Miljenik pariske elite

Marko Lopušina | 24. maj 2012.

Opasni i razuzdani Stevica Marković ugrozio Alena Delona i Žorža Pompidua

Milošević, Marković i Milićević (treći, četvrti i peti sleva)

PROŠLO je gotovo pola veka od krvavog stradanja trojice beogradskih momaka Miloša
Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića, a istina o njihovoj smrti i danas
predstavlja misteriju. Ovi momci su doneli duh Beograda u svetleći Pariz i postali omiljeni
prijatelji velikog glumca Alena Delona i francuske elite. Umrli su mladi u Francuskoj,
SAD i Belgiji, a da se ne zna ko je naredio i ko je izvršio zločine.

Istina o Miloševiću, Markoviću i Milićeviću je i danas zabranjena u Francuskoj, samo zato

jer se u Parizu misli da su ovi mladi Srbi hteli da sruše Petu republiku. U Parizu je prošle
godine sprečeno emitovanje filma „Afera Marković - Delon“ na francuskom Kanalu plus.
Istovremeno je zabranjena i biografija slavnog francuskog glumca. Glavni razlog za ove
zabrane bio je pokojni Stevica Marković i tajne koje je ovaj lepi i opasan mladić odneo sa
sobom u grob.

Beogradski novinar i publicista Milomir Marić prvi je odlučio da otkrije ko su u stvari bili
Milošević, Marković i Milićević i zašto su Francuska i njeni predsednici Šarl de Gol i Žorž
Pompidu drhtali pred Stevicom Markovićem.

- Ubistvo Stevice Markovića krajem septembra 1968. godine u Parizu bilo je samo epilog
jedne teške političke drame koja je potresala Francusku pune dve godine. Marković je kao
miljenik pariske elite bio toliko razuzdan i opasan da je ugrožavao Alena Delona i njegovu
porodicu, predsednika Žorža Pompidua i njegovu suprugu Klod. Zamerio se i korzikanskoj
mafiji. Za njega su se jako interesovali i Šarl de Gol i Josip Broz Tito, ali i francuska,
ruska, američka i britanska tajna služba - kaže Miomir Marić, autor TV serijala „Lepi i
mrtvi“ na Hepi televiziji.

FILM O SLAVI I STRADANjU POSLE 44 godine od ubistva Stevice Markovića u

Parizu, srpska javnost biće u prilici da sazna istinu o ovom zločinu. Hepi televizija od
ponedeljka 28. maja počinje emitovanje televizijskog filma „Lepi i mrtvi“ Milomira
Marića. Gledaoci će petnaest dana zaredom gledati jednočasovne epizode o trojici
Beograđana koji su uzbudili Francusku i bili ubijeni.

Sudbina Miloševića, Markovića i Milićevića već je opisana u romanima Duška Savkovića

„Gorila“ i Miodraga Bulatovića „Ljudi sa četiri prsta“. Tako je stvorena legenda o srpskom
podzemlju u Francuskoj krajem šezdesetih godina. Na toj legendi odrastao je i Marić, koji
je posle tri decenije istraživanja odlučio da napravi prvu, kako reče, običnu priču o mladim
Srbima koji su uplašili Francusku.

- Moj film „Lepi i mrtvi“ je prva objektivna priča o generaciji mladih Srba u Francuskoj.
Oni nisu bili gangsteri, jer nikog nisu ubili ili opljačkali. Miloš, Stevica i Uroš su bili mladi
intelektualci željni burnog zapadnjačkog života, koji su postali žrtva korzikanske mafije i
francuske politike - nudi Marić potpuno novo tumačenje njihove sudbine.

Film je ujedno i priča o toj urbanoj generaciji, koja je hrlila na Zapad. Mnogi od njih su
uspeli da stvore zavidnu karijeru, ali su Miloš, Stevica i Uroš doživeli ružnu smrt i još
ružnije ćutanje o njihovom životu.

- Ovo je priča o srpskom mentalitetu i našem tragičnom nesporazumu sa Zapadom, koji

traje od davnina do danas. Nikad nismo hteli da se pomirimo sa činjenicom da Zapad neće
da igra po našim pravilima, već da ima svoja, kojih se vekovima strogo drži. Miloš
Milošević i Stevica Marković, iako su bili na pragu tridesetih godina života, pomislili su da
mogu da rade šta hoće. Čak i da ucenjuju taj moćni svet. Ubijeni su po nalogu države
Francuske, a likvidaciju je obavila korzikanska mafija, da bi spasla Petu republiku od
opasnih Srba - otkriva suštinu ove tragedije autor serijala „Lepi i mrtvi“.

U filmu će se prvi put čuti svedočenja kako su ova trojica Beograđana pobegla u svet, kako
su stigli do društvenog vrha Pariza i kako su pobijeni. Imena naredbodavaca ubistva i ubica
Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića su i danas nepoznata.

OPASNI KORZIKANAC ŠEF korzikanske mafije Fransoa Markantoni, koji je bio

optužen za ubistvo Stevice Markovića, pod pretnjom smrću nije dozvolio Zorici Milošević,
sestri pokojnog Miloša i Urošu Milićeviću da javno govore o tome. Zorica Milošević posle
44 godine prvi put za srpsku televiziju govori kako i zašto su ubijeni, prvo njen brat Miloš,
a potom Stevica Marković.

Poznanstvo francuskog glumca Alena Delona i srpskih mladića započelo je 1958. godine
kada se glumac našao u Beogradu na snimanju filma „Marko Polo“.

U to vreme se Miloš Milošević sa porodicom doselio iz Knjaževca u prestonicu, dobio

nadimak Miško Mercedes i zanosio se da postane glumac.

Stevan Marković, rođeni Beograđanin završio je Petu beogradsku gimnaziju i studirao

arhitekturu. Prvi je skakao sa Brankovog mosta u Savu. Društvo mu je pravila školska
drugarica Olivera Petrović, danas poznatija kao Olivera Katarina. Njen otac je bio kapetan
rečnog broda, i zato su često bili na Savi. Miloš i Stevan su se tu upoznali, a prijateljstvo su
iskovali sredinom pedesetih u uličnim tučama sa „divljacima“, kako su zvali momke sa
Krsta i Zvezdare, koji su dolazili na Kalemegdan.

- Milošević je bio đak profesora Jove Putnika, filmski statista, kaskader i glumac početnik,
vrlo tih i povučen momak. Stevan Marković je bio odličan sportista i rvač. Njihov idol je
bio Boža Soda, snažni momak sa Palilule. Alen Delon, koji je rođen 1935. godine u Parizu
bio je na početku karijere i nešto stariji od Miška. Milošević je bio njegov dubler, pa pošto
je snimanje filma nastavljeno u Veneciji, Delon ga je poveo sa sobom - seća se Slavko
Marković, kasnije šef sale restorana „Raspućin“, koji je tih godina maštao da se domogne
inostranstva.

Miloš zasenio Holivud

Marko Lopušina | 25. maj 2012.

Milošević završio u kupatilu Mikija Runija, zaključan sa njegovom ženom Barbarom. Alen
Delon sačuvao krvavo odelo prijatelja

Miloš Milošević kao filmski glumac

JUGOSLAVIJA je šezdesetih bila jedina komunistička zemlja iz koje se moglo sa pasošom

na rad u inostranstvo. Milošević je to iskoristio i stigao u Pariz u vreme kada je Alen Delon
sa filmom „Roko i njegova braća“ 1960. godine postao slavan. Delon mu je dao posao
dublera. U to doba Pariz naseljavaju i drugi beogradski momci Miša Slovenac, Uroš
Milićević, Bora Mesarović, King Kong, Protuva, Vuk, Lagarder, Pećina, Džoni Gitara,
Mile Robija, Roki, Gamba i Neša Kotur.

Nastanili su se kod Alena Delona u Parizu, jedan po jedan, kao pravi muški prijatelji.
Ludovali su po barovima „Terazije“, „Mažestik“ i „Ruski car“. Pesničili se i ubijali boga u
svakome ko se muvao oko Alena Delona i njegovih žena. Bezbroj puta su hapšeni i
zatvarani zbog tuča, krađa, varanja na kocki i neurednih isprava.

MALI IZ KNjAŽEVCA MIŠKO Mercedes je rođen u Knjaževcu u porodici Božidara i

Julijane Milošević. Njegov deda Miloš bio je čuveni bankar i vlasnik vinarije „Džervin“.
Odrastao je sa sestrom Zoricom u gradu na Timoku. Ubijen je 1966, a njegova majka je
umrla u januaru 2012. u staračkom domu u Mladenovcu.

- Delon je bio pravi mangup iz komšiluka. Šest puta je izbacivan iz škole, radio je kao
konobar, trgovac, pa čak i portir. Onda mu se posrećilo, obogatio se filmom „Roko i
njegova braća“ i otvorio sopstvenu filmsku kompaniju „Adel studio“. Delon je bez ikakve
škole i edukacije sjajno glumio ne baš moralne ljude. Miško Milošević je bio zadovoljan
što je lepo živeo od uloga koje mu je Delon nameštao i kad bi isprebijao svakoga ko bi
ružno pogledao Natali Delon, Alena ili njega lično - seća se pariski momak Nenad
Milošević, koji je gradio boksersku karijeru.

Milomir Marić u filmu „Lepi i mrtvi“ prvi otkriva da je Miško Milošević napravio dve
kardinalne greške i pokušao da ponizi Alena Delona.

- Obojica su otkrili čari mlade Francuskinje rođene u Maroku, koja je svoje ime Francis
Kanova promenila u Natali Delon. Bila je Miloševićeva ljubavnica, ali potom žena Alena
Delona. Iza njegovih leđa Milošević je pričao po Parizu da je njihov sin Antoan njegovo
dete. Čak je i Delonu govorio: „Pozdravi mi malog Miška!“ Hvalio se da je bolji glumac od
Delona i da će, kad je ovaj propao u Holivudu, on biti američka filmska zvezda. Na taj
način je želeo da ponizi svog prijatelja Alena Delona - objašnjava Marić.

Milošević, koji je postao lep i poželjan žigolo, važio za nekrunisanog cara među
Jugovićima. Pred njima je delio šamare glumici Romi Šnajder, igrao je tenis sa
Franulovićem, pokazivao skupa odela i cipele od 3.000 maraka. Jednog dana 1965.
Milošević je otperjao u Ameriku s bogatom novinarkom Sitnijom i sjajnim „bentlijem“.

- Prijateljski se oprostio od Alena Delona i otišao u Holivud da pravi karijeru. Upisao je

školu glume kod Mikija Runija, nastanio se kod njega i snimio dva filma „Rusi dolaze“ i
„Inkubus“, u kome igra demona. Imao je umetničko ime Miloš Miloš, ali su ga Amerikanci
prozvali novi Džejms Din. Trebalo je naredne godine da snimi filmski spektakl „Pad
rimskog carstva“, da prijatelju Delonu pokaže da je postao uspešan u Holivudu. Nije stigao
to da ostvari, jer je ubijen na misteriozan način. Imao je samo 24 godine, a bio je lep i
mrtav - kaže Milomir Marić.

Niko ni danas ne zna kako se Miško Milošević početkom 1966. godine našao zaključan u
kupatilu holivudske vile Mikija Runija, zajedno s njegovom ženom Barbarom. Bio je plav
od batina. Kao svedočanstvo Miškove zle slutnje ostala je jedna njegova čarapa sa
porukom: „Čekam da me ubiju...“

Po Beogradu se pričalo da ga je ubio Alen Delon, jer je bio besan na njega. Čaršijom su se
pronele glasine da je slavni glumac poslao Miškovu glavu paketom u Beograd. Istina je,
međutim, bila sasvim drugačija.

- Kad je Miloš Milošević ubijen, njegov prijatelj Alen Delon ga je balsamovao, prebacio
američkim avionom iz Holivuda u Beograd da bude sahranjen na Novom groblju. Delon je
godinama čuvao Miloševo krvavo odelo da bi ga poklonio njegovoj sestri Zorici Milošević.
Ona je odelo skrivala da ga majka Julijana Milošević ne vidi i ne presvisne. Pronašao sam
fotografije sa sahrane balsamovanog Miloša Miloševića u Beogradu, koje se prvi put
objavljuju - pokazao nam je Milomir Marić fotose, na kojima su Miškovi roditelji, sestra i
rodbina.

Upražnjeno mesto u Delonovoj porodici posle Miška Miloševića zauzima njegov prijatelj
Stevan Marković, koji će uzdrmati temelje Pete republike. Bio je to zavet pokojnog
Miloševića, jer kada se 1964. rastajao od Alena Delona, ostavio mu je ime svog prijatelja
koji će da ga nasledi. Bio je to Stevan Marković, zvani Stevica.

- Kao i mnogi beogradski momci i Stevica je imao svoj san da na Zapadu zaradi 50.000
maraka i u Beogradu otvori prvi servis za pranje automobila. Mimo njegovog plana, u Pariz
je prvi put otišao 1958. godine da pomogne sestri Ljiljani. Ona se zaljubila u nekog našeg
momka, emigrirala u Francusku 1957. ali se našla u nevolji. Momak je hteo da je pretvori u
prostitutku, a Stevica ga je pretukao i oterao. U nastupu nervnog rastrojstva Ljiljana
Marković je skočila pod voz u metrou i ostala bez obe noge. Stevica je posle brinuo o njoj -
prepričava nam Milomir Marić ovu porodičnu dramu.

Stevica Marković je nekoliko meseci kasnije emigrirao sa prijateljima preko Italije u

Belgiju, ali su ih na tom putu karabinjeri uhvatili. U to vreme su iz Jugoslavije izvožena
drva u Italiju, a zvanični Rim je zauzvrat vraćao jugoslovenske begunce. Da ne bi postao
Titov zatvorenik Stevica je sa ruke skinuo pozlaćeni sat, iz džepa izvadio tridesetak dolara i
dao ih karabinjerima. Put je bio slobodan, a u Markovićevom džepu je ostala samo
Miškova cedulja sa imenom Alena Delona i njegovom adresom u Parizu.

Upoznali dva Pariza

Marko Lopušina | 26. maj 2012.

Uz svetla velikog grada pulsirao je život emigranata u podzemlju. Alen Delon se trudio da
nađe posao mladim Beograđanima
Stevan Marković okružen pariskim novinarima

STEVICA Marković se u Briselu smestio kod Uroša Milićevića, koji je bio miljenik
četničke emigracije u Belgiji. Njih dvojica nisu nameravala da rade u fabrikama, nego su se
bavili „šanerskim“ poslovima i kafanskim tučama. Kada je Marković dospeo u zatvor
napisao je pismo Alenu Delonu, koga uopšte nije poznavao, da mu pomogne. Delon je
Stevici Markoviću, kao najboljem prijatelju Miloša Miloševića, poslao dva advokata i
automobil da ga izbave iz zatvora i dovezu u Pariz - kaže Milomir Marić.

Bilo je to 1964. godine, kada su se Stevica, Miško i Uroš ponovo sreli. Tada je i Marković
postao član porodice Alena Delona. Dobio je stan u prizemlju Delonove vile na Aveniji
Mesin, broj 22. Alen Delon je obožavao Miška i Stevicu, kao i ostale jugoslovenske
momke, jer je u njima video sebe kad je bio mlad. Prepoznao je srčanost kojom su se mladi
Jugosloveni borili za svoje mesto pod francuskim suncem. Voleo je sa njima da igra fudbal
na Jelisejskim poljima. Za njega su oni bili pravo društvo, jer Delon nije voleo elitu iz
Versaja.

- Milošević, Marković i Milićević u Parizu nisu bili pravi telohranitelji, batleri i sluge
Alena Delona, jer ih on nije tako tretirao. Uostalom, Delon je imao svog telohranitelja, kog
smo mi zvali Crveni. Za njega su Miško i Stevica bili iskreni prijatelji, koji su ga branili od
napasnika i primali čak i udarce noževima. Sam Alen Delon je za njih govorio: „Ovo su
moji lični sekretari!“ Kao velika filmska zvezda, Delon se stalno trudio da im nađe posao,
da igraju na filmu kao dubleri ili kao glumci, što je Milošu Miloševiću odgovaralo, dok se
Stevica Marković interesovao da bude umetnički fotograf - posvedočio je u TV seriji „Lepi
i mrtvi“ pariski fotograf Petar Grujičić.

Oni su bili mladi intelektualci zavedeni svetlostima velegrada. Nisu bili gangsteri, ni
mafijaši. Policijski dosije Stevice Markovića u Parizu bio je gotovo prazan, izuzev
nekoliko beleški o tučama u kafana i na ulicama. Stevica Marković je studirao arhitekturu,
a Miloš Milošević glumu. Neprestano su čitali knjige, što je Alenu Delonu mnogo smetalo.

- Mnogo čita, posebno romane, povlači se u sebe, i to mene veoma plaši - govorio je Alen
Delon o svom prijatelju Stevici Markoviću i njegovoj ljubavi prema knjigama.

Istovremeno, Stevica je počeo da piše i svoj intimni dnevnik. U Beograd je bratu

Aleksandru Markoviću, koji je bio oficir JNA, slao pisma u kojima je otkrivao detalje svog
novog života, ali i svoja osećanja i strepnje. Iz tih pisama se vidi da je Stevica bio zbunjen i
veoma uplašen posle Miškovog ubistva u vili na Beverli Hilsu.

U martu 1966. poverio se bratu Aleksandru:

„Završih svoj dnevnik i simpatično pismo. Završavam film koji mi je ’namestio’ Alen
Delon pre svog odlaska na put. Biću upoznat sa svim detaljima o Miloševoj smrti.
Interesuju me pravi razlozi. Jedina mi je preokupacija da sredim sve oko Miloševe smrti i
da istražim sve što se istražiti može. Pokušavam da sredim rastureno stablo.“

Već 26. aprila 1966. je dopisao:

„Ne izlazim nigde. Alen je doveo Miloševog psa iz Amerike. Zaključili smo da se Miloš
ubio u trenutku očajanja. Mogu da kažem samo da ćemo uvek voleti Alena - bilo na zemlji
ili ispod nje.“

BEOGRADSKI ATLETA STEVAN Marković je rođen 10. maja 1937. godine u

Beogradu. Otac mu je bio predsednik opštine Lazarevac, a majka knjigovođa u hotelu
„Mažestik“. Odrasto je pored brata Aleksandra i sestre Ljiljane. Bio je visok, snažan, pravi
atleta. Majka mu je kao staljinista 1948. odvedena u ženski zatvor na ostrvu Sveti Grgur,
gde je preminula.

Kao što ova pisma pokazuju, Stevan je ostao veoma privržen Milošu Miloševiću, koga je
nasledio u Delonovom domu i srcu. Košulju i pantalone koji su bili na Milošu kada je
pronađen mrtav u holivudskoj vili Mikija Runija, Alen Delon je prilikom povratka iz SAD
stavio u podrum zgrade na Aveniji Mesin 22. Stevan Marković je svakog dana silazio u
podrum, gledao tu krvavu odeću i druga Miloševićeva dokumenta. Kao da je slutio svoju
sudbinu.

Život Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića uz Alena Delona pružio
im je priliku da upoznaju dva Pariza. Jedan onaj bleštavi, u kome je sve vrvelo od lepih
devojaka, našminkanih muškaraca, lakih dama i plejboja, kockara i menadžera, lovaca na
talente i mecena. I drugi, onaj podzemni, u kome su živeli jugoslovenski dođoši i razni
drugi emigranti. O tom životu Marković je bratu Aleksandru februara 1964. godine pisao
iskreno i poverljivo:

„Moj način života je veoma jednostavan, ne želim da na bilo koga njegov tok utiče.
Idealista sam. Volim da mi se laska, da mnogo putujem, da pomažem sirotinji“.
Marković i Milićević su jedno vreme bili cimeri u dvosobnom stanu Alena Delona u centru
Pariza. Pričalo se da su oni njegove „gorile“, što je slavni glumac porekao:

- Tačno je da je Stevan Marković koristio jedan stan u prizemlju moje privatne kuće i da je
često obedovao za mojim stolom, kao i ostali moji prijatelji. Šetao je našeg sina, izlazio je s
nama na javna mesta. On je pokušavao da igra malu ulogu u filmu „Gori li Pariz“, ali je
shvatio da nije sposoban da uspe na filmu.

Već juna 1966. Stevica Marković je pisao bratu Aleksandru o teškom životu. Brinuo je o
sestri u bolnici, a para nije imao:

„Očekujem da mi Alen Delon izaranžira nešto na nekom filmu. Malopre sam pisao Ljilji i
žao mi je što ne mogu da je obiđem. Nemam vremena ni za preče poslove. Možete li da me
razumete? Moram da produžim pasoš.“

Filmski svet na dlanu

Marko Lopušina | 27. maj 2012.

Uz Delona, koji je voleo da bude okružen lepim ženama, Marković je upoznao ceo filmski
svet Pariza i imao ogromne uspehe kod žena

Alen Delon

UZ Delona, koji je voleo da bude okružen lepim ženama, Marković je upoznao ceo filmski
svet Pariza i imao ogromne uspehe kod žena. Njegove simpatije i ljubavnice bile su mlade
zvezde pop scene i filma Fransoaz Hardi, Silvi Vartan, Mari Lafore, Frans Gal, Romi
Šnajder i devojka Klaudija Hos. Ovu 24-godišnju manekenku grčko-egipatskog porekla
upoznao je u mondenskoj kafani „Senkijer“ u Sen Tropeu, gde je Delon imao vilu. Klaudija
se hvalila kako je sa Stevicom rado razgovarala o filozofiji, dok je on citirao francuske
filozofe.

- Čuveni „Pari mač“ je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković -
najlepši i najjači čovek Pariza“. Francuski bulevari su bili okićeni bilbordima sa njegovim
likom. Jedino je Brižit Bardo, lična prijateljica Alena Delona, zazirala od Stevice kada joj
se udvarao. Osetila je da je on opasan čovek, da može da je uvuče u neku aferu. Brižit, kao
lepo i pametno dete bogatih aristokrata, nije želela da bude izložena skandalima -
objašnjava Milomir Marić, autor filma „Lepi i mrtvi“.

Tek pridošli Srbi u Francuskoj su lepog Beograđanina doživljavali dosta drugačije, kao
nekog sebi ravnog:

- Stevica je tada bio samo jedan iz bataljona bulevarskih fotografa koji su radili za Franka
Stolicu, Hrvata i oficira Draže Mihailovića. Razlikovao se mnogo od Miška Mercedesa.
Marković je bio plahovit, strašno jak, čak surov, ničeg se nije plašio. Voleo je ulične tuče,
u koje je vodio Alena Delona. Kocku i žene je strašno obožavao - portretisao ga je rečima
Petar Grujičić, tada mladi fotograf.

Stevan Marković je bio čovek koji je pred svojim zemljacima govorio da je uspeo u životu
i visokom društvu. Hvalio se da je on kralj bulevara.

- Uoči spektakularnog nastupa Džonija Holideja u Parizu, Marković je obećavao

zemljacima da će napraviti haos u Parizu. Popeo se na binu, oteo mu gitaru, počeo da ga
udara po glavi i od francuskog pevača tražio da viče „Živeo car Lazar“, „Živeo Miloš
Obilić“. Ovaj je to i učinio - otkriva Milomir Marić detalje iz života srpskog kralja pariskih
bulevara.

Da bi pokazao koliko je veliki, Marković je sredio Oliveri Katarini da nastupa 77 dana u

pariskoj „Olimpiji“ sa muzikom iz filma „Skupljači perja“. Tada joj je rekao: „Pokaži im
da si Srpkinja!“ Ipak, posle sjajnog uspeha, posavetovao je Oliveru: „Nije Pariz za tebe,
vrati se u Beograd!“

BATINE ZA SARTRA STEVICA i jugoslovenska „ekipa mangupa“ su jednom prilikom

u čuvenom kafeu „Flor“ išamarali najvećeg francuskog mislioca Žan-Pola Sartra.
Objašnjenje je bilo: „Sartr je sve ono što mi nismo. Mator, ružan i pametan. Mi smo mladi,
lepi i glupi. Morali smo da ga bijemo.“

U stvari, dogodilo se nešto sasvim suprotno od onoga što je Stevica pričao. On je bio
usamljen i ponižen, jer je živeo, kako je jednom rekao Alenu Delonu, od „mrvica koje mi
bacaš sa stola“.

Usamljen, pisao je svom bratu Aleksandru Markoviću u leto 1966. godine:

„Pisao sam jadnoj Miloševoj majci i odbio da primim njegovu sestru. Alen ćuti, a ja ne
mogu da joj obezbedim ništa. Ljilji sam pisao i pisao bih joj stalno. Kada imam novca,
onda joj šaljem. Svu „lovu“ dao sam advokatu, da mi produži boravak. Snimanje filma će
početi u avgustu. Izdržaću do kraja i valjda ću doći do novca, da se osamostalim koliko-
toliko...“

O toj vrsti poniženja Stevice Markovića govorili su, na svoj način, njegov prijatelj Miško
Milošević i njegov mecena Alen Delon. Miloš je 23. novembra 1964. godine pisao Stevici
iz Kalifornije i obavestio ga: „Alen je tebi posebno poslao 300.000 franaka...“

Slavni glumac je francuskim novinarima govorio, kao da se pravda:

- Stevan nikada nije bio pozvan kod mene na neki poslovni ručak, ili večeru, i nikad nije ni
na koji način bio umešan u moj profesionalni život. Nikad nije ni išao sa mnom, kad sam ja
negde bio zvanično pozvan. Jedini moji i Stevanovi izlasci bili su neobavezni momački
izlasci...

DRUŠTVO MIMO ZAKONA DELONOV telohranitelj Milovan Radić, zvani Crveni,

uveo je Stevicu u društvo Jugoslovena koji su funkcionisali mimo zakona i imali probleme
sa policijom. Među njima su bili najveći francuski kriminalac Bruno Sulak i njegov srpski
pajtaš Stiv, odnosno Radiša Jovanović, poreklom iz Leskovca. Upoznao je zatim Nikolu
Milovanovića, čuvenog Feliksa, telohranitelja Elke Zomer, Andru Lončarića, četničkog
kolovođu i prijatelja kralja Petra Drugog Karađorđevića.

Milomir Marić u svom filmu „Lepi i mrtvi“ prvi otkriva da je Stevica Marković bio veoma
razočaran sjajem Pariza i zapadnjačkim životom.

- On je kao momak u porodici svog druga Vuka Blagojevića u Beogradu prvi put došao na
ideju da ode na Zapad. Naime, Vukova majka, koja je svojevremeno bila bolničarka u
štabu đenerala Draže Mihailovića, kao antikomunista je u kući često govorila:
„Komunizam je zlo, na Zapadu je raj!“

U to vreme Pariz je bio centar srpske četničke emigracije, u kome su glavnu reč vodili
Andra Lončarić i Mile Radovanović. Emigranti su puštali glasine da je Lončarić čovek
Leke Rankovića, koji ga je poslao u Francusku da ubije kralja Petra Drugog
Karađorđevića.

- Stevica je video da naši ljudi žive bedno i da na Zapadu niko neće dati čašu vode ako ne
platiš. Šokiran takvim saznanjima, on je živeo na svoj hajdučki način - burno, agresivno i
ludo - objašnjava Milomir Marić.

U takvoj situaciji, dok je njega Alen Delon obožavao, Marković je počeo da ga ponižava.
Pokušavao je na sirov balkanski način da pokaže da je veći od slavnog glumca. I dok je
Delon ustajao u pet sati ujutro, pripremao uloge i odlazio na posao, Stevica Marković je
ustajao oko podne. Odlazio je da obiđe pariske kafee i da se hvali kako je Alen rob posla i
ustaje u zoru, a on može da uživa.
Prijatelju “ukrao” ženu
Marko Lopušina | 28. maj 2012.

Naši intimni odnosi opsedali su Stevana, žalila se Natali Delon. Poznanstvo sa suprugom
premijera Žorža Pompidua

Stevica Marković i Natali Delon

STEVICA Marković je hvalio Alena Delona u pismu svom bratu Aleksandru od 14. jula
1966:

“Sa Alenom je sve u redu. Odličan momak i iskren prijatelj. Jedino njegova žena Natali...
Samo što joj nisam opalio ’šljagu. Da ne ulazim u detalje, koji me nerviraju, a vas ne
interesuju. Da sam muž one Natali, brat ili rođak, tukao bih je četiri do pet puta dnevno.”
Već u septembru 1967. Stevica Marković je bio nezadovoljan svojim prijateljom i
mecenom. U pismu bratu prekorio je Delona:

“U jednoj tuči, ovo samo vama pišem, jer sam morao da štitim Alena i njegovu ženu, bio
sam malo izboden nožem i slomili su mi prst, pa moram da se operišem. Alen nudi da plati
operaciju. Neka ga, neka plaća kad je kukavica da sam brani svoju ženu.”

Te 1967. godine Stevica Marković je odlučio da svom prijatelju “ukrade” ženu. Natali
Delon smatra da se Stevica, kao mlad čovek, jednostavno zaljubio u nju.

- U početku, kad je Alen govorio da hoće da primi Stevana u kuću, bila sam protiv toga.
Ali kasnije sam uvidela da je veoma šarmantan. Avgusta 1967. bila sam fizički slaba prema
njemu - pričala je prijateljicama slavna glumica. - Posle avanture, bilo je dogovoreno da se
naše prijateljstvo ne kvari. Međutim, u septembru sam primetila da se Stevan zaljubljuje u
mene. Postao je neprijatan i počeli smo da se svađamo.

Pisala je pomirljiva pisma Stevici, ali je on bio sve ljubomorniji. Naročito od novembra
1967, kad je Natali Delon imala vezu sa rediteljem Filipom de Brokom.

- Naši intimni odnosi opsedali su Stevana. On se uvek bojao da ću ja to kad-tad reći Alenu.
Aluzija da se “mi pravimo mrtvi”, sigurno nema nikakve veze sa smrću Miloša Miloševića.
Stevan mi je često govorio o Milošu i pričao da je taj mladić uvek želeo da prodre do dna
stvari i da ga je to ubilo. Stevan je o njegovoj smrti u Holivudu često menjao mišljenje. Čas
je smatrao da je Miloš izvršio samoubistvo, čas da je bio žrtva Mikija Runija i njegove
mafije. U svakom slučaju, nikad nije sumnjao da smo Alen i ja krivi za tu smrt. Ja sam se
tih njegovih priča plašila - bila je iskrena Natali Delon, koja je potom ohladila svoje odnose
sa Stevicom Markovićem.

Jedno od tih ljubavnih pisama stiglo je do Alena Delona, ali, kako je kasnije izjavljivao, na
to nije obraćao pažnju, jer su on i žena “živeli svojim životima”.

Alen Delon je imao tek 33 godine, a Stevica dve manje. Obojica su bili poželjni u visokom
francuskom društvu. Stevičin brat Aleksandar je pričao da je Alen Delon često insistirao da
se pozivi za prijeme i večere šalju i njegovom prijatelju Stevanu Markoviću.

NIJE POLAGAO RAČUNE - SLAVNE osobe, među njima Brižit Bardo, Silvi Vartan,
Džoni Holidej, Mari Lafore i druge, govorile su da je Stevan simpatičan mladi čovek, koji
se kretao u njihovom društvu bez ikakvih zadnjih i prljavih namera, pa je zato i bio cenjen
kao njihov iskren prijatelj - seća se njegov brat Aleksandar. - Stevica je, međutim, to
shvatao nekako drukčije, da je samostalan i da nikome ne mora da polaže račune.

- Desilo se jednom da Delonovi dobiju dve pozivnice za svečanu večeru koju je priredio
poznati bogataš Rotšild. Kad su Delona pozvali telefonom, on je odgovorio da u njegovoj
kući postoje tri osobe. Usledilo je izvinjenje i slanje još jedne pozivnice, za Stevana - priča
Aleksandar Marković.
U kući Rotšilda upoznali su i francuskog premijera Žorža Pompidua i njegovu suprugu
Klod, a kasnije i Fransoa Markartonija, čoveka od poverenja francuskih vlasti, koji je bio
poznatiji kao šef korzikanske mafije.

- Delonovi su uzvraćali prijeme i večere. U njihovoj vili Stevan je bio na večeri zajedno sa
Pompiduovima i gangsterom Markantonijem. Žorž Pompidu je bio najpoznatiji kao bliski
saradnik i od 1948. lični savetnik i šef kabineta Šarla de Gola. Predsednik vlade, od 1962.
do 1968, povukao se posle studentskih nemira 1968. godine i ušao u trku sa ostalim
degolistima za predsedničkog kandidata - objašnjava Aleksandar Marković, biznismen u
Italiji, koji danas živi u Rijeci.

Slučaj je hteo da su se Delon i Stevica Marković sa članovima porodice Pompidu, odnosno

sa gospođom Klod Pompidu sretali i u onom drugom, manje elitnom svetu. Istoričar i
muški plejboj Filip Erlanže uveo je Delona i Markovića u džet set, ali i u svet pariskih
orgija. Marković je sa oduševljenjem osvajao pariski svet poroka i pomislio da može da
radi šta hoće. Starije pariske dame je oduševljavao. Zvale su ga Stefan.

Istraživač ovog slučaja Branko Rosić kaže:

- Parižani su odlazili na slasne provode u kuću Madam Klod, u Ulici Valerija. Cene
devojaka kretale su se od 50 do 150.000 starih franaka. Znalo se da je kuća gospođe Klod
često služila potrebama francuske vlade. Tu su održavani i tajni sastanci sa afričkim
političkim predstavnicima i često su sklapali važni politički poslovi. Delon i njegova žena
su često posećivali njihove zabave zajedno sa Stevicom Markovićem.

Učesnica tog “ružičastog baleta”, kako ga je nazvao Stevičin prijatelj Uroš Milićević, bila
je i supruga Žorža Pompidua, tada predsednika francuske vlade. U to vreme pričalo se da je
Stevica postao ljubavnik zanosnih gospođa Pariza, a za njihove sastanke služila je vila
Alena Delona u Sent Tropeu, kao i jedna druga, 15 kilometara udaljena od Pariza. Istoj
svrsi služila je i susedna zgrada na četiri sprata, vlasništvo jednog bankara. Tamo su se
skupljali i drugi mladi Jugosloveni.

- Stevica Marković je vodio jedan javni, a drugi tajni život - smatra danas Milomir Marić,
autor filma “Lepi i mrtvi”.

I navodi kao primer Stevičino pismo bratu Aleksandru od 26. avgusta 1968: “Alenovi se
svađaju... Da li vi mislite da je meni lako ovde sa mojim problemima i nesrećama:
dokumenti, intrige Delonovih, nekoliko filmova, a ipak ništa za budućnost”.

Krst na kraju pisma

Marko Lopušina | 29. maj 2012.

Za sve moje nezgode treba se obratiti Alenu Delonu, pisao je Marković pre smrti. Ucene sa
fotografijama bile su kobne za Stevana
Sahrana Stevana Markovića u Parizu 1968. godine

STEVICA Marković je bio vlasnik albuma fotografija “ružičastog baleta”, ili po srpski
grupnog seksa, čiji je učesnik bila i Klod Pompidu, tada supruga predsednika francuske
vlade. Vodio je i svoj intimni i tajni dnevnik. Stevica je svakog dana do detalja zapisivao
događaje iz svog života, najpre u veliki crni notes, a kad ga je ispunio, u zelenu školsku
beležnicu. Počeo je da fotografiše dame u lascivnim pozama i da tim slikama ucenjuje
njihove muževe. Vrhunac se desio kada je to uradio sa suprugom premijera Žorža
Pompidua.

- Ucene s montiranim fotografijama, a možda i stvarnim snimcima u nezgodnim pozama

uglednih Parižana, bile su kobne za njega - rekao je jednom prilikom Milomiru Mariću,
pariski fotograf Petar Grujičić.

Stevica Marković je 1. oktobra 1968. godine pronađen na pariskom đubrištu Elankur,

ubijen, raskomadan i stavljen u plastičnu vreću. Imao je 31 godinu. Poslednji put je viđen
živ 22. septembra 1968.

- Stevan mi je predao jedno pismo i zamolio da ga odnesem Natali Delon u Ulici Fransoa.
Rekao je da ide na sastanak sa Korzikancem Markantonijem. Video sam ih zajedno u
taksiju. Nije se vratio do ponoći, a ni ujutru. Mi smo u to vreme zajedno stanovali ispod
Delonovog apartmana - sećao se tih dana njegov cimer Uroš Milićević. - Nije se pojavio ni
prekosutra. Postalo mi je jasno da mu se desilo nešto ozbiljno pa sam požurio kod Delona u
Sen Trope, da se o njemu raspitam. Alen je bio kratak: “Ne brini zbog toga. Negde je
odlutao. Vratiće se on...”
U utorak 1. oktobra, oko 19 časova policija je obavestila Alena Delona da je pronađen
Stevanov leš. On je to saopštio i Urošu Milićeviću i Natali Delon. Njegov komentar je bio
ciničan:

- U grčkim tragedijama uvek jedan od troje na kraju umire...

NE KRADITE LOPOVE STEVICA je hteo ili da udobno živi u inostranstvu ili da u

Jugoslaviji otvori preduzeće. S kim se sve poslednjih dana života družio, morao je da
završi tragično. Ne možete da se družite s lopužom i da mislite da ćete ga pokrasti.
Marković se tu negde prevario - smatra pariski ugostitelj Slava Marković.

Natali Delon je bila uznemirena, jer je Stevica Marković pismo potpisao krstom.

- Stevan se potpisao stavivši krst, što me navodi na pomisao da je znao da će da umre.

Nikad se u drugim pismima nije potpisivao na taj način. Ne smatram da je taj krst bio
uperen protiv mene, ni da mi je predstavljao ma kakvu pretnju. Po mom mišljenju, jedina
greška koju sam prema njemu učinila je ta da sam Alenu priznala naše intimne odnose iz
avgusta 1967, a obećala sam Stevanu da to nikad nikome neću reći - bila je zbunjena Natali
Delon.

Bilo je i drugih naznaka da je život Stevice Markovića u opasnosti. U pismima svom bratu
Aleksandru i drugu Vuku Blagojeviću, jasno je jednom poručio: “Ako se ne pojavim do tog
i tog dana, znajte da sam mrtav. Oni će me ubiti. A. D. i njegov kum”.

- Moj brat je živeo sa pomešanim osećanjima prijateljstva i straha. Pisao mi je o

problemima koje ima sa Delonom i Makartonijem. Savetovao sam ga da napusti Pariz i da
se vrati kući. I ja sam slutio zlo, ali me Stevica nije poslušao. Ostao je da umre u Parizu -
poverio nam se Aleksandar Marković.

Svom starijem bratu Stevica Marković je poslao 25. septembra svoje poslednje pismo,
krajnje iskreno. Pismo je na parisku poštu predao Stevičin prijatelj Vuk Blagojević, jer ga
je zamolio da mu ispuni poslednju želju: “Ako se ne vratim sa sastanka na koji idem,
pošalji Aci ovo pismo...”

- Stevica je bio u velikoj nevolji. Nisam znao o čemu se radi, ali sam video da očajnički
traži pomoć - seća se Vuk Blagojević, koji se u to vreme bavio proizvodnjom i prodajom
džempera.

Stevanovo pismo je glasilo: “Aco, osećam da moram da ti pišem. Ovo neka bude moj
testament, ako mi se nešto desi, da bi znao kako i od koga da tražiš objašnjenje za to.
Nemaš pravo da mi ne ispuniš želju. Daćeš pismo Vuku (Blagojeviću) ili Isi (Ismetu
Osmanoviću) i oni će ga razumeti. Zato pokušaj da me dobro razumeš - povod rata su moja
gordost i sujeta. A razlog su intrige... Adresu, koju ti dajem čuvaj (u pismu je prebrisana,
ne zna se ko je to učinio)! I to će biti izvršilac osvete za lovu, ili bez ako vam treba, ali
nikom živom se ne poveravaj sem ocu, ako on hoće da osveti svog sina.
Aco, za sve moje “cake” ili nezgode treba se obratiti Alenu Delonu - kao hiljadu posto
odgovornom za to. Njegov ortak je mangup, koji radi za Alena - nastavio je svoje pismo
Stevica Marković i upzorio starijeg brata. - On je Fransoa Markantoni, Korzikanac, pravi
gangster sa stanom u Bulevaru de Goblen broj 42, ćošak pored kasapnice, levo, prostirač za
noge sa inicijalima F. M. ili kafe “Pase”, gde pije aperitiv. Ćopav je i operisao je ožiljak na
licu. Za ostale stvari Natali, ženu Alenovu ne pitati. Najveća je lažljivica na svetu... Uzmi
ovo kao najozbiljniju stvar na svetu...”

Kako nam je ispričao, Aleksandar Marković je pismo shvatio ozbiljno. Njemu je Vuk
Blagojević pomogao da kupi kartu i da boravi u Parizu. Razgovarao je sa policijom i uzeo
advokata Rolanda Dimu da ga zastupa po privatnoj tužbi. U međuvremenu je obavljena
sahrana Stevice Markovića na gradskom katoličkom groblju. Bilo je prisutno vrlo malo
naših ljudi. U francusku zemlju je pobodena krstača sa njegovim imenom i stavljeni su
buketi cveća. Niko od Srba nije imao novac da plaća grobno mesto, pa je Marković
sahranjen o opštinskom trošku.

- Posle nekoliko godina, kada smo želeli da Stevana prebacimo u Beograd, to groblje je
prodato, razrovano i na njegovom mestu je podignuta stambena zgrada. Tako se ni do
danas ne znaju ni grob, a ni ubice mog brata Stevice - priznao nam je Aleksandar
Marković, jedan od retkih svedoka koji je odbio da govori u filmu “Lepi i mrtvi”. Kako
reče, nije želeo da produbljuje stare rane, koje ga još bole.

Naslutio svoju smrt!

Marko Lopušina | 30. maj 2012.

Policija na osnovu Stevanovih pisama posumnjala u Delona i njegovu suprugu. Tajni

dnevnik i fotografije, navodno povod za ubistvo

Hapšenje Alena Delona

RUŽNA smrt Stevice Markovića i pismo optužbi koje je ostavio za sobom uznemirili su
francusku i jugoslovensku javnost, a mediji su iskoristili da otvore aferu "Marković
-Delon".
Za Markovića i niz mladića poput njega, govorilo se da su svoj hleb zarađivali kao ulični
fotografi, žigoli i ucenjivači - baveći se isključivo sumnjivim poslovima. Govorilo se i o
unajmljenim ubicama, drogama i belom roblju, orgijama i osvetama.

Pisalo se o ljubavnom trouglu Natali-Delon-Stevica, o trgovini kokainom, o korzikanskoj

mafiji i iznudama Fransoa Markantonija kod Alena Delona i Stevice Markovića. Ali i o
nepoznatim ubicama.

Milomir Marić je pokušao da odgonetne kako je Stevica Marković masakriran u Parizu

krajem septembra 1968. godine:

- Rekonstrukcija kretanja Stevice Markovića poslednjih dana septembra 1968. godine

ukazuje na to da se on našao sa Markantonijem i njegovim ljudima. Mafijaši su dobili
zadatak da pretuku i zastraše Markovića. Nisu, međutim, znali da je Stevica sjajan rvač i da
ima strahovit udarac glavom, kojim je umeo i da nokautira svoje napadače. Očigledno je
došlo do tuče, i kad je zapretila opasnost da Stevica nadjača protivnike, neko od mafijaša
mu je prislonio mali pištolj na potiljak i povukao oroz. Besni zbog batina koje su dobili,
mafijaši Markantonija su iskasapili Markovićevo telo.

Slučaj "Marković" vodio je Rene Patar, istražni sudija prvostepenog suda u Versaju. Njemu
je Uroš Milićević izjavio da je ubeđen "da je Delon naručio Stevičino ubistvo preko
Markantonija" da bi sprečio da Marković objavi svoj tajni dnevnik i fotografije o orgijama
sa njima, francuskim damama i premijerovom ženom. Aleksandar Marković je za smrt
brata okrivio Korzikanca i priložio Stevičino pismo. Sudija Patar je odlučio da istragu vodi
protiv N. N. lica i Fransoa Markantonija.

Patar je posle dugotrajnog proveravanja potpisao nalog za njegovo hapšenje 17. januara
1969. Uhapsili su ga u Kanu. U hapšenju i sprovođenju u zatvor učestvovali su vojni
helikopteri, 150 policajaca, blindirani automobil u kome je Markantoni ležao na podu da ne
bi dobio kuršum u glavu i novinari. Tada on izjavljuje:

- U aferi "Marković" policajci žele da sakriju nešto - ne znam šta, predstavljajući mene kao
krivca. Ja najbolje znam da sam nevin. U ovom ubistvu nikad neće moći ništa da se
dokaže. Rekao sam policiji: "Da sam ja ubio Markovića, ili da sam naredio da ga ubiju, telo
nikad ne bi bilo pronađeno. Nikad ga ne bih bacio u rupu koju je mogao da vidi ceo svet."

Saslušanje je trajalo 52 časa. Aleksandar Marković je tada bio i dalje u Parizu i suočio se sa
Fransoa Markantonijem.

- Nisam u stanju da iznosim neke specijalne utiske o njemu. Međutim, duboko verujem da
je Markantoni krivac. U sudu su me pretresli na zahtev samog Markantonija i njegovih
advokata. On se navodno plašio da ja ne iskoristim ovaj trenutak za osvetu! To je još više
potvrdilo moje sumnje u njegovu krivicu. I Alena Delona takođe smatram odgovornim za
smrt mog brata - izjavio je Marković francuskim medijima.

Kad je pušten na slobodu, Korzikanac je nadmeno rekao:

- Marković?! Nikad se sa njim nisam upoznao! Znam samo da je bio sluga kod Delonovih!

UBICA BEZ IMENA NE pominjući nikakvo ime, komesar francuske policije Rene
Redone izjavio je 7. novembra 1968. da je ubica Stevana Markovića blizak Delonu. - Bio je
u Americi kad je Miloš Milošević ubijen u Holivudu. Vlasnik je zemljišta u neposrednoj
blizini gde je nađen Stevanov leš. Dugo je bio na robiji (pet godina), ali je zahvaljujući
svojim političkim vezama oslobođen.

Sudija Patar je saslušao Stevanove bliske drugove - Ismeta Osmanovića, Mileta Kopanliju,
s kojim je bio poslednjih dana života, Vuka Blagojevića, Uroša Milićevića, Voju
Milićevića i rođaka Đorđa Markovića.

- Pričao sam da je Stevica bio bez posla, da sam ga nagovarao da nastavi studije, jer ja sam
završio ekonomiju, a on se bavio fotografijom. Svi mi koji smo došli iz Beograda nešto
smo stvarali, samo on nije, jer je bio neodlučan - posvedočio je Vuk Blagojević.

Kada je istraga otvorena, francuski mediji su tako ocrnili Markovića da su čitaoci mogli da
pomisle - i trebalo ga je ubiti!? "Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veći
mangupi od Alena Delona. Šta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara?",
postavljala je pitanje pariska bulevarska štampa.

Na osnovu poslednjih Markovićevih pisama, policija je posumnjala da iza ubistva stoje

Delon i njegova tadašnja supruga Natali. Francuskim sudskim organima dostavljen je
dokument koji optužuje Alena Delona da je bio direktno povezan sa ubistvom Stevana
Markovića

- Taj dokument ima 31 stranu - tvrdio je advokat Rolan Dima, zastupnik porodice
Marković.

Istražni sudija Rene Patar ih je saslušao u Palati pravde u Versaju. Prvo je propitivao Alena
Delona.

- Delon je pokušao da mi objasni odakle potiču optužujuća pisma Stevana Markovića -

otkrio je sudija Rene Patar. - Tvrdio je da je Stevan patio od manije gonjenja i da ih je
napisao u pripitom ili drogiranom stanju. Po Delonu, nema "afere Marković", kao što nema
ni "afere Delon".

"Nisam uopšte dužan da se pravdam za svoja prijateljstva. Stevan nije bio moj čuvar, već
dubler, prijatelj. Moguće je da je on imao više različitih načina života. Ja sam poznavao
samo jednog Stevana. Bio je vrlo zatvoren, tajanstven, usamljen."

Na pitanje o odnosima Stevana i Natali, Delon je odgovorio:

"Ona je vodila svoj život. S druge strane, primećujem da je Stevan, poveravajući se svojim
zemljacima, preuveličavao ulogu koju je imao u našem braku."
Sudiju je zanimalo kako su zahladneli njihovi odnosi.

"Nikad s njim nisam imao raspravu ili svađu. Zbog toga se čudim što to neki svedoci tvrde.
Kategorički osporavam da sam izgovorio ma kakve pretnje Stevanu ili ma kome radi toga",
odgovorio je slavni glumac i iz pritvora, gde je proveo 48 časova, otišao prvo u operu!

Strah progonjenog čoveka

Marko Lopušina | 31. maj 2012.

Natali Delon potvrdila da se Stevan nikad nije bavio mutnim poslovima. Ružno lice Alena
Delona pokazano u ratu u Indokini

Natali Delon dolazi na suđenje u Parizu

FRANCUSKI mediji nisu bili ubeđeni u Delonovu nevinost. Nabrajali su nelogičnost

njegovog svedočenja, posebno odricanje da je bio jako blizak sa Markovićem. Prećutao je,
kako su govorili Francuzi, i da je bio nasilan čovek.

- Delon je grubijan, sadista, ubica iz zadovoljstva - izjavio je tada Anri Gi Devinjak,

nekadašnji komandir čete u Indokini u kojoj je Delon proveo dve godine, a posle urednik
pariskog lista "Detektiv". - Svoje pravo lice pokazao je u indokineskom ratu. Uvek je
insistirao da učestvuje u lovu na usamljene Vijetnamke...

Natali Delon se pred sudijom Patarom pojavila 24. marta 1969. Imala je 27 godina i svoj
iskaz je počela pričom o sumornom i teškom susretu sa Stevicom Markovićem u
ponedeljak 16. septembra.

- Bio je lepo obučen, ali vrlo nervozan, pun zebnje, nepovezan. Imala sam utisak da je pun
problema, da ga je strah od nečega... Stevan je imao držanje progonjenog čoveka. Počeo je
da priča o Fransoa Markantoniju. Rekao je da se taj čovek stalno vrti oko njega. Kad sam
ga upitala zašto, šta on sa njim ima - promenio je odmah temu. Govorio je: "Plašim se za
svoj život, ubeđen sam da će nešto strašno da mi se desi... Pre nekoliko dana sam primetio
da mi je neko pretresao stvari." Nisam tome pridavala veliku važnost. Stevan je uvek voleo
da "drami", da stvari vidi crne i kad nisu to bile - ispričala je Natali Delon.
Kada je sudija Patar upitao da opiše svoje odnose sa mafijašem Markantonijem, zbog koga
je tražila policijsku zaštitu, Natali je priznala:

ŽIVOT BEZ DROGE TEORIJU da je Stevan pred smrt bio upetljan u trgovinu kokainom
pobio je njegov brat Aleksandar Marković: - To je neodrživa priča. Stevan nije činio zlo
ljudima, a bio je svestan, normalan čovek, da je droga zlo za hiljade ljudi! Zbog toga sam
ubeđen da Stevan drogu nije ni prodavao, ni kupovao, ni uzimao.

- Markantoni je dolazio kod nas kući tri puta, uvek kada je Alen bio sa mnom. Jednom,
posle Uroševe posete, rekao mi je "Stevan možda sad umire... Ali da nije mrtav, potražio bi
te da te ubije. I tebe i Alena...". Osećala sam se strašno nesigurno i uplašeno! Na kraju,
nemam šta da krijem o svom životu. I nemam nikakvog razloga da verujem da je Stevan
mogao da mi smeta štampanjem skandaloznih spisa o meni, Alenu i njemu, pošto smo
međusobne odnose raščistili.

Svi koji su poznavali Stevana Markovića, posle njegove smrti su se pitali - šta je to toliko
zgrešio da bude tako surovo likvidiran. U vreme suđenja

N. N. ubici i osumnjičenom mafijašu Markantoniju, koje je trajalo sve do 1976. godine,

pojavile su se u javnosti najmanje tri teorije o razlozima za ubistvo.

"Stevan Marković je bio kriminalac, saradnik korzikanske mafije, trgovac drogom,

siledžija i svodnik. Ucenjivao je Delonove pretnjom da će medijima dostaviti spise o
njihovom nečasnom životu i kompromitujuće fotografije. Želeo je da proda svoj album
tajnih fotografija, snimljenih za vreme orgija sa pariskim damama i ženom francuskog
premijera. Postao je opasan za sve oko sebe", pisali su pariski žurnali.

Alen Delon je porekao mogućnost da Stevica Marković krije bilo kakve tajne o njemu:

- U toku naših obeda u kući sa Stevanom, razgovor se vodio o opštim i banalnim stvarima.
Stevan nikada nije tražio ni novac, da bi kupio neki bar ili restoran, kao na primer, restoran
"Laka Marg" u Nici.

Njegova bivša supruga Natali je bila direktnija:

- Stevan nije bio mangup, nikad se nije bavio mutnim poslovima. Uvek je sve najlepše
pisao o Alenu Delonu. Prvi put je ružnu reč za Alena rekao u svoja poslednja tri pisma,
koja su porodici stigla posle njegove smrti. Mislim da je on samo hteo da za svoj lični
neuspeh i poraz u Parizu okrivi Alena i mene.

Pariski Srbi i deo francuske javnosti nije verovao Delonovima. Njegov cimer Uroš
Milićević je u izjavama sudu ponajviše sumnjičio Alena i Natali Delon.

- Ubeđen sam da je Delon naručio ubistvo - svedočio je na sudu Uroš Milićević. - Kad se
nije još znalo šta je sa Stevanom, kad je jednostavno nestao 22. septembra, Delon mi je
rekao da on nema nikakve veze sa onim što bi mu se eventualno moglo desiti. Tada mi je
na lep način zapretio da će naći način da me ućutka, ako se budem mešao. Delon me je
opomenuo i kad je čuo da sam napadao Fransoa Markantonija. Zahtevao je da mu se
izvinim.

Stevanovi prijatelji pretpostavljaju da je hteo da izađe iz bolesnog mondenskog okruženja.

Maštao je da ima nešto svoje, predstavništvo ili perionicu sportskih automobila u
Beogradu. Čekao je da mu Alen Delon pomogne i da zaradi pare, kako bi zbrinuo bolesnu
sestru Ljiljanu i pomogao sestri Zorici i majci Julijani ubijenog Miška Miloševića. O tome
je pisao svom bratu Aleksandru:

"Nemam para da pomognem sestri. Alen se složio da primim Zoricu, ali se Natali buni.
Neće da je vidi u kući, a ja ne znam zašto"?

Stevica Marković je stalno čekao da Alen Delon nešto uradi za njega, a kad se to nije
desilo, počeo je da preti da će novinarima da ispriča sve što zna i o Delonovima i o
Markantoniju. Pominje se da je Marković od Delona za svoj tajni dnevnik tražio najmanje
200.000 franaka.

Stariji brat Aleksandar Marković to poriče. Pokrenuo je građanske parnice sa advokatom

Rolanom Dima i tako dobio uvid u kompletan dosije vezan za bratovljevu smrt. Tu se
videlo da je Stevica Marković bio "čist".

- Tačno je da je Stevan imao svoj apartman u kući Alena Delona, ali je istraga
nedvosmisleno utvrdila da moj brat nije bio ni telohranitelj, ni sekretar, ni plaćenik.
Najkraće rečeno, bio je blizak prijatelj porodice Delon, ali potpuno nezavistan i
samostalan. Stevan je imao svoj život koji nije bio vezan ni za droge, ni za ucene,
prostituciju ili bilo koju prljavu radnju, pričao je Aleksandar.

U makazama kuma mafije

Marko Lopušina | 01. jun 2012.

Mafijaš Markantoni finansirao karijeru poznatog glumca i potom ga reketirao. Delon

predstavio sebe kao žrtvu državne zavere
Fransoa Markantoni

NA osnovu sopstvenih istraživanja i razgovora s mnogim ljudima, Milomir Marić je došao do

otkrića suštinskih odnosa u trouglu Delonovi-Markantoni-Marković tokom 1968. godine.
- Stotine sagovornika su mi za film „Lepi i mrtvi“ posvedočili da je Stevica Marković pokušao
da sa svojim tajnim dnevnikom uceni Alena Delona preko Fransoa Markantonija. To je
pokušala i Natali Delon, koja ga je uvukla u ljubavni skandal, samo da bi Stevicu upotrebila na
sudu za razvod. Tako bi od muža izvukla više novca. Ispostavilo se, međutim, da je upravo
Fransoa Markantoni, koji je finansirao filmsku karijeru glumca, reketirao Alena Delona i izvlačio
njegov novac. Tako se Stevica Marković našao u makazama interesa kuma korzikanske mafije
- objašnjava Marić.
Pošto je slučaj pretio da se tokom istrage i suđenja pretvori u aferu „Marković-Delon“, slavni
glumac i tada već jedan od najmoćnijih ljudi u Parizu odlučio je da krene u protivnapad na
policiju, pravosuđe i državnu administraciju. Alen Delon je odlučio da se predstavi kao nevina
žrtva, ne Stevice Markovića već državne zavere.
- Kao grom iz vedra neba, usred afere „Marković“, odjeknulo je otvoreno pismo Alena Delona u
kojem poznati glumac teško optužuje nekoliko visokih funkcionera pariske policije koji su mu,
navodno, spremali zamku u saradnji s policijom jedne strane zemlje, s namerom da u njegov
prtljag podmetnu opojne droge. Na taj način bi glumac bio uhapšen i poslat na robiju zbog
ubistva Stevice Markovića - pričao nam je svojevremeno srpski emigrant Mile Radovanović,
jedan od vođa četničke organizacije u Francuskoj.
Iz otvorenog pisma Alena Delona, jasno se videlo na čije policije aludira poznati glumac: „U
trenutku kada iz profesionalnih razloga napuštam Francusku da bih otišao prvo u Italiju, a
zatim u Kolumbiju, svestan sam da preti velika opasnost za moju ličnu sigurnost i čast, pa zato
i ostavljam ovde trag iza sebe.“
Teške optužbe protiv trojice visokih funkcionera francuske policije u formi otvorenog pisma,
svakako nisu ostale bez odjeka. Iako prilično uzdržani u davanju izjava, predstavnici francuske
policije stavili su do znanja da će stvar izvesti na čistinu. Od autora otvorenog pisma tražili su
podrobnije podatke i konkretne dokaze za teške optužbe francusku policiju. Verovalo se da će
glumac ipak morati da otkrije ime čoveka iz redova visokih funkcionera francuske policije koji
ga je upoznao s navodnom zaverom.
Iznenadni udar francuskog glumca potpuno je bio neočekivan i istražni sudija Rene Patar, koji
je vodio istragu o aferi „Marković“, morao je da se brani:
- Vrlo sam iznenađen teškim rečima koje je Alen Delon uputio u svom pismu. Istraga i
saslušavanja povodom afere „Marković“, koliko ja znam, odvijaju se na normalan i regularan
način. Što se tiče „zavere“ o kojoj govori Delon, i njegovog eventualnog hapšenja u
inostranstvu, o tome ja apsolutno ništa ne znam.
TROJKA DEO ZAVEREAlen Delon u pismu kojim otvoreno optužuje vlasti između ostalog kaže: -
Jedan čovek - koji je bio u toku događaja i kome sam dao svoju časnu reč da ga ni u kom slučaju neću
identifikovati, obavestio me je da je protiv mene skovana zavera i da je predviđeno da prilikom mog skorog
odlaska u inostranstvo budem uhapšen. Tri čoveka od autoriteta, nosioci ne malih javnih funkcija, sastali su
se da bi mi zadali „odgovarajući udarac“. Prema njihovom planu, trebalo bi da me u inostranstvu uhapsi
jedna strana policija zbog posedovanja opojnih droga koje treba da se „pronađu“ u mom putnom prtljagu.
I advokat Žak Izvorni, zastupnik mafijaša Markantonija, reagovao je da bi slučaj još više
mistifikovao:
- U aferi „Marković“ ništa me više ne može iznenaditi! Sasvim je moguće da ćemo i mi uskoro
biti u stanju da prezentiramo dovoljno elemenata koji će na nedvosmislen način dokazati da je
i protiv Markantonija pokušana zavera od strane policije.
Posle javnog pisma Alena Delona i odgovora francuske policije u listu „Figaro“, objavljeno je
anonimno pismo u kojem se govori o učešću visokih državnih funkcionera i bivših članova
vlada na orgijama koje je Markantoni organizovao u Delonovoj kući. Stevica Marković se
pominje kao jedan od aktera u tim seksualnim igrarijama. U pismu se, takođe, navodi da
izvesni Jugosloven po imenu Boris Ackov ima dokaze o tome.
Od tog trenutka više nije reč samo o ubistvu Stevana Markovića, jer je afera dobila politički
karakter. Govori se o fotografijama „posebnog karaktera“ na kojima je, navodno, bila i Klod
Pompidu, supruga tadašnjeg francuskog premijera. Jedan drugi učesnik zbivanja, Uroš
Miličević, dete iz beogradske dobrostojeće porodice, tvrdio je da poseduje dokumente kojima
se dokazuje da je Marković likvidiran kao vlasnik albuma fotografija „ružičastog baleta“, ili
srpskog grupnjaka, čiji je učesnik bila i supruga Žorža Pompidua.
- Ovu optužbu nikada nisu prihvatili zvanični organi istrage, uprkos svedočenju Aleksandra
Markovića, brata ubijenog Stevana, da je u stanu Alena Delona bio na večeri sa
Pompiduovima i gangsterom Markantonijem. Da nije bilo borbe za političko nasleđe generala
Šarla de Gola u Francuskoj, ubistvo Stevice Markovića prošlo bi sasvim nezapaženo, bez
obzira na to što je bio prijatelj Alena Delona. Toliki emigranti pre i posle toga nestajali su u
Parizu bez traga i glasa - pisao je svojevremeno srpski emigrant Mile Radovanović u četničkoj
štampi, kada se kasnije iz Pariza vratio u Čikago.

Prljave igre političara

Marko Lopušina | 02. jun 2012.

Stevanova smrt trebalo je da spreči kandidaturu Pompidua za predsednika. Nezgodne

slike Klod Pompidu niko nikad nije video

Žorž i Klod Pompidu

STEVICA Marković je bio žrtva političke afere koju su inscenirali protivnici Šarla de Gola i
njegovog predsedničkog kandidata Žorža Pompidua. Parizom se čak širila glasina da je sam
De Gol hteo da diskredituje Pompidua preko njegove žene, ali budući predsednik Francuske u
to nije poverovao. U svojim memoarima je napisao da jeste poznavao Alena Delona, ali da
Stevicu Markovića on i njegova žena nikada nisu videli, objašnjava Milomir Marić, autor filma
„Lepi i mrtvi“.
Uostalom, takva verzija događaja objavljena je u Pompiduovim memoarima „Utvrditi istinu“,
koje su posle njegove smrti izdali njegova supruga Klod i sin.
„Znao sam ko mi šta smešta, ali najviše me je pogodilo što je i general blagonaklono gledao
na blaćenje moje supruge, koju je i sam dobro poznavao. Zato sam i otišao kod njega da mi da
objašnjenje, otkriva Pompidu. - Kraj Pariza je nađen leš čoveka koji je identifikovan kao izvesni
Stevan Marković, nekadašnji telohranitelj i prijatelj Alena Delona. A zli jezici su odmah kroz
novine pokrenuli aferu, govoreći o ucenama i specijalnim snimcima, sa aluzijama na ’suprugu
bivšeg ministra’ ili ’jednog člana vlade’. Tome tada nisam pridavao nikakvu pažnju, sve dok
postepeno nisam shvatio da je strela zapravo odapeta na mene i moju suprugu, koje je trebalo
uništiti preko Markovića i Delona, koji je bio tek uzgredna oblaćena žrtva.“
ODBIO ULOGU BATINAŠABURNE 1968. godine, u vreme studentskih demonstracija u
Francuskoj, Stevici Markoviću i jugoslovenskim momcima nuđeno je da učestvuju u batinanju mladih na
protestima. Francuskom se širio strah od komunizma, koji su, navodno, doneli migranti i izbeglice. Mladi
Jugosloveni, sa francuskim azilantskim pasošima, bili su ucenjeni da silom brane Petu republiku. Stevica
Marković je odbio da u studentskoj revoluciji učestvuje kao batinaš.
- Smrt Markovića trebalo je da spreči kandidaturu Žorža Pompidua za predsednika. Sumnjalo
se zato da su Stevicu likvidirali ljudi predsednika Šarla de Gola - kaže Milomir Marić.
Stevičin drug Vuk Blagojević iznosi sumnju da je zapravo Fransoa Miteran bio najljući protivnik
Žorža Pompidua i silno zainteresovan da on ne postane predsednik Francuske. Rolan Dima,
advokat porodice, bio je Miteranov prijatelj i nije mogao potpuno da se angažuje u zaštiti
interesa porodice Stevana Markovića. Dima je kasnije postao šef francuske diplomatije. U tim
odnosima političkih lidera Francuske Vuk Blagojević traži moguće uzroke upotrebe i
zloupotrebe slučaja Stevice Markovića za političke ciljeve.
- Možda Stevica nije imao album sa fotografijama gospođe Klod Pompidu, jer te slike niko
nikada nije video. Možda je to bila samo prazna pretnja, koja se izrodila u političku aferu s
tragičnim posledicama - pita se danas Vuk Blagojević, kome su u Parizu neki ljudi nudili da
govori o Stevici, ali i o Žoržu Pompiduu, što je on odbio.
Da li je Stevica Marković zaista boravio u premijerovoj vili i u Jelisejskoj palati? Da li je zaista
snimio Klod Pompidu u nezgodnim pozama? Na ova pitanja u Francuskoj niko nije dao
decidiran odgovor.
Jedno je, međutim, bilo izvesno. I pored toga što je slučaj Marković prerastao u aferu
„Pompidu“, bivši francuski premijer Žorž Pompidu je 1969. izabran za prvog čoveka Pete
republike. Zamenio je Šarla de Gola na predsedničkoj funkciji i vladao do svoje smrti 1974.
godine.
- I Josip Broz i Šarl de Gol bili su uznemireni zbog Stevice Markovića - priča svedok Nenad
Milošević, nekad bokser u Parizu. - Jugoslovenski predsednik se nadao da će ga general
pozvati u zvaničnu posetu Francuskoj, a francuski predsednik je strepeo u šta će se izroditi
afera „Marković-Pompidu“.
Tito je imao loše odnose sa Šarlom de Golom, jer su komunisti Jugoslavije podržavali borbu
za nezavisnost Alžira, francuske kolonije. Drugo, Tito je odbio molbu Šarla de Gola da ne
strelja generala Dražu Mihailovića. Pričalo se da su De Gol i komandant Ravnogorskog
pokreta bili školski drugovi u kampu San Sir, ali to nije istorijski tačno. Obojica su bila tamo na
obuci, ali u sasvim različitim vremenima, tako da se nisu ni sreli. Međutim, Šarl de Gol je cenio
generala Dražu Mihailovića, što je i javno rekao kada je odlikovao četničkog vođu:
- Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i
najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom
tlu. Uz pomoć rodoljuba, ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš
koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji
nikad nisu smatrali da velika zemlja može da se pokori surovom zavojevaču.
General Šarl de Gol je generalu Draži Mihailoviću 1943. godine, kao komandant francuskog
Pokreta otpora, dodelio francuski Ratni krst, Orden Legije za zasluge prvog stepena namenjen
vrhovnim komandantima i izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. pročitana svim
francuskim jedinicama. Zato je francuski predsednik tražio od Tita da ne ubije generala Dražu.
Od tada je Tito neprestano pokušavao i nadao se da će da dobije zvanični poziv francuskog
lidera za posetu Parizu uz sve državničke počasti, što se nije dogodilo.
- Iako će podrška Jugoslavije alžirskim ustanicima krajem pedesetih i početkom šezdesetih
godina dalje narušiti odnose dveju zemalja i dovesti do povlačenja ambasadora 1963. godine,
nezavisna De Golova politika će ih do kraja šezdesetih ponovo približiti. O ovome uverljivo
govori i defile vojnika JNA na paradi u Parizu povodom Dana Francuske Republike krajem
šezdesetih godina - objasnio je profesor Predrag Simić.

Plaćenik obavio posao

Marko Lopušina | 03. jun 2012.

Uloga francuske tajne policije u ubistvu Markovića. Sestra Zorica: Delon je potpisao
Stevanovu smrtnu presudu

Stevanova fotografija u francuskim novinama

SRPSKI emigranti su u Parizu pričali da je Stevica Marković bio glavni krivac što Josip Broz
Tito nikada nije sreo Šarla de Gola u Francuskoj! Kad se iznenada šef kabineta predsedničkog
kandidata Žorža Pompidua pojavio na vratima jugoslovenske ambasade, ambasador Ivo
Vejvoda je pomislio da on možda nosi poziv za Tita. Međutim, gost ga je sasvim konkretno
pitao:
- Da li ste fotografije koje je Stevan Marković snimio na orgijama Pompiduove žene Klod već
prodali Rusima!?
- Ne znamo mi ništa o tome - odgovorio je zabezeknut ambasador Ivo Vejvoda.
- Marković nije u našoj nadležnosti!
I bio je u pravu, jer je Stevica Marković imao politički azil i izbeglički pasoš Francuske, tako da
nije bio u nadležnosti Ambasade SFRJ u Parizu. Jugoslovenski mediji su bili pod uticajem
Udbe i optuživali su Markovića da je upao u „emigrantsko podzemlje“. Emigranti su uzvraćali
da je Stevica Marković bio uz četnika Andru Lončarića, kome je Udba nudila da ubije kralja
Petra, što je ovaj odbio. Četnici su za Stevicu pričali i da je komunistički agent.
ĆUTALI DECENIJAMANA osnovu istraženih činjenica i stotinu svedoka, Milomir Marić u serijalu
„Lepi i mrtvi“ zaključuje da je Fransoa Markantoni organizovao državno ubistvo Stevice Markovića krajem
septembra 1968. godine u Parizu.
- Ubica je bio njegov mafijaš Fernando. Markantoni je svim Srbima zabranio da javno govore o ubistvu
Stevice Markovića. Zapretio je i Miloševoj sestri Zorici Milošević, kao i Urošu Miličeviću. I oni su decenijama
ćutali - otkriva Milomir Marić.
- Francuska tajna policija je preko svojih plaćenika likvidirala Stevicu Markovića, jer je htela da
zaštiti novog francuskog predsednika Žorža Pompidua. Pariski mediji su odigrali ružnu ulogu,
jer su Stevana predstavili u najgorem, lažnom svetlu, satanizovali su ga i optuživali. Likvidaciju
je organizovao korzikanski i, da tako kažem, državni mafijaš Fransoa Markantoni - tvrdi
Milomir Marić, autor filma „Lepi i mrtvi“ o srpskim momcima u Parizu šezdesetih godina.
Korzikanci su bili deo francuske elite, jer su u Drugom svetskom ratu uz pomoć mafije
omogućili generalu Šarlu de Golu da se iskrca u Francusku. Suđenje ovom mafijašu je trajalo
do 1976. godine, ali je obustavljeno zbog nedostatka dokaza.
Optuženi Fransoa Markantoni je napisao tri knjige memoara i dao tri izjave o Stevici
Markoviću. U jednoj tvrdi da ga nikada nije video. U drugoj da su se možda sreli. I u trećoj da
su njih dvojica zajedno bili na jednoj večeri kod porodice Pompidu.
Fransoa Markantoni je jednom prilikom o ubistvu Stevice Markovića priznao:
- Jesam Korzikanac, ali nisam Napoleon. Ipak sam spasao Petu republiku.
Markantoni je umro 2010. godine, a tajnu o ubistvu Stevice Markovića odneo je u grob.
Simptomatično je da je francuski predsednik Sarkozi tri meseca pre smrti kuma korzikanske
mafije Fransoa Markantonija odlikovao Legijom časti prvog reda. Valjda zato što je odbranio
Francusku od Stevice Markovića!
Na sahrani Stevici Markoviću - svega desetak naših ljudi. U francusku zemlju pobodena je
krstača s njegovim imenom i stavljeni su buketi cveća. Niko od prisutnih nije imao novac da
plaća grobno mesto, pa je Marković sahranjen na opštinskom groblju. Posle nekoliko godina,
to groblje je prodato, razrovano, i na njegovom mestu podignuta stambena zgrada. Ubice i
grob Stevice Marković danas su nepoznati.
Istraga francuske policije i suđenja u Parizu pokazali su da nisu samo Alen Delon i Fransoa
Makartoni bili sumnjivi akteri ubistva Stevana Markovića, koje se dogodilo krajem septembra
1968. godine. Na listi svedoka posebno je bio interesantan Uroš Milićević, Stevičin cimer, koji
je poslednji video Markovića i zbog toga bio sumnjiv u istrazi.
Jedan od svedoka bila je i Zorica Milošević, sestra ubijenog Miloša, koja se još 1960. godine
odselila iz Beograda u Rim. Kada su se njih dvoje jednom prilikom krajem šezdesetih sreli u
Beogradu, posle toga je Zorica u redakciji „Večernjih novosti“ ispričala da ne veruje Urošu
Milićeviću i da mu je to otvoreno rekla:
- Ubeđena sam da nisi sve rekao francuskoj policiji.
- Svi vi mislite da sam nešto sakrio od vas. Stevanov brat Aleksandar Marković je tvrdio da mu
nisam dao sve papire i nekakav dnevnik. Znate da ja nisam pravi krivac - odgovorio je Uroš
Milićević.
- Ali rekao si da je Stevica otišao sam taksijem na sastanak sa kog se nije vratio, a taksista
kaže da je vozio dve osobe... Ko je ta druga osoba? - insistirala je Zorica Milošević.
- Ne želim više da govorim - iznervirao se Uroš Milićević.
Tada je Zorica Milošević jednostavno zaključila:
- Dan pre nestanka Stevan mi je telefonirao iz Pariza i rekao da će ići kod Delonovih u Sen
Trope da nešto rasprave, kako ne bi iz njihove kuće izašao kao lopov. Njega su jednostavno
uništili Alen i Natali, koja je želela da ga se otrese. Alen Delon nije mogao da otrpi što je
Stevan bio neiskren prema njemu. On ga možda nije ubio, ali je potpisao njegovu smrtnu
presudu - tvrdila je Zorica Milošević.

“Čišćenje“ opasnih svedoka

Marko Lopušina | 04. jun 2012.

Posle Stevičine smrti ubijeno još desetak njegovih drugova. Da li su tajni dnevnik i album
samo plod mašte
Stevica Marković i Natali Delon

ZORICA Milošević je jednom prilikom za dnevni list "Politika ekspres" iznela otvorenu
sumnju da Uroš Milićević ne samo što zna ko je ubica, "nego je možda i prisustvovao
ubistvu Stevana Markovića".

- Šofer taksija, koji je poslednji video živog Stevana Markovića, u policiji je prepoznao
fotografiju drugog putnika. Bio je to Uroš Milićević - tvrdila je Zorica Milošević.

Pretpostavka je da je Stevica kidnapovan i odveden u Sen Trope kod Alena i Natali Delon,
a Uroš Milićević je dobio zadatak da nađe njegov tajni dnevnik i donese ga Delonovima.
Policija je kod Uroša Milićevića pronašla avionsku kartu za Sen Trope, koju mu je platio
Alen Delon.

Sumnja se je i da je Stevica Marković ucenjivao Alena Delona da mu za dnevnik isplati

200.000 maraka. Kako Milićević i pored svih traganja i sakupljenih papira Stevana
Markovića nije našao dnevnik, ubice su u Sen Tropeu ubile mladog Beograđanina. Potom
je leš Stevice Markovića prebačen u predgrađe Pariza.

Mnogi svedoci tvrde da Stevan Marković nije znao da piše na francuskom, i zato mu je
pisma najverovatnije pisao Uroš Milićević. Verovatno je zato i bio u prilici da vidi Stevičin
tajni dnevnik. Međutim, Markovićev najbolji drug Vuk Blagojević svedoči drugačije:

- Tajni dnevnik i album sa tajno snimljenim fotografijama Klod Pompidu nisu postojali.
Njih nikada niko nije video, niti ih je imao u rukama. Oni su bili plod Stevičine mašte. On
je pomalo bio mitoman i voleo da ispreda mnoge priče. Neko ozbiljan je, međutim, u te
priče poverovao, i Stevica je platio životom.

SMRTONOSNA AFERA AFERA "Marković", kao i sama Stevičina smrt, imala je tamnu
pozadinu, čiji je mrak progutao mnoštvo svedoka i prijatelja trojice Beograđana. Nekoliko
njih je ubijeno na različitim geografskim tačkama, od Brisela do Kopaonika. - Za Stevicom
su otišli u grob Popčevski, Uroš Milićević i Bora Mesarović. Svi na sličan način. Stevičinih
mangupa je bilo sve manje. Počela je opšta potera za Jugovićima. King Kong, Protuva,
Vuk, Lagarder, Pećina, Džoni Gitara, Gamba razmileli su se po Francuskoj. Da ne dožive
sudbinu svojih pajtaša ili ne završe na giljotini, kao četvorica Beograđana koji su samo te
godine bili osuđeni na smrt - seća se Petar Grujičić, zvani Pera Četnik.

Kada je likvidiran Stevica Marković, ubijeno je još desetak Srba u Francuskoj, Belgiji i
Americi. Uroš Milićević, najbliži Stevici, vratio se početkom sedamdesetih u Belgiju,
odakle su njih dvojica stila u Pariz 1966. godine. Tu se Milićević zbližio sa četničkom
emigracijom i postepeno peo na lestvici srpskih antijugoslovenskih organizacija. Pošto je
Brisel sedamdesetih postao centar četnika u Evropi, Služba državne bezbednosti
Jugoslavije je odlučila da ga razbije. U Belgiji su, rukom egzekutora Titove tajne policije,
ubijeni Miodrag Bošković i njegov sin, kao i Uroš Milićević. Sva trojica usmrćena su 6.
avgusta 1972. godine.

Milićevića su ubice iz Beograda prvo teško ranile, a potom ostavile praktično bez vazduha
u sobi bez prozora. Zločin se dogodio u Briselu, u Ulici Staljingrad. Mile Robija je stigao
do Kanade 1961, i otvorio neku salu sa automatima za kockanje. Kad su mafijaši došli po
"reket", nije se dao, zbog čega je dobio metak u čelo pred ženom i decom. Borivoje Ackov
je pre mnogo godina ubijen na Kopaoniku, gde je zimovao. Priča se da je razlog namirenje
nekog malog duga. Od Srba u Parizu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih preživeli
su samo Milovan Radić Crveni i njegov drugar Đoko Marković.

Mnogi prijatelji Stevice Markovića su preživeli, jer su se posvetili biznisu, a neki su otišli u
Ameriku da prave poslovnu i umetničku karijeru. Ljubiša Kokotović i Miša Slovenac
postali su poznati slikari. Slavko Marković, zvani Kreza ili Gljara, poznanik mnogih
svetskih ljudi i milijardera, najveći deo radnog veka u Parizu bio je šef sale jednog od
najelitnijih restorana, "Raspućina", stecištu ljudi sa najdubljim džepovima. Posle 42 godine
rada u Francuskoj, Slavko Marković se vratio u Beograd. U srpsku prestonicu su stigli i
Kopa, Džambas, Pera Četnik i Vuk Blagojević.

Preživeli svedoci su zahvaljujući ćutanju obezbedili sebi život. Miloševićeva sestra Zorica
se udala za slikara Bruna Maskarelija i ostala u Rimu. Majka Uroša Milićevića danas živi u
staračkom domu u Beogradu. Alen Delon je u 77 godini života primljen u parisku bolnicu,
jer mu srce otkazuje poslušnost. Najbolje od svih je prošla Natali Delon, koja je danas
vlasnica svetske diskografske kuće i jedna od najbogatijih žena sveta.

(Kraj)