla s koferom u šumu? Vidite, smela bih reći
da sa ubistvom to nema nikakve veze, ali jeste nekakav čudan posao, a u ovom trenutku mi svi
osećamo da moramo da obratimo pažnju na sva čudna posla.“
„Neshvatljivo“, rekao sam ja. „Da nije... kojim slučajem... rešila da prespava na
iskopini?"
„I ako je bila rešila, nije tamo prespavala, u svakom slučaju“, odgovorila mi je gospođica
Marpl. „Zato što se ubrzo vratila iz šume i nije više imala kofer kod sebe.“
 Osamnaesto poglavlje

ISTRAŽNI PRETRES ODRŽAN JE TE SUBOTE U DVA SATA POSLE podne u Plavom vepru. Nema
ni potrebe da kažem kako je u selu vladalo neviđeno uzbuđenje. U Sent Meri Midu niko nije
bio ubijen najmanje petnaest godina, a da neko kao što je pukovnik Protero bude ubijen u
radnoj sobi u parohijskom dvoru zaista je pir kakav retko zadesi seoski živalj gladan
senzacija.
Do mene su stizali razni komentari koji verovatno nisu bili namenjeni mojim ušima.
„Eno vikara. Bled je, zar ne? Pitam se da nisu i njegovi prsti tu umešani. Ipak je to urađeno
u vikarijatu, na kraju krajeva." „Kako samo možeš, Meri Adams? U to vreme on je išao da
obiđe Henrija Abota!“
„O, ali kažu da su se pukovnik i on bili nešto sporečkali. Eno Meri Hil. Vidi kako samo
diže nos zato što služi kod njih. Pst, evo sudije.“
Istražni sudija je bio doktor Roberts iz Mač Benama, nama najbližeg većeg mesta. Doktor
Roberts se nakašljao, namestio naočari i izgledao sav važan.
Bilo bi prosto zamorno da se ovde prepričavaju sva svedočenja. Lorens Reding je
posvedočio kako je pronašao telo i potvrdio je da pištolj pripada njemu. Najpouzdanije što je
on mogao da se seti, pištolj je poslednji put video u utorak, dva dana pre ubistva. Držao ga je
na polici u kući, a vrata kuće nisu zaključavana.
Gospođa Protero je posvedočila da je muža poslednji put videla živog oko petnaest do
šest, kada su se rastali na ulici u selu. Dogovorili su se da ona navrati kasnije po njega u
vikarijat. Tamo je otišla oko šest i petnaest, zadnjom ulicom, pa na baštensku kapiju. Iz radne
sobe nije čula glasove i pomislila je da unutra nema nikoga, ali njen muž je mogao da sedi za
pisaćem stolom, ona ga u tom slučaju ne bi videla. Koliko je njoj bilo poznato, on je bio
uobičajenog zdravlja i raspoloženja. Njoj nije bilo poznato da je imao nekog zakletog
neprijatelja.
Sledeći sam na redu bio ja. Ispričao sam o tome kako sam imao dogovoren sastanak s
Proterom i kako sam telefonom pozvan kod Abotovih. Opisao sam kako sam zatim pronašao
telo i pozvao doktora Hejdoka.
„Koliko je ljudi, gospodine Klemente, znalo da pukovnik Protero dolazi da se vidi s vama
te večeri?“
„Podosta njih, pretpostavljam. Znali su moja žena i bratanac, a pukovnik Protero je
govorio o tome kad smo se tog jutra sreli u selu. Mislim da ga je moglo čuti nekoliko ljudi
pošto je govorio vrlo glasno jer je bio nagluv."
 „Onda to, dakle, nije bila nikakva tajna? Bilo ko je mogao znati?“
Potvrdio sam da je mogao.
Posle mene je svedočio Hejdok. Doktor je bio važan svedok. Opisao je pažljivo, u
stručnim pojmovima, kako je izgledalo telo i kakva je bila rana. Prema njegovom mišljenju
pokojnik je ubijen približno između šest i dvadeset i pola sedam, a svakako ne posle šest i
trideset pet - to je krajnja granica, naglasio je to vrlo određeno. O samoubistvu nije moglo biti
ni govora, tu ranu pokojnik nije mogao naneti sam sebi.
Svedočenje inspektora Slaka bilo je sažeto i diskretno. Inspektor je opisao kako je bio
pozvan i okolnosti pod kojima je zatekao telo. Nedovršeno pisamce priloženo je kao dokaz i
zabeleženo je vreme naznačeno na njemu - 6.20. Inspektor je ispričao i o prevrnutom satu. Nije
opovrgao šest i dvadeset dva kao vreme smrti. Policija nije htela ništa da oda. Ana Protero mi
je kasnije ispričala kako su joj posavetovali da kaže da je došla nešto ranije, pre šest i
dvadeset.
Naša služavka Meri svedočila je sledeča i pokazala se kao težak svedok. Ništa nije čula i
ništa nije ni htela da čuje. Gospoda koja dolaze kod vikara obično ne bivaju ubijena, a ona je
imala svoja posla da gleda. Pukovnik Protero je došao u šest i četvrt. Ne, nije gledala na sat,
čula je da je odzvonilo s crkve pošto ga je uvela u radnu sobu. Pucanj nije čula. Da je pucnja
bilo, ona bi ga čula. Da, naravno da zna da je pucnja moralo biti pošto je gospodin pronađen
ustreljen, ali to je što je, ona pucanj čula nije.
Istražni sudija nije dalje insistirao na tome. Shvatio sam da postupa u dogovoru s
pukovnikom Melčetom.
Gospođi Lestrendž bio je uručen poziv da dođe da svedoči, ali je podnesena lekarska
potvrda, koju je potpisao doktor Hejdok, da zbog bolesti nije u stanju da se pojavi.
Preostao je samo još jedan svedok, starica koja se pomalo već tresla od godina. Bila je to
ona o kojoj mi je govorio Slak, ona što je spremala kod Redinga.
Gospođi Arčer je pokazan pištolj i ona ga je prepoznala. Viđala ga je u dnevnoj sobi
gospodina Redinga, vukao se po polici vitrine s knjigama. Poslednji put ga je videla na dan
ubistva. Na dalja pitanja o tome potvrdila je da je sasvim sigurna kako ga je videla u četvrtak
oko ručka - ona je otišla u petnaest do jedan.
Malo sam se iznenadio jer sam pamtio šta mi je inspektor prethodno ispričao. Kad ju je on
ispitivao, nije mogla da mu kaže ništa određeno, dok je sad svedočila sasvim pouzdano.
Sudijin kratki završni govor bio je ubedljiv iako zasnovan na odsustvu dokaza. Porota je
presudu donela gotovo odmah: ubistvo, počinilac ili počinioci nepoznati.
Dok sam izlazio iz privremene sudnice, spazih čitavu malu vojsku mladih ljudi živahnih
ljubopitljivih lica, koji su po nečemu svi podsećali jedan na drugoga. Nekoliko njih sam već
poznavao iz viđenja jer su prethodnih dana opsedali vikarijat. Gledajući kako da im umaknem,
brže-bolje sam se okrenuo da se vratim u gostionicu i srećom se zatekao tačno licem u lice s
doktorom Stounom, arheologom. Dočepao sam ga se bez ikakve ceremonije. „Novinari“, rekao
sam kratko, ali izražajno. „Da li biste mogli da me izbavite iz njihovih kandži?"
„Naravno, gospodine Klemente. Dođite gore sa mnom.“ Poveo me je uz uske stepenice u
svoju dnevnu sobu, gde je gospođica Kram uvežbanim prstima čvokotala po tipkama mašine za
kucanje. Dočekala me je širokim osmehom i ugrabila priliku da prestane da radi.
 „Grozno, zar ne?“, rekla je. „Grozno je što se ne zna ko je to uradio, na to mislim. A
pretresom ne da sam razočarana nego se ne da ni iskazati - nikakve vatre ni uzbuđenja. Ničeg
sočnog, ni mrvica pikanterije.“
„Bili ste dakle dole, gospođice Kram?“
„Bila, nego šta. Čudo da me niste videli. Niste me videli? Malo sam se sad uvredila.
Jesam, stvarno. Sve i ako je sveštenik, muškarac mora da ima oči u glavi.“
„I vi ste bili?“, upitao sam doktora Stouna trudeći se da izbegnem zadirkivanje gospođice
Kram. Uvek mi je neprijatno pred mladim ženama kao što je ona.
„Ne, plašim se da mene takva zbivanja slabo zanimaju. Potpuno sam zaokupljen
sopstvenim hobijem."
„Mora biti da je to vrlo zanimljiv hobi“, rekao sam.
„Možda znate ponešto o tome?“
Bio sam prinuđen da priznam kako ne znam gotovo ništa.
Doktor Stoun nije bio čovek koga biste priznavši neznanje mogli da odvratite od njegove
omiljene teme. Rezultat je bio potpuno isti kao da sam mu rekao kako je iskopavanje grobnih
humki moja jedina razonoda u životu. Reči su lile potocima. Ovalni tumulusi, kupasti tumulusi,
kameno doba, bronzano doba, paleolitske humke, neohtske pogrebne odaje i megalitski
spomenici kuljali su u bujici. Nisam mogao bogzna šta da uradim osim da klimam glavom i
trudim se da izgledam pametno - mada je ovo drugo verovatno bila suviše optimistična nada.
Doktor Stoun je nezaustavljivo terao dalje. Sitan čovek okrugle ćelave glave i oblog rumenog
lica gledao vas je iza debelih stakala naočara očima koje su sijale od oduševljenja. Nikad
nisam sreo čoveka koji bi na tako sitno ohrabrenje pao u takav zanos. Izneo mi je sve
argumente koji su podržavali i koji su osporavah njegovu omiljenu teoriju - koju, uzgred budi
rečeno, uopšte nisam uspeo da shvatim.
Nadugačko mi je obrazložio i svoje nesuglasice s pukovnikom Proterom.
„Svojeglavi neotesanac“, rekao je ostraščeno. „Da, da, znam da je mrtav, a o mrtvima sve
najbolje, ali to što je mrtav ipak ne menja činjenice. Svojeglavi neotesanac - to je sasvim
tačan opis. Pročitao je dve-tri knjige pa umislio da je veči autoritet od čoveka koji je tu
materiju proučavao čitav život. Posvetio sam, gospodine Klemente, svom radu čitav svoj
život. Čitav svoj život...“
Zagrcnuo se od uzbuđenja. Gledis Kram ga je vratila na zemlju jednom šturom rečenicom:
„Pazite da ne zakasnite na voz.“
„Ah.“ Čovečuljak je zastao usred reči i izvadio džepni sat. „Duše mi, več je četvrt do
punog časa. Nemoguče!"
„Kad počnete da pričate, vi zaboravite na vreme. Šta biste radili da vam nije mene, ja
stvarno ne znam.“
„Imate pravo, draga moja, imate pravo.“ Blagonaklono ju je potapšao po ramenu. „Divna
je ovo devojka, gospodine Klemente. Nikad ništa ne zaboravlja. Imao sam mnogo sreće što
sam je pronašao."
„O, ma prestanite, doktore Stoune“, rekla je mlada dama. „Razmazićete me, eto šta će
biti.“
Nisam mogao a da ne pomislim kako sam se upravo našao u čvrsto zasnovanom položaju
da se pridružim drugoj školi mišljenja - onoj koja je predviđala doktoru Stounu i gospođici
Kram zakonitu bračnu zajednicu. Pomislio sam kako je gospođica Kram na svoj način prilično
pametna mlada žena.
„Bolje bi bilo da pođete“, rekla je gospođica Kram.
„Da, da, zaista moram.“
Otišao je u susednu sobu pa se vratio otuda s koferom.
„Odlazite?“, upitao sam začuđeno.
„Idem samo do grada na dva-tri dana“, objasnio mi je. „Sutra treba da se vidim s majkom,
u ponedeljak imam posla sa svojim advokatima. Kad smo već kod toga, nadam se da smrt
pukovnika Protera neće ništa promeniti u našim dogovorima. Što se humki tiče, na to sam
mislio. Gospođa Protero neće imati ništa protiv da mi nastavimo iskopavanja?"
„Mislim da neće.“
Njegove reči su me, međutim, naterale da se upitam ko će zapravo raspolagati Starim
dvorom. Postoji mogućnost da je Protero Stari dvor ostavio Leticiji. Pomislio sam da bi bilo
zanimljivo znati šta piše u oporuci pukovnika Protera.
„Smrt donese mnogo smutnje u porodici", zapazila je gospođica Kram s nekakvim mračnim
uživanjem. „Da ne poverujete koliko zle krvi ponekad bude.“
„Sad stvarno već moram da pođem.“ Doktor Stoun se bezuspešno borio da istovremeno
ponese kofer, veliki putni prekrivač i glomazni kišobran. Pritekao sam mu u pomoć.
„Ne mučite se, ne mučite se“, pobunio se doktor. „Snalazim se savršeno. Dole će sigurno
biti neko da mi pomogne.“
Dole, međutim, nije bilo traga ni poslužitelju ni ikom drugom. Pretpostavio sam da se svi
goste na račun štampe. Vreme je isticalo, pa sam se zaputio s doktorom Stounom na stanicu, ja
noseći putni prekrivač i kišobran, on kofer.
Iako zadihan od žurbe, doktor Stoun nije prestajao da sipa reči.
„Vrlo ste dobri... nisam mislio... da vas mučim... Nadam se da nećemo... zakasniti... Gledis
je vrlo dobra... divna devojka... mile ćudi... nije bila srećna kod kuće, bojim se... duša joj je
dečja... kažem vam, dečja... uveravam vas, uprkos... razlici u godinama... nalazim s njom
mnogo zajedničkog..."
Upravo na skretanju prema stanici videli smo kućicu Lorensa Redinga. Ta mala kuća stoji
na izdvojenom položaju, oko nje nema drugih kuća. Na pragu sam joj zapazio dva mlada
kicoša, a još njih je zavirivalo unutra kroz prozore. Štampa je danas imala pune ruke posla.
„Dobar momak taj mladi Reding“, primetio sam da bih čuo šta će na to reći moj saputnik.
Doktor Stoun je sad već bio toliko zaduvan da mu je teško bilo da progovori, ali je ipak
uspeo da istisne jednu reč, koju nisam uspeo odmah da uhvatim.
„Opasan“, prodahtao je kad sam ga zamolio da ponovi šta je rekao.
„Opasan?“
„Izuzetno opasan. Neiskusne devojke... one ne znaju... primami ih takav momak... takvi se
uvek vrte oko žena... Ne očekujte od njega ništa dobro.“
Zaključio sam iz ovoga da jedini mlad muškarac u selu nije promakao pažnji lepe Gledis.
„Mili bože“, zagrcnuo se doktor Stoun. „Moj voz!“
Sad smo se već bili sasvim približili stanici, pa smo se dali u trk iz sve snage. Voz koji
dolazi iz Londona stajao je na peronu, a voz za London upravo je ulazio u stanicu.
Na vratima biletarnice sudarili smo se s jednim izrazito naočitim mladim čovekom i ja sam
prepoznao sestrića gospođice Marpl, koji je očigledno upravo stigao. Tom mladom čoveku se,
mislim, nimalo ne dopada kad se neko sudari s njim. Ponosan je na svoje otmeno i smireno
držanje, pomalo udaljeno od svega, a nema nimalo sumnje da je vulgarni bliski kontakt razoran
po otmeno držanje svake vrste. Mladić je naglo ustuknuo. Užurbano sam mu se izvinio pa smo
nas dvojica prošli. Doktor Stoun se popeo u voz, a ja sam mu dodao stvari upravo u trenutku
kad se voz kao preko volje trznuo i pošao.
Mahnuo sam doktoru Stounu pa se okrenuo od perona. Rejmond Vest je već bio otišao, ali
naš seoski apotekar, koji s radošću nosi nebesko ime Heruvim, upravo je polazio kao i ja ka
selu. Otputili smo se zajedno.
„Za dlaku ga stigoste", primetio je on. „Kako je prošao pretres, gospodine Klemente?"
Rekao sam kakva je presuda donesena.
„A, znači tako je bilo. I mislio sam da će tako presuditi. Kuda je otišao doktor Stoun?“
Rekao sam mu ono što je Stoun rekao meni.
„Sreća pa mu nije pobegao voz. Na ovoj našoj trasi nikad se ne zna. Da vam kažem,
gospodine Klemente, to je stvarno sramota. Sramno, eto šta ja kažem. Voz kojim sam ja došao
kasnio je deset minuta, i to u subotu, kad nema nikakve gužve. U sredu - ne, četvrtak - jeste,
bilo je u četvrtak, sećam se da je to bilo kad je pukovnik ubijen jer sam se spremao da
napišem železnici jednu oštru žalbu, ali mi je onda ubistvo isteralo tu nameru iz glave - tako je,
prošli četvrtak - išao sam na sastanak Farmaceutskog društva. Šta mislite koliko je kasnio onaj
u deset do sedam? Pola sata. Ni manje ni više nego pola sata! Šta kažete na to? Deset minuta
još i da mi ne smeta, ali ako voz dođe tek u sedam i dvadeset, kući ne možete da stignete ni do
pola osam. Zašto ga onda uopšte zovete voz u deset do sedam?“
„Upravo tako“, rekao sam, i u želji da umaknem od njegovog monologa izgovorio se
potrebom da kažem nešto Lorensu Redingu, koji nam je upravo dolazio u susret suprotnom
stranom puta.
 Devetnaesto poglavlje

„VRLO SE RADUJEM ŠTO SAM VAS SREO“, REKAO MI JE LORENS. „Izvolite, molim vas, kod
mene.“
Ušli smo kroz rustičnu kapijicu, prišli puteljkom do kuće, a onda je Lorens izvadio ključ iz
džepa i otključao vrata.
„Sad zaključavate“, primetio sam.
„Zaključavam.“ Nasmejao se prilično gorko. „Čemu zaključavati konjušnicu kad su ata već
ukrali, je li tako? Pa jeste tako nekako. Znate, oče“, pridržao mi je vrata pa ušao za mnom,
„meni se u ovoj priči nešto nikako ne sviđa. Ima u ovome suviše - kako bih to nazvao? -
dosluha iznutra. Neko je znao za moj pištolj, a to znači da je ubica, ko god on bio, morao
ulaziti u moju kuću - možda je i popio piće sa mnom.“
„Ne mora da znači“, usprotivio sam se. „Čitav Sent Meri Mid verovatno zna tačno gde
držite četkicu za zube i koji zubni prašak koristite."
„Zašto bi to ikoga interesovalo?“
„Ne znam“, rekao sam, „ali ih interesuje. Ako promenite kremu za brijanje, i o tome će se
voditi razgovori."
„Mora biti da su ljudi ovde stvarno željni novosti."
„Jesu. Ništa se uzbudljivo ne dešava.“
„Eto sad se desilo - uzbudljivije nego što su se nadali.“ Složio sam se.
„I ko im uopšte sve to govori? Za kremu za brijanje i tako to?“
„Verovatno stara gospođa Arčer.“
„Zar ta stara kreja? Koliko ja vidim, ona je još malo pa slaboumna."
„To je samo kamuflaža kojoj sirotinja pribegava“, objasnio sam mu. „Sakriju se iza maske
gluposti. Ako bolje obratite pažnju, otkrićete verovatno da starici u glavi ništa ne fali. Kad
smo već kod toga, danas je izgledala sasvim sigurna da se vaš pištolj nalazio na svom mestu u
četvrtak oko podne. Otkud to da je odjednom tako uverena?“
„Nemam ni najblažeg pojma.“
„Mislite da je u pravu?“
„Ni to ne znam. Ne idem da popisujem svakog dana sve što mi pripada."
Osvrnuo sam se po maloj dnevnoj sobi. Svaka polica i svaki stočić bili su zatrpani
najraznovrsnijim predmetima. Lorens je živeo usred umetničkog nereda od koga bih ja načisto
poludeo.
„Jeste ponekad malo teško da se nešto nađe“, rekao je on primetivši moj pogled. „S druge
strane, sve je pri ruci, ništa nije negde zavučeno.“
„Ništa nije zavučeno, to je sasvim sigurno“, složio sam se. „Možda bi bolje bilo da je
pištolj bio negde zavučen.“
„Znate li da sam očekivao da mi istražni sudija kaže tako nešto. Te sudije su strašni
magarci. Očekujem da će mi izdati sudski ukor ili kako se to već zove.“
„Uzgred budi rečeno, je li pištolj bio napunjen?“, upitao sam. Lorens je odmahnuo glavom.
„Nisam baš toliko nemaran. Nije bio napunjen, ali je kutija municije bila pored njega.“
„U šaržeru je očigledno bilo svih šest metaka, a jedan je ispaljen.“
Lorens je klimnuo glavom.
„Samo, čija ga je ruka ispalila? Sve je to lepo i krasno, gospodine, ali ako pravi ubica ne
bude otkriven, na meni če sumnja ostati do smrtnog časa.“
„Nemojte to da govorite, sinko moj.“
„Ipak to kažem.“
Začutao je, mršteči se zamišljeno. Na kraju se prenuo i rekao:
„Da vam ispričam kako sam prošao sinoč. Stara gospođica Marpl zna ponešto tu i tamo.“
„Rekao bih da zbog toga i nije posebno omiljena." Lorens mi je potom ispričao čitavu
svoju priču. Po savetu gospođice Marpl otišao je u Stari dvor i uz Aninu pomoć porazgovarao
sa sobaricom. Ana je jednostavno rekla: „Gospodin Reding bi hteo da ti postavi nekoliko
pitanja, Rouz“, a zatim je izašla iz sobe.
Lorens je bio pomalo nervozan. Lepuškasta dvadesetpetogodišnja devojka gledala ga je
bistrim očima koje su ga prilično uznemiravale.
„Tiče se... smrti pukovnika Protera, znate.“
„Izvolite, gospodine.“
„Strašno bih želeo, znaš, da otkrijem istinu.“
„Razumem, gospodine.“
„Verujem da bi moglo biti... da je možda neko... da je... da je možda sasvim slučajno...“
Na tom mestu Lorens je shvatio da se ne drži baš slavno, pa je u sebi rekao nešto sočno na
račun gospođice Marpl i njene ideje.
„Pitao sam se da li bi mogla da mi pomogneš.“
„Da, gospodine?“
Rouz se i dalje držala kao savršena služavka, učtiva, uslužna i potpuno ravnodušna.
„Ma đavo da ga nosi“, prasnuo je Lorens, „zar niste vi to malo pretresali među sobom u
zajedničkoj sobi za poslugu?“
Ova napadačka taktika malo je pomela Rouz. Njeno savršeno držanje bilo je uzdrmano.
„Sobi za poslugu, gospodine?“
„U nastojničinom stanu, u lakejevom ćumezu, gde god vi posluga razgovarate! Mora biti da
negde razgovarate."
Rouz je na to dala jedan mali nagoveštaj da bi mogla čak i da se zakikoće, što je ohrabrilo
Lorensa.
„Vidi, Rouz, ti si strašno mila devojka, sigurno shvataš kako mi je. Neću da me obese.
Nisam ubio tvog gazdu, ali mnogo ljudi misli da jesam. Možeš li ikako da mi pomogneš?“
Sasvim sam lepo mogao da zamislim koliko je molećivo Lorens izgledao u tom trenutku.
Lepa glava zabačena, plave irske oči pune molbe. Rouz je omeknula, pa se predala.
„O, gospodine, sigurna sam... ako iko od nas može nekako da pomogne. Niko od nas ne
misli da ste vi to uradili, gospodine. Stvarno ne mislimo.“
„Znam, draga moja devojko, ali meni to kod policije ništa neće pomoći.“
„Policija!" Rouz je živo zabacila glavu. „Da vam kažem, gospodine, mi ne mislimo ništa
posebno o tom inspektoru. Slak se zove. I to mi je neka policija."
„Svejedno, policija je moćna. Kažeš da ćeš učiniti šta možeš da mi pomogneš, Rouz.
Stalno osećam da mnogo toga još ne znamo. Ta gospođa, na primer, koja je dolazila kod
pukovnika veče pre nego što će biti ubijen..."
„Gospođa Lestrendž?"
„Tako je, gospođa Lestrendž. Nekako sve mislim da ima nešto čudno u tom njenom
dolasku."
„Jeste istina, gospodine, i mi svi to kažemo."
„Stvarno?"
„Pala je kao iz vedra neba i pitala za pukovnika. Naravno da se svašta nagađa - niko ovde
ne zna ništa o njoj. Gospođa Simons, naša nastojnica, gospodine, ne krije mišljenje da to ne
može biti pristojna žena. Samo kad sam čula ono što je Gledi ispričala, ja sad više ne znam šta
da mislim.“
„Šta je to Gledi ispričala?“
„O, ništa, gospodine, to je samo... ma pričamo, eto, znate.“ Lorens ju je gledao i imao je
utisak da mu nešto skriva. „Teško je zamisliti o čemu li je to ona razgovarala s pukovnikom
Proterom.“
„Jeste, gospodine.“
„Ali verujem da ti znaš, Rouz.“
„Ja? Ne, gospodine, zaista ne znam! Otkud bih ja znala?“
„Gledaj, Rouz, rekla si da ćeš mi pomoći. Ako si nešto čula, uopšte bilo šta - možda ti se
čini i nevažno, ali bilo šta... Bio bih ti silno zahvalan. Na kraju krajeva, svako je mogao
slučajno - sasvim slučajno - nešto da načuje.“
„Ništa nisam čula, gospodine, časna reč, nisam.“
„Onda jeste neko drugi“, nemilosrdno je rekao Lorens. „Ne znam, gospodine...“
„Molim te, reci mi, Rouz.“
„Ne znam šta bi mi Gledi rekla, živa ne znam.“
„Rekla bi da mi kažeš. Ko je uopšte Gledi?“
„Pomoćnica u kuhinji, gospodine. Izašla je samo da malo popriča s prijateljem, znate, i
naišla je ispod prozora - prozora radne sobe - a gospodar je bio u radnoj sobi s tom
gospođom.
Gospodar je govorio vrlo glasno, uvek je govorio glasno, a Gledi je, naravno, bila malo
radoznala... oh, mislim...“
„Sasvim prirodno", rekao je Lorens. „Svako bi jednostavno morao malo da oslušne.“
„Gledi, naravno, nikome nije rekla osim meni. Obe mislimo da je to mnogo čudno. Gledi
nikom ništa nije smela da kaže, znate, jer kad bi se znalo da je izlazila da se vidi s... s
prijateljem... svašta bi je snašlo od gospođe Prat - to je kuvarica, gospodine. Sigurna sam ipak
da bi vama rekla drage volje, gospodine."
„Mogu li da odem u kuhinju i porazgovaram s njom?“
Taj predlog je užasnuo Rouz.
„Jao, ne, gospodine, to nikako ne bi moglo. Gledi je ionako osetljivih živaca.“
Na kraju su nekako, posle mnogo raspravljanja o teškoćama, uspeli da urede potajni
sastanak u žbunju. Tu se, u zakazanom trenutku, Lorens susreo s Gledi, devojkom osetljivih
živaca, za koju je rekao da je više ličila na uplašenog zečića nego na ljudsko biće. Deset
minuta se trudio da nekako umiri devojku, a Gledis je tresući se objašnjavala da ona nikada ne
bi, da nikako ne bi smela, da nikad nije ni pomislila da će je Rouz odati, da ona nije mislila
ništa loše, zaista nije, i da će nastradati ako gospođa Prat bude čula za ovo.
Lorens ju je tešio, ubeđivao, mamio, dok konačno Gledis nije pristala da progovori. „Ako
ovo sigurno neće otići nikuda dalje, gospodine.“
„Svakako da ne.“
„I neću zbog ovoga odgovarati na sudu?“
„Nipošto?"
„I nećete reći gospodarici?“
„Ni za živu glavu."
„Ako ikad bude stiglo do ušiju gospođi Prat...“
„Neće. Reci mi sad, Gledis.“
„Ako ste sigurni da smem?“
„Siguran sam. Biće ti drago jednog dana što si me izbavila od vešala.“
Gledis je tiho ciknula.
„Joj, stvarno ne bih volela da vas obese, gospodine. Samo sam malo čula - i to je stvarno
bilo slučajno, kako se kaže...“
„Potpuno te razumem.“
„Gospodar je bio ljut. ’Posle ovoliko godina’ - to je rekao - ’usuđuješ se da dođeš ovamo
- nečuveno!’ Nisam čula šta je gospođa rekla, ali je malo posle gospodin rekao:
’Bespogovorno odbijam - bespogovorno’ Nisam sve upamtila, čini mi se da su se oko nečeg
bili zavadili, ona je tražila da on uradi nešto što je gospodar odbijao. ’Sram da te bude što si
došla ovamo’, to joj je rekao, i još: ’S njom se nećeš videti - zabranjujem.’ Zbog toga sam i
načuljila uši. Učinilo mi se kao da ta gospođa hoće nešto da kaže gospođi Protero i da se
pukovnik toga boji. Pomislila sam: ’Ko bi to samo rekao za gospodara, svima nešto zamera, a
na kraju će se možda pokazati da ni sam nije bezgrešan. Zamisli ti to!’ Kasnije sam rekla mom
prijatelju: ’Svi su muškarci isti’, a on se nije složio. Raspravljao se sa mnom, ali jeste priznao
da ga je iznenadio pukovnik Protero - zato što je crkveni tutor i pronosi tanjir za priloge i
nedeljom drži veronauku. ’Takvi se često pokažu najgori, tako to biva’, kazala sam. Moja
majka je mnogo puta to govorila.“
Gledis je zastala jer je govorila tako brzo da se zadihala, a Lorens je taktično pokušao da
je vrati na ono oko čega su razgovor i započeli.
„Jesi li čula još nešto?“
„Teško je baš bilo popamtiti, gospodine, sve je bilo skoro jedno te isto. Jednom-dvaput
gospodar je rekao: ’Ne verujem ti’ - eto tako. ’Svejedno šta kaže Hejdok, ne verujem’" „Tako
je rekao? Svejedno šta kaže Hejdok?“
„Jeste, gospodine, i rekao je da je sve to zavera.“
„Damu uopšte nisi čula šta govori?“
„Tek na kraju. Sigurno je ustala da pođe i došla bliže prozoru, pa sam je čula. Krv mi se
smrzla. Nikad neću zaboraviti šta je rekla. ’Sutra uveče u ovo doba mogao bi ne biti više među
živima’, to je rekla, s velikom zloćom. Čim sam čula šta je bilo, rekla sam Rouz: ’Eto! Šta ti
rekoh?’“
Lorens se uglavnom pitao koliko se sme osloniti na Gledisinu priču. U osnovi je svakako
bila istinita, ali je on sumnjao da je od ubistva dosad doterivana i ukrašavana. Posebno je
sumnjao da je poslednja rečenica tačno prenesena. Lično je smatrao vrlo verovatnim da je ta
rečenica nastala upravo zahvaljujući činjenici da se dogodilo ubistvo.
Zahvalivši Gledis, nagradio ju je pristojnom napojnicom i još jednom je uverio da o
njenom prestupu ništa neće reći gospođi Prat, pa otišao iz Starog dvora noseći u mislima
mnogo šta što je trebalo pročešljati.
Jedno je bio jasno - gospođa Lestrendž i pukovnik Protero sasvim izvesno nisu vodili
miran razgovor, a pukovnik nikako nije želeo da njegova žena sazna o čemu su razgovarali.
Pomislio sam na onog crkvenog tutora s drugom kućom i porodicom o kome je pričala
gospođica Marpl. Da nije i u ovom slučaju bilo nešto slično?
Pitao sam se više nego ikada kakva je u svemu tome Hejdokova uloga. Doktor je spasao
gospođu Lestrendž svedočenja na istražnom suđenju, davao je sve od sebe da je zaštiti od
policije. Koliko bi daleko išao štiteći je?
Da je posumnjao da na njoj leži krivica za zločin, da li bi je i dalje zaklanjao?
Gospođa Lestrendž je neobična žena - žena obdarena magnetski privlačnim šarmom. I
samom mi je bila mrska pomisao da bi ona mogla imati ikakve veze sa zločinom. Nešto u meni
je govorilo: „To ne može biti ona!“
Zašto?
Jedan đavolak u mojoj glavi odgovarao je: „Zato što je vrlo lepa i privlačna žena, eto
zašto.“
Kao što bi rekla gospođica Marpl, ljudska priroda snažna je u svima nama.
 Dvadeseto poglavlje

VRATIO SAM SE U VIKARIJAT I ZATEKAO MALU KUĆNU tragediju u punom

jeku.
Grizelda me je sa suzama u očima dočekala u predsoblju i odmah me uvukla u salon. „Ona
odlazi.“
„Ko odlazi?“
„Meri. Dala je otkaz.“
Zaista nisam bio u stanju da prihvatim tu vest ni najmanje tragično.
„Moračemo da nađemo drugu služavku", rekao sam.
Meni se činilo da sam rekao nešto najrazumnije na svetu. Kad jedna služavka ode,
pronađete i zaposlite drugu. Uopšte nisam shvatao Grizeldin prekorni pogled.
„Lene - ti nemaš nimalo srca, nimalo ti nije stalo.“
I nije mi bilo stalo. Istinu govoreći, osećao sam skoro da mi je laknulo na srcu od pomisli
da neće više biti nedokuvanog povrća i zagorelih pudinga.
„Moraću da tražim služavku, i da je nađem, i da je obučavam“, jadala se Grizelda s gorkim
samosažaljenjem u glasu.
„Meri je obučena?“, upitao sam.
„Naravno da jeste.“
„Valjda ju je neko čuo kako nam se uljudno obraća s gospođo i gospodine, pa je pohitao da
nam preotme takvu uzornu služavku. Mogu samo da kažem - razočaraće se.“
„Nije to“, rekla je Grizelda. „Niko drugi je neće. Ne znam i kako bi hteo. Odlazi zbog
povređenih osećanja. Leticija Protero joj je rekla da ne briše prašinu kako treba.“
Grizelda često ume da me iznenadi svojim izjavama, ali ova me je iznenadila toliko da
sam čak posumnjao da )i je istinita. Meni se činilo da nema ničeg tako malo verovatnog na
svetu kao da bi se Leticija Protero mešala u pitanja vođenja našeg domaćinstva i korila našu
služavku zbog aljkavosti - to nimalo nije ličilo na Leticiju, što sam i rekao Grizeldi. „Ne vidim
kakve veze naša neobrisana prašina ima s Leticijom Protero“, rekao sam.
„Nikakve“, rekla je moja žena. „Zbog toga to i jeste toliko nerazumno. Volela bih da
popričaš s Meri. U kuhinji je.“
Nisam imao ni najmanje želje da razgovaram s Meri, ali Grizelda je brza i energična,
doslovno me je ugurala kroz kuhinjska vrata pre nego što sam stigao da se pobunim.
Meri je za sudoperom ljuštila krompir.
„Ahm... dobar dan“, rekao sam s tremom.
 Meri je podigla pogled i šmrknula, i to je bio jedini odgovor koji sam dobio.
„Gospođa Klement mi kaže da hoćeš da nas napustiš“, rekao sam.
Na ovo se Meri udostojila da odgovori.
„Ima ponešto što pristojna devojka nikako ne može da otrpi“, rekla je mračno.
„Da li bi mi, molim te, rekla šta te je to toliko uznemirilo?"
„Reći ću vam u dve reči, mogu, zašto ne?“ (U ovome je, moram reći, silno precenila svoje
mogućnosti.) „Dolaze ovamo neki razni, zabadaju nos, čim okrenem leđa, u ono što ih se ne
tiče. Šta ona ima s tim koliko ja često metem radnu sobu ili brišem prašinu tamo? Ako se
gospođa i vi ne žalite, onda se to ne tiče nikog drugog. Ako ste vi zadovoljni, meni je jedino to
važno, eto šta ja kažem.“
Ni slučajno nisam bio zadovoljan - priznajem da sam žudeo da mi soba bude uredno
pospremljena i opajana svako jutro. Meri je imala običaj da mahne malo krpom preko debljih
naslaga prašine na nižim ravnim površinama, na primer na stolu, a ja sam smatrao da je to
žalosno nedovoljno. Shvatio sam ipak da u tom trenutku ne bi vredelo skretati s teme.
„Morala sam i na to pretresanje da idem, da stojim tamo pred dvanaest muškaraca, šta vi
mislite? Pa ja sam poštena devojka! Ko zna šta su sve tamo mogli da me pitaju. Znate šta ću
vam reći? Nikad pre nisam bila u kući gde su nekog ubili i ne želim nikad više ni da budem.“
„Nadam se zbilja da nećeš ni biti“, podržao sam je. „Prema zakonu verovatnoće, rekao bih
da nema mnogo opasnosti od toga.“
„Nimalo ne volim zakon. On je bio mirovni sudija, strpao je u zatvor mnoge jadnike samo
zato što su ulovili kog zeca - a on večera fazane i svašta. I povrh toga, nisu ga još pošteno ni
sahranili, a kćerka mu dolazi i kaže meni da ne radim svoj posao kako treba.“
„Hoćeš da kažeš da je gospođica Protero bila ovde?“
„Zatekla sam je kad sam se vratila iz Plavog vepra. U radnoj sobi. ’O!’, kaže. ’Tražim
svoju žutu beriku’ - kapicu nekakvu žutu, tako mi reče - ’ostala mi je ovde pre neki dan’
’Nisam videla nikakvu kapu’, velim ja njoj, ’nije bila ovde kad sam pospremala u četvrtak
ujutru’ ’O!’, opet će ona. ’Mogu i da zamislim da nisi. Ne potrošiš mnogo vremena na to da
pospremiš sobu, zar ne?’ I tu povuče prstom iznad kamina pa zaglednu prst. Kao da sam ja
imala jutros vremena da skidam sve one ukrase s kamina pa da ih opet vraćam, kad je policija
tek sinoć otključala radnu sobu. ’Ako su vikar i njegova gospođa zadovoljni, gospođice, nema
tu dalje o čemu da se razgovara’, kažem joj ja, a na to mi se ona nasmejala. I izađe s rečima:
’O! A ti si sigurna da su oni zadovoljni?’"
„Shvatam“, rekao sam.
„Eto to vam je! Pa nisam ja bez imalo osećanja! Spremna sam i kosti da ostavim radeći za
vas i gospođu. I kad god gospođa hoće da proba neko jelo po novoj modi, ja sam uvek
spremna da probam.“
„Svakako jesi“, umirivao sam je ja.
„Gospođica mora da je nešto čula, inače mi ne bi rekla to što mi je rekla. Ako ne mogu da
vam ugodim, onda više volim da odem. Iako ja ne obraćam mnogo pažnje na gospođicu
Protero. Nju u Starom dvoru ne vole naročito, mogu da vam kažem. Nikad ne kaže ni molim te
ni hvala i sve ostavlja razbacano na sve strane. Ne pridajem ja značaja gospođici Leticiji
Protero iako je gospodin Denis sav zanesen za njom. Ume ona to, ona je od tih što očas posla
zavrte svakog mladog gospodina oko malog prsta.“
Za sve vreme dok je govorila, Meri je vadila okca iz krompira s takvom žestinom da su
letela po kuhinji kao zrna grada. Tačno u ovom trenutku jedno me je pogodilo u oko, zbog čega
je nastao mali zastoj u razgovoru.
„Zar ne misliš, Meri“, rekao sam brišući oko maramicom, „da si se bespotrebno uvredila?
Gospođi bi bilo vrlo žao ako bi ostala bez tebe, znaš.“
„Nemam ja ništa protiv gospođe - ni protiv vas, gospodine, što se toga tiče.“
„Zar ne misliš onda da si se malo smešno ponela?“
Meri je zašmrktala. „Jeste da malo nisam bila sva svoja - zbog saslušanja i sve to, i nije da
sam ja neka bez osećanja. Samo ne bih volela da zadajem gospođi nekih neprilika.“
„Onda je to sve sređeno“, rekao sam ja.
Izašavši iz kuhinje, zatekao sam Grizeldu i Denisa kako me čekaju u hodniku. „Šta je
bilo?“, uzviknula je Grizelda.
„Ostaje“, rekao sam, i uzdahnuo.
„Lene“, rekla je moja žena, „stvarno si pametnica."
U tome se nisam slagao s njom. Uopšte nisam smatrao da mi je ovo bilo pametno. Moje je
čvrsto mišljenje da nijedna služavka ne bi mogla biti gora od Meri. Svaka bi promena, mislio
sam, bila promena nabolje.
Želeo sam, međutim, da udovoljim Grizeldi. Pobrojao sam razloge zbog kojih se Meri
osećala povređeno.
„To sasvim liči na Leticiju", rekao je Denis. „Ta žuta beretka nije mogla da joj ostane ovde
u sredu, nosila ju je na tenisu u četvrtak."
„Meni to deluje verovatno“, složio sam se.
„Nikada ne zna gde šta ostavlja", rekao je Denis s nežnim ponosom, po mom mišljenju
potpuno neosnovanim, kao da u tome ima nečega čemu bi se trebalo diviti. „Pogubi deset
stvari svakog dana.“
„Izvanredno privlačna osobina", zapazio sam.
Sarkazam je promakao Denisu.
„Leticija baš jeste privlačna“, uzdahnuo je iz dubine grudi. „Stalno je prose - sama mi je
rekla.“
„ Ako je prose ovde u selu, onda su te prosidbe po zakonu kažnjive", primetio sam. „Kod
nas nema nijednog neženje.“
„Ima doktor Stoun“, rekla je Grizelda, a oči su joj igrale od đavolstva.
„Zaista ju je pozvao pre neki dan da dođe da pogleda njegove iskopine“, složio sam se.
„Naravno da ju je pozvao", rekla je Grizelda. „Leticijajesle privlačna, Lene, čak i ćelavim
arheolozima."
„Vrlo je seksepilna", izjavio je Denis kao neko ko se u to razume.
Ipak, Lorens Reding je ostao netaknut Leticijinim čarima. Grizelda mi je to, međutim,
objasnila s ubeđenjem nekoga ko savršeno zna da je u pravu:
„Lorens takođe ima mnogo seksepila. Takvi momci uvek vole - kako bih to izrazila -
kvekerku. Čednu i suzdržanu. Ženu za koju će svi reći da je hladna. Mislim da je Ana jedina
žena koja bi mogla da zadrži Lorensa. Svejedno mislim da je on bio glup u jednom pogledu.
Iskoristio je Leticiju, znaš. Mislim da ni u snu nije pomislio da je njoj stalo do njega - na svoj
način on je isto vrlo smeran - ali sam ja uverena da joj jeste stalo.“
„Leticija njega ne podnosi", izjavio je Denis bespogovorno. „Sama mi je rekla.“
U životu nisam video takvo prećutno sažaljenje kao ovo s kojim je Grizelda dočekala
Denisovu tvrdnju.
Otišao sam u svoju radnu sobu. I dalje me je u njoj prožimalo nekakvo sablasno osećanje
mada sam znao da moram da ga prevaziđem. Budem li mu se predao, verovatno nikada više
neću biti u stanju da radim u toj prostoriji. Zamišljeno sam prišao pisaćem stolu. Tu je sedeo
Protero, rumen, zdrav, zadovoljan sobom, i tu su ga, u tren oka, otpremili s ovog sveta. Ovde
gde ja stojim stajao je njegov neprijatelj...
I - Protera više nema među živima...
Evo pera koje je držala njegova ruka.
Na podu je ostala jedva primetna tamna mrlja - tepih smo poslali na hemijsko čišćenje, ali
krv je bila prošla kroz njega.
Prošli su me trnci.
„Ne mogu da radim u ovoj sobi“, rekao sam naglas. „Ne mogu.“
Upravo tada mi je nešto privuklo pogled - nešto plavo što je zasvetlucalo. Sagnuo sam se.
Ispod stola je ležao jedan majušni predmet. Podigao sam ga.
Stajao sam zagledan u tu sitnicu na svom dlanu kada je ušla Grizelda.
„Zaboravila sam da ti kažem, Lene, gospođica Marpl nas je zamolila da dođemo kod nje
na večeru, da malo razonodimo njenog sestrića. Plaši se da mu je dosadno. Rekla sam da ćemo
doći.“
„Vrlo dobro, mila moja.“
„U šta to gledaš?"
„Ni u šta?“
Sklopio sam dlan i, gledajući u svoju ženu, primetio:
„Ako ti ne budeš uspela da oraspoložiš Rejmonda Vesta, mila moja, onda njemu mora da je
vrlo teško ugoditi.“
„Ne budi smešan, Lene“, rekla je moja žena i porumenela.
Grizelda je izašla, a ja sam otvorio dlan.
Na njemu je ležala naušnica s lapis lazulijem optočenim sitnim biserima.
Bio je to prilično upečatljiv komad nakita, a ja sam se sasvim dobro sećao gde sam ga
video prethodni put.
 Dvadeset prvo poglavlje

NE BIH MOGAO REĆI DA SAM SE IKADA POSEBNO DIVIO gospodinu Rejmondu Vestu. Znam
da ga smatraju izvrsnim romanopiscem, a i kao pesnik je stekao podosta priznanja. U njegovim
stihovima uopšte nema velikih slova, u čemu, verujem, leži suština moderne poezije. Njegovi
romani govore o antipatičnim ljudima koji žive neizrecivo dosadnim životom.
Prema „tetki Džejn“ pokazivao je trpeljivu blagonaklonost i u oči je zvao preživelim
ostatkom prošlosti.
Gospođica Marpl ga je slušala s laskavom zadubljenošću, a ako su joj povremeno oči i
zasvetlucale od unutrašnjeg smeška, uveren sam da on to nije primećivao.
Grizelda je privukla njegovu pažnju brzinom koja je svakako godila ženskom samoljublju.
Razgovarali su o savremenoj drami, a zatim prešli na moderne ideje o uređivanju kuće.
Grizelda se pretvarala da se pomalo podsmeva Rejmondu Vestu, ali se meni činilo da je
njegova krasnorečivost ipak ostavljala popriličan utisak na nju.
Dok sam ja vodio (dosadan) razgovor s gospođicom Marpl, čuo sam ga s vremena na
vreme kako ponavlja frazu „zakopani u ovoj zabiti“.
Na kraju je to počelo da mi ide na živce pa sam mu odbrusio: „Izgleda da nas ovde
smatrate vrlo zaostalima?“
Rejmond Vest je razmahnuo rukom u kojoj je držao cigaretu.
„Sent Meri Mid smatram ustajalom barom“, izjavio je s autoritetom.
Gledao nas je, spreman na našu pobunu protiv ove tvrdnje, ali se niko od nas nije naročito
uzrujao i mislim da ga je to donekle ražalostilo.
„Nije to baš uspelo poređenje, Rejmonde mili“, britko je rekla gospođica Marpl. „Verujem
da ne postoji ništa što tako vrvi životom kao kapljica vode iz ustajale bare kad se stavi pod
mikroskop."
„Moglo bi se i to nazvati životom", priznao je Rejmond Vest.
„Život je život, manjeviše sav je isti, zar nije?“, rekla je gospođica Marpl.
„Zar porediš sebe sa živim svetom iz stajaće bare, tetka Džejn?“
„Mili moj, pa to je osnovna misao tvog poslednjeg romana, dobro se sećam.“
Nijedan pametan mladi čovek ne voli kad se protiv njega citira njegovo rođeno delo.
Rejmond Vest nije bio izuzetak od ovog pravila.
„To je nešto sasvim drugo“, brecnuo se.
„Život je uglavnom svuda isti“, ponovila je gospođica Marpl spokojnim glasom. „Čovek
se rađa, odrasta, dolazi u dodir s dugim ljudima, gurka se i lakta s njima, onda se venčava, pa
onda bude novih beba...“
„I konačno umire", dovršio je Rejmond Vest. „I to ne uvek smrću uz koju ide i umrlica.
Neki su mrtvi još za života."
„Kad smo već kod smrti“, rekla je Grizelda, „znate da smo imali ovde ubistvo?"
Rejmond Vest je na ubistvo prezrivo odmahnuo cigaretom.
„Ubistvo je tako priprosto", rekao je. „Ubistva me ne zanimaju.“
U to mu nisam poverovao ni na trenutak. Kažu da zaljubljene voli čitav svet - recite to isto
i za ubistvo i imaćete još istinitiju izreku. Nema toga koga ubistvo ne interesuje. Obični ljudi
kao što smo Grizelda i ja priznaju tu činjenicu mirne duše, ali takvi kao Rejmond Vest moraju
da se pretvaraju kako im je dosadno - pa makar pretvaranje trajalo samo prvih pet minuta.
Gospođica Marpl je, međutim, smesta odala sestrića:
„Rejmond i ja smo za ručkom samo o tome razgovarali.“
„Zanimaju me sve ovdašnje novosti“, žurno je rekao Rejmond pa se dobroćudno i trpeljivo
osmehnuo gospođici Marpl.
„Imate li vi neku teoriju o ubici, gospodine Veste?“, upitala ga je Grizelda.
„Logičan je zaključak da je samo jedan čovek mogao da ubije Protera", rekao je Rejmond
ponovo razmahujući cigaretom.
„A taj je?“, upitala je Grizelda.
Na njegovo zadovoljstvo svi smo se pretvorili u uvo čekajući šta će nam reći.
„Vikar“, rekao je Rejmond upirući prstom u mene.
Prenerazio sam se.
„Znam da vi to niste uradili, naravno“, utešio me je. „U životu nikad nije kao što bi trebalo
da bude. Zamislite samo kakva bi to drama bila - kako bi se divno uklopilo - crkvenog tutora
ubio vikar u samom vikarijatu. Prava poslastica!"
„A motiv?“, upitao sam.
„Ah, to je zanimljivo pitanje." Rejmond je seo pravo; cigaretu je pustio da se ugasi.
„Kompleks inferiornosti, rekao bih. Previše inhibicija, možda. Voleo bih da napišem priču o
tome. Čudesno složeno. Iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, vikar viđa tog čoveka - na
sastancima crkvenih odbornika, izletima crkvenog hora, dok pronosi kroz crkvu tacnu za
priloge, donosi ga do oltara. Uvek mu je taj čovek odbojan, ali stalno potiskuje tu odbojnost.
Neće da pothranjuje u sebi to nehrišćansko osećanje. Zato se ono gnoji tako pokopano i jednog
dana...“ Napravio je slikovit gest.
Grizelda se okrenula ka meni.
„Jesi li ikada osećao štogod slično, Lene?“
„Nikada“, rekao sam iskreno.
„Čula sam, ipak, da ste nedavno poželeli da ga neko ukloni s ovog sveta“, rekla je
gospođica Marpl.
(Ta napast Denis! Mada sam, naravno, sam kriv što sam ikada to izgovorio.)
„Bojim se da je to tačno“, rekao sam. „Glupo je što sam izustio tako nešto, ali me je tog
jutra stvarno bio namučio.“
„Eto razočarenja", rekao je Rejmond Vest. „Jer, naravno, da je vaše podsvesno zaista
kovalo plan kako da ga uklonite, ono vam nikada ne bi dozvolilo da to izgovorite.“ Uzdahnuo
je. „Propade mi teorija. Verovatno je posredi najobičnije ubistvo - nekakav osvetoljubivi
lovokradica ili neko tome podoban.“
„Gospođica Kram je dolazila kod mene posle podne“, rekla je gospođica Marpl. „Srela
sam je u selu i pitala da li bi volela da pogleda moj vrt.“
„Gospođica Kram voli vrtove?“, upitala je Grizelda.
„Mislim da ne“, rekla je gospođica Marpl svetlucajući očima. „Vrtovi su, međutim, vrlo
koristan izgovor da se popriča, zar ne mislite i vi tako?“
„Kako vam se ona čini?“, upitala je Grizelda. „Meni se čini da stvarno nije tako loša.“
„Svašta mi je ispričala - zaista mnogo toga“, rekla je gospođica Marpl. „O sebi, znate, i
svojima. Izgleda da su joj svi pomrli ili otišli u Indiju. Vrlo tužno. Uzgred budi rečeno, preko
vikenda će biti u Starom dvoru.“
„Molim?“
„Da, izgleda da ju je gospođa Protero zamolila, ili je ona predložila gospođi Protero, ne
znam šta je od to dvoje tačno, da obavi neki sekretarski posao - nakupilo se previše pisama
kojima se treba pozabaviti. Sklopile su se srećne okolnosti. Doktor Stoun je odsutan, pa je ona
besposlena. Ova iskopavanja su zbilja donela razna uzbuđenja.“
„Stoun? Je li to onaj arheolog?“, upitao je Rejmond. „Jeste, iskopava neku preistorijsku
humku na Proterovom imanju."
„Dobar čovek“, kazao je Rejmond. „Fantastično posvećen svom poslu. Upoznao sam ga
nedavno na jednoj večeri i vodili smo vrlo zanimljiv razgovor. Moram da ga potražim."
„Nažalost, otišao je preko vikenda u London“, rekao sam mu. „U stvari, baš ste se danas
posle podne sudarili s njim.“
„Sudario sam se s vama. Bili ste u društvu s nekim debelim čovečuljkom koji nosi
naočari."
„Da, to je doktor Stoun.“
„Dragi moj druže, to nije bio Stoun.“
„Nije bio Stoun?“
„Ne Stoun arheolog. Njega poznajem. Ovaj čovek nije bio Stoun - ni najmanje ne liči na
njega.“
Svi smo se zgledali. Posebno sam se značajno zgledao s gospođicom Marpl.
„Vrlo neobično", rekao sam.
„Kofer“, rekla je gospođica Marpl.
„Ali zašto?“, rekla je Grizelda.
„Podseća me to na onog čoveka koji se predstavljao kao inspektor za gas“, rekla je
gospođica Marpl, kao više za sebe. „Popriličan ulov je odneo, popriličan.“
„Lažni doktor Stoun“, rekao je Rejmond Vest. „Zanimljivo, zaista zanimljivo.11
„Pitanje je ima li to ikakve veze sa ubistvom“, primetila je Grizelda.
„Ne nužno“, rekao sam, „ali...“ - pogledao sam u gospođicu Marpl.
„Jestejedna čudnovatost", rekla je ona. „Još jedna čudnovatost.“
„Da“, potvrdio sam ustajući. „Sve mi se nekako čini da bi za ovo smesta trebalo da se kaže
inspektoru.“
 Dvadeset drugo poglavlje

NAREĐENJA INSPEKTORA SLAKA, KOJA SAM DOBIO PREKO telefona, bila su kratka i
nedvosmislena. Ništa nije smelo da procuri, a posebno se nije smelo uraditi ništa što bi
upozorilo gospođicu Kram. U međuvremenu će se u okolini iskopina obaviti potraga za
dotičnim koferom.
Grizelda i ja smo se vratili kući vrlo uzbuđeni zbog ovog novog razvoja događaja. Pred
Denisom nismo mogli mnogo da razgovaramo jer smo svečano obećali inspektoru Slaku da ni
živoj duši slovca nećemo zucnuti.
Mada je Denis ionako bio pun sopstvenih briga. Ušao mi je u radnu sobu i počeo da pipka
razne stvari i da se premešta s noge na nogu i sve je vreme izgledao kao da se zbog nečega
strašno stidi.
„Šta ti je, Denise?“, upitao sam ga na kraju.
„Čika Lene, neću da idem u mornare.“
Našao sam se u čudu. Mali je sve do sada bio čvrsto rešen da odabere upravo ovo
zanimanje.
„Ranije si izričito želeo baš to.“
„Jesam, ali predomislio sam se.“
„Šta bi dakle voleo da radiš?“
„Da se bavim finansijama.“
Sad sam bio još začuđeniji.
„Kako to misliš finansijama?"
„Eto tako. Hoću da idem u grad.“
„Sinko dragi, ja sam siguran da ti se taj život ne bi dopao. Čak i kad bih uspeo da ti
obezbedim neko zaposlenje u banci...“
Nije na to mislio, rekao je Denis, on neće da ide u banku. Na šta je onda u stvari mislio,
pitao sam ga i ispostavilo se naravno, kao što sam i očekivao, da momčić ne zna sasvim tačno.
Pod „da se bavim finansijama" mislio je naprosto da se brzo obogati, za šta je s
mladalačkim optimizmom smatrao da je izvesno ako čovek „ode u grad“. Razvejao sam mu te
zablude najnežnije što sam mogao.
„Šta te je navelo na tu ideju?“, pitao sam ga. „Bio si vrlo zadovoljan namerom da odeš u
moreplovce.“
„Znam, čika Lene, ali razmišljao sam. Kad jednog dana budem hteo da se oženim... moraš
da budeš bogat da bi se oženio.“
 „Činjenice opovrgavaju tvoju teoriju", rekao sam.
„Znam - ali pravom devojkom. Mislim devojkom koja ima neke navike.“
Izrazio se vrlo nejasno, ali sam mislio da znam šta je hteo da kaže.
„Znaš“, rekao sam blago, „nisu sve devojke kao Leticija Protero."
Smesta je planuo.
„Užasno si nefer prema njoj. Ne dopada ti se. Ne dopada se ni Grizeldi. Grizelda kaže da
je Leticija zamorna.“
Sa ženske tačke gledišta, Grizelda je imala pravo. Leticija zaista jeste zamorna. Shvatao
sam, međutim, da se dečku taj opis nimalo ne može dopadati.
„Kad bi samo ljudi imali malo razumevanja. Čak su se i Hartli Nejpijerovi okomili na nju,
pa još u ovakvom teškom trenutku! Samo zato što je otišla s njihovog dosadnog tenisa malo
ranije. Zašto bi ostajala ako joj je bilo dosadno? Bila je dovoljno pristojna što je ikako i
došla, to je moje mišljenje.“
„Stvarno im je učinila uslugu“, rekao sam ja, ali Denis nije posumnjao ni na kakvu
zlomisao. Sav je kipeo od uvređenosti u Leticijino ime.
„Leticija je u stvari strašno nesebična. Evo prosudi sam - mene je naterala da ostanem.
Hteo sam, naravno, i ja da idem, ali ona nije htela ni da čuje. Rekla je da bi to bilo ružno
prema Nejpijerovima. Zato sam, da joj udovoljim, ostao još petnaest minuta.“
Mladi imaju vrlo čudno shvatanje o nesebičnosti.
„A sad čujem da Suzan Hartli Nejpijer svuda priča kako se Leticija ponaša nevaspitano!"
„Da sam na tvom mestu, ja ne bih brinuo zbog toga“, rekao sam mu.
„Sve je to lepo, ali...“ Prekinuo se usred reči. „Sve bih... za Leticiju bih sve uradio."
„Malo ko od nas može išta da uradi za drugoga“, rekao sam. „Koliko god da želimo, nije to
u našoj moći.“
„Voleo bih da umrem“, rekao je Denis.
Jadniče. Mladalačka ljubav ume da bude bolna. Prećutao sam sve one očigledne istine
koje tako lako dolaze čoveku na usne i koje verovatno ne bi služile ničemu sem da malog
iznerviraju. Umesto toga sam mu samo poželeo laku noć pa otišao u krevet.
Sledećeg jutra održao sam jutarnju službu u osam sati, a po povratku sam zatekao Grizeldu
za doručkom, s otvorenim pisamcetom u ruci. Pisamce je bilo od Ane Protero.

„Draga Grizelda,
Ako biste vikar i ti mogli da dođete na jedan tihi ručak ovamo danas, bila bih
vam vrlo zahvalna. Dogodilo se nešto vrlo čudno, pa bih volela vikarov savet.
Molim vas da ovo ne spominjete kad budete došli, jerja nisam nikom ništa rekla.
S Ijubavlju, iskreno vaša,
Ana Protero"

„Moramo da odemo, naravno“, rekla je Grizelda.

Složio sam se.
„Pitam se šta li je to moglo da se desi.“
Pitao sam se i ja.
 „Znaš“, rekao sam Grizeldi, „osećam da će ovaj slučaj još potrajati.“
„Misliš dok ne budu uhapsili ubicu?“
„Ne“, rekao sam ja, „nisam mislio na to. Hoću da kažem kako ovde ima nekih sporednih
pritoka, podvodnih struja, o kojima još ništa ne znamo. Ima još štošta da se raščisti pre nego
što dospemo do istine.“
„Misliš sve ono što nije zaista važno, nego samo smeta na putu?“
„Da, mislim da si odlično izrazila ono što sam hteo da kažem.“
„Meni se čini da svi dižemo previše gužve“, rekao je Denis služeći se marmeladom.
„Dobro je što je stari Protero mrtav. Niko ga nije voleo. Dobro, znam da policija mora da se
pomuči - to im je posao, ali ja se u stvari nadam da nikada neće naći ko ga je ubio. Mrzeo bih
da Slaka unaprede pa da ga gledam kako se šepuri okolo, sav važan što je bio tako pametan.“
Čovek sam - moram da priznam da sam se, što se Slakovog unapređenja tiče, potpuno
slagao s Denisom. Neko ko tako sistematski svima živima ide uz dlaku ne može se nadati da će
biti naročito omiljen.
„Doktor Hejdok misli slično kao ja“, nastavljao je Denis. „Što se njega tiče, on nikada ne
bi predao ubicu pravdi. Sam mi je rekao.“
Smatram da je u tome opasna crta Hejdokovih stavova. Sami po sebi oni su možda i zdravi
- nije na meni da o tome sudim - ali utisak koji ostavljaju na mlad i bezbrižan um Hejdoku,
siguran sam, nije bio namera.
Grizelda je pogledala kroz prozor i saopštila nam da u vrtu ima novinara.
„Pretpostavljam da opet fotografišu prozore radne sobe“, rekla je s uzdahom.
Takvog ponašanja smo mnogo istrpeli. Bila je tu najpre dokona radoznalost meštana - svi
su dolazili da zijaju i zazjavaju. Bili su tu zatim novinari, naoružani foto-aparatima, a meštani
su opet dolazili da gledaju novinare. Na kraju smo morali da zamolimo da nam iz Mač Benama
pošalju jednog policajca koji će nam dežurati pod prozorom.
„Sahrana je sutra ujutru, posle toga će se duhovi valjda konačno smiriti", rekao sam.
Primetio sam nekoliko novinara i oko Starog dvora kad smo stigli tamo. Presreli su me
raznim pitanjima, na koja sam bez izuzetka odgovarao: „Nemam ništa da kažem“ (ustanovili
smo bili da je to najbolji odgovor).
Batler nas je uveo u salon, u kome se, ispostavilo se, nalazila samo gospođica Kram - i
izgledalo je da veoma uživa.
„Iznenađeni ste, zar ne?“, rekla je rukujući se s nama. „Samoj mi nikad ni na kraj pameti ne
bi došlo, ali gospođa Protero je tako dobra, zar nije? Naravno da nije lepo da devojka bude
sama u takvom prenoćištu kao što je Plavi vepar, a novinara svuda okolo, i sve to. I ne sedim
ovde besposlena, naravno - u ovakvom trenutku sekretarica je zaista potrebna, a gospođica
Protero se i ne trudi da nešto pomogne, pa zar nije?“
Bilo mi je zabavno da primetim kako stara odbojnost prema Leticiji Protero ne posustaje,
ali je zato devojka postala Anin odani pristalica. Istovremeno sam se pitao da li je priča o
njenom dolasku ovamo u potpunosti tačna. Ako je suditi po devojčinim rečima, inicijativa je
potekla od Ane, ali sam se ja pitao da li je to stvarno tačno. Devojka je lako mogla prva
natuknuti kako joj nije milo da ostane sama u Plavom vepru. Ne stvarajući još nikakvo čvrsto
ubeđenje o tome, smatrao sam ipak da gospođica Kram ne govori najčistiju istinu.
 U tom trenutku ušla je Ana Protero.
Bila je odevena u diskretnu crninu. Donela je nedeljne novine, koje mi je pružila tužno me
pogledavši.
„Nikad ništa slično nisam doživela. Grozno je, zar ne? Videla sam ovog novinara na
istražnom pretresu. Rekla sam samo da sam strašno potresena i da nemam ništa da kažem, a on
je rekao da svakako želim da se ubica mog muža što pre nađe i ja sam rekla da. Onda me je
pitao sumnjam li na nekoga, na šta sam odgovorila ne. Mislim li da zločin upućuje na nekoga
ko dobro poznaje ovdašnje prilike? Na to sam mu rekla da se to čini izvesno. To je bilo sve. A
pogledajte sad ovo!“
Nasred stranice je bila fotografija, očigledno snimljena pre najmanje deset godina - samo
nebo zna odakle su je iskopali. Krupno odštampan naslov glasio je:

UDOVICA IZJAVLJUJE DA NEĆE IMATI MIRA

DOK NE BUDE UHVATILA MUŽEVLJEVOG UBICU

Gospođa Protero, udovica ubijenog, uverena je da se za ubicom mora tragati

među meštanima. Gaji izvesne sumnje, ali nije još pouzdano ubeđena. Skrhana je
bolom, kaže, ali takođe ponavlja svoju rešenost da pronađe ubicu.

„Nikada ne bih rekla nešto takvo, zar ne?“

„Smeo bih reći da je moglo biti i gore“, rekao sam vraćajući joj novine.
„Drznici, jelda?“, rekla je gospođica Kram. „Volela bih da probaju od mene nešto da
izvuku.“
Po iskrici u Grizeldinom oku zaključio sam da ovu tvrdnju smatra doslovnijom nego što je
gospođici Kram to bila namera.
Ručak je bio postavljen, pa smo prešli u trpezariju. Leticija je došla otprilike tek na
polovini obeda. Dolebdela je do slobodne stolice osmehnuvši se Grizeldi, a meni klimnuvši
glavom. Gledao sam je pažljivo, jer sam imao za to razloga, ali Leticija je izgledala isto kao i
uvek - kao da leluja u oblacima. Da je vrlo lepa, to sam morao pošteno da priznam. I dalje nije
nosila crninu, imala je na sebi haljinu jedne svetlozelene nijanse koja je posebno isticala njenu
prefinjenu svetlu put. Pošto smo popili kafu, Ana je tiho rekla:
„Htela bih da popričam malo s vikarom. Povešću ga gore u svoju sobu za primanje."
Konačno ću saznati razlog zbog koga smo pozvani. Ustao sam i pošao za Anom uz
stepenice. Zastala je pred vratima. Zaustio sam da nešto kažem, ali me je ona ućutkala
ispruživši ruku. Osluškivala je gledajući dole u predsoblje.
„Dobro je, izlaze u vrt. Ne, nemojte da ulazite, možemo odmah da se popnemo.“
Na moje čuđenje, povela me je hodnikom do samog kraja krila, odakle su uzane stepenice
bez rukohvata vodile na gornji sprat. Ana se popela, a ja sam je pratio. Našli smo se u
prašnjavom hodničiću obloženom lamperijom. Ana je otvorila vrata i uvela me u prostrano
sumračno potkrovlje, koje je očigledno služilo kao ostava za stare stvari. Bilo je tu sanduka,
starog polomljenog nameštaja, nekoliko naslaganih slika i kojekakvih svaštarija kakve se inače
nalaze po prostorijama za stare stvari.
Moja začuđenost je bila toliko očigledna da se Ana malčice osmehnula.
„Moram najpre da vam objasnim. Ovih dana spavam vrlo lakim snom. Sinoć - ili bolje
rečeno jutros oko tri pomislila sam da čujem kako neko hoda po kući. Osluškivala sam neko
vreme, pa sam na kraju ustala da pogledam. Na stepeništu sam shvatila da se zvuk ne čuje
odozdo, nego odozgo. Došla sam do ovih stepenica i opet mi se učinilo da sam nešto čula.
Viknula sam: ’lma li koga tamo?’ Nije bilo odgovora i ništa više nisam čula, pa sam
pretpostavila da su to samo moji živci i vratila se u krevet.
Rano jutros, međutim, popela sam se ovamo - iz čiste radoznalosti. Evo šta sam našla!“
Sagnula se i obrnula jednu sliku koja je bila naslonjena uza zid, poleđinom okrenuta prema
nama.
Zaprepastio sam se. Slika je očigledno bila nečiji portret u ulju, ali je lice tako divljački
isečeno da ga nije bilo moguće prepoznati. Štaviše, isečeno je sasvim nedavno.
„Vrlo neobično11, rekao sam.
„Zar ne? Recite mi, možete li vi da se dosetite ikakvog objašnjenja za ovo?“
Odmahnuo sam glavom.
„Ima u tome nekakvog divljaštva koje mi se nimalo ne dopada“, rekao sam. „Kao da je
neko ovo uradio u nastupu ludačkog besa.“
„Da, tako sam i ja pomislila."
„Čiji je to portret?"
„Nemam ni najblažeg pojma. Nikada ga pre nisam videla. Sve su ove stvari već bile u
potkrovlju kad sam se udala za Lucijusa i došla ovamo da živim. Nikad ih nisam pregledala
niti sam uopšte razmišljala o njima.“
„Vrlo čudno“, ponovio sam.
Sagnuo sam se da pogledam ostale slike. Uglavnom su odgovarale onome što sam i
očekivao - pejzaži osrednjeg kvaliteta, nekoliko oleografija i dve-tri reprodukcije u jeftinim
ramovima.
Nije bilo ničeg korisnog. Podigao sam poklopac jednog velikog starinskog putnog kovčega
s inicijalima E. P. na njemu. Kovčeg je bio prazan. Ništa drugo u potkrovlju nije izgledalo kao
da bi nam moglo ponuditi i najmanji trag.
„Zaista krajnje čudan događaj. Izgleda potpuno besmisleno“, rekao sam.
„Tako je“, rekla je Ana. „Zbog toga me pomalo i plaši.“
Nije tu bilo više ništa da se vidi. Otpratio sam Anu dole do njene sobe za primanje.
Zatvorila je vrata za nama.
„Mislite li da bi trebalo nešto da uradim? Da prijavim policiji?“
Malo sam se kolebao.
„Ovako na prvi pogled teško je reći da li...“
„...ovo ima neke veze s ubistvom ili ne“, dovršila je rečenicu Ana. „Znam. Zato je tako
teško odlučiti. Na prvi pogled reklo bi se da nema baš nikakve veze.“
„Ne“, rekao sam, „ali eto još jedne čudnovatosti."
Sedeli smo ćutke, napregnuto razmišljajući.
„Šta sada nameravate, ako bih smeo da vas pitam?“, rekao sam malo kasnije.
 „Živeću ovde barem još šest rneseci." Izgovorila je to s prkosom. „Ne želim to, mrzim i
samu pomisao na život ovde, ali mislim da mi ništa drugo ne preostaje, inače će ljudi reći da
sam pobegla, da me progoni savest.“
„Naravno da neće.“
„O, hoće. Posebno pošto...“ Zastala je, pa rekla: „Kad istekne šest meseci, udaću se za
Lorensa.“ Susrela je moj pogled. „Ni on ni ja nećemo da čekamo duže.“
„Pretpostavljao sam da će tako biti“, rekao sam. Odjednom se slomila i zarila glavu u
ruke.
„Ne znate koliko sam vam zahvalna - ne znate. Bili smo se oprostili... spremio se da ode.
Grozno... grozno se osećam zbog toga što je Lucijus mrtav. Da smo nameravali da odemo
zajedno, a Lucijus bio ubijen - sad bi bilo užasno, ali vi ste nam otvorili oči, naterali nas
oboje da vidimo koliko bi to bilo pogrešno. Zbog toga sam vam zahvalna.“
„Zahvalimo Gospodu“, rekao sam ja svečano.
„Svejedno, znate“, kazala je Ana sedajući pravo, „ako pravi ubica ne bude pronađen, uvek
će se misliti da je to uradio Lorens. O, da, Ijudi će misliti. Posebno kad se budem udala za
njega.“
„Draga Ana, doktor Hejdokje savršeno jasno posvedočio..." „Šta je ljudima stalo do
lekarskog svedočenja? Ništa oni ne znaju o tome. Medicinski dokazi nikad ništa ne znače
posmatračima sa strane. To je još jedan razlog zbog koga ostajem ovde. Gospodine Klemente,
otkriću istinu.“
Oči su joj sevale dok je to govorila. Dodala je:
„Zbog toga sam pozvala tu devojku ovamo.“
„Gospođicu Kram?“
„Da.“
„Dakle zaista ste je pozvali. Bila je to vaša zamisao?“
„U potpunosti. Iako se, doduše, jeste malo jadala. Na pretresu - bila je tamo kad sam
došla. Ali ne, pozvala sam je ovamo sasvim smišljeno."
„Ne mislite valjda da ta luckasta mlada žena ima ikakve veze sa ubistvom?“, uzviknuo
sam.
„Strašno je lako ostavljati utisak da ste pomalo luckasti, gospodine Klemente. Gotovo da
nema ničeg lakšeg na svetu.“
„Onda zaista mislite...?“
„Ne, ne mislim. Najiskrenije, ne mislim. Mislim da devojka nešto zna - ili bi mogla nešto
znati. Htela bih malo da je posmatram izbliza.“
„Slika je isečena upravo te večeri kad je ona došla“, rekao sam zamišljeno.
„Mislite da ju je ona isekla? Zašto bi to uradila? Meni se to čini i besmisleno i nemoguće.“
„Meni se čini krajnje nemoguće i besmisleno da je vaš muž ubijen u mojoj radnoj sobi“,
rekao sam s gorčinom, „ali je ipak ubijen.“
„Znam.“ Položila mi je ruku na mišicu. „Strašno je to za vas. Shvatam to, iako vam nisam o
tome govorila.“
Izvadio sam iz džepa naušnicu s lapis lazulijem i pokazao joj.
„Mislim da je ovo vaše?“
 „O, jeste.“ Osmehnula se i pružila ruku da je uzme, obradovana.
Nisam joj dao naušnicu.
„Da li biste imali nešto protiv ako bih je zadržao još malo?“, upitao sam.
„Nipošto.“ Izgledala je malo zbunjeno, a malo radoznalo, ali joj nisam utolio znatiželju.
Umesto toga sam je upitao kako stoji s novcem.
„Znam da je pitanje indiskretno, ali verujte mi da ga ne postavljam iz indiskretnih
razloga.“
„Ne mislim da je indiskretno. Grizelda i vi ste mi ovde najbolji prijatelji. Mada mi se još
dopada i ta smešna gospođica Marpl. Lucijus je bio bogat, znate. Uglavnom je sve
ravnopravno podelio meni i Leticiji. Stari dvor ide meni, ali Leticiji će biti dozvoljeno da
izabere nameštaj kojim će opremiti jednu malu kuću, za kupovinu koje joj je ostavljena
zasebna svota, tako da se sve poravna."
„Kakvi su njeni planovi, da li znate?“
Ana je napravila komičnu grimasu.
„Meni ih ne govori. Pretpostavljam da će otići odavde čim bude bilo moguće. Ne voli me -
nikada me nije volela. Rekla bih da je to moja krivica iako sam se stvarno uvek trudila da
budem pristojna prema njoj, ali valjda nijedna devojka ne voli da ima mladu maćehu.“
„Da li je ona vama draga?“, upitao sam bez uvijanja.
Nije mi odmah odgovorila, što me je samo još dodatno uverilo da je Ana Protero iskrena
žena.
„U početku mi je bila mila. Tada je bila vrlo slatka devojčica. Sad mislim da je više ne
volim naročito. Ne znam zašto. Možda zato što ona ne voli mene. Volim kad me ljudi vole,
znate.“
„Svi mi to volirno", rekao sam, na šta se Ana osmehnula.
Imao sam pred sobom još jedan zadatak - da progovorim koju reč nasamo s Leticijom
Protero. Uspeo sam u tome bez naročitih teškoća, pošto sam je ugledao samu u salonu.
Grizelda i Gledis Kram su bile napolju u vrtu.
Ušao sam i zatvorio vrata.
„Leticija, hteo bih da porazgovaram s tobom o nečemu“, rekao sam.
Pogledala me je ravnodušno.
„Izvolite?“
Bio sam prethodno već smislio šta ću joj reći. Pokazao sam joj naušnicu s plavim
kamenom i tiho rekao:
„Zašto si ovo poturila u moju radnu sobu?“
Primetio sam kako se načas ukočila - bio je to gotovo munjevit delić trena. Pribrala se tako
brzo da ne bih sasvim smeo da se zakunem u ono što sam video. Zatim je nehajno rekla:
„Ništa nisam poturila u vašu radnu sobu. Ta naušnica nije moja. Anina je.“
„Znam“, rekao sam.
„Zašto onda pitate mene? Mora biti da je ispala Ani.“
„Gospođa Protero je u mojoj radnoj sobi bila samo jednom otkako se dogodilo ubistvo, a
tada je nosila crninu i nije verovatno da bi uz crninu stavila plave naušnice."
„U tom slučaju, sigurno joj je ispala ranije“, rekla je Leticija, pa dodala: „Logično, zar
ne?“
„Veoma logično", rekao sam. „Pretpostavljam da se ne sećaš kada ti je maćeha poslednji
put nosila ove naušnice?"
„0!“ Leticija me je gledala očima punim zbunjenosti i poverenja u mene. „Da li je to vrlo
važno?“
„Moglo bi biti.“
„Pokušaću da razmislim.“ Sedela je zamišljeno skupivši obrve. Nikada nisam video
Leticiju Protero da izgleda tako očaravajuće kao u tom trenutku. „Ah, da!“, rekla je naglo.
„Nosila ih je u četvrtak. Sad sam se setila."
„U četvrtak se“, rekao sam polako, „dogodilo ubistvo. Gospođa Protero je tog dana
dolazila u atelje u vrtu, ali ako se sećaš, Leticija, prema njenom svedočenju, ona u moju radnu
sobu nije ulazila, došla je samo do prozora."
„Gde ste našli naušnicu?"
„Otkotrljala se ispod stola.“
„Onda izgleda da Ana nije govorila istinu, zar ne?“, rekla je hladno Leticija.
„Hoćeš da kažeš da je bila ušla i da je stajala tačno pored stola?“
„Tako izgleda, zar ne?“
Spokojno je susrela moj pogled.
„Ako hoćete da znate“, mirno je izjavila, „sve vreme sam i mislila da ona ne govori
istinu.“
„A ja znam da vi ne govorite istinu, Leticija."
„Kako to mislite?“ Bila je zatečena.
„Poslednji put sam ovu naušnicu video u petak ujutru, kada sam dolazio ovamo s
pukovnikom Melčetom. Ležala je uz svoju parnjakinju na toaletnom stolu vaše maćehe. Čak
sam ih obe uzeo u ruku.“
„0...“ Leticija se pokolebala; zatim se presamitila preko doručja fotelje i rasplakala.
Kratka plava kosa padala joj je gotovo do poda. Bio je to čudan položaj - prelep i nesputan.
Ćutao sam nekoliko trenutaka puštajući je da jeca, a onda sam je vrlo blago upitao:
„Leticija, zašto si to uradila?"
»Šta?“
Skočila je, žestoko zabacivši kosu. Izgledala je divlje i preplašeno.
„O čemu to govorite?“
„Šta te je navelo da to uradiš? Ljubomora? To što ne voliš Anu?“
„O! O, da!“ Sklonila je kosu s lica i odjednom kao da je potpuno zavladala sobom. „Da,
možete to da nazovete ljubomorom. Nikad nisam volela Anu, od prvog trenutka kad je došla da
gospodari ovde. Stavila sam tu prokletu dranguliju ispod stola, nadala sam se da će navući Ani
nevolje. Kao što i bi, samo da vi niste takvo levo smetalo. Šta vam je trebalo da dirate stvari
na tuđem toaletnom stolu. I u svakom slučaju, nije posao sveštenika da ide okolo i pomaže
policiji!“
Bio je to izliv dečje kivnosti i nisam na njega obratio ni najmanje pažnje. Leticija je u tom
trenutku zaista izgledala kao ojađeno dete.
Činilo mi se da njen detinjasti pokušaj da se osveti Ani ne treba uzimati preterano
ozbiljno, što sam joj i rekao. Dodao sam da ću vratiti naušnicu vlasnici i da neću spominjati
kako sam je našao. Izgledalo je da je Leticija dirnuta.
„To je lepo od vas“, rekla mi je.
Malo je zastala, pa onda kazala, ne gledajući u mene i očigledno vrlo pažljivo birajući
reči:
„Znate, gospodine Klemente, da sam... da sam na vašem mestu, poslala bih Denisa odavde
što pre... mislim da bi tako bilo najbolje."
„Denisa?“ Iznenađeno sam podigao obrve, a istovremeno mi je bilo i pomalo smešno.
„Mislim da bi to bilo najbolje“, ponovila je, pa dodala i dalje se držeći kao da joj je
neprijatno: „Izvinite zbog Denisa. Nisam mislila da će... svejedno, izvinite."
Na tome smo i ostali.
 Dvadeset treće poglavlje

U POVRATKU SAM PREDLOŽIO GRIZELDI DA POĐEMO DUŽIM putem i navratimo da

pogledamo iskopinu. Želeo sam da vidim da li policija tamo radi štogod i da li su nešto
pronašli. Grizelda je, međutim, imala posla kod kuće, pa me je ostavila da sam pođem na taj
mali pohod.
Na zadatku sam zatekao pozornika Hersta.
„Ni traga zasad, gospodine“, izvestio me je. „Ipak, razumno je pretpostaviti da predmeti iz
skrivnice ne mogu biti nigde sem ovde.“
Na trenutak me je zbunio kada je rekao „skrivnice" - skoro da sam čuo sirnice, ali mi je na
vreme sinulo.
„Što će reći, gospodine, kuda bi inače mlada žena pošla tom stazom kroz šumu? Taj
puteljak vodi do Starog dvora i dovde, i to bi bilo to.“
„Pretpostavljam da bi inspektoru Slaku bio ispod dostojanstva jedan tako jednostavan
pristup kao što bi bilo da otvoreno pita mladu damu?“
„Inspektor nikako nije rad da je poplaši“, rekao je Herst. „Bilo šta što napiše ona Stounu
ili Stoun njoj moglo bi da razjasni stvari - ali ako ona sazna da smo joj na tragu, ima da veže
jezik sam’ tako.“
Završetak rečenice nije baš pružao primer blistavo jasnog izražavanja, ali u svakom
slučaju, ja sam lično sumnjao da bi gospođica Kram bila u stanju da veže jezik. Čovek nikako
nije mogao da zamisli da iz Gledis Kram ne lije neprekidna bujica reči.
„Kad se neko lažno predstavlja, onda treba saznati zašto se lažno predstavlja", poučno mi
je saopštio pozornik Herst.
„Neizostavno", složio sam se.
„Odgovor mora biti negde u ovoj grobnici inače zašto bi kopao po njoj?“
„Raison detre za šunjanje po okolinf, natuknuo sam, ali je ova mala francuština
prevazilazila znanje čestitog pozornika. Osvetio mi se rekavši hladno:
„To je hamatersko gledište, gospodine."
„Kako god bilo, kofer niste našli“, rekao sam.
„Naći ćemo, gospodine, u to nema sumnje!“
„Nisam siguran. Razmišljao sam. Gospođica Marpl kaže da se devojka vrlo brzo vratila
praznih ruku. U tom slučaju, ne bi imala vremena da stigne ovamo i da se vrati.“
„Ne možete da obraćate pažnju na sve što kažu stare gospođe. Kad one vide nešto
zanimljivo, pa jedva čekaju šta će biti dalje, vreme im proleti. Osim toga, žene ionako nemaju
nikakvog pojma o vremenu.“
Često se pitam zašto su svi živi toliko skloni uopštavanju. U uopštavanjima sasvim retko
ima ikakve istine, a obično su krajnje netačna. Sam imam vrlo slab osećaj za vreme (zbog toga
i navijam sat da žuri), dok je kod gospođice Marpl, rekao bih, vrlo izoštren. Svi njeni satovi
uvek rade besprekorno u minut, a ona svuda stiže tačno u zakazani čas.
Nisam, međutim, nameravao da se o tome raspravljam s pozornikom Herstom. Poželeo
sam mu prijatno popodne i sreću u poslu, pa pošao svojim putem.
Upravo kad sam se približavao kući, u glavi mi se rodi jedna zamisao. Nije proistekla ni iz
čega o čemu sam do tada razmišljao, prosto mi je sinula kao moguće rešenje.
Pamtite, sigurno, da sam prvi put kad sam ispitivao puteljak, odmah sutradan po ubistvu,
ustanovio da se na jednom mestu neko kretao kroz žbunje. Pokazalo se, ili sam bar ja to tada
tako poverovao, da je to bio Lorens, koji je pokušavao da pronađe isto što i ja.
Prisetio sam se, međutim, da smo posle toga on i ja zajedno naišli na drugi, jedva primetan
trag, za koji se pokazalo da ga je ostavio inspektor. Kad sam porazmislio o tome, jasno sam se
setio da su tragovi koje je ostavio Lorens bili znatno uočljiviji od ovih drugih, kao da tuda nije
prošao samo jedan čovek. Pomislio sam da je upravo to i privuklo Lorensu pažnju u samom
početku. Šta bi se desilo ako pretpostavimo da su te tragove prvobitno napravili ili doktor
Stoun ili gospođica Kram?
Zapamtio sam, ili mi se bar činilo da sam zapamtio, da sam video uvelo lišće na nekoliko
polomljenih grančica. Ako je tako, onda taj trag nije mogao biti ostavljen istog tog popodneva
kada smo Lorens i ja izašli u potragu na šumskom puteljku.
Upravo sam se približavao tom mestu. Prepoznao sam ga lako, pa sam se ponovo probio
kroz šiprag. Ovog puta sam opazio grančice polomljene sasvim nedavno. Neko je tuda zaista
prolazio posle Lorensa i mene.
Uskoro sam stigao do one tačke na kojoj sam se susreo s Lorensom. Gotovo neprimetni
trag pružao se, međutim, dalje, pa sam nastavio da ga pratim. Odjednom sam izbio na mali
proplanak, kojim je očigledno nedavno neko prolazio. Nazivam ga proplankom zato što je niže
rastinje tu bilo proređeno, ali su se grane drveća gotovo spajale nad glavom, a čitava čistinica
nije u prečniku imala više od nekoliko koraka.
Na suprotnoj strani šiprag je ponovo postajao gušći i izgledalo mi je da se kroz njega niko
nije probijao u skorije vreme, ali ga neko, kako mi se učinilo, ipak jeste poremetio na jednom
mestu.
Prišao sam i kleknuo, pa obema rukama razmaknuo šiblje. Za nagradu sam ugledao smeđu
lakovanu površinu. Kipteći od uzbuđenja, zavukao sam ruku i s dosta muke izvadio iz gustiša
mali smeđi kofer.
Pobedonosno sam uskliknuo. Uspeo sam. Iako je pozornik Herst hladno prezreo moja
razmišljanja, ona su se ipak pokazala kao tačna. Ovo je bez sumnje bio onaj kofer s kojim je
gospođica Kram ušla u šumu. Pokušao sam da ga otvorim, ali bravica je bila zaključana.
Dok sam se uspravljao, primetio sam na zemlji mali kristal svetle boje kafe. Gotovo bez
razmišljanja uzeo sam ga i stavio u džep.
Zatim sam uzeo pronađeno koferče za ručku i vratio se na puteljak.
 Dok sam prelazio preko nogostupa da izađem na ulicu iza moje kuće, jedan uzbuđen glas
doviknu mi iz blizine:
„Gospodine Klemente, našli ste ga! Stvarno ste pametni!“
Beležeći sebi u glavi neporecivu činjenicu da gospođici Marpl nema ravna u umeću da
vidi druge a da sama ne bude viđena, postavio sam koferčić na tarabu između nas.
„To je taj“, rekla je gospođica Marpl. „Prepoznala bih ga i vezanih očiju.“
Pomislio sam da u tome ipak pomalo preteruje. Takvih jeftinih lakovanih koferčića ima
koliko hoćete i svi su isti.
Niko ne bi mogao da prepozna jedan koji je video iz daljine i po mesečini, ali shvatio sam
da je ova aferica s koferom za gospođicu Marpl izuzetna pobeda, te je stoga i imala prava na
malo, oprostivo preterivanje.
„Zaključan je, pretpostavljam, gospodine Klemente?"
„Jeste. Odneču ga u policijsku stanicu.“
„Mislite da ne bi možda bilo bolje da im telefonirate?“
Naravno da bi bolje bilo da telefoniram. Ako bih prolazio s koferom kroz čitavo selo, bez
sumnje bih prizvao neželjenu pažnju.
Sklonio sam rezu i ušao na baštensku kapiju gospođice Marpl, a zatim kroz francuski
prozor u kuču, gde sam u skrovitosti njenog salona, iza zatvorenih vrata, telefonirao da javim
policiji novost.
Inspektor Slak je odgovorio da stiže dok trepnem okom.
Pojavio se u svom najotrovnijem raspoloženju.
„Našli ga, a? Ne biste smeli, znate, gospodine, da zadržavate informacije za sebe. Ako ste
iz nekog razloga poverovali da znate gde je sakriven predmet za kojim se traga, morali ste to
odmah da prijavite vlastima.“
„Bila je to čista igra slučaja“, rekao sam mu. „Ideja mi je sinula iznenada.“
„Pazite da vam ne poverujem. Skoro čitav kilometar pod šumom a vi baš natrčali na pravo
mesto i slučajno ga napipali.“
Izneo bih inspektoru korak po korak puta koji me je doveo do tog određenog mesta, ali je
on kao i obično uspeo da me ozlojedi. Zato sam ćutao.
„Dakle?“, rekao je inspektor Slak merkajući kofer s odbojnošću i tobožnjom
ravnodušnošću. „Valjda možemo i da pogledamo šta ima unutra."
Doneo je bio sa sobom svežanj raznih ključeva i kalauz. Bravica je bila jeftina. Inspektor
ju je otvorio za dve-tri sekunde.
Ne znam šta smo očekivali da ćemo naći unutra - nešto senzacionalno da vam stane dah,
pretpostavljam - ali prvo što smo ugledali bio je jedan umašćen karirani šal. Inspektor ga je
izvadio iz kofera. Sledio je iznošeni kaput izbledele teget boje, zatim karirani kačket.
„Tralje“, rekao je inspektor.
Pojavile su se potom izguljene i razgažene čizme. Na dnu je bio paketić umotan u novinsku
hartiju.
„Ovo će biti neka otmena košulja“, rekao je inspektor ogorčeno dok je cepao hartiju.
U sledećem trenutku zagrcnuo se od čuda.
U hartiju je bilo umotano nekoliko skromnih srebrnih sitnica i jedan veliki tanjir od istog
plemenitog metala.
Gospođica Marpl je ciknula prepoznavši srebrne predmete. „Slanici!“, uzviknula je.
„Slanici pukovnika Protera i poslužavnik u stilu Čarlsa Drugog. Zbilja, ma ko bi ovo i
pomislio!"
Inspektor je pocrveneo kao rak.
„Znači to su smislili“, progunđao je. „Pljačka. Ipak ne razumem. Niko nije spominjao da je
ovo srebro nestalo.“
„Možda još nisu otkrili da ga nema“, sugerisao sam. „Pretpostavljam da ove dragocenosti
nisu namenjene za svakodnevnu upotrebu. Pukovnik Protero ih je verovatno držao u sefu.“
„Moram ovo da istražim“, rekao je inspektor. „Idem u Stari dvor iz ovih stopa. Eto zbog
čega je naš doktor Stoun uhvatio maglu. Zbog ubistva i svega ostalog uplašio se da ćemo
nanjušiti čime se on bavi. Verovatno bi mu stvari bile pretražene. Poslao je curu da sakrije u
šumi srebro i prikladnu preobuku. Nameravao je da se jedne noći vrati obilaznim putem i
umakne s ovim dok ona i dalje bude ovde da bi odvraćala sumnje. Ima ipak nešto dobro po
njega u ovome - oslobađa ga sumnje za ubistvo. S ubistvom on nema nikakve veze. Igrao je
ovu svoju igru.“
Popakovao je stvari nazad u kofer i otišao odbivši čašicu šerija koju mu je ponudila
gospođica Marpl.
„Bar jedna misterija je sada razjašnjena“, rekao sam sa uzdahom. „Slak ima pravo, nema
osnova da se naš Stoun sumnjiči za ubistvo. Sve je sad dobilo zadovoljavajuće objašnjenje.“
„Izgleda stvarno da jeste“, rekla je gospođica Marpl. „Iako čovek nikada ne može biti
siguran, zar ne?“
„Ne postoji nikakav motiv“, istakao sam. „Uzeo bi ono po šta je došao i izvukao se
odavde.“
„Da.“ Gospođica Marpl sasvim očigledno nije bila zadovoljna ovim raspletom, pa sam je
radoznalo gledao. Žurno je odgovorila na moj upitni pogled, kao da se izvinjava:
„Nema sumnje da potpuno grešim. Vrlo sam glupa kad je o ovakvim stvarima reč, ali sam
se pitala - ovo srebro je zaista vrlo vredno, zar ne?“
„Pre neki dan jedan ovakav poslužavnik s nožicom prodat je, mislim, za više od hiljadu
funti.“
„Vrednost nije u samom metalu, to sam mislila.“
„Ne, vrednost je, kako bi se to reklo, kolekcionarska.“
„To sam htela da kažem. Prodaja ovakvih stvari ne bi mogla da se ugovori navrat-nanos, a
čak i ako bi mogla da se pripremi prilično brzo, to bi moralo da se uradi u tajnosti. Ako je
pljačka prijavljena i potraga za srebrom podignuta, onda mislim čak uopšte ne bi moglo ni da
se iznese na tržište." „Ne razumem potpuno šta hoćete da kažete“, rekao sam. „Znam da sam se
loše izrazila." Uzrujala se još više i izvinjavala još svesrdnije. „Samo mi se čini da... da se
ovakve stvari ne mogu prosto odneti, da tako kažem. Jedino zadovoljavajuće rešenje bilo bi da
se zamene kopijama. Onda bi možda pljačka prošla za neko vreme neotkrivena.“
„Vrlo ste se domišljato toga setili“, rekao sam.
„Jedino bi tako to moglo da se izvede, zar ne? A u tom slučaju, naravno, kao što kažete,
pošto je zamena uspešno obavljena ne bi bilo nikakvog razloga da pukovnik Protero bude
ubijen - naprotiv."
„Tačno tako“, složio sam se. „Upravo to sam i kazao.“
„Da, ali samo sam se pitala - mada naravno ne znam - pukovnik Protero je uvek pre nego
što će nešto uraditi naširoko pričao o tome, a ponekad naravno uopšte ne bi uradio to o čemu
je pričao, ali zaista jeste rekao...“
„Šta?“
„Da će doći neko da ove stvari proceni - neko iz Londona. Radi zaveštanja - ne, to je kad
se umre - radi osiguranja. Neko mu je rekao da bi trebalo to da uradi. Naravno ja ne znam da li
se na kraju zaista s nekim dogovorio, ali ako jeste...“
„Razumem", rekao sam polako.
„Pravi stručnjak bi svakako znao istog trenutka kada je video srebro, a onda bi se pukovnik
Protero setio da je pokazivao svoje srebrne dragocenosti doktoru Stounu - pitam se da li je to
tada urađeno - brzi prsti, zar se ne kaže tako? Sve tako vešto, a onda - ode mast u propast,
kako kaže stara izreka.“
„Shvatam šta mislite“, rekao sam. „Mislim da bismo morali to da utvrdimo zasigurno."
Ponovo sam otišao do telefona. Za minut-dva dobio sam vezu sa Starim dvorom i javila mi
se Ana Protero.
„Ne, nije ništa posebno važno. Da li je inspektor već stigao kod vas? Na putu je ka vama.
Gospođo Protero, možete li da mi kažete jesu li dragocenosti u Starom dvoru ikada
procenjivane? Kako rekoste?"
Usledio je Anin brz i jasan odgovor. Zahvalio sam joj, spustio slušalicu, pa se okrenuo
gospođici Marpl.
„Sasvim je izvesno - pukovnik se bio dogovorio da u ponedeljak, to jest sutra, iz Londona
dođe čovek koji će obaviti punu procenu. Usled pukovnikove smrti, taj dogovor je odložen.“
„Dakle, postojao je motiv“, tiho je rekla gospođica Marpl.
„Motiv da, ali to je sve. Zaboravljate da se u trenutku kada je hitac ispaljen doktor Stoun
bio upravo pridružio ostalima ili je baš prelazio preko nogostupa da im se pridruži."
„Da“, zamišljeno je rekla gospođica Marpl. „To ga briše kao mogućeg krivca."
 Dvadeset četvrto poglavlje

PO POVRATKU U VIKARIJAT ZATEKAO SAM HOSA GDE ME ČEKA U MOJOJ RADNOJ SOBI.
NERVOZNO JE ŠETKAO GORE-DOLE, A KADA SAM UŠAO, TRGNUO SE KAO DA GA JE POGODILO
TANE.
„MORATE MI OPROSTITI“, REKAO JE BRIŠUĆI ČELO. „ŽIVCI SU MI U POSLEDNJE VREME
SASVIM POKIDANI."
„DRAGI MOJ DRUŽE“, REKAO SAM, „VI NEIZOSTAVNO MORATE MALO DA ODETE DA
PROMENITE SREDINU INAČE ĆETE NAM SE POTPUNO RASPASTI, A TO NIKAKO NE BI BILO DOBRO.“
„NE MOGU DA NAPUSTIM SVOJU DUŽNOST. NE, TO NIKADA NEĆU UČINITI."
„NIJE REČ O NAPUŠTANJU DUŽNOSTI. BOLESNI STE. SIGURAN SAM DA BI SE I HEJDOK
SLOŽIO SA MNOM.“
„HEJDOK, HEJDOK. KAKAV JE ON DOKTOR? SEOSKI LEKAR, NEZNALICA.“
„MISLIM DA STE NEPRAVEDNI PREMA NJEMU. HEJDOKA SU UVEK SMATRALI VRLO
SPOSOBNIM U NJEGOVOJ PROFESIJI."
„OH! MOŽDA. DA, NE SPORIM. SAMO, MENI SE ON NE SVIĐA. NISAM, MEĐUTIM, DOŠAO TO
DA VAM KAŽEM. DOŠAO SAM DA
ZAMOLIM DA BUDETE TAKO DOBRI PA VEČERAS ODRŽITE PROPOVED UMESTO MENE.
ZAISTA...ZAISTA OSEĆAM DA NISAM U STANJU.“
„SVAKAKO. PREUZEĆU I SLUŽBU.“
„NE, NE, SLUŽBU ŽELIM DA ODRŽIM, SAVRŠENO SAM SPOSOBAN. JEDINO KAD POMISLIM DA
STANEM ZA PREDIKAONICU, A SVE OČI UPRTE U MENE...“
SKLOPIO JE KAPKE I GRČEVITO PROGUTAO PLJUVAČKU.
BILO MI JE SASVIM OČIGLEDNO DA NEŠTO VRLO OZBILJNO NIJE U REDU S HOSOM.
IZGLEDALO JE DA JE SVESTAN ŠTA MISLIM, JER JE OTVORIO OČI I BRZO REKAO:
„SVE JE U REDU SA MNOM, SAMO OVE GLAVOBOLJE - UŽASNE, GLAVA MI PUCA. DA LI BISTE
MOGLI DA MI DATE ČAŠU VODE?“
OTIŠAO SAM I SAM MU DONEO ČAŠU VODE SA SLAVINE. ZVONJENJE SLUŽAVCI U NAŠOJ KUĆI
JE BESKORISTAN TRUD.
HOS MI JE ZAHVALIO, IZVUKAO IZ DŽEPA KARTONSKU KUTIJICU, PA IZVADIO IZ NJE JEDNU
KAPSULICU U PIRINČANOJ HARTIJI, KOJU JE POPIO S VODOM.
„PRAŠAK ZA GLAVOBOLJU“, REKAO MI JE.
ODJEDNOM SAM SE UPITAO DA HOS NIJE POSTAO ZAVISNIK O LEKOVIMA. TIME BI SE
OBJASNILE MNOGE ČUDNE CRTE U NJEGOVOM PONAŠANJU.
„NADAM SE DA IH NE PIJETE PREVIŠE", REKAO SAM.
„NE - O, NE. DOKTOR HEJDOK ME JE UPOZORIO. IPAK, OVAJ PRAŠAK JE STVARNO ČUDESAN,
LAKNE MI ČIM GA POPIJEM.“
ZAISTA JE VEĆ IZGLEDAO SMIRENIJI I PRIBRANIJI.
USTAO JE.
„DAKLE VI DRŽITE PROPOVED VEČERAS? VEOMA STE DOBRI, GOSPODINE."
„NIJE TO NIŠTA. I ZAHTEVAM DA PREUZMEM I SLUŽBU. IDITE KUĆI ODMORITE SE. NE, NEĆU
DA ČUJEM NIKAKVO PROTIVLJENJE. NI REČ.“
PONOVO MI JE ZAHVALIO, A ONDA JE REKAO, DOK MU JE POGLED BEŽAO NEKUDA MIMO
MENE KA PROZORU:
„BILI... BILI STE U STAROM DVORU DANAS, ZAR NE, GOSPODINE?“
„JESAM.“
„IZVINITE, ALI... JESU LI POSLALI PO VAS?“
POGLEDAO SAM GA ZAČUĐENO, NA ŠTA JE POCRVENEO.
„IZVINITE, GOSPODINE. SAMO... SAMO SAM POMISLIO DA JE MOŽDA ISKRSLO NEŠTO NOVO PA
JE ZBOG TOGA GOSPOĐA PROTERO POSLALA PO VAS.“
NISAM IMAO NI NAJMANJU NAMERU DA UDOVOLJIM HOSOVOJ ZNATIŽELJI.
„ŽELELA JE DA PORAZGOVARA SA MNOM O PRIPREMAMA ZA SAHRANU I O JOŠ PONEKOJ
SITNICI“, REKAO SAM.
„O, TO JE BILO SVE. RAZUMEM."
NISAM REKAO NIŠTA VIŠE. HOS SE PREMEŠTAO S NOGE NA NOGU I NAPOKON REKAO.
„GOSPODIN REDING JE DOLAZIO SINOĆ KOD MENE. NE... NE SHVATAM ZAŠTO.“
„ZAR VAM NIJE REKAO?“
„SAMO... SAMO JE REKAO DA JE POMISLIO DA MALO NAVRATI. DA JE UVEČE MALO
USAMLJEN. NIKAD PRE NIJE DOLAZIO.“
„TREBALO BI DA JE ON PRIJATNO DRUŠTVO“, REKAO SAM S OSMEHOM.
„ŠTA LI MU JE NASPELO DA DOLAZI KOD MENE? NE DOPADA MI SE TO.“ GLAS MU JE
POSTAO VISOK I PISKAV. „REKAO JE DA ĆE ODSAD ČEŠĆE NAVRAĆATI. ŠTA SVE TO ZNAČI? ŠTA
MISLITE ŠTA JE ON TO UVRTEO SEBI U GLAVU?“
„ZAŠTO MISLITE DA GOSPODIN REDING IMA NEKE ZADNJE NAMERE?“
„NE DOPADA MI SE TO“, TVRDOGLAVO JE PONOVIO HOS. „NIKAD MU NISAM NIŠTA NAŽAO
UČINIO, NIKAD NISAM TVRDIO DA JE ON KRIV - ČAK I KAD SE BIO SAM PRIJAVIO, GOVORIO SAM
DA JE TO NESHVATLJIVO. DA SAM I U KOGA SUMNJAO, BIO BI TO ARČER, A U NJEGA NE BIH
NIKADA. ARČER JE SASVIM DRUGA PRIČA - SIROVI BEZBOŽNIK I BEZVERNIK. PIJANICA I
BANDIT."
„ZAR NE MISLITE DA STE MOŽDA MALO SUVIŠE OŠTRI?“, REKAO SAM. „NA KRAJU KRAJEVA,
MI STVARNO O TOM ČOVEKU GOTOVO NIŠTA NE ZNAMO.“
„LOVOKRADICA, BIO U ZATVORU VIŠE PUTA, SPREMAN JE NA SVAŠTA."
„ZAISTA MISLITE DA JE ON UBIO PUKOVNIKA PROTERA?“, UPITAO SAM RADOZNALO.
HOS IMA UKORENJENU ODBOJNOST PREMA JEDNOSTAVNOM ODGOVORU DA ILI NE. PRIMETIO
SAM TO KOD NJEGA VEĆ NEKOLIKO PUTA U POSLEDNJE VREME.
„ZAR VI SAMI NE MISLITE, GOSPODINE, DA JE ON JEDINO MOGUĆE REŠENJE?“
„KOLIKO MI ZNAMO, PROTIV NJEGA NE POSTOJE UOPŠTE NIKAKVI DOKAZI", REKAO SAM.
„PRETIO JE“, ŽIVO JE ODVRATIO HOS. „ZABORAVLJATE NA NJEGOVE PRETNJE.“
DO SITA SAM SE VEĆ NASLUŠAO O TIM ARČEROVIM PRETNJAMA I POSTALO MI JE MUKA DA O
NJIMA PONOVO SLUŠAM. KOLIKO SAM JA USPEVAO DA SHVATIM, NIJE POSTOJAO NIJEDAN
NEPOSREDNI DOKAZ DA JE ARČER IKADA PRETIO PUKOVNIKU.
„REŠIO JE DA SE OSVETI PUKOVNIKU PROTERU. POTRAŽIO JE HRABROST U PIĆU, OTIŠAO I
PUCAO U NJEGA.“
„TO JE NAJČISTIJE NAGAĐANJE.“
„PRIZNAĆETE IPAK DA JE SAVRŠENO VEROVATNO."
„NE, NEĆU PRIZNATI."
„ONDA RNOGUĆE?"
„MOGUĆE, DA.“
HOS ME JE POGLEDAO ISKOSA.
„ZAŠTO MISLITE DA NIJE VEROVATNO?"
„ZATO ŠTO ČOVEK KAO ŠTO JE ARČER NE BI NI POMISLIO DA PUCA U NEKOGA IZ PIŠTOLJA“,
REKAO SAM. „ORUŽJE JE POGREŠNO."
HOS JE IZGLEDAO ZATEČEN MOJIM ARGUMENTOM. OČIGLEDNO NIJE OČEKIVAO TU PRIMEDBU.
„ZAISTA MISLITE DA JE TO OPRAVDANA ZAMERKA?“, SUMNJIČAVO ME JE UPITAO.
„PO MOM MIŠLJENJU, TO POTPUNO UKIDA MOGUĆNOST DA JE ARČER POČINIO OVO
UBISTVO", REKAO SAM.
SUOČEN S TOM MOJOM NEPOKOLEBLJIVOM TVRDNJOM, HOS JE ZAĆUTAO. SAMO MI JE JOŠ
JEDNOM ZAHVALIO, PA OTIŠAO.
ISPRATIO SAM GA SVE DO VRATA, TE SAM TAKO NA STOČIĆU U PREDSOBLJU UGLEDAO ČETIRI
PISAMCETA. ODLIKOVALE SU IH IZVESNE ZAJEDNIČKE OSOBINE. RUKOPIS JE NA SVIMA BIO
NESUMNJIVO ŽENSKI, NA SVIMA JE BILO NAPISANO: „ISPORUČITI NA RUKE, HITNO“, A
RAZLIKOVALA SU SE JEDINO PO TOME, BAR KOLIKO SAM JA MOGAO DA UOČIM, ŠTO JE JEDNO
BILO PRIMETNO PRLJAVIJE OD OSTALIH.
OBUZEO ME JE ČUDAN UTISAK DA VIDIM NE DVOSTRUKO - NEGO UČETVOROSTRUČENO.
 MERI JE IZAŠLA IZ KUHINJE I ZATEKLA ME ZAGLEDANOG U PISMA. „STIGLA SU PO KURIRU
POSLE RUČKA“, SAOPŠTILA MI JE. „SVA SEM JEDNOG. JEDNO SAM NAŠLA U SANDUČETU.“
KLIMNUO SAM GLAVOM, POKUPIO PISAMCA I ODNEO IH U RADNU SOBU. PRVO JE GLASILO
OVAKO:

„DRAGI GOSPODINE KLEMENTE,

SAZNALA SAM NEŠTO ZA ŠTA SMATRAM DAJE NEOPHODNO DA I VI ZNATE. TIČE SE SMRTI
PUKOVNIKA PROTERA. VEOMA BIH CENILA VAŠ SAVET - DA LI DAPOĐEM UPOLICIJU ILI NE.
OD SMRTI MOG NEPREŽALJENOG MUŽA, UVEK SE KLONIM SVAKOG IZLAGANJA OČIMA
JAVNOSTI. MOŽDA BISTE MOGLI DA NAVRATITE DO MENE NA NEKOLIKO MINUTA DANAS POSLE
PODNE. ISKRENO VAŠA,
MARTA PRAJS RIDLI“

OTVORIO SAM DRUGO.

„DRAGI GOSPODINE KLEMENTE,

NA ŽIVIM SAM MUKAMA - MISLI SU MI U TAKO UZBU-ĐENOM STANJU DA NE ZNAM ŠTA MI
JE ČINITI. DO UŠIJU MI JE DOPRLO NEŠTO ŠTO BI, ČINI MI SE, MOGLO BITI VAŽNO.
UŽASAVAM SE BILO KAKVOG MEŠANJA S POLICIJOM, ZATO SAM VRLO POTRESENA I
RASTROJENA. DA LI BI BILO SUVIŠE AKO BIH VAS ZAMOLILA, DRAGI VIKARE, DA NAVRATITE NA
NEKOLIKO MINUTA I RAZREŠITE MOJE SUMNJE I NEDOUMICE KAO ŠTO VI TO UVEK TAKO
PREDIVNO URADITE?
OPROSTITE ŠTO VAS UZNEMIRAVAM.
ISKRENO VAŠA,
KAROLINA VEDERBI“

POMISLIO SAM KAKO BIH SADRŽAJ TREĆEG MOGAO DA IZDEKLAMUJEM JOŠ I PRE NEGO ŠTO
SAM GA OTVORIO.
„DRAGI GOSPODINE KLEMENTE,
DO UŠIJU MI JE STIGLO NEŠTO VRLO ZNAČAJNO. SMATRAM DA VI PRVI TREBA DA SAZNATE ZA TO.
DA LI BISTE DOŠLI DO MENE U NEKOM TRENUTKU DANAS POSLE PODNE? OČEKUJEM VAS. “
OVU RATOBORNU EPISTOLU POTPISALA JE AMANDA HARTNEL. OTVORIO SAM I ČETVRTO
PISMO. PRATILA ME JE SREĆA PA SAM VRLO RETKO BIO UZNEMIRAVAN ANONIMNIM PISMIMA.
ANONIMNO PISMO JE VALJDA NAJPODLIJE I NAJOKRUTNIJE ORUŽJE KOJE POSTOJI. NI OVO NIJE
BILO NIKAKAV IZUZETAK. T REBALO JE OČIGLEDNO DA POMISLIM KAKO GA JE NAPISAO NEKO
NEPISMEN, ALI ME JE NEKOLIKO SITNICA NAVODILO DA POSUMNJAM U TU PRETPOSTAVKU.
 „DRAGI VIKARE,
MISLIM DA TREBA DA ZNATE ŠTA SE DEŠAVA. VAŠU GOSPOJU SU VIDLI KAKO
KRADOMICE IZILAZI IZ KUČE GOSPODINA
REDINGA. ZNAŠ ŠTA HOĆU DA KAŽEM. NEŠTO IMA MEĐU
NJIMA. MISLIM, DA MORATE DA ZNATE.
PRIJATELJ“

UZVIKNUO SAM OD GAĐENJA, PA ZGUŽVAO PAPIR I GURNUO GA U OTVOREN KAMIN UPRAVO

KADA JE GRIZELDA UŠLA U SOBU.
„ŠTA TO BACAŠ S TAKVIM GAĐENJEM?“, UPITALA ME JE.
„ĐUBRE“, ODGOVORIO SAM.
IZVADIO SAM ŠIBICU IZ DŽEPA, UKRESAO JE, PA SE SAVIO DA ZAPALIM ZGUŽVANO PISMO.
GRIZELDA JE, MEĐUTIM, BILA BRŽA. SAGNULA SE, DOGRABILA LOPTICU PAPIRA I ISPRAVILA JE
PRE NEGO ŠTO SAM STIGAO DA JE SPREČIM.
PROČITALA JE PISMO I ZGAĐENO CIKNULA. PAPIR MI JE BACILA NAZAD, OKREČUČI SE
PRITOM OD MENE. ZAPALIO SAM GA I GLEDAO KAKO GORI.
GRIZELDA SE UDALJILA I STALA PORED PROZORA GLEDAJUĆI NAPOLJE U BAŠTU.
„LENE“, REKLA JE NE OKREĆUĆI SE KA MENI.
„DA, MILA MOJA?“
„HTELA BIH NEŠTO DA TI KAŽEM. DA, NEMOJ DA ME PREKIDAŠ. ŽELIM, MOLIM TE. KAD...
KAD JE LORENS REDING DOŠAO OVAMO, NAVELA SAM TE DA MISLIŠ KAKO SAM GA PRE JEDVA
POZNAVALA. T O NIJE ISTINA. ZNALA SAM GA... PRILIČNO DOBRO. U STVARI, PRE NEGO ŠTO SAM
UPOZNALA TEBE, BILA SAM PRILIČNO ZALJUBLJENA U NJEGA. MISLIM DA SE SKORO SVI ZALJUBE
U LORENSA. BILA SAM - PA, JEDNO VREME SAM SE PONAŠALA KAO GLUPAČA ZBOG NJEGA.
NISAM MU PISALA KOMPROMITUJUĆA PISMA, NITI SAM RADILA IŠTA TAKO BLESAVO KAO U
ROMANIMA, ALI UOPŠTE NISAM BILA RAVNODUŠNA.“
„ZAŠTO MI TO NISI REKLA?“, UPITAO SAM JE.
„OH! ZATO! NE ZNAM SASVIM TAČNO OSIM ŠTO - PA, TI SI PONEKAD MALO ŠAŠAV. SAMO
ZATO ŠTO SI TOLIKO STARIJI OD MENE, MISLIŠ DA... DA ĆE MI SE VEROVATNO DOPASTI DRUGI
MUŠKARCI.
MISLILA SAM DA ĆEŠ MOŽDA MALO GNJAVITI ZBOG TOGA ŠTO SMO LORENS I JA BILI
PRIJATELJI.“
„VRLO SI VEŠTA U PRIKRIVANJU“, REKAO SAM SEĆAJUĆI SE ŠTA MI JE GOVORILA U ISTOJ
OVOJ SOBI PRE NEPUNIH NEDELJU DANA, I S KAKVOM MI JE ISKRENOŠĆU TO GOVORILA.
„DA, UVEK SAM USPEVALA DA SAKRIJEM ONO ŠTO HOĆU. MENI SE TO NEKAKO DOPADA.“
U GLASU JOJ SE ČUO PRIZVUK DEČJEG UŽIVANJA.
„IPAK, REKLA SAM TI ISTINU. NISAM ZNALA ZA ANU I ČUDILA SAM SE ŠTO SE LORENS TAKO
PROMENIO, ZAŠTO... PA, ZAŠTO ME U STVARI NE PRIMEĆUJE. NISAM NAVIKLA NA TO.“
NA TRENUTAK JE ZAVLADALA TIŠINA.
„TI RAZUMEŠ, LENE, ZAR NE?“, SA STREPNJOM JE UPITALA GRIZELDA. „DA“, REKAO SAM,
„RAZUMEM.“
JESAM LI RAZUMEO?
 Dvadeset peto poglavlje

ISPOSTAVILO SE DA NIJE LAKO OTRESTI SE UTISKA KOJI JE ostavilo anonimno pismo. Blato
uprlja čoveka.
Pokupio sam, ipak, ostala tri pisma, pogledao na sat, pa pošao.
Veoma sam se pitao kakvo li je to saznanje doprlo do sve tri gospe istovremeno.
Pretpostavljao sam da je posredi ista vest. Otkriću da je u tome moja psihološka procena bila
pogrešna.
Ne mogu da se pretvaram kako mi je policijska stanica bila usput do triju dama kojima sam
pošao u goste. Prosto su me noge odnele tamo same od sebe. Žarko sam želeo da doznam da li
se inspektor Slak vratio iz Starog dvora.
Ustanovio sam da jeste i da se, štaviše, sa njim vratila i Gledis Kram. Lepa Gledis sedela
je u policijskoj stanici i trudila se da natera policiju da zaigra kako ona svira. U potpunosti je
poricala da je ona odnela kofer u šumu.
„Okomili ste se na mene samo zato što neka od onih dokonih starica nije imala pametnija
posla nego da celu noć viri kroz prozor. Pogrešila je već jednom, sećate se toga, kad je tvrdila
kako me je videla na kraju ulice ono popodne kad je pukovnik ubijen, a ako je pogrešila usred
bela dana, kako je mogla da me prepozna po mesečini?
Zle jezike imaju te vaše ovdašnje starice. Nema šta te neće reći. A ja sam spavala u svom
krevetu nevina kao jagnje. Treba da se stidite, svi vi koliko vas je.“
„Pretpostavimo da gazdarica Plavog vepra prepozna da je kofer vaš, gospođice Kram?“
„Ako kaže išta slično, nije u pravu. Na koferu ne piše ničije ime. Skoro svi imaju isti
ovakav. Optužujete jadnog doktora Stouna da je najobičnija lopuža! A on tolike titule nosi
ispred svog imena!“
„Odbijate dakle da nam date objašnjenje, gospođice Kram?“
„Ništa ja ne odbijam. Samo ste pogrešili, to je sve. Vi i vaše stare Marplovice koje svuda
zabadaju nos. Ni reč više neću da kažem bez mog advokata. Odlazim ovog časa - osim ako
ćete da me uhapsite."
Umesto odgovora, inspektor je ustao i pridržao joj vrata, a gospođica Kram je izašla
visoko zabacivši glavu.
„Eto čega se drži“, rekao je Slak vraćajući se do svoje stolice. „Sve poriče. Naravno,
stara gospođa je stvarno mogla i da pogreši. Nijedna porota joj ne bi poverovala da je nekoga
prepoznala s te daljine i po mesečini. Kao što rekoh, stara gospođa je naravno mogla da
pogreši.“
 „Mogla je“, rekao sam, „ali mislim da nije. Gospođica Marpl je obično u pravu. Zbog toga
i jeste neomiljena.“ Inspektor je razvukao usta od uha do uha.
„Isto to i Herst kaže. Gospode, ova sela!“
„Šta je sa srebrom, inspektore?"
„Izgleda da u kući ništa ne nedostaje. Naravno, to znači da je lažno ili ovo ovde ili ono
tamo. U Mač Benamu ima jedan odličan čovek, stručnjak za starinsko srebro. Telefonirao sam
mu i poslao kola po njega. Uskoro ćemo znati koje je pravo, a koje nije. Ili je pljačka svršen
čin ili je bila tek nameravana. Ne znači neku veliku razliku ni ovako ni onako - što se nas tiče,
mislim. Pljačka u poređenju s ubistvom nije toliko krupna. Ovo dvoje nisu umešani u ubistvo.
Možda ćemo se preko devojke dočepati i njega - zbog toga sam je pustio bez dalje petljavine.“
„Baš sam se pitao“, rekao sam.
„Šteta, ipak, za gospodina Redinga. Ne sreće se tako često čovek koji će dati sve od sebe
da ti učini takvu uslugu.“
„Pretpostavljam da ne“, rekao sam smeškajući se.
„Žene stvaraju mnogo nevolje", umovao je inspektor. Uzdahnuo je pa dodao, donekle me
iznenadivši: „Tu je, naravno, i Arčer."
„O, pomišljali ste na njega?“, upitao sam.
„Svakako, gospodine, na njega prvog. Nije bilo potrebe za anonimnim pismima da me
navedu na njegov trag.“
„Anonimna pisma?“, oštro sam upao. „Dobili ste neko, dakle?“
„Nije to ništa novo, gospodine. Dobijemo ih po desetinu dnevno, najmanje. O, da,
prosvetlili su nas što se tiče Arčera - kao da policija ne može i sama da potraži sumnjive!
Arčer je pod sumnjom od početka. Nevolja je što ima alibi. Nije da nešto vredi, ali muka ga je
oboriti.“
„Kako to mislite nije da nešto vredi?“, upitao sam „Izgleda da je čitavo popodne bio s
dva-tri drugara. Nije da od tog ima mnogo vajde, kao što rekoh, takvi kao Arčer i njegovo
društvo zakleće se u bilo šta. Ni reč im se ne može verovati. Poznato je to nama. Samo, ako
nama jeste, opštoj javnosti nije, a porota se, žali bože, drži mišljenja javnosti. Porotnici ništa
ne znaju, a na desetoricu njih samo je jedan koji ne poveruje svemu što se kaže s mesta za
svedoke, svejedno ko s tog mesta govori. Arčer će se sam, naravno, kleti sve dok ne pomodri
da on to nije uradio."
„Nije tako uslužan kao gospodin Reding“, rekao sam sa osmehom.
„Ne, taj nije“, rekao je inspektor kao da iznosi suvu činjenicu.
„Prirodno je, valjda, da je čoveku mio život“, mudrovao sam.
„Začudili biste se kad biste znali da ima i ubica koje su se izvukle zbog mekog srca
porotnika“, mračno je rekao inspektor.
„Mislite li zaista da je Arčer to uradio?“, upitao sam.
Sve vreme me je čudilo što inspektor Slak kao da ne zauzima nikakvo lično gledište o tome
ko je ubica. Njega je izgleda jedino privlačilo pitanje hoće li optuženog biti lako ili teško
osuditi.
„Voleo bih da budem malo sigurniji“, priznao je. „Neki otisak prsta ili stope dobro bi
došao, ili da su ga videli u blizini otprilike u vreme kada je zločin počinjen. Ne usuđujem se
da ga uhapsim bez nečeg tome sličnog. Viđali su ga, doduše, oko kuće gospodina Redinga dva-
tri puta, ali on kaže da je navraćao da popriča s majkom. Pristojna žena, tu nema šta. Ne, sve u
svemu, ja mislim da je pukovnika ubila ta gospođa. Kad bih samo uspeo da se domognem
dokaza o uceni - ali u ovom slučaju ne možete da nađete pouzdan dokaz ni za šta! Same teorije,
teorije, teorije. Šteta što na ovu suprotnu stranu od vas ne živi nijedna neudata stara gospoja.
Kladim se da bi nešto korisno videla.“
Tim me je rečima podsetio na posete u koje sam pošao, pa sam se oprostio od njega. Bio
je to valjda jedan jedini put kada sam ga zatekao u blagonaklonom raspoloženju.
Navratio sam najpre do gospođice Hartnel. Mora biti da me je iščekivala na prozoru, jer
nisam stigao ni da pozvonim a ona mi je već otvorila vrata i uvela me preko praga čvrsto mi
stisnuvši ruku obema svojim.
„Tako ste dobri što ste došli. Uđite ovamo. Mirnije je.“
Ušli smo u jedan majušan sobičak, otprilike ne veći od kokošinjca. Gospođica Hartnel je
zatvorila vrata i vrlo tajanstveno mi pokazala rukom da sednem. U sobičku su bile svega tri
stolice. Video sam da veoma uživa u predstavi.
„Nisam od onih koji zaobilaze kao mačka oko vruće kaše“, rekla je stišavši malo inače
uvek veseli glas, tek koliko da se prilagodi zahtevima situacije. „Znate kako se po ovakvim
selima sve brzo raščuje."
„Nažalost, znam“, rekao sam.
„Žalosno, slažem se. Niko ne mrzi ogovaranja toliko kao ja, ali šta se tu može. Smatrala
sam da mi je dužnost da kažem inspektoru iz policije da sam dolazila kod gospođe Lestrendž
onog dana kad je pukovnik ubijen i da ona nije bila kod kuće. Nisam očekivala da mi neko
kaže hvala zato što sam ispunila svoju dužnost. Nezahvalnost vas prva dočeka na ovom svetu i
poslednja isprati s njega. Eto, koliko juče ona bezočna gospođa Bejker...“
„Da, da, žalosno, vrlo žalosno“, uskočio sam s nadom da ću je možda odvratiti od
uobičajene govorancije. „Ali hteli ste da mi ispričate..."
„Te niže klase ne znaju ko im je pravi prijatelj“, vajkala se gospođica Hartnel. „Kad god
obilazim nekog od tih ljudi, kažem im koju korisnu reč. Nikad mi niko ne kaže hvala za to.“
„Pričali ste mi kako ste obavestili inspektora da ste navraćali kod gospođe Lestrendž“,
podsticao sam je da nastavi.
„Tako je - i usput budi rečeno, nije mi rekao hvala. Rekao je da će sam pitati da mu se
ispriča ono što bude hteo da zna. Ne baš tim rečima, ali to je bio smisao. Danas su u policiji
neki drugačiji ljudi nego pre.“
„Vrlo verovatno“, rekao sam. „Nego, vi htedoste da mi kažete...“
„Rešila sam da ne kročim više nigde ni blizu tog gadnog inspektora. Na kraju krajeva,
sveštenici su prava gospoda - bar neki od njih“, dodala je.
Koliko sam uspeo da shvatim, kompliment se odnosio i na mene.
„ Ako mogu da vam pružim ikakvu pomoć...“, započeo sam.
„Mene vodi samo dužnost“, rekla je gospođica Hartnel pa naglo stisnula usta. „Nemam
želje da o ovome govorim. Nikom to nije mrskije nego meni. Ipak, dužnost je dužnost."
Ćutao sam i čekao.
„Dato mi je do znanja", nastavila je gospođica Hartnel prilično pocrvenevši, „kako je
gospođa Lestrendž javno saopštila da je sve vreme bila kod kuće - da nije otvorila vrata jer...
pa, nije htela. Kakvo izveštačeno prenemaganje. Svratila sam samo da ispunim svoj dug, a eto
kako su se prema meni poneli!“
„Bila je bolesna“, rekao sam blago.
„Bolesna? Koješta. Nevični ste vi svetu, gospodine Klemente. Ništa toj ženi ne fali. Zbog
bolesti ne može da svedoči, ma nemojte! Lekarsko opravdanje od doktora Hejdoka! Svi znaju
da ga ona vrti oko prsta. Elem, gde sam ono stala?“
Nisam tačno znao. Teško je kod gospođice Hartnel reći gde prestaje pripovedanje, a
počinje kuđenje bližnjih.
„Ah, pričala sam vam kako sam dolazila kod nje ono popodne. Koještarija je to što ona
kaže da je bila kod kuće. Nije bila. Znam da nije.“
„Kako možete da znate?“
Gospođica Hartnel je pocrvenela još jače. Da reč nije bila o jednoj tako ratobornoj ženi,
gotovo bih pomislio da se postidela.
„Kucala sam i zvonila", objasnila je. „Dvaput. Ako ne i tri puta. Onda mi je sinulo da
zvono možda ne radi.“
Bilo mi je drago da primetim da ne može da me pogleda u oči dok je to govorila. Sve naše
kuće sagradio je isti preduzimač i zvono koje nam je postavljeno sasvim se jasno čuje kad
stojite na otiraču ispred praga prednjih vrata. Gospođica Hartnel je to znala isto tako dobro
kao i ja, ali valjda je ipak morao da se sačuva nekakav privid pristojnosti.
„Da?“, promrmljao sam ispod glasa.
„Nisam htela da ubacujem posetnicu kroz prorez za pisma. Bilo bi to nepristojno, a ja
kakva sam da sam, nepristojna nisam nikada.“
Izgovorila je tu zaprepašćujuću tvrdnju okom ne trepnuvši.
„Pomislila sam zato da obiđem oko kuće i... i pokucam na prozor", nastavljala je
besramno. „Obišla sam oko čitave kuće i zavirila kroz sve prozore - unutra nije bilo ni žive
duše.“
Razumeo sam je savršeno. Gospođica Hartnel je iskoristila trenutak kad kod kuće nikoga
nije bilo i dala maha svojoj radoznalosti. Obišla je oko kuće razgledajući vrt i zavirujući kroz
prozore da vidi koliko god je mogla od onoga unutra. Odabrala je mene da mi to ispriča
verujući da ću biti popustljiviji i imati više razumevanja nego policija. Od sveštenog lica
očekuje se, na kraju krajeva, da se u svim spornim slučajevima svrstava na stranu svojih
parohijana.
Nisam iznosio nikakvo mišljenje, samo sam postavio jedno pitanje.
„U koliko je sati to bilo, gospođice Hartnel?“
„Koliko mogu da se setim', rekla je gospođica Hartnel, „moralo je biti u šest. Došla sam
otuda pravo kući i stigla oko šest i deset, a gospođa Protero je došla oko pola sedam. Ostavila
je napolju doktora Stouna i gospodina Redinga, pa smo nas dve malo popričale o lukovicama.
Siroti pukovnik je za sve to vreme ležao ubijen. Kako je žalostan ovaj svet!“
„Ponekad je poprilično neprijatan", rekao sam ustajući. „To je sve što ste imali da mi
kažete?“
„Pomislila sam da bi moglo biti važno.“
 „Moglo bi“, složio sam se. I odbijajući da budem dalje uvučen u to, čime sam prilično
razočarao gospođicu Hartnel, oprostio sam se od nje.
Otišao sam potom kod gospođice Vederbi, koja me je primila sva ustreptala.
„Dragi vikare, zaista vrlo ljubazno od vas. Jeste li već popili čaj? Zbilja nećete? Jastuče
da podmetnete iza leđa? Tako ste ljubazni što ste odmah došli. Nikad se ne štedite radi svojih
bližnjih."
Potrajalo je to još neko vreme pre nego što smo stigli do glavne teme, a i tada smo joj se
približili tek posle mnogo obilaženja.
„Morate razumeti da sam ovo čula iz najpouzdanijeg izvora."
U Sent Meri Midu najpouzdaniji izvor je uvek nečija tuđa služavka.
„Ne možete da mi kažete ko vam je rekao?“
„Obećala sam da to neću odati, dragi gospodine Klemente, a meni je obećanje svetinja."
Izgledala je vrlo svečano.
„Da kažemo da mi je rekla ptičica? Tako je najbezbednije, zar ne?“
Pekla me je želja da joj kažem: „To je vraški glupo.“ Žao mi je što nisam. Rado bih
posmatrao dejstvo koje bih postigao kod gospođice Vederbi.
„Ta ptičica mi je rekla da je videla izvesnu damu, čije ime nećemo reći.“
„Neku drugu ptičicu?“, upitao sam.
Na moje iznenađenje, gospođica Vederbi samo što se nije zacenila od smeha i šaljivo me
je pljesnula po ruci uzviknuvši: „O, vikare, ne smete biti tako nestašni!“
Pošto se povratila, nastavila je:
„Izvesnu damu, a šta mislite kuda se ta dama bila zaputila? Skrenula je ulicom prema
parohijskom dvoru, ali pre toga se osvrnula i levo i desno, vrlo neobično - da se uveri da je ne
gleda niko poznat, pretpostavila bih ja.“
„A ptičica?", upitao sam.
„Bila je kod prodavačice ribe, u sobi gore iznad radnje." Znam kuda služavke idu kada
imaju slobodan dan. Znam i kuda ne idu ako tome ima ikakva leka - nikuda na čist vazduh.
„Bilo je to“, nastavila je gospođica Vederbi tajanstveno se naginjući prema meni, „upravo
nešto pre šest sati.“
„Koga dana?“
Gospođica Vederbi je ciknula.
„Na dan ubistva, naravno, zar vam nisam rekla?“
„Pretpostavio sam“, odgovorio sam. „Ime te dame...?“
„Počinje sa L“, rekla je gospođica Vederbi i zaklimala glavom.
Osećajući da je tu kraj informacija koje je gospođica Vederbi imala da prenese, ustao sam
da pođem.
„Nećete dopustiti da me policija ispituje, zar ne?“, zavapila je gospođica Vederbi
hvatajući me za ruku obema rukama. „Izbegavam svako pojavljivanje u javnosti. Pogotovo da
moram da stojim pred sudom!“
„U posebnim slučajevima", rekao sam, „svedocima se dopusti i da sednu.“
S tim sam rečima umakao.
Ostalo je još da se vidim i s gospođom Prajs Ridli. Ta me je gospa odmah postavila na
moje mesto.
„Ne pristajem da budem umešana ni u kakva posla s policijom“, mrgodno je rekla hladno
se rukujući sa mnom. „S druge strane, razumete da sam smatrala, pošto sam naišla na izvesne
okolnosti koje moraju biti razjašnjene, da se pažnja vlasti mora skrenuti na njih.“
„Tiču li se one gospođe Lestrendž?“, upitao sam.
„Zašto bi se ticale nje?“, ledeno je upitala gospođa Prajs Ridli.
Izmakla mi je tlo ispod nogu.
„Vrlo je prosto“, nastavila je. „Moja služavka Klara stajala je na kapiji, sišla je, tvrdi,
samo na minut-dva da udahne svežeg vazduha. Nipošto joj ne treba verovati, rekla bih ja.
Mnogo je verovatnije da je čekala kad če naići momak iz ribarnice - ako je momak - drzak
mladi klipan, ako je napunio sedamnaest, misli da može da se šali sa svim devojkama. U
svakom slučaju, kao što rekoh, stajala je na kapiji i čula je da neko kija.“
„Da?“, rekao sam čekajući šta će uslediti dalje.
„To je sve. Kažem vam, čula je da neko kija. Samo nemojte sad da mi počnete kako nisam
više mlada i kako mi se moglo i učiniti, zato što je to čula Klara, a njoj je tek devetnaest.“
„Ali...“, rekao sam, „a zašto ne bi čula da neko kija?“
Gospođa Prajs Ridli me je gledala očigledno me sažaljevajući zbog uboge pameti.
„Čula je da neko kija onog dana kad je pukovnik ubijen, u vreme kad nikoga nije bilo u
vašoj kući. Bez sumnje se ubica krio u žbunju čekajući svoju priliku. Potrebno je da potražite
prehlađenog čoveka.“
„Ili koji pati od polenske groznice“, primetio sam. „Mislim, ipak, gospođo Prajs Ridli, da
za tu misteriju postoji jednostavno rešenje. Meri, naša služavka, patila je od jake prehlade.
Njeno šmrcanje nam je svima stavljalo živce na probu u poslednje vreme. Mora biti da je nju
vaša Klara čula kako kija.“
„Kijao je muškarac“, odrešito je rekla gospođa Prajs Ridli. „Osim toga, s naše kapije se
ne može čuti kako vaša služavka kija u vašoj kuhinji."
„Niti se s vaše kapije može čuti da neko kija u mojoj radnoj sobi“, rekao sam. „U najmanju
ruku, veoma sumnjam da može.“
„Rekoh da se čovek možda bio sakrio u žbunju“, kazala je gospođa Prajs Ridli. „Kad je
Klara ušla u kuću, on je bez sumnje prošao pravo na glavna vrata.“
„Svakako, to je moguće“, rekao sam.
Trudio sam se da mi glas ne zvuči primetno umirujuće, ali mora biti da sam omanuo, jer me
je gospođa Prajs Ridli odjednom prostrelila pogledom.
„Navikla sam ja da me ne slušaju, ali mogu još da spomenem i da se teniski reket, kad se
samo baci na travu bez futrole, potpuno upropasti, a reketi su danas vrlo skupi.“
Nisam video ni povoda ni smisla u ovom iznenadnom napadu s boka, koji me je uhvatio
sasvim u raskoraku.
„Možda se vi nećete složiti sa mnom“, rekla je gospođa Prajs Ridli.
„O, slažem se, svakako."
„Drago mi je što to čujem. Nemam više ništa da vam kažem. Perem ruke od čitavog tog
posla.“
Zavalila se na naslon i sklopila oči kao da ju je skolio umor od ovoga sveta. Zahvalio sam
joj i oprostio se.
Pred vratima sam se odvažio da pitam Klaru za ono što mi je ispričala njena gospodarica.
„Istina je, gospodine, čula sam nekog da kija. I nije bilo obično kijanje, gospođine, ne
uopšte.“
Ništa što ima veze s ubistvom nije obično. Ni pucanj nije običan pucanj, ni kijanje nije
obično kijanje. Pretpostavljam da je to bilo naročito ubilačko kijanje, samo ubice tako kijaju.
Upitao sam devojku u koliko sati je to bilo, ali ona nije mogla da mi kaže određeno, mislila je
da je bilo negde između šest i petnaest i pola sedam. U svakom slučaju, „pre nego što je
gospodarici pozlilo od onog poziva telefonom“.
Pitao sam Klaru da li je ona čula pucanj, bilo kakav, a ona mi je rekla da je bila užasna
pucnjava. Posle toga nisam više naročito verovao ni u šta što Klara kaže.
Taman sam hteo da uđem na kapiju sopstvene kuče kad sam se predomislio i rešio da
obiđem jednog prijatelja.
Pogledao sam na sat i video da imam upravo dovoljno vremena do večernje službe.
Produžio sam putem do Hejdokove kuće. Doktor je izašao na prag da me dočeka.
Ponovo sam primetio kako izgleda brižno i izmučeno. Činilo se da je zbog ovih poslednjih
zbivanja ostario do neprepoznatljivosti.
„Drago mi je što vas vidim“, rekao je. „Šta ima novo?“
Ispričao sam mu za razvoj događaja oko Stouna.
„Lopov visoke klase“, primetio je doktor. „Time je mnogo šta objašnjeno. Pročitao je
dosta o arheologiji, ali je povremeno pravio greške kad smo razgovarali. Mora biti da ga je i
Protero uhvatio. Sećate se kako su se posvađali. Šta mislite o devojci, je li i ona umešana?“
„Mišljenje o tome još nije utvrđeno. Što se mene lično tiče, mislim da ni za šta nije kriva.
Samo je strahovito glupa“, dodao sam.
„Ne bih ja rekao. Prepredena je gospođica Gledis Kram. Izvanredno zdrav primerak. Ta
neće zadavati truda pripadnicima moje profesije."
Ispričao sam mu da se brinem za Hosa i da bih žarko želeo da otputuje nekud da malo
promeni vazduh i da se stvarno odmori.
Kad sam to rekao, osetio sam kod Hejdoka kao nekakvo izbegavanje i njegov mi odgovor
nije zazvučao sasvim iskreno.
„Da“, rekao je doktor polako, „valjda bi to bilo najbolje. Jadan čovek. Jadan čovek.“
„Mislio sam da vam se on ne dopada.“
„I ne dopada - ne mnogo. Svejedno, ja žalim mnoge ljude koje uopšte ne volim.“ Malo
posle je dodao: „Žao mi je čak i Protera. Jadnik, niko ga nikad nije mnogo voleo. Uvek suviše
nametljiv i pun sopstvene pravičnosti - spoj koji nikom nije mio. Uvek je bio isti takav, čak i
dok je bio mlad.“
„Nisam znao da ste ga i tada poznavali.“
„0, jesam. Dok smo živeli u Vestmorlendu, držao sam ordinaciju nedaleko odavde. Odavno
je to bilo. Prošlo je skoro dvadeset godina.“
Uzdahnuo sam. Pre dvadeset godina, Grizeldi je bilo samo pet. Kako je vreme čudna stvar.
„Je li to sve što ste došli da mi kažete, Klemente?"
Pogledao sam ga trgnuvši se. Hejdok me je gledao oštrim okom.
 „Ima još nešto, zar ne?“, upitao je.
Klimnuo sam glavom.
Kad sam došao, nisam bio siguran da li da mu ispričam ili ne, ali sada sam se odlučio.
Hejdok mi je draži od svih drugih ljudi koje znam. Sjajan čovek u svakom pogledu. Nekako
sam osečao da bi mu ono što imam da kažem moglo biti korisno.
Prepričao sam mu svoje razgovore s gospođicom Hartnel i gospođicom Vederbi.
Pošto sam završio, Hejdok je dugo ćutao.
„Istina je, Klemente11, rekao je konačno. „Trudio sam se da zaklonim gospođu Lestrendž
od neprijatnosti koliko god sam mogao. Istinu govoreći, ona mi je stara prijateljica, ali to nije
jedini razlog. Lekarska potvrda koju sam joj dao nije čista izmišljotina kao što svi vi mislite
da jeste.“
Zastao je, pa onda s dubokom ozbiljnošću rekao:
„Ovo je samo između vas i mene, Klemente. Gospođi Lestrendž su odbrojani dani.“
„Molim?“
„Ona umire. Rekao bih da joj ostaje još mesec dana života, ne duže. Čudi li vas što mi je
želja da je sačuvam od dodijavanja i ispitivanja?“
Zatim je nastavio:
„Kada je te večeri skrenula ovim putem, došla je ovamo, u moju kuću.“
„Niste to ranije spominjali.“
„Nisam želeo da se pronose nikakva govorkanja. Između šest i sedam ja ne primam
pacijente i svi to znaju. Možete ipak da mi verujete na reč da je ona bila ovde.“
„Nije bila ovde kad sam došao po vas. Kad smo našli telo, znate.“
„Ne.“ Doktor je izgledao pometen. „Otišla je da... imala je zakazan sastanak.“
„Gde je imala taj sastanak? Kod svoje kuće?“
„Ne znam, Klemente. Časti mi, ne znam.“
Verovao sam mu, ali...
„Pretpostavimo da nevin čovekbude obešen?“, rekao sam. „Neće“, rekao je. „Niko neće
biti obešen zbog ubistva pukovnika Protera. Verujte mi na reč.“
To ipak nisam mogao. Mada mi je ovo rekao s čvrstim ubeđenjem u glasu.
„Niko neće biti obešen', ponovio je.
„Taj Arčer...“
Doktor je nestrpljivo odmahnuo rukom.
„Njemu ne bi doteklo pameti da obriše otiske prstiju s pištolja."
„Možda i ne bi“, rekao sam sumnjičavo.
Onda sam se nečega setio. Izvadio sam iz džepa smećkasti kristalčić koji sam našao u
šumi, pružio ga doktoru i upitao šta je to.
„Hm.“ Hejdok se malo kolebao. „Liči na pikrinsku kiselinu. Gde ste ovo našli?“
„Tajna Šerloka Holmsa", odgovorio sam.
Osmehnuo se.
„Šta je to pikrinska kiselina?“, pitao sam.
„Eksploziv."
„Da, znam, ali ima i drugu primenu, zar ne?“
Hejdok je klimnuo glavom.
„Koristi se u medicini, u rastvorima protiv opekotina. Odličan lek.“
Pružio sam ruku, a doktor mi je prilično nerado vratio kristal.
„Verovatno ne znači baš ništa“, rekao sam, „ali našao sam ga na neočekivanom mestu.“
„Nećete da mi kažete gde?“
Pomalo detinjasto, nisam hteo da mu kažem.
Ako on čuva svoje tajne, čuvaću onda i ja svoje.
Pomalo me je povredilo što nije hteo sasvim da mi se poveri.
 Dvadeset šesto poglavlje

TE SAM VEČERI STAO ZA PREDIKAONICU OBUZET ČUDNIM raspoloženjem.

Crkva je bila neuobičajeno puna. Nisam baš bio u stanju da poverujem kako je toliko sveta
došlo privučeno svetlim izgledima da će čuti Hosovu propoved. Hosove propovedi su
dosadne i dogmatične. A sve i da se proneo glas da ću umesto Hosa za predikaonicom biti ja,
ni to ne bi privuklo narod, jer moje propovedi su dosadne i učene. Bojim se takođe da
posećenost nisam mogao da pripišem ni velikoj pobožnosti mojih parohijana.
Zaključio sam konačno da su svi došli da vide ko je još došao i da posle propovedi
malčice prospletkare pod crkvenim tremom.
Došao je i Hejdok, što nije bilo uobičajeno, i Lorens Reding isto. Na moje čudo, pored
Lorensa sam ugledao bledo i napeto Hosovo lice. Ana Protero je bila tu, ali ona obično dolazi
na večernju službu nedeljom, mada je danas nisam očekivao. Još veće iznenađenje bila je
Leticija - dolazak u crkvu nedeljom izjutra bio je obavezan, pukovnik Protero je u tome bio
nepopustljiv, ali nikad pre nisam video Leticiju na večernjoj službi.
Bila je tu i Gledis Kram, i izgledala je gotovo besramno mlada i zdrava naspram svelih
starih usedelica, a za jednu priliku koju sam nejasno video u samom začelju i koja se uvukla sa
zakašnjenjem učinilo mi se da je gospođa Lestrendž.
Nepotrebno je i reći da su gospođa Prajs Ridli, gospođica Hartnel, gospođica Vederbi i
gospođica Marpl bile tu u punom sastavu. Svi žitelji sela bili su tu, gotovo da niko nije
izostao. Ne pamtim kad mi se pastva okupila u tako potpunom sazivu.
Ima u masi nečeg neobičnog. U crkvi je te večeri vladala neka namagnetisana atmosfera,
čiji sam uticaj prvi osetio ja sam.
Propovedi po pravilu pripremim unapred. Pripremam ih savesno i brižljivo, ali sam pri
svemu tome svesniji nego iko njihovih manjkavosti.
Večeras sam, po nuždi, propovedao extempore, a kad sam pogledao u to more lica
podignutih ka meni, pamet mi je preplavilo iznenadno ludilo. Prestao sam da budem sluga
Božji i postao glumac. Pred sobom sam imao publiku i želeo sam da tu publiku dirnem -
štaviše, osećao sam u sebi moć da zavladam njenim osećanjima.
Ne ponosim se onim što sam uradio te večeri. Ni najmanje ne verujem u emotivnost kojom
se služi hrišćanska obnova i slične sekte. Ipak sam te večeri glumio pomamom ponesenog,
krasnoglagoljivog propovednika.
Izgovorio sam temu polako.
 Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje 3
Ponovio sam reči dvaput i čuo svoj glas, zvučan, kako se ori i zvoni, nimalo sličan glasu
običnog roba Božjeg Leonarda Klementa.
Video sam kako je u prvoj klupi Grizelda začuđeno podigla pogled, a Denis odmah za
njom.
Zadržao sam dah na trenutak ili dva, a zatim otpustio sebi uzde.
Pastva sakupljena tu u crkvi kipela je od suzbijanih osećanja, zrelih da se neko poigra
njima. Poigrao sam se njima. Pozivao sam grešnike na pokajanje. Gonio sam sebe ka
grozničavom izlivu emocija. Pružao sam ruku s uprtim prstom koji optužuje i svaki put
ponavljao:
„Tebi se obraćam..."
...i svaki put mi je iz nekog drugog dela crkve odgovarao zagrcnuti uzdah.
Osećanja mase nešto su čudno i užasno.
Završio sam onim prekrasnim, silovitim rečima, možda najsilovitijim u čitavoj Bibliji:
Ove noći tražiće dušu tvoju od tebe... 4
Bila je to čudnovata, mada kratkotrajna zaposednutost. Kući sam se vratio isti kakav
obično jesam, bezbojan i neupadljiv čovek. Grizeldu sam zatekao bledu. Uhvatila me je
podruku.
„Lene“, rekla je, „bio si zastrašujući večeras. Meni... meni se to nije dopalo. Nikad te pre
nisam čula da ovako držiš prodiku.“
„Rekao bih da više nikada i nećeš.“ Umorno sam klonuo na sofu. Bio sam izmožden.
„Šta ti bi da budeš onakav?“
„Iznenada me je obuzelo bezumlje."
„O, a nije... nije bio neki poseban razlog?“
„Šta ti to znači poseban razlog?“
„Samo sam se pitala, ništa više. Lene, ti si nepredvidljiv. Stalno osećam da te u stvari ne
poznajem sasvim.“
Meri je imala slobodno veče, pa za večeru nismo imali kuvano jelo.
„Ima za tebe jedno pismo u predsoblju", rekla je Grizelda. „Donesi ga, Denise, hoćeš li?“
Denis, koji je za večerom sve vreme ćutao, ustao je da je posluša.
Uzeo sam pismo i zaječao. U gornjem levom uglu pisalo je: Isporučiti na ruke, hitno.
„Ovo mora biti od gospođice Marpl“, rekao sam. „Samo je još ona ostala.“
Pretpostavio sam ispravno.

„Dragi gospodine Klemente,

Veoma bih volela da proćaskam s vama o nekim sitnicama kojih sam se dosetila.
Smatram da bi trebalo svi da pokušamo da doprinesemo ne bi li se rasvetlila ova
žalosna zagonetka. Preći ću do vas oko pola deset ako smem i kucnuću vam na
prozor radne sobe. Draga Grizelda bi možda bila tako dobra da za to vreme pređe
ovamo i malo razvedri mog sestrića. I gospodin Denis takođe, ako je voljan da i on
dođe. Ako mi ne javite drugačije, očekivaću ih ovde kod mene, a sama ću doći u
 vreme koje sam vam najavila.
Najiskrenije vaša,
Džejn Marpl“

Predao sam pisamce Grizeldi.

„O, idemo!“, uzviknula je ona veselo. „Čašicadve domaćeg likera upravo je ono što
čoveku treba nedeljom uveče. Mislim da je Merin blanmanž 5 kriv što smo tako mračno
raspoloženi. Liči na nešto što je stiglo pravo iz mrtvačnice.“
Denis pozivom nije bio oduševljen kao ona.
„Vama je lepo, vi vodite te visokoparne razgovore o knjigama i umetnosti, i tako tome“,
gunđao je on, „dok ja sedim kao neki glupan i samo vas slušam."
„Tebi je to vrlo korisno“, ozbiljno mu je odgovorila Grizelda. „Stavi te tačno tamo gde ti
je i mesto. U svakom slučaju, ja uopšte ne mislim da je gospodin Rejmond Vest tako pametan
kao što se pravi.“
„Za ogromnu većinu nas važi to isto“, rekao sam.
Veoma sam se pitao o čemu to gospođica Marpl želi da razgovara. Od ženskog dela moje
pastve nju sam smatrao najpronicljivijom. Gospođica Marpl ne samo što vidi i čuje sve što se
dešava nego takođe izvlači zapanjujuće prikladne i elegantne zaključke iz zapaženih činjenica.
Ako bih ikada rešio da se posvetim karijeri varalice, najviše bih strahovao da me ne
raskrinka gospođica Marpl.
Spasilačka ekspedicija za razonođivanje sestrića, kako je to prozvala Grizelda, otputila se
iz kuće malo posle devet, a ja sam čekao gospođicu Marpl i ubijao vreme skicirajući tabelu
svih činjenica povezanih sa zločinom. Raspoređivao sam ih hronološki koliko god je to bilo
moguće. Preciznost nije osobina koja me krasi, ali jesam uredan i volim da se sve metodično
zapiše.
U pola deset, u sekund tačno, gospođica Marpl mi je kucnula u prozor, pa sam ustao da je
pustim u sobu.
Preko glave i ramena prebacila je fini šetlandski šal i izgledala je stara i krhka. Ušla je
zadihano sipajući isprekidane rečenice.
„Stvarno ste zlatni što ste mi dozvolili da dođem... a Grizelda je prava dušica... Rejmond
joj se divi, savršena grezovska 6 glava, stalno govori... Ne, neću stoličicu za noge.“
Odložio sam njen šetlandski šal preko naslona jedne stolice, pa se smestio na stolicu
naspram svoje gošće. Gledali smo se nekoliko trenutaka, a onda je na njenom licu zaigrao mali
smešak pun izvinjenja.
„Sigurno se pitate zašto... zašto mene ovo toliko zanima. Možda mislite da je vrlo
neženstveno zanimati se za ubistvo. Ne - molim vas - volela bih da objasnim ako dozvolite.“
Zastala je na trenutak, a obraze joj je oblilo rumenilo.
„Vidite“, započela je konačno, „kad živite sami, kao ja, u ovako prilično zabačenom kraju,
morate da imate neki hobi. Tu je, naravno, pletenje, pa rad sa decom i dobrotvorni rad, mogu i
da se crtaju pejzaži, ali moj hobi je, i uvek je bio - ljudska priroda. Ljudska priroda je tako
raznovrsna, tako neodoljiva. U jednom malom selu, gde nema ničega što bi čoveka
zaokupljalo, imate u izobilju mogućnosti da postanete istinski znalac, kako bih ja to rekla.
Počnete da klasifikujete ljude naučno kao ptice ili cveće: rod taj i taj, porodica ta i ta, vrsta ta
i ta. Ponekad, naravno, i pogrešite, ali sve manje kako vreme protiče. A onda čovek i
isprobava sebe. Zadate sebi problemčić - na primer onu teglu račića u sosu koja je toliko
zabavna Grizeldi, dušici - zagonetka sasvim nevažna, ali isto tako sasvim neshvatljiva ako je
ne rešite kako treba. Onda su tu bile i one zamenjene kapi protiv kašlja, pa kišobran mesarove
žene - to s kišobranom je bilo savršeno besmisleno sem pod pretpostavkom da su se bakalin i
apotekarova žena bavili izvesnim nepodopštinama, što se, naravno, i ispostavilo kao istina.
Očaravajuće je, znate, kad možete da primenite svoje rasuđivanje i potom ustanovite da ste u
pravu.“
„Kao što vi obično jeste, čini mi se“, osmehnuo sam se.
„Zbog toga sam, bojim se, postala malčice umišljena“, priznala je gospođica Marpl. „Uvek
sam se, međutim, pitala da li bih, ako jednom dođe taj dan da se ovde odigra neka zaista
krupna misterija, bila u stanju da izvedem to isto. Da je tačno razrešim, hoću da kažem.
Logički posmatrano, to bi trebalo da bude potpuno isto. Na kraju krajeva, mali radni model
torpeda isti je kao i pravi torpedo.“
„Mislite da je sve to pitanje srazmera“, rekao sam polako. „Logički, trebalo bi da bude,
priznajem. Ipak ne znam da li zaista jeste.“
„Mora biti isto“, rekla je gospođica Marpl. „Činioci su - tako smo to zvali u školi, zar ne -
jedni te isti. Tu je novac, tu je uzajamna privlačnost ljudi... ovaj... suprotnog pola, a onda su tu
naravno i nastranosti - mnogo je ljudi malčice nastrano, zar ne? U stvari većina, kad ih bolje
upoznate. Normalni ljudi ponekad urade nešto da se sasvim zgranete, a nenormalni se ponekad
ponašaju vrlo obično i zdravorazumski. Jedini način je, u stvari, da ljude poredite s drugima, s
ljudima koje poznajete ili koje ste nekada upoznali. Začudili biste se kad biste znali na koliko
se malo jasno razdeljenih tipova ljudi zapravo mogu razvrstati."
„Plašite me“, rekao sam. „Osećam se kao da sam stavljen pod mikroskop."
„Ne bih ni sanjala, naravno, da išta od ovoga kažem pukovniku Melčetu - on je sav za
samovlašće, zar ne? - a ni sirotom inspektoru Slaku - inspektor je slika i prilika mlađane
prodavačice u prodavnici obuće koja bi htela da vam proda lakovane cipele samo zato što ima
vaš broj i uopšte ne obraća pažnju na to što vi želite od teleće kože.“
Bio je to zaista odličan opis inspektora Slaka.
„Sigurna sam međutim da vi, gospodine Klemente, o ovom zločinu znate isto koliko
inspektor Slak, pa sam mislila, ako bismo nas dvoje radili zajedno..."
„Nisam tako siguran kao vi“, rekao sam. „Mislim da svi mi u potaji zamišljamo da smo
Šerlok Holms.“
Ispričao sam joj zatim o tri posete u koje sam tog popodneva otišao na poziv triju dama.
Ispričao sam joj i kako je Ana pronašla portret sa isečenim licem. Ispričao sam joj konačno i o
držanju gospođice Kram u policijskoj stanici i preneo šta mi je Hejdok rekao za kristal koji
sam poneo iz šume.
„Pošto sam ga sam našao, voleo bih da je zbog nečega važan“, završio sam svoju
pripovest. „Najverovatnije, ipak, taj kristalčić nema baš ništa s našim slučajem.“
„U poslednje vreme pozajmljivala sam iz biblioteke mnogo američkih detektivskih priča“,
rekla je gospođica Marpl. „Nadala sam se da ću u njima pročitati nešto korisno.“ „Spominje li
se u njima išta o pikrinskoj kiselini?" „Bojim se da ne. Sećam se, doduše, da sam jednom
pročitala priču u kojoj su nekog čoveka otrovali tako što su mu umesto lekovitog ulja utrljavali
pikrinsku kiselinu pomešanu s lanolinom."
„Ovde kod nas niko nije otrovan, te izgleda da nam to ne ulazi u razmatranje", rekao sam
ja.
Onda sam joj pokazao svoju hronološku tabelu činjenica. „Potrudio sam se da što jasnije
rekapituliram poznate činjenice“, objasnio sam.

MOJA TABELA
Četvrtak, 21. o. m.
12.30 - Pukovnik Protero pomera sastanak sa šest sati na šest i petnaest. Pritom ga
je verovatno čulo pola sela.
12.45 - Pištolj poslednji put viđen na svom mestu. (Mada se u to može i sumnjati,
pošto je gospođa Arčer prethodno rekla da se ne seča.)
5.30 (približno) - Pukovnik i gospođa Protero kolima polaze iz Starog dvora u
selo.
5.30 - Primam lažni poziv iz vratarske kuče na severnoj kapiji Starog dvora.
6.15 (ili koji minut ranije) - Pukovnik Protero stiže u parohijski dvor. Meri ga
uvodi u moju radnu sobu.
6.20 - Gospođa Protero dolazi donjom ulicom, pa kroz baštu do francuskog
prozora. Ne vidi pukovnika.
6.29 - Telefonski poziv gospođi Prajs Ridli iz kuće Lorensa Redinga (prema
podacima sa centrale).
6.30-6.35 - Čuo se pucanj. (Ako prihvatimo vreme telefonskog poziva kao tačno.)
Prema svedočenju Lorensa Redinga, Ane Protero i doktora Stouna reklo bi se da se
čuo ranije, ali je u pravu verovatno gospođa Prajs Ridli.
6.45 - Lorens Reding stiže u parohijski dvor i pronalazi mrtvaca.
6.48 - Srećemo se Lorens Reding i ja.
6.49 - Pronalazim mrtvaca.
6.55 - Hejdok pregleda telo.
ZAPAŽANJA. - Nikakav alibi za vreme između šest i trideset i šest i trideset pet
nemaju jedino gospođica Kram i gospođa Lestrendž. Gospođica Kram kaže da je bila
na iskopini, ali to nema ko da potvrdi. Čini se ipak da je opravdano razrešiti je sumnje
jer ne izgleda da postoji ikakva veza između nje i ovog slučaja. Gospođa Lestrendž je
pošla iz kuće doktora Hejdoka nekoliko minuta posle šest da bi stigla na sastanak sa
nekim. Gde je i s kim sastanak bio zakazan? Teško da je mogao biti s pukovnikom
Proterom, pošto je pukovnik trebalo da bude zauzet sa mnom. Tačno je da se gospođa
Lestrendž u vreme kada je zločin počinjen nalazila negde u blizini, ali je neizvesno
kakav bi motiv ona mogla imati da ubije pukovnika. Njegovom smrću ona ništa ne
dobija, a inspektorovu teoriju o uceni lično ne prihvatam. Gospođa Lestrendž nije od te
vrste. Ne čini se verovatno ni da je ona mogla da se domogne pištolja Lorensa
Redinga.
 „Veoma pregledno“, rekla je gospođica Marpl s odobravanjem klimajući glavom. „Zaista
veoma pregledno. Muškarci uvek umeju da naprave izvanredne podsetnike.“
„Slažete se sa ovim što sam zapisao?“, upitao sam je.
„O, da, sve ste ovo prekrasno izložili."
Tada sam joj postavio pitanje koje sam nameravao da postavim sve vreme.
„Gospođice Marpl, u koga vi sumnjate? Jednom ste rekli da postoji sedmoro sumnjivih."
„Verujem da je upravo tako“, odsutno je rekla gospođica Marpl. „Pretpostavljam da svako
od nas sumnja na nekoga drugog. Možete to čak sasvim lepo da vidite.“
Nije me pitala na koga ja sumnjam.
„Suština je u tome“, rekla je, „što za sve mora da se pribavi objašnjenje. Sve mora da
bude ubedljivo objašnjeno. Ako imate teoriju koja se uklapa sa svim činjenicama - pa dakle,
onda ona mora biti tačna. Samo što je to krajnje teško postići. Da nije one poruke..."
„Poruke?“, iznenađeno sam upitao.
„Da, sećate se, rekla sam vam. Ta me poruka brine sve vreme. Nekako je skroz pogrešna.“
„Poruka je sada objašnjena, svakako. Napisana je u šest i trideset pet, a onda je tuđa ruka -
ubičina - dopisala vreme na vrhu da nas zavede na pogrešan trag“, rekao sam. „Mislim da je to
nepobitno utvrđeno."
„Čak i tako - sasvim je pogrešna“, ostala je pri svome gospođica Marpl.
„Zašto?“
„Slušajte." Gospođica Marpl se živo nagnula ka meni. „Gospođa Protero je, kao što sam
vam rekla, prošla pored mog vrta, došla sve do prozora vaše radne sobe, pogledala unutra i
nije videla pukovnika.“
„Zato što je sedeo za stolom i pisao“, rekao sam.
„Sve je to sasvim pogrešno. Tada je bilo šest i dvadeset. Složili smo se da pukovnik ne bi
seo da vam piše kako ne može duže da vas čeka barem pre pola sedam - zašto je onda sedeo za
pisaćim stolom?“
„Nisam razmišljao o tome“, polako sam odgovorio. „Dajte da porazmislimo o tome
ponovo, dragi gospodine Klemente. Gospođa Protero dolazi do prozora i pomisli da u sobi
nema nikoga - mora biti da je to pomislila jer inače ne bi otišla do ateljea da se nađe s
gospodinom Redingom. Bilo bi suviše opasno. Ako je pomislila da unutra nema nikoga, onda
se iz sobe sigurno nije čuo nikakav šum. Što znači da imamo tri mogućnosti, zar ne?“
„Mislite...“
„Prva bi bila da je pukovnik Protero već bio mrtav - mada mislim da ta nije
najverovatnija. Kao prvo, on je tad proveo u vašoj radnoj sobi svega pet minuta i gospođa
Protero ili ja bismo čule pucanj, a kao drugo, ostaje nam isto pitanje - zbog čega je bio za
pisaćim stolom. Druga mogućnost je, naravno, da je sedeo za stolom i pisao poruku, ali je u
tom slučaju to morala biti neka sasvim druga poruka, ne poruka u kojoj vam piše kako ne može
duže da vas čeka. A treća...“
„Da?“, rekao sam upitno.
„Treća je da je gospođa Protero imala pravo i da u sobi zbilja nije bilo nikoga.“
„Mislite da je pukovnik pošto ga je Meri uvela izašao i vratio se kasnije?“
 „Da.“
„Zašto bi to uradio?"
Gospođica Marpl je raširila ruke gestom koji je iskazivao nedoumicu.
„To bi značilo da slučaj treba sagledati iz jednog sasvim novog ugla“, rekao sam.
„Često se mora uraditi upravo to - ma o čemu da je reč. Zar se vi ne slažete?“
Ćutao sam. U mislima sam pažljivo razmatrao tri mogućnosti koje je predložila gospođica
Marpl.
Tiho uzdahnuvši, stara dama je ustala.
„Moram nazad. Vrlo mi je drago što smo popričali, iako nismo mnogo postigli, zar ne?“
„Istinu da vam kažem“, rekao sam dodajući joj šal, „meni se to sve zajedno čini kao jedan
lavirint bez raspleta.“
„O, ne bih ja tako rekla! Mislim da, u celini gledano, jedna teorija odgovara gotovo
svemu. To jest, ako dozvolite jednu slučajnu podudarnost, a smatram da je jedna slučajnost
dopustiva. Više njih je, naravno, slabo verovatno.“
„Stvarno to mislite? O toj teoriji?“, pitao sam gledajući je netremice.
„Priznajem da moja teorija ima jednu manu - postoji jedna činjenica koju ne uspevam da
uklopim. Kad bi samo ta poruka bila nešto sasvim drugačije..."
Uzdahnula je i zavrtela glavom. Pošla je prema francuskom prozoru, pa odsutno pružila
ruku i opipala pokunjenu biljku u saksiji na postolju.
„Znate, dragi gospodine Klemente, ovu bi biljku trebalo češće zalivati. Siroto biće, sva je
sasušena. Vaša služavka treba da je zaliva svakog dana. Pretpostavljam da se služavka stara o
njoj?“
„Koliko se ona stara i o čemu“, rekao sam.
„Još je malo nedoučena?", natuknula je gospođica Marpl.
„Jeste“, potvrdio sam. „Grizelda neće ni da čuje za to da je otpustimo. Uvrtela je sebi u
glavu da će kod nas ostati jedino služavka koju niko drugi neće. Meri nam, međutim, umalo
nije dala otkaz pre neki dan.“
„Zamislite. Uvek mi se činilo da ste joj vas oboje veoma dragi.“
„Nisam toprimetio“, rekao sam. „Ali uznemirila ju je zapravo bila Leticija Protero. Meri
se vratila s pretresa u burnom raspoloženju, a ovde je zatekla Leticiju i... elem, sporečkale su
se.“
„0!“, rekla je gospođica Marpl. Taman je koraknula da izađe kad je zastala kao ukopana, a
preko lica joj je zapanjujućom brzinom proleteo čitav niz promena.
„Zaboga, kako sam bila glupa', rekla je kao za sebe. „Znači, to je bilo to. Sve vreme
savršeno moguće.“
„Pardon?“
Okrenula je ka meni zabrinuto lice.
„Ništa, ništa. Samo mi je nešto sinulo ovog časa. Moram kući da dobro razmislim o tome.
Da znate - mislim da sam bila krajnje glupa, gotovo neverovatno glupa.“
„Ne mogu da poverujem u to“, rekao sam galantno.
Otpratio sam je kroz francuski prozor pa preko travnjaka.
„Možete li da mi kažete šta vam je to tako iznenadno sinulo u glavi?“, pitao sam.
 „Radije ne bih u ovom času. I dalje postoji mogućnost da grešim, shvatate. Mada mislim
da ne grešim. Evo nas kod moje kapije. Mnogo vam hvala. Molim vas nemojte da se mučite
dalje.“
„Poruka je još kamen spoticanja?“, upitao sam dok je ulazila na svoju baštensku kapiju i
navlačila rezu za sobom.
Pogledala me je rasejano.
„Poruka? Naravno da to nije bila prava poruka. Sve vreme sam i mislila da nije. Laku noć,
gospodine Klemente.“
Odbrzala je puteljkom ka svojoj kući, a ja sam ostao zagledan za njom.
Pojma nisam imao šta da mislim.
 Dvadeset sedmo poglavlje

GRIZELDA I DENIS SE JOŠ NISU BILI VRATILI. SHVATIO SAM DA bi najprirodnije bilo da sam
otpratio gospođicu Marpl sve do kuće i svratio po njih dvoje, ali smo se oboje bili toliko
zaneli raspetljavanjem ubistva da smo zaboravili sve ostale na svetu.
Stajao sam u hodniku i pitao se ne bi li makar sada trebalo da odem da ih dovedem, kada
se oglasilo zvono.
Otišao sam do vrata i video pismo u sandučiću. Pretpostavio sam da je pozvonio onaj ko
je ubacio pismo, pa sam ga izvadio iz sandučića.
U tom trenutku je, međutim, zvono zazvonilo ponovo. Žurno sam stavio pismo u džep i
otvorio vrata.
Bio je to pukovnik Melčet.
„Zdravo, Klemente. Vraćam se kolima iz grada kući, pa sam pomislio da navratim ako ste
voljni da me pozovete na piće.“
„Vrlo rado“, rekao sam. „Dođite u radnu sobu.“
Skinuo je kožni mantil i pošao za mnom. Izneo sam nam viski i sodu i dve čaše. Melčet je
raskoračen stajao ispred kamina i gladio potkresane brkove.
„Imam novost za vas, Klemente. Nešto najčudnije što ste ikada čuli, ali neka to sačeka koji
trenutak. Kako ide ovde kod vas? Da nije još koja stara dama naišla na kakav vruć trag?“
„Dobro se one drže“, rekao sam. „Jedna od njih, u svakom slučaju, misli da je vrlo blizu
plenu.“
„Naša prijateljica gospođica Marpl, a?“
„Naša prijateljica gospođica Marpl.“
„Takve žene uvek misle da sve znaju“, rekao je pukovnik Melčet.
S uživanjem je gucnuo viski sa sodom.
„Možda je neumesno s moje strane što to pitarrT, rekao sam, „ali nadam se da je neko
ispitao momka iz ribarnice? Ako je ubica izašao na glavna vrata, moguće je da ga je to momče
videlo."
„Slak ga je odmah ispitao, ali momak kaže da nikoga nije sreo. Što je sasvim verovatno -
ubica se sigurno ne bi trudio da privuče na sebe pažnju. Oko vaše kapije ima gde da se
prikrije. Osmotrio bi da vidi da li mu je put čist. Momak je morao da svrati kod vas u
vikarijat, kod doktora Hejdoka i kod gospođe Prajs Ridli. Nije bilo teško promaći mu.“
„Ne, pretpostavljam da nije“, rekao sam.
„S druge strane“, nastavio je Melčet, „ako je ubistvo delo tog lupeža Arčera, a mladi Fred
Džekson ga video ovde negde u okolini, sumnjam da bi ga odao. Arčer mu je u rodu.“
„Ozbiljno sumnjate na Arčera?“
„Znate, stari Protero mu se bio zamerio prilično gadno. Potok zle krvi među njima.
Uviđavnost nije bila Proteru jača strana.“
„Ne, bio je nemilosrdan čovek“, rekao sam.
„Živi i pusti druge da žive, eto šta ja uvek govorim“, mudrovao ja Melčet. „Zakon je
zakon, naravno, ali nikad nije zgoreg imati prema ljudima malo razumevanja. Kod Protera toga
nije bilo.“
„On se time ponosio."
Malo smo poćutali, a onda sam ja upitao:
„Kakva je to ’najčudnija novost’ koju ste mi obećali?“
„Jeste zapanjujuća, zaista. Znate onu nedovršenu poruku koju je Protero pisao kada je
ubijen?“
„Znam.“
„Uposlili smo stručnjaka da nam kaže da li je vreme dodato nečijom tuđom rukom. Poslali
smo, naravno, i uzorke Proterovog rukopisa. I znate kakav je rezultat ekspertize? Tu poruku
uopšte nije pisao Protero. “
„Hoćete da kažete da je krivotvorena?"
„Krivotvorena je. Za vreme misle da jeste dopisano opet nekom trećom rukom, mada u to
nisu sigurni. Napisano je drugačijim mastilom, ali čitava poruka je falsifikat. Nije je napisao
Protero."
„Jesu li sigurni u to?“
„Sigurni koliko je to ikada moguće sa stručnjacima. Znate kakvi su stručnjaci! Prilično su
sigurni, ipak.“
„Zaprepašćujuće“, rekao sam. Onda sam se naglo prisetio nečega. „Čujte, sećam se da je
gospođa Protero odmah kazala da rukopis uopšte ne liči na rukopis njenog muža, ali ja na to
nisam obratio pažnju."
„Zaista?“
„Pomislio sam da je to obična besmislica, kakve već žene ponekad umeju da kažu. Činilo
se da je sasvim izvesno makar to da je poruku napisao Protero, ako uopšte ičeg izvesnog ima u
čitavoj ovoj priči.“
Ćutke smo se zgledali.
Zatim sam lagano rekao: „Čudno, upravo je večeras gospođica Marpl rekla da je ta poruka
potpuno pogrešna."
„Đavo da nosi tu staricu, šta ta svašta zna, prosto čovek da pomisli da ga je sama ubila.“
U tom trenutku zazvonio je telefon. Telefonska zvonjava poseduje izvesnu čudnu vrstu
psihologije. Ovoga puta bila je vrlo uporna i odzvanjala zloslutnošću. Prišao sam i podigao
slušalicu.
„Vikarijat", rekao sam. „Izvolite?“
Preko žice je dopro čudan, histerično piskav glas.
„Hoću da priznam“, rekao je. „Gospode bože, hoću da priznam."
„Halo“, rekao sam. „Halo, centrala, prekinuli ste mi vezu. S kog su me broja zvali?“
 Ravnodušan glas odgovorio mi je da ne zna, a ja sam se okrenuo Melčetu.
„Jednom prilikom vi rekoste da ćete, bude li i neko treći priznao ovo ubistvo, biti gotovi
za ludnicu.“
„Pa šta s tim?“
„Upravo je zvao neko ko je hteo da prizna... Centrala nam je prekinula vezu.“
Melčet je dojurio do telefona i podigao slušalicu.
„Sada ću ja popričati s njima.“
„Popričajte“, rekao sam. „Možda ćete vi nešto i postići. Želim vam uspeha, a ja izlazim.
Čini mi se da sam prepoznao taj glas.“
 Dvadeset osmo poglavlje

ŽURIO SAM ULICOM KROZ SELO. BILO JE JEDANAEST SATI, A u jedanaest sati nedeljom
uveče u Sent Meri Midu isto je kao da su svi pomrli. Video sam ipak svetlo na jednom prozoru
na spratu, te sam shvatio da je Hos još budan; zastao sam pred vratima i pritisnuo zvono.
Učinilo mi se da je dugo potrajalo pre nego što je gospođa Sadler, Hosova gazdarica,
polako i studiozno odmakla dve reze, skinula lanac, okrenula ključ u bravi, otvorila vrata, pa
se sumnjičavo upiljila u mene.
„Vikare, pa to ste vi!“, uzviknula je začuđeno.
„Dobro veče“, pozdravio sam je. „Hteo bih da vidim gospodina Hosa. Kroz prozor se još
vidi svetlo, znači da je budan.“
„Može biti. Nisam ga videla otkako sam mu odnela večeru. Proveo je mirno veče, niko mu
nije dolazio, nikuda nije izlazio.“
Klimnuo sam glavom, pa se, prošavši pored nje, brzo popeo uz stepenice. Hos je
iznajmljivao dve sobe, spavaću i dnevnu, na spratu.
Ušao sam u dnevnu sobu. Hos je ležao opružen na polu-sofi i nije se probudio kada sam
ušao. Pored njega su bile prazna kutijica za praške i poluprazna čaša vode.
Na podu pored njegove leve noge ležao je ispisan i zgužvan list papira. Podigao sam ga i
izravnao.
Počinjalo je s:
Dragi moj Klemente...
Pročitao sam ga, uzrujano uzviknuo, pa gurnuo pismo u džep. Zatim sam se sagnuo nad
Hosom da ga pažljivije pogledam.
Sledeći moj postupak bio je da posegnem za telefonom koji se nalazio Hosu uz sam lakat i
zatražim broj vikarijata. Mora biti da je Melčet još pokušavao da uđe u trag primljenom
pozivu jer mi je rečeno da je broj zauzet. Zamolio sam ih da me pozovu kad bude slobodan i
odložio telefon.
Zavukao sam ruku u džep da ponovo pogledam pismo koje sam našao zgužvano na podu, a
s njim sam izvukao i ono koje mi je stiglo u sanduče i koje još nisam bio otvorio.
Učinilo mi se nekako užasno poznato. Rukopis je bio isti kao na onom anonimnom pismu
koje sam dobio posle podne.
Otvorio sam ga.
Pročitao sam ga jednom, pa još jednom - nisam uspevao da shvatim ono što u njemu piše.
Počeo sam da ga čitam i po treći put kada je telefon zazvonio. Podigao sam slušalicu kao
mesečar.
„Halo?“
„Halo.“
„Jeste li to vi, Melčete?“
„Da, gde ste vi? Pronašao sam odakle su vas zvali. Broj je...“
„Znam.“
„Dobro je. Tu se sad nalazite?11
„Da.“
„Šta je s tim priznanjem."
„Dobio sam priznanje.“
„Uhvatili ste ubicu?“
Bilo je to najveće iskušenje u mom životu. Gledao sam onu nepotpisanu škrabotinu.
Gledao sam praznu kutijicu za prašak s imenom Heruvim na njoj. Prisećao sam se jednog
neobaveznog razgovora.
Uložio sam ogroman napor.
„Ne znam“, rekao sam. „Najbolje da dođete ovamo.“
Dao sam mu adresu.
Onda sam seo na stolicu preko puta Hosa da razmislim.
Imao sam za to svega dva minuta.
Za dva minuta Melčet će biti ovde.
Uzeo sam anonimno pismo i pročitao ga po treći put.
Potom sam zatvorio oči i razmišljao...
 Dvadeset deveto poglavlje

IZGUBIO SAM POJAM O VREMENU - MADA PRETPOSTAVLJAM da su zaista prošla samo dva-tri
minuta, meni se činilo da je protekla čitava večnost pre nego što sam čuo da se vrata otvaraju i
okrenuvši glavu video Melčeta gde ulazi.
Zagledao se najpre u usnulog Hosa, pa se onda okrenuo ka meni.
„Šta je sve ovo, Klemente? Šta sve ovo znači?“
Odabrao sam jedno od dva pisma u ruci pa mu ga pružio. Pročitao ga je naglas, stišanim
tonom.

„Dragi moj Klemente,

Ovo što imam da vam saopštim neobično je neprijatno. Mislim da mi je, na kraju
krajeva, ipak draže da vam napišem. Možemo da razgovaramo nekog narednog
dana. Tiče se one nedavne pronevere. Žalim što moram reči da sam se van svake
sumnje uverio ko je pravi vinovnik. Koliko god mi bilo bolno da okrivim jednog
zaređenog sveštenika, svoje dužnosti sam i prebolno svestan. Primerse mora dati...“

Melčet me je upitno pogledao. Reči su se od tog mesta pretvarale u nerastumačivu

škrabotinu jer je smrt sustigla ruku koja je pisala.
Pukovnik je duboko udahnuo, pa pogledao u Hosa.
„Znači to je rešenje! Čovek na koga nismo ni pomišljali. Kajanje ga je nateralo da prizna.“
„U poslednje vreme nije bio sav svoj“, rekao sam.
Odjednom je Melčet uz oštar uzvik dugim koracima prišao usnulom čoveku, zgrabio ga za
rame i protresao najpre blago, a onda sve jače.
„On ne spava! Nagutao se lekova! Šta sve ovo znači?“
Oči su mu pošle ka praznoj kutijici za prašak. Uzeo ju je.
„Da li je...“
„Mislim da jeste“, rekao sam. „Pokazao mi je taj lek pre neki dan. Rekao mi je kako ga je
doktor upozorio da ne sme da uzme previše. Smislio je to kao izlaz, jadnik. Možda i jeste tako
najbolje. Nije na nama da mu sudimo.“
Melčet je, međutim, bio pre svega ostalog načelnik policije okruga. Argumenti koji su
mogli da ubede mene za njega nisu imali nikakvu težinu. Načelnik je uhvatio ubicu i hteo je da
uhvaćeni ubica bude obešen.
 U tren oka našao se pored telefona i nestrpljivo lupao po ručici sve dok nije dobio
odgovor sa centrale. Zatražio je Hejdokov broj. Na trenutak je zavladao muk dok je Melčet
stajao s uvom priljubljenim uz slušalicu, očiju prikovanih za klonulu priliku ispruženu na
polusofi.
„Halo... halo... Halo. Je li to kuća doktora Hejdoka? Da li bi doktor odmah došao u Haj
strit, kod gospodina Hosa. Hitno je... šta kažete?... Koji je to onda broj?... Oprostite."
Prekinuo je vezu pušeći se od besa.
„Pogrešan broj, pogrešan broj, stalno neki pogrešni brojevi! A čoveku život od toga zavisi.
Halo!!! Dali ste mi pogrešan broj... Jeste - ne gubite vreme, dajte mi tri devet, ne tri pet.“
Još jedna napregnuta pauza, samo ovaj put kraća.
„Halo, jeste li to vi, Hejdok? Melčet ovde. Dođite, molim vas, odmah u Haj strit 19. Hos
se nagutao nekih lekova. Odmah, čoveče, život je u pitanju.“
Prekinuo je vezu pa se nestrpljivo ushodao po sobi. „Zašto, za ime sveta, odmah niste zvali
doktora, prosto ne mogu da shvatim. Mora biti da ste bili sasvim neprisebni."
Srećom po mene, Melčetu ni na kraj pameti nije bilo da bi iko mogao imati shvatanja
drugačija od njegovih. Oćutao sam, a on je nastavio:
„Gde ste našli ovo pismo?“
„Zgužvano na podu - ispalo mu je iz ruke.“
„Vrlo neobično - stara usedelica je imala pravo, pronašli smo pogrešnu poruku. Pitam se
kako li se samo tome domislila. A i ovaj je mnogo pametan - da ne zapali ovo, magarac.
Zamislite da je sačuvao najopasniji dokaz kakav uopšte možete i da zamislite!" „Ljudska je
priroda puna nedoslednosti.“
„Da nije, mislim da nikad nijednog ubicu ne bismo uhvatili. Pre ili kasnije svi oni naprave
neku glupost. Izgledate mi potišteni, Klemente. Valjda vas je ovo strahovito potreslo?"
„Zaista jeste. Kao što rekoh, Hos se već neko vreme ponašao čudno, ali ni sanjao nisam...“
„Ko i bi? Hej, kao da čujem kola.“ Prišao je prozoru, podigao okvir i nagnuo se napolje.
„Jeste, Hejdok je.“
Ubrzo zatim doktor je ušao u sobu.
Melčet mu je izložio situaciju u nekoliko jezgrovitih reči. Hejdok je čovek koji nikada ne
pokazuje osećanja. Samo je podigao obrve, klimnuo glavom, pa prišao pacijentu. Opipao mu
je bilo, podigao očni kapak i pažljivo zavirio u oko. Onda se okrenuo prema Melčetu.
„Hoćete da ga spasete da bi otišao na vešala?“, upitao je. „Dejstvo je prilično uzelo maha,
znate. Život mu visi o niti, sumnjam da ću moći da ga povratim.“
„Uradite sve što je u vašoj moći.“
„U redu.“
Doktor se uposlio oko koferčića s lekovima koji je doneo, pripremio je injekciju i
ubrizgao neko sredstvo Hosu u ruku, pa se uspravio.
„Najbolje je da ga odvedem u bolnicu u Mač Benamu. Pomozite mi da ga odnesem u kola.“
Obojica smo pritekli da mu pomognemo. Dok je sedao za volan, Hejdok je za rastanak
dobacio pukovniku preko ramena:
„Nećete moći da ga obesite, da znate, Melčete."
„Mislite da se neće oporaviti.“
 „Možda hoće, a možda i neće. Hteo sam da kažem da sve i ako se oporavi, mučenik nije
odgovoran za svoja dela. Daću lekarsko svedočenje o tome.“
„Šta je mislio ovim da kaže?“, pitao me je Melčet dok smo se vraćali uz stepenice.
Objasnio sam mu da je Hos prebolovao letargijski encefalitis.
„Ma šta kažete, bolest spavanja? Danas se uvek nađe neko opravdanje za svako prljavo
nepočinstvo. Ne slažete se sa mnom?“
„Nauka nam objašnjava mnogo toga.“
„Dovraga i nauka - oprostite, Klemente, ali meni sva ta mlaka praznoslovlja idu na živce.
Ja sam vam jednostavan čovek. Biće najbolje da sad malo pogledamo njegov stan.“
U tom trenutku su nas međutim omeli, a gošća je bila sasvim neočekivana - vrata su se
otvorila i u sobu je ušla gospođica Marpl. Bila je porumenela i ustreptala, i izgleda da je
shvatila koliko nas je zaprepastila.
„Oprostite, oprostite mi što smetam - dobro vam veče, pukovniče Melčete. Još jednom vas
molim da mi oprostite, ali čula sam da je gospodinu Hosu loše pa sam morala da dođem da
vidim mogu li išta da pomognem.“
Zastala je. Pukovnik ju je gledao pomalo zgađeno.
„Vrlo lepo od vas, gospođice Marpl“, rekao je oporo, „ali nije trebalo da se mučite. Kako
ste saznali, uzgred da vas upitam?"
Upravo to pitanje sam i ja goreo od želje da joj postavim!
„Telefonom“, objasnila je gospođica Marpl. „Tako su traljavi na centrali, stalno greše s
brojevima, zar ne? Najpre ste dobili mene, a mislili ste da je doktor Hejdok. Moj broj je tri
pet.“
„Znači to je bilo!“, uzviknuo sam.
Za sveznanje gospođice Marpl uvekpostoji neko savršeno dobro i zdravorazumsko
objašnjenje.
„Zbog toga sam došla da pogledam mogu li kako pomoči“, zaključila je gospođica Marpl.
„Vrlo lepo“, rekao je Melčet još oporije, „ali ne može ništa da se pomogne. Hejdok ga je
odvezao u bolnicu.“
„U bolnicu, zaista? Oh, to je veliko olakšanje! Vrlo mi je drago što to čujem. Tamo če biti
na bezbednom. Kad ste rekli ’ne može ništa da se pomogne’, niste mislili da mu nema spasa,
zar ne?“
„Vrlo je neizvesno“, rekao sam.
Pogled gospođice Marpl pošao je ka praznoj kutijici za lek. „Uzeo je preveliku dozu?“
Melčet bi, mislim, radije tajio, a možda bih i ja pod drugačijim okolnostima, ali moj
razgovor o ovom slučaju s gospođicom Marpl bio mi je još suviše svež u glavi, mada moram
priznati da su i meni bili pomalo odbojni ovaj njen brzi dolazak i neprikrivena znatiželja.
„Najbolje da pogledate ovo“, rekao sam i pružio joj Proterovo nedovršeno pismo.
Uzela ga je i pročitala bez ikakvog znaka iznenađenja.
„Već ste bili zaključili nešto slično, zar ne?“, upitao sam.
„Da - da, zaista. Smem li da vas pitam, gospodine Klemente, zbog čega ste došli večeras
ovamo? Eto to ne razumem. Ni vas ni pukovnika Melčeta ne bih nikako očekivala."
Ispričao sam joj za telefonski poziv i kako sam bio uveren da sam prepoznao Hosov glas.
Gospođica Marpl je zamišljeno klimnula glavom.
„Vrlo zanimljivo. Kao da je proviđenje umešalo prste, ako smem tako da kažem. Da, stigli
ste ovamo sasvim za dlaku.“
„Za dlaku da bih postigao - šta?“, rekao sam s gorčinom.
Gospođica Marpl je delovala začuđeno.
„Da spasete gospodinu Hosu život, naravno.“
„Zar ne mislite da bi možda bilo bolje ako se Hos ne bi oporavio?“, rekao sam. „Bolje za
njega, za sve. Sada znamo istinu i...“
Zaćutao sam - jer gospođica Marpl je klimala glavom tako žestoko da sam izgubio nit
onoga o čemu sam govorio.
„Naravno“, rekla je ona. „Naravno! Upravo to on i želi da mislite! Da sad znate istinu i da
je za sve bolje upravo ovako kako je. O, da, sve se to uklapa - pismo, previše leka, stanje
svesti sirotog gospodina Hosa, njegovo priznanje. Sve se uklapa - samo što je sve
pogrešno...“
Gledali smo u nju zaprepašćeno.
„Zato mi i jeste toliko drago što je gospodin Hos bezbedan u bolnici, gde niko ne može da
ga se dočepa. Ako se oporavi, ispričaće vam istinu.“
„Istinu?“
„Da - da nikad nije pukovniku Proteru takao ni dlaku na glavi.“
„ Ali telefonski poziv“, pobunio sara se. „Pismo, prevelika doza leka. Sve je sasvim
jasno.“
„Tako bi on želeo da mislite. Vrlo je pametan, nema šta! Da sačuva pismo i ovako ga
iskoristi, zaista vrlo pametno.“ „Ko je taj on o kome govorite?“, upitao sam „Govorim o
ubici“, rekla je gospođica Marpl. Zatim je tiho dodala: „O gospodinu Lorensu Redingu...“
 Trideseto poglavlje

NEMO SMO GLEDALI U GOSPOĐICU MARPL. MISLIM DA SMO na trenutak obojica poverovali
da je stara dama šenula pameću. Njena optužba zvučala je krajnje neosnovano.
Pukovnik Melčet je progovorio prvi, Ijubazno i s trpeljivim sažaljenjem.
„Besmisleno je to što kažete, gospođice Marpl. Mladi Reding je potpuno razrešen
sumnje.“
„Naravno. Postarao se za to“, rekla je gospođica Marpl.
„Upravo suprotno“, suvo je rekao pukovnik Melčet. „Dao je sve od sebe da bude optužen
za zločin.“
„Da“, složila se gospođica Marpl. „Sve nas je prešao, i mene isto kao i sve ostale.
Setićete se, dragi gospodine Klemente, kako sam bila zatečena kada sam čula da je gospodin
Reding priznao zločin. Poremetio mi je sve što sam mislila i naveo me da pomislim da je
nevin, a do tog trenutka sam bila ubeđena da je kriv.“
„Onda ste vi dakle sumnjali u Lorensa Redinga?"
„Znam da je u romanima ubica uvek onaj za koga se to najmanje očekuje, ali sam
ustanovila da u stvarnom životu to pravilo ne važi. Vrlo često je tačno ono što je očigledno.
Koliko god se meni gospođa Protero uvek dopadala, nisam mogla a da ne zaključim da je
potpuno pod vlašću gospodina Redinga i učiniće sve što joj on bude rekao, a on svakako nije
mladić koji bi makar i u snu pomislio da pobegne sa ženom koja nema ni prebijene pare. S
njegove tačke gledišta, bilo je neophodno da pukovnik Protero bude uklonjen - te ga je i
uklonio. Takvi mladi ljudi imaju neodoljiv šarm i nimalo morala."
Pukovnik Melčet je već neko vreme nestrpljivo šmrkutao, a sad je iz njega provalilo:
„Potpuna besmislica, sve to zajedno! Za Redinga je potvrđeno gde je bio u svakom
trenutku sve do deset do sedam, a Hejdok sasvim izričito kaže da Protero tada nije mogao biti
ubijen. Pretpostavljam da mislite kako vi znate bolje nego doktor. Ili hoćete da kažete kako
Hejdok namerno laže - sam Gospod zna zbog čega?“
„Mislim da su lekarski nalazi doktora Hejdoka savršeno tačni i da je doktor vrlo ispravan
čovek. U pukovnika Protera je, naravno, pucala zapravo gospođa Protero, ne gospodin
Reding.“
Ponovo smo zapanjeno zinuli u nju. Gospođica Marpl je popravila čipkanu maramu oko
vrata, spustila sa ramena čupavi meki šal pa počela devičanski blago da nam drži lekciju,
iznoseći preneražavajuće činjenice kao da je to nešto najprirodnije na svetu.
„Smatrala sam sve do sada da nije u redu da progovorim. Ono u šta čovek veruje, pa sve i
ako veruje toliko čvrsto kao da zna van svake sumnje, još nije dokaz, a ako nemate objašnjenje
koje se uklapa sa svim činjenicama, kao što sam baš večeras govorila dragom gospodinu
Klementu, ne možete zaista s ubeđenjem da ga zastupate. Moje objašnjenje nije još bilo
potpuno - nedostajao mu je još jedan delić - ali kad sam izlazila iz radne sobe gospodina
Klementa, odjednom sam ugledala palmicu u saksiji pored prozora - i celina se složila! Sve je
jasno kao beli dan!“
„Poludela - načisto", tiho je rekao Melčet samo za moje uši.
Gospođica Marpl nas je, međutim, gledala spokojno i ozareno i nastavljala blagim
damskim glasom.
„Bilo mi je veoma žao da poverujem u to, veoma žao, jer oboje su mi se dopadali, ali
znate kakva je ljudska narav. U početku, kad su najpre on pa onda ona priznali onako glupo kao
što jesu - ne mogu ni da vam iskažem koliko mi je laknulo što sam pogrešila. Počela sam da
razmišljam o drugim ljudima koji su mogli imati motiv da sklone pukovnika s puta.“
„Sedmoro osumnjičenih!“, uskliknuo sam poluglasno.
Gospođica Marpl mi se osmehnula. „Da, zaista. Bio je tu prvo taj Arčer - nije mi se činilo
mnogo verovatno, ali ako je potegnuo koju čašu, alkohol udara u glavu - onda ko da zna. Zatim
je tu, naravno, bila vaša Meri. Odavno je izlazila s Arčerom, a devojka je naprasita. Imala je i
motiv i priliku - bila je sama u kući. Stara gospođa Arčer mogla je lako doneti pištolj iz kuće
gospodina Redinga bilo sinu bilo Meri. Pa onda, naravno, Leticija - devojka želi novac i
slobodu da živi kako je njoj volja. Znam mnoge slučajeve kad se za anđeoski krasne devojke
pokazalo da nemaju nimalo moralnih obzira, iako gospoda nikad nisu voljna da u to poveruju.“
Na ove reči sam se malo lecnuo.
„Tu je još bio i onaj teniski reket“, nastavljala je gospođica Marpl.
„Teniski reket?“
„Da, onaj koji je Klara gospođe Prajs Ridli videla na travi pored kapije parohijskog
dvora. Reklo bi se da se gospodin Denis ipak vratio s one partije tenisa ranije nego što je
tvrdio. Šesnaestogodišnji dečaci vrlo su povodljivi i vrlo neuravnoteženi. Kakav god bio
njegov motiv - radi Leticije ili radi vas - ta mogućnost je postojala. I bili ste tu, razume se,
siroti gospodin Hos i vi - ne zajedno, svakako, nego kao alternativne mogućnosti, kako bi se
učeno reklo.“
„Ja?“, zaprepastio sam se.
„Ovaj - da. Izvinjavam se, nisam nikada stvarno mislila, ali bilo je tu pitanje onog novca
koji je nestajao. Za to ste morali biti krivi ili vi ili gospodin Hos, a gospođa Prajs Ridli je po
celom selu pronosila nagoveštaje da ste to vi, uglavnom zato što ste se tako nepopustljivo
protivili svakom istraživanju tog pitanja. Sama sam sve vreme bila ubeđena da je krivac
gospodin Hos jer me je mnogo podsećao na onog orguljaša koga sam vam spominjala, ali
svejedno, čovek nikad ne može da bude potpuno siguran..."
„...pošto je ljudska narav takva kakva jeste“, dovršio sam sumorno.
„Upravo tako. I onda je tu još, naravno, bila i Grizelda, dušica.“
„Gospođa Klement baš nikako nije mogla biti umešana“, upao je Melčet. „Vratila se tek
vozom u deset do sedam.“
„Tako je ona rekla“, odvratila je odsečno gospođica Marpl. „Nikada se ljudima ne sme
verovati na reč. Taj voz je kasnio pola sata te večeri, ali ja sam rođenim očima u sedam i
petnaest videla gospođu Klement kako polazi prema Starom dvoru, a to znači da je morala
doći nekim ranijim vozom. Zaista su je i videli ranije, ali vi to možda već znate?“ Upitno me
je pogledala.
Bilo je nečeg magnetskog u njenom pogledu što me je primoralo da joj pružim ono drugo
anonimno pismo, koje sam otvorio tek nedavno. U njemu se do sitnica izlagalo kako je
Grizelda onog kobnog dana viđena u šest i dvadeset gde izlazi kroz francuski prozor sa zadnje
strane kuće Lorensa Redinga.
Ni tada niti ikada ni reči nisam zucnuo o strašnoj sumnji koja mi je na trenutak opsela
misli. Ukazala mi se jedna košmarna slika - minula bliskost između Lorensa i Grizelde postala
je nekako poznata Proteru, on je rešio da i mene upozna s činjenicama, a Grizelda je u
očajanju ukrala pištolj i ućutkala Protera. Kao što rekoh, puki košmar, ali mi se na nekoliko
beskrajnih trenutaka ukazao sa jezivom životnošću stvarnosti.
Ne znam da li je gospođica Marpl naslutila štogod od ovoga. Vrlo verovatno jeste. Malo
šta njoj ostane skriveno.
Vratila mi je pismo klimnuvši tek malčice glavom.
„Čitavo selo je pričalo o tome“, rekla je. „Istinu govoreći, i jeste izgledalo sumnjivo, zar
ne? Posebno pošto se gospođa Arčer pred porotom zaklela da je pištolj još bio u kući kad je
ona otišla u podne.“
Gospođica Marpl je tu malo zastala.
„Strašno sam se udaljila od onog glavnog. Šta zapravo hoću da kažem i za šta verujem da
mi je dužnost - hoću da vam izložim svoje razrešenje zločina. Ako u njega ne poverujete... pa,
ja ću učiniti sve što je do mene. Čak i ovako bi moja želja da ne progovaram pre nego što
budem potpuno sigurna mogla sirotog gospodina Hosa koštati života.“
Ponovo je zastala, a kada je nastavila, glas joj je imao drugačiju boju. Nije više govorila
kao da se izvinjava, reči su joj zvučale mnogo odlučnije.
„Evo mog objašnjenja činjenica. Do četvrtka posle podne zločin je već bio potpuno
isplaniran, do najsitnijih pojedinosti. Najpre je Lorens Reding došao kod vikara znajući da on
nije kod kuće. Doneo je pištolj i sakrio ga u saksiju pored prozora. Kada je vikar stigao,
Lorens mu je svoj dolazak objasnio željom da mu saopšti svoju odluku da ode iz sela. U
dvadeset pet do šest Lorens Reding je telefonirao vikaru iz vratarske kuće na severnoj kapiji
Starog dvora, oponašajući pritom ženski glas (setićete se da je on darovit glumac amater).
Gospođa Protero je tada upravo pošla s mužem u selo i, što je vrlo zanimljivo iako niko
nije tako razmišljao o tome, nije ponela torbicu. Zaista izrazito neobično za bilo koju ženu.
Nešto malo pre šest i dvadeset ona prolazi pored moje bašte i zastaje da porazgovara sa mnom
pružajući mi priliku da dobro zapazim kako kod sebe nikako ne može imati oružje, a takođe i
da se ponaša sasvim uobičajeno. Shvatili su, znate, da dobro zapažam. Gospođa Protero
zamiče oko ugla kuće, ka francuskom prozoru. Siroti pukovnik sedi za stolom i piše vam. Gluv
je, svi to znamo. Njegova žena uzima pištolj iz saksije u kojoj joj je ostavljen, prilazi mu s
leđa i puca mu u glavu, baca pištolj i izlazi brzo kao munja da bi otišla kroz vrt do ateljea.
Svako bi se zakleo da nije mogla imati dovoljno vremena da ga ubije!“
„Šta je s pucnjem?", prigovorio je pukovnik Melčet. „Vi niste čuli pucanj.“
 „Postoji, koliko mi je poznato, izum koji se zove prigušivač, ili sam bar tako shvatila iz
detektivskih priča. Pitam se da li je možda ono kijanje koje je služavka Klara čula u stvari bio
pucanj. Mada to nije ni važno. Gospođa Protero se u ateljeu nalazi s gospodinom Redingom.
Ulaze zajedno, a pošto je ljudska priroda takva kakva jeste, plašim se da su sasvim dobro
shvatili da ja iz svog vrta neću otići dok oni ne budu izašli.“
Nikada mi gospođica Marpl nije bila draža nego u tom trenutku kad je, smeškajući se na
svoj račun, priznala sopstvene mane.
„Kad izađu, držanje im je prirodno i vedro. U tome su zapravo napravili grešku. Da su se
zaista unutra bili oprostili, kao što su se pretvarali da jesu, izgledali bi sasvim drugačije. To
im je, vidite, bila slaba tačka. Prosto se nisu usudili da izgledaju brižni ni rastuženi. Narednih
deset minuta pažljivo se staraju da obezbede sebi ono što se, čini mi se, zove alibi. Konačno
gospodin Reding ponovo odlazi do parohijskog dvora i otuda izlazi što se kasnije usudio.
Verovatno vas je još izdaleka video da se približavate pa je uspeo lepo da uskladi vreme.
Uzima pištolj i prigušivač, na stolu ostavlja krivotvorenu poruku s vremenom dopisanim
drugačijim mastilom i, naizgled, drugim rukopisom. Kada bude otkriveno da je poruka
krivotvorena, ličiće to na trapav pokušaj da se zločin podmetne Ani Protero.
Dok podmeće pisamce, međutim, on ugleda ono koje je pukovnik Protero zaista pisao - to
je nešto sasvim neočekivano. Budući vrlo inteligentan mladić kakav jeste, on uviđa da mu to
pismo može doći korisno, pa ga uzima sa sobom. Kazaljke sata pomera na vreme koje je
napisao na poruci mada dobro zna da je sat uvek navijen da žuri petnaest minuta. Zamisao je
ista - lažni pokušaj da se sumnja baci na gospođu Protero. Zatim izlazi, susreće vas na kapiji i
odglumi čoveka koji je gotovo sasvim van sebe. Kao što rekoh, zaista izuzetno pametan
mladić. Šta bi ubica pokušao da uradi posle počinjenog zločina? Da se ponaša prirodno,
naravno. Zato gospodin Reding radi upravo suprotno. Prigušivača se otarasio, ali s pištoljem
odlazi u policijsku stanicu, gde pravi tu smešnu predstavu priznajući ubistvo, a mi svi zajedno
nasednemo."
Bilo je nečeg opčinjavajućeg u tome kako je gospođica Marpl iznela sažetak celog slučaja.
Govorila je s takvom sigurnošću da smo pukovnik i ja bili ubeđeni kako je zločin mogao biti
počinjen samo tako i nikako drugačije.
„Šta je s onim pucnjem koji se čuo iz šume?“, upitao sam ja. „Da li je to ona slučajna
podudarnost koju ste spominjali malopre?“
„Jao, zaboga, ne“, žustro je odmahnula glavom gospođica Marpl. „Taj prasak uopšte nije
bio slučajna podudarnost - daleko od toga. Bilo je neophodno da se čuje pucanj inače bi se
sumnja možda i dalje povlačila za gospođom Protero. Kako je to gospodin Reding uspeo da
postigne, ja ne znam sasvim, ali koliko shvatam, pikrinska kiselina eksplodira kada se na nju
baci nešto teško, a setićete se, dragi vikare, da je gospodin Reding nosio jedan veliki kamen
kada ste ga sreli u šumi upravo blizu onog mesta gde ste kasnije našli kristal. Muškarci to
umeju tako pametno da smisle - kamen se obesi iznad kristala i onda se zapali sporogoreći
fitilj - valjda se to tako zove, nešto što će goreti dvadesetak minuta, tako da se prasak čuje
upravo oko pola sedam, kada gospodin Reding i gospođa Protero budu izašli iz ateljea i
nalazili se celom selu pred očima. Vrlo bezbedno po gospodina Redinga, jer šta ima posle da
se nađe - samo veliki kamen! Mada je on pokušao da skloni čak i kamen, taman kada ste vi
naišli."
„Verujem da imate pravo“, uskliknuo sam prisetivši se kako se Lorens trgnuo, zatečen,
kada me je ugledao onog dana. U tom mi je trenutku to izgledalo prirodno, ali sada...
Gospođica Marpl kao da mi je pročitala misli, jer je mudro klimnula glavom.
„Da, mora biti da mu je bilo opako neprijatno kada vas je sreo, ali uspeo je odlično da se
izvuče pretvarajući se da je kamen poneo meni za moj kameni vrt. Samo što je to bio potpuno
pogrešan kamen za japanski vrt!“, naglasila je gospođica Marpl. „To me je i navelo na pravi
trag.“

Za sve to vreme pukovnik Melčet je sedeo kao hipnotisan. Sad je konačno pokazao znake
da se vraća sebi. Šmrknuo je dva-triput, izduvao nos pa, sav smušen, rekao:
„Časti mi! Na časnu moju reč!“
Osim toga nije izražavao nikakvo mišljenje. Verujem da je i on, kao i ja, bio pod dubokim
utiskom posle logički tako pouzdano izvedenih zaključaka gospođice Marpl, samo u tom
trenutku nije još bio spreman da to prizna.
Umesto toga je pružio ruku da dohvati zgužvano pismo pa naprasito rekao:
„Sve je to lepo i krasno, ali kako objašnjavate ovo s Hosom? Čovek je telefonirao i
priznao.“
„Da, tu kao da je proviđenje umešalo prste. Posledica vikarove propovedi, bez sumnje.
Znate, dragi gospodine Klemente, održali ste zaista nezaboravnu propoved. Mora biti da je
postigla duboko dejstvo na gospodina Hosa. Nije mogao više da izdrži grižu savesti, morao je
da prizna - da je proneveravao crkveni novac.“
„Šta kažete?“
„Da - i upravo to mu je, proviđenjem Božjim, spaslo život, jer nadam se i verujem da jeste
spasen. Doktor Hejdok je vrlo pametan. Kako ja to vidim, gospodin Reding je sačuvao pismo
(bio je to opasan potez, ali pretpostavljam da ga je bio sakrio negde na sigurno) i čekao dok ne
otkrije zasigurno na koga se ono odnosi. Uskoro se uverio da pismo govori o gospodinu Hosu.
Koliko sam shvatila, sinoć je došao ovamo s gospodinom Hosom i proveo s njim podosta
vremena. Pretpostavljam da je tada zamenio kutijicu s njegovim lekom i podmetnuo mu ovo
pismo u džep kućne haljine. Jadan mladić bi popio kobni lek ništa ne sluteći, a posle smrti bi
mu stvari svakako bile pregledane i ovo pismo pronađeno, i onda bi svi zaključili da je on
ubio pukovnika Protera i oduzeo sebi život zbog griže savesti. Čini mi se da je gospodin Hos
morao naći ovo pismo večeras baš pre nego što će popiti smrtonosni prašak. U njegovom
poremećenom stanju pismo mu je moralo izgledati kao delo natprirodnih sila, a kako je još
došlo povrh vikarove propovedi, nateralo ga je da prizna sve zajedno.“
„Na časnu reč“, rekao je pukovnik Melčet. „Na časnu moju reč! Krajnje neverovatno! Ne
verujem... ne verujem ni u šta od toga.“
U životu nije izgovorio ništa što bi neubedljivije zvučalo. Mora biti da je bilo neubedljivo
i za njegove rođene uši jer je odmah nastavio:
„Možete li da objasnite i onaj drugi telefonski poziv - ko je iz kuće gospodina Redinga
telefonirao gospođi Prajs Ridli?"
„Ah, e to sam nazvala slučajnošću!“, rekla je gospođica Marpl. „Taj poziv je Grizeldino
delo, to su ona, dušica, i gospodin Denis zajedno zamesili. Čuli su kakve glasine gospođa
Prajs Ridli pronosi o vikaru pa su smislili taj možda pomalo detinjast način da je ućutkaju.
Slučajnost je u tome što su telefonirali upravo kada se čuo lažni pucanj iz šume, što navodi
čoveka da pomisli kako tu mora postojati neka međusobna veza.“
Odjednom sam se setio kako su taj pucanj svi opisivali kao „drugačiji“. Imali su pravo.
Ipak, teško je bilo objasniti u čemu se ta razlika u odnosu na uobičajene pucnjeve sastojala.
Pukovnik Melčet je pročistio grlo.
„Vaše rešenje je vrlo uverljivo, gospođice Marpl“, rekao je, „ali dozvolićete mi da
primetim da za njega ne postoji ni trunka dokaza.“
„Znam“, rekla je gospođica Marpl. „Verujete, ipak, da je tačno, zar ne?“
Na trenutak je zavladala tišina, a onda je pukovnik gotovo preko volje priznao:
„Verujem. Nek ide sve bestraga, jedino je tako moglo da se dogodi. Samo što nemamo
dokaza - ni najmanju rnrvicu."
Gospođica Marpl je diskretno kašljucnula.
„Zbog toga sam mislila da bi možda pod ovim okolnostima...“
»Da?“
„Možda bi bilo dopustivo postaviti jednu malu klopku.“
 Trideset prvo poglavlje

I PUKOVNIK MELČET I JA ZABEZEKNUTO SMO GLEDALI U gospođicu Marpl.

„Klopku? Kakvu klopku?“
Gospođica Marpl se ponašala malo bojažljivo, ali ipak je bilo jasno da je već sve
smislila.
„Pretpostavimo da neko telefonom pozove gospodina Redinga i upozori ga.“
Pukovnik Melčet se osmehnuo.
„’Sve je otkriveno! Hvataj maglu!’ Stari trik, gospođice Marpl. Često uspeva, to je tačno,
ali u ovom slučaju mislim da je mladi Reding suviše promućurna ptičica da bismo ga tako
ulovili.“
„Ovde nam je potrebno nešto vrlo posebno, svesna sam toga“, rekla je gospođica Marpl.
„Predložila bih - ovo je samo predlog - da upozorenje uputi neko za koga se zna da ima
neobičan pogled na ovakva pitanja. Po stavovima koje izražava doktor Hejdok lako bi se dalo
pretpostaviti da on i na ubistvo gleda iz neuobičajenog ugla. Ako bi on natuknuo da je neko -
gospođa Sadler možda ili njena deca - u stvari video kad je kutijica s lekovima zamenjena -
naravno, ako je gospodin Reding nedužan, onda mu to ništa neće značiti, ali ako nije nevin...“
„...mogao bi uraditi nešto glupo.“
„I pasti nam pravo u ruke. Moguće je. Vrlo domišljato, gospođice Marpl. Samo hoće li
Hejdok pristati na to? Kao što rekoste, njegova gledišta..."
Gospođica Marpl je vedro prekinula pukovnika:
„Oh, ali to je teorija! Teorija se vrlo razlikuje od prakse, zar ne? U svakom slučaju, evo
doktora, pa možemo da ga pitamo.“ Hejdok se, mislim, veoma začudio kada je video
gospođicu Marpl sa nama. Izgledao je iznureno, sav smožden.
„Bilo je za dlaku“, rekao je. „Ipak, izvući će se. Lekaru je posao da spase pacijenta i ja
sam ga spasao, ali bilo bi mi gotovo milije da nisam uspeo.“
„Možda ćete promeniti mišljenje kada budete čuli šta imamo da vam kažemo“, rekao mu je
Melčet, pa je kratko i jezgrovito izložio teoriju gospođice Marpl i na kraju izneo njen predlog.
Imali smo u tom trenutku povlasticu da tačno vidimo na šta je gospođica Marpl mislila
kada je govorila o razlici između teorije i prakse.
Hejdokova gledišta kao da su nama naočigled prošla kroz potpuni preobražaj. Pomislio
sam da bi najradije, kao car Irod, video glavu Lorensa Redinga na tanjiru. Čini mi se da ga
nije toliko ogorčilo ubistvo pukovnika Protera koliko nasrtaj na zlosrećnog Hosa.
„Ništarija prokleta", rekao je Hejdok. „Prokleta ništarija! Hos, jadnik, ima majku i sestru.
Do kraja života bi nosile ljagu kao mati i sestra jednog ubice, a ne smem ni da pomislim koliku
bi duševnu patnju trpele. Kakva je to kukavička, gnusna podvala!"
Da biste videli najčistiji, praiskonski gnev, treba samo da do belog usijanja dovedete
istinskog humanistu.
„ Ako je ovo istina“, rekao je Hejdok, „možete da računate na mene. Taj momak ne
zaslužuje da živi. Našao je potpuno bespomoćnu žrtvu kao što je Hos!“
Svi koje goni zla sreća u bilo kom vidu mogu uvek da računaju na Hejdokovo saosećanje.
Bio je živo zadubljen u razrađivanje detalja s Melčetom kada je gospođica Marpl ustala
da pođe. Ponudio sam se da je otpratim kući.
„Vrlo ste zlatni, gospodine Klemente“, rekla je gospođica Marpl dok smo išli pustom
ulicom. „Bože, bože, već je prošla ponoć. Nadam se da me Rejmond ne čeka nego je otišao da
legne.“
„Trebalo je da vas doprati“, rekao sam.
„Nisam mu rekla da izlazim', odgovorila je gospođica Marpl.
Osmehnuo sam se prisetivši se iznenada prefinjene Rejmondove psihološke analize
zločina.
„Ako se ispostavi da je vaša teorija tačna“, kazao sam, „a lično ne sumnjam u to ni na tren,
ozbiljno ćete potući svog sestrića.“
Gospođica Marpl se takođe osmehnula, popustljivo.
„Sećam se nečega što je običavala da kaže sestra moje babe, baba Fani. Meni je tada bilo
šesnaest godina i to mi se činilo izuzetno glupo.“
„Zaista?“, upitao sam je, zainteresovan.
„Govorila je: ’Mladi misle da su stari glupi, ali stari znaju da su mladi glupi.’“
 Trideset drugo poglavlje

NE PREOSTAJE JOŠ MNOGO DA SE KAŽE. PLAN GOSPOĐICE Marpl je uspeo. Lorens Reding
nije bio nedužan čovek i nagoveštaj da postoji svedok koji ga je video kada je zamenio
kutijicu s praškom zaista ga je naveo da uradi „nešto glupo“. Prosto je takva moć nečiste
savesti.
Položaj mu je, naravno, bio osoben. Prvi nagon mu je, pretpostavljam, bio da beži glavom
bez obzira, ali morao je da misli i na svoju saučesnicu. Nije mogao da ode a da joj ne dojavi,
a nije se usuđivao da sačeka do jutra. Zato je još te noći otišao do Starog dvora, ali dva
najbolja policajca pukovnika Melčeta pratila su ga u stopu. Reding je bacio kamičak u prozor
Ane Protero, probudio je i napregnutim šapatom pozvao da siđe da razgovara sa njim.
Smatrali su, svakako, da su napolju bezbedniji nego unutra, jer se moglo desiti da se Leticija
probudi, međutim time su omogućili dvojici policajaca da čuju ceo razgovor. Posle toga nije
više preostala nikakva sumnja. Gospođica Marpl je imala pravo u svemu.
Tok suđenja Lorensu Redingu i Ani Protero poznat je javnosti. Nemam nameru da u to
zalazim. Spomenuću samo da su velika priznanja odata inspektoru Slaku, zahvaljujući čijoj su
revnosti i inteligenciji zločinci privedeni pravdi. Prirodno, o udelu gospođice Marpl ništa nije
spominjano, a ona sama bi se užasnula i na samu pomisao da se o njoj javno govori.
Neposredno pred početak suđenja kod mene je došla Leticija. Ulelujala je kroz francuski
prozor moje radne sobe, slična bestelesnoj seni kao i uvek. Rekla mi je tada da je sve vreme
bila ubeđena u krivicu svoje maćehe. Izgubljena žuta beretka poslužila joj je kao izgovor da
pretraži moju radnu sobu. Nadala se, koliko god verovatnoća bila ništavna, da će možda
pronaći nešto što je promaklo policiji.
„Znate“, rekla mi je onim svojim sanjalačkim glasom, „oni je nisu mrzeli, a ja jesam.
Mržnja pomaže."
Razočarana neuspehom potrage, namerno je ostavila Aninu naušnicu ispod stola.
„U čemu je razlika kad sam „znala da je ona to uradila? Svejedno je, ovako ili onako, kad
ga je ona ubila.“
Tiho sam uzdahnuo. Leticija nikada neće shvatiti neke stvari. U izvesnom smislu, ona je
moralni daltonista.
„Šta ćeš ti sada da radiš, Leticija?" pitao sam je.
„Kad... kad se sve završi, putujem van zemlje.“ Malo je oklevala pre nego što će nastaviti.
„Idem u inostranstvo s majkom.“
Pogledao sam u nju iznenađeno.
 Klimnula je glavom.
„Zar niste pogodili? Gospođa Lestrendž je moja majka. Ona... ona neće još dugo živeti,
znate. Htela je da me vidi pa je došla ovamo pod lažnim imenom. Doktor Hejdok joj je
pomogao, on joj je stari prijatelj, nekada je bio strašno zaljubljen u nju. I dalje je, na neki
način, to se vidi. Muškarci su uvek ludovali za mojom majkom, čini mi se. Još i sada je užasno
privlačna. U svakom slučaju, doktor Hejdok je uradio sve što je mogao da joj pomogne. Majka
nije došla pod svojim pravim imenom zato što ljudi tako odvratno tračare. Otišla je kod oca
one večeri da mu kaže da će umreti i muči je čežnja da me vidi. Otac se poneo kao životinja.
Rekao joj je da se ona svih svojih prava na mene odrekla, da ja ionako mislim da je mrtva - a
ja tu priču nikada nisam progutala. Takvi ljudi kao moj otac ne vide dalje od svog nosa.
A žene kao moja majka nikada se ne predaju. Mislila je da joj pristojnost nalaže da se
najpre obrati ocu, ali pošto ju je on tako grubo odbio, poslala mi je poruku i ja sam ranije
otišla s tenisa da se nađem s njom na kraju puteljka u šest i petnaest. Sastale smo se samo na
brzinu i dogovorile se kada da se nađemo ponovo. Rastale smo se pre pola sedam. Posle toga
sam se strašno plašila da će je osumnjičiti za očevo ubistvo. Na kraju krajeva, zaista joj je
pružio razloga da ga mrzi. Zbog toga sam se dokopala onog njenog starog portreta gore u
potkrovlju i isekla ga. Bojala sam se da će policija njuškati okolo i prepoznati je. Bojao se i
doktor Hejdok. Mislim da je povremeno stvarno mislio da je ona to uradila. Majka je... ima u
njoj očajanja. Ne uzima u obzir posledice.“
Zastala je.
„Čudno je. Mama i ja pripadamo jedna drugoj. Otac i ja nismo pripadali, ali majka... pa,
kako god bilo, idem s njom van zemlje. Biću s njom dok... do kraja...“
Ustala je, a ja sam je uzeo za ruku.
„Bog vas blagoslovio obe. Nadam se da ćeš jednog dana dočekati veliku sreću, Leticija.“
„Red bi i bio“, rekla je Leticija pokušavajući da se nasmeje. „Dosad je nisam imala baš
mnogo, zar ne? O, mislim da to nije ni važno. Doviđenja, gospodine Klemente. Uvek ste bili
zastrašujuće divni prema meni, i vi i Grizelda.“
Grizelda!
Morao sam da joj priznam kako me je grozno potreslo ono anonimno pismo, a Grizelda se
najpre smejala, ali onda mi je vrlo ozbiljno očitala bukvicu.
„Svejedno, ubuduće ću biti vrlo razborita i bogobojažljiva, kao oci hodočasnicf, rekla je
na kraju.
Uopšte nisam video Grizeldu u ulozi otaca hodočasnika.
„Znaš, Lene“, nastavljala je ona, „u moj život stiže nešto što će ga uravnotežiti. Stiže i u
tvoj život, samo mislim da će na tebe uticati podmlađujuće - bar se tako nadam! Nećeš više
moći da me zoveš drago dete kad budemo imali pravo dete, tvoje i moje. I, Lene, zaključila
sam da sad kada ću postati prava supruga i majka’, kako to kažu u knjigama, moram da budem i
dobra domaćica. Kupiia sam dve knjige o vođenju domaćinstva i jednu o materinstvu, i ako me
to ne pretvori u pravi ideal, ne znam šta bi drugo moglo! Sve tri knjige su da umreš od smeha -
mada im to nije namera, razumeš. Posebno ova o podizanju dece.“
„Nisi kupila i knjigu o tome kako postupati s mužem, priznaj?“, rekao sam s iznenadnom
strepnjom i privukao je sebi.
 „Ta mi nije potrebna“, rekla je Grizelda. „Vrlo sam dobra žena. Volim te svim srcem. Šta
bi još hteo?“
„Ništa“, kazao sam.
„Zar ne možeš bar jednom da mi kažeš da me ludo voliš?“
„Grizelda, obožavam te! Uzdižem te do nebesa! Ludujem za tobom beznadežno, strasno i
sasvim nesveštenički!"
Moja žena je uzdahnula duboko i zadovoljno.
Zatim se odjednom odmakla od mene.
„Eto muke! Dolazi gospođica Marpl. Ne dozvoli joj da nešto posumnja, važi? Neću da mi
svi nutkaju jastučiće i teraju me da podignem noge na stoličicu. Reci joj da sam otišla dole do
igrališta za golf, time ćemo joj zametnuti trag, a osim toga je i istina - zaboravila sam tamo žuti
pulover, a treba mi.“
Gospođica Marpl je zastala ispred francuskog prozora kao da se izvinjava, pa me upitala
za Grizeldu.
„Grizelda je otišla do igrališta za golf rekao sam.
Oči gospođice Marpl ispunile su se brigom.
„O, ali to sigurno nije mudro u njenom stanju“, rekla je.
I onda je pocrvenela, ljupko, starinski, damski i nevino.
Da prikrijemo tu malu zbunjenost, brzo smo se raspričali o ubistvu pukovnika Protera i
„doktoru Stounu“, za koga se ispostavilo da je poznati provalnik s nekoliko lažnih identiteta.
Gospođica Kram je oslobođena sumnje za saučesništvo. Mada je na kraju priznala da je
odnela kofer u šumu, uradila je to s najboljim namerama, pošto joj je lažni doktor Stoun rekao
kako strahuje od rivalstva drugih arheologa, koji se ne bi ustezali ni od pljačke samo da
postignu svoj cilj i obezvrede njegove teorije. Devojka je izgleda progutala ovu priču, ma
koliko malo verovatna da je bila. Sudeći po govorkanjima u selu, sada se bavila potragom za
nekim ispravnijim postarijim neženjom kome je potrebna sekretarica.
Dok smo vodili te razgovore, ja sam se živo pitao kako li je gospođica Marpl otkrila našu
najnoviju tajnu. Ubrzo mi je, diskretno kao što je i bilo svojstveno njoj, ona sama pružila ključ
za odgonetku.
„Nadam se da se Grizelda, dušica, ne prenapreže“, tiho je rekla, a zatim, posle jedne
diskretne pauzice: „Bila sam juče u knjižari u Mač Benamu..."
Sirota moja Grizelda, ta knjiga o materinstvu smrsila joj je konce.
„Pitam se, gospođice Marpl“, rekao sam iznenada, „ako biste vi nekoga ubili, da li bi vas
ikada otkrili.“
„Kakva užasna pomisao“, preneraženo je rekla gospođica Marpl. „Nadam se da nikada ne
bih mogla da počinim takvo zlodelo."
„Ali pošto je ljudska priroda takva kakva jeste“, citirao sam je ja.
Gospođica Marpl je prihvatila šalu s ljupkim starodamskim smehom.
„Nevaljali ste, gospodine Klemente." Ustala je da pođe. „Mada je prirodno da ste dobro
raspoloženi.“
Zastala je pre nego što će izaći.
„Prenesite tople pozdrave mojoj miloj Grizeldi i recite joj da njene male tajne od mene
niko neće saznati."
Gospođica Marpl je stvarno pravo srce...
 1
1 Priče Solomonove 31:27. Smisao Daničićevog prevoda ne poklapa se međutim sasvim s
engleskim prevodom ovog starozavetnog stiha, koji glasi: She looketh to the ways of her
household - (vrsna žena)Stara seo svom domažinstvu. (Prim, prev.)
2 Engl.:Slack - len, mlitav, trom. (Prim. prev.)
3 Luka, 5:32. (Prim. prev.)
4 Luka, 12:20. (Prim. prev.)
5 Franc. blancmange - slatkiš od mleka ili pavlake, badema i šećera, zgusnutih želatinom
ili skrobom. (Prim. prev.)
6 Žan-Batist Grez (Jean Baptiste Greuze, 1725-1805), francuski slikar iz razdoblja
rokokoa, slikao je moralističke i sentimentalne žanrovske prizore i idealizovane portrete dece
i mladih žena. (Prim. prev.)