Dzeromi Seimr Bruner: naučnik anticipator (za iščekivanja) za teoriju anticipacije

(iščekivanje)

Abstrakt

U ovom radu autor namerava da predstavi delo Džeroma Brunera iz posebnog ugla
koncepta anticipacije (naslućivanje). Nakon što je uredno pronašao biografski i naučni
profil naučnika, autor pokazuje kako je anticipacija crvena nit koja povezuje ranija dela
do onih napisanih u poslednjem periodu njegovog života. Koncept anticipacija uvodi
tada očekivanje norme i kršenje norme i kako ih osoba treba na odgovarajući način
razmotriti kako bi proizvela nova znanja. Stoga je Dzerom Bruner bio anticipacija u
svojim teorijama, ali je i predviđanje bilo glavni koncept u tim teorijama, jer predlažu
ideju o osobi koja je sposobna da iznenaditi pored neskladnosti stvarnosti.

Ključne reči anticipacija Povreda očekivanja. Iznenađenje. Normalnost. Narativ

Kratka biografska skica

Koncept anticipacije igra veoma posebnu ulogu u životu i radu Džeroma Brunera, i zato
što je anticipator, i zato što je anticipacija postala naučni pojam. Da bih bolje definisao
svoje stanovište, nameravam da počnem crtanjem kratke biografske skice čoveka i
naučnika.

Svrha ovoga nije da predstavim biografiju koja je iscrpna ili reprezentativna za Brunerov
život. Ovo se može pročitati u autobiografskom formatu u njegovoj knjizi „In search of
Mind ‟(Bruner 1983) i u mnogim drugim radovima: knjigama (na primer Marsico, 2015)
ili časopisima (na primer: Shore 1997). Umesto toga, ono što nameravam da učinim je
da istaknem neke aspekte Brunerovog života, koji, po mom mišljenju, mogu objasniti
osnovnu temu njegove misli, onu o anticipaciji.

Džerom Seimur Bruner rođen je 1915. godine u Njujorku u porodici nemačkih Jevreja.
Pri rođenju je zbog katarakte bio slep i vid je vratio tek nakon operacije. To iskustv je
nesumnjivo imalo posledice na njegov život i kao čoveka i kao naučnika. Kako je i sam
priznao, zbog lošeg perifernog vida usled ovog urođenog nedostatka, i nakon operacije
bio je primoran da se tokom razgovora potpuno okrene prema sagovorniku kako bi imao
položaj licem u lice sa njim. To je proizvelo njegov neverbalni način razgovora sa
izrazom interesovanja, pažnje i radoznalosti. Ovaj položaj tela, koji je bio usklađen sa
unutrašnjom dispozicijom za stvarnom radoznalošću, olakšavao je svom sagovorniku,
da razgovor teče (Shore, 1997). Štaviše, kao naučniku nije teško shvatiti vezu između
njegovih vizuelnih problema i njegovog istraživanja vizuelne percepcije, kao što i sam
priznaje (Bruner 1983).
Kada je imao 18 godina, pohađao je Univerzitet Djuk, gde je bio u kontaktu sa
Villiamom Mekdougalom, u to vreme radeći u njegovoj laboratoriji.

Ovako on opisuje kako se to dogodilo:

Tako rano me je snašlo to, kad sam imao 18 godina, da sam mislim baš u to vreme
zapao u neku vrstu problema, na Univerzitetu, koji je bio Univerzitet Djuk. Univerzitet je
imao prinudnu kapelu, u kojoj se moralo ići jednom nedeljno to je bilo početak
hitlerovog doba. Ja sam mislio da je prisiljavanje ljudi da idu u kapelu nekako antitetično
za demokratsko raspoloženje, pa sam napisao članak u Univerzitetske novine, bilo je to
drugo vreme. Pozvan sam kod dekana i on je rekao da je veoma nezadovoljan
člankom, a u međuvremenu su razni članovi fakulteta takođe pisali u novinama rekavši:
„Ovaj mali klinac je u pravu“ i našao sam se u stvarnoj nevolji. Tako je Mekdougal .., koji
je bio član pokreta „Vigs‟ (Whigs) u Mančesteru u Engleskoj, slobodnoumno rekao:
"Nemojte kažnjavati ovog mladića; ako ne želi da odlazi u kapelu, za to vreme, može
doći i raditi u mojoj laboratoriji; tako sam započeo psihologiju. U znak protesta protiv
ustanove! (Brunerov intervju u Njujorku, 1997, objavljen na italijanskom jeziku „Smorti‟
1999, str. 145)

Rad sa Mekdougalom bio je važan za Dzeromi Brunera, ne samo zbog vrste

eksperimenata koje je počeo da izvodi u njegovoj laboratoriji, kao što ćemo uskoro
videti, već i zbog najmanje dva razloga, kao što je istakla Pina Marsiko (2017).

Prvi se bavi konceptom Viliama Mekdougala o takozvanom 'grupnom umu',

iskristaliziranom istorijom kulture, stvarajući pozadinu načina na koji ljudi međusobno
komuniciraju. U tom smislu, Mekdougal je predviđao ono što je Džeromi Bruner, između
ostalih, naglašavao, i razvijao u poslednjim decenijama dvadesetog veka. Drugi razlog
se odnosi na hormik prirodu kao vrstu psihologije koju promoviše Mekdougal.
MekDougal-ova hormička psihologija potvrdila je da su naši postupci u velikoj meri
određeni svrhom i da je društveno ponašanje oblikovano znanjem koje ga okružuje a
koji reguliše način na koji bi se ljudi trebali ponašati sa drugima (u vezi sa Mek
dougalovom hormičkom psihologijom i otporom koji je nailazio dugi niz godina zbog
religijski izgled „Valsiner‟ 2015).

Nakon mature, pohađao je Univerzitet Harvard 1938. Tokom tih godina došao je u
kontakt sa eminentnim ličnostima, kao što su, pored Mekdougala, Tolmana, Boringa,
Allporta i Maraia. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Bruner je počeo da se interesuje za
probleme propagande i odlučio da napiše tezu o ratnoj komunikaciji putem radia. 1941.
godine preseljava se u Vašington D.C., gde je radio slušajući strane emisije, vršio
ankete o tome šta ljudi misle o vojnoj službi i stavove o mogućnosti američke
uključenosti u rat.
Oslobođen vojne službe zbog teške kratkovidnosti, iako ne kao vojnik odlučio je da
učestvuje u službi vojnih informacija. Poslat je u Francusku gde se u Parizu upoznao sa
J. P. Sartreom i tadašnjim intelektualnim okruženjem. Njegov susret sa Sartreom bio je
veoma važan jer je Brunera potstaklo na temu ontološkog statusa stvarnosti,na to kako
je rezultat konstrukcije i istovremeno odbrana. Ovo interesovanje, realno dovelo ga je
direktno do problema percepcije istog. Uskoro ćemo se osvrnuti na ovu temu.

Kad se rat završio, vratio se na Harvard, gde je, osim kratkih prekida, ostao punih 27
godina. Tu je stupio u kontakt sa Gestalt psiholozima koji su pobegli iz Nemačke zbog
nacizma.

U godinama od 1952 do 1953. radio je na Institutu za doktorske studije na Princetonu

sa Openteimerom. Ovo su godine u kojima se Bruner, kao što ćemo videti, počeo baviti
temom percepcije, a samim tim i misli. 1956. godine upoznao je Pijažea i započeo bližu
saradnju sa ženevskom školom. Šezdesetih je čitao dela Vigockog koji su počeli da se
prevode na engleski jezik i upoznao je Luriju. 1960. godine vratio se na Harvard gde je
osnovao Centar za kognitivna istraživanja. U Centru su mu se pridružili eminentni
naučnici, kao što su N. Gudman, B. Inhelder, N. Chomski i R. Džejkobsen.

Nakon eksperimentalnih i laboratorijskih istraživanja osnovnih procesa, postao je više

zainteresovan za proučavanje razvoja u prirodnijim uslovima. U istom periodu
proučavao je probleme učenja i obrazovanja u školi. Njegovo interesovanje za jezik, a
naročito za pragmatičnu perspektivu, dovelo ga je 1972. na univerzitetu Okford, gde je
bio profesor Vattsa na Odeljenju za eksperimentalnu psihologiju i bliže se upoznao sa J.
Ostin, R. Hari i J. Sirle ( Gracani i Brockmeier 2019. detaljno su se osvrnuli na Bruner-
ovo iskustvo iz Okforda). Na Okfordu je ostao do 1980-ih, kad se vratio u Ameriku i
nastanio u Njujorku, gde je predavao kao univerzitetski profesor na njujorškom
univerzitetu do 98. godine. Tokom ovog perioda počeo se baviti psihologijom narativa i
uloge u kulturi i zakonu, pohađao je kurseve i seminare i aktivno se baviti pitanjem
smrtne kazne.

Ako se Pijaže smatra najvećim teoretičarom razvojne kognitivne psihologije, a Vigotski

se generalno protivi Pijažea zbog njegovog kulturološkog stava, Bruner zauzima
poziciju kreativnog posrednika između njih dvojice. U stvari, Pijaže i Vigotski odigrali su
vrlo posebnu ulogu u Brunerovoj misli jer su svojim radom predstavljali dve perspektive
koje je i sam voleo da predstavlja metaforom, desnom i levom rukom.

Na kongresu održanom u Ženevi 1996. godine, posvećenom ovim naučnicima, Bruner

je govorio o desnoj ruci, o logičkoj misli koja sledi linearnom stazom koja se odvija
unutar uma kroz deduktivni lanac i levoj ruci, koja predstavlja drugačiju misao koja sledi
kružni put sa skokovima napred-nazad, misao koja se može formirati samo zahvaljujući
ulozi koju igra svet kulture. Ove dve ruke moraju zajedno da sarađuju kako bi postigle
rezultate, da bi se svet upoznao. Prema Bruneru, Pijaže je, svojom teorijom faza
formalne logičke misli, bolje protumačio prednosti koje proizilaze iz upotrebe desne
ruke, dok je zahvaljujući Vigotskom, doprinos koji je dao o ulozi jezičkih i sociokulturnih
procesa, bolje vidimo poseban doprinos koji daje leva ruka.

Zašto je Bruner iskoristio ovu metaforu 1996. godine? Naravno, nije hteo da
jednostavno kombinuje Pijažea sa Vigotskim. Umesto toga, smatrao je da predstavljaju
dva neizostavna slučaja u teoriji razvoja, dva principa koja je Bruner razvio kroz svoju
teoriju o „paradigmaticnom‟ razmišljanju i „narrativnom‟ razmišljanju. Ali kako su se
razvijali ovi koncepti u Brunerovoj teoriji? Kakva je bila njihova pozadina?

Džeromi Bruner kao naučnik anticipacije

Kao i što sam i ranije pomenuo 1939. J. Bruner je radio u Mekdougalovoj laboratoriji na
Djuk univerzitetu. Tamo je sproveo „Tolmanianˮ eksperimente u kojima je istrazivao
posledicame strujnog udara nad pacovima stavljenih u vodeni lavirint. U tim
eksperimentima, opažao je kako se životinje kreću u pokušajima da pronađu izlaz iz
kaveza da bi izbegli šok. Sigurno imaju neku nadu, primetio je Bruner, a oni koji nisu
pokušali da pobegnu, sigurno su je izgubili. Stoga je zamislio koncept „naučene nemoćiˮ
koji je M. Seligman potom nastavio i razvio mnogo godina kasnije.

Od tog trenutka imao je izrazit osećaj da se, da bi se razumelo ponašanje, moralo

polaziti od ideje da postoji neko očekivanje koje svet može da ponudi.

U posleratnom periodu, krajem četrdesetih godina prošlog veka, zajedno sa

Postmanom, Gudmanom i Mekginisom posvetio se istraživačkom pokretu poznat kao
Novi pogled Percepcije (New look of Perception). Prvi put da se percepcija proučav ne
kao odgovor na stimulans koji dolazu spolja, kroz vizuelne receptore i stvara sliku
mrežnjače, već kao proces koji dolazi iznutra i na koji utiču vrednosti, motivacija i
uverenja osobe.

Percepcija je u osnovi rezultat hipoteze koja vodi potragu za informacijama iz spoljnog

sveta koja može potvrditi ili falsifikovati tu hipotezu. Ali ova hipoteza, kada je
formulisana, ona je nesvesna. U to vreme ova teorija je predstavljala skandalozan
predlog: kako može postojati nesavesna percepcija, pod uticajem motivacija, podložna
odbrambenim mehanizmima? Na ovaj način se Bruner sukobio s dominantnom
psihofizičkom i biheviorističkom tradicijom, predlažući viziju čoveka kao aktivnog bića
obdarenog namerama i očekivanjima prema svetu oko sebe.
1956. godine objavivši knjigu sa Godnovom i G. Austinom, suđeno mu je da ostane
prekretnica u proučavanju misli, jer je postavio temelje kognitivne psihologije. „Studija
razmišljanjaˮ razvija, na višem nivou, problem koji je već bio rešen u njegovim
istraživanjima percepcije: kako ja opažam predmet poput „kućaˮ, a da ga istovremeno
ne stavim u određenu kategoriju a to je kuće; i kako da izvršim ovu kategorizaciju bez
da sam odabrao da primetim određenia svojstava (na primer prisustvo krova, zidova,
vrata) a manje i drugih (na primer boje, dimenzija, materijal od koga je napravljena)?
Stoga moram imati strategije koje mi omogućavaju da se susretnem sa određenim
atributima koji se smatraju vednim informacijama. Apstraktnije rečeno: prepoznavanje i
obrada datih informacija predstavljaju osnov za dalje (Bruner 1957; Bruner i Anglin
1972) kako bi se izveo zaključak o opštoj kategoriji kojoj te informacije pripadaju. I u
istraživanjima o percepciji i mislima, um nastavlja procese zaključivanja, predviđanja,
ponekad nesvesno, rezultate sopstvenog znanja. Ali odakle dolaze ta predviđanja,
odakle um crta one atribute koji su joj s vremena na vreme potrebni da bi se stvorile
kategorije i prepoznale informacije kao primeri istih?
Stoga dolazimo do treće inovacije koju je J. Bruner proizveo nakon percepcije i misli:
narativni zaokret. Od 1956. do 1986., godine u kojima je objavljeno ˮStvarni umovi,
mogući svetoviˮ (Actual Minds, Possivle Worlds), prošlo je 30 godina tokom kojih se
aktivnost Brunera fokusirala na proučavanje instrumenata mišljenja: kako mi
predstavljamo stvarnost? Koju ulogu igra jezik? Kako se jezik povezuje sa društvenim
životom? Trideset godina je bilo potrebno da se napravi korak koji je potencijalno
pripremljen u istraživanju 1956. i u decenijama koje slede (videti naročito „Znanje: eseji
o levoj ruciˮ(On Knowing: Essays for the Left Hand) (1962) i ˮPrema teoriji proučavanjaˮ
(Toward a Theory of Instruction) (1974) ), „Studije kognitivnog rastaˮ (Studies in
Cognitive Growth) (1966). Zašto 30 godina? Bruner je objasnio:

„U svakom slučaju, kada pogledam unazad, na studiju razmišljanja, knjigu koja je

bila veoma uspešna, prevedena, na hiljade primeraka prodata, meni, gledano
unazad, sa stanovišta 1997., izgleda da je pomalo kukavički kao knjiga jer je jedna
vrsta kategorizacije so kojoj sam govorio je tematska kategorizacija. To poglavlje
o tematskoj kategorizaciji je tako kukavički i udaljava se od problema, a udaljava
se od problema uglavnom zbog činjenice da se bavi problemom narativne
kategorizacije. Ali kako smo mogli 1950-ih, psiholoski razmišljati o narativu? Znate,
pripovesti koje smo nazivali bakinim pričama. Dakle, predugo traje proces o tome
kako sam stigao do mesta na kome se sada nalazim (Brunerov intervju u Njujorku,
1997; objavljen na italijanskom jeziku u Smorti 1999, str. 150).ˮ
Tematske klasifikacije su one kroz koje je moguće klasifikovati objekte, figure raznih
vrsta, pronalazeći male naracije. Proučavanje tematskih klasifikacija omogućava nam,
dakle, da posmatramo kako apstraktniji klasifikacioni sistemi razvojnog paradigmatskog
tipa proizlaze iz narativa i uvek su povezani sa njima.

Stoga je tih 30 godina omogućilo Bruneru da kognitivnoj psihologiji pruži narativni i

kulturološki zaokret. Nakon što je obavio značajan broj istraživanja o dečijem razvoju a,
posebno, o prirodi jezika i ulozi društvenih odnosa, Bruner je shvatio kako je jezik jedno
od glavnih oruđa sa kojim se misao služila. Ali jezik je nešto što se usvaja preko drugih,
što se koristi za prenošenje iskustava i naređivanje događaja na takav način da na kraju
dođu do narativne forme. Stoga se treće predviđanje sastoji u razumevanju toga da su,
koristeći reči samog Brunera, „kategorije su poput cveća koje uhvatimo u bašti pričaˮ
(Smorti, ibidem, 151), ali i da su ove priče deo kulturnog nasleđa u koji smo usađeni.

Predlažući ovu narativnu i kulturnu prekretnicu psihologiji, Bruner se također obraća

trenutnom istraživanju takozvaneˮ ljudske obrade informacijaˮ (Human Information
Processing) koja je, počevši od kognitivne revolucije, zamenila pojam čoveka kao
stvaraoca značenja, čoveka kao računara informacija (Graneist i Habermas 2019). S
obzirom na ovaj trend misli, zamerio mu je što je izgubio najoriginalniji osećaj
kognitivizma i što je ponovo predložio bihevioralnu verziju uma. Stoga se ova zadnja i
novija faza brunerove misli može posmatrati kao prekretnica i oporavak: prekretnica u
odnosu na distorziju smisla kojoj je kognitivizam bio podvrgnut i oporavak prvobitnog
predloga, koji je, posle 30 godina izučavanja jezika, razvoja misli i društvenosti postao
dovoljno dosledan da omogući dalji i hrabriji korak napred, u konstrukciju teorije o
narativu.

Ideja naracije nije ostala ograničena na granice pripovednog jastva, jastva koje se gradi
pripovedanjem, već je postala način da se shvati kako kultura funkcioniše u jednoj od
svojih najvažnijih konstrukcija: zakonu. Zakon dolazi iz narativa, jer narativi nude
zakonu moguće rekonstrukcije ljudskog ponašanja u njegovim normativnim i izuzetnim
aspektima (vidi u ovom broju, što se tiče uloge narativa u konstrukciji mogućih sveta,
Iannaccone et al. 2019). U stvari, zakon se bavi onim što je normalno, a šta nije, kao i
načinom na koji se kršenja moraju oceniti i popraviti štete koju mogu prouzrokovati. U
tom smislu, istraživanja sprovedena u poslednjem periodu njegovog života omogućila
su razjašnjenje odnosa između književnih, autobiografskih i pravnih pripovedanja, kao i
dalje pojašnjenje kako je pojam anticipacije usko povezan sa idejom normalnosti koju
ljudi imaju. U stvari, ljudi pokušavaju da predvide događaje počevši od onoga što znaju
da se obično dešava u datoj situaciji.

Iako je na neki način šematski sažeti naučni put dugačak i složen kao Brunerov, u
njemu se može videti kako su njegovi prvi eksperimenti o efektu električnog udara na
proučavanje kod pacova, kad je izneo tezu da se pacovi pokreću namerom da pronađu
izlaz iz kaveza kako bi izbegli električni udar, a zatim njegova straživanja o percepciji,
razmišljanju, jeziku i na kraju ona narativna, sva ova istraživanja se podudaraju u
ukazivanju na to kako je ljudska aktivnost (fizička i mentalna) u suštini finalizirana i
usmerena na svrhu; stoga je predviđajna, jer ima očekivanja. To čini ljudskim umom a
ne obradom informacija niti odgovor na stimulans, već proces pripisivanja značenja (za
dublje istraživanje ovog problema pogledajte u ovom broju Salvatore 2019; Martsin
2019).

Iz tog razloga se rad J. Brunera može podeliti na tri duboko inovativne teorije koje su
međusobno povezane pojmom anticipacije: ona prema kojoj je percepcija pre svega akt
konstrukcije koji dolazi iznutra, a kroz koji čovek pretpostavlja neko stanje stvarnosti, to
prema kojem misao dopušta izgradnju ove hipoteze kroz strategije i kategorije i na
kraju, da na osnovu kojih te kategorije ne nastaju iz razvoja formalne logike koja
proizilazi iz kognitivnih procesa koji su unutrašnji za pojedinca, već iz narativa, a samim
tim i iz neprekidnih razgovora, čoveka s drugim ljudima u svetu kulture. Ako je tačno da
su svi veliki naučnici bili anticipatori, to je i za Brunera tačno u vrlo znatiželjnom smislu:
u stvari, on je koncept „anticipacijaˮ učinio jednom od najvažnijih konceptualnih
prekretnica.

Fascinantno je da je važnost koja se pripisuje anticipaciji, a samim tim i smislu

budućnosti, navela Brunera da otkrije težinu prošlosti kroz svoju teoriju autobiografske
naracije, jer nas uči da su evaluacija prošlosti i očekivanje prema budućnosti usko
povezani (vidi takođe Fasulo 2019). U stvari, očekivanje prema budućnosti može zavisiti
samo od pamćenja; to jest na način na koji su prepoznate pravilnosti u svakodnevnom
životu. Zadržavanje ažuriranog modela stvarnosti navodi nas na predviđanja i, prema
tome, na predivđanje opasnosti, a to zauzvrat pomaže u preživljavanju i društvenoj
adaptaciji. Skripte, na primer, grade se iz memorije na osnovu regularnosti sa kojom se
događaji dešavaju i na osnovu izvesnog pojednostavljenja koje nam omogućava da
stvorimo suštinski nepromenjene, ali modifikovane strukture kroz koje ćemo
organizovati događaje. Skripte imaju dva lica: jedno okrenuto prošlosti, jer iz njega
proizilazi, a drugo okrenuto budućnosti, jer kada ljudi deluju u datoj situaciji, moraju da
identifikuju odgovarajuću skriptu da bi mogli da predvide događaje i da znaju kako da se
ponašaju pravilno.

Ista stvar može se reći i za interakciju u odnosu između roditelja i deteta. Takođe, ovaj
koncept, koji je Bruner razradio u periodu života između „Studije razmišljanja‟ (“A Study
of Thinking”) (Bruner I drugi 1956) i „Stvarnih umova, mogućih svetova‟ (“Actual Minds,
Possible Worlds”) (Bruner 1986), bavi se znanjem o prošlosti i iščekivanjem budućnosti.
i sadrži sve moguće međusobne dogovore potrebne da odnos postane pogodan
instrument za poboljšanje emocionalne regulacije i novih kompetencija (vidi ovaj aspekt
u ovom broju Chaudhari i Pillai 2019 i Fasulo 2019).

Očekivanje koje se odnosi na budućnosti i sećanje na prošlost stoga su usko povezani

u sadašnjosti, na način na koji je Aurelio Agustino (398, 1962.) smatrao da se odražava
na osećaj za vreme. Ali, govoreći o očekivanju i iščekivanju, potrebno je razmotriti još
jedan aspekt, bez kojeg se proces iščekivanja ne može u potpunosti razumeti. Govorim
o činjenici da se očekivanje prema budućnosti ne pojavljuje kao kruta i opšta ideja
stvarnosti, već kao nešto što uvek korača zajedno sa iznenađenjem, odnosno
sposobnošću da se shvati nedoslednost stvarnosti.

Pojam anticipacija povezan je sa narušavanjem očekivanja, jer anticipacija na osnovu

norme navodi osobu da primeti šta ne poštuje ovu normu. Kršenje očekivanja
podjednako je centralni pojam u Brunerovoj misli o očekivanju. Ona je osnova znanja u
perceptivnim procesima, u konstrukciji kategorija i u načinu naracije. Znamo kako je
komplikacija osnov u pričama, romanima, i ključni je element u tri narativne forme koje
je Bruner proučavao: zakon, književnost i život. Kršenje pravila je ono što pokreće
poštovanje zakona, a zakon je tada lek ljudske nedoslednosti; komplikacija je ono što
literatura koristi da iznenadi čitaoca; I konačno, autobiografija i autobiografski narativi
nastoje da po potrebi reše nedoslednosti između sećanja na sebe kroz narativizaciju.
Rad Fioreti i Smorti (2019) i dokument Pasupati (2019) uzimaju u obzir ovaj aspekt.

Ipak, vredi napomenuti da ne treba uzimati zdravo za gotovo da je kršenje norme uvek
priznato kao takvo. Suočeni sa događajem koji nije u skladu sa očekivanjima, ljudi mogu
i dalje verovati da je stvarnost upravo ono što očekuju i zanemariti neskladne znakove.
Budući da su eksperimenti sprovedeni 1950-ih na percepciji (vidi na primer Bruner i
Postman 1949), Bruner je istakao proces normalizacije percepcije u obliku nemogućih
karata, poput šest crvenih pika ili četiri crnih srca. Kad su ljudima pokazali karte brzinom
ispod osnovnog nivoa, tvrdili su da su videli šest crnih pika ili četiri crvena srca.
Ovi procesi kognitivne distorzije su dobro poznati u istoriji psihologije i odnose se ne
samo na perceptivna prepoznavanja ispod osnovnog nivoa, već i na kognitivno
ponašanje uz potrebu razmatranja novog slučaja. Na primer, Pijaže i Inhelder (1975)
razlikovali su ponašanje a, koje se sastoji u ignorisanju novog događaja, i ponašanju b,
preko kojeg se novi događaj u svakom slučaju svodi na prethodno postojeće strukture.
Ove dve vrste ponašanja mogu igrati odbrambenu ulogu jer ocrtavaju stvarnost ili je
svode na već postojeće šeme, bez uzimanja u obzir novine. Štaviše, pre Pijažea, Kan
(1962) je u svojoj „Strukturi naučnih revolucija‟ (The structure of scientific revolutions)
naglasio kako naučne revolucije nastaju kada se diskutabilni događaji više ne mogu
zanemariti ili jednostavno ubaciti kao posebne slučajeve teorije. U slučaju revolucija,
neophodno je preispitivanje nove činjenice kao novog i neočekivanog događaja koji
nameće potrebu konstruisanja nove teorije. Recimo to u Pijažeovom stilu (Piaget i
Inhelder 1975), samo se ponašanjem ɣ inovacije mogu razraditi na progresivan način i
dovesti do oblika ravnoteže koji proizvodi kognitivni razvoj.

Stoga, osnovni problem proučavanja misli nije razumevanje kako um prepoznaje staro
ili već poznato. Istorija psihologije pružila je važne koncepte koji nam danas
omogućavaju da razumemo formiranje konstantnosti percepcije, identiteta i kategorija.
Danas je problem više u razumevanju onoga što čovek radi kada se sustretne sa
novinom, kako se misao razvija zahvaljujući pažljivom razmatranju novog. Novina koja
je često podvrgnuta suptilnošću, deformisanja, mistifikovanja, ali koja, ipak, zahvaljujući
plastičnosti moždanih funkcija, a samim tim i sposobnosti koju osoba poseduje da se
samoprilagodi, i dalje pokazuje šarm, podstiče radoznalost prema nerazumljivom i rađa
estetski užitak posmatranja zanimljivog događaja. U tim slučajevima, novina sugeriše
fascinantno iskustvo i stvara previše snažno zavođenje da bi se ignorisalo. S ove tačke
gledišta, R. Šank (1990) je u knjizi napisanoj nekoliko godina nakon knjige ˮStvarni
umovi, mogući svetoviˮ (Actual Minds, Possivle Worlds) smatrao priče kao sredstvo za
razumevanje novih i neočekivanih događaja, ali samo pod određenim uslovima, jer dok
postoji mogućnost, ljudski um pokušava da pretvori novo u ono što je već bilo poznato.

Možemo shvatiti da su ako posmatramo „ dalje od datih informacijaˮ produktivno

iznenađenje, pojam priče kao oruđe za rešavanje neskladnosti, konstrukcije koje je
Bruner koristio u različitim periodima svog života, pokazujući kako ljudi traže nova
značenja da bi ih pripisali stvarnosti kada izgleda čudno ili radoznalo.
Kao što Valsiner tvrdi, „Mi - ljudska bića - stvaramo sebe i svoj svet. To radimo zato što
smo kompulsivni stvaraoci značenja - na šta god da naiđemo u životu mora imati
smisla, a ne samo da reagujemo ili delujemo na njega“. (Valsiner 2014, str. 1).

Nije tako čudno da, ako pomislimo na njegovu ogromnu učiteljsku karijeru, Jeromi
Bruner je bio tako malo zainteresovan da napusti „Brunerijeˮ. Da citiramo reči koje mu je
Alison Gopnik uputila, „uspeli ste da svoje učenike pretvorite u nešto bolje od Bruneraca
u njima same. Nekoliko godina kasnije, Jerome Bruner je primetio:

„Ne poštujem studente koji su se pokazali u vidu mog eha. Želim da otkrijem gde će
pronaći sledeću ideju. I u nekom pogledu inspirisao me je Edvard Tolman. Nije želeo
„Tolmaneˮ. Imao je nekoliko, ali nije želeo pristalice. Želeo je da student pokrenu
sopstveni poduhvat kognitivne teorije učenja. (Shore 1997, str. 18) ˮ

Pa, koje su sledeće ideje?

Ne znam da li je ovo istorijsko doba za novu kognitivnu teoriju učenja, ali možda
kognitivna teorija učenja ima u svojoj osnovi potrebu koja je i danas aktivna: kako učimo
„novoˮ, kako menjamo, kako napuštamo navike, skripte i stičemo nova ponašanja, nove
vizije sveta? Kako se iz mašte, istraživanja mogućnosti, koje prevazilazi date
informacije, kreirati u konkretan program, sa nogama čvrsto zasađenim na tlu, za
efikasnu izgradnju sopstvene budućnosti? Nije neophodno postati Brunerijanac koji se
naslanja na potrebu da zna kako ici dalje, razumejući šta ima pred sobom.

Radovi koji čine ovu temu dele zajedničku perspektivu uloge kulture u kognitivnom,
društvenom i emocionalnom razvoju i zaslužuju razvijanje različitih aspekata
Brunerovog dela, s obzirom na njegovu zaostavštinu sa stanovišta „dalje od date
informacijeˮ. Svaki autor je sebi postavio ovu formulu, tumačeći je na osnovu sopstvene
perspektive istraživanja. Ovo nam omogućava analizu efekata Brunerovog razmišljanja
na savremena istraživanja.
Neke od tema koje pripadaju Brunerovoj zaostavštini koja se ovde proučavaju su:
Norma i kršenje i uloga iznenađenja. Razmatrali su ih uglavnom Smorti i Fioreti i
Pasupati.

Mogući svetovi i argumentovano razmišljanje istraživali su Ianakone, Peret-Klermont &,

konvertini. O temi stvaranju smisla i za stvaranju značenja raspravljali su Salvatore,
Čadari & Pilai, Pasupati i Martsin. Graciani i Brokmeier su analizirali jezičke igre i
društveno razumevanje. Graneis i Habermas i Čadari & Pilai posebno su istraživali
strukturu regulacije narativne emocije. Autizam,razgovor i samoreferencijalnost
istraživali su Fasulo, Čadari & Pilai i Martsin. Za autobiografsko pamćenje zadužen je
bio Pasupati.
Veliki naučnici ostavljaju za sobom ne samo svoja otkrića, već i svoje predloge i alate,
tako da ih oni koji dolaze mogu kreativno iskoristiti za nova otkrića. Ovo je nasleđe
roditelja, kapital koji treba da se koristi na različitim putevima, zavisno od vremena i
prostora.