ZA IZDAVAA

Ivan Bevc
Nika Strugar Bevc
za srpsko izdanje

BOOKA
11000 Beograd, Slanaki put 128
office@booka.in
www.booka.in
PREVOD S NEMAKOG
Knjiga

058

Ljiljana Ili i
Nataa Vukajlovi Fischer
LEKTURA

Agencija Tekstogradnja
KOREKTURA

DENI ERPENBEK
NO BEZ SVITANJA
Naslov originala
JENNY ERPENBECK
ALLER TAGE ABEND
Copyright 2012
beim Albrecht Knaus Verlag, Mnchen
a division of Verlagsgruppe Random House
GmbH, Mnchen, Germany.

Objavljivanje ovog dela podrao je TRADUKI, knjievna

mrea koju ine Savezno ministarstvo za Evropu, integracije i
meunarodne poslove Republike Austrije, Ministarstvo inostranih
poslova Savezne Republike Nemake, vajcarska fondacija
za kulturu Pro Helvecija, KulturKontakt Austrija (po nalogu
Ureda saveznog kancelara Republike Austrije), Gete institut,
Javna agencija za knjigu Republike Slovenije (JAK), Ministarstvo
kulture Republike Hrvatske, Resor za kulturu Vlade Kneevine
Lihtentajn, Fondacija za kulturu Lihtentajna, Ministarstvo
kulture Republike Albanije, Ministarstvo kulture i informisanja
Republike Srbije, Ministarstvo kulture Republike Rumunije,
Ministarstvo kulture Crne Gore i Fondacija S. Fier.

Dragana Rakovi

DIZAJN KORICA I PRELOM

Vjeko Sumi
TAMPA

DMD tamparija
Beograd, 2016.
Tira 1500

Sva prava zadrana.

Nijedan deo ove knjige ne moe se koristiti
niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene
saglasnosti izdavaa.

ROMAN

DENI ERPENBEK
S NEMAKOG PREVELE
Ljiljana Ili i Nataa Vukajlovi Fischer

za Volfganga

Prolog leta, jo smo se odavde

vozili u Marijenbad.
A sad, kuda se sad vozimo?
(V. G. ZEBALD U AUSTERLICU)

KN J IG A I

Bog dao Bog uzeo, rekla joj je baka stojei na ivici jame. Ali to
nije bilo tano, Bog je uzeo mnogo vie od onog to je bilo tu sve
ono to je to dete moglo da postane lei sad tu dole i nestae pod
zemljom. Tri ake zemlje, i devojica koja sa kolskim rancem na
leima istrava iz kue lei sad pod zemljom, ranac joj poigrava
gore-dole dok se sve vie i vie udaljava; tri ake zemlje, i desetogodinjakinja koja bledim prstima svira klavir sad lei ovde;
tri ake, i devojka u stasanju, za kojom se mukarci okreu jer
joj se bakarna kosa tako divno presijava, zakopana je; tri grumena zemlje, i odraslu enu, onu kojoj bi pomagali kad bi i sama
poela da biva sporija, govorei neka, majko, i nju polako gui
zemlja, punei joj usta. Ispod tri ake zemlje u grobu leala je
starica, ena koja je i sama usporila i kojoj bi neka druga mlada
ena ili sin ponekad rekli neka, majko, i ona je ekala da na nju
bace zemlju, sve dok se jama najzad ne napuni, i jo malo preko
toga, jer brdace zemlje nad jamom prati oblik tela iako ono lei
mnogo dublje, tamo gde se vie ne vidi. Nad iznenada umrlim
odojetom brdaca skoro da i nema. A trebalo bi, zapravo, da
bude ogromno kao Alpi. Tako razmilja, iako svojim oima Alpe
nikada nije videla.

11

Deni Erpenbek

Sedi na istoj onoj hoklici na kojoj je kao dete uvek sedela kad
joj je baka priala prie. Ta hoklica je jedino to je za sopstveno
domainstvo poelela od bake. Sedi u hodniku na hoklici, naslonjena na zid, zatvorenih oiju, ne takavi hranu i vodu koju joj
je prijateljica donela i stavila pred nju. Sedee sad tako sedam
dana. Mu je pokuao da je pridigne, ali protiv njene volje, i nije
mu polo za rukom. Kada su se vrata za njim zatvorila, bila je
srena. Prolog petka maloj je jo uvek, dok je spavala, prabaka
milovala glavu i govorila moja maideleh1 . Rodivi dete, pretvorila
je svoju baku u prabaku, a majku u baku, ali sada su sve te promene ponitene. Prekjue joj je majka, koja je tad jo mogla da se
nazove bakom, donela vuneno ebe da se njime ogrne dok eta
bebu parkom hladnim danima. Mu je te noi vikao na nju da
uini neto. Ali ona nije znala ta se radi u takvoj situaciji. Posle
njegove vike, i posle samo nekoliko minuta tokom noi kad nije
znala ta da uradi, posle tog jednog trenutka u kome ni njen mu
nije znao ta da uradi, on vie s njom nije prozborio ni re. U svojoj
muci, otrala je kod majke, koja sad vie nije bila baka, majka
joj je rekla da se vrati kui i neka je tamo eka, poslae ljude.
Mu je u dnevnoj sobi hodao gore-dole, a ona se nije usudila da
jo jednom dodirne dete. Odnela je lavore ispred kue i prosula
vodu iz njih, ogledalo u hodniku pokrila je aravom, otvorila je
prozore u sobi u kojoj je lealo dete, a zatim sela pored kolevke.
Obavljajui te radnje, priseala se dela ivota naseljenog ljudima.
Ali ono to se pre nepun sat odigralo u njenom stanu nijednom
se ljudskom rukom ne d opipati.
Tako je bilo i kad je raala dete, pre nepunih osam meseci.
Nakon jedne noi, jednog dana i jo jedne noi u kojima se dete
nije rodilo, poelela je da umre. U tim satima udaljila se daleko

1
12

Jidi: malena, devojica. (Prim. prev.)

NO BEZ SVITANJA

od ivota: od mua koji je ekao napolju, od majke koja je sedela

u uglu sobe, od babice koja je donosila lavore s vodom i ubruse,
a ve odavno i od ovog deteta, navodno u njenoj utrobi, ali zaglavljenog u nevidljivosti. Ujutru, posle poroaja, posmatrala je iz
kreveta kako svi jednostavno rade ono to se u takvim situacijama
radi: majka, sad pretvorena u baku, doekala je prijateljicu koja
je dola na estitanje, baka, sad pretvorena u prabaku, donela
je na cedulji-zakaaljki za deji krevet Psalm 21 i svee ispeen
kola, a mu je otiao u kafanu da pije u zdravlje deteta. Drala
je dete u naruju, a dete je bilo obueno u benkice koje su ona,
njena majka i baka vezle mesecima pre poroaja. I za to to se
sada dogodilo postoje pravila. Dok je sunce izlazilo, stigli su
ljudi, uzeli dete iz kolevke, uvili ga u plahtu i stavili na veliku
nosiljku. Sveanj je bio tako lagan i mali da je jedan od njih, dok
su se sputali niz stepenice, morao da ga pridrava, inae bi se
otkotrljao. Saj mojchl un fal mir meine trep nit arunter.2 Budi tako
dobra. Znala je da dete jo istog dana mora da bude pod zemljom.
Sedi na maloj drvenoj hoklici, koju joj je baka poklonila za
svadbu, sedi zatvorenih oiju kao to je videla da to i drugi rade
u vreme alosti. Nekada je ona oaloenima donosila hranu, sad
je prijateljica njoj stavila iniju hrane pred noge. Tako je i sino
prosula svu vodu iz kue, jer se kae da u njoj aneo smrti pere
ma, pokrila je ogledalo aravom i otvorila prozor, jer je to videla
od drugih, a i da se deja dua ne bi vratila nego zauvek odletela,
sedee tako sedam dana, jer je i druge videla da tako sede, ali i
zato to ne zna ta bi drugo, ni kuda da ode, bez elje da ue u
neljudski prostor koji je prole noi bio deja soba. Obiaji su kao
neka u neljudskost ugraena brvna, razmilja, poput predmeta
nadohvat ruke pomou kojih se brodolomac, ako je uopte u sta-

Jidi: Budi dobra i nemoj da mi padne niz stepenice. (Prim. prev.)

13

Deni Erpenbek

nju, izvlai na kopno. Bilo bi lepo kad bi vladao sluaj, a ne Bog.

To to je ebe bilo predebelo, to bi moglo da bude razlog. To
to je dete spavalo na leima. To to se moda zagrcnulo. To to
je moda bilo bolesno a da to niko nije primetio. To to se pla
deteta skoro nije ni uo iza zatvorenih vrata. U detetovoj sobi uje
majine korake i zna, a da i ne pogleda, ta tamo radi: iz kolevke
sklanja ebad i jastuke, skida posteljinu, sa drvene konstrukcije
skida tkaninu koja natkriva kolevku i kolevku gura u stranu. Izlazi
iz sobe ruku punih vea, izlazi, prolazi pored erke, koja sedi na
hoklici i dalje zatvorenih oiju, i sve odnosi dole u veernicu. To
to je bila premlada da bi znala ta da ini. To to majka o svemu tome nikad s njom nije priala. To to ni njen mu nije znao
ta da radi. To to je, u sutini, uvek bila sama s detetom, s tim
biem koje je trebalo odrati u ivotu. To to joj niko nije rekao
da ivot ne funkcionie kao maina. Majka se vraa. U prolazu
skida arav s ogledala u hodniku, slae ga i odnosi u detetovu
sobu. Stavlja ga na dno kofera donetog za ovu priliku, zatim
uzima detetove stvari iz ladice komode i slae ih na arav u
koferu. U mesecima pred poroaj, ona, trudnica, njena majka i
baka saile su, izvezle i isplele sve te jakne, haljine i kape. Majka
zatvara praznu ladicu. Na vrhu komode je igraka sa srebrnim
zvoniima. Uzme je, i zvonii zazvee. I jue su zveali, kad je
erka i sama bila majka i igrala se sa svojim detetom. U poslednja
dvadeset etiri sata zveanje nije promenilo zvuk. Majka stavlja
igraku na vrh kofera, zatim zatvara kofer, die ga, izlazi iz sobe,
nosi kofer niz hodnik, prolazi pored erke i nosi ga u podrum.
To to dete ipak jo nije bilo krteno, a roditeljski brak bio samo
takozvani notzivilehe3 . Po jevrejskom obiaju su ga danas sahranili,
i po jevrejskom obiaju sedam dana sedee na hoklici, ali mu

3
14

Jidi: graanski brak. (Prim. prev.)

NO BEZ SVITANJA

s njom vie ne razgovara. Sigurno se sada moli u crkvi za duu

deteta. Gde je dua deteta mogla da ode? U istilite, pakao ili
u raj? Ili je, kao to neki tvrde, detetu bilo potrebno samo malo
vremena da okona neto iz prolog ivota, o kome roditelji
nita ne znaju, i da se zato ubrzo vratilo tamo odakle je dolo?
Majka se vraa, ulazi u detetovu sobu i zatvara prozor. Moda
posle ivota nema vie nieg? U stanu je zavladala tiina. To joj
je u sutini bilo najmilije.
Kad pone da se smrkava, grudi joj postaju tvrde i bolne. I
dalje je imala mleka, za dete koje lei pod zemljom. Najradije bi
crkla od tog vika. Dok joj se dete borilo za vazduh, pa poplavelo,
u mislima mu je poklanjala sve vreme svog ivota, htela je da
trguje s Bogom svojih oeva i da svoj ivot zameni za ivot koji
je iz nje potekao. Ali Bog, ukoliko postoji, nije prihvatio poklon.
ivi. Setila se da joj baka od svadbe nije dozvolila da poe s njom
i poseti dedu. Tek kad se rodilo dete, koje je htela da mu pokae
po svaku cenu, saznala je da je deda, na dan kad se ona, njegova
unuka, udala za goja4 , za ivu nevestu odrao posmrtno bdenje
i, pored svoje fizike slabosti, sedeo je na krevetu sedam dana.
Odozgo, iz perspektive dedinog neba, ve je, dakle, prela granicu ivota, i nema nita vie da ponudi Bogu za razmenu. Poto
je pala no, odgurnula je posude sa hranom u stranu i legla da
spava, tu, pored hoklice. Ne uje kad je majka legla. A ne uje ni
kad se vratio mu. U toku noi proi e tano dvadeset etiri sata
otkad je u malom gradu u Galiciji, na 50. 08333 stepeni severne
irine i 25. 15000 istone duine, jedno odoje iznenada umrlo.

Jidi: nejevrejin. (Prim. prev.)

15

Deni Erpenbek

2
Starac lei u krevetu u tamnoj kolibi i uti. Ve odavno tako lei,
dan za danom, i zna da govore da je na samrti, ali dok je nekima
umiranje malo predsoblje koje, da bi preli na drugu stranu, preu
u jednom koraku, u jednom skoku, on lei u ogromnom umiranju,
prolazak mu jednostavno ne polazi za rukom, moda zato to je
ve isuvie slab.
Pored njega sedi njegova ena, dugo sedi ne progovarajui ni
re, napolju se u meuvremenu ponovo smrailo. Bog dao Bog
uzeo, na kraju progovara.
Prolog prolea, ena je esto sedela pored njega i trikala i,
uprkos tome to ga oi ve nisu najbolje sluile, video je da su stvari
koje trika vrlo male. Jednog dana je od zaliha za celu sedmicu
ispekla kola i izala iz kue. U toj nedelji u supi za abat nije bilo
jaja. Nije morao nita da je pita, ona nije morala nita da objanjava.
Jutros, jo u sumrak, u polusnu je uo kako ena i erka neto
apuu, posle podneva ena je izala iz kue, vratila se tek kad je
pao mrak, sela pored njega, dugo utala i najzad progovorila: Bog
dao Bog uzeo.
Na unukinu svadbu dvoje staraca nisu bili pozvani. Tog dana
kad se unuka udala za goja, starac se pridigao iz kreveta i tako
sedeo sedam dana, drei za ivu nevestu posmrtno bdenje, to
je obiaj samo kad neko umre.
ena sad uti pored njega, starog, za krevet vezanog mua, i
odmahuje glavom. Bog e znati ta bi naoj maideleh da svoju malu
uda za goja, kae starac.

16

NO BEZ SVITANJA

3
Iz kolevke sklanja ebad i jastuke, skida posteljinu, sa drvene
konstrukcije skida tkaninu koja natkriva kolevku, a kolevku gura
u stranu. Nesrea je zapoela pre mnogo godina, erka joj je jo
bila odoje. Mu je odmah, kad su uli galamu, poslao dadilju
sa detetom gore u deju sobu i naredio joj da zamandali vrata i
da ih ni po koju cenu, ni kad neko na njih pokuca, ne otvori, i da
dobro zatvori aluzine na prozorima. Na spratu nie trali su od
prozora do prozora da vide ta se deava; izgleda da se u oblinjim
ulicama i ispred kue okupljaju ljudi, neki tre, neki viu, ali nije
se razaznavalo ta. Ona i mu nisu stigli ni da u prizemlju zatvore
aluzine a prvo kamenje ve je pogodilo kuu. Mu je pokuao da
prepozna ko baca kamenje i prepoznao je Andreja. Andrej, viknuo
je, Andrej! Ali Andrej ga nije uo ili se pravio da ga ne uje, to
je verovatnije, jer je znao ko ivi u kui na koju baca kamenje.
Zatim je kamen koji je bacio Andrej proleteo kroz prozorsko
staklo, samo za dlaku pored njene glave, uz prasak razmrskao
zastakljeni regal s knjigama iza nje i pogodio deveti tom u kou
ukorienih Geteovih sabranih dela, koja su muu poklonili roditelji
za zavretak kolovanja. Nigde vetra s jedne strane! / Smrtni pokoj,
straan, ledan! / U daljini grdnoj tamo / ne mie se val nijedan. Na to je
njen mu, razjaren, otvorio ulazna vrata, oigledno da bi Andreja
uhvatio za guu i prizvao ga pameti, ali ih je odmah zatvorio videvi da Andrej sa jo trojicom ili etvoricom mladia, od kojih
je jedan nosio sekiru, tri ka kui. Hitro je okrenuo klju u bravi
i zajedno s njom, svojom enom, pokuao preko vrata da zakuca
daske, koje su za sluaj ovakve nude stajale nadohvat ruke. Za
to je ve bilo suvie kasno, gde su ekseri, gde je eki, vrata pod
udarcima sekire ve poinju da se lome. Andrej, Andrej. Potrali
su uz stepenice, lupali na vrata iza kojih sedi dadilja s detetom,
ali ona ih nije otvorila ili zato to nije shvatila ko to moli da ga

17

Deni Erpenbek

pusti, ili zato to je strah bio toliko velik da jednostavno nije htela
da ih otvori. Zatim su preko poslednjih, kosih stepenika pobegli
na tavan, dok su dole Andrej i njegovi momci ve upadali u kuu.
Uljezi su u prizemlju razlupali ostala prozorska stakla, odvalili iz
zida prozorske okvire, oborili regal s knjigama, rasporili jorgane,
razbacali posue i tegle, prosuli zalihe po ulici, a onda je, izgleda,
jedan od njih uo da ona i njen mu pokuavaju da zamandale
tavanska vrata, jer su, bez zastajkivanja na prvom spratu, momci
trali uz stepenice kidajui tapete i tu i tamo pravei sekirom rupe
u zidu. Ona i mu su stajali iza sasvim tankih tavanskih vrata,
zamandalili su ih, ali nisu pronali nijedan komad nametaja
dovoljno teak da ih njime zabarikadiraju, uju korake mladia
na poslednjem, kosom stepeniku. uj, o Boe, molitvu moju, vapaje
mi posluaj, na suze se moje ne oglui! Jer u tebe sam doljak, pridolica
kao svi oci moji. Odvrati pogled od mene, da odahnem pre nego odem i
vie ne budem. Nebo, nebo. Ako ga nema nadole, onda izlaz mora
da bude gore. Rukama su poeli da izbijaju crepove krova da bi
napravili otvor. Ali vrata iza njih, jo jedina prepreka goniima,
tanka su, samo nekoliko dasaka. Mu joj pomae da se provue
gore i da se kroz otvor popne na krov. A onda ona pokuava da
ga povue k sebi. A onda tanka vrata vie ne izdravaju udarce
rulje. A onda ga vue za jednu, a mukarci dole za drugu ruku.
Lot nee da izrui anele, njemu u gostima. Lot stoji na pragu,
narod ga hvata za ruku i hoe da ga izvue napolje da ga kazni
zbog ukazanog gostoprimstva, da se barem na njega okomi, da
njega zlostavlja, da njega ispljuje, mui, zgazi, ali ga aneli
aneoskim rukama hvataju za drugu ruku, snani su, oslepljuju
ljude, uvlae Lota ponovo u kuu i zatvaraju vrata, ljudi vie ne
vide jedni druge niti ulaz u Lotovu kuu, kreu se opipavajui
zidove, moraju da odu. O Boe moj, ne kasni! Nema aneosku snagu, ne uspeva mua da privue sebi, drei ga za ruku, moli za
milost Andreja, kojeg poznaje jo dok je bio dete, njega i druge

18

NO BEZ SVITANJA

mukarce koje ne poznaje, izmeu ostalog i onog sa sekirom,

moli za milost, ali jo drei muevljevu ruku, mukarci koje ne
poznaje i Andrej, kog poznaje jo dok je bio dete, najpre poinju
da ga vreaju, a zatim da ga udaraju, milost, i na kraju ga pred
njenim oima seku. Ne puta ga. Najpre dri mua za ruku,
zatim za ruku dri samo komad mesa, zatim nema vie nieg
ivog to bi mogla da povue k sebi u slobodu. Zatim postaje jevrejska udovica koja za ruku dri smrt. Zatim je puta, ispravlja
se i gleda dole na mali grad i irok pejza. Dan je svetao, tu su
slamnati krovovi i krovovi pokriveni crepom, tu su ulice, trgovi
i bunari, u daljini polja i uma, krave stoje na livadi, koija vozi
poljskim putem, dole ispred kue stoje ljudi koji gledaju gore ka
njoj i ute, ne pomeraju se. Odjednom vidi da veje sneg. Sve e
da zamrzne, razmilja, to je dobro, razmilja, sneg, sneg. Pada
u nesvest, kotrlja se niz strmi krov i pada, kakve je sree, na
gomilu odee, posteljine i zavesa koje su mukarci pobacali na
ulicu, ostaje da lei u gomili krpa, u krvi od marmelade od malina
koju je prolog leta skuvala, tegla s marmeladom se razbila kad
su je bacili, lei tako slomljenih udova, zatvorenih oiju i niko
od okupljenih nemih ljudi ne prilazi i ne proverava da li je jo
iva. ivi, ali u tom trenutku u to ni sama nije sigurna. Padom
je uskomeala vejavicu, iz rasporenih jorgana izlee jo perja,
neno guje paperje lebdi u vazduhu i lagano pada na grane
drvea, sneg, sneg, kao da je zima.
Izlazi iz deje sobe ruku punih vea i prolazi pored erke koja
sedi na hoklici. Dobro zna zato je erku udala za hrianina.
Otac je jednog dana otiao i nije se nikad vie vratio, objasnila
je erki kad je poela da je zapitkuje. Zato je otiao? Kuda? Da
li e se ikad vratiti?
U regal za knjige stavljeno je novo staklo. Prodala je kuu u

19

Deni Erpenbek

getu i preselila se u centar, nastavila da vodi muevljevu radnju

i sve to je mogla, stavljala je na stranu za erkin miraz. Odavno
zna ono to e erka s vremenom morati da naui: na kraju dana,
kad neko umre, jo nije sve gotovo.

4
Sad je oigledno ono to je itavog ivota, a pogotovo poslednje
tri godine, slutio ukoliko samo malice skrene s puta, kraj je
neminovan kao i da se odmah strmoglavi u ovaj ili onaj ponor.
Kao austrougarski slubenik, odgovoran za trideset pet kilometara dug odseak galicijske pruge Karla Ludviga, znao je da sve
zavisi od uspostavljanja reda, a tamo gde je red uspostavljen, od
njegovog odravanja. Ali njemu se u ivotu uvek ispreio ivot.
Za vreme stairanja, dok jo nije dobijao platu, glad ga je navela
da se zadui. Ve pod bremenom dugova, po zavretku stairanja
morao je da zapone slubeniku karijeru u jedanaestoj, dakle,
najnioj platenoj klasi. Ipak, glad i smrzavanje su te prve zime
bili znak da je iv ali mu dugovi prilikom tajne procene radne sposobnosti, javno neobjavljivane ocene njegovog nadreenog, nisu
ili naruku. Kada e iz jedanaeste avanzovati u desetu platenu
klasu i tako smanjiti dugove, nije mogao da proceni, niti mu je
iko ita govorio. Dakle, bez izgleda za povratak u normalan ivot.
Glad i smrzavanje izazivali su jo gladi i smrzavanja; tako je to
kad ivot jednom preuzme stvar u svoje ruke. A onda je upoznao
trgovkinju, Jevrejku, i njenu erku, ija je koa bila tako bela da
bi, ako bi bio buba koja se po njoj eta, mogao oslepeti od beline.
Da je samo znao kad ju je zaprosio gde je trag, a gde ga nema.
Jevrejskim mirazom ne plaaju se dugovi, ak ni kad se otplate.
Postoje razlike. Razlike se prepoznaju po mku koji se iri u
kazinu, u kancelariji. I taj muk ima uopteno veze s krajem, sada

20

NO BEZ SVITANJA

to razume, sad je to shvatio, kraj je postao oigledan. Kako se

dete odjednom umirilo.
Otac mu nije doao ni na graansko venanje, niti kada se
rodilo dete. Put mu je bio dug i preskup. Ve tri godine ga nije
video i, ako sve dobro krene, nikada vie nee ni morati da ga vidi.
Ujutru, po roenju deteta, otiao je u kafanu sam i s nepoznatim
ljudima nazdravio za njegovo roenje, i dok je jezikom mukao
po ustima rakiju da bi osetio pun ukus, pre nego to ju je sunuo
u grlo, pomislio je da i njegova mala erka u ustima ima jezik,
ispilila se sa svojim unutranjostima iz unutranjosti majke, sa
sopstvenim dupljama iz majine duplje. On, slubenik jedanaeste
klase, stvorio je neto ivo i nije potrebna bilo kakva tajna procena
radne sposobnosti da bi ta injenica postojala.
Potrebno je dva puta po pedeset kilograma kanapa da bi se
eleznika stanica u Brodiju okitila cveem povodom prolaska
cara. Za obnavljanje ina potrebni su pragovi od hrastovine obima
petnaest. eststo guldena godinje dobija slubenik jedanaeste
platene klase, slubenik desete klase osamsto, uz malo sree
jo dvesta dodatnih. Ali ta se radi sa onim to se ne d izmeriti?
Koliko je vremena izmeu sekunde u kojoj je dete ivo i naredne
u kojoj vie nije? Da li je uopte vreme ono to odvaja te trenutke?
Ili se to zove drugaije, samo mu jo nije pronaeno ime? Kako
se meri sila koja dete odvlai meu mrtve?
Sea se trenutka kada je prvi put zamiljao kako izgleda bela
pukotina izmeu nogu njegove mlade, mesnata je i jedra, a kada
je razdvoji prstima, ukae se malena crvena kresta. Kasnije, kad
mu je postala ena, voleo je zvuke koje su isputala njihova oznojena tela dok su se trljala i odvajala, zvuci coktanja i mljackanja,
njihova usta, jezici, usne, prelazili su jedno u drugo, ono to je

21

Deni Erpenbek

prethodno bilo odvojeno, pretvaralo se sisanjem u vlanu peinu

od mesa. Meso, meso, ponekad je sama re bila dovoljna da ga
uzbudi. Ali otkad je noas iz eninog naruja uzeo nepomino
dete i vratio ga u kolevku, znao je koliko je neto to vie nije
ivo hladno na dodir, mnogo hladnije nego to je ikad oekivao.
Ne zna kako da to ikad vie zaboravi. On, slubenik jedanaeste
platene klase, stvorio je neto mrtvo, i za tu spoznaju nije potrebna bilo kakva tajna procena radne sposobnosti.
Sunevi zraci padaju na podne daske od neobraene borovine
u kafani gde sedi. Kad je noas doao, ispod stolova su leali i
spavali neki ruski dezerteri. Dok je ispijao prvu brlju, pa drugu,
pa treu, probudili su se, potraili svoje zaveljaje i otili s malim
elavim ovekom koji je stigao u zoru i s kojim su oigledno bili
u dogovoru. Ni elavi niti bilo ko drugi za to vreme nije mnogo
govorio, ali ipak je bilo jasno da su Rusi, kakvi su se esto sretali
po slinim kafanama, odluili da se vie ne vrate. Posle svega
to je on, slubenik jedanaeste platene klase, ove noi doiveo,
odjednom shvata ta, u stvari, znai ovakav prelazak granice.
Shvata ta znai kada vie nema mogunosti za povratak. Kao
da sada od svega to posmatra i to susree otpada sloj koji ga
je ranije spreavao da razume, i da mora da spozna, hteo to ili
ne, ta se sve nalazi ispod njega, i da tu spoznaju mora da izdri,
ali kako, to jo ne zna.
Ponekad se, dok je posmatrao dete, pitao odakle je stiglo, gde
je bilo pre nego to ga je majka primila. eli da ne postoji razlika
izmeu toga da je dete postojalo i boravilo tu vrlo kratko i da ga
uopte nije bilo. Ali ne, razlika postoji. Usijava palcem uglancano dugme na kaputu. Zbog toga to ne postoji razlika u meri
ivota i smrti, umiranje malecnog deteta apsolutno je koliko i
svako drugo umiranje. Nikada do sada mu merenje, a to mu je

22

NO BEZ SVITANJA

profesija, nije bilo tako nepotrebno kao tog jutra. Da li da ponovo

navue svakodnevicu, sada kad je shvatio da je i svakodnevica
samo jedna odora?
Noas je vikao na svoju enu jer je uzela dete i pokuala da ga
smiri, ali nije znala ta da radi, nije imala sredstvo protiv smrti,
a vikao je i zato to ni on sam nije imao sredstvo protiv smrti.
I ta sad?
Mali elavi ponovo ulazi u kafanu, klimne konobaru i seda za
sto, nedaleko od kraljevskog i carskog slubenika kog je video
jo jutros, kad je doao po Ruse.
Slubenik je neuredno prebacio mantil sa zlatnom dugmadi
preko prazne stolice, i da nema tog mantila, elavi ne bi znao
da ovde sedi neko ko je odavno trebalo da bude u svojoj kancelariji. Slubenik je neobrijan, krajevi brkova su mu prljavi, ne
nosi kravatu i ponovo pred sobom ima punu au brlje, gleda
kroz prozor na ulicu, gde neka dukela tri ukrug i pokuava
da dohvati sopstveni rep, ponekad se oklizne na zaleenoj bari,
kratko prokliza, ponovo ustane i nanovo zapoinje lov na sopstveni raupani kraj. elavi poruuje sitnicu za jelo, mariniranu
haringu, uz to pivo, i uiva. Ne iskljuuje mogunost da e tog
jutra sklopiti jo jedan posao.

5
Istina je, probudila se, postoji sledei dan koji e opet provesti
sedei na hoklici. Majka je oigledno noas ili jutros rano sklonila inije hrane koju oaloena nije ni takla. uje mete iz
kuhinje, voda pljuska, neto se pomera po stolu, uju se koraci

23

Deni Erpenbek

po podnim daskama, zveckanje porcelana. U svakom sluaju, u

dejoj sobi vie nema ta da se radi. Nije se desilo ono ega se
sino pribojavala: da e u snu zaboraviti ta se dogodilo i da e
je, kad se probudi, seanja ophrvati svom svojom teinom. Ne,
sve vreme dok je spavala, znala je da joj dete vie nije ivo, to je
znala i dalje dok se budila, san nije bio ni manje ni vie olovan
nego java, pa je bila poteena ponovnog uruavanja svakodnevice. Kad se uspravila i ponovo sela na hoklicu, u kuhinji je
nastala tiina, kao da majka otkad se pokrenula prislukuje
ta joj erka radi. Zato se dom pretovorio u lovite? Mali stoni sat u salonu otkucava svetlim, limenim udarcima est sati,
zatim nanovo zavlada potpuna tiina. Izgleda da joj je mu i
dalje odsutan. Jue je pokuao da je pridigne kad su se vratili sa
sahrane i kad je sela na hoklicu, a kada mu to nije polo za rukom, istrao je iz kue. Od tada ga vie nije videla. Da li e proi
isto kao i njena majka? Kada je kao mala devojica pokuavala
da zamisli gde joj je otac, umesto da je s porodicom, uvek bi ga
pred sobom videla obeenog. Otac je moda u Americi, govorila
je majka. Ili u Francuskoj. Nije joj verovala. Majka je o odsutnosti
mua govorila uvek kao o neem konanom, nepovratnom, nikad
kod erke nije budila ni traak nade da e se on vratiti ili da je
negde blizu, tu naokolo, s nekom drugom enom, novom decom.
Ponekad joj se inilo da ljudi, kad im prvi put kae svoje ime, za
trenutak zaute. U Americi, govorila je majka, ili u Francuskoj.
Nikad oca nije zamiljala ivog, niti da je u Americi ili Francuskoj, niti negde u blizini, nego uvek, na primer, da je obeen, a
ako je to bilo negde u blizini, onda najverovatnije u umi, u njoj
se moda klatio, najverovatnije je, u etnji, prola pored drveta
za koje je vezao konopac.
Da li ti neto treba, pita majka. Iza nje, sunce ulazi u kuhinju,
pa joj majka deluje kao senka. erka odmahuje glavom. Tog

24

NO BEZ SVITANJA

drugog dana koji provodi sedei ne razgovara previe s majkom.

Niko ne poznaje njenu majku tako dobro kao ona, niti nju iko
zna poput njene majke, nema tu ta da se kae. Sedi i razmilja
o tome kako se deo nje sad nalazi pod zemljom i poinje da truli,
a onda posmatra svoju kou, i dalje u dodiru s vazduhom, jo
ivu. Poseuje je prijateljica, ponovo donosi inije: rodie drugo,
i tree, i etvrto dete. Kae: videemo. U jednoj od inija koje je
prijateljica donela su jaja, zna da je to obiaj, ali ne moe da ih
pojede. Kominica ak i ne kuca, upada na vrata ridajui, i ne
otresa sneg sa cipela, plaui, pada joj pred noge, nek je blagosloven jedini sudija, vriti i ustaje, baca se, jecajui, majci za vrat,
o zato, zato, odmahuje glavom, a onda nita vie ne govori, jer
je od silnog plakanja ostala bez glasa. Stigao je i Simon koija,
ostaje da stoji kod vrata u hodniku, kae da mu je ao, doneo je
malo supe, ena alje pozdrave, naalost, ne moe lino da doe
jer je jako bolesna. Stigla je jo jedna prijateljica: dete mi je od
poetka delovalo bledo. Sledea: zato niste pozvali lekara? Zar
je stvarno sve ilo tako brzo? Trea: maleni su ba na mnogo toga
neotporni, ko zna ta je Bog u svojoj beskonanoj veliini imao
na umu! etvrta: a gde ti je mu? Uvee dolazi baka, seda na pod
pored nje, stavlja u krilo unukina stopala s navuenim arapama,
greje ih akama, i tek tada, prvi put otkad je dete umrlo, uspeva
da zaplae. Treeg dana ponovo dolaze jedni, drugi i trei. Prijatelji i bivi susedi iz geta stupaju kao pred oltar ispred hoklice
na kojoj sedi oaloena, donose joj hranu, tee je, i sami znaju
kako je izgubiti dete, ili ne znaju, veina ih je najverovatnije vrlo
zadovoljna to se to desilo onoj koja je s gojem, i tako dalje, to ne
izgovaraju, nego, na primer: ipak je najvanije da si ti iva. to
se nje tie, dok su posetioci tu, ne moe da plae, treeg dana je
ve vrlo umorna od svete dunosti podrke koju drugi nad njom
izvravaju, ne zna kako da izdri to to smrt njenog deteta ne
prestaje i to od sada vie nikada nee prestati i nikada se vie

25

Deni Erpenbek

nee umanjiti, ali o tome ne moe da govori s posetiocima. Treeg

dana uvee zna da se mu, kad se dosad nije vratio, vie nee
ni vraati. Pita majku kako je to biti bez mua. Majka odgovara:
teko. Prijateljica joj govori: videe, vratie se najkasnije sutra,
sigurno se samo napio. Baka seda pored nje i peva joj deju pesmicu. Zar je ve prolo vreme u kome je bila odrasla ena? Da
li se vreme, kad promai put, jednostavno okrene i pone da se
vraa unazad? etvrtog dana, sopstvena tuga joj postaje strana i
razmilja o tome kako moda i nema razlike u tome da li je neko
bie ispred ili iza granice. Petog dana majka govori: moramo da
razmislimo kako emo dalje. estog dana sat svetlim, limenim
zvukom otkucava sve sate jednog takvog dana. Da li je dolo vreme
da se, ukoliko se nije obesio, krene u potragu za ocem? Ujutru
sedmog dana majka joj pomae da ustane i odvodi je do stola
u kuhinji. Tek kad erka sedne, kae: Sad moramo da tedimo.
Tog sedmog dana erki prvi put pada na pamet da je i ona sama
erka, i to erka koja je preivela, iji je ivot tek sada, s malim
zakanjenjem od sedamnaest godina, neuspean. Niko ne moe
da predvidi kada postane jasno da se elja nee ispuniti. Majka
seda pored nje, dri je za ruke i kae: Tvog oca su ubili Poljaci.

6
Sad zna gde da nae agenciju, elavi mu je dao adresu. Izaavi
na ulicu, razmilja kako je jednom njegovom kolegi prvo dete
umrlo ubrzo po roenju. Kratko nakon smrti tog deteta, kolega
ga je jednom pitao da li bi hteo da mu vidi grob. Da, rekao je,
iako to zapravo nije eleo, i tako su jedno popodne krenuli kroz
groblje. Levo, na zidu, kolega mu je pokazao ime deteta na gvo
zdenoj tabli, ispred nje se nalazila humka oiviena kamenjem
i niskom ogradom. Nije prolo ni godinu i po, kolega je ponovo

26

NO BEZ SVITANJA

postao otac, a novoroenetu je na krtenju drugo ime dao po

umrlom detetu. Uao je u banku da podigne novac za put. Dvadeset dolara potrebnih za ulazak u zemlju, kako mu je rekao
elavi, uzee u menjanici pored. Palo mu je na pamet kako se
njegova ena uvek smeje kad je imitira kako spava. Uvek su se
iznova smejali istoj ali, uvek su se iznova smejali gotovo niemu,
a svekrvi, kad bi dola u posetu, nije bilo jasno o emu se radi, i
samo bi slegla ramenima. Preko ina koje je do sada nadgledao
uskoro e prei njegov voz, to e trajati sat i dvadeset minuta,
ne due, ruta za koju je do sada bio odgovoran, u poreenju s
celim putem koji je pred njim, bila je neznatna. Kad bi grlio svoju
enu, njene grudi bi se tano uklopile u pregib njegovih rebara.
Ponekad su tako samo stajali i bili sreni, ponekad su zajedno
pravili grimase pred ogledalom, ponekad bi joj stavio vrh svojih
brkova u uvo, a nekad bi trljao svoj nos o njen. Kopnom se ide
do Bremena, a tamo, objasnio mu je elavi, ukrcava se na brod
koji se zove Speranca. A onda bi se zapitali da li i drugi ljudi, kad
su sami, rade ovakve stvari.
Na putu ka eleznikoj stanici vidi na drugoj strani ulice svoju kuu i kratko zastane. Tamo gore deava se ono to je dosad
nazivao svojim ivotom, morao bi samo da pree ulicu, da se
popne stepenicama, i opet bi bio tu, gde pripada: uz svoju enu.
Dovde uje kako iz kue dopiru vika i pla. Nije glas njegove ene,
u to je siguran, a ako se ne vara, nije ni glas njegove svekrve. Ko
to oplakuje njegovo dete? Vrata se otvaraju i neka ena koju ne
poznaje istrava iz kue, u ravnim cipelama, kaputa zakopanog
skroz do grla, pokrivene kose, brie suze s lica dok hoda, nije
primetila mukarca s druge strane ulice, a i da jeste, ne bi imala
pojma zato on tu stoji, i jo pre nego to zae za drugi oak,
niko vie nee primetiti da je plakala. Kad zamakne za ugao,
u susret joj dolazi starac, jedva ga izbegne, on u rukama nosi

27

Deni Erpenbek

posudu. Starac klimne eni glavom, onda lagano odlazi do kue

i ramenom gurne vrata da se to to nosi u posudi, moda supu
za oaloene, ne bi prosulo. On, najblii oaloeni, samo na
jedan korak odatle, gleda povijena lea starca i zna, to je Simon,
koija iz jevrejske etvrti koji prevozi drva, ut i mleko, esto
ga je isto tako otpozadi posmatrao dok je sedeo na zaprenim
kolima. Deluje kao da svi ovi ljudi znaju ta im je dunost, samo se
on pita ta mu je initi. Njegova bi se majka, da je sad iva, s njim
molila uz brojanice, sedeo bi pored malog kovega u sobi i bio otac
umrlog deteta. Da li je re o kukaviluku, kad naputa sopstveni
ivot, ili o karakteru, kad nae snage da pone iz poetka?

7
Pitanje da li deja soba treba zauvek da ostane zakljuana ovde je
izlino, jer je jasno kao dan da e morati da napuste stan. Jedina
mogunost koja joj preostaje jeste da se odseli kod majke. Zar joj
se nije dopalo to to ju je njen mu uzeo za enu bez saglasnosti roditelja, nju, Jevrejku? Zar joj se nije dopalo ba to to ga je
njegova strast toliko zanela da je zaboravio svoje poreklo? Ovoga
puta ona je ta od koje odlazi, samo to je naputa bez njenog
pristanka. Ona zna da e njegova odsutnost biti velika onoliko
kolika je bila njegova ljubav prema njoj i detetu, na liniji smrti
sada se ogleda, sutinski, samo ono to ga vezuje za nju.
Devojice, ne sme da zaboravi da je on tobom platio svoje
dugove.
A mnome je platio i svoje nenapredovanje: veno bi zbog
mene ostao na plati najnie klase.
Ali nije bilo veno.
To ima veze s detetom.
To ti misli. Njemu naprosto ranije nije bilo jasno da enidbom

28

NO BEZ SVITANJA

sebi nije uinio nikakvu uslugu.

Eh, i to treba da mi je uteha?
Da.
Sad hoe da mi oduzme i ono vreme u kome sam bila srena.
Samo hou da kaem da ak i nisi imala onoliko koliko ti se
sad ini da si izgubila.
Ti stvarno misli da bi mi bilo lake kad bih u to poverovala?
Nadam se.
Onda u prosto da uzmem kecelju i podsetim se koliko je
teka jedna haringa u poreenju s tri jabuke.
Kod haringe i jabuka ovek, u najmanju ruku, zna na emu je.
Vidi se da je prolo ve mnogo vremena otkad si volela.
Jasno ti je da si sada nepravedna.
Neu vie da razgovaram.
Uvek je verovala da se u ujedinjenju dvoje ljudi radi o tome
da pree granicu koju jo ni sa kim nisi prela, da ostavi svet
iza sebe i da od tog trenutka vas dvoje delite sve jedno s drugim.
Sada vidi da je ta granica pokretljiva, i da se pomera u vremenima
poput ovih. Neprimetno, granica se uruila ka unutra i sada ga
ponovo deli od nje. Ranije je ona bila njegova sloboda, sad svoju
slobodu trai negde drugde.

8
Kad bi samo znao gde da nae smrt, sebi bi poeleo neku laku,
poto je dugo leao i ekao na nju. Laku kao poljubac. Laku kao
kad izvue dlaku iz mleka. Kominica mu je, a da ga nije ni pitala,
ispriala kako se odoje uguilo. Uguiti se, tako pie u Talmudu,
to je najgora od svih devet stotina i tri smrti. Uguiti se, to je kao
bun trnja koji se zapleo u vunu i kog svom snagom iupa i baci iza
sebe. Kao debelo ue koje provlai kroz preuski otvor.

29

Deni Erpenbek

Nalaziti i nalaziti, to mu je poeleo prijatelj na venanju, pre

sedamdeset dve godine, i to nalaenje traje do dana dananjeg,
nalaziti mudrost u Tori, nalaziti dobru enu, nalaziti miran ivot
do poslednje lopate zemlje koju bace na le, nalaziti smrt, laku
kao poljubac, kao poljubac kojim je Gospod oiveo Adama, udahnuo
mu ivot kroz nos, i, ako ima sree, jednog dana, i oduzme ti
dah nenim poljupcem. Ali i nalaziti, misli on sada, kad je hitna
nuda, i nunik, kezei se starakim, bezubim osmehom. Priteralo
me, vie da ga uju napolju, jer bez pomoi ene, njegove mlade
na venanju, kad mu je prijatelj poeleo sreu uz re nalaziti, pre
sedamdeset dve godine, on vie ne moe da ustane.

9
Siva je voda, siva, i on povraa, kome se to vraa kad povraa,
misli, kad kratko pridigne glavu, ali mu onda ponovo biva toliko
loe, toliko loe, kao nikad dotad. ena mu je jednom ispriala da
je kao dete dugo bila ubeena da je svet ravan kao palainka, a
da je ba ona, kao i drugi stanovnici pograninog grada, prosuta
po rubu te palainke, zrnce eera. Ukoliko bi zalutala negde
na prilazu gradu, to joj je bio jedini strah, mogla bi suvie da se
priblii granici i odjednom padne preko ruba. Moje zrnce eera.
Pritom, njen horizont, kako je kasnije uila u koli, nije bio nita
drugo do jedna zamiljena linija koja se prostirala preko Rusije.
Kad se ovek ne pomera s jednog mesta, bilo je to zaista teko
razumeti, ak i njemu, mladom slubeniku, iji je posao bio da
brine o eleznici, dakle o kretanju oveanstva. Zapravo, tek
ovde, na ovom ljuljajuem brodu, postalo mu je dubinski jasno
ta znai to da je Zemlja okrugla. Da mu se ne ljulja samo od
njene zakrivljenosti, od toga to krui oko nje, i da to kruenje
ne moe da izdri, nego i da se pokretljivi horizont pred njim

30

NO BEZ SVITANJA

protee sve dalje, kao da brod koji se ljulja stoji, uprkos naporu,
na mestu, kako bi on, putnik, stalno bio na jednakoj udaljenosti
od cilja, kao da kraj izmie pred njim, njim koji bei, i ponitava
odmah, jo dok se kree, njegovo kretanje. Voda je siva, i njemu
je veoma loe, kao i mnogima pored njega, oni povraaju ba
kao i on. Vetar duva iz smera u kome brod plovi, vue krajeve
carskog i kraljevskog kaputa i hladi lea tom doskora slubeniku vo vjeki vjekova dok nagnut nad zadnju ogradu na rastanku
ostavlja otadbini sve ono ime ga je hranila. Posle dva ili tri
dana munina prestaje, kae gospodin s kojim deli kabinu druge
klase, vajcarac, koji eta preko palube i prua mu, kad vidi da
je potrebno, maramicu, tad bude bolje. Gospodin je oigledno
navikao na putovanja, okree glavu ka vetru i izvlai jabuku,
njemu, naprotiv, sve vazduh otvara apetit, kae, zagrize jabuku
i ponudi jednu mladiu, ne, hvala, kae on i ponovo se okree
ka moru, razumem, kae vlasnik jabuke i baca okruglu vokicu
s galerije dole, ka putnicima poslednje klase, dole u skladitu,
oni su sigurno gladni, bez pristupa ogradi da preko nje povrate
kad im pozli.

10
A ona? Ona oko tri godine odmerava haringe i jabuke, prua hleb,
mleko i ibice preko tezge.
Ne moe ipak toliko dugo da gleda ljudima u lice.
Pa nema ta drugo da se gleda.
To se ne radi. To rade samo deca.
Do sada se niko nije alio.
Gmora ree dolazi, a i Fajtel.
Ti, izgleda, vodi zapisnik.
To ne, ali umem da osetim muterije.

31

Deni Erpenbek

A ja oigledno ne umem.
Sutinski ume.
Mogu i da prekinem s tim.
Nemoj samo uvek tako brzo da se vrea.
Nisam uvreena, ali ako ovde nije potrebna moja pomo,
mogu da idem.
Aha, a kuda to?
erka uti.
Nisam tako mislila, i ti to zna.
Nita ja ne znam.
Jaja su ranije dobijali od Johana Savickog, ali se u meuvremenu ispostavilo da su ona kod Karela sveija. Cena kerozina za
lampe je pala jer se galicijski zemljani gas ne prodaje tako brzo
koliko brzo propadne kad ga izvuku na svetlo dana. Za haringe i
kisele krastavce nude muterijama bolju cenu od Levija.
Dok eka kad nikog nema, mogla bi malo i da poisti. Na
primer.
Da, da.
Devojko, ovo je i tvoja radnja, velika si ve.
Nisam ja to birala.
Aha, sad sam ja kriva.
Zbog ega sam uopte u koli uila Getea napamet?
Budi srena to si uopte ila u kolu.
I sada se ono to je trgovkinja oduvek svojoj erki prodavala
za istinu ipak pretvorilo u stvarnost. Sad je erka, umesto nje,
ostavljena ena, a ona je to to je oduvek bila, ak i ako se preutkivalo: udovica.

32

NO BEZ SVITANJA

11
Gmora dolazi ree, pa i Fajtel, moe biti. Ali zato odskora svakog
dana dolazi oficir, ba onda kad majka ode po jaja i mleko, da kupi
ibice. Tad on, moda, kae kako mu se dopada njena frizura, a
ona ga moda pita da li se pri manevrima koriste pravi meci. Ili
on kae da bi bilo lepo da ne pada kia danas kad imaju smotru,
a ona kae, od nje se neete istopiti, i smeje se, a on kae da ona
ima lep osmeh. A jednom, dok mu je preko kase pruala ibice,
odjednom je skinuo svoju belu konu rukavicu pre nego to je
uzeo kutijicu, i kratko dodirnuo njenu ruku, tiho rekavi: gorim,
a ona je rekla: to bi bilo jedan gro, kao i uvek, jer je pomislila da
je pogreno ula. Sledei put, on ne kae nita naroito i zadri
rukavicu na ruci jer majka stoji pored nje, jer su nedeljom seljaci
od kojih majka inae uzima jaja i mleko u crkvi. Ali onda, poetkom naredne sedmice, dok opet stoji sama za tezgom, gurne
joj nemo, uz novac, posmatrajui je, i jednu ceduljicu, koju ona
odmota i proita tek kad on ode. Na ceduljici ne stoji nita osim
naziva ulice, kunog broja, dana i vremena. Tako, dakle, misli ona,
i pomilja kako se, dakle, nije prevarila. A onda kasnije, uvee, dok
lei u svom krevetu, u kome je leala jo kao devojica, i u koji
se vratila nakon smrti svog deteta da u njemu spavajui ostari i
jednog dana moda, ko zna, ak u njemu i umre, kasnije, uvee,
kad se vee zapravo ve pretvara u no, ona ne uspeva da nae
razlog protiv da u naznaeno vreme ode na mesto na kome je
oficir oekuje.
Da, zato da ne? Njen mu vie nije tu, deteta vie nema, a
majci, na kraju krajeva, ne mora ni da kae. Hoe. Kad pomisli
na oficirovu toplu, suvu, skoro grubu ruku, vrti joj se u glavi od
tog: hou. Njeno htenje se razgranava do rubova njenog tela, do
vrhova njenih prstiju, njenih peta, ljulja joj se do meunoja.

33

Deni Erpenbek

Tako, dakle, izgleda kad iskuenje prestaje da bude samo re i

materijalizuje se u ivot, podvlai se eni pod suknju i postoji
svom svojom snagom, provlaei se najednom kroz njeno smrtno
telo. Izuzetan je onaj ko biva iskuavan, jer jedino on dobije priliku da se suprotstavi, tako joj je govorio deda pre mnogo godina,
kada je, tad ve adolescentkinja, ponovo sedela na hoklici, dok se
njena majka vozila zaprenim kolima preko polja da kupi robu.
I, ta se dobija ako se suprotstavi?
Nagrada je ve to to si se suprotstavio.
To znai, plaam samom sobom.
Samo ako se suprotstavi.
Ako se suprotstavim.
Gospod hoe da mu se pokae njega dostojnim.
Nita vie od toga?
Nita vie od toga.
Znai, radi se samo o meni?
O tebi, kao delu celine.
Onda sam ja, zapravo, njegovo sopstveno iskuenje.
Kako to misli?
Ako se ne oduprem, znai da je uradio lo posao.
Kad se deda smejao, mogao si da vidi unutranjost njegovih
usta, da vidi to malo zuba to mu je ostalo.
To bi stvarno bilo da zaplae ako bi on, koji skuplja vodu u
moru kao u crevu, hteo sebe da iskuava kroz jedno tako mlado
bie.
Ali zbog ega bi mu inae bilo potrebno moje odricanje?
U to vreme noge su joj bile ve toliko duge da je uei na
hoklici mogla bez problema da podupre bradu kolenom. Povodom njenog venanja s gojem, deda je odrao bdenje, odsedeo
ivu5 , kao da je umrla. Od tog vremena pa do njegove smrti, pre
5

34

iva je period od sedam dana alosti posle sahrane oca, majke, brata, sestre,

NO BEZ SVITANJA

godinu i po, nikada ga vie nije videla. Njen deda je se odrekao,

ali se njen ivot i nakon toga nastavio i traje do dana dananjeg.
A koji su zakoni od tada vaili za ivot, koji za njega vie nije
bio ivot, ona nije imala koga da pita. Od tog vremena, ivot je
jednostavno bio samo ivot.

12
Jednom su morali da stave prsluk za spasavanje jer je brod plovio
kroz gustu maglu i postojala je opasnost da se sudare s drugim
brodom, jednom je oluja bila toliko jaka da je stara gospoa strgla svoj medaljon s ogrlice i bacila ga u vodu molei se Gospodu
da se izmiri s brodom, jednom su zauli nekog kako na jednoj
od donjih paluba svira violinu, deo operete Slepi mi, ali bivi
slubenik ne prepoznaje muziku iako je studirao u Beu. Ako sad
izdahne od neprestane muke, ko bi nasledio depni sat i kaput sa
zlatnom dugmadi? Jedan gospodin, saputnik, pokazuje poljskom
detetu bananu i objanjava kako se ljuti. Mali crni vrh banane
gospodin odgrize i pljune ga u more. Ali dete nee bananu. Ni
posle dva, ni posle tri, ni posle etiri dana, mladieva munina se
ne smiruje. Tek posle beskrajnih dvanaest i po dana, on jednog
jutra, izmeu gomile ljudi koji se odjednom tiskaju na palubi,
ugleda Kip slobode, to je svakako bolje nego da ga ovek nikad
ne ugleda. Gospodin mu je usput priao o nekom nemakom
kapetanu, iji brod je bio takav kr da je, umesto da se usudi
da pree veliku baru, sa svojim putnicima samo krstario pored
obale kotske, taman toliko udaljen od kopna da ovi nisu videli
ostrvo. Posle devet dana iskrcao je izbeglice na kopno u jednoj
sina, erke, mua, ene. Izraz sedeti ivu podrazumeva da oaloeni ostaje kod kue prvih sedam dana alosti sedei na podu ili niskoj klupici. (Prim.
prev.)
35

Deni Erpenbek

maloj luci rekavi im da je to Amerika. I ovde i tamo govori se

engleski, jezik koji niko od pridolica nije razumeo, a mukarci
su naokolo etali u suknjama, verovatno kao po najnovijoj modi
u Njujorku zbog toga je proteklo skoro celih nedelju dana pre
nego to je i poslednjem emigrantu bilo jasno da se jo uvek
nalazi u Evropi. Naravno, pokvareni kapetan je dotle ve odavno
nestao s novcem za put do Novog sveta.
Sada mukarci, ene i deca plau od tronutosti i pokazuju
jedni drugima dinovsko ensko oblije, neki grle prvog do sebe,
starija dama eli da zagrli Austrijanca, ali on se opire. Samo je
ocu poslao razglednicu pre nego to je otplovio, i ta sad on tu
ima da se bratimi s ljudima. Moda je naprosto hladan ovek,
pomisli prvi put za sebe i zapita se da li e dolazak u tuinu ubrzo
od jednog oveka napraviti nekog drugog u istoj koi. Neko dete
pokazuje na kip i pita: Ko je to? A on kae: Kolumbo.

13
Kua u koju ulazi ne izgleda drugaije od drugih kua. Sreda je
po podne, na ulazna vrata jo uvek pada suneva svetlost, majci
je rekla da ide u posetu prijateljici. Zakasnila je oko pet minuta, da bude sasvim sigurna da nee stii pre njega. I pre nego
to zakuca, on otvara vrata, uo je njene korake na stepenitu.
Uvlai je unutra i taj potez odmah pretvara u zagrljaj, onda
dolazi poljubac, onda mu jezikom dodirne zube, onda primeti
kako njegova pljuvaka ovlai ugao njenih usta, onda ga odgurne, onda je on vrsto prigrli, pritisne joj usta rukom, a ona ga
ugrize, jer ne zna ta bi inae s tom rukom, a on kae: oho, ona
vrsto grize, a onda kae: oho, javlja joj se elja da ga ugrize do
kostiju, onda je odgurne i ponovo je hvata i okrene je da moe

36

NO BEZ SVITANJA

da joj otkopa haljinu, zakopanu pozadi dugim nizom kukica,

i njen steznik, za to vreme ona naginje glavu i skida ukosnice,
a njihovo zajedniko suzdrano, smireno bavljenje priprema je
za neto za ta se unapred zna da nije ni suzdrano ni smireno.
Soba u koju ju je pozvao mala je i nametena, poutelih zavesa,
sa posude koja stoji na komodi ljuti se ve emajl, ali ona to ne
vidi, vidi jasno ispupenje na uskim pantalonama oficira i prelazi
rukom preko njega, i udi se kako to sme da uradi, i tome kako
zna da to sme. Poneto je ovog popodneva drugaije od onog
kako je bivalo s njenim muem, oficirov ud, kada je uzbuen,
stremi nagore, a ne nadole, lie joj grudi, to njen mu nikad
nije inio, i dok ona lei na njemu, lupka je dlanom po zadnjici,
da odzvanja. Ovog popodneva je za nju ve svakog narednog
trena prekasno da krene nazad. Ali poto dva sata, na koliko je
soba iznajmljena, polako krenu da istiu, on je poljubi u obraz i
kae, moramo, naalost, zlato. Posmatra ga dok ustaje, njegove
noge su ilave i duge, mnogo due od nogu njenog mua. On
se saginje da razvrsta svoje i njene stvari, ostavljene u klupku
na podu, baca joj na krevet haljinu, steznik i arape, uvlai se u
uske pantalone, ispupenje se vie ne vidi. On ne zna da je ona
na svet donela dete, rado bi mu to ispriala, ali kako? I ona sad
ustaje i navlai arape dok on pretrauje svoj novanik. Moda
e imati jo jedno, i to njegovo, misli i smei se. Navlai steznik,
veto ga ponovo zakopava, venali se ili ne, to joj je sad svejedno, a onda on konano nae novanicu koju hoe da joj da,
ona bi bila srena kako god. Oblai haljinu preko glave, uka, i
tek kad opet isplovi iz nje, vidi njegovu ruku ispruenu ka njoj,
s novanicom, njegovu suvu, toplu ruku s kojom je sve poelo,
vidi njegovu ruku s novcem i maltene hoe da se nasmeje, i pita:
Pa ta je to sad? Ali on se ne smeje, nego, moda, samo kae: Za
tebe. Ili i neto poput: Hajde, ne ustruavaj se. Ili: To je toliko, u
redu je. Ili: Zasluila si to, lepotice moja. Izgovara neku takvu

37

Deni Erpenbek

reenicu, a ona ga pogleda kao da ga vidi prvi put.

A on joj klimne glavom, stavlja novac na komodu, privue je
kao da je dete koje jo ne ume samo da se obue, s lea, i zakopa
joj haljinu, njoj koja je sasvim utonula u sebe, da moe da izae
na ulicu a da se nita ne primeti. Odlazei, navue rukavice od
bele koe i kae:
Sii, molim te, malo kasnije.
Ona ga i ne pogleda, niti odgovara, naprosto stoji nasred sobe
i gleda u pod, kao da pod propada u nekakvu, za njega nevidljivu
dubinu.

14
Kada je njen mu, koji je uz svoju teku bolest poiveo due nego
mnogi zdravi, konano umro, starica se odazvala pozivu svoje
erke, poklonila kokoke, spakovala Sveto pismo, sedmokraki
svenjak i dve vrste posua, i preselila se kod nje. Polumrak u
kom je provela ivot ostavila je za sobom, kao i nekoliko komada nametaja, ije su noice bile propale i izgrebane, a kada su
poele da trule, njen mu je uzeo testeru i skratio ih nekoliko
centimetara, ostavila je iza sebe glineni pod, isti kao i onaj napolju,
ispred vrata, unuka je, kad je bila mala, urezala tapom slova u
njega. Uskoro bi slamnati krov sasvim legao na naputenu kuu,
pritiskao je ka zemlji i natkriljivao dok se skroz ne urui.
Ovde, u stanu njene erke, odavno su prodati tepisi, stolnjaci
i kineski porcelan, otkako je goj nestao s mirazom njene unuke,
ali je njena erka i dalje lepo odravala stan podovi od izbledele
hrastovine, mesingane kvake, svetlost pada kroz prozorska stakla.
Svakog jutra starica ide s gujim perom kroz sve sobe i njime
brie prainu s to malo nametaja, a onda skine kecelju i sedne na

38

NO BEZ SVITANJA

kanabe da ita Toru. Okreni joj se i utoni u nju, jer u njoj je sve, pogledaj
u nju i ostari i nestani u njoj, i ne odstupi od nje, jer nema nieg boljeg od
nje. Jedini miraz koji su ona i njen mu mogli erki na venanju s
imunim sinom trgovca da daju bila je strast za izuavanje svetih
knjiga. Noima su dvoje mladih, poto bi stavili malu u krevet,
diskutovali sa starcima o tome da li je carstvo boje u stvari na
zemlji, ukoliko se stvari posmatraju na pravi nain, da li je tajna
ivota moda skrivena meu ljudima ili se ono zaista pronalazi
tek u onostranom. Da li stvarno postoje dva sveta ili samo jedan.
Samo kroz ivot u svetosti ovek uspeva da ono to je razdvojeno,
dolazei svet, spoji s ovozemaljskim, smatrao je njen mu. Ali ta je
ivot u svetosti, nadovezao bi se zet na to, samo je pitanje ljudskog
tumaenja svetih spisa ukoliko se ovek vara, i njegovo stremljenje ka ispravnom ivotu luta. Da, smatrala je erka, sve ono to
ovek iskusi u stvarnosti mora se iitati, ne radi se samo o tome
da stoji u svetim spisima. Ona je tokom ovakvih veeri verovala
u veni ivot na zemlji, jer ga je videla pred sobom: sebe i starca,
erku i njenog mua, i novoroenu, malenu erku, koja je duboko
spavala glave zabaene na potiljak. Nakon to su ubili erkinog
mua, vie nisu vodili takve razgovore, erka je napustila geto i
udala svoju erku za goja kad je porasla. A onda je goj opet otiao,
unuka je opet ivela s majkom, kao u detinjstvu, a kad majka ne
bi bila kod kue, baka se brinula o njoj, kao i ranije. Jedan ljudski
ivot bio je, dakle, dovoljno dug da osujeti beg.
Kad bi se smrailo, starica bi ostavljala knjigu i ponovo navlaila kecelju. Ako ima mesa, kuvanje bi poinjalo time to bi
sila u dvorite i oistila otar no za seenje mesa tako to bi ga
zabola u zemlju a onda izvukla iz nje, jer se u ovom domainstvu
ne moe osloniti na to da iko osim nje propisno razdvaja pribor
za jelo i onaj za spremanje hrane. Jari naprosto ne sme da se
kuva u mleku sopstvene majke.

39

Deni Erpenbek

15
Na ostrvu Elis, siunom ostrvu vidljivom s Menhetna, ispituju
sposobnost pridolica za ivot u slobodi. Pregledaju im oi, plua, grla, njihove ruke i, konano, celo nago telo, mukarci i ene
odvojeni su jedni od drugih, deca su odvojena od svojih roditelja.
Pazi prilikom onog pregleda kad ti doe s kukom!
Zato?
Moe da se desi da ti ispadne oko.
Sigurno?
Da, jedan ovek mi je priao da mu je oko tako ispalo u dep
jakne.
Kada on doe na red, u sobi za preglede trae da se skine
dogola. Ne razume zahtev na engleskom, ali i kada mu prevodilac prevede, on se ne mie. Da li su Amerikanci sasvim izgubili
razum? Ili zaista veruju da se pri ulasku u njihovu zemlju radi o
novom roenju? Pregled koji je nekada proao u Tehnikoj koli
u Beu, koji svakako nije bio lak, izgledao je drugaije od ovog.
Come on. Pouruju ga.
Nita ne pomae: ogoljeniji nego to je ikad stajao pred svojom
enom, mora sada da, za ime boga, stane na svetlo i prikae se
itavoj grupi lekara. Kad bi ovek unapred znao kuda vodi put
kojim je krenuo po svom slobodnom izboru. Njegov kaput i njegova odea u meuvremenu su dezinfikovani i, nakon to mu
ih vrate posle pregleda, izguvani. ivot u slobodi otkupljuje se,
dakle, u sramu, ili se sloboda sastoji ve i u tome to ovde sram
vie ne vai? U tom sluaju, Amerika je stvarno raj.

40