ДУШАН

БАРАНИН

ДЕЛИГРАД

By

 САДРЖАЈ:

ПРВИ ДЕО
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
XVIII
ДРУГИ ДЕО
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
ТРЕЋИ ДЕО
I
II
III
IV
V
VI
VII


ПРВИ ДЕО


 I

Скопски Јанче хан био је пун путника; трговаца из
Солуна и Битоља, хаџија, који су пошли на ћабу, у Меку или
Јерусалим. Међу гостима налазио се и Салих-бег, Портин
изасланик, затим јањичари из Србије, и нешто људи за које се
није знало које су вере и чиме се занимају. Цео тај шарени свет
Блиског истока био је сакупљен ту као поплавом; налазио је
одмора, разоноде и обављао послове. Већина гостију
задржавала се у хану по дан-два у пролазу, али било је и таквих
који седе месецима, као Салих-бег, кога је Порта послала да
обиђе Србију, и на лицу места утврди шта раде дахије и колико
су оправдане тужбе раје, Његов је задатак био поверљив, јер се
у Цариграду сумњало да околне паше у потаји подржавају
јањичаре.
Због тога се Салих-бег, опробан толико пута у служби, по
доласку у Скопље нашао на живој муци. Тајност своје мисије
није смео паши да повери, а богатим изгледом и раскошним
живљењем привукао је на себе пажњу и био стално под
присмотром, јер су везира обавестили пријатељи из Цариграда
да је Порта послала изасланика да утврди стање у Србији и
провери оданост суседних пашалука. Та околност и све што је
Салих-бег сазнао приморавале су га да се у Скопљу задржи
више него што је предвидео. У Београд није смео поћи без
сигурне пратње, међу Турцима је није могао наћи, јер су сви
били на страни дахија.
Зато се Салих-бег одлучи да међу хришћанима потражи
поуздану пратњу и крене до Ниша. Наћи такве људе могао је
само међу Србима, али се то морало извести обазриво и уз
нечије посредништво. Како је био добар познавалац људи и
прилика у царству, пажљиво је проучавао закупника хана,
Цинцарина Марка, увек насмејана и врло услужна човека;
одлучио је да од њега затражи помоћ. Разговор између Салих-
бега и Марка обавио се ноћу, кад се све било смирило у хану.
Марко је пристао да организује пратњу, а Салих-бег да разгласи
међу Турцима како због послова мора да се врати у Цариград.
Марко је за тај посао имао поуздана човека, Илију Галичанца,
кога је примио јесенас к себи на зимовник, наслућујући да се
бави пословима који Турцима нису по вољи.
Илија је био крупна, главата момчина, окретан и храбар,
знао је турски, арнаутски и грчки језик, а због свог смиреног
изгледа и понашања био је цењен од путника и Турака мештана
који су долазили у хан. Свакоме се стављао на услугу, и на тај
начин стекао симпатије. Међутим, поред привидног мира,
сакривао је велику мржњу на све што је турско, па је био готов
свуда и увек да се свети за зла која су Турци чинили
хришћанима. Као дечака од дванаест година, Илију је повео
стриц Коста на печалбу у Цариград. Зими је по улицама
продавао семенке и кикирики, а лети бозу. Доцније је ступио
код земљака у посластичарницу, и ту се научио занату и
трговини. Већ у седамнаестој години имао је педесет дуката у
пасу. Стриц Коста се тада с њиме уортачио, па су заједно код
Моста Валиде Султаније отворили посластичарницу за бољи
свет. Кроз његову радњу, поред Турака, пролазили су Руси,
Енглези, Французи, Немци и други странци, који су се у
Цариграду бавили трговином и дипломатским пословима. То
му је пружило могућност да уз посластичарницу отвори и
мењачницу новца.
Као и сваком печалбару, план му је био да се што ире
обогати, а затим врати у родни крај, ожени и тамо настави с
трговином, Међутим, човек једно жели, а живот му намеће
друго. Кад је Илија напунио двадесету годину, и кад су му
послови доносили добру зараду, једне ноћи ушла су у
посластичарницу два јањичара. Наручили су кадаифе, баклаве,
алве и јели похлепно. Кад их је Коста замолио да плате, јер је
требало да затвори радњу, старији, рошав и здепастог изгледа,
машио се руком према пасу као да ће извадити кесу с новцем,
па Је брзо тргао ханџар и сјурио га Кости у груди. Други,
млађи, скочио је на Илију, али је био предухитрен, јер га је он
ударио тучком за орахе, оборио на земљу, и угасио свећу, па је
измећу њега и старијега јањичара дошло до рвања у мраку.
Притешњени јањичар испалио је кубуру, а Илија се свалио иза
тезге.
Ране муштерије нашле су убијеног Косту и рањеног Илију,
а пљачкаши су успели да однесу дневни пазар. Заптије су
повеле истрагу, али како су се такве ствари свакодневно
догађале, кривци се нису могли наћи, а Илији је речено да
убудуће буде што опрезнији. Међутим, тај догађај је страшно
деловао на њега. Поред посла све више је мислио како да
освети стрица. Али оно што је заувек изменило његов животни
ток био је догађај преко кога није могао прећи и због чега је све
ставио на коцку. Познати Јерменин, посредник за продају
робиња, испричао му је како у хану на пристаништу већ
неколико дана борави Турчин из Куманова и нуди за харем
четири младе девојке. Кад је то чуо Илија, задрхтао је од бола и
гнева, па је рекао Јерменину да је вољан да откупи робиње ако
га упозна с Турчином. Дао му је дукат и замолио да га
представи као Арнаутина.
Трговац робљем био је Арнаутин из Прешева, кога су
послале дахије да посвршава извесне послове у Цариграду. Кад
му се Илија представио као Арнаутин, одвезао је језик и
поверио му се. У ствари, имао је да провери хоће ли Порта
послати на дахије војску, или је услед тешкоћа на другим
странама вољна да их трпи. Како се у Цариграду за паре све
могло и добити и сазнати, Илија се прими да му тај посао
сврши, а он њему да попусти на цени при откупу робиња.
— А кад смо већ земљаци и постали пријатељи, мораћеш
за пола пара да ме причекаш — рекао је Илија.
— Дина ми, радо бих те чекао, али ко зна кад ћу ја поново
доћи у Стамбол — одговорио је Прешевац.
— Нисам ја хајван да мислим да долазиш за дуг у
Стамбол. Кренућу с тобом и робињама у завичај и исплатићу те
у Ушћупу. Кабулуш ли тако?
— Вала и била, рука руку мије. Кад си се ти мени нашао у
невољи и помогао ми да добијем потребна обавештења,
учинићу и ја теби.
Двеста дуката за робиње још истога дана дао је Илија
Прешевцу и преузео девојке. Од њих је дознао да су родом из
једног села код Куманова, а да је Прешевац одметник од власти,
да пресреће трговце, отима им робу, а поред тога врши насиља
над хришћанским светом. Кад им је рекао да ће их превести
натраг са собом до Скопља и пустити кућама, најстарија међу
њима одговорила је:
— Прешевац је разбојник, и од Солуна до Скопља ће те
убити, а нас поново продати.
— Не плаши се, девојко! Нисам ја траву пасао. Одмах сам
видео с ким имам посла.
За неколико дана Илија је распродао све што је имао од
вредности, а посластичарницу и мењачницу предао у руке
своме земљаку с погодбом да му је уступи натраг ако се кад
поврати. После три дана Илија, Прешевац и девојке су се
укрцали у лађу за Солун. У Солуну је Илија одсео у хану, а
Прешевац код свог познаника, Арнаутина и човека сумњивог
држања. Још у Цариграду између Илије и девојака склопљено
је пријатељство, којим невоља људе чврсто везује. Црноока
Симка не само да му је као и остале била одана већ га је и
заволела, поготово кад је дознала да није ни Турчин ни
Арнаутин. У њеним очима јављао се чудан сјај, из кога се могло
наслутити да би без устезања могла за њега живот дати. А и код
Илије се при сусрету са Симкиним очима рађало топло
осећање, па му се чинило да га њене очи зову у некакав чудан и
њему непознат свет. Све му Је тада изгледало добро и лепо, а
сећао се свега што је био заборавио у завичају; села у
Галичнику, травне долине, запењеног жубора воде и сунца што
се разлива по њивама, ливадама и бреговима. Један облак бео
пловио је модром пучином неба, на ливади је пасло стадо
оваца, и око њих се играли јагањци. Горе је кућица на брегу, из
оџака се извлачи таман стуб дима. Од планине је пиркао свеж
ветрић и као паперје дотицао се његова образа. Испод облака
крстарила су два орла и крвожедно кликтали. Тада се у њему
јављала жеља да му на раменима порасту крила, да се вине
небу, и плови с облаком у далеке и непознате земље. То је
пробудило и друга осећања. Било је пролеће, снегови су се на
планини топили, јурили су поточићи. Илија и комшијина
девојчица правили су воденицу. Била је брбљива као сврака на
плоту, а он ћутљив дечак, правио се важан и хтео да јој покаже
како уме боље да удеси јаз и пераја. То је њој досадило,
раширила је ручице и рекла:
— Хајде да летимо!
Гледајући Симкине очи морао је самом себи да призна да
га је подсећала на његов драги и незаборављени завичај, на
ветар с планине, бео облак што је пловио пучином неба. И баш
због тога свега желео је да са Симком буде заједно, а бојао се да
је не дотакне руком. Можда је све то била младићка лудост, али
је за њега сада постало важно као живот.
Три дана проведена у Солуну за Илију су били испуњени
бригама и мислима како да се на путу ослободи Прешевца.
Четвртог јутра, још пре зоре, кренули су за Битољ. Прешевац је
био накуповао много робе и погодио се са Галичанским
кириџијама да му је пренесу до Скопља. Највише је ту било
оружја, чохе, свилене басме, кафе, бибера и других зачина. Сад
му је било јасно да Прешевац није само дрзак разбојник већ и
вешт трговац. У пратњи свога пријатеља Ибрахима, Прешевац
је на бесном коњу измицао напред. Схватио је да је његово име
на караванском путу од Солуна до Скопља свима познато.
Ниједна разбојничка дружина ни хајдучка чета није се
усуђивала да га нападне.
Старешина каравана био је ситан сељак педесетих година,
ћутљив као земља, лисичјег погледа. На рамену је носио
кириџијску соху, а иза леђа у силаву прикривену кубуру. У
хановима поред пута свима је био добро познат, и радо су га
предусретали, а кириџије су без поговора испуњавале сваку
његову заповест. Тек на другом конаку дошло је између њега и
Илије до приснијег разговора. Поверио му се и испричао
судбину девојака. Старчево тврдо лице плануло је гневом, а око
сувих усана јавио се љутит осмех.
— Прешевца познајем боље него свој џеп. Његов је друг
Ибрахим крџалија. Сви трговци од Солуна до Београда, ако
желе с миром да прођу и обављају посао. шаљу им годишње по
педесет дуката.
— Ја морам спасти девојке или дати главу — рекао је
Илија.
Старчево лице постало је тада још тврђе, замишљено.
Тридесет година је кириџија, а пуних двадесет откако је
преузео да води караван. Од Солуна до Ниша и Призрена знају
га сви трговци, муселими, све хајдучке харамбаше и крџалијске
вође. Сви су му се обраћали пријатељски, указивали му почаст
и чашћавали га. Још се никад није десило да робу коју Столе
преноси неко отме или путнику и трговцу под његовом
заштитом живот угрози. Ибрахим, који је пресретао царске
изасланике, муселиме и везирске караване, није се никад досад
усудио да нападне Стола. А ето сад је дошла невоља, и то баш
онда кад је био одлучио да вођство каравана преда своме
синовцу Крстикаши. Пустити да Прешевац с робом, Илијом и
девојкама оде у Скопље, значило је да им више нико неће моћи
помоћи, а да ће он ту срамоту под старост морати да понесе.
Ватра је горела, уморне кириџије спавале, а Столе и Илија
су ћутке замишљено гледали у замрачена брда Демир-капије.
На травном пропланку пасли су коњи, а покрај њих шумео је
пригушено Вардар. Страх и немир захватише Стола. Дуго је
требало док је пристао да натовари Ибрахимову робу, а дао је
реч да ће је пренети до Скопља. Нема силе на свету која би га
натерала да дату реч погази, нити новца за који би поверена
човека уништио, макар да му је стоструки крвник. Али како
пропустити да му испред носа одведу несрећне девојке у
ропство, и закољу земљака Илију? Пушио је чибук за чибуком,
испијао такум за такумом кафе и размишљао. Ситни човек
имао је оштру и брзу памет, али овога пута ништа није могао
да смисли. Једнога тренутка поглед му се уставио на
Крстикаши, који је спавао на супротној страни огња. Његово
младо, од сунца и ветра преплануло лице у одсеву огња имало
је у себи нечега скоро детињег, али и јасан израз смелости,
снаге и окрутности.
— Крсто! — викнуо је Столе.
Момак се пренуо, протрљао сањиве очи и упитно погледао
стрица.
— Устани да обиђемо коње. Демир-капија је ово, а она
никад није без вука, хајдука или крџалије.
Издвојени по страни, на балама робе и прикривени
покровцима лежали су Прешевац и Ибрахим крџалија. И они
нису спавали. Иза светлог круга ватре био је мрак, глув и
тежак, што као црни зид легне ноћу у клисури. Горе су изнад
брда звезде чудно биле узнемирене. Прешевцу се чинило да
оне вечерас не трепере већ дршћу, а шум Вардара био је гласан,
продоран и као да неког дозива. Од тог гласа све се притајило,
стало и ишчекује да се некаква неодољива неман сруши право
на њега и Ибрахима. Да ли је то страх или слутња? Презриво се
осмехнуо, јер је Демир-капија што и његова тврда кула на
Прешеву. Чуле су ту и звери за њега а камоли људи. Њега и
Ибрахима зна сва Македонија. И везир у Скопљу одмахне
руком кад се помену њихова имена. Али ето од неког времена
на путевима од Солуна до Ниша огласио се чудан ђаур,
капетаном га зову, а једног дана у Куманову донео му је
уплашен кмет фишек и рекао:
 — Ово ти је послао капетан Жикић!
— Капетан Жикић! Ко је то, Влаше? Никад нисам чуо за
њега!
— Ни ја, честити аго. На пијаци ме пресрео. Прострелио
ме очима и упитао познајем ли Прешевца. „Њега зна мало и
велико, цела Македонија и Србија до Београда“, рекох му. „Е,
њему дај овај фишек и кажи му: ,Послао ти капетан Вучо
Жикић’.“
— Дукат теби, а овај други подај капетану да се прво
напије, јер се бојим да неће имати три чисте да трезан седне у
заседу!
Али од тога дана отпочели су да се дешавају чудни
догађаји. У Грделичкој Клисури капетан Жикић га је напао и
десет му момака убио. Да му Гавран није имао брзе ноге, главу
не би изнео. Други пут га је усред Скопља пресрео млад човек
у долами и сребрним токама. Фес скадарлију затурио на
потиљак, очима сева, а око усана поиграва подсмешљив осмех.
Стао је пред њега, раскорачио се и руку спустио на држак
кубуре.
— Јеси ли ти Прешевац? — упитао га је.
— Зна пола царевине да сам Прешевац, а ко си ти?
— Капетан Жикић. Хтео сам само да те видим. Овде, у
царском граду, мислим да није паметно један на другог да
насрћемо. Јунак си, то знам, али раја пишти од тебе!
— Арнаутин сам, бре, ђаурине! Алах је био много
паметан, јер је његова мисао недокучива. Знао је зашто је
створио Турке а зашто и рају.
— Остави алаха на миру и његову мудрост. Ти имаш само
једну главу; ако је откинем, алах ти другу неће дати!
— Дина ми, Влаше, волео бих да смо се срели у Качанику
— рекао је Прешевац.
— Срешћемо се, Арнаутине — одговорио је капетан
Жикић и зачас га је нестало међу светином на пазару.
Сећајући се тог сусрета, Прешевац, осети како га пролази
језа целим телом. Унезверен, напето је слушао шум Вардара,
несхватљиве гласове ноћи, и видео како Столе, Крстикаша и
Илија замичу у мрак да обиђу коње. Одмахнуо је руком као да
је хтео да од себе отера сумњу. Ибрахим се накашљао,
усправио и рекао:
— Ни теби се не спава?
— Није ми по вољи што смо заноћили овде. Тај капетан
Жикић више је шејтан него човек. Већ две године свуда се
наши путеви преплићу.
— Да је хајдук, то сви знају, а у шуми не живи и свуда се
нађе. Ако Столе и Крстикаша не знају ко је, биће да је шејтан у
људском облику. Сумњиво ми је што се Столе опирао да узме
нашу робу?
Баш тога часа враћали су се Столе, Крстикаша и Илија.
Прешевац се уздиже, напуни чибук дуваном и рече:
— Столе, сврати на дуван и да егленишемо.
Изнад десног врха Демир-капије помолио се тога часа
излизан срп месеца. Поплава светла разлила се клисуром и све
је сада изгледало ново и друкчије. Брда около добише пун
облик, шума се дизала од земље до неба, а вода у кориту
Вардара између каменитог стега личила је на сребрну змију.
Док је стојао изнад Прешевца, Крстикаши се чинило да се све
око њега у некаквом узвитланом ритму креће. Илија је осећао
како му све убрзаније бије срце и рука прикривена ураста у
дршку каме. Столе је мирно пунио лулу из Прешевчеве
дуванкесе, а одједном блесну нож у руци Крстикаше. Кама у
Илијиној руци брзо се сјурила у Ибрахимове груди. Освестило
га је пригушено кркљање. Мала кириџијска секира у
Столетовој руци два пута се уздигла и спустила на Прешевчеву
и Ибрахимову главу.
Кад је све било готово, Илија је подигао очи и погледао
Стола, а учинило му се да је његово лице бледо и тврдо. Скоро
се уплашио, и био је спреман да устукне назад.
— Скините им оружје и ћемере с новцем, а лешеве баците
у воду.
Илија и Крстикаша скинули су са Прешевца и Ибрахима
ћемере с дукатима, предали их Столу, а затим обојицу понели
до Вардара и бацили у запенушану матицу. Кад су се вратили,
затекоше Стола како мирно седи и пуши. На покровцу је
лежала гомила новца и пресијавала се на месечини. Крстикаша
је пришао дукатима и зарио у њих шаке, уздизао их и пуштао
да уз звекет падају по покровцу. Столе га је дуго ћутке гледао, а
око његових сувих, спечених усана јавио се презир. У тишини
клисуре шумео је гласни Вардар. Илијине руке постале су
чудно тешке и пуне несхватљивог немира. Стезао их је и
пуштао, а чинило му се да и сада осећа у десној шаци урасли
држак каме. Нешто је расло у њему и још мало је требало да
заплаче.
— Остави те проклете паре! — издрао се на Крстикашу
Столе. — Оне никоме добро не доносе. Бог ми је сведок, ја
никад руке без велике невоље нисам окрвавио. Ова два
злотвора решио сам да смакнем, јер другога излаза није било.
Њихов је новац проклет. Ја за себе ни пару не тражим.
Половину ћемо поделити кириџијама. Четвртину на девојке, а
остатак послати манастиру Дечанима. Ти, Илија, узми оно што
си дао као откуп.
 Крстикаша се усправио, обе су му руке биле пуне дуката.
Стезао их је грчевито, а у очима му се јављао дивљи сјај.
— Стриц си ми, и вођа каравана. Морам те слушати до
краја пута, али ја не одустајем да задржим део плена — викнуо
је Крстикаша.
— Узми колико год хоћеш, само више са мном у друштво
нећеш.
Крстикаша се брзо сагао, узео испражњени ћемер, набио
га дукатима, чудно се осмехујући и пошао према огњу. Столе
није покушао да прикрије на лицу озлојеђеност. Гледао је за
Крстикашом а онда мирно рекао:
— Ето, Илија, видиш, паре су велико искушење за људе.
Мислио сам да од њега створим вођу кириџија, који ће на овим
путевима несигурности наставити оно што сам ја радио.
Међутим, рођен је за хајдука и више му места нема са мном.
Оба сте млади људи, и пред вама је живот, а турска сила није
још малаксала. Ова ноћ неће бити последња у којој светите
увређене.
Столетов мирни глас и држање скинуло је терет са
Илијине душе. Први пут било му је јасно да ће у борби за
правду, слободу и освету много пута морати да уради оно што
никад није ни помишљао да би могао учинити. Убиством
Прешевца и Ибрахима крџалије из основа се мења све раније с
чему је сањарио. Најтеже му Је падало тп што је знао да овим
заувек губи Симку. „Каква је судбина додељена мени? Имам ли
право да је због тога упропастим? Мој живот од вечерас
припада несрећнима. Ја хоћу да се светим, а она треба да
живи“, мислио је прилазећи ватри, а изненадио се кад је видео
Симку где седи поред огња. Њене зажарсне очи гледале су га, у
њима је било много неказане љубави, а брига јој се изражавала
бледилом на лицу, јер је наслућивала шта се догодило…
 II

Илија се у Битољу представио као Грк, трговац из
Солуна. У хану се распитивао о сигурности путева, јер је знао
да је то начин да се што пре отараси нежељеног плена. Новац
добијен за робу предао је Столету, опростио се од њега, па с
девојкама и Крстикашом кренуо у Скопље.
„Сад је све свршено“, помислио је оне вечери кад се
опростио од Симке, а у мислима је видео девојку са главом на
прсима, како марамом утире сузе, и збуњено му шапуће:
— Реци ми, реци, хоћеш ли ми доћи? Чекаћу те до краја
живота.
— Чекај ме годину дана; ако дотле не дођем, знај да сам
погинуо — одговорио јој је Илија. И увек после тога кад год би
склопио очи, могао је видети како Симка иде ливадом према
храстовом гају где се видело неколико зграда. Јесењи ветар
вијорио јој је развезаном, белом марамом, а рамена су јој била
погнута. Љубав, коју је Симка разбудила, потиснута је мржњом
коју никад ништа више неће моћи да засити. Крстикаша није
схватао шта се догађало у Илијиној души, па чим су остали
сами, предложио је да иду у хајдуке.
— Зима је на прагу, вратићемо се у Скопље и потражити
некакав посао до пролећа. Дотле ћемо ухватити везу са неком
хајдучком дружином и прикључити јој се! — одговорио му је
Илија.
Тако су њих двојица доспели у хан код Марка Цинцарина.
Крстикаша је радио у штали. Прихватао је богатим путницима
коње, тимарио их и хранио, давао им сено и зоб. Илија је
послуживао у хану, јер су несигурни путеви све више
присиљавали путнике да се дуже задржавају у Скопљу и у што
већим групама крећу на пут. Посла је било и превише, па кад
падне ноћ, Илија се исцрпен повлачио у своју собу и
непрестано мислио о Цариграду, потуцању и Симки. Сећао се
највише онога дана кад је видео мртвога стрица. Очи су му
биле отворене, страх је у њима остао залеђен. Лева рука му је
била згрчена на рањеним прсима. Та слика се није дала ничим
отерати. Чинило му се да и мртве стричеве очи траже од њега
освету. Оно с Прешевцем и Ибрахимом крџалијом јасно му је
давало до знања да се све може у расутом турском царству,
само ако је човек храбар и уме да се прикрива.
Једне вечери у хану је одсео богат Турчин са ханумом и
слугом. Представио се као Арслан-бег из Лесковца. Затражио је
најбољу собу, а слуга и коњи да му се сместе у шталу. Илија је
запазио да је гост био узнемирен и није желео да иде у
оџаклију. Споредним улазом повео га је у собу с огњиштем,
коју је Марко чувао за царске службенике кад су у пролазу.
Затражио је печатлију ракије, маслинке, печене овчетине, урме
и разне слаткише за хануму. Још исте вечери сазнао је од Марка
да је то лесковачки силеџија, који, чим нешто у Лесковцу
направи, бежи у Скопље и овде живи док се његово недело
заборави или митом код кадије и муселима ствар уреди.
Крстикаша је од слуге сазнао да је Арслан уграбио ћерку
лесковачког проте и побегао са њоме у Скопље да је потурчи и
ожени се њоме.
 После два дана проведених у хану Арслан-бег је изнајмио
конак у граду и преселио се с девојком у њега. Крстикаша и
Илија почели су да се договарају како ће смрсити конце
насилнику и ослободити девојку да је врате у Лесковац.
Међутим, после неколико дана стигоше у хан четири џамбаса,
који су се представили као људи нишког везира, послати да по
Македонији набављају за царску војску коње. Сместили су се у
велику собу, и увек кретали заједно, а преко Илије и Крстикаше
распитивали се за Арслан-бега. Марко ханџија је од њиховог
доласка постао узнемирен, стално био на опрезу и скренуо
пажњу Илији да посматра ко тих дана од њушкала долази у
хан. Све је то постало чудно, несвакидашње и будило
радозналост. Илија је још одраније запазио трбушастог, ћелавог
Ибрагу, који је скоро сваке вечери свраћао у хан, пио пола
печатлије мастике и јео неколико маслинки, а пијући и
мезетећи пажљиво загледао нове госте. Његове жуте очи
подсећале су га на очи пса који потајно њушка и вреба плен.
Јавна тајна је била да је Ибрага везирово њушкало. Због тога су
га трговци призивали, чашћавали и доносили му поклоне.
Ибрага је умео лепо да прича, увек се смешио са висине, као
човек који зна да му је за леђима власт, и да свакоме може, ако
му се прохте, направити неугодност. Илији је јасно било да
Ибрага и на њега гледа подозриво, али због некаквих посебних
рачуна остављао га је на миру, ваљда због Марка, од кога је
добијао податке о путницима.
Кад су се нишки џамбаси настанили у хану, Ибрага се као
лисица неопажено увукао у оџаклију, заузео место у ћошку на
сећији, наручио пола печатлије мастике, маслинке и кафу, а уз
пут, као да га то баш нарочито не занима, упитао Илију:
— Имаш нове госте?
 — Имам. Они џамбаси везирови су из Ниша. Дошли су да
купују коње за царску војску.
— Хм, хм, коње велиш? Зар чак из Ниша овамо ради коша
потегли? Имају ли тескеру?
— Чак и препоруку да им се изиђе наруку. Нишки везир је
царски човек, али је на грдној муци. С једне стране попреко га
гледа Пазван Огла из Видина, а с друге стране дахије. Биће да
се спрема да рашчисти са одметницима.
— Да ли то они причају?
— Јок, брате! Они ћуте као рибе. Џамбаси ко џамбаси,
ништа сем коња не виде. Право да ти кажем, ја с том врстом
људи не волим ни да разговарам. Цео живот проведу уз коње.
Преке су ћуди и само што не њиште. С њима је најбоље на
миру.
— Чапкун си ти, Илија, и знаш на чему небо стоји. Него
реци ти мени, је ли овде пре три дана боравио Арслан-бег из
Лесковца?
— Некакав богат ефендија с ханумом преноћио је, изделио
је послузи велике бакшише и отишао у град. Ако то није
Арслан-бег из Лесковца, онда није ни долазио.
— То је Арслан, лукавац и разбојник. Биће да је у
Лесковцу некакав квар учинио, и домаглио овамо док се то
заборави. Ти, Илија, кад би овако лепо са мном, добијао би
плату дневно.
— Да будем твоје њушкало?
— Ко за цара и алаха ради, никад није на рђаву путу.
Плетица дневно за сиромаха као што си ти, вајдица је. Дан за
даном иде, а она ти капље. Ти мислиш да овај газда Марко
набија ћемере само трговином? Време је ово ћораво, и свак се
на неку страну окренуо.
 Илија се направио као да размишља, испод трепавица
мерио је Ибрагу погледом, а подузимала га је јаросна жеља да
га лупи послужавником по ћелавом темену.
— У праву си, аго, у Галичнику ми десеторо виси о врату.
Зараду до Ђурђевдана морао сам унапред да узмем и купим
жита мојима за прехрану. Само, томе доушничком послу сам
невичан. Плетица ми заиста не би била наодмет, а кад би ми
дао по две, научио бих се и томе.
— Ајване, месецима овде седи у хану Салих-ефендија, а из
Цариграда је дошао да иде за Београд, па нити тамо одлази,
нити се натраг враћа. Сви Турци од муселима до везира су због
тога узнемирени. Знаш како је? Ако Салих-ефендија нешто
неповољно извести, гајтан из Стамбула шаљу.
— Шта ћу добити ако ти кажем нешто ново о Салих-
ефендији?
— Зависи од тога каква је вест?
— Салих-ефендија не сме да иде у Србију. Тамо се изгледа
побунила раја, па је одлучио да се врати у Цариград, а ја и
Крстикаша пратићемо га до Солуна. О овдашњим властима чуо
сам како је све најлепше говорио. Муселима хвали због реда и
доброг поступка са рајом. Везира кад неко помене, каже:
машала. Да су, каже, све власти такве, царство би напредовало
као под Сулејманом Величанственим. Крста ми, Ибрага, ја не
знам ко је био тај Сулејман?
— То је био велики султан, који је до Беча с војском
допирао. Него баталимо еглен о томе. Велиш, Салих-ефендија,
чуо је да се раја у Србији побунила?
— Није глув да то не чује. И ћуран у авлији то зна. Само
не знам, Ибрага, како може и сме раја да се буни? Дахије и
јањичари су Турци, и зову себе царским синовима.
 — Ти, Илија, главе немаш, већ маљ на рамену носиш. То
што се раја буни нек те није брига. Падишах треба само прстом
да макне па да нестане раје у Србији. Него ево ти наплати
трошак, а узми за себе плету. О нашем еглену Марку ништа
немој да говориш. Копилан је, хоћу да видим шта ће он да ми
каже. Ако о џамбасима дознаш нешто, дукат ћу ти дати.
— За дукат бих ја сву четворицу обесио. Рекао сам ти да
не волим џамбасе. Једном су ме резилили и то им до гроба нећу
опростити.
— Уз асну и батине су слатке, лудове — рекао је Ибрага,
устао и одмах отишао.
„Лукав си, Турчине”, мислио је Илија, „али овога пута си
насео, а још си ми дао плету“. Њему је сада било једно јасно.
Негде тамо иза високих планина побунила се раја. Тамо се
догађа оно што је скоро сваке ноћи прижељкивао. Знао је и то
да четворица младих људи нису џамбаси, и да су због нечега
опасног дошли. Марко му је поверио да ће Салих-ефендија
тајно кренути за Ниш, да ће га он пратити, а потребно је по
сваку цену да за тај посао задобије и четворицу дошљака. Јесу
ли они хајдуци, харамије, или немирни људи, слични њему,
није му јасно, али по сваку цену морао би да с шима успостави
везу и стекне њихово поверење. Сада му се чинило да је све то
што се њему десило био некакав прст провиђења, нешто што је
морало кад-тад доћи, и скренути га с пута печалбе и мирног
живота. Мира нема и не може бити док једни људи живе од
туђе муке, врше насиља и присвајају сва добра, а све остале
сматрају робовима и бесправним бићима. Ово је царство мрака,
и у њему није добро никоме. Оно се мора због нечега већег,
бољег и праведнијег срушити.
Тамо негде према северу, негде иза планина и брда,
окупљају се смели људи, који желе као и он слободу. Они су се
већ одлучили да се боре. Илији је све сада било привлачно, али
неухватљиво као зрак светлости што кроз рупицу продире у
мрачну просторију. Као сваки млад човек постајао је све
нестрпљивији и желео да што пре крене тамо. Већ читав месец
дана бруји подземним шапатом међу људима и прича се о буни
у Србији. Мирис ракије, печене браветине, дувана и
испаравања људских тела гушио је Илију сада тешком запаром.
Изишао је на двориште да удахне свежег ваздуха.
У сјају звезда видео је небо, а под њим Душанов град, чији
су бедеми и куле немо ћутали, док се с времена на време
дозивом јављао стражар. Пре неколико дана светогорски
калуђер позвао га је да обиђе град. Причао му је о цару
Душану, показивао фреске у цркви краља Милутина и дуборез
у цркви Светога Спаса. Прошлост славе и величине израстала
је из калуђерских речи, и сетивши се тога уздахнуо је.
На улици се чуо клепет папуча, по ћошковима улица
жмиркали су димљиви фењери и плочником оштро одјекивало
чакитање коњских копита.
„Дошло је твоје време”, учинило му се да је неко рекао.
Окренуо се, а никога није било. Ко је то рекао? Нисам ли ја?
Схватио је да су то његове мисли, које га већ никако не
остављају. Опет је погледао преко планине у правцу севера.
Шар-планина је полегла испод неба, а у њеним врховима су
жмиркале звезде. Сумње брзо нестаде. Окренуо се према
штали. Знао је да ће тамо наћи Крстикашу, који се већ био
спријатељио с дошљацима.
Врата на штали била су отворена. Кроз њих је струјао
мирис сена и воњ коњске мокраће. Чуло се како вилице ршћу
зоб и мељу сено. Жута керуша Лиса појури из мрака право на
Илију, бесно залаја, а кад га препознаде, заскича и уплете му се
међу ноге. Крупно Крстикашино тело појави се и испуни цео
оквир врата.
— Ко си? — чу се његов храпави глас.
— Не мислиш да се медвед са Шарпланине спустио ноћас
овамо! — прилазећи, одговорио му је Илија.
— Опаснији је Ибрага њушкало од свакога медведа. Већ
неколико дана сам га стално назирао како се шуња око штале.
— Малопре сам га посадио наглавачке. Одјурио је
муселиму или везиру с новостима.
— Шта си му то рекао?
— Оно што је требало. Много се распитивао о џамбасима,
Због тога сам и дошао до тебе. Ако си ухватио с њима везу,
треба да их упозориш и приволиш да иду с нама у пратњу
Салих-бегу.
Крстикаша се засмејао као што се смеје човек коме је све
равно до Косова, и који нема никаквих брига. Затим се спретно
окренуо и размотрио около, нагнуо се и скоро шапатом упитао:
— Јеси ли кад шта чуо за капетана Жикића?
— Чуо сам. То је онај што бивољу кожу за опуту кроји.
Крстикаша се гласно насмејао и поново око себе обазриво
погледао:
— Зар је ми сви не кројимо? Него то више и није важно.
Онај спечени што му очи ледено мере јесте Жикић. Мали се
зове Чуља, громадни Марко Црвењак, а накострешени Стреља.
Скоро читава дружина, од које се сваки муселим и у сну
штреца. Уцењени су са по двеста дуката. Турске их уходе свуда
траже, а они овде као џамбаси седе у хану…
— Поверили су ти се?
— Неко им је рекао о мени и теби. Ја сам отворено
говорио с капетаном Жикићем о томе, да испратимо
цариградског ефендију до Ниша, Њима се и без тога жури за
Србију, али још у току ноћашње ноћи морају да пречисте с
Арслан-бегом.
Илија је знао да код Крстикаше не постоји разборитост,
али га је у свим пословима водио слепи, сељачки инстинкт,
непогрешив као у зверке. За њега није постојао некакав ред у
свету, правда и срећа, сем одважности којом се све решава.
Чврстом мирноћом прихватао је живот онакав какав постоји, и
у њему настојао да ради оно што му погодује.
— Знају ли они нешто више о томе што се у Србији
догађа? — упитао је Илија.
— Чули су, дахије су покушале сечу кнезова, а некакав
хајдук из Шумадије дигао је устанак. За капетана Жикића то је
добро дошло да крене тамо.
— Јеси ли коње за нас двојицу набавио?
— Набављени су.
 III

Салих-ефендија објавио је да се враћа у Цариград, а по
изласку из Скопља, чим завара пашине шпијуне, окренуће за
Ниш. Илија и Крстикаша ће да га прате, а остали ће га сачекати
на друму. Марко ханџија му је приредио вечеру за срећна пута.
Да све буде како треба, још од заранака саопштено је да се у
велику оџаклију хана од мештана нико не пушта сем позваних
гостију и оних што су се затекли на ноћишту. Доведени су
најбољи зурлаши, чочеци и Басма Циганка да пева. У кухињи
се пекло двоје ране јагњади, а набављена је и пастрмка. Код
самог огњишта постављено је неколико малих трпеза,
препуних јела, воћа и пића. Ту су већ у први сумрак заузели
своја места Салих-ефендија, Фазил ћехаја, муселим Јашар,
кадија Мустафа и амам Хамид. Гостима који су се затекли у
хану дозвољено је да по ћошковима седе, пију и једу што желе,
али да ничим не ремете весеље великог ефендије.
Чим је вечера почела, Салих-бег се раскравио и забацио
са себе ћутљиво цариградско господство. Анадолац није што и
наш Мујо под чалмом. Пио је мастику, очи су му постале веће,
светле и пркосне. Постао је раскалашан и широке руке.
Наређивао је Циганима да свирају, чочецима да изводе
замршене источњачке игре, а Басма Циганка, ослобођена
хаљина, расплетене косе, с даирима у рукама, запевала је своју
песму од које је те зиме цело Скопље губило главу и памет.

„Нису ме гојили да будем танана невеста,
Ни да се шећем као ханума чардаком,
Већ да ме хајдук или пустахија уграби,
И на бесном хату у планину однесе!
Тело ће да ми скрши, очи да ми испије,
Дојке да изгризе, и младост узме целу.
Ал’ зато ништа не жалим, јер ће ме љубит
Делија, Салих-ефендија!“

Басма је певала и витлала нагим телом као чигром, а сваки
мишић њеног трбуха, бедра и кукова треперио је као ваздух на
сунчаној јари. Хан је испунила сумаглица лепоте и дуванског
дима. Очи свих мушкараца упиљено су гутале њено тело, а
уши напето пратиле вибрације циктавог сопрана, који зове у
некакав бољи свет где нема мржње, освете, неправде и људске
подлости. Онај груби живот је ишчезавао, а у запари ханској
јављала се визија нечега што само песма и игра са собом могу
људима дочарати. То више није задимљена дворана, већ златна
одаја, у којој кроз сумаглицу трепери љубичасто румено тело
Басме. Фруле сада више не јецају, а звонца и даире као да су се
претвориле у несташну игру ђаволчића, који својим бесом и
помамом распаљују жудњу за лепотом, неухватљиву као магла.
Салих-ефендија оштро испод ока погледује своје госте,
нуди их да једу и пију:
— Бујрум, бујрум! Алах је удесио за првог Турчина
дуњалук како треба. Нека ђаво носи све друге, кад је ту мастика
и млада Басма. Дина ми, и падишах да је види, изгубио би због
ње памет.
 У дну хана, издвојени у једном полумрачном ћошку,
седели су Жикић капетан, Марко Црвењак, Чуља и Стреља.
Турско весеље и песма их је више замарала него заносила, јер
је то за њих било туђе. Осећали су да је то други свет, који с
њима нема ничега заједничког, и који они желе заувек да
униште. Једино је Басмина песма била оно што је одисало
земљом, планинама, њиховим светом, и нечим што је блиско, и
за шта су давали своје младе животе. И заиста је Басма, иако је
певала Салих-ефендији и Турцима, стреловито бацала поглед
на Жикића капетана, као да је хтела да му довикне: „Ја сам ту
због тебе и певам само теби!“
А кад је весеље прешло у лудо урлање пићем омамљених
Турака и ханских гостију, на споредним вратима појавио се
Крстикаша. Тренутак је стао збуњен призором, затим је полако
и неприметно пришао капетану Жикићу, нешто му дошапнуо и
у пролазу дао знак Илији да изиђе.
У мрачном дворишту, испуњеном влагом априлске ноћи,
која опомиње на пролеће, Илија је приметио покрај дрвета
човека. Њему је прилазио Крстикаша и нешто му говорио.
Гранати орах опустио је дуге сенке. Уз пригушени жамор
набујалог Вардара од Шарпланине доскакивао је прохладан
ноћни ветрић и тресао голим гранама. После весеља и Басмине
песме у хану, чинило му се да је изненада избачен у некакав
опор и дивљи свет, у нешто што га заувек лишава лепоте и
заноса. Сад је тек схватао да је живот пун чудних супротности;
на једној страни леп, ружичаст и заводљив, а на другој страни
крваво-груб, диваљ и опор, пун неправде и свирепости.
Заболело га је у грудима, и постало му јасно да је њему заувек
одузето све што је добро и лепо, а предодређено му је да се рве
с неманима зла. Стискао је срце, а грч озлојеђености захватио
му је вилице. И док је прелазио онај кратки простор од врата до
ораха, сетио се изненада светогорског калуђера, који му је целу
једну ноћ говорио о другом свету, васкрсењу мртвих и добру
које чека оне што су се на земљи одлучили за страдања и
патњу. „Сви ће мртви једнога дана васкрснути, и неће бити
овакви какви сада у животу изгледају. Биће подмлађени,
пречишћени, као што се челик у ватри чисти“. Озлојеђен осмех
искривио му је грчем лице. Био је уверен да је калуђер
фанатик, да нема никаквог другог света, и да добро треба
остварити на земљи. Бог, ако постоји, неправедан је кад је
могао створити свет у коме постоје господари и раја. Тај свет о
коме је проповедао калуђер, свет без мржње и злобе, очишћен
од зла и насиља, створиће они који устану да кроз крв и огањ
поруше зло које постоји. Сетио се и Суља, ђубретара, који
свакога јутра дође у хан да покупи смеће и узме за своју децу
кости и корице хлеба. То, и два гроша давао му је ханџија
Марко као награду за чишћење. Илија је према њему имао увек
сажаљења, давао му је преостало јело и пиће, а Суљо му је
говорио: „Ни твој ‘Ристос ни мој Мухамед нису овако као ја и
ти ринтали, знојили се и мучили, већ су јели готовину из туђих
руку као што су твоје и моје, Илија. А то што су нас завадили и
поделили у два света, урадили су само зато да они боље живе.
’Оџа каже погана је ваша вера, а калуђер то вама говори за
нашу. Ми узалудно једни другима очи вадимо”.
„Зашто је потребно сада да о томе мислим“, питао се
Илија, прилазећи Крстикаши и оштро се загледао у непознатог.
— Ово је Преша, Арсланов коњушар. Он ће да нас води —
рекао је Крстикаша.
— Србин или Арнаутин? — упитао је оштро Илија.
— Србин сам, брате, и додијало ми је служити злотвору.
Још док сам био дечак, убио ми је оца, опљачкао кућу,
присвојио имање, а мајку повео на кулу. Умрла је после годину
дана. Ја сам одрастао у коњушници. али му никад нисам ни у
сну то опростио.
Тога часа у двориште су изишли Жикић капетан, Марко
Црвењак, Чуља и Стреља. Кад су пришли, Жикић се радознало
загледао у Илију, а некакав чудан осмех играо му је око усана.
— Дакле, ти си тај Илија бимбаша? — рекао је и, као да
му проба снагу, ухватио га за мишицу.
— Да си капетан, то сам чуо, али где ти је војска? —
узвратио му је шалом Илија.
— У силаву као и твоја, бимбаша. Црвењак, Чуља и
Стреља — сва су моја ордија.
— Разметљив си као Грк — дочекао га је Илија.
— Видећемо ко је шта. Ти, Преша, иди напред. Време је,
јер чим свршимо са Арсланом, треба да крећемо.
Опустелим сокаком поред Вардара владао је мрак и
свежина ноћи. У Шабановој кафани седели су бегови. Сребрне
наргиле клокоћу, а Турци слатко сањаре о царству и џенету, где
их очекују хурије. Један момак држао је у рукама машице, и
чим би се неком аги затулио чибук, дометао му је жишку у
лулу. Прошли су намерно испред кафане да погледају је ли још
тамо Арслан-бег. Седео је на шиљтету подвијених ногу, пушио
наргилу, пио кафу и нешто разметљиво причао Турцима. Преша
се нагло повукао назад, дао руком знак капетану да заобиђу
кафану, и повео их уским сокачетом ка конаку. Кључем из паса
отворио је капију, затим је поново затворио. Кад је реза на
брави шкљоцнула, на мрачној одаји отворила су се врата и
зачуо се женски глас:
— Преша, јеси ли ти то?
 — Ћути, ја сам. Јеси ли спремна?
Према одсеву жишка капетан Жикић виде високо обличје
младе девојке. Очи су јој сјале, а бела рука подрхтавала док је
припаљивала свећу у чираку. Кад је светлост обасјала богато
украшену оџаклију, пред њима је стајала риђокоса девојка,
дуга, бледа и измучена лица. Подсетила га је на лик богомајке,
и на оно што никад није могао да загуши и отера из себе…
Као младић у Перасту, загледао се у ћерку капетана Брла.
Био је сувише млад, имао је петнаест година, риђокоса Анђа се
с њим више шалила него што га је волела. Смејала се лудом
дечаку и његовој љубави, грлила га пред свима и називала
својим вереником. Али једне вечери дошли су из Котора те је
испросили.
Упркос томе Анђа га је и даље звала вереником, смејала се,
грлила га, све до уочи вечери кад су по њу дошли сватови. А те
вечери рекла му је да дође на гребениту обалу мора. Седела је
на стени, пригрлила Жикића и испричала му како мора по
очеву налогу да пође за трбушастог Ивана, а ако не би пошла,
Иво би им продао кућу и све њене оставио на голој ледини.
Тело јој је дрхтало док је беспомоћно лила сузе. Жикић ју је
тешио, миловао дечачким дланом по коси, љубио сузама
овлажено лице и заклео се да ће поћи на море, зарадити много
новаца, а затим се њоме оженити. Она се тужно осмехнула,
први пут га пољубила у уста, и чврсто загрлила као да је хтела
да га унесе у себе. Није му одговорила ништа, а он је схватио
да се сложила. Кад су је сутрадан повели сватови, Жикић је
побегао на море да их не гледа. Цео дан је прележао на стени.
Маштао је о даљинама, бродарењу, заради, и видео себе снажна
како као победник долази, а Анђа му се баца на груди и
напушта мужа. После Анђине удаје укључио се у рибарску
барку и сваке ноћи ишао на отворено море у лов. Сунце, море и
рад учинили су да постепено у грудима ослаби бол, али мисао
о риђокосој Анђи није га напуштала. Удаљена, претварала се у
нешто недокучиво, исплетено од чежње и снова. Прошла је
тако година, а једнога дана вратила се својима у госте с дететом
на грудима.
Пошао је као без душе да је види, клецавих ногу, са надом
да ће је угледати онакву како ју је замишљао. Међутим, затече
је под смоквом у хладовини измењену. Била се подгојила и
раскрупњала, имала је лице срећно, а кад га је угледала, само за
часак се збунила, а затим је спустила дете у колевку и рекла:
— Мали мој, јеси ли још у мене заљубљен?
Није могао реч да проговори, јер му је срце бесно ударало,
и одмах му је било јасно да то више није она Анђа, да се битно
изменила, да пажња коју му указује подсећа на милостињу, јер
се осмехивала и причала о мужу и детету. И док је он сагнуте
главе ћутећи слушао, помиловала га је руком по коси и рекла:
— Чудан си, Жикићу. То што је било онда, ја сам се с
тобом шалила. Љубав је нешто друго. Видећеш кад порастеш, а
мене одсада воли као сестру.
Учинило му се као да му се земља испод ногу помиче, а
све је около постало црно, несхватљива тегоба испунила му је
груди, и да не би заплакао, устао је нагло. Она га је пољубила.
Затим је изјурио на улицу, и не схватајући куда га ноге носе;
обрео се на обали где му је била привезана барка. Ускочио је у
њу и завеслао према пучини. Дан је постајао необичан. Ретки
облаци од Ловћена све су се брже спуштали према мору.
Даљине су тамнеле, а површина мора врила. Сви предзнаци
буре, али је он није примећивао. Тек кад је био далеко од обале,
дунуо је снажан ветар, небо се замрачило, и одјекнула
грмљавина. Море је нагло узаврело. Рикнуло је својом дубином
и крдо таласа уздигло се глатком површином. Жикића је
обузела слатка тајанственост избезумљене стихије, јер се
таласање мора подударало с његовим душевним стањем. Хтео
је да подигне једро, и да се још више отисне на пучину, а група
рибарских барки журно је грабила према затону. Један рибар
притерао је барку близу његове и кроз комешање таласа
довикнуо му:
— Лудаче, враћај се назад! Зар не видиш да бура долази?
За тили час нестало је неба, вода је још више побеснела, а
удари громова један другом нису дали издушити. Барка је
захваћена ветром летела према обали. Жикић је упро сву снагу
да не налети на стене. Бури се придружила киша, и тек испред
ноћи успео је да се прозебао и мокар докопа обале…
Жикић је приметио да га девојка подсећа на Анђу. Имала
је уско, фино чело, повијене обрве, танку горњу усну, а доња јој
је немирно подрхтавала; чак и њена риђа коса која је прелазила
у тамно била је као Анђина. Оно давнашње, што је као слатку
успомену носио из дечачких дана, букнуло је снажно и целог га
смутило, па је дуго гледао тужно девојчино лице. Затим му је
постало јасно да је то оно што се никада не може вратити, па се
горко осмехнуо и упитао је.
— Како се зовеш?
— Стојче — одговорила је.
— Турчин те силом повео?
— Отео ме кад сам се враћала из амама.
— Колико ти је година?
— Седамнаест. Отац ми је прота у Лесковцу. Веровао је
Арслан-бегу и често га примао у госте. Још први пут кад сам га
послужила кафом, приметила сам да ме чудно гледа. После је
постао још љубазнији с оцем, а оне вечери пресрео ме и отео.
Сада хоће да ме потурчи и привенча — рекла је јетко.
— Је ли вршио насиље над тобом? — упитао је Жикић и
јаросно су му се стегле вилице.
— Покушавао је да ме на лепо добије. Обећавао ми је све
што зажелим. Ја сам му рекла: ако ме не буде дирао, потурчићу
се тек после два месеца, јер сам се била договорила с Прешом
да га убијемо и после бежимо хајдуцима.
— Има ли мушког одела у кући?
— Како да нема — одговорила је.
— Узми и пресвуци се, јер те као жену нећемо моћи
водити.
Чекајући Арсланов повратак, Жикић је постао прибранији.
Увек је волео да све добро прорачуна, тачно одмери снагу
противника и сваки свој потез унапред одреди. Сусрет с том
девојком унео је донекле збрку у његове планове. Осећао је да
је поново враћен на полазну тачку, а године потуцања, борбе и
освете оживеле су му у сећању. После бурнога дана на мору,
ступио је као морнар на једрењак капетана Брла, који је из
Пераста носио товар кунећих и лисичјих кожа. мед и восак за
Марсељ. Једрењак је био наоружан једним топом, а морнари
дугим пушкама, кубурама и ханџарима, јер су се тих година све
више множили турски гусари, који су пресретали трговачке
бродове, пљачкали их, а посаду заробљавали и продавали као
робље. Капетан Брле био је вешт, храбар и одлучан поморац.
Дубровчани, Пераштани и Которани плаћали су му увек више
него другим капетанима, јер је умео да доплови до одређене
луке, преда робу, прими товар и поврати се срећно назад. За
посаду је бирао одлучне, младе и поуздане морнаре. Из многих
окршаја са гусарима изишао је као победник, зато су га чак и
најодважнији заобилазили не упуштајући се с њиме у борбу.
Време је било повољно, срећно су допловили до Малте, затим
до Марсеља. Предали су товар и примили нови, дигли једра и
запловили назад, јер је Брле хтео да зиму проведе код куће.
Били су дани позне јесени, пуни сунца, погодна ветра, и
слатког сањарења. Примицали су се Крфу и сматрали су да су
сада све тешкоће преброђене. У сами сутон приметише да им у
сусрет долази брод.
На јарболу се вила дубровачка застава, а једра су била
упола савита. Ничега сумњивог, иако је брод скретао у правцу
„Галеба”. Капетан нареди да се скупе једра и скрене у правцу
тога брода. Горео је од жеље да чује новости, и да мало
проћаска, јер је познавао све капетане од Млетака до Котора.
У моменту кад су бродови хтели да се поздраве и мимоиђу,
са прерушеног гусарског брода пребачен је мост и челичне куке
које су повукле „Галеб“. Брле, стари морски вук, одмах се
досетио шта је посреди, тргао иза паса ханџар и викнуо:
— Гусари!
На другом броду појавио се висок, витак Турчин у белој
чалми, са ханџаром у руци, и довикнуо:
— Брле, влашки копилане, десет пута сам ти слао поруке
двеста дуката да ми пошаљеш и сербез пловиш.
— Ти си то, Суљо, курво арнаутска! Капетан Брле плаћа
ђумрук само царевима и краљевима, а не разбојницима!
— Знаш ли ти, бре, Брле, да сам ја овде годинама цар?
Курва нисам да те мучки нападнем. Ха, ха, чуо сам да топ
носиш, и морнаре да си наоружао. Само да знаш, имаш још
времена да се предомислиш. Плати ђумрук Суљу Камишу. Бесу
ти дајем, ништа ти више нећу учинити. Попићемо флашу
мастике. То ти узимам само да се зна да нема пловидбе без моје
тескере.
Неколико гусара са Суљова брода већ су били прешли на
„Галеб“, а Брлови морнари с пушкама и ханџарима спремали су
се да јурну на нападаче.
— Суљо, копилане, знаш да после тога мени више не би
било живота. Главу ћу дати, а ђумрук разбојнику нећу —
одговорио је Брле.
Међутим, догодило се оно што нису ни Брле ни Суљо
очекивали. Поред топа на броду стајао је Жикић. Одмах је
чучнуо иза топа, навио га и уперио на Суља и групу гусара
спремних за борбу. Пре него што се ико снашао, потпалио је
топ, а он је рикнуо.
Картеч је оборио Суља и још неколико гусара. Истога часа
грунуле су пушке с обе стране, а затим настала крвава сеча
ханџарима. Бокељи, вични борби на мору, бацили су на
гусарски брод запаљену кучину, откачили свој брод од
гусарског, а Турке који су остали на „Галебу“ поубијали и
бацили у море. Жикић је непрестано пунио топ, гађао и тукао
преостале гусаре и њихов брод. Невични таквој борби и
збуњени погибијом старешине, гусари су побегли.
На „Галебу“ су четири морнара погинула и седам их је
рањено, а међу њима капетан Брле. Команду над бродом
поверио је Жикићу, рекавши морнарима:
— Ја сам тешко рањен и нећу моћи да вам заповедам.
Слушајте њега, достојан је и поред младости да буде капетан.
Преостала Суљина дружина узбуниће улцињске гусаре, и још
ћемо с њима имати посла.
Капетан Брле је превијен и смештен у одају, а на „Галебу“
постављене страже и осматрач на јарболу. Око Улциња
осматрач је приметио два гусарска бродића под пуним једрима.
Жикић је одмах распоредио морнаре, а пуцњем топа огласио
нападачима да је спреман да прихвати борбу. Као гладне хијене
гусари су га пратили до Будве, испалили неколико топовских
пуцњева, дајући му тиме до знања да одсада настаје
немилосрдна борба на смрт и живот између „Галеба“ и
улцињских гусара.
Тако је Жикић у двадесето! години живота постао капетан,
а адмиралитет Бокељске морнарице опремио је један брод,
оспособљен за борбу с улцињским гусарима. Још исте јесени у
неколико окршаја од Котора до Крфа капетан Жикић разбио је
неколико гусарских бродова. Међутим, срећа је у човечјем
животу као ћудљив коњ, с том разликом што се коњ може
укротити ђемом и снажном руком. Жикић је у току карневала
дошао у сукоб са провидуром, ранио му полицајца, и да
избегне казну, побегао у Црну Гору. На пролеће ступио је у
хајдучку чету, и с њоме прокрстарио Херцеговину, Санџак и
Подриње. Кад је требало да се иде на зимовник, придружио се
трговачком каравану, и с њим сишао до Солуна. Време је
проводио у пијанкама, а једног дана дође у додир с крџалијама
из Гушанчева одреда. Навикнут на пустолован живот и немир,
пошао је с њиме.
Како је између крџалија и царских службеника врло често
долазило до оружаног сукоба, капетан Жикић се брзо истакао
храброшћу, јер је био способан да улази у градове и проналази
међу Турцима жртве за уцене. Кад је Гушанчев одред нарастао
у војску од око хиљаду људи, више се није могло живети од
појединачне уцене и плена. Смели одметник отпочео је да
уцењује градове. Везири и царски муселими плаћали су му
данак, и једва чекали да га се отресу из свога подручја.
Гушанчев одред био је састављен од људи свих народности, без
обзира на веру, склоних авантурама и безбрижном животу. Оно
што је везивало шарену гомилу пустолова био је пркос и
пљачка. Како је Жикић био писмен и знао неколико језика,
одликовао се храброшћу и желео да се свети Турцима, постао је
бимбаша, али су га и крџалије звали капетан Жикић,
После Гушанца био је најутицајнији међу крџалијама. Али
и ту се случај поиграо његовом судбином. Једног јесењег дана
сто крџалија с капетаном Жикићем налазило се у Качанику да
ту сачекају призренске, пећке, приштинске и митровачке
трговце, који су гонили за Солун вуну, кожу, восак и стоку.
Требало им је узети уцену и пропратити их до Демир-капије.
Наилазили су каравани и џелепи са стоком, крда овнова и
гонича; капетан Жикић је седео на узвишици поред пута.
Трговци, били Турци или Срби, свраћали су и ћутке спуштали
на ћилимче по десет дуката, поздрављали се и одлазили,
обзирући се да виде није ли то варка што су јефтино прошли.
Свакоме трговцу Жикић је давао ћате и момке, који су имали
задатак да проведу караван до Демир-капије, а потом да се
врате и придруже одреду.
Чудна је Шар-планина са својим гребенима, огранцима,
буковим шумама и травним пашњацима. Врхови се у чисте
јесење дане стапају с модрим небеским сводом, а ноћу су међу
звездама. Жикић је данима седео на ћилимчету, гледао на те
врхове, а у мислима су му израстале приче из детињства о
српским краљевима, царевима и јунацима као што су Милош,
Реља Крилатица, Топлица Милан и Косанчић Иван. Ту баш где
је седео некад је Марко сусрео Мусу Арбанаса, носили су се
као две немани летњи дан до подне. Победио је Марко, али је
понео у срцу тугу што је морао да погуби бољег јунака од себе.
Мисли су навирале као мравињак, а Жикић је запазио како је
овде све остало на свом ранијем месту, а људи и живот су се
променили. Македонија је чудна земља, стотинама година
ништа се скоро није мењало, само што су Турци постали
господари у градовима и речним долинама. Сточарска насеља
ишарала су зелене шарпланинске хрбате. Шкрта је земља и
неприступачна планина, али је човек тврђи и од камена. Не
попушта ни за длаку у своме. Држи се своје вере и својих
обичаја, лута за стадима од Бистре, Кораба и Шарпланине до
Јегејског мора. Скита се по печалбама од Стамбола до Дунава,
носећи у својој опорој души меку тугованку за изгубљеним
царством и слободом.
Дани пролазе у мислима и сећањима, а Жикића обузима
жива жеља да пође до Дечана и Патријаршије у Пећи, да види
остатке прошлости која пркоси времену и људима, турској сили
и свему што се заверило да уништи помен на некадашњу славу
и величину. Једнога дана наишли су калуђери из Дечана са
караванима вуне, стотинак волова и око пет до шест стотина
овнова. На челу каравана јахали су погрбљени калуђер и пећки
трговац Милан Кујунџић, обучен у чохано одело извезено
златним гајтанима. Његов коњ био је бесан и везирски
опремљен. Калуђер је такође имао добра коња, али је био
погурен, а Светогорска камилавка му је скоро притискивала
обрве. Обојица су у бисагама носили новац, храну и пиће.
Знали су да Качаник није никад без хајдука или одметника, али
су јахали мирно, јер су рачунали да се нико неће дрзнути да
оглоби Дечане. Жикић их је посматрао, а у грудима му се
јављао у исто време понос с нечим што је могло да буде
призвук туге. „У царству где су Турци господари живота и
свега што је добро земаљско, Дечани свему томе пркосе“,
мислио је и пожелео да се нашали и испроба калуђера и младог
трговца Кујунџића.
Прва заседа крџалија, по обичају, пропустила је караван,
али кад су наишли поред Жикића капетана, момак Кондо
наредио им је да калуђер и Милан пођу с њиме бимбаши. За то
време кириџије су пожуривале уморне коње и гониче да што
пре прођу, али је Конда стао на пут и дао знак руком да се
караван заустави. Калуђер и Милан су се погледали и
махинално опипали прикривене кубуре. То су биле кубуре
очајнице, сакривене да не изазивају Турке. Караван је застао, а
калуђер и Милан сјахаше коње, предадоше их збуњеним
гоничима, и за Кондом кренуше према Мусиној могили, где је
седео на ћилимчету Жикић. Чудан и страшан изгледао је.
Место чалме и феса на глави је имао капу вучетину, преко
крила у сребро оковану крџалијку, а у силаву две кубуре и
јатаган. Десно поред њега лежала је у сребро окована пљоска
од две оке ракије, сребрни сан пун шарпланинског сира, пола
јагњета на ражњу и испод сача пшенична погача.
И поред тога што је био млад, Жикић им се учинио као
страшна неман с којом нису предвиђали да ће се сусрести.
Страх као ледена језа испунио им је кости, али су стегли срца,
јер је у питању била имовина Дечана и Патријаршије, а још се
никад није десило, чак ни у време бурних година ратова и буна,
да неко опљачка светињу. Жикић их је оштро погледао,
превалио очима, ставио руку на јатаган и рекао:
— Јеси ли ти старешина овога каравана, папазе?
— Ја сам само слуга свете Патријаршије и Високих
Дечана, а над овим је старешина и чувар спаситељ Исус
Христос и његова свемоћна рука, Турчине — одговорио је
калуђер уз лако подрхтавање усана.
— Пеке, пеке, папазе! Нека је слава Христу и светим
Дечанима. Ми крџалије у веру ником не дирамо. Барабар нам је
Турчин или Србин, везир или рајински кнез и калуђер, али од
свакога узимамо данак. Гушанчев је ово одред и никоме
дрскост не опрашта.
— Све кесеџије, хајдучке харамбаше и крџалије
поштовали су досада оно што је већ вековима утврђено не само
царским ферманима већ и свемоћном вољом господа, и нису
дирали у оно што припада Патријаршији и Дечанима. Чак и
дивљи Арнаутин пролази крај Дечана скрушено, јер зна да ће
га невоља кад-тад натерати да затражи залогај хлеба, и ту
окрепи душу.
— Овога пута то не важи, црни калуђере! Сто дуката на
ћилим, и пут под ноге! — викнуо је тобож срдито Жикић.
Одједанпут се десило оно што није очекивао. Милан
Кујунџић, покретом лепо однеговане руке, маши се силава и
извади кубуру, али истог трена Конда му је изби из руке, и
засмеја се. Жикић је оштро погледао Конду и наредио му:
— Врати му оружје! А ти, ђауре, реци ми шта си хтео?
— Да браним добро Дечана и Патријаршије. Да је овде у
питању моје, ни малим прстом не бих мрднуо, јер је глава
преча од имовине. Али је исто тако, Турчине, пречи образ од
главе.
— Неразборита ђаурска главо, да си опалио кубуру, од тебе
ни комада не би остало. Моји људи све би вам узели, и због
твоје лудости исекли ону сиротињу. Схваташ ли ти то?
— Схватам, али кад дођу виле очима, онда се ни о чему
више не води рачуна. Ти би платио својом главом што рушиш
обичаје које нико до данас није дирнуо — одговорио му је
дрско Милан.
Жикић погледа на крџалије, који су уплашено држали за
уларе коње, а сваки се спремао да се са прикривеним оружјем
брани од неочекиване напасти. Кроз главу му пролете чудна
мисао. Упоран је и несаломљив наш род, и никад га ни једна
сила неће моћи да покори и понизи. Од радости, која му је
изненада захватила душу, нагло је устао, пришао Милану,
загрлио га и рекао:
— Еј, ’вала ти, Србине брате, кад си јунак! Хтео сам само
да се нашалим. Него нека људи растоваре коње да отпочину.
Ти, Кондо, иди нареди да се од наших овнова закоље и испече
неколико брава. Хоћу, славе ми, да их почастим, а од плена ћу
послати Дечанима сто дуката.
То сећање као магнет привукло је за собом друго. Те исте
јесени зазимио је Гушанац у Кочанима. Трговци, бегови.
муселим и сви грађани платили су уцену, а околна села
доносила су сено и давала стоку за месо. Једнога дана крџалије
из села доведоше ситна погурена сељака, отвореног израза и
непомућене мирноће. Одмерено је корачао, ослањајући се на
квргав дренов штап, настојећи да никога не види, јер није
могао чуду да се начуди, што је некакав пустахија запосео
царски град и прогласио себе за власт. У великом хану био је
смештен Гушанчев штаб, а крџалијски воћа седео је на дивану,
пушио наргилу и пио с бимбашама и устрашеним муселимом
ракију. Кад су момци увели сељака, само су му модре, благе
очи зачуђено шетале од муселима до Гушанца.
— Арно ли сте, бре, Турци? — мирно и као поздрав упита
сељак.
Гушанац га изненађено погледа, превали закрвављеним
очима од пића и несанице, а кад још више прикупи ноге пода
се, упита га:
— Ко си ти?
 — Је ли за мене питујеш, ефендија? Ја сам Митко
џелебџија. Зар ме ти не познаваш, муселиме, бре?
— Познајем те, Митко, познајем — одговорио је збуњено
муселим.
— Зашто се бре, муселиме, брукаш пред светом и трпиш
пустахију, што царску не ферма, а народ сатире. Кућу ми бре
опљачкаше и на рз и образ насрнуше! Ако ти, муселиме, немаш
снагу, пусти нас, моткама ћемо да их потепамо.
Гушанац више није могао то да поднесе, скочио је и
измахнуо канџијом да ошине Митка. Али капетан Жикић није
хтео да дозволи да га туче у његову присуству. Скочио је, стао
између Митка и Гушанца.
— Моја ће ти кубура срце сагорети ако га само дотакнеш.
Не идемо ми с тобом да рају напаствујемо и нови јој харач на
плећа намећемо. Кад нам затреба, узимаћемо тамо где се
прелива.
Гушанац је севнуо очима, пошао руком према кубури у
силаву, али Жикићева кубура већ је била пред његовим прсима.
Из очију му је севао ледени сјај одлучности.
— Повуци руку назад, и слушај што ћу ти рећи. Митко
нека одмах иде кући. Ја од данашњег дана више немам шта у
твом одреду да тражим. Ако си човек колико јунак, пустићеш
ме да одем. После, где се сретнемо, бићемо се као два најцрња
душманина.
Са Жикићем су се одвојили Чуља, Марко Црвењак и
Стреља. Крџалије су се с њим опраштале и говориле:
— Праштајте, браћо, и настојте да нам се где не укрсте
путеви, јер смо доста соли и хлеба заједно појели.
Отада, по свим градовима од Ниша до Солуна, у борбама
са насилницима, кесеџијама, огласио се капетан Жикић. Није
хајдуковао по шумама и планинама, већ се кретао по
друмовима и градовима. Сви су о њему причали, а мало га је ко
познавао. Турци су га се бојали као судњег дана. Два пута
после растанка сусрео се с Гушанцем, али је време већ било
учинило своје. Испили су по флашу мастике, погостили се,
испричали шта је ко доживео, и свако са својим људима кренуо
на своју страну.
 IV

Тешко је и дубоко дисао Жикић широким и снажним
грудима, напето слушао како напољу влада дубока тишина и
мрак, који у позне сате захвата балканске градове, где се све
увукло у стеничаве куће, иза зидова авлија, чије су капије
чврсто замандаљене. У те сате изгледа да је све мртво,
задављено, и да се живот више никада неће повратити, а кроз
ту пустош да се притајено вуче глува, смрт, и као прегладнела
хијена њушка тражећи последње остатке живота. То одвратно
пропадање Жикић је већ давно уочио, а никако му није било
јасно зашто се ноћас поново због тога узнемирио? Оно што зна
везано је за борбу, уништење ругобе, а чему још може да води
то бездушно копкање по себи, и глупо разједање над бесмислом
онога што је већ било осуђено на смрт и неминовну пропаст.
Знао је да за њим свуда остаје крвави траг, и пред њим јури
ледени страх што мрзне крв у срцу Турака. Омркао би тамо где
није очекиван, а освитао где му се нису надали. Ништа није
могао да изгуби, а све је могао да добије, све да узме и ни од
кога да се устручава. Свирепи закон живота у ропству научио
га је да слободан може бити ако ни пред чим не поклекне и све
што му на путу стоји уништава.
Знао је како треба поступити с Турцима и шта би било од
ове земље да није хајдука? Живот би био бљутавији од помија,
а Турци би још више дивљали. Све би зграбили, узели сваку
лепу жену, а побили све што се мушким пасом паше. Зато ће
овој земљи увек требати одважан, поштен и правичан хајдук.
Не да хара, већ да сузбије хајдучију оних што се проглашавају
господарима, што никад нису сити, што своју смрдљиву
стражњицу дижу изнад људског достојанства, слободе и права
да сваки човек ужива благодети лепоте. Казао је то себи много
пута, али му ипак није ни ноћас било јасно зашто је узнемирен.
Можда га је узнемиравао подругљиви израз Крстикашиног
лица. То више није израз човека, већ прегладнелог вука, а у
исто време виде Стојче, пресвучену у мушко одело, како јој
Преша опасује силав и намешта кубуру, а у напаћеном изразу
његова лица јавља се оно жестоко и осветничко. Ситне оштре
очи му скривају некакав далеки бол и вековни мрак. Бледа,
прерушена девојка личи на момчића, па се иза тога бледила и
лепоте јасно испољава жеља за осветом, док погнута леђа
Марка Црвењака, који из гвоздена сандука шакачке пресипа у
зобницу новац, радосно подрхтавају и цело му биће изражава
бездушност.
Невероватно је, али и најмања сумња код Арслана могла
би да буде судбоносна, и донесе свима смрт. Грозну смрт на
кољу или вешалима. Само једна испаљена кубура била би у
стању да узбуни читав град и дигне на ноге Турке. А како је
одвратно то убијање ханџаром? Човек те гледа у очи, из зеница
му куља страх, а с усана вапије молба за живот? Буде ти га жао,
иако је крвник, а знаш да га мораш уништити ради добра и
живота. У исто време одвратан је овај задах трулежи,
уштављених кожа по сећијама, воњ масла и овчјег лоја. То је то
неподношљиво турско што се као гњила смрт уталожило у
касабама и испуњава кужном одвратношћу Балкан. Горе у
планини, међу боровима, јелама и оморикама мирише смола,
ширина и опорост што подсећа на здравље и крепкост. То је
оно тврдо и дурашно што носи у себи Македонац Крстикаша,
Милан Кујунџић, дечански калуђер, Митко из Кочана, капетан
Брле и морнари. Њих ради треба насиље уништавати, да им
постане на све стране широко, како би могли да се размахну,
слободно дахну, и створе оно што је видео у Марсељу.
С гађењем Жикић открива вечерас не свирепог борца у
себи, већ скоро некакву слаботињу, која почиње да размишља.
То га је више разљутило него озлоједило. Знао је, замахнуће
ханџаром и Арслана више неће бити. Онда се у њему јавило
уживање, које га је увек захватало кад је из убијеног наглим
потезом извлачио ханџар. Није то одједанпут постало. Сети се
како му је први пут било мучно док је загледао убијеног. После
се стално колебао годину дана, и подрхрањивао свирепо и
немилосрдно у себи. Чак задуго није могао да схвати
марсељске морнаре, који су са уживањем причали како су
смакли краља, убијали своје богаташе, псовали бога, цркву и
попове. Брле му је тумачио да се то назива братство, једнакост
и слобода. Очигледно, радило се о буни против оних што су
владали. Тако се засекло то у његову памет, па је у Перасту о
томе причао, а на карневалу због тога дошао у сукоб.
Опет је погледао Стојче, прозрачна топлина испунила му
је груди. Било је то оно нежно, дрхтаво, при чему се све
заборавља, а од чега сваки мишић затрепери. „Не треба да
мислим сада на то и њу, јер је потребно да се што пре сврши
овај гадни посао, а онда преко планина — у Шумадију. Тамо ће
ми све постати јасно. Наравно, наравно“, помислио је и ни сам
није знао зашто се осмехнуо Крстикаши. Некаква топла нит
спајала га је с тим суровим ликом. „И мене нису љуљушкали у
добру, јер ми је отац био морнар и још док сам био у колевци
однела га је бура. Беда и мука су ме задојиле”. Крстикаша се
осмехнуо и рекао:
— Капетане, Арслана пусти мени. Чему поганити ханџар
кад ћу га ја руком задавити. Хтео бих да малко дуже умире и
осети како је тешко губити живот! Схвати ме, овде у
Македонији највише се патило и најдуже се робовало.
Жикић га је погледао, осмехнуо се и не говорећи дао знак
очима да му препушта Арслана.
Напољу је мрак постајао све гушћи, а тишина ноћи све
језивија. На седлима се огласише петлови, а сокаком
узнемирено залајаше пси. Затим се чуло како калдрмом
шљапкају тешке ноге. Преша је духнуо те угасио свећу, а
Крстикаша, Црвењак, Стреља и Чуља као невидљиве сенке
изишли су напоље. На капији је ударио звекир.
— Успавао се гад — чуо се промукли глас Арсланова
пратиоца, Арнаутина.
— Будан сам, будан, ага! Ево ме, сад ћу отворити —
довикнуо је Преша и петљао око мандала, дајући времена
осталима да заузму своја места.
Капетан Жикић стајао је већ на улазним вратима, а као
зверчица уз њега се припијала Стојче. На своме лакту осећао је
њене груди, и чуо је како јој узнемирено куца срце.
Мандал је клепнуо и с треском су се отворила врата, први
је ушао Арслан. За леђима му се појавио Суљо пратилац.
Згурени Преша лагано се повлачио назад, теменао и настојао да
привуче пажњу Турчина.
— Ја сам ти, влашко копиле, наредио да чучиш уз капију, и
чекаш мој повратак. Деде, Суљо. оплети га канџијом!
— Господару, Стојче је плакала!
 — Ако, ако, Суљо, оплети га два-три пута. То те да
памтиш како имаш господара и увек да мислиш само о мени.
Бре, Прешо, копиле влашко, једнога дана ћу ухватити вашега
хајдука, капетана Жикића, а Суљо ће добро да га оплете
канџијом, а после ћу га набити на колац.
Суљо није чекао да му се поново нареди, већ је узмахнуо
канџијом на Прешу, али му је Чуља изненада забио ханџар
мећу плећа. Тога истог часа на Арслана је скочио Крстикаша.
Ухватио га за врат, и рекао:
— Ти више никад никога нећеш ударити нити набијати на
колац.
Изврнуте Арсланове очи препознале су у нападачу
Крстикашу, рука му је механички пошла силаву и већ била на
дршку јатагана, али му је оружје истргао Марко Црвењак и
рекао:
— Крстикаша, попусти му мало грло. Хоћу две-три пред
смрт да му рекнем. Бре, бре, Турчине, не брини се, то сам ја,
Марко Црвењак. Капетан Жикић је ено тамо са Стојчетом. Сети
се, јесенас смо ти послали поруку да нам пошаљеш триста
дуката, а раји насиље да не правиш. Капетан Жикић, мислио
си, шали се! Ух, бре, Арслане, како си могао добро и слатко да
живиш. А сад Крстикаша притегни!
Маркова рука све јаче је увртала Арсланову десну руку,
затим је узео и леву, спојио му их на леђима, а Крстикашини
прсти продирали су све дубље у његов врат. Арслану је све
више недостајало ваздуха, схватио је да је сад свему крај, и да
се ту пред помраченим погледом отвара нешто црно, од чега се
штрецао толико пута у сну, јер га је откако се на друмовима
огласио капетан Жикић, то стално прогонило и свуда пратило.
Сад то више није невидљиво, већ се јасно и испољило у
Крстикашиним рукама. Одједанпут се све у њему збркало,
постало тамно, а црвени колутови заиграли су му пред очима.
Грло је жудело да удахне само гутљај ваздуха. Затим је телом
преовладао умор, клонулост и све је постало још црње. Мука га
је све више спопадала и једино је осећао да пада у некакав
густи муљ, који га затрпава и гуши. Свест се угасила, само су
још снажни мишићи трзањем одавали да није сасвим крај.
— За сваки случај да га прободем — рекао је Црвењак,
сјуривши криви јатаган у Арсланове груди.
— Прешо, изведи коње да бежимо док је времена —
наредио је Жикић, стегнувши врелу Стојчетову руку и дајући
јој знак да пође за њима.
 V

Стојче је покушала да се успне на коња, али је коњ осетио
да има посла са невичним јахачем, немирно је тупкао ногом о
земљу и поткочивао врат. Жикић га удари снажно шаком по
глави, приђе Стојчету, узе је у наручје и убаци у седло.
— Чврсто држи дизгине и не попуштај му!
Брзо се бацио у седло другоме коњу, па се окренуо према
Илији и Крстикаши:
— Пожурите да ме стигнете. Чекаћу вас поред друма за
Куманово.
Град је спавао тврдим сном. Улице су биле пусте, и само
каткада сусрео би Жикић задоцнелу пијандуру, просјака или
гладна, напуштена пса, али му је студен и неугодан дрхтај
захватао тело. Стојче је упоредо јахала с њиме, тако да је јасно
могао да види девојчино лице са ужагреним очима. При
изласку из града пут им је препречио задоцнели коњски
караван. Уплашене кириџије склањале су коње да им направе
пролаз и сумњичаво загледали Стојче. На два сата испред зоре
зауставише коње. Лево од пута уздизала се кржљава храстова
шума, па су окренули према њој. Иако је био април, топла
струја свуда се осећала. Маглено праскозорје мирисало је
дахом земље и воњом буђења. Кад је оба коња завео у шумарак
и привезао, скинуо им је узде и натакао зобнице, а затим из
теркија одвезао Арсланов кунетином постављени ћурак.
Пажљиво је пронашао скровито место међу храстовим жбуњем
одакле може да посматра пут, а да не буде примећен, и ту на
ћурак смести Стојче.
— Ту лези и одмори се, јер ће дан бити напоран — рекао
је, напунио лулу, запалио и сео поред ње.
Она га је погледала као да није схватила шта хоће,
осмехнула се онако како то уме жена која зна своју цену и
сигурна је да може у свако доба загосподарити суровом
мушком снагом.
— Што се тиче умора, нисам га ни осетила. Јахати умем
као најбољи буњаџија. Мене је збунило оно што се догодило —
одговорила је, а очи јој се засенише трепавицама.
Жикић је уздрхтао, јер му се учинило да је у њеним очима
видео нешто тамномодро слично небу. Затим га та иста сила,
што га је принудила да обори поглед, шчепа и повуче у некакву
топлу, слатку струју, која га је понела у чудан далек и добар
свет. Услед тога око њега се окретала шума, звезде су постале
немирније, а крв је еве више надирала у главу. Не, још никад се
тако нешто није дешавало са тврдим капетаном Жикићем.
Наступио је онај несхватљиви тренутак кад се не уме нити
може шта да каже, јер се само очима и осмесима исказују жеље
и поруке срца. Кад је све друго неважно, одбачено и
заборављено, кад се сурови човек и тврдица срца занесе и
заборави, па заплива у слатки сан о срећи и љубави. Али је
истога часа наишао страх и немир. Може ли и сме ли он да
сањари о љубави, о срећи, кад се већ одлучио да пође у Србију,
где све гори у бесу буне и пламена?
Док се то неочекивано и ново осећање разгоревало у
Жикићевим грудима, Стојче је села на ћурак, увила се њиме, и
своју лепу главу наслонила уз храпаво стабло храста, па је
дрхтећи од узаврелих осећања и хладноће још оштрије упила
поглед у њега. После ноћашње страхоте, кад је видела како се
немилосрдно убија, однекуд јој је постало јасно да се тиме што
се десило као челичним ланцем чврсто привезала за овог
ћутљивог човека, чије очи беже у страну, а рука подрхтава.
Чекала је без даха и мислила колико ће дуго моћи тако да гледа
пре него што се одлучи да нешто проговори. Желела је да јој
приђе, да је загрли, а ништа да не говори.
Први пут је Стојче осећала да се с њом догађа нешто. У
исто време сећала се свега што јој се догодило у прошлости.
Прота је имао њу и сина, велику кућу у граду и читлук у селу.
Цењен од Срба и Турака, својој породици био је створио
удобан живот. Њу су у кући сви мазили, пуштали јој на вољу, а
нарочито у току лета, кад је породица ишла на имање у селу.
Брат је био старији, већ запослен и ожењен, па јој је и он у
свему угађао. Тако је цео живот текао слатко у лепршању
између сна и јаве. Већ у петнаестој години захватила ју је
несхватљива жудња за нечим непознатим, за даљинама, за оним
што се однекуд прикрада, зове је и мами. Тада је узимала
братова коња, изјахивала из дворишта и у бесном галопу јурила
на њему преко поља. Због те њене лудости у селу су је звали
катаном.
А кад се у јесен враћала у град и затварала у кућу, осећала
се неугодно, скоро као заточеник. Дани су јој пролазили у
јурњави по дворишту, на љуљашци, у тихом певушењу, и
ишчекивању нечега ненадног. Затим је дошло грабљење, бол, и
њена чврста одлука да се убије, али да се не пода Арслану.
Сада јој је тек јасно; Турчин је добро познавао ћуди жене, није
наваљивао, али јој је чинио све по вољи, препуштајући времену
да учини своје. Сурови, тврди Арслан се у току та три месеца
изменио. Сатима је могао да седи на сећији, пије мастику,
мезети маслине, пуши и пиљи у њу, а реч да јој не рекне. На
његовом лицу се већ јасно осећала помиреност са њеним
настраностима, али исто тако и жудња да је благошћу освоји.
Целога свога живота Арслан је био набусит, свиреп и себичан,
никад ни за кога у срцу није имао милости, нити се ма од чега
устручавао, а ето пред њоме је изгледао питом и плашљив као
зечић.
Однекуд, тек је сада схватила да је била отпочела и
несвесно да га жали. Месецима је то лежало пркосима и инатом
потиснуто негде у дубини душе и требало је још мало да се
пређе невидљива граница, а једнога дана букне и провали из
ње. Сећа се, седела је скоро сваке вечери насупрот њему на
дивану, тела укоченог од гађења, јер је знала да је једини разлог
отмици страст. Али што је време више пролазило, запажала је
како постаје све збуњенији, све више пије, и све више бесни на
Прешу и Суља пратиоца. А кад се на њима избеснео, њу је
посматрао нестрпљиво, свирепим очима, кроз полуотворене
капке. Стојче се тада питала: „Шта би урадио кад би знао да ћу
га убити?“ Затим, да га изазове и раздражи, викала је:
— Гадан си, гадан! Ја не могу да те трпим.
Међутим, сада кад је мртав, однекуд се у њој јављало
некакво чудно осећање сажаљења, а у исто време као вал
топлине захватала је жеља да Жикић седне поред ње и загрли
је. И баш због те противуречности у себи, коју више није могла
да савлада, изненада зајеца. Њено ридање изненадило је
Жикића. Тргао се, погледао је, пришао јој и ћутке је загрлио.
— Сирота моја, мора да си много препатила?
— Тешко ми је, тешко! Тако ми је тешко да ћу од среће
умрети!
Она га више није видела, јер је све више гњурала главу у
његова недра, а немир њенога тела прелазио је на њега. Светла
пруга зоре јасно се оцртавала на истоку. Месец је као уплашено
дериште провирио иза брега, и шумарак је облило светло. На
друму се зачу багљеви клепет каравана, који је лагано пролазио
према Скопљу. „Је ли то нов живот, и оно што већ годинама
тражим?“, питао се Жикић и чврсто стезао Стојче.
Кад је свануло, она је смирено спавала с главом у његовом
крилу. Лагано је извукао нож, скупио у шаку њене дуге
плетенице и поткратио јој косу, а то јој је дало нов изглед. Сада
је личила на заспала младића.
— Тако — чула га је како је рекао, отворила очи и видела
како се смешка.
Скупила је сву снагу, и уздржавала се да га не загрли.
Ништа јој није било важно тога тренутка. Његов загрљај
растерао би сву њену патњу. Дрхтала је од чекања и несвесно
му узела руку
— Ето, погледај! — рекао је и показао јој одсечене
плетенице.
— Моја коса! — узвикнула је и нагло се усправила, а у
очима су се јавили блистави зачеци суза.
Гледала га је, али га више није видела. Уместо њега видела
је своју одсечену косу и његову збуњену руку, која је назад
измицала. Протрљала је прстима очи, махнито покушавајући да
отера његову слику од себе. Али узалуд, одсечена коса и
Жикићева рука стајале су пред њоме.
— Жао ми је, али другога излаза није било! — рекао је и
одсечене плетенице савио и стрпао у џеп од доламе.
Знала је да очекује њен одговор, али сломљена од
ненаданог узбуђења, могла је само да рекне:
— Не, није ми жао косе!
То је било све што је могла да каже, и ућутала је. Завлада
тишина пусте планине, где се човек осећа ситан као мрав. И
изгледало је да више не постоји, као да свет још није створен,
или да је то први тренутак по његову стварању. Смртни страх
овлада Стојчетовим грудима, а срце јој се стезало.
— Загрли ме — прошапутала је.
 VI

Омршао, Салих-ефендија је јахао погнуте главе, а његове
ситне очи блистале су и поглед му стално застајао на широким
Крстикашиним плећима. Што су се више примицали Нишу, све
чешће су сретали гомиле Турских избеглица из Србије.
Већином су то биле жене, деца и погурени старци. Илија их је
заустављао, распитивао се, а Салих-ефендији чинило се да то
намерно ради да га што више уплаши. Док су избеглице
причале о паљевинама, пљачкању, сечи и борбама, његове очи
су настојале да запамте лица гомиле. У последњој групи, на
домаку Ниша, запазио је једну жену, стајала је по страни,
ћутала, а имала господствено држање. Добро грађена, бујних
груди, кроз раздеране димије видела су јој се снажна бедра.
У мислима се нашао у Стамболу. Видео је себе на
шиљтету и како му из женске одаје долази Султанија. Сад му
одједном поста јасно, та је жена личила на њу. Све је постало
мутно у његовим мислима и сећању. Заборавио је где се налази,
и због чега иде у Ниш. Погледао ју је и упитао кога има.
— Никога — одговорила је жена равнодушно.
— Ако хоћеш, узећу те са собом. Турчин сам — рекао је и
осећао како му немир све више испуњава груди.
— Мени је баш свеједно с ким ћу поћи. Гледала сам како
су ми агу обесили. Да су и мене хтели да убију, било би
најбоље. Али они, проклетници, нису жене дирали. Чак су нас
испратили до Мораве.
Стојче је стезала бичаље канџије, гледала преда се и
ћутала. Сетила се како јој је било оне вечери кад ју је Арслан
насилно повео. Сузе су јој навирале на очи. Непозната сила
одрешила јој је језик, уздигла је главу и рекла:
— То што су ваши с нама радили ничим се не може
искупити. Раја пали и убија, али не срамоти, нити силом узима
жене. Ефендија је царски изасланик, пођи с њиме, али му
поштено реци шта је све радио твој муж!
— Момчићу, мој муж је био насилник, убојица и крвник.
Само, млад си ти и још ништа не знаш. Жени може да се
допадне такво чудовиште. Ја сам га волела, момчићу, и не
кривим рају.
Поворка невољника кренула је ћутке према Нишу. Висока
жена остала је и мирно чекала. Тада је иступио Илија, обратио
се Салих-ефендији и рекао:
— Ниш је, честити ефендија, пред нама! Даље те нећемо
пратити.
— Зашто, жив био? — узнемирено упита Салих-ефендија.
— Зато што смо ми хајдуци, и што ћемо тамо у буни имати
пуне руке посла. Одржали смо задату реч. Срећан ти пут, и не
замери!
— Хајдуци! — зачуђено је упитао Салих-ефендија и
радознало их загледао.
— Можда ће ти заиста све ово изгледати више чудно него
немогуће. Али ја сам капетан Жикић, а ово је моја дружина.
Случај ти је доделио нас за пратњу. Испунили смо што смо
обећали.
Никада Салих-ефендија досада није могао да поверује да
је живот и сан једно исто. То што се догодило изгледало му је
као да је спавао и сањао. Тамо на путу стојала је висока жена,
слична Султанији, Око њега су хајдуци, а збуњени чибуклија
уплашено трепће очима. И онда се изненада сетио, то је
Балкан, и ту је све могуће. Ипак никако није могао да те верне,
мирне и добре људе уврсти у појам хајдука. С колико пажње,
бриге и труда су га неколико дана и ноћи пратили и своје
животе због њега излагали.
— Ја не знам шта бих могао да урадим за вас? — једва се
одлучио да упита.
— Само толико, да рекнеш истину кад се вратиш у
Стамбол. А истина је да је раја због велике невоље устала. Сад
кад је устала, више се неће смирити док једног Турчина види
међу собом. Данас сам те чувао, главу бих дао за тебе, али ако
те сутра случајно сретнем, узећу ти је. Такав је сурови закон
буне, ефендија! Зато дижите руке од Србије!
— Чуо си, чуо како сви причају да раја није устала против
цара, већ против дахија и јањичара — изненада се побунио
Салих-ефендија.
— Султан је Турчин, дахије и јањичари су Турци. Ти,
честити ефендија, такође си Турчин. Сваки Турчин хоће да буде
господар, а раја неће више господара. Најгоре су биле дахије и
јањичари, али када је већ једном почело, више неће моћи да се
опрости ни другима.
— Капетане Жикићу, ово је наше царство!
— Било је, ефендија, али га у Србији више неће бити.
Погледај ове моје људе. Хиљаде таквих окупљају се. Срби ће
увек умети да се боре и погину. Отпишите из тефтера Србију. А
сада, мој ага, срећан ти пут. Желимо да се више не сретнемо —
рекао је Жикић и дао знак својим људима да крећу према
Морави.
Салих-ефендија збуњено је стајао и гледао за њима.
Хладна језа испуњавала му је тело, а у мислима се јављала
чудна празнина. Све досад на буну У Србији гледао је некако с
висине, онако како су увек велики царски чиновници гледали
на све буне по своме пространом царству. Али сада, кад је чуо
све оно што му је речено, постало му је јасно да то није оно
што је мислио. Чудни човек, који није имао ништа сем ту луду
главу, ту пушку преко крила, дрске очи, и брзу руку, учинио му
се горостас. Упознао га је и сетио се, никад ни једну реч није у
ветар џаба пустио. Царство се сад игра живом ватром, која се
неће моћи лако угасити. Ти ће умети да гину, да ломе ордије, и
док један такав траје на границама Србије, неће се моћи тамо
проћи.
Осећао се у шкрипцу; да ли отићи код везира и све му
предочити? Можда су оно речи хајдука занесењака? У Србији
живи раја, кметови, који имају своје породице. Устали су од
љуте невоље, али кад искале душу над јањичарима, неће им
ништа друго бити потребно већ да се смире и прихвате плугове
и мотике. Ћесар и Москов нису нас могли да отерају из Србије,
а зар да то уради шака ушљиве раје?
За мање од сата јахања Салих-ефендија је стигао у Ниш.
Занет мислима о задатку који је имао да обави, никако није
могао из свести да истера ликове чудних људи за које је тек на
растанку дознао да су врста хајдука, а отишли су да се
придруже онима што су побунили рају. Зато је одлучио да
добро о томе размисли чим се смести и окупа у амаму. Наредио
је да се спреми соба за избеглу хануму и да јој се набави у
граду потребно одело. А док се купао, грозничавим жаром
отпочео је да размишља о свему што је чуо, видео и доживео од
поласка из Стамбола до доласка у Ниш. Јасно му је, скоро свуда
царска власт је ослабила, разни месни насилници својим
поступцима и самовољом нарушавају мир, и дају повод
немирним људима да се буне, обрачунавају или бране од зла,
које се на све стране зацарило.
Још у Врању, Салих-ефендија је дознао да се Гушанац
Алија са хиљаду крџалија налази око Јагодине и нуди Србима
или дахијама своје услуге. У Видину је Пазван Оглу, а нема
града или већег места у коме некакав Турчин или Арнаутин
није себе прогласио газијом, па у име алаха и падишаха хара и
на све стране сеје зло. Салих-ефендија спадао је у ону врсту
људи који су се упорно дизали у чиновничкој каријери, али који
увек настоје да у свему створе некакав ред, како би живот
постао лакши и сношљивији. Са свршеном медресом, уз
чиновничке послове неуморно се бавио проучавањем историје,
а уз то је научио француски и руски језик. Обазрив и спретан,
доспео је на Порту, и ту је имао прилике да често долази у
додир са страним посланицима. Ширећи круг знања и
упознавајући се са свим што се у свету догађало, постао је
чврст присталица реформи.
Иако је био тако млад, већ одмах после Свиштовског мира
велики везир му је поверио организацију обавештајне службе,
што му је омогућило да има у рукама многе тајне и да му
утицај међу знаменитим личностима султанског двора постаје
све већи. Не само што је умео да упорно диже свој углед, већ је
ревносно водио бригу и око увећавања свога богатства. Кад је
имао око тридесет година, добијао је велике приходе, и на тај
начин живео на високој нози, а новац Је умео свуда добро да
употреби. Ожењен Султанијом, ћерком великог везира, није
хтео да изазива судбину, и зато није држао харем, а
задовољавао се пролазним везама са женама које је, кад их се
засити, удавао уз добар мираз.
Сетио се како га је један његов пријатељ, антиохијски
трговац, једнога дана позвао к себи и показао му младо девојче,
које га је по нечем подсећало на младога хајдука из Жикићеве
дружине. Црв сумње замигољио је у његовом мозгу и почео је
да преврће и претражује по памети, јер му се чинило да је те
очи негде раније видео. И као кад се из таме раздвоји сенка и
предмет, досетио се да је такве очи имала ханума коју је довео
Арслан Прешевац. Њу је Салих-ефендија случајно срео у
ходнику хана кад је ишла у амам. Сумња сад прерасте у нешто
друго, у сигурност да то није момак, већ прерушена девојка. А
кад све то среди у себи и учини могућим, сећао се чудне
нежности и топлине с којом су се према момчићу односили сви
хајдуци из пратње.
Због свега што је на путу видео, дознао и запазио,
изгледало му је немогуће да постоји један такав свет, некако
искривљен и на свој начин поремећен, али као такав једино
могућ, и једино прихватљив. Из угла гледања тога света турско
царство изгледало је замрачено, опустошено ругобом и буром,
која тек почиње. Зато је имао осећање као да се изненада
приближио великом пожару, који се разгоревао, и чије
пустошење нико неће бити у стању да заустави. Није се више
осећао као раније, онакав какав је био у Цариграду, кад је све
примао хладно, турски мирно, скептичном равнодушношћу.
Склопио је очи, а чинило му се да још у њима осећа
пламсање великог пожара. Искривљена слика живота постаде
једино могућа кад све то прихвати као стварност. Сетио се
Стрељиних речи; он је све схватао могућим, а све је постављао
наглавачке. Једне ноћи, док су логоровали у шуми поред
планинског потока, рекао му је; „Мени се чини да је ову земљу
бог стварао у пијаном стању. Нагомилао је на њој толико
планина, дивљине, питомина, родних поља, врлети и долина да
би то било доста за цео свет. Онда је ту населио сваки божји
милет, животиње, птице и красоте од којих се лепотом пијани
душа. Само никако не знам зашто је бог нас Србе казнио,
дајући нам душу која се с ропством не може да помири. Ти си,
ефендија, Турчин, и све ово што ћу ти казати никад нећеш моћи
да разумеш. Пуно је земље, још више лепоте, али за нас
највише зла и увреде. Кад нас туђинац погледа, помислиће да
смо скрушени, и тупаво обезглављени. Међутим, ми главу не
повијамо, а запажамо све што не ваља, луди смо и ни од чега не
узмичемо. Турчине, запамти, четири стотине година смо раја, а
никако вам не пође за руком да нас покорите и робовима
направите.“ Топла амамска вода и шикљање вруће паре
постепено су смиривали Салих-ефендију. Успео је да потисне
зебњу, и отпочне мислити на жену што га је чекала у соби. Од
ње је могао још много дознати и добро обавештен поћи Хафис-
паши.
 VII

Сунце се спуштало за планину кад се мала чета коњаника
појавила поред Мораве. Од растанка пред Нишом са Салих-
ефендијом већ су била прошла три дана. Једно време су ишли
царским друмом према Јагодини, а затим скренули селу
завученом међу шумовите брегове. Кнез, погурен, лукав сељак,
одвраћао их је да ту ноће:
— Ја не знам ко сте, али могу да вам рекнем оно што знам.
Ако вас слажем, скратите ме за главу. Тамо у Шумадији,
Пожаревачкој и Смедеревској нахији, букнула је буна. Црни
Ђорђије дигао је народ и турско ухо живо не оставља. С њиме
су бимбаше Миленко и Петар од Добрња, Станоје Главаш и
много хајдука. Овде близу Јагодине утаборио се Гушанац Алија
са крџалијама. Он као гладан вук гледа на коју ће страну. Кажу
да га је Кучук Алија већ купио. Ако је тако, овим путем
покушаће да се пробије до Београда. Ми смс стоку, жене и
нејач склонили у планину. Ко иде царским друмом, нећемо му
сметати да пролази, али ако скрене да пљачка и пали, бићемо
се.
— Мени се чини да ти нас сматраш крџалијама? — упитао
је Стреља.
— Ја сам неки дан ишао у Јагодину. Видео сам их, и
некако су личили на вас. Схватио сам из разговора, њима је
свеједно с киме ће да се бију. Главно је да нађу посла, и да
неким градом загосподаре.
— Јеси ли чуо за капетана Жикића, Стрељу и Марка
Црвењака? — упитао је кнеза подругљиво Чуља.
— Ми смо раја, а ти знаш да се међу нама прича много.
Човек кад озебе, не либи се ни димљиве ватре. Чуо сам, брате,
о таквим људима. Нарочито о некаквом Чуљи, који из града
украде жива Турчина и узме за њега уцену. Верујем да ђе се и
капетан Жикић једнога дана обелоданити у овом немиру —
загледајући Чуљу рекао је кнез.
— Знаш ти више него што говориш, а опрезнији си од
лисице. Ја сам капетан Жикић. Ово је моја дружина. Ето
погледај, видећеш да је овај петлић Чуљав. Него реци ти нама
можемо ли ноћас у селу преноћити и бити сигурни да нас не
изненаде Турци или крџалије?
— Овде је ноћ господар кога сви поштују. Једино вук и
хајдук имају смелости и ноћу да залутају до нашег села. Брату
Србину у нашем селу никад длака с главе није фалила. Огња и
стеница имамо у изобиљу, а нађе се мало ракије, проје и
туршије.
Већ сутрадан десетак бескућника из села прикључило се
Жикићевој дружини. Поред друма, ближе Јагодини, направили
су заседу и напали одељење крџалија, који су били пошли у
села по храну и у пљачкање. Задобијене коње и оружје дали су
новајлијама, а рањеног крџалију капетан Жикић пусти и рече:
— Кажи Гушанцу, нека зна да га чека капетан Жикић са
својим бећарима!
После тога још два дана су узалуд чекали у заседи
крџалије. Гушанац, пошто се погодио с Кучук Алијом, ноћу је
ухватио споредан пут и окренуо левом страном поред Мораве
према Београду. Кад је Жикић то чуо, појурио је за њим, али је
од скелеџије дознао да је умакао у Београд.
Тада је Марко Црвењак рекао;
— Капетане, у јарузи је манастир Свети Роман, задужбина
цара Лазара, и игуман није шкрт човек. Уз то је весељак, а
више воли ракију него богородицу.
— Ако је згодно место, поћи ћемо тамо да ноћимо.
Струја раног пролећа јасно се осећала на све стране.
Дрвеће је пупело, надирала је млада трава и дивље воћке су већ
почињале да цветају. Од шумских брегова пиркао је млак
ветрић, а у ваздуху лебдео разбојник јастреб.
Поворка од стотину коњаника касала је ћутке јаругом уз
поток. На челу је јахао Крстикаша, заокупљен осећањем
озлојеђености. Још од првога дана кад је видео Стојче, све се у
њему збркало. Осећао је врелину и побрканост, мисли, и како
га обузима неко усхићење, потом му се смрачи пред очима, и из
те мутне сумаглице видео је само набујала недра од којих
одскаче долама на девојчиним прсима, осмех око усана и
тамне, уморне очи, у којима се нешто сталожило од чекања и
пригушене чежње. Постајало му је од тога тешко. Чак га је
болело у самом срцу, јер је знао да се топлије и умиљатије
смеши капетану Жикићу. Сада је и видео и осећао њу у свему:
преливала се у модрини неба. Њен глас жудно жамори у
пролећном ветрићу, у жубору потока и звонкој песми шева.
Нарочито га сапиње то што је у свему почео да осећа мирис
њене косе.
После борбе с крџалијама, кад је Стојче и сама хтела да
учествује у јуришу, Жикић се на њу искосио и оштро јој
подвикнуо:
— Остаћеш код коња!
 — Зашто? — зачуђено га је погледала и невесело села на
пањ.
Кад су се после јуриша вратили у шуму на место заседе,
видео ју је како лежи у трави озлојеђена и наљућена. Својом
меком, пуном ручицом чупкала је цветић, а лице јој је било од
узбуђења румено, танки бели врат јој је подрхтавао, као да
жели да загуши грцање. Било му је жао, и није могао издржати
да јој не приђе. Легао је насупрот ње и ћутке, као да прихвата
светињу, узео њену руку. Врелина длана и нежни притисак
прстију, цела га је испунио љубављу и саучешћем. Није знао
зашто му је милија од сестре, мајке, и због чега је жали. Онда је
запазио да се смирила и постала радосна, скоро срећна што јој
је пришао. Затим су обадвоје устали и сели, а она је заплела
своје прсте у густи смрсак његове косе. Гледао је и ништа није
видео сем њених уста с трзајем осмеха.
Стреља, који их је посматрао рекао је:
— Стојче, поглади јаче медведа да му дужи порасте реп!
Сви су се тада насмејали, а око њених усана јавио се
подругљив осмех. Али је зов из очију друго говорио, и као
пркосан водоскок испунио јој замагљене зенице.
— Шта ти, зрикавче, имаш против њега? — упитала је
Стојче, и загрлила Крстикашу.
Притисак њене руке на врату потпуно га је ошамутио. И
ето отада почео је само да мисли о њој. Видео ју је у свему око
себе, јављала му се у мирису шуме, у нежном зуку пчеле,
набујалој рудини пролећне траве, жубору воде и кликтају
сокола. То чудно и несхватљиво испуњава га све више и он не
осећа радост коју је увек разумевао у пролећним сумрацима кад
је ваздух утајен, тежак и пун разбуђене земље. А она, после,
као да ништа није било, устала је, пришла капетану Жикићу,
села покрај њега и као раздрагано дете играла се дршком
његовог јатагана у силаву. Било му је криво на њу, а оно светло
у коме је дотада гледао старешину као да је изненада
потамнело и први пут је запазио на његову лицу сурови израз
вука,
Стреља, са својом клинастом главом, јахао Је за
Крстикашом, а његове мисли јуриле су супротним смером, селу
Оризишту, где је субаша Шаћир дигао кулуком раје велики хан,
и око њега направио бедем од проштаца са осматрачницама и
пушкарницама. Шаћир је вучитрнски Арнаутин, дошао је из
Видина са дахијама и сам себе засубашио. Од најлепших
девојака из околних села створио је харем. Око хана подигао је
кошеве за кукуруз, магазе за пшеницу, штале, пчелињак и
живео као паша. Друге године субашовања имао је пет стотина
оваца, двеста говеда и ергелу коња. А сада се то
удесетостручило, а држао је педесет људи у пратњи. По
избијању устанка многе околне субаше и уплашени Турци
збегли су се код Шаћир-аге, а он је често правио излете у ближу
или даљу околину, пленио села, страшио рају Пазванџијом.
Стреља се злурадо осмехивао, и смишљао како да освоји хан у
Оризишту. Поред мржње према Шаћиру, привлачило га је и
субашино нагомилано богатство.
Чуља се препирао с Прешом око јатагана окованог златом
и нашараног драгим камењем, који је овај скинуо с посеченог
крџалије, и тврдио да је морао припадати некаквом паши.
— Можда самом цару Мурату — ругао се Преши Чуља.
Марко Црвењак од јуче није окусио ракије, грло му се сушило
и још унапред се радовао што иду на конак у манастир. Знао је
да ће се тамо добро напити, најести месине и сира, а после тога
биће вина. Спадао је у ону врсту људи који себе никад много не
замарају бригама и размишљањем. Волео је да из заседе напада
Турке, нарочито је уживао кад ухвати Турчина жива, и дуго га
разговором припремао за смрт. Његову дивљу суровост морао
је увек да укроћује капетан Жикић, који је данас јахао
последњи. Поглед му се све чешће устављао на уским
Стојчетовим плећима, и танком пасу. Вечито је био у некаквој
свађи и сукобу са самим собом. Још онога дана кад се отргнуо
од завичаја и пошао да плови морем, сукобио се са самим
собом. Видео ј е многе лепе градове средоземља, а нарочито
немирни Марсељ. Ту му се разбуктала мисао, која је у ствари
била врста побуне. Схватио је да су причања француских
морнара у Марсељу предодредила његов животни пут према
чудесној светлости, коју није сагледао, али за коју је поуздано
веровао да постоји. Доцније, она је постала све јаснија, скоро
видљива, иако само наслућена у мислима. Заслепљивала га је
чудесним сјајем, звала себи и потискивала све остало. Услед
тога презриво је гледао на земаљско богатство, жене и њихову
љубав, а целим својим бићем устремио се према тој светлости.
Сада, када му се учинило да Стојче својом појавом враћа његов
живот у меке, млаке снове о срећи и љубави, отпочео је поново
да се љути сам на себе, јер је хтео да цео његов живот припадне
буни, коју је изједначио са светлошћу о којој је сањарио.
Сунце је већ зашло иза шумовитог Озрена кад се поворка
зауставила пред капијом манастира Светог Романа. Мршав и
издужен калуђер, забринута лица и неповерљивих очију, брзо је
затворио врата, затим се чуло како ставља гвоздени превор.
Кроз округлу рупу на тешким, окованим вратима пажљиво је
посматрао придошлице, који су ћутке застали и пропустили
Стрељу да залупа алком.
— Јеси ли на дому, игумане Стефане? Овде је Стреља,
Марко Црвењак, Чуља и све испичутуре. Отварај ако си Србин,
јер су нам се грла расушила од жеђи!
— Још си међу живима, пустахијо? Зар нигде у
Поморављу не нађе места да набијеш стражњицу, већ си се
окомио на божју светињу? Али кад могу да гостим Шаћир-агу,
нахранићу и напојити и тебе, ало проклета — одговорио је
грлати и бубњави глас, и чуло се како пада запорањ на вратима.
Дебео старац шездесетих година, у изношеној калуђерској
мантији, отворио им је врата, а његово пуно, меснато лице и
очи које су радознало жмиркале испод накострешених обрва
јасно су говорили да је загрејан пићем, и да су му гости као
поручени дошли. И поред дебљине, игуман Стефан био је врло
покретан, живахна изгледа и одсечних гестова, који су одавали
смела човека.
— Стрељо, проклета пијандуро, кад год затреба, тебе нема.
Скоро ми је долазио прото из Лесковца, и жалио ми се да му је
Арслан-ага уграбио кћер и одмаглио пут Скопља.
— Одмаглио је ђаволима у пакао! Ено, погледај онога
младића; ако си кад у животу видео протину кћер Стојче,
познаћеш у њему девојку. Него невоља је баш у томе што је
жена међу хајдуцима као нечастиви у манастиру. А пошто си ти
субаша демона, не плашим се да ће коме ђаволу пасти на памет
да овамо завири. Невоља је
баш у томе што се онај медвед, коме некаква будала даде
име Крстикаша, зацопао у девојку, а она, као и свако женско
кратке памети, уздише за нашим старешином капетаном
Жикићем.
— Шта бре, шта рече? Ту је капетан Вучо Жикић. Ма који
је, да га загрлим, јер ми је милије што је дошао но да се
Патрика у манастиру појавио! — викнуо је игуман.
 — Капетан Жикић је овај голобради шиљоња! Он ме и
потерао овамо. Чуо за игумана Стефана, који чува цара Лазара
задужбину, па је хтео да те види. Одвраћао сам га, али ми не
поможе. Кажем му, нећеш видети игумана већ салнату мешину,
која краде богу дане и лема манастирско вино.
— Стрељо, копиле лесковачко, ако још једну ланеш,
спаваћеш у коњушници, а ти, капетане, сјаши да те загрлим.
Стојче, кћери моја, неће ти бити код мене горе него код татка!
Шта да вама лепоречим, већ сјахујте коње и предајте их
момцима нека их назобе, а ви, бујрум, на чардак. Јешћемо,
пићемо и веселићемо се, а имамо и због чега. Наш се народ
тргао из вечног сна, а Црни Ђорђе умеће Турцима да врати
мило за драго. Прошле године боравио је овде код мене читав
месец дана. Стрељо, ако ти нико није скинуо главу, скинуће ти
је, бели, он!
 VIII

После богате вечере, много пића и разговора, Стреља је
дао знак Чуљи да изиђе напоље. За њима је пошао дуги,
погнути калуђер.
Тако су сва тројица ћутке дошли до штале где су били
коњи. Издужени калуђер, замуцкујући од узбуђења, изнео је
Стрељи свој план како да извиде Шаћир-агин конак у
Оризишту.
— До самога села у јарузи је воденица, а њу држи поуздан
човек. Уз ратове је био хајдук, и због болести морао је да
постане воденичар. Шаћир-ага зна његову прошлост, али како
му воденица доноси велику корист, на брашња се не љути, већ
га у неку руку сматра пријатељем. Поћи ћемо до њега, и
сазнати колико субаша има момака и како се хан може напасти.
— Слушај, калуђеру, ако освојимо хан у Оризишту,
сашићу ти џубе како ни владика Леоктије у Београду не носи
— рекао је Стреља, и бацио се у седло коња.
Чуља и калуђер узјахаше коње, и појурише касом за њим.
Стаза је водила долином потока. Шума је наступала одасвуд,
као да је хтела да задави равницу поред Мораве, али никад у
њој није било тишине. Несметано се множило звериње, криле
хајдучке чете, лутали очајници и смуцали се осветници. Човек
и звер ретко су се сукобљавали, јер је и за једног и за другог
било довољно ширине. С гневом су Турци покушавали, не
једанпут, да шуму униште. Много пута је горела, али празнине
створене пожарима попуњавале су се младим изданцима.
Царски друм што је водио од Ниша према Београду, утапао се у
шуму и никад није био сигуран. Тако је шума силазила до
самог Оризишта. Чак је надирала низ Дреновачки поток до
Мораве. Таманиле су је жилаве, тврде и упорне руке кметова,
али је она била и од њих јача и остављала им само оно мало
равнице и присојитих брежуљака. Зато је шума овде била
господар, а ноћу страшнија од вукодлака. Дању је била
благородно уточиште, где турско око не сме да загледа и ухо да
прислушкује.
Пролеће је те године рано дошло. Већ почетком априла
пропланци су били риђе-зелени, а пут на дрвећу увитлавао се у
зеленило листа. Сваком јаругом је јурила поточина, а из
пробуђене земље дизала се голицава супарина. Небо изнад
шуме, брегова Јастрепца и Озрена подмлађивало се модрином
и светлошћу. Велико, тамнозелено срце шуме већ у марту се
разбудило, а сада је помамно и необуздано бректало хиљадама
гласова, који су имали своју боју, посебан звук и значење.
Изгледало је као да је шума осетила буну и жеђ за крвљу. Увече
су се над брежинама гомилали тамни облаци, севале неме
муње, долазиле брзе непогоде, али су јутра освитала топла и
сунчана. Шума је доносила воњ пролећа, а ветар мирис
паљевине, крви и злокобне слутње од које су гневом, страхом
или радошћу дрхтала људска срца. Чак су и звери од тога
постале узнемирене.
Стреља је шуму осећао посебним чулом, онако како ју је
осећао ловац коме увек доноси радост. Снажним грудима
удисао је миришљави ваздух, а испод тврде чеоне кости врео
му је мравињак мисли. Шаћир-ага је смео, лукав, и вероватно
се због буне у Србији држи на опрези. Уништити га, значило је
срушити сва турска упоришта до Ниша, а то би омогућило да
се наоружају нови бећари, који пристижу са свих страна. Од
сељака се није могло ни смело тражити издржавање, а плен
који се задобије у Оризишту осигураће пола године дана
храном бећаре. Зато се мора радити брзо, смишљено и одлучно.
Као и сваки бећар, Стрељо никад није помишљао на оно
најгоре — могућност да погине. Живот му је дат само зато да
се игра њиме, а никад да не осети досаду?
Друга страна његова живота су жене, пиће и шале. Ако би
свет морао да пропадне, да га нестане, Стреља се ни тада
нимало не би узнемирио. До последњег часа збијао би шале,
смишљао планове како да што више Турака истреби,
проналазио би турске лепотице, и с песмом на уснама умро би
без страха. Само никако није могао да схвати шта се то између
Стојчета и капетана Жикића догодило оне ноћи док су их
чекали на друму за Куманово. Исто тако није могао да разуме
ни суровог Крстикашу, коме су, по његову мишљењу, више
приличили бивољи рогови него туга. А ето момак је заиста
постао тужан и збуњен, а из очију му је избијала ватра. Све је
то замесила Стојче, јер је жена, зато је треба што пре некако
безболно уклонити од бећара.
Затресао је главом да отресе те мисли. Коњ под њиме је
фркнуо ноздрвама, наћуљио уши и застао. Поглед му се отео
напред и Стреља запази како из грма светле два ужагрена
колута. Биле су то очи неке звери, која је вребала плен из
заседе. Коњ се све више узнемиравао, па су и остала два почела
да фркћу и ударају копитима у влажну, шумску земљу.
— То је вук на парењу, — шапну калуђер — неће се
склонити, а незгодно је да пуцамо!
Стреља прикупи узде левом руком, а у десну узе ханџар и
оштро убоде мамузом бедевијин бок Она фркну још јаче кроз
ноздрве, пропе се на задње ноге и стреловито скочи напред. Из
грма се зачу режање, затим се уздиже нешто као црно клупко и
баци у правцу Аткиње. Под замахом Стрељине руке ханџар
утону у нешто меко, које Аткиња приграби предњим копитима
и заби у земљу. Чуља и калуђер заобиђоше пресеченог вука.
— Несретник, није схватио на какву је звер налетео —
нашалио се Чуља.
— Добар предзнак за Шаћира — додао је калуђер.
Ускоро после тога стаза је завијала у дубодолину потока,
где се чула бука воде и шум млинских пераја. Батови ваљарица
тутњавом су реметили сан околине. Пред згрченом воденицом,
покривеном шиндром, Стреља скочи са Аткиње, и коњску узду
набаци на колац за који су мељари везивали коње. Јаруга,
стиснута шумом и заглушена слапом потока, утонула је у
помрчину. Калуђер, пошто је свезао свога коња, приђе опрезно,
и загреба ноктима по храстовој дасци. Тек после трећег
гребања, у воденици севну огањ и зачу се храпава гласина:
— Јеси ли ти то, Каћо?
— Ја сам, Ноле! Отвори!
Прво се чуло како унутра тапкају босе ноге, а затим паде
запорањ и у светлом кругу врата појави се округла, у белу
косурину зарасла глава. Лице човека је било црвено, а глава му
је стајала на дебелом, жилавом врату, ураслом у широка
рамена. Млинар Ноле имао је шездесет година, али по свему
што се могло на њему запазити, био је снажан. Оштро се и с
прекором загледао у калуђера, а затим радознало одмерио
Стрељу и Чуљу.
 — Добро, оче Никифоре, с којим правом у невреме
долазиш воденици?
— Слушај, Ноле, нити си ти јагње, нити сам ја вук. Рекао
сам ти да долазим послом.
— Ако неко жели посао с млинаром наполичаром, ускоро
ће остати без чакшира. Моје су стадо вукови, медведи и лисице.
Пошто и они знају да им је кожа доста цењена, ретко је свлаче
и остављају на друму. Ако си повео госте к мени да их
почастим, сем туршије и опарнице ништа друго неће добити.
Шаћир-ага је тврде руке. Ретко се сети да ми пошаље бардак
ракије.
— Ноле, лупеж си коме ни Шаћир-ага није могао да
похвата конце. Ово су са мном хајдуци, и задовољиће се
туршијом и опарницом. Зато нас пуштај унутра да се
договоримо!
— Добро, уђите, али ако набасају Турци, за коже вам не
гарантујем!
Млинар је замандалио врата, јаче распирио ватру и изнео
пљоску ракије. Пажљиво је слушао Стрељино излагање.
Некакав осмех горчине и злурадости јављао му се око усана, а
бели брк му је стално подрхтавао.
Стреља је наваљивао да се што пре нападне хан у
Оризишту и уништи Шаћир-ага. Бели чуперци Нолове косе
лелујали су се око главе. На лицу му се све више појачавао
осветољубиви, жестоки израз, а очи као да су лутале у нешто
далеко што је као таласаста магла ишчезло. Најзад је завладала
мучна тишина, у којој се чуло уједначено ударање чекетала,
шум воде на перајима и јаукање воденичног камена, коме је
недостајало жито. Ноле је устао, пришао кошу, уклонио сламку,
и наместио чекетало, а потом сео на раније место, и радознало
загледао Стрељу.
— Дакле, решили сте да нападнете Шаћира?
— Решили — одлучно је потврдио Стреља.
— Колико вас има, веселниче?
— Нешто око педесет.
— И сви сте спремни да погинете?
— Зашто ме питаш када си био хајдук?
— Зато, јер ако победи Шаћир, или, још горе, утекне,
запалили сте цео крај, а ја више нисам у снази да хајдукујем, а
патње је људима и без тога сувише. Али пошто је за буну
дошло време, пристајем да вас сутра увече поведем. Шаћир-агу
узимам ја на душу.
 IX

Пре тридесет година игуман Стефан био је рукоположени
ђакон у манастиру Жичи. Стидљив и повучен, скретао је на
себе пажњу целе братије, а нарочито игумана Пајсија, пијанице
и разблудника. Његова чистота као да је сметала снажном
старцу у кога су се у потаји заљубљивале снаше из целе
околине. Свој начин живота, а нарочито пијанство, Пајсије је
правдао тежином услова под којима је живео и требало да
сачува немањићку светињу. Баш зато није трпео млакоње
калуђере, који су се повлачили у себе и искључиво предавали
посту и молитви. Сваки његов калуђер пио је као смук. За
свакога је у манастирској скривници имао дугу пушку, ханџар и
све што би веселило хајдука. Гледао им је кроз прсте ако се
забораве у погледу жена. Али кад дође до тесног, никад никоме
не би опростио ако се не одупре насиљу Турчина. Последња
година Стефанова ђаковања била је немирна, сумњиви људи из
Аустрије смуцали су се свуда по селима, залазили у манастир и
причали о рату. Пашалук на граници био је пун турске војске,
коју су пратили насилници, јањичарске протуве и они који су у
мутном желели да се науживају и дукатима набију ћемере.
Такав један Турчин, вероватно сплавар са Дрине, обрео се
Једне вечери у Жичи. Затражио је вечеру и пиће. Затим је
наредио да му позову игумана, кога је приморао да пије.
Заметнуо је разговор о рату и вери. У почетку, док га није
ухватило пиће, Пајсије му је климањем главе одобравао. Затим
је почео све више да се супротставља Турчину. Стефан, као
најмлађи у братству, служио их је ракијом, кувао им кафу и
додавао жишке у чибуке. Око поноћи Турчин је изгубио сваку
меру; одупрт лактовима на синију, закуњао би, а кад би се
пренуо, отпочињао је да прети и псује. Већ и сам накресан,
игуман Пајсије све се више љутио и покушавао да приволи
Турчина да пође на спавање. Турчин затражи уцену од сто
дуката. Игуман није могао то више Да поднесе, и очима показа
Стефану у ћошку секиру.
Водећи капетана Жикића својој ћелији на спавање, игуман
Стефан се сећао како је ужареним рукама прихватао држаље
секире, али му ни тада ни сада није било јасно је ли Турчина
ударио само двапут или трипут. Сећао се да се пијанац отегао
поред синије и трзао ногама као заклани петао. Црвена магла
мутне светлости с огњишта испуњавала је целу оџаклију,
калуђер Петар, повијен у раменима и сув као сарага, донео је
костретну врећу и у њу стрпао убијеног Турчина, а онда се
окренуо према Стефану, и рекао:
— Хајде са мном, а ти, оче игумане, нареди нека се опере
и окади оџаклија.
Била је мрачна ноћ пуна јасних звукова раног пролећа,
облачна и без звезда. Гласови пролећа су бивали све јаснији.
Међу врбама жаморила је набујала река, а с планина је ћарлијао
угодан поветарац, који је ублажавао жар на Стефановим
образима. У мислима је било све помућено, пред очима црвен
мрак, а ноге су једва носиле отежало тело. Крв је јурила
помамно и пекла вене као сичан. Јасније од свега било је
стењање повијеног калуђера Петра. На обали више Тамног
Вира збацио је врећу с лешом. Затим је дуго тражио и донео
велики камен. Пипаво и полако га је укрштао ужетом и
завезивао за врећу.
— Сад, у име Христа, помози ми да га бацимо у воду. Тамо
ће остати док га не поједу сомови.
После те ноћи Стефан је крадом скоро свакога дана ишао
на реку и буљио сатима у вир. Било је влажно, а по путу је
лежало блато. Зелени ијед нове траве мењао је жуте пропланке.
Тамни облаци испуњавали су небо, а пролећно пространство
јављало се светлом радошћу над шумама, али у његовој души
још је стајао мрак крваве ноћи. Омршавио је од несанице и
стрепње, пао је једног јутра пред игумана Пајсија на колена и
кроз плач му се исповедио. Месната, пуна рука спустила му се
топло и пријатељски на потиљак.
— Будало, зар заиста не схваташ да ми не убијамо зато
што желимо, већ што морамо. Тешко је то први пут, а после
постане слатко, јер знаш да уништаваш зло на земљи. Томе има
лека. Кад ти постане тешко и срце стисне туга, попиј две-три
чашице ракије, јер она крепи и улива човеку чврстину.
Снагом младости и жељом да се свети пребродио је ту
кризу, а затим је пуне три године лутао по свим манастирима
Србије. Прелазио у Фрушку Гору, учио три године у Купинову,
а напослетку одлутао до Свете Горе. Тамо је у посту и молитви
провео три године, и као зрео човек обрео се једне вечери у
Светом Роману. У манастиру је владао неред, болесни игуман
Сотир био је немоћан да укроти калуђере, јер је сваки
прижељкивао да му постане наследник. Стефан је већ тада био
рашчистио не само са собом већ исто тако са светом, познавао
је добро живот, а како му је скитња досадила, одлучно се
заложио за завођење реда. Више пута морао га је и својом
страшном песницом да наметне. Слабашни Сотир, иако је
цвилио, није умирао. Стефановом подршком у манастиру је
заведен ред и вратило се обиље.
Кад су настале буне и отпочео рат између Турске и
Аустрије, забачени манастир постаде стециште и прибежиште
немирних људи и Турци су га све више заобилазили. Некако
одмах по Свиштовском миру, игуман Сотир заковрну једне
ноћи и умре. Братство је једногласно изабрало Стефана за
игумана. Оно неколико мирних година до доласка дахија на
власт искористио је те увећао богатство манастира, и подигао
његов углед у народу. Њега нису збунили јањичарски
пустахлуци, јер је увек био спреман да брани манастир, а шума
и хајдуци присиљавали су чак и незајажљивог Шаћира из
Оризишта да Светог Романа не дира. Али је за све то време
игуман Стефан осећао да га срце боли гледајући зло и неправду
што су јањичари проводили над рајом која је све више
постајала потуљена. Упирати поглед у небо и тражити отуда
помоћ, знао је, узалудно је. Већ годинама је био престао да
служи литургију, да чита молитве, али се често у бесаним
ноћима препирао полугласно у својој ћелији с богом.
Прошле јесени, негде испред Лучиндана, изненада је
бануо у манастир висок, црн сељак, сурова изгледа и немирних
очију. Упитао је за игумана и зажелео да насамо поразговарају.
Повео га је у оџаклију, наредио да се изнесу чибуци, ракија и
скува кафа. Дошљак га је стално испод накострешених обрва
посматрао, ћутке пушио, а кад су остали сами, изненада је
дигао главу и рекао:
— Ја сам Карађорђе, игумане. Потребно ми је да се неко
време прикријем у овој светињи. Корицу хлеба и чашицу
ракије зарадићу.
 — Значи, досадило ти је са Станојем?
— Није ми додијало, већ имам нешто посла, а хтео бих да
муселим у Крагујевцу заборави на мене. Уосталом, могу ти
рећи. Ово зло трпећемо некако до пролећа, а кад озелени луг,
мораћемо нешто радити.
У току једномесечног Карађорђевог боравка у манастиру
кроз оџаклију је прошло доста сумњивих људи. Сви су нешто с
њиме шапутали, а игуман се правио невешт. Тек кад је пре
месец дана чуо да је у Шумадији букнула буна, било му је јасно
шта је тада припремао Карађорђе. Долазак Жикића и бећара
усковитлао је у игуману из младости пригушени немир. У
мозгу је пуцао некакав светао блесак. Поново му је мржња на
Турке запалила крв. Сео је у столовак, наточио две чаше вина и
рекао Жикићу:
— У име Христа спаситеља, могли бисмо и ми на овом
крају нешто да започнемо.
— Стреља, Чуља и калуђер Петар пошли су да извиде
Оризиште и агин конак. Ја мислим да га нападнемо. Ако бисмо
ленствовали, појели бисмо не само манастир већ и тебе заједно
с калуђерима. Свакога дана пристизаће нови, бећари. Надам се,
биће весело, игумане!
 X

Магла се дизала из шума и са река, а Стојче те ноћи дуго
није могла заспати. Догађало се с њоме нешто и осећала се као
невешт пливач захваћен матицом. У соби је владала глува,
манастирска тишина. Све је ту мирисало на стареж, восак и
тамјан, на чудни воњ лишавања и самоће, а у црвоточној јапији
греда и таваница чуло се како црв гризе дрво. Неуморан је и
неумитан као време. Манастир с конацима, ћелијама, амбарима
и шталама утопио се у мрачну бескрајну шуму, која је,
захваћена струјом пролећа, звала хиљадама гласова, брујала
шумовима, оглашавала се дивљином, зверовима и наврелом
жудњом живих створова. Од свега тога у глави јој је врило и
тело постајало напето, јер је очекивала нешто. Колена су јој се
од жудње укочила, па је уза се пригрлила вунени јастук
обнаженим мишицама, а грозничаву главу увукла под
покривач. Била је свесна да не може од тога ноћас никуд
побећи, јер је све долазило не споља, већ из ње. Тај трепет,
напрегнутост, чекање, које се из часа у час претварало у велико
бдење, долазило је због Жикића, кога су од ње одвајали само
дувари конака. Чинило јој се да је сва одаја испуњена његовим
мирисом дуванског дима и зноја, који је упознала оне ноћи у
шуми. Био је то мирис привлачан и голицав, од кога је
замирало тело и тамнела свест.
 Сем шуме, све друго њој није било ни ново ни непознато.
Јављало се то и раније у Лесковцу, кад је захваћена некаквом
дивљом и необузданом силом полазила од куће у амам, а
стотине мушких очију пратиле сваки њен покрет, прождирале
је очима, звале или постајале избезумљене. Доцније, кад ју је
Арслан уграбио и повео у свој конак, то се услед страха
привремено било утајило, али кад је силник отпочео да шени,
моли и настоји лепо да је задобије, страх је некуда утекао, а
немир и жеља за непознатим поново су је захватили. Зато је
појава Жикића и његових људи још и сада остала у њој скоро
нељудска, лишена свих слабости, а зачињена страшним гневом
праведника, чији мачеви севају у ноћи као муње.
Несрећна девојка мрмљала је сама себи у недра узбудљиве
речи, и осећала да је више ништа неће моћи да извуче из струје
великог пожара, који се разбеснео тамо преко Озрена и
Јастрепца, а који ће овде већ сутра да потпири капетан Жикић и
његови људи. Какви су то људи? Откуда долазе? Сваки је на
свој начин занимљив, а сви су заједно олуја с муњама. Само
није никако могла још да схвати зашто су сви одреда пажљиви
према њој, а сурови према свима, као да су чопор вукова. Како
ју је само топло, жудно и скоро уплашено гледао велики,
снажни Крстикаша? „Он ме је већ заволео”, прошапутала је,
осмехнувши се, јер је осећала задовољство што је толика
дивљина и снага слабашна пред њеном лепотом. Али зашто је
тако уздржљив Илија, што својим држањем подсећа на бегове
које је кроз прозор гледала? Чуља је више медвед него човек,
али је сав од некаквог немира, заједљив да у томе не уступа ни
Марку Црвењаку, који с подсмехом узима све, и свима се око
себе руга, чак и смрти.
Стојче није била обична девојка, јер је још од малена
испољавала многе настраности и необузданости. Изгледала је
скоро провидна од нежности, али је волела да се игра с
дечацима. Загледала је очев јатаган, кубуре, јахала коња, а кад
је одрасла и преко лета живела на селу, често је пратила брата у
лову. Једном јој је стари слуга донео ухваћеног зечића. Згрчено
тело животиње трзало се од страха у њеним рукама. То ју је
разбеснело, зграбила је из силава слугин нож и њиме пререзала
врат зечића. Ток њених мисли увек је био захваћен бурним
налетима необуздане страсти и фантазије. Обдарена
свирепошћу и енергијом, која је грациозном телу повећавала
лепоту, још је као шипарица жудела за бестидностима, и врло
често наученим псовкама од дечака збуњивала другарице, а
нарочито своју скрушену, побожну мајку. Баш зато није никад
хтела да савлада и умери своје жеље, а постизавала је све што
је желела не водећи рачуна о последицама. С непоколебљивом
упорношћу успела је да сломи суровост бездушног Арслана,
али ето сада, откад је видела Жикића, Стрељу, Марка, Чуљу,
Илију, све се некако наопако окренуло. Јављала се код ње жеља
да се наметне и њима, да је сматрају себи равном у борби и
свирепости. У почетку је мислила да ће јој то лако поћи за
руком, али кад је неки дан дошло до судара са крџалијама,
Жикић је само једином речју сломио њену тврдоглавост и
присилио је да остане у шуми поред коња, а синоћ је чула како
је рекао игуману:
„Стојче ћемо морати привремено овде код тебе да
оставимо. Један од конака ћеш испразнити да у њега сместимо
рањенике. Она ће о њима да води бригу и лечи их.“
Најдражи човек оспоравао јој је право да свуда буде уз
њега, живи и погине с њим, гневно је ускипела њена крв. Срце
је устрептало пркосом, и као никад раније овладала је њоме
жеља да му се супротстави и не покори. У жељи да то спроведе
у дело, једва је чекала сутрашњи дан, када ће га позвати на
страну и отворено му рећи да ће остати у одреду међу
бећарима. Знала је да за њу љубав није што и за друге жене.
Она, као и бећари, жели вечити немир, несигурност, спремна је
на опасност, да гледа смрт очима, и да са стрепњом очекује
сутрашњи дан.
Можда жели да ме не излаже опасности? Ја то и хоћу,
помислила је, и нагло испод покривача уздигла своје пуне руке,
са жељом да га загрли, у косу упетља дуге, фине прсте и осети
тврди потиљак главе. Али руке су утонуле у мрак и празнину.
Издигла се, збацила са себе покривач и села. Тело јој проже
хладноћа, мрзнући јој обнажене груди и леђа. То је деловало те
се отрезнила, прибрала и сетила где се налази. Тада се изнад
шуме уздигао месец и сноп светла испунио је собу. Стојче је
тек сада приметила како још држи уздигнуте руке, а тамне
модрице биле су трагови зуба, којим их је несвесно и
немилосрдно гризла. Више злобан него радостан, заиграо јој је
осмех око усана и она се зарече, погледавши икону Богомајке,
да се неће покорити капетану Жикићу.
 XI

Исте ноћи у везирском сарају у Нишу, пушећи наргиле и
пијући кафу, седели су један према другом Салих-ефендија и
Хафис-паша. Црнобради Хафис, ситних, лукавих очију,
прикривао је у густој бради подругљив осмех, настојећи да
пажљиво слуша излагања Цариградлије. Раздор у царству њега
није забрињавао, а буна у Србији скоро га је обрадовала, јер је
већ одавно био бацио око на београдски пашалук, и у себи
прикривао жељу да њиме загосподари. Гранични пашалук
својим пространством и богатством пружао је велике
могућности за нагло уздизање. Завести у њему чврст ред, и
омогућити да се развије трговина са Ћесаревином, присилити
рају на покорност и рад — то би му помогло да у Делфету
задобије пресудан утицај и постане убрзо после тога велики
везир. У ствари, то је била његова највећа жеља.
Као младић од шеснаест година, доведен је у Цариград,
где је неколико година провео као служинче у сарају Хусеин-
капетан-паше, падишахова љубимца. Полако, како то умеју
само источњаци, добијао је из године у годину везирово
поверење. Кад је султан Селим отпочео да заводи реформу,
Хусеин-паша, султанов пријатељ из младости и најпоузданији
саветник, међу својом пратњом запазио је Хафиса, који је тада
био само бимбаша. Махмуд Челеби-ефендија, који је пет
султана служио и у тој служби оседео, најстарији по годинама,
био је најдубље уверен у потребу реформе у царству. А како је
дуго живео у Русији, искористио је ту прилику да се упозна и
проучи руске војне уредбе, па је настојао да оживотвори све
оно што је могло да се примени на турско царство. Зато је
схватио да за промене треба наћи и нове људе, па де
енергичног Хафиса поставио за пашу, и дао му одред нове
војске, којом је немилосрдно у Једрену угушио јањичарску
побуну.
Свиреп и жељан власти и богатства, Хафис-паша је брзо
поклао десетине хиљада јањичара и узео им сву имовину. Што
није уништено у првом налету, побегло је главом без обзира,
остављајући све да се што брже може бежати. Његова
свирепост узбудила је Хусеин-капетан-пашу, па је намеравао да
га лиши чина и протера у Анадолију. Али брзо разрачунавање с
јањичарима допало се Махмуд Челеби-ефендији; заштитио га
је и послао за везира у Ниш, да га као искусна стално држи над
главом Пазван Огле и дахија у Београду. Салих-ефендија био је
мишљења да Хафис-паша пошто-пото мора наћи пута и начина
да се умеша у побуну раје, да ту авантуру што пре одува, а што
се тиче дахија и јањичара — добили су што су тражили.
Још је у Цариграду Салих-ефендија обавештен да на
Балкану постоји жива револуционарна пропаганда која се
протура из Француске, јер се услед утицаја руског и
аустријског веровало да Наполеон жели поделу турског
царства. Та подозрења нису га ни сада напуштала, иако је већ
имао јасан преглед свих зала и недела које су починили
јањичари и тиме дали непосредан повод за устанак. Хафис-
паша, иако је мрзео дахије и јањичаре, из непосредне близине
запазио је еве оно што се догађало у Србији. Пре него сви у
царевини схватио је да буна у Србији има дубљи смисао. Раја
што је пет стотина година робовала није заборавила да је
некада имала своје царство, а никад се није одрекла жеље да га
поново обнови, турску управу да сруши, макар била и добра
каква је била под Мустафа-пашом. Дахијска недела приморала
су рају на покрет пре времена, и зато се сада не треба заносити
њиховим лажним изјавама да ће цару остати верни и да ће се
зауставити само на уништењу јањичара. Јасно је видео да раја
не издваја једне Турке од других, већ их истребљује одреда, а
кад буде потпуно Србију очистила, одрећи ће послушност и
цару. Зато је по његовом мишљењу најбоље змији згњечити
главу док није ојачала.
— То је и моје мишљење, Салих-ефендија. Желео бих да
га пренесеш Хусеин-паши и Махмуд Челеби-ефендији. Ако га
усвоје, ја ћу кренути војску и за хефту дана умирити рају,
завести ред и једном заувек истерати Србима из главе мисао о
сопственом царству. Док од Порте не добијем наређење, прстом
нећу маћи, сем у случају да нападну мој пашалук. Моја војска
је спремна, а дотле ћу је утростручити. Царски хлеб и понос не
дају ми да се пред ушљивим бунџијама сагињем, и курјачку им
ћуд мазим.
— Заиста си у праву. Ја овде мање видим него док сам био
у Стамболу. Остаћу још коју хефту да стекнем јасну слику
развоја буне, а затим се враћам у Стамбол. Отуда ћу ти послати
исцрпна упутства шта даље да радиш.
У ствари, Салих-ефендија је знао да разговор и саветовање
са Хафис-пашом ничему не води. Свак је ишао за својом
мишљу, налазио довољно разлога да остане при њој, а обојица
су се трудили да буду на границама трпељивости, јер један
другоме нису ништа веровали. Сваки је хтео да кроз разговор
другога добро провери самог себе. Међутим, сада кад је и то
било завршено, узалудно је било губити време, мислио је
Салих-ефендија, поготово што га у хану чека Рашела. Ма
колико да је владао својим осећањима, нешто пролеће, а нешто
све оно што је за ових неколико месеци по доласку из
Цариграда видео и доживео, гурало га је у авантуру, поготово
што се био много изменио и почео другим очима да гледа
живот. Већ прве недеље боравка у Нишу чинило му се да је
јурећи за каријером био заборавио на живот.
Уз ту мисао јавила се друга, пресуднија. Догађаји у
Србији, нереди у Македонији, Бугарској и Грчкој, непоузданост
паша и дивљање одметника, наметнули су му сумњу да је
царство на ивици пропасти. А пропаст царства је и његов
потпуни слом и уништење. У ствари, он је осећао да се онај
дојучерашњи свет, који му је изгледао чврст и неуништив,
одједном показао немогућ, неодржив и скоро сахрањен. И док
се стари свет још копрцао у самртним трзајима, рађао се нов
живот, пун неизвесности, немира и наглих заокрета, у коме је
требало изнова да се сналази. А питање је да ли ће се моћи
снаћи у том свету или, што је још горе, може немилосрдно од
бржих и спретнијих да буде одгурнут. То га је приморало да се
изненада сети Ариф-аге, који је све дрзовитије наступао
настојећи да га потисне и заузме његов положај. Ариф-ага је
био Бошњак, пун, плав, јак, и са пуним као у жене гојним
прсима. У широким чакширама, утегнут свиленим појасом,
увек се улагљиво осмехивао, ишао нечујним ходом као да се
прикрада. Ариф-ага није држао жене, али је увек имао код себе
по једног Грка као саветника и дилбера. У погану телу погана и
душа, помислио је Салих-ефендија забринуто, и одлучио да се
што пре врати у Цариград док му Ариф-ага не извуче асуру
испод ногу.
Отпочео је да на људе гледа с подозрењем, јер је лако и
једноставно запажао све око себе, и могао тачно да погоди кад
лажу, а кад му истину говоре. То му је потврдио и разговор са
Хафис-пашом. Везир му је лепоречио, слагао се с њим, али је
Салих видео у жижи његових зеница да лаже, и да ће супротно
радити од онога што обећава. Зато је мислио о томе како људи
не слуте, колико има силних, моћних и на положајима, који
увек живе од лажи и претварања.
Сада, кад је разговор са Хафис-пашом завршен и донета
одлука о повратку у Цариград, сматрао је да има времена за
мало разоноде са Рашелом. Требало је све уредити да му буде
удобно путовање. Знао је да ће Хафис-паша све учинити само
да му што пре види леђа. Даће му поуздану пратњу и узети на
себе цео трошак пута. И да то не буде као тражење мита,
Салих-ефендија се тужно осмехнуо и рекао:
— Надам се да Кеш ми дати поуздану пратњу до Једрена?
— Свакако, свакако — рекао је Хафис-паша — а верујем
да си се на путу истрошио. Овде је сто кеса. Будем ли ја кад у
твоме положају, лако ћеш ми то вратити.
— Истрошио сам се. Новац ми треба. Само ти га одмах
нећу моћи вратити.
— Добро је да се нашло, а журбе није за враћање. Само
једно бих те молио. Знам колико Махмуд-ефендија воли
ружино уље. Ако ти то не буде тешко, послао бих му на
пешкеш једну печатлију.
— Знам, знам, ко не воли ружино уље? Понећу му и
предати твој пешкеш и поздрав.
— За тебе ћу спремити мању бочицу. Жене те воле, а такав
газија то не занемарује.
 Раставши се од Хафис-паше, Салих-ефендија је претурао
по мислима живот пун свакојаких слутњи, нужди и потреба.
Сто кеса не само да ће надокнадити све учињене трошкове већ
ће му пружити могућност да приреди неколико теферича, на
које ће позвати највеће достојанственике Порте да што боље
утврди свој положај. А за Рашелино одело мораће да потроши
пет кеса, а како није хтео да се замери хануми, мораће за њу
наћи кућу, платити послугу и сносити издржавање. Али зато
Ариф-агу мора што пре да гурне у Босну, која ће га разјести и
сломити.
Од везирова сараја до хана Салих-ефендија је ишао
лагано, а два пратиоца намерно су заостајала иза њега. Пред
ханом им је дао знак да се врате, па је ужурбано пошао одаји у
којој је спавала Рашела. Опрезно је закуцао и напето
ослушкивао ход босих ногу по асури. Знао је да ће уз њу све
тешкоће проћи, а слатка језа прожимала му је тело.
 XII

На умодреном небу сунце је просуло последње зраке, а
шума преливена златном светлошћу ближила се мраку. Група
наоружаних бећара са капетаном Жикићем на челу држала је за
узде спремне коње и чекала да крене за Оризиште. У часу кад
је све било готово за покрет, изишла је Стојче, пресвучена у
мушко одело и са оружјем. Очи и лице изражавали су јој пркос.
Изазивачки је устремила поглед на Жикића, затим одлучно
пришла Крстикаши и рекла:
— Оседлај ми коња!
Крстикаша јој је предао кајасе свога коња и не гледајући
никога погнуте главе пошао према штали да изврши наређење,
Жикић се нагло окренуо и погледао Стојче. У мушком оделу, са
пушком у руци, затурене шубаре на глави, више је личила на
необуздана момчуљка него на девојку. Тако, она хоће да ми
пркоси, помислио је, а жели да ме изазове!
— Ја немам ништа против да идеш, ако на то пристају
остали — рекао је Жикић.
— Кад бих ја био старешина као ти, оплео бих је канџијом
и поставио где јој је место! — викнуо је Марко Црвењак.
— Ја хоћу да се бијем с Турцима, а ти, клемпо, деде
забрани ми ако можеш! — још пркосније је одговорила Марку.
Чуља се издвојио из реда, пришао Стојчету, па је загрлио.
 — Добро си им одбрусила! Сестра си ми кад Црвењаку
скреса тако у брк.
— Вражја жено, да ми је то Чуљан рекао, одрезао бих му и
то друго ухо, али код тебе је дужи језик од памети, зато ти
опраштам. Само кад си навалила, пођи. Ако чакшире уштетиш,
Чуља ће их прати!
Сви су се насмејали, а Жикић је осетио олакшање. Њему
једином је било јасно да Стојче због њега полази, јер је хтела на
тај начин да покаже како га је достојна.
Док је Крстикаша седлао коња, сунце се утопило иза
планине, мрак је нагло захватио предео. Шума је утонула у ноћ,
а њен мрачни зид уздизао се до звезда, страшан и несхватљив.
Предвечерје се брзо претварало у таман понор мрака.
Из тога мрака изронио је Крстикаша водећи коња за узду, и
држећи у десној руци пушку, Његово громадно тело изгледало
је још веће и чудније. Привео је коња до Стојчета, узео је руком
и као да је дете убацио у седло. Затим јој је додао кајасе и
бацио се своме коњу на плећа. Кад су сви били на коњима,
капетан Жикић се окренуо према игуману Стефану и довикнуо:
— Благослови, оче!
— Христ, спаситељ, нека вам је у помоћи! — довикнуо му
је игуман и знаком руке направио за њима крст.
Педесет коњаника је касом јурнуло у ноћ.
Пут је водио јаругом потока. Жикић је јахао на челу
колоне и осећао прилив снаге и чудне радости, од чега су му се
одлучно надимале груди. Стојчетова одлука да упркос њему
пође ослободила га је осећања жудње. Његов пут од ноћас је
јасан као царски друм кроз шуму. Све је одлучено. Постоје
само две важне ствари у животу. Борба с Турцима и ненадна
љубав. Учинило му се да није имао за собом дане лутања,
беспућа, очаја и свирепе освете. О чему је још сада било
потребно мислити? Душа се није џаба мучила. Живот је поново
букнуо великом истином, јер му се чинило да је то наслутио
још оне ноћи када је после борбе с гусарима стајао на палуби и
зурио у тамну морску дубину. Зар би то био живот да се живи
као роб, за комад хлеба, под бичем и унижен као шугав нас?
Људи су се увек борили и бориће се да слободно дишу, гледају
сунце, воле ширину и лепоту. Зато се мора бити немилосрдан
према онима који узимају то. Раја је дигла главу. Покидала
ланце. Шикнуће широки млазеви слободе. Под истим небом
нема места за нас и Турке. Зато их треба клати до безумља, док
једнога траје на земљи. После ће све бити добро, широко,
светло и велико. У мислима му се јавила слика мирнога
живота. Куће на рубу шуме. Видео је себе у поодмаклим
годинама, за грубо отесаним столом од храстовине. Стојче је
већ зрела жена. Изнела му је литру ракије и пун сахан туршије.
Неколико малишана ваљају се по ледини. Осмехнуо се, а
чаробне слике неста.
Обузела га је слаба мржња док га је коњ носио
низбрдицом. Појавио се месец. Бука потока сада је постала
гласнија, а из присенка јавила се и згрчена воденица. Две
људске прилике изишле су из заклона на светло. Повијени
калуђер Никифор са пушком о рамену и брадом личио је више
на сотону него на човека.
— Стрељо, одјашите коње и повежите их за дрвеће —
викнуо је Ноле.
Први је сјахао капетан Жикић, а за њим остали бећари.
Коње су привезали за дрвеће и окупили се око Никифора и
Нола. Стојче се прогурала у пови ред и пажљиво настојала да
види Жикићево лице. Хтела је да се увери да ли се још љути
што је пошла. Осећала је дрхтавицу у бедрима, а лице јој је
било бледо и узбуђено.
— Хоћеш ли ти да водиш? — обративши се Нолу, упитао
је Жикић.
— Прво ћемо да се поделимо у групе. Једну ћу с
Никифором да водим ја право у хан. Другу ће Стреља повести
да похвата чобане и заплени овце. Трећу ћемо поставити као
заседу, да дочекају оне који успеју да нам се извуку.
— Крстикаша, узми десет људи и Стојче па постави заседу
на путу за Ниш — нареди Жикић.
— Ја, Чуља и Џида идемо напред да смиримо псе и
отворимо капију. Ако то не успемо, можемо само џаба да
изгинемо и ништа да не урадимо. Шаћирови момци су
Арнаути, браниће се до последњег — рече Ноле.
— Слађе ћу их бити него да су Турци — викнуо је Стреља.
Бећари су се брзо поделили у групе. Чуља и Џида се
издвојише, а Ноле приђе капетану Жикићу.
— Пошто ти заповедаш, пречисти још одмах ствари. Ко
није спреман да погине, нека остане да чува коње. Мени су
само сигурни људи ноћас потребни. Са Шаћир-агом се није
шалити. Боље је пола нас да погине него да нам утече. Био би у
стању за недељу дана да скупи хиљаде пустахија и све овде
попали и покоље.
— Чули сте, браћо! Ко нема чврсту петљу нека се издвоји
— викнуо је капетан Жикић и погледао ћутљиве редове бећара.
— Зашто, капетане, гњавиш људе? Чудна ми чуда
погинути — рекао је Џида.
— Кад је тако, у име господа, да крећемо — рекао је
калуђер Никифор.
Чуља, Ноле и Џида пошли су напред и брзо се изгубили у
мраку. Лево испод тамног храстовог гаја наслућивало се
збијено село. Оглашавало се лавежом паса и поноћним
кукуриком петлова. Десно, где су се брежуљци претварали у
равницу, уз саму обалу потока дизао се хан, утонуо у мрак и
тишину. Кораци тројице људи били су брзи и нечујни. Погнути
по земљи, оштро су зурили изоштреним зеницама, и брзо се
примицали зиду подигнутом од проштина и земље. Стражар
пред капијом шеткао је полако, застајкивао, погледавао
узнемирено час у небо час према шуми. Ноле даде знак те сва
тројица прилегоше земљи. Уздржаног даха, чекали су све док
им се стражар примакао, а онда се Џида подигао на колена,
извукао из паса каму, и у часу кад се стражар окренуо да пође
капији, скочио му на леђа. Пригушено кркљање, а затим се
поново све утишало, а некакав тежак мир помешан с воњом
крви и испунио је тегобом ноћ.
— Скини му оружје и узми кључ од капије. Сад је
потребно да умиримо псе — рекао је Ноле, скинуо с леђа торбу,
и опрезно пришао капији.
Свеже комаде овчетине запрашене сичаном убацивао је
преко авлијског зида и напето ослушкивао шта се унутра
догађа. Режање паса био је поуздан знак да све иде према
плану. Када је све комаде меса побацао, поново се повратио до
Џиде и Чуља.
— Колико знам, и вук цркне кад поједе комад осичањена
меса, али псећа сорта могла би својом болном циком и
завијањем да нас открије — рекао је Ноле.
— Морамо да сачекамо дејство отрова — дошапнуо је
Чуљо.
У авлији је ускоро настало болно цичање. Шкрипнула су
врата, чули се гласови и кораци.
 — Шта им је, Хасане?
— Псећа сорта! Биће да се међу собом кољу због костију.
— Ко је на стражи?
— Мујо.
— Ко га смењује?
— Ја. Само још није време. Идем да скувам кафу и
попушим чибук дувана.
— Треба да смо на опрезу. Раја је побеснела. Шаћир-ага је
ћорав код очију. Изненадиће нас и поклати као овце. Из Ниша
су јавили да се око Мораве смуца капетан Жикић са бећарима.
— Ајде, јадан не био, ово је утврђење. Без топова нам
ништа не би могли учинити.
— Алах нека нам је на помоћи. Буна, Мујо, долази у
почетку шуњајући се као гладан вук. После се разбесни и
ничим је не можеш задолмити. А ово је заиста права буна. Што
је најгоре, везири около све мирно посматрају. Дина ми, чим
нас покољу, и њима ће нож под грло.
— Мени је Ноле сумњив. Од како је избила буна, није се у
хану појавио. Ја сам хтео јуче да пођем до воденице да га
убијем, али ми није дозволио ага. Чува га за своју несрећу. У
главу бих се кладио да одржава везу с хајдуцима. Зато ћу сутра
рећи аги, Ноле или ја.
— Хајдемо унутра! Старији је одувек дан од ноћи. Сутра
ћемо се договорити. Боље је увек нападати него пустити да
будеш нападнут. Шаћир се заиста осилио и не види да се време
тумбе изокренуло. Науживао се свега, а омилиле му влахиње.
Ми смо ти, болан, гологузи као што смо и били. Кад дође да се
гине, хајдуци неће биркати.
Разговор је нагло престао, залупила су се врата и све
поново замукло. Из мрака им је скоро нечујно пришао капетан
Жикић са двадесет бећара. Легао је поред Нола на земљу и
шапатом упитао:
— Можемо ли да нападамо?
— Време је. Отворићу капију. У приземљу конака је
велика одаја где су смештени јањичари. Горе на спрату је
Шаћир-ага са женама. Пушку без велике невоље не смемо
опалити.
— Пођи напред — наредио је Жикић и позвао остале.
Ноле је скоро нечујно отворио капију, а затим су сви брзо
јурнули вратима хана. Била су отворена, а у великој одаји
видела се светлост. Крај огњишта седели су Хасан и Латиф,
пушили и пили кафу. Са јатаганом у десној и кубуром у левој
руци улетео је први Жикић, за њим Ноле, Џида, Чуља и остали
бећари.
— Турци, лудо би било без потребе да гинете! Ако се
предате, узећемо вам оружје и пустити вас да идете у Ниш. Ја
сам капетан Жикић.
— Да се предамо и без оружја, као жене, да идемо. Ти си
заиста полудео, Влаше — викнуо је Латиф, нагло се извио, из
паса тргао ханџар, и као неман се устремио на Жикића.
Џида га је предухитрио и с бока му сјурио ханџар у груди.
Латифова рука нагло је клонула, лице је окренуо према Џиди,
покушао да га опсује, али млаз крви шикнуо му је на уста.
Занео се и пао. Хасан је збуњено седео на месту, и једва успео
да промуца:
— Ја се предајем!
Бећари су брзо купили оружје осталих Турака, који су се
тргнути из сна предавали. Чуља им је одмотавао пасове и
везивао их. Кад је све било свршено, Жикић се окренуо Хасану
и рекао:
 — Пали свећу и пођи испред мене. Викнућеш агу.
Говорићеш му да је из Ниша од Хафис-паше дошао гласник!
Јеси ли разумео?
— Разумео сам — блед у лицу одговорио је Хасан.
Врата су се отворила пре него што је Хасан позвао
Шаћира и на њима се појавио ага. Бука из оџаклије га је
пробудила, па је у гаћама и кошуљи био пошао да види шта се
доле догађа. Кад је угледао Хасана, а позади њега с оружјем у
рукама Жикића, Џиду и Чуљу, схватио је о чему се ради.
Подгојеним, крупним телом прошла га је смртоносна језа.
Збуњено је упиљио очи у сумрког младића. Није могао ни
замислити да постоји човек на свету који би могао да провали у
његов конак и пође да га узнемири кад се налазио у ложници
код жена. Иако збуњен, покушао је да се увери да му се то што
види није причинило. Несвесно, рука је сама од себе пошла
пасу, а како тамо није било ни силава, ни оружја, прсти су
нервозно задрхтали. Прошло је тако скоро неколико тренутака,
а оба изненађени, Жикић и Шаћир-ага гледали су се радознало.
Онда је Жикић одгурнуо у страну Хасана, иступио корак
напред и рекао:
— Шаћир-аго, досећаш ли се ко сам и зашто сам дошао?
После тих речи изгледало је као да је изненада Шаћиру
одлакнуло. Подигао је главу и кроз полутужан осмех
одговорио:
— Да си ти ђаур и хајдук, јасно ми је. Знам и зашто си
дошао. Али да си кокошар, и то видим. Лупешки си упао у
конак кад сам распојасан да ми узмеш главу. Јазук више за тебе
него за мене. Мени је близу четрдесет година… Алах је био
према мени све до ове ноћи издашан. Ђаурских сам се глава
насекао, наталумио раје, науживао јела и пића. Ни везир није
више имао у своме харему лепотица од мене. Из једног џенета
у други ћу прећи. Кажем ти, јазук је што ме крадеш!
Жикић више није могао да издржи. Дунуо је кроз ноодрве,
окренуо се према Чуљи и рекао:
— Чуљо, подај аги твој ханџар. Капетан Жикић није
копиле да голорука Турчина сече. Ви се остали размакните!
Чуља је без речи пружио свој ханџар Шаћир-аги и измакао
се у страну, а из леве руке претурио у десну кубуру. Шаћир је
часак загледао ханџар, али осећање смрти никако није могао да
потисне. У исто време јављао се у њему понос што ће с
оружјем да умре као прави Турчин. Погледао је све присутне, а
израз одлучности јавио му се на лицу.
— Ја знам, смрт је овде неизбежна, али хвала ти, ђаурине,
што ми омогући да умрем као човек — рекао је и одлучно
навалио на капетана Жикића.
Ханџари су се укрстили. Звекнуо је челик од челика. Али
се одмах видело да је Жикић вештији и окретнији. Ма како био
прорачунат Шаћир-агин ударац, увек га је дочекао и одбијао.
Већ после неколико минута успео је да избије ханџар из
Шаћирове руке.
— Турчине, алах ти ноћас није пријатељ. Хтео сам да ти
омогућим да умреш као јунак. Остаје ти, као што видиш, да те
сутра обесим. Џидо, свежи агу!
Џида није чекао два пута да му се нареди. Прискочио је са
стране, мунуо Шаћир-агу у ребра песницом, цмокнуо скоро
пожудно уснама, као да ваби прасе, и отпочео да га везује. Иако
му је Џидо немилосрдно увртао руке на леђима, Шаћир је
покушавао да се отме.
— Забога, човече, што ме не убијеш?
— Шкакљив си изгледа, Турчине! Хајдуци нерадо убијају
противнике ако то није у боју. Угодније ће ти бити да те сутра
кметови обесе. Овде си ти много зла посејао, право је и
плодове да побереш!
 XIII

Јутро пуно сунца као да је изненађено гледало пожар хана
у Оризишту. Узбуркана сељачка гомила разносила је све што јој
је долазило до руку. Свезани Турци, помирени са судбином,
равнодушно су гледали шта се ради. Илији се чинило да је то
више сан него стварност. Док је био на печалби у Цариграду,
покушавао је да замишља како ће изгледати буна, али никад
није могао ни помислити да ће све тако бити једноставно и
свирепо: изнакажена лица, помућени погледи и закрвављене
очи. То избезумљено, лудо разараше, отимаше и развлачење,
учинило је на шега утисак као да ступа у некакву туђу земљу.
Било је то некакво ново спајање и сазнање свирепог и
узвишеног у исто време. Овај пожар, јагма и бесомучно урлање
запенушене гомиле значили су прекретницу између дана и
ноћи. Између светла и мрака.
Тек кад је све разграбљено, и кад се у огњу пламена
срушио хан, маса је изненадно схватила о чему се ради. Нешто
као часак забуне и изненађења примора је да погледа свезане
Турке. Један ћосав, згрчен старчић, мишијега лица и
зажагрених очију, одвојио се од гомиле сељака, пришао Шаћир-
аги, пажљиво му се загледао у подбуло лице.
— Псето, псето! Јединца сам имао, а ти си га убио —
викнуо је старац.
 Шаћир-ага гледао је старца гадљиво, и поносито уздигао
главу. Некакав недокучив бол зјапио му је из очију. Старац се
окренуо према сељацима и викнуо:
— Браћо, у име Христа спаситеља, да помлатимо ове
зверове, јер ако их пустимо, поново ће доћи да се свете и лочу
нам крв. Милораде, дај улар и дођи да ми помогнеш!
Из гомиле сељака издвојио се белокос, крупан младић,
вртећи око руке коњски улар и осмехујући се збуњено. Часак је
застао поред плота, ишчупао храстов колац и пошао одлучним
кораком. Застао је пред Шаћир-агом, гледао га скоро уплашено,
а онда изненада замахнуо коцем и ударио га по глави.
— Овако ћу ја њега, зашто да поганим улар!
Крупно Шаћирово тело с размрсканом главом претурало
се по ледини у мукама. Старчић је узбуђено поскакивао за
њиме и дотуцао га. То је дало подстрека осталим сељацима.
Гомила је заурлала од беса и радости, повадила коље и као кад
навале на чопор вукова, поубијала Турке. Све се то одиграло
зачас. Једна од лудила избезумљена жена, са белом пеном око
уста, вриштећи хистерично викала је:
— Хасан ми је, браћо, осрамотио ћерку! Треба му коцем
пробости леш да се кучкин син не повампири!
„Маса је мудрија и луђа од вође“, мислио Је Илија. Жикић
је због дате речи имао намеру да пусти Турке, али су им сељаци
неочекивано брзо пресудили. Масу нико добро не познаје. Она
у својим наступима делује као бујица. Та црна гомила, чупавих
глава, мржњом освете замућених очију, избезумљена и
неурачунљива, није имала ни појма са коликом се силом
ухватила укоштац. То је безумље, помислио је Илија. То је
чудна смелост и моћ! И јест и није. Било му је чудно и скоро
несхватљиво шта подивљала гомила ради, а изгледала је до
малопре покорна и немоћна.
Нешто мучно и тешко испунило је цело Илијино биће.
Погледао је капетана Жикића, који је седео на храстовом деблу,
и спуштене главе посматрао међу коленима пушку. Није желео
да се меша у ову ствар. И Жикић је исто тако био збуњен
суровом одмаздом народа. Навикнут да у борби према силну и
наоружану непријатељу буде немилосрдан, а према побеђеном
човечан и од речи, није могао схватити сурову бестијалност
народа. То узвитлано море сељачких кожуха и шубара, вила,
батина, квргавих руку са секирама и мотикама, мутљало му се
свешћу, и дивљом снагом открило му праву слику буне.
Хајдучка освета, борба и снага биле су нешто сасвим друго.
Нешто што је између славе и витештва. Побуњен народ је што
и набујала вода. Све плави и све уништава. То је само гнев што
је букнуо као запаљени стог сламе. Јасно је, треба ту дивљу,
безумну снагу у руке ухватити, зауздати и организовано
повести на Турке. Али јој се овога пута мора пустити да искали
душу, и да се што више окрвави и дубље завади са својим
господарима. Тек ће после безумља схватити да назад нема куд.
Маса је и даље мрцварила, секла и комадала турске
лешеве. Најпомамније и најсвирепије су биле жене, нарочито
старице. Крештаво, безумно су урлале, безглаво трчале,
вриштале и своја уз буђења преносиле на народ. Тек кад се уз
тресак срушише последњи остаци хана и пламен букну, сви су
застали, узнемирено и зачуђено гледали своје безумно дело и
отрежњени почели да се повлаче. Између ћутљивих бећара
изишао је Стреља и дао руком народу знак да жели да говори.
Бујица се заталасала и окренула према њему.
— Браћо, није довољно запалити хан и побити неколико
Турака. Ово је само почетак почетка, јер Турака има много.
Они што су остали желеће да своје свете и нас униште. Зато
позивам све вас који имате оружја да будете спремни на сваки
дати знак да пођете у борбу. Велику магазу са пшеницом и
кошеве са кукурузом морамо још данас пренети до манастира,
како бисмо имали чиме да хранимо војску.
— Какву војску? — изненађено је упитао разрок сељак,
који је под мишком држао Шаћир-агину доламу.
— Војску коју ћемо да стварамо од бећара и вас. Од данас
се без војске више неће моћи живети. Зато је потребно да, док
међу Турцима траје забуна, пролећне радове што пре
посвршавате, да будете спремни, а нејач и старце у збегове да
склањате.
— Значи, прорачунато сте нас завадили с Турцима? —
поново је упитао сељак и још чвршће притегао лактом доламу.
Разјареног лица, Марко Црвењак пришао је сељаку и
оштро га погледао:
— Што ти лајеш, кучкин сине? Завадили смо вас, па шта?
Ако нећете да се бијете, доћи ће Турци, попалити вам куће и
вас побити. Него ако још једну ланеш, обесићу те! А ти,
Стрељо, шкакљаш медведе испод репа. Нама су потребна кола
и волови, вреће и људи да заплењену храну што пре одавде на
сигурно место склонимо. За пола сата хоћу сви с колима да сте
овде. Ако у селу има некога без жита и стоке, јавиће нам се и
мн ћемо му дати!
Сељачка гомила се размакла и прогурао се седокос старац.
Загледао се у Марка и смирено отпочео да говори:
— Ти си хајдук, а ја у селу кнез. Слажем се, без власти и
старешина не може се. Нарочито не ако мислимо да се бијемо и
бранимо од Турака. Зато, хајдуче, ако је међу вама капетан
Жикић, нека се гласне да му чујемо реч и видимо очи. Хоћемо
да знамо шта намерава даље да ради. После ове крви и
паљевине назад немамо куд.
После кнежевих речи капетан Жикић се невољно подигао,
бледа лица и зажарених очију, заокружио погледом узбуђене
сељаке и рекао:
Браћо моја, ово што су вам рекли Стреља и Марко
углавном могу и ја да вам потврдим. Започели смо буну и од ње
нећемо одустати. Велика је народна снага и ако сви заједно
кренемо, нема царске силе коју нећемо сломити. Ми нисмо
дошли да изазивамо гнев Турака против вас. Ми смо се дигли
да бранимо част наших домова и слободу отаџбине. А
ослобођење отаџбине није само наша ствар, већ ствар свих
честитих Срба. Ја ћу с мојим бећарима остати овде на Морави
и само преко нас мртвих моћи ће Турци да вас пале и убијају.
Кнез је мудро говорио. Ако народ нема ништа против њега,
остаће и даље старешина. Је ли вам сада све јасно?
— Да је јасно — није, али да другог излаза нема, то већ и
сами видимо — викало је неколико сељака.
— Марко, ти уреди с кнезом да се сачува храна и стока —
рекао је Жикић и заћутао.
После говора капетана Жикића, сељаци су почели да се
раздвајају у гомиле и разговарају о томе шта се десило и шта
их очекује. Дан је постајао све топлији. Изнад Мораве хујала је
шума. Храстова стабла су цвилела, с грана су се откидале капи
росе и падале шљапкајући на земљу. Сељаци су осећали
голицави мирис разбуђене земље и зов пролећа. Ћосав старац
говорио је групи око себе.
— Ја познајем Марка одавно. Једне зиме држао сам га на
чувању код себе. И ето нагважда којешта. Хајдуцима је лако.
Дошло је пролеће, ако им притесни, шума и планина им не
гине. Нас
земља зове себи. Од ње ми никуда не можемо побећи.
Знате да нисам кукавица. Неколико турских кожа сам већ
осушио, али због овог данашњег срце дршће у мени. Све ми се
чини да смо морали сачекати поруку од Карађорђа, јер је сељак
као и ми. Ако се одлучио да убија, онда ради што мора. Сељак
ни у коме нема пријатеља. Ђаво нас је понео, као што видите.
— Успрежи мисао и говор, деко! Ови се, веруј ми, не шале.
Бећари су и немају шта да изгубе, а све могу да добију. Заклан
певац нема куд, сем у лонац, а ни ми, сем у буну — одговорио
му је сељак узбуђеног лица…
 XIV

Три дана загледао је капетан Жикић Ђуниски теснац
између Ражња и Алексинца на десној обали Мораве. Са запада
и севера су брда утонула у непроходну шуму, лево је пукла
равница, која се благим нагибом спушта до Мораве. Кроз тај
кланац водио је једини могући пут којим се с војском могло
кретати за Београд. Међу бећарима који су га пратили били су:
Стреља, Марко Црвењак, Џида, Чуља, Илија и погурени
Преша, Нико од њих није схватао зашто Жикић разгледа
кланац. Слушали су како у висинама певају шеве и жубори
Дреновачки поток. Напослетку се све то Чуљи досадило,
окренуо се Марку и рекао:
— Биће да наш старешина тражи закопано благо?
— Тражи ђавољу матер. Додијало ми ово излежавање.
Једеш, пијеш, а оћорависмо од спавања.
— Ти, Црвењаче, хоћеш одједном да заратиш са целом
Турском царевином. Зар ти није јасно да је Карађорђе поручио
у нишки и лесковачки пашалук да не дирамо. Са Црним се није
шалити. Ако не послушаш, скратиће те за главу.
— Зар ми нисмо бећари, без куће, породице и обавезе. Ако
овако отпочнемо да се излежавамо, душа ће ми се ошугати.
Жикић је подигао главу, погледом премерио Марка, затим
му се у зеницама јавио подругљив блесак.
 — Колико се сећам, некада си био тесач јапије и добро
тесао брвна?
— Али сад умем само да сасецам мртвачке сандуке за
будале који погину. Ускоро ћу и теби један направити. С једне
стране обрлатила те Стојче, а с друге џаба богу крадеш дане.
Кад се Турци у Нишу приберу и прикупе, и на сељачке овнове
навале, неће ти ништа друго остати већ да лудо погинеш! За
нас бећаре није да се мотамо око женских стражњица, нити да
седимо на једном месту.
— Знао сам већ одавно да место главе носиш маљину. Ово
није џаба губљење времена. Морамо наћи погодно место да
подигнемо шанчеве. Затворићемо Турцима пут кроз клисуру.
Па ако им се хоће Србија и пролаз према Београду, нека иду
кроз шуму и преко планина.
— Знао сам ја, Марко, да је твоја мудрост кокошија. То са
шанцем није лоша ствар. Направићемо град, да Турке
приморамо на напад. Их, што ће бити, браћо, весело кад ми
будемо иза опкопа, а Турци присиљени да јуришају. Биркаћу их
као безуба баба гњиле крушке. Овога хоћу, овога нећу! — рекао
је церећи се Чуља.
— Добро, Чуљо, кад си схватио, узми стотину сељака и
толико бећара и пођите у шуму. Обарајте само храстове, а
трупци да буду дуги три метра. Ти, Марко, најбоље умеш са
кнезом. Све запреге покупи да превлаче јапију. Ја ћу да
направим план и од сутра се нећемо излежавати.
Сладуњав, опојан мирис пролећног поднева као да је
магијом наде и лепоте свима испунио душе. Бећари су као
омамљени запевали, а Жикић је у мирису земље, шуме и
природе осећао онај исти опојни дах који га је вртоглаво
испуњавао кад би уз њега стајала Стојче. Затворио је очи, а у
свести му се јавила она. Галопирала је на коњу, окренула се
према Морави и замишљено зурила замамљеним погледом.
Изгледала је уздржљива, хладна и због нечега као увређена.
Риђе коврџе косе падале су јој по врату, а с њима се несташно
поигравао ветар. Болела га је душа. „Ми ратујемо да се боље
живи и да будемо слободни, али не схватам откуда Турцима
толико упорности да гину као стока“, мислио је. То га је
изнуравало, јер је више него икада осећао да воли Стојче. Било
му је потребно да чује њену реч, удише ваздух који њоме
мирише, да из себе отера мрачну сенку крви и убијања.
Притерао је коња до њеног, али се она није окренула да га
погледа. Гледала је у даљину, груди су јој се таласале, а око
стиснутих усана поигравао је више загонетан него пркосан
осмех. Жикић није могао да одоли да и сам не погледа за
њеним очима. Цео предео натапало је блиставо светло, и
видокруг се осенчавао измаглицом. Све је било прекрасно, сем
црне мрље згаришта из које се према небу и даље дизао дим.
— Шта гледаш? — упитао је, јер није могао да издржи
напетост у грудима и тишину поднева.
— Тамо у оној сумаглици је Лесковац?
— Да, тамо је — одговорио је Жикић.
— Кад Турци сазнају да сам ја с вама, обесиће ми оца.
— Могли бисмо послати Прешу да га доведе?
— Могли бисмо, али он неће хтети да напусти град. Хоће
да живи и умире са својом паством. Поготово сада му то неће
тешко пасти кад зна да сам ја слободна. Него знаш сељаци су
заиста сурови, али су добро јутрос поступили. Знаш, и ја сам
једног часа пожелела неког Турчина да сасечем.
— Ипак је све то гадно — рекао је Жикић и стресао се.
Стојче се изненађено засмејала, ошинула коња канџијом
по сапима и галопом потерала у шуму. Јурнуо је за њом.
Коњске копите су урањале у размекшалу земљу, која се под
навалом сунца ослобађала зиме. Кад је зашао дубље у шуму,
затече Стојче како седи на пању, а коњ пасе на пропланку.
Скочио је с коња, смакао му узду и пустио га да пасе, и
неодлучно се приближио њој. Окрснула се, погледала га и на
лицу јој се појавило препредено чуђење, али су зенице
светлуцале радосно. Није ништа говорила, а никако није
скидала са Жикића љупко запаљене зенице. У њеном погледу
крила се жеља за прекретницом. Било је то нешто свирепо, у
исто време драго и глупо, нешто што је својствено само
вољеним женама, које у своју игру уносе све што желе и имају,
Постало му је јасно, она је чекала, надала се, а очи су јој севале
од гнева.
— Дојурио си за мном, а немаш смелости да урадиш што
треба.
— Луда си, Стојче! Оно што могу и смем да ти кажем, то
је да те волим! Али зар не би било глупо да се заборавимо?
— Сви сматрају да си јунак, паметан и одлучан. Ја ти
кажем да си кукавица. Дуриш се цело време на мене, као да сам
ја крива што си ме заволео. Подли човече, мислиш да се ја
више ма чега могу плашити и због кокошије памети твога
Црвењака остати на пола пута. Видећеш, научићу да бијем из
пушке, да сечем ханџаром и будем најсвирепије створење на
свету, али се нећу одрећи тебе.
— Ти знаш… — хтео је да јој објасни Жикић.
— Ништа ја више нећу да знам. После овога све ми је
јасно. Ако изгубим тебе, ничему више немам да се надам. Било
би ми криво што сте ме преотели, јер не бих више била у стању
да водим рачуна о себи.
 Сјај очајања и радости мешао се у њеним очима. Изненада
је уздахнула свим срцем, дубоко, рањено спустила главу на
груди и зајецала. Њен плач био је само бес, а не очајање. Око
уста и очију јавио се сув, силовит израз. Жикић тада више није
умео да мисли. Јавила се у њему дубока, слатка радост вука
који је изненада и неочекивано сусрео на стази кошуту, па су
обоје застали, само тренутак, јер су знали да је неминовно све
остало што има да се догоди. Ваздух је био пун сунца и мириса
младе траве. Пупови лишћа пуцали су на гранама. О чему сад
још ту има да се мисли? Живот је радост. Дивља, безумна сила
га је гурнула према Стојчету, привио ју је уза се, врелим
дланом помиловао јој косу. Ништа није постојало сем ње. Она
је била она која се тражи увек, свуда, она коју је чекао да је
изненада сретне. Била је сигурно она. Препознао ју је не само
по лицу, очима, већ по ономе што је пробудила у њему, смутила
му мисли, избацила га из тврдог бећарског мира.
— Знала сам да ме волиш, и да ће све доћи —
прошапутала је Стојче.
„Ово је само сан”, мислио је Жикић, претежући чврсто
њену главу на своје груди. Како су јој само топло и слатко
набубриле усне. Груди су јој као зачикавање, и нуде искушење.
Очи су постале несхватљиве, мрачне, пуне лепоте и лудости.
Отргла се и потрчала према потоку, а њихала се у струку и
куковима. Био је сав у врелини, као да је малопре стајао поред
ужарене пећи. Кад се удаљила, осетио је олакшање као да га је
свеж ветар помиловао по лицу. Није пошао за њом, јер се бојао
да не учини ма шта да лепоту доживљеног поквари.
После су обоје настојали да се не сретну. Жикић је знао да
је љубав то, јер ма шта радио, враћао јој се жељом и мислима.
Сањарио је и патио без одмора. Шума, манастирске одаје, трава
и дрвеће, све је мирисало њоме. Ма где бацио поглед, видео је
њу. Њене неме усне изазивале су жео, а очи га звале у
тајанствену шумску тишину. Шум свакога њенога корака
изазивао је потрес у његову срцу.
А она је цветала у жару чекања. Из свега што је радила и
говорила осећало се да је победила.
Изналазио је стално посао да утекне од себе, од ње, и
свега чудног и необузданог. Час је нове бећаре упућивао како се
рукује ханџаром. Испробавао њихову досетљивост и снагу.
Вежбао их у руковању пушком, гађању белега и савлађивању
напора. И у том збрканом хаосу мисли и осећања, први пут
скренуо сву пажњу на Прешу. Мали неугледни човек,
надмашивао је чак и старе бећаре довитљивошћу и вештином.
Сада, кад се одлучио да подигне шанчеве и утврђења, био му је
потребан ковач, а њега нигде у близини није било. Чак ни умни
игуман Стефан није могао да смисли како да дођу до таквог
човека. Преша је задуго ћутао, жмиркао је као кртица ситним,
лукавим очима, а онда се усправио и рекао:
— Дајте ми два коња! Одавде до Ниша наћи ћу га или
украсти.
Крстикаша се осмехнуо, а дивљи бес неукротиве снаге
заиграо му је око очију. Његово понашање све је било чудније и
немирније.
— Ја ћу поћи с њиме! Досадило ми је овде, а чини ми се да
помало и сметам.
— Медвед се заљубио у лисицу. Шта може бити глупље од
тога? А лисица облизује њушку за курјаком и око њега врти
репином. Заиста, неће бити рђаво да пођеш с Прешом.
Изветриће ти глупост из тупе маљуге — рекао је Чуља.
— Гњидо, не буди у мени звер, јер ћу те згњечити!
 — Кладио бих се да је Чуља јачи — намерно је подбадао
Стреља.
— Покушај да му ти паднеш у руке! Ја бих чак и мртвог
Крстикашу заобишао. Не волим, брате, ни да ме загрли. Знаш
како је! Може и у нежности да се заборави. Арслан-бега у
Скопљу је само малчице притегао за јабучицу. А ти, Стојче,
припази се јер воли да те убацује у седло.
— Чуљави брбљивче, криво ти је што га више волим од
тебе — викнула је Стојче и разљућена полетела на Чуљу.
Вешто као чигра, Чуља је брзо одскочио у страну, и
мигајући здравим ухом показивао на Крстикашу, чије се мрачно
лице било озарило радошћу.
— Ето погледај је, личи на сврачицу, а ни абера нема од
његове слоновске снаге. Проклето женско. Чак и капетан
Жикић пред њоме обара поглед. Замесиће та девојка међу нама
такву попару да је ни гладни пси не би појели.
— Не лупетај глупости, Чуљо. Застидео си девојку! —
викнуо је злобно Марко Црвењак.
— Стојче, то они од муке тако говоре. Кац би их само
погледала, чучали би пред тобом као шарови — окретао је целу
ствар на шалу Стреља, чешући раздрљене рутаве груди.
 XV

Наслућивао се непомирљив и немилосрдан рат с
Турцима. Мржња и невоља били су једини саветници и
помагачи људима који ништа за себе нису тражили, све су на
коцку стављали, и остали одлучни да истрају до победе. Куд
год су они пролазили, горели су турски ханови, по дрвећу
остајале обешене субаше, а свуда иза њих крвав траг. Испред
њих се ваљао невидљиви талас страха, пратили су их
благослови раје и клетве Турака. Волели су лак и пуст живот.
Смрти су се ругали, а она је свуда ишла у стопу с њима.
Свирепи закон живота у ропству начинио је од њих немани,
којима ништа није било тешко, нити су ма пред чиме зазирали.
Кад је опасност већа, живот је за бећаре постајао слађи и
пунији. До бесна коња и помамне жене није им било тешко
доћи. Али откако је устанак избио, борба је добила сасвим
други изглед.
Махнита бећарска снага тестерама и секирама у рукама
већ недељама обара младе храстове. Пушке су сложене у купе,
а силави побацани у страну. Имали су изглед дрвосеча, чији
темпо рада из часа у час постаје све захукталији. Сељаци што
су запрегама вукли јапију збуњено и задивљено су посматрали
бећаре. Секире су бесно лајале, шкргутале челичним зубима
тестере, рушило се дрвеће и као надути ковачки мехови дахтале
су снажне груди раздрљених бећара. Неутољиви замах посла
захватио је цео предео. Претоварена кола шкрипала су,
упињали се воловски вратови, чуле се псовке сељака и радосни
покличи бећара. На обе стране, повејарцем брега око
Дреновачког потока, копали су се ровови, правили банкети,
саобраћајнице и под надзором капетана Жикића намештали
палисаде, вучје јаме и бркљаче, које имају за циљ да на
потребној удаљености зауставе талас непријатељске коњице.
Са запада и севера су брда и непролазна шума, с југа равницу
испред утврђења заграђује Морава. Из замршеног сплета
брвана израстале су осматрачнице, пушкарнице и отвори за
топовска грла. У позадини, испод земље, копали су се магацини
за џебану и храну, склоништа за топовске гранате,
саобраћајнице са настрешницама и собе за преноћишта и
заштиту од зиме и невремена.
Пролеће је журило, дани су пролазили, а град растао.
Не само бећарима, већ и сељацима околних села будио се
понос у грудима, док су гледали како се подиже и расте град.
Свима се чинило да то не расте град, већ њихова снага, а
слобода узима своје обличје. Игуман Стефан изиђе на брег,
седне, напуни чибук, укреше и запали, и сатима гледа како град
из дана у дан прелази с једног брежуљка на други. Не види га
он какав је, већ онаквог како га дочарава његова машта. Бео,
замршен, са безброј кула и осматрачница. Лупа маљева, клепет
секира, граја, вика, псовке и дозиви, све се то у његовој машти
претворило у дивну музику, у чудни пој неразумљиве литургије
страшном богу, који ће ту једнога дана осветнички да заурла…
Дани пролазе, град расте, множе се опкопи и ровови, а
Преше и Крстикаше нема никако да се врате. Чак је и Чуља
престао да их више помиње и збија шале на њихов рачун.
Стојче Је била бледа и замишљена, а Жикић забринут.
Радови на подизању града на Морави постајали су све
ужурбанији. Посао је почињао рано изјутра, а завршавао се у
сумрак. Организација је текла сама по себи, јер је свако радио
оно што му прија, што зна, а сви су давали од себе све што
могу. Тесачи су заоштравали коље, најснажнији су га, са
великим маљевима дизаним помоћу ужади, забијали у земљу.
Неуки и слаби по снази копали су ровове, одвлачили земљу,
налазили се при руци мајсторима да им додају алат, помогну да
оконче брвна. Жене и девојке које је Стојче подучавала, кувале
су храну, доносиле воду, и својим присуством још више
распаљивале мушку снагу и сујету. Што је најчудније, свако је
у ту велику и замршену грађевину уносио по нешто своје, део
себе самога и своје душе. Никад ни један град није растао с
толико одушевљења, наде и песме. Чак ни најгрубљи послови
нису могли да изазову клетву или гунђање. Капетан Жикић је
свакога дана допуњавао свој план, а од зоре до мрака био
присутан на градилиштима, и једва је могао да верује својим
очима гледајући све што је било урађено. „Какви су ово људи?
Јесу ли чудовишта или ђаволи кад све ураде боље и лепше него
што сам замишљао?“, питао се Жикић с врстом усхићења,
гледајући раздрљене бећаре и помахнитале девојке, које чак
нису стизале ни дебеле плетенице да сложе у пунђу.
Марко Црвењак ничим више није подсећао на ратника. У
журби је набијао лулу дуваном, јурећи од једне групе мајстора
другој, загледао како се тешу брвна, сасецају и намештају
подументе а дижу унутар опкопа читаве улице кућица за
смештај војске и хране. Његова је замисао била да се усред
града, допола у земљу укопана, подигне велика барака, где је
требало да се смести хан и неколико трговачких породица.
 — Овде ћемо, браћо моја, направити то. Бећари не могу
без пића, весеља и жена. Свега тога ћемо имати. Поморавље ће
нам дати ракије, награбићемо се турских лепотица, а што се
тиче весеља, биће га и напретек.
— Замишљаш себе на дивану са неком беговицом,
проклетињо — рекао је један од тесача.
— Теши добро то брвно, и не брини, јер што будемо
зажелели, то ћемо и створити.
— А како ћемо да назовемо град? — питао је један
стидљиви младић.
— Бећар-град, Курвин-град, или тако нешто. Уосталом, ту
је игуман, наћи ћемо некакво име.
— Да га саградимо, а лако је за име. Него виде ли ти како
Преша и Крстикаша негде заглавише? Ни трага ни гласа, као да
су у воду пропали.
— Чуља је синоћ наваљивао на Жикића да му дозволи да
пође у потрагу за њима. Досадио му, каже, живот без њих
двојице.
— Вала и јесте необично. Преша ћути, потуљено жмирка
очима, грош човек за шега дао не би, а јунак је и паметан да му
равнога међу свима нама нема. За Крстикашу јазук, јер да је ту,
не би нам требало да правимо чекрке. Да побегне од себе, због
Стојчета је пошао да тражи ковача. Ја не знам, можда то са
женама и јесте нешто чудно. Ето и капетан Жикић по цео дан
овде ради, скоро ништа не једе, а чим падне ноћ, искраде се и
одлази с њом у шуму. Млад сам и још се никад нисам
приближио ни једној жени, али ако ме једном нешто тако
ухвати, поћи ћу у Мораву и расхладити се — рекао је млад
бећар, кога су тек осенчавале науснице.
— Јеси ли чуо, Стрељо? Тихомир мисли да Морава може
да му замени жену.
— Млад, луд и зелен. Сиње море не угаси што ураде пусте
женске полутике. Али чим неку младу и лепу Туркињу
заробим, научићу ја мога Тихомира. Било би срамота и грехота
да погине а то да не упозна.
И док рад траје све бешње, бећари причају о женама, вину,
пустоловинама, а Тихомир блед и узнемирен гута сваку њихову
реч, и постаје све више узнемирен. У међувремену неко се
посекао секиром, и Стојче јури кроз бећаре да га превије, а еви
као по команди престају да раде и прате је погледима.
Град на Морави расте, и прича о њему лети на све стране.
Преносе је људи, ветрови, жубор воде, шум лишћа, радост раје
и страх Турака. Ако се небо наоблачи и загрми, онда Турци
подигну главе и погледају у правцу Мораве, јер се свима
причињава да то с новога града грувају топови. У данима
општег узбуђења, кад се раја узмутила, прича о новом граду,
који подижу бећари и хајдуци, још више је цветала загонетком
у срцима немирних људи на Балкану. Где год се затекао млад и
необуздан Србин, Бугарин или Грк, срце би му уздрхтало
жудњом, па је у потаји смишљао како да пође у нови град на
Морави. И док се град подизао, нове придошлице бећара су се
умножавале. Било их је који су дошли са оружјем, из одреда
крџалија, а највише оних што су као бескућници лутали
друмовима и градовима. Да придошлице прихвати, уведе у ред,
расподели по четама и провери да међу њима нема и турских
њушкала, био је одређен Илија бимбаша.
Успеси устанка у Шумадији узбудили су све источне
пашалуке. Талас наде и радости, ишчекивања и узнемирености
пренео се на нишки, видински и лесковачки пашалук. Дунуо је
био луди ветар и дошло време које и камен нагриза, а људи су
све више падали у некакво ишчекивање, које их је одвлачило од
послова, реметило све раније планове, будило у њима нове наде
или изазивало неслућене могућности. До тога пролећа раја се
бавила искључиво својим невољама. Настојала је да што мање
привуче пажњу Турака, оре земљу, приклања главу, да даје аги
агино, цару царево. Живот је био слеп и затворен у црни зид
ропства. Али кад је рано пролеће дошло, кренуле воде, дунули
топли ветрови, изненада је кроз села, планине, градове и
паланке забрујао шапат о буни раје у Шумадији. Испрва је тај
шапат био плашљив, пригушен, дочекан са зебњом и бригама, а
затим је из дана у дан постајао све гласнији, све је покренуо,
разбудио, разбио црне зидове ропства и отворио пред очима
нове видике. Људи су се изненада згледали, учинило им се као
да више нису оно што су били, јер се тамо иза брда и. с
планина јављала чудна светлост, а у главама је мисао отпочела
узбуђено да гмиже, да нешто наслућује и назире некакав нов
живот.
Сад је у очима раје све постајало друкчије него што је
било. Полако и скоро неосетно дизала се глава, стезале
жуљевите песнице, опипавали сопствени мишићи, а мотике
или секире постајале су чудесно лаке и спремне да се спусте на
турске главе. Чинило им се да никад пролеће није било тако.
Све је у покрету: ваздух се таласа, бруји и шапуће, сунце је
светлије, из земље бујају чудесни дахови наде и окрепљења. Из
шума и таласа ветра допиру до њих грлати дозиви слободе.
Моћна струја прелазила је и на рају. Отпочели су да наилазе
дани ишчекивања, сашаптавања, немог споразумевања и
договора погледима. Чак ни смрт више није изгледала страшна,
а и најневероватнији подухват постајао је могућан. Све оно што
се прижељкивало, сањало и жудело, будило се овог пролећа.
 Турци су у први мах мислили да је буна у Шумадији као и
све раније буне, којих је одувек било у царству. Гладна
животиња што живи у раји искезила је зубе и ујела господара,
али чим добије по њушци, подвиће репину и наставити
покорно да носи јарам. Међутим, пролеће је одмицало,
пролазили дани и месеци, а буна не само да се није стишавала
већ се све више разбуктавала. Стамбол је далек и глув, а жеђ
раје за турском крвљу све је већа. Избеглице су се множиле.
Изнурене, одрпане и смождене поворке жена, деце и
седобрадих Турака, више костури него живи људи, вукле су се
лагано. Из очију им је зјапио страх, деца су цвилела, жене
запомагале, а старци јечали.
— Ако је алах још на небу и падишах у Стамболу, зар могу
овакву грехоту и срамоту гледати? — чуо би се вапај из
поворке.
Али сви су остајали за ту патњу слепи и неми. Хафис-
паша је наредио да се избеглице сместе и нахране, али и да им
се забрани скитња. То исто урадио је и Шашит-паша у
Лесковцу. То су у почетку радили и сви околни муселими. Обе
су паше рачунале да ће их Порта, кад раја докусури јањичаре и
дахије, одредити да смире Србију и постану везири
београдског пашалука. Рачун им је био суров. У алахову
тефтеру која хиљада мање или више Турака није велика штета,
а царство се на једноставан и лак начин отарасило одметника
Међутим, кад буна поста све јача, а у источне пашалуке допре
глас да је пропала мисија Бећир-паше и да бећари на Морави
дижу утврђење и град, Турци се почеше збуњено запиткивати:
— Шта то раја намерава?
— Дина ми, на добро не слути!
И Хафис-паша немило прими ту вест. Уши су му зујале, а
непознат немир изазвао је у њему узбуђење. Дувански дим из
наргиле учинио му се горак, а маслине и мастика отужне.
Напео је уши и отпочео да ослушкује. Чинило му се да кроз
дуварове конака чује потмулу буку и тутањ, који је долазио
равно из срца земље. То га је раздражило до беса. Наредио је да
му доведу бимбашу заптија.
— Рамиз-ефендија, утростручи пажњу на свакога незнанца
који дође у град. Испитај га ко је и утврди зашто је дошао.
Нађи неког поузданог шпијуна и пошаљи да извиди шта се то
на Морави догађа, а ја ћу послати гласника у Стамбол и
затражићу да ми се дозволи да умирим рају у Србији.
Рамиз бимбаша стајао је пред пашом укрућен, чврсто
притискујући криву сабљу уз бедро, трептао очима, и испод од
дувана пожутелих бркова севала су му два реда чврсто
стегнутих зуба.
— Честити везиру, требало би извидети шта намерава
Шашит-паша? По обавештењима којима располажем, обећао је
Карађорђу да се неће мешати у обрачун раје са крџалијама, а за
услугу затражио је да они не буне његову рају.
— Уради све што сматраш за потребно — рекао је Хафис-
паша и дао му знак да је разговор завршен.
 XVI

Ковачница се налазила на крају махале, опкољена
ханским шталама. Од ње се запажао само угнути чађави кров, а
од јутра до касно у ноћ у њој су бректали мехови, жарило се
огњиште и четворица калфа једва су успевали да свршавају
послове. Била је власништво Меша налбатина, који већ пуних
пет година не ради, јер му цео посао води калфа Милош, пун,
плав момак, са широким, и као у жене гојним прсима. Имао је
нешто око двадесет и пет година, али је услед ћосавости
изгледао много млађи. У Ниш је дошао пре пет година. Мешо
се баш те године беше нагло пропио и потпуно занемарио
посао. С Милошем се упознао у хану, платио му вечеру и повео
га са собом на конак. Већ одмах сутрадан показало се да је
његова срећа била што се упознао с овим момком. Мамурног
ковача присилили су везирови момци да им поткује коње, а
како је Милош био по занату пушкар, брзо је научио све што је
знао Мешо и преузео радионицу у своје руке. Енергичан и
вешт да посао организује, уз ковачницу је отворио пушкарско
одељење и већ прве године исплатио све Мешине дугове, узео
четири калфе и сав посао у своје руке.
Од зараде је Милош за себе добијао трећу пару, претварао
новац у дукате и пунио њима пас. Као и сваког странца, касаба
је Милоша у почетку примила непријатељски и с неповерењем.
Трговачки момци, папуџије и сарачи, покушавали су неколико
пута да га унизе, изазову на тучу, и наругају му се, називајући
га због ћосавости „мисирска баба“. Али кад су поред Милоша
осетили и тешке песнице Меша налбатина, оставише га на
миру, но назив му остаде и мало-помало на њега се и сам
Милош навикао, Ипак је, и поред отуђености, учинио оно чиме
се једино у касаби стиче углед и поштовање. Уздигао је
оронуло имање свога газде и штедњом стекао доста новаца.
Живео је у једној кућици уз саму ковачницу, а бригу о храни,
чистоћи и домаћинству водила му је хрома старица, која је
долутала у Ниш као просјакиња из Врања. Свет се у чаршији
питао шта је могло да здружи два чудна створа, али свима је
било јасно да је старица умела изванредно да води кућу; уз то,
помажући богатијим породицама, и сама је понешто
зарађивала, а и Милош јој је свакога месеца као плату давао по
двадесет гроша, које је она такође претварала у дукате и
зашивала у памуклију.
Милошева судбина у детињству није била ружичаста.
Родом је био из Ораховца, где му је отац обављао терзијски
занат. Још док је био у седмој години, умрла му је мајка, а
после њене смрти отац се нагло пропио, занемарио занат и одао
се скитњи. Милошев ујак, чувени призренски пушкар, узео је
дечака код себе и учио га занату. Ујак Гиле имао је два одрасла
сина који су тада већ били одељени од оца, бавили су се
трговином стоке. Они се нису слагали с оцем, јер су му
замерили што се у шездесетој години оженио младом
удовицом. Имала је чудно лице, на изглед смирено, чију
спољашњост осенчава белина, која јој је упорно истицала црне,
крупне очи пуне пригушене ватре. Све је то било допуњено
извијеношћу ноздрва и тамним луковима обрва. Њен лик је
требало само једном видети, чути јој глас, видети осмех и
човек је никад више није могао заборавити.
Под руком ујака, Милош је окружен нежношћу његове
жене растао, учио занат и први пут осетио шта је топлина.
Време је пролазило, а Милош је постао калфа у непуној
двадесетој години. Између њега и ујне Јање, коју нико у
ујаковој породици није волео, развијало се све веће
пријатељство. Она му је све више указивала пажњу и нежност.
Једне јесени Гила је позвао везир у Приштину да за дарове
пријатељу у Стамболу изради неколико кубура и ханџара. Гиле
се у Приштини задржао месец дана, а за то време Милош је
водио радионицу у Призрену. Посла је било и сувише, остајао
је до касно у ноћ у пушкарници. Кад је долазио кући, Јања га је
по обичају дочекивала на капији, отварала му врата. Затим су
седали и заједно вечерали. Једне ноћи, пети или шести дан по
Гилову одласку, била је месечина. У башти су дозревале
такише, мирисао презрели невен, и некаква чудна мека
слаткоћа и клонулост испуњавала све. Милошу је било тешко
да мирно гледа Јањино лице и блудном светлошћу зажарене
очи. Мало је говорио, одмах пошао у собу, распремио се и
легао.
Сан га није обузимао. Тешки мириси дозрелог воћа
надирали су у таласима кроз отворени прозор. Било му је као
да га нешто чудно распиње у грудима, а месечина му је мутила
разум. Споља су продирали неразумљиви шумови пуни чудног
склада, као да је свака ствар добила свој језик и глас, и њиме
пригушено пропевала. Јања је још неко време пословала око
огњишта. Чуло се како намешта лонце, како јој папуче лупкају
и како понекад уздахне. Затим је лагано на прстима ушла у
собу и почела да се свлачи. Милош је кроз спуштене трепавице
зиркао, настојећи да гласно дише, да Јања мисли како спава. Од
Гилова одласка она је за себе наместила душек у ћошку собе и
ту спавала. Тако јој је муж био наредио, јер је хтео да унапред
пресече сва оговарања снаха и синова. Међутим, те ноћи ни
Јањи није долазио сан. Непрестано се окретала и превртала,
уздисала и напослетку се исправила и села.
— Милошу! Чини ми се да и ти не спаваш?
— Не спавам. Разбио ми се сан — одговорио јој је.
— Мене је обузео страх. Све ми се чини да се неко шуња
око куће. Понекад као да чујем кораке.
— Јок, вала. То ветар шушти у гранама ораха, а зреле
такише падају. Спавај ти и ништа се не плаши.
— Лако је теби! Мушко си и није те страх. Ја сва дрхтим.
Бојим се, кажем ти. Него дођи и седи код мене док заспим.
Сео је код ње, дрхтећим телом, и не схватајући шта хоће.
Затим је испружио руку и спустио Ле на Јањине обнажене
груди. Она се нагло издигла, обгрлила га, и привукла себи. Од
те ноћи отпочели су да спавају. заједно. Био је невичан свему,
прек и суров, али изгледа да је то Јањи баш годило. Пуштала га
је да бесни, а кад је исцрпен и заморен падао у тежак и
бесвесан сан, седала је уз његово узглавље и остајала да бди
све док се из сна не тргне. Крвав од снаге и силне обести,
прелазио је у очајање, зарицао се да то више никада неће
радити, међутим, то се настављало до Гилова повратка. После
отпочеше да краду љубав. Сваку погодну прилику су
искоришћавали, све док се не почеше да примећују знаци
трудноће на Јањи. Тада је наступио прелом у њеном држању.
Потпуно се окренула мужу, није хтела више ни да га погледа.
Затим га је наговарала да их напусти ако је имало воли, ради
њене среће и детета које ће ускоро доћи. Љубоморан, несрећан
и разједен болом, почео је да хвата самог себе у грешној
помисли да убије ујака.
Али оно племенито у њему победило је зло и једнога дана
намерно је покварио једну кубуру, због чега је дошло до свађе
између њега и Гила. Још истога дана узео је торбу, преоблак и
напустио Призрен. У Приштини се задржао недељу дана, али
како није могао да заборави Јању, и како га је свуда и у свако
доба прогонио њен лик, не само у сну већ и на јави, одлучио се
и кренуо даље. Тако је после неколико месеци долутао у Ниш.
И ето тога Милоша пушкара и ковача већ читав месец дана
вребају Крстикаша и Преша, настојећи да с њиме успоставе
везу и придобију га да пође на Мораву. Најтеже је било то што
се нису могли да крећу по граду, а никога позната нису имали
ко би им у томе помогао. Срби се у Нишу, да не привлаче на
себе пажњу, скоро нису кретали, а у сусрету с Турцима обарали
су очи и журно пролазили. И сам Милош тих дана није излазио
из ковачнице, а чим посао заврши, хитао је у кућу и затварао
се. Очајни што им подухват не полази за руком, одлучили су да
прибегну препаду и да га силом поведу. Увече, кад је Хафис-
паша издао наређење бимбаши Рамизу да пооштри будност у
граду, Преша предложи Крстикаши да сачекају Милоша када
изиђе из ковачнице, позову га, и ако не хтедне милом да пође с
њима, насилно да га поведу.
Иза подне почело је да се облачи, а потом лину киша. Град
је упао у мрачну ноћ, тако да су сокаци скоро потпуно
опустели, а само се с времена на време зачуо бат ногу
заптијских патрола, које су одређене да изврше преметачине и
све сумњиве Србе затворе. Крстикаша и Преша још у први
сумрак заузели су место иза ковачнице и вребали Милошев
излазак. Кад су калфе отишле, а Милош се спремао да затвори
радионицу, ушао је Мешо налбатин и рекао:
— Милошу, тебе од мога Хасана ничим не одвајам. Баш
зато сам и дошао овамо да ти кажем оно што као Турчин не бих
смео. Раја диже град на Морави, вероватно с намером да, кад
ојача, окрене се у пустошење околних пашалука. Везир је издао
наредбу да се сви сумњиви Срби још у току ове ноћи похапсе.
Ти си овде у радњи где свако долази, зато завежи узлом језик.
Свака је буна као жива ватра. Турци су озлојеђени, ако не могу
на кривцима да искале освету, искалиће је на правима.
— Мешага, знаш да се ни у шта не мешам — одговорио је
Милош.
— Знам, соколе, само не заборави да су људи услед крви
полудели. Зато буди опрезан.
Затим је Мешо изишао, тетурао, и нешто сам са собом
говорио, па окренуо пустом улицом према хану. По његову
изласку, Милош је једно време ћутке седео, затим је успремио
алат и угасио ватру у огњишту. Кад се спремио да закључа
врата, дошао је заптија и рекао:
— Јеси ли ти Милош ковач?
— Јесам, Турчине! — одговорио му је, а по гласу се
осећало да је уплашен.
— Е, бива, долијао си, крмски сине! Закључај радњу, јер
морам да те водим у зиндан.
— Зашто, ако бога знаш? Ја сам радан човек и ни у какве
се сумњиве послове не уплићем.
— Казаће ти зашто Рамиз-ефендија. Ако имаш трунку
памети, можеш и сам да се досетиш. Раја коље Турке, а ви овде
течете новац. Него, хајде, да не дангубимо, јер ми ваља још
неке ваше да позатварам!
Милош је брзо обукао Фермен, закључао радионицу, а
затим пред заптијом пошао у мрачну улицу. Пут су им изненада
препречили Преша и Крстикаша. Држали су у рукама ханџаре,
упрли им их у груди и рекли:
— Реч ако писнете, побићемо вас! Пред нама натраг у
ковачницу! Ти, Турчине, дигни руке увис ;тк ти узмемо оружје.
Заптија је држао руке изнад себе, Преша му је узео оружје
и скинуо силав. Затим су се вратили у ковачницу. Наредили су
Милошу да само малко распири угаљ, а при мутној светлости
свезали су заптију и набили му у уста кучину. Милош је
узбуђено, изненађено гледао шта се ради, бледећи и муцајући
од страха:
— Добри људи, ко сте ви и шта сте то наумили?
— Наумили смо да тебе водимо са собом. Ако имаш пара,
и ако ти нешто треба од алата, узимај брзо, јер морамо што пре
да измичемо. Ми смо бећари из дружине капетана Жикића.
Подижемо град на Морави, ковач нам је потребан као хлеб. Ако
нећеш милом с нама, не остаје нам ништа већ да те завежемо у
врећу и понесемо — рекао је Крстикаша.
— Поћи ћу, само треба да узмем из куће новац и да
понесем најпотребнији алат.
— Прешо, пођи с њим, нека узме што му треба; ја ћу
чувати Турчина!
Шта се у граду радило, Крстикаша није знао, али по
узнемирености Турака предосећао је да се нешто догодило, и
да је потребно удвостручити опрезност. Мрак је постајао све
гушћи, киша је лила, а свезани заптија је стењао. Опоро
сажаљење испуњавало је Крстикашине груди, јер му се чинило
да је насиљем доводио у неку врсту понижења самог себе.
Лакше је убијати, али за то вечерас није било разлога. Питао се
да ли Турчин, ма какав био, заслужује сажаљење? Они су
својим насиљем и присвајањем свега што је вредно, лепо и
корисно сузили живот, претворили га у мрачну јазбину.
Изделили су људе на правоверне и невернике, господаре и
робове, па и најбалавији Турчин мисли да је бољи, паметнији,
узвишенији од других, само зато што је муслиман што има
своју веру, своју мисао, своје гледање на живот. Крстикаши се
зато чинило да је пронашао у мислима оно чиме се могао
поносити.
По његовом, људи су створени да буду слободни, одаберу
што им се допада, кажу што желе, а истина је негде између
супротних мисли и жеља. Зар није глупо кад се слинав Турчин
помами, и отпочне да зауздава људску слободу и мисао? Право
на једну мисао, на једну веру, на једно уређење света и живота,
то је основица за ропство и странпутица којом се иде у
ништавило. Гадно, прљаво ропство, покорност и унижавање.
Зато нема између нас и Турака могућег помирења. Сажаљење је
само нешто што треба пресећи немилосрдно у корену и бити
чврст и суров док се све те немани што блате живот не униште,
сатру и створе путеви у слободу, лепоту и ширину. Али злу и
неправди никад неће бити краја, људи ће се присећати,
одбацивати старе лажи, и измишљати нове да обману лаковерне
и преко њих загосподаре животом. „Гурави свете, зар сам ја
створен да те исправљам”, помисли Крстикаша прислушкујући
шљапкање Прешиних и Милошевих ногу.
— Да крећемо? — упитао је пригушено Преша.
— Можемо — одговорио је Крстикаша и погледао
свезаног заптију.
Милош и Преша, погурени, с врећама на рамену, у којима
су носили алат, вукли су се напред, а за њима Крстикаша с
десном руком на дршку ханџара. Био је спреман да свакога
уклони с пута. „Моћ је одувек била савезник људи који се боре
за слободу”, помислио је Крстикаша, заобилазећи малту и
турског стражара.
 XVII

Ковачку и пушкарску радионицу бећари су сместили у
споредној згради манастира, а Милош се показао не само добар
мајстор већ и подузетан. Како су међу бећаре долазили
младићи разних занимања, пронашао је двојицу ливаца, једног
колара и тобџију Јаноша, аустријског дезертера, тешку
пијандуру. Саградити утврђење није било тешко, али је било
тешко набавити топове и кубуре, а без њих град не би
представљао препреку турској војсци. Калуђер Никифор,
откако је основана радионица, целе дане је проводио код
пушкара, уплетао се и сам да помаже, а нарочито кад су колари
од трешњевог дрвета почели да израђују топове. Ти топови
после првог или другог пуцња прскали су, али Милош је почео
да их окива гвозденим обручима, и тада су издржавали десетак
пуцњева.
Једног дана у ковачницу дође сед старац из Дренове.
Посматрао је како се ковачи муче и окивају трешњев топ, који
одмах после другог пуњења прште. Старац се изненадно сетио
нечега што је већ давно био заборавио. Наиме, за време Кочине
крајине, као скелеџија видео је како је једно одељење
Аустријанаца, присиљено брзим напредовањем Турака, бацило
у Мораву два топа. Из мутне старчеве свести испливало је
сећање, па је рекао:
 — Ако ћете мене послушати, ја ћу вам помоћи да дођете
до два права топа?
— Ако ниси луд, и то могнеш учинити, ја ћу ти дати десет
дуката — одговорио је Преша.
— Луд нисам, а дукате ћу узети ако ми их даднеш. Свете
ми Тројице, својим очима сам видео кад су Аустријанци два
топа бацили у Мораву. Ја знам место, а кад вода оплића, цев
једнога топа вири из песка.
— Чујеш, старче, не шали се главом! Ако нас превариш да
се џаба мучимо, приклаћу те као петла — умешао се
Крстикаша.
— Ех, ти! Зар би се од моје главе овајдио. Али кад ми не
верујете, заиста ћу узети десет дуката. Имам унука делију,
прижељкује пушку и јатаган. За те паре набавићу му оружје.
Старчеву причу Преша је саопштио капетану Жикићу. Још
истог часа Стреља, Илија, Крстикаша, Преша, Милош и старац
кренуше према Морави. Старац је одупирући се на чворноват
дренов штап ишао напред, и при сваком трећем кораку
поскакивао, ваљда од радости или страха. Кад су дошли до
Мораве, друго је премишљао, затим му широк осмех набра
смежурано лице. Окренуо се и погледао Жикића, а када се срео
са ужагреним Стрељиним очима, рекао је:
— Сад знам! То је овде горе испод три тополе у виру.
Како је већ био прошао мај месец, Морава је била пуна
воде, а вир тамнозелен и тешко се могло видети ма шта у њему.
Старац је пришао обали, одмеравао нешто штапом, застао и
забечио се у воду.
— Ено онде где је онај црњак лежи велики топ, који су
Турци по одступању Аустријанаца покушали да изваде.
Капетан Жикић приђе старцу и дуго је гледао у воду.
Затим се скину и без предомишљања скочи у Мораву. Задуго је
ронио. На површини воде све су се више умножавали мехурови
од испуштеног ваздуха. Нагло се појавио на површини, дуго
дисао и озарена лица рекао:
— Старац је у праву. Једну топовску цев сам напипао у
песку. Само ћемо имати муке док топове извучемо.
Сутрадан је неколико најбољих ронилаца од раног јутра
радило око вира. По Жикићевој замисли прво су маљевима у
реку забијена два дебела стуба, које су повезали гредама за
друга два на обали. Колари су направили чекрке и обмотали их
троструко упреденим костретним ужадима. Затим су
шесторица ронилаца на смену силазили у вир и одгртали песак
с топова. После недељу дана цев великог топа штрчала је
потпуно из песка, али су постоље и лафет још остали скривени.
Упорност бећара је све више расла. Старчев унук Тихомир први
се усудио да зађе у вир с мотиком. Кад се појавио на површини,
вода је била узмућена до те мере да се скоро читав сат вкша
ништа није могло радити. Прошле су пуне три недеље дана и
оба топа су откопана из песка. Наступио је сада најтежи део
рада. Показало се да један чекрк није у стању ништа да учини.
Морао се начинити још један и ужад ојачати. Везивање топова
под водом преузео је на себе Жикић. Морао је двадесет пута да
силази под воду, али је завршио што је требало. Изнурен, једва
је успео да доплива до обале.
Два велика чекрка, која су окретали педесет бећара,
отпочели су уз шкрипу да раде. Калуђер Никифор подмазивао
је вратила растопљеном машћу.
— Равномерно окрећите! — О-рук! — викао је Крстикаша.
На обали под тополама седела је Стојче и посматрала како
Крстикаша наваљује свом тежином и снагом на полугу која је
окретала витло. Задњи месец дана она се изменила, побледела
у лицу и омршала, јер се капетан Жикић стално уклањао да не
остану сами. А она, проклетиња, тако га је заволела да више
није могла све то да издржи. Сада више није, као раније,
разговарала немарно и пркосно, већ се све више повлачила у
себе, и постајала укочено збуњена. Скоро се згурила. Сваког
часа је устајала, прилазила бећарима, и покушавала да замеће
разговор и шале, али јој то није полазило за руком. За све време
док је Жикић био под водом, напето и без даха је ишчекивала,
стрепећи да му се нешто не догоди. Силно јој је одлакнуло у
грудима кад га је видела на површини воде. Обузимала ју је
жеља да му притрчи и пред свима га загрли, али се у задњем
часу савладала. Мучила се, а у себи је одлучила — мораће, ма
шта се десило, да ствар изведе на чистину.
Чекрци су болно шкрипали, окретали се око вратила и
педаљ по педаљ умотавали ужад. Мишице бећара су се затезале
и лица постајала црвена од напетости. Одједанпут се из воде
појавила велика тучана цев топа. Радосни усклици свима су се
отели из груди. Старац, који је дотле мирно седео, устао је као
подмлађен и играјући викао:
— Браћо, браћо, кажем ја вама да је овде Дели-топ! Кад
груне са утврђења, у Нишу ће Турци да напуне чакшире.
Чим је топ одигнут од воде, поднета је скела под њега и
одржала га. Затим су је притерали обали, сравнили земљу, а
неколико пари волова једва су повукли топ, Двадесетина бећара
упирала је такође у јармове да помогне. Животиње су падале на
колена, а велики топ се померао пед по пед док није извучен на
чврсто тле. Тада се десило нешто неочекивано. Бећари су у
дивљем заносу опколили топ и почели да урлају.
Са другим топом ишло је много лакше. Извучен је без
натезања. Само, сада је долазило оно најтеже. Требало је
топове очистити од блата и рђе, подмазати лафете и учврстити
постоља. Милош је са ковачима и пушкарима радио око топова
пуну недељу дана. Кад је све било завршено, а топови унети и
намештени у утврђење великог шанца, скупили су се сви
бећари, постројили као права војска да присуствују пробном
пуцању и свечаном оглашењу шанчева као утврђеног града.
Бећари су сматрали да су регуларна устаничка војска, јер им је
ратовање једино занимање. Били су незадовољници из старе
Србије, Македоније, а међу њима је било и Бугара, понеки Грк
или Цинцарин. Они су дошли у Делиград да сатиру зло, оживе
српску моћ и поуздање у устанак. Пролазили су куда су год
хтели и припремали устаничкој војсци пут, распиривали у
народу буну, а Турцима доносили неминовне поразе и несрећу.
Делиград је добио велики стратегијски значај, јер је затворио
долину Мораве, природни пут за продирање у Шумадију и
према Београду. У исто време постао је солидна база, из које се
у правцу истока и југа ширио устанак. Вероватно је капетан
Жикић, једини међу бећарима схватио значај утврђења.
Зато је и хтео да завршеном послу даде свечан карактер.
Игуман Стефан, у присуству упарађених бећара и окупљеног
народа, одслужио је Литургију, пошкропио град освећеном
водицом, окадио тамјаном, а затим се окренуо бећарима и
рекао:
— Браћо моја, ја сам слуга божји и народни пастир, а
данас, кад у вама борцима за српску слободу видим поново
дизање наше некадашње славе и величине, не остаје ми ништа
друго сем од радости да заплачем, и да захвалим Христу
спаситељу за вас. Град је срећнија будућност поколења што ће
за нама доћи. У исто време, децо моја, ја на моју стару и
грешну душу примам све ваше грехове. Ослобођени сте да што
немилосрдније сатирете крвника.
После игумановог говора капетан Жикић је пројахао
испред постројених бећара на коњу, окренуо се народу и рекао:
— Напаћена браћо, нисам вичан умној и лепој речи као
игуман, али у име моје и мојих бораца заклињем се на овом
светом месту, док је једног од нас живог, Турци неће даље од
опкопа шанчева. Ово ће бити бедеми где ће се сломити сва
њихова сила. А сада да кликнемо сви за нашу рођену Србију, за
њену слободу и смрт Турцима.
Ура за слободу, ура за рођену!
— Ура за рођену! — грмнули су бећари.
Тада је испред строја на својој Аткињи прогалопирао
Стреља, пришао ближе банкету где су били постављени топови
и командовао:
— Пали!
Поред топова стајао је накресан тобџија Јанош, а Џида и
Преша су усијаним жарачима пришли те их потрпали. Два
страшна тутња један другом нису дали издушити. Ђулад су се
извила и полетела изнад поља скоро до Мораве. Топовске
пуцње пропратило је момачко и девојачко коло.

„Скоч’ коло! Скоч’ коло да скочимо,
на реку, на реку, на Мораву!
Код реке, код реке, јаблан расте,
А код њега, код јаблана,
Девојка русе косе мије,
Танке шивке она плете,
Док њене звезде очи, гледе
Срдита јунака, Жикића капетана!“

Пошто су испаљена три свечана плотуна, бећари ускочише
у коло међу девојке, а старији сељаци похиташе за игуманом,
Стрељом, капетаном Жикићем, Марком Црвењаком, Илијом и
Џидом постављеним софрама, да уз јело и пиће наставе
весеље.
 XVIII

Посветивши цео свој живот борби и ратовању, бећари
нису заборављали да уживају. За њих није било граница. У
мањим четама и групицама пребацивали су се дубоко у нишки,
видински и лесковачки пашалук. Тамо су пресретали трговачке
и војничке караване. Плен су доносили у Делиград, нарочито
храну, оружје и одело. Освитали су где их нико није очекивао.
За час су свршавали с Турцима, а имовину коју нису могли
понети делили су раји. Турске жене, децу и старце пропраћали
су у градове, а девојке и младе хануме водили са собом да се
разоноде и за турска насиља освете. Због тога је на свим
путевима од Ниша према Цариграду и Скопљу завладао страх и
нико од Турака није се усуђивао ма куд кренути. Хафис-паша
из Ниша и Шашит-паша из Лесковца, притешњени акцијама
бећара, обраћали су се Карађорђу и тражили од њега заштиту.
Притужбе Турака из околних пашалука на бећаре са
Мораве натерале су Карађорђа да с Петром Добрњцем изненада
обиђе њихов град.
Трећи дан Карађорђе је с Добрњцем јахао од Београда
према граду на Морави. Иза њих вукла се колона од неколико
стотина устаника. Једни су међу собом разговарали, други се
задиркивали, а трећи загледали питома моравска села. По
свему се видело да су кренули на даљи пут. Бисаге су им биле
надувене од брашњеника, ствари и преоблака. Сваки је на
текијама имао увезан ћурак, плен скинут с јањичара и ага.
Устаници су веровали да изван Шумадије неће бити ратовања,
у сада су већ сигурно знали да се проливање крви мора
наставити. Знали су да иду на Мораву, да су се тамо окупили
бећари, саградили град, и да одатле продиру у источне
пашалуке, подбадају клонулу рају на буну, бију и пљачкају
Турке. Знали су да је вожд пошао некако све то тамо да уреди и
бећаре уразуми, али њима то умиривање није никако ишло у
главу. Неколико векова су нас Турци секли, убијали, пљачкали и
палили, а сада кад смо устали, нашли себе и открили своју
снагу, зашто је потребно то спутавати? Бећар је Србин, човек
као и ми, има своју кожу, коју бадава износи пред топ и пушку,
и зашто да не узме и малко се не провесели с турским женама?
„Сутра ће му можда гаврани кљуцати надуту лешину“,
мислили су војници из вождове пратње.
Сам вожд био је у исто време радостан и љут. Ватра
слободе палила се и тамо где је није потпиривао, снага је
долазила откуда је није очекивао, али га је љутило што бећари
нису имали мере. Што нису могли да схвате да се са свима
Турцима у исто време не може ратовати. С Бећир-пашом је
запело око аутономије. Гушанац, чим га је шчепао у своје руке,
држао је везира као заробљеника и тражио уцену. Потребно је
све то да се рашчисти, војска организује, власт по нахијама и
селима успостави и самовоља сузбије. Све то њему виси о
врату, а бећари или неће или не могу то да схвате. Нешто се и
игром заваравања треба да постигне. Ко је капетан Жикић?
Зашто је баш нашао Мораву, и који га је ђаво терао сада да
гради шанац који је узбунио све Турке до Цариграда?
Размишља о Свему томе Карађорђе. С времена на време
погледао би Петра Добрњца. Чудан је човек, мислио је, цео дан
се клати на коњу, а на лицу му ни трага од бриге и замора.
Можда ће он бити још неразумнији од Жикића?
Немилосрдно је пекло сунце. У светлој измаглици
преливали су се брегови и шуме. Лица устаника су тврда и
мрка. Ни у шуми нема свежине. Свима је већ додијало јахати,
али вожд није ни помишљао да почине пре доласка у град.
Баш тога дана вратили су се из акције Стреља, Џида,
Марко Црвењак, Илија бимбаша, Преша и још тридесет бећара.
Овога пута су ишли скоро до Софије. Извршили су неколико
упада у мање касабе. Дигли велики плен у новцу, оружју и
дотерали неколико буљука оваца, стотинак волова и коња.
Довели су са собом педесет нових бећара, две кубуре и један
мали топ, који се могао носити на коњу. Довели су и десет
турских девојака. Цео тај плен је смештен, а нови бећари
распоређивани у чете. У логору је, као после сваке успеле
акције, владало весеље. Бећари су се забављали с турским
девојкама. Пило се вино и ракија, а на ражњевима вртели
овнови. Капетан Жикић, како и доликује старешини, избегавао
је бећарске оргије и теревенке, али овога пута морао је да
малко поседи с бећарима, јер је Стреља био накресан. Туркиње,
ослобођене страха и стида, напите и раздражене бећарском
песмом и миловањем, обесно су врискале и певале.
Међутим, изненада дојури на коњу гласник и викну:
— Ко је међу вама капетан Жикић?
— Ја — одговорио је Жикић.
— Петар Добрњац ме је послао да јавим. За непун сат
биће овде вожд са двеста коњаника пратње. Потребно је да се
припреми конак, а ти уреди да дочекаш како треба Карађорђа.
— Добро, момче — одговорио је Жикић,. окренуо се
Стрељи и рекао: — Пијанство и оргијање одмах да се прекине!
Те жене склањај где знаш. Док је овде вожд, нећу ниједну да
видим међу војском.
— Додијао ми је овај калуђерски живот — викнуо је
поднапити Марко.
— Ајде, ајде, склањај те роспије! Кад Карађорђе оде,
наставићемо весеље! — рекао је Џида.
— Сад морамо све да поставимо на своје место. Нека се
зна и види да су бећари права војска — викао је Стреља. —
Црни уме као од шале да скрати човека за главу!
Није прошло ни пола сата, а бећари су били сваки на своме
месту. Крај топова послуга, на кулама осматрачи, страже на
Морави. Бимбаше међу четама, а штаб око капетана Жикића.
Ускоро осматрачи јавише да се примиче вожд са пратњом.
Четири топа испалила су узастопно по три пуцња у почаст а
пет стотина бећара стајало је упарађено у редове. Кад су
Карађорђе и Добрњац дојахали до бећара, Жикић је викнуо:
— Ура, момци, за рођену и за вожда Карађорђа!
— Ура за вожда! Ура за Србију! — проломило се из
стотине грла.
Карађорђу је радосно синуло око, узбуђено је заиграо
танки брк. Притерао је коња Жикићу, и упитао:
— Ко си ти, по души те твојој?
— Господару, ја сам капетан Жикић!
— Ене де, а ко те закапетани?
— Невоља, господару, која и тебе потерала да дижеш буну!
— Међер си мудрији него што сам мислио. Невоља нас је,
брате, све дигла. А сад ми реци ко су ти ови око тебе?
— Ово је бимбаша Илија, војвода Стреља, буљубаша
Марко, Крстикаша, Преша и Џида, старешине бећара!
 — О, по души вас вашој, толико старешина! А где вам је
војска?
— Господару, имамо и нешто војске, али ћемо је имати
десетоструко више. Много је несрећних и незадовољних људи
на свету. Сви они које су Турци увредили доћи ће да се с нама
боре противу њих.
— Лепо, лепо, видим да си брз на језику, ако си такав и на
делу, можеш заиста бити капетан. Него реци ти мени, шта ти је
ово овде?
— Утврђење, господару! Направио сам град да Турцима
препречим пут за продирање у Србију.
Карађорђе је задуго бацао поглед час на утврђење, час на
равницу према Морави, а затим се окренуо те осмотрио околна
брда. Смркнуто лице се све више разведравало и у очима се
јављао сјај.
— Да видиш, добро си место изабрао, још ако си све како
треба уредио, нећу те карати!
Затим је вожд сјахао с коша. Један од бећара изишао је из
реда те прихватио Дората. Кад је и Петар свога коња предао
другом бећару, Карађорђе погледа Жикића и рече:
— Деде, поведи нас да видимо шта си то урадио!
Напред је ишао Жикић, за шиме Карађорђе и Петар
Добрњац. Иза њих вождова пратња и Стреља, Марко, Преша и
Џида. Вожд је завирио у сваки кутак. Пажљиво је мерио
опкопе, чврстину прошћа и палисада. Пео се на осматрачнице,
улазио у подземна склоништа. Проверавао је дубину и
чврстину настрешница и како су удешене пећи за грејаше.
Разгледао магацине у којима је смештена храна и џебана.
Напослетку се уставио код топова. Сео на велику хаубицу,
часак размишљао, и рекао:
 — Је ли ово онај Дели-топ?
— То је, господару — одговори му Стреља.
— Све је добро и како ваља урађено. Зато предлажем да се
ово ваше утврђење зове Делиград!
— Тако ћемо га звати, господару — сагласио се Жикић.
— Знаш ли ти, море, шта значи Делиград? — упитао је
весело вожд.
— Град јунака — одговорио је Жикић.
— Ја се уздам у бога да ћете ви то бити. Само, кад сте већ
ово урадили, онда у доколици, низом утврђења и саобраћајница
повежите град са околним брдима, да се потпуно и како ваља
затвори цела долина и онемогући сваки пут за опкољаваше и
заобилазак града. Боље је то да радите него распусно да
бекријате с турским женама!
— То са женама и пићем радимо само кад нас ухвати
досада. Млади смо а нема бојева с Турцима. Крв није вода,
господару — рекао је Марко.
— Знам, по души те твојој. Нисам ни ја сува дреновина. А
ти, веселниче, и сада си накресан!
— Од радости, господару — одговорио му је Марко.
— Пијаној снаши мили девери, него беше ли ти Марко
Црвењак?
— Погодио си, заиста сам то ја. И што да ти кријем,
господару, није лако пити. Једна чаша зове другу. Ракија
разгреје тело, душа окрилати, а срце само што од туге не
зацвили. Окренеш се лево, десно, нигде Турчина да бес и снагу
на њему искалим. Шта ми друго остаје сем да пијем и
блудничим са роспијама? Кад би нам дозволио, господару, да
по бећарском замаху ратујемо, све до Једрена и Солуна
поробили бисмо турско и очистили.
 — Испичутура је, Марко, господару! Хоће јарца место козе
да музе. Добар је кад треба главачке јурнути на Турке, али
овако да се малко промува и нешто из потаје опрезно сврши,
није способан! — уплете се Стреља.
— Ти значи и то умеш?
— Како не бих умео? — хвалисаво је одговорио Стреља.




ДРУГИ ДЕО


 I

Још у току зиме постало је јасно да се буна неће моћи
ограничити на београдски пашалук, јер на Порти и Цариграду
нико није помишљао изићи у сусрет устаничким захтевима.
Због тога су на све стране старешине припремале народ, а
хајдучке и бећарске чете на границама добиле одобрење да се
слободно убацују на непобуњена подручја, и тамо ометају
окупљање турске војске и подбадају рају на буну. Услед тога су
се већ све источне области комешале, нарочито Крајина,
Заплање, Топлица и власотиначки крај. Бећарске чете из
Делиграда још у току зиме отпочеле су да развијају живу
акцију у Крајини, око Ниша, Лесковца и Власотинаца. Четири
чете под заповедништвом бећарских бимбаша стално су биле
на терену, ометале сакупљање турске војске, довлачење хране и
џебане у Ниш, одакле су се предвиђали турски напади у правцу
Београда, где је сада господарио Гушанац Алија са својим
крџалијама. Стрељина чета од педесет бећара држала је под
својом контролом каравански пут од Солуна, нападала турске
посаде и покрете око Врања и Лесковца. Она је успевала да
отуда свакога дана шаље у Делиград нове бећаре, заплењено
оружје, храну и стоку.
Крстикаша са Прешом деловао је у позадини Ниша на
друму за Софију и Цариград. Његови ноћни упади у турске
паланке и логоре били су смели и дрзовити. Турци се чак ни у
самом Нишу нису осећали сигурни. Страх који се створио међу
Турцима био је толико велик да се чинило да не постоји
никаква моћ или препрека која би омела бећаре у ономе што су
одлучили. Негде концем јануара Крстикаши је пошло за руком
да изненади на друму од Софије војнички караван, који је ишао
у Ниш и носио два брдска топа са џебаном за Хафис-пашину
војску. Брзим налетом и изненађењем у дубокој позадини успео
је да збуни војничку пратњу, која му се без отпора предала.
Разоружане и уплашене Турке вратио је натраг, а цео караван
преко планина довео у Делиград.
Марко Црвењак и Илија, прерушени у јањичарску ношњу,
умешали су се међу турске избеглице и обилазили околне
градове да на лицу места провере војничке припреме и намере
Турака. Џида је преко Топлице ушао у арнаутске крајеве и
растурио гласове од Гњилана до Вучитрна да устаници не бију
Арнауте сем ако помажу Турке. Бећари су знали да Хафис-паша
међу Арнаутима успева да врбује највише војника и ту су
његову намеру хтели да онемогуће. Џида је одлично говорио
арнаутски и није му било тешко да се издаје за бившег субашу,
а кривицу за буну раје сваљује на Турке Анадолце, који су и
међу Арнаутима били омрзнути.
Ове акције бећара тресле су стубове уздрманог Турског
Царства и стварале забуну у подухватима околних паша, а
Цариграду наметали зле слутње да се буна из Србије може
распрострети на цео Балкан, а тиме пружити могућност
уплитања Наполеоновог, који се већ са својом војском налазио
на границама и желео да узме Египат, како би потиснуо Енглезе
из Средоземља. Ствар српског устанка није више забрињавала
само Порту већ исто толико Русију и Аустрију, јер су се бојале
Наполеона. Због свега тога саветовале су Турцима да по сваку
цену нађу могућност и смире уступцима Србе. Тај савет дат је
и устаничком вођству, па је Карађорђе по наговору Руса послао
изасланике у Цариград, који су Порти предали молбу у којој је
тражена аутономија и уступање Београда, Шапца и Смедерева
устаничкој војсци. Велики везир, кад је прочитао устаничке
захтеве, избезумио се и узвикнуо руском посланику:
— Шта ће раји градови? То и није раја, већ хајдуци!
Затим је наредио да се устанички изасланици ставе под
стражу, а супротно аустријским и руским саветима, издао
наређење нишком Хафис-паши да пође с војском на устанике,
савлада рају и успостави ред у београдском пашалуку. Оваква
одлука Портина изазвала је још веће комешаше у непобуњеним
крајевима међу Србима, а устанике лишила заваравања да
преговорима могу решити основна питања у своју корист. Зато
чим се у Србији дознало шта је у Цариграду решено, устаничко
вођство донесе одлуку да се у свим нахијама купи војска,
Миленко и Добрњац да похитају са својим четама на Мораву, а
Карађорђе са Шумадинцима у Јагодину. За сваки случај
требало се осигурати од испада крџалија из Београда. Делегат
Живковић добио је задатак да се састане са Гушанцем, прозре
његове намере, и по могућству да га добије ако не за савезника,
а оно бар да мирује док се устаници обрачунају с Хафис-
пашом. Живковић је заиста успео да се у земунском контумацу
састане с Гушанцем. Уручио му је Карађорђев поздрав, а затим
испричао како је српско посланство ишло у Цариград, тражило
од Порте њега за београдског везира, а како су његови
непријатељи то омели, а место њега наметнули им за везира
Хафис-пашу.
— Зато сам и заказао с тобом састанак. Ми у Хафис-пашу
немамо вере. Народ и Карађорђе хоће тебе, али твоји и наши
душмани то не дају. Шта да радимо, не знамо? Ако не
дозволимо Хафису у Београд, разљутићемо султана. Ако му
дозволимо, добићемо горег крвника и од дахија, а изгубити
тебе, свога пријатеља.
Гушанца је одлука Порте да се за београдског везира
постави Хафис-паша узнемирила и потпуно озлоједила. Хафис
је био познат као заклети непријатељ крџалија. Ако он уђе с
војском у Београд, Гушанцу није гинуо колац или гајтан. Зато
је, не због устанка, већ због себе, рекао Живковићу:
— Мој вам је савет да не пуштате Хафиса у Србију. Удрите
га, а кад буде поражен, Порта ће, хтела-не хтела, морати мене
да узме за везира. Ја вам са своје стране дајем часну крџалијску
реч, остаћу за све време миран у Београду и никакве вам
сметње нећу правити.
Тако је забуна око српског устанка постајала све већа, а
изгледи да се угуши или смири све мањи. Устаници су за сваки
случај оставили нешто војске под Београдом да мотре на
Гушанчеве намере, и у случају да покуша испаде у околину
ради пљачке, та војска је имала задатак да га сузбије. Сад се сва
устаничка снага већ у току јула налазила на Морави. Миленко
је са својим одредом посео Иванковац, направио шанчеве да
спречи Хафисов покрет преко Пожаревачке нахије. Петар
Добрњац са својим одредом ушао је као појачање бећарима у
Делиград, а Карађорђе је прикупљао снаге из Шумадије око
Јагодине.
Завладало је напето ишчекивање, хоће ли раја успети да се
одупре турској царевини.


 II

Лето је долазило пуно страха, наде и ишчекивања.
Делиград је оживео као никад пре. Утврђења су добила још
неколико топова, у магацине се превлачила храна и џебана.
Тоцила су се по цео дан окретала, јер су бећари неуморно
оштрили ханџаре за турске вратове. Улежани и немирни људи
једва су чекали да дође до гужве, јер су се зажелели плена,
освете и авантура. Али исто тако у односима између Стојчета и
капетана Жикића били су наступили одлучни тренуци. Жикић
је снажним рукама опипавао живот, настојећи да у мутним
данима наде и неизвесности постави све око себе и у себи на
место. Њему је више него икоме међу бећарима било јасно да
се судбина све досад играла с шиме жмурке. Живот му је
изгледао светао и пун наде, а други пут висио му је тежином
као камен о врату дављеника и вукао га за собом у некакав
мрачни понор. Много шта је одавно било пречишћено,
одбачено и као неважно наживљено. Већ је био заборавио на
целокупну своју родбину. Чак му је у сећању избледео и лик
мајке, а риђокосе Марије сетио би се још само кад је био мучен
Стојчетовим присуством, и покушавао да оживи љубавне јаде
младости. Сад је изнад свега била најпреча, мислио је, борба с
Турцима.
Дане де проводио у утврђењима, обилазећи сваки кутак да
види је ли све на своме месту и спремно за борбу. Оно што га је
нарочито забрињавало били су људи топовске посаде. Морао
их је обучавати како се топови пуне, барут сабија, спуштају низ
цев ђулад, или како се набија картеч за одбијање јуриша.
Неписмени људи тешко су се сналазили у нишанским
справама, али су и ту бећари све надокнађивали својом
бистрином и одушевљењем. Кад им добро објасни, пуштао је
тобџије да то сами ураде. Потом би их натеривао да топ
испразне и поново напуне. Сабрано и лагано објашњавао им јс
намену појединих делова, учио их како се њима рукује, како се
врше гађања, и колики је домет кога топа. Сам војвода
Добрњац после дужег посматрања губио је стрпљење,
одмахивао би руком и викао:
— Батали то већ једном, Жикићу. Невоља ће их боље од
тебе научити. Него хајдемо до Стреље и Марка. Расхладили су
буренце ракије, а двоје јагњади испекли и курјачки се сладе. С
Турцима ћемо се обрачунати кад већ једном дођу овамо.
— Иди ти к њима, ја ћу доћи само да још погледам
палисаде у малом шанцу. Чини ми се да диреци нису најбоље
утврђени.
— Све видиш а на себе заборављаш. Свадбе нема без меса,
нити рата без погибије. Она девојка у манастиру прецрче за
тобом, а ти као глув, нити чујеш нити видиш њене јаде. За
такво чељаде ја бих у пакао сишао, макар ме после тога ђаволи
на усијаним ражњевима пекли.
— То је најмање важно, војводо — бранио се Жикић али је
јасно осећао да га чак ни кад је у највећем послу на миру не
остављају Стојчетове крупне црне очи с топлим сјајем.
Осећање нелагодне одговорности нарочито се повећало
откако су изгледи за борбу с Хафис-пашом постали стварност.
Због тога се и држао према њој удаљено и хладно, али је све
више осећао у себи узбудљиву и скоро несхватљиву жељу да је
што чешће виђа. Нарочито је задњих дана то постало скоро
неподношљиво. Приметио је да га је она добро проценила, и
стално му подругљивим осмехом давала то до знања. Сада,
када је увидео да је и војвода Добрњац упућен у ту ствар,
одлучио се да првом приликом, једном заувек, пречисти
љубавне муке и прекине намере неразумне жене.
Ускоро му се указала згодна прилика. У сумрак је обишао
страже, сишао до Мораве и посматрао како групица бећара
одлази у ноћни лов на Турке. У великој бараци Добрњац је у
заранке почео пијанку са Стрељом, чочецима и свирачима, у
којој су учествовали Марко Црвењак, Џида и Илија бимбаша.
Циктава песма распојасаних Туркиња, пуцњеви кубура и
свирка виолина испуњавала је сумрак. Ратници су похлепно
узимали свој део живота, не мислећи на оно што им сутрашњи
дан може да донесе. Жикић је имао намеру да им се придружи,
али му се тамо није ишло. Одбијале су га од забаве и весеља
Туркиње, које су уз бећаре, настојећи да им угоде, из дана у дан
постајале све бестидније. Њихово голо, одвратно и упаљено
тело будило је у њему нешто отужно и прљало чистоту онога
што је осећао према Стојчету. Али да се смири и заборави на
себе и њу, одлучио је да им се придружи. Тек што је кренуо у
томе правцу, изненада га је пресрела Стојче. Вечерас је
изгледала скоро погрбљена, некако скрушена, без оне
запањујуће лепоте и пркоса, али су јој крупне очи сипале
варничаву љутину.
При сусрету стала му је на пут, забацила уназад главу и
укосила очи као да је својим држањем и стиснутим уснама
тражила некакав већ давно постављени захтев. Због напрезања,
мрдала је раменом и ширила румене ноздрве тако да је Жикић
устукнуо пред њом као пред замахнутим ханџаром.
— Стојче, зар не схваташ да је глупо ово наше мучење? За
љубав у рату није погодно време. Сва снага и памет морају да
се упрегну против Турака. Зато би лудо било ма шта
отпочињати.
— То је већ одавно отпочело, и ничим се више не може
зауставити. Ја од тебе не тражим ништа сем да се не правиш
будала. Зашто од себе да кријемо ствари које и ћорави око нас
запажају? И да знаш, мене нећеш лако отиснути. Волећу те
упркос презира, а ако ти је стало да се избесниш у оргијама,
иди Туркињама.
Око усана јој је заиграо љубоморан осмех, од кога је одмах
постала ближа, заноснија и приступачнија. Жикић сада ни сам
није знао шта да јој одговори. Не размишљајући шта ради, узео
ју је за руку и повео путањом према шуми. Ишли су полако,
прибијени једно уз друго, настојећи да ништа не мисле и не
говоре. У даљини, на путу према Нишу, одјекнули су пуцњи, и
оштро потресли тишину сумрака. Тек кад су зашли дубље у
шуму и пут им препречило оборено стабло, застали су и
изненада се погледали.
— Хајде да седнемо — предложила је Стојче.
Жикић није разумео њене речи, јер је само видео у мраку
варничаве очи, и осећао како га целог испуњава драг, заносан
мирис њене косе. Ноге су му се скоро одузеле, срце у грудима
узбуђено разиграло, крв у венама је јурила, а мозак
притискивала црвена магла. Обухватио ју је рукама око струка,
затим привукао на груди, а чинило му се да је то урадио по
вољи неумитне силе, која га је заносом савладала, Осетио је
како је задрхтала, како му се привила на груди, док је његова
пажња била сабрана на меку топлину од жудње набреклих
усана.
— Стојче, мило — шапутао јој је и уносио је све јаче у
себе.
— Полако, полако, немој тако грубо — узвраћала је она
шапатом, и препуштала му се.
Жикић није ни сада разумео њене речи, није разумео ни то
шта жели и зашто се на то одлучио. Хтео је нешто да јој рекне,
нешто што је била надокнада за сав бол и тугу, али реч је
стајала у грлу.
 III

Хафис-паша никад није био толико пријатно изненађен
као онога дана кад је у Ниш на ознојеном коњу дојурио царски
гласник и предао му наређење у коме му се заповедало да крене
војску и умири рају. У исто време у посебној наредби
саопштено му је да је постављен за везира београдског
пашалука. Салих-ефендија писао му је да за велику милост
може захвалити њему. Напоменуо је како је свих сто кеса морао
потрошити да моћне подмити, јер је од њих зависила таква
одлука. Прочитавши Салих-ефендијино писмо, Хафис-паша се
више искезио него осмехнуо. Постало му је јасно да треба
нових сто кеса послати Салих-ефендији. Замислио се, а затим
је почео да прорачунава све трошкове око прикупљања нових
десет хиљада војника, јер му се на Србију није ишло без
премоћне снаге. А требало је за војску спремити храну, џебану,
појачати коњицу м артиљерију. Трошкови за све то, према
најгрубљем прорачуну, изнели би око пет стотина кеса.
Прикупљени царски харач износио је отприлике око хиљаду
кеса. Свога новца имао је око двадесет хиљада рупија. У
ружином уљу и стоци приближно толико.
Све у свему, Хафис-пашин финансијски положај био је
врло повољан, а постављење за београдског везира отворило
му је изглед да за годину дана постане најбитнији везир у
царству. Гранични пашалук пружао је могућности да се по
завођењу реда отвори велика трговина с Аустријом, којом је
могао да стекне оно о чему се на другом подручју није могло
ни сањати. Сви ти разлози наметнули су му да нових сто кеса
пошаље Салих-ефендији, јер су представљале само ситницу у
издацима, а могле су да донесу непроцењиве услуге. Зато је
наредио своме благајнику да Салих-ефендији по гласнику
пошаље сто кеса новца. Затим је издао наређење да се у Нишу
покупују све бритвице и беле пустене капице да их са собом
понесе у Србију. Чврсто је веровао у своју снагу и победу, а
одмах је послао поруку устаничком вођству да га је Порта
поставила за београдског везира и да је одлучио да с војском
крене за Београд. „Ако народ жели мир, приредиће ми на путу
преко пожаревачке нахије конаке, храну за војску и коње, и
положити оружје“.
Хафис-пашиним изасланицима Миленко је одговорио:
„Ми смо чули да иде Хафис-паша, али му није наређено да иде
преко пожаревачке нахије, већ преко Јагодине и Хасан-пашине
Паланке, царским путем, куда су и досада везири ишли за
Београд. Пожаревачка нахија је похарана, попаљена и опустела.
Људи немају ни сами шта да једу, а камоли војсци конаке да
дају. За оружје, пак, гледаћемо кад дође у Београд, а ми смо
раја ионако“. Изасланици су покушали да убеде Миленка да се
мора ићи преко Иванковца и пожаревачке нахије.
— Ако то урадиш, везир ће те поставити за обор-кнеза —
рекао је један од изасланика.
— Не лудуј, Турчине! Ово што ми је народ дао милије ми
је него да ме ваш султан постави за великог везира над целом
Србијом. Зато пут под ноге и кажите Хафис-паши да преко
Иванковца неће прећи док сам ја жив и моји борци!
 Кад су се изасланици вратили у Параћин, где се био
улогорио Хафис-паша и сакупио сву војску, па му казали
Миленков одговор, побеснео је и викнуо:
— Знам ја где је Београд! Нису ми потребни хајдуци да ми
казују пут и заповедају куда ћу ићи.
Још исте вечери издао је заповест да идућег јутра рано
крене сва војска и удари на Иванковац, јер је хтео да избегне
Делиград и шуме, у које су га мамили устаници. Иако је био
уверен у своју снагу, ноћ је провео доста немирно. Дуго је
седео, много пушио и сваки час пио кафу. Као и увек при
важним одлукама, настојао је да о свему размисли и све добро
прорачуна. По обавештењима је знао да Миленко располаже са
око пет хиљада војника и два мала топа. Бећари и делиградска
посада неће смети да напусте утврђење и да му притекну у
помоћ, а док Карађорђе стигне од Јагодине, Миленко ће бити
потучен, а њему отворен пут за Београд. Да разбије слогу и
јединство раје, одлучио се да уз пут никога не дира, а све оне
који му се предају поведе са собом, да му служе као таоци док
раја не положи оружје. Међутим, ма како да му је изгледао лако
остварљив план, некаква чудна и несхватљива зебња
испуњавала му је душу. Чинило му се као да се негде нешто
крвожедно притајило, и да га из мрака вреба и гута очима.
Сени покланих јањичара из Једрена нагрнуше у његово сећање,
и хладна језа грознице подиђе га целим телом. Позвао је
послугу, затражио мастику и наредио да се око шатора
утроструче страже.
Био је ћутљив и зловољан до поноћи, затим је позвао
момка, који га је обазриво свлачио. Али баш тада у пољу где је
била смештена коњица отпоче пуцњава, халакање и вика.
Наредио јс да извиде шта се догађа.
 Није дуго потрајало и један коњички бимбаша стајао је
пред њиме укрућен као колац.
— Бећари с Делиграда неопажено су се увукли у наш
табор. Побили су десетак људи и одвели педесетак коња.
Терали смо их скоро до тврђаве, али су нам умакли и одвели
коње.
— Ако се то још једанпут понови, омастићеш гајтан,
пезвенк ниједан! Сиктер, и сутра да ми се јавиш!
У сам освит дана целокупна турска војска била је
постројена и спремна за удар на Иванковац. Напред је ишла
коњица од четири хиљаде сабаља, за њима пешадија, а иза ње
артиљерија и пионирске трупе. Иза све те силе јахао је Хафис-
паша са сво јом пратњом и резервом од пет хиљада. Ударали су
добоши, пиштале зурле, рзали коњи и халакали срџбом и бесом
распаљени Турци. Свуда се на челу одреда налазио по један
грлат викач да подбада мржњом правоверне.
Хафис-паша ни као војник ни као политичар није умео да
процени снагу револуције. Преокупиран надом, журио се да
што пре постигне што жели; мислио је да ће узгред почистити
Миленка како му не би остао за леђима, а затим несметано ићи
даље. У првом налету Турци су успели да допру до малог
шанца на Иванковцу. Запаљени мржњом, у гомилама су
јуришали, а устаници су их сачекивали и плотунима обарали.
Борба је постајала све жешћа и крвавија. Гневни и озлојеђени
Турци нагонили су хатове на српски шанац, вичући:
— Предај се, рајо, не гини лудо!
— Ми знамо зашто гинемо, али ви Турци не знате! —
одговарали су устаници и плотунима одбијали њихове јурише.
Већ око подне Хафис-пашина војска успела је да са свију
страна опколи Србе и уз велике жртве заузме мали шанац.
Скоро цела посада у малом шанцу је изгинула, а остатак се
склонио у велики шанац. Миленко се свуда налазио, храбрио
устанике и чврсто држао велики шанац. Један вођа, осетивши
турску надмоћ, поколебао се и предложио да се одступи у
планину. Из рова је искочио Милован, ресавски бимбаша, и
викнуо:
— Стани, војводо! Куда си наумио?
— У планину, зар не видиш да ћемо лудо изгинути? —
одговорио му је.
— Нећеш, богме, но ћемо овде сви да гинемо!
— Добро, кад ћемо да гинемо, гинућемо — викнуо је и
вратио се у ров, а битка се наставила са још већом жестином.
У новом јуришу један Турчин натерао је хата и успео да
прескочи у српски ров, баш на месту где је био Кара Стево.
Турчин је срдито и избезумљено секао устанике. Стево му
препречи пут, викну:
— Стани, Турчине, није ово више голорука раја —
потегнуо је иза паса кубуру и скресао је у груди делији.
Падајући с хата, Турчин је успео последњим замахом
сабље да захвати Кара-Стеву и обрани га.
Међутим, турски јуриши на Иванковачки шанац успешно
су одбијани. У позадини Турака, у шуми где је била смештена
џебана и резерва, изненада се створила гужва и метеж. Стреља,
бимбаша Илија с једне стране са двеста бећара и Марко
Црвењак с Џидом, Прешом и с других две стотине изненада су
извршили јуриш на турску резерву. На брзим коњима,
неустрашиви и озлојеђени, убијали су неприбране Турке.
— Станите, Турци, да видите како Секу бећари — викао је
Марко.
Бећари су једним замахом пресецали турске војнике, али
се на крају Турци прибраше и отпочеше да се бране. Само нису
обратили пажњу на то да се на њих као лавина спушта капетан
Жикић са својих двеста сабаља.
— За слободу, за рођену, ура! — викнуо је Стреља, и у
првом налету посекао три Турчина.
Гнев бећара ништа више није могло да обузда и устави.
Сам капетан Жикић, као у некаквој магли, налетео је на Турке,
секао их и газио коњем. То су радили и остали бећари. Српска
резерва, која је све дотад збуњено мировала у шуми, кад је
видела шта урадише бећари, прибрала се и полетела им у
помоћ. Сада више за то одељење Хафис-пашине војске није
било спаса. Десетковано и уплашено, напустило је положај и у
паничном бекству одступило према главнини. Срби из шанца и
Турци који су били около шанца изненађено су посматрали. За
то време бећари су брзо склањали задобијени плен, а капетан
Жикић позвао Чуљу и упитао га:
— Можеш ли се пробити до наших, у шанац?
— Пробићу се да ми ни длака с главе не
оде. Него реци шта треба да урадим?
— Ти и Крстикаша идите и јавите војводи Миленку да нам
до ноћи из Јагодине стиже у помоћ вожд са десет хиљада
војника.
— Предај коња некоме, Крстикаша, да идемо. Чим уђем у
шанац, као знак да смо дошли испалићемо топ — рекао је
Чуља, намигнуо Крстикаши и додао: — При повратку ћемо
гледати да прикољемо кога турског атлију. Имају добре коње.
 IV

Провлачећи се кроз грмље, Чуља је непрестано
распаљивао Крстикашу заједљивим речима, које су се као
смола хватале за његову душу.
— Замисли, пала је ноћ, а ми се враћамо. Два бега седе
поред својих коња, одмарају се и пуше. Деде, сада ми кажи шта
би урадио?
— Будало, шта бих урадио? Извадио бих му срце да га
помиришем. То још нисам никад радио, али мислим да турско
срце заудара некрстом!
— На беговима доламе, криве сабље, пасови набијени
дукатима…
— Слушај, мазго лесковачка, не узбуђуј ме док посао не
свршимо, а после је наша ноћ.
Чуља и Крстикаша испред самога мрака ушли су у српски
шанац на Иванковцу и запитали првог војника:
— Где је војвода Миленко?
— Ено га поред топа. Него казујте шта има ново, браћо?
— Да ниси напунио гаће? — исцеривши се, упитао је
Чуља.
— Нису ми чисте, ако ћеш право. Није ми ни замерити, јер
видиш каква нас је сила опколила!
— Кад си искрен, казаћу ти. До ноћи стиже Карађорђе с
десет хиљада војника и топовима. Нечисте гаће моћи ћеш сутра
турским да замениш!
Радосна вест одмах се пронела кроз српске ровове. Кад ју
је потврдио Миленко, устаничка војска је запевала. Један
грлати риђан отпочео је да дозива Турке.
— Чуј море, Турадијо, чуј!
— Шта је, Влаше? Је ли већ додијало? — питао је на
белом коњу добро опремљен делија.
— Је ли ту где близу Хафис-паша? — питао је Риђан.
— Ако сте решили да се предате, известићемо га —
одговорио је Турчин и необазриво притерао коња ближе рову.
Крстикаша га је узео на нишан и чекао да се разговор
оконча.
— Нећемо да се предамо. Јавите паши да долази
Карађорђе с војском и топовима.
— Крмећу ти мајку… — опсовао је Турчин, али је тога
часа грунула Крстикашина пушка.
Делија се повео на коњу и треснуо на ледину.
На западу су се гомилали облаци Смркавало се кад су
Чуља и Крстикаша напуштали шанац. Доле око Мораве севале
су муње. Гасило се вечерње руменило и ноћ је црним скутом
тишине застирала бојиште. У шанчевима је будно стајала
српска војска, а турска се смирила око њих и држала опсаду.
Мрак је мирисао на крв. Чуља и Крстикаша опазише на једном
пропланку како се окупља групица људи. Застали су да виде,
јер су посумњали да могу да буду Турци. Кад су се пришуњали,
Крстикаша је притиснуо шаком Чуљу и натерао га да легне на
земљу. Дуго и напето је ослушкивао, и тек после неког времена
зачуо се пригушени шапат Илије бимбаше.
— Умешаћемо се међу Турке. Ја ћу викнути „бежимо“, а
ви тада надајте дреку, Гледаћемо да изазовемо забуну После
нека се спасава како ко зна!
— То си ти, Илија, ево и нас двојице да сечемо! — викнуо
је прилазећи Крстикаша.
— Нису Турци петлићи да подмећу своје главе теби. Него
како је у шанцу?
— Издржали су! Да је још који сат трајало, дошло би до
свачега.
— Кренули сте да мало Турцима потпрашите тур? —
упита Чуља.
— Само да их збунимо и од шанца одвучемо — одговорио
је Илија.
— Примате ли у друштво и нас двојицу. Ја умем да вичем
на турском језику, а Крстикаша ће мумлати као медвед.
— Повешћемо вас, само пушка не сме да се опали —
саопштио је Илија.
Користећи се мраком, бећари су неопажено заобишли
стражаре и умешали се међу Турке. Један богато обучен
бимбаша седео је по страни и пушио. Крстикаша се спустио
поред њега извадио лулу, напунио је дуваном и рекао:
— Цео дан не успех да запалим. Дина ми, теже ми је без
дувана него без јестива. Хоћеш ли ми, ага, дати мало ватре?
— Даћу, Турчине. Алах је знао много кад је створио дуван.
Него видиш како се бесно брани раја?
— Брани, вала — повлађивао му је Крстикаша.
— Је ли истина да долази Карађорђе с топовима?
— Истина је.
Баш тога часа настаде вика међу Турцима.
— Ево, Турци, Карађорђа с десет хиљада војника! Алах ми
је сведок да истину говорим — викао је из свег гласа Илија на
турском језику. То исто поновио је неко на арнаутском језику.
Хафис-паша је тада баш у шатору држао договор са
старешинама. Кад је чуо да долази толика устаничка војска,
погледао је по војсковођама и рекао:
— Шта ћемо сада, Турци? Кад ову шаку бећара и
Миленкових људи не могасмо разбити, а толике делије
погубисмо, мислим да је најбоље да одступимо до Параћина.
Ту да се утврдимо и још војске прикупимо!
— Вала и била, газијо, друго нам ништа не остаје —
повладио му је Али Бирча, параћински ајан.
Тако је договор брзо био готов. Старешине су наредиле
Турцима да место барјака које су били побили око српског
шанца ставе шумнате гране, како посада и Миленко не би
опазили одступање. Крстикаша, кад чу да Турци беже, упита
бимбашу: — Хоћемо ли да бежимо, честити аго?
— Шта нам друго остаје? Боље је да бежим него да нам
бећари деру кожу. Него, алаха ти, приведи ми коња. Цео дан
сам јуришао на шанац, и ето сад ми се одузеле ноге.
— Хоћу, вала! Турци смо и браћа у алаху — одговорио је
Крстикаша и устао те привео коња.
Кад је Турчин појмио да појаше, Крстикаша га
неочекивано зграби за гушу и отпоче да дави. Изненађени
Турчин у почетку се није сналазио, а затим појми да се докопа
ханџара, али је био предухитрен, Крстикаша му је забио каму
под ребра и шапнуо на ухо:
— Пасји сине, што ти је било потребно да долазиш? Нас је
невоља дигла, јер се без слободе, као и без хлеба, не може
живети!
По одступању Турака искупили су се бећари на
договореном месту. Сваки је водио коња, донео плен у оружју,
доламама, такумима за кафу и разним прибором, без којих
Турци чак ни у рат не иду.
Ту ноћ стиже и Карађорђе.
Кад је посада дознала да су Турци одступили и да је дошао
вожд, настало је весеље. Војске се измешаше. Људи су се
грлили и од радости плакали. Миленко је похитао вожду,
пољубио му руку.
— Шта је, војводо, зашто си невесео? — упитао га је
Карађорђе.
— Господару, победио сам Хафис-пашу, али ми је
погинуло преко двеста људи.
— Колико је Турака погинуло, војводо? — упитао је
Карађорђе.
— Ваљда преко хиљаду — одговорио је Миленко.
— А колико погибе данас бећара?
— Десетак, господару — одговорио је капетан Жикић.
— Е, по души вас, баш немате срца. Бадава побисте толике
Турке. Него има ли ко у чутурици ракије? Осушило ми се грло,
а право је, браћо, Турцима за душу потегнути — рекао је вожд,
а лице му је било озарено.
Марко Црвењак узео је чутуру од бећара званог Стева
писар, мућнуо њоме, и пружајући је вожду рекао:
— Господару, овде има мало ракије! Наш писар се
расушио и само испија за покој душе Турцима.
— Није му ни замерити, браћо! Ми смо данас однели
победу над царском војском. За дан-два знаће се то у
Цариграду, Бечу, Москви и Паризу. Цареви и краљеви
изненадиће се — рекао је писар Стево.
Карађорђе је добро потегао, затим је пружио чутуру
Миленку, а он редом присутнима. Одмах се нашла још једна
чутура ракије и пошла од руке до руке. Кад се војска одморила
и весеље стишало, вожд је наредио да се још у току ноћи креће
на Параћин. Уз пут је Илија бимбаша свратио у село Извор,
покупио сељаке и наредио им да копају шанчеве. Већ у зору
устаничка војска је посела брдо више Параћина, и у
виноградима имала готове шанчеве. Бећари, весели и
раздрагани пекли су на ражњевима јагањце, пили вино и
ракију. У Параћину је врило од турске војске, Јасно је, Турци су
се припремили за нову битку. Карађорђе је, расположен,
задиркивао Миленка, а потом се окомио на Петра и Марка
Црвењака.
Дан је прошао брзо и пала је ноћ. Топла августовска ноћ,
пуна мириса дозрелог воћа, заогрнула је у таман вео цео крај.
Дан је кипео од жеге, а ноћ је донела мало свежине. Војници су
били промукли од врућине и ракије. Параћин је био осветљен
као да се запалио. Турци су наложили многе ватре и пекли
овнове, пили ракију и хвалисаво причали о току иванковачке
битке.
Карађорђе је седео до топа, мезетио сир, пијуцкао са
капетаном Жикићем и Стрељом ракију. Ћутао је и размишљао,
гледајући пашин конак, који је блештао од упаљених свећа.
Знао је да то Хафис држи ратно веће. А да би охрабрио Турке и
уплашио устанике, наредио је да свирају зурле и бубњају
добоши. Вожду је било јасно да се Турци плаше. Настојао је у
мислима да проникне њихову намеру. Миленко и Петар
Добрњац већ су добили задатак да своје одреде спусте лево и
десно и заокруже Параћин. Цео план будуће битке јасно се
оцртавао у вождовим мислима. Знао је, Турци су рањени, али
још нису дотучени. Зато ће сутра, кад ударе, бити до
избезумљености храбри, а устаничка војска још није прекаљена
у великим биткама.
И док је вожд размишљао, Стреља и капетан Жикић
настојали су да му својим присуством не сметају, а из
винограда се појавио писар Стева. Поднапит, ишао је поводећи
се и загледао топове. Затим се загледа у Параћин слушајући
турску буку и весеље, а потом приђе Карађорђу и рече:
— Чујеш, господару, да избацим један топ на Турке?
— Остави се спрдње, богати — викао је Карађорђе.
— Молим ти се, господару, само да погодим у онај конак
— упорно је наваљивао Стева и пијано се клатио.
— Зар да убијеш пашу? — нашалио се вожд.
— Да га убијем — озбиљно је одговорио Стева.
— Немој болан, остаће му деца сирота. Неће имати ко да
им купи патице, похватаће их грозница од босотиње.
— Ако ће, — одговорио је Стева — него ми допусти да
гађам, среће ти твоје!
— Одлази, пијандуро — викнуо је љутито Карађорђе.
— Господару, — рече Јанко Катић, који је лежао мало
подаље — бећар те закле срећом, подај му нека испали топ. Ако
конак не погоди, бар ће Турке узнемирити и покварити им
весеље.
— Е па удри, по души те, кад си толико навалио! —
смешећи се одговори вожд.
Стева приђе великом топу. Петљао је задуго око
нишанских справа. Тобџија га је пажљиво посматрао. Сви
присутни су заинтересовано гледали. Кад је Стева удесио топ
како је мислио да треба, окренуо се и викнуо:
— Сад пали!
Топ пуче, ђуле излете из грла и као светлица јурну кроз
мрак, и погоди конак. Све се нагло утиша, свирке умукоше,
светла се погасише и турско весеље престаде. Стева је једно
време зачуђено гледао, затим се грлато засмеја, окрену се
Карађорђу и викну:
— Господару, видиш ли да убих пашу!
— Куда ће му његове сироте? — шалећи се одговорио је
вожд.
 V

Још у току ноћи Карађорђе је наредио да се сваки
устанички одред у зору нађе на одређеном положају. Бећарска
коњида, пет стотина сабаља, смештена је у шуми, на левом
турском боку. Турска војска се рано спремила за напад. Центар
је држала пешадија, а крила коњица. Наступили су у густом
строју, и одлучили да масовном навалом сломе леви устанички
положај, који је бранио Петар Добрњац. Турски топови одмах
су отворили ватру и непрестано гађали устаничке ровове. Срби
нису одговарали све док им се Турци не приближише до
шанчева. Пушчаним плотуном и топовским картечом дочекали
су турску навалу и направили велике проломе у њиховим
редовима. Али раздражене Турке то није збунило. Лесама су
ишли напред и халакали као да не иду у смрт. Тек други и
трећи устанички плотун унео је збрку и пометњу у њихове
редове. Један часак су изненађено застали, поново халакнули и
јурили да скачу у српске ровове. Нови топовски и пушчани
плотун страшно их је покосио. Настао је пресудан и преломан
моменат. Турци су се збунили, застали, и нови српски плотун
их је десетковао. Ускомешали, отпочели су да одступају.
Нови турски покушај да потисну Миленка и Карађорђа из
винограда после неколико јуриша такође је пропао. Онда се
десило оно што Турци нису очекивали. Бећарска коњица, коју
су предводили Стреља и капетан Жикић, неопажено се
привукла већ збуњеној и десеткованој турској војсци, и ударила
с бока. Био је то несхватљив налет. Земља је затутњала, коњи су
у бесном налету газили збуњене Турке, а бећарске сабље су их
једним замахом пресецале. Све је то трајало неколико минута.
Одред турске пешадије био је сасечен. Карађорђе је стајао и
гледао, окренуо се Јанку Катићу и рекао:
— Е! баш су без душе! Погледај шта урадише од људи!
За то време већ се и турска коњица прибрала и
престројавала да нападне бећаре, али су они исто тако брзо
одступили српским шанчевима не давши прилике турској
коњици да се огледа с њима на отвореном пољу.
Дан је освајао и постајало је све топлије. Сунце је пекло,
мозак је врео у главама људи. Око подне Турци се повукоше на
одмор. Тек око пет сати ударили су поново. Само, сада се одмах
могло запазити да су малаксали. Избегавали су јуриш, а и
устаници нису излазили из ровова. Испред Марка, први је
приметио Стреља да Турци прелазе преко Црвеног Брега и
одлазе друмом према Нишу. Напред је одступала артиљерија, за
њом пешаци, а као заштита остајала је коњица.
— Да их мало поплашимо — рекао је капетан Жикић.
— Море пусти нека на миру беже! Турци су јунаци, нанеће
ти штету! Знаш како је, грдно су изгинули и косни су! — рекао
је Карађорђе.
— Ако, господару — викнуо је Стреља.
— Добро идите, али мене после не кривите ако вам се што
деси.
Бећарска коњица са капетаном Жикићем на челу сјурила
се у бесном галопу и већ на Црвеном
Брегу сустигла Турке. Ту је настала сеча и пушкарање.
Један висок, сув Турчин на бесном хату сударио се са
капетаном Жикићем, Обојица су још у трку испалили кубуре, а
онда прихватили саблзе.
— Крста ти, ђаурине, реци ми ко си? Желео бих да знам од
кога ћу погинути.
— Славе ми, Турчине, ја сам Вучо Жикић, капетан и
старешина делиградских бећара! А сад реци ти мени, ко си?
— Селим-ага, рођени брат Шаћир-аге из Оризишта! Алах
ми је данас сувише наклоњен кад ми досуди да се сретнем с
крвником — одговорио је Турчин.
Попритегнуо је дизгине хату, узео из силава другу кубуру,
нанишанио Жикића. У моменту кад је кубура планула,
Жикићев дорат се пропео на задње ноге, и тане га је погодило у
чело. Коњ се срушио и притискао Жикића. Селим се насмеја,
појури према обореном коњу и замахну сабљом да одсече главу
Жикићу. Изненада је баш тога часа налетео Стреља на својој
Аткињи, а како је у руци држао кубуру, испалио је на Селима.
Погођени Турчин имао је још толико снаге да врхом сабље
захвати по левом рамену Жикића. Однекуда се створио
Крстикаша, скочио са свога коња, исекао колане, и извадио
Жикића испод убијеног Дората, а за то време Стреља је дотукао
Селим-агу. Турци су нагло одступили. Бећари су превили
Жикића, и пошто се није могао држати на коњу, понели су га на
носилима.
— Тако ти треба, кад нећеш да ме слушаш — викао је
Карађорђе кад је у манастир Светога Романа дошао да види
рањеног Жикића.
Иванковачка битка је била срећна прекретница у
упознавању снаге устаника. Прва царска војска је побеђена.
Хафис-паша, рањен и поражен, повукао се у Ниш и од срамоте
— умро. Не само у Стамболу већ исто тако и у Москви, Бечу и
Паризу изненада се сазнало да се дигао заборављени српски
народ и голорук сломио царску војску.
Сада је већ свима било јасно да се нешто ново догађа на
Балкану. У све четири престонице, дипломати и политичари
ужурбано су наређивали својим агентима да у што краћем року
прибаве потребна обавештења о Србији и о догађају на
Морави. Карађорђе је после ове победе схватио да мора ићи
још даље, бунити остале пашалуке и мислити како да се
извојује потпуна слобода и створи држава. Тих дана мало је
спавао, скоро ништа није јео и непрестано је размишљао како
да искористи победу.
Народ није дозрео да схвати оно што се неминовно
наметало. Поготово зато што је победа дошла изненада. Многе
старешине су рачунале да ће Порта увидети грешку и изићи у
сусрет жељама раје. Занет новим плановима и идејом
ослобођења, Карађорђе је мислио како да што боље организује
војску, снабде је оружјем и спреми је за нове борбе. Оно што
други нису могли да схвате, њему је било јасно. Пораз царске
војске још више ће раздражити Порту и због угледа пред
европским силама учиниће све да угуши устанак. И заиста,
ускоро је преко поверљивих људи добио обавештење да је, на
основу фетве, муфтија свега света огласио свети рат противу
раје. Турски војни министар послао је проглас свима околним
пашама: „Сазовите све војне старешине на договор и
саветовање, јер су племенити родољуби и падишах решили да
се учини крај крвавом оргијању раје по Србији. Свеколики
муслимански свет, по верској дужности и због војничког угледа
и царске части, мораће да узме учешћа у рату против
неверничке раје и да се бори и бије док потпуно не буде
уништен највећи непријатељ дин-ислама.“
Порта није сматрала довољним што је послала проглас
муслиманском свету, већ је наредила и општу мобилизацију на
Балкану и у Анадолији. Сазнавши за турске припреме,
Карађорђе је из дана у дан постајао у лицу све одлучнији и
замишљенији. На његовом високом челу појавила се дубока
усечена бора, која је говорила о душевном немиру и тешким
мислима. Скоро никако није више боравио код куће у Тополи.
Обилазио је нахије, границу на Златибору, Дрини, положаје под
Београдом и припремио се да све среди за успешну борбу.
Издао је наређење за проширење делиградских утврђења и
прикупљање нових бећара. Он је познавао као свој длан целу
Србију, њене људе, њихове слабости и врлине. Познавао је све
клопке турске лукавости, и настојао је да помирљивим
порукама и обећањима завара до зиме околне паше, јер је знао
да су Турци способни само у току лета за ратовање.
За све то време капетан Жикић лежао је у бесвесном стању
у манастирској одаји Светог Романа. Уз помоћ Михаила
Фелчера, Стојче му је видала ране не одмичући се од његове
постеље дању и ноћу. Преморену и исцрпену, кад је савлада
сан, замењивао ју је игуман Стефан. Седео је у широком
столоваку, пушио и с нежном стрепњом гледао ископнело
Жикићево лице. У мислима се обраћао молитвом богу,
преклињући га да рањенику врати снагу и окрепљење. Ако би у
те позне сате ушао Михаило Фелчер, натеривао га је да седне,
доносио ракије и започињао с њим разговор о болеснику.
— Гуцни, Михаило! Тролетка је и душу крепи. Нашем
рањенику као да иде набоље?
— Добро је, оче игумане! Гнојење је престало. Имао сам ја
и тежих рањеника, па сам их извидао.
 Михаило је свој посао почео још у доба Мустаф-пашино,
помажући хећиму при видању рањеника за време борбе с
Пазван Оглом. Кад су бећари подигли Делиград, узели су га к
себи и забрањивали му да иде у бојеве чувајући га искључиво
за лечење болесника и рањеника. Педесет лакших рањеника
после битке на Иванковцу залечено је и опремљено својим
кућама, али неколико тежих још је лечио, међу којима је
најтежи случај био капетан Жикић. Удар сабље му је пресекао
кључну кост и врх продро до плућа, која су у почетку гнојила.
Оно што је било најтеже, рањеник није могао да говори, и цело
време није долазио свести, па су морали да га запајају млеком и
кашом да га одрже у животу. Михаило је већ био успео да
воштаним фитиљима извуче гној из плућа и рана је почела да
зацељује. У жутим образима јављало се приметно руменило, а
престало је и болно јечање.
На широкој, удобној постељи, испружен на леђима лежао
је Жикић. Глава му је била уздигнута на ланеном јастуку, очи
сањиво затворене, а углови стиснутих усана искривљени. Крај
његова узглавља седела је Стојче, њен изоштрени поглед резао
је као нож, а испод дугих трепавица милеле су две крупне сузе
и лагано се спуштале низ упале образе. Љуљала се очајнички у
пасу, а затим, ни сама не знајући шта ради, спустила је главу и
прислонила је на Жикићеве раздрљене, рутаве груди и слушала
малаксало куцање његова срца. Од груди је мирисало на мушки
зној, јак као сирће, а Жикићево срце је уједначено и смирено
куцало. У часу кад се Стојче осмехнула, убрисала сузе, Жикић
је први пут отворио очи. Дуго је гледао замагљеним погледом и
једва приметан смешак му се јавио у угловима усана. Памћење
му је било слабо, много тога крило се у црној магли, чак није
могао да се сети ко је та жена што седи поред његове главе.
 — Дај ми ракије — рекао је први пут после толико
времена, а кад је чуо свој глас, изненадио се и развеселио да се
морао осмехнути.
Стојче је брзо изјурила у ходник и викнула.
— Оче игумане, дошао је к себи и тражи ракије!
— Ево, ево, мила! Сада ћу му ја донети — радосно је
довикнуо игуман Стефан и истрчао с чутуром у рукама.
Стојче је зграбила чутуру, потрчала унутра, брзо пришла
постељи и уклонила испружену Жикићеву руку:
— Пићеш из моје руке! — рекла је надносећи се над њега.
Дашћући напорно, Жикић је дуго теглио из чутуре ракију,
затим му се глава уморно свалила на јастук и захвално се
осмехнуо.
— Спава ми се! — рекао је и окренуо лице у страну.
Игуман је од радости узео чутуру, дуго натезао из ње, а
затим рекао:
— Пиј и ти, за његово поново рођење! Пиј, јер ракија
душу повраћа!
— Пићу, пићу — узбуђено је одговорила Стојче,
прихватајући чутуру.
— Знао сам ја да ће оздравити наш соко. А ти цмиздриш
ли, цмиздриш! Него идем да наредим да се прибави које
прасенце и које пиле. Снага је то момачка. Чим се наједе, сва ће
слабост отићи.
Поново је дошао к себи негде испред ноћи. И, као први
пут, видео опет Стојче. Стајала је поред прозора и гледала
замишљено у планине. Сада ју је одмах познао, топло јој се
осмехнуо, испружио здраву руку и викнуо:
— Дођи овамо!
Пришла му је на прстима, узела здраву руку, принела је
својим уздрхталим уснама, пољубила, заплакала и рекла:
— Ох, боже! Ја сам се тако бојала.
— Мени сада као да није више ништа. Страшно сам
гладан. Никако не могу да схватим где смо и шта се то са мном
десило?
— Рањен си, мили, а налазимо се у Светом Роману. Сад ћу
ја тебе да нахраним. Игуман ће да плаче од среће, а бећари ће
довече направити од радости триста чуда. Стреља никако нигде
не може да се смири. Дође с Крстикашом, стоје више тебе, и
кад им се сузе заврте у очима, беже напоље да мене не
расплачу. Марка Црвењака и Чуљу очима не могу више да
видим. Долазили су и они сваки дан, али су се смејали и
говорили: „Ленствуј, ленствуј, капетане! Где може та
огреботина тебе да смори?“ А после се ваздан мувају по логору
и причају да то није ништа, и да ћеш као од шале оздравити.
Капетан Жикић је одмах схватио да су Марко и Чуља само
грубошћу бранили његов живот. Цела бећарија дрхтала је за
њим као једно једино, уплашено срце. Сузе радости навирале
су му на очи. Знао је да га од бећара више ни смрт не може
раставити.
— Они су тако говорили само себе да заварају — стежући
јој руку одговорио је Жикић.
Стојчетове очи су затрептале од узбуђења.
— Марко и Чуља су прави мучитељи. Дођу и упиље се у
мене. Нагонили су ме да једем. Мени није до јела, срце ми пуца
од бола. Црне слутње ме загушују. И да чујеш шта су радили,
проклетници. Изгубе се по недељу-две дана. Кад се врате,
доведу турске коње, жене, и причају како су се светили. Кажем
ти, њих двојица немају срца. Само да ти оздравиш, показаћу ја
њима!
 Разговор се продужио и после доласка игумана Стефана,
који је почео да наваљује са јелом и пићем.
Дани су пролазили, а Стојче се све више прибирала. Страх
у њеним очима заменила је радост и зрачни одсеви наде и
стрпљивог чекања. Дошао је Крстикаша, помогао јој да га
подигну и боље наместе; сав озарен седео је на ивици кревета и
причао Жикићу о свему шта се радило у логору. Прошла је тако
рана јесен и све се више примицала зима. Магле по бреговима
јављале су се све чешће. Жикић је сада могао да устане, а чим
остану сами, узимао би Стојчетову малу и меку руку. Била је то
врста смелости његове чедне љубави. Додир и топло осећање
њене жудње улазио је кроз њену руку у њега. Постајало му је
јасно колико се велико благо скривало у тој жени, а јављало се
и осећање незадовољства због горчине које јој је раније
задавао. Његове мисли претварале су се у плодну снагу,
довољну да постане одлука, којом је све, кад оздрави, морао
искупити. Управо живот сам по себи умео је да реши све оно
што нису умели њих двоје. Живот, који је увек покретан, а
нарочито у бурним временима кад људи заборављају на
узвишене и велике ствари као што је љубав.
 VI

На самом почетку зиме отпочеше да се шире гласови о
припремама Турака да на пролеће навале са свих страна на
Србију. Султан Селим се наљутио на Србе. Причало се да је
наредио по целој царевини да се купи тука и манџука, Курди,
Арапи и свакакав божији милет, а све ће то, чим гране пролеће,
навалити. За рају у Србији, куда су вековима пролазиле турске
војске према западу, појам „царска војска“ представљао је
најцрње насиље, пљачку, сече, пожаре и уништења. Значило је
оно мутно, црно, стоглаво и незајажљиво, кад живи завиде
мртвима. Само што се сада све то друкчије одражавало у свести
људи. Устанички прваци су обавестили народ да су се прилике
у свету измениле, и да је Русија са Србима у савезу и готова да
објави рат Турцима. Код млађег света вести су у срцима будиле
светао блесак наде да је дошао дуго чекани час, у коме ће се
вековни снови и жеље остварити. Предах и прибирање после
добијене битке на Иванковцу били су врло значајни, и помогли
су да се стекне уверење како се срећа окренула раји. Устаничко
вођство је још одмах после Нове године 1806. донело одлуку да
се искористи зима, кад Турци нису способни за ратовање, и
устанак прошири на нова подручја, а тиме се опасност од
Србије што више удаљи.
Већ у фебруару Миленко је освојио Пореч и осигурао
Србију са дунавске стране. Западна устаничка војска продирала
је према Новом Пазару до Вишеграда на Дрини. Једино је
Мачва остала изложена турским упадима из Босне. Делиград је
тих дана постао најживљи и најактивнији устанички центар.
Његови бећари су били напаст за источне турске пашалуке.
Како је капетан Вучо Жикић био потпуно оздравио, логор је
оживео одлучношћу и подухватима. У току боловања Жикић је
имао превише времена да о свему много размишља. Све док је
лежао, живео је као у бунилу, слично човеку који је у полусну и
који гледа свет око себе затвореним очима, и стално је био
нечим занет. Размишљајући, схватио је да у животу свакога
човека постоји узвишени циљ, коме се све остало мора
подредити. Његов циљ је коначно ослобођење од Турака. А
како он и бећари нису имали породице, нити ма каквих обавеза,
а стајали су на најосетљивијем месту поред Мораве, одакле су
се увек очекивали турски напади, морало се све предвидети и
много урадити да се омету турски планови и створе што
повољнији услови за одбрану Србије.
У томе стању сталне изолованости од стварности и свега
што се у логору догађало проводио је дане и недеље,
смишљајући како да омете скупљање и концентрисање турске
војске, коју је преко зиме, по наређењу румелијског валије
Ибрахим-паше, требало да се скупи, и да је организује
лесковачки Шашит-паша. Румелијски валија био је Шашит-
пашин рођак и много цењен на Порти, амбициозан и познат
организатор. Њега није руководила мржња према устаницима,
као преминулог Хафис-пашу, већ жеља да утицај на Порти још
више ојача, јер се носио мишљу да једног дана постане велики
везир и коначно се обрачуна са противницима. Наиме, одлично
је познавао болест Турског Царства, лабавост централне
власти, подмитљивост доглавника, неукост војсковођа и
неорганизованост војске. У току јесени 1805. године издао је
наређење да се турски гарнизони у околним паланкама и
касабама око Србије појачају, и да послуже као језгро нове
војске коју је припремао.
Шашит-паша му је изгледао врло погодан старешина.
Млад, енергичан, амбициозан, вешт као војник и политичар,
требало је да му послужи у ономе што је намеравао да
предузме, јер је показивао трпељивост према раји, и успео да у
својим областима заведе добар ред, а одлучно је сузбијао
самовољу пустахија. Такви поступци заваравали су рају и
тешко се у његовом пашалуку могла да покрене буна. Добро
обавештен о свему што Турци раде и припремају, капетан
Жикић није могао с миром да то посматра и грозничаво је
смишљао нешто чиме би збунио и избацио из равнотеже
Шашит-пашу.
Поред тога преживљавао је и тешку љубавну кризу. У
данима када се налазио на граници између живота и смрти,
Стојче је показала оданост и толику жестину осећања да је
више није могао мимоићи. То му је све јаче наметало извесне
обавезе, без обзира на то што је био потпуно решен да цео свој
живот посвети борби за слободу. Али што се више борио и
размишљао, у мутној навали свести видео је пред собом Стојче
у шуми. Био је топао и сунчан јесењи дан. Са залеченом раном
и опорављен, зажелео је да мало пролута шумом. Са пушком на
рамену, с намером да пуца на неку дивљач ако му се пружи
прилика, пуна два сата лутао је између дрвећа, испуњен
лепотом и радошћу за коју раније није ни претпостављао да
постоји.
Ознојен, одлучио је да седне више потока. Све је око њега
врело од светлости и живота. Велики мравињак поред дебла
столетне букве подсећао га је на устанички логор Делиграда.
Мрави су журно јурили својим путањама у шуму и отуда нешто
довлачили. Са мрких гребена обраслих шумом пиркао је свеж
поветарац и угодно га миловао по лицу. Груди су му биле пуне
чудесног мира, лепоте и наде. Поглед му је лутао около,
натапао се светлошћу и лепотом јесени која је стотинама боја
дочаравала шуму. Одједном је приметио на потоку стадо срна,
али није имао нимало воље да пуца на њих. Срне су сишле и
напиле се воде, узнемирено дизале главе и осматрале околину.
Тада се изненада проломио пуцаш. Летошње срнче, потпуно
одрасло, подгојено, извило се у стреловит скок, а затим пало.
Око потока је за трен ока постало тихо и пусто, а истога часа из
грма се појавила Стојче, пришла убијеном срнчету, подигла га
са земље и пажљиво загледала рану на њему.
Звизнуо је дајући јој до знања да је ту. Стојчетове очи, и
узнемирена линија усана, ситне пегице испод очију, одавале су
изазивачки пркос. Окренула се и кад га је угледала, узела је
убијено срнче и пришла. Села је без речи поред њега и почела
да кида у ситне комадиће влат траве. Да ли је то био сан,
срећни доживљај, или нешто што све то уједињује, није могао
да схвати. Њено присуство, мирис којим је испунила тишину,
узнемирено подрхтавање усана, грч руке која је све узбуђеније
кидала травчицу, неочекивано се све то пренело и на њега.
Зажелео је страсно да је загрли. За тренутак јој се загледао у
очи, а затим се наднео над њу и почео да љуби удубљења
њених очију и набрекле усне. Она се није противила, али је
зајецала. Изненађен, привукао јој је главу на груди и упитао је:
— Зашто плачеш?
— Од среће! Ти не знаш да се и од тога може плакати.
Прошла је скоро година. Све сам чинила да осетиш моју љубав.
Како је то било тешко дочекати.
Њено лице, мимика, покрети обрва, топле набрекле усне,
начин како их је подметала, страсни грчеви руку, које су се под
чудним ритмом вукле испод раздрљене кошуље и змијасто
клизиле његовим голим раменом, све је то деловало тако да
више није хтео да мисли ни о чему другоме. У њему је букнула
дивља, необуздана глад страсти. Избезумљено и не
контролишући себе, откопчао јој је блузу на грудима, и све
страсније је миловао. Нешто слично ишчезавању обујмило га је
свега. Све што је велико и добро проклијало је у њему, брзо
бујало, расцветавало се и све друго потискивало и уништавало.
После два сата смеле, необуздане љубави, враћали су се
ћутке из шуме. Њима је постало јасно да је то што се десило
непоправљиво и да су заувек везани тиме. Жикић је с времена
на време погледао на звездама осуто вечерње небо. Било је
високо, чудесно мило и топло, а звезде као да су му
пријатељски мигале. Земља је још пуна дневне топлине,
дозрелих мириса трава и плодова, а дисала је страсно, топло и
драго. Цео свет је имао нов изглед, пунију садржину, а Жикић
је запажао много лепоте и тамо где је раније није умео да види,
а кад се год сусрео са Стојчетовим погледом, лице јој се зарило
осмехом, и из очију сијала захвалност. „Какве лудости, и каква
срећа“, мислио је и настављао ћутке да иде. Али зар има
љубави без лудог и безумног заборава свега у животу? И сад му
се чинило да је једном давно, врло давно познавао њу. Да ју је у
младости стално тражио и чекао, и волео још и онда кад није
тачно знао како је изгледала.
Онда се изненада упитао да ли он и његови људи имају
право на љубав, којој се све друго жртвује? Зар није његов
живот намењен нечему трајнијем, узвишенијем и пречем?
Милиони још грцају у паклу ропства. Много је гадости и зла на
земљи, и све се то мора уништити, живот очистити од корова,
да се једном заувек створе могућности младима да се
несметано воле. То се испречавао пред њим млади
револуционар и ратник, који Је сурово и бездушно хтео да
угуши нова осећања среће и лепоте. Бунтовни човек, који
никад неће и не може да прихвати ругобу и свирепост, а
поготово не срозавање човека до скота, како је било са животом
у ропству. Али је и срце те ноћи било исто толико достојно
пажње и поштовања. Кроз њега је брујао несхватљиви
величанствени и недокучиви смисао живота, смисао неба и
звезда.
Требало је само да се окрене и погледа дивну хармонију
Стојчетова тела. У очима јој је дубока и тамна заслепљујућа
светлост љубави. Оне га зову и воде у непознате пределе среће.
Зато је гледао уздржани талас њених груди, виткост струка,
снагу и лепоту бедара, разголићену мишицу што се завршава
нежном шаком са издуженим прстима што немирно чупкају
ресу свиленог паса. „Зашто и због чега да се одричем све те
доброте?“, мислио је Жикић. „Ако већ сутра треба да погинем,
бар ће ми душа бити задовољна.“
Из мисли га отрже граја што је владала у утврђењу. Један
бећар који је при улазу дерао шиљеже осмехну се кад их
угледа, извади нож из зуба, престаде са скидањем коже и рече:
— Капетане, дошли су нам у госте: Станоје Главаш,
Младен Миловановић и Добрњац. Расположени су, а Стреља
само што не урличе од радости. Међу бећарима се прича да ће
ускоро бити покрета. Само да се једном почне, јер је ово
излежавање досадило.
 — Узми и ово срнче те одери, и понеси кувару нека од
њега направи нешто посебно за вечеру — рекла је Стојче.
У великој бараци, која је служила за весеље и окупљање
бећара у часовима одмора, чула се свирка и песма. Стреља је
тамо одвео госте, јер је волео вино, песму, чочеке и разуздане
Туркиње. Изразит у свему као бећар, није се обазирао на
замерке Совјета. Спадао је у врсту људи који од богатства и
славе најмање траже за себе, али је волео пре него што погине
да се наужива. Петар Добрњац, који је био поред Жикића
непосредни старешина бећарима, и сам је волео добре коње,
лепо одело, јело и вино, а увек кад је долазио у Делиград,
проводио је дане са Стрељом у обесним пијанкама и оргијама.
Станоје Главаш је на јелу и пићу био уздржљив, али чим би га
захватило пиће, отпочињао је да бесни. Нарочито је волео игру
чочека и песму Цигана. Младен никад ништа што је добро и
лепо у животу није пропуштао, саглашавао се са осталима. Зато
се Жикић окренуо Стојчету и рекао:
— Ти пођи до кувара, помоћи ћеш му да спреме богату
вечеру. Мислим да не би требало да се појављујеш, јер и без
тога има доста приче о Совјету и. бећарима.
— Шта се мене тиче што они тамо причају? Доћи ћу о
вечери да вас послужим кафом, јер још нисам имала прилике
да видим Младена.
 VII

Састанак старешина у Делиграду имао је значајне
резултате за развој устанка на југу, и за ток борби у идућој
години. Донете су одлуке и одмах се приступило њиховом
привођењу у дело. Петар Добрњац, пошто је пио и оргијао
недељу дана, ставио се на чело одреда и заузео Ражањ, Параћин
и Алексинац. Делиградски бећари, које је предводио Главаш,
Стреља и Жикић, успели су по зими и невремену да пређу
Јастребац. Напали су прво Крушевац и освојили га. Затим су
освојили Прокупље и Куршумлију, Турке побили и омели
прикупљање Арнаута. Та акција распирила је устанак у
Јабланици, Поречу и Топлици. На чело устанка ставио се
Стрељин јатак Цветко Врановачки. Побунио је педесет села,
прикупио војску од око седам стотина устаника, спалио све
ханове по Топлици и Јабланици. Одржао је два већа боја код
Паликућа и Вучја. Победио је Турке и побунио Поречје око
Ветренице.
Акција бећара на истоку и југу не само да је изненадила
Турке, већ је постала судбоносна за ток и развој устанка и
великих битака, које ће се током лета водити око Делиграда и
на Морави. Огромне количине плена у храни и оружју
скупљене су на новом подручју. Тиме су попушене оскудне
резерве и створена могућност да се наоружају хиљаде нових
бећара. Топлица и Јабланица, та колевка средњовековне српске
државе, пуна споменика и традиција постала је нови извор
снаге и окрепљења.
Све оно што се догодило око Делиграда, а затим
проширило према истоку и југу, изгледало је као случајно, кад
је те чудне, одважне и предузетне људе доносио ветар,
постављао их на њихова места и опредељивао њихове судбине.
Међутим, у целом том збивању постојао је један неуочљиви
законити ред, који Је из тамних дубина народне снаге извлачио
смеле људе, Случај Цветка из Врановца није ни случајан ни
необјашњив. Још као дете, кад су му помрли родитељи, Цветко
је отишао из села у свет да се скита и служи. Његово село
Врановице налазило се у подножју брега Смрчје на десној
обали Јабланице. У данима прве младости у родитељском дому
напојио се народном песмом и предањима, понео то са собом
као једино благо. Задојен немиром и сновима о српској
прошлости, младић се скитао и растао све до Кочине крајине.
Тада је узео пушку и ступио у добровољачки корпус, и пуне
три године ратовао.
Прекаљен и очврснут, једнога дана по Свиштовском миру
вратио се већ као зрео човек у родни крај са ћемером дуката о
пасу. У селу је подигао кућу, а затим почео да тргује сољу. Смео
и подузетан, брзо се обогатио. У времену мирних година
Мустаф-пашине владавине сазидао је цркву на Бршњаку.
Несрећна сеоба и ратови отанчали су српска насеља, и у
гњиланском крају ојачали арнаутлук. Зидање цркве на
Бршњаку раздраживало је Арнауте. Они су под својим прваком
Абдулахманом покушали да омету дизање Цветкове задужбине.
Вичан борби и одважан, уз помоћ мештана Цветко је дочекао
Арнауте код Лугастих Брестова и потукао их. Абдулахмана је
заробио, набио га на колац, привезао још жива на коња, а затим
коња ошинуо канџијом да га однесе у родни крај. После тога
Цветко је постао кнез над целим крајем, а страх и трепет за све
Арнауте до Косова и Вучитрна. Како Турци и Арнаути никоме
нису дали да остане миран, Цветко се уз трговину све до
устанка потајно бавио и хајдучијом.
Све је то радио мирно, без много истицања и изазивања.
Наоко скроман и потпуно предан своме трговачком послу,
Цветко је био цењен од муселима у Лесковцу, а сам Шашит-
паша захтевао је кад дође у град да га посети, јер је знао да је
он не само представник раје, већ и гаранција мира у Топлици и
Јабланици, где су хајдуци и немирни људи увек имали
приступа и прибежишта. Стреља се у Цветковој кнежини
осећао као у шуми, сигуран и добро чуван. Није само хајдучија
везивала Стрељу и Цветка. Оба су волели добро да попију,
песму и женску махнитост. Сада се појавило нешто још веће и
узвишеније да заувек сједини две немирне природе. Тако се
устанички одред Топличана придружио војсци која је прешла
Јастребац и угрозила подручје Лесковца.
Дан је био мутан, пун оштре хладноће. Војске су се среле
на једној превлаци. Планина се није могла видети, једино су се
назирали оближњи четинари, претрпани снежном китином. На
челу коњичке извиднице, у сусрет непознатој војсци похитао је
Стреља. Заустављајући се на потребном растојању, из
обазривости је упитао:
— Која је то војска и ко вам је старешина?
Крупан, глават човек на врану коњу, чија је
грива обасута белином снега, зауставио се и одговорио:
— Побуњеници из Топлице и Јабланице под вођством
Цветка Врановичког.
 — Зар си ти то, ждероњо? — викнуо је Стреља и касом му
појурио у сусрет.
— Стрељо, копилане — одговорио је Цветко и брзо скочио
с коња.
Загрлили су се и дуго један другог тапкали ручурдама по
плећима, као да су хтели да се увере у истинитост сусрета,
Затим су поново узјахали коње и заједно касом кренули према
хану у долини. Уједињене војске по шуми око хана су
наложиле ватре, и док су једни клали заплењене турске овнове,
други су ханџарима тесали ражњеве. Стреља, капетан Жикић и
Цветко пођоше у хан.
— Ако си икад срео гладна вука који може да поједе и
садљива коња, онда сам то ја. Грло ми се, брате, расушило. У
кнежевину смо ти дошли, а нимало гостопримства не видим
код себе као домаћина. Зато пре приче хоћу добро да се
наждерем и напијем. Погледај, ово је капетан Жикић. Њега ћеш
лако угостити. Батачић од овна, две оке вина и толико ракије.
Туркиње неће ни да погледа, због ћерке проте из Лесковца. Зато
чим ово свршимо с Турцима, оженићемо момчића — брбљао је
Стреља.
— Клепећеш као празна воденица. Мозак ти је отупео од
пића и блуда. Кад бисмо сви радили што и ти, надокнадили
бисмо у освети према Турцима све што су они за ове четири
стотине година учинили — осмехујући се одговорио му је
Жикић.
У загушљивом хану на храстовом столу поређане су
велике тепсије вруће овновине, а око стола седеле су устаничке
старешине и таманиле јело и пиће. Кад је ушао ситан, уплашен
сељак, и радознало погледао по присутнима, његове мишје,
оштре очице прво су се уставиле на Стрељи, чије је лице било
црвено и успламтело од вина.
— Ако је међу вама капетан Жикић, хтео бих нешто да му
саопштим — рекао је сељак, чупкајући ресу паса.
— Ја сам — одговорио је Жикић.
На сељакову лицу се појавила неверица. Гледао је у
Стрељу. Чинило му се да је он онај главни међу бећарима о
којима се толико година прича.
— Наше је село близу Лесковца. Штоно кажу, увек под
носом Турцима. Откако се закрајинило, никад немамо мира.
Упала је група Шашит-пашиних коњаника. Међу њима је био
један јањичар. Сви су јели и пили, а он је само пушио и
посматрао шта се ради. Кад су Турци пошли, застао је и оштро
ме прострелио.
— Волиш ли Турке? — упитао ме.
Сељак се осмехнуо и шарао испитујућим погледом
старешине.
— Увио сам раменима, и рекао му: „Честити аго, зар се
могу волети људи који упадну у кућу и све живо поједу и
попију?”
— Можеш ли ти да будеш веран? — упитао је опет он.
— Дајте му чашу ракије да брже прича! — викнуо је
Стрељо момку.
Момак је насуо сељаку ракију. Он ју је прихватио скоро
побожно, прекрстио се и испио надушак.
— Ето, тај Турчин је послао ово ћаге капетану Жикићу.
Наредио је, у случају да ме сретну Турци и дође до невоље, да
га поједем. Шипак ће мене ухватити Турци, Знам сваки грм и
камен.
Жикић је узео писмо и прочитао га.
— Од Илије извештај! Дајте томе човеку нека се окрепи —
рекао је и осмехнуо се.
По освајању Крушевца Илија се, по Жикићевом наређењу,
придружио заробљеницима. Као јањичар је са избеглицама
отишао у Лесковац. Говорио је турски и никоме није пало на
памет да посумња у њега, Храбар и довитљив, чим је дошао у
Лесковац јавио се једном бимбаши и изразио жељу да ступи у
војску, која се у Лесковцу окупљала за пролетњи напад. Да не
изазове сумњу и стекне поверење, Илија је међу Турцима
причао о зверствима устаника, превртао очима, и заклињао се
алахом да ће се осветити. Кад је старешина затражио међу
војском неколико добровољаца, који су имали да извиде шта се
догађа у Топлици и око Прокупља, Илија се први јавио. Водио
је два Турчина са собом, упадао ноћу у села и после недељу
дана се вратио у Лесковац. То га је изнело на глас и прибавило
му још веће поверење.
Кад су устаници освојили Прокупље и Куршумлију,
Лесковац, као центар турског окупљања, био је угрожен.
Шашит-паша се побојао да ће устанички вал кренути у томе
правцу. Хтео је да осигура своју породицу и имовину
пребацивањем у Ниш. Сазнавши за пашину одлуку, Илија је
обавештавао Жикића, стављајући му у изглед велики плен и
могућност размене пашине породице, ако је заробе, за таоце
који су лежали код Шашит-паше у тамници.
Та вест обрадовала је највише Стрељу. Као Лесковчанин,
још одраније је имао непречишћене рачуне с Турцима у
Лесковцу. Пропустити такву прилику значило је лишити се
великог задовољства и жуђене освете. То ни по коју цену није
хтео да уради. Пиће и јело за њега више нису значили ништа.
Погледао је Жикића и рекао:
— Капетане, лесковачки Турци ми већ годинама као гнојав
чир стоје на души. Дај ми педесет бећара да пођем и заробим
Шашит-пашину породицу.
— Јеси ли луд? Ти мислиш да ће Шашит-паша своје благо
и породицу послати са малом пратњом. Без две стотине немој
ни да помишљаш на то — умешао се Цветко Врановачки.
— У оно што ти радиш у Топлици и Јабланици ја се не
петљам. Двеста бећара је више него твојих овнова хиљаду!
Педесет ми је доста. Водићу Прешу, Џиду, Марка Црвењака и
старе вукове!
Жикић је размишљао часак, а затим рекао:
— Добро, иди. Али дај ми реч да Шашит-пашиној
породици нећеш срамоту и насиље чинити.
— Спавај на оба уха и не брини — одговорио је Стреља и
дао знак дружини да устају и спреме се.
 VIII

Три ноћи су се бећари крали на коњима кроз шуму
држећи стално под надзором друм од Лесковца до Ниша. Јела и
пића што су понели у бисагама брзо је нестало. Шума кроз коју
су се кретали била је прекривена снегом и окована леденицама
које су висиле о гранама. При додиру с бећарским главама
звечала су као поломљено стакло. Стреља на челу, са затуреном
шубаром на глави, с времена на време је застајао, обазирао се и
гледао ћутљиве редове. Коса му је падала на чело, а бркови су
били пуни леда, који се стварао од паре коју је издисао.
Осећање глади га је мучило. Кад је избио на ивицу шуме,
зауставио је коња и погледао село у долини. Двоумио се шта да
ради. Људи и коњи су били изнурени. Марко Црвењак се на
сваком одмору бунио:
— Ово мучење, Стрељо, нећу више да трпим. Више ваља
ока ракије него твоја пишљива глава. Мој је предлог да
свратимо у село, назобимо коње и окрепимо душе.
— Слажем се с Марком. Овај кланац и шума створени су
за заседу — додао је Џида, настојећи да очупа леденице са
обрва.
— Прешо, шта ти предлажеш? Лукав си и паметан. Знам
да нећеш погрешити? — упитао је Стрељо.
Згурени Преша чепркао је прстом око носа, размишљао и
нешто сам себи говорио у недра. Затим је бацио испитивачки
поглед низ ћутљиве редове бећара и одговорио:
— Потребно је нахранити људе и одморити коње. Ако је
Шашит-паша послао породицу за Ниш, сутра око подне мора
бити овде.
Пун месец стајао је на смрзнутом небу. Поворка коњаника
ушла је у село. Узнемирени пси подигли су лавеж. Код капије
велике куће покривене сламом Стреља је зауставио коња.
Рундав бео пас насрнуо је, примицао се и измицао, али није
престајао да лаје. У мрачном прозорском окну блеснуо је
зрачак светлости и поново се угасио. Најзад су шкрипнула
врата и појавио се брадат сељак пригрнут кожухом.
— Ко је то ноћас? — упитао је забринуто.
— Изиђи и умири пса! Пријатељи смо! — одговорио му је
Марко Црвењак.
Сељак је нешто гунђао, вабнуо пса и неодлучно пришао
капији. Жмиркао је потуљеним погледом, а на лицу му се
приметила двоумица.
— Ко сте, добри људи? — упитао је.
— Не брбљај, већ отвори капију. Зло ти нећемо урадити, а
боље је за тебе да се мање распитујеш! — викнуо је
нестрпљиво Џида.
Сељак је отворио капију, а како је био бос, непрестано је
одлагао ногама.
— Иди у кућу, обуј се и обуци. Мораћеш поћи да доведеш
кнеза! — наредио му је Стрељо.
Одлажући босим ногама, сељак је поигравао на месту,
загледао Стрељу и згуреног Прешу, и одговорио:
— Ми смо кнез!
— Онда нас води у кућу! Ви, момци, одјашите коње и
сачекајте док с њиме средимо што треба.
Кад су ушли у пространу оџаклију, кнез приђе огњишту и
подстакну угарке. Затим је набацио дрва. Одаја је мирисала на
дим и испарину обуће. Чим је пламен букнуо, жута светлост
обасја просторију. Сељак се угодно стресао и упитно погледао
Стрељу.
— Јеси ли чуо да на Морави постоји Делиград и у њему
бећари? — упитао га је Стреља.
— Свашта се прича у народу — лукаво је одговорио кнез.
— Немој ти мени да завијаш! Ми смо бећари Треба нам
ноћас хлеба, ватре и ракије, а за коње зоби и сена. Знаш
поуздане људе у селу, и што пре то створи. Има ли село
субашу?
— Нема! Откако је избила буна, и огласили се на Морави
бећари, клиснуо је с харемом у Ниш. Усуди се само понекад да
дође у село. Поједе цицвару, напије се ракије и још зарана хвата
маглу.
— Има ли у селу људи који ће издати? — упитао је
смирено и тврдо Преша.
— Свашта се нађе у народу, брате! Има и таквих у селу. Од
пре неколико година доселио се Цинцарин. Отворио дућан и,
пасја душа, све што се у селу догађа јавља субаши.
— Хајде, обуј се, повешћеш ме његовој кући! — рекао је
Марко и дао знак Џиди да пође с њиме.
Кнез је прво избудио синове, унуке и снахе. Синовима и
унуцима је наредио да сваки узме по десет бећара и разведе их
поузданим људима, а снахама да метну у котао ракију, замеде је
и скувају. Затим се окренуо Џиди:
— У име Светог Алимпија, можемо да кренемо дућанџији.
Напред је ишао кнез, за њиме Марко, а позади Џида. Мраз
је постајао све већи. Кнез није ништа говорио, само је
узнемирено измахивао дреновим штапом, као да се брани од
привиђења. На средини села, где се уздизала зидана кућа,
покривена црепом и ограђена високом дрвеном тарабом од
храстових проштаца, застао је и шапатом рекао:
— Немојте мене уводити унутра. Јавите се и кад вас упита,
кажите да долазите од Бећир-аге из Ниша. После радите што
год вас бог учи.
— Добро, иди ти кући и спреми добру вечеру — наредио
је Марко и сачекао док се кнез удаљио.
Затим је пришао капији и залупао кундаком у врата. Чопор
паса насрнуо је на капију, настало је режање и бесан лавеж.
Ускоро се зачуло шкрипање врата и пискав глас, који је
смиривао псе. Марко поново залупа на врата и викну:
— Кир Вучо, отварај, помрзосмо се ноћас!
— Чек, чек мало, прво да видим ко сте? Ја свакоме не
отварам. Лудо је време, а свакакви се људи смуцају кроз народ!
— Чујеш, Влаше, отварај што пре јер ће бити боље за тебе.
Ми смо Бећир-агини момци. Носимо ти поруку.
— Кад је тако, отворићу — одговорио је трговац.
Оштар пад мандала, и врата се раскрилише. Подгојени
Цинцарин, пригрнут ћурком, уклонио се у страну и пропустио
Марка и Џиду. Загледао их је радознало.
— Води нас у кућу — заповедио је Марко.
На пространом огњишту велике оџаклије буктале су
церове главиње и јасна светлост обасјавала је одају застрту
ћилимовима. Свуда око огњишта су биле намештене сећије. У
десном ћошку налазиле су се полице пуне бакарног посуђа.
Џида је радознало размотрио оџаклију, пришао сећији
поред огњишта, сео, ставио пушку међу колена и наднео
промрзле руке над огањ. Марко је сео са друге стране и урадио
исто.
— Сад, Влаше, пристави кафу, изнеси чибуке и ракију, па
ћемо натенане разговарати.
Цинцарин је Брзо и услужно спремио све што му је
тражено и меким гласом почео да говори:
— Време је постало ћораво, а ја сам, Турци, запао међу
ове вукове. Раја више није што је била. Оштри зубе. Једнога
дана све ће нас пождерати. Зато сам наумио, чим пукне
пролеће, да се селим у Ниш или Софију.
— Јеси ли чуо шта се десило с Прокупљем, Крушевцом и
Куршумлијом?
— Чуо сам и зебем као овца од ножа да бећари не крену на
Ниш — одговорио је Цинцарин.
— Кренули су! Због тога смо дошли. Бећир-ага зна да си
наш човек и зато нас је послао. Бећари могу свакога часа
наићи. Зато узимај што имаш да кидамо — рекао је тобож
уплашено Џида и навалио да срче кафу.
— Шта кажеш, кренули? Онда сам пропао! — јекнуо је
болно трговац, а дебели подваљак му је задрхтао.
— Покупи новац и ствари од вредности. Жене и децу они
не дирају. Ни кућу ти неће моћи однети. Заклаће ти стоку и
појести. Нама ћеш за труд и што смо се изложили опасности
дати по пет дуката. Право је, зар не? — теглећи дим из чибука,
упитао је нехајно Марко.
— Шта ће бити с мојом вересијом? Пола ми села дугује.
— Кад победимо рају и повратимо ред, наплатићеш.
Уосталом, ако ти није стало до главе, ти остани.
— Не, не, ићи ћу — рекао је и брзо се изгубио у суседну
одају.
 Вратио се са бисагама преко руке, бледа лица и разјарених
очију.
— Кнез је хуља са два лица. Затура своје трагове као
лисица. Верујем да ће први пристати уз бунџије. Није фукара и
требало би му истрести ћемер — рекао је злобно, а бисаге није
испуштао из руку.
То је разјарило Марка, нагло је устао, пришао му и рекао:
— Пасји сине, сам си се открио! Ми смо бећари. Твој
новац је сиротињска мука. Џидо, свежи га! Издајник ми је
мрзнији од Турчина! Обесићемо га насред села, нека служи за
пример онима који хоће да држе страну Турцима.
— Браћо, хришћанин сам. Од магле се сунце не види.
Морао сам као и сви да се удварам Бећир-аги. Ако ми живот
опростите, све ћу вам дати — рекао је и пао пред Џиду те му
обгрлио ноге.
— Пих, гаде! Устани, водићемо те војводи! Ако ти он
опрости живот, ништа немамо против. Новац је сиротињски, па
ћемо га узети — рекао је Марко.
Трговачка свињска њушка побледела је од страха, лукаве
очи су му болно и немоћно заколутале.
— Цео сам живот утрошио у то новаца. Кунем се крвљу
Исусовом, радићу све што ми рекнете. Обавештаваћу вас о
Турцима, само ми бар пола оставите.
— Ћути, гаде! — Викнуо је Џида и ударио га ногом. Твој
новац смрди нечистоћом као и твоја душа. Село ће одлучити о
твојој псећој судбини. Нама није стало до новца.
 IX

Заседа је размештена по шуми са обадве стране пута.
Ујутру је сунце сјало јарко, а од планине је дувао хладан ветар.
Тек око подне осматрач је дојурио и јавио да долази караван и
пратња. Напред је јахало десетак Турака, пушке су држали
преко крила, и пошто су били близу Ниша, ишли су
необазриво, уверени да им никаква опасност не прети. Иза њих
кретао се караван; на удобно опремљеним коњима јахало је
десетак Туркиња и деца, а поред ших су каскале слуге, за њима
неколико натоварених коња, а напослетку одред од педесет
коњаника, међу којима се налазио и Илија бимбаша. Његово
смршало лице изражавало је напетост и ишчекивање. Шума је
мрко ћутала, и тек кад је караван потпуно ушао у заседу, грозд
пушака проломио је тишину. Турска претходница је сва
оборена.
— Предајте се, Турци, лудо је да гинете! Узећемо плен и
оружје а вас пустити да идете куд је коме драго — викнуо је
Стреља.
Млад Турчин на угојену коњу тргнуо је сабљу и
одговорио:
— Зар ушљивој раји да се предамо?
Али пре него што је успео да јурне на заседу, грунула је
пушка, и он се повио по коњу, искезио беле, снажне зубе и
викнуо:
— Курвински нападате из заседе!
Од свега што се после тога догађало Илија је видео и
запамтио да су се Турци предавали, и да су из шуме излетали с
ханџарима бећари, свлачили их с коња, узимали им оружје и
сабијали их у гомилу. Зачас је цела пратња била разоружана.
Осетио је да му неко прилази са стране и видео је злобно
исцерено лице Марка Црвењака.
— А, ти, Турчине, зашто не сјашеш с коња? — упитао га је
Марко.
— Зар не видиш да сам то ја? — одговорио је Илија тешко
дишући.
— Ко би то могао да будеш ти? — терао је шалу Марко.
— Илија бимбаша — одговорио је Илија бледећи.
— Баш си будала! Илија је погинуо на Крушевцу. Него
силази с коња ако ти је стало до главе!
Иза Маркове мирноће учинило му се да види нешто
злобно, претеће и несхватљиво. „Није могуће да ме не познаје“,
помислио је, а на лицу му се појавио радостан смешак кад је
видео Џиду, који је разметљиво прилазио.
— Марко, што тога балију не разоружаш? — викнуо је
Џидо.
— То је забуна! Шта је вама? Зар сте ме заиста
заборавили? — викнуо је падајући у очајање Илија.
— Претварање ти ништа неће помоћи. Желиш да нам
подвалиш. Баш зато ћемо те обесити — обуздавајући навалу
смеха рекао је Џида.
Тек кад је наишао Стреља, заинтересовао се шта се догађа,
и кад је видео да Марко и Џида терају шалу са Илијом, викнуо
је:
 — Илија, пусти лудаке! Зар не видиш да се шале? Вама
двојици било би паметније да што брже припремите покрет.
Марко је тада пришао Илији и загрлио га.
— То је Џида смислио, али зато ће нам платити.
Поворка заробљених жена и даље је остала на коњима и
немо посматрала шта се догађа. Једна млада Туркиња дигла је
зар с лица. Црне ватрене очи радознало су севале. Стрељин
поглед изненада се задржа на њој. Осетили су једно према
другом оштро непријатељство, а у исто време да их нешто
приближава и буди наклоност.
— Шта је, Влаше? Теби као да се одузео језик? Ја сам
синовица Шашит-паше, и жена муселимова. Надам се да над
нама нећете правити насиље — уз нервозан осмех рекла је
Туркиња.
Стреља је чуо њене речи, али због очију и мржње коју је у
њима видео мисли су му се збркале, језик одебљао и постао
непокретљив. Сад ништа више није видео сем пркосно
стегнуте усне жене, уздрхтале дуге трепавице, извијени лук
обрва, и оштро изражену црту презира у угловима усана. Први
пут је пред женом осећао забуну. Наљутио се на самог себе,
прогутао пљувачку и одговорио:
— Хајдуци нису Турци да над женама и нејачи праве
насиље. Све што је женска спрема и накит нико вам неће
дирнути. Новац Шашит-пашин ћемо узети. То је крв и зној
раје!
— Знаш шта, Влаше? Жао ми је што нисам мушко. Турци
су заиста рђе. Вас је ето шака јада, и разоружасте их.
— Јесам ли ја крив што су Турци рђе? — загледајући се у
младу хануму, упитао је Стреља
Ханума је још више устурила зар. Коврџе вране косе
немарно су јој падале по нежном белом челу, а бледо лице
оживело је од узбуђења. Рука јој је држала кајас узде и
подрхтавала. Затим се само у очима јавио осмех.
— Значи ли да ћете за нас тражити откуп? — упитала је.
Стреља ју је још једном погледао, оборио очи, гурнуо
Аткињу мамузом и пројурио мимо Туркиње.
— Момци, са заробљених Турака поскидајте ћуркове и
доламе, па их пустите нека иду куд им је воља — наредио је и
осетио чудан немир.
Бећари су брзо свршили посао и поворка којој је на челу
ишао Марко, Џида и Илија окрену кроз шуму назад. После
разговора с младом Туркињом, Стреља је постао намрштен и
осећао се збуњен. Тек кад је последњи бећар замакао у шуму,
не схватајући, опипао је чело, и притерао Аткињу напред. Кад
је пролазио поред заробљених жена, још једном се сусрео
погледом с младом ханумом. Осмехнуо се и пројурио на чело
поворке, али је стално осећао на својим леђима женин поглед.
Зато се све у њему збркало, и нешто несхватљиво и чудно
догађало. Стрељо је напрегао сву снагу воље, подсмехнуо се
самом себи. Безумна и слепа мржња захватила га је. Измахнуо
те корбачем и ошинуо по сапима Аткињу. Она је покушала да
јурне напред, али због скраћених кајаса само се пропела на
задње ноге и зарзала.
 X

На четвртом конаку Стреља је у напуштеном турском
хану у посебну одају сместио заробљене Туркиње. Наредио је
да им се припреми добра и обилата вечера. Затим је разгледао
задобијени плен, оружје и одело, а бећари су истресали на
прострто ћилимче новац, који је био својина Шашит-паше.
Десет хиљада дуката и све драгоцености поново су враћене у
сандук.
— Овај новац послаћемо вожду да за њега набави џебану и
оружје. Остатак, Марко, подели на равне делове и подај
момцима. Уосталом, нама новац није ни потребан, сем за вино
и ракију. Кад нам буде требао, узећемо га од других Турака.
После деобе плена, бећари су се увече разишли по селу на
конак, а Марко, Џида и Илија се договорише да пођу у суседно
село да пију са Цветком Врановачким, јер су хтели и њему да
уруче део заробљеног плена. Стреља је легао поред огњишта да
спава. Узбуђен, дуго није могао да се смири. Пушио је,
превртао се, излазио напоље, разговарао са стражарима, поново
се враћао у одају, седао, пунио лулу, и пушио. Уста су му већ
потпуно била горка од дувана и унутрашњег немира.
Допуњавао је већ четврту лулу кад је зачуо лако шкрипање
врата одаје у којој су биле смештене Туркиње. Окренуо се у
том правцу и видео младу хануму. Боса и само у дугој свиленој
кошуљи, још лепша и скоро нестварна као привиђење, стајала
је пред њим. Њена пуна, обла и разголићена рамена обасјавала
је жарка светлост разбукталог огња. Часак је стајала, затим
одлучно пришла сећији на којој је седео Стреља, и рекла:
— Помакни се, и ћути!
Стреља ју је гледао са запрепашћењем, некаква чудна
радост запљуснула му је свест. Осетио се немоћан. Мутило му
се у глави. Образи су му горели. Рука на дршку шареног чибука
је немирно подрхтавала. Учинило му се да га је изненада
окружила чудна лепота, којој се неће моћи одупрети нити
супротставити.
— Мислила сам да су хајдуци у погледу жена
досетљивији. Три ноћи те чекам!
Туркиња је била мирна, али је њен радознали, севајући
поглед више од свега говорио. Изазивао га је, постајао је
мрачан и обећавао нешто што се често не сусреће и не нуди.
Кад се поново сусрела са његовим погледом, поруменела је у
образима, а у угловима усана процветао јој је топао осмех.
— Цео живот ми је протекао без лудости. Мој муж је
пашин синовац, доводио је кметице, а сву моју младост и
лепоту занемаривао.
— Ја, Туркињо, држим до дате речи, а у лудовању с тобом
радо бих провео ову ноћ — одговорио јој је Стреља осмехујући
се испод црног обореног брка.
— Пљуни на реч, ђауре — уз враголасти пркос рекла је
ханума.
— После размене, шта ће Селим-бег урадити кад чује?
— Сама ћу му рећи, да и он једном пати. То је лудост, а
љубав без лудости је ништавна!
Стреља је ћутке устао и затворио спољна врата. Само се
часак предомишљао, а онда се сагао и узео хануму Рузмаринку
на руке. Прелила му се као сноп жита преко руке и затворених
очију подметнула усне. Женина се душа отворила, и то га је
опило, разбудило у њему дивљу, курјачку жудњу и хајдучку
махнитост. Легао је и ставио своју тешку главу на њену нежну,
црнпурасту руку, и отпочео помамно да је милује, упијајући јој
се у очи. Она се сву ноћ припијала уз њега, љубила га кроз
смех и плач, и подметала му своје усне, груди, а ситним белим
зубићима, као у младе звери, гризла му рамена и сплетове
мишића.
— Ох, како је све ово добро. Нека шејтан носи све што је
турско. Сто живота дала бих за овакву Једну ноћ!
После трећих петлова су се растали не рекавши једно
другоме ни речи. Стреља, заморен од миловања, узбуђен
неочекиваношћу доживљаја, није могао да заспи. Као
опекотине по целом телу осећао де додир младог
Рузмаринкиног тела. Било је то ново и Стрељи досад непознато
осећање. Све раније жене узимао је као скидање магле с мозга.
После проведене ноћи осећао се олакшан. Ово са Рузмаринком
остало је у њему као тежак мамурлук, зарезано у тело и душу, и
није се дало истерати. Отпочела је да га мучи помисао, шта да
ради с њоме? Ужурбано је почео да пуни лулу, а знао је да је
неће моћи прегорети. Опет је осетио како је цело његово биће
букнуло жудњом. Дође му тешко, нешто болно се покренуло у
грудима. Учинило му се да осећа присуство суза у
трепавицама. Да се смири и обузда устао је и изашао пред хан.
На западу се руменело парче неба, које је одавало пожар у
правцу Топлице. Тишина ноћи још више је тегобом жудње
притисла његово тело. Одсев на небу постајао је све руменији.
Присетио се да су то Марко, Џида и Илија нешто на своју руку
урадили. Из правца пожара одјекнули су пуцњи. Од планине је
дунуо хладан ветар и ошинуо га по лицу. Стреља је пришао
огради, наслонио се на плот и заинтересовано загледао у
планину. Снежна белина обасјана месечином покривала је сво
докле је могао допрети његов поглед. Али он ништа није видео,
јер га је тихо и снажно обузела туга. Велика тешка туга човека
коме све живот узима.
Образи му се поново зажарише приливом крви, а
трепавице су све узнемиреније дрхтале. Чудна и несавладљива
мисао јурнула је кроз Стрељин мозак. „Зашто о томе треба
мислити?”, шапнуо је самом себи пркосним и уздрхталим
гласом. „Дошло је оно што једном сваком човеку мора доћи.
Зашто о томе нису мислили Турци кад су мој млади живот
гурнули у скитњу и безумље? Својим злом су ме натерали да
постанем сурови осветник. Срце су ми осушили и скаменили.
Хтели су да ме понизе и сруше у прашину, али су успели да
пробуде у мени звер.“ Скоро му дође да заплаче гледајући свој
досадашњи живот пуштен низ ветар времена. И мало-помало
Стрељу је обузимала мржња према свему што га је подсећало
на Турке. Они су се још у раној младости умешали у његов
живот као непријатељи. Одвојили га од родитеља, земље,
кућног мира и топлине. Сетио се како је Мухарем субаша једне
вечери дошао у очеву кућу, наредио да му се готови вечера, а
док је пио ракију, затражио је да се доведе Стрељина сестра
Бисенија. Отац, гологлав, са рукама под пасом, скрушено је
стајао посматрајући немо како Турчин ждере очима девојку.
Дубоко у ноћи, када се Мухарем наждерао, пијан и балав
од жудње, хтео је да му се у вајату намести постеља, а Бисенија
да га спреми за починак и проспава с њиме ноћ. Стреља то није
могао да трпи, срце му је препукло и постао је звер. Рикнуо је
безумно, скочио и ухватио Мухарема за гушу. Никад му после
није било јасно како је тако лако задавио Турчина. Отац је од
страха позеленео у лицу, спопала га мука и отпочео да повраћа.
Стреља је затим дуго гледао издуженог субашу, коме су очи
скоро искочиле из дупље и лице постало модро. У њему се
нешто чудно, дивље и свирепо покренуло. Скинуо је са субаше
оружје, узео га на раме, и скоро трком носио га до реке. Нашао
је велики камен, привезао га Мухарему за врат, скинуо му
ћемер с дукатима и бацио га у вир.
Турци су дуго тражили несталог субашу, разрезали на село
крварину, али после тога је живот у селу за Стрељу постајао
све тешњи и досаднији, а дани умртвљени и празни. Немир
сличан несносном сврабежу све му је више захватао душу.
Требало је некуда кренути, пронаћи некакав занимљив живот
без обзира на опасност. Друмови су нудили оно што је немирно
срце тражило. То вече уочи поласка дуго је седео пред кућом на
цепалу. Његово сунцем опаљено лице сањарећи је буљило у
даљину, а из очију му је севао зао и претећи поглед.
Остао је да бди. Често је излазио напоље да види колико
Још има до сванућа. Све је у његовом животу било одлучено и
решено кад се за време мучних дана као бећар кретао
друмовима, уцењивао Турке, завртао им шију, а ето сада, кад
више ништа није желео сем немилосрдне борбе до истраге, до
пуног уништења Турака, изненада се на његовом путу
испречила жена Туркиња. Њему је било јасно да се раја мора
борити на живот и смрт, отимати испод Турских ногу слободу и
плодну српску земљу, натапати сваку стопу српском и турском
крвљу, а треснути батином Цариград и целом свету показати да
су Срби још живи, непокорени, да траже своје место под
сунцем. На тој уској и стрмој стази вечерас му је пут
препречила Рузмаринка, заобићи је није могао, а осећао се
неодлучан да је сломи и уништи.
Распаљен слепом мржњом према несхватљивим дражима
жене, све је више мислио Стреља о лудом заносу срца, о
његовим несхватљивим путевима, и само за тренутак је
заборављао на све друго. Ноћ пуна пригушених, тамних
звукова испуњавала је тишину ханске оџаклије, а један
разбуђени цврчак отпочео је да пева у сантрачу огњишта.
 XI

У делиградском логору све је поново пливало у обиљу.
Стреља је свакодневно пио да би загушио у себи пробуђену
љубав и жудњу према Рузмаринки. Ракије је било као воде.
Започињао је с пићем окупљајући око себе бећаре. Пио је док
му се свест не замагли, а осећао се све више раздражен,
незадовољан и потиштен. Нарочито кад је по Жикићевом
наређењу Шашит-пашина породица смештена у Свети Роман,
где је имала све удобности и била потпуно заштићена. Те мере
Жикић је извршио, јер је Шашит-паша послао поруку да ће по
сваку цену откупити породицу разменом таоца. Међутим,
однос хануме Рузмаринке и Стреље све му је више задавао
главобољу. Порука пашина Туркињу је разбеснела. Без обзира
на Жикићеве претње и прекоре игумана Стефана, чим би се код
манастира појавио Стреља, излазила је и гледала га помамним
очима у којима се изражавала избезумљеност. За месец дана
била се усукала и некако видљиво опала, али се њена лепота
тиме још више истицала, пробуђена и озарена огњем срца. Од
непроспаваних ноћи, чежњи и бдења, мрка боја њенога лица
осенчавала се бледилом, испод очију је имала плаве колутове, а
зажарено су јој севале изоштрене зенице. Скинула је потпуно
зар с лица, расула косе, истурала набрекле, пожудне усне и
смешила му се немирно и изазивачки.
 Сам Стреља, захваћен буром страсти, није више личио на
самог себе. Очи су му гореле махнито не стидећи се и не
кријући навалу жудње, пио је и беснео, лутао је околином
сагнуте главе као да нешто тражи. Све до сусрета са
Рузмаринком подсмехивао се Жикићу због пажње и нежности
коју је испољавао према Стојчету. Бећари су у почетку на
Стрељину љубав гледали с подсмехом, а у последње време
почели су да га забринуто сажаљевају. Чак и у пијанкама су
ћутали, осећајући се нелагодно и изгубљено. Марко Црвењак
усудио се и рекао:
— Стрељо, не могу више да те гледам! Наметнула ти је
кучка сијер на очи. Најбоље би било да је убијем. Туговао би
неколико дана и поново бисмо те имали.
— Марко, ако још једном то помислиш, пресећи ћу те на
две половине. Проклети нека сте сви, зашто ме не оставите на
миру, Понекад ме ухвати такав бес и добијем жељу да Жикићу
просвирам куршум кроз главу. Зар треба мене да учи? Он, који
годину дана блеји у Стојче, и брљави као неосољен ован.
Од тога дана нико више није смео Стрељи ништа да каже.
Једина га је Стојче схватала. Она и Рузмаринка су се
спријатељиле и постале нераздвојне. Издвајале се, седеле и
увек имале нешто тајно једна другој да причају. Умилно је
Стојче предусретала Стрељу, скакутала поред њега као врабац
и шапатом му преносила Рузмаринкине поруке.
— Стрељо, тугује за тобом. Чак више ни дете неће да
милује. Поручила ти је да дођеш после других петлова. Ја ћу је
извести, и чекаће те на трему великог манастирског коша!
Стреља је увек после Рузмаринкине поруке узимао
Аткињу, бацао се у седло и бесним галопом јурио по околини.
Сачекивао је у шуми мрак. У таквим часовима шибао је
Аткињу бичем, а занет собом није осећао како се све више
множе предзнаци пролећа. Изнурена земља мирисала је
буђењем. Вода у Морави је нарастала, а у шуми се множили
полугласни звуци који су наговештавали брзо буђење живота у
природи. За тренутак је залопарао снег, затим је ветар разбијао
облаке, јављало се сунце, а пропланци, шума и лугови око
Мораве преливали се светлом. Што је мрак постајао црњи,
Стреља је бивао све нестрпљивији. Пушио је, устајао, прилазио
Аткињи, грлио је и шапутао: „Ето, обадвоје пропадамо.“
Дотле је Рузмаринка, завијена у тамни кадифени огртач,
прислоњена леђима уз брвна трема, чекала га, гушила се у
чежњи, у мукама, али се осећала као препорођена. Њено је
лице имало чудан, занет изглед, уши су могле да улове сваки
шум и очи кроз мрак све да виде. Чекала би тако до судњега
дана. Није осећала ветар нити се бојала мрака и пусте дивљине.
Ослушкивала је, и стално јој се чинило да само чује потмулу
тутњаву коњских копита.
А чим га назре у мраку, трчала му је у сусрет, и бацала му
се у наручје. Грлећи Стрељу, осећала је како јој се душа растапа
од среће. Гомила мисли несхватљивих и замршених врзмала јој
се по глави. Са устрепталим очима лежала је на ћурку,
осећајући на пуној згрченој мишици тешку Стрељину главу.
Дисао је испрекидано, притајено, а његов црни брк пријатно је
голицао њен бео заобљен подваљак. У тим часовима среће и
заноса знала је да се све то брзо примиче крају, и да ће кроз
који дан доћи пашини изасланици натраг да је поведу мужу у
Лесковац. Мирис пролећа и мирис мушког зноја опијао ју је до
бесвести. У заносу, остајали су до зоре.
Половином априла стигли су Шашит-пашини изасланици с
коњима, даровима и таоцима који су пуштени као замена за
пашину породицу. Међу таоцима био је и лесковачки прота,
Стојчетов отац. Да том приликом избегне сукоб са Стрељом,
Жикић га је послао у извиђање, јер се био пронео глас да је
Ибрахим-паша нагомилао велику војску у Нишу. Жикић је од
Стреље крио споразум о размени робља и таоца. Стојчетов
отац примио је на себе обавезу да код бећара све уреди како
треба, да пашина породица добије поуздану пратњу док је
приме његови људи.
Чим је Рузмаринка сазнала да ће бити враћена мужу,
почела је да вришти. Ударала се песницама у груди, ваљала по
поду, гурала од себе уплашеног синчића. Узалуд су остале
Туркиње покушавале да је смире и упозоравале да је удата
жена и мајка. Чак ни Стојчетово тешење није успевало.
Напослетку се одлучио игуман Стефан да пође и уразуми
избезумљену Рузмаринку. Затекао ју је како седи на поду и
горко плаче. Његове сиве очи, прелите топлином и благошћу,
разумно и са поштовањем су је помиловале погледом. Сагао се,
дрхтавим дланом погладио је по коси и рекао:
— Шта ти то чиниш, дете, од себе? Једно је живот, а друго
љубав. Паша и твој муж пристали су да пусте таоце,
условивши то твојим повратком. Ако је до вајде, избеснела си
се за цео живот. Кћери моја, мораш да стегнеш срце, јер си
мајка, а пред тим све друго пада у воду!
Рузмаринка га је слушала затвореним очима, а онда нагло
устала и као у лудилу налетела на игумана вичући:
— Шта ти мени, папазе, држиш предику! Нећу да идем.
Ништа се тебе не тиче што сам удата и мајка. Мени је потребан
Стреља. Он је за мене цео свет, а без њега нећу да живим. Нећу,
папазе! Он ми је открио како је ништаван и горак био пре њега
мој живот!
 Пред том немани игуман Стефан је устукнуо и сам себи
нешто промрмљао у браду. После тога дошла је Стојче,
загрлила Рузмаринку и скоро читав сат су заједно плакале.
Испред ноћи се смирила и са обореном главом на прсима
почела да се спрема. Увидела је да капетан Жикић не зна за
шалу и да је све предузео да је отпреми мужу у Лесковац.
Очајна од бола помирила се са судбином, повукла у страну
Стојче, загрлила је, дуго јој плакала на грудима и шапатом
рекла:
— Рођена, ти си жена и знаш шта је љубав. Кажи му да га
никад нећу заборавити и да неће бити силе да ме спречи, ако
ми само поручи, да му не дођем!
Затим је из недара извадила свилени јаглук, предала га
Стојчету и јецајући додала:
— Кад ме се зажели, нека пошаље ово, ја ћу му доћи.




ТРЕЋИ ДЕО


 I

После неколико непроспаваних ноћи проведених у
пијанчењу, усукан и закрвављених очију, Стреља је погледао
око себе изнурене бећаре, од којих је више од половине лежало
испретурано око стола. Жмиркао је љутито и одлучио да за
инат капетану Жикићу напусти Делиград, оде у Лесковачку
нахију, одметне Заплање и Власотинце. У мутној сумаглици
пићем помућене свести за све време банчења није га ни за трен
напуштала Рузмаринкина слика. Морао је пронаћи ма какав
разлог да оде тамо, што ближе њој. На ту помисао крвава
радост овладала је њиме. Живот се кретао по севу ханџара, а
жудња је излетала према небу, дизала се у висину и треперила
као распевана шева. Зато је Стреља настојао да исцеди у
сећању сваку кап своје кратке бурне љубави Ниједна друга
успомена није се мотала по његовом замагљеном мозгу.
Ко зна шта се све могло тих дана догодити између њега и
капетана Жикића да није било Крстикаше. У односима између
Крстикаше, Стреље и Жикића било је нешто судбинско.
Велики, снажни човек, кога је разједала потмула љубав према
Стојчету, укроћавао је неман у себи, био потпуно одан Жикићу,
а неком чудном снагом успевао да савлађује наступе
Стрељиног беса. По три дана и три ноћи могао је да пије, ћути,
а у исто време да му глава не клоне, да буде присебан као да
ракију није окусио. Уколико је Стреља постајао горопаднији,
утолико је Крстикаша све будније мотрио на њега, запажао му
сваки израз гнева или патње на лицу, а био спреман да се одмах
умеша и снагом руку и воље да га укроти. Крстикаша није био
као остали бећари, Увек је пред њиме стајала чутура пуна
ракије, сан киселих паприка и плећка печене овнетине, на
сребрној табли македонски дуван и шарени чибук, Волео је да
гледа чочеке и слуша како Туркиње певају. Кад му се игра
чочека не би свидела, натезао је из чутуре и тужно би рекао:
„Ова жена има превише широке кукове и не свиђа ми се.“
Његов поглед задржавао се на сваком мишићу игром
разбуђеног женског тела.
Кад га игра узбуди, набијао је лулу дуваном, жудно пушио
и некако се одсутно осмехивао. Само се понекад дешавало да
изненада устане, приђе занетој играчици, узме је на руке и
однесе некуда у ноћ. По три дана и три ноћи после тога није се
знало где је, и шта је с њиме и чочекињом. Али је после тога
свака од срећних изабраница упорно одбијала од себе понуде
других бећара, постајала тужно замишљена, тражила свуда
ужареним очима Крстикашу, и сломљена тугом отпочињала
бесомучно да пије. Џидо, неумољив у досеткама и шалама,
једини се усуђивао да понекад уједе Крстикашу.
— Опет нам је клемпоња упропастио најбољу играчицу.
Ако настави и даље како је започео, ускоро ни сам султан у
Цариграду неће моћи да ужива и гледа игру чочека!
— Џидо, заврнућу ти шију ако ме не оставиш на миру —
одговорио би му Крстикаша.
— Лако ти је мени заврнути шију, али покушај то да
урадиш Шашит-паши. Сто му мука, хтео бих то да видим! —
настављао је церећи се Џида.
 — Тако ми Христа спаситеља, радије ћу теби заврнути
шију него Шашит-паши — претећи би довикнуо Крстикаша.
Тада се дешавало оно што нико није знао сем њега. Из
потмуле даљине одјекивао је звонак и страстан глас тихе
Стојчетове песме, коју је једном певала њему у шуми кад је,
савладана тугом и очајањем, мислила да је Жикић не воли и да
је одбацује. И тада му се чинило да су свет и сан једно исто, а
све оно што је узимао и тражио код других жена само обмана,
после које се још више пати, и у души остаје празнина. Сада,
кад је знао да исту муку мучи Стреља, учинило му се да је
заспао и у сну видео пламен, а како се кроз њега разиграло тело
хануме Рузмаринке. Све је горело чега се она дотакла. У
сумаглици ракијом захваћене свести изненада место хануме
виде сву од светла исткану Стојче. Очи су га некуда звале.
Трзао се нагло, а игра сна и жеља се расплињавала и
Крстикаша је видео пред собом унакажено Стрељино лице.
Испружио је руку, прихватио чутуру и пио ракију.
— Доста је беснела, Стрељо, — рекао је после недељу
дана Крстикаша — него да видимо шта после овога да се ради?
Ибрахим-паша стигао је, како сам кажеш, у Ниш. Чим гране
пролеће, кренуће на нас с војском. У Македонији и Албанији
прикупља се друга војска. Босански Турци већ харају Мачву.
Стреља је покушао да се насмеје, али није могао. Оштар
грч бола искривио му је уста. Насуо је махинално чашу ракије
и испио је надушак. Затим је дуго пиљио у Крстикашу, а чело
му се борало и обрве сучељавале у повијама.
— Овде у Делиграду не могу остати. Све ме подсећа на
њу. А Жикић ми је крвав пред очима. Зар се ми боримо да свако
буде слободан, а он је Рузмаринку силом вратио Турчину. Кажи
ти мени, је ли то часно и поштено?
 — То исто урадио би и ти да си на Жикићевом месту и у
његовој кожи. Зар се с лесковачким таоцима не би десило оно
исто што се догодило тројици попова, које је Ибрахим-паша
обесио у Нишу. Знепоље је услед тога клонуло и треба га
дизати.
Опчињеном пићем, Стрељи се учинило да га из завичаја
зове некакав дубок и болан глас. Чуо је своје име у завијању
ветра, у разиграном буку воде кроз Просеченицу и вапају
власотиначке раје. А кроз све то видео је као у стварности
Рузмаринкин лик. Корачала је у правцу Просеченице по
камењару врелом од сунца. Вучена неком снагом којој се није
могла одупрети претраживала је сваки кутак теснаца и гласно
узвикивала његово име. Обрела се на врху стене и личила на
сокола. Као опчињен, дуго је зурио у привиђење, стресао се,
протрљао очи.
Сад ми је јасно, Крстикаша, шта ћу да радим. Измолићу
дозволу од Карађорђа и Добрњца да пођем у власотиначки крај,
затворићу Просеченицу и дићи устанак.
После тога Стреља је отишао на спавање, а сутрадан рано
устао, обријао се, обукао најбоље одело, стрпао сав новац у
бисаге, припасао сабљу, погледао Прешу и рекао му:
— Ако хоћеш са мном, спреми се да идемо у Алексинац
Добрњцу и Карађорђу.
На Прешином лицу заиграо је радостан осмех. Ћутке је
пошао до штале, спремио свога коња и Стрељину Аткињу,
извео их и рекао:
— Да крећемо!
Стреља се убацио у седло, затегао дизгине Аткињи,
погледао бећаре и рекао:
— Педесет вас који желе са мном нека буду спремни кад
се вратим из Алексинца. Још једном ће Шашит-паша осетити
моје канџе!
Под копитима Аткиње и Прешиног Дората затутњила је
земља…
 II

У бившем муселимовом конаку становао је војвода Петар
Добрњац. Био је крај априла и у свему се осећало присуство
пролећа. Топло преподневно сунце измамило је војводу Петра и
Карађорђа на доксат. Пили су уз мезе ракију и разговарали о
припремама за борбу са Ибрахим-пашом. Крупан и дебео, више
плав него смеђ, Петар је уживао загрејан пролећним сунцем и
ракијом. Његове светле очи задовољно су жмиркале док је
причао вожду како је капетан Жикић подвалио Стрељи и
разменио заробљене Туркиње за лесковачке таоце. Десно од
Петра стајао је његов стални пратилац Тодор, огромна људина
дивљег изгледа. У руци је држао бардак пун препеке и вребао
пасјим погледом да одмах наспе војводи и Карађорђу испијене
чаше.
— Подвалио му, а чим је чуо да се Стреља враћа, затворио
се код игумана у ћелију, и жив се не помаља. Стреља га је свуда
тражио, затим почео да пије и већ недељу дана се не трезни…
— Лудоваће, бекријаће и у пићу заборавити на жену. Није
то, Петре, лако ни смиреном човеку, а камоли бећару.
Испијене чашице ракије утицале су да се и вожд осећао
угодно. Гледао је са задовољством групу војника како на
тоцилу изоштрава ханџаре, и како се на тргу око једне пекаре,
где се на пању секла печена овновина, гомилају његови
пратиоци. Сокаком лево од конака с времена на време
заклепетале би нануле на ногама девојака што су пролазиле на
чесму по воду. Често је праснуо звонак и заводљив женски
смех, а неко је довикивао: Аман! У штали иза конака коњушар
Шамир, Циганин, неуморно је певао:

„Море пуштај војску, Кара Ђорђе,
Море пуштај војску, девојке се поседеше,
И све беле кике девојке оплетоше…

— Чујеш ли, Петре, по души га циганској, како пева? —
рекао је осмехнувши се Карађорђе.
— Господару, цела му је душа створена од песме. Бос и го
је био кад ме је замолио да га примим за коњушара. Таман сам
хтео да га одбијем, а фараонска сорта запева и песмом ме таче у
срце.
Тога часа на ознојеним коњима догалопирали су Преша и
Стреља. Из штале је истрчао Шамир, прихватио Аткињу и
Дората, радосно заколутао буљавим очима и викнуо:
— Исенићу ти Аткињу, Стрељо, бре, зато ми дај дукат, јер
ми се грло од жеђи расушило. Песму не могу да ти запојем!
Стреља је завукао руку у џеп од чакшира, извадио шаку
белог новца и сасуо га у Шамиров фес.
— Ево ти узми ракије, и чим подмажеш грло, хоћу да
чујем ону: „Убише ме, џанум Стамено, дванаест сејмена!“
Стреља и Преша одмах се упутише уз степенице конака и
тек тада приметише на доксату вожда и Добрњца. Похитали су
Карађорђевој руци, поздравили Добрњца и сачекали стојећи да
их понуде да седну.
— Седите, седите — рекао је вожд.
 — Деде, Тодоре, донеси кафу, чибуке и наспи им ракију.
Уморни су, а чуо сам да Стреља већ месец дана није кап окусио
— шалио се Петар.
— Што недељу дана пије и не престаје, то му у рабош не
зарезујеш. Чуо сам, чуо ја за твој русвај око пића и Туркиња.
Само да је који дан више потрајало, дошао бих тамо и свима
вам редом испрашио турове. Сад реци, има ли нешто ново од
Ниша?
— Има господару! Ибрахим-паша сваки дан привлачи
војску и топове. Капетан Жикић нада се гостима с те стране
пре Ускрса и шарених јаја.
— Имаћемо ове године много незваних и нежељених
гостију. Само, мислим да су бећари већ припремили дарове?
— Ми смо увек спремни, господару, да их дочекамо како
ваља. Ето, због те ствари дођох. Замолио бих те да ми
дозволиш да пођем с педесетак бећара до Власотинаца.
Одметнућу народ и затворити пут од Врања — рекао је Стреља.
— Сада, кад ми је сваки човек на Делиграду потребан,
нећу ти то дозволити, — одлучно је одбио Добрњац —
поготово не зато што ћеш изгубити главу и људе, а Турцима
ништа нећеш нашкодити.
— Петре, ја нисам дошао да молим тебе, већ вожда.
Господару, у Делиграду се педесет бећара мање или више неће
ни осетити. Ја те молим, пусти ме да пођем у родни крај и
урадим што сам наумио.
— Којекуде, — упитао је Карађорђе — знаш ли ти, момче,
које све воде теку поред Лесковца?
— Знам, господару: Морава, Власеница, Ветерница,
Јабланица, а и Топлица је близу — одговорио је Стреља.
— Е, видиш, куда теку реке, туда пролазе и моћне војске.
Шта ћеш ти учинити са педесет бећара кад се судариш са
великом силом?
— Господару, — одговорио је Стреља — родио сам се у
томе крају. Знам сваки грм, сваки камен и трн. Ако Турке не
разбијем, бар ћу их збунити и поплашити. Умем, кац дође
нужда, побећи зечијим трагом.
— Којекуде, кога су ти Турци посекли, те си толико на њих
љут?
— Нису ми посекли никога, али су ме увредили као и све
остале Србе. Наметнули су ми селу харач, отели нам земљу, а
мене би можда и убили да нисам ја њих почео да бијем. Љут
сам на Турке још и зато што си ти љут на њих, а поред тога и за
оно што су ма коме брату Србину зло учинили.
— Их бре, бре, ти си и превише љут заиста на Турке.
Бојим се да те мржња не заслепи, те да лудо изгубиш главу и
људе.
— Нећу, господару! Водим са собом Прешу. Кочиће својим
миром моју наглост.
— Којекуде, ако се уздаш да можеш затворити
Просеченицу, и пресећи пут врањском паши да не притече у
помоћ Лесковцу и Нишу, начинићу те војводом, равном у свему
Петру и Миленку.
— Уздам се у бога, господару, могу, мањ да главе не буде
на мени!
— Кад је тако, узми другова колико ти је потребно и иди!
Али ако то не урадиш, не иди ми на очи! Главу ћу ти скинути!
— Ја ћу ти је донети, господару, и нека ти је богом просто
да ми је скинеш.
— По души те, баш си бећарски луд, тек сад видим. Него
кад си ми измамио реч, иди!
 Тодор је донео кафу, чибуке, а Карађорђе је дуго саветовао
Стрељу како да ради. Петар их је уставио на ручку, а затим су
се Стреља и Преша опростили од вожда и војводе, појахали
коње и јурнули друмом према Делиграду.
 III

Кад живот загази у буну, тешко је унапред погодити како
ће све испасти, поготово што је то исто као ватра или поплава.
У душама људи јавља се плима и осека мржње, страха и
храбрости. Стрељина чета бећара неопажено је прошла све
турске посаде и обрела се једне ноћи у Знепољу.
У сам сумрак дојахали су пред хан у коме се налазила
посада од тридесет Турака са бимбашом. Стреља збуни
стражара, нареди му да позове бимбашу, а цела посада да изиђе
напоље, јер је донео из Ниша нарочито наређење од Ибрахим-
паше. Бимбаша није могао ни помислити да се у дубокој
позадини могу јавити устаници, постројио је Турке и похитао
Стрељи, али кад виде како их бећари опкољавају, јави му се
сумња и рука пође кубури и силаву. Али пре него је бимбашина
рука доспела до силава, Стреља му је унео своју кубуру под
грло и викнуо:
— Руке увис, или ћу ти сагорети срце!
Палац десне Стрељине руке већ је био подигао ороз.
Бимбаша је пратио сваки његов покрет суженим зеницама и
невољно дизао руке. Са стране је пришао Преша и узео
бимбаши оружје. Остали Турци преко срца су дали оружје.
— Отпаши му и сабљу — наредио је Стреља.
Над Знепољем је бледело вечерње небо, и над јасно
оцртаним бреговима јављале су се прве звезде. Разоружану и
повезану турску посаду заједно са бимбашом сатерао је у један
ћошак оџаклије. Затим је десетина бећара пошла у село,
пронашла кнеза, и довела га Стрељи. Био је сув, погрбљен
сељак, осредњег раста, чије су лукаве очи уплашено жмиркале
испод густих, проседих обрва. Стреља му је ринуо у очи поглед
као изоштрен нож и рекао заповеднички:
— Мене је овамо послао Карађорђе, да се народ диже на
устанак. Врдања више нема, нити мира између нас и Турака. За
који дан почеће борбе до истраге. Оне међу Србима који буду
слинили од страха требићемо исто као и Турке, Је ли ти јасно?
— Јасно ми је — увлачећи главу међу рамена, одговорио је
кнез.
— Сад иди у село и доведи ми тридесет момака да их
одмах наоружам. То ће бити прва знепољска чета! У исто време
пошаљи верна човека до попа Јока у Велике Боњинце, па ми
још у току ноћи дођи са што више наоружаних људи.
Ускоро су из села отпочели да долазе сељаци. Опрезно су
се упознавали са бећарима, распитивали се како је у Србији,
загледали разоружане и повезане Турке, вадили испод гуњева
чутурице с ракијом и нудили бећаре. На великом огњишту
буктала је ватра. Стреља је седео, пушио, а у глави разрађивао
даљи план побуне. Брзо је мислио, срце му јс лупало од
узбуђења. Граја у хану и око њега све је постајала већа, јер су
из околних села долазиле нове и нове групе сељака. Међу њима
био је понеко с оружјем, али већина су носили секире или виле.
Ускоро су око хана плануле ватре, око њих се окупљали
побуњеници. На ражњевима су зацврчали овнови. Чутуре са
ракијом ишле су из руке у руку. Јавила се и песма, прво полако,
затим све смелије, да се скоро претвори у нешто што је урлало
као избезумљене звери. Сељаци и бећари су се грлили. Чуле су
се псовке и претње. Отпочеле су да долазе жене са торбама и
завежљајима.
Црнпураста невеста ушла је у хан и загледала се радознало
у Стрељу. Скинула је са рамена торбу, извадила бошчу,
раширила је и по њој поређала пршуту, питу, заструг сира и
паприке. Напослетку је извадила из торбе велику јаворову
чутуру, и рекла:
— Војводо, ја сам кнежева снаха! Сви се веселе, једу и
пију. Право је да се прихватиш и окрепиш душу!
Из зрикавих очију ошинуо га је топао блесак. Стреља није
могао да сакрије радозналост која је у њему букнула. Набрекле,
оштро испупчене груди, црне очи и загонетан, изазивачки
осмех око пуних усана подсетио га на Рузмаринку.
Није му било јасно зашто се осмехнуо невести, али
некаква топла унутрашња срџба нагло га је захватила. Загледао
се оштро и радознало у зрикаве очи жене, па, иако му се није
пило и јело, да је што више задржи крај себе, рекао јој је:
— Послужи ме, кад си већ донела!
Попио је скоро целу чутурицу вина и први пут се осетио
некако растерећен од смушености која је била овладала њиме.
Невеста га је нудила час овим час оним, осмехивала му се и
весело чаврљала као сврака на плоту. Услед тога ублажиле су се
боре његова лица, и сада је тек чуо грају, песму и узвике око
хана, јер његова мисао није више била забављена жудњом и
мрачном жељом која је као коров бујала у њему.
Напољу су запуцале пушке. Зачуо се коњски топот и
радосни узвици. У одају је утрчао бећар и викнуо:
— Војводо, дошао је поп Јоко из Великог Боњинца и довео
триста наоружаних људи.
 За бећаром је ушао низак, црномањаст човек, сличан
Циганину коритару. У ходу је поскакивао, скути његове
мантије лепршали су се као крила гаврана, а светогорска
камилавка била је затургна високо према потиљку и преко
мантије опасан силав. У њему су се кочопериле две кубуре и
јатаган. Стреља је осетио узбуђење, устао је, раширио руке и
изљубио се с попом у лице. За попом је нагрнула гомила жена и
сељака. Свима се учинило да је с попом ушао невидљиви
пламен, па су сви очекивали да ће се нешто чудно, велико
догодити. Поп Јоко се нагло отргао из Стрељина загрљаја,
окренуо се према вратима, затим је муњевитим погледом
прострелио повезане Турке у ћошку одаје. Искашљао се и
рекао:
— Браћо, — викнуо је, а глас му је у почетку био промукао
и храпав — саслушајте ме! Нарочито добро отворите очи и
уши, ви жене. Ви што сте највише мучене и понижаване од
Турака. Насилно су вас одвлачили у своје прљаве и блудне
постеље да оскрнаве у вама мајке, и опогане највећу светињу,
вашу љубав. Господ наш, Исус Христ, чак је у блудницама
поштовао мајке, љубав и дарове небеске, а они су од вас
правили врело своје насладе. Ви људи, које је господ одредио
да будете заштитници жена и деце, морали сте све то да
гледате, да срамећи се од самих себе подносите унижење и
срамоту. Огњена кола божијег гнева су заиграла прошле године
на небесима, показала своја знамења, што је улило снагу
Црноме Ђорђу да дигне буну, Час наше освете је дошао. Частан
Србин, ма где се налазио, и ма каква га сила спутавала, не може
више да остане миран. Крвца је из земље проврела, и у име
бога, свих светаца и наших мученика, позивам вас да ону
пашчад тамо у ћошку батинама помлатите. Грех ја примам на
своју душу.
Часак су сви у одаји запањено и занемело ћутали као да је
изнад њихових глава прелетела смрт и додирнула их својим
крилима. Али су се истога часа ускомешано и бучно покренуле
жене и као разјарене вучице навалиле да бију свезане Турке.
Ударале су их песницама, чутурицама, оним што је која имала у
рукама. Хватале су их за бркове, перчине, дерале са њих одела,
пљувале им у лице, гребале их ноктима. Изненада се исправио
свезани бимбаша, тргао снажно рукама и раскинуо уже којим је
био свезан. Потегао је песнице, уздигао главу и пошао
размичући гомиле жена према Стрељи и попу Јоку. Шкрипао је
зубима и викнуо:
— Ти ниси поп, већ хајдучки разбојник. Он је нас на
превару разоружао. Ваша буна је свињско роктање
помахнитале раје! Само, није далеко дан када ћемо вас све на
коље набити!
— Курвин сине, ти то, бели, нећеш видети! — рекао је поп
Јоко, измахнуо песницом и ударио га у лице.
Турчин се повео, још јаче се исправио, презриво погледао
попа Јока и изазивачки се осмехнуо.
— Их, што си рђа, папазе! Имаш у пасу две кубуре и
ханџар, па што ме као човек човека не убијеш.
Тога часа, изненада за све присутне, иступила је напред
кнежева снаха, бледа у лицу, стиснутих зуба и разјарених очију.
Зграбила је из попова силава ханџар, брзо га извукла из корица,
и неочекивано га сјурила бимбаши у груди.
— Псино, проклета псино! Зар ниси хтео пре неки дан да
ме опоганиш?
На бимбашином лицу за часак се јавило изненађење, очи
су му раздражено севнуле, руке полетеле грудима где је био
убод ханџара. Јабучица му је на дугом врату брзо заиграла, хтео
је нешто да рекне, али су му се уста извила у болан грч и из
њих је отпочела да куља крв. Занео се и пао. Невеста је још
више бледела, уплашено гледала. Затим се поново устремила и
неколико пута забола ханџар у бимбашина леђа.
То као да је био знак за присутне жене и сељаке. Навалили
су на повезане Турке, одвлачили их напоље и тамо комадали и
дотуцали.
После тога настало је лудо и безумно весеље. Из села је
дотерано неколико буради ракије. Избијали су им дна и свако је
пио чим је стигао и могао. Около су наложили нове ватре, и
изнова су се пекли овнови. Два сељака су довели баљаста вола,
убили га секиром, одрали и наместили уз ватру на ражањ. Поп
Јоко се умешао међу побуњенике и бећаре, пио је с њима,
говорио им, грлио се, певао, а кад је заиграло коло, ухватио се
до коловође, потегао кубуру и испалио је увис.
Стреља је стајао по страни, осећао се као човек који је
свестан да је све то замесио, а сад види и зна да више није у
могућности стихију гнева и освете да заустави. Због тога је
пошао да се мало удаљи од народа и добро размисли о свему.
Иза штале сео је на храстов трупац. Пажњу му привуче шапат,
загледа се и виде кнежеву снаху и бећара Саву Дедобранца како
седе загрљени на седлу. Невеста је забацивала главу, и говорила
гушећи се од смеха.
— Немој овде!
Њен глас звонио је младалачки, иако је био пригушен.
 IV

Илија бимбаша се већ пуне две недеље дана смуцао сам
по турској војсци. Продавао је кремење, луле, дуван, а као
посебну врсту торбарске робе носио је десетак боца мастике за
старешине турске војске. Стрпљив, прибран, вешт у ценкању
оштро је загледао све и успео да се брзо приближи команданту
турске артиљерије. Био је то танак, сув и ћутљив официр, склон
пићу, а повучен у себе. Увек је седео пред својим великим
шатором, пијуцкао мастику, мезетио маслине и радознало
посматрао планине у правцу Србије. Око њега су се окупљали
скоро свакога вечера нижи и виши турски официри, седели
укруг, пили кафу и ракију, причали о женама, пићу и рату. Међу
тобџијама и подофицирима налазио се и понеки Француз, узет
у одред да подучава Турке. Све је ту изгледало на своме месту.
Војници у новим низамским униформама, оштра дисциплина и
пуно реда. Топови су свакога дана подмазивани, чишћени и већ
од раног јутра изводиле су се вежбе.
Поред артиљерије логоровала су и четири пука коњице.
Такође права царска војска, придодата Ибрахим-пашиним
трупама за брзе операције и да везир види како се организује
нова војска. Али гро војске сачињавале су трупе на брзу руку
сакупљене по целом Балкану, већином регрутоване од Арнаута,
скитнице турског олоша склоне нереду, пљачки и понете
верским фанатизмом. Кад се добро загледа, одмах се могло
уочити да је то сплављена руља, која је више под страхом бича
и наде да је чека обилна пљачка у побуњеној земљи пошла у
војску. Старешине су покушавале да строгошћу уведу посебан
ред, навикну те људе на послушност и извођење обуке.
Међутим, све се то претварало у некакву гужву. Војници су
махали пушкама, арлаукали и по навици руље галамили. И
поред строге забране, одлазили су у град и околна села, а отуда
долазили пијани и доносили украдене или отете ствари те их
продавали Илији.
Он је све куповао и продавао. Стрпљиво је подносио грубе
шале, а никада није тужио старешинама кад би му неко од
војника нешто отео или не би платио. Хтео је по сваку цену да
са свима буде у добрим односима. У ствари, сви су мислили да
је Арнаутин, па су му веровали. Мирелај Мак дао му је
писмену дозволу да може кад му је потребно отићи у Ниш по
набавку робе, а кад је био расположен или напит, питао га је:
— Јеси ли жењен?
— Нисам, честити ефендија — одговорио је смешкајући се
Илија.
— Кад покоримо рају, даћу ти једну робињу са добрим
гузовима.
Илија се тада церио задовољно, и сладострасно мљацкао
језиком.
— Ја ћу њу, ђаурку, све да пљескам по дупету. Ефендија, ја
то много волим. Још кад је онако румено, пуно и бело…
Мирелај је тада и сам сладострасно мљацкао уснама, јер је
као потурчени Грк из мурта-табора узимао жене са великим
стражњицама. Чак није било важно је ли лепа или ружна. То се
научио уз капетана Хусеин-пашу, у чију је пратњу још као
младић доспео. Као његов дилбер и миљеник успео је да
постане мирелај, а сви официри су рачунали да ће ускоро бити
произведен у чин паше. Познавао је добро све струје на Порти
и имао велики утицај на султанском двору капетана Хусеин-
паше. Ибрахим-паша је посебну пажњу указивао Маку
мирелају. Једанпут недељно га је позивао к себи на вечеру и
саветовање. Макова замисао је била да се о ускршњим
празницима јаким снагама изненада нападне Делиград и на
препад заузме. Лукави Ибрахим-паша, који је као Арнаутин
боље него ма ко познавао Србе, и имао о њиховим особинама
високо мишљење, није се слагао с тим предлогом, али га је
одобрио да угоди Маку, и са задњом намером да му у случају
пораза сроза углед.
Кад је Илија дознао за турску намеру да нападну
Делиград, изишао је пред Мака мирелаја и рекао:
— Велики ефендија, чуо сам да крећете на рају, ви сте
мени обећали да дарујете робињу. Како сам се сродио са вашим
трупама, ако дозволите, ја ћу вас пратити и понети робу која
вам треба.
— Онда набави и доброг вина — наредио је Мак, јер га је
пио потајно.
— Набавићу, али ми треба дозвола да одем у село и купим
коња.
Мак мирелај се за последњих неколико година био много
променио. Све га је више морила жеља за влашћу, а губио је
веру у постојаност изабраног пута. Преласком у ислам није
постао фанатик, а из године у годину све је више сумњао у
започете реформе, јер Турци никад нису могли да одлучно
рашчисте с прошлошћу и истрају у новоме. Као младић из
богате и пропале трговачке породице са Крита, школован и
амбициозан дошао је у војску, јер му се тада чинило да је то
једини пут ка брзом уздизању. Уз Французе инструкторе постао
је стручњак за артиљерију и присталица завођења чврсте
дисциплине и редовне стајаће војске. Међутим, како су буне у
царству све чешће избијале, а њега све више употребљавали да
их гуши, брзо се навикао на крв, смрт и несрећу, а услед тога
све се више повлачио у самоћу и одавао пићу.
Ослабљена амбиција гонила га је све више у размишљање.
Изгледи да се стекне слава и богатство све су били мањи.
Наклоност капетана Хусеин-паше у задње време почела је да
јењава, нарочито откада је изабрао себи за дилбера Босанца
Арифа. Сам начин да се кроз борбу на бојном пољу стекне оно
што није могло удвориштвом и милошћу моћних,
обесхрабривао га је. Чак ни пријатељство Салих-ефендије није
му помогло да буд задржан у Цариграду као управник војне
школе. Упућивање у Ниш и стављање под команду Ибрахим-
паше, суровог и одлучног Арнаутина сматрао је понижењем.
Због свега тога журио је да у гушењу српског устанка што пре
постигне ма какав успех. То би у Цариграду дало могућности
његовим пријатељима да изнуде од великог везира његово
унапређење.
Мак је знао да пажња коју му указује Ибрахим-паша није
наклоност, већ вешто скривена подлост, којом га је хтео што
више да веже за себе и баци у засенак Шашит-паше, кога је као
рођака поставио за оперативног команданта трупа на јужном
фронту. Устанак у Топлици, Заплању и Власотинцима учинио
се Маку као погодан тренутак за изненадни удар на Делиград,
где је рачунао да ће постићи успех. Међутим, Мака је жацнуо
чудни осмех на лицу Ибрахим-паше кад је дао пристанак. Било
је у томе осмеху нечега злурадог и сажаљивог. Отприлике оно
што искусан човек неће да рекне нестрпљиву и амбициозном
младићу који очигледно срља у пропаст. То се јасно испољило
и у томе што је Ибрахим-паша остао упоран у одлуци да му од
све војске стави на располагање две хиљаде коњаника, пет
хиљада пешака и артиљеријски пук којим је командовао. У исто
време задржао му је најбољег стручњака, Француза Пола, под
изговором да му је потребан за обуку друга два пука
артиљерије.
Илија је успео да нешто од свега овога сазна, благодарећи
познанству са Соломоном, цариградским Јеврејином, који је
био главни снабдевач Ибрахим-пашине војске и лични
пријатељ инструктора Пола. Вероватно је Соломон потајно био
у обавештајној служби Француза, јер се преко мере
интересовао о свему што се у Србији код устаника догађало.
Његово оштро око још од првог дана познанства запазило је да
Илија не торбари ради зараде, само није могао да докучи у
чијој је служби и за кога ради. Баш зато је увек наводио
разговор на Аустрију и Русију, и желео да дозна колико су те
две земље заинтересоване у српској буни.
Сад кад је Илија имао у рукама Макову дозволу за одлазак
у село, а успео да дозна све што га је код Турака интересовало,
одмах се пожурио да што пре умакне и стигне у Делиград пре
изненадног турског напада. На мостићу преко кога је водио пут
у оближње село зауставила га је турска стража. Старешина му
је рекао:
— Ја имам наређење да никог не пуштам, али кад ти је
дозволу издао Мак мирелај, вероватно зато има разлога.
— Ефендија, познајеш ме. Ја не идем само да купим од
сељака коња већ и да прибавим неке податке — одговорио је
Илија, извадио из торбе боцу мастике и поклонио је старешини
страже.
Кад се сретно извукао из логора, Илија је мислио како да
се што пре дочепа коња и пожури Делиграду, јер је видео
потпуно спремне турске трупе за ноћни покрет. Први пут је
осећао немир и неодређену зебњу, што није била његова
особина. Месец дана није знао шта се у Делиграду ради и до
које су мере изведене припреме за одбрану. Случај му изненада
поможе да дође до коња. Млад турски коњаник вршљао је по
околним селима, вероватно због жена и пљачке. Накресан,
седео је поред пута и чекао да се ухвати мрак како би се
неопажено вратио у логор. Када је угледао Илију, превалио је
закрвављеним очима и рекао:
— Дај ми све паре које имаш код себе, или ћу те убити!
— Глава је преча од пара! Даћу ти — одговорио му је
Илија, размахнуо батином и треснуо Турчина по глави.
Пробо га је камом и одвукао у грм. Узео му је оружје и
коња и бесним галопом пројурио за Делиград. Тек пошто је
превалио већи део пута и добро ознојио коња, пређе на ход, али
је и кроз мрак осећао како се приближава зора. Сунце се
појавило у часу кад је улазио у утврђење поред бећара
осматрача. Поздравио га је, дао му кесу дувана и упозорио га
да будно посматра и чим примети Турке да јави.
 V

Односи између Жикића и Стојчета са наступањем
пролећа постајали су све приснији. Игуман Стефан је са
наклоношћу гледао, и мислио: „И ја сам у младим годинама
умео да волим, али откако знам за себе, нисам видео овакве
журбе да се све узме и да се све да, Каква то ватра гори у
њима? Попише једно другоме душу.“ Бећари су међу собом
поверљиво шапутали. „Опет су се слизали и бесне читав месец.
То је горе и од пијанства.” Крстикаша, иако је због тога много
патио, настојао је да се скоро никако не сретне са њима двома.
Цело време проводио је с тобџијама, а кад падне ноћ, довлачио
се у велику бараку и ћутке пио. Чочекиња Хатиџа чучнула би
уз њега, пила великом чашом ракију и шапатом му говорила:
— Проклетниче, знаш ли шта си урадио са мном. Због
тебе сунце и небо не видим, а ти тугујеш због ње. Боље је да
извадиш каму и прекољеш ме. Осевапио би се, јер овако срце
само што не пукне!
— Нека, пусти то, Хатиџа! Проћи ће. Пиј, биће ти лакше
— одговорио је Крстикаша.
За Стојче више ништа није постојало сем Жикића. Дневни
предаси изгледали су јој дуги. Не стидећи се више никога,
тражила га је свуда погледом, а чим се нађу насамо, бацала му
се око врата и љубила му образе, руке, врат и груди. Шапутала
му је умиљато, љупко, женски глупо и разнежено, а поглед јој
је био гладан, острвљен као у блудне вучице. И тако су цео
април проживели као у очараном сну. Тек на Велики петак
Жикић се пробудио из омаме. Дотад није примећивао да се све
около у природи променило. По ливадама је бујала трава,
дрвеће листало, воће бехарало. Надошла Морава хучала је
гласније. Изненађен тиме што је запазио, тргао се и рекао:
— Дошло је пролеће, а ја га због тебе нисам ни приметио.
Сад ћемо морати да престанемо са лудошћу, јер треба
пооштрити пажњу да нас Турци не изненаде.
— Вучо, соколе, зар ти смета моја љубав? — упитала га је
Стојче и грчевито га стегла рукама.
— Не смета мени, али смета ономе што је изнад свега. А
зажелио сам се бећара и окршаја с Турцима — одговорио је
Жикић, покушавајући да је благо одбије од себе.
— Молим те немој за време Ускрса никуда ићи. Хтела бих
да празнике проведемо заједно.
— Сутра ћу морати мало да пролутам околином због ове
тишине. А немам гласа ни јава од Илије. Стреља је успео,
чујем, да побуни Заплање и Власотинце.
— Значи, теби је све прече од мене? Ако мораш ићи,
поведи и мене.
— Сутра ћу доћи у манастир на ручак, па ћемо се
договорити — устао је, загрлио је и отишао у утврђење.
Затекао је Крстикашу где седи поред великог топа, пуши и
замишљено гледа преко поља и Мораве. Сео је ћутке поред
њега, неприметно га погледао са стране, и упитао се
узнемирено: „Пати због ње. Све бих због њега могао да
жртвујем, сем Стојчета.” Крстикашино снажно лице, опаљено
сунцем и тугом, остало је и даље мирно и замишљено. После је
наишао војвода Добрњац и позвао га код себе на кафу и вино.
Тек око поноћи Жикић се одлучио да пође код Крстикаше на
спавање. По рововима су још седели бећари, пили, шалили се и
смејали. У једној бараци пили су Џида и Марко Црвењак, а уз
огњиште чучала млада Туркиња и кувала им кафу. Радознало је
погледала Жикића и изазивачки се осмехнула. Није хтео да
сврати на кафу, јер је осећао замор и желео да се испава. На
Крстикашиној бараци врата су била затворена, али се кроз
пукотину видело светло. Погледао је унутра. На сећији поред
огња седела је чочекиња Хатиџа, а на њеним коленима се
одмарала тешка Крстикашина глава. Није хтео да их
узнемирава и отишао је у суседну бараку, свалио се на први
лежај и одмах заспао.
У свануће је залупао добош, који је позивао бећаре на
устајање. Пренуо се, протрљао очи и устао. Бећарске чете биле
су се постројиле, а војвода Добрњац им је држао говор:
— Браћо, срећан вам Ускрс. Молим вас немојте данас и
сутра да претерујете у пићу. Могу Турци да се досете и да нас
због празника изненаде и нападну.
— Спавај мирно, војводо! Пићемо и бити спремни —
одговорио је неко из редова бећара.
Сунце је провирило иза брега и све је запливало у мору
златне светлости. Јутарњу тишину пригушено су из даљине
испуњавали звуци ускршњих звона Светог Романа. Добрњац и
Жикић свратише у велику бараку. Живан скелеџија, који је у
бараци држао крчму, одмах им изнесе ракију, нашарана јаја,
чибуке и кафе.
Тек што су попили ио две-три чаше ракије, а пред бараку
стиже Илија, одјаха коња и журно приђе Добрњцу и Жикићу.
— Срећан ти Ускрс, војводо, а и теби, капетане! — викнуо
је и обрисао зној са прашњавог чела.
— Откуд ти, Илија? — упитао је радознало Добрњац.
— Из Ниша, војводо.
— Седи и причај шта има ново! — наредио му је Петар.
— Турци ће још данас ударити — одговорио му је Илија и
надушак испио чашу ракије.
— Ето невоље, — узбуђено рече Добрњац — ја сам војску
распустио да код породица проведу празнике.
— Испалићу оба обрдара, јер је свима наређено: чим чују
топове да оставе празновање и одмах дођу — рече Жикић.
— Нису то твоји бећари, већ сељаци, капетане. Распасали
су се, најели, напили и прилегли уз жене. Док своје не проведу,
неће се помаћи да земља под њима гори.
— Па шта да радимо? — упитао је узнемирено Илија.
— Бранићемо се са ове две хиљаде бећара, који нам стоје
на располагању. Ја ћу одмах послати момке у оближња села да
купе и догоне све мушко што пушку носи. Жикић нека врши
припреме за одбрану, а ти трчи манастиру те дигни све што
затечеш на литургији. Узми манастирске момке, чобане, слуге и
калуђере. Ако се не умеју тући, пуниће нам пушке, дотурати
џебану и уклањати мртве и рањене. Данас ће за свакога бити
превише посла.
Манастирско звоно, као дубок и снажан глас бећара,
громовито је грувало, и ширило силовите, снажне тонове.
Илији се учинило да оно дозива шуме, долине, земљу и
планине, разбија петвековни мрак ропства, и целом свету
довикује: „Васкрсла је Србија!“ Слушао је то брујање што пева
и кликће, узлеће у небеске висине, шири се на све стране
земље. Њему се чинило да то око њега уз песму јуре бећари, да
су то њихови весели гласови, а све то да се слива у један хор, и
пева о срећи и радости будућих поколења што ће уживати
плодове слободе за коју они желе да погину. И талас некакве
чудне светлости разлива се по његовим грудима, а мисао
разбуктава као огромна ломача. Све што је слабо и страшљиво
већ је одавно прошло, а Србин је дигао главу, ухватио у своје
руке судбину и дивљом снагом разара царство, тиранију зла и
ропство. На тим рушевинама дигнуће се царство слободе,
смелости и правде. Царства се мењају, турско пролази, а рађа се
српско, у крви и огњу. Мисао га понесе горе у висине, ближе
модрини неба над Србијом. Све је више у чудној хармонији,
лепоти сунца и светлости. Чини му се да не јаше на уморном
коњу, већ лети и маше невидљивим крилима, и да види доле по
земљи мале, уз шуме скривене кућице. Шуме су као море, а
кроз њих брује звуци звона, а све је то песма слободе.
Два топовска пуцња све то разбише, а њихов одјек пројури
као крилати хат. Разбили су песму звона и Илијине мисли.
Пуцњеви су га вратили у стварност. Журно је угалопирао у
манастирско двориште. Око цркве је ишла литија и чула се
песма: „Христос воскресе из мертвих.” Поред потока гореле су
две велике ватре и манастирски момци пекли су јагањце. Крај
чесме су седели Марко и Џида а крај њих је чучала Стојче с
пуним решетом јаја. Нешто им је причала, а они су се радосно
смејали, пили ракију и мезетили.
Илији се чинило да га свег испуњава слатка присност и
топлина док их је гледао. „Мили моји“, прошапутао је,
притерао коња, предао га момку и викнуо:
— Срећан вам Ускрс, браћо!
Изљубио се са свима редом, а Стојчету се загледао нежно
и топло у очи. У њима је блистала радост, занос и младост.
— Ех, што си се расцвала — рекао је и још је присније
загрлио.
— Добро де, пусти је већ једном! Прогоре ми трбух од
радозналости да дознам шта има ново? — викнуо је Џида.
— Турци нас данас нападају. Капетан Жикић је наредио
сви још овог часа да журите у утврђење. А ви, испичутуре,
мислили сте да ће и Турци славити Ускрс.
— Е, у име бога, момци, иставите јањце, и изведите нам
коње. — И док је Илија пренео наређење народу који је дошао
да код манастира прослави Ускрс, Џида, Марко, Крстикаша и
Стојче већ су били на коњима, али нису заборавили да понесу
печене јагањце. У народу је одмах настала журба. Жене су се
опраштале од мужева. Предавале су им припремљено јело и
пиће и журиле натраг кућама. Већ око девет сати у утврђењу се
сакупило око пет стотина бораца из најближе околине, а дошли
су манастирски момци, чобани, слуге и калуђери. Марко
Црвењак и Џида узели су шест стотина бећара на коњима,
изјахали с њима из утврђења и завели их у шуму да у одлучном
часу ударе Турцима из позадине. Сада је све у Делиграду било
спремно да се бије и погине.
Сваки војник се поставио на своје место. Око себе су
држали пуне пљоске ракије, преполовљену печену јагњад,
груде сира, тепсије пите и гомилице ишараних јаја. Полако, као
да се ништа неће догодити, натезали су из чутуре, мезетили,
туцали се јајима и шалили.
Сунце се све више пело и отпочело је јаче да греје. На
пољу испред Делиграда прво се појавила турска коњица и
артиљерија, а за њима је куљала пешадија. Пиштале су зурле,
ударали бубњеви и бесно арлаукали Турци. Бињаџије су
истеривали напред коње и разигравали их. Црне масе људи и
коња преплавиле су поље. На једном крају утврђења налазио се
капетан Жикић, а на другом Петар Добрњац. Код устаничке
артиљерије био је Крстикаша. Позади у рову сместила се
Стојче, игуман Стефан и тројица калуђера. Мукла и кобна
тишина завладала је међу борцима, јер су видели непријатеља и
очекивали његов напад. Тобџије су још једном прегледали
топове, потпрашили их, метнули жараче у ватру. Пешаци су
загледали пушке пригрливши их коленима и пажљиво
посматрали како се Турци постројавају.
 VI

Буна власотиначког краја развијала се у почетку брзо.
Знепољци су се дигли и очистили од Турака свој крај. Стреља је
побунио и Власотинце. У општем устаничком плану Заплањци
и Знепољци имали су задатак да затворе Кутински пролаз, а
један део да крене низ Мораву и заузме клисуру код Курвин-
Града. Међутим, поп Јоко се повратио у Знепоље и ту га је
прикривени одред Турака ухватио, повео у Ниш, а Ибрахим-
паша наредио да га обесе. Стреља је у два мања сукоба разбио
лесковачке Турке и бимбашу Саву Дедобранца послао да заузме
Просеченицу и затвори пут врањским Турцима, који су хтели
да прискоче у помоћ Шашит-паши. Саво је уз пут разбио два
мања турска одреда, и место да оде у Просеченицу, заустави се
код Дедобарског хана и отпоче ту да пије.
Врањски паша, добро обавештен о свему, брзо је покренуо
војску, заузео Просеченицу и изненада напао Саву у
Дедобарском хану. Сава се затворио и из хана сузбијао турске
јурише све док му топовима не запалише кров над главом.
Власотиначки устаници, кад су видели то, разбегоше се, а Сава
са бећарима изврши јуриш да се пробије, али ту погине, исечен
од Турака заједно са својом дружином.
За све то време Стреља је остао у Власотинцима. Пио је и
туговао за Рузмаринком. Успела је да му поручи да никако не
може утећи, јер је затворена у харему и стављена под стражу.
Његово необријано лице имало је изглед медвеђе шушке
побелеле од злоће. Оштро и дивље колутале су му очи.
Искаљивао је љутњу на Преши, који га је стално опомињао и
наговарао да престане с пијанчењем. Скакао је као махнит,
потезао из силава кубуру и викао:
— Ћути, уштво шугава! Погледај се. Ниси ни пола човека,
а хоћеш мени да заповедаш! Ако ти ле до боја и Турака, иди, ја
те не задржавам!
— Будало, три дана немаш никакве вести од Саве.
Пијандура је и неодговоран као и ти. Ако пије заузео
Просеченицу, устанку у Власотинцима је крај.
— Прешо, не гњави ме кад ти кажем! За дан-два ово ће ме
проћи — одговорио је клонуло и помирљиво Стреља и
наставио да пије.
На дан Великог петка сунце је сијало весело. Кад је у
Власотинце дојурио гласник, затекао је Стрељу поред шедрвана
у башти муселимова конака како лумпује већ три дана. Седео је
на ћилиму, а служиле су га две беговице, лепо обучене, али већ
изнурене од песме и блудничења. У њиховим рукама,
засуканим до лаката, тресле су се дахире. Туркиње су певале
сложно и осећајно. Младој Ајши биле су раздеране димије и
кроз подеротину се видело румено бедро. Старија, малко
пегава, лепа и чудна жена, раздрљила је јелек и кошуљу на
грудима, па су јој услед покрета руку дојке играле у истом
ритму. Кад је гласник ушао, застао је збуњено, па затим викнуо:
— Војводо, код Дедобарског хана погинуо је бимбаша
Сава, а устаници се разбегли кућама да спасавају породице.
Попа Јока су ухватили Турци, одвели у Ниш и обесили.
Заплањци су се исто тако разбегли.
 Стреља се само часак загледао помућеним очима у
гласника, придигао се на колена, окренуо Туркињама и рекао:
— Деде сада нову песму или ћу вас обе заклати! А ти,
Прешо, зовни Власотинчане и саопшти им нека се спасава како
ко може и уме.
Старија беговица погледала је млађу, још више раскопчала
јелек на грудима и затресла даирама.

„Јану коња, Стрељо, младо Српче,
Јану коња низ тој равно поље.
Пуче пушка из тог љутог луга,
Пуче пушка, али га не уби!“

Млађа је устала, села поред Стреље, напунила уста вином
и напојила га. Пред конаком су се већ скупљали Власотинчани.
Гомила је продрла у башту предвођена разјареним протом.
Брада му се тресла, а зелене очи сиктале су бесом.
— Шта је то, војводо? Шта учини од нас, да од бога
нађеш? Гурну нам угарак у куће и завади с Турцима, а сада
хоћеш да бежиш?
Стреља је пушио, ћутао и ни у кога није гледао. Момак му
је већ извео бедевију. Нагло је устао, прекрстио се, узео млађу
Туркињу и бацио се у седло. Кад се наместио иза ње, дао је
оком знак Преши да и он узме старију Туркињу, а потом се
окренуо Власотинчанима и рекао:
— Власотинчани, ја Просеченицу не заптих, а дружину
изгубих, ваше куће сагорех, и вас побуних. Сад идем да све то
платим главом. Али, Власотинчани, наш траг ће остати, јер га
керови неће моћи полизати. По нашем трагу доћи ће други,
трећи, четврти. Добар је бог, јер што не могосмо ми, моћи ће
неки други. Који ће то бити, и када ће доћи, ја не знам, али да
ће доћи, то знам као што вас гледам.
То је изговорио, привио Туркињу уза се левом руком и обо
Аткињу, и као муња полетео према Делиграду. За њиме је
појурио Преша, а два коњска тутња задуго су се чула као
потмула грмљавина увређене земље.
 VII

Поред великог топа, званог дели-топ, нишанџија је био
Митар из Срема, некадашњи коњокрадица, који је после две
године службе у Петроварадину дезертирао. Пребегао је у
Пожаревачку нахију, и ту све до доласка дахија бавио се крађом
и препродајом коња. Једно време одметнуо се у хајдуке, а кад је
избио устанак, умешао се у гужву и доспео у Делиград. Вешт,
храбар и древна пијаница, ни од чега није зазирао нити је кад
помишљао на смрт. Још су се у пољу престројавали Турци, кад
је Митру пришао капетан Жикић.
— Може ли топ да добаци у ону гужву где Турци
намештају своје топове?
— Може и двеста корака даље. Хоћу ли да им пошаљем
једну бундеву? — упитао је Митар и клатећи се пришао топу.
— Ти си пијан, несрећо? — викнуо је Жикић.
— Ништа ти зато не брини. Тек тада добро нишаним и
погађам.
Затим је навио нишанске справе, узео жарач и потпалио
топ. Ђуле се извило под небо и јурнуло према Турцима, а затим
пало у групу турских војника. Глас експлозије ђулета није дало
издушити гласу топа. Раскомадани делови побијених Турака
летели су на све стране. Са српских шанчева заграјаше бећари.
— Нисмо ми вас заборавили, Турци. Још много шарених
јаја ћемо вам послати. Увек срдачно дочекујемо незване госте.
Турска коњица и пешадија су се развиле у бојни поредак.
Пешадија се кретала у центру, а крила су јој штитила два пука
коњице. Мак мирелај, и поред повременог дејства пешадије,
привукао је своју артиљерију на потребно одстојање, и отворио
брзу паљбу из петнаест топовских цеви. Гранате су највећим
делом погађале спољне грудобране и палисаде, правиле
проломе, али су ретко добацивале у ровове.
Турски топови нису били великог калибра и далеког
домета. Први је то осетио Митар тобџија, напунио велики
дели-топ, и послао ђуле на турске топове. Батерија која је
прецизно гађала делиградска утврђења одмах је заћутала, али
су остали топови све више бљували ватру и олово на српске
шанчеве. Кад је турска пешадија пришла на домет пушчане
ватре, одакле је могла прећи на јуриш, заћутала је турска
артиљерија.
Онда се догодило оно што се догађа у свим великим и
добро припремљеним нападима. За трен ока све је постало
тихо, скоро злокобно мирно. Борци су на обе стране осетили да
је то час кад се све одлучује. Бећари су прихватили дуге пушке,
а српске тобџије напуниле су топове картечом и подесиле цеви
за непосредно гађање у масу. Тапкали су одлучно у рововима и
мотрили сваки покрет Турака. Крајност напрегнуте тишине
сломили су добоши, врисак зурла и халакање Турака. Пре него
што су кренули на јуриш, сваки турски војник испалио је своју
пушку, поново напунио, а затим су халакнули:
— Аа, ко је Турчин, за свету веру пророкову!
— За рођену Србију! За крст часни и слободу златну —
одговорили су им бећари, пропустили их опкопима и сручили
градоносан плотун на турске редове. Српски топови дочекали
су картечом набујале турске редове што су се као лесе
примицали опкопима делиградских утврђења. Нови плотуни и
нови картечи разбијали су и проређивали турске редове, али су
се проломи брзо попуњавали и гомиле Турака, као обневиделе,
ишле су напред. Бој се све више разгоревао, постајао збркан и
претварао се у запањено, дивљим бесом и срџбом понето
мноштво људи који нису више осећали страх од смрти. Капетан
Жикић и војвода Добрњац претрчавали су с једног краја шанца
на други, храбрили своје људе, попуњавали своје бреше и
наређивали ненаоружанима да брже пуне пушке и одвлаче
рањене и погинуле.
Стојче је спретно пунила пушке и додавала тобџијама
барут и сандуке са сачмом. Марама јој је спала на рамена.
Разбарушена и занета чудним узбуђењем заборавила је на
опасност. Све то што се око ње и пред њоме догађало изгледало
јој је као врло узбудљива игра. Прилазила је грудобрану, па и
сама испалила по који пут пушку. Ако се деси да погоди
Турчина, узбуђено је узвикивала. У часу кад је прва турска
навала пешадије почела да јењава, са крила је јурнула турска
коњица и зачуло се бесомучно халакање Турака. То је поново
вратило снагу турској пешадији, која се прикупљала и кренула
у густим масама пуцајући на утврђење.
Навала је постајала све бешња. Турски пешаци су се
хватали рукама за проштаце палисада, али су ту кошени
плотунима бећара. Тога тренутка јурнула је турска коњица,
дојурила на опкоп, натеривала коње на препоне и упадала у
вешто замаскиране вучје јаме између спољних и унутрашњих
ровова. У часу кад је гужва око утврђења постала највећа,
Стојче, занета призором свега што се догађало и не схватајући
шта ради, попела се на грудобран да посматра. Жикић, који је
стајао лево од ње, и такође био изложен паљби, кад је видео
Стојче, бацио се према њој да је свали у ров. Турски плотун
загрмео је. Фијук куршума зујао је око Жикићеве главе. Чуо је
болан Стојчетов врисак. Истога часа осетио је како га је нешто
оштро и силовито лупило у груди. Свалио је Стојче у ров,
свестан да је погођен, али снага његове воље била је јача од
свега. Тетурајући се пришао је Стојчету, која се увијала у
самртним мукама. Један бећар раздерао јој је кошуљу на
грудима. Из велике ране млазевима је шибала крв. Жикић је
видео смрт у њеним очима. Не знајући шта ради, грубо је
одгурнуо бећара и покушао дланом да заустави истицање крви.
— Вучо, Вучо, како је све то чудно и лако — рекла је
Стојче, заокренула очи у страну и издахнула.
Тек кад се Стојчетово мртво тело прелило преко његових
руку, Жикић је осетио да му је кошуља пуна крви и да му се
магла навлачи на свест. Осетио је немоћ у рукама. Учинило му
се да око њега све гори и уз страшну тутњаву да се руши и
пропада свет. Није могао да дише. Покушао је да нешто викне,
али му је полако глава пала и он се приљубио уз Стојчетово
лице…
Борба се све крвавије и бешње настављала. Турци су
покушали да избезумљеном масом провале кроз проломе на
палисадама, али су их ту сачекали бећари и сасецали
ханџарима. Крстикаша, захваћен болом због Стојчетове
погибије, више није ништа могао да препозна око себе сем
Турака. Страшан и раскорачен на пролому палисада, замахом
ханџара пресецао је напола сваког Турчина. Бећари, понети
његовим примером, одбацили су пушке, скочили на грудобране
и битку претворили у покољ. Али кад је изгледало да ће турска
маса надвладати храброст и одлучност бећара, из позадине је
као вихор буре налетела бећарска коњица, коју су предводили
Марко Црвењак и Џида. Оно што нису могли да прегазе коњи,
секли су бећари. У задњим редовима турске навале одједном се
створила пометња. Неко је на турском и арнаутском језику
викнуо:
— Бежимо, Турци, јер ћемо сви изгинути!
Турски пешаци, који су се већ били докопали палисада и
настојали да кроз проломе уђу, изненађени тиме што се у
позадини догађало, зачас су збуњено застали. Бећари су одмах
схватили да је дошао њихов жељени час. Из хиљаде грла
заорио се поклич.
— Јуриш за рођену Србију! За крст часни и слободу
златну!
Захваћене паником, турске масе нагнале су да се спасавају
бекством. Нико више није ни помишљао на борбу. Провала
бећара из шанчева постала је као безумље. Мак мирелај
узалудно је јурио на коњу, тукао Турке канџијом, покушавајући
да их освести и поврати у борбу. На њега је у једном часу
налетео Крстикаша, смакао га из седла пуцњем кубуре, ухватио
му коња и бацио се на њега. То сада више није био човек, већ
звер. Али да турска пропаст буде потпуна, изненада се
догодило оно што више нико није очекивао.
По своме бекству из Власотинаца Стреља и Преша
дојурили су у Јабланицу и нашли одред Цветка Врановачког,
који се успешно борио с Турцима и сваког дана постајао све
већа опасност Шашит-паши у Лесковцу. Кад је Цветко сазнао
за Стрељину невољу, дао му је триста коњаника.
— Стрељо, пијандуро проклета, дајем ти најбоље момке,
који су кадри стићи и утећи. Побуна у Заплању и Власотинцима
помогла ми је да очистим од Турака Топлицу и Јабланицу. Води
их, нека вожд види да си изгубио педесет, а место њих доводиш
других двеста.
С тим одредом коњаника Стреља се појавио пред
Делиградом у часу кад је српска победа добијала пуни замах, а
турско расуло постајало је све веће. Стреља је схватио шта се
догађа, па је плен и заробљене Туркиње предао Преши и рекао:
— Ево, браћо, прилике да и ми покажемо шта знамо!
Јуриш за рођену Србију!
Две стотине коњаника са исуканим сабљама полетело је на
већ потпуно растројене Турке.
— Ура за Србију! Ура за крст часни и слободу златну! —
проломило се из две стотине грла, потресло ваздух, а под
копитима коња затутњала је земља.
Налетом, Стреља је исекао збуњену посаду око турских
топова и јурнуо на прикупљену гомилу турских коњаника која
се већ организовано борила са Марком и Џидом. Само часак
обе стране су изненађено застале, али по замаху сабље и
опружености Аткињиног врата, Џида препознаде да је то
Стреља. Широк осмех блеснуо му је на лицу.
— Браћо, то је Стреља! Јуриш да му отворимо пут!
Турска коњица захваћена налетом распршила се на све
стране, и сваки коњаник покушавао је да се спасе бекством. За
то време рањени Мак мирелај, изврнут на леђа, гледао је у небо
обасјано сунцем над Делиградом. Сада му је било потпуно
јасно да је његов живот био узалудно дат, јер је заиста дошао
други земан кад се царства мењају. Велика мрачна пустош
испунила му је груди. Десна рука му је још стезала балчак
сабље, али му се чинило да је она нешто што већ не припада
њему, једва део његова тела. Покушао је да је привуче, али
некаква немоћ, скоро блажена, владала је у целом телу.
Одједном се сетио да је битка изгубљена, да је све у његовом.
животу пропало, да ће Ибрахим-паша кроз злобан осмех рећи
Шашит-паши: „Грчки јарац је безглаво полетео под нож
бећарима, а ти буди опрезан и не залећи се.“
Тренутак доцније чуо је брзе кораке, а кад је отворио очи,
видео је више себе Илију бимбашу. Помислио је да је пијан и
да се све догађа у сну. Подсмехнуо се и промуцао:
— Где сам и шта се то догодило?
— Рањен си. Нећу те сећи. За тебе ћемо тражити таоце из
Ниша.
Погледао је изнад Илијине главе и видео мали круг сунцем
обасјаног неба. Земља се ипак померила под њим. Заклопио је
очи, ћутао један часак, настојећи да све сабере у замагљеној
свести. Тада се неко дотакао његовог тела, отпасивао му силав
и скидао ћемер у коме је држао новац. „Торбар је био српски
шпијун.“ Повезао је мисли и препустио да раде с њим што год
хоће.
— Што га не сечеш — викнуо је Илији Марко Црвењак.
— Њега нећемо сећи, јер је главни заповедник у данашњој
бици!
— Баш зато ћу га скратити за главу — рекао је Марко.
Чуо је још како је фијукнуо ханџар. Затим је осетио
хладан рез на врату, а око њега завладао је мрак, и није му било
јасно да је умро.

КРАЈ


Obrada: Disco Ninja