U burnim danima pre, u toku i odmah posle puča glavne uloge preuzeli su na sebe sovjetski

obaveštajci, veliki konspiratori, nekada pripadnici organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznate kao
„Crna ruka”, Božin Simić i Mustafa Golubić.
Golubić je došao u Beograd u proleće 1940. i sa Simićem kovao planove o puču. Simić se posle
dvonedeljnog boravka u Moskvi vratio u Beograd 26. marta 1941, susrevši se istog dana s
generalom Dušanom Simovićem.
U feljtonu „Kako je likvidiran Mustafa Golubić”, koji sam na osnovu razgovora sa Pavlom
Popovićem Crnim objavio u „Politici” 1993, moj sagovornik, ličnost iz Golubićevog obaveštajnog
aparata, rekao je i ovo:
„U puču 27. marta Mustafa Golubić je odigrao izuzetno važnu ulogu. To je i razumljivo, pošto je
sve izvedeno tesnom saradnjom Intelidžens servisa i NKVD-a, ispred koga je delovao Mustafa.”
Od objavljivanja tog feljtona prošlo je dosta vremena, kada sam se u redakciji „Politike”, na
njegov zahtev, sredinom decembra 1994. sreo sa sovjetsko-ruskim diplomatom Igorom
Buharkinom. Razgovarali smo nekih sat i po, ali taj dijalog sažimam u ovoj njegovoj rečenici:
„Iz naše ambasade su me obavestili da je neko u ’Politici’ pisao feljton o Mustafi Golubiću.
Navedeno je da je bio sovjetski obaveštajac. Došlo je vreme da sa naše strane to i potvrdimo, na
osnovu građe koju sam dobio u našim arhivama, od drugova iz obaveštajne službe. Naravno, to
je teško išlo i verujem da nisam dobio sve, ali je red da ta građa, pošto je reč o vašem čoveku,
prvo bude objavljena u ’Politici’, ovde u Jugoslaviji.”
Rastali smo se, Buharkina sam u dva-tri navrata pozvao telefonom u Moskvu i dobijao isti
odgovor: „Radim na tekstu”. Taj tekst nikad nije stigao u „Politiku”.
Ako se ne varam, tek 2009. Buharkin je u moskovskom listu „Aganjok” objavio kraći tekst pod
naslovom „’Crna ruka’ u Kremlju”, u kome je progovorio o Božinu Simiću i Mustafi Golubiću, o
njihovoj ulozi u puču 27. marta 1941. i pri potpisivanju Ugovora o prijateljstvu i nenapadanju
između SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije u Moskvi, u noći 5/6. aprila 1941. godine.
„Za ’majstora konspiracije’ Mustafu Golubića beogradski prevrat i sovjetsko-jugoslovenski ugovor
bili su poslednja velika operacija”, zaključio je Igor Buharkin.
Prema navodima ovog autora, neposredno pre puča u Beograd je iz Moskve stigao zamenik šefa
sovjetske vojne obaveštajne službe GRU general-lajtnant Mihail Abramovič Milštajn.
Iz svega navedenog kao brojne Arhivske građe, može se zaključiti da je Staljin imao najviše
motiva da uvuče našu zemlju u sukob, jer je pouzdano dobio informacije da Hitler upravo kreće
ka njemu. Ne treba zanemariti i opšte raspoloženje u zemlji i protivljenja naroda politici vlade
Cvetković–Maček i kneza Pavla, bez većih teškoća Rusi su mogli da usmere svoje akcije koje će
(s novcem ili bez njega), dovesti do puča 27. marta 1941. godine. Posebnu ulogu u svemu
odigrao je ruski punkt u Velikoj Britaniji, gde je rusko prisustvo postalo "tradicionalno" još iz
vremena delovanja OHRNE.