Kecojevic Dragisa

КОСОВО И МЕТОХИЈА: ТЕРОР НАД СРБИМА
ДРАГИША И. КЕЦОЈЕВИЋ
Сажетак. – У овоме раду приказан је терор који су вршили Арнаути над Србима на
Косову и у Метохији са циљем њиховог истребљења. Реч је о систематском спровођењу
геноцида над српским народом у областима које су биле насељене искључиво српским
православним живљем све до великих сеоба 1690. и 1737. и касније.
После 1389. године Косово и Метохија су се налазили под турском окупацијом. Све
до великих сеоба у Косову и Метохији није било Арнаута. После сеоба остао је велики пра-
зан простор у који су ушла албанска племена и одмах отпочела с терором, убијањем и про-
гоном Срба. Арнаути, које су Срби називали Шиптарима, били су већином мухамеданци и,
као такви, уживали све повластице које су у Отоманској империји уживали Турци, ук-
ључујући и право да тероришу хришћанску рају.
За писање овог рада коришћени су писани документи које су нам оставили разни
путописци са Запада, који су од 16. до 20. века пролазили кроз Косово и Метохију, као и
богата документација коју су оставили српски конзули у Приштини од 1889. до 1912. го-
дине. Путописци са Запада су писали о разбојничким шиптарским бандама које су
пљачкале и убијале путнике и хришћанско становништво. Српски конзули су нам оставили
драгоцену документацију, извештавајући о геноциду који су Шиптари спроводили над срп-
ским народом, уз благослов турских окупатора.
Геноцид над Србима је спровођен у таласима. Прва два таласа су наишла после две
велике сеобе а затим се с времена на време терор повећавао. После Берлинског конгреса
наступио је нови талас насиља. Настали су страшни дани за Србе у Косову и Метохији.
Године 1889. отворен је конзулат у Приштини са задатком да заштити српски народ
на Косову и у Метохији. Конзули су успевали да код турских власти донекле помогну Ср-
бима да остваре нека од људских права. Међутим, ни турске власти нису могле да изађу на
крај с многим шиптарским разбојницима и силеџијама. Шиптари су већ 19. јуна 1890.
убили Луку Маринковића, првог српског конзула у Приштини. Сматрали су да Србија неће
слати нове конзуле. Непријатно су се изненадили кад је већ 25. јуна дошао из Србије и пре-
узео конзулску дужност Тодор Станковић.
Шиптари су вековима спроводили сурови геноцид, истребљење, српског народа под
окриљем турског окупатора. У току Првог светског рата Шиптари су наставили истребљи-
вање српског народа у Косову и Метохији, али сада под окриљем аустријског и бугарског
окупатора. У току Другог светског рата опет су Шиптари спроводили геноцид над српским
народом под окриљем нових окупатора – Немаца и Италијана. Већ првих дана рата напа-
155
156 Драгиша И. Кецојевић
дали су југословенску војску и убијали војнике. Првих дана окупације поубијали су многе
Србе, из многих села су протерали све становнике у Србију и Црну Гору а села уништили
рушењем и спаљивањем. Поотимали су многе српске жене и девојке које ни по завршетку
рата, осрамоћене и с двоје-троје деце, нису враћене својој родбини.
Шиптари су масовно ступили у окупаторске оружане јединице и спроводили терор
над Србима. Чувена шиптарска SS дивизија „Скендербег“ је, 28. јуна 1944. године, извр-
шила ужасан покољ народа у долини Лима од Чакора до Андријевице.
Почетком децембра 1944. године почела је оружана побуна Шиптара нападом на
слободни Урошевац. Наставили су са нападом на Гњилане а затим су се побуњеници пре-
бацили на север у планину Бајгору а одатле у Дреницу. У Дреници су се, почетком 1945.
године, одиграле велике битке у којима су партизанске јединице до ногу потукле побуње-
нике у чијем су се штабу налазили немачки и савезнички (британски) официри.
Нажалост, нова власт је све опростила Шиптарима. Они су наставили са системат-
ским притисцима и нападима на Србе, приморавајући их да се селе у централну Србију. За-
хваљујући великом прираштају, насељавању из Албаније и изгону Срба Шиптари данас
чине огромну већину становништва на некад чисто српској територији.
Данас, под окриљем нових окупатора, Немаца и Италијана, синова и унука некада-
шњих окупатора, Шиптари систематски истребљују преостали српски живаљ. Не презају
ни од убијања, рушења цркава и спаљивања читавих села, ускраћивања права слободног
кретања, снабдевања намирницама, водом и електричном енергијом. Тако данас изгледа
окупација српске земље под „заштитом“ трупа Уједињених народа.
Кључне речи: Косово и Метохија, Арбанаси, терор над Србима, окупација.
УВОД
Према историјским подацима, до продора Турака у те крајеве и Косов-

ске битке, на Косову и у Метохији живели су искључиво Срби у густо насеље-
ним местима. Такво стање се одржавало све до две велике сеобе Срба у Ау-
стрију 1690. и 1737. године и касније. После ових сеоба, уместо Срба, у празан
простор су с територије данашње Албаније похрлиле организоване крими-
налне арнаутске скупине и, под заштитом турских властодржаца, завеле терор
над српским становништвом у циљу његовог истребљења. До тада су Срби и
Арнаути, као добри суседи, живели у пријатељским односима, сваки у свом ет-
ничком простору, поштујући једни друге.
Ипак, међу схватањима једних и других постојале су велике разлике.
Срби, миран народ, водили су бригу о себи, својој имовини, не гледајући шта
сусед има и не отимајући туђе. Поред тога, остали су доследни својој
православној вери и нису прелазили у ислам. Арнаути су били сасвим
друкчији. Велики део њих је прешао у ислам захваљујући томе што су као вер-
ници ислама стицали многе привилегије које у турској царевини нису уживали
припадници других вера. Те привилегије су ишле толико далеко да су Арнаути
муслимани могли да тероришу припаднике осталих вера, да их пљачкају и
злостављају, па чак и убијају а да за то никоме не одговарају.
Косово и Метохија: Терор над Србима 157
Становници Метохије и Косова становнике Албаније називају Албан-

цима или Арбанасима а досељенике из Албаније називају Шиптарима и
Арнаутима. И поисламљене Србе називају Шиптарима ако говоре шиптарским
језиком. Једино поисламљене Србе у Гори називају Горанцима и сматрају их
Србима јер говоре српски. С Горанцима Срби никад нису имали никаквих спо-
рова нити су их Горанци злостављали.
Повластице, које су уживали као муслимани, Шиптари су обилато кори-
стили, с циљем истребљење Срба с Косова и из Метохије. Насилно су се
усељавали у српске куће, отимали српска имања и стоку, приморавали Србе да
раде на њиховим имањима без икакве надокнаде. Поред злостављања, мучења
и убијања силовали су српске жене и девојке, отимали српске девојчице и де-
војке, преводили их у ислам и женили се њима. Отимали су и људима жене од-
водили у своје хареме. Срби су били немоћни, јер су били раја, а рају турски
закони нису штитили.
ПУТОПИСЦИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
О тешком животу Срба на Косову и Метохији пре и после великих се-

оба до Берлинског конгреса има доста података, српских аутора и разних пу-
тописаца који су пролазили кроз ове области. Навешћемо само неке од њих:
Марин Бици, апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије; Анри
Пуквил, француски путописац; Ами Буе, знаменити француски географ; др Јо-
зеф Милер, судетски Немац, дугогодишњи лекар пећког паше; Александар
Фјодорович Гиљферинг, руски конзул у Босни; Давид Уркхарт, Јохан Георг
фон Хан, А. Паулина Ирби, Мјуир Мекензи, В. М. А. Дентон, Теодор А. Ипен,
Виктор Берар, Хенри Ноел Браилсфорд, Мери Едит Дархам и други.
Први наш путописац, који је путовао по Старој Србији био је Гедеон Јо-
сиф Јуришић (1809–1872) из Ирига. Он нам је оставио путопис Дечански прве-
нац у коме је описао тежак и мученички живот Срба у Старој Србији онога
времена.
Хаџи Серафим Ристић је у своме делу Плач Старе Србије такође опи-
сао тежак живот Срба у Старој Србији.
ЗАПИСИ О ЗЛОЧИНИМА
Услед опште небриге турских власти, разбојници су у слободно крста-

рили широм Косова и Метохије.
У своме извештају из 1610. године Марин Бици пише како је у септем-
бру месецу на путу од Призрена ка Косову Пољу „у лепој долини, пуној шиз-
матичких села“, харала разбојничка дружина од 60 коњаника и пешака, која је
тих дана побила и опљачкала неке путнике.
Тако један запис из 1651. године казује да су „Арванити и Клименти у

саставу трупа Али Паше Ченгића пљачкали цркве и манастире и робили на-
род“. Ови пљачкаши нису поштедели ни Свету Гору. Арбанаси су 1821. го-
дине напали и манастир Хиландар и опљачкали његова имања.1
Кад је 1713. године Порта издала ферман да се двојица моћника, један
из Приштине, а други из Новог Брда, који су харали по селима предводећи
мноштво разбојника, ухвате и у оковима спроведу у тамницу, један од њих се
није покорио већ је скупио око 800 Арбанаса и кренуо против паше. Но, њих
двојица се договоре и заједно иду у пљачку и глобе рају. Они проваљују ноћу
у куће српских сељака, пљачкају и чине разна насиља.2
Према турским документима (један ферман издат 1739. године) из којих
се види да су се осветници подигли из пет села и да су пошли у обрачун с ра-
јом, а који се претворио у пљачкање и отимачину. Крајем 1743. године Дели
Хусеин Љума сакупио је 500 људи који су „нападали куће, харали мал, напа-
ствовали жене и девојке, чинили бескрајна и несносна насиља.“
„Арбанаси, где су год стигли чинили су зла. Дошљаци из Арнаутлука
чине зулуме, краду стоку, насрћу на образ жена.“3
Планине Кораб, Шар-планина, као и венац који одваја Косово поље од
Метохије, називале су се „арнамејским планинама“ (разбојничким плани-
нама). Организовани у групе по 300, са својим барјактарима, како то описује Р.
Николић, прелазили су преко ових планина даље на исток и отимали по 5.000
брава, водећи борбу у случају потере.4
Анри Пуквил пише да су га узнемиравли разбојници када је 1798, 1799,
1800. и 1801. године пролазио Косовом и Метохијом од Призрена до Скадра.5
У Гњилану је Анри Пуквил видео путнике који су били опљачкани и са-
знао да су на самом улазу у варош убијени неки трговци.
„Реформна акција султана Махмуда II (1808–1839), увођење редовне
војске и укидање јаничарског реда (1826), разјарили су независне паше у Ме-
тохији и на Косову. Анархију која је обележила раздобље неограничене власти
осионих паша, користили су и многобројни одметници. За владавине тих
паша, сваки мухамеданац могао је, ако је само хтео, убити ма ког Србина а да
му ништа не буде, само ако је побегао под заштиту које муслиманске бого-
—————
1
Павле Џелетовић Иванов: Качаци Косова и Метохије, Београд 1990, стр. 43. У
даљем тексту П. Џелетовић: Качаци
2
П. Џелетовић: Качаци.
3
Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд,
1950, стр. 654–655.
4
Према: П. Џелетовић: Качаци, стр. 18.
5
Стојан Новаковић, Из године 1807. српске историје, Из бележака с путовања
Пуквила кроз Босну и Стару Србију, Годишњица Николе. Чупића, 2, 1878, стр. 275.
моље, џамије или текије. У Призрену, у Пећи, Ђаковици, на Косову и у Ска-

дру у то доба су вршени највећи зулуми“.6
Руски дипломата и историчар А. Ф. Гиљфердинг, обилазећи Метохију
1858. године, наводи многобројне случајеве угњетавања српског становниш-
тва које свакодневно трпи разне увреде и насиља од обесних Шиптара.
У своме делу Плач Старе Србије Хаџи Серафим Ристић, у 68 тачака
набраја „злоупотребенија“ која су Арбанаси починили 1864. године. Наводи
имена стотина шиптарских убица и српских жртава: опљачкано (100-3000
гроша), убијено на стотине Срба, отете жене. Отимали су по неколико десе-
тина оваца и коза, десетак и више волова, крава с теладима, коња, десетине
кошница, врећа брашна и све брашно у кући, по 50 и више ока масла и 100 ока
сира. Сима Петрушиновића су опљачкали до голе коже и оглобили са 1200
гроша због тога што је удао кћер без њиховог знања и одобрења.
Дими Михаиловићу Шиптари су запалили кућу с десет зграда и ранили
га због тога што је без њиховог одобрења удао сестру за Васу Димића. Затим
оду код Васе Димића и отму му жену а њену мајку баце на ватру те изгори.
Васа се спасио бекством.
Усред Пећи Шиптари су убили Србина и бацили га у реку.
У Белом Пољу Шиптари су раскопали цркву познату „још из давнина“.
Сав материјал су однели. Исто су урадили и у селу Истоку.
Милети убију брата Андреју. Стојана оца Арсенија уби Јусуф Алија.
Филипу Мутавџију отеше сестру и брата му Луку убише. Шест девојака су
силовали, а Шурлан Кока убио једну жену. Павлу, Латини из Истинића оп-
љачкали 100 коза, 12 крава, 50 брава. И тако даље.7
Евгениј Тимајев, први руски конзул у Призрену, у своме извештају ру-
ском Посланству у Цариграду 1866. године, пише о жестини насиља Шиптара
у пећкој нахији. Похарали су десетак српских села, убијали мушку чељад, си-
ловали жене и скрнавили гробове.
ПЕРИОД ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

ДО ОСЛОБОЂЕЊА 1912. ГОДИНЕ
После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова

матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији. Уз
благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с
циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци
у градовима. Последице тога терора су велике жртве, много убијених Срба и
—————
6
Душан Батаковић, Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, СКЗ, Београд
1988, стр. 300.
7
Исто, стр. 22–54.
много више протераних и избеглих у Србију. Јован М. Јовановић у своме делу

Јужна Србија пише о тешком животу Срба на Косову и у Метохији и наводи:
„Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих
области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у
време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. године иселило у Србију
преко 400000 Старосрбијанаца.“8
Стојан Новаковић врло речито описује тадашње стање на српско-тур-
ској граници. У писму Ватросаву Јагићу априла 1879. он пише: „Иначе, у нас
ништа ново, осим вечитих бојева с Арнаутима на тамошњој граници“ 9
Да би Срби у Старој и Јужној Србији осетили да њихова матица Србија
мисли на њих и труди се да им помогне у границама својих могућности у Бео-
граду је 1886. године основано Друштво „Свети Сава“ Исте године отворени
су конзулати у Скопљу и Солуну. Месеца марта следеће, 1887. године, у Ми-
нистарству просвете основано је Одељење за српске школе и цркве ван Ср-
бије.10
Шта се све одигравало на Косову и у Метохији после Берлинског кон-
греса, до 1890. године, зна се из малог броја оскудних докумената. Тих првих
дванаест година после Берлинског конгреса највећим делом су покривене ве-
лом тајне, али се може наслутити какав терор је вршен над Србима кад се упо-
знају документи настали од 1889. до 1913. године, у време кад је у Приштини
постојао конзулат и конзули редовно извештавали Министарство иностраних
дела о терору који се врши над Србима на Косову и у Метохији.
Пре постојања српских конзулата у Скопљу и Приштини, руски конзули
су редовно извештавали руско Посланство у Цариграду о тешком стању срп-
ског живља на Косову и у Метохији. Од руских конзула највише нам је пода-
така остало од Ивана Степановича Јастребова, конзула у Призрену. У његовим
извештајама су детаљно описани поједини догађаји и тадање тешко стање
српског народа на Косову и у Метохији.
Благодарећи чињеници, што је Краљевина Србија у дане обележавања
петстогодишњице од Косовске битке 1889. године, одлучила да у европском
делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Кон-
зулат у Приштини 1889. године, ми знамо шта се тамо дешавало Србима. Да
она тада није то учинила, ми би само у глобалу знали о патњама косовских
Срба. Овако пак, од српских конзула, који су радили у Приштини, остали су
нам конкретни извештаји, белешке и путописи о догађајима на Косову и у
—————
8
Јован М. Јовановић, Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења, Београд, 1938.
9
Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић по преписци са мном године 1867. до 1891,
Годишњица Николе Чупића, Београд, књ. ХХХ 1923.
10
Мита Костић, О бројном, социјално-економскоме и политичком стању Срба под
Турцима у новопазарском санџаку после Берлинског конгреса 1878. године, Историјски
часопис, XVI–XVIII, 1963–1965.
Метохији за временски интервал од 24 године, односно од 1889. до 1913, када

је Конзулат престао с радом.
И заиста, конзулска писма показују сву суровост, којом су Шиптари
мучили, убијали, силовали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе
с Косова; наравно, уз помоћ својих подстрекача Турака и турске власти уопште.
Конзулат у Приштини Србија је отворила новембра 1889. За првог кон-
зула приштинског постављен је Лука Маринковић.
Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у
градовима. Турци су их у томе помагали. Истребљење Срба с Косова био је
тајни и крајњи циљ и договор и једних и других.
Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, си-
ловање и одвођење српских девојака у шиптарске хареме, силовање српске
деце – мушке и женске, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба Шипта-
рима, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање,
отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голо-
руке косовске Србе, остављене на милост и немилост Шиптара и Турака.
„Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскори-
јем времену“ – записао је у свом путопису по Косову 1897. године српски кон-
зул Тодор Станковић.11
Шиптарски качак (комита) Руста Кабаш отео је једну српску девојку из
Призрена и послао је у свој харем у Приштину. У харему су је буле тукле и
мучиле да би се потурчила. У исто време Сали-чауш је отео жену једног Ср-
бина из Гњилана, вукао је дуго времена по планини и нагонио да прими тур-
ску веру. Кад несрећна жена у ућумату изјави да неће да се турчи, Сали поте-
гне пушку те убије њеног оца и мајку.12
Први извештај, првог српског конзула у Приштини, послат 5. јануара
1890. упућен је ђенералу Сави Грујићу, министру председнику и министру
иностраних дела. Конзул јавља да је један турски жандар (заптија) хтео да
обешчасти једно српско девојче од 12–13 година. Он је с девојчетом отишао у
полицију и ствар саопштио жандарском бимбаши. Жандар који је покушао
обешчашћење је затворен.
Актом К. Пов. No 64 од 2. маја 1890. конзул шаље Минисатарству на
увид изјаву Јосифа Ђорђевића, старца, сељака из села Пирана, удаљеног два
часа до Призрена. Јосиф је приморан да бежи у Србију са четранесто-
годишњом ћеркицом Ленком јер Шиптари хоће да је потурче. Пре три године
Шиптар су му отели кћер Цвету, која је од муке пресвисла. Жену је Јосиф
оставио код брата у Призрену, јер је стара па не може да бежи.
Актом Пов. No 70 од 14. маја 1890. конзул Лука Маринковић извештава
министра председника да Шиптари систематски нападају српска села и, прет-
—————
11
АС МИД-ПО И/34 – 1897.
12
АС МИД-ПО А/1 – 1894.
њом и убијањем, растурају поједине српске породице и угнезде се у њихове

домове и имања. Од прошлог Митровдана рапидно расте искорењивање Срба
из Косовског вилајета које подржава турска власт. Ако се овоме насиљу не
стане на пут на време, све ће се свршити до идућег Митровдана с опустоше-
њем на штету српске народности. Као доказ да турска влада потпомаже убис-
тва Срба и растурање српских села, конзул наводи следећи пример. Шиптар
гони Србина с огњишта и прати га до близу границе. Испред границе га
сачекује војнички кордон хвата Србина и породицу и баца у тамницу, а стоку
деле међу собом.
Боја Јаковљевић из Цркољеза, Јован Савић из Белице и Добросав Јефтић
из Согрла, пећке нахије у Турској, приступили су 11. маја 1890. године
начелству округа топличког у Прокупљу и дали изјаву о разлогу преласка у
Србију. Априла 28. дошли су у српске куће пет Шиптара из села Укче и један
из Согрла. Чим су ушли у куће наложили су ватре, увели своје породице,
унели своје ствари и разместили по кући. Чим су се на такав начин уселили
почели су да изгоне Србе речима: „Хајте у Србију – овде за вас нема више оп-
станка“. Срби нису хтели да напусте своја огњишта, па су тако недељу дана
живели сви заједно. Видећи да Срби немају намеру да одлазе Шиптари су
почели да их туку и муче, претећи им да ће их све побити упирући им пушке у
груди и чинећи над децом разна свирепства. Да би избегли даље насиље, звер-
ско мучење и смрт, Срби су одлучили да се селе у Србију. Тако је, 3. маја по-
шло 7 породица са 73 душе, 37 коња, 419 грла ситне стоке и 75 грла говеда.
Пртљаг и покућство су потоварили на коње.
Шиптари који су их истерали из кућа понудили су се да их отпрате до
границе. То је у ствари требало да буде оружана пратња да их брани у путу од
разбојника. До близу границе путовали су мирно. На самој граници пратња их
наведе на припремљену заседу коју су поставили Турци Копорићани. На 15
метара од границе пушке су одједанпут запуцале и отпочео је бој. И једни и
други, Шиптари и Турци, су пуцали али не једни у друге већ у Србе. Усред
дима од пушака Срби су се разбежали на све стране и једва се 16 душа спа-
сило и прешло на српску страну.
Раденко Вучетић, бегунац из Пећи у Турску, дошао је 14. маја 1890. у
канцеларију Начелства среза топличког и изјавио да је 3. маја пребегао из
Турске у Србију преко границе на месту Мердаре.
Раденко је навео неколико тешких злочина. Арнаути из села Белице
убили су Антонија Раловића и братанца му из Рудника, због тога што је Анто-
није бранио своју кћер да је не потурче. Милића Ћаловића из Требевића убили
су, пре пет недеља, Муртез Пељић и Смаил, Аџијини синови, само зато што
није имао да им плати уцену од 1000 гроша. Ђорђа Ковинића и још три поро-
дице његових рођака опљачкали су Турци–Бошњаци и одузели им све при
прелазу за Србију код карауле на Копривици. Од све четири породице пребе-
гао је само један човек, једна жена и два детета. Сви остали су побијени или
заробљени. Раденко је напоменуо да Шиптари немилице отимају српска

имања и женскиње. Ако се неко успротиви сместа бива убијен.13
„Вилајетска власт по упутству из Цариграда кроз прсте гледа сваки не-
ред који у овим крајевима чине Арнаути српском живљу, којег систематично
истребљују расељавањем, пише 18. јуна 1890. Шеф Конзулата Л. К. Маринко-
вић Министру председнику Сави Грујићу.14
Убиство првог српског конзула у Приштини

У Приштини је 19. јуна 1890, у 8,30 часова увече, убијен Лука Марин-
ковић, први конзул Краљевине Србије.
Одмах по убиству Луке Маринковића, српска влада је упутила у Приш-
тину Тодора Станковића, који је задужен да заступа конзула до постављења
новог. Станковић је дошао у Приштину 25. јуна. Одмах по доласку у Приш-
тину Станковић је преузео дужност и обавештавао Министарство иностраних
дела о стању у Приштини и Космету и о резултатима истраге
У извештају од 4. јула Станковић пише да су Турци мислили да Србија
више неће ни постављати новог конзула, па их је његов долазак веома зачудио.
Турске власти су повеле истрагу и утврдиле да је убиство извршио Иб-
рахим-Ибо Хусеиновић, мухаџер (досељеник) родом из Прокупља, стар до 23
године, који је последњих дванаест година, то јест од ослобођења Прокупља,
живео у Приштини. Саучесници у припремању убиства били су му: два
Турчина – Хамди Едхемовић и Раиф Агушевић и Циганин Сејфедин Алић,
сви из Приштине.
По завршетку суђења Станковић је послао телеграм министру прези-
денту следеће садржине: Убице Маринковића осуђени су: Ибрахим на смрт,
Хамди, Раиф и Сејфедин на по пет година робије.
После смрти Маринковића за конзула је наименован Бранислав Нушић,
књижевник. Нешто касније дошао је Тодор Станковић, дипломата, па др Ми-
рослав Спалајковић, дипломата; затим др Милан Пећанац, Светислав Симић
и, напослетку Милан Ракић, песник.
Извештаји вицеконзула Тодора Станковића
Актом Пов. No 57 од 1. јуна 1892. председнику Министарског савета и

министру иностраних дела Николи Пашићу вицеконзул је послао извештај о
неделима Шиптара.
—————
13
Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, Народна
кљига, Београд, 1985, стр. 69–70.
14
АС–МИД ПО–I / 9–1890.
Дванаестог марта Шиптари су уграбили Наду, кћер Станоја Станковића

из Словиња и одвукли је у Оклапу, где ће је Зећа Буљулов из Оклапа по-
турчити и узети за жену.
У месецу марту Шиптари су убили Киту Стевовића–Шобића из Неро-
димља, који се као тутор манастира Светог Уроша враћао кући из манастира,
где је био да обиђе зидаре, који раде око цркве.
Извештаји конзула Бранислава Нушића
Актом П. П. No 69 од 4. јула 1893. годне, упућеним Т. Теркану, отправ-

нику послова Посланства Србије – Цариград, конзул Бранислав Нушић моли
да се из Гиљанске казе уклони кајмакам Рустем ефендија, српски крвопија.
Нушић наводи недела, зулуме, које спроводи кајмакам и његова околина над
српским становништвом.
На путу између села Каменице и Свирца ухватили су низами једну Срп-
кињу и ту, у житу, силовало је њих педесет. Жена је опасно оболела и лежи.
Спахија Имер Селим агин, у селу Каменици, ухватио је попа и, ни крива
ни дужна, испребијао га на мртво име.
Ђоки Мечкаревићу, добром домаћину у Шаранској реци, лопови су ве-
зали руке и ноге усијаним ланцем и тражили паре. Ђока је грдно осакаћен, а за
лоповима нико не трага.
У селу Брестовцу, некакав Незир отео је са саме свадбе девојку Коста-
динку и тек после дугих мука од стране Срба вратио је.
У Бољевцу разрезали лопови намет на сељане од 50 лира и траже да им
се то исплати.
Сали-ага из Гиљана, у чифлику Божевцу, тражио да му у пољу раде само
девојке а људе све растерао. Због тога је цело село отишло у шуму, у збег.
Актом пов. No 20 од 12. маја 1894. упућеним Сими Лозанићу, министру
иностраних дела, вицеконзул Бранислав Нушић извештава да пећка, пазарска,
призренска и приштевска каза од почетка пролећа стењу од нечувених зулума.
Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља
изгледају чисто организовани. Пале се куће, уцењују села, отимају девојке и
убијају први домаћини. Нема суда и начина да се народу помогне, јер су у
свима поменутим местима хућумати15 и сви органи под утицајем шиптарских
варошких бегова, који отворено протежирају зулуме.
За последњих десет година није се показивала толика тежња за емигри-
рањем. Читава села спремају се и крећу. Нушић чини све могуће да их одврати
од те намере, јер на Косову има још свега десет чисто српских села. У пећкој
нахији, такође, за врло кратко време неће бити Срба.
—————
15
Хућумат = зграда у којој су смештене управне власти.
Конзул Нушић је 1895. године јављао председнику српске владе Сто-

јану Новаковићу:
„У Колашину (косовском) је за десет година опљачкано 213 волова, 120
коња, 600 коза и оваца и 37 људи поубијано.16
Актом П. П. No 157 од 28. маја 1896, вицеконзул Бранислав Нушић из-
вештава Стојана Новаковића, председника Министарског савета иминистра
иностраних дела о покушају Шиптара да убију митрополита Дионисија. Ради
јасноће навешћемо цео садржај извештаја:
„Митрополит Дионисије изашао је у суботу 25. овог месеца у Срецку
жупу и у недељу око 6 сати предвече враћао се на коњу у Призрен, у пратњи
жандарма и других. Више призренскога града има једна широка стаза којом
свет призренски врло радо пред вече шета а њоме је и митрополит на своме
повратку морао проћи. На десет минута од вароши далеко, била су на тој стази
три призренска трговца Младен Чичкаревић, брат му Андреја и Тома Шалпер,
а и иначе стаза је била жива. Само на неколико минута пре но што је митро-
полит стигао до именованих, нападне на ове до 20 Арнаута Љумана и сву
тројицу покољу ножевима а Андрију још и пушком у ногу ране. Младен
Чичкаревић одмах је ту издахнуо, брат му Андреја после 7 сати издахнуо је
код куће, а Тома, који је сав и исечен и искрвављен дотрчао у варош, још је
жив. Митриполит је убрзо стигао на то место, и не знајући има ли и за њега
опасности, журно је отпутовао у Призрен.
Говори се по Призрену да је митрополиту ово било намењено, да је он
само срећно избегао опасност.“
Митрополит Дионисије је писменим путем потврдио конзулу Б. Ну-
шићу да је срећно избегао смртну опасност и да су браћа Чичкаревићи
случајне жртве.
Извештаји конзула Свет. Ст. Симића
Актом Пов. No 43. од 14. фебруара 1899, конзул Свет. Ст. Симић извеш-
тава Симу Лозанића, министра иностраних дела о 24 зулума које су Шиптари
учинили над Србима на Косову у току само два месеца. Наводи имена убица и
насилника, имена Срба, убијених и злостављаних и штете које су нанете Ср-
бима.
Актом Пов. No 83. од 28. марта 1899. године конзул Свет. Ст. Симић из-
вештава Симу Лозанића, Министра иностраних дела и у 33 тачке набраја „само
факта, најновије зулуме после 14. фебруара, којима је једина цељ да се српски
живаљ истреби у овим странама с молбом, да се она, у интересу саме ствари,
публикују у што више листова“. Поново убиства, уцене, пребијања, крађе,
—————
16
АС МИД-ПО И/34 – 1897.
малтретирање и прогон попова, учитеља и ђака и бекства у Србију. Мехмед

Алија, Шиптар који живи у Приштини, са сред улице одвукао је својој кући 10-
годишњу ћерчицу Јована Стојановића и силовао је. За то је неколико дана
одлежао у затвору, али кад је отуда пуштен, Јован је морао да бежи у Србију.
У четвртак 8. априла 1899. године Шиптари Фетаовићи су опљачкали и
спалили село Вериће. Остало је под ведрим небом, без игде ичега, 64 муш-
карца и 51 женскиње, без куће и заклона, љеба и одела.
Качак Садик из Грабовца у Дреници побио је 70 Срба, а од Ибиш Бош-
њака и Садика Добранца у пећкој нахији погинуло је 18 Срба и украдено 1.800
коња и волова.17
Иса Бољетинац, женио се, већ трећом женом 25. септембра 1901. го-
дине. Била му је бурна, необична свадба у Митровици. Присилио је све Србе
митровачке да му на свадбу дођу, па су му и поклон, једнога вола, морали
дати. Ко је смео не доћи Иси на свадбу, пошто га је позвао! Најгори и озло-
глашени зликовци шиптарски, убице Срба и одметници, на број њих 40,
зачинили су својом китом ово весеље рајетинског дахије.18
Качак Рача из села Дрљанца убио је Ђурђу Мосић зато што није хтела
да се уда за Шиптара и пређе у исламску веру. 19
По уходаном правилу, из године у годину настављају се убиства,
пљачке, силовања, глобе, уцене и сви облици злочина.
Качак Рача Салијевић из села Горње Шипашнице послао је фишек Анти
Перићу из истог села и тражио да му Анто да своју кћер Магду или ће му са
разбојницима напасти кућу и све побити и попалити. Качак Зејнел Укић до-
шао је ноћу у кућу Станоја Перића и отео му сестру Митру па је продао своме
слуги за 400 гроша.20
Тодору Богдановићу и Илији Бојићу из села Пасјана качаци су запре-
тили да своје кћери не смеју удавати јер ће их они узети. Свима у селу су зап-
ретили да се нико њима не сме оженити. Тахир Џекић је везао за дрво Стојка
Филића из села Мигановаца да би му силовао сетру Спасену, девојчицу од 14
година. Качак Илија Даутов јурио је по Гњилану Зарију Динића, дечака од 16
година ради блуда. Зарија је успео да побегне.21
Кад се помене реч качак мисли се на најозлоглашенијег зликовца који
има на души много убистава, пљачке, отимачине, уцене и силовања девојчица,
девојака и жена.
Анђелко Нешић, свештеник, председник и намесник из Митровице на-
писао је 21. јуна 1905. године писмо краљу Петру Карађорђевићу. У писму,
—————
17
Качаци, стр. 84.
18
Сведочанство, стр. 106.
19
20
21
поред осталог, каже: „... Нема дана када не оде са лица земље по који Србин, а
често и по много њих. Крађи и обичној тучи број се не може знати, пошто их
је сувише. ... Убијају, краду, отимају девојке и жене, па их срамоте на очиглед
њихових сродника. Ако овакво стање потраје дуже, онда можемо слободно
рећи: с богом Србине, јер га за кратко време неће бити овамо.“22
У 1905. години шуме на Косову и Метохији биле су пуне качака.
„У селу Подграђе, код Пећи, Шиптар католик заклао је 2. јула 1905. го-
дине двоје деце Вучку Јовановићу. У Колашину је убијено 28 Срба. Њима су
главе одсечене секиром. Качаци су Шабан Коприва и Јусен Делић из Кошу-
това. Они су опљачкали од Срба 142 говеда, 84 коња, 295 коза и оваца и неко-
лико кола, и уценом узели 50 лира, а једну су девојку отели.“23
Писања београдске Политике
Четрнаестог јануара 1905. године Политика је објавила чланак под нас-

ловом „Убиства Срба на Космету“ следеће садржине: „Ево да вам опет са Ко-
смета тужне гласе јавим. Нема дана ни у дану сата, а да се коме Србину не
деси овамо каква неприлика од стране Арнаута, Турака или качака (одметну-
тих Арнаута од турске власти). Не зна се који су гори. Да ли Арнаути који
убијају Србе, и на друму и код куће, или њихове власти, које све ово мирно
гледају и деле пљачку са њима, а најцрњи су арнаутски одметници који сваке
недеље уцене кога Србина на 12, 15 или 20 лира, па ако мислиш да се не нано-
сиш главе на рамену онда му не дај откуп. Тако: Манасије Ђокић из села Бо-
љевца умро је баш на други дан Божића, од ране коју му је још уочи Св. Ни-
коле задао разбојник Ахмед из села Макреша. Пре неки дан Павле Јовановић
из села Станишора изашао ноћу из куће у авлију да унесе дрва, али из мрака
припуцају пушке, ударе га два метка и он остаде на месту мртав. По свој при-
лици убили су га качаци. Кад се породица жалила кајмакаму он им онако по
турски рече: 'Па убиле су га ваше комите'.“
Двадесет деветог априла 1905. године Политика је објавила чланак под
насловом Српски крвопија, следеће садржине: „Чувени разбојник Арнаутин
Али-ахија, који је до сада убио преко 15 виђених Срба, погинуо је од турске
руке, пре неки дан код Преполца на Лабу. Али-ахија је имао своју чету од 50
људи, с којом је, ради пљачке, прелазио у Србију, палећи и убијајући. Пре два
дана он је намеравао да пређе у Србију. Али о томе известе приштинског му-
тесафира, који одмах пошаље један летећи одред од 150 коњаника жандарма и
у борби погине тај српски крвопија.“
—————
22
23
Извештаји конзулâ М. Спалајковића, М. Ракића и др М. Пећанца
Актом П. П. No 1406 од 12. децембра 1905. године конзул др М. Спалај-

ковић извештава Васу Антонића, министра војног и заступника министра ино-
страних дела, о стању у пећкој нахији. Пише да „тамошњи Срби не страдају
више од Арнаута мухамеданаца у толикој мери колико од Арнаута католика.“
На челу целе католичке организације налази се аустријски конзул у
Старој Србији а душа свеколике њихове злочиначке акције јесте њихово све-
штенство, бискуп с фратрима.
Спалајковић наглашава да треба што пре наоружати наш народ у приз-
ренском и приштинском санџаку. То ће му бити најбоља одбрана од насиља.
Актом ПП No 804 од 26. септембра 1906. године конзул Милан Ракић
доставља извештај Николи Пашићу, председнику Министарског савета и ми-
нистру иностраних дела о најновијим догађањима. Он наглашава да су за по-
следњих месец дана у пећкој нахији учестала убиства, паљевине и други зулуми.
Мухамеданци су се мало повукли а Шиптари католици ударају свом силом на
српска насеља. У даљем тексту наводе се имена жртава и места одакле су.
Актом ПП No 331 од 2. марта 1908. године конзул др М. Пећанац доста-
вља Николи Пашићу, председнику Министарског савета и министру иностра-
них дела, опширан извештај о стању у рејону његовог конзулата. Конзул из-
вештава да је стање у пећкој нахији још горе. Зликовци се шетају слободно по
вароши.
У Ораховцу је Шиптар Ајдин, син Шабана Буделића, насрнуо с друговима
на кућу Ристе Витушића да му отме две девојке. Све је то посматрао заптија
Љуљан Цимић с 15 војника а ништа није предузео против нападача. Шиптари су
насилно упали у школу, отерали учитеља а на гробљу поломили крстове.
И, док су тако Арбанаси били до гуше наоружани, Срби на оружје нису
смели ни помишљати. Ужарено гвожђе стављали су Турци Србима на табане,
да би проказали код кога Србина има скривено оружје. Таква мучења на-
рочито су обухватила српска села Чаглавицу, Лапље Село, Каменицу, Арно-
вац, Кочар, Бостан, Клобукар, Кололеч, Пасјан, Доморовац, Ранилуг, Дрено-
вац, Одевце, Рајковац, Божевац, Извор. Главна сврха ове турске акције била је
терање Срба с њиховог огњишта. И по варошима обављен је претрес српских
домова ради тражења оружја.24
„Уз имовинску и личну несигурност, да наведемо да је од 1906. до 1912.
године закључно, извршено:
436 убистава 213 зодела
261 покушај убиства 31 паљевина
289 разбојништава 10 скрнављења светиња
—————
24
Бранко Перуничић, Сведочанство о Косову 1901–1913, Нова књига, Београд,
1988, стр. 24. У даљем тексту Сведочанство.
293 крађе 146 лишења слободе

229 уцена 22 силовања.
160 насиља
Од 1.1.1912. године до 1.7. исте године извршено је:
68 убистава 77 уцена
48 покушаја убиства 20 туча
46 разбојништава 17 силовања
62 крађе 6 паљевина.
Уз неравноравност пред властима, Срби су, као и припадници других
хришћанских народности у Турској, гледали како им се узима једно по једно
право из устава од 1876. године, који устав им је дотле гарантовао национално
обележје.“25
Описујући стање на Косову и у Метохији у раздобљу од 1900–1912. го-
дине, Јован Цвијић каже: „То је земља највеће анархије и насиља не само на
Балканском полуострву но можда јединствена у свету“.26
КОСОВО И МЕТОХИЈА ОД ОСЛОБОЂЕЊА 1912. ГОДИНЕ

ДО КРАЈА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
У ослобођеним областима, 1912. године, српска војска није вршила ни-

какве освете и одмазде за сва злодела која су вршили Албанци и Шиптари,
качаци и остали зликовци до ослобођења.
Пред наступајућом српском војском Косово и Метохију напустили су
многи Шиптари, турски војни обвезници и башибозук, и пребегли, заједно с
турском војском, у албанске крајеве одакле су дошли они или њихови преци.
И чувени качачки вођа и зликовац Исо Бољетинац напустио је Косово и Ме-
тохију са својих 20000 качака. Поједини Шиптари су остајали код својих кућа,
узимали оружје и постајали одметници.
Одмах по ослобођењу пред српску власт се поставио тежак задатак да
успостави нормално стање у области где је последњих неколико векова вла-
дало безвлашће, подгрејавано од званичних турских власти. Одмах се за-
почело с успостављањем уставног поретка и организовањем управе и судске
власти.
И поред тога што су им сви греси опроштени и нису били изложени
прогонима качачке групе су пружале отпор српској војсци. Качачки вође, Ха-
сан Приштина и Бајрам Цури, организују 22. јула 1913. године качаке против
—————
25
Сведочанство
26
Јован Цвијић, Балкански рат и Србија, Српски књижевни гласник, (1912), стр.
661–664.
српске војске и почну оружане акције. Овај качачки покрет је ојачао 1914. го-
дине уз помоћ власти новоосноване државе Албаније.
Крајем марта 1914. године преко стотину Шиптара-качака, који су се
били склонили у Албанију, упали су на српску територију у близини села
Бање код Суве Реке у подримском срезу. Побунило се село Бања и околина и
придружили се качацима-диверзантима из Албаније. Српска војска је врло
брзо и ефикасно рашчистила ситуацију. У селу Мишор код Суве Реке српска
војска је наишла на јачи отпор који је такође енергично и брзо сломила.
За време одступања српске војске 1915/16. године Шиптари су убијали
усамљене изнурене српске војнике који су заостајали за својим јединицама.
Узимали су њихове пушке и муницију и скидали са њих војничке униформе.
Ништа боље нису пролазили ни усамљени цивили. Таквих случајева је било
много и превише и о злочинима Шиптара из тога времена смо слушали небро-
јено пута од наших дедова и очева. Ја ћу навести само један изузетан пример.
Два српска војника, Миливоје Петровић и његов друг, обојица родом из
села Ступанца код Крупња, заостали су за својом колоном у Руговској кли-
сури. Миливојев друг је био много изнемогао и једва се кретао а Миливоје
није хтео да га остави самог. Ни испред ни иза њих није било ниједног вој-
ника. На пут су изашла два Шиптара с великим хлебом. Понудили су им хлеб
за пушке. Миливоје није хтео ни да чује за такву погодбу. Његов исцрпљени
друг није могао да одоли искушењу и одлучио се да замени своју пушку за
хлеб. Ставио је хлеб под мишку, одломио један залогај и обојица су наставили
пут. После пређених десетак корака, одјекнуо је пуцањ иза њихових леђа и
Миливојев друг је пао. Миливоје се хитро окренуо и видео да Шиптар с пуш-
ком избацује метак из пушке. Опалио је и смртно га погодио и он је пао. Онај
други Шиптар је покушао да подогне пушку али га је стигао други метак и он
је пао мртав. Миливоје се вратио до обојице Руговаца, уверио се да су оба мр-
тви, узео другову пушку, вратио се до свога друга, уверио се да је мртав, по-
мерио га на ивицу пута, наставио пут и пристигао колону. С две пушке пре-
шао је Црну Гору и Албанију, дошао на Крф и Солунски фронт. С две пушке
учествовао је у пробоју Фронта и вратио се кући у село Ступанце. Другову
пушку је предао његовој породици.
НАСЕЉАВАЊЕ ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
По завршетку Првог светског рата отпочело је насељавање Косова и

Метохије становницима из пасивних крајева целе Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца. Навише их је било из српских покрајина: Црне Горе, Херцеговине,
Босне, Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Славоније. Било је нешто мало на-
сељеника из Србије, Хрватске, Словеније и Истре.
Насељавање је вршено је по Закону о аграрној рефорни и колонизацији.
Закон је предвиђао ко је могао да добије право да се насели и колико му је зе-
мље припадало. Предност су имали ратни добровољци, комити и учесници

ратова за ослобођење. Држава је помагала насељенике дајући им новчану помоћ,
градећи им куће и дајући помоћ за куповину пољопривредног оруђа и алата.
Досељавање је почело 1920. године. У много случајева досељавање из
Црне Горе је вршено под пратњом војске, кроз Руговску клисуру до Пећи и од
Пећи до села у која су се насељавали. Због опасности од Арнаута, посебно по
злу познатих Руговаца, сви Црногорци су се добро наоружавали.
Готово сви насељеници су били приморани да почну живот на голим
лединама, да крче запуштено земљиште које није годинама, или деценијама,
обрађивано и да се боре са стотинама тешкоћа, такорећи голих руку без осно-
вних средстава и алата. Све су то радили с вољом и намером да ту остану до
краја живота а да њихови потомци остану деценијама и стотинама година.
Највећи број Црногораца је тврдио да се враћа у постојбину својих предака
који су под притиском Турака напустили Метохију и Косово и преко Чакора
отишли на запад.
Према подацима Министарства пољопривреде од 8. јуна 1940. године, у
16 срезова на територији Косова и Метохије биле су насељене 13.802 поро-
дице у 610 насеља–колонија, у 115 општина.
НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Мита Миљковић у своме делу Космет моје младости наводи интересан-
тан пример из 1930. године. Амбасада из Тиране обавестила је да је тих дана
одржан тајни састанак највишег албанског врха. На томе састанку је донета од-
лука да се из Косова и Метохије узимају шиптарски дечаци и школују у Алба-
нији, са циљем да се после школовања врате на Космет, агитују за Албанију и
после 50 година агитације обезбеде присаједињење Косова и Метохије Албанији.
Као што видимо Албанци су 1930. године имали свој национални
програм за Косово и Метохију, који данас остварују.
Какав су национални програм за Косово и Меотхију имали Срби онда, а
какав им је данас?
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Од Априлског рата до капитулације Италије
Други светски рат срушио је све планове и наде насељеника и српских
домородаца.
Већ првих дана рата Шиптари су почели с оружаним нападима на југос-
ловенску војску. Априла 1941. године извршили су ноћни напад на касарну у
Пећи. Било је те ноћи код касарне „крви до колена“.27
—————
27
Казивање Михаила-Мика Шкиљевића, који се тада налазио у касарни као војни
обвезник.
Од првог дана рата Шиптари су почели да врше терор над српским ста-
новништвом, а посебно су се окомили на насељенике. Првих дана рата су пале
и прве жртве. Шиптари су се наоружали и почели да убијају Србе на све
стране. Ни долазак италијанских и немачких оружаних снага није их спречио
да врше злочине. Осим убијања вршили су пљачку имовине, отимање стоке,
уцењивања, истеривања из кућа под претњом убистава, отимање српских де-
војака и жена, прогон насељеника из мешовитих села и њихово склањање у
чисто српска села. Кад су средили насељенике окомили су се и на староседе-
оце који насељавају Космет од памтивека.
Паљење кућа на све стране и протеривање, 1941. године. Са завежља-
јима у рукама прогнаници су бежали у Црну Гору и Србију.
Шиптари су отимали српске девојчице и девојке, често уз убијање њихових
најближих или уз претњу убиствима. За четири године до ослобођења свака од
њих је родила по двоје-троје деце. Браћа и родбина су после рата одлазила да их
врате. Наилазили су на стравичне призоре. Под утицајем ондашњих моралних
схватања, осрамоћене и понижене, нису се усуђивале да се, с децом или без деце,
врате родитељима, плашећи се презира родбине и осталих Срба.
Докази: Изјаве рођака отетих девојака.
Шабан Полужа је, јуна 1941. године, показао Спасоју Јововићу Указ-
Декрет којим га је лично краљ Албаније Мехмед Зогу поставио за свога опу-
номоћеника за Метохију. По том основу Шабан је Спасоја протерао из Ср-
бице, где су га италијанске власти биле вратиле на предратну службу у
Пореској управи у Србици. По истом основу је Шабан протерао и остале Србе
из Србице и свих суседних места.
Доказ: Првих година по ослобођењу лично сам присуствовао разгово-
рима које је Спасоје водио с познаницима из Србице и околине. Сви су они
тврдили да им је Шабан Полужа показивао поменути Декрет и захтевао да се
иселе. Сви су тврдили да је Шабан изјављивао да извршава налог свога краља
и да препоручује да се мирно иселе.
Урошевац, јуна 1941. године. Гомила Шиптара пљачкаша напала је не-
мачки транспортни воз, коме је било прикачено 50 вагона с прогнаницима из
Македоније. Настао је врисак уплашених жена и деце. Немци су пуцњима из
митраљеза спасили Србе. Воз је после тога наставио пут ка Београду.28
Почетком 1942. године, из насељеничких села из околине Пећи, Истока
и Ракоша пошла је дугачка избегличка колона ка Косовској Митровици.
Спроводили су их италијански војници. Гомила наоружаних Шиптара се ис-
пречила на путу с намером да их опљачка и убија виђеније мушкарце. Спа-
сили су их Италијани плотунима из митраљеза.29
—————
28
Изјава Меланије Ђ. Поповић, избеглице из села Дољани код Кочана. Живи у
Београду.
29
Изјава пуковника Вељка Кецојевића, избеглице из Ракоша. Вељко данас живи у
Нишу.
О злочинима Шиптара за време Другог светског рата постоји обимна

документација. И у Другом светском рату Шиптари су примењивали исте ме-
тоде истребљивања Срба у Косову и Метохији које су примењивали у времену
од Берлинског конгреса до Првог светског рата. Ништа се ту битно није изме-
нило јер је циљ остао исти. Резултат прогона Срба у току Другог светског рата
је поразан. Број Шиптара се нагло повећавао а број Срба се фатално смањивао.
Председништво министарског савета, са О. Бр. 2038 од 12. децембра
1942. године доставило је Министарству правде Списак лица убијених у вре-
мену од 6. априла 1941. до 6. априла 1942. године у области Косова. У 186 ме-
ста укупан број убијених износио је 461.
После капитулације Италије
После капитулације Италије, септембра 1943. године, Немци су запо-

сели Косово и Метохију. Сву власт су поверили Шиптарима. Наступило је
ужасно безвлашће и најтежи дани за Србе на целокупном подручју Косова и
Метохије. Појачало се убијање Срба, отимачине, насилно усељавање у куће,
отимање стоке, одвођење девојака и силовање жена
Терор Шиптара је појачан до невероватних граница. Организован је
притисак на Србе по целом Косову и у Метохији да се сви иселе, укључујући
и староседеоце. Истеривање је вршено на очиглед немачких власти. Уместо да
спречавају терор и прогоне Немци су тражили да из Србије дођу у Косово
представници Комесаријата за избеглице и организују исељавање.
Избеглице су слате возом до станице Кнић. У Равном Гају је организо-
ван карантин за све који су возом или на било који други начин прешли у Ср-
бију. После издржаног карантина Комесаријат за избеглице их је слао у од-
ређена места у Србији. Највећи прилив избеглица био је у марту 1944. године.
С Косова је марта 1944. године, у пратњи Немаца, дошао у Србију тран-
спорт избеглица у 50 вагона.
Изванредни комесар за избеглице и пресељенике Тома Максимовић, из-
дао је 17. марта 1944. године Наређење да се у Равни Гај упути један судија с
дактилографкињом и да тамо, у карантинској станици, изврши саслушања из-
беглица који пристижу с југа.
Навешћемо само неке од изјава прогнаника датих у карантинима у Бео-
граду, Рашкој и Равном Гају.
Столић Живко, отац шесторо деце, избеглица из села Љесковчића, опш-
тина Обилићево, срез грачанички – Приштина, дао је, 10. марта 1944. године,
изјаву у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду. Живко је изја-
вио да су „сви Срби у Љесковчићу староседеоци, штоно веле од Косова – од
памтивека“. Од маја 1942. до октобра 1943. године у Љесковчићу је убијено 8
Срба, међу којима и Живков син Добривоје. Одмах после овог убиства Живко
је послао у Србију своја три млађа сина да не би доживели судбину свога ста-
ријег брата Добривоја. Како су, под конац 1943. године па све више и у 1944.
години, учестали прогони и убијања Срба на Косову, није преостало ништа
друго осталим Србима у Љесковчићу него да оставе своје куће и избегну у
Србију. С осталим домаћинима и мушким главама Живко је напустио село и
прешао у Србију. У Љесковчићу му је остала жена и три снахе са децом, свега
њих дванаест.
Анђелко Денић, избеглица из Суве Реке, среза подгорског, дао је 29.
марта 1944. године изјаву у карантинској станици у Рашкој. Анђелко је изја-
вио да су Арнаути до доласка немачке војске поубијали многе Србе. Наводи
имена четворице убијених Срба и злочинца Адема Воце. Арнаути су 1943. го-
дине убили у селу Дуље неког Србина Станка чије презиме није знао. Станку
су Шиптари одсекли уд и ставили у уста а затим су га унаказили одсецањем
носа, ушију и других делова тела. Над женама Шиптари врше силовања и на-
води жену и снаху неког Петка из села Лешан, среза подгорског. У Призрену
су Арнаути, јула месеца 1942. године убили: Тому Поп Томића, Благоја Јова-
новића, Јевту Мицића, Раду Галоића и још многе друге. Тих дана одвели су
ћерку Крсте Лекића из Велике Хоче. Прошле године, децембра 1943, Арнаути
су код цркве св. Петра, до саме Велике Хоче, пресрели три Српкиње и то:
Јефку, жену Трифе Ђуришића, Ђурђу, жену пок. Стева Лиготића и Мару,
жену Ристе Коцића, све из Велике Хоче. Побили су их на зверски начин – от-
секли им дојке, повадили очи и завлачили дрво у материцу. Анђелко је нагла-
сио да сличних и тежих случајева има много.
Милићевић Шпиро и Радаковић Гојко, из насељеничког села Сувог
Дола, општина липљанска, срез грачанички, дали су заједничку изјаву, 28.
марта 1944. године. Село Суви До је удаљено од Липљана 3 километра и има
130 кућа. После капитулације југословенске војске у село су почели да упа-
дају: албанска жандармерија и наоружани цивили, Шиптари с разних страна.
Суви До је у току 1942. године организовао оружани отпор. Ископали
су ровове око села, снабдели се свиме што је потребно за одбрану. Већ од маја
1941. године почеле су да пристижу српске избеглице у Суви До. Укупно, по-
сле доласка свих породица, у мају 1943. године у Сувом Долу је било 138 из-
бегличких и 130 домаћих породица. Све избеглице били су насељеници. Тако
је у то време Суви До представљао неку врсту избегличке колоније на Косову.
Тринаестог јануара 1943. године велики шиптарски одреди опколили су
Суви До. У опкољавању су узеле учешће и италијанске трупе. Том приликом
су убијени: Миле Аксић, иначе из Липљана и Ацо Маровић, учитељ, избе-
глица из Помазатина.
15 до 20 одраслих мушкараца одведено је из школске зграде у општин-
ску зграду у Липљану, где је ова група тучена и злостављана. Туча је вршена
моткама, кундацима, пушчаним цевима и врећицама с песком; ухапшеницима
су у исто време набијане игле и клинци под нокте на рукама. Уједно поједин-
цима су везивани полни органи конопцима па ови везивани и причвршћивани

за греде. Ухапшеницима су чупани и бркови. О Св. Сави 1943 године Шип-
тари су поново с Италијанима дошли у село тражећи оружје. Овом приликом
стрељан је Дамњан Дрљача, ковач, стар 25 године, без икакве кривице.
Драшковић Благоје, Драговић Милан и Милићевић Милан дали су заје-
дничку изјаву 31. марта 1944. године у избегличкој карантинској станици у
Равном Гају. Драшковић и Драговић су земљорадници из Старог Грацког,
општина липљанска, срез грачанички. Милан Милићевић је земљорадник из
села Новог Бујанца, општина липљанска, срез грачанички.
Поред осталог описа тешког стања на Косову навели су 18 имена Срба
које су убили Шиптари. Отмице и силовања вршена су у свим местима. У
Старом Грацком Шиптари су отели Даринку Одаловић, кћер Душана Одало-
вића, стару 16 година. При поласку за Србију албански полицајци су Душану
одузели све покућство и нагласили да то узимају као мираз за отету кћер Да-
ринку. Душан се у време давања ове заједничке изјаве налазио у карантину у
Равном Гају.
Шекуларац Боривоје, Крајиновић Стеван и Брља Петар из Косова Поља,
Кривокућа Јован из Помазатина, Булајић Анђа из Кривова и Јовановић Радо-
слав из Бресја, дали су заједничку изјаву 1. априла 1944. године у избегличкој
карантинској станици у Равном Гају. Сагласно су изјавили следеће:
Село Косово Поље удаљено је од Приштине 6 км.; има 150 кућа. Наста-
њено је скоро искључиво српским становништвом. Село Помазатин удаљено је
од Приштине 12 км. Има 32 искључиво српске куће. Село Кривово удаљено је
од Приштине 20 км; има око 30 кућа, српских насељеничких кућа. Село Бресје
удаљено је од Приштине 8 км а има 60 кућа, које су све насељене Србима.
Од села општине голешке најпре је страдало село Кривово у првим да-
нима после капитулације југословенских трупа. Почетком маја 1941. године
убијено је 11 Срба и девојчица од 12 година. Овом приликом било је још жр-
тава, али њихова имена нису позната. Шиптари из Дренице најпре су дошли
наређујући да се иселе из Кривова. Све становништво Кривова пошло је за
Врело, Суви До, Бресје и Приштину. Друга група Шиптара сачекивала је избе-
глице на путу и убијала из заседе. Слично Кривову расељена су села: Врело,
Ариљача, Лугови, Велика Слатина, Добрево, Медведце, Магура, Вршевци,
Јенца и Враголија – све општина голешка, срез грачанички. У свим овим се-
лима погинуло је много српског становништва, како насељеничког, тако и
староседелачког. У селу Велика Слатина је изгинуо велики број староседе-
лаца. Највише жртава било је у селу Врело; где је убијено око 35 лица српске
народности.
Анђа Булајић је дошла с мужем из Кривова у Косово Поље, где је живела
све до преласка у Србију. У Косову Пољу као избеглица убијен је у затвору њен
муж Андрија Булајић у мају 1943. године. Приликом сахране Анђа је видела
његов леш. Биле су му пресечене вене на рукама, одрана кожа на слепо-
очницама и челу и пребијени сви удови. На крају ножем му је просечен гркљан.
Прве српске жртве у општини обилићкој пале су на Велику суботу, 19.

априла 1941. године у селу Помазатину. У току напада погинула су два
човека, становника села: Петар Баљеглавић и Раде Маровић. Октобра 1941 го-
дине у истом селу као жртва напада из заседе погинуо је Илија Грубешић, зе-
мљорадник. Истог месеца, поред саме жељезничке станице, убијен је Милош
Сурлић, земљорадник.
Други велики напад на Помазатин извршен је у току ноћи између 23. и
24. новембра 1941 године. Шиптарске наоружане масе које су бројале око
5000 људи извршиле су неуспели ноћни напад на село. Ујутру око 8 часова
напад је поновљен; овог пута у нападу су, сем арнаутских маса, учествовале и
редовне италијанске трупе. Све становништво из Помазатина побегло је за
Косово Поље. Шиптари су опљачкали све: стоку, покућство и животне на-
мирнице однели су одмах. После пљачке село је упаљено; све куће сем шест
изгореле су. У ненагореле куће уселили су се Шиптари из Дренице – качаци.
На челу Шиптара који су извршили напад налазио се барјактар из Оштрог
Зуба и брат Јусуфа Градице, председника општине чикатовске, срез источки.
У општини обилићкој уништена су и расељена следећа села: српски за-
селак крај Балаћевца, Добро Село, које је уништено октобра 1941 године, Вра-
голија и Крушевац. Становништво ових места побегло је у Обилић, Бресје и
Приштину.
Отмице девојака и жена у општини обилићкој вршене су од априла
1941. године. Из Помазатина одведена је августа 1941. године Јелка Маровић,
кћи убијеног Раде Маровића. Њен брат, Лаза Маровић убијен је у Сувом Долу
почетком 1943. године. Отмица је извршена и над Душицом Крајиновић, ста-
ром 20 година, из Косова Поља, ћерком Стевана Крајиновића. Заједно с Ду-
шицом Крајиновић отета је Милена Умиљенић, стара 20 година, такође из Ко-
сова Поља. Друге две девојке из Косова Поља, знајући да ће бити отете, поку-
шале су бекство за Србију преко границе. На граници су ухваћене и сада се
налазе у приштинском затвору.
У месту Косово Поље од априла 1941 године убијено је 5 особа српске
народности. Двадесетог марта 1944. године, када су се враћали с утовара свог
покућства у жељезнички вагон ради транспортовања из Косова у Србију,
убијени су из пушака Вукота и Малин Јанковић. Овом приликом рањен је и
Сава Радуловић, земљорадник из Косова Поља.
Староседелачко становништво живи у приликама које су горе него
икада раније. Последњих дана једна група Шиптара упала је у село Бресје,
општина обилићка, протерала из кућа мушкарце и присвојила њихове жене.
Борба 13. српске бригаде за рањенике

Тринаеста српска бригада је 26. јуна 1944. године добила задатак да, у
јеку најжешћих борби преузме заштиту болнице 22. и 24. дивизије у којој су
били и њени рањеници. Болница је имала 15 кола и 25 коња. У колима је било
20 тешких рањеника, на коњима 25 а пешке је ишло 45 – укупно 91 рањеник.

Осим рањеника било је 20 лица болничког особља, 15 курсиста и једна чета од
40 људи за обезбеђење.
За појачано обезбеђење болнице одређени су 1. и 3. батаљон 13. бригаде
(укупно 500 бораца) и 1. батаљон Осме српске бригаде (Други Врањски одред,
240 бораца).
Стицајем низа неповољних околности болница и обезбеђење су се 28.
јуна нашли на „шиптарској граници“ према Вељој глави, притешњени с једне
стране Бугарима а с друге шиптарском пограничном стражом. Покушали су да
од шиптарске страже добију дозволу да пређу на албанску страну и да се, по-
сле краћег кретања поред границе на албанској страни, врате на српску тери-
торију и наставе путовање у правцу Врања.
Видећи да Шиптари одуговлаче с одговором одлучено је да се не чека.
Извршен је јуриш на „границу“ и одбачени су мањи делови пограничне
страже. Отворена је бреша ширине 500 метара у којој су се напред кретали
борци а за њима болница. Супротставили су им се Шиптари-фашисти и бали-
сти, а ангажовано је и становништво шиптарских села кроз која се морало
проћи. У току неравноправне борбе распали су се делови 13. бригаде и Врањ-
ски партизански одред. Болница је остала без заштитне јединице и Шиптари-
фашисти су је потпуно окружили. Шиптари су заклали доктора Жерајића,
предратног шиптарског добротвора, а онда убијали рањенике у колима и на
коњима. Од рањеника, курсиста и особља болнице спасило се њих десетак.
Остали су заклани или стрељани па масакрирани а потом однети у Гњилане и
изложени у центру града.30
Успело је да се спаси око 100 бораца, али веома мало рањеника.31
Погинуло је неколико командира и политичких комесара чета. Поред
осталих погинули су: Сима Стојменовић Врањанац, заменик команданта 8.
бригаде, Борислав Станковић Ћулавка, командант 3. омладинског батаљона
13. бригаде, Вукашин Алексић, заменик политичког комесара 13. бригаде,
Бошко Стојановић, политички комесар чете 3. омладинског батаљона и Дими-
трије Јовановић Добривоје, политички комесар 3. омладинског батаљона.
Јединице су се пробијале како је која умела. Албански фашисти из 4.
пука, балисти и немачки војници су заробљавале групе бораца и одводили их
у седиште општине Огоште. Заробљене рањенике и неке борце су убили, а
било је случајева да су их остављали у животу.32
У Гњилану су обесили партизана Шиптара и Руса црвеноармејца.33
—————
30
Исто, стр. 71.
31
32
Према изјавама Станка Петровића и Алексе Благојевића, они су заробљени и
одведени у Приштину, а из Приштине у Беч. После завршетка рата су се вратили кућама.
33
Милан Миладиновић, 13. српска бригада, ИСИ, Београд, 1991, стр. 72.
Учесник и живи сведок ових догађања је академик Михаило Марковић,

филозоф и научник светског гласа. Он је тада био комесар 1. батаљона 13.
бригаде.
На самој граници према Косову, на месту званом Капија (кота 1036) по-
дигнут је споменик палим рањеницима и борцима. На спомен плочи је упи-
сано да број жртава износи 656.
Страдање 13. српске бригаде у Бајгори
У Косовској операцији која је трајала од 15. октобра до 20. новембра

1944. године учествовала је и 13. српска бригада у саставу 24. дивизије. Ко-
совска операција је обухватала завршне борбе за ослобођење Косова и Мето-
хије.
Правац наступања 13. бригаде је био усмерен према чувеној Бајгори. На
правцу њеног наступања непријатељ је пружао жилав отпор. Балисти су пу-
цали из сваке куће.
Бригада је 26. октобра водила тешке борбе око села Доње и Горње Па-
каштице и имала је 14 погинулих и рањених бораца.
Следећег дана бригада је наставила наступање и у 17 часова ушла у село
Качандол. Постоји мишљење да се непријатељ повукао из Качандола да би 13.
бригаду увукао што дубље у своју територију и онда је окружио и уништио.
Непријатељ је оценио да је ова бригада далеко истурена у односу на остале
партизанске јединице и да нема обезбеђења на оба крила.34
Иако је располагао прилично јаким снагама непријатељ је 28. октобра
пружао слаб отпор. Не чекајући да се успостави веза са суседним јединицама
13. бригада је брзо напредовала откривајући своје бокове и удаљавајући се од
јединица за снабдевање и болнице. Бригада је заноћила у селу Бајгори.35
У рано јутро 29. октобра Немци и балисти су кренули у напад са четири
колоне са циљем да бригаду опколе и униште. У неравноправној борби бри-
гада је трпела велике губитке. Да би избегао опкољавање командант бригаде
мајор Јово Медић је наредио извлачење батаљона одбраном на узастопним
линијама за јаким заштитницама. Приликом повлачења дошло је до панике.
Баш у току панике је погинуло највише бораца. Према прикупљеним пода-
цима у Косовској операцији из 13. бригаде је погинуло 69 бораца и руководи-
лаца, рањен је 101 и нестала су 53 борца.36
—————
34
Милан Миладиновић: 13. српска бригада, ИСИ, Београд , 1991, стр. 246.
35
36
Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских
народа (у даљем тексту: Зборник), Војноисторијски институт, Београд, том I, књ. 14 (Борбе
у Србији), док. 165, стр. 505.
И у борби 13. бригаде у Бајгори учествовао је академик Михаило Мар-

ковић, поново као комесар 1. батаљона који је највише страдао. Од целог ба-
таљона преживело је свега 30 бораца. Од штаба 1. батаљона преживео је само
Михаило Марковић. Погинуо је командант батаљона, помоћник команданта,
обавештајни официр, помоћник комесара, санитет и остали.
21. SS дивизија „Скендербег“
Немачка Врховна команда је настојала да у окупираним земљама при-

добије домаће становништво да се укључи у оружане јединице које би се бо-
риле против снага отпора. Најпогоднији за ове потребе на Косову и у Мето-
хији били су Шиптари.
Хитлер је марта 1944. године ослободио заробљеништва око 4000 Ал-
банаца, бивших војника југословенске краљевске војске како би их мобилисао
у SS дивизију.37
Обука војника била је кратка и изводили су је немачки официри. Прва
акција коју су припадници 21. SS дивизије „Скендербег“ извели на Косову
била је рација на Јевреје у Приштини, која је започела у поноћ 14. маја 1944.
године. Ухапсили су 281 Јеврејина, једном речју сво јеврејско становништво
које су затекли у граду, укључујући и жене с децом.38
„Од 25. маја до 5. јула 1944. године Дивизија 'Скендербег' је ухапсила
510 Јевреја, Срба комуниста и помагача и политички сумњивих. Они су смеш-
тени у прихватне логоре, из којих је њих 249 отерано на рад у Рајх. Многи од
њих се нису вратили после рата. Оставили су кости у непријатељској земљи
умирући од глади, ропског рада и мучења.“39
Да би спречили продор у Србију Оперативне групе дивизија НОВЈ (2, 5.
и 17. дивизија) Немци су после обимних припрема, 18. јула 1944. године пре-
дузели операцију под називом „Draufgänger“, познатој у нашој историогра-
фији као Андријевичка операција. Ова операција је претрпела потпуни неус-
пех а најгоре је прошла 21 SS дивизија „Скендербег“. Претрпела је толико ве-
лике губитке да се никада од њих није опоравила.
Међутим, ако се нису показали у борбама, припадници 21. SS дивизије
„Скендербег“ доказали су своју оданост окупатору нечувеним и зверским
злочинима над недужним становништвом у долини Лима од Чакора до Ан-
дријевице. Они су 28. јула 1944. године само у селу Велики на крајње нељуд-
ски начин убили, заклали, масакрирали и спалили 428 немоћних лица, од ко-
—————
37
38
Милорад Вавић: Косовски Јевреји за време окупације 1941–1944, Обележја
(Приштина), 5, 1983.
39
Павле Џелетовић Иванов: 21. SS дивизија „Скендербег“, Београд, 1987, стр. 156.
јих су 120 била деца а остало су биле девојке, жене, старице и старци. Спалили
су око 300 кућа, али ни то није било све, јер су слична зверства за време Ан-
дријевачке олерације починили и у другим селима на Чакору и Полимљу у
Црној Гори.40
Разуларена руља ових крволока опколила је ово мирно село и почела
свој паклени пир.
„Прво се чуло штектање машинки, пуцњи пиштоља и пушака. Запраш-
тале су и бомбе. Велика је била у диму и пламену. На све стране чуо се плач,
лелек и кукњава жена, стравична вриска деце. Пред сваком кућом по неколико
есесоваца Шиптара. Масовно убијају и масакрирају. Пале куће, амбаре, штале
и сено. Све што може да гори. Убијају све што се креће. Ножевима су кома-
дали људска тела. Неке су живе бацали у ватру, а неке живе драли, гравидним
женама парали су утробу и извлачили још нерођену децу. Девојке су сило-
вали, а дечацима ломили удове...
У кући Томице Гојковића било је шћућурено петнаесторо деце, пет
жена и један старац. Те звери су их главачке из куће избациле. Сврстали су их
по величини и машинкама распалили по њима. Слично је завршило једанаес-
торо деце у кући Живаљевића.
Милеву, Новку и Миливоја Стешевића бацили су живе у запаљену кућу.
И Анђу Гојковић и много других Анђа и Милева из попаљеног села. Дете Ду-
шана Симовића од девет месеци, ножем су убили и обесили о шљивову грану
испред куће. Двогодишњу Косу су у вис бацали и на ножеве дочекивали, па је
онда у ватру бацили. У појединим кућама су убијали по осам до двадесет
особа. Тому, старијем сину Милована Вучетића, одрали су кожу са лица.
Друго дете, још у колевци, бацили су у бару заједно са колевком.“ 41
Милица, снаха Душана Симовића је била пред порођајем. Крвници су
јој отели из наручја двогодишњег сина Милорада а њу су оборили на земљу.
Један од крволока је извадио нож, пробуразио је од стиднице до грла и из ут-
робе извадио мушко дете. Други син, мали Мато, пришао је да види шта је с
мајком. Зликовци су га ухватили, одсеклиу му ноге до колена, расекли тетиве
да би га лакше обесили о стабло шљиве с главом наниже. Тако су га држали
док нису све остале поубијали а на крају су и њега докрајчили.42
Сарадња Шиптара с окупатором
Шиптари с Косова и из Метохије масовно су се укључивали у све оку-

паторске војне и полицијске јединице и верно служили немачке и италијанске
окупаторе, не само на Косову и у Метохији, већ и у Албанији, Црној Гори,
—————
40
Павле Џелетовић Иванов: 21. SS дивизија „Скендербег“, Београд, 1987, стр. 157.
41
Саво Јоксимовић, Батаљони народних одборника, Београд, 1975.
42
Павле Џелетовић Иванов, 21. SS дивизија „Скендербег“, Београд, 1987, стр. 196.
Македонији и другим крајевима где су владали окупатори. Народ у Албанији

је по злу запамтио Шиптаре из Косова и Метохије, који су као окупаторски
војници и балисти гушили устанак против окупатора.
Од друге половине 1943. године, јужно од Крушевца и Алексинца, ни у
једном месту у Србији није се смела проговорити на улици нека ружна реч о
Немцима, или нешто добацити у пролазу поред њих као до тада.
Разлог: У немачким SS униформама кретали су се нашим улицама и
Шиптари из Космета, старости између 25 и 30 година. Они су говорили српски
и били немилосрдни непријатељи Срба. Пролазећи поред војника у есесовским
униформама никад нисмо знали да ли поред нас пролазе Немци или Шиптари.
Поред њих у цивилу су се кретали Шиптари шпијуни, који су били у
служби Немаца и говорили су одлично српски. Тако смо на нашим улицама у
току рата имали Шиптаре у цивилу и у немачким униформама.
На Косову и у Метохији Шиптари су узели масовно учешће у служби
окупатору, као шпијуни или припадници војних формација, балисти, жандар-
мерија, полиција.
Један део есесоваца и шпијуна је одступио с Немцима а многи од њих
су остали после одступања Немаца и постали партизани. Све им је опроштено
с образложењем да су, заостали, необразовани и да су били угњетавани у
„трулој Југославији“.
О њиховом понашању у партизанима могло би много да се пише. Било
је појединаца који су убијали своје саборце партизане у току окршаја с балис-
тима. Лично сам познавао Петра Слијепчевића, командира 4. чете 3. батаљона
5. Косовско метохијске бригаде. Приликом ослобођења Гњилана њега је убио
с леђа, 23. децембра 1944. године, његов борац Шиптар. На саслушању је ут-
врђено да је био фашистички шпијун.
Многи од ових немачких слуга су се нашли у шиптарским партизан-
ским јединицама које нису хтеле да иду на север, на Сремски фронт, већ су се
одметнуле и сручиле у Дреницу, после много злочина извршених за кратко
време над Србима од Подујева до Дренице.
Балистичка побуна
С примицањем краја рата и очекивања одласка Немаца Шиптари се ре-

организују и врше припреме да Косово и Метохију присаједине Албанији.
Друга Косовска лига проглашава општу мобилизацију с позивом на одбрану
етничких граница.
Џафер Дева је пред само ослобођење Приштине послао у Италију про-
фесора Васиља Антона, с доста злата, да успостави везу с Британцима. Све
ово је он радио с одобрењем немачке обавештајне службе а са циљем да се не
дозволи долазак партизана и нове народне власти на Космет.43
—————
43
Павле Џелетовић Иванов: 21. SS дивизија „Скендербег“, стр. 256.
Децембра 1943. године долази до састанка првака МДСК44 с једним

британским мајором у Ђаковици. На том састанку Британци су саветовали да
се одмах у свим местима формирају чете, под руководством Ејупа Бињака,
које би утицале на албанске масе да не одлазе у НОВЈ. 45
Други састанак с Британцима одржан је у фебруару 1944. године. На
овом састанку Британци су саветовали шиптарским агентима да не ступају у
никакав контакт, нити да сарађују с партизанима. Британци су обећали велику
помоћ и тврдили да ће се искрцати у Албанији.
Трећи састанак с Британцима одржан је у селу Ђиновце. На том сас-
танку је решено да Ћазим Блаца формира чете и одмах отпочне с акцијама. С
њим је у сталној вези био британски агент Мегди Елези, официр албанске вој-
ске. Ослобођење Косова и Метохије помрсило им је ове планове.46
Побуна је почела 2. децембра кад су балисти напали Урошевац а завр-
шила се 21. фебруара 1945. године кад је у селу Трстенику у Дреници опкољен
и готово потпуно уништен штаб побуњеника. У јединицама контрареволуцио-
нара-балиста су учествовали и припадници дивизије „Скендербег“.
У фебруару 1945. године један заробљени Шиптар-балиста, на саслу-
шању у Штабу Пете косовско-метохијске бригаде изјавио је да су се у балис-
тичком штабу у Дреници налазили и руководили операцијама немачки и саве-
знички официри, обучени у шиптарска одела. Немачке официре је њихова ко-
манда оставила као војну помоћ балистима. Савезнички официри су дошли
тајним путевима из Албаније. Ово ми је познато јер сам се тада налазио у
штабу Пете бригаде. Тада је та закулисна сарадња савезника с балистима
чувана као најстрожа тајна.
Шиптари партизани у Дреници
У партизанским косовско-метохијским бригадама било је много Шип-

тара. Већина су били добри борци али је било много и оних који су издали и
прешли на страну балиста, убијајући претходно Србе партизане у својим једи-
ницама.
Партизанска стража у селу Ново Пољанце, састављена искључиво од
Шиптара, заробила је на превару, 30. јануара 1945. године, писара и референта
санитета 3. батаљона 5. Косовско-метохијске ударне бригаде. Одржано им је
суђење. Судије, Шабан Полужа и Мехмед Градица, осудили су их на смрт.
Нису стрељани јер их је Осман Зонић, из села Дашевци, склонио у току борбе
и увео у одају где су боравиле жене.
—————
44
МДСК – Национално демократски шиптарски комитети, формирани у јесен 1943.
године непосредно по стварању Друге призренске лиге.
45
Павле Џелетовић Иванов: 21. SS дивизија „Скендербег“, стр. 247.
46
У јеку најжешћих борби у Дреници, ноћу између 30. и 31. јануара 1945.
године, 4. омладински батаљон 1. Косовско метохијске ударне бригаде, саста-
вљен искључиво од Шиптара, дезертирао је из реона села Доње Преказе и
кренуо у правцу села Дашевци, где су се налазиле главне снаге балиста. Ко-
мандант батаљона је био Јусуф Ибрахими а комесар Раиф Халими. Претходно
су убили тројицу јединих Срба у батаљону: заменика комесара, интенданта и
партијског руководиоца батаљона. Силовали су а затим убили једну парти-
занку Српкињу.
У селу Горње Преказе налазила се сеоска партизанска стража састав-
љена искључиво од Шиптара. У току борбе, 1. фебруара 1945. године, поме-
нута стража разоружала је на превару једно одељење 3. чете 4. батаљона 5.
Косовско-метохијске бригаде. Затим су приступили мучењу разоружаних бо-
раца. Поубијали су их све осим једног који је успео да побегне.
ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Повратак избеглица
На крају Другог светског рата у Србији и Црној Гори су се налазиле

стотине хиљада избеглица протераних с Косова и из Метохије. Стање на Ко-
сову и у Метохији је било ровито првих дана по ослобођењу, па је прогнани-
цима саветовано да се не враћају на своја станишта док стање не постане ре-
довно. Крајем 1944. године избила је шиптарска побуна а почетком 1945. го-
дине, до априла месеца, водиле су се крваве борбе у Дреници. По окончању
борби настављено је чишћење терена од разбијених балистичких група.
Министарство колонизације ДФЈ, Решењем од 15. септембра 1945. го-
дине образовало је Комисију за ревизију, са задатком да утврди који избеглице
могу да се врате на Косово и у Метохију. Комисија је завршила постављени
задатак и донела
РЕГИСТАР
РАНИЈИХ КОЛОНИСТА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
ЗА КОЈЕ ЈЕ МЕШОВИТА КОМИСИЈА ЗА РЕВИЗИЈУ (ОБРАЗОВАНА
РЕШЕЊЕМ МИНИСТАРСТВА КОЛОНИЗАЦИЈЕ ДФЈ ОД
15 СЕПТЕМБРА 1945 ГОДИНЕ) ДОНЕЛА РЕШЕЊЕ.
Решење се састоји од три списка, дата на 31 страни формата А-4, с по

три вертикалне колоне на свакој страни. Укупно 4550 породица.
Не постоје веродостојни подаци о броју породица које су се вратиле из
избеглиштва на Косово и у Метохију. Навешћу само један пример неуспелог
повратка породица у Метохију.
Група породица из Црне Горе вратила се у Метохију с намером да се

уселе у своје куће у селу код Ораховца. Кад су дошли у Ораховац народна
власт им је саопштила да не могу да оду у своја села јер у њиховим кућама
сада живе Шиптари. Сместили су их у Ораховцу с обећањем да ће њихови
проблеми бити брзо решени. Замољени су љубазно да покажу мало разуме-
вања и стрпљења. После неколико дана дошли су камиони УНРЕ, потоварили
их на брзину и одвезли на железничку станицу. Још брже су их утоварили у
вагоне и послали у Србију. После дужег путовања од станице до станице, с
најдужим бављењем у Великој Плани (без воде и хране), истоварили су их у
Бачкој, у Црвенку и друга села. Данас они и њихови потомци живе у Црвенки
и другим местима Војводине, централне Србије и Црне Горе.47
Шиптари против Турака

У зиму 1950. године дошла је у Београд група Шиптара из Приштине,
предвођена Душаном Мугошом–Дућом, ондашњим секретаром Обласног ко-
митета КПЈ за Космет. Група је дошла с једним јединим задатком: да докаже
да на Космету нема Турака. За оне који су се изјашњавали као Турци тврдило
су да су бивши Шиптари, који су за време турске владавине прешли у муха-
меданску веру и определили се за Турке. Истини за вољу, Турци на Космету
су говорили турски и нису се трудили да говоре шиптарски. На Шиптаре су
гледали с висине.
Тада сам становао у Студентском дому „Милован Ђилас“ у истој соби
са студентом медицине Пешићем из Прокупља, Браниславом Перовићем, сту-
дентом историје уметности из Никшића и Мусом Бакочем, студентом из Ни-
кшића. У истој соби с нама су били студенти права Јак Мита и Тадеа Родићи,
обојица Шиптари из Призрена. Они су неколико ноћи долазили у собу после
поноћи и одмах започињали на шиптарском језику неку расправу коју ми ни-
смо разумели. Замолили смо их да говоре српски. Тада су нам рекли да се на
Фолозофском факултету сваке вечери одржавају састанци студената Шиптара
с политичким радницима које је довео Душан Мугоша из Приштине и да се на
тим састанцима расправља о Турцима који, по њиховом мишљењу, нису
Турци већ Шиптари. Циљ је био да се студенти Турци с Космета приморају да
се изјасне да су Шиптари. Тај притисак на ту шаку Турака је био ужасан.
Тадеа Родићи је вероватно потомак некога бившег Србина Родића.
Трошење буџета за Косово и Метохију

Од многих људи с Косова и Метохије сам често чуо питање и сумњу у
трошење огромних сума новца који су Косово и Метохија добијали од савез-
—————
47
Казивање Данице Јововић. Она данас живи у Великој Плани.
ног и републичког за неразвијена подручја. Многи су тврдили да су поједини

Шиптари тајним путем добијали тај новац с обавезом да од комшија Срба ку-
пују куће и српску земљу по троструко већој цени. Према тако разрађеном си-
стему требало је у сваком селу купити приближно половину кућа и имања.
Чим би број Шиптара представљао бар трећину на снагу је ступао уходани си-
стем притисака на преостале Србе. Најпре им је стоком причињавана штета на
њивама и уништавани усеви. У случају протеста Срба уследиле би претње а
код суда Срби никад нису могли да истерају правду. Кад би број Шиптара до-
стигао приближно половину у једном селу за остале Србе више није било оп-
станка. Сад је на снагу ступао други део разрађеног система. За кућу и земљу
Србин више није добијао троструку цену већ мање од половине. Налазећи се у
незавидној ситуацији и изложени опасности да им све буде уништено прода-
вали су све будзашта и бежали у Србију.
СТАЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ДАНАС
Косово и Метохија су данас под окупацијом. Сакривене иза назива

„међународне мировне снаге“ садашње окупаторске трупе су омогућиле, и
омогућавају, шиптарским терористима да врше геноцид над српским народом,
Турцима, Ромима, Горанцима и другим нешиптарским заједницама.
Ништа се ту битно ни сада не мења. Циљ остао исти а резултат је и даље
поразан за Србе. Број Шиптара се нагло повећава а број Срба фатално се
смањује. У својој дедовини од времена Немањића и пре њих Срби данас не
могу да опстану и још увек су жртве немилосрдних и свирепих злочинаца под
окриљем такозваних „мировних снага“.
Шиптари спроводе нечувен терор над српским становништвом, исти
онакав какав су спроводили за време вишевековне турске окупације и касни-
јих окупација, аустријске и бугарске за време Првог и италијанске и немачке
за време Другог светског рата. Шиптари убијају Србе, отимају и пљачкају
српску имовину, пале српска села, цркве и манастире, опљачкали српске ста-
нове и трговине у градовима, уселили се насилно у више од 100000 српских
станова у градовима из којих су протерали њихове власнике и породице.
Више од 300000 Срба, Рома, Горанаца и осталих припадника нешиптарских
заједница прогнано је у Србију. То никако не сме да нас изненади. Уместо не-
мачких и италијанских окупатора из времена прошлих ратова сада су у „миро-
вним снагама“ њихови унуци који мирно посматрају како Шиптари спроводе
геноцид над Србима и помажу им да га што успешније спроведу. Добро су
нам познати поступци Немаца и осталих „мировњака“ који су у марту 2004.
године, за време шиптарских злочина, истеривали Србе из кућа и присиља-
вали их да оду у њихове унапред припремљене логоре. Унуци су остали дос-
ледни наследници својих фашистичких и нацистичких предака, окупатора Ко-
смета. С њима и за њима су наступали Шиптари и пљачкали а затим палили
српске куће, убијајући узгред Србе који се нису на време склонили испред
њихове најезде. Нико од тих злочинаца, Шиптара и окупаторских „миров-
њака“, до данас није позван на одговорност нити осуђен иако су добро позната
њихова лица (телевизијски и новински снимци) и имена. Ми смо данас све-
доци свакодневних убијања Срба, отмица девојака и жена, паљења кућа, узур-
пирања пољопривредних површина, забрана Србима да обрађују своје њиве.
Чак и после шест година окупације забрањују избеглим Србима да се врате у
места одакле су морали да побегну.
Ти тобожњи мировњаци не омогућавају Србима ни да се врате у своје
куће и станове у Приштини, Вучитрну, Подујеву, Косовској Митровици,
Пећи, Ђаковици, Призрену, Урошевцу и Гњилану с образложењем да се још
нису стекли безбедносни услови за њихов повратак и останак, чак ни после
шест година окупације. Врло јевтин и неубедљив разлог.
Постоји ефикасан лек против зла. Познато је шта је срушено, спаљено и
уништено. Познати су и извршиоци. То су најближи суседи Шиптари у мешо-
витом селу или становници суседних шиптарских села кад је у питању чисто
српско село.
Окупатор треба да распише конкурс и изда радове најповољнијем из-
вођачу који ће у најкраћем року квалитетно обновити све што је у једном селу
порушено и уништено. Довођењем радника са стране једно село може да се
обнови у току једне радне сезоне од априла до септембра. Околна села и су-
седе треба приморати да плате причињену штету у најкраћем року, у готовом
или задужењем код банака.
Ниједна кућа не би више била запаљена кад би се применио овај прин-
цип – да свако плати штету коју другоме нанесе.
У градовима би требало судским путем одрезати високе станарине
Шиптарима који су, проваљивањем, бесправно упали у српске станове, с на-
платом причињене штете, намештаја и шестогодишње станарине одмах. Врло
брзо би сви српски станови били слободни и Срби би могли да се врате у градове
из којих су избегли. Овако, данас се потуцају по Србији од немила и недрага.
Dragiša Kecojević
KOSOVO AND METOHIA: TERROR OVER THE SERBS
Summary
This paper examines Albanian terror against the Serbs in Kosovo and Meto-
hia with the goal of exterminating them. It was a systematic campaign of genocide
over the Serbian people in regions populated exclusively by a Serbian Orthodox
populace all the way up to the great migrations of 1690 and 1737.
After 1389, Kosovo and Metohia came under Turkish occupation. There were
no Albanians in Kosovo and Metohia up to the time of the great migrations, which
left great empty spaces into which Albanian tribes moved and immediately began
with the terrorizing, killing and expulsion of the Serbian population. The Albanians,
whom the Serbs referred to as Shiptars, were mostly Muslim and, as such, enjoyed
all the privileges enjoyed by the Turks in the Ottoman Empire, including the right to
terrorize the Christian masses.
Used for the purposes of this work were written documents left by various
Western travelers that passed through Kosovo and Metohia between the 16th and the
20th centuries, as well as the rich documentation left by the Serbian consuls in
Priština from 1889 to 1912. Western travelers wrote of bands of Shiptar brigands
that robbed and killed both travelers and the Christian population. The Serbian con-
suls left us precious documentation informing us of the Shiptar genocide over the
Serbian people, with the blessing of the Turkish occupiers.
The genocide over the Serbs was carried out in waves. The first two waves
came after the two great migrations, after which the terror increased from time to
time, with a new wave appearing after the Berlin Congress. These were horrible
days for the Serbs of Kosovo and Metohia.
A consulate in Priština was opened in 1889, charged with the task of protect-
ing the Serbian people in Kosovo and Metohia. The consuls partially succeeded in
helping the Serbs achieve certain human rights by applying to the Turkish authori-
ties. However, even they couldn't successfully deal with may of the Shiptar brigands
and bandits, who managed to kill Luka Marinković, the first Serbian consul in
Priština, by June 19, 1990. They thought that Serbia would not send any more con-
suls, but were unpleasantly surprised when Todor Stanković came from Serbia on
June 25 and took over his consular duties.
For centuries, the Shiptars carried out a genocide, an extermination of the
Serbian people, under the patronage of the Turkish occupiers. During World War I,
the Shiptars continued with their extermination of the Serbian people in Kosovo and
Metohia, but now under the protection of the Austrian and Bulgarian occupiers.
During World War II, the Shiptars again carried out a genocide against the Serbian
people under the umbrella of the latest occupiers – the Germans and the Italians.
They started attacking the Yugoslav army and killing its soldiers during the first
days of the war. They killed many Serbs during the first days of occupation, while
expelling the entire populace from many villages into Serbia and Montenegro, and
destroying the villages through demolition and burning. They abducted many Ser-
bian women and girls, who, being shamed and having born two or three children
during the war, were never subsequently returned to their families.
The Shiptars massively joined the occupying armed forces and waged terror
over the Serbs. The infamous Shiptar SS division, “Skenderbeg,” carried out a hor-
rible slaughter in the valley of the Lim, between Mt. Čakor and Andrijevica, on June
28, 1944.
An armed Shiptar uprising began in December, 1944, with an attack on liber-

ated Uroševac. They continued by attacking Gnjilane and then shifted to the north to
Mt. Bajgora, and then to Drenica, where great battles took place at the beginning of
1945, in which Partisan forces decisively defeated the rebels, whose staff headquar-
ters were manned by German and Allied (British) officers.
Unfortunately, the new regime absolved the Shiptars of everything. They
continued with systematic pressures and attacks against the Serbs, forcing them to
migrate to central Serbia. Thanks to their high birthrate, immigration from Albania
and the expulsion of the Serbs, today the Shiptars make up an overwhelming major-
ity of the population of once-pure Serbian territories.
Today, under the wings of the new occupiers, German and Italian sons and
grandsons of the former occupiers, the Shiptars are systematically exterminating the
remaining Serb population. They do not shrink from killings, church destruction and
the torching of entire villages, the denial of the freedom of movement, the supply of
food, water and electricity. That's what today's occupation of Serbian land looks like,
under the “protection” of United Nations troops.
Key words: Коsovo and Metohia, Albanians, terror over the Serbs, occupation.

Kecojevic Dragisa

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Kecojevic Dragisa

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

КОСОВО И МЕТОХИЈА: ТЕРОР НАД СРБИМА

Према историјским подацима, до продора Турака у те крајеве и Косов-

Становници Метохије и Косова становнике Албаније називају Албан-

ПУТОПИСЦИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

О тешком животу Срба на Косову и Метохији пре и после великих се-

Услед опште небриге турских власти, разбојници су у слободно крста-

Тако један запис из 1651. године казује да су „Арванити и Клименти у

моље, џамије или текије. У Призрену, у Пећи, Ђаковици, на Косову и у Ска-

ПЕРИОД ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова

много више протераних и избеглих у Србију. Јован М. Јовановић у своме делу

Метохији за временски интервал од 24 године, односно од 1889. до 1913, када

њом и убијањем, растурају поједине српске породице и угнезде се у њихове

заробљени. Раденко је напоменуо да Шиптари немилице отимају српска

Убиство првог српског конзула у Приштини

Извештаји вицеконзула Тодора Станковића

Актом Пов. No 57 од 1. јуна 1892. председнику Министарског савета и

Дванаестог марта Шиптари су уграбили Наду, кћер Станоја Станковића

Извештаји конзула Бранислава Нушића

Актом П. П. No 69 од 4. јула 1893. годне, упућеним Т. Теркану, отправ-

Конзул Нушић је 1895. године јављао председнику српске владе Сто-

Извештаји конзула Свет. Ст. Симића

малтретирање и прогон попова, учитеља и ђака и бекства у Србију. Мехмед

Писања београдске Политике

Четрнаестог јануара 1905. године Политика је објавила чланак под нас-

Извештаји конзулâ М. Спалајковића, М. Ракића и др М. Пећанца

Актом П. П. No 1406 од 12. децембра 1905. године конзул др М. Спалај-

293 крађе 146 лишења слободе

КОСОВО И МЕТОХИЈА ОД ОСЛОБОЂЕЊА 1912. ГОДИНЕ

У ослобођеним областима, 1912. године, српска војска није вршила ни-

НАСЕЉАВАЊЕ ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

По завршетку Првог светског рата отпочело је насељавање Косова и

мље припадало. Предност су имали ратни добровољци, комити и учесници

НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

О злочинима Шиптара за време Другог светског рата постоји обимна

После капитулације Италије

После капитулације Италије, септембра 1943. године, Немци су запо-

цима су везивани полни органи конопцима па ови везивани и причвршћивани

Прве српске жртве у општини обилићкој пале су на Велику суботу, 19.

Борба 13. српске бригаде за рањенике

20 тешких рањеника, на коњима 25 а пешке је ишло 45 – укупно 91 рањеник.

Учесник и живи сведок ових догађања је академик Михаило Марковић,

Страдање 13. српске бригаде у Бајгори

У Косовској операцији која је трајала од 15. октобра до 20. новембра

И у борби 13. бригаде у Бајгори учествовао је академик Михаило Мар-

21. SS дивизија „Скендербег“

Немачка Врховна команда је настојала да у окупираним земљама при-

Сарадња Шиптара с окупатором

Шиптари с Косова и из Метохије масовно су се укључивали у све оку-

Македонији и другим крајевима где су владали окупатори. Народ у Албанији

С примицањем краја рата и очекивања одласка Немаца Шиптари се ре-

Децембра 1943. године долази до састанка првака МДСК44 с једним

Шиптари партизани у Дреници

У партизанским косовско-метохијским бригадама било је много Шип-

ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

На крају Другог светског рата у Србији и Црној Гори су се налазиле

Решење се састоји од три списка, дата на 31 страни формата А-4, с по

Група породица из Црне Горе вратила се у Метохију с намером да се

Шиптари против Турака

Трошење буџета за Косово и Метохију

ног и републичког за неразвијена подручја. Многи су тврдили да су поједини

СТАЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ДАНАС