DUAN BARANIN

HAJDUK VELJKO

By

Glavu dajem, Krajinu ne dajem!

PRVI DEO

Harambao, skinuu i zvezdu s neba, ali me ne alji na zimovnik

da uvam seljacima goveda za koru hleba! usprotivio se razdraeno
Hajduk Veljko Stanoju Glavau kad je ovaj o Mitrovdanu 1803. godine
rasporeivao hajduke na zimovnik.
Da nisi Veljko, ovog bih te asa razoruao i oterao iz ete. Dobro
znam tvoju hrabrost, pa ti ovog puta opratam. Nego, sluaj. Zima je na
pragu, a potere se umnoile. Nita mi drugo ne ostaje ve da vas
poaljem na zimovnik kod sigurnih ljudi. Ti e kod kneza Milana u
Dubonu. Selo je sputno, a kneeva kua uz umu. Turci tamo retko
zalaze.
Harambao, ako Turci upadnu u selo i otponu sa nasiljem, neu
moi da otrpim odgovori mu Veljko.
Stanoje se nasmei, a teki crni brk mu zaigra.
Tebi to i odgovara. Samo da zna, Milan je pametan ovek.
Umee da te obuzda. S tobom ide i arhimandrit Jevtimije. Istina, nita
nije manje udljiv, ali je dovoljno promuuran da ipak zna kad ta treba
initi.
Hristovih mi rana, ja ne razumem zbog ega se ti buni, Veljko
eretski uzviknu Jevtimije. Dubona je hajduko selo. Smederevski
muselim ve godinama ne sme da zaviri u njega. Janiari ga obilaze kao
da je okueno. To mi je priao knez ua Vulievi. Kad god je postojala
opasnost od Turaka, on se sklanjao u Dubonu. Ljudi su gostoprimljivi.
Rakije, vina, hleba i mesa imaemo dovoljno. ene su im lepe, a nisu
krte. Da nisam postrien, duu i srce bih tamo zimus nasladio.
Jevtimije nije, uistinu, bio nikakav arhimandrit nego pohajdueni
akon, a harambaa ga je prozvao arhimandritom.
Dobro je to si obrijao bradu da njome ljude ne obmanjuje. Ali,
unapred moram da upozorim sve vas koji idete na zimovnik. Vreme je
tee nego ikad dosad. Nasilje je prevazilo granice strpljenja. Bojim se,
dahije mogu u toku zime da se odlue na jo vee zlo. U tom sluaju
moe se svata desiti. Zato stalno oslukujte, motrite ta se radi i budite
spremni. Seljacima ne dirajte u ene. Hajduko ime niko ne sme da
okalja.
Svetoga mi Sisoja, ne mogu da te razumem, Stanoje! uzviknu
5

Jevtimije. Hajdukuje. Glava ti u torbi. ena je upola avo, ali kakav bi

ivot bez nje bio? A ti, kao kakav zatucan kaluer, samo ita predike.
Lep si, snaan, pametan i junak. Nikad te ne videh da se osmehne
nekoj eni. Kad te sretnu, neveste obaraju oi i cupkaju u mestu
noicama, a ti ni da ih pogleda. Samo, treba da zna: ni bog nije
pravedan koliko treba. Nekome dadne sve, a mene ostavi zrikava i
podari mi aicu pameti. Ali poto sa mnom ide Veljko, nadam se da e
uz vuka i lisica omastiti brkove.
Mlado suvonjavo Veljkovo lice planu rumenilom. Glava ga je
gledao toplo, gotovo roditeljski. Odmah se dalo zapaziti da ga zaista voli,
iako je s plahovitim i neobuzdanim mladiem imao dosta muke.
Stanoje ustade i ree:
Svako zna svoj raspored, i u toku noi treba da se prebacite do
jataka. Sada prilazite redom da se oprostimo i kao braa izljubimo. Ko
zna ta koga eka preko zime.
Hajduci su redom prilazili harambainoj ruci. Stanoje je svakoga
ljubio u elo.
Srean ti put!
Kad mu je priao Veljko, Stanoje ga poljubi i zagrli.
Pripazi se, sokole! Uskoro e biti boja i megdana da iskali duu
do mile volje...

II

Poto

su se hajduci rastali od drugova i harambae, Veljko i

Jevtimije izabrae pogodno mesto da osmatraju smederevski drum i da
tu saekaju no. Sedoe da ispue po lulu duvana.
Ja bih malko dremnuo, a ti pazi da nas ko ne iznenadi ree
Jevtimije i navue urak na glavu. Poto je glavu namestio na hrastove
ile, on ubrzo zahrka.
Jesenji dan bio je mutan, a uma puna neprijatne hladnoe i tiine.
Uvelo hrastovo lie alosno je umilo, a nebom su se preganjali crni
gusti oblaci. Nigde glasa ni java. U prvi mah Veljku bi neugodno. ivot je
zabavan u eti meu hajducima, a vreme brzo prolazi. Uvek se u druini
nae kakvo spadalo, prialo i veseljak, a onda je lako zametnuti alu.
Prohujalo leto bilo je ispunjeno zasedama koje su hajduci pravili
nasilnicima, kao i krvavim okrajima sa turskim poterama. Borbe i
odmazde bile su toliko este da Stanojeva eta nije nikada mogla ni tri
dana mirovati na mestu.
Jevtimije rei u snu kao kurjak, pomisli Veljko, i zaokrui pogledom
oko sebe, a zatim osmotri drum. Meutim, na njemu nije bilo ive due.
Uterali smo strah u kosti janiarima, zakljui Veljko, i poe da se prisea.
Nekako drugi ili trei dan po urevdanu, Stanoje Glava primio ga je u
etu zajedno s Jevtimijem. Mesec i vie dana nije novajlijama davao
nikakav zadatak. Privikavao ih je na disciplinu i hajduki nain ivota.
uvali su strau skoro svake veeri, donosili vodu, pripravljali jelo.
Navikavali se na hajduku druinu, ale i zadirkivanja. Tek posle mesec i
vie dana, harambaa je odluio da ih proveri.
eta je boravila u Juhoru. Vrebala je na carigradskom drumu
dahijski karavan, koji je trebalo iz Nia da donese odmetnicima ohu,
svilu, kafu i miroije. U isto vreme, eta je trebalo da sa one strane
Morave, u selu Grabovcu, ubije subau Adema Gaajliju, Vuitrnca, sina
begovskog seiza i slukinje. Adem je odrastao u tali meu slugama,
konjima i kerovima, od kojih je otimao hranu i kosti baene s begovske
trpeze, jer mu je majka umrla kad je imao tri godine, a otac, pijandura,
nije se uopte brinuo za dete. Kad je navrio deset godina, Adem je
preao kod Mitra Prizrenca da bi nauio pukarski zanat. Poto je
postao kalfa, odlutao je s kiridijama najpre do Soluna, zatim do
7

Carigrada i Jedrena, menjajui gazde. Posle svitovskog mira, kad je

Mustafa-paa proterao janiare iz Srbije, Adem se u Skoplju upoznao sa
starim janiarom Jusufom; ovaj ga je odmamio u krdalije kod Alije
Guanca.
Adem je s krdalijama za tri godine prokrstario celu Makedoniju i
Bugarsku. Navikao se na pljaku i nasilje, veseo ivot i podvige. Otresao
se i verskih zabluda, jer su krdalije bile avanturisti raznih vera i
narodnosti: Turci, Bugari, Grci, Arnauti, poneki Srbin i Makedonac. iveli
su zajedno, jer su ih vezivali Guaneva hrabrost, avanture i pljaka.
Guanca su najee unajmljivali carski odmetnici da vojuje za njihov
raun. Kad toga nije bilo, on je upadao sa krdalijama u gradove, uzimao
ucenu od trgovaca; u gradu bi provodio zimu, a preko leta merkao nove
rtve za plen. Za te tri godine promuurni Adem Gaajlija nabio je emer
dukatima, pridobio za sebe nekoliko mladia Arnauta, odvojio se od
Guanca i poeo da presree trgovake karavane, da uzima ucenu i da
pljaka sela. Tako je dolutao do Grabovca na Moravi, koji je pripadao
leskovakom paaluku.
Kroz Grabovac je vodio karavanski put od Leskovca za Parain i
Jagodinu, a odatle preko Kragujevca za Beograd. Smiren ivot pod
Mustafa-paom uinio je da se u Srbiji pone sve vie razvijati trgovina i
jaati promet sa Skopljem, Solunom i Carigradom. Adem je to iskoristio;
sit lutanja i nesigurnog ivota, prionuo je na posao i u Grabovcu na obali
Morave podigao konak. Zatim se proglasio za itluk-sahibiju, poruivi
spahiji u Beogradu da zaboravi na svoj dotadanji posed. Uz konak je
podigao magaze, ambare i tale. Sve je to opasao tvrdom ogradom od
cigala i naboja. Za ortaka je pridobio zakupnika hana i skela, Nauma,
Grka iz Soluna, koji se bavio trgovinom stoke i nabavkom robe. Naum je
bio debeo ovek etrdesetih godina, veoma bogat, a imao je mladu
enu.
Jedne noi u hanu kod Nauma zakonaie dva nepoznata Turina.
Zatraili su pie i veeru, a zatim su naredili Naumu da dovede enu.
Kad se Naum usprotivio, potegli su kubure i ubili ga. Adem se posle toga
naao pri ruci mladoj udovici. Preuzeo je od nje skele i han, a nju preveo
kod sebe u konak. Svi u Grabovcu znali su da je Naumovo ubistvo
namestio Adem-baa. Skele, han i porez koji je Gaajlija nametnuo
trgovcima, donosili su mu ogromne prihode. Ipak je uspevao da zadri
izvesnu meru i da ne preceni svoju snagu. Grabovane je smatrao
svojim ljudima, pa od njih nije uzimao nita vie osim onoga to su i
ranije davali spahiji, s tim to ni to nije uzimao od siromaha, udovica i
ostarelih kmetova. Posebno se bio sprijateljio s grabovakim knezom
Nikolom, umnim i hrabrim ovekom, koji je inae trgovao stokom. Svake
godine Nikola je terao za Solun po nekoliko hiljada ovaca u ortakluku s
Ademom. Dobitak su delili napola. Tako je u miru sticao Adem Gaajlija
8

sve dok Srbijom ne zavladae dahije. U poetku je osuivao janiarski

teror i divljanja, govorei knezu Nikoli:
Bez mere su i ludi su. Guzice e im pojesti glave.
S vlau je, aga, kao i s piem. Najtee je ispiti prvu au.
Docnije, to ovek vie pije sve vie gubi pamet. U vlasti ljudi obnevide,
pa im se i more ini do kolena. Ali ljudska sila je ko rosa pred suncem:
ini se da nikad nee proi, ali tek to se ljudi na nju priviknu, iskrsne
neto neoekivano i silnika nema. Zapamti, aga, svaka ptica ima
svoga kopca.
Jest, vala odgovori zamiljeno Adem-baa.
Meutim, primer janiarskog nasilja brzo je zaveo i njega.
Nesiguran ivot u Srbiji smanjio je trgovake poslove; skele i han sve su
manje donosili prihoda. Ne zazirui vie od vlasti, Adem je poeo sve
ee da odlazi u Jagodinu na pijanke i teferie. Tamo se sprijateljio sa
baama i janiarima. Po njihovom primeru prisvojio je sva okolna sela i,
kao i janiari, poeo nametati velike dabine, globe i kuluke. Docnije je
uveo svadbarinu i pravo prve brane noi. Ni u emu nije hteo da
zaostane iza drugih baa. Proglasio se kabadahijom nad celim krajem s
desne strane Morave. Uzalud je knez Nikola pokuavao da ga urazumi.
uje, vlae odgovarao je Adem knezu Nikoli svakome u
ivotu Alah prui njegovih pet dekika da radi ta hoe. Ako ih ne iskoristi
kako valja, hajvan je. Videe da nisam meki od ostalih baa, i zato e
mi od sada i Grabovani davati to i ostali kmetovi. Ti e mi prvi za
Bajram poslati po abar sira i masla, dvoje jagnjadi, up meda, kao i
snahu Spaseniju da provede tri noi sa mnom.
Kad je Bajram, aga? upita Nikola.
U trei petak od ovoga. A sada sikter! Ako mi jo ikad pokua
davati savet, nabiu te na kolac i ispei ko jarca.
ta je drugo ostalo knezu Nikoli sem da odmah potrai Stanoja
Glavaa i da s hajducima pripremi smaknue Adema Gaajlije.
Lepi Steva, kako su u eti zvali jednog hajduka, uzeo je za napad
na Ademov konak deset hajduka; poveo je i Veljka i Jevtimija da ih
ovrsne za borbu. Prevezli su se u zoru amcem preko Morave i prikrili u
umi vie konaka. Pred no se naoblailo i grunula je kia. Vetar i kia
besneli su do kasno u no. Kad se nevreme smirilo, spustila se crna
tama.
Steva je izvrio raspored, pa su prili avliji. Preko zida su bacili
komade mesa koje je prethodno ceo dan drano u rastvoru apa da
otruju psa. Pritajeno su ekali dok se smirilo reanje. Zatim je Veljko prvi
preskoio zid i otvorio kapiju. Iznenadnim napadom najpre su u odakliji
razoruali i svezali Ademovu pratnju, a zatim su provalili u haremsku
sobu. Oseala se na ensku put, znoj i mous, ustajao vazduh i loj. Po
celoj sobi bili su razastrti dueci na kojima je lealo desetak ena a
9

meu njima razgaen Adem-paa. Kad je Lepi Steva osvetlio sobu

fenjerom, Adem se trgao, skoio na noge i zapitao:
ta se dogodilo?
Mnogo tota, moj dragi aga odgovori mu Jevtimije, drei ga
na oku s kuburom u ruci.
Ko ste vi, more? viknu ljutito Adem.
Nezvani musafiri, estiti aga odgovori mu sa smekom Lepi
Steva.
A, a! Hajduci! Suljo, Omere, Mujo!
Ne uzrujavaj se, aga! Sva su tvoja paad povezana!
Adem je za trenutak radoznalo gledao hajduke. Zatim je zaustavio
pogled na Veljku, koji je stajao oslonjen leima o direk vrata. Neto
svetlo kao munja zaigra u njegovim zenicama i, pre nego to se iko tome
mogao nadati, on se vujim skokom baci na Veljka i iz silava mu istre
handar. Isto tako brzo odskoi nazad i ratoborno se raskorai:
Kurvinska aurska sorto, mislili ste da me lupeki bez zamene
ubijete!
Meutim, istog asa planu Veljkova kubura. Sindirlije su napravile
veliku ranu na Ademovim grudima, iz koje je iknuo mlaz crne, guste
krvi. Polunage ene izbezumljeno poee da viu i zapomau. Adem
ispusti handar, zaljulja se, sevnu oima, zatim napravi korak prema
Veljku i srui se.
Prestanite da se derete, kuje! Pokrijte bolje golotinju, mrcine
jedne ljutito viknu na ene Lepi Steva.
ene su odmah zautale i brzo poele da navlae na sebe odeu,
samo se Grkinja, lica izbezumljenog od bola, privukla na kolenima do
umirueg Adema, podigla na ruke njegovu glavu, ljubila je i kukala.
Uklonite od mrtvaca tu kuju zapovedi Lepi Steva.
ene su s grdnom mukom odvukle Grkinju u oak i navukle joj
nekakvu koulju. Zatim ih je Jevtimije sve u oporu poterao napolje. Lepi
Steva je s hajducima brzo obio sanduke, uzeo novac, odelo i oruje, a
zatim naredio da se iz konaka izbaci pokustvo, posue i ostale stvari.
Potom je svojom rukom zapalio han. Poto su iz tala isterali stoku i
konje, hajduci su i njih zapalili, a zatim svezane Turke izveli na obalu
Morave i poveali po drveu. Veljko je zbunjeno gledao ta se radi.
Jevtimija nije video sve dok nisu seli u amac da se prevezu natrag
preko Morave.
Tek posle mesec dana, kad su se sprijateljili, Jevtimije mu je
ispriao kako je uteio Grkinju. Samo ga je zakleo glavom i ivotom da
to kome od hajduka ne kae, jer je zbog takvih stvari Stanoje terao iz
ete.

10

III

Veljkov

pogled se za trenutak zadrao na licu, u san utonulog

Jevtimija. Kakva rugoba, a koliko plemenita i hrabra dua, pomislio je i
zagledao se u daljinu prema istoku. Beskrajne ume i bregovi budili su
daleka seanja. Preko tih brda i uma u sumornoj jesenjoj sumaglici
nalazili su se njegovo rodno selo Lenovac i zaviajna Crna Reka. Tamo
je sve zapoelo. Iznenada mu pade na um jedna misao koju je uo od
Jevtimija: u prvim danima svoga detinjstva ovek skupi i ponese sve ono
za ime e posle juriti celoga ivota. Misao se prenese na oca Petra,
oveka pedesetih godina, koga su Turci zvali Sirenjar jer je hiljadio ovce
na baijama. Dostojanstven, obuen u ohu, na besnom konju, otac je
uvek imao u pratnji dvojicu slugu. Kuom i decom malo se bavio,
preputajui tu brigu Veljkovoj majci Petriji, tihoj enici srednjeg rasta,
gospodstvenog izgleda, uvek nasmejanoj. Njene oi zraile su velikom
ljubavlju. Uz oca i majku video je brau Milutina i Miljka, kao i sestru
Dudu, tamnoputu lepoticu.
Seao se i kue na bregu. Okolo kue su bili ambari, vajati, tale i
magaze, a ispod kue iroka senokosna dolina. Iznad sela na sve
strane planinski vrhovi, ume i modro nebo. Stada ovaca prekrivaju
proplanke kao sneg; oko njih su obani sa tornim psima. Na panjaku je
ergela konja i krdo goveda. uje se zvon aktara, dovikivanje planinki na
strugama, rika bikova, rzanje pastuva, pesma devojaka, svirka dvojnica i
duduka, lave pasa. Stotine raznih glasova i zvukova. Kroz doline bue
potoci. Livade su pune cvea, trave i mirisa. Iznad uma krue orlovi,
graku vrane i gavrani. Sve je to udan neki, arolik i divan svet. A
uvee, kad se sve smiri i oko ognja okupi porodica, sluge, obani,
devojke i planinke, obanbaa Ilija uzima gusle i uz njih peva o caru
Duanu, kosovskom boju ili o hajducima i uskocima. Kad ga uspavljuje,
majka mu pria o vilama, arobnicama ili lukavom Eri koji uvek i svuda
nadmudruje Turke. Sav taj stvarni i izmiljeni svet meao se u
uzbudljivoj i ivoj deakovoj mati, zanosio ga, postajao njetov svet, deo
ivota i elja.
to je Veljko vie rastao i saznavao, ivot je postajao sve
zamreniji, privlaniji i raznovrsniji. Sve su ga manje zanimali kua,
majine prie i Miljkovo kenjkanje, a sve je vie voleo igru s deacima,
11

odlaske na baiju s obanima i jurnjave po umama. Tu je mogao da

jae besne konje, s obanima i psima da juri vukove, da gazi potoke, lovi
ribu, pretrauje umske estare, otkriva loge zverinja i ptije nasade.
ivot obana i momaka, usko vezan sa ivotom stoke, u divljem okviru
ume i planine, tekao je silovito i neobuzdano. Svake letnje veeri
momci su sedeli s devojkama, pevali i grlili se. Vrisak, razuzdan smeh,
ale i doskoice. Planinu obliva meseina, laju psi, a oko torova gore
ognjevi. Tu se ovce jagnje, krave tele, kobile drebe i kuje tene. U
umama se koti zverinje. ene raaju decu. Sve se plodi, ivot buja...
Ali ve u svojoj dvanaestoj godini Veljko je shvatio da izvan toga
sveta, tako primamljivog i lepog, postoji i svet rugoba, nasilja i nepravde.
Neto to ugroava sve to je oveku drago. A to od ega svi zaziru,
strepe i boje se, dolazilo je od Turaka. Oni su se esto pojavljivali na
baijama. im bi neko od obana opazio da dolaze, odmah bi nastala
uzbuna i sve mlade ene i devojke beale su u umu da se sakriju.
obani i momci brzo bi izmenili izraz lica i ponaanje. obanbaa Ilija,
koga su svi sluali, izlazio je pred Turke, skidao ubaru, temenao, a na
licu mu se javljao pokoran osmeh. Turci su na baiju uvek dolazili na
konjima. Bili su obueni u odela od zelene ohe sa zlatnim ili srebrnim
gajtanima. U utim silacima od safijana, potpasanim svilenim alovima
svetlih boja, nosili su kubure i handare, a preko krila duge iane.
Poneki je ak imao i krivu sablju o pasu. Uvek su nastupali bahato.
U Veljkovom seanju naroito je iva slika subae Idriza. Bio je to
visok ovek, koatog lica, buljavih zelenih oiju i usukanih, riih brina.
Ispod dolame je nosio zlatom optoen fermen i razdrljenu koulju.
Dolazio je na belom, dobro uhranjenom konju, uvek namrten, u pratnji
dvojice momaka, koji su za njim kaskali po planinama. Jo dok je subaa
Idriz prilazio baiji, obanbaa Ilija je nareivao da se u hladnjak iznesu
ilim i jastuci, ibuk i duvan na srebrnoj tablji, pljoska rakije i sahan sira;
ako sofra ne bi bila postavljena pre njegova sjahivanja, Idriz je vikao i
kao globu uzimao abar sira, masla i up meda. Kad sofru zatekne
postavljenu, savlaivao je u sebi estoki gnev i govorio:
Eto, rajo, kako treba doekivati agu i carskog sina! Utuvi to, Ilija,
jednom zauvek. Vi ste nae roblje. Alah i padiah su nama dali pravo da
radimo s vama to god nam je volja.
Bog je visoko, a car daleko, aga, ali su im ruke dostine. Bojim
se da ti sila jednom ne udari na nos odgovarao je mirno obanbaa.
Da mi Petar nije ahbab, i da nisi jednom nogom u grobu, dao bih
ja tebi tvoga boga i cara. Zna li, grdan ne bio, da nema te lude glave
kojoj se batinom kroz stranjicu ne moe pokornost uterati. Ti, babo,
kuvaj cicvaru, a ti e me, matora konjino, sluiti rakijom.
obanbaa je sluio agu. Za to vreme agini momci su ulazili u
mlear, jeli sir, srkali mleko i svaali se s planinkama.
12

to je vreme vie odmicalo i Pazvan-Oglu se vie utvrivao i snaio

u Vidinu, Idriz je postajao sve nasrtljiviji. Sve je vie zanovetao, zamerao
jelu, dvorenju i traio vie da ponese. Posmatrao je obane sumnjiavo,
odbijajui iz ibuka guste dimove. obanbau je nagonio da ga dvori
stojei. Baba Mara, najstarija planinka, dometala mu je u sahan sir i
sae meda. Skriveni, Veljko i deaci su virili, motrei s mrnjom na svaki
Turinov pokret. Jednom se Idriz toliko izbezobrazio da je odgurnuo
au s rakijom i dreknuo:
Sklanjaj mi se, baba, sa oiju! Ne mogu vie da te gledam tako
rugobnu. Neka doe Duda i devojke da me dvore.
Nisu za tebe devojke. Ne bih branila da te podvore, ali su
vragulje otile s momcima u umu.
Ne laj, baba! Carski sam sin i hou da me dvori Duda.
Carski sinovi se ne skitaraju po baijama. Gladov si, jadove.
Jedi, pa se tornjaj, jer nemam vremena da s tobom preglabam. Duda je
ker Petra Sirenjara kome i carski muselimi poast odaju. Treba da zna
da mrak ponekad pojede i besnu kobilu odrubi mu baba Mara.
Jezik ti se ogubao, skorpijo. Neka je Petar Sirenjar, za mene je
rajetin kao svi Srbi. Treba da mu je dika i ponos to elim da mu budem
zet.
Mui, jadove! Ni Pazvandija, koji ne zarezuje ni cara ni vezira,
ne bi Petru Sirenjaru inio time ast a kamoli ti, bosanski goljo i mufta
koji nosi praznu guzicu po svetu. Samo uj! Nije ovo Bosna ni njeni
rajetini to svakoj fukari temenaju. Ovde je gunj za Turke krae krojen.
Idriz se posle baba-Marinih rei snudio.
Mnogo je jeo i pio. Sumnjiavo je zagledao planinke, uzimao sir,
maslo, med i pre noi odmaglio.
To se deavalo ba nekako u vreme kad se Pazvan-Oglu nosio
milju da uz janiarsku pomo osvoji beogradski paaluk i svrgne
Mustafa-pau, koji je ostao veran caru i reformama i, u nedostatku
snage, dozvolio Srbima da se naoruaju. Sa srpskom vojskom, koju su
vodili Stanko Harambai i Aleksa Nenadovi, Mustafa-paa je suzbio
janiare i Pazvandiju. Ali, za to je platio Petar Sirenjar. Razbijeni
janiari upali su jednog dana na baiju, opljakali sve to im je palo aka
i oterali pet stotina ovaca. Veljko je toga dana prvi put video oca
zamiljenog. Tuno je posmatrao prazne torove.
Psi a ne ljudi. to su jeli i ovce oterali, mogu da razumem, ali to
su razbijali i prosipali, ne ide mi u glavu. Dabogda im sve to na grdne
rane izlazilo! kleo je otac, a lice mu se trzalo i grilo.
Od tada je Petar stalno iao oborene glave kao da neto smilja, a
majka je postala uplaena i stalno od neeg prezala. Dve nedelje posle
toga dogaaja dojurio je na konju glasnik iz Vidina od Pazvandije. Nije
sjahao, nego onako s konja ree:
13

 Pazvan-Oglu, moj gospodar, poslao ti je sto kesa za namiru tete

koju su ti nainili njegovi ljudi. On se obraunava sa Mustafa-paom, a
zatitnik je Srba koji su mirna raja dok su pod skutom.
Odjai, Turine, da popije kafu i rakiju. Petar Sirenjar ima jo
toliko da musafira doeka i ugosti po bojem i naem obiaju. Sto kesa
neu da primim. tetu i rum koji su mi priinjeni, ni pet stotina kesa ne
bi platilo.
Turin je sjahao, popio kafu i posle ruao. Pri polasku, stavio je
novac na trpezu.
Ja novac ne smem vratiti. Tvoje je da ga u vodu baci ili
slepcima podeli doviknuo je i uzjahao konja.
Kai Pazvandiji, iv i poten bio, da sam mislio kako mi pod
njegovom zatitom niko ni na senku nee smeti da stane. Poto nije
tako, morau da selim i da traim vru i sigurniju vlast.
I stvarno, otac je u jesen sve preostale jalove brave prodao; zazimio
je samo trista ovaca, desetak krava, volove, dva jahaa i tri tovarna
konja, ali je zadrao sve obane, sluge i njihovu eljad na zimovniku.
Postao je jo utljiviji. Sve je ee odlazio poslovima do Zajeara i
Negotina. Meutim, u prolee je ponovo kupio dve stotine muzenih
ovaca i obnovio baiju i torove. Za tri godine sve se vratilo: imao je kao i
ranije hiljadu ovaca i krdo goveda, to je rikom i bukom zagluivalo
planinu. Ovce su se irile na panjacima i ponovo se ula pesma i
devojaki smeh. Ali, otac se nije razvedravao, a majka je sa zebnjom i
strahom posmatrala Dudu, koja se sve vie zaodevala snagom i
lepotom.

14

IV

Veljko je stasao u momia od esnaest godina. Zbog neega to

se budilo u njemu, oseao se uznemirenim, nigde mesta na kome bi se
skrasio. Postajao je prgav i lako uvredljiv. esto bi uzjahivao konja, za
pas metao kuburicu i jurio vukove po umi. Hrvao se s obanima i
vrnjacima. Gaao metu iz puke, bacao kamena s ramena, nadmetao
se u sei handarom. obanbaa Ilija, mada ve u poodmaklim
godinama, poeo je da ga vodi sa sobom u lov na medvede i divlje
veprove. Uio ga je kako se protivnikov handar odbija i odmah potom
zadaje smrtonosan udarac. ak je uz Iliju u dva maha saekao divljeg
vepra, gde svaki promaaj donosi sigurnu smrt, jer handar u obraunu
s veprom retko pomae. Od obanbae je nauio kako se pogaa orao u
letu i savlauje ud besnih pastuva. Voleo je starca zbog pesme i
gusala, zanimljivih pria i mrnje prema Turcima. Ali vie od svih voleo je
sestru Dudu. Ona mu je po plahovitosti, bistrini i smelosti bila blia od
Milutina, koji je eleo da u svemu bude kao on.
Za poslednjih nekoliko godina Duda je naglo porasla, razvila se i
uobliila. Snane mlade grudi nadimale su joj jelek, a oi bacale
svetlucave varnice. Smeh joj je zveao kao dukati po trpezi. Ko god je
prvi put ugleda, zapanjeno stane, zanemi i ne ume da skine pogled sa
nje. Ako je vesela pa od srca zapeva, sluge zapanjeno stanu, a lica im
se are.
to je Duda vie rasla i dobijala devojake obline, ujak Paun, lukav i
mualjiv seljak, sve ju je podozrivije posmatrao, kivan i namrgoen kao
da u njenoj lepoti vidi opasnost. Jednom je u Veljkovom prisustvu rekao
Petriji:
Gledaj da to pre nae Dudi mladoenju.
Jo je rano da je udajemo, Paune. Tek je u petnaestoj godini.
Nije je ni sunce ogrejalo kako valja.
Suvie je lepa. U njoj je prokleta Petrovia krv. Bojim se da e se
napraviti zlo oko nje ako je Turci primete. Zar ne vidi kakva su
vremena? Petar od razure neto raducka s hajducima i nemirnim
ljudima. A kakav ti je Veljko?
ta ti, ujae, ima protiv mene?
Mnogo mi neto uruje sa Ilijom. ta taj sve nije radio u ivotu!
15

Hajdukovao je do Koine krajine. Ratovao uz Austrijance protiv Turaka.

Od ludosti se nije ni enio. Hajduk ostaje kao i kurjak. U oko bih se
kladio da nee mirno umreti.
Te godine su janiari uspeli da osvoje Beograd. Mustafa-pau,
tvravu i carsku vlast sauvali su naoruani Srbi. Do Krajine su gonili
janiare i Pazvandijine krdalije. Imena Stanka Harambaia i Alekse
Nenadovia proula su se i izvan beogradskog paaluka. Svi su oseali
da se neto priprema. Carska vlast slabila je sve vie. Pazvandija je
postajao sve snaniji; osiguravao se na sve strane. Oko njega su se
okupili ogolele bae i janiari. Subaa Idriz postao je jo mraniji, mnogo
je pio i neprestano lutao po baijama. Poeo je sve otvorenije da nasre
na ensku eljad i da iznuava novac od seljaka. Uz njega su se
privezala jo dvojica dolunjalih Bonjaka: Mujo i Haso. Obojica su jahala
konje, a Idriz im je dao svoje dotrajale akire i fermene. Mujo je uz
puku nosio tamburu, udarao u nju i otezao sevdalinke, naroito kad je
bio pijan. Haso je bio nizak, klempav, osav, u licu ut kao limun.
Obojica su bila ve u godinama. Oseali su se srenim to su nali
zavetrinu, da nita ne rade i da dobro jedu. Mogli su da turkuju i da se
nabrekuju.
Posle rata s Nemcima i Rusima i po zakljuenju mira, a naroito
otkako su zapoele reforme i rasterani janiari, bilo je sve vie
odmetnika. Carska vlast je slabila, jer se besposlenjaka i Turaka skitnica
odasvud namnoilo. Oni su ozlojeeno lutali oko Srbije s nadom da e
ponovo doi do novog rata i da e im se pruiti prilika za pljaku raje,
koja se pod Mustafa-painom upravom bogatila.
Gde je carska vlast bila jo jaka, bosanske gladnice i sejai nasilja i
nemira gonjeni su bez milosti ili su davljeni nou u tamnicama. Ba zbog
toga, skitai su postajali napast za one krajeve gde je vlast bila labavija.
Naroito su zlostavljali mirnu raju, poslovne ljude i spahije, kojima su
preotimali posede, a sebe proglaavali itluk-sahibijama. Idriz je postao
jedan od crnorekih sahibija, ali je bio dovoljno lukav da prizna
Pazvandiju za gospodara, mada mu je od skupljenog danka i treine
slao samo neznatan deo. Drugo je sve prodavao, pretvarao u dukate i
zaivao u emer. Poto je bio rodom iz Kozluka na Drini, nameravao je
da se vrati u rodno mesto, da kupi zemlju i zapone miran ivot. Ostalo
mu je jo samo da nae devojku s kojom bi zasnovao porodicu.
Osvanulo je maglovito septembarsko jutro. Petar je ve nedelju
dana na putu. Mua ovaca bila je potpuno prestala, pa su planinke
sreivale preko leta skupljeni sir i maslo, a obani zaluivali prazove od
ovaca. Baba Marija je od urde, otpadaka sira i masla, pravila za obane i
planinke cicvaru, a Ilija je derao iljee koje je jue naklao vuk. Majka je
u sobi eljala Dudu, koja se spremala da kao i sve devojke uestvuje
na saboru (sabor je prireivan svake godine na zavretku jeseni, kad se
16

stoka sateruje na zimovnike). Sva mlade skupljala se oko podne da uz

pesmu, igru i nadmetanje veselo proslavi obanski dan. U isto vreme, tu
su momci zagledali devojke, a roditelji ugovarali proevine i svadbe.
Otkako se pamti, obanski dan na planini preutna je svetinja koju su
potovali ak i Turci. Ni najvei siledija ili napasnik nije se nikad
usuivao da uznemirava raju na taj dan.
to je jutro jae osvajalo, magla se sve vie rasplinjavala i uzdizala,
a u vreme ruka poelo je sunce da progrejava. Negde pred podne,
obani sjavie ovce i zatvorie u torove. Napasena stoka morala je to
popodne da prelei zatvorena, a torove su uvali starci i psi. Ruak se
obavio brzo; bio je obilan, a spremala se hrana i pie za zajedniki obrok
na saboru. obanbaa Ilija, izbrijan, presvuen, zaogrnut kabanicom, sa
silavom u kome su bili smeteni kubura i handar, sedeo je pred kolibom
u stolovaku, puio lulu i ekao da se mlade dotera.
Veljko je spreman. Obukao je nove akire i ohani fermen. Opasao
se arenom tkanicom, a u silav zadenuo kuburu u srebro okovanu.
Trebalo je da uestvuje u trci, skakanju, bacanju kamena s ramena i
gaanju niana. Kad su svi bili spremni da krenu iznenada zalajae
psi kao da su na tor navalili vuci. Ilija se tre, pa kad ugleda Idriza s
Mujom i Hasom na konjima, ljutito sevnu oima i ree:
Osilio se balija. Namerno je doao danas da ometa veselje.
Veljko je zadrhtao od mrnje i ljutine. Prislonio se uz dovratnik i
ostao tu da stoji, prikrivi kuburu sa strane pod fermen. Idriz je galopom
jurio pravo kolibi, a Mujo i Haso su zaostajali iza njega. Veliki torni pas
arov pratio je Turke lajui. Ostali psi lajali su naokolo i reei
opkoljavali Idriza. Kad je priao kolibi, Idriz ne sjaha po obiaju s konja,
nego ljutito pogleda obanbau zakrvavljenim oima.
Matori, smiri te vake, jer ako mi otete kojeg konja, pobiu i njih
i tebe.
Vala, Idrize, previe si se osilio. Ovo je obanski dan i niko nema
prava da uznemirava baije. Ti pogazi ono to su car i veziri vekovima
potovali. S ravom si doao namerom. Psi to oseaju, na
dobronamernika i prijatelja nikad ne nasru.
Zar e ti mene uiti redu, valjiva aurska glavo? viknu Idriz,
izvue iz pasa kuburu i opali iz nje na arova, koji se propinjao da skoi
na konja.
Pas, pogoen, bolno ciknu. Pokua da ponovo naleti, ali se
stropota na zemlju. Iz kolibe i vajata pokuljae obani i planinke;
opkolie Turke sa svih strana. arov je cvilei lipsavao. Ilija se iznenada
smrknu. Guste obrve suelie mu se iznad oiju, a oko usta, na
izboranoj koi, skupljao mu se gr.
Aga, zato si ovo nedelo uinio? viknu Veljko i stade pred
Idriza.
17

 Sklanjaj mi se s puta, tene, jer ako nateram hata, u crnu zemlju

u te sabiti. Ti, Petrija, odmah izvedi Dudu, jer sam doao da je vodim
sebi za enu!
O, o, znai i time si naumio da se bavi! uzviknu obanbaa
Ilija. Zna li ti, ro balijska, da Petar Sirenjar nije svoju ker podizao i
uvao zato da bi je dao gologuzom Turinu?
A, a, vidi krmka kako je pustio jeziinu opsova Idriz i izmahnu
kandijom da oine Iliju.
Jo dok je Idrizova ruka bila u zamahu, planula je Veljkova kubura.
Idrizova ruka naglo klonu. Konj se uplaen prope i svali sa sebe jahaa.
obani se brzo obraunae sa Mujom i Hasom. Kao po preutnoj
komandi, drvenim budama razbili su im glave.
to su traili, to su i nali mirno ree Ilija. A sad brzo,
natovarite ih i krenite kroz umu na drum, pa odbijte konje Zajearu.
ekajte samo da vidim imaju li to novca!
U Idrizovom emeru naao je pet stotina dukata, a kod Muje i Hase
po deset. Novac i oruje strpao je na gomilu, okrenuo se obanima i
rekao:
Ovo emo podeliti. Mlade neka ide na sabor, kao da se nita
nije desilo. Sve e biti u redu. Muselim iz Zajeara i Pazvandija iz
Vidina nee presvisnuti od alosti za ovim psima.
Petar se vratio drugog dana. im je doznao ta se desilo, naredio je
da se haljine, sukno, posue i mrs tovare i opreme kroz planinu u Srbiju
prema Smederevu. Zatim je sa ujakom Paunom oterao ovce u Zajear i
prodao ih. Za nedelju dana bilo je sve ureeno. Jedne noi, cela
porodica krenula je na put. Ujak Paun je rekao Petru:
Neka Veljko za ovu zimu ostane kod mene. Bar njega da
sauvam ako vi propadnete. U selu niko ne zna da je uestvovao u
Idrizovom ubistvu. I da zna, niko nee smeti da pisne. Meu Turcima u
Zajearu i kroz narod proneo se glas da je Idriza ubio Petko iz Zagraa.
Ostau kod ujaka pristade Veljko, jer mu se inilo da bi bio
kukaviluk pobei iz Crne Reke.
I ja ostajem kod Pauna izjavi Ilija. Star sam i vie nisam za
lutanje. Dabe neu jesti koru hleba. Kad se sredi i negde ostani,
Petre, doi u s Veljkom.
Otac, majka, Milutin, Miljko i Duda izljubie se s Veljkom, Paunom i
Ilijom, pa krenue na put.

18

Druge

godine po Petrovom odlasku zatraio je Pazvandija od

crnorekog kneza da mu se poalje nekoliko momaka u Vidin za
obane. Knez Sofren, lukav i dobro obaveten seljak, znao je zbog ega
se Petar odselio i nasluivao je da su u Idrizovom ubistvu uestvovali
Veljko i Ilija. Previe je muke i natezanja imao zbog Petka iz Zagraa, a
sve mu se inilo da e Veljko jednog dana krenuti njegovim putem. Da
ga se ratosilja pre nego to se neto nemilo dogodi, odredio je Veljka za
obana Pazvandiji u Vidin. Ujak Paun hteo je umesto Veljka da poalje
svoga sina Stola, ali knez nije dao ni opepeliti.
Ne odreujem ja, Paune, Veljka iz mrnje, nego da ga odavde
uklonim. Turci u Zajearu prokljuvili su od nekoga da su Idriza, Muju i
Hasu smakli Ilija i Veljko. Niko nee znati kuda ga aljem. A im Veljko
ode, ni Ilija se nee ovde obrnuti. Poi e da ivi kod Petra. Za Veljka se
ne brini. I meu vukovima bi ostao iv. Ne znam kad u umreti, ali da e
taj mladi mnogo jada Turcima zadati, budi siguran. Zato je bolje da je
na vreme to dalje od Crne Reke...
Veljko se nije protivio da ide u Vidin. Neto ga je vuklo u svet i meu
Turke. Mrzeo ih je, a istovremeno eleo da ih to bolje upozna. Pored
toga, Vidin je bio veliki i bogat grad. Pod vladavinom Pazvan-Oglua,
zatien od pljakaa i ucena, stalno je napredovao. Trgovci su na miru
mogli da vode svoje poslove ne samo po Turskoj Carevini nego i sa
Austrijom i Vlakom. Raja je obraivala zemlju, gajila stoku i uredno
plaala namete, a trgovci porez i ostale dabine. Pazvandiji je
trebalo mnogo novca za izdravanje i plaanje krdalija. Nije bio verski
zatucan, pa je u vojsku rado primao nemirne hriane, jer su bili
pouzdaniji od Turaka. Svojim poloajem na Dunavu, lepotom i
bogatstvom, Vidin je u to vreme, posle Carigrada, bio najlepi i
najbogatiji grad u Turskoj Carevini. Pretean deo varoi sainjavali su
areni konaci u staklu, sa batama i edrvanima, trgovake magaze i
zanatlijske radionice. U njemu se kretao i stanovao raznorodan svet:
Turci, Bugari, Srbi, Grci, Cincari, Jevreji i Vlasi, a bilo je i izbeglih
Maara i Nemaca. Tu je brzo i lako uspevao svaki iole odvaan i
preduzimljiv ovek. Bilo je otvoreno i nekoliko privatnih kola u kojima se
uilo pismenosti, raunu i jezicima, jer bez toga znanja nije se moglo
19

trgovati.
Pazvan-Oglu je rado drao kod sebe ponekog od uenih ljudi iz
Evrope. Meu zatucanim Turcima po okolnim paalucima aputalo se da
je Pazvan-Oglu prihvatio bezbonu nauku francuskih buntovnika, i da se
u Vidinu pod njegov skut smestila loa slobodnih zidara za Balkan.
Koliko je u tome bilo istine nikad se nije moglo saznati, ali da su sve vere
bile zatiene i potovane, to niko nije mogao porei. Isto tako, trgovac
je imao punu zatitu bez obzira da li je bio Turin, Jevrejin ili hrianin,
pod uslovom da je Pazvandiji odan i da redovno plaa porez. O nainu
uprave i ivota u Vidinu znalo se dobro i meu Srbima u Krajini, naroito
meu Crnoreanima, kod kojih je Pazvan-Oglu imao na kesimu i uvanju
desetak hiljada ovaca. Sve te prie vukle su Veljka, pa se nije ni opirao
da pree u Vidin.
Iz Lenovca je s Veljkom poao i Ivan Miladinovi. Poto je bio bez
porodice, Ivan je ve nekoliko puta ranije odlazio u Vidin na rad i
pealbu. Bio je to prosed seljak, kico i lenj, ali govorljiv kao eketalo.
Nije bio izelica, ali je vie od svega voleo duvan i rakiju. Dok je to dvoje
imao, ni za ivu glavu nije hteo nita da radi. Sluei kod Turaka, po
manastirima i hanovima, dobro je izuio ailuk, pa su ga seljaci prilikom
svadbi i slava uzimali da spravlja jela. im bi utedeo neto novca,
vraao se u Lenovac da poivi izvesno vreme u neradu i lenstvovanju. U
tuinu ga je vukla vie elja za promenom nego potreba za zaradom.
Tako je bilo i ovoga puta. Od bogatog seljaka, iji je sin bio odreen za
obana, uzeo je dva dukata i poao da ga zameni.
Veljko mu se mnogo svideo. Celim putem mu je priao kako je kao
mladi provodio vreme u Vidinu.
Ima od tada, moj Veljko, dvadeset godina. Bio sam, kao ovo
sada ti, i mlad i lep i snaan. Jedno vreme prenosio sam sa 'amalima
robu iz laa trgovcima u magaze. Deavalo se da nedeljno utedim
dukat. Ali, ne lezi vrae. Sudbina jo na roenju odredi oveku njegovo.
Odmeri ti, i ne moe se dalje ni pedalj. Pod jesen, kad su poslovi na
pristanitu najivlji, jer se tada iz Vidina vuku vuna, vosak i koe, a iz
Maarske dovlai ito 'amali rade i danju i nou, jer treba uhvatiti za
zimu, kad se Dunav zaledi. Zimi se troi zarada i izleava po hanovima.
Jednog dana na pristanite doplovi laa iz Varne natovarena
pamukom. Vlasnik robe bio je Nikolus Grk, koji je inae imao bogato
snabdevenu radnju. Kod njega se mogla nai najbolja oha za dolame,
velur za libadeta i jeleke, a zlato i srebro za vez. Zatim kafa i svi zaini.
Nikolus je ovako na izgled bio vrlo neugledan: pogrbljen, velike nosine i
buljavih oiju. Muka ga je bila i pogledati. Zbog njegove krtosti i
zakidanja, 'amali su se bili ispizmili na njega i nisu hteli da mu istovaraju
robu.
Sunce se sputalo u maglu ravnice, a do Vidina je trebalo jo
20

nekoliko sati hoda. Ivan za asak prekide priu i ree Veljku:

Bie najbolje da noimo ovde u umi. Ti nakupi drva, a ja u
naloiti vatru.
Zabavljeni oko vatre i veere, nisu ni primetili kad se spustila no.
Tek kad je Ivan posle veere oprao ruke, zapalio lulu i udobno se
namestio pored vatre, upitao je Veljka:
Gde 'no stadoh s priom, mome?
Onde gde su se 'amali ispizmili na Nikolusa.
Ne samo na njega nego i na mene. 'Amaline su Bonjaci i
Arnauti. Turkeanje. Mrzeli su me jo i zato to sam bio lepi i snaniji.
Njima za inat, pogodim se s Nikolusom da mu prenesem pamuk iz lae,
koja je prispela, u drugu koja je trebalo da ga odveze za Petu. Sve u
svemu, dobio sam pet dukata, ali sam imao obavezu da pratim Nikolusa
do Orave. Kako je Grk produio za Petu, mene vrati narednom laom
u Vidin. Dao mi je da ponesem svilu njegovoj eni. Jo sam se pogodio
da ga preko zime sluim za hranu, novo odelo i desetak dukata.
Ivane, mnogo li si sveta proao? radoznalo upita Veljko.
Dopirao sam do Jedrena i Stambola. Znam Varnu i Petu.
Jednom sam godinu dana iveo i u Bukuretu. Nego, pusti to! Rekoh li ti
ta me snae kad se vratih u Vidin?
Nisi.
Tada su se moja kola slomila. Kapiju mi otvori razroka Ciganka,
runa kao nesrea. U umu bih pobegao od nje. I odmah me odvede
gospodarici. Najpre me zablesnulo bogatstvo i lepota odaje. Sve od
tavana do poda bilo je pokriveno debelim ilimima iz Persije. Zidovi su
bili izmolovani, a po njima ikone kao u crkvi. U uglu je gorelo srebrno
kandilo, teko sigurno dve oke. Police se uvile od bakarnog i srebrnog
posua. Odaja mirie na ruino ulje. Dah mi je zastao. Dok sam sve to
zablenuto gledao, odnekud ue u odaju vitka, visoka, crmpurasta ena.
Lice joj belo i rumeno, a oi ko fildani. Pekle su kao cerove ike. Vatra,
a ne oi. Prsa napunila jelek, a ruke sa prstima tankim kao u svetice na
ikonama. Zabolelo me od njene lepote. Srce mi zaigra u grudima i
postade mu tesno.
Ivan je zautao i dugo se smekao, odbijajui dimove i zurei u
daljinu. Zatim nastavi:
Jo iste noi dola je u beloj koulji kod mene i prilegla kao da
sam joj mu. Dolazila mi je svake noi do Nikolusovog povratka. Posle
smo se sastajali gde god nam se pruila prilika. Na prolee je
zatrudnela, i tada mi je naredila da po svaku cenu idem od njih. Maila
se rukom u nedra i dala mi kesu od sto dukata. I eto, nikad vie nisam
mogao drugu da zavolim. Zbog nje sam ostao beskunik.
Sutradan, u Vidinu, Ivan je upitao Veljka:
Ima li to novca?
21

 Dva dukata.
I ja imam dva dukata. Neemo odmah da se javljamo Ninu
obanbai. Lunjaemo dan-dva po Vidinu: ja da obiem svoje
poznanike, a ti da razgleda grad.
Veljko je tada prvi put video grad: spletove ulica, bate, hanove,
ariju, ainice i tursko bogatstvo; utvrenje s kulama i bedemima,
odakle su zevale topovske cevi; pristanite, lae, vrevu i mete ljudi, koji
su imali raznovrsne nonje i govorili razliitim jezicima. Na policama
epenaka video je trube ohe, velura, basme i svile; izveane jeleke,
libadeta, fermene i urkove. Na epencima su visila sedla, uzde, ulari i
druga raznovrsna konjska oprema. U izlozima pukarnica video je
kubure i iane, srebrom i zlatom okovane pitolje i handare, sablje
dimiskije, nakiene deferdare i fino raene noeve i kame; po
slastiarnicama eerleme, halvu, gurabije, baklave, kadaif i tulumbe. Po
kasapnicama su visile raereene volovske glave, ovnovi i jagnjad.
Svetina se gura, vie, mimoilazi, a slatka miriljava para iri se iz
ainica. Razdraljiv miris vrueg peenja golica Veljku utrobu. Zadivljen
je i smuen od svega toga.
Neto teko i muno obuzima Veljka. Naroito kad je kroz ariju
projahao odred Pazvandijine konjice. Jahali su u strogom poretku na
ugojenim konjima, u zelenim dolamama i s kalpacima na glavi. Docnije
ga je Ivan poveo da vidi kako se vojska veba i kako se na vodi kreu
ajke sa topovima. Kakva sila, mislio je Veljko, oslukujui uzdrhtalo
srce. Ojaen i zbunjen, siao je sa Ivanom na pristanite. Posmatrao je
istovar i utovar lae, sluao viku nosaa i mornara, gledao arenu
gomilu ljudi i ena, koji su se motali po obali. Posle su otili do
pristanine kafane i naruili oku peenja. Okolo za stolovima sedeli su
trgovci, jeli, pili, izdavali nareenja; s vremena na vreme ulazile su
sumnjive ene i muvale se oko njih.
Ivan i Veljko su ba pili kafu, kad naie krupan pleat ovek
zaogrnut vlakom kabanicom, sa jagnjeom ubarom na glavi. Vlah je
bio obuen u ohano odelo i javno je nosio silav sa orujem. Glava mu je
bila povelika, elo visoko, a krupna nosina trala je iznad velikih usta.
Plave brine i guste obrve davale su njegovom licu izraz snage. Kad je
ugledao Ivana, zastao je, mrdnuo brkovima i radosno uzviknuo:
Ivan Miladinovi!
Glavom i bradom, obanbaa Nino! odgovori mu Ivan i skoi
te se poljubi s njim.
Ko ti je ovo mome?
Crnoreanin iz Lenovca.
Nagilovaca dopuni ga Nino. iji je?
Sin Petra Sirenjara.
Petrov sin, veli? Bie da mu je ime Veljko?
22

 Pogodio si, ama kako?

Mu, ludove. Svako jagnje po ovci poznajem. Ima tome skoro
dvadeset godina kako sam sluio kod Petra kao obanin. Tada mu se
rodilo muko dete kome su dali ime Veljko. Zar ne vidi da je pljunuta
majka?
Ti si taj Nino? upita Veljko.
Ene-de! Zar si me zapamtio?
obani i sada priaju da si golim rukama vuka zadavio.
Bivalo je i toga, a i mnogo drugoga. Znam, otac ti je razuren, i
nekuda se odselio. Sve to se dogodi u Crnoj Reci, sazna se u Vidinu.
Pozdravio te obanbaa Ilija ree mu Veljko.
Nas dvojica odreeni smo za obane kod Pazvandije. Ali pre no
to se tebi javismo, povedoh mladia da razgleda grad. Zna kako je. Iz
divljine je doao, pa neka se navikne. Ja sam, Nino, star i nije taj posao
za mene.
Tebe u uzeti da kuva obanima hranu, a Veljka da ti pomae.
Petru ja mnogo dugujem. Morau mu pripaziti na sina. Ovde, u Vidinu,
mlad ovek istopi se za dve godine, ili ovrsne za ceo ivot.

23

VI

Tako je Veljko postao Pazvandijin obanin u Vidinskom polju. To

je imalo sudbonosne posledice za njegov ivot. Veljko je tu iz
neposredne blizine upoznao Turke i jo vie ih omrznuo. Tu se
sprijateljio s obanbaom Ninom, homoljskim Vlahom, snanim,
pametnim i lukavim ovekom, koga su poznavali svi trgovci od Vidina do
Carigrada, od Soluna do Beograda. Turski nasilnici, krdalije i janiari,
bojali su se Nina jer je uivao puno poverenje i zatitu Pazvan-Oglua,
koji je od Vidina napravio svoju prestonicu i davao utoite nepokornim i
nemirnim ljudima sa celog Balkana. Nino je u ranoj mladosti obapovao,
hajdukovao, a u austrijsko-ruskom ratu uz Nemce se borio protiv Turaka.
Jedno vreme je iao s Rusima. Nauio je od kozaka sve vetine u
borbama na konju. Kad je zakljuen svitovski mir, Ninu je umrla ena,
koju je voleo snagom pustolova, hajduka i avanturiste. Ostavila mu je
devojicu Javorku. Oaloen eninom smru, a zamoren ratom i
pustolovnim ivotom, Nino je dolutao u Lenovac i najmio se za obana
kod Petra Sirenjara. Tu je iveo tri godine.
Uoi austrijsko-ruskog rata protiv Turaka, doao je u Vidin Omeraga kao skuplja poreza. Bio je poreklom iz vojnike porodice iz Bosne.
On je stekao velike posede u okolini Vidina. Pokupovao je mnoge
trgovake magaze i lae na Dunavu. Bogatstvo mu nije dalo da miruje. S
najamnikim etama uzdigao je svoj uticaj iznad vezirskog. Sklon nasilju
i pljaki, izazvao je protiv sebe carsku vlast. Porta je naredila veziru da
prevarom ubije starog Pazvana. Njegov neobuzdani sin Pazvan-Oglu, u
svemu slian ocu, morao je da napusti Vidin i da se preruen krije u
Carigradu, Jedrenima i Solunu. Rat od 1787. do 1791. pruio mu je
mogunost da okupi oko sebe hiljadu krdalija, s kojima se bio istakao u
borbama protiv Nemaca. Tako je oev greh iskupljen, pa je Porta u znak
zahvalnosti dozvolila Pazvan-Ogluu da se vrati na svoja dobra u Vidin.
Tu je on s velikim uspehom nastavio posao svoga oca i jo vie se
obogatio. U toku svoga izgnanstva dolazio je u dodir s mnogim nemirnim
ljudima, koji su tada lutali po Carigradu, Jedrenima i Solunu. Nauio je tri
jezika, itao knjige i dobro upoznao sve slabosti turske uprave. Kao ni
otac, nije se zadovolo samo trgovinom i sticanjem bogatstva. Okupljao
je oko sebe razjurene janiare. Nametnuo im je svoju krutu volju i uinio
24

ih zavisnima. Njegova odlunost i hrabrost, privlaile su nemirne ljude,

tako da je uskoro mogao pristupiti izvoenju svoga plana. Najpre je
osvetio oca, koga je neizmerno cenio i voleo, a zatim je zauzeo Vidinsku
tvravu, ubio carskoga zapovednika, uzeo njegovo imanje i harem, i na
kraju se proglasio za vezira.
Carska vlast krenula je na Pazvandijinu vojsku. Hrabrou svojih
ljudi i podmiivanjem, Pazvan-Oglu je razbio nekolike carske vojske i
tako postao gospodar vidinskog paaluka. Dalje njegove namere bile su
okrenute prema Srbiji, preko koje je eleo da se domogne Bosne, a
zatim da celo to podruje ujedini protiv Carigrada. Time je ugroavao
ruske i austrijske tenje u odnosu na Balkan. Tako veliki planovi nisu se
mogli brzo ostvariti, pa je Pazvan-Oglu radio ono to je mogao: vrsto je
uspostavio svoju vlast nad vidinskim paalukom, zavodei primeran red i
strogu pravinost. Ali je prema carskoj vlasti i Mustafa-pai u Srbiji
nastupao sasvim drukije. Prognanim janiarima i baama davao je
podrku, pomagao ih u izazivanju nereda i ometao izvoenje reformi.
Ne samo da se odlikovao vojnikim vrlinama i hrabrou, nego se
Pazvan-Oglu pokazao i kao odlian trgovac, dobar organizator i vet
politiar.
Njegovi agenti radili su kao trgovci na sve strane: na Porti, u Peti,
Beu, Bukuretu i Petrogradu. Nastojao je da se povee sa Napoleonom
preko loe slobodnih zidara. Nemajui nikakvih predrasuda, a
zaokupljen velikom ambicijom, stalno mu je trebalo sve vie novca. Zato
je u Krajini, Crnoj Reci i Vidinskom polju drao oko pedeset hiljada
ovaca, kao i velika krda goveda i delepe konja. U njegove ruke dopale
su sve skele, vodenice, valjarice za sukno, trgovina solju, izvoz vune,
koe i meda. Imao je ve itavu flotilu trgovakih laa koje su, upravljane
rukama poverljivih ljudi, plovile Dunavom do Varne, Carigrada i Pete.
Gde god je upoznao pouzdana i hrabra oveka, odmah ga je pridobijao
za sebe, ne vodei pri tom rauna da li je musliman, hrianin ili Jevrejin.
Tako je u svoju slubu pridobio i Nina. Postavio ga je za obanbau u
Vidinskom polju, predajui mu stada i obane. Dozvolio mu je da
upravlja vodenicama, valjaricama i kmetovima. Nino se pokazao
dostojan toga poverenja, jer su pod njegovom rukom prihodi dvostruko
porasli. Time je stekao pravo da se suprotstavi svemu to mu se nije
dopadalo.
Pazvan-Oglu je veoma cenio Nina, ali ga nije voleo, jer nisu jednako
gledali na dogaaje u Srbiji. Pazvan-Ogluu je bilo jasno da su ratovi
potpuno promenili Srbe. Znao je da oni koriste slabosti Mustafa-pae i
da stvaraju svoju vojsku koju e, im im se ukae prilika, okrenuti na
Turke. Zato je svom snagom hteo da privremeno pomogne janiare dok
ne srui Mustafa-pau i da pomou njih zavlada Srbijom. Nino je to
nasluivao i bez okolienja je govorio:
25

 Ti se, estiti aga, grdno vara ako misli da je Srbija isto to i

Bugarska. Sa Srbima se na lep i miran nain sve moe. Silom nita.
Poto su ih Turci i Nemci vekovima varali, Srbi hoe da su svoji. Ako im
Carigrad da samostalnost i zagarantuje miran ivot, brii to to si
naumio.
Ti si Vlah, a ne Srbin, zato ih toliko brani?
Vlah i Srbin za mene su isto. Nego, ne lei u tom grmu zec. Ja
tebe, gospodaru, mnogo cenim. Neveru i izdaju ti neu uiniti. Junak si.
Ume da podesi svoje dranje prema raji. Da sam ja na tvome mestu,
najurio bih iz Vidina ove zlikovce i dangube janiarske i hvatao bih vezu
sa srpskim kmetovima.
Moj krvni dumanin je Mustafa-paa. Moram mu po svaku cenu
doskoiti. Njega uvaju i dre Srbi.
Pazvandijina trpeljivost prema Ninu imala je i dublji razlog. Jednom
prilikom kad je obilazio njive, livade i imanja oko Dunava, Oglu je video
na vodi, u amcu, mladu vitku modrooku devojku kako vesla i peva.
Podnevno sunce rasipalo se kao zlato po njenoj kosi. Nije se iznenadila
ni prepala kad je videla kako je sa obale posmatra u bogato ruho odeven
Turin na konju. Kad je priterala amac i sagnula se da ga privee,
kratka vlaka suknja pobegla joj je iznad kolena. Pazvan-Oglu ugleda
snana, suncem opaljena bedra, zarudela od mladosti, kao od bronze
salivena. Bio je presit ena i milovanja, ali je osetio slatko uzbuenje i
poeleo da devojka to due ostane u tom poloaju. Meutim, ona se
naglo ispravila. Zapevala je, ali kad je primetila Turina kako je
posmatra, odjednom je umukla i zadrhtala kao uplaena zverica. Zatim
se brzo pribrala i ljutito sevnula prkosnim oima.
ija si, devojko? zapita je Pazvan-Oglu.
Ninova ki odgovorila je prkosno i smelo.
Kako ti je ime?
Javorka odgovori ona brzo i htede da proe.
Stani malo. Zna li ko sam ja?
Turin koji blene kao i svaki balija im ugleda enu ili devojku.
Ja sam, lepotice, Pazvan-Oglu. S tvojim ocem sam prijatelj.
Prijateljstvo sa mojim ocem obavezuje te da me potuje i
ostavi na miru odgovorila je ljutito.
Kad je u pitanju ena, nita me, divljakinjo, ne obavezuje. Silu
neu upotrebiti, ali moram da ti kaem da mi se mnogo dopada.
A ti meni ba nimalo, silni aga! odgovorila je brzo i otrala
prema vodenici.
Jo istog dana Pazvandija je zatraio od Nina da ga Javorka
poslui kafom. Zatim su se susreti esto ponavljali. Pazvan-Oglu je
ostao uporan, a Javorka se privikavala na njegovo silovito izraavanje
udnje i davanje darova. Plaha i neobuzdana Vlahinja u poetku je
26

izlazila pred njega gorda i prkosna, kao da je ona gospodar. Igra sa

monim Pazvandijom sve joj se vie sviala. Odbijala ga je, smejala se,
ali je poela tajno da ga prieljkuje. Neto je oekivala, neto to je
moglo da bude runo, moda ak i opasno. Jednoga dana Oglu je sedeo
na ardaku, pio mastiku i posmatrao kako septembarsko sunce tone u
sivkastu izmaglicu. Javorka mu je donela kafu, nasula u fildan i izmakla
se da ga dvori. Pazvan-Oglu je lagano, kako to obino ine moni,
podigao pogled i obuhvatio je njime celu. Gledala ga je, smeila se, a
ruke su joj nemirno upkale krajiak marame. Ono to nije mogla da
uini sila, uinilo je vreme.
Doi rekao joj je skoro moleivo, ali je u prizvuku glasa bilo i
zapovesti.
Javorka je prila nasmejano i oprezno, sa izrazom iekivanja koji je
znaio: ne bojim te se radoznala sam da vidim ta hoe.
Sedi.
Smrknut, utei je spustio ruku na njene grudi i raskopao joj jelek.
U poetku, njoj je sve to liilo na nekakvu sramnu igru: neto to ne bi
smela da dozvoli. Ali je dozvoljavala ba zato to je sramno. Teki dlan
na njenim dojkama budio je nekakvo slatko oseanje i iekivanje. to je
aga smelije raskopavao, kod Javorke se sve vie budila radoznalost ta
se to jo moe dogoditi. A to se i dogodilo posle mnogo opreznih dodira.
Pazvan-Oglu najpre poe da je ljubi i miluje, a onda se sve to pretvori u
vrtoglavicu. Njihov odnos postao je sagorevanje...
Pazvan-Oglu je Javorku zasipao darovima, jer je doiveo poznu
ljubav koja mu je donela osveenje. Ali nikako i niim nije uspeo da
Javorku dovue sebi u Vidin. Prvih dana i ona je oseala zanos, ali to je
vreme vie odmicalo, postajala je sve hladnija. S prezirom je bacala u
oak odaje njegove darove, nakit i slatke ponude. Odbila je i njegovu
elju da mu bude zakonita ena.
Saivela sam se s tobom, ne znajui emu to vodi. iveu s
tobom dok mogu, ali da se turim i amim u tamnici harema, to neu.
Vlahinje su slobodne ene. Ni udaja nas ne obavezuje na vernost.
Nino je od samog poetka pratio ludu igru svoje keri sa PazvanOgluom, strepei nad njenim ivotom. Kao i svaki Vlah, nije joj zamerao
to se upustila u takav odnos. Mladost ima pravo na to. Meutim, docnije
je shvatio da je Javorka jaa od age, pa je preko nje i on postajao sve
uticajniji. Iz velike ljubavi prema keri, nije mogao da je osudi, niti da joj
ma ta zameri. Ali je ipak stalno strepeo da se to ne zavri nesreom, jer
je znao koliko je vrela i neutoljiva krv u ilama njegove keri i koliko je
luda i neobuzdana u svom prkosu. A znao je, takoe, da je Pazvan-Oglu
silnik, lukav i hrabar ratnik, koji je spreman da preko noi prevrne ud i
da uniti i ono to je koliko jue cenio i voleo. Ali, Nino je shvatio da mu
ne ostaje drugo nego da eka i strepi...
27

VII

Veljkov

dolazak kod Nina podudario se sa vremenom kad je

Javorka bila sita i presita Pazvan-Oglua i kad se kod nje sve jasnije
javljala elja za neim to bi je izvuklo iz tog dosadnog kruga, elja da
doivi zanos prave ljubavi. Naravno, Veljko o svemu tome nije mogao ni
slutiti. Nino ga je postavio za Ivanovog pomonika i dao mu najveu
platu: pet dukata na godinu, odelo i konja: na njemu je Veljko dva puta
nedeljno odlazio u Vidin da bi obavestio Pazvan-Oglua o stanju na
baijama, a od njega je donosio nareenja za Nina. Moni gospodar
Vidina primao ga je sedei na iljtetu u odaji staklenog ardaka, odakle
je pucao divan pogled na Dunav. Snaan i teak, podrugljivim osmehom,
sluao je Veljkova izlaganja, a izraz. lica menjao se samo prilikom
podsmeha ili sjajem oiju, koje su Veljka svaki put merile uzdu i
popreko. Jednom ga upita:
Dobro, dobro! Neka Nino uradi tako. Nego, reci ti meni zato tvoj
otac odmagli u Srbiju?
Opljakali su ga janiari procedi Veljko kroz zube.
Zar mu je bilo daleko da doe do Vidina? Svu bih mu tetu
nadoknadio. Ali hajduka krv vie voli da gladuje, nego Turina da moli.
Samo, nee se ni ti dugo ovde skrasiti. U tvojim oima ima varnica
mrnje.
Ja, aga, radim poteno svoj posao.
Kod mene svi to moraju da rade. Svi da me sluaju. Briga me ko
je Turin ko hrianin, samo neka je odan i hrabar. Ja delim, mladiu,
ljude na smele i kukavice, iskrene i laljive. Nino te mnogo hvali. Moda
e od tebe neto i da bude. Ali sve mi se ini da e na kraju zavriti kao
hajduk. Ima neto u tvojim oima to mi to kazuje.
Ne razumem ta hoe od mene, estiti aga?
Neu nita. Hteo bih samo da te prozrem. Sin si Petra Sirenjara,
pa ne znam je li te knez iz pizme odredio meni za obana?
Na siromaha i zec die ui odgovori mu Veljko.
Ima, ima toga sokole. Uzmi ovo i daj Javorki.
Izlazei od Pazvandije, Veljko se uvek oseao uvreenim, skoro
ponienim. to je vie upoznavao Turke, njihov nain ivota, njihovu
lenjost, jagmu za bogatstvom i uivanjem, sve je vie u njemu rasla
28

mrnja prema njima. Naroito je zamrzeo fukarae koji su uvali

Pazvandijine ovce. Ivan im je kuvao pasulj, zapravao ga lojem, a
Veljko postavljao trpezu, lomio proju, donosio ugume vode, pa se
izmicao u stranu. Kad se Turkue najedu i zapale ibuke, odmah
zametnu razgovor o platama, krdalijama, ratu i janiarima. Iz njihovih
razgovora Veljko je razumeo da su svi oni samo privremeno na
obanovanju i da svi ekaju kakvu uzbunu, ratni pohod, jer e im se tada
pruiti prilika za pljaku i nasilje nad rajom.
Kao i uvek, glavnu re je vodio Pazvandijin sejmen Sadik. Imao je
dvadeset i dve godine. Visok, mrav i irokih ramena, plav i koziav,
lukavih zelenih oiju, bio je agina poverljiva linost. Imao je konja za
jahanje, preko dana je obilazio stada, struge i tovare, a nou odreivao
strae koje e uvati stoku od vukova i lupea. Pored te slube dobio je i
poverljiv zadatak da pazi na Javorku i Nina. Razmetljivo se epurio
meu obanima i zahtevao da mu se ukazuje izuzetna panja. Od prvog
susreta osetio je nepoverenje prema Veljku. Kad je zapazio da Nino titi
i zaklanja Veljka od posla, poeo je da ga mrzi. I kad god mu se dala
prilika, izazivao ga je da se rvu. Meutim, Veljko se dugo nekao. Ipak,
jednom se naljutio, uhvatio se sa Sadikom ukotac i, poto je zamahnuo
njime nekoliko puta, tresnuo ga je o ledinu. Docnije ga je u skakanju
nadskoio i dalje od njega bacio kamen.
Baciti kamen i rvati se moe i medved. Ali dede, ako si junak,
pojai Brnjaa. Na njemu se nije odrao niko od obana osim mene.
Veljko je uzeo uzdu, priao ergeli, uhvatio pastuva i jedva uspeo da
ga zauzda, jer se besni konj propinjao na prednje noge, njitao i
pokuavao da ga ujede. Kad mu je metnuo em u usta, Veljko ga udari
pesnicom meu ui. ivotinja posrnu, zastrie uima, okrenu se i,
drui celim telom, pogleda ga pokorno. Kad ga je zauzdao, konj
ponovo poe da besni; dilitao se zadnjim nogama, propinjao, skakao
upreko, ali novi udar Veljkove pesnice ukroti Brnjaa, te smireno krenu.
To je jo vie pojaalo Sadikovu mrnju. Zahtevao je da se ogledaju u
gaanju niana. Turin je sa tri metka napravio tri pogotka, a Veljko je
namerno svaki put promaio, samo da bi ga Turin ostavio na miru. Ovo
nadmetanje posmatrali su Nino i Javorka. Ona je znala da Sadik motri
na svaki njen korak, kao i da je potajno zaljubljen u nju. Svojom lepotom
i vlakom razuzdanou, Javorka je zavrtela mozak svim mladim
obanima bez obzira da li su bili Turci ili hriani. Ogorena na samu
sebe to ivi sa Pazvan-Ogluom, koga je prezirala kao Turina i koji nije
mogao zadovoljiti njenu uzavrelu strast, bila je zadovoljna to je gledaju
mladi obani i uivala je u njihovim mukama i meusobnoj mrnji.
Obesna, troila je svoju snagu u jahanju, veslanju i u lovu. Rukovala
je pukom i handarom bolje od krdalija koji su bili pridodani Ninu za
uvanje stoke i imanja. Odmah je shvatila da je Veljko izuzetan mladi.
29

Dopadala joj se njegova otvorenost, sranost i muka lepota. Uoila je

da je namerno promaio belegu, i nije mogla to da otrpi. Pozvala je
jednoga od obana i naredila mu da metu pomakne pedeset koraka
dalje.
Sada emo vas dvojica i ja gaati ovu belegu. Samo po
jedanput. Koji od vas dvojice promai, neka mi vie ne izlazi na oi.
Sa oeva krila zgrabila je krdaliku u srebro okovanu. Stala je iza
panja, koji je sluio za naslon, nanianila, okinula i pogodila metu usred
centra. Zatim je puku dala Sadiku.
Udri sad ti, Turine!
Bled u licu, Sadik pokorno uze puku. Napuni je, naniani i opali, ali
je, uzbuen, promaio.
Dede sad ti, Veljko!
Veljko je uzeo puku i ljutitim pogledom oinuo Javorku; nije mario
devojku, jer je uo da ivi s Pazvan-Ogluom. Tada se jo nije razumeo u
sloene udi enske due. Napunio je puku, a zatim stao mirno iza
panja. Nianio je malo due i pogodio belegu. Jo se puani dim nije
bio potpuno ni raziao niti Veljko potpuno pribrao, kad pred njega stade
Javorka.
Sme li gaati metu ako je izmaknem jo dvadeset koraka?
Ne dvadeset, nego i pedeset! odgovori on ustro jedva
izdravi njen pogled.
Tada je prvi put u sebi osetio neobjanjivu bujicu oseanja prema
Javorki. Neto toplo i meko strujalo je od Javorke, zapljuskivalo mu grudi
i stvaralo pometnju u mislima. Istovremeno, glas razuma govorio mu je
da je ona razuzdana, neuraunljiva i ljubavnica monog Pazvandije; da
se on ovim probuenim oseanjem prema njoj izlae mrnji i osveti
monog Turina, koji ga ionako ne trpi zbog oeva bekstva. Ali to novo
oseanje simpatije i udnje nije se moglo lako savladati. Setio se, zatim,
da je prisutan i ponieni i uvreeni Sadik, da pseom revnou slui
gospodara, motri na svaki njegov pokret i, zavidnou ljubomornog
oveka, moe da isprede ak i ono to ne postoji. Snagom volje stiao je
ar svoje uzavrele krvi, mirno prihvatio puku, nanianio i pogodio
odmaknutu belegu. Javorka je promaila.
Dozvoli sada meni da gaam, lepa aurko, zamoli Sadik.
Udri! uzviknu sva bleda Javorka, gledajui gnevno Veljka, koji
je mirno stajao po strani.
Sadik je uspeo pribrano da naniani i pogodi metu.
Aferim, Turine! uzviknu devojka prkosno, ljutim pogledom
oinu Veljka i odjuri preko polja kui.
Luda je i samovoljna, mrtei se proguna Nino.

30

VIII
Javorka se nije pojavljivala meu obanima itavu nedelju dana.
Nareivala je da joj se osedla konj, uzimala je puku, i odlazila da lovi po
okolini. Kad bi joj to dosadilo, ila je na Dunav, sedala u amac, koji bi
isterala nasred reke, a zatim se svlaila i skakala u vodu. Dugo se
praakala po vodi, ne obzirui se posmatraju li je obani i seljaci sa
obale. Potom je leei u amcu pevala:
Moj nevene estopere,
Zato si mi uvenuo?
Da l ti koren zmije grizu,
Il ga voda potkopava?
Nit mi koren zmije grizu,
Nit ga voda potkopava.
Dvoje su se zavoleli,
Na mene se naslonili,
Pa mi koren salomili.
Nino i Veljko sluali bi utke njenu pesmu. Bilo im je jasno da se s
Javorkom neto dogaa; na momente je postajala do obesti vesela,
pritravala ocu, veala mu se oko vrata, ljubila ga i umiljato mu tepala:
Papo, moj dobri papo! Volim te. Samo tebe. Nikad te ni zbog
koga neu ostaviti...
Govorila je tako Javorka, a neprimetno kroz trepavice gledala preko
oeva ramena na Veljka, oseajui u sebi silnu navalu besa i udnje
prema njemu. To su bili trenuci kad ju je zahvatio vrtlog udnje. Nita
nije videla oko sebe. Nasluivala je da je Veljko ovek o kakvom je
odavno sanjarila. Poela je da ga gleda netremice u oi, kao da ga ika i
izaziva. Tako ga gleda po nekoliko trenutaka. Kad je Veljko mirno
zaobie, ona ostaje zbunjena, pa se pribere, prsne u razdraljiv smeh i
odjuri. Javorkini postupci zbunjivali su Veljka. Oseao je da se i sa njim
neto dogaa, neto to ni sam ne razume. Kad god mu se pruila
prilika, posmatrao je Javorku s napetom panjom. Pokuavao je da je
mrzi i prezire. Oseajui nesavladivu udnju, nije mogao da izdri pogled
njenih vatrenih oiju. Govorio je sebi da je Javorka pokvarena Vlahinja

31

koja nema stida, koja iz koristi ivi s Pazvandijom.

Ta podmukla, izazivaka borba trajala je svu jesen. Pred poetak
zime na Pazvandijinim baijama zavladala je velika urba. To je trajalo
itav mesec dana. Odlueni su prazovi, izdvojeni ukopljeni ovnovi, ilje
i jalove ovce za prodaju. Iz okolnih sela, s Homolja i Crne Reke, donosili
su kmetovi sakupljeni mrs, ito, vunu i dogonili ovce na prodaju. Nino je
imao pune ruke posla oko davanja soli, plaanja i preuzimanja ovaca.
Dolazili su stoni trgovci, s kojima se trebalo natezati oko cene. Zatim je
po Veljku trebalo novac slati Pazvandiji. U isto vreme, kmetovi su
donosili treinu penice, kukuruza, krompira, masla, meda i sira. Sve je
to trebalo smestiti u smonice, koeve, ambare i magaze. Neto se
moralo prebaciti i u Vidin za izdravanje vojske. Ono to je dolazilo u
obzir za prodaju, trebalo je slati na pijacu. U optoj guvi i trci na
baijama uestvovao je i Veljko. Nino je u njega imao puno poverenje.
Gde god lino nije mogao da stigne, slao je Veljka da svri posao. Sadik
je tih dana pratio Pazvandijinu trgovinu u Solun. Odjavljeno je pet
hiljada ovana i dve stotine volova. Veina obana otila je na put. Sa
sobom su poveli i Ivana da im sprema hranu. Veljka je Nino zadrao uza
se, jer mu je bio potreban oko prikupljanja bira.
Sutradan po odlasku trgovine prema Solunu, naglo se smirio ivot u
baijama i Vidinskom polju. Preostala stada oterana su ka planini na
pau. Noivali su po suvatima. Veljko je svake subote na konju nosio
obanima brano, so i duvan, a uvee se vraao na baiju da konai.
Zamoren od jahanja i razjeden nemirom, odmah posle veere, odlazio bi
u momaku sobu, koja se nalazila na drugom kraju kue u kojoj su iveli
Nino i Javorka. Noi su bile jo tople, pune meseine, pune mirisa
ljivove ire, to je dozrevala u kacama. Nino je bio poeo da pee rakiju
pod nastrenicom kolarnice. Ostajao je uz kazan preko cele noi.
Nakresan, zaspao bi na slami pored kazana. Da sedi uz vatru, pije
ohlaeni prvenac, mezeti peene paprike i zalae se oprljenim
ovnujskim mesom sa eravice, to mu je priinjavalo ogromno
zadovoljstvo. Kazandije su bile sve stariji kmetovi i ljudi iskusni u
peenju rakije. Uz to priala, aljivdije i veseljaci. Vatra, vonj ire,
razdraujui miris nove rakije, podsticali su veselje, prie i seanja.
Vreme je letelo, a Nino se zaboravljao. U omaglici alkohola ivot je
dobijao nov smisao...
U svojoj sobi Veljko nije mogao oka da sklopi. Otvarao je prozor i
gledao kako meseina plavi njive, polja i Dunav. Belinu i tiinu
ispunjavali su raznovrsni zvuci, neuhvatljivi glasovi, umor orahovog
lia i ubor vode. Ponekad se laveom oglase psi, zaklepeu petlovi
krilima i zaori se kukurikanje. Veljku se inilo da no ima svoj poseban
ivot i smisao.
Jedne noi iznenada provali bura: zatutnjae gromovi i zabletae
32

munje. Zatim naglo pljusnu kia. Vetar je savijao grane oraha, upao iz
korena mlade sadnice i lomio dotrajale voke. Pecari oko kazana povukli
su se dublje pod nastrenicu. Nino je ostao uz kazan.
Uzbuen burom to je liila na onu koju je tih dana oseao u sebi,
jer ve nedelju dana nije video niti sreo Javorku, Veljko je stao u mranoj
sobi pored prozora i sluao zavijanje vetra, tresak gromova i odsutno
posmatrao blesak munje. Drvena graa kue kripala je i pucketala pod
navalom stihije. Odjednom se vrata otvorie. Naglo se okrenuo; ruka mu
je hitro pola kuburi u pasu. Privienje u belini neujno se pribliavalo.
Zamro mu je dah.
Ti!!!
Nita nije odgovorila samo je stala pred njega. Blesak munje osvetli
joj za trenutak lice. Bilo je bledo i odluno. Oi zaarene i uprte u Veljka.
Zbunjen, jedva diui, Veljko je ukoenim pogledom gledao Javorku.
Tesnu momaku sobu, u kojoj se nalazila drvena seija i na njoj malo
raane slame pokrivene ebetom, ispunila je sada Javorka mirisom
svoga tela i ruina ulja. Veljko poe da kree ognjilom u kremen da bi
zapalio uljanu lampicu koja je stajala na polici iznad leaja.
Ne pali lampu! Daj mi ruku ree ona tiho i povue ga vratima.
Kuda me vodi? upita Veljko zbunjeno.
U pakao! odgovori ona kroz priguen smeh.
Talasi vetra i kie ibali su ih po licu. Javorka je drhtala priljubljena
uz Veljka. Pred vratima svoje sobe iznenada ga je obgrlila i ugurala
unutra. Bila je to lepa soba, sva zastrta ilimima. Prozor su zatvarali
hrastovi kapci. U desnom uglu bio je divan prekriven svilenim aravom.
Brda jastuka i jorgan opiven rumenkastom navlakom od svile. U uglu,
na zidu, srebrom okovana ikona sa likom svetog Nikole. Pred njom je
svetlucalo veliko srebrno kandilo, u kome su tinjala dva ika. Obuena
u providnu svilenu koulju do zemlje, koja se od kie bila slepila uz telo,
u toj mutnoj svetlosti Javorka je izgledala kao vila ili kakvo nezemaljsko
privienje. im su uli u sobu, ubacila je rezu u kljuaonicu, a zatim
spustila gvozdeni prevor. Tada se okrenula Veljku i mirno rekla:
Noas si moj zarobljenik.
Rekavi to, naglim pokretom ruke smae sa sebe koulju i ostade
potpuno naga. Nikad ranije Veljko nije video nagu enu. Javorkina
lepota, belina jedrih grudi, vitkost stasa i vrstina miia probudie u
njemu i divljenje i strah. Oi su joj bile otvorene, lice nepomino.
Zahvaena ludom vatrom udnje, gledala ga je sa strasnim izazovom.
Neko vreme Veljko je stajao zbunjen i bez pokreta, zanet gotovo
pobonim divljenjem. Nije znao ta da uini, a oseao je kako mu celim
telom juri i peni se vrela krv. U mozgu se smrkava. Javorka je i sama za
trenutak stajala neodluna. Zatim je uzdrhtala celim telom. To je
uzbudilo i Veljka. Pribliio joj se, zgrabio je i poneo do divana. Gledao je
33

njeno isprueno telo, a njene oi zvale su ga u tajanstveno ludilo.

Shvatio je da e sada doznati tajnu ivota, ljubavi i greha. Kao poludeo
zbacio je sa sebe odelo...
Kad su se oglasili trei petli, Javorka se pridie, uze neno u ruke
Veljkovu od sna i umora klonulu glavu i otpoe da je ljubi. Zatim se
ponovo privi uz njega.

34

IX

Uz

mladost, snagu i hrabrost, Veljko je posedovao i izvanrednu

muku lepotu. Imao je privlano lice, oseneno maljama plavih brkova.
Njegove modre oi, odlune i svetle, davale su njegovom pomalo
koatom licu produhovljenost i dobrotu. Neobina snaga zraila je iz
svakog njegovog pokreta, osmeha i rei. Svake noi kada se predavala
ljubavnom zanosu, Javorka je otkrivala uvek poneto novo na Veljku,
zbog ega joj je postajao sve drai. Njena strast se stiavala, ali su je
njegova lepota, smelost i odlunost sve vie osvajali. Nije imala jo ni
dvadeset godina, ali je poznavala sve tajne ulnog uivanja kojima ju je
nauio Pazvandija. Kad je otkrila sve tajne i zasitila ula, poela je da
osea odvratnost prema Turinu. Znala je da vezom s Veljkom zapoinje
opasnu igru, kojom moe da upropasti sebe, oca i nedunog mladia.
Prepredeno i vrlo veto uspela je da niko, sem oca, ne dozna ta se
izmeu nje i Veljka zbiva. Oprezni Nino inio je takoe sve od svoje
strane da niko od obana, slugu i krdalija nita ne posumnja.
Tako je u ljubavnom zanosu Veljku i Javorki protekla zima kao san,
zatim i prolee...
Nekoliko meseci Veljko se zanosio Javorkom. Godilo mu je njeno
bujno i prefinjeno sladostrae, lepota tela i umiljatost s kojom ga je
doekivala. Besneo je u strasti kao neman. Predavao se sav uivanju,
mislei da je otkrio uzvieni svet lepote i ljubavi. Ali to je vreme vie
odmicalo i telesno se uivanje ponavljalo, sve je vie shvatao da je
Javorkina ljubav u stvari samo neobuzdanost tela. Zasienost se
neosetno javljala. Razum je pobeivao ulne elje. I to se vie
pribliavalo leto, kod njega su se sve vie javljale slutnje. Nije alio to je
upoznao ensku lepotu, strast i mahnitost, ali mu se inilo da se zbog
nje oko njega plete mrea zlobe i osvete. Nije se bojao da pogleda
opasnostima u oi, ali mu je bilo sve jasnije da bi bila ludost izgubiti
glavu zbog bezumne Javorkine strasti. Silni Pazvan-Oglu se ni trenutka
nee predomiljati da ga muki ubije samo ako posumnja da ga Javorka
vara.
Ali kad je danju leao sam u hladu i priseao se noi provedenih uz
Javorku, samo bi za trenutak bio ogoren, a zatim su ga opet hvatali
topli mlazevi udnje, peli se uz kimu i mraili mu svest. Kao plameni
35

vetar, neto meko, prijatno i drago ispunjavalo ga je celog. Seanje na

Javorku brujalo je u njemu kao daleka i udna pesma u mrkloj noi.
Sluao je kako kroz travu struji miris njenog tela, a kroz um lia apat
njenih usana. inilo mu se da je oseao kako drhti u talasima penice i
krui kroz njegovu krv.
Dnevna sanjarenja potiskivala je no uz Javorku. Prodirala ga je
gladnom utrobom. Grizla mu usne, ispijala oi, gubei se u besnoj i
bestidnoj pomami. Tek kad se izbesni, gonila ga je da se digne i obue,
potpuno nesvesna svoje sebinosti i bezumlja. Ustajao je ozlojeen i
iscrpen. Oblaio se, gledajui je kako lei nepomino i kako ga prati
gladnim pogledom zveri. Na odlasku mu je uvek govorila:
Idi kroz trem i pazi da te Sadik ne opazi.
To ga je vrealo, jer je znao da joj svakog etvrtka dolazi Sadik s
darovima od Pazvan-Oglua. A Veljka je Nino etvrtkom slao na obilazak
udaljenih baija. Tada ga je obuzimala odvratnost prema Javorki i
spopadala ga elja za Crnom Rekom. To je bio dan kada mu je sve
izgledalo ukaljano turskim nasiljem. Da nije bilo Javorke, ni za ta na
svetu ne bi ostao da i druge godine obanuje kod mrskog Turina.
Seao se kako je lak i lep bio ivot pre nego to se s njome spetljao. Sad
mu se inilo da je sto godina stariji i iskusniji. Znao je da i Javorka mrzi
Turke, jer ga je stalno upozoravala da se uva i da Turcima nikad nita
ne veruje.
Pazvan-Oglu je pravi pas. Gine za mnom, a mogao bi mi
zategnuti gajtan oko vrata. To je uradio sa nekoliko ena kad ih se
zasitio.
Kurvo vlaka, godilo ti je to je moan i bogat. Tebe treba zadaviti
mislio je Veljko uvreeno.
U idui petak poinje stria ovaca. To su dani kad se
Pazvandija utabori ovde dok se posao ne zavri. Tada se prireuje
veliki dernek za kmetove, obane, sluge i kupce vune. Dok se nisam s
tobom saivela, te dane provodila sam s njime. Ovoga u puta svake
noi dolaziti tebi u sobu.
Nedelju dana pred Petrovdan u Vidinskom polju je zapoela etva
jema i stria ovaca. Nekoliko stotina seljaka, momaka, snaa i devojaka
iz okolnih sela dolo je na posao; bili su to kuluari. Dakle, u te dane,
carski odmetnik i najbogatiji ovek u turskom carstvu eleo je da proslavi
pad prvog snopa jema i da u drutvu svojih kmetova, obana i krdalija
uz veliki dernek zadivi i razgnevi turske spahije i kolenovie u Vidinu.
Jeam je dozreo, a penica na domaku etve. Kukuruzna polja su u
osecanju. Lan je procvetao, a ovce se striu. Iz konica se vadi med. Tih
dana steklo se deset hiljada ovaca i striglo na baijama u Vidinskom
polju, a etrdeset hiljada po baijama u homoljskim i crnorekim
planinama. Kmetovi, zatieni od pljake i nasilja, mirno su radili preko
36

cele godine i, zauzvrat, punili ambare i magacine desetinom i treinom.

Brda vune prala su se na Dunavu, vezivala u bale i tovarila u lae, koje
su odnosile vunu na petansku pijacu, a otuda donosile zlatne carske
cekine i oruje.
Samozvani vidinski paa, Pazvan-Oglu, jasno je shvatio jo u toku
rata da se od Turaka ne ivi. Oni su jo jedino mogli da poslue kao
topovsko i puano meso za uvrenje njegove moi, slave i bogatstva.
Goli su, lenji, naviknuti na lak i sladak ivot, sposobni jo jedino da
ratuju, otimaju i stvaraju nered. Kmetovi, Bugari i Srbi, nova su snaga,
koja svojim radom moe da mu donese novac, jer je novac iz godine u
godinu postajao sve monije sredstvo za gospodarenje. Njime se plaaju
krdalije i janiari. Novac je mamac za sve nemirne i smele ljude na
Balkanu. Njime se potkupljuju veziri, podmiuju lanovi carskog saveta i
kupuje naklonost Porte. Novac lije topove, kupuje ohu, svilu i sva
dobra, bez kojih nema slave, udobnosti i pravog, ivota. Iz rauna je
okoreli odmetnik titio i svoje kmetove. Ako raju ima uza se, i ako mu
ona u danima pritiska i napada Carigrada ostane verna, on e sauvati
svoj poloaj. Zato je otpre nekoliko godina zaveo obiaj da prireuje
veliki dernek kad se striu ovce i nje jeam. Danju se radi, a im sunce
zae na meraji, pred letnjim konakom udare doboi i pisnu zurle, planu
vatre, zavare se ovnujska peciva i izvaljuje burad rakije. I kad se sve to
pripremi, a polje preplavi meseina, Pazvan-Oglu je raskomoen i
zagrejan mastikom, sedao za trpezu na divanhani ardaka. Odatle je uz
pie i jelo, dok su ga Javorka i Nino dvorili, posmatrao kako se asti i
veseli odana mu raja. Po meraji su postavljane velike sofre od dasaka,
za njih bi zaseli kmetovi, obani i sluge. No mirie na vunu, med, ovije
peenje; vonja na rakiju, mastiku i znojna tela mladih kmetica. Dunav
osvetljavaju lampioni raznih boja. Po njemu plove nekolike bojne ajke i,
s vremena na vreme, ispale po koju topovsku salvu, bacajui u nebo
rojeve raketa, koje se rascvetavaju pod zvezdama iznad vode. A pre
kola i pesme, najbolje krdalije izvode vojnike vetine. Rvu se, skau,
niane, savlauju nejahane pastuve. Na kraju se izvodi vetina see
handarima. U svemu tome ogleda se mo i nezavisnost gospodara.
Pazvan-Oglu je zaao u zrele godine. To to ga je sultan ostavio na
miru i priznao ga za vezira, uinjeno je iz nude, s namerom da ga
zavara i, kad se ne bude nadao, napadne. Zna Pazvandija dobro
Carigrad i Osmanlije. Zato im stalno stavlja do znanja da se ne uljuljkuje
obeanjima i njihovom velikodunou. Svuda i uvek im pokazuje zube,
spremne da zakolju protivnika. Oi su mu otre, bistre i radoznale. Ima
svoje poglede na ivot i svet. Delimino se slae s pravilima Kurana.
Alah je dobro sazdao svet. ivot je vrlo uspela stvar, ali samo za ljude
koji umeju da skupe dovoljno hrabrosti da se otmu tutorstvu drugih. to
po njegovom znai: ni caru carevo, ni veziru vezirovo, ve sve meni, da
37

ja budem vezir i nezavisan od cara.

I dok je Pazvandija uivao, gledajui kako mu se raja
raskokodakala u veselju, bacao je u isto vreme poglede pune nenosti
prema Javorki. Ona je bila obukla arenu vlaku nonju i time jo vie
istakla svoju lepotu. Puno mu je srce, toplo u grudima i ugodno po celom
telu. Jedva se savlauje da ne vikne: Aman, kao to to ve od iindije
uzvikuju napojeni janiari, ija je sofra po strani, jer Pazvandija strogo
vodi rauna o redu. Jo se nikad nije desilo da neko od tih gladnica u
njegovom prisustvu nasrne na obraz kmetovima. Zbog takvog izgreda,
na prvom derneku, raereio je trojicu Bonjaka. Krvave etvrti visile su
im na drveu za vreme etve u Vidinskom polju. Prvi je sultan na
Bosforu, drugi car-samodrac u Moskvi, a trei esar u Beu.
Pazvandija im je po svemu ravan u Vidinu. Da je iv moj babo, esto je
mislio, zagrlio bi me. Osvetio sam ga i ostvario ono to je on hteo, a
dumani omeli. Dobri moj babo! Jo u da te svetim. I nikad neu
izneveriti zapoeto delo. Ako mi pod ruke padne Srbija, mislio je dalje, a
osvojim uz to i Bosnu, nee mi biti teko da se domognem Carigrada.
Kad me izda snaga i prisue starost, sagradiu u Vidinu damiju sa
zlatnim vrhom do neba da prkosi svetu i vremenu.
Kroz sumaglicu koja ga je hvatala od mastike, sve je vie raslo
njegovo oseanje veliine i snage. Jedina slabost bila mu je Javorka. Za
momenat se nekuda izgubila, a onda se vratila okiena vencem od
zrelog jema. Kratka vlaka suknja odskakuje joj iznad kolena. Pod
vezenom kouljom i jelekom talasaju se bujne grudi. Od nje je strujao val
mirisa, pa je divlja udnja zahvatala agu. Krv mu je oganj, elja
neutoljiva, a ljubav nezasita neman.
Aman, nikad nisi bila tako lepa kao veeras -viknuo je
Pazvandija, dajui joj znak da sedne pored njega na iljte.
Ne! Idem da povedem kolo. Ovo je no za mladost, kolo i pesmu.
Ne za sedenje uz tvoje koleno.
Ali ja ti ne doputam smeei se, popustljivo odgovori
Pazvandija.
Nisam ti ni robinja ni ena. Ako se boji, dri mi se za ukur!
odgovori Javorka drsko i kao vetar odjuri niz stepenice ardaka.
Tako mi dina, Nino, ne znam ta da radim s njom! Sve je
prkosnija, kao da je vezir ona a ne ja.
Mladost je, aga, oduvek bila luda i neukrotiva. Misli da se rukom
mogu brati zvezde. Obojica joj gledamo kroz prste i navikla je da joj
poputamo. Srce joj je soko. Letee dok ga munja ili sunce ne spri
odgovori Nino uzdahnuvi.

38

Otkako

je zapoela etva i strienje ovaca, Veljkova oseanja i

misli postajali su muni i mrani. Mrnja mu je pekla grudi kao otrov.
Uasno ga je muila panja i poniznost s kojima su svi doekivali
Pazvandiju. Oseao se oamuen, kao da je neim tekim udaren po
glavi. Naroito kad je video kako kmetovi odano rade, tre i znoje se da
bi mu ugodili i poveali bogatstvo i snagu. U optoj pokornosti, koja se
ispoljavala na licima ljudi, ena, devojaka, obana i krdalija, Veljko je
bio jedini koji je oseao pomamnu elju da jurne gore na ardak i
handarom sasee agu. Ve je u mislima video njegove od straha
izbuljene oi i glavu kako pada pod zamahom njegovog handara. Video
je od straha izbezumljenog Nina i kao smrt bledu Javorku. Naslaivao se
time, ali je pri daljem razmiljanju uvideo besmislenost takvog ina. Ubiti
jednog Turina, makar to bio i Pazvan-Oglu, besmisleno je, razmiljao je
Veljko. Treba da se odmetnem u hajduke da bih godinama unitavao
nasilje i svetio se za sve muke i patnje rajetinskih ovnova, koji nisu
svesni ta bi sve mogli uiniti kad bi se odluili za borbu.
Mrnjom ispunjene Veljkove oi traile su svuda Javorku. Jedina mu
je uteha bila to je ona svake noi tano u pono dolazila u njegovu
sobu i ostajala do zore. U beloj svilenoj koulji, bleda i umorna od
dvorenja, sa plavim kolutovima ispod oiju, Javorka je bila jo lepa i
zanosnija nego ranije. Siromana obanska postelja na kojoj je leala
nije smanjivala pomamu njenog tela. Oseala je da je Veljko mrzi zbog
age. Mrtio se na njene zagrljaje, otklanjao usne, jer mu se inilo da
Javorka donosi miris mrskog Turina. Sino kad je polazila od njega,
kleei na kolenima, ljubila mu je ruke:
uvaj se zmije!
Kakve zmije? upita Veljko iznenaeno.
Sadika. Primetila sam da te u stopu prati. Ne znam ta je u
pitanju. Mora da je dobio nareenje od age. Ne daj da te izazove. Budi
razuman i stiavaj gnev. Jedino tebe volim. Dajem ti sve, a ne traim
nita.
Ako je istina to to govori, hajde da beimo!
Lud si vie nego to si teak. Ve si sit i presit mene. Ostavio bi
me za pola godine. Sokolu spone na nogama nisu potrebne. Kad god
39

bude spreman da odleti, ne obziri se na mene. Prokletstvo greha

sruilo se na mene onoga dana kada sam se dala Turinu.
Kad se Javorka sjurila niz stepenice ardaka, videla je Veljka kako
oborene glave snudeno stoji. Ne shvatajui ni sama ta radi, pritrala
mu je, uzela ga za ruku i dala znak zurlaima da zasviraju kolo. Pisnule
su zurle, udarili goevi, a Javorka je, drei Veljka za ruku, zabaene
glave povela kolo. Drei se za pasove, momci i devojke njiu se u ritmu
svirke. Noge sitno zavedoe, grudi devojaka se zanjihae. Pazvandija
se pridie na kolena. Zablenuto je buljio i od uzbuenja prevrtao
zenicama. Onaj momak uz Javorku moe samo da bude Veljko, pomislio
je. to ga je vie pogledom pratio u igri, sve mu je jasnije bivalo da je
Veljko lep, mlad, smeo, hrabar i vatrena srca. Bie da se on dopada
Javorki, zakljuio je.
Je li ono Veljko to igra uz Javorku? upitao je Nina.
Jeste, gospodaru.
Divan momak. Smeo momak. teta je to e zavriti kao hajduk.
Nee, gospodaru. To mi je najpouzdaniji ovek.
Pazvandijine oi zablistae lukavim sjajem. Mislio je ta bi sve
mogao uraditi kad bi imao nekoliko hiljada takvih vojnika. Bili bi mu
jezgro vojske s kojom bi za mesec dana osvojio Beograd i svrgao
Mustafa-pau. Ba zbog cene koju je davao Veljku, postao mu je mrzak.
Veljko je osetio na sebi Pazvandijin pogled pun mrnje. Zahvati ga
ludi prkos pa doviknu zurlaima:
Vrtikolo!
Zgrabio je Javorku oko pasa, poskoio i podigao je uvis. Zavitlao je
kao igru oko sebe. Po njegovom primeru, momci su isto radili s drugim
devojkama. Na poljanetu se vrtelo bezbroj parova. Veljko se sav uneo u
igru. uje samo udaranje goeva, pisku zurli i osea pod rukama
Javorkino telo. Noge im se zapliu, telo vrti i odskakuje u ritmu. Srca su
glasnija od goeva. Javorkine oi gore. Kratka suknja joj se iri. U blesku
razbuktalog ognja i meseine, obnaena kolena sevaju belinom.
Nasluuju se bedra, a pod kouljom, kao dozreli grozdovi, njiu se dojke.
Veljkovom srcu je tesno u grudima. Nekakav bezumni bes ga goni te
stalno podvriskuje.
Pazvandija ne skida oi sa njih dvoje. Topao val krvi, kao vreo
vetar, udara mu u lice. Ljubomora mu mrnjom gri pesnice. Nekoliko
puta nametala mu se misao da pozove Veljka i da mu svojom rukom
ispali kuburu u grudi. Njemu je ve sasvim jasno da je Javorka
zamilovala toga Vlaha. Ali nije naisto dokle je u tome otila. Ipak, samo
nemoni i nerazumni ubijaju svojom rukom, zakljui Pazvandija. Kriv ili
prav, Veljko mora ovo kolo da plati glavom. Potraio je oima Sadika.
Ovaj je stajao u senci drvea. Oima punim mrnje pratio je Veljkovu i
Javorkinu igru. Pazvan-Oglu mu dade znak da doe, a u isto vreme ree
40

Ninu:
Skloni se za jedan dekik. Moram neto da naredim momku.
Oprezni Nino neujno se povue u pozadinu iza ilima, a uvo
prisloni na odkrinuta vrata. Slutio je ve odavno neko zlo zbog Veljka i
Javorke. Sadik ue, klee i udari elom o pod. Zatim se ispravi i stade
paljivo da slua gospodara.
Priuni blie trpezi. Popij au mastike. Treba da zna da niko
ne uiva moju milost koliko ti.
Hvala ti, gospodaru. Ostau tvoj i sveev rob do kraja ivota.
Je li ti jo uvek pouzdana ruka?
Kao i dosad odgovori Sadik.
Onda, kako ti ve zna, trei dan po zavretku sveanosti treba
da ubije Veljka. Donesi mi njegovu glavu u Vidin. Neka to ispadne kao
da ste se zbog Javorke zavadili. Dobie pedeset dukata i postaviu te
za buljubau nad momcima kad krenu na Srbiju.
Mogu to i odmah da uradim, jer mi dua udi za Veljkovom krvlju.
Nita ne sme da poremeti sveanost. Trei dan, kako sam ve
rekao. Za to vreme budi prema njemu ljubazan, da aurin ne bi to
naslutio.
Kad je Sadik otiao, Nino se zadugo nije pojavljivao. Ugrabio je
priliku da saopti Javorki ta je uo. Savetovao joj je da to odmah kae
Veljku, a ona da doe na divanhanu. Zatim je pohitao Pazvandiji:
Ja sam, estiti aga, pogledao da to gde ne manjka. Naredio
sam da veselje za kmetove, sluge i obane prestane u pono. Moraju se
malo odmoriti da bi i sutra mogli raditi.
Ne upliem se u tvoje stvari. Nego, sedi da pijemo. Imam i razlog
za ast. Car je, obaveten sam, dozvolio janiarima povratak u
beogradski paaluk. Bie rusvaja, dina mi, Nino.
Nije pametno, makar i od cara. alje na jarca opor vukova.
Glavu meem na opkladu da e vuci pojesti jarca.
Dina mi, i ja, Nino. Nego, da popijemo koju za duu Mustafapae. Mora da mu je neko teak dumanin u Carigradu im je na tako
neto privoleo sultana. Hteli su i mene da prevare. Nudili mi etiri tabora
obuene vojske. Zahvalio sam se Porti i odbio ponudu. A velikom veziru
sam poslao pedeset hiljada dukata u znak zahvalnosti. Udario sam lisicu
zlatom po njuci.
Vidno uzbuen, Pazvan-Oglu je preko obiaja mnogo pio. Na kraju
ga mastika potpuno obori. Zahrkao je u jastucima na divanhani. Nino je
pozvao Sadika da mu pomogne da ga prenesu u odakliju. Smestili su
ga na dueke; Nino ga je svukao, gledajui ga oima punim mrnje, i na
prstima iziao. Dugo je meu momcima i devojkama traio Veljka i
Javorku. Kad ih ne nae, uputi se Veljkovoj sobi. Vrata nae zakljuana.
Seo je na prag i strpljivo ekao dok nije zauo smeh i razgovor. Onda se
41

oprezno javio.
Ko je? zau se uzbuen Veljkov glas.
Ja, Nino. Otvori, moram da razgovaram s tobom.
Kad je Nino uao, njih dvoje su stajali jedno prema drugome,
zbunjeni i bledi. Nino se nasmeja. Toplim pogledom pomilova ker, a
potom se okrenu Veljku:
Je li ti kazala?
Jeste, odgovori Veljko ne gledajui ga u oi.
Sada zna. Dernek se zavrava u nedelju vee. Danas je
etvrtak. Reio sam da te uputim iz ovih stopa na gornju baiju. Ostani
tamo dok ti doturim stvari, a onda kidaj kud zna. Samo zapamti: duge
su Pazvandijine ruke. Menjaj ime i budi na oprezu.
Mogu li jo malo da ostanem s njim nasamo, oe. Ovo ubija
mene koliko i njega.
Iskradi se pa ga otprati. Znam ja kako je voleti i izgubiti
odgovori Nino, poljubi Veljka u elo pa naglo izie.

42

XI

Oseao je kako Javorkine grudi i bedra drhte na njegovim rukama.

Nosio ju je ka plastu sena. Njene su ga usne pekle po vratu. Nokti su joj
se kao kande zarivali u njegove miice. aputala mu je neto sablasno,
slatko i uzbudljivo. Mozak mu se mutio u glavi. Video je samo Javorkino
bledo lice i sputene trepavice; donja usna joj se kretala kao gladan
polip. Gore na nebu su zvezde. Grgolji voda u Dunavu. Koraa i osea
kako je Javorka oteala, prelila se na njegovim rukama. Njih dvoje su ta
mutna letnja no, udari goeva, piska zurli, pesma onih to su jo ostali
na derneku. Zvezde, nebo i zemlja. Sve se to slilo u harmoniju njihove
ljubavi i udnje.
Javorkina dua i telo su ludost, prkos i lepota, koja se rastapa na
Veljkovim rukama. Sve to je dobro, lepo i isto, kratkog je veka, brzo
prolazi; posle toga ostaje pusto, rana u grudima. Ma koliko
neuraunljiva, pusta i razbludna, Javorka shvata da ga je izloila
opasnosti, da su ovo poslednji trenuci njene sree, velikog zanosa i
istinskog davanja. Zato je pametno ne rei mu nita. Samo ga vrsto
zagrliti, poljubiti i pustiti sokola da odleti u planinu. A posle za njim
plakati i tugovati, mislila je, leei mu na krilu, ne mogavi da se odlui ni
na kakav razgovor.
Javorka, zar nije vreme da idem? zapita Veljko.
Jo samo koji asak da poleim na tvome krilu. Ti si, Veljko,
soko. Ja sam Vlahinja, besna i neobuzdana. Nestalna u udnji i ljubavi.
Osetila sam te u srcu prvog dana kad si doao na baiju. Nita me nije
moglo spreiti ni obuzdati da ne budem tvoja. Makar samo jednu no.
Moje telo, dua, srce, sve je to pogano. Ti e mene lako zaboraviti, ali
ja tebe nikada. Idi, sokole! Ovo je za tebe tamnica. Kad bih ja pola s
tobom, sprila bih ti krila. Ti bi bez slobode postao kmet i rajetin kao i svi
ostali. Idi, ali me nemoj zaboraviti! Nemoj ni ravo o meni misliti.
Rastali su se tek pred zoru. Veljko se oseao kao prevaren deak
kome su ponudili zanosnu igraku, dali mu je u ruke, a potom mu je oteli.
Zima i prolee prve njegove ljubavi i upoznavanja enskih udi, strasti i
neobuzdanosti tela, uticali su da je brzo sazreo, duevno i telesno
ojaao. Javorka mu je uz ljubav dala i neto gorine i saznanja da se iza
lepote krije dosta gadosti i prljavtine.
43

Prie o ubistvu, Ninovo i Javorkino nastojanje da to pre bei,

uinilo se Veljku kao veto smiljena podvala kako bi ga se to pre
otarasili, kako im svojim prisustvom ne bi smetao i ugroavao udobnost.
Tu udobnost otac i ki iskupljuju svako na svoj nain: ona svojim telom,
a on udvoritvom. Bednici, bednici, ponavljao je terajui konja
besomunim galopom. Rospija, rospija, nepoznat glas doaptavao mu je
tu re, koja je uguivala konjski topot pod njim. A kroz bledo praskozorje,
u uzburkanim mislima video je Javorku; onakvu kakva je bila one noi na
senokosu pored Dunava. Iskradala se iz kue bosa, raspletene kose,
razdrljene koulje. Grudi su joj se presijavale na meseini, a pogledom je
obuhvatala celu okolinu. Ta slika ga je progonila na putu, zvala ga i
mamila razdraeno. Mamuze su utisnute u konjske sapi. Kad je stigao
na baiju, zora se cedila niz lugove, oko torova i po panjacima. Konj je
ve bio na izmaku snage. Skinuo mu je sedlo, uvezao kolanom ebe,
skinuo uzdu, pustio ga da pase i pohitao u kolibu. Na ognjitu je gorela
vatra, a oko vatre sedeli su obani.
Prespavao je celo prepodne u umi iznad baije. Zatim je ustao,
uzeo puku i poeo da gaa u nian. Oseao se ispranjenih grudi,
razdraen i spreman na kavgu. Izgledao je straan. Niko od obana nije
smeo da mu prie. Pred no, Ivan mu donese stvari, a obanima rakiju i
brano. Pri polasku dade mu znak da ga isprati. Poto su odmakli
stotinak koraka, maio se rukom u nedra i izvadio svilen rubac zlatom
izvezen.
Ovo ti je poslala Javorka.
Pazvandijina nalonica. Neu da ga primim odgovori Veljko
ljutito.
Grei, slave mi. Ona te mnogo voli. Pazvandija je sila kojoj se
nita na put ne moe ispreiti. Javorka tada nije ni sanjala da ti negde
postoji na svetu. Sve to je u nje isto i od srca, dala ti je za ovu godinu
dana. Izloila je zbog tebe ivot opasnosti. U Ninu si imao oca. ta trai
vie? upita Ivan.
Hou da se svetim! viknu Veljko skoro izbezumljeno.
Nisi svestan toga da si u osinjem gnezdu. Ovo je Vidin.
Pazvandija se ne boji ni sultana a kamoli tebe. Ja sam svojim uima
sluao kako se jutros na turskom jeziku Sadik dogovara sa dvojicom
krdalija da te ucmeka kao psa. Nino ti je poruio da ne puca, jer e
aga poslati krdalije da provere zbog ega se troi debana.
Veljko se osmehnu i uze rubac. asak je stajao zamiljen, a onda
ree:
Zahvali se Ninu za sve to je uinio za mene. Javorku mnogo
pozdravi.
Zagrlio je potom Ivana i bez rei okrenuo na baiju. Saekao je da
obane savlada san pa je iz ostave uzeo najbolje sedlo sa srmom. Posle
44

toga je otiao na livadu i iz ergele uhvatio drepca trogodinjaka. Poto

ga je osedlao, izveo ga je u umu i zaveo meu grmlje. Zatim je sve
svoje stvari strpao u torbu, izneo ih i privezao u terkije. Posle se vratio i
prespavao mirno sve do podne. Kada je ustao, iziao je na ivicu ume i
razdraeno poeo da puca. Pucao je u razmacima, stalno gledajui niz
polje prema glavnoj baiji i konaku. Kad je video dva konjanika kako jure
u besnom galopu, opalio je jo nekoliko puta, a zatim napunio puku,
seo uz hrast i smireno ekao.
U pratnji jednog krialije dojurio je Sadik meu obane i upitao ko
puca.
Veljko odgovori jedan od obana.
Gde je? otro povika Sadik.
Eno ga tamo na ivici ume.
Veljko je drao puku preko krila, spreman na sve, i mirno ekao.
Sadik je preicom dojurio do ume, zaustavio se pred Veljkom i viknuo:
Zato puca?
Plaim vukove. Pre neki dan su rastrgli kobilu i drebe.
Plamen mrnje suknuo je iz Sadikovih zenica. Veljku je bilo jasno
da se samo velikom snagom volje obuzdava.
Nemoj to vie da radi! viknu besno i okrenu konja natrag.
Tek to je Sadik odmakao nekoliko stotina koraka, Veljko ispali
puku, reen da se odmah obrauna. Video je kako je Sadik zaustavio
konja i naglo ga okrenuo nazad. I dok je Sadik u galopu prilazio, Veljko
napuni ponovo puku i stavi je na krilo. Kad je Sadik dojurio, lice mu je
bilo izbezumljeno od gneva. Gledao ga je ukoenim, ledenim pogledom,
oprezno pribliavajui ruku kuburi u silavu.
Puku ovamo, kopilane uzviknu, a ile na vratu mu
nabrekoe.
Svezaemo ga i povesti agi da mu on sudi povika pratilac,
skaui s konja.
Veljko naglo ustade, munjevito podie puku i opali Sadiku u grudi.
Zatim tre kuburu i njome ubi njegovog pratioca. Samo je asak gledao
ubijene Turke. Oseti neko udno olakanje. Prie najpre Sadiku i otpasa
mu emer sa uteevinom. Onda brzo pretrai i njegovog pratioca. Bio
je bez prebijene pare. Uzeo im je oruje i doviknuo obanima:
Ja ubih Sadika i njegovog pratioca. Poruite monom PazvanOgluu neka me trai u umi i planini.
Mirno je napunio svoju puku, Sadikovu i pratioevu uvezao u
terkije, zauzdao drepca i bacio mu se u sedlo. Jahao je ceo dan i no
bespuem kroz umu, a sledeeg jutra osvanuo pred ujakovom kuom u
Lenovcu. Pauna je zatekao pored ognja kako pui i pije kafu. Veljko je
utke seo, a ujak se poe raspitivati, slutei da neto nije u redu sa
sestriem.
45

-Ujae, ubio sam dva Turina u svai i pobegao ovamo ree

Veljko.
Nikakvu se dobru od tebe nisam mogao ni nadati. Pogotovu kad
te videh na konju i sa orujem. Prenoi, uzmi neto branjenika i kidaj
kud zna. Pazvandiji nije svraka mozak popila da te u rodnom selu ne
potrai. Nego reci mi je li te ko video kad si doao.
Nije niko. Nisam ni mislio, ujae, ovde da ostanem. Svratio sam
samo da se vidimo. U toku noi krenuu dalje. Na konju imam oruje
pobijenih Turaka. Valja, brat bratu, pedeset dukata. Uzmi ga i sakrij.
Verujem da e ti trebati.
Uzeu ga. Nee biti naodmet. Ti idi, lezi te se odmori. Ostau
kod kue, jer se bojim da su za tobom poslali poteru. Knez je straljiv
ovek. Ako bi doznao da si ovde, izdao bi te.

46

XII

Kad je Napoleon preko svakog oekivanja iznenada zauzeo Egipat

i time, razumljivo, zadao Porti strah, kod sultana i njegovih
velikodostojnika preovlada miljenje da se mora poputati domaim
buntovnicima koji se nisu slagali s reformama. To je uticalo na odluku da
se oprosti Pazvan-Ogluu i da se janiarima dozvoli povratak u Srbiju.
Bae su kratko vreme ostali prividno mirni. A kako su najvie zazirali od
Srba, najpre odluie da ubiju Stanka Harambaia u Smederevu. Zatim
ubie Ranka Lazarevia. Mustafa-paa je pokuao da ih kazni. Zadavio
je u apcu trideset est janiara, ali glavni krivci, s Begom Novljanikom,
uspee da pobegnu preko Austrije u Bosnu. Kad je Pazvan-Oglu idue
godine namerno izazvao sukob s carskom vlau u Bugarskoj, Mustafapaa posla protiv njega carsku vojsku sa Srbima pod komandom svoga
sina Dervi-age. To beogradskim baama dobro doe, te na prepad
zauzmu Beograd. Vezir se s neto line pratnje zatvori u tvravu. Kad
Dervi-aga u ta se dogodilo u Beogradu, ostavi Pazvandiju na miru i
pohita natrag da spasava oca.
Janiari potkupe jednog od vezirovih bimbaa, te im ovaj pokaza
podzemni ulaz u tvravu. Nou, bez ikakve smetnje, uu u tvravu i
provale u vezirov konak. Razoruaju mu pratnju, uzmu novac, a njega
zadre kao taoca. Kad je Dervi-aga stigao u Grocku s turskom vojskom
i naoruanim Srbima, dahije rekoe Mustafa-pai:
Ako si rad da ivi, pii sinu neka raspusti Srbe da idu kuama, a
carsku vojsku neka vodi u Ni. Mi ti dajemo besu i tvrdu janiarsku veru
da emo te otpratiti sinu im se vrati u Ni. Ne pristane li, ubiemo te.
Za Mustafa-pau nije bilo drugog izbora. Napisao je sinu pismo da
raspusti Srbe, a s carskom vojskom da ga eka u Niu. im su se Srbi
razili kuama, a Dervi-aga se vratio u Ni, etvorica dahija ubiju
Mustafa-pau i razgrabe mu harem i sve imanje. Zatim se proglase
stareinama beogradskog paaluka. Portu obaveste da e ostati pokorni
caru, a da su vezira ubili zato to je vie voleo Srbe nego Turke. Sve se
to deavalo u isto vreme kad je Veljko pobegao iz Vidina. Nastupili su
mutni dani kad se jo nije pouzdano znalo ko e ostati gospodar u Srbiji.
etvorica janiarskih stareina, koji su se prozvali dahijama, radili su
brzo i smiljeno. im su smakli vezira, dadoe se na posao da istrebe
47

ugledne carske Turke. Sve koje su uhvatili, nou su podavili i pobacali u

Savu i Dunav. Oprezniji su uspeli da pobegnu u Austriju. Meu njima su
bili Hasan-beg, bivi tefterdar i bogati Mehmed-aga Konjalija. Utvrdivi
se u Beogradu, dahije Kuuk Alija, Mehmed Foi-aga, Aganlija i Mula
Jusuf podelie paaluk na etiri dela. Potom je svaki od njih po
palankama postavio svoje kabadahije, koje su imale svoje bimbae, ovi
buljubae, a po selima subae s momcima.
Raniju carsku vlast su ukinuli, ali iz opreznosti jo se nisu usuivali
da diraju Srbe i smenjuju njihove stareine. Kao voe janiara, dahije su
dobro poznavale slabost carske vlasti; pred navalom novog vremena,
ona nije umela ni mogla da nae izlaz iz trulei, nasilja i tlaenja
ugnjetenih naroda, a deliminim reformama jo je vie otkrila svoje
slabosti i pruila mogunost odmetnicima da stvore jo vei nered i
pometnju. Kao probisveti i ratnici, janiari su u minulom ratu prvi osetili
ivu snagu Srba, koji su sve vie sticali uverenje da mogu iveti bez
Turaka i Nemaca, jer su se Austrijanci tukli samo snagom Srba. Znajui
to, dahije su ubijajui Mustafa-pau proraunato htele da skoe na lea
Srbima; najpre da ih potine, a zatim prorede i zauvek slome.
Ubistvo Mustafa-pae i neoekivano zavoenje vladavine dahija i
janiara, u prvi mah su zbunili Srbe. Nisu mogli odmah da se snau i
ocene dalekosenost svega toga. Tek kad su dahije potpuno uspostavile
svoju vlast i otvoreno otpoele da ukidaju teko steene srpske
povlastice, Srbima je postalo jasno ta se zbiva i priprema. Meutim, ni
tada nisu imali jedinstveno gledite kako da se bore i brane. Knezovi i
vieniji ljudi jo su gajili nade u carsku vlast i potajno traili zatitu od
Porte i Carigrada. Najdalekovidiji su bili bivi ratnici, koji su zajedno sa
Stankom Harambaiem vodili Srbe u borbu protiv Pazvandije i
janiara. Oni su jasno uvideli da nemaju ta da trae od Porte i
Carigrada, a da se ne mogu uzdati ni u Austriju, pa su na nasilje dahija
odmah poeli da odgovaraju oruanom borbom hajdukih eta.
Pobegavi iz Vidina, Veljko sve to nije znao. Kako se primicala
zima, kad nije vreme za umu i hajduiju, odluio je da potrai sigurno
sklonite i zaturi trag. Najpre je prodao konja i sklonio dugu puku pa se
sa prikrivenom kuburom i handarom provukao u Poarevac. Tu se
sluajno upoznao s mladim trgovcem Milenkom Stojkoviem. Njegovom
preporukom zaposlio se kao kuvar kod turskog muteselima, starog i
gospodstvenog Turina rodom iz Carigrada. Lien svake vlasti, a kako
usled zime i slabog materijalnog poloaja nije mogao nikud iz
Poarevca, Selim-efendija je iveo u konaku sa dve sluavke i mladom
nalonicom Grkinjom. Veljka je uzeo za kuvara, ali s namerom da u
nesigurnom vremenu ima uza se hrabra i pouzdana momka. Milenko je
Selim-efendiju snabdevao hranom, a on njega obavetavao o namerama
kabadahija i janiara.
48

Po Boiu, muteselim doznade da se janiari spremaju da ubiju

Milenka i da mu uzmu robu i novac. Vet, brz i odvaan, Milenko za
nekoliko dana tajno rasproda robu, prikupi novac, magazu predade
jednom turskom trgovcu i nou utee iz Poarevca u svoje selo Klievac.
Veljko je ostao kod Selim-efendije sve do Uskrsa. Na Uskrs ode s
momcima u crkvenu portu i ceo dan preigra u kolu s devojkama,
zaboravljajui na muteselima i njegov ruak. Kad se u sumrak vratio u
konak, rasreni Selim-efendija nasrnu da ga bije ibukom. Obletao je
oko Veljka, zamahivao i vikao:
Krmak, da bi li krmak!
Veljko se u poetku smejao, izmicao udarcima Selim-efendije, ali
mu to dosadi. Zgrabi ga za guu, ote mu ibuk i prelomi ga preko kolena.
Ni repom nisi u stanju da vrti, gade, a hteo bi da me bije. Da
nisam jeo tvoj hleb i so, zadavio bih te kao besnog psa.
Selim-efendija se grdno prepadne i pobee u odaju kod nalonice.
Veljko uze sa zida puku, handar i kuburu i jurnu u no. Osvanuo je kod
Milenka u Klievcu. Tu je ostao prikriven nedelju dana. Jedne noi
Milenkovi psi poee besno lajati; nasrtali su na nekoga. Milenko uze
oruje i ree Veljku:
Budi spreman! Ako su Turci, obraunaemo se s njima.
Zatim smiri pse. Neko mu se zvidukom javi iz mraka, a Milenko
odgovori takoe zvidukom.
Veljko je odmah shvatio da su to ugovoreni znaci. Kad je pao teki
hrastov mandal i Milenko otvorio avlijska vrata, iz mraka ue u dvorite
zdepast ovek stroga lica, na kome su se isticali crni brkovi kao dva
usukana povesma. Oima je otro premerio dvorite i Veljka.
Ko je ovaj mladi? upita Milenka.
Sin Petra Sirenjara. Pouzdan, a eli da poe kod tebe u etu.
Videu moe li ta biti od njega. Daj neto hrane, jer moram da
iziem iz sela jo za noi. Ne bih hteo da ovamo privlaim panju
Turaka. Potrebno je, zna, da ti to due ostane u selu.
Po veeri, hajduka eta se oprezno izvukla iz Klievca i zala u
umu. Pun mesec plovio je vedrim nebom. Zvezde su u predzorju gubile
svoj noni sjaj. Trideset utljivih ljudi pod orujem oprezno je grabilo za
svojim harambaom. Svud oko njih je vladala neka tajanstvena tiina.
Veljkovo srce je ubrzano udaralo, a grudi mu se nadimale. Nada mu je
ispunila duu. Najzad se ostvarilo ono za im je godinama udeo.
Hajduk je. Od noas ga vie nita nee spreavati da se sveti Turcima.

49

XIII

U svanue eta se zaustavi u gustoj hrastovoj umi. Stanoje zbaci

s lea urak postavljen kunetinom. Obazre se oko sebe, razmotri dobro
poloaj i ree:
Neka se izdvoje oni koji su odreeni za strau i obezbeenje.
Osmorica momaka stadoe po strani. Harambaa ih otro odmeri
pogledom. Oi su mu se zadrale na visokom snanom oveku
tridesetih godina. Lice mu je surovo i speeno, a oi kao u zveri. Na
dugoj konjskoj glavi s krivom nosinom i raskutranim riim brkovima
nakostreio se gusti perin, podstrien na janiarski nain.
Ti, Petko, nee ii na strau. Treba da se ispava i odmori.
Veeras e imati ozbiljan posao. Ali, najpre doi da te upoznam s
novajlijom. Zemljak ti je. uo si za Petra Sirenjara.
Znam ga dobro, harambao.
Ovo je njegov sin Veljko.
Zamiljao sam ga drukije. Jesenas sam boravio, preruen,
mesec dana kod Nina, Pazvandijinog oban-bae. Mnogo mi je priao
o njemu.
Petko je potom priao Veljku, zagrlio ga i poljubio.
Tebi je zaista mesto meu hajducima. Videe, nije rav na
ivot. Slobodni smo ko ptice na grani. Turaka, hvala bogu, dosta. Moi
e do mile volje da se bije i sveti. A nae se na njima i pokoja parica.
Veljko je izbliza osmotrio Petka. Imao je udne, neobino prodorne
oi. O ramenu mu je visila krdalika. Zaturio je fes na potiljak i svojim
dranjem podseao na silovita Turina. Kao mladi od sedamnaest
godina Petko se posvaao sa ocem i napustio kuu. Nekoliko godina
lutao je po svetu. Posle tri godine, skoro zaboravljen, jedne jeseni se
vratio u ohanom odelu, na konju i sa punim emerom. Neto novca
dao je ocu, a ostalo je troio na pie i ene. im je dolo prolee, otiao
je s pealbarima do Vidina. Zatim je tri godine lutao po Vlakoj i
Bugarskoj. U Crnoj Reci se prialo da je hajdukovao, jer je imao na sebi
nekoliko oiljaka. Opet je zimu proveo kod oca. A u prolee 1801. poao
je u Srbiju. Jedno vreme hajdukovao je sam, za svoj raun. Zatim se
prikljuio Glavaevoj eti. Umeo je izvanredno lepo da pria i da peva.
Govorio je turski, bugarski, grki i arnautski. Turke je oponaao
50

neverovatno uspelo i time uveseljavao hajduke. Stanoje ga je mnogo

cenio i s punim poverenjem slao ga da izvrava vane zadatke, a vodio
ga je i na tajne sastanke i dogovore. Najvea Petkova mana bee to
nije putao iva Turina. Pre nego to bi ga ubio, poniavao bi ga kao
skota. Mimo hajdukog obiaja, svuda je imao poneku enu. A znao je
da pretera i u piu.
Pred sami sumrak, Stanoje upita Petka:
Poznaje li dobro Begaljicu?
Bolje od svog cepa, harambao, odgovori Petko smeei se.
Tamo se odnekud iz Hercegovine doskitao Turkua Zaim Zriko.
Nastanio se u manastiru. Ubio je ranijeg spahiju i proglasio se za itluksahibiju. Uz carski hara i spahijsku treinu nametnuo je selu jo i
kuarinu, krvninu, porez na udaju i enidbu, pravo prve brane noi, a i
dukat za dranje psa. Hou da ga smakne ili da mi ga nekako ivog
dovede.
Ne brini, harambao. Prepusti to samo meni.
Ja u te ekati u umi vie kafane u Boleu.
Doputa li mi da odaberem trojicu hajduka?
Odaberi.
Petko se okrenu i paljivo odmeri Veljka.
Poveu i tebe. Ne lii mi na Petra. Umetnuo si se na majku i
ujaka Pauna. Tanuan si telom. Kakva ti je petlja i snaga, videu. Bojim
se da e napuniti akire.
Veljka obli rumenilo besa. Ipak se savladao.
Uverie se brzo da grei. Sa kim god hoe od prisutnih smem
da se porvem i nadmeem u skakanju i gaanju niana. Na konju mi
meu obanima i krdalijama nije bilo ravnog.
Moe biti! Orozani su malecni, a esto nadbiju gigane. to ide,
doi e. Videemo koliko vredi!
Petko, Veljko i jo dva hajduka u toku noi prevalie kroz umu put
do Begaljice. Prerueni u janiare, saekali su u umi zoru. Veljko i
Petko su sve vreme razgovarali o Crnoj Reci.
Zadremali su pred zoru, ali im je granulo sunce, po hajdukoj
navici, Petko se trgao i razbudio Veljka i dvojicu drugova. Dan se
rasplamsao iznad Begaljice. Selo se budilo. Sa tamnih krovova izvie se
crni stubovi dima. Planinke i obani pohitae torovima. Zau se bleka
ovaca, rikanje krava, dozivi. Celo selo oive. Od kua krenue kopai i
kopaice s motikama na ramenu. Mravinjak raje od rane zore hrli na
njive da surovom gospodaru svojim znojem i radom napuni ambare i
koeve. Od Ade i Dunava se dizalo sunce iznad vrbaka i jutarnje
sumaglice. Oko manastira se uzmuvae kalueri, obani i napoliari, to
je bio jasan znak da je Zaim ustao i po obiaju zaseo na doksat konaka
da pije kafu i rakiju. Tu odakle je mogao da sagleda svu Begaljicu, drum
51

prema Grockoj i okolne bregove, na seiji zastrtoj ilimovima, zavaljen

meu jastuke, prekrtenih nogu, sedeo je Zaim kao pravi aga. Puio je
na dugi areni ibuk. S merakom je srkao kafu. Nasuprot njemu,
prekrtenih ruku, stajala je mlada Begaljianka, skoro dovedena
nevesta, koja je po redu morala tu no da prespava sa Zaimom.
Oseala se slomljenom. Sino, kad je u sumrak dola, Zaim je bio
ve potpuno pijan. Dvorila ga je piem i jelom do ponoi, a zatim odvela
do lonice. Naredio joj je da se skine i legne pored njega. Uzalud je
nekoliko puta pokuavao da je obljubi. Kad mu to nije polo za rukom,
uspravio se i seo na duek. Zapalio je ibuk i preko njega gledao kako
ona, opruena i naga, lei s rukama pod glavom. Pomuenim pogledom
prezrivo ga je posmatrala.
aurko, oveku se esto desi da ostane nemoan pred enom.
Ali i ta se tu moe?
Zaim je jo srkao kafu kad na doksat stupie Petko, Veljko i jo dva
hajduka. Na glavama su imali alme, na janiarski nain uvijene. Napred
istupi Petko, stavi ruku na prsa i uzviknu:
Merhaba, Zaim-aga!
Jesi li uranio, Zaim-aga? upita drugi hajduk.
Kao i uvek, Turine. Nego, reci kojim poslom i od koga?
Nosim ti mahsuz selam od dahije Aganlije da poe s nama do
Beograda.
Ne luduj, Turine! Znam Aganliju kad je na pristanitu vukao
dakove. Nekoliko puta smo se po bosanski izbubetali oko rospija. Dina
mi, dok Zaim nosi glavu na ramenu, nee dozvoliti da mu Aganlija i
Mehmed-aga Foi zapovedaju. to ih je srea posluila da uhvate
Beograd i dograbe prevelik komad, ta ja tu mogu. Meni da proivim
koju godinu nije malena ni Begaljica. Raja je dobra i posluna. Selo
bogato. Mnogo mi i ne treba: tri-etiri konja da obilazim imanje; za no
nevesta i peeno pile. Papazima ne branim da se mole svome Bogu.
Alaha mi, Zaim-aga, Aganlija te zove na dogovor. Zapelo je
neto negde caru u Stambolu. Moskov i esar opet su se zdruili. Sve
to je Turin od glasa te konja jae i sablju pae, doi e u Beograd na
dogovor. Dahije, muftije, imami i dervii ve nedelju dana veaju ta da
se radi i ko od junaka i delija koje mesto da zauzme. Mislim da su tebi
namenili Grocku. Ovo mi je pri polasku na uvo anuo glavom i bradom
Mehmed-aga. Jo je dodao da Zaim-aga nije ba najbolje s Aganlijom,
ali je na sablji kao Tale od Oraca.
Kad je tako, Turci, otur da najpre ispijemo ovu rakiju, a ti,
nevesto, reci papazima da iznesu obilno meze. Alah je, Turci, sve kako
treba za pravog Turina udesio. Raja mora da radi, mesom i hlebom da
nas hrani. Smrtnom oveku sem dobra konja i ena, kakve su aurke,
vie i ne treba.
52

 Alah je zaista bio mnogo pametan kad je stvorio Turke

odgovori Petko i navali na mastiku.
Nevesta je otrala i dozvala kaluere. Cela manastirska bratija
ustrala se da iznosi sir, suvo meso, med, kajmak i vruu pogau.
Hajduci su pohlepno jeli i pili. Zaim se natenane spremao u odaji. Petko
polako ustade i kriom dade znak igumanu da ga sledi. U igumanovoj
eliji hajduk smae almu sa glave, unese se u lice igumanu i upita:
Poznaje li me?
Ne, krsta mi odgovori uplaeno iguman.
A pre tri godine sam ovde zimovao?
Petko, ti?!
Ova nevesta neka mi se gubi sa oiju, majku joj kurvinsku. Ja
sam sada Murta, odmetnuti janiar. Zaimu sam rekao da sam dahijski
au. Poveu ga sa sobom da svetinju ne skrnavim. A im ga
povedem, ti tri u Grocku te obavesti kadiju da je u manastir odnekuda
nabasao Murta sa trojicom drugova, da vas je opljakao i odveo Zaimagu. Za Murtu nema ta da strahuje. Odavno su mu i kosti pojedene.
Kad se vratio na doksat, zatekao je ve spremnog i nagizdanog
Zaim-agu: novo ohano odelo; akire oko depova izvezene zlatnim
gajtanom, a demadan od crvene ohe opervaen srebrnim iritima i
pucadima; na glavi alma od svilenog muslina, na nogama beve i ute
izme, a po pasu kriva dimiskija.
Vala, Zaim-aga, ne mogoh od igumana da iscedim ni dukat.
Nadao sam se da neu daba doi u Begaljicu. Kuda ti proe, izgleda
da trava vie ne raste!
Uzeo sam im poslednji gro. Pune su mi bisage utalja i
mededija. 'Ajde, ne brini, napiu vas u Boleu. A u Beogradu dau
svakome po dukat! Nego, je li mi spreman konj, papazi?
Spreman je, estiti aga odgovori kaluer.
I za njih konje! Vidi ti njega! Misli da u ti ostaviti svoje konje.
Zna li da u manastirskom delatu ima sedam mojih atova?
Pet, estiti aga. Toliko je i sedala.
Tako, tako. to je moje, a ovde ostane, uvaj ko oi u glavi. Neu
se dugo zaamiti.

53

XIV

Pred hanom u Boleu Zaim-aga zaustavi konja i viknu:

Handijo, majku ti cincarsku, momke ovamo da mi konje prihvate
i nazobe. Ti postavljaj sofru i donesi pie!
Dva bosonoga momka istrae te prihvatie konje. Na vratima hana
pojavi se pleat, debeo Cincarin:
Han je, Zaim-aga, carska i babova kua za svakoga. ak i silni i
natmureni Kuuk Alija s manje buke u han ulazi. Alah i carski zakon tako
su odvajkada to uredili. Svaka vera, svaki ovek da u hanu nae hleba,
pia i odmora...
De, de, ne balavi! viknu Zaim-aga i laktom odgurnu handiju
sa vrata, pa razmetljivo ue u odaju.
Hanska odaklija bila je prazna, puna ugodne tiine i hlada. Petko
dade znak Veljku da uhvati vrata i da osmatra drum, jer je hteo tu da
svri sa Zaimom.
ekaj, Zaim-aga otpoe Petko. Ne mogu da sednem s
tobom za sofru. Odbijam da jedem, jer si nasiljem pogazio boji i carski
zakon. Nisam ni silan ni besan kao ti. Ali jo dok sam bio malen, majka
me zaklela da svakoj napasti stanem na put i da ljude od zla oslobaam.
Zato mi predaj oruje da ne pravim buku.
Zaim se tre kao oparen, okrenu se Petku i strelovito ga premeri
oima. Lice mu se iskrivi grem gneva, a brk pretei zadrhta:
Znai li to da si me na veru i laju izvukao iz Begaljice?
A ta si mislio da u pasjom krvlju da okaljam svetinju! Sada
znaj i uj. Niti sam Turin, niti ma kakve veze imam sa dahijama. Hajduk
sam, ro balava. Bog i sudbina namenili su mi najtei posao: da od
bezumlja i nasilja branim slabe.
O, o, hajduk! uzviknu Zaim-aga i polako poe da uzmie
unazad. Ruka mu strelovitom brzinom izvue kuburu iz silava.
Veljko za tren baci pogled na drum, skoi, uhvati ga za ruku i naglim
zaokretom zavi mu je u stranu. Kubura opali u prazno. Snagom za koju
niko nije verovao da je ima, Veljko zgrabi i drugu ruku Turinu i savi mu
je na lea.
Pojas da sveemo baliju! okrenu se potom druini.
Uzalud je Zaim psovao i otimao se. Zaas je bio svezan. Kad se
54

pojavio na vratima, handija se nije iznenadio. Godinama je gledao

obraune meu janiarima. Znao je da se u te surove i krvave poslove
ne treba meati; zato bez rei ustuknu.
Sad pred nas, kurvin kopilane! zapovedi Petko Zaimu.
Oteano, slomljena koraka, Zaim utke poe ispred Petka. Hajduci
su uzeli od momaka konje i poveli ih drumom prema Beogradu. Veljku
se inilo da se sve to dogodilo neshvatljivo brzo. Petko je naredio Zaimu
da se skine. Od konjskog ulara napravio je zamku i prebacio je preko
grane divlje kruke pored puta. Pomiren sa sudbinom, Zaim je ukoenim
oima gledao hajduka koji se penjao na drvo.
Hajduka kurvo, nejunaki mi uzima ivot! viknu Zaim Petku i
pljunu mu u lice.
ta si ti, balijo, oveno i junano do sada u ivotu uinio?
Pljakao si goloruku i nezatienu raju. Udarao joj na obraz. Pogazio
carski i boji zakon. Razmetao se smradom.
Dobro, lipovi krste, zapalo te i radi to god hoe.
Radim ono to moram. uma je za zverove, a vi nas u nju
oteraste.
Previe si glagoljiv, aurine. Kaem ti, ne moe me uplaiti niti
strahom od smrti poniziti. Palo ti je aka, pa svravaj to si naumio. Ali
bih te samo molio da me ne vea ko kurvu. Ubij me iz kubure ili probodi
handarom.
To u ti ispuniti odgovori smireno Petko.
U redu, vlae. Hteo bih jo dve stvari da znam: od koga ginem i
zato me svlai?
Gine od Petka hajduka. A golog te aljem Alahu, jer si go i
doao u Srbiju.
uur Alahu, jesam. Samo da zna: bolje je iveti heftu dana
kako sam ja iveo tri godine, nego sto kako fukarski ivite ti i tvoji Srbi.
Petko tada snanim zamahom handara probode Zaima. Tek poto
je prestao da daje znake ivota, dva druga hajduka namakoe omu i
obesie ga o kruku. Ukus gaenja posle toga ina nije ostavljao Veljka
nekoliko dana. Stalno se vrteo u istom krugu misli. Na jednoj strani je
zlo, nasilje, nezajaljivost, glad za uivanjem, pomama maloumnika da
sve dri u svojoj ruci, sve potini, a oveka do skota da ponizi. Pravo na
ivot, na lepotu i slobodu imaju samo oni koji slepo veruju u Kuran. Rvati
se s nasiljem i zlom, zaista nije lako. ovek u toj borbi esto mora i sam
da uini rugobu. To je teko podnosila poletna i smela Veljkova dua.
inilo mu se da je ovim surovim inom okaljan san o velikoj i istoj borbi
za slobodu. Oi su mu blistale od zanosa. Opijao se nasladom da
unitava nasilje, ali nije mogao da bude surov kao Petko.

55

XV

Jevtimije se jo nije budio. Njemu je svejedno kuda ga harambaa

alje, pomisli Veljko i neosetno skliznu mislima u poslednju akciju
izvrenu pre mesec dana. Tada je prvi put video Karaora. Dojahao je
u umu na konju, svezao ga za mladicu, skinuo mu uzdu i namaknuo
zobnicu. Veljko je straario na ivici ume. Karaore se dugo obazirao
na sve strane. Osmatrao je, mrtio se, a zatim mu rekao:
Kojekude, idi te kai Stanoju da sam doao.
Ko si ti? upitao je Veljko radoznalo.
Kai da je doao Crni, a ostalo te nije briga.
Posle su mu Petko i Jevtimije rekli da je to Karaore iz Topole; da
je u mladosti hajdukovao, zatim beao u Austriju, sluio u frajkorima. Po
zakljuenju mira vratio se na starevinu, radio zemlju i trgovao stokom.
Pod Stankom Harambaiem ratovao je protiv Pazvandije i janiara.
Sada je danju u umi, a nou kod kue ili kod prijatelja u nekom selu.
Stanoje je harambaa nama, a Karaore njemu. Taj se ne ali.
Koliko smo Turaka i Srba dounika smakli po njegovom nareenju, to
znaju samo Venac, Bukulja, Kosmaj i Rudnik. Njima ni Bog na
stranom sudu nee moi da pronae grobove zavrio je Jevtimije
zlurado se cerei.
Oko dajem na opkladu da emo noas morati negde na posao
dodao je Petko radosno suui brkove.
Sunce je zalazilo iza brega kada je Petko izdvojio desetoricu
hajduka iz ete. Niko nije znao, niti je pitao, kuda ih vodi. Ili su kroz
umu ispunjenu sutonom. Onda su se urno spustili niz strminu brega na
reicu Kubrnicu, posedali na izvaljen hrast pored nje i s nasladom
udisali miris lia koje je poelo venuti. utali su pozadugo i tek poto je
Petko ukresao i zapalio lulu, Jevtimije ga upita:
Kuda nas vodi, avolja duo?
Na han u Zagorici. Treba da ubijemo subau Medonju i
novopostavljenog kneza Vidoja. Uvek se gadno oseam kad gnjeim
stenice odgovori Petko.
Han u Zagorici bio je podignut na breuljku, jedno stotinak metara
od reke. Odatle je pucao divan pogled na Rudnik i moilo, gde ene peru
rublje i potapaju lan i konoplju. Kad je Salih-aga postao rudniki
56

kabadahija, naterao je seljake da kulukom podignu han i da sagrade

tale, ambare i magazu za penicu. Za subau u Zagorici postavio je
svoga seiza Medonju, koji je do dolaska dahija sluio kao konjuar u
spahijskoj kui Konjalija u Beogradu. Kad su doznali da je Mehmed-aga
Konjalija skovao zaveru sa spahijama da uz pomo Alekse Nenadovia i
jo nekih nahijskih knezova zbaci dahije i povrati carsku vlast, dahije
navale na konak da ubiju Mehmeda Konjaliju. Meutim, on se nou
izvukao i pobegao u Zemun, a odatle preko Vlake otiao u Carigrad.
Janiari mu tada opljakaju konak. Tom prilikom se Salih-aginim
momcima pridruio i Medonja sa svojom keruom Pirgom.
Medonja je bio vanbrano dete Caganke Mejre, koja je bila sluavka
kod Konjalija, i nekog seiza. Majka ga je kriom rodila u tali i othranila
do tri godine.
Potom je pobegla s Vlahom mekarom, ostavljajui dete na milost i
nemilost konjuarima. Asim, sipljiv starac, prihvatio ga je hranio do
njegove petnaeste godine. Po Asimovoj smrti, Medonja je uvao i timario
konje i za to dobijao hranu i iznoena odela. Kad se prikljuio Salih-agi,
imao je trideset godina, kuburicu u pasu, ibuk i keruu Pirgu. Njegovom
zaslugom Salih-aga se dokopao skupocenog spahijskog posua i odela.
Kao nagradu dobio je od Salih-age jedno bagljivo kljuse i postao njegov
kafedija.
Salih-aga je mrzeo Zagoricu, jer je smatrao da je to selo jatako.
Zato je za subau postavio Medonju, koji je kod Rudnikog Bika postao
veliki krvnik raji. Svu bedu i sva ponienja koja je pretrpeo u detinjstvu i
mladosti, nastojao je sada da iskali na Srbima. Trebalo je samo da
kabadahija migne okom i pokae na kojeg Srbina, Medonja bi mu odmah
skakao za vrat. Najdrae mu je bilo da ide po selima i prikuplja hara i
treinu. Odsedao je obino kod kneza ili popa i zahtevao da sofra stalno
bude postavljena. Uvek ga je morala dvoriti devojka ili mlada nevesta, a
najee obe. Redom su ga napajale rakijom i nutkale jelom, a
naizmenino pevale. Kad se povlaio na spavanje, devojka i nevesta
morale su s njim. Svlaile su ga, a zatim on njih. Otac devojke i mu
neveste straarili su oko vajata gde Medonja spava i vodali mu
opanke. Pored toga, morali su naizmenino da laju umesto pasa, tako
bi Medonja uo da su na strai. Neveste i devojke koje bi se tome
protivile slao je Salih-agi na Rudnik, gde su najpre prolazile kroz agine
ruke, a zatim su bile preputene momcima. Oevi i muevi su za kaznu
bili ibani, a potom su jo morali da plate po dva dukata globe.
U najblioj okolini Rudnika, tamo gde se nije plaio hajduka i jataka,
Medonja je gazio sve boje i ljudske zakone. Mu nije bio gospodar
svoje ene, ni otac svoje keri. Brat je morao da gleda kako mu sramoti
sestru. Nije ostavljao na miru ni crkve ni manastire, a najdrae mu je bilo
da to vie ponizi popove i kaluere. Kad je doao za subau,
57

Zagoriani su ga doekali okupljeni pred hanom, sa starim knezom na

elu. Jo nije bio ni sjahao s konja, a odmah se proderao:
Je li meu vama knez?
Evo me, aga javi se sedokosa ljudina Ranko.
Krme, zar se tako doekuje carski sin i subaa?
Turine, ovo je Zagorica. Nikad nismo bili niiji kmetovi.
Povinovali smo se sili pa ti napravili han. Daemo to pripada caru i
treinu, ali ako nam dirne u obraz, rae emo izginuti nego podneti
sramotu. Unapred ti kaem: pokua li ono to si na drugim mestima
radio, nee odavde ivu glavu izneti.
Da ste hajduci to znam, ali da ste spremni i na bunu nisam
raunao. Doao sam ovamo da vas nauim redu i pokornosti. Rajo, je li
meu vama Vidoje zvani Splaina?
Ja sam, estiti aga viknu sitan i elav seljak mijeg lica.
Salih-aga te postavio za kneza Zagorianima. Uzmi tap od toga
bukvana i poi sa mnom u han. Vi ostali, sikter kuama! I da mi se
svakog dana donosi po up masla i meda, zastrug sira, dvadeset jaja i
koko. Ti, Ranko, poalji ovna i tovar peninog brana. Za ostalo u da
utanaim s novim knezom. Kome nije pravo, eno mu Salih-age na
Rudniku. Neka njemu ide po pravdu.
Uz pomo novog kneza Vidoja, Medonja je za godinu dana toliko
dodijao Zagorianima da su se etvorica odmetnula u hajduke, a nijedna
ena i devojka nije se smela pojaviti na moilu. Jednog jutra, stari knez
Ranko naen je udavljen u reci. Zulum je prekardaio svaku meru kad je
Medonja ugrabio mladu popadiju Maru iz Lipovca, odvojivi je od deteta
s prsiju. Uzalud je nesrena ena nekoliko puta pokuavala da se obesi
ili da pobegne. uvana je i silom zadrana u zagorikom hanu punih
est meseci. Ali je ostala uporna da se ne poda Medonji.
Neu da te silujem, rekao joj je Medonja ali emo se
naduravati.
Vapaji, kuknjava i jauci nesrene ene dovodili su do bezumlja
Zagoriane, ve spremne da ubiju Medonju i da zapale han. Da se
izbegne Salih-agina odmazda, zatraie pomo od Glavaa.
Ve u prvi sumrak hajduci su napali han u Zagorici. Kad su Petko,
Veljko, Jevtimije i jo dva hajduka upali u odakliju, zatekli su Medonju
kako pije rakiju s knezom Vidojem. Medonjine momke i kneza Vidoja
odmah su svezali. Veljko je jedva pratio ta se dalje dogaalo. Hajduci
su obili koveg, uzeli iz njega novac, odelo i oruje. Osetivi iznenada
gaenje od svega to se zbivalo, Veljko je ustuknuo nazad i naao se u
dvoritu hana. Nije mogao da shvati zato i dalje dri handar u ruci. U
nedoumici, pree kaiprstom po rezu kao da mu je isprobavao otrinu.
Potom shvati da hajduci pale han i zgrade, da Petko na istu granu
vezuje i Medonju i Vidoja, dok hajduci gone svezane janiare u umu.
58

Tek to se Veljko malo pribrao, pred njega stade enica, mlada i

ljupka, obuena u prtenu koulju, prepasanu tkanicom, sa kadifenim
jelekom i papuama na bosim nogama. Odmah je shvatio da je to
popadija Mara. Na njenom licu video je tragove patnje i prkosa. Ljupko
se smeila i gledala ga pravo u oi. Nikad jo Veljko ne bee video tako
udnovate oi, mrke kao olujna no; blistave zenice davale su tom
bledom licu posebnu dra. Kad je prila, paljivo ga je odmerila i upitala:
Jesi li ti, mladiu, hajduk?
Hajduk sam. A ti si popadija Mara? upita Veljko.
Najnesrenija ena na svetu, moj sokole. Mu mi je pop, ali ra.
Ni prstom nije mrdnuo da me oslobodi. On je za mene mrtav. Vratiu se
samo zbog deteta.
Uto planu zagoriki han. Hajduci se oprezno povukoe u umu. Sa
sobom su poveli zarobljene Medonjine momke i popadiju Maru. Veljko je
bio zbunjen brzinom i estinom dogaaja. Medonja je leao na zemlji.
Kad je video kako hajduk namee omu na vrat Vidoju Splaini, a na
drugom kraju ueta pravi omu za njega, zacvileo je kao pas. Dopuzao
je do Petkovih nogu i kroz suze ga molio da mu potedi ivot. Jo veu
bedu i kukaviluk ispoljio je kad ue prebacie preko grane. Plakao je,
kolutao oima, udarao se rukama u grudi, a njegova kuka Pirga bolno
je ciala i obletala oko njega. Kakva nitarija od oveka, a kakav je bio
nasilnik i nemilosrdan krvnik! Izgleda da to uvek ide jedno s drugim,
pomislio je Veljko gledajui Vidoja Splainu, koji je ukoeno stajao i bez
ikakvog otpora preputao se sudbini. To bedno i nitavno u ljudima,
prosto je paralisalo Veljka. Doao je sebi tek kad je popadija Mara rekla
Stanoju:
Ovoj trojici nesretnika mogu da zablagodarim to sam uspela da
sauvam obraz. Nisu hteli da posluaju Medonju koji je hteo da me uz
njihovu pomo silom osramoti. Nagovorili su ga da me pusti detetu.
Time su zasluili da im oprostim za ostala nasilja. Zato, Turci, od
sada pamet u glavu! Kad car i njegova vlast nisu kadri da tite raju od
napasti i bezakonja, titiu je ja s hajducima. To je, kaite Rudnikom
Biku, rekao Stanoje Glava. Moe da sveti Medonju na Zagorianima, ali
mi emo za svakog Zagorianina smai njegova tri momka.
Straar je zavezao oi janiarima i odveo ih iz ume, a Stanoje se
obratio popadiji Mari:
eli li da ide kui noas, ili e se ovde odmoriti?
Idem kui, ali te molim da me Veljko isprati.
Neka bude tako ree Stanoje i dade znak za polazak.
Posle nedelju dana vratio se Veljko u etu bled i zbunjen. Jevtimije i
hajduci sjatie se oko njega. Podrugljivo su se smeili.
Gde si bio za ovo vreme? upita Jevtimije.
S njom.
59

 Gde je za to vreme bio pop Spiro?

U gaju vie kue. Bojao se da e Turci ponovo doi po popadiju.
Pop Spiro je poslao harambai i hajducima meinu vina, peenog
ovna, kaicu sira i furunu peninog hleba. Stanoje je celo popodne
sedeo izdvojen, premiljao i puio. Po veeri naredi da svi posedaju oko
vatre. Neko vreme je utao zadravajui pogled na Veljku. Naposletku
otpoe:
Otkako sam hajduk i harambaa nikad mi se nije desilo da neko
iz moje ete nedelju dana ostane u kurvarluku. Veljko je to uinio.
Priznajem da sam i sam kriv to sam sastavio vatru i slamu. Ali hajduk
mora da ima toliko prisebnosti da se uzdri u takvim prilikama. Popadija
Mara nije rospija, ali joj se zgadio mu ra. Htela je na njegove oi to da
mu pokae. Veljko je hrabar i smion, ali nije za hajduka. Sutra e se
ponovo prilepiti uz neku suknjaru.
Nije nita silom uradio! uzviknu nekoliko hajduka.
Niko, harambao, nije svetac. U tim stvarima ti ljude meri prema
svom arinu. Ja predlaem da se ovoga puta Veljku oprosti, a drugi put
e on sam umeti da sakrije kad poe u greh.
Oprosti mu, harambao! zagrajae hajduci sa svih strana.
Stanoje upre pogled u Veljka, koji je sedeo po strani kao optuenik,
mrk i utljiv. Crni brk zaigra na Stanojevom licu, a oko usana se pojavi
primetan osmeh. Prinese sisak ibuka ustima, potegli nekoliko dimova i
odgovori:
Kad ste svi navalili, ovoga puta neka mu je oproteno. Ali
ubudue ako tako neto uini, najbolje je da mi vie pred oi ne izlazi.
to se pak tebe, Jevtimije, tie, zamoliu vladiku neka ti dozvoli da se
oeni, pa emo te namestiti za popa u neko zabito planinsko mesto.
Hristovih mi rana, harambao, ena nije aneo, a jo manje avo
kako je predstavljaju istunci i kalueri. U njoj je sve dobro i zlo ovoga
sveta. Na spasitelj, koga je vodila boanska iskra, najbolje je poznavao
ljudske slabosti. Kad su fariseji i trgovci hteli da kamenuju Mariju
Magdalenu, Hristos se ispreio pred njih i rekao neka se na nju prvi baci
kamenom onaj koji nikad nije sa enama greio. Za sve tegobe i
surovosti to u ivotu podnose, ljudi treba da zablagodare enama. A ti,
harambao, kod pune meine vina noas nas samo prieuje! Veljko
je to vino kod popadije Mare zaradio. Zna li, bolan ti dumanin, da e ta
ena celog ivota pamtiti Veljka. Popa Spiru, da se ja pitam, obesio bih.
Ko svoju enu i ast ne ume da brani, ne treba ni da ivi.
Kad je tako, dajte, momci, vino da pijemo! Ali pod uslovom da
nam Jevtimije ispria ta ga je nateralo u hajduke. Davno je to bilo, a
stalno izvrdava! uzviknu Stanoje odobrovoljen.
Najpre dve stvari da raistimo. Ostaje li Veljko u druini?
Ve sam rekao da ostaje odgovori ljutito Stanoje.
60

 Ja u u ispovesti, harambao, iskreno svoj greh izneti kao na

samrtnom asu. Ali traim tvoju re da me zbog toga nikad nee
prekoriti.
Vidite li kako me ucenjuje? Ja sam zbog njega imao sto prepirki
sa protom Atanasijem iz Bukovika.
Kad drugi put zapodene razgovor s protom o meni, upitaj ga
kako se od abadije postaje pop i prota.
U Beogradu je u mitropoliji uio knjigu i rukopoloen je za popa
odgovori Stanoje.
Nee biti, harambao! Knjige i svete stvari nauio je od svoga
strica, popa Jevrema, a abadiluk kod Grka. Kako je bio lep i mlad,
prialo se da su ga ak i bule kroz kapidike uvlaile k sebi. A zapopila
ga je Kata Cincarka kad je poginuo njegov stric pop Jevrem, koji je bio
vie hajduk nego pop. Ubio je bukovikog spahiju, a Turci njega za
osvetu. Kad i ja budem imao ezdeset godina koliko sada ima prota
Atanasije, umudriu se i postati svetac kao i on.
Hristovih mi rana, mrzim sve to je tursko, ali im na jednom
zavidim. Muhamed mora da je bio vrlo mudar ovek kad je u zakon uneo
da muslimani mogu drati vie ena. Jedna ena je kao jedno jelo. A
baka to to ena, im ti pree prag zna da joj ne moe dovesti inou
pa radi ta hoe. Kod Turaka se ene utrkuju da to bolje ugode oveku.
Zato se onda nisi poturio kad su ti turski obiaji toliko za srce
prirasli?
Neke stvari su kod nas bolje. Mi pijemo vino, a Turcima to vera
zabranjuje. Ne jedu svinjetinu, a meni se ini da nema nita lepe od
prasenceta s ranja. Pa kakve su tek krkancije za na Boi i krsnu
slavu! A, sauvaj boe, uz turenje ide i obrezivanje...

61

XVI

uma, vatra, rojevi varnica sukljaju u grane jela. Nebo je prepuno

zvezda. Blistava pruga Kumove Slame otegla se kao srebrn pojas,
iaran dragim kamenjem. Okolo se razbakarili hrastovi i bukve; uz njih
se uurile ustreptale breze. Iznenada se nad umom pomoli mesec i
sve se natopi belinom.
Na utavljenoj ovjoj koi sedi harambaa Stanoje prekrtenih nogu
i natenane pui na dugi areni ibuk. Pred njim je uturica s vinom.
Desno od njega namestio se Jevtimije. U desnoj ruci mu tikvica puna
vina, a dve-tri druge krue od ruke do ruke meu hajducima, koji su se
umirili da to bolje uju priu. Neki sede, neki su nalakeni. Veljko se
naslonio uz deblo mlade omorike kako bi mogao videti harambaino lice.
Nastupili su dani odmora; eta je morala da ostane tu itavu nedelju radi
obezbeenja sastanka koji e se odrati. Zato je harambaa tako
zamiljen. On neto krupno i opasno priprema. U njemu se stekla
vekovna mudrost hajdukih osobina. S prezrenjem je gledao na suludo
istravanje pred opasnost. Nikad nije gubio prisebnost, a jasno mu je da
se lukavi i govorljivi Jevtimije izvlai od onoga to je obeao.
Ostavi mudrovanje i Turke na miru, Jevtimije. Obeao si i priaj.
Jevtimije obliza usne, natee iz uture i prui je Veljku. Napuni
duvanom lulu, u koju mu mlad hajduk stavi iku. Kad je isteglio tri-etiri
dima, pogleda sa strane u Stanoja i otpoe priu:
Obilazio sam Hristov grob i vraao se laom iz Jerusalima u
Solun. Na brodu je bilo svakojakog sveta: Turaka, Jevreja, Grka i poneki
hadija. Meu putnicima se nalazila i mlada Grkinja u crnini. Sahranila je
mua, ne seam se u kom gradu, pa se vraala rodbini u Solun.
Izgledala je skoro kao devojica ali je, zakljuio sam po pogledima koje
mi je dobacivala, ve bila izgubila dve stvari koje su bitne za ednu i
uzdrljivu enu: nije umela da sakrije ono to eli, a nije se ustezala ni
od poznanstva. Sedela je prividno tuna, a stalno me merkala ispod oka.
Osetio sam da je usamljena, pa mi je kao svetenom licu bila dunost da
je uteim.
Ispriala mi je odmah ceo svoj ivot. Nahranila me svakojakim
akonijama i napojila vinom. Kad sam doznao da ju je kao devojicu od
etrnaest godina kupio od roditelja stari trgovac Jermen i da je s njom
62

proiveo samo dve godine, veoma sam se rastuio. Mu joj je umro

iznenada, ostavivi joj mnogo novca i duan u Solunu. Lae i kuu u
Smirni bila je prodala pa se sad vraala u Solun da preuzme radnju. im
sam doznao da je udovica, odmah mi je postalo jasno da je saaljenje
najkrai put do njenog srca. Celu no sam presedeo na palubi uz nju i
teio je. Pred zoru je zadremala i spustila glavu na moje krilo. Meni su
bile ozeble ruke, pa sam ih grejao u njenim nedrima. U zoru je laa stigla
u Solun.
Siromah Jevtimije, nije znao gde da ogreje ruke! uzviknu
Petko, prasnuvi u smeh.
Eto, harambao, ba se nae Petko da ga ismeva! A sto puta
nam je priao ta je sve radio s bulama u Vidinu i Jedrenima povika
jedan mlad zadrigao hajduk.
Neka Jevtimije nastavi s priom ree Stanoje preko ibuka,
osmehujui se ispod tekog crnog brka.
Elem, iziosmo ujutro iz lae na pristanite nastavi Jevtimije.
Pomogao sam eni da iznese stvari, a kako sam bio bez groa u
depu, nameravao sam da potraim neko od kaluerskih bratstava. Kud
je ovek pristao sem da ide u svoj esnaf? Tada me Sina, tako se zvala
udovica, upita:
Kud e sada, sveti oe?
Ne znam, grena eno odgovorih joj. Para nemam, a nikog
u gradu ne poznajem. Sama zna da je Hristos rekao: Bog se brine za
ptiice nebeske.
Poveu te, sveti oe, svojoj kui da se odmori i nahrani.
Samo gledaj da nas avo ne sablazni.
Grena eno, zar ti nisam rekao da idem s Hristova groba i da u
mantiji nosim pare svetog drveta od raspela na kome je visio na
Gospod. A ula si da se Boji sin nije libio rospija Marte i Marije, i kamoli
u ja, greni akon, da se usteem od milosti i panje ucveljene udovice.
Onda poi sa mnom, sveti oe ree Sina. Zatim je uzela
koijaa koji nas je sa stvarima prevezao do grkog dela grada.
Tu je Jevtimije malo prekinuo priu, nategao vino iz tikvice i
pogledom pomilovao Veljka, koji je paljivo sluao njegovu priu.
Kod te ene, harambao, ostao sam godinu dana. Boji
blagoslov bio se spustio na njen dom. Kao to se u prolee raspukne
pupoljak da bi iz njega iziao mirisan cvet iz koga se zametne plod, tako
se otvorila Sinina utroba te je zanela. Pomogao sam joj u voenju
trgovine, jer sam prvog dana slandarao sa sebe mantiju, sakrio je u
koveg, a udovica me prikazala rodbini kao svog kalfu. Toliko sam joj
prirastao za srce da mi otpoe svakojako ugaati i traiti da se rainim i
da se oenim njome. Ali avo je stalni pratilac i neprijatelj zareenih
ljudi. to se mene tie, nije mi trebalo mnogo truda, pogotovu kad je u
63

pitanju ena. Sina je drala kod sebe u kui mlau sestru Jevdokiju.
Rascvetao ruin pupoljak. Gospod i njegova velika milost svedoci su mi
da prema tom divnom stvorenju nisam imao grenih namera. Ali, moram
priznati da nita na svetu nije tako lepo i privlano, zanosno i opojno,
kao devoje kad se rascveta...
Jevtimije je opet za as prestao da pria. Po nainu kako je punio
lulu duvanom i kako su mu prsti nemirno podrhtavali, moglo se primetiti
da je uzbuen.
Trideset hajdukih oiju gledalo ga je ne trepui. Jevtimije se
ispravi i pogleda Veljka, na ijem se licu jasno videlo uzbuenje. Grane
na drveu su umorile, a krupne i rasplamsale zvezde virukale su kroz
lie. Rojevi varnica sukljali su navie. Miris dozrelih plodova i umskih
cvetova godio je Veljkovoj dui pa je s napetom panjom ekao
nastavak Jevtimijeve prie.
Eto, brao moja. Jo kao ak u manastiru Studenici, ja sam
zgreio. Iguman me nauio da na ruskom itam sveta itija isposnika i
muenika. Odatle sam doznao da su sveci i muenici u mladosti mnogo
greili sa enama. A posle, da okaju, grehe, iveli su po peinama o
vodi, hlebu i skakavcima. Nosili su koulje od kostreti, po ceo dan
provodili u molitvi i ibali bievima svoje telo da ukrote u njemu avola.
Verovatno da u mojoj glavi tada nije sve bilo u redu. Ravo sam shvatio
ta itija i ve kao akon poeo da greim s planinkama i obanicama, a
onda se ispovedao igumanu. On me je teio, i prekorevao, i ispitivao do
u tanine o grehu. Kad sam bio podstrien za akona, nisam jo mogao
da se smirim. Zato me iguman poslao da obiem Hristov grob.
Ne vrdaj upreko. Priaj ta je bilo s Grkinjom zapovedi mu
Stanoje.
Ko s avolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju, harambao. Obe
sestre pobesnee za mnom. Dok je Sina s momcima u duanu
trgovala, Jevdokija je ludovala sa mnom. Ali, Sina je bila prepredena,
prava lisica. Sumnjala je na roenu sestru. Jednog dana uspela je da
nas iznenadi. Ovaj rova na mom licu, to su tragovi njenih nokata. Zatim
su se njih dve zagrlile i isplakale, a meni je Sina naredila da svuem
odelo, da obuem svoju mantiju i da idem kud me oi vode i noge nose.
Jevdokija je imala vie srca: pomogla mi je da melemom izleim
ogrebotine i dala mi tri dukata. Poseivala me, kriom od sestre, u hanu
gde sam se sklonio. ta mi je posle toga ostalo nego da odskitam do
Svete gore i u Hilandaru proivim tri godine u postu i molitvi.
Jevtimije je dugo jo priao kako je proveo te tri godine meu
svetogorskim kaluerima, kako se borio i svaao s Grcima, oko
manastirskih poseda i vinograda. U jednoj svai je ak ranio kosijerom
dva grka kaluera. Posle je po nareenju vladike iz Soluna morao da
napusti Svetu goru i da se vrati u Srbiju. Tako lutajui dospeo je do
64

manastira Sveti Roman, koji je bio pred propau. Ono nekoliko

kaluera koje je zatekao bilo se potpuno poseljailo i priklonilo glavu
pred turskim spahijom. Jevtimije je preko mitropolita Metodija izradio kod
Mustafa-pae da se manastiru povrate svi zemljini posedi. Uzdigao je
manastirske vinograde, pelinjake, zapatio svinje i ovce, a zatim razvio i
trgovinu sa Niom i Beogradom. Igumanovao je sve do pre godinu dana.
Jagodinski muteselim ga nije voleo; esto je govorio knezovima:
Dina mi, papaz Jevtimije nije kaluer nego prerueni hajduk.
Ponaa se kao da nije u Turskom Carstvu. Ne samo da je vratio
manastirsko nego je rasterao okolne age i spahije. Zakida mi hara, a
muteselimsko je ve prepolovio. Samo me njegova hrabrost vee da ne
dignem ruku na njega.
Kad su dahije uzele vlast, jagodinski kabadahija posla u Sveti
Roman kao subau svog dotadanjeg seiza Asima, zvanog elava
Lisica. Asim je dojahao na bangavom kljusetu; dolama mu bee
okrpljena na laktovima, ali je o pasu nosio krivu sablju i na unkau
drenovu batinu nabijenu klincima, koju je zvao topuzinom. Nastanio se u
manastirskom konaku. Proglasio se spahijom, a zatim kulukom gonio
seljake da mu diu han na bregu vie Morave. Kad bi mu se neko od
Srba zamerio ili usprotivio, upotrebljavao je tu svoju topuzinu.
Povali krmka, Huso, govorio je svome momku da mu preko
stranjice uteram pamet u glavu.
Za nepunu godinu dana, elava Lisica uterao je strah u kosti svim
okolnim selima koja su ranije pripadala spahijama. Sve dok nije podigao
han, u manastirska imanja i napoliare nije dirao, a to je zabranjivao i
svojim momcima. Zazirao je od Jevtimija i pokuavao da ga kroz pie
zadobije. Meutim, jednog lana Huso je pijan nasrnuo na mlinarevu
kerku, devojicu od svojih petnaestak godina. Ona se branila grebui
ga, ali kad vide da nee moi da se odbrani, otpoe da jaue i
zapomae. Jevtimije se sluajno nalazio u podrumu, gde je nabijao
obrueve na vinsku burad. Kad je zauo jauk, odmah je istrao u
dvorite sa bradvom u ruci. Videi raupanu i izbezumljenu devojku,
zgrabio je Husu za grlo i tresnuo njime o ledinu. elava Lisica pobesne i
podie svoj buzdovan na Jevtimija, ali ga ovaj saeka i silovitim udarcem
tresnu bradvom po glavi. Zatim je drugim udarcem dokusurio Husu, i jo
istog dana odmetnuo se u umu. Kabadahiji je napisao pismo u kome
mu se zakleo bogom i krstom da e ga snai sudbina elave Lisice ako
dirne u manastir i kaluere. Godinu dana je hajdukovao po umi oko
manastira. Posle mu je vladika Leontije, preko novog igumana, naredio
da se gubi bez traga, jer su dahije spremne da zapale manastir i pobiju
kaluere ako se i dalje bude motao po tome kraju. I tako je Jevtimije
doao u etu kod Stanoja.
Pa ti i nisi kaluer! viknu harambaa.
65

 Mogu vala da budem i vladika kad treba da se svetinja srpska

brani od Turaka odgovori Jevtimije.

66

XVII

Osvanuo

je Mitrovdan 1803. Na Mitrovdan se hajduci po obiaju

rastaju i odlaze kod jataka na zimovnik. Meutim, povean dahijski i
janiarski teror stvorio je kod hajduka uverenje da ni zima nee biti
mirna. A bilo je jasnih znakova da se u narodu poveava nemir i da se u
umadiji priprema i organizuje otpor. esti sastanci Stanojevi sa
Karaorem, arapiem, Milenkom i drugima po umama Venaca,
Bukulje, Kopaonika i Juhora, jasno su govorili Veljku da e na prolee
doi do velike guve. Seajui se svih dogaaja iz letonjeg
hajdukovanja, borbi i akcija, Veljko nikako nije mogao da shvati zato ga
Glava alje s Jevtimijem na zimovnik u Dubonu.
U mislima je preispitivao svaki svoj postupak i sve to je u toku
jeseni i leta uradio. Kad su na drumovima iz busije saekivali janiare,
uvek je meu prvima juriao. Njegova puka nikad nije promaila
Turina. Odelo, oruje i zaplenjeni novac do poslednjeg marjaa istresao
je harambai na dolamu i nikad se nije ljutio kad se delio plen.
Ranjenog druga nije ostavljao na bojitu.
Moda me neko opanjkao kod harambae? mislio je Veljko.
Moda me ne smatra dovoljno izdrljivim i hrabrim? A moda i nije to.
Stanoje je sve mlae ljude i skorije hajduke slao na zimovnik. Zadrao je
samo starije i oeliene. Uglavnom one koji su retko odlazili u akcije; one
s kojima se esto izdvajao i dogovarao. To je ba ono to je Veljko eleo
da dozna. Bio je siguran da je na pragu neka nova zbrka; to mu je jasno
po dranju dahija i janiara. Ranijih godina Turci su sa sela im nastane
jesen odlazili na zimovnike u gradove da u svojim ugodnim i toplim
konacima na miru i u uivanju provedu zimu. Ove jeseni su uurbano
podizali hanove po selima, a subae su udvostruavale pratnju. A u
narodu se sve vie aputalo: sve je vie bilo onih koji su se opirali
pojaanom teroru Turaka. Kretanje nekolicine Turaka, pa ak ako ih je
bilo i petorica, bilo je nesigurno im skrenu s carskog druma. Mnoge
janiare lutalice, koji su dolazili iz Bosne, Hercegovine ili iz vidinskog
paaluka, a bavili se pljakom, gutao je mrak srpskih uma. Njih su na
raun hajduka ubijali seljaci; trag im se gubio kao da su u zemlju
propadali.
I, eto, ba u vreme kad je opta uznemirenost sve vie uzimala
67

maha, a sastanci i tajni dogovori mnoili se po umadiji, Stanoje izdvaja

Veljka i Jevtimija i alje ih na zimovnik u nepoznat im kraj, tamo gde se
Turci jedva usude jedanput godinje da navrate. I to samo po hara.
elja za promenama i izuzetnim dogaajima, koja je od ranog detinjstva
vukla Veljka van sela, od kue, odvajala ga od drugova i seljana, gonila
u lutanje po tragu za uzbudljivim dogaajima, sve ga je jae i snanije
obuzimala. inilo mu se da je nepovratno propao i izgubljen dan u kome
nije iao u napad i osvetu. A sada harambaa ga odvaja od borbe i
tera u selo gde treba preruen da uva i hrani seljake ovce. Pokuavao
je da shvati Jevtimija, ali nije mogao. Lukavi skita tako je posle one
prie o Grkinji Veljko mislio o njemu skoro se obradovao to ide u
Dubonu i vodi me! Poslednjih mesec dana, kad god bi se nou probudio,
Veljko je video harambau i Jevtimija kako neto apuu. Jevtimije je, po
svemu sudei, dobio poverljiv neki zadatak, a ja treba da kaskam uz
njega kao drebe uz rudu i da ga uvam.
Razmiljanje i seanje zamorie mladia. Veljkovoj prirodi
filozofiranje nije polazilo za rukom. Najvie mu je godilo da izie u busiju
da saeka Turke, da nasrne na njih i ne pusti oka za svedoka. Borba,
stalan pokret, nemir, i opasnost, to je ono u emu se Veljko snalazio kao
riba u vodi, gde ga niko nije mogao pretei ni nadmudriti. Poi u da
vidim ta je u pitanju. Ako mi se na zimovniku ne dopadne, mogu i sam
za svoj raun da hajdukujem. Mladih i nemirnih ljudi ima gde god priviri
u umu. Jedva e ekati da ih neko pozove i povede.
S tim mislima probudio je Jevtimija. Zamotao se u urak i dremao.
San je kao lako i meko paperje drakao Veljka po sputenim onim
kapcima, a onda dopree do njega reske Jevtimijeve rei:
Dremni malko, jer im se smrkne kreemo.

68

DRUGI DEO

69

Milan, zvani Gavran, hajduki jatak u selu Duboni bio je po enskoj

liniji blizak rod Stanoju Glavau. Kao mladi boravio je pre austrijskoturskog rata u Somboru s Karaorem u frajkorima, a za vreme rata
sluio je austrijskoj vojsci kao vodi. Posle svitovskog mira nije hteo da
se seli u Austriju, ve se nastanio u selu Duboni. Milan je bio povuen,
razborit i vrlo obazriv ovek. Prvih godina Mustafa-paine vladavine bio
se potpuno predao trgovini svinjama, gajenju ovaca i sticanju bogatstva.
Sve je to radio neprimeeno od Turaka. Njegov ugled nije prelazio
granice sela, iako je iz godine u godinu postajao sve bogatiji. Skromno je
iveo, a oblaio se kao i svaki seljak. Sve svoje ranije veze je odravao, i
to ne samo sa istaknutim ljudima u Srbiji nego i sa graninim austrijskim
oficirima, koji su veinom bili Srbi odseljeni iz Srbije. Svinje, vunu, vosak
i med Milan je nosio na pijace u Vrac i Temivar. Njemu su esto
dolazili trgovci iz preka po robu. Uzimao je novac i ostajao povuen u
zatvorenom krugu svoje porodice. Veliku kuu brvnaru i ostale
gospodarske zgrade podigao je kraj guste ume. Kroz talu, podignutu u
razlistalom hrastovom gaju, dopola ukopanu u zemlju, ulazilo se najpre u
gornje odeljenje koje je sluilo za ovce; u donje odeljenje smetao je
goveda i konje. Iz tale je tajnim tunelom sproveo prikriven izlaz u
umsku ostavu, koja je imala dva podzemna odeljenja za skrivanje
skupocenih stvari i sklonite za hajduke u sluaju potere.
Gavranov buljuk ovaca brojao je preko pet stotina muzara, a u umi
je drao trideset krmaa za prasenje i stotinak veprova na irenju. Imao
je i desetak krava, zatim nekoliko pari volova za vuu, sedam-osam
kobila za drebljenje i po nekoliko rasnih konja za jahanje. U pelinjaku,
gde je provodio najvie vremena, nalazilo se dvesta trnki. U blizini
pelinjaka imao je tajni podrum za ostavu pia i ita, koje je uvao za
veliku nevolju. Pored dva oenjena sina i trojice sinovaca, koji su mu
pomagali u domainstvu, Milan je drao nekoliko obana i slugu. Od
dolaska dahija na vlast, broj obana se preko zime udvostruio. Svi
mukarci su stalno nosili uza se veto prikriveno oruje. Gavran ni u
pelinjaku nije otpasivao silav sa dve u srebro okovane kubure i
handar. Snaan i lep ovek pedesetih godina, uvek obuen u novo
sukneno odelo, s vlakom ubarom na glavi, jahao je konja kud god
70

poe od kue, a pratili su ga po jedan sin i sinovac na konjima, dobro

naoruani i spremni na sve.
Od dolaska dahija na vlast, Milan nije nijednom otiao u
Smederevo, a od pogibije Stanka Harambaia stalno je spavao na senu
u tali, spreman na otpor. Pored toga, u vrbacima na Dunavu stajali su
mu sakriveni amci za bekstvo u Austriju. U umi, nedaleko od Milanove
kue, izdvajala se velika brvnara njegove snahe Marije, roake Stanoja
Glavaa, koja je pre godinu dana bila dovedena iz Glibovca za
Stanojeva bratanca Jevrema. Do Jevremove enidbe dolo je i mimo
Milanove i Stanojeve volje.
Kad je upoznao Mariju Jevrem je bio snana i naoita momina od
dvadeset pet godina. Na gozbi kod ujaka u Glibovcu, prilikom dvorbe, a i
docnije u kolu, zapala mu je za oko mlada Marija. Mogla je imati svojih
sedamnaestak godina. Vie crna nego smea, vitka ali snana tela, sa
jasno naglaenim grudima, krupnih modrih oiju i talasaste kose, ova
devojka, sva od nemira i pokreta, privlaila je optu panju momaka.
ak su i stariji, pritisnuti teretom godina, u razgovoru s Marijom postajali
vedriji. Za sve vreme ruka obletala je trpezu kao igra; dolivala u ae
vino, dodavala hleb, nastojala da svako bude dobro poaen. U
mnotvu gostiju padala je u oi njena vitka figura u beloj lanenoj koulji i
kadifenom jeleetu sa zlatnim granama, iji su se pupoljci rascvetavali
na samim vrhovima devojakih grudi.
Za glavu vii od svih prisutnih, irokih plea i velike kosmate glave,
Jevrem je odmah zapao za oko Mariji. Dopao joj se njegov izraz
dobriine, jednostavnosti i snage. Kao roaku iz Dubone, Marija mu je
poklonila veliku panju. Stalno ga je nutkala jelom i piem. Zagledan u
Mariju kao dete u ikonu, Jevrem nije ni jeo ni pio. Promrmljao bi neto
nerazumljivo, uzimao komade mesa i parad pite i zaboravljao da ih
pojede. Tek kad se s Marijom naao na saboru i poveo kolo, shvatio je
da mu bez nje vie nema ivota. Ceo bogovetni dan su se nadmetali u
igri i tek kad se privukao mrak krenuli su natrag ujakovoj kui. Marija ga
je drala za ruku. Kad su zali u umu, zauli su dreku zeca, koga je bila
zgrabila neka zver. Marija se preplaeno trgla i pripila uz Jevrema. Sa
vrha hrasta kriknula je jejina; njen glas je jezivo zasekao tiinu sumraka.
Mariju je to jo vie uplailo. Celim telom se pripila uz Jevrema.
Opinjena strahom, tiinom ume i drhtanjem Jevremovog srca,
zaboravila je da joj je momak rod i pustila ga da je ljubi i miluje. Jednoga
asa, kao u nekoj upaljenoj magli, spojili su se u jedno bie.
Otrenjeni, shvatili su da su uinili neto nedozvoljeno. Dugo su
utali. Marija se ponovo primakla Jevremu, poloila mu glavu u krilo i
gorko zajecala. Jevrem je nezgrapno milovao rukom po kosi, a kad se
smirila, rekao je:
Ne ostaje nam drugo nego da se uzmemo.
71

 Rod smo, nesrenie odgovorila je Marija.

Kakav rod! Moja majka je nekakva tvoja nazovi tetka.
Ipak smo rod. Nee pop hteti da nas vena. Moji i tvoji e svi
odreda biti protiv.
to se tie venanja, lako emo. Dukat popu u aku pa bi venao
brata sa sestrom.
Zar ne zna da je ujko Stanoje u hajducima i da je harambaa?
Nee nam to odobriti. Zbog Milune, koja je takoe htela za roaka, ubio
je agu koji im je to odobrio i onda otiao u hajduke.
Zbog drugih je on u stvari otiao u hajduke. Samo, da zna:
nema ni hajduka ni Turina koga se ja bojim. Uzmi neto preobuke, pa
da beimo to pre.
Obe strane rodbine mesec dana dizale su buku i viku na Jevrema i
Mariju. Milan, kao razborit ovek, naposletku je dao pristanak i pomogao
im da se venaju i otponu da ive kao mu i ena. Taj dogaaj uinio je
ono emu se nikad niko nije nadao. Jevrem je ranije svoju snagu troio u
tuama po selima i na saborima. Zavolevi Mariju, sav se predao poslu.
Shvatio je da vie donosi jedan dan trgovanja nego godina dana oranja.
Nisu ga plaila ni burna vremena ni nesigurnost, koji su stare iskusne
trgovce stokom primoravali na opreznost. Otpoeo je po selima da
uzima od seljaka uirene veprove. Neto za gotovo, a vie na poek. Za
dve godine uspeo je etiri puta da teslimi trgovcima po nekoliko stotina
ugojenih veprova i volova. Neiskusan, smeo i neobuzdan, im je osetio
priliv novca, poeo je lepe da se odeva, da pije i jae dobra konja.
Trgovina i poslovi primoravali su ga da ee odlazi do Smedereva i
Palanke. To je bilo dovoljno da zapne Turcima za oko. Naroito onima
to su kao skakavci bili nagrnuli u Srbiju, spremni da se pljakom
domognu bogatstva i ugodnog ivota.
Jednog dana, vraajui se iz Smedereva kui, Jevrem je u
bisagama nosio veu svotu novca, a Mariji libade i svilenu basmu. Znao
je da ga ona eka, da e ga na pragu zagrliti, prihvatiti mu konja, i
prekorevati ga to se nedelju dana zaamao, ostavljajui je samu da
brine i ezne. Marija ga eka, to je najvanije. Nije ni osetio da mu se iz
grudi otimalo pevuanje.
U susret su mu dolazila tri janiara, neke novajlije, na bagljivim
konjima, u pohabanim dolamama, pijani i ozlojeeni, jer su itavu
nedelju dana obilazili sela, a nijedno ne naoe da se u njemu zadre i
proglase itluk-sahibijama. Nove subae behu ve sve posele, a svaki
subaa je uporno nastojao da zadri ono to je zgrabio. Ne samo to
nisu mogli da se doepaju poseda, novca i pljake, nego im nije polo za
rukom ni da se domognu koje snae ili devojke. Srbi su se ve bili
izvetili, pa im se pojavi Turin u selu sve ivo to je mlado ensko
bei i sakriva se u umu; po kuama su zaticali samo babe i starce.
72

Nerado su ih primali, ali su iznosili rakiju, a ponegde ak i cicvaru. U

zabitna sela, blie umama i planini nisu se usuivali da zau. Znali su
da je Srbija puna hajdukih eta, da se prokleti auri ne ale, da
saekuju u busiji i ubijaju, a esto veaju i po drveu. Suljo, koji je doveo
jarane iz Bosne, s nadom i obeanjem da u Srbiji steknu sve ono ime ih
je do tada obmanjivala sudbina i Alah, besneo je i bio pripravan da
nasrne ak i na usamljena bogata Turina, samo da se to pre domogne
novca, dobra konja i lepog odela. Sitan, roav, razrokih oiju, poznat kao
zloa i ubojica, im je primetio Jevrema pritegao je dizgine svojoj ragi i
prepreio mu put:
Stani, vlae, da jednu-dve proegleniemo!
Ne branim, Turine, ako si dobronameran odgovori Jevrem.
Iz koga si sela, rajo? upita Suljo.
Tamo iz onih uma, aga.
Imate li spahiju?
Kako ga ne bismo imali?
Dobar ti je konj, rajo! nastavi Suljo, gledajui sa udnjom
Jevremovog konja.
Pet sam ga godina gajio, Turine, mora da bude dobar.
Vere ti, poto bi ga prodao?
Nije mi za prodaju, Turine. Ono to treba oveku, ne daje se
nikome.
Zna li ti, rajo, da smo mi janiari, carski sinovi, da ste vi nae
roblje i da moemo uzeti od vas sve to nam se dopadne?
To danas prvi put ujem, Turine. Pred carem i njegovim
zakonom zna se kome ta pripada, ta ko sme i moe odgovori mu
ve ljutito Jevrem.
Sjai s konja, krmski sine, gde rajetin moe da ima takvog
paripa! Uzeu ti ga bez para i dinara.
Ako si to za to se izdaje, onda u ti rei: carski sinovi ne
presreu raju, silom joj ne otimaju robu.
Gle, gle, pasjega sina! uzviknu Suljo, tre kandiju i nalete da
oine Jevrema.
Ali pre no to je bi fijuknuo, grunu kubura i Suljo strmoglavce
polete zemlji. Dok su se druga dvojica Turaka pribrala, Jevrem tre
handar iz silava i visokog Smaila zasee po vratu. Smailova glava
padne na grudi; mlazevi krvi iknue kao vodoskok. Kad vide ta mu bi s
drugovima, trei janiar ispali kuburu na Jevrema i utee. Pogoen
kurumom u desnu stranu grudi, Jevrem jedva uspe da se odri na
konju. Na ranu, iz koje je ikljala krv, stavi svilenu basmu i popusti konju
uzde da ga to bre odnese kui. Kao da je oseao ta se dogodilo, im
je dokasao pred kuu konj stade rzati. Marija istra, vrisnu, skide
Jevrema i unese ga u kuu. Milan je odmah doveo babu vidaricu koja je
73

Jevremu previla ranu. Izgledalo je da e rana krenuti na dobro. Velika

Jevremova snaga uporno je odolevala; posle mesec dana ve je mogao
da ustaje iz postelje i uz Marijinu pomo ode do prozora. Meutim, zrno
iz kubure ostalo je u telu pa kad je Marija, kao i cela porodica, ve mislila
da se Jevrem oteo, on se jednog jutra nenadno zakalja i krv mu grunu
na usta; tako ga je i zaguila pre nego to su uspeli da dovedu vidaricu.
Marija je odmah odsekla kosu i obukla crninu. Nije bugarila ni
jaukala. Kad su Jevrema sahranjivali-padala je sitna kia. Mutni dronjavi
oblaci plovili su nebom, pred sprovodom je iao pop sa etiri mladia
obuena u stihare, pevajui Svjati Boe svjati krepki, svjati besmrtni,
pomiluj nas. Celo selo, muko i ensko, prisustvovalo je pogrebu. Sa
rodbinom, iza samog pokojnika, ila je baba Stamena, koja je svakoga iz
sela kukanjem oalila. Bila je poznata narikaa, a umela je kao nijedna
druga da nabraja vrline pokojnika. Marija, razasute kose, uplakana i
smuena nenadnim gubitkom, kretala se mehaniki, kao da nije shvatala
ta se dogaa i u kakvom se poloaju nala. Kad su sanduk spustili u
raku, jetrve su odvukle Mariju od groba; ona se otimala, ne shvatajui
ta se to oko nje dogaa.
Po obiaju, za dau je zaklala vola iz jarma. Udeena je sofra za
celo selo. Gologlav, sa sinovima i sinovcima, Milan je sluio rakijom i
vinom, a jetrve i mlae ene iz porodice iznosile su jelo. Marija je
potpuno slomljena ostala u vajatu. Zauenim pogledom zverala je po
kui. Brvna su joj izgledala stara, crna, grede umrene pauinom. Jedan
sanduk je otvoren; iz njega su ene vadile lanene neiseene trube
pekira, koje su desetini sluile za brisanje ruku. Na stolu u uglu odaje
nalazi se grub hrastov sto, a na njemu pun sahan peene svinjetine i
zemljani bardak vina. Na dai sa ostalim enama sluila je i najmlaa
Milanova snaha Ljubica, crnomanjasta lica, nosata, vrane kose i vatrenih
oiju.
U isto vreme kad i Marija za Jevrema, Ljubica je bila dovedena za
Milanovog sinovca Radula, krljavog momuljka, koji je epao na desnu
nogu. Ljubica je bila vesele naravi; sve je u ivotu primala sa aljive
strane. Smekala se kad treba i kad ne treba, ali je umela lukavim
pogledom sve da vidi i zapazi. Mu joj je u svemu ugaao, a Milan ju je
vie od svih snaha pazio i prizivao. Svi u porodici, uoj i iroj, sumnjali su
da nisu ista posla izmeu nje i svekra Milana. Meutim, izmeu Ljubice
i Marije od prvog dana se razvilo poverenje i prijateljstvo. Iskusnija u
branim odnosima, Ljubica je poduavala. Mariju kako da se oblai,
kako da saekuje mua i savetovala joj da mu se nikada potpuno ne
preda. Dok su svi bili zabavljeni daom i alou, Ljubica nije ni trenutka
isputala iz vida oaloenu Mariju. Utravala je u vajat, trzala iz
bardaka gutljaj-dva vina, uzimala u urbi peenje, prilazila joj i smeei
se govorila:
74

 Priberi se! Nije sve u jednom oveku. Mlada udovica moe i ono
to je drugim enama zabranjeno.
to je vreme od Jevremove smrti dalje odmicalo, Marija je sve vie
padala u tupu ravnodunost. Radila je po kui i na njivama kao i ranije,
ali nije imala volje ni za ta, niti ju je ma ta radovalo. Prvi put se
okrenula i pogledala oko sebe kad je nastala berba kukuruza. Toplo
jesenje sunce kao da ju je ponovo oivelo; na susednoj njivi pevali su
berai i beraice. uma iznad njih izgledala je kao pozlaena od uvelog
lia i sunane svetlosti. Marija je osetila e; prila je izvoru, spustila
tikvicu i napunila je vodom. Dok se tikvica punila gledala je sebe u vodi.
Radosni glasovi, koji su dopirali sa svih strana iz njiva, upozorie je da
oko nje postoji ivot i da nije sve zauvek izgubljeno, kako je mislila.
Osetila je ivo i slatko kretanje krvi kroz telo. Spustila je tikvicu ponovo u
izvor da bi se jo bolje videla, zatim je grabila vodu i pljuskala se njome
po licu. Obrisala se skutom koulje i ponovo se nadnela nad vodu. Nikad
se sama sebi nije uinila tako lepa i privlana. Onda joj odjedanput
postade jasno zato je u poslednje vreme nemirno spavala i zato je
skoro svake noi neto rekivala. Te proklete noi! skoro je vrisnula.
Sve se utia i zamre. Samo gore, vie kue nad vajatom, umore grane
oraha.

75

II

Treeg dana po Mitrovdanu 1803, u sam sumrak, iznenada banue

pred Milanovu kuu Jevtimije i Veljko. Cela porodica bee zabavljena
poslom oko zatvaranja ovaca, mue krava i trapljenja krompira i jabuka.
U vrhu dvorita, pod nastrenicom kolarnice, dvojica slugu i najstariji
Milanov sin pekli su rakiju i pripremali to treba za komianje, na koje je
trebalo da dou momci, devojke, neveste i mlai ljudi iz sela. Starci i
domaini zasee oko kazana da piju, pue i pretresaju dogaaje u
svetu i Srbiji. Milan je bio obaveten o dolasku Jevtimija i Veljka.
Jevtimija je poznavalo celo selo, jer je kao svetogorski kaluer prezimio
prole godine u Duboni.
Milan se iznenadio kad je video da dolaze na konjima. Ranijih
godina hajduci nisu tako dolazili na zimovnik. Oba su jahala dobro
ugojene konje, a bili su obueni u nova ohana odela sa silavima; samo
su duge puke prikrili pod dolame. Kad ih je Milan ugledao kako
dojahuju iz ume, pogledom lisice osmotrio je svu okolinu. Kad je video
da nema nikoga okolo, istrao je te ih presreo:
Zar se tako prilazi jatakoj kui, Jevtimije?
De, de, nije nas ni ptica mogla osetiti ni videti. Nego, sklanjaj
konje i oruje. U bisagama su novac i predmeti od vrednosti. Vodi nas u
vajat i nai kakve krpe da se to pre preruimo. Nadam se da su moje
mantije jo u ivotu. Veljka namesti kao slugu kod Marije.
Ba si potrefio! Jo mi samo treba da sastavim slamu i vatru. Ako
Veljka nisam dosad video, to ne znai da nisam uo za njega. Sin je
Petra Sirenjara. Nemirna i pusta crnoreka krv. Nego, okrenite tali.
Tamo emo sve urediti.
U skrivnici, Jevtimije ree Milanu:
Stanoje te pozdravio da nabavi to vie debane. Ako bude
mogao, doi e oko Boia na koji dan. Veljko je hrabar, pouzdan, ali je
nemiran. Turina ne voli ni da omirie. Grdno su mu se zamerili. Pre tri
dana svratili smo u Smederevo. Trebalo je da prenesemo neke
harambaine poruke. Zanoili smo u hanu. Handija nam je dao sobu,
gostio nas, i sve se lepo svrilo. Uranimo, i im se kapija otvorila iziemo
na drum. Valjda smo sat-dva jahali, kad ugledasmo dvojicu baa na
konjima kako jure pravo na nas. Ja htedoh da se sklonim, a Veljko se
76

zaintaio i nee.
Zar u svojoj zemlji da se Turkeanjama uklanjam s puta? Ti si
kaluer, nauio si da temena. Dok nosim glavu na ramenima, gorem od
sebe neu pobei.
Uto prispee i Turci. Zaustavie konje. ute i gledaju Veljka. On se
podboi na batinu i poe da ih meri.
Ko si ti, more? viknu jedan bikonja, zadrigao i osion.
ta se tebe tie ko sam? iroko ti je i prolazi! odgovori mu
Veljko.
Gle krmka, kako ima otar jezik dreknu drugi.
Jesi li Srbin ili Turin? upita bikasti.
Srbin sam ciknu ljutito Veljko.
Raja, pa puta jezik mimo zuba. Zar se tako susreu i potuju
gospodari?
Ti gospodar, ro golotrba! viknu Veljko, pa potee onom
batinom bikonju po tintari. Ja svalih onog drugog. Zavukosmo ubijenu
paad dublje u umu. Uzesmo im konje, odelo i oruje. Kod obojice
naosmo po tri kese samih utalja.
Krv je to i muka sirotinjska! viknu Veljko, ne oseajui se
ugodno u suknenom odelu.
obanima, slugama i ukuanima, Milan je Veljka prikazao kao
Jevtimijevog aka i pratioca. Odveo ih je do kazana gde se pekla rakija i
oko koga je sedelo dvadesetak seljaka, belobrkih staraca i srednjaka.
Kad ugledae Jevtimija, svi ustadoe na noge da se pozdrave i mesta
da mu naine. Na Veljka skoro da nisu ni obratili panju. Nikome nije bilo
neobino da kod Milenka, naroito preko zime, sretne mlade nepoznate
ljude. Svi su nasluivali da Milan uruje s hajducima, ali nikome nije ni
na um padalo da se raspituju ko su Milanove sluge i obani. Vreme je
nemirno. Svet se uzmutio. Nasru Turci, a hajduci ne oprataju
izdajnicima. Najbolje je to manje znati i ne raspitivati se bez potrebe. Za
Jevtimija se pouzdano verovalo da je kaluer, ali ko je i odakle je niko
nije znao, a ni proveravao. Decu je bez para krtavao. Sekao je slavske
kolae, po nudi venavao i opajao, jer selo nije imalo svoga popa, a
pop iz susedne parohije dolazio je samo triput godinje; o preslavi; druge
nedelje asnoga posta da preisti selo; o Tucindanu, da krsti decu
roenu u toku leta. Tada je ispovedao i prieivao starice koje nisu
htele da ekaju do asnoga posta.
Jevtimije je sve to besplatno radio. Uz to je voleo da popije dobru
aicu i da omasti brk. Ono to je najvie dizalo ugled kalueru bile su
njegova veselost i prisnost. Svraao je u svaku seljaku kuu i satima
priao o nekadanjoj srpskoj slavi i veliini, o vremenu kad su Srbi imali
svoju dravu, careve i kraljeve, zidali manastire, a sveti Sava podizao
kole. Priao im je o boju na Kosovu, Milou Obiliu, neslozi i izdaji, o
77

tome kako je nesloga donela ropstvo, stradanja i nesreu. Priao im je o

seobama, sluenju i potucanju od nemila do nedraga, o esaru i
Nemcima, koji su nam neprijatelji, samo jo lukaviji od Turaka. Govorio
im je o slovenskoj Rusiji, majci zatitnici, u kojoj se sunce raa i zalazi, o
njenoj velikoj snazi koja e Srbima pomoi da ponovo stvore dravu i
vrate slobodu. Iz njegovih pria nasluivalo se da se neto sprema i da
je izdajnik svaki onaj ko dri stranu Turcima.
A kad se Jevtimije namestio uz kazan, tutnue mu seljaci u ruke
bardak s rakijom. On se nasmei i prekrsti, razgleda prisutne i ree:
Neka nam Bog i sveti Sava, na muenik i spasitelj, pomogne da
ovu zimu pred sobom u miru i zdravlju provedemo. Hoe, akobogda. A
sveti ore da nas na krilatom konju slobode povede zdrave i ile.
Zelena umica je oduvek naa sestrica. Milan je domain i dobroinitelj.
Uvek je imao i dobre ljude primao, stradalnike pomogao, srpsko ime
uvao i time Bogu ugaao.
Bog ti dobro dao i pomogao, ko to i oe odgovori mu
sedokosi stari, to je sedeo blizu ognja i grejao krsta. Tvoja re je
melem za srce, a krepi i duu. Ne razumem zato se jari, oe
Jevtimije! Da se kod nas nastani, sagradili bismo ti malo kuice i nali
udovicu da te zimi greje.
U ta ti zabrazdi, dede? Kad se kaluer do sada enio sem u
mraku da niko ne vidi? doviknu neko.
Mui, boja zamlato. Od kaluera nije teko do popa, ali od popa
nije lako do kaluera. Tek ako popu umre popadija, moe da se
zakalueri. Je li tako, oe Jevtimije?
Trebalo bi da je tako. Ali otkako nam Turci postavljaju Grke za
vladike, sve se moe ako je puna kesa o pasu. Boj se Boga, i veru e
nam opoganiti odgovori Jevtimije.
Je li istina da je Leontije otrovao starog Metodija i da je pomou
dahija zaseo u vladiansku stolicu? upita okot i smrknut seljak.
Pria se. Kad u grmu mrda, mora da se neto ivo krije. Leontije
je Grk, gramljiv i slavoljubiv.
Za sve to vreme Veljko je sedeo na trupiu po strani. Posmatrao je
paljivo prisutne, a najvie domaina, koji je sedeo pored Jevtimija i
neprimetno pratio rad oko kazana i ta se dogaa meu momcima i
devojkama na komianju. Poslednjih godina Veljko se bio odvikao od
posela i obiaja. Devojaka i momaka pesma, cika i zadirkivanja,
probudie setne uspomene na bezbrino detinjstvo kad se kod oeve
kue u ove dane okupljalo itavo selo. Omamljiv miris ljive, seljakog
znoja i bosiljka, kojim su se kitile neveste i devojke, miris peenjaka na
aru, prijatno ga je dirao i mutio mu misli. Sve je kao u danima njegova
detinjstva, samo to umesto oca u proelju sedi Milan, a umesto sestre
Dude starce kafom slui Ljubica, gledajui ga radoznalo ispod trepavica.
78

Nekoliko puta uspeo je da uhvati njen pogled. Jedanput mu se

osmehnula, ali tako kao da je htela da mu kae neto poverljivo.
Zahvati ga teka tuga. Prihvatio je bardak s rakijom, prinosio ga
ustima, uzimao pola gutljaja, koliko da umanji gorinu. Tada se odnekud
pojavila Marija. Crnina joj je udvostruila lepotu i pojaala belinu lica i
sjaj oiju. Svi oko ognja zaustavie oi na njoj. Jevtimije prestade da
pria. Tiina kao da je zbunila Mariju. Zastala je i tek tada primetila
Veljka. Pogledi im se ukrstie kao munje. Naglo je porumenela, a na
usnama joj se pojavio smeak. Potom se odluno uputila Jevtimiju i
poljubila mu ruku.
iva bila, Marija! Suenom se ne pobee.
Oe Jevtimije, pokojni Jevrem pominjao te kad god je uzimao
uturu s vinom odgovori mu Marija, a suze joj ovlaie trepavice.
Bekrijali su i mahnitali prole zime zajedno. Kaluer e kad-tad
zavriti ivot kao i Jevrem doeka Milan.
Potom se obrati mladom gostu:
Veljko, ovo je moja snaha Marija. teta to nije Jevrem meu
ivima, imao bi parnjaka u hrabrosti i mrnji prema Turcima.
Marija se povukla nazad i ponovo ustremila oi na Veljka. Sve oko
njega tonulo je u zaborav i maglu. Dva ustremljena oka, ovlaena
suzama, streljala su ga iz tame. Teka tuga nazirala se u njima.
Pobledeo je i jedva se savlaivao da ne kae neto nepromiljeno.
Marija je to primetila i radostan osmeh sakrila u uglove usana.

79

III

Otkako su doli Veljko i Jevtimije, a otpoele zimske magle i zemlja

poela da mirie na sneg, Marijin nemir postajao je sve vei. Dani su
kratki, a rada u kui previe. Ovce i goveda uvali su Milanovi obani.
Ona je odlazila samo do tale da pomuze krave i skoro svaki put je
viala Veljka. Ljubica joj je rekla da je Veljko sin Petra Sirenjara,
dobeglog iz Crne Reke. To je jo vie zagolicalo njenu radoznalost. Pri
susretima su oboje zastajali i odmeravali se pogledima. Onda se Marija
trzala i smeila, kao da je predoseala neto to e joj ceo ivot
preokrenuti. Uurbano se sklanjala s puta, ali je zapaala da je Veljko
uznemiren pri tim susretima.
A uvee, dok je sedela uz ognjite, kao u polusnu, inilo joj se da
uje korake oko kue, onako kako ih je ula kad se pokojni Jevrem
vraao s puta ili rada, a ona ga oekivala. Ako bi vetar jae naleteo,
neto lupilo ili zautalo lie sa hrastova, naglo se trzala kao da nije
budna. Skakala je na noge i dugo oslukivala. Prilazila je prozoru i
pokuavala pogledom da pronikne mrak. Ponekad se usuivala da izie
napolje. Nebo je bilo mrko kao ugljen, bez ijedne zvezde. Opor vetar
vejao je hladnou, donosio miris snega i torina. Zemlja je zasiena
gorinom kao Marijina dua. No je puna straha i neizvesnosti. Na sve
strane pria se o turskom nasilju. Kroz mrak, nepoznatim stazama, vukli
su se ljudi kao senke. Ako se susretnu u mraku, jedni drugima neto tiho
reknu i produe svaki na svoju stranu. Sve je to Mariju plailo i
ispunjavalo jezivim iekivanjem. Onda se vraala u kuu, zakljuavala
vrata i sputala teki jasenov mandal. Palila je pred ikonom kandilo, brzo
zbacila sa sebe odelo, uvlaila se u postelju i zimogroljivo uvijala u
ponjave. San je nije hvatao. Tek pred zoru, sva slomljena, padala je u
dubok san. Sve je manje mislila na pokojnog Jevrema. Jasno je oseala
kako se u njoj lagano i uporno budi neka nesluena nada. Po nemiru,
osmesima, vrtlogu krvi i eljama, oseala je da e doi ljubav i nova
srea.
Uoi Svetoga Arhanela, Milanove slave koju je mnogobrojna
porodica zajedno proslavljala, Marija je ceo dan tresla s Ljubicom
ponjave i po vajatima nametala leaje od slame za goste i zvanice.
Slava je kod Milana Gavrana poinjala jo uoi Svetoga Arhanela.
80

Tada mu je iz udaljenih sela dolazila rodbina i prijatelji, uvaeni i ugledni

ljudi. Za taj ui krug trpeza se postavljala u velikom vajatu, a za ostale u
kunoj odakliji. Marija je doznala od Ljubice da te noi dolazi na veeru
Stanoje Glava sa trojicom hajduka. ene su toga dana ludele od urbe.
Mada je posao bio rasporeen, trebalo je da sve bude gotovo do noi.
Najstarija snaha je ve tri dana mesila pite. Srednja snaha je ispekla tri
pune pei hleba. U kotlovima se kuvalo meso sa kiselim kupusom.
Nekoliko prasadi bilo je ve na ranjevima. Dva ovna se varila na
eravici. Sva porodica bila je uurbana kao mravinjak.
U sumrak, Milan ree Mariji:
Idi, snaho, kui te se obuci. Na veeri e biti Stanoje. Ti i Ljubica
sluiete goste u vajatu. Zna, te ljude ne sme svako videti.
urno je otrala kui. U toplu vodu metnula je kitu osuenog
bosiljka. Dodala je zatim malo kalopera i suvog ruinog cveta. Zatim se u
toj vodi okupala. Dugo se oblaila. Zagledala je skutove velurne suknje,
jelek, pojas i crnu svilenu maramu to joj je uokvirivala lice. Sa tugom je
posmatrala podseenu kosu to joj je u upercima padala po elu. Sva
ustreptala, dojurila je u vajat. Oko dugakog hrastovog stola poreala
klupe, a na stolovake svalila jastuke napunjene jarinom. Zatim je prekrila
sto lanenim platnom. Doturila u kadionicu nekoliko zrna tamjana i okadila
vajat. Sve je mirisalo na tamjan, ulje i orahov list, zaboden ispod grede
tavana. Naposletku, pred ikonom, nasu u kandilo ulje i zapali iak.
Napunila je lukijernu uljem, a zatim zapalila i razmestila po stolu irake
sa sveama. Ljubica je u veliki mangal sasula ar i smestila ga u ugao
vajata. Soba je odisala mirom i prijatnou.
Ih, kako si se zaotavila! viknu Ljubica i utinu je za podbradak.
Tebi je do besa, a meni do muke odgovori joj Marija rumenei.
Ko ti je kriv kad si luda. Opkladila bih se da se dopada Veljku.
im te ugleda, digne krestu ko pevac na bunjitu. Samo da zna: ako mi
se efne pokazau mu kakve su Dubonke. Neka je i sin Petra Sirenjara i
neka je nadmen ko i svi Crnoreani, ipak u ga smotati. Ne podnosim
tvoga Stanoja to se pravi svetac, kao da nije hajduk. Slatko bih mu
uvrnula one crne brine, da oseti ta moe i ume prava ena.
Pobesnela si. Svi ti u kui ugaaju odgovori joj Marija.
Nisam. Samo znam ta treba initi. Muke reponje cene nas dok
smo mlade. im ponemo raati i deca nas oglou, jure za mladima.
Ovamo se bune na Turke, a poganiji su u tim stvarima od njih.
Koliko godina ima Veljko? upita Marija.
Mlad je. Oko dvadeset tri ili etiri. Za mene je pile. Tebi je petao.
ta si ti s pokojnim Jevremom doivela? Dok ne rodi dete, ena ne zna
ta je muka, i treba da se iivi. Zna li ko sve dolazi?
Stanoje i nekoliko njegovih drugova.
Knez ua iz Azanje i vrcavi Milenko iz Klievca. Taj ene oima
81

dere. Ni Turin mu nije ravan. Nego, sve ovo na dobro ne mirie. Nema
dana da neko nepoznat Milanu ne doe. Omrkne, a ne osvane.
Kako to misli, mila sestro? uplaeno e Marija.
Ima li oi da vidi? Svi neto apuu. Gde god se dva sastanu,
neto jedan drugom doapnu i urno odlaze. Vieni ljudi jedva ekaju
slave i svadbe da se serbez okupe...
Uto se pred vratima zaue glasovi i koraci. Prvi je uao Stanoje, za
njim knez ua, iza njega visok mrav pop u mantiji, Jevtimije, Veljko i
jo trojica mladih ljudi sa orujem. Stanoje se okrenu Mariji, a preko lica
mu prelete gorak osmeh.
A eto, Marija, ta se moe?
Marija je shvatila da to njoj Stanoje izjavljuje sauee. Sve joj je
izgledalo kao u snu. Toliko oiju upereno u nju. Prila je Stanojevoj ruci i
zagrcnula se plaem. On je pomilova po glavi i poljubi u elo. Dok je
Ljubica razmetala goste, Marija oseti na sebi Veljkov pogled. Opojan
miris tamjana, bosioka i zapaljenih svea mutio joj je misli.
Veljko je gledao lepe Marijine ruke, koje su drale posluavnik; na
njemu se iz fildana puila kafa. Otra i slatka udnja palila mu je grudi i
ispunjavala telo. Postalo mu je jasno da se mnogo izmenio otkako je na
zimovniku. Veeras je slava bogatog glasovitog domaina. Svi jedu i
piju, ale se, zadirkuju Milenka i Ljubicu. Stanoje je nazdravio domainu.
ua je uzeo ubrus iz Marijine ruke, obrisao usta i brkove, pogledao je i
rekao:
Je li ovo, Milane, obudovela nevesta?
Jeste, knee. ena pokojnog Jevrema, Stanojeva roaka.
Nevolja, moj knee. Da je rodila dete, savila bi ruke. Ovako, nit je ena
nit devojka. im osvetim Jevrema, nai u joj momka i dobru kuu. Dau
neto ovaca, volova i konja kao miraz.
Hiljadama je mladih udovica danas po Srbiji. Otkako je Napoleon
poeo da rui po Evropi jednog za drugim kraljeve i careve, ceo svet se
uskomeao. Dolo vreme kad se carstva rue i zemaljski gospodari
menjaju. U Turskom Carstvu vie se ne zna ko vlada. Selim Trei misli
da je car. Pazvan-Oglu u Vidinu za njega i ne haje. Ismet-paa vlada
Sirijom, a Mehmedalija u Egiptu. ete krdalija pustoe Rumeliju i
ucenjuju gradove i vezire. Kod nas dahije i janiari naumili da nas unite.
U takvom smo svetu da nam nema nade niotkuda, sem to mognemo
svojom snagom i svojim rukama zavri knez ua.
ta misli Crni? upita Milenko.
Da se spremamo za prolee odgovori Stanoje. umadija je
organizovana. Najgore je s knezovima i trgovcima. Oni neto pokuavaju
sa spahijama i carskim Turcima. alju ispod ita tube Porti, a ne vide
da im sekira stoji nad glavom. Nenadovii petljaju opet neto s
Nemcima. A ni Nemcima ne cvetaju rue. Seo im Napoleon na vrat. Crni
82

je u pravu. Kad je u pitanju glava i go ivot, nema se ta otezati i birati.

Zbog toga sam i doao noas. Tebi, uo, poruio je Crni da okuplja
sigurne ljude i da eka znak. On je otiao preko Morave da se vidi s
Petrom Dobrnjcem i knezom Stevanom Sineliem. Milenko ve zna ta
ima da radi u poarevakoj nahiji. U ovoj kraju su Milan, Jevtimije i
Veljko.
Pre nekoliko dana iao sam na Adakale ree Milenko. Zvao
me Redep-aga. Kae da ima poruku od velikog vezira da se Srbi malo
pritrpe, jer tamo znaju nae nevolje. Ja njemu rekoh: Zar ne vidi,
estiti aga, da je iz Bosne i Hercegovine nagrnuo turski gola i da nam
die sve to imamo. I to bi se podnelo, ali nam ne tede ni obraz ni
svetinje. Ubijaju i sramote. Moe li se to trpeti? Odmerio me uzdu i
popreko. Osmehnuo se i rekao: Radite kako znate. Ali Sultanov skut iz
ruke ne isputajte, jer ako se prihvatite za skut tueg cara kao u prolom
ratu, niko posle nee moi da vam pomogne.
Redep je bacio oko na beogradski paaluk odgovori Stanoje.
Stenjen s vidinske strane od Pazvandije, a iz Beograda od dahija,
lukavi lisac dri se Porte i Selima, a rauna na nau snagu. Ti, Milenko,
gladi ga niz dlaku. Obeaj sve. Posle emo videti kako e se dogaaji
razvijati.
Kroz narod se ire glasovi da su dahije reile da poseku sve
muko to gatnjik vee. Ostavili bi samo decu i ene. Potom bi ih isturili
i tako napravili pravu raju. Je li to istina? upita Veljko.
Na neto su se odluili odgovori Stanoje. Saznali smo da
su za januar zakazali sastanak kabadahija. Na tome e dogovoru odluiti
ta da preduzmu. Videemo! Treba biti na oprezu, jer Turci moraju neto
uraditi dok je zima. Hajduci su po zimovnicima. U umu i planinu ne
moe se s nejai.
Tek kad su petli oglasili pono, ustali su da se razilaze. Marija poe
da spremi Stanoju preobuku i branjenik. Napolju je padao sneg i duvao
hladan istoni vetar. uma je jeala.
Zato ne noi, striko? upita Marija Stanoja.
Ne mogu, iako u ovakvoj noi i kurjak trai sklonite. Veljko,
isprati me. Treba neto s tobom nasamo da razgovaram.
Napred kroz snenu no ila je Marija. Za njom Stanoje, a pored
njega Veljko. Za njima su trojica hajduka vodila konje. Jedno vreme
Stanoje je iao utke; vetar i sneg ibali su ih po licu. Zatim zastade,
okrenu se Veljku i ree:
Saznao sam da u Smederevu ivi Jevremov ubica. Otidi tamo i
ubij pseto. Kako e to izvesti, tvoja je stvar. Drugo, ako doe do guve,
idi odmah knezu ui, koji uiva veliki ugled u narodu. Potreban mu je
smeo i hrabar ovek. A boljeg od tebe nemam.
Nastavio je put utke. Pred vratima Marijine kue svi su zastali i
83

priekali da ona iznese to je spremila.

84

IV

Marija i Veljko stoje jedno prema drugom i sluaju kako se konjski

topot sve vie gubi u noi, vetru i snegu. uma je puna svakojakih
glasova i umova. Od neba ni traga. Natmureni mrani oblaci spustili se
skoro na zemlju. Sipa susneica. To je no uoi Svetoga Arhanela
1803. godine, kad dve treine sela slavi, a nigde se, kao ranijih godina,
ne uje pesma, niti gde da grune puka. Psi uzbueno laju, a neto kao
pretnja iz uzburkane ume i vetra oglaava se dalekim zavijanjem
gladnih vukova. Marija oseti kako je Veljkove sjajne oi udno
posmatraju. Zadrhta; rumen joj obli lice. No je mrana. Sve jae duva
vetar i sipa sneg. Zavijaju vuci. Negde se zau otegnuti, skoro bolan zov.
Samo trenutak je oklevala, a onda ree:
Hladno mi je. A poto i ja slavim, ui da te poastim.
Uao je za Marijom u odakliju, u kojoj je gorela vatra. Marija zatvori
vrata. Gurnu kljuaonicu u direk i prie ognjitu te starnu glavnje. Nabaci
nekoliko jasenovih cepanica. Plamenovi suknue i svetlost obasja
odakliju. Sve je tu uredno, isto; mirie na tamjan i tavljene ovje koe,
kojima je zastrt zemljani pod. Na polici je sijalo bakarno posue. Na zidu
o klinove obeeni puka, handar i kubura sa srebrnim koricama. U uglu
veliki orahov koveg sa rezbarijama, a do njega iroka seija prekrivena
arenicama.
Hoe li kafu? upita Marija, gledajui u stranu.
Daj mi vina, kad ve slavi smeei se toplo ree Veljko.
Marija postavi trpezu. Namesti je ispred Veljka, zatim uze sa police
bardak s vinom i sahan sa seenom suvom svinjskom vealicom.
Dometnula je i dve ae.
Hoe li malo turije?
Zdrav se ovek ne pita i ne nudi naali se Veljko.
Hvala Bogu kad si i ti jednom obelio zube odgovori mu Marija.
Sve do sada mislila sam da si mutav. Kod nas u Duboni mladi ljudi
kao to si ti nisu naodmet rekla je i oinula ga pogledom, a oi su joj
se zaokruglile i poveale.
Za Mariju te noi nije postojalo nita osim Veljka, koji je pratio
pogledom svaku njenu kretnju. Osmehivao joj se i bleskom oiju pozivao
u svet ludosti i sree. Stid, ustezanje, sve to je sputavalo njene elje
85

sada se gubilo. Marija je odluila da se ponaa slobodno. Zar nije sve na

ivici propasti? To mrano i pritajeno, od ega strepi i staro i mlado, moe
da nasrne svakoga asa kao opor gladnih kurjaka. A ja ivot nisam ni
zagrizla. Ovu godinu udovanja tugovala sam i samovala, ekala i
strepela. ivot moj, crna nesreo, uzdahnula je u sebi. Kad je sela
nasuprot Veljka, kolenima uhvati suknju da prikrije bedra. Veljko ispi
naduak au vina, pogleda je i ree:
Samuje?
ta drugo ostaje udovici? A ti? O tebi se svata pria: da si
proao mnogo sveta, iveo u Vidinu, ubijao i robio Turke...
Neka se pria. Zar je greh ubiti zlotvora? U subotu idem u
Smederevo da osvetim Jevrema.
Dok je Marija kuvala kafu, Veljko joj je priao o svom dotadanjem
ivotu. Sluala ga je i ni za tren nije skidala s njega oi, iz kojih je izbijala
nada da je doao kraj njenom samovanju. Pod Veljkovim pogledom
oseala se nemona i gotova da uradi sve to on zaeli. Ispijajui au
vina, Veljko je mislio: Lepotica je ova Marija; zar hajduku dolikuje da se
snebiva i prenemae. Jevtimije to zna najbolje. Kad ena zamerai, ona
okolii, ali se predaje im snana ruka padne na nju.
Kad je posrkao dva fildana kafe, a Marija se spremala da mu
ponovo naspe, on joj uze ruke, zagleda joj se u oi i naglo je zagrli. Srce
mu uzbueno zalupa. Vreo mlaz krvi jurnu telom. Mozgom se proli topla i
ruiasta magla. Obuhvati je oko pasa i ponovo prigrli. Nemoj, uinilo
mu se da je rekla, ali se toplo i podatno preputala...
Kroz prozor je ve ulazila mutna zimska svetlost svitanja kad je
Marija pokuala da se izvue iz Veljkovog zagrljaja.
Ako ti se spava, ostani. Ja moram kod Milana da sluim goste.
Ostani jo malo zamoli Veljko, privlaei je uza se.
Bestidni avole, zar ti je malo cela no! nasmeja se Marija i
poljubi ga u obnaeno rame, pa se izmigolji i ustade.
uo je kako se u odakliji pljuska vodom. Zatim se vratila u sobu
rumena i svea. Iz kovega je izvadila istu preobuku, stidljivo unula,
zbacila koulju i, obzirui se na Veljka, zaas se obukla. Video joj je
puna, obla, crmpurasta ramena, plea i zaobljene kukove. Poto se
obukla, donela mu je au vina.
Lezi i odmori se. Ja u dotrati im ugrabim priliku.
Vrata su se zalupila, a potom se sve brzo stialo.

86

Nekako ba tih dana nastupilo je udno zatije. Sneg bee dobro

napadao. Svi poljski radovi prestali. Retko se ko usuivao da krene od
kue. U gradove i na pazare niko iz sela nije iao. Nikome vie nije bilo
stalo do sticanja i tednje. Ljudi su se po selu okupljali, pili i neto
oekivali. Strepnja je zahvatila malo i veliko, sve sem kavgadija koji su
lunjali od kue do kue, smekali se i saaptavali. Svima kao da je
postalo jasno: ivotom i ljudskim sudbinama otpoeli su da upravl.aju
nekakvi novi, nepredvieni zakoni. Magla neizvesnosti zastirala je
budunost. Bolji domaini i imuniji seljaci naroito oni koji su imali
neto uteenog novca, vrednijih stvari, boljeg odela, nakita, vune,
sukna i bakarnog posua kriom su kopali zemunice i u umama
podizali sklonita, te sve u njih odvlaili i krili. Mnogi ljudi iz sela,
nastanjeni oko puteva koji su bili na udaru Turcima, odlazili su kod
poznanika i prijatelja pod raznim izgovorima u sputna i planinska sela, ili
su se preruavali, izdajui se za skitnice i prosjake. Poneki su odlazili u
planine i ume da kod hajduka prezime zimu i sauvaju glavu.
Drugi dan po Boiu Veljko i Marija su se venali. Milan se tome
dugo opirao; snahi je govorio:
Boljega nikad ne bi nala. Hrabar je, ali nee uspeti da se
privikne na rad u kui. Hajduka krv nee mu dati da miruje.
ta mogu kad mi je ba on suen? Vie volim da provedem sa
njim mesec dana, nego s drugim sto godina.
Dii ruke, Milane! Blagoslovi ih, jer su njih dvoje ve sve svrili
bez popa i blagoslova. Osvetio joj je prvog mua. Ona ga nagrauje
rekao je Jevtimije.
Popovi i kalueri drali su redovno slube i o malim svecima. itali
su duge molitve i drali propovedi, kao da se pribliava smak sveta i
sudnji dan.
Jedne noi, u sumrak, dojuri na konju pred Milanovu kuu mlad
ovek i zatrai Jevtimija. Dugo je neto s njim aputao, a zatim uze
pljosku rakije, ispi je skoro naduak i odjuri nekuda u meavu i no kao
neastivi. Te iste veeri banuo je na konak sedokosi prosjak. utke je
seo pored ognjita, ispio kafu, popuio ibuk duvana, a kad ga Milan
upita uje li se to novo, osmehnu se i ree:
87

 ta moe biti dobro i novo kad je na sve strane zlo? I ranije su

gospodarili i upravljali Turci, ali se znalo ta je nae a ta njihovo. Da
to si duan, a posle si miran. Otkako ovi avoli zasedoe u Beogradu
umesto pae, sve ivo zamutie i razorie. Mi smo godinama radili,
savijali grbae, od usta otkidali da neto steknemo i imamo. S dahijama
nasrnu ala i vrana, go i raspojasan Bonjak, a takve lopatom ne bi
mogao nahraniti, a kamoli medom i cicvarom zadovoljiti.
To znamo i na svojoj koi oseamo ubaci Jevtimije. Nego,
kai, hoe li otkuda biti spasa i pomoi.
Kakav ti spas i kakvu pomo trai? Njih treba jednostavno
maljem u glavu. Sad je za to vreme. Inae moe biti dockan. Ovo po
selima treba napasti, zadaviti. Hanove ivim ognjem zbrisati. Ako svi
zajedno navalimo, rastrgnuemo ih kao opor vukova bagljivo kljuse.
Pazi, stare, to bi znailo dii bunu? ree tobo uplaeno
Jevtimije.
Uzmi kako ti se svia, ali ako mi ne krenemo, krenue oni. A
prednost uvek ima onaj ko prvi pone.
Starac je noivao u nekoliko kua u selu. Uvek je i svuda govorio
isto. Jednog dana je otiao u susedno selo. I tamo je govorio isto.
Izgledao je blaen kao nevinace, a ozlojeenost je izlivao kroz
dobroudan osmeh. Sve je to prolazilo mimo Veljka i Marije. Ono to se
deavalo svim mladim parovima koji se vole i uplove u srene dane
zajednikoga ivota, dogaalo se i njima dvoma. Slepi da vide i gluvi da
uju ita oko sebe, ostajali su svet za sebe. Marija kao da vie nije ona
od pre nekoliko meseci. Tek sada, s Veljkom, shvatila je da je ivot s
Jevremom bio kao priprema za punu ljubav i sreu. Nestali su crne misli,
tuga, strah od samoe i neizvesnosti, a budila se velika nada da e se
sve u ivotu okrenuti na dobro i lepo. Sati i dani nestajali su kao da ih
neko krade. Veljko je bio zaljubljen i odan mu. Preobraena u neku
drugu Mariju, kojoj vie nita nije bilo teko, strepela je da se to zbog
onog nepoznatog, ali tajanstvenog prisutnog, ne raspe. Oseala je da
Veljko lakomo i nezasito uiva njenu mladost i lepotu. Tih dana Marija je
bila sva u nekakvoj vatri. Nita nije videla sem Veljka i nita nije elela
sem slatkog uivanja. Rascvetale due i ustreptalog tela, na brzinu je
svravala poslove po kui, grabei da sve vreme bude s njime.
I Veljka je zanosilo toplo porodino ognjite, mlada ena, njena
milovanja, nerad i pie. Izgledalo mu je da tome nikad nee biti kraja, da
e mu u tom slatkom zanosu i lenstvovanju protei ceo ivot. Meutim,
jednoga jutra probudio se sa udnim oseanjem zasienosti. Posmatrao
je Mariju dok je uala uz ognjite, raspirivala vatru i nametala dezvu
uz planule suvarke. Pratio je svaki njen pokret. Znao je da za nju vie
nita na svetu ne postoji sem njega i noi provedenih sa njim. ak je
nestalo i njene stidljivosti. Nametljivo je pokuavala da svojim prisustvom
88

odstrani i potisne od njega sve ostalo. Osetio se zarobljen. Njegov raniji

nemir neoekivano je oiveo. Poelo mu je bivati jasno da je prenaglio
sa enidbom. Bez potrebe se vezao za enu koja e mu odsada visiti o
vratu kao privlaan ali nepotreban teret. Ludi dani zanosa u eninom
zagrljaju proli su. Sve mu je sada bilo poznato. Svaki dan i no liili su
jedan na drugi. Ako tako nastavi, ivot e prei u mlaku dosadu i naviku.
To razbudi u njemu tihu setu. Zaele da pojae konja, da izazove kakav
dumbus, da nekuda ode. Gde je ono slatko oseanje napetosti dok se
eka u busiji; kad se hvata svaki um, vidi sve ispred sebe; kad prst na
obarau stoji pripravan da okine? Hajduk se ponovo probudio u njemu.
Iako nije videla njegov pogled lica, Marija je onim udnim
predoseanjem ene koja voli, osetila da je tu negde kraj zanosa.
Okrenula se. Dugo i upitno je gledala Veljka. Iznenaena, shvatila je
da se sve u toku jedne jedine noi izmenilo.
ta ti je?
Nita. Razmiljam da danas ili sutra trknem do kneza ue u
Azanju. Poslednja dva meseca nalenstvovao sam se kao nikad u ivotu.
Marija se oseti kao strelom u srce pogoena. Neto jae od nje i
njene ljubavi, neka nevidljiva avet pojavila se iznenada izmeu nje i
Veljka. Setila se Milanovih rei: Hajduka nita za kuu ne moe vezati
im oseti zelen list i dolazak prolea. Osetila se uznemirenom i
bespomonom. Telo joj je drhtalo, dua je bolela. Snudena kao da je
sve pokopala, nasula je kafu i prinela mu je postelji. I dok je on
raspaljivao duvan u ibuku, nenadno je zajecala i previla mu se preko
kolena, a on ju je dugo milovao po vranoj kosi...

89

VI

Treeg ili etvrtog dana po Svetom Savi, godine gospodnje 1804,

odravalo se prelo u kui Milana Gavrana. U velikoj odakliji bilo se
skupilo gotovo celo selo. Devojke i neveste dole su da eljaju vunu, a
momci da krune kukuruz, dok su starci i zreliji ljudi sedeli u stolovacima
oko ognjita. U bakrenjaku na verigama kuvala se rakija s medom, da se
na studeni zagreje telo i razigra dua. Marija i Ljubica sedele su sa
devojkama i nevestama i neto im apatom priale. Devojke su se
prigueno kikotale i bacale kriomice poglede na svoje momke. Izmeu
Milana i Veljka sedeo je Jevtimije. Skoro ceo sat priao je seljacima o
manastiru Hilandaru i ivotu kaluera u Svetoj gori. Priao im je kako je
sa jednim crnogorskim hajdukom oteo od Grka zadubinu Nemanjia i
predao je srpskim kaluerima.
Je l istina da tamo enska noga ne sme stupiti? upita buljook
starac.
Jednom je samo taj zakon bio prekren. Carica Jelena, ena
cara Duana, ula je u Svetu goru i posetila Hilandar. To je zapisano u
starostavnim knjigama. Kalueri tvrde da je posle toga nastao pomor
meu njima. Oko manastira i u neposrednoj blizini ak se ni enske
ivotinje ne smeju drati. Meutim, dalje na pasitima i imanjima dre se
koze zbog mleka i magarice za noenje tereta.
Uto se u dvoritu zau topot konjskih kopita. Svi su uznemirie;
nastade priguen tajac. Veljko se naglo die i dok je brzim korakom hitao
vratima, ruka mu je ve leala na drki kubure u silavu. Marija ga je
pratila uznemirenim pogledom i naglo bledela u licu. Dva-tri momka
takoe se pribrae. Neto jedan drugom apnue i brzo zagrabie na
zadnja izlazna vrata; verovatno su mislili da su selo iznenadili Turci. Ako
bude potrebno, momci su spremni da priskoe Veljku u pomo. Tek
posle glasnog razgovora koji je dopirao spolja, Milan se die i prie
izlazu, ali je Veljko ve ulazio sa nepoznatim mladim ovekom, otrih
oiju i preplanula lica.
Ko si? upita Milan.
Glasnik kneza ue odgovori pridolica, irei nozdrve i
udno udiui miris kuvane rakije koja se puila iz kazana.
Sedi pa nam reci zato si doao i ta ima novo. A ti, Ljubice,
90

zahvati mu rakije da povrati duu naredi Milan.

Pridolica otrese sneg sa opanaka, osmotri sve prisutne i sede u
stolovak. Nadnese ruke nad oganj, uze od Ljubice saplak iz koga se
puila rakija, osmehnu se zahvalno pa ne urei potegnu dva-tri gutljaja.
Brao, donosim vam vest o velikom zlu koje je iznenada zadesilo
Srbiju. Knezovi su preko bivih spahija i carskih Turaka tuili dahije i
traili od cara zatitu. Ali, i sami znate da vrana vrani oi ne vadi. Svaki
Turin, bio on carski ili dahijski, jedan drugom je brat. Dodijale caru te
tube, te ti on zapreti dahijama da e dii na njih vojsku druge vere i
zakona ako se ne okane nasilja. Pored toga, neko je iz Zemuna izdao
pismo kneza Alekse Nenadovia, u kome je knez traio pomo i zatitu
od nemakog generala. Sve u svemu, dahije videe da moraju neto
preduzeti ako misle i dalje da are i pale po Srbiji.
Tu glasnik predahnu i ponovo srknu rakiju iz saplaka. Poto mirno
utre sudlanicom brkove, nastavi:
Te ti oni ne budu lenji, skupe se i dogovore da iseku sve srpsko
to valja i moe puku dii i narod za sobom povui. I tu pre nekoliko
dana trojica velikih dahija pre zore iziu s vojskom u nahije. Tako su ti
jo prvog i drugog dana uspeli da uhvate i poseku: Stevana Palaliju,
kneza od Begaljice, Marka arapia iz Belog Potoka, buljubau Janka
Gagia iz Bolea, kneza Stojana iz Zeoka, kneza Teofana iz Oraja,
Hadi-eru i Hadi-Ruvima, kneza Petra iz Crkvenca, Matu iz Lipovca i
kneza Rajia iz Zabra. Mehmed-aga je na veru domamio u Valjevo
kneza Aleksu Nenadovia i Iliju Biranina te ih posekao. Grbovi je
nekako doznao i utekao. Osamdesetorici knezova i vienih ljudi za dva
dana poseene su glave. uvi to se radi, ua se sklonio u umu, i
tako se spasao.
Uh, ta se uini! uzviknu Milan bledei.
ekaj, brate! Zna li se ta je sa Karaorem? upita Veljko.
E, vidi, Crni je nadmudrio Turke. Jo od rane jeseni stalno je s
hajducima u eti Stanoja Glavaa. Ali, zamalo da nije upao u klopku. Bio
je svratio kui da se preobue i uzme branjenik. ena, kao i sve druge
pod kapom nebeskom, zaustavi ga da noi. Tek pred zoru dolete na atu
s dvanaest delija Uzun Kafedija, Aganlijin buljubaa. Samo, kad je
dosad lisica iznenadila i prepala vuka?! Karaore otvori odmah plotun.
Ubio je Uzuna i nekoliko mu momaka. Odmah je sa Stanojem i
hajducima zaao po selima i poeo da die narod i da ubija Turke. ua
zna da se uzbunila umadija i valjevski kraj. Milenko Stojkovi je odmah
digao stotinak beara i golotrba i zaao po poarevakom kraju te pali
hanove, ubija i vea age. To isto dole u Moravi otpoeli su da rade Petar
Dobrnjac i knez Stevan Sineli. ua vam je poruio da se diete i da
hitate njemu u pomo. A uz put da pobijete Turke koje naete po
hanovima.
91

 Drugaije se nije ni moglo zakuvati ve tako! skoro radosno

uzviknu Veljko. Uz nesreu dolazi i srea. im je Turcima umakao
Crni, nee vie biti ale i uanja uz enske skutove.
Ne znam, brao, ta e biti i kako e se svriti. Ja sam svoje
uradio, pa sad moram uriti dalje da i druga sela obavestim.
Kad je glasnik otiao, zavlada muklo utanje. Sve oi su bile uprte u
Milana i Jevtimija.
Dobro, ta da radimo? upita Milan.
Vidi, vidi pamet. Zar tu treba neto razmiljati? uzviknu osav
beloglav mladi, koji je preko zime lenario a preko leta odlazio nekuda
u skitnju. Svi u selu su znali da je konjokradica, a moda se bavio i
razbojnitvom. Krao je Turcima konje i vercovao ih preko Dunava za
austrijsku vojsku. Od roda je imao samo majku, hromu staricu, kojoj je
svega nabavljao i donosio. Novca je uvek imao, a troio ga je na pie i
Cigane po varoima i saborima. Nije zazirao od Turaka, a kmetovima se
rugao.
Milana to naljuti, brkovi mu uzdrhtae, a u oima blesnu varnica.
Nismo mi golai i beskunici da idemo glavake u bunu. Moramo
dobro otvoriti oi da najpre vidimo na ta e sve to izii.
Nau brau seku, veaju i na kolje nabijaju, sestre i ene
sramote, imanja otimaju i svetinje skrnave. to se mene tie, vi se
dogovarajte kako hoete i koliko hoete, a ja vie niti mogu niti hou da
ekam. Svi znamo da je Veljko hajduk. Dosad smo o tome utali. Sada
u ja da ga pripitam je li voljan da trknemo noas do susednog sela.
Tamo je oravi Ibrahim zaseo u han. Proglasio se carevim sinom. Niti se
ko moe udati niti oeniti dok on od obeju strana ne uzme dukat.
Belonja je u pravu! ustade uzbueno Veljko. Ko od
momaka ima puku i konja, neka se spremi. Iz ovih stopa preistiemo
sa oravim Ibrahimom. Dosta je smrdljivac poganio nau zemlju.
Tri preruena hajduka, koji su sluili kod Milana kao obani,
ustadoe i rekoe:
Milane, hvala ti na soli, hlebu i zatiti koju si nam pruio. Mi smo
hajduci. Ne moemo zavirivati kobilama pod rep dok se naa braa seku
i diu na dumanina. Poi emo s Veljkom i Belonjom.
Ko jo od momaka hoe s nama, neka se naorua pa da
krenemo. A ti, Milane, daj mi oruje i konje! zapovedi Veljko.
Meu seljacima nastade pometnja i zabuna. Svi pohitae kuama,
jer niko nije hteo da bude iznenaen dogaajima koji su se mogli
oekivati. Veljko, Jevtimije i trojica hajduka brzo su se spremili. Marija
nije mogla da veruje svojim oima kad ga vide obuena u ohano odelo,
sa silavom i orujem. Nije to vie bio onaj umiljati, skoro neni Veljko,
ve odluan, srdit i strog hajduk, za koga nita vie ne postoji, niti ma ta
moe da ga vee. Zabuna ustupi mesto oajanju. Bleda i unezverena,
92

ona pogleda Veljka i oajniki vrisnu:

Kuku meni, crnoj kukavici, gde pooh za hajduka! Zar sam tako
hude sree! Kako moe da me ostavi! Nisam te se kako valja ni
nagledala!
Ne luduj, Marija! Bolje je to si pola za hajduka nego kao to si
mislila, za najamnika. Mao moja, jo ti mene ne zna. Nai u ja
vremena i za boj i za tebe! uzviknu Veljko, zagrli je i krenu.
Belonja je uz Veljkova konja terao putonogastu etvorogotku kobilu.
Ona je nemirno frktala, grizui em. Kad se Veljko okrenuo, ugleda
Mariju na meseini. Stajala je kao privienje i pratila ga tunim oima.
Osmehnuo joj se i doviknuo:
Mao, spremaj ruak za sve nas! Kad svrimo s or-Ibrahimom,
vratiemo se!

93

VII

Ispred

Veljka je jahao Belonja na svojoj nemirnoj kobili. Njegova

iroka lea lagano su se ljuljukala, a kosmata okrugla glava bez kape,
slina velikom topovskom uletu, stajala je vrsto na snanom i ilavom
vratu. Hladan noni vetar uletao je u kovrdave pramenove kose i mrsio
ih. Veljka je ispunjavala radost; svaki deli tela brektao je od priliva
snage. udno neko oseanje kome nije znao ni povod ni uzrok obuzelo
je itavo njegovo bie; jedva je uspevao da se savlada da ne zapeva i
usklikne. Sve je odlueno u njegovom ivotu. Dolazi godinama
oekivana borba. Vie nikad nee morati da slui za komad hleba, niti
pogrbljen da preorava pare zemlje. Voleo je Mariju, ali je poslednjih
dana nasluivao da bi ga ona svojom ljubavlju prikovala za kuu i
napravila od njega grbavog rajetina. Na kraju, sve bi zavrilo krmeljivom
starou. To nije za mene. Dua bi mi se u brlogu ucrvljala. Otkako je
sveta, ljudi se bore za slobodu. Tui u se, bez uzmaka i kolebanja.
Nema ivota, lepote ni radosti bez borbe. Na ivot i smrt emo se tui s
Turcima. Tresnuemo ih batinom po glavi. Putevi raje jednom su se
morali ukrstiti s putevima gospodara.
Mutna zimska zora susrete ih na izlazu iz ume vie velikog sela,
koje se kao umorno jato dralova ratrkalo ivicom ume ka Moravi. Na
dvesta-trista koraka od obale uzdizao se subain han. Bila je to velika
drvena kuerina slupana od hrastovih brvana. Desno od nje nalazila se
konjunica i staja za krave, a levo ambari za kukuruz, kotar sa desetak
stogova sena i oviji obori. Iz odaka se uzdizao stub crnoga dima, koji
se povijao pod naletom vetra, a zatim se razbijao i vukao se nisko po
zemlji. Oko tale, ovijeg obora i kotara ukazae se mrke prilike seljaka,
koji su na smenu dolazili da obave poslove kod subae or-Ibrahima.
Belonja je zaustavio kobilu i dugo osmatrao. Zatim se okrenu
Veljku.
oro dri nekoliko pandura kao pratnju. To su gladne i gole
skitnice i beskunici. Odenuo ih je, obuo i nahranio. Dao im je konje,
oruje i dozvolio da rade to im dua hoe. Selo ih hrani i poji.
Rasporeuju se svake noi po boljim kuama na konake. Mlade neveste
moraju da ih dvore i slue za tu no. Ti se lako nee dati. Ja sam s
orom pijanio. Saekajte me vi ovde. Otiu u do sela da izvidim jesu li
94

mu panduri u hanu, ili su negde u selu na konaku.

U otrom galopu Belonja odjuri prvim kuama sela. Veljko i ostali su
sjahali i drali konje za uzde, spremni da za tren uskoe u sedla. Veljko
je bio nestrpljiv, ali se savlaivao kao lovac koji u zasedi eka retku i
opasnu zver. U mislima je ve doneo odluku: ako bude mogao, po svaku
cenu e se dokopati ivog subae i pandura. Zatim e ih poveati, a han
zapaliti. Zanet razmiljanjem, nije ni oseao kako vreme brzo odmie. U
svesti je video miran i odluan lik Stanoja Glavaa i visoku, malo
pognutu, Karaorevu figuru. Crnoga, kako su hajduci zvali Karaora,
video je samo jedanput. Doao je u umu blizu Botunja sa ugojenim i u
ohu obuenim Mladenom Milovanoviem. Njih dvojica i Stanoje behu
se odmakli u stranu, seli i neto razgovarali. Stanoje je dugo govorio,
Karaore reckao noem prut, a Mladen se lukavo smekao. Neto
naduto, podsmeljivo, Veljku tue, odraavalo se na ugojenom
Mladenovom licu. Jevtimije je posle u poverenju rekao Veljku:
To je Mladen Milovanovi, najbogatiji stoarski trgovac u
umadiji. Uiva veliki ugled kod seljaka, a s Turcima svrava poslove
mitom. esto vodi trgovinu preko Save. Poznaje dobro Nemce. Ima veze
meu pograninim austrijskim oficirima. U ratovima je bio hajduki
harambaa.
Veljko se seao i drugih koji su dolazili i razgovarali sa Stanojem, ali
mu je Karaorev lik ostao najjae urezan u svesti. Otre crte lica
tanke povijene usne, snano naglaeno elo, dug nos i usredsreene
oi, iji pogled prodire oveku do sri. Nije znao zato ga je taj lik toliko
ispunjavao nadom. Iz misli ga tre topot kopita Belonjinog konja.
Bio sam u pravu, panduri su u selu na konaitu. Nekoliko mojih
ljudi pohvatae ih na logi i povezati. Mi sada idemo pravo na han. Ja u
izjaviti da hou da se enim, a vi da ste mi svatovi.
Otrim kasom odjurie hanu. Pred kapijom odjahae konje i
svezae ih za vrljike. Zatim Belonja udari tri-etiri puta halkom na vrata
avlije. Iznutra zalajae psi. Zau se kako ih neko smiruje:
Mar, vuci vas pojeli!
Mandal zastruga i pade. Na vratima se ukaza debeo, trbuast
Turin u vatiranoj pamukliji i s nanulama na nogama.
mirkao je podbulim oima:
Gle, to si ti, Belonja! Koji te ejtan tako rano natera da doe?
Ibrahim-aga je ljut ima nekoliko dana. Ne znam koji mu je belaj. Stalno
hoda po odakliji. Nekog avola smilja. Jedva je sino dozvolio
momcima da pou u selo i proluduju uz snae. Bojim se da ti danas ne
plati sve!
Morao sam, Huso, doi rano. enim se. Zna, aga e se
odobrovoljiti kad je u pitanju dukat i nova nevesta.
Hoe, vala! To ja ne mogu da razumem. to uzme dukat, nije
95

naodmet. Ali to s nevestama nije u redu. Dokle e to raja trpeti?

Magarac nosi teret dok mu voda ne zalije ui. Srbija je ovo, moj Belonja.
Nikad ona nije dugo trpela zlo i nepravdu. Daj boe na dobro da se
okrene. Ostani tu, a ja odoh da kaem agi zbog ega si doao.
Jutro je tmurno; hladan vetar je otro ibao i sekao Veljkove obraze.
Ruka na drci kubure sve mu je vie zebla, prsti su se poeli koiti od
hladnoe.
Lje, lje, ta mi ree. Belonja hoe da se eni! Kakav dukat! Dva
cesarska za njega, a tri dana ostae mlada kod mene zau se grub i
krkljav glas. ekaj, Huso, da vidim koga je Belonja poveo u svatove!
Napred je iao Huso. Nanule su mu lupale po avlijskoj kaldrmi. Za
njime se pognuto naklopila visoka i proseda Turkeina, ogrnuta
samurovim urkom, sa raspaljenim ibukom u levoj ruci. Belonja ga
susrete ulagivakim osmehom.
Vidi, vidi, Huso, krmskoga sina! eni se, a nije ni nove akire
obukao. Valahi i bilahi, mora da je neka grdulja im se odluila da poe
za tebe?
Takvu sam itavo leto traio i naao. Sve to behu lepe, ti si prvi
povalio. Nisam lud da koju od njih uzmem za enu.
Nuto, bilmeza, ta mu je palo na pamet. Lje, lje, svatovi nisu
ravi. Tu zastade i zagleda se u Veljka. Kad mu vide silav i oruje, i
srete pogled, iznenada se u njemu javi sumnja. Merio ga je otrim
pogledom, a tako isto i ostalu etvoricu. Trenutak se kolebao da li da
ustukne. Licem mu pree ljutit osmeh.
Zna li ti, more Belonja, da sam ja zabranio da auri nose
oruje? Jo manje da se s njim pojavljuju pred Turcima.
Kako ne bih znao, estiti aga? Ali devojka se bez oruja ne
otima, pogotovu iz kneevske i zadrune kue.
Koji ti je onaj viljooki?
Veljko vie nije mogao da se savlada. Iznenada, dok trepne, trgao
je kuburu, priskoio Ibrahimu i metnuo mu cev pod grlo.
Ja sam Hajduk Veljko, majku ti balijsku! Ako brkom mrdne, srce
u ti sagoreti!
Ibrahim poblede, krvniki pogleda Belonju, ali odmah zatim mirnim,
skoro zapovednikim glasom odgovori:
Mii mi kuburu s grla! Da si hajduk, odmah sam poznao. Kai
zato si doao?
Da plati za sve to si radio.
Ibrahim se silovito i prkosno nasmeja. Odmeri Veljka od glave do
pete i pribrano odgovori:
Zna, uzee mi glavu, ali dug ne moe naplatiti. Mnogo sam ja
aurskih ivota na onaj svet otpremio; jeo i pio to mi je dua htela.
Nijednu zgodnu snau nisam mimoiao. Kad je ve sueno, mogu mirno
96

na onaj svet. Tamo mi nee biti gore nego ovde, jer sam za din i Alaha
dosta uinio.
Dva hajduka ga zgrabie s lea, otpasae mu tkanicu i njome ga
vezae. Huso je uplaeno treptao buljavim oima, gledajui u neverici
ta se sa agom radi.
Pu, pu, Belonja, kako me kurvinski prevari pljunuvi viknu
Ibrahim gnevno.
Jevtimije je ispalio puku i zovnuo seljake koji su argatovali oko
stoke. Istog asa pojavi se nekoliko mladih ljudi, koji su pred sobom
gonili svezane subaine momke. Za njima je trala gomila seljaka. Od
kue su jurile ene sa decom. Negde navrh sela neko je opalio iz puke.
E, hej, narode! odjeknu grlata glasina. Pohitaj da vidi kako
hajduci ubijaju subau!
Sa svih strana sjuri se bujica seljaka, ena, dece, staraca i mladei
na han. Veljko je bio tvrd, ali ne zao. Mogao je od gneva i osvete da
zadrhti, ali nikad nije ispoljavao zverske nagone kojima je podlona
gomila. To neshvatljivo bie to se zvalo narod, narod koji je kao mazga
teglio za Turke, trpeo gore i vie od ivotinja, otrgnut sada bunom iz
ropskog sna taj isti narod pretvorio se za tren oka u stoglavo
udovite, zapenjeno krvolonou. ene koje su kao iibane kuke
pokorno legale uz Turke, sada su im, zapenjene besom mrnje, upale
kosu, otkidale ui, vadile noktima oi. Premlaivale ih koevima, ili
rastrzale meusobno, nasrui jedna na drugu da to bestijalnije iskale
svoju ogorenu mrnju. Mrcvarenje or-Ibrahimovih momaka posmatrao
je Veljko kao u bunilu, skoro zapanjen, kao da e se tako neto i njemu
kroz koji tren dogoditi. Krupan riokosi seljak, kiljavih oiju, nezgrapan,
drao je u dugim rukama seku za seno. Razmahivao je njome kao da
neto u vazduhu lovi, i uurbanim korakom se pribliavao sa strane orIbrahimu. Uz njega je pristala lepukasta i okretna enica, stalno
nastojei da uzme seku od seljaka. Na kraju joj to poe za rukom.
Zagledala ju je, kao da u rukama ima preslicu a ne zna da li da je
zadene za pas, ili odbaci u stranu. Onda se, spazivi Veljka kako stoji po
strani i prati njene pokrete, lukavo osmehnu i odluno prie Ibrahimu:
One veeri si ti uivao gazei me, a sada je doao red na mene.
I pre nego to je Turin mogao da odgovori, udarila ga je otrom
stranom seke po licu. Odsekla mu je veliki komad koe i levo uvo, a
kad je krv linula, ustuknula je nazad i gledala ga zlim, zmijskim
pogledom.
Gade, koliko sam te samo molila da me ne sramoti! Zna li da
mi je od tada mleko u grudima presuilo? Otrovao si ga neistom.
Detence mi je zbog toga umrlo!
Suze su joj linule niz lice. Onda se izbezumila, pa jo ee
nasrnula na njega. Obletala je oko Ibrahima kao kvoka oko psa.
97

Udarala ga, odvaljivala deo po deo sa lica i glave, sve dok se nije
strovalio na zemlju. Kad to primetie ostale ene, sruie se gomilom na
unakaeni trup. Mlada ena koja je poela mrcvarenje Ibrahima, naglo
se istrgla iz gomile i prila riome seljaku. Neto mu priapnula, pa su
zajedno jurnuli u han. Otuda se vratila sa punim narujem ilimova,
sukna, odela i posua. To je bio znak za optu jagmu i pljakanje hana.
Jevtimije se tek tada pribra i uzviknu:
Narode, grabi i nosi, jer je sve ovo vae! Samo pourite, treba da
zapalimo han...

98

VIII

Toga

dana, hanovi su bili spaljeni u tri sela. Gde god su zatekli

subau s pandurima, hajduci su ih pobili; ponegde su Turci ve bili
saznali za bunu i pobegli u Smederevo i Palanku. Belonja se pokazao ne
samo hrabar ve i surov prema onima koji su oklevali da ustanu protiv
aga. Jednoga kneza zamalo nije obesio. Pred no, Belonja ree Veljku:
Ja idem knezu ui.
Mi emo poi da potraimo Stanoja odgovori mu Jevtimije.
Sa neto plena u novcu, oruju i odelu, Veljko i Jevtimije vratili su se
na konak u Dubonu. To to je Veljko video i doiveo prvoga dana
ustanka, inilo mu se da je sanjao i da se neto tako strano i surovo
ipak nije moglo dogoditi. Hteo je da razmilja o buni, a misli su mu se
stalno otrzale Mariji. Kad je izbio vie Milanove kue, vide je kako koraa
sputene glave, u desnoj ruci je nosila krkljau s mlekom. Setio se kako
ju je zagrlio skoro pijan one noi po Stanojevom odlasku, a ona mu se
predala. Videi je zamiljenu i pokunjenu, bi mu je ao pa naglo potera
konja i stie je pred kuom. Okrenula se. Radost joj je obasjala lice.
Onda brzo spusti krkljau; kad on skoi iz sedla, doeka ga u zagrljaj.
Veljko je seo u stolovak kod razbuktalog ognjita. Marija mu vide oi
i uasnu se. Od mraza, zimskog sunca i onoga to su u toku dana
videle, oi su mu bile zamuene i podlivene krvlju. U hajdukom odelu,
pod orujem, zaogrnut ohanim urkom postavljenim dabrovinom,
izgledao joj je puniji, snaniji, tvrd, skoro tu i nepoznat. Crte lica bile su
mu se jo vie zaotrile, a u oima se odraavalo neto neumoljivo.
Zaplenjenu ohu, nakit i svilu, koju je Jevtimije doneo kao deo plena za
Veljka, odbacila je s krila kao neto to e joj doneti nesreu.
Nita mi ovo ne treba! Neu i tebe da izgubim kao to sam
izgubila Jevrema! rekla je, zagrlila ga i zaplakala.
Ne luduj, Marija! Nema zdrava oveka koji e sada moi da
ostane uz enu. Dobro se zakuvalo. Svi carevi i kraljevi nee vie moi
to da smire. U Srbiji nema vie mesta za Turke i nas. Jedni ili drugi, a
smrti nema bez suena dana.
Rano su legli. Jeza joj je tresla grozniavo telo. inilo joj se da to
to se tako iznenada dogodilo mora biti samo ruan san. Oseala se
slabom, skoro nemonom i uplaenom, kao nekad kad je bila devojica i
99

bojala se da ostane sama u mraku. Upijajui se svim telom u Veljka,

seala se kako su joj bile puste i izgubljene noi samovanja. Ve se bila
navikla da je uz njega, da osea miris njegovog tela, duvanski dah iz
njegovih usta. Kako odjedanput sve to da izgubi? Njega da nema? Da
mu ne gleda u oi i da se sama grozniavo gri u postelji? Veljko je
nasluivao ta se dogaa u njenoj dui. Zagrlio ju je i privio na grudi.
Zaspala je zagrejana njegovim telom. S vremena na vreme trzala se i
opipavala mu rukama glavu...
Magleno februarsko praskozorje. Na ognjitu bukti vatra. Marija
slae u bisage preobuku, uturicu s rakijom i branjenik. Oseao se
malo rastuen to je mora ostaviti. Moda e mu za izvesno vreme
nedostajati njena panja, ljubav i telo nezasito milovanja. Ali je bio jai
buktavi nemir, elja za avanturama i grozniava udnja da se sveti
Turcima. Zaeleo se hajduka koji su uvek bili spremni na alu, koji svaku
nevolju gledaju s podsmehom i prkose sudbini i opasnostima. Tamo su
ga ekale smirene, tvrde i zapovednike oi Stanoja Glavaa. Nikad nije
mogao da zaboravi vreme kad su krdalije harale Lenovac, a njegov
otac to bespomono posmatrao privezan uetom za drvo. Kroz svest mu
projuri lik sestre Dude. Osmehnuo se pri seanju. Zbog nje je ubio Idriza.
Posle toga dugo se oseao zbunjen, uplaen i nekako neugodno.
Najtee je ubiti prvi put. Docnije, kad se to radi iz osvete i da se smakne
nasilnik, postaje lako, skoro slatko.
Marija mu je pomagala da se opae, ne skidajui s njegova lica svoj
pokoran i moleiv pogled.
Nee me zaboraviti?
ta ti pada na pamet?
Doi o Uskrsu. Bie mi teko bez tebe...
Pred kuom se zau konjski topot.
Hajde, Veljko! Dosta je bilo izleavanja na eninom skutu!
povika Jevtimije, jedva uspevajui da smiri konja pod sobom.
Sav je od otrova. Mrzim ga kao da je Turin ree Marija.
Veljko je zagrli i poljubi. Zatim baci pogled po sobi i stvarima i
odluno poe napolje. Milanov sinovac, Ljubiin mu, drao mu je
spremna konja i od zime cvokotao vilicama. Marija je ila za njima. Lice
joj je podbulo od plaa, a oi pomuene tugom i suzama. Neto joj je
trebalo rei, neto to bi olakalo rastanak. Ali ta, Veljko nije umeo da
se domisli. Naglo je zagrli, privue na grudi, a potom je blago otisnu pa
se jednim vetim zamahom tela nae u sedlu. im je Veljko prihvatio
uzde, konj nemirno poe da se vrti, jer je oseao gospodara i da mu
valja putovati.
Veljko! povika jo jednom Marija.
Pasji sin, kako ju je zaludeo! Kao da je sam neastivi, ili jedini
mukarac na svetu dobaci Jevtimije. Ne luduj, nevesto, ne idemo u
100

smrt. Hvala Hristu spasitelju to je ovo ve jednom poelo. Spremaj se

da nas gosti o Uskrsu. S moje strane dobie darove, jer na njega u
tome ne raunaj. Veljko zna samo da see.
Veljko se ponovo osmehnu Mariji i pojuri za Jevtimijem.

101

IX

Prvih

nekoliko sati besomuno su terali konje. Jevtimije je bio

uzbuen, skoro da se rasprsne od radosti, kao da je zaboravio da putuje
kroz smederevsku nahiju koja je oklevala da zapone bunu. Sela su
izgledala zamrla, a seljaci bi se sklanjali u kue ili ulazili u tale im bi ih
videli; otuda su virili da bolje osmotre dva nepoznata naoruana oveka,
koji, po svemu sudei, nisu mogli biti Turci. Negde pred no nali su se
na domaku Begaljice, jer nisu smeli da udare preko Grocke;
pretpostavljali su da je dre Turci.
Kod kaluera emo saznati novosti, odmoriti se i nabokati
ree Jevtimije.
Nije mi do jela i odmora. Jedva ekam da to pre doem meu
hajduke i doznam ta e dalje biti odgovori mu Veljko.
S brega, u prvi sumrak, Begaljica je izgledala kao izumrlo naselje.
Nigde ni svetla ni glasa. Ne uje se ni lajanje pasa ni zov oveka.
Oblailo se, a sneg je poinjao da lopara. Snena belina i tiina delovale
su nekako zlokobno. U pepeljastom sutonu zgren u senci stogodinjih
stabala, manastir Rajinovac izgledao je kao ukleto mesto za pribeite
duhova. Samo se iz drevnog zdanja konaka jedva mogao razaznati
tanak koni dima. Priterali su konje do kapije i sjahali; Jevtimije je
silovito zalupao halkom u vrata. Psi zaurlae. Njihovi razdraeni glasovi
iscepae muklu tiinu divlje i pustone noi. Ponovo su zalupali. Zaulo
se uplaeno kaljucanje, koraci, a zatim drhtav glasi upita:
Ko je?
Hajduci, neeljeni gosti! odgovori srdito Jevtimije.
Kad su se vrata otvorila, pred njima je stajao pogrbljen kaluer u
iznoenoj rizi, ogrnut kouhom. uto i iskopnelo lice, mirkave oi;
osmotrio je Jevtimija pa brzo preneo pogled na Veljka. Istog trena
uplaeno ustuknu.
ta je, stare? Kao da si se uplaio! ree Veljko i proe mimo
njega vodei za sobom konja.
Kako da se ne uplaim, sinko? Nekrst se pomamio i hoe da nas
istrebi s lica zemljina. Ako sam star, zar moram ludo da gubim glavu?
Jednom nogom si ve u grobu, stare, ta ima da izgubi?
surovo mu dobaci Jevtimije.
102

Kaluer se otro zagleda u njega. Brada mu se uzbueno zatrese, a

u oima zasja ljutina:
Gle, ti si to, avolji sine! Tek te po glasu prepoznah. Malo ti je to
si pljunuo na kaluerski zavet i poao u hajduke, nego se jo meni
grenoj starini podsmeva. I smrt zaobilazi takve kao to si ti. Ni ona s
neastivim nee da ima posla!
Jevtimije mu prie. Napreui seanje, trudio se da dokui gde je
video to osueno, skoro balzamovano lice ispod ekinjastih belih obrva.
U svesti mu iznenada osvanu sunan dan: eta je u umi vie
Begaljice. Kaluer mu je skoro do noi govorio o svetinji zaveta, potrebi
rtve za spas due, o tome da sveteno lice ne sme i ne moe raditi ono
to mogu hajduci, kojima e Bog oprostiti jer brane potlaene i
unitavaju nasilnike. Jevtimiju je u poetku bilo zabavno da slua
starevu propoved, a kad mu je dosadilo, viknuo je:
Ne prdi, stare, u mlin da je vie buke.
Hajduci su prasnuli u smeh, a Stanoje se naljutio i viknuo:
Ne zameri mu, sveti oe! U pravu si. To je avolji sin.
Dakle, ovo je taj otac Spiridon koji mu je poruivao da e odsluiti tri
velika kletvena bdenija ako ne doe da se ispovedi za grehove. Opet mu
se prohtelo da tera egu sa starcem Spiridonom:
Oe Spiridone, nigde mira ni spokoja nemam otkako si me
prokleo. Hleb mi je opor. Od mesa mogu da jedem samo hladnu piletinu
i prasee peenje. Rakiju ni da primiriem. U vinu bih se utopio. Kad uz
udovicu prespavam no, danju oka ne mogu da sklopim. Zbog toga sam
ovamo potegao da mi ita molitvu i grehove oprosti!
Obrati se avolu da te uzme za ceribau neastivih, jer ako te ja
odalamim drenovakom, zapamtie me, sotono, dok si iv. O, o,
Radivoje, povika zatim starac.
Iza debla se pojavi zdepast mladi sa sekirom u ruci; bio je u dugom
ovijem kouhu a liio je vie na medveda nego na oveka.
Vodi konje u talu i natakni im zobnice. Vidi, vidi! Uzeo si sekiru!
ta si to hteo, nesreo?
Mislio sam da su Turci. Neu valjda dozvoliti da te poseku kao
Palaliju i ostale. Desetoricu bih smlavio dok se snau, a zatim nogom u
tur i u umu.
Dok su Veljko i Jevtimije veerali, Spiridon im je priao dogaaje.
Aganlija je pre tri dana poao s vojskom da umiri umadiju.
Doekali su ga kod Drlupe i razbili. Jedva je, ranjen, umakao u Beograd.
Groanski Turci dolazili su jue da smire Begaljiane. Nudili su
kneevstvo Palalijinom sinovcu. Meni su govorili da utiem na narod,
pravdajui se da je sea knezova bila zabuna. Kau da je mitropolit
Leontije otiao da nagovara Karaora na pomirbu.
Ko od Srba bude govorio o pomirbi, sekirom emo mu odrubiti
103

glavu na panju! viknu Veljko.

Mlad si ti da presuuje. Pamet ti tri ispred snage. Kad su u
pitanju dahije i janiari, moemo i da se bijemo, ali s carem i Stambolom
nikako. Mona Carevina i Rusija ratovae tri godine s njima i nita ne
uspee, pa ta moe aka hajduka?
Ne petljaj se, stare, u posao koji nije za tebe. Jevanelje u ake.
Moli se Bogu, a mi emo se poterati s Turcima. Tebi ionako nije daleko
do opela doeka ga Jevtimije.
Veerali su i potom odremali. Spiridon ih je utke ispratio do izlaza
iz avlije. Da zagladi Jevtimijevu grubost, Veljko se zahvali na
gostoprimstvu:
Hajducima, oe Spiridone, mora progledati kroz prste. Ogrubeli
smo. Neumeni za uljudan razgovor. Zato blagoslovi i oprosti!
S moje strane neka ti je oproteno. Srea te svuda pratila i
sretala. A ovome avolu osigurano je mesto u paklu.
Zajedno emo se, oe Spiridone, kuvati u kazanu odgovori mu
Jevtimije cerekajui se.
Ovar Radivoje iao je utke pred njima da im pokae umski put
za Avalu. Sneg je prestao da pada. Razvedrilo se, a vetar se utiao.
Nebo se naikalo zvezdama. Radivoje zasta, pogleda Veljka i upita ga:
Jesi li ti stareina?
Sebi, handaru i svojoj desnoj ruci jesam odgovori Veljko.
Ja sam beskunik. Oca i majku nisam zapamtio. Do dvanaeste
godine hranio me stric. Od tada sam stalno po najmu. Dodijalo mi je,
brate, sluiti. Snaan sam. Imam kuburicu u pasu. Voljan sam da poem
s vama. Ako poginem, za mnom nema ko da plae.
Rado te primamo u drutvo. Oni to s pola due idu u borbu a s
pola ostaju kod kue, meni nisu potrebni odgovori Veljko.
Gle, ti si se ve proglasio za stareinu a mene nisi ni ponudio
naali se Jevtimije.
Meko ti je srce, a kopa od akira stalno ti zapinje za suknje
odgovori mu alom Veljko.
Do sela Lisovia Veljko je ve imao sedam beara koji su pristali uz
njega. Tu je zastao ustaniku vojsku s Karaorem na elu. Stanoje
Glava samo se na brzinu pozdravio s Veljkom i Jevtimijem, jer je bio
zauzet s Karaorem, Jankom Katiem i Simom Markoviem. Vojska se
bila rasporedila na noite po kuama i stajama u selu. Naloene su
velike vatre. Uz njih su se vrteli ovnovi na ranjevima, pila se rakija,
pevalo se i prialo. Svaki Stanojev hajduk imao je ve dobrog turskog
konja pod ormom, ohane urkove, silave, oruje zlatom i srebrom
okovano. Neki mu pokazae pasove u kojima su drali zaplenjene
dukate. Veljko je odmah zapazio da se vrednost oveka u ustanku cenila
po broju ljudi koje je vodio i koji su pristajali da ga sluaju. Uvreen
104

Glavaevom nepanjom i razmetljivou drugova iz ete, Veljko pozva

Jevtimija i one to je doveo, pa im ree:
Brao! Ma kako bio hrabar i junaan, ovde pojedinac nita ne
znai. Zato mi moramo ostati zajedno. Jednoga izmeu sebe uzeemo
za stareinu. Tako e nas zapaziti. A moi emo da uestvujemo i u
podeli plena.
Slaemo se. Ti nam zapovedaj, a mi emo te sluati ree
Radivoje.
Moda bi zgodnije bilo da to bude Jevtimije?
Ti, ti! zagrajae svi, a meu njima i Jevtimije.
Pred pokret vojske za Lipe, Karaore pogleda po utljivim
redovima i ree:
Potrebno mi je sedam-osam dovitljivih i hrabrih ljudi koji bi se
privukli do Beograda i proverili ta rade dahije i kuda nameravaju.
Ja u s mojim momcima! viknu Veljko.
Koji si ti, kojekude, i otkud ti momci? upita radoznalo
Karaore.
Hajduk sam. Ove oko mene okupila je nevolja. Beari smo. Za
nama niti ima ko da zaali, niti da zaplae.
Ti si se oenio mojom roakom uzviknu Stanoje.
To mi ne smeta da se bijem. Ako mi srea donese da poginem,
ena e malo da tuguje pa e se brzo s drugim uteiti.
Tako je odobri mu Karaore. Nego, ako nisi spreman da
posao svri, ne laaj se toga.
Spreman sam, gospodaru!
Ja skraujem za glavu onoga ko obea a ne uradi.
Tako i treba odgovori Veljko.
Onda idi, po dui te tvojoj sloi se Karaore.

105

Veljko se u sumrak prikrao Vraaru do koliba Bugarina batovana.

Konja je predao Radivoju, a sa sobom poveo crmpurastog beara koji je
liio na Ciganina. Sumrak je zahvatio ceo predeo oko Beograda. Kroz
sumagliastu tminu umorno su mirkala svetla grada. Sve okolo bilo je
zamuklo, ispunjeno tiinom koja je ulivala jezu i nepoverenje. Polako i
oprezno su prili kolibi pokrivenoj slamom. Izmeu talpina probijao se
odsjaj vatre sa ognjita. Veljko oprezno kucnu na vrata, drei u ruci
pripremljenu kuburu. u se gunanje, bat tekih koraka, reza kljocnu i
vrata se kripei otvorie. U snopu svetlosti na vratima pojavi se visok
ovek, irokih grudi i mrkog lica. Oi su mu gledale koso kao u Tatarina,
a na niskom elu sueljavale se guste crne obrve.
Ko si? upita ga otro Veljko.
Mii mi tu kuburu ispred oiju! viknu pleonja, a desni brk mu
ljutito zaigra. Ja sam Petar Bugarin, batovan.
Ima li gde ovde Turaka u blizini? upita Veljko i vrati kuburu u
silav.
Kako da nema? Pun ih je Beograd. Malopre je naila jedna eta.
Uzeli su mi dve vree krompira i kacu kupusa. Jue su im iz Jagodine
stigli Guanac i krdalije u pomo. Dahije se boje da ih puste u grad.
Gde si video da lupe veruje razbojniku?
Kome ti dri stranu? upita ga Veljko i otro mu se zagleda u
razroke oi.
Nisam gad da podupirem dumane odgovori mu ljutito Petar.
Mene je pasja nevolja priterala da se bavim batovanlukom. Ali koja
mi vajda. im neto spealim, dou Turci i uzmu. Jue su mi oterali dve
krave, danas odneli povre. Sutra e doi i uzeti mi glavu.
Potreban nam je iv Turin od koga bismo doznali kakvo je
stanje u Beogradu.
Ui u kolibu dok se obujem. Poi u s tobom da ga ulovimo.
U kolibi je bilo zaparno i dimljivo. Veljko se sae i ogreja ruke; za to
vreme Petar je petljao oko opanaka i zlurado se osmehivao.
Siromatvo je najodvratnija stvar, hajdue! ak sam od Trnova
potegao ovamo. Spahiji plaam zakup za zemlju. Dok je bilo reda i mira,
nosio sam serbez voe i povre na pijacu. I da ne dooe gologuzi
106

janiari, utedeo bih da neto batice odnegujem, da ogradim kuicu i da

se oenim.
Hteli su da nas unite, ali je dolo vreme da mi njih poistimo
odgovori mu Veljko.
Petar uze tikvicu koja je visila o klinu na brvnu. Nategnu iz nje, pa je
prui Veljku.
Potegni, bratko! Ritopeka rakija. ista ljivka ko Bogorodiina
suza. U emeru ivota, rakija je veliko olakanje. Naljoskam se i
zaboravim da sam svakoj turskoj ri pod nogama.
Zatim se sagao i iz slamnog leaja izvukao kuburu sa drkom od
kozjeg roga.
ta ti je to? zaueno upita Veljko.
Kuburica! odgovori Petar, milujui je pogledom.
Njome ne bi ubio ni petla a kamoli Turina.
Moj sokole, da ti zna koliko ih je ona otpremila na onaj svet! I
najbolje oruje u ravim rukama ne vredi. Nasrne ovde u blizini grada
kakva skitnica i pijandura Turin. Ne ostaje oveku nita drugo osim da
mu skree u grudi. A Sava koga proguta, nikome ne govori. Age o
takvima ne vode rauna. Kad je spram glave, drugog izlaza nema.
Spustila se mrana maglovita no i stegao mraz. Od Save se dizala
magla koju je hladan vetar irio iznad grada i okoline. Petar je utke iao
pred Veljkom i njegovom druinom. Zastadoe na ivici ume blizu Bataldamije.
Tu, na dvadesetak koraka odavde nalazi im se straara apnu
Bugarin. Osmatraju okolinu i pucaju im neto sumnjivo primete; time
daju znak za uzbunu.
Magla je postajala sve gua. Kroz nju se jedva videlo na dva
koraka razmaka. Veljko rasporedi ljude. Sa svih strana opkolie
straarsku kolibu. On i Petar poee lagano da se privlae. Jedva su
uspeli da nazru straara, koji je, zamotan u urak, stajao prislonjen
leima uz direk veala.
Suljo, hajde smeni Haima naredi neko iz straare.
Vrata se otvorie i sjaj ognja iz kolibe obasja stub i straara.
Krutuljiv Turin, glave umotane alom, izie iz kolibe. Zagleda se u no
mirkajui. Kihnuo je i upitao:
Ima li ta sumnjivo, Haime?
Jok, vala! Vidi kakvo je vreme. U ovakvoj noi ni kurjak ne izlazi
iz jazbine, a kamoli e hajduk!
Zna kako je! Ula je Vlasima voda u ui otkako su razbili
Aganliju. Jue su se razbojnici kneza Sime vrzmali oko Belih Voda. Kati
i arapi su predanili u Mirijevu i Mokrom Lugu.
Dina mi, da puste Guanca i njegove krdalije za heftu dana ne
bi hajduka vie bilo u Srbiji. Zlo je, Suljo, to Turin Turinu vie ne
107

veruje.
U kolibi oko raspaljenog ognja sedelo je pet janiara. Pili su rakiju i
puili na ibuke. Jedan glavonja je neto priao a ostali su se smejali.
Veljka je obuzimala elja da opali na njega, ali se savlaivao snagom
volje. Suljo ode u stranu, pomokri se i ue u kolibu zatvarajui za sobom
vrata. Tama se ponovo zgusnu. Haim se uputi pravo prema Petru i
Veljku. Zastao je i kad se okrenuo da poe natrag, Veljko je skoio na
njega. Jednom rukom mu je zapuio usta, a drugom mu istrgao kuburu
iza pasa i apnuo na uvo:
Ako pisne, zaklau te kao jagnje. Ti Petre, vei mu ruke i zapui
usta!
Ostali su pritrali neujno kao senke.
Pripremite duge puke i im ja gurnem vrata, ti, Jevtimije, zovi na
predaju.
Prili su kolibi majim koracima, tako da ak ni jedan drugoga nisu
mogli da uju. Veljko silovitim udarom noge odgurnu vrata. etiri
hajduke puke grliima sevnue u bljesku ognja.
Ko se makne, bie ubijen! Predajte se, Turci. Dajemo vam asnu
hajduku veru da emo vam pokloniti ivote!
Iznenaeni Turci posluno digoe ruke.
Ui, Radivoje, te im uzmi oruje naredi Veljko.
Poto su im skinuli dolame, toke, uzeli oruje i novac, Veljko im
ree:
Ostajemo pri datoj rei, ali zavisi od vas hou li vas pustiti ili
pobiti. Ja traim samo jedno.
Daemo sve, samo ivote nam ostavi odgovori glavonja.
Ko je meu vama stareina?
Sitan kooperan Turin, crne puti i otrih oiju, ustade i odgovori:
Ja sam zapovednik strae.
Koliko ima janiara pod orujem u gradu?
Oko dve hiljade.
Da nisi preterao, Turine?
Moe da bude koji manje ili vie, ali kontam da ima toliko.
Koliko je Guanac doveo krdalija?
Neto preko hiljadu.
Kako stojite s hranom i debanom?
Za vojsku imamo dosta hrane i debane. Graanstvo e
oskudevati ako buna due potraje.
Radivoje, ovome Turinu vrati odelo, jer mora da poe s nama
do voda. Vas ostale u ovde u kolibu zatvoriti. Spolja u vrata
prepreiti. A sad mi recite gde su vam konji.
Privezani su pod nastrenicom uz Batal-damiju odgovori
usluno glavati.
108

Poto su uzeli konje, odelo i oruje i ugurali Turke u straaru, Petar

batovan spolja nametnu rezu. Vrata je jo prepreio kocem. Zatim se
brzo povukoe batovanskim kolibama na Vraaru. Tu zatekoe dva
Petrova pomonika kako sede kraj ognjita. Uplaeno su ustali i zverali
oima.
Ovo su moji momci, buljubao ree Petar Veljku.
Re buljubaa iznenadi i obradova Veljka. Toplo je pogledao
mladie.
Kako se zovete?
Ja Jordan odgovori onaj to je za itavu glavu bio vii.
A ti? obrati se Veljko crnomanjastom.
Dime me zovu.
Poto su se svi okrepili rakijom, hlebom i turijom, Petar pogleda po
kolibi kao da neto trai i alosno se osmehnu:
Hoe li primiti nas trojicu, buljubao? obrati se Veljku.
Primiu, brao odgovori Veljko i poljubi se sa njima.
Dime, trkni do deda Gerasima. Reci ta se dogodilo i porui mu
neka doe da mu dve-tri kaem nasamo.
Dok su se Petar i deda Gerasim u mraku dogovarali, Veljko ree
zarobljenom Turinu:
Budi spokojan za svoj ivot. Daemo ti konja koga si jahao. Poi
e sa nama do Karaora. Treba s njime da razgovara. Posle emo te
preko naih ljudi otpremiti natrag u Beograd.
Neka bude kako kae, buljubao odgovori nevoljno Turin.

109

XI

Hladna februarska no zaogrtala je tamom i tiinom predeo kojim

se Veljko vraao sa zarobljenim Turinom. Sada je u druini imao deset
momaka. Gore u maglenoj tmini propinjala se iznad njih Avala, kao
velika uspravna zver koja e ve sutra da rikne i pokae svoje zube.
Veljko se oseao srean i preporoen. Do noanje noi oseao se kao
zver u kavezu. Svuda su bili Turci, a njima je sve sluilo i pripadalo.
Nita nije imao osim glave, koju nije hteo dati bez zamene. Sada je sve
bilo odlueno. Pod njim je dobar konj, na njemu ohano odelo i ubojito
oruje. Ima deset beara, slinih sebi po svemu. Ve su ga nazvali
buljubaom. Jasno mu je da je to poetak neeg velikog. Ne samo
Turcima nego i Srbima e pokazati ko je i ta on ume i moe. Oseao je
ogromnu, neobjanjivo silovitu radost i neukrotivu snagu, koja se jo nije
sasvim probudila i nala svoje pravo mesto. Poeo sam, Boe
pomozi! uzviknu, mamuzajui konja pod sobom.
U zoru su se pribliili Lipama. Kroz jutarnju sumaglicu ugledali su
bezbroj razbuktalih vatri, a oko njih tamne ustanike prilike. Gomile
seljaka, raznolike po godinama, u kousima, preodenute u turska odela,
sa svakojakim orujem od dugih puaka, kubura, handara do kosa i
sekira motale su se na sve strane po selu, grajale, vikale i psovale.
Stariji su sedeli oko vatri, puili na lule i ibuke. Tu i tamo ve su se na
ranjevima okretali ovnovi i junad, a na nekoliko mesta ak i volovi. Iz
uturica se pila rakija i vino. Uzavrela arolika ustanika masa kao
uzbunjen mravinjak bila je prava slika bune koja se haotino raa i buja.
Hajduke ete su zaeci nove vojske koju stvara buna naroda reenog
da se bori za slobodu.
Sneno jutro i mutno nebo. Vetar huji u golim granama drvea. U
Veljkovoj dui svetla radost. Nasluivao je: bolji, novi ivot zaeo se u
Srbiji. Zato se oseao srean u februarskom jutru prepunom studeni,
magle, graje i uskomeanog naroda. Izvrio je zadatak. Poveao
druinu. ta li e mu Karaore rei?
Poterao je konja kasom prema sredini sela, ka velikoj drvenoj
kuerini oko koje je bila najvea guva. Tu sjaha s konja i predade ga
Dimetu pa saeka da sjae i zarobljeni Turin. Od susedne vatre die
se momina u kouhu, paljivo ga zagleda i zapita:
110

 Koga trai?
Voda odgovori Veljko.
Tamo je u kui, ali je naredio da nikoga ne putam.
Ja vodim zarobljenika iz Beograda. Reeno mi je da se javim im
doem.
Pokuaj da ue. Znam da se tamo neto dogovaraju.
Kroz otvorena vrata Veljko ugleda okupljene oko ognjita Stanoja
Glavaa, Katia i uu Vulievia. Ba toga asa iz sobe je iziao
Karaore. ena u godinama metnu mu jastuk u stolovak. Vod je utke
seo. Veljko ue unutra, gurajui pred sobom Turina.
Gospodaru, izvrio sam zadatak.
Karaore radoznalo pogleda Veljka, a zatim Turina.
Ti, po dui te, tera svezana oveka od Beograda? Odrei ga!
Nevesto, daj mu stolicu i rakije da okrepi duu. Ako je rob, nije pas.
Veljko, sa Stanojem sam se dogovorio da pree kod mene
ree knez ua. Potreban mi je pouzdan i hrabar ovek.
Uto se na vratima pojavi Mladen Milovanovi. Na punom licu titrao
mu je nadut i nepoverljiv osmeh. Svi poustajae i poee da se ljube s
njime. Karaore mu prekorno dobaci:
Kojekude, Mladene, ne poslua me da se skloni. Verovao si
muselimu! Imao si sree to sam zarobio tri subae. Morao sam ih dati
za tebe u zamenu. Zato odsad pamet u glavu i ne veruj Turinu!
Tako u i raditi, gospodaru odgovori Mladen.

111

XII

Pregovori u Palanci izmeu Karaora i dahija, pod posrednitvom

mitropolita Leontija, zavrili su se neuspehom. Izaslanici beogradskih
Turaka nisu smeli, a ni mogli, da prihvate ustanike zahteve pa su se
zajedno s mitropolitom vratili u Beograd. Karaore je poveo sa sobom
veinu ustanike vojske i odjurio da osvoji Kragujevac, Karanovac 1 i
Jagodinu. U smederevskoj nahiji ostavio je uu Vulievia da die
narod na bunu i opsedne Smederevo. ua je jo u doba Mustafa-pae
postao oborknez, a bio je poznat kao hrabar i pametan ovek.
Uestvovao je u borbi protiv Pazvan-Oglua i janiara. Kad je otpoela
sea knezova, smederevski dizdar, Muharem Gua, poslao je u Azanju
aua Gusku, poznatog kao pijanca i kavgadiju, da izazove svau i
ubije uu. Guska dojaha u pratnji dva janiara u selo. Svrati u kuu
uinog suseda. Naredi da mu se zgotovi cicvara, a kafom i rakijom da
ga slui domainova mlada snaha. Janiari iz njegove pratnje brzo su se
napili. Pri jelu su mljaskali, psovali i poudno se kreveljili na nevestu.
Zna li, rajo govorio je Guska da mi znamo i kad vi ravo
pomislite, a kamoli ta nameravate?
Znamo, aga odgovarao je domain, nastojei da ne razdrai
pijane Turke.
E, kad zna, zato se onda duri to nas tvoja snaha dvori?
Ne durim se, estiti aga, ali obraz mi ne podnosi da svata pred
njom govorite.
ta ree, rajo? Ne podnosi obraz! Zar vi imate obraz? Kad je
tako, dovee e sa mnom u krevet. Napraviu joj dete da vas usojim.
Ra ste vi, Turci! planu nevesta i mugnu na vrata.
Otrala je do uine kue i sve mu ispriala.
Knee, Guska je doao da te ubije. ula sam kad je to
doaptavao janiarima, zabranjujui im da piju.
Idi odmah kui! Slui ih i navaljuj Guski pie. Ja u doi pre noi
da te spasem sramote naredi joj ua.
Suton se ve povlaio kad je u kuu banuo ua sa dva momka,
koji su gunjevima prikrivali kubure u pasu. Knez ua, kao i uvek
obuen u ohano odelo izvezeno svilenim gajtanima, nosio je silav, a u
njemu kuburu i handar. Kad je uao, brzo i paljivo je osmotrio ve
112

nakresanog Gusku. Oba janiara bili su iznemogli od pia.

Zdravo, Turci, i dobro mi doli u kneevinu! pozdravi ih ua.
Zar tako knee? Ceo dan morao sam da te ekam viknu
Guska.
Nije meni lako, aga. Golema kneina, a svuda se javljaju hajduci.
Vi stisli spreda, oni pozadi. Narod osiroteo, a nemirnih ljudi sve vie. Ako
se to ravo dogodi, mene e dahije za guu.
Za dizdara Muharema i mene izgleda da ne haje kao i da ne
postojimo?
Ne zabadaj, Guska, trn u zdravu nogu. Ti zna ko treba da
zapoveda, a ko da slua. Moje je da titim raju od svaijeg zuluma. Ti si
Arnautin i treba da zna ta je obraz.
Krmski sine, nije ovo Mustafa-pain zeman da se na Turke
izbrecuje. Radiu to mi je volja. Ako jo jednu zucne, svezau te za
pasji kolac.
Kad je tako, onda nemamo ta vie da razgovaramo ree
ua i brzo izae napolje, jer nije hteo da pogani susedovu kuu
turskom krvlju.
Guska skoi za njim. Sustigao je uu i prepreio mu put. Otar rez
mrnje sevao mu je iz oiju.
Dolijao si, psino! ciknu Guska i ruka mu poe kuburi.
ua ga preduhitri i udari pesnicom u lice. Guska posrnu, a ua
trgnu handar i zabi mu ga meu pleke.
A, a, a, ujede pas! viknu Guska, pa se naglo izvrnu na lea.
ua mu uze kuburu i handar iz silava. Gledali su se netremice
trenutak kao dve zveri.
Dizdar te poslao da me ubije. Eto vidi kako se ne isplati uriti u
zlo!
Oprosti mi ivot, knee!
Neka ti bude. Samo pozdravi dizdara Muharema i reci mu da
emo se uskoro videti i o svemu porazgovarati.
Domain i njegovi sinovi izveli su turske konje. Razoruali su
janiare, a Gusku previjena posadili na konja i otpremili za Smederevo.
Jo iste noi ua je sa dvadesetak momaka otiao u umu i iz
zasede uvao put koji je iz Smedereva vodio za Azanju...
Po Karaorevom odlasku u umadiju, ua je sa Veljkovom
eticom poao od sela do sela po smederevskoj nahiji, palio hanove,
ubijao zarobljene janiare, a gde nije ilo milom, dizao je silom sposobne
seljake u vojsku. Za tri-etiri dana njegov je odred brojao oko dve hiljade
boraca. Sastavio je i dve stotine konjanika, koji su uz puku imali sablje i
u silavu po kuburu. Njegov zadatak bio je da opsedne Smederevo i da
prekine svaku vezu izmeu Turaka u njemu i dahija u Beogradu. Milenko
je to isto radio u poarevakoj nahiji sa mnogo vie spretnosti i uspeha.
113

Dok je ua organizovao vojsku i dizao ustanak, Veljko je dobio

zadatak da se sa sto konjanika priblii Smederevu i tako dri Turke pod
prismotrom, kao i da suzbije svaki njihov izlazak iz grada. Poto je nou
obigrao Smederevo, Veljko izabra za svoju zasedu hrastov gaj
neposredno uz drum koji je vodio Beogradu.
Slamala se zima. Na sve strane javljali su se predznaci ranog
prolea. Voda u Dunavu iz dana u dan rasla je i prelivala se preko livada
i vrbaka. Drum je danju blatnjav, a nou smrznut bljuzgavicom. Snega je
nestalo, a nebo je puno tamnih oblaka iz kojih sune kia, a potom ih
vetar rastera pa se nad hrastovom umom ukae modrina neba.
Jevtimije je uspostavio vezu sa susednim selom, iz koga su uplaeni
seljaci donosili hleb, slaninu i luk. Petoga dana straar sa druma prema
Grockoj dotra i javi:
Grupa od tridesetak Turaka na konjima urno se primie!
Veljko brzo istra na breuljak i osmotri drum, zatim namesti busiju i
zapovedi:
Niko puku ne sme opaliti dok ja ne zapovedim!
Konjski topot je postajao sve blii. Na elu dvadesetak janiara, koji
su drali puke preko krila, jahao je krupan Turin podgojenog tela,
izrazita lica, zverajui na sve strane.
Ko ide? viknu Veljko.
Turin zategnu uzde, zaustavi konja i brzo die puku.
Buljubaa iz Grocke.
Veljko ga je drao ve na nianu. Puka grunu, a Turin htede
neto da vikne, ali samo ispusti puku, uhvati se rukama za prsa, a onda
glavake polete zemlji. Plotun se srui u tiinu gaja.
Na handar! zapovedi Veljko.
Iza debala iskoie momci sa isukanim handarima. Turci su se
zbunjeno branili iz kubura ili su pokuavali da se spasu bekstvom.
Veina ih je bila smlavljena u juriu. Samo su trojica uspela da suvrate
konje i pobegnu natrag. Ranjene janiare beari su dotukli. Svukli su im
odela, uzeli oruje i pohvatali konje.
Na smederevskom gradu ubrzo se otvorila kapija i odred od stotinak
turskih konjanika u galopu je dojahao blizu gaja. Veljko ih doeka
puanim plotunom. Turci odgovorie vatrom, ali se nisu usuivali da
jurnu u umu. Puna dva sata jurili su levo i desno pucajui i halaui, a
onda su se ponovo vratili u Smederevo.

114

XIII

I tako, neto milom

neto silom, ua je digao celu smederevsku

nahiju na ustanak. Svaka kua morala je dati bar po jednog borca. Sva
turska imovina po selima bila je zaplenjena i razdeljena pobunjenicima.
Samih ovaca nalo se ezdeset hiljada, koje su Srbi bili primili od aga na
zimovanje. Konji su zadrani za vojsku, a volovi i krupna stoka prodati u
Austriju, pa je za novac kupljeno oruje i municija. Kukuruz i penica,
ako ih u prvom naletu nije razneo narod, predati su stareinama sela da
ih uvaju za ishranu vojske. Tek po organizovanju odreda, ua je
izvrio potpunu blokadu Smedereva.
Prema gradu i turskoj posadi podigao je zemljane rovove i
uzdignute osmatranice; seljaki strpljiv, ua nije hitao da zauzme grad
na juri. Odluio se da ga mori strahom i glau. Zarobljene Turke putao
je, govorei im da narod nije ustao na cara i mirne Turke, nego protiv
dahija i janiara i da povrati red i zakonitost. Spahijama, trgovcima i
zanatlijama obeao je zatitu i sigurnost, pozivajui ih da proteraju
janiare iz grada. U stvari, ua je oekivao pomo od Karaora;
oekivao je topove kojima bi prinudio smederevske Turke na predaju.
ekanje i odugovlaenje s napadom na Smederevo nije godilo
nemirnom Veljku i njegovim bearima. Dosaivali su se i provodili vreme
u pijankama. Seljaci su se bre privikavali. ene su im donosile
branjenike i pie.
Mirovanje i dosada uticali su i na Veljka. Sve ee je mislio na
Mariju. Kratak brani ivot s njom izgledao mu je sada kao prijatan san.
Seao se njene lepote, topline i estine u ljubavi, pa je navaljivao na
rakiju i opijao se do besvesti.
Jedne tople aprilske noi zahvaen nemirom Veljko odlui da sa
svojom druinom poe do Grocke. Pored mirnih Turaka, u kasabi se
nalazio dahijski bimbaa sa dvadesetak janiara. Njega su Turci graani
po sporazumu s Karaorem bili izolovali u utvrenje carinarnice, gde su
se nalazili skele i amci. U stvari, spahije, trgovci i zanatlije nisu mnogo
navaljivali na janiare, jer su ekali razvoj dogaaja oko Beograda.
Veljko je znao za vodov razgovor s Groanima, ali je uao u grad i
odmah napao janiare. Borba je trajala sve do jutra. Kad bimbaa oseti
da se nee moi odrati, ukrca svoje ljude u skelu i otisne se prema
115

austrijskoj obali. Sve to se nalo u carinarnici i u magacinima: hrana,

municija i roba, zaplenio je Veljko. Dvadeset janiarskih konja i robu
podelio je svojim momcima, a ito i ostalo prepustio sirotinji.
Tek potom je Veljko zaseo sa bearima u han i naredio da mu dou
na razgovor predstavnici Turaka. Delegaciju, koju su sainjavali sedam
spahija i predstavnici trgovakog esnafa, predvodio je hoda Meid.
Veljko je sedeo u odakliji na divanu. Turci su se smerno i
dostojanstveno poklonili, a hoda Meid, prinosei ruku prsima, izjavi:
U ime mirnih carskih Turaka doli smo da se posavetujemo s
tobom o odravanju reda. Na Karaorevu re i uzdajui se u boju
milost mi ostasmo mirni dok ste se vi Srbi obraunavali s pustahijama.
Ovom prilikom elimo da te upozorimo da ne bismo mogli mirno gledati
ako bi se nasrnulo na ast i diralo u veru i imovinu.
Buna je, Turci, kao nadola voda. Koga zakai, odnese ga. Ja i
moji ljudi neemo vam nita nasilno uzeti, niti dirati veru i ast porodica.
Ali, mi se nismo dabe borili, a nekoliko mi je ljudi ranjeno. Vi meni
morate platiti tetu za ljude, jer sam vas oslobodio janiarskih pustahija.
Potom drite red i slobodno trgujte. Seljacima iz okolnih sela morate
zagarantovati sigurnost.
Koliko trai odtete?
Pet stotina esarskih dukata. I za svakog momka po osam lakata
ohe. Daete jo pedeset oka kafe i sto dukata svile za koulje
odgovori Veljko.
Mnogo je, aurine usprotivi se hoda.
Moji momci e sami tri puta toliko uzeti. A tada ne jamim ni za
ta, jer su ljudi ozlojeeni i ne razlikuju mnogo carskog Turina od
janiara. A ti, hoda, zna da uz suvo gori i sirovo.
Posle dugog pregovaranja groanski Turci doneli su otkup, ali su
izjavili da e se aliti Karaoru. Tek posle toga varoica dobi normalan
izgled. Trgovci otvorie svoje radnje. Veljkovi beari kupovali su to im je
bilo potrebno. Oko njih su se jatila deca, a zanatlije i trgovci posmatrali
su ih radoznalo i sa prikrivenim strahom. Za to vreme, Veljko i Jevtimije
sedeli su u hanskoj odakliji, pili vino i mezetili. Sluio ih je lino handija
Vuo, visok, koat Cincarin etrdesetih godina. Imao je mlitavo lice sa
obrazima koji su se sunerasto, prema elji i potrebi, rastezali ili
skupljali. Njegove otre modre oi odavale su bistrog i lukavog oveka.
Vuo se bio nauio da sedi na mnogo stolica. Odravao je vezu sa
austrijskom komandom u Varadinu, sa dahijama u Beogradu, poslovno
je bio vezan s Mladenom Milovanoviem, a preko njega ponudio se i
vodu. Razume se da je Vuo odmah shvatio snagu i silu rajine pobune i
brzo se opredelio da je iskoristi, kao to je koristio i vladavinu dahija. Do
see knezova slao je dva puta nedeljno Mehmed-agi sveu keigu,
begaljiki sir i rakiju. Pod njegovim pokroviteljstvom trgovao je svinjama i
116

konjima. Cincarinu je naroito bila zapala za oko groanska skela i

zakup carine. Oseao je da se dahijski reim nee moi dugo odrati, ali
i da je vrlo pogodan za veliku i brzu zaradu, jer su Srbi trgovci od straha
prestali s radom.
Zbog toga, a i da to vre vee uza se Mehmed-agu, pronaao je
bio mladu pevaicu Spasu, koju je buna spreila da ode u Beograd.
Mala crnooka Vlahinja, protegnuto devoje tek propupalih grudi,
izgledala je umorno i jedva je pristala da u pratnji svog oca, zurlaa,
poe u Beograd. Vuo nije ni slutio ta se kuvalo u dui nemirne
iparice. Po ceo dan leala je u sobi naseiji. Odbijalaje jelo i pie.
Ponekad bi je iznenada uhvatila pomama. Uzimala je def, udarala u
njega, pevala i igrala oek. Vuova ena Mara, krupna Cincarka, iroka
u kukovima, dobroduna i pametna ena, dolazila je tada Spasi u sobu.
Donosila joj je halve i baklave, sedala na seiju i posmatrala njenu
pomamnu igru. Kad devojka klone, uzimala bi joj glavu na krilo, milovala
je po obrazima i pitala:
ta ti je?
Ne znam odgovarala je Spasa. Doe mi neto. Htela bih
nekuda kao vetar da poletim. Da me nekakva ala ponese, pa makar u
pakao. Tesno je srcu u grudima.
Proi e to, keri. Uzmi halve. Okrepi se.
Hoe li mi neto rei, tetka Maro?
Hou duo, ako znam.
Zar je tako moan Mehmed-aga da mu se sve mora po volji
initi?
Jeste, keri.
Ja mu se neu dati, makar me na kolac nabio jogunasto je
govorila Spasa.
Kad je na pristanitu nastala borba, Spasa se uasno prepala.
Navukla je najpre jorgan na glavu, potom se pribrala, ustala i otrala kod
Mare. Kad je Veljko na konju dojahao hanu, Spasi se uinilo da nikad
ranije nije videla tako lepa mladia. U stvari, ona je bila uz oca zurlaa
od majine smrti do svoje desete godine, stalno menjajui mesta.
Proletos je napunila sedamnaest godina. Joco zurla ve se etvrtu
godinu bio pribio uz Vua; pored sviranja nadgledao mu je podrum, toio
vino i rakiju, a u dokolici pomagao aiji oko pripremanja jela. Spasa nije
znala ta je ljubav, iako ve godinu dana nije bila devojka. Otac ju je
vodio po vaarima i na proslave po selima. Tu su se u piu ljudi lako
zaboravljali, a njenoj pesmi su se svi divili. Jedne noi neko ju je u mraku
silovao. Kad su joj rekli da mora ii Mehmed-agi, shvatila je ta je u
pitanju. Oseala se nesrenom. Zarivala je s mrnjom nokte u dojke,
razmiljajui kako da uz put izgrebe lice i grudi, i time sebe narui.
Meutim, kad je ugledala Veljka, neto ju je obasjalo kao rumena
117

svetlost. Osetila je nepoznato, silno uzbuenje. Zaelela je da to lepe

izgleda. Dugo je uplitala kosu. Obukla je najlepi fistan. Ni sama ne
znajui ta zapravo hoe, sjurila se pravo u hansku odakliju.
Kad je devojka utrala u odakliju, Veljko, Jevtimije i Petar praznili
su ve treu oku vina. Nalazili su se u stanju izmeu pijanstva i zanosa.
Spasa je stala nasred odaklije, uzdigla lepu glavicu i nasmeila im se.
Veljko joj se zagleda u oi, zatim mu pogled skliznu i obuhvatn je celu.
Zapljusnu mu grudi neto kao topli povetarac razbuene ume u
prolee. Oseti kako mu srce jae lupa i kako mu kubura u silavu
poigrava. Krv mu se slivala u glavu, a njene crne oi su krupnjale. Nije
znao ta da joj kae, ali mu je pogled ostao prikovan na njoj. inila mu
se slina proletnjem vetru koji mami oveka u lutanje bez cilja i
razmiljanja. Spasa je primetila da je probudila Veljkovu panju i
radoznalost. Zahvati je neto besno i detinje prkosno.
Dola sam da ti neto otpevam. Hteli su da me vode Mehmedagi. Sreom, izbila je buna. Karavlahinja sam i pravoslavne sam vere.
Znam i ko si ti.
Izmenjali su poglede, a nijedno ne obori oi.
Kad zna, kai!
Hajduk si. Ime je sporedno. I delija si.
Onda je brzo pogledala po odakliji. Prisutni beari gledali su je s
divljenjem.
Hoe li da pevam?
Pevaj sloi se Veljko.
Spasa jo ponosnije die glavu i zapeva:
Pue puka iz zelena luga,
Karaoreva.
Pogodila je silnoga deliju,
Dahiju Aganliju.
Devojka je pored pendera sedela,
I ruse kose plela.
Gledala mrkoga hajduka
to joj je ranio dragana.
Htela je da ga prokune,
A srce ga ludo zaele.
I od tada sanka i mira
Za mladu momu ne ima.
Dok je Spasa pevala, Veljko je gledao njene usne, kao raseen
pupoljak rue; lice joj je zrailo zanosom nestanog i razdraganog
deteta. Glas jasan i topao, treperio je i ispunjavao celu odakliju. Vitko
telo je drhturilo kao mlada breza na vetru. Je li to ono za im je toliko
118

puta pre enidbe udeo? Sada bi dao svoju desnu ruku samo da je pre
Marije sreo ovo devoje. Srce mu je raslo u grudima. Misli u glavi sve su
se vie mutile. Sve je postajalo lepo i udesno novo.
Pevaj jo! zamolio je, raskidajui kopu na koulji pod grlom.
Gledaj me, mrki dragane,
eljo i tugo golema.
Sedamnaest sam te leta ekala,
Mlado lice sam za tebe gojila,
Dragane, snago moja.
Spasa je oseala kako joj uzbueno igraju dojke pod jelekom, a
telom juri vreo talas krvi. Gledala je Veljka udno. Oi su mu pune
mranog sjaja i besa. elela ga je, doseajui se da je to ljubav. Nikad
ranije nikoga nije tako bezumno i oajniki elela. Plameni val je rastao u
njoj. Veljko je silovito gurnuo trpezu, sa koje su se sruili sahani i boca s
vinom. Digao se. Oi su mu blesnule. Njegov i Spasin pogled ukrstie se
za trenutak. Sekundi su postajali venost. Proimali su se pogledima.
Vuo je sa strepnjom i paljivo pratio svaki njihov pokret. Veljko je
pobledeo u licu, a oko usana zategao mu se udan gr; poao je prema
Spasi kao mesear. Ona mu koraknu u susret i isprui ruke. Prihvatio ju
je neno kao da uzima ljiljan i poljubio u usta.
Pevaj jo! ote mu se.
Radost joj je obasjala lice. Odvojila se, uzdigla prkosno glavu i
zapevala:
Devojka je pod ulom spavala,
ul se kruni i devojku budi.
Nije meni do ega je tebi,
Dragi prosi, nedragom me daju!
Gledao ju je zaneseno, ni sam nije znao kad ju je obgrlio. Spasa se
ponovo zagledala u Veljkove oi, porumenela i, ne obzirui se na
prisutne zagrlila ga. Privukao ju je uza se, a ona se slila kao svila na
njegove ruke, zaturivi glavu unazad i spustivi trepavice preko oiju.
Uzeo ju je u naruje i poneo vratima, koja su vodila u hansku sobu.
Klju! viknuo je Vuu.
Handija potra ispred njega, otvori mu vrata i skloni se u stranu.
Odneo ju je u sobu i spustio neno na seiju, doviknuvi zapanjenom i
uplaenom Vuu:
Donesi pia i jestiva, a momci neka do zore piju na moj raun!
Spasa je leala kao obamrla sve dok je handija postavljao trpezu.
Zatim skoi kao srna, zatvori vrata i namae rezu. Nasu au vina i
119

napoji ustreptalog Veljka. Onda mu uze kuburu, handar, otpasa silav,

skidajui mu deo po deo odela. Potom je brzo smandrljala sa sebe
dimije, zbacila jelek i koulju i bacila se Veljku u zagrljaj.
Iz hanske odaklije ula se pesma beara...
Dva dana i dve noi Veljko i Spasa ostali su zatvoreni u sobi.
Treeg dana doao je berberin te ga obrijao. Zatim se obukao
ostavljajui Spasu utonulu u san. Bled, sa podonjacima, naredio je da
mu se spremi konj. Pre polaska otiao je u sobu, probudio Spasu, dao
joj kesu s pedeset dukata i rekao:
ekaj me u subotu uvee.

120

XIV

Prvi

uspesi doprineli su da se ustanak po Srbiji brzo irio na sve

strane. Ko god je mogao da prikupi neto momaka, naorua ih, opljaka
kakvog subau i plen podeli druini, proglaavao je sebe buljubaom ili
vojvodom. Stoni trgovci i hajduke harambae to su radili lake i bre.
Tako su po svim nahijama nicale ustanike ete i odredi. Snanije i
uglednije stareine, neto milom a neto silom, prisiljavale su etobae i
njihove ljude da uu u sastav odreda, proglaavajui sebe za stareine
nahija. Iz Bosne, iz preka i nepobunjenih krajeva oko Srbije, nemirni ljudi
i beari pohitali su u Srbiju i pridruili se ustanicima im su uli za bunu.
Za nekoliko nedelja bujica ustanika slistila je sve Turke po selima i
palankama. Prvom naletu ustanike navale uspeli su da se odupru
jedino Turci u Beogradu, apcu i Smederevu, branei se iza utvrenja.
Kao granini gradovi mogli su da se oslone na Austriju u snabdevanju
hranom, orujem i debanom.
Pobunjena raja opkolila je i ta tri grada, reena da po svaku cenu
uniti dahije. Kod stareina, naroito kod Karaora, javila se elja za
stvaranjem drave. Tu su misao razbudili kolovani Srbi preani, koji su
iz svih krajeva Vojvodine pohitali brai da im pomognu u organizovanju
vlasti i drave. Kao i svaka buna u kojoj ljudi ele da raskinu lance
ropstva, i ustanak u Srbiji u poetku je nosio haotinost, posebicu i
samovolju. Svi su preutno priznavali Karaora za vou i najstarijeg
meu sobom, ali su opet svi smatrali da mogu u svojim nahijama raditi
kako im najbolje odgovara. Karaoru je odmah bilo jasno da ustanika
vojska mora imati jedinstveno vostvo, a da se na osloboenoj teritoriji
mora uspostaviti nekakav red. Da imovina mora biti zatiena, a
samovolja ograniena. Da se mora stvoriti jedinstvena vojska,
disciplinovana i dobro naoruana, pa se tek tada moe sa uspehom
voditi rat za osloboenje i pomiljati na proglaenje samostalnosti.
Da to sprovede, Karaore je sazvao ustaniku skuptinu u
elezniku; skuptina ga je ponovo priznala za vou ustanka i dala mu
ovlaenje u pogledu voenja borbe i zavoenja reda. Toj skuptini
prisustvovao je i ua sa Veljkom. Tu je Veljko uoio drugu stranu
borbe: elju za linim prestiem, presudnu u pokretanju ljudskih
postupaka, nada i ciljeva. Pored opteg, zajednikog cilja borba za
121

slobodu i unitenje Turaka ispoljile su se i sve druge skrivene tenje,

jer je svaki stareina zahtevao proirenje podruja za sebe. Time je
borba otkrivala ono drugo lice: pohlepu za bogatstvom i vlau. Spremne
na sve, stareine su naduto gledale jedan na drugog. Na jednoj strani
bile su odranije istaknute stareine oborknezovi, koje je buna potisla,
a na drugoj ljudi koji su preko noi isplivali iz mraka, krvi i poara. Ljudi
koji do jue nisu mnogo znaili, sada nisu zazirali ni od ega, a
nastavljanjem borbe sve su dobijali. Smeli, grubi i odvani, prekaljeni
nevoljom, ovi novi ljudi s podsmehom i prezrenjem gledali su na
obazrive knezove koji su predlagali nagaanje, migoljenje i zaobilazno
primicanje velikom cilju slobode.
Usred skuptine planuo je Karaorev pitolj i oborio oraakog
kneza Teodosija. Kao sve novajlije, Veljko je bez predrasuda doao u
ustanak ravno iz nevolje i hajduije. Borba je za njega predstavljala
ivotni smisao. Pogotovo kad je shvatio da su u pitanju milioni Srba koji
robuju, nemaju belog dana ni srenog asa, a njegova su braa i krv.
Neposredan, odvaan, plahovit i nemiran, iz dugih diskusija i dogovora
shvatio je da se rodio u sreno vreme, da su sve njegove muke i lutanja,
traenja i nemiri dolazili kao nesvesna tenja ka uzvienom cilju, za koji
se treba boriti ne mislei na opasnost i smrt. Vidici su mu se time
proirili, a buna dobila novo, vee i svetlije lice. Sloboda, koju je Veljko
do tada shvatao jedino kao protivljenje zlu i rugobi, dobila je u njegovim
oima sada neto veliko, lepo, svetlo i uzvieno, s ime se nita drugo
ne da uporediti. Sloboda je trebalo da doe kroz borbu, a borba je imala
da uniti Turke, te otimae koji su iveli od tue muke i znoja. Karaore
je, inilo mu se, to hteo i zato mu je Veljko odobrio postupak prema
oraakom knezu.
Uhvativi se za tu istinu, Veljko vie nije imao ta da se dvoumi i
premilja. Unititi Turke i njihovu vlast, postao je osnovni zadatak i
smisao ivota i postojanja. Nesebian, pouzdan u svoju snagu, a
neukrotiv i eljan borbe, nije se mogao ukalupiti u ustaljene forme
discipline, niti ekati da dobije sitne zadatke koji su zavisili od uine
odluke. Pored toga, smatrao je da mu je dozvoljeno da unitava sve to
Turcima pripada, od ivota do imanja. Kad nije imao novca i hrane,
uzimao je tamo gde bi naao. Kad je imao, davao je svakome kome
treba. Ako se ne vodi borba, voleo je da se veseli, pije, luduje, a
najdrae drutvo bili su mu beari; sa njima je sve delio. Zbog toga je
sve ee preduzimao samostalne napade na Turke; time se sve vie
izdvajao iz mase ustanikih ratnika, skretao na sebe panju i izazivao
uino negodovanje.
Kad je Karaore pred Beir-pain dolazak odluio da raisti
situaciju prema Vidinu i Niu i doao da lino vodi osvajanje Smedereva,
Veljko je tom prilikom pravio uda od junatva i smelosti. Kad su posle
122

uspelog bombardovanja smederevski Turci pristali na predaju i dali

otkup stareinama, a Veljka se niko nije setio, on je, ne pitajui nikoga,
nou upao u grad i uzeo za sebe i svoje ljude otkup. Sutradan mu je
ua naredio da se javi Karaoru. Bojei se vodovog pitolja, Veljko
skupi svoje ljude i ree im:
Brao, mene ua alje Crnome zbog plena. Tamo me eka
pitolj. Ja neu da idem. Ko je moj, neka poe sa mnom u Dubonu.
U selu se ve znalo da je Veljko junak, ali neobuzdan i sklon
samovolji; uz to su se priale i druge stvari: da uzima to mu se
dopadne, okuplja oko sebe svirae i lake ene, da je u Grockoj pirovao
sa pevaicom Spasom. Sve te vesti skoro zlurado prenosila je Mariji
Ljubica, jer joj je potajno zavidela na Veljku i na taj nain se svetila.
Kad je Veljko dojahao pred kuu, Marija je na ognjitu zapretala
hleb. Topot konjskih kopita naglo je tre. Obazrela se, pa kad je ugledala
Veljka zaboravila je na hleb, skoila kao oparena, otrla o skut koulje
branjave ruke i istrala; prihvatila mu je konja i, ne obazirui se na
prisustvo nepoznatih ljudi, snano ga zagrlila. Veljko je poljubi, a ona mu
spusti glavu na rame i zajeca. Preplanuli Jevtimije gledao ih je radosno i
rekao:
Veljko, mi emo se razmestiti u selu po kuama. Tebe
preputamo Mariji. Neemo da joj smetamo.
Marija je tek tada shvatila da se zaboravila. Trgla se, okrenula
prema Jevtimiju, ali kad je srela njegov topli pogled, porumenela je i
stidei se izustila:
Svratite da vas poastim.
Imae za to dosta vremena, a noas poasti svoga dilbera.
Jevtimije je okrenuo Milanovoj kui, koji je i sada bio stareina sela.
Marija sveza Veljkova konja za plot, skide mu uzdu i metnu pred njega
naramak sena. Zatim skide bisage i unese ih u kuu. Veljko je nekako
nepribrano razgledao stvari oko sebe, kao da to prvi put vidi, a
uspomene su se nametljivo rojile. Marija baci na seiju bisage, prie mu
oprezno, a onda se naglo baci na njega. Grlila ga je, ljubila gde stigne,
stezala na grudi i uzdrhtalim rukama opipavala mu ramena, glavu, ruke,
kao da nije verovala da je Veljko ponovo uz nju. Onda se izmakla i
paljivo ga jo jednom osmotrila. inilo joj se da je snaniji i nekako
izmenjen. Lice mu je preplanulo od sunca. U oima je neto tvrdo, skoro
surovo. Smeio se, ali je njegov sadanji osmeh nosio u sebi neto
neumoljivo.
Nije mogla da shvati ta se to dogodilo sa Veljkom za tako kratko
vreme. Sada ga je zaticala utljivog i zabrinutog. Jedino bi se razvedrio u
drutvu beara.
ak i kad je ostajao nasamo s njom nije joj kao ranije eljno prilazio;
prosto kao da se neega stideo. inilo joj se da mu ona vie smeta nego
123

to mu je potrebna. ta li se to desilo? Moda je zavoleo drugu? Ne, ne,

nijedna joj ga nee oteti! I tada je, leei u mraku pored njega, oseala
kako joj grudi razjeda uas sumnje.
Treeg dana po Veljkovom dolasku, Milan je upita:
Jesi li zadovoljna to ti se vratio mladoenja?
Zna i sam. Tek sam bila poela da se svikavam na njega i
zaboravila nesreu, a on je morao da ode odgovori Marija gledajui u
stranu.
Je li ti priao zbog ega se vratio?
Nije. Ali oseam da mu se neto neprijatno dogodilo.
Rekao sam ja tebi onda da se ne udaje za hajduka. Nemiran je i
svojeglav. Vod je sa smederevskim Turcima zakljuio primirje i ostavio
ih da ive na miru. Veljko je mimo uine i Karaoreve naredbe oplenio
Turke i klisnuo ovamo. A njegovi su ljudi silovali nekoliko Turkinja. Jue
sam dobio od Stanoja poruku da Veljko ne izlazi vodu na oi.
Marija je pobledela, stisnula zube i nakostreila se kao razbesnela
maka. Nita nije odgovorila. Pola je kui pognute glave. Mogla je sve
da mu oprosti ako nije u pitanju neka ena. Neka pali, ubija, pljaka i radi
to mu god padne na pamet, samo da ga ne deli s drugom. U oima joj
je buktala vatra gneva. Vrelim mlazevima ljubomore krv joj je ibala telo i
mraila svest. U mislima joj se ukazivala slika raspojasanog Veljka,
zavaljenog u jastuke, a na krilu mu sedi pevaica Spasa i bestidno uiva.
Zamagli joj se pred oima, a u grudima je pusto i prazno. Srce uvreeno
cvili. Zar je moguno da se toliko zaboravio i ponizio je pred jednom
rospijom? Zar je mogao da oskrnavi njenu ljubav i nenost? Smlavljena
uvredom i ljubomorom, bacila se na zemlju i gorko zaplakala. Milan je
video ta je uradio. Pritrao joj je, seo kraj nje na zemlju i upitao je:
Zato plae?
Eto vidi ta je sve inio. I to zbog one kurve u Grockoj. Ja sam
ovde radila kao crv i bila mu verna.
Zbog toga ti plae? Mlada si i urea ti je pamet. Mukarac nije
isto to i ena. I kad izneveri ne radi to to svoju enu ne voli, ve samo
to se zaboravi. Veljko tebe voli. to je koju Turkinju povalio, ja mu ne
zameram jer im se i na taj nain svetio.
Ne mogu! Proklet neka je hajduina! Oi u mu noktima iskopati.
Slep da ide, druge da ne vidi.
Marija, ja sam ti umesto svekra i oca. Veljko je silan i plahovit.
Kud god poe, tebi e ipak doi. Pogledaj Ljubicu: gde je ona pristala sa
svojim jadom? Nema ga ni njoj ni drugima.
Neka, neka da se isplaem, bie mi lake. Potujem te i volim
kao oca. Tebi mogu sve da poverim. Opinio me. Kad ga nema kod
kue, sve mogu da mu oprostim. Samo da mi se vrati. Da ga gledam i
udiem vazduh koji mirie na njega. Ali mi se ini da e mi ceo ivot uz
124

njega biti muka i gorina.

Ustala je i umila lice da ukloni tragove suza. Osetila je olakanje, ali
su sumnja i ljubomora i dalje potkopavale njen mir. Zatekla je Veljka
kako sedi na cepalu i brusom otri handar. Nije ga ni pogledala. Unela
je mleko u kuu. uo je kako lupa sudovima.
Maa, zato si ljuta? zapita je, nastavljajui bruenje.
Ljuta sam na tebe. Ja se ovde muim, radim, a ti se s drugima
provodi. Nije ti dosta to siluje Turkinje, nego juri pevaice po
Grockoj.
To o Turkinjama neko te slagao. Mogu da ubijem, poseem, ali
nasilje neu nikada uiniti. Okaljao bih time hajduku ast.
A pevaica iz Grocke? zlurado upita Marija.
To je bilo u piu.
Zbog ega si napustio vojvodu uu?
Uzeo sam smederevskim Turcima ucenu. Najvie sam se tukao,
a kad su plen delili, zaboravie na mene.
Posle nekoliko dana, Jevtimije i beari otili su u vojsku. Veljko je
usgao. to je jesen vie hvatala maha, oseao se kao ovek koji se
nalazi tamo gde mu nije mesto. Postao je preosetljiv i razdraljiv. Kad su
u pitanju Turci, borba s njima, sve je jasno i lako. Ali otkako su prestale
borbe, uspostavio se red i mir, kad je izgledalo da e deputacija koja je
pola u Carigrad urediti sve mirnim putem, inilo mu se da pred njim stoji
nevidljiva sila; tu silu on ne razume, ali osea da ga ona sputava i da je
snagu bune sabila u korito. Meutim, kao to poraen ovek ne sme niti
moe da shvati svoj poraz, tako ni Veljko nije hteo niti mogao da shvati
oprezno i lukavo taktiziranje ustanikog vostva. Naroito pregovaranje
s Turcima. inilo mu se da je ostavljen i zaboravljen usred guste ume iz
koje ne zna puta, a sa svih strana ga opkoljavaju nevidljivi neprijatelji.
Jedino mu je ostala Marija, ija se ljubav duboko urezala u svaku
poru njegova tela. Trgnut iz misli, oseao se radostan to je vidi, a
naroito kad pred vee s njom izie pred kuu i sedne na klupu. Zapalio
bi lulu i gledao nebo puno zvezda. Ona se svom teinom svoga punog
tela oslanjala na njega, uvlaila mu ruku kroz koulju u nedra i toplim
dlanom klizila preko njegovih grudi. Marija sada nije vodila rauna ta
svet misli i govori o Veljku. Ono zbog ega je strahovala, postepeno je
zaboravila elei da ga ima kraj sebe. Sada je njen, i ba je briga to se
ua, Stanoje i vod ljute na njega. Kad bi i on tim stanjem bio
zadovoljan, njenoj srei ne bi bilo ravne na svetu. Meutim, pod mirnim
izgledom nasluivala je prikriveni gnev koji se jedino mogao zaguiti
vinom i naletom strasti.
Predoseala je da on nee moi da ostane dugo smiren uz nju. Kad
joj napolju pri meseini metne glavu na krilo, okretala mu je lice k sebi,
zagledajui mu se upitno u oi. Veljko nije mogao da izdri njen pogled.
125

Te tamne oi pune brige i ljubavi, iskrene i odane, poele su ga

razdraivati. Opet je nastupalo i muilo ga oseanje zasienosti. Za
njega je ljubav imala znaaj jedino kao odmor posle borbe. Mogao se
predati velikoj strasti kad se iskali na Turcima, posle see i busije. Marija
ga je od toga odvajala, pa se u sebi bunio protiv nje, mada ju je voleo i
bio ganut njenom ljubavlju. Sve se to udno mealo. Ljubav, elja, strast,
razdraenost i oseanje zasienosti i besciljnosti takvog ivota...

126

TREI DEO

127

Kad

su dahije nou pobegle niz Dunav, Alija Guanac je uao u

Beograd i zaposeo tvravu. To je ustaniko vostvo uzelo kao razlog da
ne prihvati turske uslove za mir. Pogotovo to su jo morali da za novac
otkupe od Guanca Beir-pau i proprate ga natrag za Bosnu. Mir se
ipak odrao, jer je odgovarao koliko Srbima toliko i Guancu, koji je po
svaku cenu hteo da zadri Beograd u svojim rukama. Meutim, Porti
nikako nije odgovaralo Guanevo i krdalijsko prisustvo u Beogradu.
Otpoela je da mu potkopava vlast preko adakalskog zapovednika
Redep-age, koji se pokazao veran Porti. Preko svog brata Salije, koji se
nalazio u Beogradu kod Guanca, Redep-aga uspe da zavadi Guanca
sa nekoliko bimbaa, poreklom Arnauta. Tako meu Turcima i
Arnautima doe do borbe. Guanac uspe da pobunjenike savlada i
zatvori u tamnicu. Redep-aga je morao da otkupi Saliju i pobunjene
bimbae.
Bimbaa Gani sa svojom druinom nije hteo da ide niz Dunav, ve
okrenu laom niz Moravu, s namerom da se uz put dobro napljaka. im
je Guanac isterao iz Beograda pobunjene krdalijske bimbae i njihove
pristalice, odmah je obavestio ustanike stareine da su bimbae i
krdalije poli u pljaku. Kad je ua doznao da pobunjene krdalije
nameravaju da idu kroz smederevsku nahiju, setio se Veljka i odmah
uzjahao konja i pozvao Jevtimija da poe s njim u Dubonu.
Veljko je stajao s Marijom pred kuom. Upravo se neto alio s
njom kad ugleda grupu konjanika kako se pribliava njegovoj kui. im
prepoznade vojvodu uu, jurnu u kuu te pripasa silav. Odluio je da
se ne da odvesti. Uplaena Marija ostade da saeka vojvodu uu. Kad
su prili kui, vojvoda viknu Mariji:
Nevesto, je li ti kod kue Veljko?
Marija prie vojvodinoj ruci, a potom se izmae i odgovori:
Kod kue je, vojvodo.
Veljko je ve Stajao na vratima, spreman da se brani ako zatreba, i
osorno odgovori:
Kod kue, sam, vojvodo. Dobro doao. Ako dolazi kao prijatelj,
moe u kuu!
ua mu prie i potapa ga po ramenu, osmotrivi ga paljivo
128

svojim otrim plavim oima ispod gustih obrva.

Kako bih mogao doi tvojoj kui sem prijateljski? Zaboravio sam
ono to je prolo. Nego vidim, bie prinove kod tebe.
Veljko nikad ne promauje, vojvodo doviknu Jevtimije. A ti,
snaho, to si se zbunila? Idi u kuu i spremaj ast. Smean sam ti to
sam potkusio bradu? Jae je, snaho, selo od svatova, narodna potreba
od zaveta i molitve. Popova i kaluera ima hvala bogu dosta, a za puku
niko nije naodmet. Petrovia nikada nee biti suvie. Ako rodi sina,
dobie od mene libade od kadife zlatom izvezeno.
Ostavi mi enu na miru, nekrste! viknu Veljko razdragano i
zagrli Jevtimija. Vi, momci, eno vam kotara. Poveite konje i dajte im
sena, pa doite u kuu da se okrepite.
Poto su popili kafu, ua ispria Veljku zbog ega je doao. Izloio
mu je plan kako misli da uniti krdalije. Veljkovo lice ostalo je
nepromenjeno. Imalo je tvrdou u snazi vilica i mirnoi sivih oiju; mada
se stalno smekao, pogled mu i pored osmeha nije postajao blai; stalno
je zadravao hladni sjaj elika.
Znai, moramo odmah krenuti? upita Veljko.
Veljko i ua naporedo su jahali. Zorom su stigli na Moravu
naspram Kulia. Zaustavie se u hrastovom gaju. ua posla momka da
ispita skeledije da li su dolazile krdalije.
Pametno si onda uradio to si klisnuo u selo. Karaore je
sutradan poslao momke da te uhvate i razoruaju. Ja sam rekao da ne
znam kud si odmaglio.
Tako se to i zaboravilo. Ako mu neko odmah ne padne u ake, Crni
zaboravi i oprosti.
Momak se ubrzo vrati i saopti da krdalije nisu dolazile, ali je
doao glasnik od Janka Katia i doneo od voda naredbu da se niko iv
ne pusti preko Morave.
Tri, Veljko, sa svojim ljudima u umu vie Kulia. Ne pokazuj se
dok Janko ne zapodene kavgu. Posle radi kako te pamet ui.

129

II

Salija, Beir Bakov i Ali Prizren sa trista krdalija stigoe oko podne
na Moravu. Odmah povikae skelediji:
Hej, aurine! Daj skelu da nas preveze.
Jue su mi se skele potopile. Moraete priekati dok ih izvadim.
Koliko e to trajati, rajo?
Do sutra, age. Moram da saekam ljude iz sela.
Uto stie i Janko Kati da krdalijama spremi konak, a sa sobom je
vodio stotinak boraca skupljenih na brzu ruku iz okoline Beograda.
Predloio je agama da ih vodi na konak u Kuli. Ba tada naie iz
Austrije i Redep-aga sa svojih desetak pratilaca. Kad se Kati i Redep
videe, poee onako s konja da se prepiru zbog skele. Po dogovoru s
krdalijama, iziao je i Guanev ovek da izazove svau sa Srbima. On
potegne puku, opali je i promai Janka, a ubi Redepova momka. im
je puka pukla, krdalije nagnu da bee Dunavom. Srbi ih ponu goniti i
ubijati. Iz ume ih presrete Veljko i zapoe borbu. Redep je uspeo da
ugrabi brata Saliju i da s njim na amcu pobegne u Austriju. Ono
krdalija to je ostalo ivo, predade se. Beari ih poterae Palanci, a uz
put ih sve pobie.
Plen su podelili Veljko, ua i Janko Kati. Oruje, odelo i konje
uzeli su beari. Svaki momak dobio je po pedeset dukata, a dva emera
i Salijinog ata, sa nakitom koji je naao u bisagama kod Ali-Prizrena i
Beira akova, zadra Veljko sebi. Narodnoj kasi poslata je zobnica
belog novca.

130

III

to se vie primicalo prolee, na Mariji su se sve jasnije ispoljavali

znaci trudnoe. Krupnjala je u pasu, oi su joj postale vodnjikave, a lice
se opegavilo. Raniju opsednutost ljubomorom zamenila je strepnja za
novo bie, koje je ve poinjalo svoj ivot u njenoj utrobi. Bojei se, a
elei da po svaku cenu donese na svet dete, neprestano je zivkala
Ljubicu da joj pomogne u domainstvu, naroito pri mui krava i
hranjenju goveda. Ovce su zatvarali Milanovi obani, a Veljko je odlazio
do tale da vidi je li sve ureeno kako treba i kako mu se senja konj. U
tali se sve ee susretao sa Ljubicom. Rascvetala od ljubavi, prilazila
mu je bez zabune i stida i zaljubljenim oima dugo ga gledala,
preputajui svoj struk njegovoj snanoj i tvrdoj ruci. Izgledala je mnogo
lepa nego ranije. Uvek je oblaila isto rublje, a Veljko je sa uivanjem
gledao njene otro uzdignute grudi, noge kao salivene i naglaene
kukove. Kad bi iao za Ljubicom u senjar, uvek se iznova udio kako je
odmah nije zapazio, jer mu se inila pogodnija za ljubav od Marije.
Jedne aprilske veeri, pri povratku iz tale, Ljubica spusti krkljau
punu mleka na zemlju, uzdie maramu, koja joj je bila spala na ramena,
okrenu se Veljku i, ozarena udesnom unutranjom svetlou, ree mu:
Bog mi je pomogao. Zanela sam. A poto je mu tu skoro proveo
dva dana kod kue, svima u moi da zaepim usta. ta sve nisam
morala da radim dok te nisam privukla! Odsad mi vie ne prilazi!
Veljko je u sobi istio oruje, a Marija i Ljubica razgovarale su u
odakliji o trudnoi i spremanju pelena za decu. Pod strehom su
uzbueno avrljali vrapci. Ustao je i pogledao kroz prozor. Sunani dan
galopirao je nad selom i umom. Veljko je obukao ohano odelo pa
iziao u odakliju. Kad se pojavio sveano obuen, obe su se zaudile.
Na Ljubiinom vratu poigravala je biserna ogrlica, koju joj je Veljko
poklonio krijui od Marije. Kad je primetio ogrlicu, Veljko se nasmeja i
zapita:
Ko te ogrlicom darova?
Dragan. Kakav si mi ti avolji zet da me ni utim dugmetom ne
obraduje.
Marija, odseci joj ohe za libade odgovori na to Veljko.
Dau joj i jedan od onih prstenova. Neka sama odabere koji joj
131

se bude svideo. Imam novost da ti kaem. Ljuo, mogu li mu rei?

Kako hoe odgovori veselo Ljubica.
Dolazio je na odsustvo Spasoje, pa je zanela.
Spasoje je samo svedok. Ko zna ije je dete! naali se Veljko.
ije je da je, bie moje. Zna kako kau stare ene: kravi tele, a
biku balega otro mu odgovori
Ljubica, uze krkljau i poe da muze krave. Veljko osedla konja,
uzjaha ga i galopom odjuri Grockoj da sa Spasom provede koji dan.

132

IV

Kad se

u Srbiji doznalo da je Hafis-paa okupio dvadeset hiljada

vojnika i da je nameravao da prodre s njima do Beograda, ustaniko
vostvo odredilo je Milenka Stojkovia i Petra Dobrnjca da sa vojskom iz
poarevake nahije i sa Moravcima saekaju Hafis-pau na Ivankovcu i
da ga zadravaju dok se ne prikupi ostala ustanika vojska. Milenko i
Petar imali su po dve i po hiljade ljudi i dva topa. Petar je drao Deligrad,
a Milenko je utvrdio anac na Ivankovcu, kako bi spreili Turcima prelaz
preko Resave i poarevake nahije. Svima je bilo jasno da se Hafis-paa
nee odluiti da krene carigradskim drumom, koji je prolazio kroz more
neprohodnih uma, pa se paa bojao da ga ustanici mogu saekati u
busiji. Za Veljka i sve one koji su eleli borbu, bila je to vrlo povoljna
prilika. Proli su dani iekivanja i izleavanja, u kojima je Veljka morila
dosada i tuga. Postigavi to je elela, Ljubica mu je okrenula lea.
Marija je zaokupljena trudnoom, a Spasina luda zaljubljenost ve ga je
zabrinjavala.
Opasnost za ustanak i slobodu sada je dolazila neposredno od
turskog cara, kome je trebalo vie od godinu dana da shvati kako
ustanak nije uperen protiv dahija i janiara nego i protiv turske vlasti i
celokupnog poretka. Mada je iz ustanikih zahteva bilo jasno da se Srbi
bore za samostalnost, Porta nije htela ni mogla da otvoreno i energino
udari na ustanike. Izdala je nareenje nikom veziru Hafis-pai da sa to
manje ratne buke i loma likvidira ustanak, kako se ne bi dalo povoda
Rusiji i drugim evropskim silama da se upliu u dogaaje u Srbiji. Hafispaa je dugo i smiljeno pripremao pohod, nastojei da sa to vie
snage krene na Srbe, kako bi ih uplaio i bez borbe dopro do Beograda,
koji bi mu posluio kao oslonac da nad celom zemljom zavede carsku
vlast i razorua Srbe.
Ustaniko vostvo, meutim, prozrelo je Hafis-painu nameru.
Uzbunilo je narod na sve strane, izdavi proglas da se Hafis-paa
ogluio o carsku naredbu i udruio se sa janiarima i carskim
buntovnicima, s namerom da ponovo vrati nasilje. To je uzbudilo narod,
koji se za godinu dana ve bio privikao na slobodu. Svi mukarci od
sedamnaest do ezdeset godina krenuli su u vojsku. Ugroena sela
smestila su se dalje od puteva po umama i zbegovima. Poli su sada u
133

borbu i oni koji su u poetku bune oklevali. Cela Srbija spremala se da s

pukom u ruci doeka Turke i Hafis-pau.

***
Marija, oteala, budila se svako jutro vrlo rano; trudila se da to
bolje spremi Veljka, koji je s nestrpljenjem oekivao Jevtimija i svoje
momke da pohitaju Milenku na Ivankovac. Veljko je, spreman, saekao
pred kuom etu beara od dvadesetak konjanika, koje je umesto
Jevtimija doveo Petar. Nije im dozvolio ni da sjau, ve je s konja upitao:
Jesi li spreman, buljubao, da kreemo?
Spreman sam, Petre. Gde vam je kaluer?
Njega je zadrao ua kod sebe. Jedva smo se i mi iupali. Na
tebe se ljuti. Ostavlja ga kad si mu najpotrebniji.
Meni je preko glave izleavanja. Idemo tamo gde treba boj da se
bije. Zaeleo sam se mirisa baruta odgovori Veljko, zagrli Mariju i
skoi na konja.
Marijine ruke se kao mrtve opustie niz telo; zaplakala je i jedva
doviknula:
Srean ti put, gospodaru! Ne zaboravi na mene!
Veljko se okrenu; radostan osmeh mu je obasjavao lice.
Neka baba Maca stalno bude s tobom. Ako se neto desi, javi
mi. Milan e znati gde se nalazim.
Veljko je terao konja kasom i, po obiaju ratnika, nije se okretao da
pogleda kuu i enu, verovalo se da to donosi nesreu. Praina se
dizala iza konjskih kopita. Vetri je duvao od umskih tamnika, uzdizao
prainu i donosio mirise zelenih trava i plodova; oseao se vonj sprene
crnice, koja je udno oekivala kiu itav mesec dana.
Putem prema Ivankovcu, Veljko je zapaao nemir i uurbanost po
selima. ene i starci ispraali su zabrinutim pogledima grupe naoruanih
seljaka, koji su urno hitali na bojite. Mnogi su umesto puke nosili kose
i sekire na ramenu. Njihova preplanula lica, otvrdla od sunca i patnje,
odavala su utisak ravnodunosti; kao da ne idu u rat i smrt, ve na rad
od koga se nisu mogli izvui. Puke su nosili na ramenu kao kolje. Na
pukama su im visile arene seljake torbe nabijene hranom. to su se
vie pribliavali Ivankovcu, pusto po selima je postajala sve vea.
Svuda su se videli tragovi na brzu ruku uklonjene imovine, jer je
opasnost bila na pragu. Vrata na kuama stajala su razjapljena, prozori
poskidani. Tu i tamo tuno je zavijao zaboravljen pas ili kukurikao petao
na pustom dvoritu. Ozlojeenost i bes sve su vie zahvatali Veljkove
134

grudi. Ljutito je mamuzao konja, elei da to pre stigne na Ivankovac.

Pred no nebo poe da tamni. Javi se osveavajui vetar, koji je sve
vie zbijao oblake. Avgustovski sumrak sputao se na Moravu. Meutim,
Ivankovac je svetleo od mnogobrojnih ustanikih vatri. Veljku radosno
zaigra srce. Vatre su bile jasan znak da e Srbija braniti slobodu;
Turcima su na sve strane bile postavljene busije. Jo otrije je poterao
konja, i zaas se naao u logoru. Stariji borci sedeli su oko vatri, pijuckali
iz uturica rakiju, puili i razgovarali o poslovima kod kue nagaali da li
e Turci smeti da udare preko Ivankovca ili e okrenuti drumom na
Deligrad. Peenje se okretalo na ranjevima. Mlai su pevali ili se
zadirkivali. Poneko je izvaljivao sonu psovku ili golicavu dosetku; oko
vatri se razlegao glasan smeh. Ratniko raspoloenje ljudi jo vie
oduevi Veljka. Oseao se lak, kao da nije ceo dan jahao na konju.
Skoio je i doviknuo Petru:
Naloite vatru, a konje nazobite. Ja odoh do Milenka!
Zeleni turski ator u sredini logora bio je Milenkovo sedite. U njemu
je primao stareine, izdavao nareenja i dogovarao se gde e ko da
bude sa svojim ljudima. U atoru je Milenko primio i Hafis-painog
izaslanika Smail-agu banjskoga, koji mu je saoptio vezirovu poruku.
Milenko je pozdravio Smail-agu, namestio ga u stolac meu jastuke, a
ostale Turke iz pratnje posadio na jastuke po ilimu. Poastio ih je kafom
i ibucima i, po obiaju domaina, malo se alio s njima, a zatim se
obratio painom izaslaniku:
Kojim dobrom, estiti Smail-aga?
Nosim ti carsku i vezirsku poruku da skloni vojsku s puta Hafispai, koji voljom Alaha i sultana ide u Beograd da Srbiji povrati red i
zavede carski zakon. To su vai izaslanici od Porte traili.
Smail-aga, ti dobro zna kuda vodi carski drum za Beograd?
Znam, Milenko. Preko Deligrada na Jagodinu i dalje prema
Beogradu.
Tako je! Otkako je sveta, tim drumom su uvek prema Beogradu
prolazile carske vojske, a ne preko Resave i poarevake nahije. Moje
nahije su poharane i popaljene. Gotovo opustele. Ljudi nemaju ni sami
ta da jedu, a kamoli tolikoj vojsci i veziru konake da daju.
De, vere ti, Milenko, ne luduj. Napravi put veziru, poloi oruje,
pa emo te postaviti za obor-kneza na obe nahije ree Smail-aga.
uje, Turine, dok sam ja iv i moji ljudi, vezir nee prei
Ivankovac. Svi emo izginuti, a put mu neemo otvoriti. to se tie
oborkneevstva i stareinstva na nahijama, ja sam ga sabljom sebi
stvorio. Drae mi je to nego da me tvoj car za vezira postavi. Za oruje
emo razgovarati kad Hafis-paa stigne u Beograd.
Vezir to zahteva u carevo ime, kaurine ljutito viknu Smail-aga.
Car je gospodar u Stambolu, a ja u Resavi, Turine otro
135

odsee Milenko.
Kad je tako, uj drugu vezirovu poruku. Rekao je ovo: Ja znam
gde je Beograd. Neu dozvoliti da mi hajduk odreuje put kojim u ii. A
to mi se isprei, sravniu s crnom zemljom.
Onda mu ponesi odgovor s moje strane: Milenko prema
gostima i doek sprema.
im su turski izaslanici otili, Milenko je s Petrom Dobrnjcem
napravio raspored vojske i plan kako da doekaju Turke. U mali anac
smestio je oba topa sa Kara-Stevom i pet stotina izabranih boraca,
hajduka i beara, koji e poginuti a nee uzmai. Veliki anac odredio je
za sebe i zadrao uza se hiljadu vojnika. Petar Dobrnjac je uzeo da brani
levo krilo, koje se naslanjalo na umovit breg.
Kad se na vratima atora pojavi Veljko, Milenko radosno uzviknu:
Evo Veljka koji mi je nedostajao! Dovodi li, Veljko, koga sa
sobom?
Dvadeset konjanika, vojvodo.
Ja imam stotinak ljudi na konjima. Uzee ih i sa svojima idi na
desnu stranu anca, u umu. Ako avo tamo navue Turke, ne treba da
ti govorim to ete raditi.
Posle toga, Milenko, Petar, Stevan i Veljko zajedno su veerali.
Dobro su se napili vina, kao da sutra nee osvanuti sudbonosni dan
obrauna sa Turcima. Iza ponoi svaki je poao na odreeno mesto.

136

V
im je zaveo konjicu dublje u umu, Veljko zapovedi:
Neka svako dobro izotri svoju sablju, potprai puku i kubure.
Konjima popustite kolane i nazobite ih. Pomalo dremnite, a u cik zore svi
da ste spremni za boj. Piti sada vie niko ne sme, jer svako mora u
uturici imati gutalj-dva rakije da se pre boja osvei i podgreje srce.
udan nekakav ovek ovaj mladi ree jedan brkajlija svome
drugu kad su odmakli malo u umu. Zapoveda kao da je kod Nemaca
bio obrter.
Bio je hajduk, a nee se aliti ako ko ne poslua ili se prepadne.
Petar Bugarin se povukao iza drveta, svezao svog i Veljkovog
konja, popustio im kolane, skinuo uzde i natakao im zobnice. Zatim je
uzeo iz bisaga ibuk, napunio mu lulu duvanom, ukresao u trud i seo uz
hrast. Veljko je takoe seo. asak je razmiljao, a zatim smae urak sa
sebe, uvi se u njega i prilee da se okrepi snom. Muio se da zaspi,
sklapao silom oi, ali mu san nije dolazio. Nenadno i nepovezano
otpoela su da se raaju seanja. Vladavina sile i nepravde jo od ranog
detinjstva stalno ga je pratila. Turci su izmislili nekakvo svoje pravo, po
kome sve to je dobro, sve to vredi, pripada njima samo zato to su
Turci i privrenici Muhamedovi. Oni su mu razorili roditeljski dom,
nasrnuli na ast voljene sestre, opljakali ocu imanje; poterali ga da se
pod stare dane potuca od nemila do nedraga. Ogrezli su u neradu,
razvratu, divljanju. Iza kurana i alaha sakrivaju svoju pohlepu,
razularenost i zverstvo. Sve to nije podleglo njihovoj podloj gramzivoj
elji, to im se ne da i izmie iz ruku, nevernik je koga treba unititi i
pretvoriti u roba. Njihova zverska ud i neljudski postupci ranili su
Veljkovu duu jo u detinjstvu. Oni su mu oduzeli snove, spokojstvo,
gurnuli ga u skitnju, pokuali da mu nametnu ropstvo i hteli da ga naine
svojim slugom i podlonikom. to je jo gore, oni su sve to ve bili
nametnuli Srbima, vreajui ih i poniavajui do skota. Zbog toga je i
poao u hajduke; da unitava zlo koje se na sve strane irilo. Zato je
eljno i odluno prihvatio borbu s Turcima. Ko je Srbin, ko eli slobodu,
miran ivot i sreu svome potomstvu, mora se s njima boriti do
istrebljenja. Bolje je da svi izginemo nego da pred silom i nepravdom
pognemo glave.
137

U komar misli, koje su mu nadirale u seanje, iznenada je prodrla

Marijina slika. Video ju je kako stoji klonulih ruku, od suza zavodnjenih
oiju, bremenita i nemona. Ona e mu roditi sina, koji ne sme da doivi
ono to je on preiveo. Setio se i Ljubice. Njeno lice je drukije: oporo i
radosno. Smeila mu se i zahvaljivala mu svojim lepim zavodljivim
oima. Osmehnuo se, ustao, napunio lulu duvanom i poeo da pui
razmiljajui.
Zaspao je tek pred zoru...

138

VI

ranu zoru Hafis-paa je izdao nareenje da vojska krene iz

Paraina. Po navici, dugo je te noi sedeo i pio u atoru. Kao svi turski
veziri i istaknuti ratnici, nije hteo ak ni u pohodima da se odrekne navika
i zadovoljstva koja kuran i alah doputaju. Umesto harema vodio je
esnaestogodinju urijanku Fatimu, kupljenu u Carigradu i dovedenu
u Ni da mu oivi malaksalu volju za enskim draima. Mlada devojka,
koja mu je dola iz drugih ruku i koja je znala ta je eka, nastojala je da
svojom mladou i lepotom potisne od vezira ostale ene u haremu.
Svoj gugutavi apat, mlado vitko telo, arku strast i udnju, nametnula je
Hafis-pai kao nenadoknadivu potrebu, koje ak ni u ratu nije hteo da se
odrekne. Razdraen Milenkovim odgovorima, a odluan da po svaku
cenu sprovede carsku zapovest, naredio je potinjenim paama i
miralajima da sutra oiste Srbe s puta na Ivankovcu. Onda se bezbrino
predao u ruke svojoj miljenici, koja mu je do sri cedila snagu. Kad su ga
u svanue probudili, bio je sav u znoju, seda brada mu sva umrena a
oi podbule.
Topla voda, sapun, trljanje sunerom i ruke dva veta dilbera, koji
su ga spretno okupali a zatim izmasirali ruinim uljem, rasterali su mu
tromost, a ueerene urme i nekoliko aica mastike sasvim su ga
okrepili. Poto je uzjahao konja, i svita mu se pridruila, izgalopirao je
pred postrojenu konjicu. Dva aua mu uhvatie konja za uzde. Odupro
se na bakraliju i poeo da govori:
Svetli padiah i milostivi Alah odredili su vas i mene da
utamanimo uljivu i pobunjenu raju u Srbiji, koja se drznula na bunu i
poklala nau brau muslimane. Nemam ta da vam govorim, Turci! Pred
vama je Ivankovac i aka hajduka s Milenkom, koji se usudio da me ui
kuda da se kreem po carevoj zemlji. Idite i oistite aurski korov sa
druma!
im je Hafis-paa zavrio govor, udarili su doboi, zapitale zurle i
grunuli talambasi. Napred je krenula konjica, za njom topovi, a pozadi
peadija. Saekavi da se praina slegne i vojska odmakne, Hafis-paa
krenu sa pratnjom Ivankovcu.
Turska vojska je preplavila polje od Paraina do Ivankovca kao
mravinjak. Valjao se talas za talasom kao nabujala i nezaustavljiva
139

poplava u danima povodnja. Nebo se raistilo, a jutarnja sparina

nagovetavala je topao dan. U srpskom logoru dogorevale su vatre i jo
se dimile. Veljko je stajao na ivici ume i paljivo durbinom posmatrao
pribliavanje turske vojske. Nigde, dokle god se moglo dogledati, nije se
mogao primetiti nijedan ustaniki vojnik. Ali kad jedna turska pobonica
skrenu umi ka levom srpskom krilu, iznenada zapratae puke.
Nekoliko konja i Turaka padoe na zemlju. Ostali iz turske pobonice
otvorie vatru iz kubura i povukoe se natrag. Prethodnica turske konjice
ve se primicala malom ancu iz koga je tek tada grunuo topovski
pucanj, razleui se lugovima oko Morave i umama oko Deligrada. Ne
proe ni nekoliko minuta a sa turske strane grunue jedna za drugom
nekoliko topovskih salvi. ulad sinue prema srpskom ancu, a nove
salve zatresoe vazduh i ispunie ga mirisom sumpora.
Poto su Turci ispalili nekoliko topovskih plotuna, konjica im jurnu u
ludom galopu i nalete na mali anac kojim je komandovao Crni Steva.
Plotun srpske posade i karte dva topa doekae ih na prilazu
palisadama i proredie im redove. U neopisivoj razjarenosti, uz vrisku i
psovku, turski konjanici gonili su konje do samih opkopa i palisada. Tu
su padali kao snoplje; oni koji bi ostali ivi jo razdraeniji su se vraali
nazad. Ponovo su se prikupljali i kao poludeli iznova juriali. Meu
Turcima je bilo junaka koji su u zanosu nagonili konje te preskakali
jarkove, i prsimice, uz ludako kliktanje, uspevali da uskoe u anac.
Takve su ustanici saekivali sekirama; nestajali su kao da ih je gutala
magla. Tek posle nekoliko uzaludnih juria, turska konjica se razmae, a
u gustim redovima navali peadija. U poetku je oprezno prilazila
anevima; turska artiljerija otvorila je brzu vatru iz topova i tako joj
obezbeivala napredovanje. ulad su kao usijane lopte letela u anac,
rila grudobrane i pravila prolome; ne obzirui se na turske topove, Srbi
su odmah zatvarali otvore. Na levom srpskom krilu desilo se neto to
Veljka veoma iznenadi: u zbijenim redovima pojavi se ustanika
peadija. Ona odmah privue panju Turaka. Njihovi topovi okrenue
vatru na tu stranu. ulad su redovno ili podbacivala ili prebacivala.
Ustaniki lanac se pomerao napred puzei. Tada se turska konjica naglo
okrenu na tu stranu. Veljkovo srce zadrhta. Uinilo mu se da e lavina
turske konjice kopitama sabiti Srbe u zemlju. Ali umesto toga video je
gust pojas dima, grozdanu ciku puaka, i pometnju koja nasta meu
turskom konjicom. Ranjeni konji bolno zavritae, a ostaci turske konjice
povukoe se u neredu. Turska vojska okrenula se u gustim redovima i
na ovu stranu.
Ceo predeo oko srpskih aneva, i levo, do ume i podnoja brega,
zaogrnuo je dim topovske i puane vatre. uli su se glasni povici ljudi i
njiska konja. Zagluno je odjekivala topovska grmljavina. Deo turske
komore, sa baterijom topova i pratnjom od nekoliko stotina peaka,
140

iznenada se pojavi na ivici ume ispod Veljka. Saekao je da vidi kakva

je namera Turaka. Kad su namestili topove i okrenuli cevi prema
Veljkovom ancu, bilo mu je jasno da ele da s te strane ugroze Milenka.
Uskoro se u dolini iza topova prikupila turska komora od oko tri stotine
natovarenih konja s debanom, hranom i poslugom. Sabili su se u
zaklon. Veljko oseti da je doao njegov as. Sad treba stupiti u borbu!
Povratio se konjanicima, koji su nestrpljivo ekali, dao im znak da polako
krenu, a posle se ubacio konju u sedlo i, zaobilazei prve redove drvea,
oprezno se spustio u korito potoka, koje se blagim nagibom sputalo
Turcima za lea.
Na dvesta metara Veljko izdade zapovest da se konjica razvije u
jurini poredak. Naredio je da niko puku ne sme ispaliti, ve da se
sabljama i gaenjem svri posao. Njega je ve zahvatilo ono radosno
nestrpljenje, koje je uvek donosilo neto uzbudljivo i nesvakidanje.
Isterao je konja za nekoliko koraka napred, izvukao sablju iz korica,
okrenuo se bearima i, osmotrivi njihova napregnuta lica, osmehnuo se
i doviknuo:
Ko proe mimo mene, majku u mu! Ko izostane iza mene,
skinuu mu glavu. A sad, u ime boga, da smlavimo turski gad.
Silovito je zabio mamuzu konju u rebra, pustivi ga punim kasom.
Za njim je zatutnjilo kao da se krenula uma i planina. Dve stotine konja
u ludom galopu kopitima je prolamalo zemlju. Dve stotine isukanih sablji
bletalo je u jari avgustovskog sunca. Konjska masa, topot kopita,
urlanje beara, sve se to u Veljkovim uima slilo u riku osvetnikog besa,
koji mu je sladio grudi i poveavao snagu. Video je za trenutak samo
paniku i zabunu u turskim redovima. Ruka u kojoj je vitlao sablju
presecala je sve to joj se nalo na putu. eleo je da to traje beskrajno,
da se nauiva i utoli e osvete, da satre i uniti i poslednjeg Turina.
Kad je zaustavio konja da vidi ta jo treba da se uradi, bitka je ve bila
zavrena. Posada oko dva topa bila je saseena. Komora zarobljena.
Neto ivih Turaka spasavalo se bekstvom bacajui oruje.
Beari su ve sjahali sa konja. Grabili su plen i iz pitolja ubijali
ranjene Turke, skidajui sa njih emere i oruje. Iz ume je trkom
dolazila ustanika peadija da prihvati zauzeti poloaj. Veljko naredi da
se zaplenjena debana i hrana prebace u umu. Posle toga, Veljko je
pretravao s jednog kraja razbojita na drugi, pruajui pomo
ugroenim poloajima.

141

VII

Sve do dva sata posle podne Hafis-paa je sedeo u sedlu i mirno

posmatrao kako njegova vojska nalee na aneve, fanatino gine, ali
ne uspeva da skloni s puta aicu pobunjene raje. Tek kad je posle
podne prekinuta bitka, a vetri rasterao dim, sagledao je bojno polje
prekriveno leevima turskih vojnika i konja. Odmah mu je postalo jasno
da je skupo platio pokuaj da osvoji Ivankovac. A kad dobi izvetaj da je
iz Jagodine krenuo Karaore s velikom ustanikom vojskom, trenutak
je razmiljao, zagrizao ljutito donju usnu, pogledom potraio svoga
zamenika i zapovedio:
Zadri opsadu aneva do mraka, a im padne no povuci
vojsku u Parain. Nema vie izgleda za osvajanje Ivankovca. Crni vodi iz
Jagodine na nas novu ustaniku vojsku. Ja se vraam u Parain.
Dovee emo se dogovoriti ta da radimo dalje.
U onom udnom okviru istonjake smirenosti, kojom je uspevao da
pred svojom pratnjom sakrije bes i svako drugo oseanje, Hafis-paa je
nasluivao kraj lepo zapoete karijere. Svu krivicu za neuspeh Porta e
svaliti na njega. A poto se sve dogodilo kako nije oekivao, zaeleo je
da to pre sedne na iljte u atoru, da popije nekoliko aa mastike i da
potrai utehu u oima mlade miljenice. Oslabeli um Hafis-pain prvi put
je shvatio da je ovek slamka u vihoru ivota, nitavan stvor ogranien
sudbinom i zakonima promenljivosti. Dobro i lepota postojali su samo
ako su sluili i pripadali njemu. Pravda, koju je krto delio, i istina samo
kad su u pitanju Turci. Visoki vezirski poloaj i bezbrojna gomila onih koji
su od njega zavisili, ulagivali mu se, odobravali i sve povlaivali, uinili
su to da vie nije ni umeo ni mogao da sagleda stvari onakvim kakve su i
da odvoji istinu od lai. Danas iznenada, kad je nasilnik bio dobro udaren
motkom po glavi, zbunjeno je gledao leeve pobijenih Turaka i oseao
da se i sam nalazi na ivici ambisa, odakle treba to pre da se bei.
Verovatno da niko kao on nije toga dana osetio koliko je stradala turska
vojska. Mrnja prema raji dobi neopisive razmere, a samosaaljenje
nabuja kao plima. Okrenuo je konja i poterao ga galopom. Nadao se da
e u Parainu uspeti da se pribere i pronae izgovor za neuspeh.

142

VIII

Veljko

se nije zadovoljio izvojevanom pobedom i zarobljavanjem

turske komore, pa je neprestano leteo na isturene turske grupe i
saterivao ih u masu turske vojske, koja je neodluno napadala aneve.
Suton pun neizvesnosti sputao se na ivankovako razbojite. Pucnjava
je potpuno prestala. Oko opkoljenog malog anca do samih rovova,
Turci su zabadali odseene grane drvea da bi tako smanjivali vidljivost
ustanikim strelcima i zavarali ih prilikom svoga povlaenja. Veliki anac
u kome se nalazilo Milenko ve je bio uspostavio vezu s Veljkom i
snabdevao se hranom i debanom. Smiren, gotovo ravnoduan zamor,
bio je prisilio Milenka da sedne na grudobran, predahne i okrepi se
rakijom.
Uto dotrae Veljko i Streljo.
Srena ti pobeda, vojvodo! uzviknu Veljko.
Batali ludoriju, Veljko! Kakva pobeda? Pred samu no ve je bilo
neizdrljivo. U malom ancu poginulo je vie od pola boraca. Kara Steva
je smrtno ranjen. Gde sutra da naem takvog junaka? Vidi da su Turci
zanoili oko aneva! Ba zato to su izginuli, sutra e navaliti sa jo
vie besa.
Evo neka Streljo kae!
Vojvodo, doao sam da te izvestim. Stigao je Karaore s
vojskom i topovima. Sutra e napraviti dumbus s Turcima.
Tog asa u umi se zaue doboi i poklici ustanika.
iveo vod! Smrt Turcima! Ura, ura!
Te povike prihvatie i posade u anevima...
Ivankovaka pobeda, poraz i smrt Hafis-pae otvorili su velike
izglede ustanicima i jo vie pojaali elju za samostalnou.
Smederevski Turci, koje su podstakli Hafis-paini agenti, pobunili su se i
ubili vojvodu uu. To je sad bio dovoljan razlog da ih ustanici napadnu i
pobiju. Umesto ue, za vojvodu je doao njegov brat Vujica. Tako je
Smederevo privremeno postalo ustanika prestonica u koju je bio
smeten Praviteljstvujui sovjet, koji je dobio zadatak da donese
potrebne zakone i zavede sudsku i upravnu vlast.
Kako na Ivankovcu tako i prilikom ienja Smedereva od Turaka,
Hajduk Veljko se isticao u borbi, ali je pri podeli plena bio zaboravljen i
143

potisnut gramzivou nahijskih vojvoda, koji su se svuda grabili za plen,

vlast i slavu. Tako se dogaalo ono to prati sve bune. Iskakali su na
povrinu novi, snani ljudi. Borba im je donosila slavu i jaala uticaj.
Svaki je hteo da ima svoje podruje na kome je eleo neogranieno da
gospodari, mada su svi priznavali Karaora za vou i vrhovnog
zapovednika. Valjevski kraj i Mavu, vie od treine Srbije, drao je
Jakov Nenadovi. Rudniki i uiki kraj bili su u rukama Milana
Obrenovia. Pomoravlje s Resavom i Poarevcem drali su Milenko i
Petar Dobrnjac. Potuljeni Vujica, nasledivi brata, vetinom i upornou
lukavog seljaka a oslanjajui se na Karaora, uvrstio se u
smederevskoj nahiji. Okolinu Beograda drali su Vasa arapi, knez
Sima Markovi i Janko Kati. Veliki broj hrabrih ljudi, kao to je bio
Hajduk Veljko, ostao je kratkih rukava.
Jo u poetku bune, meu ustanike su doli mnogi mladi kolovani
Srbi iz Austrije, koji su eleli da svojim znanjem pripomognu
organizovanju ustanka i stvaranju drave. Zamisli tih ljudi poklapale su
se sa eljama naroda, koji je udeo za slobodom, hteo nov nain uprave
i poretka. Te promene ka novom prvi je shvatio Prota Mateja, koji je kao
deputat iao u Rusiju i tamo video kako izgleda prava drava. On je sa
sobom iz Rusije doveo Todora Filipovia. Kao pravnik i profesor Visoke
kole, Filipovi je doao u Srbiju da pomogne u donoenju zakona i
stvaranju ustava. Mada su sve ustanike stareine kao krajnji cilj elele
osloboenje i punu samostalnost Srbije, one ipak ni u najteim
trenucima nisu zaboravljale svoje line interese. U slozi ih je drao
jedino strah od Turaka i odluna Karaoreva volja, jer je on sporove
reavao najee pitoljem.
Ustanovu Praviteljstvujueg sovjeta vod je prihvatio samo forme
radi i zadrao je u zabitnom manastiru Bogovai. Po padu Smedereva,
kad je Sovjet zaseo u gradu, i poeo da se mea u sve, Karaoru
postade jasno da e ta ustanova moi da se iskoristi za suzbijanje
vojvodskih ambicija pa je, posle otre svae i pretnje, za predsednika
Sovjeta doveo Mladena Milovanovia, svoga oveka. Mladen je bio
poznat iz ranijih ratova kao hajduki harambaa, a u Mustaf-paino
vreme i pod dahijama kao bogat ovek i okretan stoni trgovac. U prvim
danima ustanka on ostaje nezapaen, ali je ubrzo dalekovido shvatio
veliinu i ogroman uticaj Karaorev. Brzo se dodvorio vodu i njegovom
podrkom zauzeo jedno od najistaknutijih mesta u Sovjetu.
Nemirni i neobuzdani Hajduk Veljko, videi da ga svi zaboravljaju,
prilikom ienja Smedereva od Turaka zadrao je za sebe plen koji mu
je pao aka. Njegovi beari uinili su to isto. Nekolicina je uzela i turske
ene i devojke; otvoreno su orgijali s njima.
Kad je Mladen postao predsednik Sovjeta, zaobiao je greke
vojvoda, ali je od Veljka zatraio povratak plena. Veljko se tome
144

odupreo, napustio Vujicu i vratio se kui u selo. Mladena je zamrzeo kao

Turina. S Veljkom je u selo poao i najvei broj beara da zimuje.
Dve godine ratovanja ostavile su na Veljku velike i uoljive tragove.
Ono malo smisla to je imao za kuu i porodicu u poetku enidbe,
potpuno je izgubio. Sve njegove elje bile su okrenute vojevanju.
Zanimao ga je jedino dalji razvoj dogaaja u odnosu na Srbiju i Turke.
Snabdeven odelom, orujem, dobrim konjem i zaplenjenim novcem,
sasvim je zapostavio kuu, stoku i imanje. Ozlojeen postupkom
stareina, dosadu je razbijao piem u drutvu svojih beara. Nasluivao
je da e mu novi dogaaji pruiti priliku da svima pokae ta moe i
ume. Za njega je miran ivot bio nepodnoljiv. U ratu i borbama oseao
se srean i zadovoljan. Tada jo nije eleo vlast i bogatstvo, ali je ve
oseao da je slava ono to e mu doneti spokojstvo. Nemiran duh nije
mu dao da sedi. Oseao je potrebu da se nekuda kree, bije, da
savlauje napor. Njegovoj dui postala je draga grmljavina topova,
prasak puaka i ludi galop na elu konjice koja sve pred sobom sravnjuje
sa zemljom. A posle toga lude pesme i noi u vinu i zagrljaju ena koje
ne znaju za stid, niti haju za sutranjicu.
Da se izduva i rastereti, kad bi ga zahvatila tuga i dosada, opremao
je konja, oblaio najbolje odelo, uzimao kesu dukata i govorio Mariji:
Idem na dan-dva do Smedereva da saznam ta ima novo.
Marija je utala i plakala: znala je da ide u Grocku Spasi. S njom e
da luduje nekoliko dana i noi, a zatim e se, izmrcvaren i praznih
depova vratiti njoj zamoren i jo ravnoduniji.
Opet cmizdri?
Zna li kako mi je? Pred poroajem sam.
Ja ti za to nisam potreban. Baba Maca ostaje kod tebe.
Sotono, ide rospiji! Dabogda ti glave dola! viknula bi mu
Marija, prkosno utirui suze i ispraajui ga zlim pogledom.
Veljko je sve do Grocke mislio na Mariju i prekorevao sebe to je
ostavlja i to javno radi ono to svi drugi kriju kao zmija noge. Pravdao
se sam pred sobom: zar sam kriv to nisam navikao na rad i smiren
ivot, to sam navikao na skitnju i ludorije? Mlad sam, moram u neto
utroiti snagu. Marija je zbog trudnoe porunela, veno je uplakana.
Takva nije ni za ta. Sve udovice i ene bez dece u selu nasru na
mene. Zato je bolje da se sa Spasom izludiram i nauivam, a da u selu
smireno ivim. im doe prolee, verujem, zakuvae se opet neto. Bie
posla za ratnike.
Meutim, sada, dok je mirno, mislio je samo na provod. im sjae s
konja i ue u odakliju, zaseda na elnu seiju, a Vuovi momci donose
trpezu, kafu i ibuk. Odvode mu konja u talu, a sam Vuo tri te
obavetava Spasu, koja nedeljama uzbueno eka Veljka. Nema za nju
druge sile, novca ni oveka kome bi zapevala. Otkako je ono prvi put
145

provela s njim tri noi, naglo se izmenila i povukla. ivi u sobi kao
kaluerica. Oblai se jo lepe nego ranije. O vratu nosi dva teka
erdana, jedan biserni a drugi od crvenih korala. Oba su Veljkov poklon;
kao plen ih je uzeo od smederevskih Turaka. Pored ostaloga, te erdane
mu je onda traio Mladen, jer je znao da predstavljaju ogromnu
vrednost. Za inat njemu, Veljko ih je poklonio Spasi. Otkako je Spasa
postala Veljkova ljubavnica, otac joj Joco nije smeo ni savet ni prekor da
uputi keri. Jedne nedelje, Janko Kati i Mladen Milovanovi svravali su
neke poslove u Grockoj i zapili se po veeri u hanu. Obojica su eleli da
vide pevaicu Spasu. Pozvali su Jocu zurlaa i handiju Vua.
Kod tebe ivi pevaica Spasa? upitao je Mladen Vua.
To je njegova ki, gospodar-Mladene odgovori Cincarin,
pokazujui smerno oima na zurlaa.
Znam, ja i Janko eleli bismo da je vidimo i da nam neto otpeva.
Nee hteti. Otkako se spanala s Veljkom, ivi u sobi kao
isposnica i po dve nedelje dana eka samo njega.
Ne luduj! Nismo mi gori od Veljka viknu nabusito Janko.
Vuo i Joco itav sat su molili i preklinjali Spasu da sie u odakliju.
Tvrdoglavo i uporno je odbijala. Na kraju se prkosno nasmeja i ree:
Sii u!
Za trenutak joj iz oiju sevnu gnev. Pogledala je put velikog kovega
od orahovine, prila mu i otvorila ga. Obukla je svilene alvare, zlatom
vezenu koulju sa irokim rukavima i crveno ohano jelee, takoe
izvezeno zlatom. Na grlo je stavila oba erdana i nisku dukata, koja joj je
padala do pasa. Posula se ruinem uljem, namakla zlatom izvezene
papue na noge, s police uzela srebrni def i kao vetar sletela u hansku
odakliju. Drala je ponosito lepu glavu, izvijala stas, bleda u licu i laka
kao senka.
Hteli ste da vam pevam, vojvode?
I da te vidimo, devojko odgovori Mladen.
To ste eleli! podrugnu se Spasa.
Zasukala je levom rukom iroki rukav svilene koulje do desnog
ramena, naglim pokretom zatresla def i zapevala:
Raslo drvo imirovo,
Tanko visoko.
Pod njim sedi Hajduk Veljko,
S lepom devojkom.
Duek im je detelina,
Trava zelena.
Jastuci im ruke mlaane,
jedno drugome.
Pokriva je nebo zvezdano.
146

Janko Kati je gledao Spasu sa divljenjem, zavidei Veljku. Njegova

silovita snana i surova dua strasno se uzbudila. Zaeleo je da Spasa
sedi uz njega, da je obuhvati oko struka i zubima izgrize sone, krvlju i
udnjom nabubrele usne. Merio ju je pogledom od glave do pete. Setio
se da je Veljkova i da bi svako nasilje, ili ak i najmanju grubost, morao
da plati krvavim obraunom. Da je neto ta devojka Turkinja, Janko se
ne bi ustruavao da zbog nje nasrne na utvren bedem. Pobio bi pola
grada, zapalio ga i unitio. Ovako, koja vajda kad se Veljko ukotvio u
njenom srcu.
Hoe li, devojko, sesti da s nama popije au vina?
Neu, vojvodo. Videli ste me i otpevala sam vam odgovorila
je. Mutna svetlost svee inila je Spasu jo lepom, a odsjaj sa erdana
obasjavao joj je raspletenu kosu svetlucanjem.
Mladen se toliko zaneo da je zaboravio na niske bisera i korala
zbog kojih je naroito eleo da vidi pevaicu. Sve je zaboravio i
zaneseno posmatrao svaki Spasin pokret.
Dopadam li ti se? upitala ga je avolasto.
Da.
Uzalud je sve dok pripadam Veljku.
Hajduku koji e te ostaviti im vidi drugu.
Znam, ali se srcu ne moe zapovedati.
Jesu li to njegovi darovi?
Sve je njegovo! odgovorila je i kao vetar odjurila iz odaklije.
Drugi dan po Svetom Nikoli, Veljko je od podne ludovao u hanskoj
odakliji sa Spasom. U Grocku naie i knez Sima Markovi, pa s
Vujicom svrati u han. Vuo je odmah postavio trpezu, napunio sahane
peenom bravetinom, kiselim paprikama i sirom. Bardaci smederevskog
vina krenue od ruke do ruke. Svirai su duvali u zurle, a nekoliko mladih
Turkinja, ve naviklih na raspusan ivot, pevale su i izvodile oek.
Nastalo je bezumno lumpovanje. Veljko i Sima pucali su iz kubura.
Razdrljenih grudi, ponesen vinom, Vujica je stalno korio Veljka to ga je
napustio.
Od Ivankovca Milenko misli da mu niko vie nije ravan. Stvorio je
harem, a ena mu vraa ravnom merom sa slugama. On je tebe
pokvario.
Pij i ne zadevaj! izbrecnu se Veljko.
Ti si moj buljubaa. Ne sme da se izdire na mene ree mu
Vujica.
Veljko ga presee oima i ree:
Ja sam samo svoj buljubaa, a zapovedati mi moe jedino
Karaore. To dobro zapamti, i od sada se ne zakainji za mene.
Pijmo, brao. O Mladom Boiu te emo stvari raspraviti na
147

skuptini viknu knez Sima. A ti, keri, otpevaj nam neto

zamolio je Spasu.
Spasa je lako skoila sa seije i uzela def. Iz oiju joj se rasipala
prkosna pomama. Raspletena kosa padala joj je niz plea do pasa. Svi
su zautali i gledali je. Osmehnula se Veljku i zapevala:
Kupi mi, Veljko, crnu amiju,
Dok drugu bude srean ljubio.
Da je nosim i da tugujem.
Odjednom je prekinula pesmu, zadrhtala, pogledala Veljka, bacila
def i zaplakala. Veljko joj prui ruke, ona zatrese glavom kao jogunasto i
uvreeno dete. Bacila mu se u krilo i zarila glavu u njegova razdrljena
nedra. Veljko ju je milovao dlanom po kosi i pitao:
Zato plae? ta se desilo?
Nita. Ali ne mogu vie ovde da sedim. Nosi me gore u sobu.
On je namesti na duek, sede kraj nje i poe da joj miluje lice.
Polako se smirivala i osmehivala mu se kroz suze, viui uporno i
jogunasto:
Zato si gledao onu tursku rospiju? Malo je trebalo da zgrabim
no i da joj srce probodem. Uh, prokletnie, kako si me zaludeo!
to su sastanci sa Spasom bili ei, ona je postajala sve
neobuzdanija i lua. Zatvarala se s Veljkom po tri dana u sobu. Handija
Vuo donosio im je jelo i pie. Njena grevita ljubav i nezajaljivost
iscrpili su Veljku snagu. Slomljeni besanicom i milovanjem, dolazili su u
stanje potpune klonulosti. Tek poto bi uzjahao konja, smoden do
kostiju, Veljko se treznio od zanosa. Bio je duboko uveren da je Spasa
kadra da sve uini za njega. Pokuavao je da je uporedi sa Marijom, i
uvek bi video koliko je to na Marijinu tetu, jer je prema Spasi oseao
neutoljivu e, a uz to je nasluivao da nikada nee iscrpsti svoju udnju
do kraja.
Odmoran konj, iban hladnim talasima koave, urno je grabio
prema Duboni, a Veljko iscrpen od pia, nesanice i orgijanja, obuzet
drhtavicom, skoro bolestan, sjahao je s konja pred kuom. Istrala je
baba Maca. Oinula ga prekornim pogledom i doviknula:
Daj mutuluk, avolja sorto! Rodio ti se sin!
Veljko zavue ruku u dep, izvadi preostali dukat i dade ga babaMaci. Nabaci uzdu konju na sedlo i brzo ue u sobu. Marija je leala na
dueku kraj zemljane pei. Kraj nje, zavijeno u pelene, naziralo se dete.
Lice joj je bilo bledo, ozareno toplinom mlade majke. Srela ga je svetlim
oima, a malaksao osmeh ozario joj je lice.
Pogledaj ga! Pljunuti je ti! rekla je pokazavi na dete.
U sobu je ula Ljubica sa kotlom skuvane rakije. Trudnoa je i nju
148

izmenila, ali je Ljubica i dalje zadrala svoju veselost.

Izmetni puku te oglasi selu da ti se rodio sin! uzviknu veselo,
a oko usana joj zatitra obestan osmeh.

149

IX

Porta nije odbila srpske zahteve u pogledu autonomije, iako je bio u

izgledu rat s Rusijom. Ustaniko vostvo je to doznalo, pa je Karaore
nastojao da iskoristi zimu za organizovanje ustanike vojske. Ona je
stvorena iz hajdukih eta i kao takva mogla se sa uspehom nositi s
dahijama i lokalnim turskim vlastima. Ali kad je nastao rat s Turskom
Carevinom, ustanika vojska morala je da se preuredi, disciplinuje,
dobro naorua i stavi pod jednu komandu, bez obzira na to to je i dalje
zadravala osobine narodne vojske. Taj veliki i teki zadatak ostvaren je
tek tokom zime 1806. godine. Stvoreni su odredi peadije, konjice i
topnitva. Na granicama su postavljene strae. U Smederevu i sigurnim
mestima prikupljene su zalihe debane i hrane. Stotine vercera i
okretnih trgovaca kupovali su u Austriji oruje i municiju pa ih kradom
doturali u Srbiju.
Obaveten da je Porta izdala nareenje bosanskom, rumelijskom i
okolnim vezirima da kupe vojsku i da na prolee napadnu Srbiju,
Karaore se rei da ne eka turski napad. Odluio se da koristi zimu i
da proiri slobodnu teritoriju, kako bi na prolee prihvatio borbu to dalje
od granice i pod to povoljnijim uslovima. Zato naredi da se na istoku
osvoji Pore. Time se osigurao s vidinske i dunavske strane. Osvojeni su
zatim Parain, Raanj i Aleksinac prema Niu, na jugu Kruevac, a
prema zapadu Uice i teritorija sve do Viegrada. Veljko je sa Milenkom
uestvovao u osvajanju Porea. Ali kako je to bilo sve brzo gotovo, nije
mu se mirovalo pa je s bearima pohitao Petru Dobrnjcu na Moravu. To
podruje vie je pogodovalo gerilskim upadima u tursku pozadinu, gde je
mogao da radi ta hoe, uzima plen i bije se kako mu godi.
Leto je Veljku prolo kao u snu. Stalno je bio na konju i u pokretu, u
borbi ili u zasedi. Ponekad je ostajao po celu nedelju dana na turskoj
teritoriji. Napadao je iz pozadine tursku vojsku i komoru. to nije mogao
poneti, unitavao je. Bisage je nabio dukatima i raznim dragocenostima.
To su radili i svi njegovi momci. Kad se nije ilo u borbu, beari su
pronalazili svirae, dovodili zarobljene turske ene i uz pie i pesmu
ludovali. Ali je Veljko i pijan ostajao na oprezi, jer je znao da je borba za
slobodu prea ak i od ivota. ovek se raa da bude slobodan, mislio
je, da uradi neto uzvieno i da ostavi iza sebe ist i svetao trag. Potom
150

e ieznuti kao milioni drugih u tamu smrti. Je li smrt kraj ovekovom

delu, pitao se sve ee. Sigurno nije, sem ako je slabotinja, ako nema
snage i smelosti da razmahne i ostavi iza sebe uzvieno i isto ime. A
ta moe biti uzvienije od junatva i borbe za slobodu? Bogatstvo i vlast
su prolazne stvari. Njima se ovek opija i zaboravlja, postaje osion.
Bogatstvo je moljac koji jede srce i duu. Vlast je otrovno pie u kome se
gubi svaka mera i stiu mnoge negativnosti, zaboravlja se ovek i
njegovo dobro.
A slava? Nju donosi smelost, patnja i junatvo. Za nju treba imati
snage i pri tome uvek ostati ovek. Bez smelosti i napora nema velikog
dela. A bez slobode nema ni istine ni ljudskih vrednosti. Sloboda je izbor
sve lepote i pravog ivota. Ona otvara sve kapije budunosti. Njoj treba
sluiti do poslednjeg dana. Sluei slobodi, ovek sebe oslobaa
sebinosti, razmetljivosti, niskosti i nasilja. Sloboda je kao sunce, nebo i
vazduh. Pod njenim nebom se rascveta i truo panj. Slobodom u ispuniti
srce, duu, a sva moja krv i snaga neka se istoe za nju. Za nju u da
ivim i umrem. Niko nee moi da me obuzda i smiri dok tirani gaze
srpsku zemlju. Kad se sloboda rascveta nad Srbijom, neka mi doe
smrt. Posle toga neka vlada veiti mir, jer je suvie bilo patnje, krvi i
svakojakih muka.

151

Posle velike pobede na Miaru, Karaore je dojurio sa vojskom na

Deligrad, gde se nalazila glavna turska snaga pod zapovednitvom
Ibrahim-pae rumelijskog. Oprezan i vet vojskovoa, Ibrahim-paa je
triput pokuao da se probije s vojskom u Srbiju. Sva tri pokuaja: 24.
juna, 4. jula i 23. avgusta, ostala su bez uspeha. Petar Dobrnjac, kao
glavni zapovednik ustanike vojske u ovom kraju, pokazao je izvanrednu
hrabrost i veliku vojniku vetinu. Primenio je taktiku saekivanja, a
Veljka je s bearskom konjicom ubacivao u pozadinu turske vojske, ime
je primoravao vezira da znatan deo svoje snage dri na osiguranju i tako
gubi u vremenu za odlunu bitku. Petar je prozreo vezirov strah od uma
i busija, pa je vetim rasporedom, anevima i nonim napadima, stalno
pothranjivao tu sumnju, nastojei da ne doe do odlune bitke pre
Karaorevog dolaska.
Tek po dolasku Karaorevom Petar se odluio da bije presudnu
bitku. U toku noi zaobiao je Turke s desnog krila i namestio topove, a
kad je Karaore otpoeo napad u centru, Petar je napao s boka. Tako
je Ibrahim-paa upao u klopku. On je bacio svoje elitne konjanike i
peadijske snage na centar s namerom da tu probije srpske poloaje, a
nije se dovoljno osigurao na krilima. im je bitka poela, Karaore
naredi da se prednja i isturena odeljenja povuku u aneve i opkope i da
se nastavi artiljerijski dvoboj. Turci izvrie silovit juri. Doprli su do
samih grudobrana. Tu ih je doekala puana vatra i topovski karte od
krupne same, koja se po ispaljivanju lepezasto irila i obarala odjednom
stotine napadaa. Tri srpska puana i artiljerijska plotuna razbila su
turski juri. Tada su iznenada istupile ustanike snage na krilima, kao i
konjica koju je vodio Hajduk Veljko.
Nered i strah zahvatio je tursku vojsku. Pobegli su i instruktori
Francuzi, koje je Ibrahim-paa vodio kao artiljerce. Napustili su topove i
panino beali. Veljko je sasekao posadu oko topova i nastavio da
progoni tursku konjicu po polju. Dva konja su pod njim poginula. Kad je
Veljko ostao bez konja, jedan hrabar Turin naglo se povratio, trgao
sablju i naleteo da mu odsee glavu.
Stani, kurvo! povika Turin.
Veljko shvati da nee moi da utekne. Kad se ve mora, treba
152

poginuti junaki! Izvadi brzo iz silava kuburu, nastojei da mu ne

izmakne nijedan protivnikov pokret. Ako gaam Turina, mogu i da
promaim, pomisli Veljko, a konja sigurno neu promaiti. Obnevideo od
mrnje i besa, im je priao na desetak koraka, Turin natera konja da
zgazi Veljka. Kubura u Veljkovoj ruci planu. Nije uo pucanj, ali je video
kako se konj propeo, skoio u stranu, vrisnuo i naglo svalio Turina.
Veljko pritra. Vrati kuburu u silav i tre jatagan.
Ko me see, aurine? upita Turin ispod konja.
Hajduk Veljko, balijo.
Kad si to ti, manje mi je ao umreti. Junak si. A mogao bi i ivot
da mi pokloni. Ja sam sin Smail-age banjskog. U pasu imam dvesta
dukata. U Jagodini bih ti poklonio konak. Jo bismo se i pobratimili.
Pravim junacima ne smeta to su razliite vere.
Veljkovi beari ve su se bili iskupili oko njega. Petar Dobrnjac je
gonio preko polja zatitnicu turske konjice. Veljko pogleda Turina
pritisnuta konjem. Bio je mlad, lep i prekrasno odeven. Na licu i u izrazu
jasno se ispoljavala hrabrost i spremnost da junaki umre. Veljka to
ganu. Vrati jatagan u korice, a zatim iupa Turina ispod mrtvog konja.
Neka ti je Bogom prosto, Turine.
Po zavretku borbe, Arslan-beg banjski izveden je pred Karaora i
Petra Dobrnjca, koji su sedeli na grudobranu, puili i posmatrali
razbojite. Arslan-beg uljudno i dostojanstveno pozdravi voda.
Koji si ti, efendijo? radoznalo upita Karaore.
Arslan-beg banjski. Zarobio me buljubaa Veljko i poklonio mi
ivot.
Poklonjen ivot, Turine, nema vie niko pravo da uzme. Idi kui i
pozdravi Smail-agu. Neka se okani napada na Srbiju, jer u mu Banju do
temelja sravniti.
Preneu mu tvoju poruku, ali sam neto hteo da te zamolim.
Moli to god hoe odgovori mu Karaore.
Ja imam kod vas u Jagodini konak.
To je onaj konak iza damije, gospodaru, koji nisi dao da se
pohara, jer nije pripadao janiarima ubaci Petar.
uo si, konak ti je sauvan.
Ako sam ja gospodar konaka, poklanjam ga Veljku. Junaki me
dobio na megdanu. Pokazao se jo vei junak kad nije hteo da me
posee pod konjem.
Tvoje je da pokloni, Turine, a moje da odobrim. Kad je junak i
ovean, pravo je i da ga dobije.
Od srca ti zahvaljujem, gospodaru pokloni se Arslan-beg.
Kad je Turin otiao, Karaore se okrenu Petru.
Ko je taj Hajduk Veljko? Svi ga mnogo hvale.
To je onaj hajduk to je poharao Grocku i Smederevo. Ti si mu
153

posle to oprostio odgovori Petar.

Po materi ga njegovoj! Taj je neukrotiv.
Ali i hrabar, gospodaru odgovori Petar.

154

XI

Ustanike pobede na Drini i kod Deligrada ugrozile su Bosnu, Ni i

Kosovo, pogotovo to je na pragu bila zima, nepogodna za Turke da bi
prikupili nove snage i dalje vodili rat. A bilo je i jasnih znakova daljeg
irenja ustanka, jer je ceo Balkan bio uzdrman i uznemiren. Porta je
shvatila teak poloaj u kome se nala i zato je naredila Ibrahim-pai da
po svaku cenu sklopi primirje sa Srbima. Mir je zakljuen sa Karaorem
2. septembra. Tako se slava srpskog oruja raula irom sveta. Uz
Karaora, Petra i Milenka, ime Hajduk-Veljka takoe se pominjalo.
Njegovi smeli gerilski upadi, noni napadi i zasede, naneli su mnogo
jada Turcima, liavajui ih mogunosti da u odluni obraun bace
celokupnu snagu. Ali i pored svega toga, on je i dalje ostao mali
buljubaa. Svi ga cene kao junaka, ali u pogledu plena nije mu davano
ono to je zasluio, niti je imao poloaj ni uticaj koji mu je po pravu
pripadao. Nesebian i portvovan, Veljko o tome nije vodio rauna, niti
se time oseao zapostavljen. Bio je zadovoljan to mu se pruila prilika
da se bori i unitava tursku silu.
I dok su se prema Niu sreivale prilike na granici, Veljko rei da iz
Dubone preseli enu i sina u Jagodinu. To je odgovaralo njegovim
namerama i ugledu koji je ve imao u ustanikom vostvu. Ustanak,
borbe i uspesi, menjali su ne samo miljenje ljudi nego i nain ivota,
naroito kod ustanikih stareina koji su se dokopali turske imovine i
visokih priznanja. Veljko ni u emu nije hteo da izostane iza drugih. Imao
je dosta novca, skupocenih stvari, konak i slavu hrabrog ratnika.
Njegova ena i sin nisu mogli ostati u selu. A Jagodina je u to vreme bila
bogat i uven grad u Srbiji, raskrsnica puteva, trgovako mesto
sauvano od razaranja. Jagodina je bila poznata jo iz srednjeg veka, za
vladavine despota Stefana Lazarevia. Kad su Turci osvojili Srbiju, od
Jagodine su stvorili svoje uporite. Tako je tada bila poteena i kroz
vekove se bogatila. Ustanicima je jedan takav grad dobro doao,
pogotovo to je preteno bio naseljen Srbima.
Veljko je jo u Vidinu upoznao i zavoleo gradski nain ivota. A kad
je video Smail-agin konak i sve udobnosti u njemu, odmah se odluio da
tu preseli svoju porodicu, kako bi u danima predaha i odmora tu mogao
uivati u raskoi, lepoti i udobnosti. A pogodovalo mu je i to to je
155

Jagodina ostala pogranini grad, pa mu se mogla brzo pruiti prilika za

borbu s Turcima. Njemu je ve tada bilo potpuno jasno da je rat za njega
jedina prilika da se proslavi i uini neto za Srbiju i slobodu.
Kao to je sve radio brzo i odluno, tako je brzo preselio i Mariju i
sina. Smestio ih je u konak. Docnije je pozvao terziju koji je Mariji srezao
i saio nove, ohane gradske haljine. Dobro su joj pristajale; postala je
lepa i zadovoljnija. Svemu se divila. Zahvalno je gledala Veljka, ali je
odmah prema slukinji pokazala nadmenost. Tako se i kod nje ispoljilo
ono skorojeviko, to je Veljko zapaao i kod mnogih stareina. A to se
njemu nije dopalo. Voleo je lep i udoban ivot, dobrog konja, bogato
odelo, rasko, ali mu to nije smetalo da ostane prirodan p neposredan.
Sve to je imao, bio je spreman da poleli sa svakim svojim bearom. S
njima je pio i veselio se, dovodio ih u kuu i astio kao da su vojvode.
Mariji se nisu mogli dopasti ti neobuzdani i pusti momci. Pogotovo nije
volela da ih dvori, a Veljko je to od nje zahtevao. Zbog toga je meu
njima i dolo do prvih razmirica. Pre nego to e poi u Beograd, Veljko
pozva beare na gozbu. Marija ih je sluila ceo dan, ali kad se gozba
otegnu i u no, pozvala je Veljka u susednu odaju i ljutito mu rekla:
Jesi li me doveo u Jagodinu da sluim tvoje hajduke? Neu da
budem bearima sluga!
To su moja braa. S njima sam dobio sve to imam. Mora ih
sluiti, kao to je red da ena slui goste svoga mua, inae u te oterati
i nai drugu enu.
Dok je iv Karaore i moj brat Stanoje Glava, nee smeti da
me otera odgovorila mu je nadmeno Marija.
Mater ja tebi i tvome Glavau! Karaore neka sudi i zapoveda
svojoj eni. Ako ne bude sluila moje drugove i sluala to ti ja
zapovedam, oterau te u Dubonu ovcama i govedima gde ti i jeste pravo
mesto.
Marija je pognula glavu, zaplakala i nastavila da dvori Veljka i
beare.
Rastanak je bio muan za oboje. Veljko je odlazio u novu borbu.
Marija ga je volela i cenila vie nego ranije. Za proteklo vreme mnogo je
porastao u njenim oima. Iz rei Dobrnjca i Milenka shvatila je da je
Veljko veliki junak. Konak, udobnost i bogatstvo, to joj je on omoguio,
takoe su to potvrivali. elela je jednom zauvek da kida sa ranijim
nainom ivota, jer se stari svet ruio, ali Veljko, eto, i dalje ostaje
hajduk. I Veljko je jo voleo Mariju, ali mu se nije dopadala njena
nadmenost ni nastojanje da u svemu podraava bogate i razmaene
gradske ene. Naroito mu je bola oi njena nakinurenost. Snanim i
zdravim instinktom pravoga borca, Veljko je duboko oseao da je sve
bezvredno i prolazno osim borbe i slave.

156

157

ETVRTI DEO

158

Po

zakljuenju primirja na Moravi, Karaore je naredio da se

vojska malo odmori a borci vide sa svojim porodicama. Zatim je sve
raspoloive snage krenuo da to pre osvoji Beograd, jer su i dogaaji u
svetu tome pogodovali. Tih dana dolo je do sukoba izmeu Rusije i
Turske zbog smenjivanja vlakog i moldavskog kneza. S druge strane,
Napoleonov uticaj na Porti postajao je sve vei. Austrija, pritisnuta
Napoleonom, morala je blagonaklono da gleda na dogaaje u Srbiji.
Posle tekih poraza, sama Turska imala je vie razumevanja za Srbe.
Nije htela potpuno da kida sve odnose s njima. A pobede su donele
samopouzdanje u ustaniki tabor. Beograd i Turci u njemu stajali su im
kao kost u grlu.
Primirjem sa Ibrahim-paom bilo je dogovoreno da Srbi mirnim
putem uzmu Beograd, a da u njemu i dalje ostane Sulejman-paa kao
carski vezir; bilo je dogovoreno i to da ga Srbi izdravaju i da se sa njim
o svemu dogovaraju. Meutim, situacija oko Beograda uzela je drugi
obrt. Gradom je zapovedao Alija Guanac sa krdalijama i janiarima, a
Sulejman-paa je bio njihov zarobljenik. Guanac nije hteo da izvri
uslove primirja. U tekim danima borbe, krdalije su pravile ustanicima
velike neprilike svojim izletima iz grada. Jedan deo vojske morali su
stalno da dre kao opsadu Beograda, jer im je Guanac stajao kao no
za leima. Poto je iscrpeo sve mogue naine u pregovorima,
Karaore se odlui da grad osvoji juriem. To se moralo uiniti iz dva
razloga; prvo, nuno je bilo potpuno oistiti od Turaka severnu granicu,
jer se sa te strane jedino mogao snabdevati orujem i hranom; drugi
razlog za osvajanje Beograda, znaajne turske tvrave prema Evropi,
bio je taj to se Porta osvajanjem Beograda mogla prisiliti da postane
popustljivija prema ustanikim zahtevima.
Karaore je hteo svoj plan da ostvari sa to manje rtava. Zato je
naredio da svaka nahija dotera pod Beograd odreenu koliinu prua od
koga su napravljene faine za pribliavanje utvrenjima. Kapetan Radi
Petrovi rasporedio je ustaniku vojsku blie gradu od Save do Dunava i
podigao poljska utvrenja. Ustanika vojska oko Beograda brojala je 25
000 ljudi i imala 40 topova razne veliine.
Beograd je predstavljao teak poduhvat i veliki rizik i za najbolje
159

opremljenu vojsku. Bio je od Save do Dunava opasan moderno

utvrenim Laudonovim ancem, koji je imao izgraene rovove,
grudobrane i kule za bombardovanje i osmatranje. A Guaneve
krdalije su breom topovske i puane vatre branile prilaz velikom
jarku, irokom nekoliko metara i napunjenom vodom. Ali elja za
slobodom ne poznaje granice. ak ni pozna jesen, runo vreme, hladne
noi i zamor od mnogobrojnih borbi nisu smanjili elju Srba da osvoje
Beograd.
U ustanikoj vojsci nalazio se i Veljko sa svojom grupicom beara.
Njega su zamarale duge pripreme i smiljeno pritezanje turske opsade u
gradu. Skoro sve vreme provodio je u piu i pesmi sa bearima. Opsada
je isto tako razdraivala i krdalije u gradu, naroito janiare, koji su se
mnogo uzdali u svoju bolju opremu i utvreni grad. Jedan snaan i
goropadan Turin pojavljivao se svakog dana na grudobranu i izazivao
Srbe na megdan. Nekoliko ustanikih vojnika-junaka pokualo je da se s
njime ogleda, ali su svi zlo proli. Ludoga Bonjaka to je jo vie zanelo.
Otpoeo je svakog dana da izaziva:
Hej, rajo, majku vam usranu! Gde vam je Karaore? to se krije
ko baba? Neka mi izie na megdan ako nije kurvino kopile.
Laje ko pseto s koca, Turine. Priekaj jo koji dan. Nai emo
mi tebe u gradu i nahraniemo gladne pse tvojom debelom guzicom
odgovarao mu je lajav ustaniki vojnik.
Ako si delija na ruci kao na jeziku, pojai konja i izii na poljanu.
Ali, uzalud je ene zvati na megdan. Da ste imali pameti i pustili da vam
janiari prave decu, moda biste ubudue imali ponekog junaka. Niste vi
nikakva vojska. Ima vas ko utih mrava, a dabe zebete i amite oko
grada.
Veljko je sluao kako Turin grdi Srbe i muka ga je hvatala. Poao
bi Turinu na megdan, ali mu se konj bio razboleo od gunturaa; jadao
se zbog toga. Neko od stareina to saopti Karaoru, koji je sluajno
prolazio pored zemunice u kojoj je Veljko pio sa svojim bearima. Vod
ue u zemunicu, priunu uz vatru, uz ugarak i pripali duvan u luli.
Jesi li se ti, Veljko, hvalio da bi poao onome baliji Musi na
megdan, a da ne moe bez konja?
Poao bih, gospodaru, ali mi je konj oboleo. A slomio sam i
sablju na Deligradu odgovori Veljko.
Daj mu, Pljako, tvoju sablju. Ti je dabe nosi. A eno ti kod
Tamajdana u tali moji konji. Nemoj mi samo uzeti dorata, a od
desetine drugih biraj slobodno. Samo, znaj, Turin je vet na megdanu.
Ako te posee, ja ti nisam kriv; ti si malen i slabaan prema njemu.
Ne brini, gospodaru! viknu Veljko, uze od Pljake sablju i otra
do tale gde su bili smeteni konji.
Veljko je redom svakog konja povlaio za rep. Svi su cimnuli, osim
160

mravog vranca koji se nije dao pomai s mesta. Toga konja je osedlao,
uzjahao i jurnuo na poljanu, gde se na konju nadmeno epurio Turin.
Kad je ugledao Veljka, Turin se grohotom nasmeja:
Vidi, vidi! Kakvu mi ru alju na megdan. Crni jado, treba samo
da dunem pa glave na ramenu nee imati. Ali ni od srpskog petlia
glava nije naodmet.
Ne laj, turska kurvo! A poto si izazvao, udari prvi doeka
ljutito Veljko.
To naljuti Turina. Pritee konju dizgin, ustremi ga pravo na Veljka,
opali iz kubure i promai. I Veljko promai. Turin tre sablju i zalete
se da posee Veljka, ali Veljko naglo skrenu konja ulevo i nalete sneruke
Turinu, koji odmah shvati da ima pred sobom smela i veta
megdandiju. Prepade se i pokua da uzmakne. Veljko se naturi za njim,
stie ga i snanim zamahom sablje zahvati ga i presee s ramena u pas.
Potom skoi, uhvati mu konja, uze oruje i pojas s dukatima. Nabi zatim
Turinovu glavu na sablju i vrati se u ustaniku vojsku. Karaore ga
zagrli, pokloni mu svoga vranca i potvrdi mu in buljubae, koji je Veljko
sam bio prisvojio.

161

II

osvajanju Beograda Veljko je uestvovao sa odredom Stanoja

Glavaa, koji je bio prodro kroz Vidin-kapiju i zauzeo donji deo varoi
oko Dunava. Sa bearima je zauzeo ukur-agin konak, i po primeru
ostalih stareina, oglasio ga svojim plenom. Brzi, spretni i ne zazirui ni
od koga, beari su zaas snabdeli konak svakojakim plenom. Bes i divlje
razaranje koje je inila ustanika vojska pretili su da potpuno unite
grad. Zbog toga je Karaore preduzeo otre mere. Sve bolje, vee i
bogatije turske kue stavio je pod strau i izdao zapovest da e biti
streljan i raereen svaki vojnik koji se uhvati u pljaki i silovanju turskih
ena. Tri-etiri ereenja jedva su pomogla da zavede kakav-takav red.
Ustanici su se nou prikradali do predgraa gde su iveli Grci, Cincari i
Jevreji, pa su i tamo pljakali.
Veljko i njegovi beari zadovoljili su se onim to su za vreme juria i
borbe ugrabili, ali su u svoj logor doveli mnoge lepe Turkinje. Kad su
videle da im ne preti opasnost po ivot, Turkinje su u bearima nale sve
ono to im je zakon harema zabranjivao: muku snagu, slobodu
iivljavanja i promene. U poetku su se davale uplaeno, pokorno
izvravajui elje beara, ali to je vreme vie prolazilo, postajale su
ravnodune prema svemu to se s njima dogaa, pa su u piu i razvratu
otvoreno poele da se nadmeu s bearima. Na izgled nene, tanane i
vitke, zadivile su grube i snane beare snagom svog upaljenog tela.
Takve bele i krhke hanume i hanumice, kojima su oi postajale enjive i
uarene od strasti, uvane su vekovima iza reetaka da budu to
enjivije i privlanije za age i begove. U silovitom naletu, raja im je
poklala mueve, brau i oeve. Nezatiene i liene svega, morale su da
ive od milosti pobednika. Preci tih aga i begova bili su kouhlije, seljaci
lukavih i prodrljivih oiju, gladni i nezasiti. Prelaskom u islam dobili su
mo i bogatstvo. Za raun cara i Stambola klali su, ubijali i palili. Za te
uslove dobijali su sela i spahiluke. Proli su vekovi. Njihova krv u
potomcima nije se mogla zasititi, postajala je sve gladnija, krvolonija,
degenerisana. Kad su prepunili meine grehovima, izazivali su svoje
robove da ih pobiju i uzmu im sve.
Veiti zakon pravde i osvete uinio je s njima ono to su oni
vekovima inili sa rajom.
162

Sva ludovanja svojih beara gledao je Veljko kroz prste. U juriu i

dok su borbe trajale on je mogao da ubije i posee, ali kad je sila
slomljena, a Turci postali nemoni i robovi, vie mu ni na pamet nije
moglo pasti da se sveti. ak mu je i konak postao odvratan, kao i svi ti
minderluci, nagomilano blago i sva ta rasko. Beari su mu darovali
mladu hanumu, dugog belog lica, krupnih crnih oiju, vitka struka kao u
ose, nenu kao ljiljan. Bila je uplaena, sa zatomljenim vriskom na
usnama. Gledala ga je kao tele koje vode na klanje.
Od koje si loze? upita je blago.
Od Konjalija odgovorila je, mucajui od straha.
Boji li se?
Bojim.
Jesu li te napastvovali?
Nisu, ali sam videla ta rade s drugima. Meni su rekli da e me
dati svome buljubai. Ako si ti taj, zatiti me.
Nema ega da se plai. Niko nee smeti da ti uini naao. Ja
ene silom ne uzimam.
Hvala ti, gospodaru!
Jesi li udata?
Pre tri godine dana doveli su me iz Smedereva za Adem-agu
Konjaliju.
U Smederevu ima oca i majku?
Nisu vie tamo. Pobegli su za Vidin. A mua su mi ubili janiari.
Petre, odvedi je u amam neka se okupa, pa je smesti u posebnu
odaju. I nemoj da je ko uvredi ili napastvuje. Svojom rukom u mu suditi.
Gospodaru, ja u te sluiti kao robinja, jer sam zahvalna to
oveno sa mnom postupa.
Meni ne treba robinja. Hajduk sam. Nikad nikome nisam
robovao. A nikad niko ni meni nee robovati.
Molim te, gospodaru, da ostanem ovde dok se ne priberem.
Ostani koliko ti volja. Ako ti se koji od momaka dopadne, moe
se i udati za njega.
U gradu je vladala trka, jagma i otimaina. Mladen i Miloje zavode
red, a u isto vreme gledaju da uzmu sve to je najvrednije od turske
imovine. Karaore juri na sve strane. Brani tursku sirotinju, ene i
neja. Kanjava i uklanja razbesnele gomile vojnika. Ve je desetak
pljakaa streljano, raseeno na etvrti i za opomenu prikovano na
gradske kapije. Da sauva grad i to pre uspostavi red, naredio je da se
iz Smedereva preseli Sovjet. Srbi, Grci i Cincari trgovci i zanatlije ve su
doli k sebi. Pomau vodu da se red i zakonitost uspostavi, a nasilje
obuzda. Naputenu tursku decu i ostavljene ene prikupljaju u kue,
postavljaju strae, nastoje da im se vrati bar neto od imovine.
Veljko pije, a mlada Adema ga dvori. Kuva mu kafu i, osloboena
163

straha, pria svoj ivotni put. Od sedme godine ivela je iza reetaka kao
ptica u kavezu. Godine su prolazile i Adema je rasla, zaodevala se
lepotom. Nije znala ta eli. Nemir, udnja i nekakva opijenost rasli su
danima i noima. Htelo joj se da nekud ode, da sazna ta se dogaa
izvan te sobe, meu drugim ljudima, na ulici, u gradu i ivotu. inilo joj
se da e izgoreti, propasti, poleteti ili iileti, pretvoriti se u vazduh, vihor
ili miris cveta. Nije umela da umiri i ustremi svoje elje. Onda su jednoga
dana, kad joj je bilo esnaest godina, dole navodadike begova
Konjalija iz Beograda. Nastupili su dani strepnje, spremanja, oekivanja i
nade. A elela je da bude sve drukije, da se neto drugo dogodi.
Iza jednih reetaka prela je za druge. Istina, prela je u raskone
odaje, ali su i one imale reetke. A to joj je najgore, beg je bio ovek u
godinama, istroen, razvratan i presien nasladama. Dodue, izgledao je
lepo. Umeo je da joj se priblii, da joj ugaa; okruio ju je bogatstvom i
obiljem: haljinama, izabranim jelima, skupim piima. Ali je bio bez muke
snage, pa su joj i telo i srce ostali prazni. Od toga vremena prole su tri
godine. Njoj su ve bile poele da se gase nade. A toliko je elela da joj
se ivot otrgne iz dosade, pustoi i jednolinosti. Makar postala robinja
kakvog snanog ali pravog oveka. Lutala je pustim odajama kao
izgubljena i elela da dozna ta se dogaa u sporednom konaku, gde je
bio harem u kome su ivele inoe. Nemilosrdo je grizla prste, stiskala
nabujale i otvrdle dojke, upirala oi u vrt gde su cvetale rue. U mislima
je traila sve mogue naine da se osveti muu, roditeljima i celom svetu
tako nakaradno ureenom.
Ali kad sam po vaem dolasku videla krv, ubijanje, pljaku i
silovanje, shvatila sam da je moj raniji mir ipak neto znaio. Sad mi je
ve svejedno ta e da bude sa mnom, samo da me rulja bestidno ne
erei. Zato te molim da mi se smiluje. Tri noi te ekam. Leao si
pijan, a ja sam se Alahu molila. Uzmi me, biu ti robinja uzbueno
zavri mlada Turkinja, osloboena straha i stida.
Oenjen sam. Ne mogu te zadrati kod sebe. Imam ak i sina.
Kroz koji dan odlazim na granicu. Zato da zapoinjem neto to ne
moe trajati i to e za tebe biti teko. Ali kad si eljna ljubavi i milote,
mogu da te pomazim i da ti budem prvi pravi ovek...
Veljko je pio vino i milovao Ademu, nastojei da se ne sea pustoi i
razaranja uinjenih u naletu ustanika.

164

III

Zasien

pesmom, vinom i Ademom, Veljko je pozvao Milutina.

Trezan i izbrijan, osetio je elju da se kree i radi bilo ta. Odaje konaka,
zidovi i sve oko njega poinjalo je da ga davi kao mora. eleo je da utopi
pogled u irinu vidika, da gleda nebo i bele snene vrhove, da slua
hujanje vetra, umor grana, da ga brze konjske noge ponesu u susret
opasnostima i novim dogaajima. Jo mu ni samom nije potpuno jasno
ta eli, ali ostati u Beogradu ne moe, niti moe da gleda naduto
Mladenovo lice i njegove lukave oi, koje gramzivo premeravaju svaku
kuu, magazu, dobra konja, a smee se na ohu i persijske ilimove.
Zadrhtao je od ljutine jer se setio kako je Mladen, onako debeo i
nespretan trkarao oko Karaora i ulagivao mu se. S Jakovom je neto
aputao, a oko Prote Mateje vrteo se kao maak oko renja slanine. Sad
je Mladen predsednik Sovjeta i komandant grada. Poseo je Kuuk-Alijin
konak. Nagovorio je Milenka da saeka vezira u Mokrom Lugu i sasee
ga s celom pratnjom. A kad mu Milenko nije dao deo plena, nadigao je
viku i dokazivao da je time prekreno primirje s Turcima i da e se zbog
toga razgneviti ne samo Porta ve i Rusija. U svemu to je Mladen radio
i kako je zavodio red u gradu, Veljko je zapazio da on u stvari svrava
svoje poslove i smiljeno grabi najvei deo plena. Mladen je u gradu i
Sovjetu postao velika sila; gramzivo je jurio za bogatstvom i vlau.
Njemu nije bilo dovoljno to vlada Beogradom, eleo je da se nametne
celoj Srbiji, a Karaore mu je busija iza koje e da obara sve one koji
mu budu smetali. Tri puta su dolazili Mladenovi momci i saoptavali
Veljku nareenje da prestane s piem i da zabrani svojim momcima
orgije s Turkinjama. Jasno mu je, Mladen je bacio oko na njegov konak,
jer ima nameru nekom svom da ga pokloni. Milutin stoji i eka, jer ne
shvata ta Veljko namerava.
Milutine, kako zna i ume raisti konak od Turkinja. Neka se
momci otrezne i pripreme za pokret. Petar neka preko Zemuna nekako
opremi Ademu za Vidin. Tamo su joj roditelji.
ta emo s konakom? upita Milutin.
Ostaviu Petra da ga uva dok se Marija ne preseli.
Veljko je stajao pored prozora i gledao napolje. Zatim se naglo
okrenuo i izaao iz konaka. Pekare, mesarnice, ainice i kafane ve su
165

proradile. Svuda su se mogle videti grupe ustanikih vojnika, opori

naputene turske dece i ena. Na ulici su se pojavile salebdije.
Otvoreno je i nekoliko starinarnica, oko kojih su se tiskale gomile sveta
da togod kupe ili zaloe. Patrole Milojevih beara, po trojica ili petorica,
dostojanstveno su etale i paljivo posmatrale graane. Veina magaza i
zanatlijskih radionica jo su bile zamandaljene, ili su razbijenih vrata
zjapile prazne. Najvea guva bila je oko pekara i ainica. Bezistan je
skoro pust. epenci su provaljeni, zemljano posue izlomljeno. Meu
otpacima moglo se videti i pokoje ugaeno pare robe, odela i rasute
hrane. Po smetlitima su rovila naputena deca, starci i gladni psi.
Izgledalo je da se grad budi i trezni kao posle zemljotresa ili orkana
koji ga je upolovaio. Lica ena i ljudi jo su nosila tragove pretrpljenog
straha i patnje. Jedino su ustaniki vojnici bili ivahni i odvano su
koraali ulicama. Pri izlasku iz konaka Veljko nije jasno znao ta e da
trai u Sovjetu. U Beogradu mu se nije ostajalo. eni u Jagodinu nije mu
se ilo. Primirje s Turcima je na labavim nogama, jer su u Beograd stigle
vesti da e doi do rata izmeu Rusa i Turaka. Gledajui pometnju i
nesreu ljudi po ulicama nametnue mu se uspomene iz detinjstva i
rodnoga kraja. Kao to blesak munje za trenutak osvetli pomrinu i u
magnovenju sve oko zbunjenog oveka postane jasno, tako je i Veljko
shvatio da je njegova dunost da pobuni i oslobodi Crnu Reku. Tamo su
ga zvale uspomene, detinjstvo, Lenovac, Krivi Vir, Timok. Sve to je u
njemu ostalo isto i neuprljano. Osetio je u sebi novi priliv snage i volje
za borbom i ivotom.
Pred vratima Sovjeta presrete ga krupan, glavat straar:
Unutra mogu samo pozvani.
Zar me ne poznaje? Ja sam Hajduk Veljko. Onaj to je Musi
izaao na megdan. Pozvao me vod.
Straar se paljivo zagleda u Veljka. Licem mu prelete osmeh.
Ti si taj. I sad mi srce od straha bije pod rebrima kad se setim
kako je Turin strano izgledao. Ui, brate! Tebe neu zaustaviti.
U proelju za stolom sedeo je Karaore. Desno od njega Mladen,
a levo Jakov Nenadovi. Okolo u polukrugu sedele su druge vojvode i
sovjetnici. Meu njima bio je i Vujica Vulievi. Levo za posebnim stolom
neto je pisao Ivan Jugovi, a Prota Mateja je sa strane paljivo to
posmatrao. Soba je bila topla i puna duvanskog dima. Kad je Veljko
uao, Mladen izvi obrvama, namrgodi se i ljutito ga pogleda.
Zato si doao? upita.
Hteo sam neto da zamolim voda odgovori Veljko i, ne
pogledavi u Mladena, okrenu se Karaoru.
Reci ta hoe kad si ve uao, nemamo vremena za razgovor
pouri ga Karaore.
Ja sam, gospodaru, rodom iz Crne Reke. Ona je jo pod
166

Turcima. Hteo bih da poem tamo i dignem narod. Da rodni kraj pripojim
Srbiji.
Ne teraj sprdnju. To pripada vidinskom paaluku. Turci su tamo
jaki. Samo e dabe izgubiti glavu.
Gospodaru, glava je moja. S njom mogu da radim to hou.
Dozvoli mi da poem!
Hajde, kad je toliko navalio, da ga pustimo neka ide umea se
Mladen. Ako mu poe za rukom te neto uradi, rairiemo zemlju.
Ako slupa glavu i pogine, mi mu nismo krivi.
ta jo trai, po dui te, sem da te pustimo? upita
odobrovoljeno Karaore.
Samo pismo da mi se to to traim dozvoljava odgovori mu
Veljko.
Kojekude, Mladene, daj mu pismo i sto groa da kupi zobnicu
fieka naredi Karaore.
Hvala ti, gospodaru!
Samo pazi, mome, ako nastrada nemoj nas posle da krivi.
Gospodaru, ja imam ovde konak koji sam u juriu zauzeo. Hou
da znam ostaje li to moje?
Ene de, pa ti si onaj Veljko to posee Musu. Kako te ne
poznah? Ostaje, brate! Kad mogu drugi, to ne bi i ti imao krov nad
glavom. Idi, a za konak ne brini. Ostavi nekoga da ti ga uva.
Hvala ti, gospodaru, ponovi Veljko, prie mu ruci, pa jurnu
napolje iz Sovjeta.
Ako ludo ne pogine, taj e rusvaj napraviti! uzviknu Mladen.

167

IV

U konaku Veljko zatee sve u redu. Beari su sedeli po grupama,

tiho razgovarali i brusevima otrili handare. Neki su senjali konje, a neki
krpili sedla. Konak bez Ademe doeka Veljka pustoi i tugom. Do
malopre odajama se neujno kao maka kretala mlada Turkinja; njen
miris se jo oseao. To mu pomuti radost. Zaali to je nije zadrao, kao
to su to mnogi od stareina uradili, izgovarajui se pred vodom da im
je potrebna posluga. Odmahnu rukom kao da goni od sebe uspomene i
pusto. U sobu ue Milutin:
Meu bearima sam naao nekoliko Crnoreana i Lenovana
koji ele da nam se pridrue. Voljni su da idu kud god eli. Mogu li da ih
pozovem?
Svakoga beara u primiti, Milutine! Ne vodi rauna ko je i odakle
je, niti ta je dosad radio.
Ima dosta i Bugara. I oni hoe s nama.
Sve ih primi. Samo, ko moe neka nabavi konja. Ko nema konja,
moe i peke. Tamo emo mu ga od Turaka oteti.
Te noi Veljko dugo nije mogao da zaspi. Duvan i vino nisu mu
prijali. Glavnje na ognjitu su pucketale, a crveni jezici plamenova
osvetljavali su sobu. U dvoritu i donjim odajama ve se davno stiala
buka i galama beara. U susednoj sobi spavali su Milutin i Petar. Po
povratku iz Zemuna, Petar je ispriao Veljku kako se Adema opirala da
poe. Ceo put na lai je preplakala. ak je plakala i na pristanitu. Petar
nije hteo da ode dok se nije ukrcala i dok laa nije krenula Dunavom za
Vidin.
Veljko je razmiljao o onome to ga eka u zaviaju. Ustao je i
priao prozoru. Otvorio ga je i pogledao u no punu tiine i krupnih
zvezda, to su se s bleskom ruile u mranu vodu Dunava. Vetar koji ga
oinu po licu donese miris snega i jedva naslueni dah prolea. Stresao
se od hladnoe, koja se uvukla kroz razdrljenu koulju i puzila niz plea i
kimu. Zatvori prozor, uvue se pod pokriva i zaklopi oi, nastojei da
zaspi. Jo dugo je sluao bezbroj priguenih zvukova i umova, a zatim
oseti kako lagano malaksava.
Kad su se u svanue pred konakom na ulici postrojili beari na
konjima, Veljko potera svog vranca i brzo iz prebroja. S Milutinom ih je
168

bilo stotinu. Svi su imali konje, dugu puku, u silavu po dve kubure i
handar. Na elu stroja je temeljit crnomanjast mladi, mongolskog
izgleda; svojim jasnoplavim oima radosno je pratio svaki Veljkov pokret.
Kako se zove? upita ga Veljko; ni sam nije znao zato mu se
odmah dopalo to tvrdo mongolsko lice.
Ja sam Pea iz Rajinovaca u Bugarskoj. Volim da se bijem s
Turcima. Zna, bratko, mi beari smo estoki ljudi. Nita ne gubimo ako
poginemo.
Mi ga zovemo Pitikaamak umea se u razgovor drugi
Bugarin.
Uto se pojavi Petko sa barjakom u ruci. Predade ga Veljku. Petkov
konj se nemirno vrteo; Veljko sa osmehom razvi barjak i pogleda po
bearima.
Brao, vod mi je dao ovaj barjak uz nareenje da idem u Crnu
Reku i da podignem narod na bunu. Zato, ko nije spreman da pogine
nije mi potreban. Ko ide sa mnom, mora me sluati. Dobro i zlo deliemo
kao braa. Ko pobegne iz boja ili ranjenog druga ostavi, sunce ga vie
nee grejati. Ovaj barjak neka uzme onaj ko zna da ga moe nositi kroz
vatru, vodu, buru i smrt!
Iz grupe beara izdvoji se nizak buljook ovek na sumrkoj bedeviji,
crne guste bradice i, nita ne govorei, uze Veljku iz ruke barjak.
Ja sam pop Radisav Crnoreanin. Pobegao sam pre dve godine
od podgorskog Osman-bega koji je hteo da mi otme 'erku i vodi je u
harem-kulu. Tada sam mu ubio subau i dva Turina. Zato meni kao
tvome zemljaku pripada pravo da nosim barjak.
Slaete li se, brao, da barjak nosi pop Radisav? upita Veljko.
Slaemo! zagrajae beari sa nekoliko strana.
Hristovih mi rana, Veljko, bojim se da pop Radisav ne zaboravi
barjak im se dokopa turske zarobljenice javi se Milutin. Radivoje
mu je poklonio jednu crnooku Turkinju koju je dizdar Suljo mazio i uvao
kao oi u glavi. Kad ju je zgrabio pop Radisav, ni sunce je vie nije
moglo do jutra videti.
Poganci su oni, Veljko! Napili su me i strpali u sobu s tom
mladom Turkinjom. Zamandalili spolja vrata! Mlada ena, uplaena kao
zvere, gleda me i plae. Priea mi, morao sam da je teim. Grena
sam popovska dua, a ta vilja i patriku bi na greh navela.
to si joj psalme pevao? zadenu ga Milutin kroz smeh.
Traila ena da joj neto pojem. Ja osim psalma drugo pojati
nisam znao.
Veljko se nasmeja.
Sada neka svako spremi to mu jo treba. Imate na raspolaganju
dva sata vremena. Prvi konak bie u Grockoj! Tu moete i da se
proveselite.
169

 Znai u Grockoj emo pokladovati? naali se Jevtimije.

170

Sve

je odlueno, zakljui Veljko jaui prema Grockoj na elu

bearske kolone. Misli ga prenesoe u prolost. Video je Lenovac, oca,
majku i njene strepnjom izmuene oi. Oivi mu u seanju sestra Duda i
ceo onaj dogaaj kad je zbog nje s oban-baom Ilijom pobio Turke. Iz
tmine u svest ispliva i Vidin, Pazvan-Oglu, Nino i Javorka. Seanja su
navirala uzvitlano, zamreno i pobrkano. Meali su se ljudi i dogaaji.
Onda je naglo otvorio oi i pogledao gore. Nebo su bili zakrilili gusti
oblaci, a od Dunava je pirkao hladan vetar i nagovetavao dolazak
koave. Kroz vazduh su letele retke pahuljice snega; zima se jalovila
pred nasrtajem prolea.
Odjednom ga obuze radost. Bilo mu je neugodno to je utao i time
skretao na sebe panju. Pomislie da se pravim vaan to sam im
stareina. Odmah je odbacio tu misao. Momci su silni ljudi. Voleo ih je
kao brata Milutina, a oni njega isto tako. Onda mu naglo u svesti iskrsnu
Spasin lik. Dugo je nije video. Slao joj je poklone i obeavao da e doi o
pokladama. Jasno je ve oseao njenu blizinu. Nikako nije mogao da
shvati zato mu je ta mala pevaica draa i blia od svih drugih ena. Iz
sutona su ga radosno gledale njene oi. Video je u isti mah i obline
njenog tela, lake i spretne pokrete njenih lepih ruku; uini mu se da
osea njen vreli dah na svome licu.
Bear kojji je poao napred ve je bio sve pripremio u hanu za
prenoite. Na ranjevima u dvoritu peklo se nekoliko ovnova. Hanska
odaklija je provetrena i raiena od danguba i bekrija. Soba na spratu
za Veljka zagrejana je mangalom. Spasa je sedela na seiji, oekujui
ga nestrpljivo. Njeno lepo zamiljeno lice odavalo je znake uzbuenja i
radosti. Veljko se dugo zadrao nareujui kako da se smeste konji u
talu. Zapovedio je da im se popuste kolani, metne seno, a zob da se ne
daje do jutra, pred polazak. Zatim je veselo pozdravio handiju Vua,
koji je sijao od sree, jer je znao da beari nee tedeti novac. Na
Jevtimijev zahtev, Veljko je popio dve aice rakije.
Sad idi svojoj dragani! Samo, mogu ti jedno rei: poznajem dobro
Vlahinje. Najee polude od ljubavi i posle ovek s njima ima trista
muka.
Veljko se osmehnu, odmahnu rukom i bez rei poe u sobu. Kad su
171

se vrata otvorila, Spasa se trgla i bacila mu se u naruje. Obesila mu se

rukama oko vrata, ljubila ga i zagledala u oi. Zatim ga je opipavala
rukama, ko da ne veruje svojim roenim oima.
Prokletnie, ta si to uradio od mene? Otkako sam tebe srela,
svet, zemlja, nebo ne postoje za mene. A tebi nije stalo to propadam,
bezdunie. Zato mi nisi dozvolio da doem u Beograd? Sigurno zbog
zarobljenih Turkinja? Oh, kako bih te zubima zaklala! Svu tvoju krv bih
popila. Zatim bih uzela sian da i ja umrem.
Smiri se, Spaso. Nisam te zaboravio. Ratnik nikad ne zaboravlja
ene. Ova no je naa. Sutra kreem u borbu.
Neu ni jesti ni piti da bih umrla ako mi ne obea da smem doi
tamo gde ti bude.
Ne luduj! Idem u nahiju gde su Turci. Ako je oslobodim i negde
se ustalim, zvau te. Ako poginem, ti e kupiti crnu amiju, nositi je
mesec dana, a zatim nai drugoga.
Uh, ti, kopile hajduko! Zar tako misli o meni? Oi sam isplakala
za tobom ivim, a ti mahnita s Turkinjama. Evo, vidi, i kamu sam
nabavila. Htela sam da te zagrlim i zakoljem rekla je i izvadila iz
nedara malu kamu sa srebrnim koricama. Neu da te zakoljem,
bezdunie!
Ljutito je bacila kamu i ponovo se obisnula Veljku o vrat.
Zakuni se sreom junakom da e me zvati im mogne!
Zaklinjem se! odgovori joj Veljko.
Uzeo ju je na ruke i podigao visoko iznad glave. Zatim je spustio na
seiju. Zbacio je sa sebe dolamu, demadan i otpasao silav. Uzeo ibuk,
poloio Spasinu glavu sebi na krilo i zapalio, gledajui je umiljato u oi.
Neko zakuca na vrata.
Ko je? upita Veljko.
Hanski momak Hasan. Doneo sam trpezu i veeru.
Ui, ui.
Poto je postavio trpezu, poreao sahane sa ovjim peenjem,
prenom ribom, paprikama i bardakom smederevskog crnjaka, Hasan je
stajao oklevajui.
Gospodar-Veljko, hteo bih neto da te zamolim.
Da ujem, mome?
Ja nisam Turin nego Arnaut! Mrzim Turke. Hteo bih da me
uzme sa sobom. iptarska je vera tvra od kamena.
Poveu te odgovori mu Veljko.
Ih, bre, kako u slatko da se bijem s Turcima! U Carigradu su mi
ubili brata.
Spasa je jela vrlo malo, ali je pila mnogo vina. U zagrejanoj sobi,
podnapita, zamorena udnjom i tugom, obgrlila je Veljku kolena, podigla
glavu i zapevala:
172

Gledaj me, Veljko,

Nagledaj me se.
Danas si ovde,
A sutra odlazi.
Drugu e momu ljubiti
I vino s njome piti,
A ja u tuno plakati.
Naglo je zautala, uzdahnula, a onda iznenada zavitlala svom
snagom def u oak sobe. Bacila se Veljku u naruje i oajniki
uzviknula:
Aman, aman! ta da radim bez tebe?

173

VI

Preko

Begaljice i pored Krnje Jele Veljko se sa svojim bearima

sputao prema Podgorcu. Hvatao se mrazni planinski suton. Otapanje
snega ovde se jo nije primeivalo. U selu se ulo dovikivanje ljudi i
lajanje pasa. Tu i tamo zatreperilo bi i poneko kiljavo svetlo. Vetar je
nanosio daak borovog dima, vonj torina i ovje vune. U takve
pretproletnje sutone Veljko je kao deak voleo da se izvue iz kue, da
slua kako uma huji, potoci grgoljaju, a negde daleko rie udnjom
zahvaeni jelen. Nebo je vedro, a zvezde krupne; inilo mu se da ih
moe rukom ubirati sa vrha planine. Bose noge su mu zeble. Milutin i
Miljko, koji bi se izvukli za njim, beili su oi u njega i pitali ga uplaenim
glasiima:
ta gleda?
Zvezde odgovarao je.
Deaci bi ispruili ruice prema zvezdama, zebli i odlagali bosim
noicama. Kako su uspomene iz detinjstva slatke, pomisli Veljko. Sve je
ovde nekako drukije. Blisko i drago. Meseina je kao mleko. Pogled mu
se otre prema selu. Po beloj snenoj povrini jurio je od sela konjanik.
Stanite! naredi Veljko.
Dva straara brzo iskasae napred i presretoe konjanika.
Stoj! Ko ide? zau se otar glas beara.
Uklanjaj cevicu! Zar ne vidi da sam ja odgovori Petko ljutito.
Petko dotera konja do Veljka.
Pop Nikola je pripremio veeru. Turaka nema nigde do
Podgorca.
U dvoritu velike brvnare beare i Veljka presrela su tri odrasla
snana popova sina. Najmlai prihvati Veljku konja, a najstariji,
sredovean pleonja, viknu:
Dobro nam doao, buljubaa Veljko! Na dom veeras je tvoj.
Nareuj kao da si na oevu ognjitu.
Zdravo bio, sokole! Znam da je dom i odak popa Nikole uvek
otvoren za eljene goste odgovori mu Veljko i poljubi se s njim u
obraz.
Uto se na vratima, u svetlu vatre sa ognjita, pojavi i pop Nikola. Bio
je to ovek osrednjeg rasta, temeljito graen, sa ubarom od vuetine na
174

glavi. Otrim, brzim pogledom radoznalo je preao preko ljudi i konja u

dvoritu, zatim mirnu i zaustavi pogled na Veljku.
Jesi li ti, goljo, Hajduk Veljko?
Jesam, delijo prihvatajui alu, odgovori mu Veljko.
Eto, ja ujem: Veljko ovo, Veljko ono. Doe Petko i jo mi vie
napria. A ti golobrado mome! Te ako, neka si nam iv i zdrav. I
hajde u kuu, a sinovi e namiriti konje.
Popova vrsta, koata ruka zagrlila je Veljka. Vodio ga je u kuu
mislei u sebi: zar Karaore nemade nikog ozbiljnijeg i starijeg da
poalje u Crnu Reku? Setio se kako mu je pre tri godine Veljkov ujak
Paun priao ta je napravio ovaj isti Veljko u Vidinu. Bore na uzdignutom
elu sve su se vie mnoile, a u oima se javljala popovska neverica.
Oko ognjita je poslovala stasita mlada ena. Radoznalo je pogledala
Veljka. Po obiaju, namestila je jastuk u stolac i rekla:
Dobro nam doao!
Iz polumraka se izvue belokos deai modrih oiju i poe da pilji u
Veljka. Neto je rekao i pritrao popu Nikoli.
Ovaj mi je Belonja unuk. Ono mu je majka. ena moga
najstarijeg sina. Ona e nas dvoriti i astiti. Ima u mojoj kui svega,
hvala bogu. Ali otkako se Osman-beg podgorski ovde nastanio i kulu
digao nemam mira, niti mi enska eljad serbez mogu po drva u umu i
na izvor po vodu.
Jo se veera ne bee zavrila kad u kuu ue knez, sitan koat
starac, vujih oiju i vornovate glave. Odbio je da veera, ali uze au
vina. Svi u kui oslovljavali su ga da deda Mojsilo; Veljko primeti da se
i pop Nikola s velikim uvaenjem odnosi prema njemu. Mojsilov pogled
je podmuklo kao bi ibao sa strane Petka, koji je, zagrejan piem, do
sitnica priao o borbama na Moravi i oko zauzimanja Beograda. Kad
iznesoe kafu i svi pripalie lule, Mojsilo se znaajno pogleda s popom
Nikolom, pa se ustremi na Veljka.
Kojim si poslom doao s hajducima u nau nahiju?
Poslao me Karaore i Sovjet da oslobodim Crnu Reku
odgovori Veljko.
Je li to Petkovo maslo?
To se tebe, deda Mojsilo, ne tie. Ti si stareina po volji i elji
Turaka. Dosta sam ja od tebe trpeo! izdera se Petko.
Sluaj, kljusino! Ako se ko muka namuio, to sam ja. Osman-beg
je mislio da te mi ovde krijemo: pretraio je drvo i kamen. Njegovi
panduri pojeli su mi sve to je u kui bilo masno i slasno. Nasrtali su i na
obraz enama. Malo ti je to si kuu svoga oca upropastio, ve dovede
Veljka i hajduke da na ivu vatru naloi celu nahiju.
Kaem ti, deda, da sam doao da diem ustanak. Nema sile koja
me u tome moe omesti. Knezovi i aminai govorili su to isto i u
175

umadiji. Da smo ih posluali, janiari i dahije bi jo gospodarili Srbijom

odrubi mu Veljko.
A ja tebi, mladiu, kaem ovo: dok je Osman-beg u Podgorcu sa
svojim momcima i tvrdom kulom, nema nita od ustanka u Crnoj Reci.
On je ovde vezir i sultan. Ima novca da moe hiljadu krdalija najmiti.
Svu e Crnu Reku u prah i pepeo pretvoriti. Zatitnik mu je Pazvan-Oglu
koji, moj sokole, ni sultana u rabo ne zarezuje.
Koliko Osman-beg ima posade u kuli?
Trideset ljutih Arnauta, svaki je od zla oca i od gore matere.
Vala, deda, ako je Crna Reka napunila strahom gae od Osmanbega i tridesetorice kokoara, ja u mu jo noas majku majinu!
Da nije Turaka u Zajearu, Gurgusovcu, Negotinu, Vidinu i Banji,
lako bismo s Osman-begom odgovori ljutito Mojsilo.
I njima u majku da ih je jo tri puta toliko! Radisave, idi reci neka
se momci spreme. Veerali smo. Odmorili se. Bolje je da mi Osmanbega zateemo na spavanju, nego da on nas sutra vija po Crnoj Reci.
Ne, za veliko ime boje! Vidi da od prolea nema jo ni traga.
Navalie Turci sa svih strana. uma je gola. Narod nee moi u
zbegove. Sve to je staro i nejako propae zavapi knez Mojsilo.
Svadbe nema bez mesa, deda. Crnoreanin sam koliko i ti. Ili
emo postati slobodni ljudi, ili emo kao junaci izginuti. Treeg nema, niti
moe biti. Ko ne htedne s nama, eno mu Zajeara i Vidina, neka ide
Turcima odsee Veljko, ustajui iza trpeze.
O, gospode, ala si ti, brate, prek i nerazuman ovek. Nije seljaku
lako ii u bunu. Nevreme je. Kuda s nejai? Sa stokom. Kad nam sve to
propadne, ta e nam onda sloboda?
Brini ti, knee, svoju brigu. Ja u raditi to sam naumio povika
Veljko i dade okom znak bearima.

176

VII

U praskozorje Veljko je sa svih strana opkolio Osman-begovu kulu

u Podgordu. Bela hladna zora cedila se niz bregove. Zvezde su bledele,
nebo se caklilo. Petli su uestali s kukurikanjem. Hladnoa je proimala
tela. Ruke oko oruja su se koile, a noge sve vie zeble. Veljko nije vie
hteo da eka. Pozva Petka.
Ispali kuburu neka se Turci uzbune. Neu da ih napadam na
spavanju. Od naeg nastupa zavisie ceo na uspeh u Crnoj Reci. Neka
Turci shvate da imaju posla s junacima, a nai da se ne plaimo
Turaka.
Petko naniani prozor na drugom spratu i opali kuburu. Kurum
probi drvene reetke. Na dvoritu besno zalajae psi i zaue se
uznemireni glasovi. Iz pukarnice na kuli provirie cevi. Dvadesetak
ispaljenih puaka pocepa praskozorje.
Osman-bee, jesi li na kuli? viknu Veljko.
Na kuli sam, hajduki kokoaru! odvrati otud ljutit glas.
Predaj kulu i ljude. Dajem ti potenu i tvrdu veru da u te pustiti s
ljudima i eljadi u Zajear. Uzeu ti novac i stoku. Sve to u bisagama i
na sebi moe poneti, tvoje je.
Vlako kopile, kako se usuuje da mi to nudi?
Ja sam, Turine hajduk Veljko Petrovi.
Sin Petra Sirenjara iz Lenovca! Je li tako?
Tako je.
Ti si, tene, zar naao da napada Osman-bega na kuli i
babovini? Godinu dana mogu od takvih pasa da se branim. Kula mi je
tvrda. Imam dosta olova i praha, hrane i vode. A im izmetnem kumbaru
i uju je Turci u Zajearu, dobiu pomo. Nego odbij, vlae, da ludo ne
gubi glavu.
Turci su davali sve jai otpor. Pukarnice su bile veto rasporeene;
kula je dominirala celom okolinom. Nekoliko pokuaja da se kula
zauzme na juri, propalo je. etiri-pet ljudi bilo je ranjeno, a dva seljaka
iz Podgorca, koji su pokuali da zapale kulu, poginula su. Sitan seljak
okrugle glave sedeo je iza bora u blizini Veljka i posmatrao borbu.
Njegove podmukle oi kao da su neto traile. Tek oko podne, kad Turci
iz kule otpoee da pucaju kumbarom, ustao je i priao Veljku:
177

 Ludo gubi ljude, a kulu nee uzeti.

Ko si ti da me ui ratovanju? ljutito ga upita Veljko.
Ovdanji kova Gavrilo. U prolim ratovima uestvovao sam kao
tobdija pod Mihaljeviem tri godine. Znam kako se u ovakvim
sluajevima radi.
Kako? upita Veljko radoznalo.
Naredi neka iz sela donesu desetak kaca. Napuniemo ih
slamom i katranom i privaljati uza zidove da zapale kulu. Turci e tada
morati da se predaju, ili e pokuati da se spasu probojem.
Evo ti dukat za pie, a pet e dobiti kad svrim posao!
Vrati taj smrdljivi dukat u dep. Gavrilo je Srbin. Zna cenu
slobode isto onoliko koliko je zna i ti. Nego, izmakni ljude od dometa
turskih puaka da ludo ne ginu.
Gavrilo je za sat vremena dovukao iz sela osam velikih kupusnih
kaca i napunio ih slamom i katranom. Zatim ih je potpalio, i iza kaca su
legla po dva beara i gurala ih ispred sebe do kule. Turci su osuli brzu
puanu vatru, ali Gavrila to nije zbunilo. Kurumi su pogaali kace, ali
nisu mogli da ih probiju. Kad vatra zahvati kulu, Turci prestadoe da
pucaju.
Hej, more! Veljko, ostaje li pri datoj rei? upita Osman-beg sa
kule.
Ostajem, Turine!
Kad je tako, naredi da se vie ne puca i odredi oveka da mu
predamo oruje pri izlazu iz kule.
Oruje pri izlazu bacajte na gomilu. A vi, momci, prekinite vatru!
naredi Veljko.
Poto su svi Turci sa Osman-begom, enama i decom izili iz kule,
beari su ugasili poar. Veljko kod Osman-bega u pasu nae osam
stotina dukata, a u kuli bogato oruje i dva puna sanduka odela. Tu su
se zadesila i dva vidinska stona trgovca kod kojih je naeno dve hiljade
dukata i dve zobnice belih para, jer su bili doli da kupuju stoku od aga i
seljaka. Novac, oruje, odelo, posue i skupoceni nakit uzeo je Veljko
kao ratni plen. Od Osman-bega uze ata Kulju, a dade mu svoga
vranca. U ene i poslugu nije dozvolio niko da dira. Poastio je Turke i
pustio ih da se smire i priberu. Zatim je naredio da ih seljaci s konjima
proprate do Zajeara.
Kad su Turci otili, Veljko postroji beare. Uzeo je zobnicu s belim
novcem i razdelio im ga. Isto tako, podelio je zaplenjeno oruje, odelo i
konje govorei:
Evo, ti si od danas moj buljubaa. Ti bimbaa. Ti barjaktar i
sve tako redom dok je svakom davao deo plena.
Zatim uze drugu zobnicu novca i zai je, pa se obrati Cvetku Laovu
i ree:
178

 Uzmi, Cvetko, najboljeg konja i ovaj novac, pa nosi i predaj

Sovjetu u Beograd. To je na prilog narodnoj kasi.
Veljkov napad na Osman-bega odjeknuo je kao grom celom
crnorekom nahijom. Subae, age i begovi odmah su pokupili to se
moglo poneti i pobegli u Vidin. Narod je shvatio da s Veljkom nema ale,
pa je uplaen odlazio u zbegove da skloni stoku i porodice. Tako su se
za svega nekoliko dana sva sela koja su bila uz puteve i na udarcu
sklonila u planine. Tupinica, Rtanj i Malenik napunie se narodom.
Mladi ljudi uzimali su oruje i prilazili Veljku. Uzeo je za vojsku samo one
koji nisu bili enjeni. Nije hteo da stvara veliku vojsku. Naroito ne od
seljaka koji su jednom nogom na bojitu a drugom kod porodice. A nije
imao ni dovoljno oruja da krene sve one koji su hteli da se bore. Primio
je etiri stotine novih boraca, a za stareine im postavio beare
oprobane u borbama.
Utvrdio se najpre u Trenjevu. Podigao je anac i u njemu ostavio
posadu od pedeset beara. Zatim je okrenuo selima ispod Rtnja da oisti
gornji kraj od Turaka, pa da i tamo podigne aneve na svim vanijim
prolazima. Sruio je tursku kulu u Ilinu, spalivi u njoj sve Turke, jer nisu
hteli da se predaju. Podigao je utvrenja na Kalifatu i Poljanici i u njima
ostavio posadu beara, pa pohitao Lenovcu i Trenjevu, jer je u tom
pravcu oekivao napad Turaka.

179

VIII

ta

se u Crnoj Reci dogaalo s Veljkom i njegovim bearima, o

tome je malo ko u Beogradu i Sovjetu znao i vodio rauna.
Otarasili smo se bez muke nemirnog oveka rekao je Mladen
jednog dana Proti Mateji kad je ovaj spomenuo Veljka. Ako neto
uini, dobro e biti. Ako pogine, neemo imati mnogo tete. Takvih je
danas mnogo. Svojeglav je, nepokoran, a voli i da se istrava.
Meni se opet ini da je Veljko naroit ovek. Ostao je skroman i
posle megdana. U juriu na Beograd satirao je sve to mu se na putu
ispreilo.
Mladen je spadao u onu vrstu ljudi koji ne vole da se prepiru i
dokazuju svoje. Ostao je hladno pribran i zadrao svoje miljenje o
Veljku. Nikako nije mogao da mu oprosti pljaku Smedereva, Grocku i
konak na koji je bio bacio oko. Veljko je eleo da ide lavu u peinu,
pomisli, jer je crnoreka nahija pripadala Pazvan-Ogluu. Bolje da tamo
izgubi glavu, nego da se ja s njim ovde muim. Kad otegne papke,
uzeu mu konak. Lako je Proti Mateji kad za leima ima Jakova i
valjevsku nahiju, Podrinje i Mavu. Mogao bi malo pridike da odri stricu
Jakovu. Setio se kako se Jakov bez milosti obraunao s urijom. Lik
drzovitog, neukrotivog hajdukog harambae neoekivano mu izraste u
seanju. urija nije imao dlake na jeziku ni kad se prepirao s
Karaorem oko podele plena u Smederevu. Jakov je utao i podmuklo
gledao uriju.
Da nije Karaora, Nenadovii bi zagospodarili Srbijom, razmiljao
je dalje Mladen. Oni su i sada napola njeni gospodari. Beograd je glava
Srbije. Ja sam gospodar u njemu. Iza Karaorevih lea nema koave.
Predsednik sam Sovjeta. To je tvoje delo, Proto. Hteo si tim putem da
ogranii vlast Karaoru. Ja u preko Sovjeta i Karaora da
potucujem vae kneevske rogove. Oseanje snage, vlasti i naglog
uzdizanja ispunilo je radou Mladenovu duu. Jugovi je pognut nad
stolom pisao nahijskim knezovima i vojvodama da pokupe novac
razrezan za kupovinu debane, hrane i ratne spreme. Zadobiti Ivana za
sebe nije mu bilo teko. kolovani alov mnogo je brbljao o pravdi,
zakonitosti i redu. A voli crnjak i Turkinje. Uvek mu nedostaje novac.
Vladiku Leontija mrzi kao sotonu. Sada samo to jedan drugome noseve
180

ne odgrizaju. kolovan ovek, svet proao, a naivan je kao povodljiva

ena. Mladen je sve vie tonuo u svoje planove, kad se iznenada na
vratima kancelarije pojavi straar.
Gospodar-Mladene, buljubaa Hajduk-Veljka moli da ue. Hou li
ga pustiti?
Pusti odgovori mu Mladen i pogleda Protu Mateju. Evo mu
ga sad. Mi njega poslali kao buljubau, a on nama sada alje svoga.
Na vratima se pojavi crnomanjast momak srednjeg rasta, odluna
izgleda, obuen u novo tursko odelo, sa silavom iz koga su virile u srmu
okovane kubure i handar.
Ko si ti, more? upita Mladen.
Buljubaa Hajduk-Veljka odgovori Laov.
Kad si ti buljubaa, ta je onda Veljko? upita radoznalo Prota.
On je gospodar nad Crnom Rekom i tamonjom vojskom
odgovori Cvetko Laov.
Kako ti je ime?
Cvetko. Gospodar Veljko me poslao da predam ovu zobnicu
novca.
Otkud mu novac? upita radoznalo Mladen.
Oteli smo ga od Turaka. Mi, pope, ne oremo i ne kopamo. Ovo je
dao za narodnu kasu. Dok je Turaka, nama nee manjkati.
Da je Veljko od Sovjeta traio novac i pomo, Mladen bi oterao
Cvetka, ali kad je slao plen i irio osloboenu teritoriju nije mu smetalo
to je Veljko sebe proglasio gospodarom a svoje momke bimbaama i
buljubaama. Mladen je verovao da e neobuzdani hajduk na kraju
krajeva zaglaviti, a posle e on, Mladen, u tom kraju Srbije za gospodara
postaviti posluna oveka. Zato se obrati Cvetku Laovu i ree:
Pozdravi gospodar-Veljka i neka nas ne zaboravi kad ponovo
doe do plena!
Hvala ti, gospodar-Mladene! Za plen ne brini dok je nas i Turaka
odgovori Cvetko.

181

IX

Tako

je prolee, pored kia i buenja prirode, s Veljkom donelo

Crnoj Reci bunu i rat s Turcima. Veljko nije ni asa ni dana mirovao. Iao
je od sela do sela, sazivao narod na zborove, govorio mu o ustanku,
borbama u Srbiji i o slobodi. Savetovao je seljake da to pre posvravaju
proletnju setvu, podignu po umama zbegove za ene, decu i stoku, a
svi za borbu sposobni ljudi da nabave oruje i budu spremni da se bore
kad Turci navale od Vidina. U vojsku je uzimao samo beare i sluge koji
nisu imali kue ni porodice. Naoruavao ih je pukom, a po mogunosti
snabdevao i konjima. Od naroda nije nita traio, jer je imao dovoljno
hrane zaplenjene od aga i subaa po selima. Val pobune zahvatio je
pored Crne Reke i gurgusovaku nahiju, svrljiku i banjsku kneevinu.
Sve subae, age i begovi napustili su svoja dobra i konake, te bezglavo
beali da se sklone u Zajear, Negotin i Vidin.
Seljaci su u poetku oklevali, ali kad videe kako Veljko bije Turke,
pali hanove, razdaje tursku imovinu, smenjuje stare knezove i za
stareine postavlja hajduke i hrabre ljude, shvatie da mira nee i ne
moe biti, pa poee da se utrkuju oko pljake i pripremaju zbegove.
Jagmei se, svravali su proletnje radove, a zatim po zabitim mestima,
daleko od puteva i sela, dizali kolibe i torove, prenosei tamo sve to je
predstavljalo ma kakvu vrednost. Osetili su da je nastupio prelom i da je
na pragu sloboda za kojom su toliko vekova udeli. Njen dah je
zapljuskivao planine, sela, polja i ume istone Srbije. S Veljkom i
njegovim bearima doao je i do njih slobodarski pokli umadije.
Ustanak u Crnoj Reci uzbunio je i preplaio Turke u vidinskom
paaluku, a naroito mula Idris-agu, koji je zamenjivao obolelog PazvanOglua. Ustanak u Srbiji poremetio je sve Pazvandijine planove. To ga je
prisililo da se izmiri s Portom. ivo je pripremao vojsku za napad na
Srbiju. Kako je bio oboleo, u svemu ga je zamenjivao mula Idris-aga. On
se zbog zime dugo skanjivao da krene vojsku protiv Veljka. Ali im je
osetio dah prolea, krenuo je sa dve hiljade konjanika na Crnu Reku.
Obeao je Turcima ogroman plen u stoci i mladim kmeticama. Tako je
Idrisova vojska krenula iz Vidina nikim putem prema Crnoj Reci. Turci
su uz put opljakali sva srpska i bugarska sela. Celim putem su ih pratili
bubnjari, talambasi, goevi i piska zurli. Atlije su zaigravale besne konje,
182

vriskom i kliktanjima hrabrili jedni druge i plaili narod. Sve to je imalo

moi da pobegne uklanjalo im se nabrzo s puta. Lelek, kuknjava i jauci
nadjaavali su halakanje i lupu doboa.
Na granici zajearskog kadiluka Turke je iznenadila pusto sela.
Dokle god je oko moglo dosegnuti, pred njima su se dizali vrhovi
snegom pokriveni, tamne ume, uvalite doline i stene. To je Crna Reka
gde ih je ekao aurin Veljko s hajducima i bogat plen po zbegovima, jer
su sela naputena i pusta. Nadali su se da e nai svega to im treba i
nauivati se mladih Crnoreanki, za koje se po Vidinu prialo da su
najlepe ene Srbije. Sve to je zagrevalo duu i srce Turcima, trebalo je
pronai u umskim zbegovima; meutim, u umi ih je ekala hajduka
zaseda.
Idrisovoj vojsci u Zajearu se pridruio i or-Sulejman, crnoreki
ajan, koji je ispred Veljka bio pobegao u Zajear i tu ve uspeo da
prikupi pet stotina janiara i subaa. Veinom je to bio skitaki olo iz
Bosne i Hercegovine, koji se u doba dahija zbog pljake i nasilja
razmileo po istonoj Srbiji. Kao crnoreki ajan, or-Sulejman je
poslednjih nekoliko godina iveo u stalnom pijanstvu i bludu. Nastojao je
da iz raje iscedi i poslednju belu paru. Rodom Foak, neobuzdan i
svojeglav, nosio se zamislima da se neto vie obogati, nauiva, a sa
grdnim parama da pod starost ode u rodni kraj, kupi zemlju i podigne
konak. Kao grub i silovit ovek ni u emu se nije mogao umeriti, a mrnja
je bila jedini pokreta svega to je radio. U divljoj prostoti, fanatino je
verovao u Muhameda, smatrajui ostale ljude niim biima koja su
stvorena da kao robovi slue pravovernim Turcima.
I kao to uvek biva uz bunu i nemire, Sulejman se bio zainatio i
krenuo na pohod u Crnu Reku reen da pali, ubija i trebi nevernike. Iao
je kao Idrisova prethodnica i silovito upao u Crnu Reku. Popalio je
nekoliko sela. Sve mukarce je poklao, a decu, ene i devojke zadrao
kao roblje. Trideset seljaka je poslao u Zajear da ih tamo nabiju na kolje
i poveaju. I sam bundija, Pazvan-Oglu je znao da se irenje bune iz
Srbije silom ne moe zaustaviti, ali je mislio da se krvlju, vatrom i
terorom moe odloiti, pa je ovom prilikom povlaivao or-Sulejmanu.
Kad je Sulejman s turskom vojskom upao u Vrbovac, malo je koga
zarobio. Veljko se tada nalazio u Lasovu. Smatrajui da je dobio bitku,
Sulejman je poslao Veljku zarobljenog seljaka da mu saopti:
Poruio ti je or-Sulejman da mu sutra u Lasovu spremi ruak. I
to da bude za svakog Turina po oka peenog mesa, dve oke rakije i jo
pomlada nevesta ili devojka.
Otkuda se ti nae, ro, da mi donosi tu poruku! planu Veljko i
opsova.
Seci a ne sramoti, gospodar-Veljko! ciknu seljak. eljad i
stoku sam sklonio davno u zbeg. Kako je nastalo lepo vreme, hteo sam
183

da zasejem njive. Turci su me iznenadili i na njivi uhvatili. Moj bog im

vie nee u ruke.
Kad je tako, vrati se i kai ajanu da ga ekam s rukom u
Lasovu, ali neka ponese za svaki sluaj dvoje akire i neka povede
svoje hanume, jer moji beari vole da se ale s Turkinjama.
To mu ja ne smem rei. Bolje je da me ti ovde posee
odgovori seljak, uvlaei glavu u ramena kao da ve osea rez noa na
vratu.
Hadi Nikola! viknu Veljko.
Evo me, gospodaru! odazva se visok pogrbljen ovek
tridesetih godina.
Jesi li uo ta sam poruio or-Sulejmanu?
Svi smo uli odgovori Nikola.
Poto ti zna da kalemi, napii mu to!
Nikola odvi hartiju s nekog fieka, klee na kolena, a jedan bear
mu podmetnu lea. Tako Nikola napisa Veljkov odgovor.
Ti sada put pod noge. Predaj pismo ajanu. Ali ti savetujem da
hvata maglu im to uradi. Bei u umu.
Kad je seljak zamakao za breg, Veljko postroji vojsku i ree.
Mi, brao, ovde Turke ne moemo ekati. Njih je pet puta vie od
nas. or-Sulejman je zloa i junak. On brani svoje gospodstvo i lak ivot.
Ni pred im nee uzmaknuti. U seljaku pomo se ne moemo uzdati.
Ropstvo ih je naviklo da trpe i da povijaju glave pred nasiljem. Ve
hajde, u ime boga, da mi na Turke noas udarimo. Ako ih zbunimo,
siguran sam da emo ih razbiti. Ako ih ne razbijemo, hvataemo no na
glavu pa u umu i planinu.
Drugo nam zaista nita ne ostaje potpomoe ga Jevtimije.
Hoe li da uje i mene ludoga? upita Gavrilo kova.
Govori, brate! Nismo se sastali da se svaamo, ve da se
dogovaramo. etiri oka vie vide nego dva. Ponekad ni manita oveka
nije naodmet posluati.
Od kako je veka i sveta, no je vuja i hajduka. to ona pojede,
danu se ne kazuje. Znam Turke bolje od ove bedevije koju jaem. Njih
nije lako na megdanu dobiti, ali ako ih zbunimo, oni su kao poplaene
ovce. Sami pod handar naleu. Daj ti meni stotinu momaka koji znaju
turski i arnautski. Ja u se pre napada uvui u logor i iznutra u napasti
Turke.
Neka se dobrovoljno javi stotina onih koji ele da pou s
Gavrilom. Ko nema vrstu petlju, savetujem mu da ne ide. Gavrilo e
uraditi to je naumio.
Stotinak beara se izdvoji i svrsta u poseban red. Gavrilo je iao od
jednog do drugog i progovarao po nekoliko rei na turskom. Osmehivao
se i odstranjivao one za koje je smatrao da e svojim izgovorom navui
184

sumnju Turaka. Izabrao je osamdeset ljudi. Tada beari izvadie iz

bisaga sapun i brijae. Svi su po turskom obiaju oiali i obrijali glave.
Zatim su od pekira napravili alme.
U koje e doba udariti, Veljko? upita Gavrilo.
Tano u pono odgovori Veljko pa pogleda Pauna i naredi mu:
Ti uzmi dvesta Crnoreana i zaposedni drum prema Zajearu. Ako
Turci tamo nagnu, ne putaj oka za svedoka.
Najpre je pola Gavrilova grupa. Za njom Paun sa Crnoreanima.
Ostalih pet stotina utke pojaha konje i krenu za Veljkom. Sputala se
no mranija od bearske kolone, koja se kao pritajena guja prisojkinja
lagano i oprezno sputala prema selu Vrbovcu. Nigde na nebu ne bee
zvezde. Nabujali potoci zapenueno su jurili niz jaruge. uma je oivela
hiljadama nejasnih umova, a tu i tamo iz duplje bukovine oglaavali su
se ukovi. Pokatkad bi ispod konjskih kopita sevnula varnica ukresana u
tvrdom kamenu. Mrka i utljiva kolona urno js grabila kroz no. Veljka je
obuzimala udna jeza. Gotovo je siguran da ide u smrt, ali je zebao od
poraza. Bilo jedno ili drugo, za njega nije bilo uzmaka ni predomiljanja.

185

Turski

logor u selu Vrbovcu nalazio se na livadi uz potok.

Pazvandijina vojska uvek je bila dobro snabdevena i naoruana. Sa
sobom je nosila vojnike atore, rezervnu hranu i debanu. Ostalo to joj
je trebalo uzimala je od naroda ne pitajui je li srpsko ili tursko. Ono
seljaka, ena i stoke to se zateklo u Vrbovcu, zaplenio je or-Sulejman,
ali je shvatio da nije pametno da ubija stare seljake, jer je time svu raju
terao Veljku u umu. Zato naredi da babe i decu ne diraju, a neveste,
devojke i starice je pozvao u logor da mu ine hizmet vojsci. Svoj veliki
ator smestio je u sredini logora; zastrli su ga zaplenjenim ilimima i
arenicama i postavili trpezu prepunu jelom i piem. ator je osvetljavalo
nekoliko lojanih svea, a ajana je sluila Lenka Bugarka, ena trgovca
Trajeta, koji je u Vrbovcu drao duan i han i trgovao stokom. Pre
ustanka je mnogo usluga uinio Pazvan-Ogluu i or-Sulejmanu.
Raunao je na to, ali je za svaki sluaj sklonio u zakop svu dragocenu
robu, nakit i posue. Ovce, goveda i konji bili su mu na baijama u
planini. Znao je da je svaka vojska mutna voda, ali nije hteo da rizikuje i
sklanja se u zbeg. enu je smestio u malu odaju i saekao pred hanom
Turke sa hlebom i solju.
ta ti je to, Trajko, na sahanu? upitao je sa podsmehom
Sulejman.
Hleb i so, estiti ajane. Moj han je tebi i silnom Pazvan-Ogluu
uvek bio prijateljska kua. Na so i hleb te doekujem odgovori Traje.
Skloni to. Ko god se krsti, od sada je moj dumanin. Ja u Crnu
Reku ulazim da talumim i red zavodim. to mi se na put isprei, konjima
u pogaziti. Ako zagrizem tvoj hleb i liznem ti so, svezao si mi ruke.
Nego, iv bio, poto si trgovac, dobro zna da podmazana kola ne
kripe. Zato mi daj pet stotina dukata za glavu i Lenku da me usluuje i
dvori dok sam ovde. Posle u ti je vratiti. Za vojsku spremi nekoliko
buradi rakije, etiri vola, a za mene sanduk mastike. Onu to iz Soluna
za Pazvan-Oglua nabavlja.
Sve u dati, ali ne uzimaj mi obraz, estiti ajane! Nemoj Lenku da
mi sramoti. Ponosna je i nee moi to da preivi.
Na Lenku odavno imam pik, Trajko. Nju ili glavu. Suljo!
Tu sam, estiti ajane javi se roav i protegnut Arnautin.
186

 Neka ti kae gde mu je Lenka! Ako nee, seci mu glavu!

Ne, estiti ajane, za veliko ime boje! Uzimaj sve, ali glavu
ostavljaj zavapi Trajko i pokaza Sulji sobu gde je bila sakrivena
Lenka.
Posluni Arnautin je vie nosio nego vodio Lenku. Ona se otimala,
pljuvala mu u lice i grebla ga noktima. U besu je cepala odelo na sebi.
Kad ugleda or-Sulejmana na konju, otrgnu se iz Suljinih ruku, pritra i
viknu pljujui na ajana:
orava nakazo! Ako ovo bugarsko govno ne zna ta je obraz, ja
u rae sebi omu na vrat nego to u lei s tobom. Moe samo silom
da me opogani.
Vodi je, Suljo, u ator. Nemoj da joj ko uini nasilje.
Kad se spustila no Turci su po poljani naloili vatre oko kojih su im
seljaci pekli janjce, dok su oni sedeli u grupama na prostrtim ilimovima,
pili rakiju i mezetili. ene su im kuvale kafu, a mlade neveste i devojke
dvorile su ih i zabavljale pesmom. Udarali su doboi, pitale zurle, a
pijani i razdraeni Turci nasrtali na ene. One su ciale i otimale se. To
vie nije liilo na vojsku i logor, ve na raspojasanu rulju.
U atoru se dogaalo ono to besni ajan nije oekivao. Nepokorna
Lenka drsko i prezrivo ga je posmatrala. Raskomoen, or-Sulejman je
puio nargilu, ispijao aice mastike i mezetio jagnjee peenje. to ga
je pie vie hvatalo, nekakva nejasna tuga i slutnja sve mu se vie
uvlaila u duu. Mrtio se nastojei da smisli kako da pridobije Lenku na
lep nain. Oseao se na izmaku muke snage. Gledao je Lenku i seao
se kako je kao mlad janiar u Jedrenima davno jedne noi preskoio plot
i kraj edrvana stao pred mladu enu. Ona je trenutak blenula u njega, a
zatim se osmehnula i zapitala:
Kako si uao ovamo?
Preskoio sam preko avlijskog zida odgovorio je dok mu se
telo treslo od uzbuenja.
Zbog ega si to uinio, nesretnie! uzviknula je ena diui se.
Eh, toliko puta sam te video kako me gleda kroz reetke. Mislio
sam da me eli.
Uzela ga je za ruku i utke povela kroz nekakav hodnik. Zatim ga je
gurnula u mrano sope i zakljuala vrata. Ta no uz tu nestvarnu,
daleku enu noas mu je kao zvezda zasvetlela u seanju. Ni Alah nije
pravedan to mladost tako kratko traje. Jasno mu je da su mu godine
izborale lice, da ga je izbijeno oko napravilo rugobom, ali dua je jo
mlada, a elja lua nego u mladosti. Pogled mu se udno zaustavi na
obnaenim Lenkinim grudima. Ima lice i oi hurije u denetu. Da je
uzmem silom, gadno je, pomisli, a kako da je zadobijem, ne znam.
Vreme e sigurno uiniti svoje, ne moram da urim, pomisli.
uje, Lenka, silom te uzeti neu. Ne, dina mi! Ali jedno treba da
187

zna. Ni za Carigrad te ne bih vratio guziavom Trajetu. Nije biser za

svinje. Mogu ja da ekam. Poveu te u Zajear. Sve u haremske ene
pokloniti momcima samo tebi da ugodim. Bie mi dosta da se sladim
tvojom lepotom.
Lud si, or-Sulejmane. Ne zna kakva si rugoba. Pi, muka me
hvata kad pomislim na tebe. Obesiu se, otrovati, samo da ti ne sluim.
Zgaeno ensko srce ni od ega ne preza, Turine.
Mlada si i luda, Lenice. Vreme sve uredi. Znam ta je ena i
njena ud. ekau.
Zaboravlja, Turine, da je u Crnoj Reci Hajduk Veljko. Dok je on
iv, dobro vam se ne pie. Moda vie nikada nee oima videti
Zajear. Za sebe sam sigurna da neu.
Sutra e videti ta u od toga kopilana uraditi odgovori joj
ajan.
Uh, kako si benast. Jo nisi ni skoio, a ve vie hop
histerino se zasmeja Lenka.
De, de, smiri se, luda eno, jer u zvati momka da te iiba.
Sulejman se jo pregonio sa nepokornom Lenkom kad je kova
Gavrilo zaklao turskog straara i na njegovo mesto postavio beara pa
se sa te strane neopaeno uvukao u turski logor. Veljka je obavestio da
je plan izvren. Svoje ljude je razmestio oko tri vatre, a zatim je seo
pored jednoga bimbae, koji je oima zamuenim od pia radoznalo
gledao Gavrila.
Tako ti Bajrama, Turine, jesi li ti Hasan Ljuca? upita Gavrilo
bimbau na arnautskom.
Valahi i bilahi, jesam. Nego, reci ko si ti?
Ako se ne seti, neu ti kazati. Mnogo smo mastike zajedno
popili, a ti pobenavio i ne poznaje me.
Bimbaa radoznalo pogleda Gavrila. Namrti elo i zamisli se. Dugo
je utao. Jo jednom je paljivo premerio Gavrila:
Ako nisi Tale, onda ni ja nisam Husan Ljuca.
Pogodio si, dina mi odgovori Gavrilo.
Zna li, Tale, jadi te ne znali, da si ti meni onda uoi see u
upriji ostao duan dva dukata?
Jesam vala, ali otkud nae da mi sad dug trai kad ni prebijena
groa nemam?
Hou samo da te podsetim. Ako nam ovo poe za rukom kako je
krenulo, lako e se oduiti.
Dina mi, Hasane, ja bih rae iao na Ruse i Nemce nego na
Veljka i hajduke. Ne zna ti, moj Hasane, kakvo je to kopile. Nestane ga
kao da je u zemlju propao, a onda odjedanput grune kao grom iz vedra
neba. Sasee to mu se nae na putu i odjuri kao oluja. Dina mi, moe
svata sutra biti od nas.
188

Za to vreme Veljko je s bearima opkoljavao turski logor. Turske

strae bile su sve pohvatane i poklane. No je gotovo prepukla od
gustog mraka i pritajene kobi. Nadomak logora, prislonjen uz toplo
konjsko telo, Veljko je sluao kako snano kuca Kuljino srce. U isto
vreme inilo mu se da ga tamo iza klisure zove Timok i umnim valom
peva pesmu nade i slobode, kao da se i on priprema da iskoi iz svoga
kamenitog korita i da zajedno s njim izvri juri na Turke. Svaki kamen
mu je noas stari poznanik. umor lia ga je mamio, a razigrani klokot
nabujalog potoka krepio mu snagu. Ognjevi turski su jenjavali. Pijana
dreka i vika se stiavala. Ono krvavo, mrano i neshvatljivo to prati
ljude u ratu sve se jae kovitlalo u Veljku. Osmehnu se i apnu Jevtimiju:
Umesto da oni nama dou na ruak, evo nas njima na veeru. A
sad poi po redovima i kai neka pojau konje.
Veljko uzjaha Kulju nastojei da ga smiri.
or-Sulejman, ve napit, gubio je i ono malo razuma, a neobuzdano
besnilo uzimalo je sve vie maha. Zagrejan piem i reen da skri
Lenku, priao joj je kako se otisnuo od Foe do Jedrena. Kako je postao
janiar, dok se sve s njime i oko njega pretvaralo u krvavi pakao i
zverinjak. Pakao u kome svako na svoj nain strada i propada, pa bio
gospodar ili rob.
Alah je, vlahinjo, najvei i najpodmukliji krvnik. Dok je ovek
mlad, krilatih misli i velikog srca, Alah mu u trenucima dobre volje
odkrine zastor da ugleda lepotu ivota, koju docnije, im za njom ovek
posegne rukom, pretvori u jad. Eto, tvoj Traje, taj smrdljivi jazavac,
odneo je u rupu novac i sakrio ga, a tebe nije hteo da otkupi. I zato
nikako ne mogu da razumem tvoje opiranje. Nego, Leno, ne budi luda.
Uzaludno je da odgaa ono to se odgoditi ne moe.
Ako je tako, onda je zaista uzaludno odgaati odgovori Lenka.
Ona se ve bila odluila ta da radi. ivot robinje nije htela ni po
koju cenu. or-Sulejmanovo zdravo oko ve je zamueno od enje i
alkohola. Prila je i otpoela da ga raspasuje.
Aferim ti! Dina mi, ivee kod mene kao painica! uzviknuo
je, naslanjajui svoje podgojeno telo na brdo jastuka, kako bi se to bolje
namestio i omoguio prkosnoj eni da mu lake skine silav.
Vidi li, Turine, da se bez sile i na lep nain moe sve postii
ree mu Lenka, smeei se umiljato.
Zatim uze silav sa orujem, uzmae s njim hitro unazad, dunu u
sveu i zape oroz na kuburi. Napolju u tom asu grunue puke. Zau se
vika i silovit topot konjskih kopita.
Kurvo vlaka! riknu or-Sulejman, skoi i teturajui poe
prema Lenki.
Spremna da umre a da se ne preda, povukla je prstom obara.
Pucanj i plamen slili su se u jedno.
189

Kroz blesak kuburina ognja za trenutak je ugledala izbezumljeno

lice Sulejmanovo. I or-Sulejman je video njeno lice: bledo, oiju
zaarenih mrnjom i zmijskim podsmehom. Tako, pomislio je, i osetio da
gubi snagu, a pred oima mu se mrailo.
A, a, gujo! vrisnuo je i jurnuo glavake napred. Lenka je
odskoila u stranu i pribrano izvukla iz silava handar, spremna da se
njime brani. Graja, guva, vika i pucnjava napolju postajali su sve vei.
Gavrilo i prerueni beari ubijali su oko sebe Turke i vikali u sav glas:
Beimo, pobi nas Hajduk Veljko!

190

XI

Turci nisu bili samo razbijeni nego skoro uniteni. Zbunjeni iznutra
Gavrilovom prevarom, naletali su jedni na druge, gazili se konjima, ubijali
pitoljima. Veljkova konjica kao lavina se sruila na njih. Sekla ih je i
gazila, a oni koji su uspeli da se priberu i pobegnu prema Zajearu,
naleteli su na Petkovu busiju. Ni treina ih nije uspela da se spase; one
koji su se bili sakrili u umi, hvatali su seljaci kao zeeve. Uzimali su im
oruje, skidali odela i oduzimali novac, a potom ih svirepo, na seljaki
nain, ubijali. Ogroman plen u oruju, konjima odelu i novcu pao je
Veljku u ruke. Glas te pobede odjeknuo je kroz ceo vidinski paaluk i
sledio due i srca u zajearskim i negotinskim Turcima.
Skupljajui plen, jedan bear nae u or-Sulejmanovom atoru
onesveenu Lenku i ubijenog ajana. Najpre je priao Turinu i otpasao
mu emer, u kome se nalazilo hiljadu dukata. Zatim je pokupio kafeni
pribor i skupocene stvari, bez kojih bogati turski vojskovoa ni u boj ne
polazi. Kad je sve to strpao u svoju torbu, okrenuo se Lenki, koja je u
ruci jo drala handar okovan zlatom i ukraen dragim kamenjem. Malo
dalje od nje nalazio se silav od utog sahtijana, i po strani skupocena
kubura. Bear shvati da se izmeu te ene i ajana vodila borba za ivot i
smrt. Zadivljen velikim plenom i eninom lepotom, bear nije mogao da
se snae pa nije ni primetio za leima Veljka.
ta ti tu radi? ljutito ga upita Veljko.
Prikupljam plen, gospodaru odgovori bear.
Zna li ko je ovaj Turin?
or-Sulejman, zajearski ajan, desna ruka Idrisova. ario je i
palio u crnorekoj nahiji do tvoga dolaska.
Ko je ova ena?
Lenka, ena Trajeta trgovca.
Novac, oruje i sve to si ovde naao, izruuj na ilim. To je plen
koji meni pripada, jer je or-Sulejman vojskovoa. Njegova konja i odelo
e dobiti, a novac u poslati Sovjetu.
Kad je bear istresao plen na ilim, Veljko mu ree:
Idi zovi jednoga momka pa ovu enu prenesite kui. Glavu ti
skidam ako je ko krivo pogleda. Jesi li razumeo?
Razumeo sam, gospodaru odgovori bear pokorno.
191

Koliko je Lenka leala u nesvesti, nije joj bilo jasno. Kad je osetila
da dolazi k sebi, nije otvarala oi, ali je po glasu poznala da je uz nju
kneeva snaha Milica, njena najblia susetka.
Lenka, Lenice zaula je Miliin glas. To je ohrabri da otvori
oi.
Nije joj bilo jasno ta se s njom dogodilo, zato lei i gde se nalazi.
Pogled joj se najpre zaustavi na tavanici sobe i paukovoj mrei izmeu
grede i brvna. Muva zvrndulja, upletena srebrnim nitima, uzaludno je
pokuala da se izvue iz zamke. To je pribra. Odmah se setila svega to
se s njom desilo. Odbacila je rukama arenicu, digla se i sela. Zaueno
je gledala Milicu.
Gde sam?
U kui. Priberi se, Lenice! Sve se dobro svrilo. Hajduk Veljko je
razbio Turke. iv glasnik nije umakao. Tebe su nali u orinom atoru.
Ubila si ajana. Veljko je naredio da te ovde prenesu i da mu odmah
javim im doe k svesti.
iva sam, a nisam osramoena! Ubila sam oru. Tu negde je
Hajduk Veljko. udno je kako se sve to moglo desiti, razmiljala je Lena.
Oseti neku nepoznatu jezu. Zato se ne radujem? Digla je oi prema
Milici, koja joj je stavljala na elo pekir natopljen vinskim siretom. Miris
kiseline golicao joj je nozdrve. Zatim se iznenada neto radosno u njoj
pokrenulo. Osetila je kako joj se oni kapci brzo kreu i suze liju iz oiju.
Zajecala je i zagnjurila glavu u Miliino krilo.
De, de, priberi se. Sve se dobro svrilo. Nego, tvoga Trajeta
nigde nema. Uhvatio je izgleda maglu. Ko zna gde je klisnuo.
Lenka se naglo otrgla sa Miliinih grudi i rukavom koulje obrisala
uplakane oi. Zagledala se ponovo u Milicu, jer jo nita nije
razumevala. Zar sam ja zaista udata? U mislima joj je Traje. Stajao je
pred or-Sulejmanom kao iiban pas. Kako ga ranije nisam pronikla?
Neto muno se dizalo iz njene utrobe. Htela je da to kae Milici, ali su
se ba toga asa naglo otvorila vrata i pojavio se Veljko. Njegovo dugo
koato lice izraavalo je snagu, lepotu i smelost. Kako su mu samo
zagonetne i tople oi, pomisli Lenka, ne skidajui pogled s njega. Te oi
su je hrabrile, neno gledale i zvale k sebi. Iz njih se izlivala snaga,
zatita i toplina kakvu nikad pre toga nije videla kod mukarca. Zar
hajduk moe da bude takav, pomislila je.
Veljko! uzviknula je i pruila ruke prema njemu.
Veljku je smetalo Miliino prisustvo, ali nije skidao pogled sa Lenke.
Zapazio je odmah da ima lepe, duge i nene ruke, fine prste, a oi
tamno-zlatne boje. Izgledala je zanosno i u pocepanim haljinama.
Dola si k sebi ree Veljko, uze je za ruku i sede na ivicu
postelje.
Lenka povue ruke. Obuhvatila je njima kolena, a oi nije skidala sa
192

Veljka. On joj se smeio, a zatim zapitao Milicu:

Jesi li pregledala da nema gde ranu?
Nema. Bila je samo u nesvesti.
Neto radosno stezalo je Veljka u grlu. Lenka se iznenada seti
detinjstva. Otac joj je bio bogat trgovac. Kua u kojoj je odrasla bila je
velika i ograena zidom. Pozadi su se nalazili vonjak, cvetnjak i
edrvan. Cela arija, sve to je bilo hrianin, mostilo je pred njenim
ocem. Prota je bio svakodnevni gost, a vladika je pri obilasku odsedao
kod njenog oca. Onda je iznenada dola prva nesrea. Oev karavan s
robom iz Soluna otele su krdalije.
Usledila je idue godine i druga nesrea: svinje su pokrepale od
kuge, a ovce na baijama od metilja. Njoj je sedamnaest godina. Sve je
dolo na ivicu ponora. Javljaju se poverioci i nasru kao gladne hijene.
Kadija i muteselim jedva ekaju da se umeaju i dokusure imanje, veliku
kuu i dve magaze. Jednog dana uunjao se na sporedni ulaz Traje
kao lisica. Proveo je sa ocem ceo dan u odakliji. Lenka im je nosila kafu
i mastiku. Otac je toga dana nije nijedanput pogledao. Sutradan joj je
majka kroz pla saoptila da ju je otac dao Trajetu za enu.
Morao je to da uini ili da svi idemo u prosjake rekla joj je
majka, zagrlila je i ceo dan preplakala.
Nije bilo ni svatova, ni veselja, ni derneka. Doao je Traje sa dva
dobro opremljena konja i sa seljakim kolima da poveze njenu spremu,
sanduke, ilimove i posue. Majka je s bratom izvela Lenku, zagrlila je i
posadila na konja. Lenka nije ni plakala ni oajavala. Trajetovom
pomou otac je sredio dugove. Ponovo su mu krenuli poslovi, ali za dve
godine nije dolazio u selo da je poseti.
udnovato, pomisli Lenka, kao da se nisam ni udavala. Sve je uz
Trajeta bilo runo i nikakvog traga nije ostalo u meni. Jasno joj je zato
su joj suze navirale na oi. Grlo joj se steglo. Nije vie htela da se
ustruava pred Veljkom i Milicom. Moraju me razumeti, pomisli. Okrenu
se Veljku i poe da mu ljubi ruke; njena gusta svilena kosa prosu se po
njegovim dlanovima. On se sagnu i poljubi joj potiljak, a zatim joj podie
glavu.
Delija si ti, Lenice! Ubila si najveeg zlotvora.
Lenka obgrli Veljkova kolena, ponovo zajeca i spusti glavu na
njegovo krilo.

193

XII

Pobijene Turke seljaci su pobacali u Timok.

Tim putem stii e Pazvandiji da mu kau kako ih je doekala
Crna Reka i Hajduk Veljko zlobno je uzviknuo Pea, nakinuren
bogatim turskim odelom.
Slave mi, Peo, kako si zavio almu, skresao bih ti kuburu u
grudi kad bih te sreo u mraku alio se Doda.
Vidi ti bugarskog kopilana kako se osilio!
Ima i razloga. Deset je Turaka isekao handarom. Zamalo da i
Gavrilo od njega ne nastrada. Jurnu Doda na njega, a Gavrilo je legao
po konju i iz sveg glasa dovikuje: Ne na mene! I da se ne desi tu
ore iz Podgorca, ostasmo bez kovaa priao je Krsta iz ljivova.
Pala mi krv na oi, a Gavrilo se cerio ko sotona. Moj si, pasji
sine, pomislih, i zamalo zlo ne uradih kroz smeh je ispriao Doda.
Za to vreme, hadi Nikola je okupljenim seljacima iz poharanih sela
vraao stoku i stvari to su Turci bili zaplenili i opljakali. Gomila
zarobljenih Turaka bez saruka, u pocepanim seljakim odelima, sedela
je na ledini i ekala ta e biti od njih. Beari su ih uvali, odbijajui
seljake koji su hteli da ih saseku.
Odbijte kad vam kaem. Veljko je naredio da se zarobljenici ne
diraju. Zna on ta radi.
Slave ti, pusti me da onoga roavka iva oderem. Snahu mi je
napastvovao molio je jedan pogrbljen starac.
Kad je tako, uzmi ga. Ali se brzo gubi, jer ako naie Veljko,
stradaemo obojica. A vi, Turci, drugi put pamet u glavu.
Starac je iz gomile zarobljenika izvukao roavog i razrokog Turina.
im ga je izdvojio, pritra omalena lepukasta nevesta i dodade starcu
ular; starac sveza Turinu ruke, a oglav mu nabi na glavu i povede ga za
sobom. Nevesta je trala za njima i stalno udarala Turina kocem po
glavi. to je zarobljenika vie oblivala krv, enica je postajala sve besnija
i sve vie navaljivala s kocem. Jedan visok i glavat seljak, ovek u
godinama, s gaenjem je to posmatrao.
Kurvo, kad ti je Suljo leao na trbuhu, nisi ni prstom mrdnula da
se brani! A sad besni.
Kako sam mogla da se branim, glavonjo? besno odbrusi
194

nevesta i poe sa zamahnutim kocem na seljaka.

Starac je privezao Sulju za ljivu, a zatim se izmakao i seo, napunio
lulu pa, okrenuvi se snahi, rekao:
Evo ti no, pa mu seci komad po komad iva mesa.
Otkuda je dotrala neka starica sa sekirom niko nije video. Pribrano
je prila Sulji i udarila ga po glavi. Krv je iknula iz rascepljene lubanje.
To pomami sve prisutne ene. Zavritale su i navalile sa svih strana.
Zaas su od Sulje ostali samo komadi unakaenog tela... Onda prie
jedan bear i udarcima kandije rastera ene.
Sklanjaj ove ostatke! otro podviknu seljacima.
Dan je sve vie odmicao, a uzbuenje meu seljacima se smirivalo.
Buljuci ovaca, krava i volova odlazili su prema selima. Zarobljenih
Turaka sve vie se pribiralo. Bilo ih je ve oko etiri-pet stotina. Tada se
pojavio Veljko u pratnji popa Radisava i Milutina. Turci kao po komandi
skoie na noge i utke ga pozdravie. Veljko je asak osmotrio gomilu
zarobljenika; lice mu se smrklo kad ih vide oajne u dronjcima. Malo je
poutao, a zatim rekao:
Turci, Hajduk Veljko ne ubija niti poniava zarobljenog
neprijatelja. ao mi je to vam danas nisam mogao pomoi i odbraniti
vas od osvetnikog besa naroda. Tome ste sami krivi. Ubijali ste,
pljakali i vrili svakojaka nasilja. Ozlojeen narod se svetio. Vi koji ste
ostali ivi zablagodarite mojim vojnicima za ivote. Pustiu vas i
propratiti do Zajeara. to ste radili i kako ste proli, kaite poteno
Pazvandiji. Ja vam ivote poklanjam. Ali vas savetujem da drugi put
narod ne tlaite.
Valahi i bilahi, Veljko, neka ti je svaka ast. Junaki si nas
pobedio, a oveno nam oprata ivot. Zaboravio si zlo koje smo radili
odgovori vitak naoit Turin.
Milutine, uzmi neto vojske i proprati Turke do Zajeara naredi
Veljko.

195

XIII

Lenka

se za to vreme ve potpuno pribrala. Pozvala je seljake i

naredila im da izvaljaju tri bureta vina i dva rakije da se poasti vojska i
narod. Zatim se dade na posao da priredi za Veljka veeru. Na Trajeta
nije vie mislila kao da nikada nije ni postojao. Momak je zaklao jagnje
sisane i pekao ga na ranju u dvoritu. Milica je razvlaila pitu, a Lenka
spravljala baklavu. Poto je Traje sakrio posue, vino e morati da se
posluuje zemljanim bardakom. I dok je urno pripremala gozbu, Lenka
se sa gorinom seala svega to je od udadbe proivela. Izdueno i
uplaeno Trajkovo lice javljalo se u svemu to je od jue preivela. Strah
je najvea slabost i sramota, mislila je. Trebalo je to da znam dok sam
bila devojka, pa mi se ne bi moglo dogoditi da se priklonim i poem za
ru. Za njega je novac najvanija stvar na svetu. Priseala se kako su
mu ruke gramzivo uzimale svaku paru. Zakidao je gde god je mogao, a
nou je po itav sat kleao pred ikonom, temenao i mrmljao molitve.
Sav taj komar misli i seanja rastera iz njene svesti Veljkova slika.
Lice mu je imalo zdravu mrku boju a bilo je u isti mah i hladno kao
kamen i milo kao u nestana momka. U oima je svetlost i toplina, ali i
snaga pomeana sa prkosom. Pa onda taj izraz umnosti i bistrine. Samo
straha i brige nema na Veljkovom licu. A kako mu tek pristaju odelo i
oruje! Na konju kao da je izrastao iz sedla.
Napolju se ve vilo kolo. Devojke i momci su pevali:
Lenovac selo ubavo,
U njemu se Veljko rodio.
Vile ga mlekom dojile,
Soko ga rosom pojio,
A zmaj mu srce darovao.
Sa suncem se Veljko bratio,
Hajduku etu poveo,
U boju Turke nadbio
U kolu momke nadigrao,
Devojkama je lice ljubio,
A mene mladu preskoio,
Zato sam tuna, alosna.
196

Naslonjena na prozor, Lenka je gledala kolo i u njemu Veljka. U

glavi joj se mutilo, a telo poduzimala slatka klonulost. elela je bar da
jednom u ivotu dozna ta je pravi ovek i istinsko milovanje. Usne su joj
gorele. Dolazilo joj je da cikne od enje, da istri iz kue, uleti u kolo i
besno zaplete igru dok ne padne mrtva. Jeknu i doe do seije
teturajui. Milica joj pritra i poe da je miluje.
De, de, priberi se.
Tebi se mogu poveriti. Otkako sam videla Veljka, sve se u meni
smutilo. Stope bih mu ljubila. Srce iz nedara dala. Ne mogu dui i telu
odoleti. Znam da je to ludo to elim.
Ja miljah da si bolna, a tebi Veljko u glavi. Nita ne brini. Jedva
e doekati da legne uza te. Bearina je to.
Lenka ponovo ustade i poe da sprema po kui. Vreme kao da je
stalo. Gde god je bacila oko, svuda je nala neto to nije u redu. Ali to
se vie primicalo vee bila je sve nestrpljivija.
Napolju se ve sputao sumrak. Vojska je naloila vatre. Peku se
dva vola i desetak ovnova. Seljaci su doneli vino i rakiju, a ene i
devojke umesile razne pite. Ludo i nesavladivo oduevljenje koje donosi
buna i pobeda zahvatilo je sve seljake. Niko se vie ne ustruava da
iskae radost. Na nebu se gomilaju oblaci. Planine tonu u tamu. Nebo se
osulo krupnim svetlim zvezdama ranoga prolea. Tu i tamo odjekne
pucanj ili se zauje brz topot konjskih kopita; glasnici jure na sve strane
po celoj Crnoj Reci da objave pobedu.
U Trajetovoj odakliji sve je ve spremljeno, kao da je veliki
praznik. Postavljena je i trpeza: peeno jagnje, razne pite, sirevi, kajmak,
rakija i vino. Lenka sve napetija oekuje gosta, jer je sad ona domain.
Pogledala je momka koji je ekao zapovest i upitala:
Ima li u podrumu jo vina?
Ima deset nedirnutih buradi.
Jo tri izvaljuj vojsci i narodu, a Veljku i pop Radisavu kai da ih
eka veera.
Svadbe nisam imala, ree sama sebi Lenka. Ovo je moj prvi dan
ivota. Od danas mora sve drugaije da bude. Jo sa vrata ula je
Veljkove korake i smeh popa Radisava. Kad su uli, poklonila se i rekla:
Ja sam ovde veeras i domain i domaica. Spremila sam
veeru za spasioce. to sam iva, treba da blagodarim Veljku. Je li tako,
pope Radisave?
Lenice, ne meam se u boju promisao. to se tie Veljka, nee
ti s megdana pobei. Vidi i sama kako je ludo vreme nastalo. Jedan
ivot i jedan svet postoji. Ovaj na zemlji je gurav, pun patnje i muka, ali
ima u njemu i lepote ko ume da je vidi i uzme. Eto kakva si ti. Sunce bi
zastalo da te vidi. Da mi je negdanja mladost, s Veljkom bih zbog tebe
197

megdan podelio. Zato za onaj svet i greh ne brini, Lenice. To ja uzimam

na svoju grenu duu. Traje je, vidi i sama, nekuda odmaglio.
avolji pope, gde e ti dua? Zato me tako gleda?
opomenu ga Lenka.
Luda si, Lenice! Pred lepotom i krvnik ustukne i srce mu
omeka. Znam ja or-Sulejmana bolje od ikoga. Roenu bi majku
zaklao, a pred tobom je pamet i glavu izgubio. Ali ta mogu ja, seda
brada. Veljku je otvoren put tvome srcu. Zar je onaj tvoj Traje zasluio
da ima takvu enu? Ulizivao se or-Sulejmanu i mislio samo na dukate.
Hristovih mi rana, za tebe je vredelo sto puta poginuti. Ali koja vajda kad
je tu Veljko! Meni ostaje samo da se noas napijem.
Milica se nasmejala i prekorila ga:
Ne zadevaj Lenicu. Pogledaj kako je porumenela!
Veljko i pop Radisav zasedoe za sofru. Dvorile su ih Lenica i
Milica.
Napolju pred kuom buka, pesma, vika i veselje sve su vie uzimali
maha. Crnoreki narod pokrenuo se iz ropstva. To vie nisu bili mirni
domaini i obani, nego buntovnici sa pukama i handarima. Prolivena
krv njihovih gospodara opila ih je jae od pia. Sve to su vekovima u
sebi guili i u strahu sputavali provalilo je noas iz njih kao neukrotiva
bujica. Nagovetaj slobode razbudio im je snagu, ponos i odlunost, i
uspravio unienog oveka. Zaboravili su na njive, baije, ovce i
sutranjicu.
Bila je to prava i prva ustanika no. No slobode i nade, velikog
slavlja i prve pobede. Sve se moe, sve se sme u takvim asovima. Niko
nikome nita ne zamera. Vekovni obru ropstva pukao je. Miris rakije,
peciva i proletnje noi opio je uzbuene due ljudi i ena. Nije se moglo
znati gde poinje radost, oduevljenje, klicanje slobodi, a gde mrnja i
razuzdani bes osvete. Seljaci, beari, ene i devojke, svi su se izmeali i
upleli u mnotvo koje klie, urla, peva i preti. Glave su se naginjale jedna
drugoj da bi to jae urlale, to jae uzvikivale radost i pesmu. U
upavom krznu mraka grlila se ljudska gomila. Sve je pobesnelo,
razigralo se, diglo i zahuktalo. Gruvale su kubure, dozivali se momci, a
starci sedeli uz vatre i pili. Svi su jasno oseali da se iz krvi i pobune
raa nov ivot, da e od noas biti sve drugaije, pa svejedno da li lepe
ili munije.
To to se napolju dogaalo Veljko, pop Radisav, Lenka i Milica nisu
videli. Njih dvojica su jeli i pili, a Lenka i Milica su ih dvorile. Veljko se
oseao nekako udno. Bio je sav ustreptao, gotovo kao da je bio
osvetljen unutra u sebi. Od dolaska u Crnu Reku i dizanja ustanka u
njemu se sve vie snaila volja za borbu. Sam je sve odluivao. Smelost
mu se poveavala, oko izotravalo, a mozak je brzo procenjivao situacije
i donosio odluke. Njegovi poduhvati nisu vie ni od koga zavisili. Tamo
198

gde su drugi iz ustanikog vostva videli stotine prepreka, opasnosti i

zbunjivali se, njemu su se ukazivale svakojake mogunosti. Borba je
ivot, lepota i krepkost. Kad ga eka najvea opasnost, on se osea
pribran i odluan. Zajedniki ivot s bearima postao mu je radostan i
beskrajno privlaan. Ovi nemirni ljudi nisu ni od ega zazirali, nita im
nije predstavljalo prepreku. Surovi kao kurjaci, tukli su se nemilosrdno,
ali su ostajali svuda i uvek vrsto vezani kako za Veljka tako i meu
sobom. Uskraenu nenost rodbine i porodice izlivali su jedni na druge.
Logor im je zamenjivao kuu, enu, rodbinu i ljubav. U venom lutanju
pre ustanka, kad ih je ivot tukao svakovrsnim patnjama i mukama, oni
nisu ni znali da postoji i ovakav ivot koji je kroz borbu donosio ne samo
slobodu nego i sva druga dobra na svetu.
Snagom svoje volje i pregalatvom tih ljudi Veljko je oseao kako se
sve vie uzdie iznad ljudskih briga i svakodnevnih nevolja. Njihova
pesma, oduevljenje i mladalaka obest uveravali su ga da pred njim
stoje sve nove pobede, da e njegovo ime odjeknuti irom cele Turske
Carevine i da e mnogo nasilniko srce uzdrhtati strahom, jer se raja
krenula i zaplamsala snagom. Zar ima neto vee, uzvienije od toga na
svetu? Raspaljen tim mislima, sve je vie salivao u sebe vino, a pred
oima mu se kroz magliast veo ukazivalo bledo Lenkino lice. Oi su joj
se ee zaustavljale na njemu. Sjale su kao zvezde. Sluao je, oaran,
njen neverovatno lep i prijatan glas. Ruka koja mu je dodavala vino bila
je do bola nena, pa ga je obuzimao gnev i pri samoj pomisli na nasilje
koje je nad Lenkom hteo da izvri or-Sulejman. eleo je da srui i spali
celu Tursku Carevinu. Da nigde ne ostane ni drvo za hlad Turinu!
to je vie pio, sve je bre tonuo u slatke misli i sve je jae oseao
Lenkino prisustvo. elo mu se orosilo znojem, ile na vratu nabrekle;
raskopao je demadan na prsima i rastrgao kopu pod grlom na koulji.
Sada za njega nije vie nita postojalo sem Lenke, pesme, vina i zrane
lepote koja je vejala iz celog njenog bia. Nije vie mogao da se
savlauje. Otelo mu se kao davljeniku:
Pesmu mi zapoj, Lenka!
I Lenka se jedva savlaivala. U njoj se sve penualo od elje i
nemira. Pesma i svirka spolja uzburkali su joj krv i zamutili mozak. Soba
se punila toplom i slatkom svetlou. Odelo joj je stezalo telo kao oklop.
Srce u grudima raslo. Da nisu tu bili pop Radisav i Milica, pokidala bi sve
sa sebe, preturila trpezu i sjurila se na Veljka da ga bezumno zagrli.
Savlaivala se poslednjim naporom volje. Ali kad je ula Veljkov povik za
pesmom, trgla se, zaagrila oima, uzela posluavnik i stala da udara po
njemu kao po dairama, pa zapevala:
No je pusta planina
A hajduk rana dopao.
199

Sam je bez druga i brata.

Niko mu rane nee previti,
Majka ga suzom nee obliti.
Devojka sedi ukraj pendera,
Ruse je kose postrigla,
I majci stidno, zborila:
Majko, mila majice,
Dragan mi ljutih rana dopao.
Pusti me da mu rane previjem,
Suzama u ga svojim pojiti,
Usnama u mu srce snaiti,
Kouljom rane zaviti.
Dok je Lenka pevala, Veljko ju je zaneto posmatrao; pop Radisav i
Milica neprimetno su izili napolje. Najedanput se neto u Lenki slomilo.
Zadrhtala je. Iz ruke joj je ispao posluavnik i ciktavim zvukom razbio
tiinu. Veljkove se obrve zaueno podigoe. Lenka se okrenu oko
sebe. Kad vide da je sama u odakliji s Veljkom, brzim koracima prie
vratima i ubaci rezu u kljuaonicu. asak se predomiljala, a zatim se
baci na ilim i gorko zarida. Tuga i slabost svu je ispunie; suze su bile
blagorodno olakanje. Oh, kad bi znao kako sam srena to smo sami!
mislila je Lenka jecajui, a lepe ruke u drhtavom trepetu ispruile su
se prema Veljku. Obuzimala ju je nekakva slatka mekota, pa joj se inilo
da lebdi na krilima pod oblakom i da e je svu razneti vetar kao pramen
magle. Veljko ustade i kleknu uz nju. Poljubi joj suzne oi, a potom je
uze u naruje. Oseala se dobro i ugodno kao nikad, iako su joj suze
sve vie navirale na oi...

200

XIV
im se ulo za bunu u Crnoj Reci, celom Srbijom krenula je pesma
o Veljku kao neustraivom junaku. S jaanjem prolea jaala je i buna, a
pesma je postajala sve krilatija. Sunce se dugo zadravalo na nebu.
Duvali su topli vetrovi, topei sneg na planinama. Gora se okitila novim
listom, zemlja travom i cvetovima. ume su se napunile zbegovima.
Zakliktali su orlovi i sokoli, jurili zapenueni potoci, a Veljkovi glasnici i
uhode rastrali se na sve strane na besnim konjima, raznosei priu i
pesmu o njemu. Gde god je bilo puta i prolaza Veljko je napravio anac i
postavio zasedu. Sela su se svikavala na rat i opasnost. Oralo se i sejalo
kao i ranijih godina, ali je svako seljako uho napeto prislukivalo.
Svakome je bilo jasno da Turci nee lako pustiti Crnu Reku, niti
zaboraviti poraz na Vrbovcu.
Ba zbog toga Veljko je komandu nad Crnom Rekom predao bratu
Milutinu i popu Radisavu. Naredio im je da saine spiskove boraca i da
vebaju seljake u rukovanju orujem, a on je pohitao da buni
gurgusovaku, svrljiku i banjsku kneinu. Svuda su ga Srbi rado
doekivali i s poverenjem pristajali na bunu. Veljko je i dalje postavljao
nove i odlune ljude za stareine sela i kneina. Od svojih beara
naimenovao je bimbae i buljubae, vojnike stareine. Utvrenja i
palanke nije napadao. Znao je da ih bez topova ne moe uzeti, a nije
hteo da uzalud gubi ljude. Pokuao je samo da zauzme Gurgusovac.
Kad Turci dadoe estok otpor, zadovoljio se uzimanjem plena u stoci,
kao i ergelom od sedamdeset konja. ete njegovih beara nadzirale su
sve puteve prema Niu i Vidinu, prodirale su duboko u Bugarsku, palile
spahijske konake, ugroavale trgovinu i snabdevanje turske vojske i
gradova. Ceo vidinski paaluk oseao se uznemiren i nesiguran. Pesme
i prie o Hajduk-Veljku i njegovim bearima prenosile su se na sve
strane. Pojavljivao se tamo gde ga nisu oekivali. Munjevitim napadima
razbijao je turske strae i grupe vojske koje su osiguravale puteve.
Ogromne koliine plena u hrani, stoci, robi i novcu propraao je za
Crnu Reku, a od svega je slao jedan deo Sovjetu za narodnu kasu.
Bili su to dani stalnog pokreta i napada na Turke. Iako ga je sve to
zanosilo, uvek se pri odmoru rado seao Lenke i noi provedene s njom.
U asovima dok izdvojen sedi, pui ili pije, Lenka mu je dolazila kao
201

privienje, onakva kakva je ostala onog jutra kad je na Kulji krenuo da

buni Svrljig. Htela je da ide s njim. U raj ili pakao makar, rekla mu je,
samo da s tobom diem isti vazduh. Ispijao je crnjak i zadovoljno se
osmekivao pri seanju kako je uzimala njegov handar u svoje bele
meke ruke i vitlala njime. Sevala je oima i govorila: Posle onoga kad
sam ubila Por-Sulejmana, za mene, Veljko, vie nita nije ni teko ni
strano. Konja znam da jaem. Nauiu da pucam. Svuda u biti uz
tebe. Nisam znala ni da postoji, a ekala sam te celog ivota. Tako je
Lenka tih dana potpuno bila potisla iz Veljkovog srca sve ostale ene.
Marija i Spasa liile su mu na neke drage, ali ve blede i daleke senke.
Mislei na Lenku, obuzimala ga je istinska radost pa je sam sebe pitao
kako ljudi mogu da budu svirepi i zli kod toliko dobrih i lepih stvari u
ivotu, od kojih su najlepe ljubav i borba.
Megdan, ene, dobar konj, vino i pesma, zemlja puna uma,
klanaca, potoka, zelenih livada, cvea i svakojakog rastinja. Gore je
nebo i po njemu zvezde. ivot je nestaan kao proletnji vetri, svuda
zaviri, sve dotakne i pomiluje. Naroito je divna mladost, koja sve moe i
sve hoe. Od takvih misli snaga mu se nadimala, rasla, a ono ludo u
njemu svega je zahvatilo; vie nije mogao da odoli elji za Lenkom.
Dozvao je Dodu:
Konja mi sedlaj! Ti, Peo, pazi da te ne iznenade Turci dok se ja
ne vratim!

202

XV

Kad je Veljko krenuo da budi Crnu Reku, Milenko je upao u Pore,

te ga pobunio i zavladao njime. Napravio je logor u Malajnici. Da
olakaju Milenkove operacije u Poreu i oko Dunava, Veljko i Petar
Dobrnjac udruenim snagama prodrli su poetkom aprila nikim putem u
pravcu Vidina. Iznenadnim naletom razbili su tursku posadu u klancu
Vratarnici i prodrli u Bugarsku do utvrenja Berkovice. Utvrenje su
opkolili i pozvali posadu na predaju. Zaplenili su sve to je pripadalo
Turcima: desetine hiljada ovaca, goveda, konja, vojnike i trgovake
karavane. Iznenadna Veljkova i Petrova pojava u vidinskom paaluku
pobrkala je Mula-pain plan i primorala ga da odvoji deo svoje vojske pa
da je poalje, pod komandom Ibrahim-pae, na Veljka i Petra. Pored
peadije i konjice, Turci su krenuli i artiljeriju, kojom su rukovodili
francuski oficiri. Ba tih dana u Vidinu je iznenada umro Pazvan-Oglu,
mrmljajui u samrtnom bunilu Veljkovo ime.
Ibrahim-paa je bio hrabar i uporan ovek. Krenuo je iz Vidina u tri
pravca na Veljka i Petra, koji su drali Berkovicu u opsadi. Upornim
marom, Ibrahim-paa je prevalio put za dan i no, pojavio se iznenada
nadomak srpskih poloaja i time im ugrozio bokove. Vet vojskovoa, on
je bio i dobar politiar: znao je teku situaciju u kojoj se nalazilo Carstvo i
zato nije hteo niim da izazove stanovnitvo na pobunu. Izdao je strogo
nareenje da se bugarsko stanovnitvo ne pljaka i ne terorie, jer se
bojao da se i u vidinskom paaluku i u Bugarskoj ne podigne buna kao u
Krajini, gde su mesni Turci zloinima oterali narod u zagrljaj Veljku i
Milenku. Naviknut na borbe s Rusima, koje su voene prema usvojenoj
taktici i pravilima, Ibrahim-paa se kao i sve turske vojskovoe plaio
borbe s Veljkom, jer je ovaj ratovao mimo svih pravila. Kao vojniku od
znanja i zanata Ibrahim-pai je izgledalo da tu vlada nekakva nepojamna
zbrka, kojoj niko ne moe da uhvati ni poetka ni kraja. Po pravilima
tadanjeg ratovanja, Ibrahim je obezbeivao glavninu jakim konjikim
patrolama na krilima, izbacivao je prethodnicu, bubnjao i zurlao, mislei
da e time naterati Srbima strah u kosti. Ali im se pribliio Veljku poela
su iznenaenja. Bearske zasede saekivale su im pobonice i
iznenadnim naletom ih unitavale, a zatim se bacale na komore. Tako su
mu nonim upadom nadomak same Berkovice sasekli posadu baterije, u
203

kojoj su se nalazila dva francuska oficira.

Gubici u komori, hrani i ljudstvu veoma su zabrinuli Ibrahim-pau.
Strepeo je da to moe u odlunom asu postati sudbonosno. S druge
strane, Berkovica je predstavljala kljuni poloaj u borbi protiv Milenka,
koji je nastojao da se sastavi s ruskom vojskom u Oravi. Oklevati se
nije smelo. Zato se odluio za udar. Preko uhoda i seljaka proverio je i
potpuno utvrdio koje poloaje dri Petar, a koje Veljko. Po onome to je
uo, Petar mu je izgledao brojno i vojniki jai. Da iznenadi Petra i
zavara Veljka, jo u toku noi priveo je u blizinu Petrove vojske peadiju
i vei deo konjice. Prema Veljku je ostavio dva eskadrona konjice, etiri
topa i jedan odred peadije.Ta vojska trebalo je da izvri prvi napad, a
zatim da pree u odbrambeni stav i privee Veljka. Celokupna ostala
snaga, mnogobrojnija i bolje naoruana, imala je da se srui na Petrovu
vojsku, uniti je, a zatim brzim manevrom napadne Veljka s boka.
Ali se Petar i Veljko nisu dali prevariti. Njihov cilj nije bio da osvajaju
Berkovicu, ve da olakaju Milenku spajanje s Rusima. Jo dok se
Ibrahim-paa spremao da krene s vojskom, Veljko je preko vetih i
hrabrih uhoda, Vlaha i Bugara, stalno bio obavetavan o pokretima i
namerama Turaka. Naslutivi namere Ibrahim-pae, a da bi zaplaili
turski garnizon u utvrenju, Veljko i Petar odredie nekoliko stotina
smelih ljudi da u pono izvre napad na utvrenje, a zatim da se povuku.
Na poloaju koji je drao Petar i gde su bili utvreni anevi bile su
naloene mnogobrojne vatre, oko kojih se pevalo do duboko u no. Na
vatre su stalno dometali drva, a oko njih namestili trupine drvea i motke
okiene starim odelima, pa uz pomo te varke svu ustaniku peadiju
pomakli u desni bok Turcima. Veljko je uzeo svu konjicu i poveo je kroz
umu Ibrahim-pai za lea. Na liniji ispred turskog fronta ostavljeno je
nekoliko zaseda koje su imale zadatak da prihvate borbu i da polako
uzmiu ka srpskom poloaju.
Videemo ko e koga! rekao je Veljko opratajui se od Petra.
Kad se smestila na svoj poloaj, ustanika vojska je nestrpljivo
ekala da zabeli zora i doe sudbonosni as odluke. U svanue, turska
vojska je oprezno krenula da zaobie raniji Petrov poloaj. Isturena
odeljenja ubrzo su nagazila na busije, pa je poela pucnjava. Petar je sa
strane, stojei na bregu, paljivo pratio turske pokrete i odmeravao gde
da im zada udarac. Za to vreme Veljko je ve bio zaobiao levi turski bok
i nastojao da se neopaeno jarugom potoka to vie priblii turskoj
rezervi i komori. Usled prolenih kia teren jaruge bio je mokar pa su se
konji esto klizali, ali na to niko nije obraao panju, poto je ljudstvo bilo
sastavljeno od smelih i okretnih binjidija. Dve-tri stotine metara ispred
konjike kolone iao je Veljko u pratnji Dode, Milutina i Pee. Kad god
je iao u odlunu bitku, ili da izvede smeo podvig, Veljko je uvek sa
sobom vodio po tri-etiri isprobana bearska vuka. Pri izlasku iz jaruge
204

susreo se s turskom konjikom patrolom. Iznenaeni i jedni i drugi, naglo

su zaustavili konje.
Ko je tamo? upita voa turske patrole.
Turci odgovori Veljko, jer je znao da e ceo plan propasti ako
pukne makar i jedna jedina puka.
Po kakvom zadatku? zapitao je Turin buljei u jutarnju
sumaglicu kako bi to bolje video.
Veljko izvue sablju, polegnu po Kulji i jurnu do turske patrole. Kad
je doleteo do nje, naglo se uzdigao i snanim zamahom presekao
visokog Turina. Dva druga konjanika zbunjeno su gledala, mislei da je
u pitanju nekakva zabuna. Taman kad su shvatili ta je u stvari i hteli da
okrenu konje, Doda i Pea epae ih za vratove i sjurie im handare
u grudi. Izvebani turski konji ostali su u mestu i uznemireno irili
nozdrve. Beari ih privezae za drvee.
Puana i topovska pucnjava sa turske strane postajala je sve jaa.
Teka ulad sukala su kroz vazduh i rila palisade i naputene rovove
srpskog anca, dok se peadija, brzo i dobro rasporeena, oprezno
kretala napred. Srpske zasede su prihvatile borbu, ali su odmah poele
uzmicati, mamei tako Turke sa sobom. I sa utvrenja je poela estoka
topovska i puana paljba. Rasporeena ivicom ume, srpska konjica
stajala je pripremljena na juri. Kulja se pod Veljkom nemirno vrteo i
strugao uima. Sunce se ve bilo uzdiglo iznad brega i obasjalo celo
poprite. Razvijena u bojni poredak, turska vojska je halakala.
Odjedanput se desilo neto nepredvieno i neshvatljivo za Turke. etiri
Petrova topa iznenada grunue karteom s desnog boka po turskim
redovima. A dva peaka plotuna jedan drugome ne dadoe izduiti.
Veljko vide kako se niz breg sruuje srpska peadija na desno tursko
krilo.
Nije vie hteo da gleda. Zategao je uzdu Kulji i okrenuo se prema
bearima. Lice mu je strogo, ali oi mu blistaju. Zatim mu lak osmeh
zaigra oko usana.
Da kreemo, brao! Najpre hodom, a onda silovit zagon i seci!
Zatim nagli uzmak i povlaenje.
Jo u hodu Veljko je za sebe izabrao cilj: ravna livada na kojoj je u
pripravnosti ekala turska konjika rezerva. to se vie pribliavao, sve
vie mu je u oi padao jedan Turin na belom konju, u bogatoj opremi,
okruen grupom konjanika.
Vadi sablje! ciknuo je Veljko i pustio dizgin Kulji.
uo je iza sebe konjski topot i fijuk vetra. Ali je u isto vreme zapazio
kako se turski konjanici okreu, zbijaju u grupe i brzo vade sablje. Silovit
nalet beara uvek je poinjao brzom paljbom kubura, a zatim je dolazila
sea. Bez velike nude, Veljko nikad nije upotrebljavao svoje kubure.
Njega je Kulja strelovitom brzinom naneo na grupu Turaka. Dvojicu je
205

presekao, a onda se naglim zaokretom ustremio prema Turinu na

belom konju. Meutim, on mu iznenada izmae udesno. Sablja mu je
ve bila u ruci, spremna za odbranu.
Ko si vlae? uzviknu Ibrahim-paa.
Hajduk Veljko, Turine. Nego, ko si ti?
Ibrahim-paa, kopilane! odgovori paa srdito.
Veljko jurnu, ali mu put preprei turski konjanik na snanom vrancu.
Silovitim zamahom sablje Veljko ga presee po pasu, a neko od Turaka
opali kuburu. Kapa sa Veljkove glave odlete. Kulja je ve bio polegao
po zemlji, ali se odmah naglo uzdigao. Tek tada je Veljko video da mu je
Ibrahim-paa izmakao.
Ono to je bearima stajalo na putu bilo je sravnjeno sa zemljom.
Jedan deo turske komore i dva velika topa beari su brzo odvlaili
nazad, ali su se Turci ve bili pribrali i prestrojavali se za protivudar. S
poloaja gde se nalazio Petar planula je zapaljena gomila granja. To je
bio ugovoreni znak za odstupanje prema klancu Vratarnici, gde su se
Veljko i Petar dogovorili da saekaju novi napad Ibrahim-pae.
Ostavljajui razbojite puno turskih leeva, gotovo svaki bear je
vodio po jednog zaplenjenog konja, nosio mnogo oruja, odela i ostale
spreme. Zaplenjeni topovi i etrdeset natovarenih konja odmicali su pred
vojskom.
I pored dosta velikih gubitaka, Ibrahim-paa je smatrao da je
postigao to je eleo. Utvrenje je snabdeo jaom posadom i hranom, a
dodao im je i neto tekog orua za odbranu. Za Veljkom i Petrom
poslao je manji odred vojske, s namerom da ih time vee da ne mogu u
odlunom trenutku pritei u pomo Milenku. Zatim je sahranio mrtve, a
ranjene Turke otpremio za Vidin. Prenoio je, a sutradan posle boja
pohitao je da se pridrui turskoj glavnini, koju je Mula-paa vodio na
Pore.

206

XVI

Niki, gurgusovaki i zajearski Turci bili su potpuno onemogueni

da bilo ime sudeluju u planu Mula-pae, jer su Veljkove gerilske grupe
neprestano krstarile oko gradova i stalno ih uznemiravale, stvarajui
utisak da se Srbi spremaju da napadnu utvrenja. To je izgledalo
verovatno naroito zbog toga to je Petar skrenuo svoju vojsku prema
Niu. Po savetu francuskih oficira, koje je Mula-paa vodio kao svoje
savetnike, Turci su poseli Veliko ostrvo na Dunavu i na taj nain
onemoguili prelazak Rusima u Srbiju, a spreili su i sastanak
saveznikih vojski. Milenko je u to vreme drao u opsadi Negotin. Turci
su se junaki opirali i hrabro branili grad. ak su i ranjenici odlazili na
svoja mesta na bedemima im bi bili previjeni. Mula-paa je shvatio da
nee moi da odri ni Veliko ostrvo ako izgubi Negotin, a pogotovo da
nee uspeti da sprei spajanje Srba i Rusa, to bi znailo da bi izgubio
bitku i upropastio sjajno zapoetu karijeru. Posledica svega toga bilo bi
da spremi vrat za svileni gajtan, jer je u Hurid-pai imao velikog
suparnika. Zato je brzim marem poveo na Negotin vojsku od etrdeset
hiljada ljudi, tri hiljade konjanika i sedam eksadrona topnitva. Milenko je
prihvatio neravnopravnu borbu i uspeo da odbije nekoliko Mula-painih
napada, ali kad Turcima Ibrahim-paa i deli Kadrijaga dovedoe
pojaanje od tri hiljade novih konjanika, morao je da se povue u
utvrene aneve na Malajnici.
Sve se to deavalo u vreme kad se Veljko sa velikim plenom vratio
u Crnu Reku i odmarao svoju vojsku u Vrbovcu. Glavni stan bio je
smestio u Trajetov han, a Milutina i popa Radisava poslao je da diu
nova utvrenja i pojaaju posadu u anevima. Sve aneve snabdevao
je municijom i hranom, jer je predviao turski napad na Crnu Reku.
Dugo Veljkovo odsustvo izmenilo je Lenkina oseanja prema njemu.
Poela je da razmilja o njemu onakvom kakav je on u stvari i bio. Bila je
i srena jer je zanela s njim i alosna jer je shvatila da i pored deteta,
koje je plod ljubavi sa Veljkom, i pored svoje odanosti, nikad nee uspeti
da ga potpuno vee uza se. Pre polaska s Petrom u Bugarsku milovao ju
je celu no silovito i neobuzdano, a kad se ujutro pojavila na prozoru da
ga pozdravi i isprati, nije se ni okrenuo da je pogleda. To je bio pravi
Veljko: vojniina stvorena za rat, nemiran ovek dobre due, koji hrabro
207

bije boj ali i lako ulee iz avanture u avanturu. Shvatila je da Veljko nikad
nee moi da se preda samo jednoj eni i da je ljubav za njega, kao
vino, samo prolazna zabava izmeu jedne i druge borbe. Snaan je,
smeo, lep i junaina, voli konje, lepo odelo, nijednoj lepoj i mladoj eni
nee okrenuti lea, ali nije razmetljiv i slavoljubiv. Njega nikakva
obaveza nee sputati kad je u izgledu borba s Turcima. Kad ima novca,
nikome ga ne uskrauje; kad mu neto nedostaje, uzima tamo gde
moe. Velik u hrabrosti, jo je vei u izdanosti. Turke mrzi i tamani ih
kao neman, ali kad ih pobedi i zarobi postupa s njima kao s ljudima.
Takav je to ovek, mislila je Lenka. Nauivae me se, pa ostaviti i
zaboraviti. Ali kad ve nosim pod pasom njegovo dete, moram naterati
sebe da trpim Trajeta, tu bedu od oveka.
Tako se sve vie stiavala i postajala paljivija i obazrivija prema
muu; sve je vie mislila ta je eka u budunosti. Veljko joj nikada nita
nije obeao, niti se s te strane mogla bilo emu nadati. Skupoceni darovi
i nakit samo su znak njegove panje i rasipnitva. Najvie joj je bola
zadavalo to to je oseala da je Veljko sve vie hladniji prema njoj. Sada
se sve ee seao Marije, sina i Spase pevaice. Slao je Mariji novac,
a Spasi darove, oseajui se zbog toga ugodno kao ovek koji ispunjava
obavezu prema zakonitoj eni i sinu.
U takvom stanju zateklo je Veljka Karaorevo nareenje da hita u
pomo opsednutom Milenku. Lenka mu je na brzu ruku spremila
branjenik. U urbi ju je poljubio, pojahao Kulju, a Trajetu, koji je
izaao da ga isprati, gurnuo u aku nekoliko dukata.

208

XVII

Za sve to vreme Marija je ivela u bogato nametenom konaku u

Jagodini. Po obiaju ena istaknutih stareina drala je dvojicu slugu i
slukinju za spremanje hrane. Od lenarenja i obilja u jelu Marija se
poprilino podgojila. Meutim, utegnuta u gradsku odeu, i tako gojazna
bila je veoma lepa. Srcem i duom udela je za Veljkom. Oekivala ga je
i kad mu se nije mogla nadati. Za poslednju godinu dana svega je
nekoliko puta naiao. Ludo i silovito bi je izmilovao, utolio joj glad tela i
due i ponovo odjurio, javljajui joj se samo kad alje novac, poklone i
plen. Marija je takoe bila plahovita ena i nije umela hladno i trezveno
da sudi o Veljku. Danima i mesecima lomila se arkom eljom da ga
zadri za sebe. Da bar to ee doe, poalje pozdrav ili poruku.
Meutim, po mesec ili dva on se nije javljao niti slao glasnika, kao da je
potpuno zaboravio da ona postoji na svetu, a do nje su stalno dopirali
glasovi o njegovom junatvu i prie o njegovom ludovanju za enama. A
to se Veljko vie dizao, i Marija je sve vie bila zapaena u Jagodini,
kroz koju su esto prolazile istaknute stareine prema granici, ili su sa
Morave po vojnikim poslovima odlazili Karaoru u Topolu Petrovi,
Milenkovi i Veljkovi glasnici. Svi su oni priali o Veljkovim ratnim
podvizima. U isto vreme nju su sve ee poele da poseuju ene
istaknutih ljudi i stareina u gradu. To je bila neka vrsta podvorenja.
Jasno je mogla da zapazi kako joj sve te ene zavide, ali je i saaljevaju.
Marijinu sujetu naroito je vreala Milunka, ena resavskog vojvode orMilije Zdravkovia.
Milija je bio trezven i miran ovek, a njegova ena sluila za primer
svojom dobrotom, skromnou i predanou muu. Milija je mnogo cenio
i voleo Veljka, ali mu nikako nije odobravao orgijanja posle borbi. Zbog
toga je esto iz uprije slao Milunku da poseti Mariju i da je tei. Inae,
Milija je i sam svraao kod Marije kad god bi dolazio u Jagodinu. Bio je
to ovek suvog lica, video je samo na jedno oko, levo mu je bilo slepo,
sa dugim rastresitim brkovima koji su mu visili sa strane usana. Dok bi
se sluio kafom i slatkom, sluao je sa dobroudnim osmehom Marijine
jadikovke na Veljka, a potom bi je oinski teio blagim reima:
eri moja, sve su nae vojvode postale besne. Na Boga i pravdu
ne misle, ponaaju se gore i od Turaka. Ne pomiljaju na nevolju i
209

greotu, nego samo misle kako e to vie za sebe ujagmiti. Svi e oni na
kraju prezreni ostati pred Bogom i narodom, a odgovarae i za nevinu
krv i nepravdu. Tvoj Veljko je neto drugo. Ako pije, to radi iz dosade.
Njemu je glavno da se bije s Turcima i sirotinju od nevolje uva. Nikad
na slaba nije nasrnuo, niti je sirotinju gnjavio. Kad ima, svakome daje;
kad mu nestane, uzima gde mu ake padnu. Zato ga moda i ogovaraju
ulizice, jer im ne dozvoljava da se pred njim prse. Nije Veljko tebe
zaboravio. to retko dolazi, to mu nemoj uzimati za zlo. Mladi ste jo
oboje, a rat nee veito trajati.
Posle Milijinih poseta, Marija bi dan-dva bila mirna i posveivala se
detetu i kui. Ali to nije moglo dugo da traje. eznula bi za Veljkom svim
srcem; po itave noi nije mogla oka da sklopi. Svaki as joj se inilo da
uje kako iz daljine dopire teki topot konjskih kopita, a zatim da je na
kapiji zveknula halka. Tada bi ustajala, prilazila prozoru i irom ga
otvarala. Ali, doekala bi je mrtva tiina, teka bela meseina i zaspali
grad...
ak ni danju nije bila mirna. Besposlena, lutala je iz sobe u sobu,
zagledala u sve kutove, kao da trai neto to je zaturila i zaboravila;
zatim bi uzimala dete u naruje i ljubila ga i grlila do iznemoglosti.
Meutim, i njega bi brzo gurnula od sebe i dugo zurila izgubljenim
pogledom u prazninu.
Jedne takve uarene i grozniave noi zaula je pred vratima sobe
neije korake. Raskomoena, skoro polunaga, upalila je sveu i
uzbuena otvorila vrata mislei da je Veljko. Ugledala je belog i
unezverenog momka Jovanu, mladia od svojih osamnaest godina, koji
je ve godinu dana bio njen sluga. Taj protegljasti momi, viljav,
okretan i brz da poslua, naglo se izmenio za godinu dana. Popunio se,
uobliio, razrastao i osnaio. Po gornjoj usni hvatala mu se mahunasta
senka mukosti. Gledao ju je iz tame zadivljen; potajno je bio zaljubljen u
nju. Tek tada je shvatila mladia. Na licu joj se javio osmeh:
ta radi tu? zapitala je, uhvatila ga za ruku i zagledala mu se
u zbunjene oi.
Ja, eto, tek onako... jedva promuca mladi a po elu mu izbie
grake znoja.
Luda i pomamna misao iskrsnu iznenada u Marijinoj svesti. Kad on
moe mene da vara s pevaicama i Turkinjama, zato ja ne bih mogla
njega sa ovim mladiem? Povukla je Jovanu za sobom u sobu i
proaputala:
Skidaj odelo, balave!
Posle te noi sve ga je ee dovlaila u sobu i, zaboravljajui se,
uila ga ljubavi i milovanju. Jovana je postajao sve smeliji; privikao se
brzo na njene vrele i nezasite izlive strasti, ali je i dalje ostao pokoran i
zadivljen. Marija se navikla na mladia, ali ga nije mogla zavoleti; i dalje
210

je eznula za Veljkovom snagom i ljubavlju. Jovana je mogao da je

utei samo privremeno. Godilo joj je saznanje da je on voli i da joj se
divi, a sem toga bila je na neki nain zadovoljna to se na isti nain,
neverstvom, sveti Veljku.

211

XVIII

Po

planu glavnog ruskog komandanta Miheljsona, Srbi su dobili

zadatak da poetkom marta 1807. godine nastupe od Vidina, kako bi
time omoguili povezivanje ustanike i ruske vojske. Milenko je od
Karaora i Sovjeta dobio nalog da izvri taj zadatak. Kad je Milenko iz
Porea napao Negotin i pokuao prodor prema Vidinu, ruska vojska nije
izvrila svoj deo sa Karaorem ugovorenog plana da pree Dunav i
tako pomogne srpsko nadiranje. Mula-paa je shvatio otkud mu preti
najvea opasnost, pa je, da zavara Ruse, prebacivao preko Dunava
manje grupe koje su upadale u Vlaku. Te trupe su spalile i opljakale
desetine sela i tako privukle na sebe rusku panju, to je Turcima i bio
cilj, jer su na taj nain mogli svu svoju veliku vojsku od etrdeset hiljada
ljudi da bace na Milenka i opkole ga na Malajnici. Tek sredinom aprila,
Miheljson je shvatio u kakvu je teku situaciju doveo Milenka i ustaniku
vojsku, pa je izdao nareenje generalu Isaijevu da sa hiljadu vojnika i
dva topa uhvati vezu sa Srbima. Ali, bilo je ve dockan.
Milenko je bio opkoljen sa svih strana, i Isaijev se nalazio na drugoj
strani Dunava i nije smeo da se preveze u Srbiju. Karaore je odmah
video u kakvu su teku situaciju Rusi doveli ustaniku vojsku u Malajnici.
Na brzu ruku odabrao je pet hiljada vojnika, uzeo desetak lakih topova i
usiljenim marom pohitao da spasava Milenka. U isto vreme naredio je i
Hajduk-Veljku da hita u pomo Milenku sa svojom vojskom.
im je Veljko sasluao glasnika i saznao u kakvoj se nevolji nalazi
Milenko, viknuo je Milutina i zapovedio:
Naredi doboaru da udari na uzbunu! Sva vojska neka se odmah
spremi za pokret. Milenka su opkolili Turci na Malajnici. Moramo mu to
pre pritei u pomo.
Dok se vojska spremala, Veljko je obukao svoje najlepe odelo od
zelene ohe, izvezeno zlatom, pripasao sablju i u silav metnuo dve
kubure, sa drkama od slonovae, a okovane zlatom i ukraene dragim
kamenjem. Meu kubure metnuo je handar, koji je imao drku od
slonovae i zlatne korice. Potom otvori gvozdeni koveg, nabi u emer
dukate i napuni depove dolame belim novcem. Tako, ree sam sebi i
osmehnu se; ako poginem, neka Turci vide da Srbi nisu fukare.
Kad je tako nagizdan, kao da ide u kolo, izaao pred kuu, Laov
212

mu pridra levu uzengiju da se vine u sedlo Kulji. Poto je smirio konja,

izvrio je smotru bearskih eskadrona. Svih osam stotina beara bili su
bogato odeveni, iskieni i dobro naoruani. Samo je Doda, kao i uvek,
imao na sebi suknene akire i gunj, a o pasu krivu tursku sablju. Ljutito
ali skrivajui osmeh, Veljko povika na njega:
to ti, more, ne obue ohano odelo?
Ovo na koje sam navikao meni najbolje godi. Ne volim da se
kicoim kad seem Turke, kao to inite ti i drugi. Tee umiru kad vide
kako ih beskunik see.
Gde e ti dua, more? Em ih see, em hoe da teko umiru!
Pas mi je pojeo duu dok sam se potucao i gladovao. Nego,
kako bi bilo da povedemo i Trajetovu Lenku. Moda e ti zatrebati?
Jezik u ti odsei i baciti ga psima odgovori mu Veljko, a
vedar osmeh zaigra mu oko usana.
Od moga jezika i vuci bi pocrkali, a tebi slaba vajda od njega.
Veljko proe na elo odreda pa krenue. Proleni dan se
razgorevao na planinama, po umama i zelenim dolinama. Nabujali i
zapenueni potoci jurili su pomamno niz jaruge. Po drveu su gakale
vrane, a u visinu uzletale eve i kao srebrne loptice treperile iznad
zelenih livada. Na prijatnoj sunevoj toploti i prolenom povetarcu konji
su poigravali pod bearima, a pastuvi dizali glave, njuili vazduh i njitali.
Svea struja planinskog vetria draila je konjima i bearima nozdrve
mirisom zaostalog snega i borove smole. Sunce je ugodno grejalo
Veljkova lea, smekavalo mu telo pa je neosetno zaplovio u sanjarenje.
Ceo odred prijatno se oseao u mlakoj toplini majskoga podneva. Veljko
je vodio odred uskim planinskim putem, namerno skreui udesno ne bi
li negde uz put iznenadio kakvo tursko odeljenje koje se zbog pljake
izdvojilo od glavnine.
Pred no, kad su ve bili prevalili pola puta do Malajnice, odred je
proao kroz naputeno planinsko selo. Na suprotnoj strani, na bregu,
nagazili su na seljaku zasedu koja je ekala Turke. Krupan seljak crnih
brkova i razrokih oiju ispriao je Veljku da jedan eskadron turske
konjice logoruje na utrini ispod ume. Opljakali su dva donja sela, ali se
jo nisu usuivali da pou u gornje selo pod planinom. Veljko zaustavi
odred. Naredi bearima da sjau, da se odmore i pripreme za malu
seu. Seljak je ponudio Veljka rakijom.
Mislim da si ti onaj o kome i ptice na grani pevaju ree seljak,
lukavo i paljivo osmatrajui Veljka.
Koji, more? upita radoznalo Veljko i nategnu iz uture.
Hajduk Veljko. Ko bi drugi smeo ui Turcima u pozadinu?
Po emu si me poznao?
Po svemu. Ni vezir ne nosi tako bogato odelo. Iz oka ti vidim da
se nieg na svetu ne boji. A zna li ta jo mislim?
213

 Kai! nasmei se Veljko.

Turska sila je velika. Mula-paa je hrabar i vet Turin. Ali kad
sam doekao da vidim tebe i Karaora, znam, Turcima e ovog puta
odzvoniti.
Posle odmora od jednog sata, u sami smiraj sunca, pred Veljkom i
odredom krenu razroki seljak i povede srpsku konjicu kroz umu da je
Turci ne bi opazili. Kad je dobro osmotrio turski logor, Veljko rasporedi
odred za napad. Grudi mu je ispunjavala silna radost. Okrenuo se
seljaku i rekao:
Ostani tu i gledaj kako u im majku majinu!
Uspravio se jo vie u sedlu, odupro se nogama o uzengije, izvukao
sablju iz korica i, bacivi pogled po redovima beara, kliknuo:
Juri, brao!
Bojna kolona bearske konjice sjurila se kao lavina na utrinu.
Nadomak turskog logora razvila se u dve kolone, te obuhvatila Turke
besom iznenadne oluje. asak potom na utrini su leali ispreturani konji,
koji su alosno njitali, dok su zdravi, zahvaeni panikom, besomuno
jurili i gazili svoje gospodare. Preiveli Turci su se predali. Oko mrtvih su
se okupljali beari, uzimali im novac, odelo i oruje. etrdesetorici
zarobljenika Veljko naredi da se postroje, a onda pritera Kulju do njih i
rei im:
Poklanjam vam ivote. Idite i kaite Mula-pai ta vas je zadesilo.
Ej fala ti, estita delijo! Samo, ako ti nije zazor to te pitam, bi li
nam rekao ko nam je poklonio ivote? upita turski bimbaa.
Hajduk Veljko, Turci. One koji se predaju, ja nikada ne seem.

214

XIX

Sutradan je Veljko pristigao sa bearskom konjicom na mesto gde

se, naspram turske vojske, bio smestio Karaore. Tek to su mu beari
razapeli ator, a Veljko se umio i zapalio ibuk, u ator ue Vule Ili.
Zlo ti puenje i sedenje! Tri iz ovih stopa vodu. Ljut je kao ris
to mu se odmah nisi javio.
Sedi, Vule, da popijemo kafu. Ako ikoga potujem, to je
Karaore. Ali meni vie niko ne moe da utera strah pod kou. Znam
ga! Bolje je zaamiti dok ga 'uja ne proe. Zna ti njega. Moe da trgne
belokorac i ode glava.
Dok je Vule pio kafu, jedan bear obrija Veljka. Doda mu osedla
Kulju. Poto su oba uzjahali, Veljko ree Vulu kroz smeh:
Ako me vod posee, da poem bar uredan za onaj svet.
Smrknut i zamiljen, sedeo je Karaore pred atorom na panju i
puio. Posmatrao je kako se turska vojska razmestila na poloajima i sa
svih strana pritesnila Milenkove aneve. Guanac Alija bio se uvukao
sa hiljadom svojih krdalija izmeu Dunava i srpskih aneva, te tako i
svojim prisustvom ugroavao slabu taku utvrenja.
Doao sam, gospodaru! javi se Veljko prilazei vodu.
Karaore se prenu iz misli i pogleda Veljka iskosice.
Kojekude, po dui te bearskoj, kako si se samo spremio? Sad
mi je jasno to rospije i pevaice jure za tobom. Ui su mi uz put
pesmom i hvalama o tebi progluili. Te ovo je, te ono je uradio gospodar
Veljko. A ti mi vie lii na svata nego na hajduka!
Gospodaru, ko mislim lake je poginuti kad je ovek kako valja
za smrt i ivot prireen odgovori Veljko, s olakanjem: oseao je da
vod nije ljut na njega.
ekaj, kojekude! Dobro je to si junak. Ne protivim se to delija.
To pristoji mladosti i ludoj pameti. Ali nisam te zvao na karanje, ve da te
pitam to si to uradio od Turaka. Kako te nije od Boga strah da tolike
ljude isee? Gde e ti pasja dua?
Nisam ja, gospodaru, kriv Turcima to su naleteli na mene
odgovori mu Veljko i poe ruci.
Prigni se, kojekude, da te poljubim. Takvih mi sada povie treba.
Sedi. A prisedi i ti, Vule. Hteo bih s vama dvojicom da porazgovaram.
215

Vidite kakva je sila u Turaka. Na rusku pomo ne moemo raunati dok

je Guanac kraj Dunava. S Milenkom sam uhvatio vezu. Odrae se, po
dui ga, dokle bude trebalo. Ama, Mula-paa nije za potcenjivanje.
Lukav je i hrabar, a brojno jai od nas. Eto, vidite i sami, Guanac nam
je onda ko kost u grlu.
Mogao bih ja, gospodaru, noas da smlatim Guanca ree
Veljko.
Na to sam i mislio kad sam te zvao. Nego, nije s Guancem tako
lako. Zna i sam koliko nam je muke u Beogradu zadao. A opet, ti si brz i
pust. Zanee te luda pamet. Izgubie glavu i satrti ljude. Ako se
Guanac odri, teko emo spasti Milenka i onoliku vojsku.
Gospodaru, koliko Guanac ima vojske uza se?
Hiljadu i po atlija. Na strah i uzmak tu ne moe raunati.
I ne raunam, gospodaru. Uzeu no na glavu. Uvui u se sa
svojim bearima u njegov logor. A kad se pomeamo ik neka
raspozna ko koga see!
Karaore je dugo razmiljao, grickao nokte, a zatim podie glavu i
ree:
Veljko, sine, nita nam drugo ne ostaje nego da tako uradimo.
Ako ti Bog i tvoja luda srea pomognu te ivu glavu iznese, hvataj vezu
s Milenkom im razbije Guanca. A ti, Vule, pripremi svu konjicu. Kad ti
Veljko poalje glasnika, odmah mu tri u pomo. A sad idite i pripremite
ljude. Srean vam put. im posao svrite, aljite glasnika naredi
Karaore na kraju.
Veljko je uz put smiljao kako da izvri zadatak. Pozvao je Dodu,
Milutina, Ivana, Krstu, Peu, ora, te svoje buljubae i stare beare s
kojima se oduvek dogovarao pred napad na Turke. Milutinu je rekao:
Ti e da ostane ovde da uva logor. Zadri sve ranjene i
bolesne beare i uvaj ih kao oi u glavi.
Potom je potanko izloio buljubaama Karaorev zadatak.
Muna stvar, gospodaru ree Pea.
to muna, avole? naljuti se Doda. Ja idem ispred vas,
uhvatiu turska usta. Kad doznam njihove znakove raspoznavanja,
ujaviemo se meu krdalije kao Turci. Nema, more, junaka ni vojske
koje zbuniti ne moe. Svaka naa ispaljena kubura u noi pucae kao
top meu sanjivim Turcima. Na prilazima turskom logoru ostaviemo
Laova i one najgrlatije da viu to glasa imaju. Bie bogme dumbusa!
samopouzdano zavri Doda.
ta ti misli, hadi-Stevane? upita Veljko.
Da je pismo kalemiti, umeo bih bolje od Dode, ali Turke sei i
smutiti, malo e ko bolje od njega.
Neto tako sam i ja mislio. Doda je dobro smislio. Nego, kako
da se u mraku raspoznajemo za vreme see? Mislim da e bitn najbolje
216

da pri svakom sudaru uzvikujemo Dodino ime.

Oko pola noi Veljko je imao u rukama dva zarobljena turska
straara i od njih je doznao znake za raspoznavanje. Kad je nagazio na
straare oko logora, doviknuo im je na turskom:
Dunav gori!
Jeste li vi pojaanje? upitae straari.
Valjda ne dolazimo da pijemo vodu s Dunava odgovori im
Doda i brzo ih opkoli s desetak beara.
Za tren oka cela straa bila je iseena, a njihova mesta su zauzeli
beari. Ceo turski logor ve je spavao, samo su kod Guaneva atora
oko vatre sedeli i razgovarali agini straari. Veljko pritee uzde Kulji,
izvadi kuburu i poluglasno naredi svojim ljudima:
Najpre svaki neka ispali kuburu, a zatim secite sabljama.
Konjski topot lomio je zemlju pod sobom. Osam stotina kubura
isekoe no plamenovima kao munje. Na sve strane nastala je vika, trka,
lom i uzvici: Doda! itava borba nije trajala vie od pola sata. Sa
srpskih aneva planule su zapaljene buktinje i grunuli topovi.
Hej, ne pucaj! vikali su beari, jedva uspevi da uspostave
vezu s Milenkom.
Kakav su lom beari napravili videlo se tek kad je svanulo. Guanac
je umakao, ali mu je vie od pola ljudi ostalo na bojitu, a uz to i sva
komora s nekoliko stotina konja. Petnaest beara je poginulo, a trideset
ih je bilo ranjeno. Meu poginulim bio je i ore iz Podgorca. Doda je
dobio zaseke sabljom na nekoliko mesta, ali mu to nije smetalo da
prevre poubijane Turke i uzima im novac i oruje. Kad se sreo s
Veljkom, iskezio se bolno i rekao:
Izujedae me psi, ali ne brini. Kad bih imao da dobro trgnem
rakije, nita mi ne bi falilo.
Peo, daj mu moju uturu! viknu Veljko.
Poto je pola uture stresao u sebe, Doda pogleda Veljka
zahvalno.
Ko je izmislio rakiju Bog mu dui dao rajsko naselje. Kako mi je
samo okrepila duu! A sad idem da obavestim Crnog. Dukatom me nee
darivati, ali e me poastiti rakijom.

217

XX

Poto

je osloboen Milenko s Branievcima, srpska vojska se

odmarala dva-tri dana i podizala aneve naspram Mula-painih
poloaja. Ali pre odlune bitke Karaore je poslao Veljka da protera
Turke sa Velikog ostrva, kako bi se Rusima omoguio prelazak u Srbiju i
sastanak sa srpskom vojskom. Poto je Veljko izvrio taj zadatak,
general Isaijev je osamnaestog juna sa hiljadu kozaka i pet stotina
peaka preao Dunav i sastao se sa Srbima kod Malajnice. Sa sobom je
doveo sina Aleksandra, porunika, i ora Jorgaa, koji je kao grki
rodoljub vodio dvesta beara i uestvovao s njima u borbama protiv
Turaka. Veljko, Aleksandar, Isaijev i ore Jorga sprijateljili su se jo
dok su prilazili Malajnici; bili su zadovoljni i sreni to su se nali i
upoznali.
Jo kad je polazio iz Moskve, mladi Aleksandar je eleo da po
svaku cenu upozna Srbe. U oevoj kui, meu poznanicima i rodbinom,
mnogo je sluao o Srbima, vodu Karaoru i herojskim dogaajima u
Srbiji. Kad mu je otac dobio zadatak da uspostavi vezu sa Srbima,
Aleksandar ga je umolio da ga povede sa sobom. Mada je znao koliko je
to opasan poduhvat, Isaijev je dozvolio sinu da poe. Kad je Aleksandar
susreo Srbe, video Veljka i njegove beare, uzbuen i radostan grlio se
s njima, oseajui se poastvovanim to je upoznao junaka o kome se
prialo po celoj Vlakoj. Isto tako je i ora Jorgaa obradovalo
poznanstvo sa Veljkom.
Veljko je o Rusima takoe imao uzvieno miljenje. Po onome kako
se u Srbiji govorilo verovao je da je Rusija najjaa zemlja na svetu. Njeni
ljudi su, mislio je, sve sami heroji, spremni da uine sve kako bi pomogli
svojoj brai po krvi i jeziku. Jo za vreme opsade Beograda sluao je od
Prote Mateje o lepotama Moskve i Petrograda. Kada je video kozake,
generala Isaijeva, njegovog sina, ruske topove, uniformisanu vojsku i
oficire, osetio je takvu radost da su mu suze udarile na oi. Naroito su
mu se dopali mladi Aleksandar i ore Jorga. I dok je general
razgovarao s Milenkom, njih trojica i nekoliko oficira stajali su i praznili
uturice ruma, grlei se i pevajui.
Sastanak Rusa i Srba na Malajnici pretvorio se u pravo slavlje.
Karaore je priredio sveanu paradu generalu Isaijevu, a vojsci
218

srdaan doek. Ruskim vojnicima je data po oka rakije na glavu, a za

generala i oficire prireena je kod voda sveana veera. Na toj veeri
Isaijev je predao Karaoru sablju, koju mu je Miheljson poslao kao dar
cara Aleksandra. To je do te mere uzbudilo i ganulo trezvenog voda da
je zagrlio generala i rekao:
Va dolazak meu nas je ono to smo oekivali sa najveom
eljom. Ne samo ja ve i ceo narod u Srbiji danas u vaem licu,
gospodine generale, pozdravlja uzvienog cara Aleksandra kao svoga
zatitnika. U to ime ja diem ovu au. Tri puta ura za cara Aleksandra i
Rusiju!
Ura za cara Aleksandra i Rusiju! odjeknulo je kao grmljavina.
A ja diem ovu au za zdravlje voda Karaora i za junaku
Srbiju uzbueno mu odgovori general Isaijev.
Ura za voda i Srbiju! odgovorie svi.
Veselje je trajalo do kasno u no. Kad su general Isaijev i
Karaore otili na odmor, Veljko, Aleksandar Isaijev, Jorga i ruski
oficiri produie da piju. Beari su doveli Cigane sa dve-tri pevaice.
Ruski oficiri su pevali romanse. Aleksandar je igrao kazaok. Posle toga,
Cigani zasvirae, a crnooka devojka udari u def i zapeva:
Raslo drvo bademovo
Tanko visoko,
Pod njim lei Hajduk Veljko
S lepom devojkom.
Duek im je detelina,
Trava zelena,
Jorgan im je nebo vedro,
Jastuci su bele ruke
Jedno drugome.
Pesma, svirka i orgijanje nastavilo se do u zoru. Ruski oficiri
oduevili su Veljka. Produili bi tako da piju i ceo sledei dan da
iznenada ne dojuri Karaorev glasnik, zovnu Veljka i saopti mu
nareenje za polazak u borbu. Raspored je pripremljen u toku noi.
Karaore nije spavao. Lino je izradio plan napada: Milenko sa oko
hiljadu pet stotina Branievaca i Vujica sa isto toliko Smederevaca
trebalo je da zajedno s ruskom peadijom i topovima napadaju centar
Mula-paine vojske. Glavninu srpske vojske Karaore je koncentrisao
na levo tursko krilo, a desno je trebalo da napadne Veljko sa Vulom
Iliem i srpskom konjicom. Bitka je zapoela paljbom ruskih topova.
Turci su hrabro odbili srpski i ruski juri na centar. I, kako je Karaore i
predvideo, odmah su preli u protivnapad. Toga asa stupio je u dejstvo
vod sa srpskim topovima i peadijom. Iz neposredne blizine desetkovao
219

je karteom turske redove, a zatim na elu peadije izvrio juri. Veljko i

Vule sa srpskom konjicom i kozacima izvrili su juri na poloaj desnog
turskog krila, koje je drao Guanac Alija i janiari. Deli Kadrijaga,
krdalije i janiari uspeno su odbili sva tri juria, ali su pretrpeli velike
gubitke.
Tek posle podneva Turci su saznali da su sa Srbima i Rusi. A poto
Karaoreva navala nije poputala, izgubie glavu i otpoee u rasulu
da odstupaju. Kad su to videli Guanac i deli Kadrija, napustili su i sami
svoje aneve i pobegli. Veljko je uspeo da ih zaobie sa strane, pa kad
je video da Turci bee, poveo je juriem beare i desetkovao krdalije i
janiare. Tu je mladi Aleksandar doiveo svoje ratno krtenje. Borei se
pored Veljka posekao je jednog Turina. im je osetio da gubi bitku,
Mula-paa je okupio pratnju i glavake pobegao u Negotin. Na bojitu je
naeno oko hiljadu trista turskih leeva, a ranjenih je bilo dva puta toliko.
Ono to je od turske vojske ostalo ivo razbealo se na sve strane, tako
da su jedva posle tri dana uspeli da se srede u Negotinu. Guanac Alija i
deli Kadrija uspeli su da se povuku do Negotina.
Pobeda nad Mula-paom oduevila je generala Isaijeva, oveka
hrabrog i irokogrudog. Odmah je pohitao da estita vodu, a HajdukVeljka je javno pohvalio i zagrlio. Poto su se Srbi i Rusi sredili, pokopali
mrtve i opremili ranjene, Karaore predade Milenku komandu nad
vojskom, oprosti se od generala Isaijeva i Rusa, a zatim pozva Veljka i
ree mu:
Sine Veljko, poslau ti vojvodsku povelju. A sada, iz ovih stopa
idi u Crnu Reku i uvaj narod od Turaka.
Mada mu je bilo ao da se rastane od Rusa, Veljko je odmah izvrio
vodovo nareenje i vratio se u crnoreku nahiju da tamo nastavi borbu.
Sa Aleksandrom se izljubio kao sa bratom. Darovao mu je zlatom
okovan turski handar, a Aleksandar njemu sa vrata svilenu maramu
koju je Veljko od tada stalno nosio oko vrata po ugledu na ruske oficire.
Jorga mu je ustupio jednog Bugarina, izvanrednog kozaka, da mu ui
beare jahanju i borbi na kozaki nain.
Pri povratku svratio je u Vrbovac na konak da vidi Lenku. Radosno
raspoloenje pobednika stalno ga je dralo. Ono veliko, nedostino i
beskrajno, za im je u ranoj mladosti jurio, naao je u borbi za slobodu i
slavu koju je kroz tu borbu stekao. Sve drugo je sada sitno, zemaljsko i
prolazno. Neka drugi jure za bogatstvom, otimaju se oko poloaja, meni
je sudbina dodelila da se borim za slobodu i stiem junako ime, mislio
je Veljko. Zato neka borba nikako ne prestaje dok sam iv. A im ja
poginem, neka Bog da Srbima slobodu i veiti mir, zakljuio je u sebi i
osetio se jo razdraganiji. Tako je posle pobede na Malajnici i
poznanstva sa Rusima potpuno raistio sam sa sobom. Niega i nikoga
na svetu nije se vie plaio. Vie slutnjom nego razumom osetio je da
220

nije ono to su drugi oko njega. I ba zbog toga sve su ga manje

zanimale spletke, ogovaranja, slutnje i meusobna potiskivanja meu
vojvodama. Uzdignut na pijedestal istinskog borca kome je sloboda
jedini ivotni cilj, postajao je sve irokogrudiji, nepoverljiviji i neustraiviji.
Celo njegovo bie predalo se borbi. Kad nije bilo borbe postajalo mu je
dosadno i traio je oduka u vinu, pesmi, enama i orgijama uz svoje
beare.

***
Promene koje su se desile na Lenki za dva meseca ratovanja
otkako je nije video, iznenadie Veljka. Struk joj se popunio, lice
upegalo, a na njemu se jasno ispoljavali znaci brige koja obuzima trudne
ene. U irokoj haljini, zbunjena i obradovana, Lenka je ustala i susrela
ga je radosnim pogledom. Njene oi nisu vie iskriavo vatrene kao
ranije, ve nekako vodnjikavo tune. Veljko je jo jednom paljivo
pogledao Lenkino lice. Seti se da je tako izgledala Marija i odjedared mu
sve postade jasno. Bilo mu je drago to je vidi blaenu, skoro je
pocrveneo od radosti i, ne obazirui se na Trajetovo prisustvo, brzo joj
je priao i poljubio je u elo. Traje je zatreptao onim kapcima,
progutao pljuvaku, okrenuo se Veljku i rekao:
Lenica je trudna. Ako Bog da da mi se rodi sin, nadenuu mu
tvoje ime. Bogu i tebi zahvalan sam za svoju sreu.
Veljka je to zaista zbunilo. Ta nije valjda toliki magarac da ne zna
istinu, pomislio je.
Veera je bila obilata. Lenka je sluila, a Trajko je neprestano
nutkao Veljka da jede i pije. Kada je poao na spavanje Lenka je samo
na asak ula kod njega. Iz lanenog pekira izvadila je vezenu koulju
od bele svile i rekla:
Uzmi, da me ne zaboravi. Kad ono bude, javiu ti zatim ga je
zagrlila i poljubila, i vlanih oiju izala iz sobe.
Sutradan je Veljko krenuo s vojskom u banjsku kneinu. Na sve
strane razaslao je manja odeljenja da napadaju i presreu Turke. Poto
su cela crnoreka nahija, banjska i gurgusovaka kneina bile potpuno
osloboene, odluio je da se smesti u Banji. Udesio je za sebe ajanski
konak i snabdeo ga svim to oko vidi a dua zaeli. Beari su mu iz
vidinskog paaluka preneli u Banju dragocene stvari: persijske ilime,
srebrno posue, ohu, bogata turska odela, a doveli su i begovske i
spahijske keri i ene. Doterali su preko pedeset hiljada ovaca, itava
krda goveda i na stotine turskih atova. Sanduci su se napunili dukatima i
221

belim parama, ambari presuli penicom i kukuruzom, a podrumi

napunjeni rakijom i vinom. Veljkov konak u Banji postao je raskoniji od
vezirskoga. Trei deo novca i stoke Veljko je poslao Sovjetu u Beograd.
Svaki njegov bear dobio je svoj deo i snabdeo se boljim konjem,
odelom i orujem. Banjski magacini mogli su da ishrane tri puta veu
vojsku nego to je bila Veljkova.
Poetkom zime, Rusi i Turci zakljuili su primirje koje je vailo i za
Srbe. To primirje izmenilo je mnogo tota u Veljkovom ivotu. U Banji,
okruen odanim ljudima koji su svoj ivot vezali za njega i bili spremni da
na njegovu re polete u vatru i vodu, Veljko je poeo da se opija i orgija
kao i njegovi beari. Poto sad nije bilo rata, borbi i iznenaenja, morila
ga je dosada. Dva-tri puta iao je na po nedelju dana kod Marije u
Jagodinu. I ona ga je iznenadila. Rasko i bogatstvo, koje je tu bio
nagomilao, potpuno su je izmenili. Oseao se kod nje kao tuinac.
Podgojena Marija, gospodstveno nakinurena, vie ga je odbijala nego
privlaila. Nije mogao da podnese njeno naduto dranje i grudi a
pogotovo njeno hvalisanje njegovim podvizima.
Jedva bi izdrao nedelju dana kod Marije u Jagodini, nikako nije
mogao da se uivi u ulogu oca i mua. Dan-dva mu je prijalo to je bila u
njegovom prisustvu i to sve u kui odie njome. Uivao je da je gleda
kako bezbrino spava razgoliena i oputena posle njegovih milovanja.
Tih dana gledao je sa toplinom i sinia i Mariju. Nalazio je ak i tople i
nene rei za njih. Zatim bi mu sve to brzo postalo dosadno i
nepodnoljivo. I kad Marija navali na njega da je preseli u Beograd,
jedva je to doekao. Kuu u Jagodini prodao je vojvodi Miliji Zdravkoviu
za dve hiljade dukata, najmio rabadije i preselio Mariju sa sinom u
Beograd.
Kad su doli u Beograd posetili su ga Mladen, Jugovi, Dositej i
mladi Vuk Karadi. Na veeri je bilo i desetak ena ustanikih
stareina, koje su bile ubeene da ine ast Mariji time to su dole u
posetu. Tom prilikom Mladen je lukavo i podmuklo, kako je to samo on
umeo, pokuao da ih pridobije za sebe:
Ne znam kakvi su tvoji odnosi sa Petrom i Milenkom, ali vodu
nije drago to si neprestano u njihovom drutvu. Hrabar si, irok i
nesebian, ali bi trebalo da vodi rauna o onome to ti Karaore
zamera.
Mada se nije bavio politikom i intrigama, Veljko je shvatio da Mladen
u Milenku i Dobrnjcu vidi svoje rivale i da poto-poto eli da ga odvoji od
njih.
ta je meu vama, ja to ne znam. A u to ne elim ni da se
petljam. Voda volim i spreman sam uvek u smrt na njegovu re. Ali mi
se od tebe, Mladene, ne dopada to sve hoe da stavi pod svoju apu.
Zar ti je malo to si predsednik Sovjeta i komandant Beograda, to si
222

zgrabio sve tursko bogatstvo u svoje ruke?

Nisi u pravu, Veljko. Ja radim samo ono to vod od mene trai.
Po ispraaju gostiju, Veljko je ostao sam s Marijom u odakliji. Ve
godinu i vie dana bilo je prolo kako nije s njom iskreno govorio. Sada
je prvi put shvatio da je vie ne voli i da u njegovom srcu njeno mesto
zauzima neka druga ena. Koja, to ni sam nije znao, ali je oseao da to
nije Marija. Odbojnost prema njoj pojaala se jo vie kad je na
Marijinom licu video skorojeviku radost to su joj dole u posetu ene
velikih i glasovitih vojvoda.

223

PETI DEO

224

Zakljueno

primirje izmeu Turske i Rusije ostavilo je Srbe na

cedilu, a bilo je posledica naglih promena u odnosima izmeu
Napoleona i ruskog cara Aleksandra, koji su se bili sastali na reci
Njemenu, sporazumeli i zakljuili mir. Pogodbom tilzitskog mira, Rusi su
se morali povui iz Vlake, a turska vojska nije smela da ue u tu oblast.
Srbi kao ruski saveznici nisu bili ni pomenuti u ugovoru, a Austrija je
ugovorom bila oteena, jer je priznato ujedinjenje Nemake. U Srbiji,
meu ustanicima, saznalo se o tome miru tek kad se general Isaijev
povukao iz Negotina.
Tako su propale velike nade Srba u rusko saveznitvo. Ustaniko
vostvo raunalo je na pomo Rusa da pobuni i oslobodi i one srpske
oblasti koje su jo bile pod turskom upravom. Uz to se nadalo da od
Rusa dobije pomo u vojsci, novcu i oruju. Ustaniko vostvo nije znalo
da je Rusima u stvari bila potrebna ustanika pomo kako bi olakali
svome desnom krilu u vojnim operacijama na Balkanu, jer su glavninu
svoje vojske morali da dre u Evropi prema Napoleonu. S druge strane,
ruska politika nastojala je da u burnom vremenu pridobije Srbe, jer se
bojala da ih buntovniki talas ne odvede u zagrljaj Napoleonu. Kad su se
dva cara nagodila oko Evrope i prilika u svetu, ruska politika je prepustila
pobunjene Srbe njihovoj sudbini. Ustaniko vostvo saznalo je pravo
stanje stvari tek kad je sve bilo gotovo.
Ali najgori izdanak ruske politike u Srbiji bio je ruski poslanik
Rodofinikin u Beogradu. Poreklom Grk, nadut i ambiciozan, shvatio je
svoj dolazak u Srbiju kao misiju meu divljacima kojima donosi zakone i
prosveenost. Ne shvatajui ljude u Srbiji, a podozrivo doekan od
Karaora, odmah je stao na stranu mitropolita Leontija i beogradske
arije, veinom sastavljene od Grka i Cincara, koji su u pobunjenim
Srbima takoe gledali hajduke i prostake. Rodofinikinovo zauzimanje za
kompromitovanog mitropolita i ariju uticalo je da Karaore i Mladen
potpuno izgube poverenje u ruskog poslanika. To je opet Rodofinikina
nateralo da trai podrku kod vojvoda koji nisu bili zadovoljni Mladenom i
Karaorem. Stvorile su se dve stranke u ustanikom vostvu i dva
pogleda na spoljnu politiku. arija i mitropolit Leontije nali su u
Rodofinikinu branioca svojih interesa i uspeli su da privuku Milenka i
225

Petra Dobrnjca, koji su se istakli u borbama na Moravi, a oseali se

uvreenima to je Karaore dao Mladenu poloaj predsednika Sovjeta i
komandanta Beograda. Oni su slepo verovali Rodofinikinu, pa su
skretanje ustanike spoljne politike ka Austriji smatrali izdajom.
Veljko se najmanje razumevao u zamrenu politiku igru koja se
pritajeno vodila u ustanikom vostvu. Prema Rusima je gajio ljubav i
imao puno poverenje. Upoznao je ruske vojnike i oficire, njihovu
srdanost, hrabrost i velikodunost, a zavoleo je i njihov nain ratovanja i
ivota. Kroz mladog Isaija i oficire koje je upoznao gledao je celu Rusiju i
njenu politiku. Dopadali su mu se kozaci, pa je poeo da ui beare da
ive na kozaki nain, da jau konje i vode borbu kao kozaci. Od ruskog
oficira nauio je da pije pun, nosi maramu oko vrata, igra karte i vodi sa
sobom svirae i pevaice. Nije verovao da su Rusi iz linih interesa
zakljuili mir s Napoleonom i Turcima; smatrao je da je to nekakva
zabuna koja e se uskoro razjasniti i ponovo svima pokazati da je
njegovo poverenje u Ruse opravdano. Pored toga, Veljko je mnogo
cenio i voleo Petra i Milenka. Bili su mu bliski po nainu ivota i linoj
hrabrosti.
Veljko tada jo nije znao da svaki rat ima posebne ciljeve i razloge
zbog kojih je prekinut. Bio je i ostao edo bune koju je nosio u krvi i
kostima. Zato je za njega sem borbe sve drugo bilo sitno i nevano.
Verovao je takoe da je Karaore pravi i dosledan borac. Voleo ga je
mimo sve druge ustanike stareine. Uvek je bio spreman da svaku
njegovu zapovest izvri, a naroito kad je bila u pitanju borba sa
Turcima. Mladena je vie prezirao nego to ga je mrzeo. Zato je i
nastojao da se ne uplie u razmirice meu stareinama a primirje je
koristio za zabavu, pie i orgije sa zarobljenim Turkinjama. Stalno je
drao napeto uvo i oslukivao nee li se skoro ukazati prilika za nove
borbe sa Turcima.
Meutim, vreme je polako uticalo i na Veljka. Slava opija oveka
vie od vina. Ljubav i prijateljstvo su nepostojani, pogotovo ljubav
plahovita i nemirna oveka koji, kao Veljko, mora negde da troi svoju
snagu. Marija je sve vie bledela u njegovim eljama, a Lenka, otkako je
rodila, sva se okrenula detetu, kui i Trajetu. Zarobljenice su
pomahnitale od pia i bluda, pa su mu postajale dosadne, a ponekad mu
se i gadile. Ostale su mu karte, vino, pesma, Cigani i oekinje. Kad bi
mu i to dosadilo, uzjahao bi Kulju i odlazio u goste Petru i Milenku. S
njima je nastavljao lude pijanke i orgije, o kojima se prialo po celoj
Srbiji, a koje su Mladenu dobro dolazile da svu trojicu panjka kod
Karaora i da na njihov raun stie sve vee vodovo poverenje. U tim
asovima mamurluka Veljkov je pogled lutao u daljinu, a oseanje snage
i dosade sve ga je vie obuzimalo. Htelo mu se da nekuda juri, neto
razara, unitava i nekome prkosi; da neim novim ponovno zadivi svet;
226

da o njemu ponovo odjekne pesma; da osea opasnost, a smelou da

savlauje smrt. Zahvatao ga je bes i nita pred sobom nije video.
Uzimao je bardak s vinom i ispijao ga naduak. Zatim bi se svalio na
brdo jastuka, gledao kako bukte glavnje na ognjitu i sluao hujanje
vetra. U tim asovima shvatio je da je junak rtva, a da smrt, kad na
vreme doe, spasava junatvo od svega runog.
Napolju je ba tog asa grunuo pucanj. Doda je utrao:
Dojurio je Petar Dobrnjac. Pijan je ko majka.
Uvedi ga. I odmah dovedi oekinje i svirae. Neka dou one
etiri mlade hanume to ih je ea neki dan zarobio.
Posle toga nastalo je ono ludo Veljkovo i Petrovo lumpovanje u
kome su svi beari, desetine zarobljenih Turkinja, bogalji i prosjaci
orgijali tri dana. U Veljkovoj udobno i raskono nametenoj odakliji,
ispolivanoj vinom, sedeo je Petar Dobrnjac meu brdom jastuka, a oko
njega su se kreveljile tri Turkinje, preotimajui ga jedna od druge. Na
suprotnom divanu, bled i unezveren od pia, neispavan, sedeo je Veljko,
a mlada Turkinja, takoe bleda i malaksala, sa tamnim podonjacima,
leala mu je na krilu.
Veljkov pisar hadi Nikola od muke je zeleneo, brino klimao
glavom i s vremena na vreme provirivao u odakliju, a onda ozlojeen
ponovo odlazio. ak ni Jevtimije nije mogao da shvati otkud Veljku i
Petru tolika izdrljivost da bez sna i odmora izdre po nedelju dana u
piu i orgijanju. Po njihovom primeru to isto su radili i beari. Loili su
velike vatre, okretali na ranjevima junad i ovnove, okupljali oko sebe
zarobljenice, skitnice i svakoga kome je stalo do pesme, vina i besnila.
Gruvali su iz kubura, a pesma, cika i vriska orila se noima i danima.
Jednoga dana, posle trodnevnog Veljkovog derneka, kad je
Jevtimije smatrao da je ludostima ve doao kraj, iznenada se pred
konakom u Banji pojavila Spasa. Bleda lica i pomamnih oiju skoila je s
konja i jurnula mimo Jevtimija u konak. Buno je otvorila vrata, a kad je
meu jastucima na dueku videla Veljka i kraj njega polugolu Turkinju,
bolan gr iskrivio joj je lice.
Za trenutak nije znala ta da uradi. Lice joj se sve vie grilo, a oi
postajale bezumne.
A ti tako! Sve je znai istina to se prialo po Grockoj!
uzviknula je besno, zatim pritrala i zgrabila bulu za kosu, a onda je
povukla vratima.
Napolje, rospijo! izbacila je Turkinju, a potom se okrenula i
nogom udarila u trpezu. Prevrnula je posue, ae, jelo i pie, i
razbacala sve po odakliji.
Ti prokleta huljo! Razvratni i podli avole! vritala je penei od
bezumlja.
Veljko je ustao i oprezno joj priao. Uhvatio ju je za ruke i privio na
227

grudi.
Spaso moja, samo neka si dola! rekao je blago, a zatim je
preneo do seije.
Tek tada je dola k sebi i plaui zarila glavu u Veljkova nedra.

228

II

Spasin

dolazak smirio je Veljka. Najvie vremena provodio je s

njom u odakliji. Ona mu je pevala, pila s njim, a esto su zajedno jahali
po okolini. Iako je sada sve vreme provodio sa njom, Spasi se ipak inilo
da mu smeta i da to vie nije onaj Veljko za kojim je eznula u Grockoj.
Kad god bi je savladao san te bi zaspala, a zatim se naglo probudila,
videla bi ga zamiljenog i odsutnog. Ni u milovanja nije unosio pomamu
kao ranije. Stvarnost joj se pokazala drugaijom nego to je zamiljala
pri dolasku iz Grocke. Nas dvoje smo dva sveta, razmiljala je sa setom.
Ja sam spremna da mu budem robinja, da ivim jedino za njega, a on
sanjari o drugom svetu u kome nema mesta za mene. Zbog njega sam
mesecima uila da jaem konja, da pucam iz kubure. Ali emu sve to
kad je on telom uz mene, a mislima potpuno odsutan i predan svome
svetu. Moda su tome krive i ove nesretne Turkinje? Bol ljubomore tada
bi je zahvatio do kostiju.
Jednog dana Spasa navali da joj se dadne pastuv Brnja, koga su
jedino Veljko i Jevtimije mogli da jau. Snaan pastuv drao je glavu
visoko, imao je svetlu dlaku, a oima stalno zverao okolo. im ga jaha
uhvati za uzdu, oseao je s kim ima posla. Pod Veljkom i Jevtimijem
ponaao se mirno, ali je dva puta uzastopce zbacio sa sebe ak i
Veljkovog bimbau Abraa. Meutim, kad ga je u boju jahao Jevtimije
uvek se drao uz Kulju i nosio svoga gospodara sa desne Veljkove
strane. Na prvom jahanju Spasa se odrala na Brnjau. To ju je
preporodilo, pa se oseala kao na krilima. Srena to joj je polo za
rukom da savlada udljivu ivotinju, pomislila je da e tako savladati i
Veljka. Od tada je svakog dana s nestrpljenjem ekala da joj se Brnja
opremi, pa je poela ak i sama da juri na njemu po okolini. To ju je
sasvim smirilo. Posle jahanja zadovoljno se kretala po konaku. Preuzela
je na sebe da sprema jelo i kuva kafu Veljku. Sluila ga je, oseajui se
kao da mu je postala ena.
Osvanuo je sunan novembarski dan. Uvelo lie rasulo se po
jarcima iz kojih se irio vonj trulei. Bela meka pauina lelujala se po
grmovima kao srebro. Stada ovaca jo su se irila na panjacima. Iz
seoskih kua dizali su se mrki stubovi dima u modro jutro ispod Rtnja.
Veljko je bio pomalo nespokojan. Oseao je da se neto mora dogoditi
229

toga dana i da se to niim ne moe spreiti. Meutim, kao i uvek, eleo

je da pojuri u susret opasnosti. Naredio je da mu spreme Kulju. Obukao
se i pripasao oruje kao da ide na megdan ili u boj. Kad mu je Spasa
rekla da e i ona sa njim, mirno i blago joj je rekao:
Nemoj. Ti to ne moe razumeti, ali ja oseam da e se danas
neto dogoditi.
Molim te, povedi me! uzviknula je i umiljato ga zagrlila. ta
meni moe ravo da se desi u tvom prisustvu? Ako zbog ega strepi,
povedi i Abraa.
Izjahali su svi troje naporedo. Prokrstarili su nekoliko kilometara na
sve strane unaokolo. Oko podne sjahali su sa konja i privezali ih za
drvee. Abra je izvadio uturicu s rakijom i ponudio. Veljka, a zatim
Spasu. Osveeni, sedeli su na izvaljenom hrastu. Abra i Spasa su se
alili, a Veljko ih posmatrao. U skladnoj Spasinoj pojavi rascvetala se
lepota srene i zaljubljene ene. Smejala se Abraevim dosetkama jer je
u dokolici rado podraavao Veljka. Smeh joj je bio zvonak i bogat u
prelivima.
Zato ti uti, Veljko? upitala je.
Kad ti i Abra brbljate, ja uivam.
Iznenada je dunuo vetar i navukao oblaie na nebo. Tamne senke
poletele su iznad ume.
Da se vratimo ree Veljko i ustade.
Abra privede Brnjaa. Drao ga je za uzdu dok je Veljko dizao
Spasu u sedlo. Za nju je to dizanje u sedlo postalo najvee zadovoljstvo.
Preputala se njegovoj snazi i hitrim i vetim pokretima ruku. U tim
trenucima oseala se kao devojica kojoj su svi u kui ugaali.
Neko vreme jahali su mirno. A onda, iznenada, iskoi zec iz grma.
Abra popusti uzdu konju i jurnu galopom za njim. Spasa radosno ciknu,
popusti Brnjau uzde i dotae ga petama u bok, a bedrima se pripi uz
njegovo telo. Brnja je tako jurnuo da se Spasi uinilo da ne jae, da leti
i meu svojim bedrima nosi Brnjaa. Preletela je poljanu, mimoila
Abraa i pojurila uzbrdicom prema gaju. I ona i konj previdee hrastovu
granu nisko sputenu prema zemlji.
Pazi, hej pazi! povika Veljko sav uzbuen.
ta se zapravo desilo, ni Abra ni Veljko nisu videli. Brnja je trao
jo izvesno vreme. Zatim je stao, okrenuo se i bolno zanjitao. Kad su
pritrali, ugledae Spasu kako lei ispruena na zemlji razmrskane
glave...
Veljko nije mogao da ide na Spasinu sahranu. Ceo dan je presedeo
sam, dok ga je bol davio u grlu.

230

III

Pesma

o Veljku pronela se irom Srbije. Pevali su je svirai,

pevaice, Srbi i Turci, Vlasi i Bugari, seoske devojke i hanume na vitkim
ardacima. Pesma je kao vazduh i sunce, voda i nebo. Zbliava ljude
bez obzira na veru koja ih deli, rat i nesree koje ih snalaze. Junaku se
svi dive, bez obzira na to da li ga vole ili mrze. Samo se kroz smelost,
hrabrost i opasnost ovek die do zvezda. Pravi i veliki junaci pripadaju
svim narodima sveta. Oni su kao svetlost u velikoj pomrini zla koje se
vekovima gomila na zemlji. Za pesmu o junacima nema mea ni granica.
Tako je i pesma o Veljku poletela i prela sve mee i granice. Odjeknula
je na usnama beara, letela Srbijom kao soko, nadimala mladike grudi,
a tresla vrelinom nedra devojaka. Pela se uz planine, uletala u sela,
uvlaila se u palanke, grmela po hanovima.
Veljko je znao da za njega nema mira ni predaha. Na njega duvaju
svi vetrovi mrnje, zavisti i zlobe. Velika snaga i slava smetaju
beznaajnim, kukavnim ljudima, naroito onim gmizavcima koji se uvlae
Mladenu pod repinu. Mrze ga kneii i vojvodice u crnorekoj i sokolskoj
nahiji. Ta mrnja je najbolji dokaz koliko je Veljko jak. Osmehnuo se
zadovoljno. Prestao je da razmilja i viknuo hadi-Nikoli:
Ve mi je dojadilo izleavanje u Banji. Jue sam obiao i
pogledao utvrenja. Sve je kako treba, ali smo u hrani i novcu otanali. A
i ljude je slomilo leanje i banenje. Zato od danas pritegni svima kai.
Vojnici neka vebaju pre podne. Ovako nee moi dugo ni sa nae ni sa
turske strane.
Neki dan su se iz Vlake preko Porea vratili Jugovi i Pavle
Popovi. Po njihovoj prii Rusi se pripremaju da na prolee udare na
Turke.
Kaem ja da su nam Rusi braa roena! Nee oni nas ostaviti na
cedilu. A to to su Mladen i Rodofinikin meusobno razgovarali, mene se
ne tie.
U odakliji je zavladala tiina. Abra, ovek odluan, trezven i
hrabar, nije umeo da se zanosi kao Veljko. Voleo je Ruse, ali je
dogaaje i prilike mirno procenjivao, On, Jevtimije i hadi-Nikola vodili su
ono to se na vojnikom jeziku moglo nazvati politika. Uz pomo
Milutina, koga je Veljko voleo ljubavlju starijeg brata, nastojali su da ne
231

prekinu veze sa Sovjetom i Mladenom i da spree Veljka da ne uleti u

mreu spletaka koje su pleli Milenko i Dobrnjac uz Rodofinikina,
suprotstavljajui se Karaoru. Kad Veljko pone da se zanosi Rusima,
odmah su nalazili neto to je Veljka za izvesno vreme jae zanimalo,
tako da ga to dri dok oni razaberu ta Karaore misli i namerava.
Za hranu ne brini, Veljko ree hadi Nikola. Ja u preduzeti
na sebe da sredim magacine. Od danas e se svi hraniti preko kazana.
Stoke imamo kod seljaka toliko da bismo vojsku mogli hraniti godinu
dana. Sto volova je odvojeno da se proda. Penice i kukuruza dotei e
do urevdana. Prolee i zelena gora sigurno e doneti neto novo.
Rekao si da Milutina oenimo. A vodu si obeao poi na slavu.
Jesi li razgovarao s Radisavom za devojku?
Slegao je ramenima. Kalina, Miljina majka, nala je trista
izgovora: da je devojka mlada, da jo nije za udaju, da joj ni sprema nije
gotova. Vreme je nemirno. Bolje je jo priekati. A sve mi se ini da im
se ne daje devojka za Milutina. Smatraju ga, kao i sve nas, goljom i
hajdukom.
A devojka?
Ugrabio sam priliku da razgovaram i s njom. Rekla mi je da joj se
Milutin dopada. Pola bi za njega, ali ocu i majci to ne sme ni da
pomene.
Kad je tako, spremite konje da idemo u proevinu!
Dvadeset beara na konjima pratili su Veljka i Milutina. Abra je
svratio u Vrbnicu da povede popa Radisava. Veljka je celim putem
obuzimala i radost i tuga. Kosi zraci novembarskog sunca obasjavali su
planinu. Vetar je po nebu raeljavao mrke oblake. Za tren oka
postajalo je svee i prohladno. Senke oblaka munjevito su naletale na
staze kuda su jahali. Veljko se seao Marije i svoje enidbe, a zatim sina
Rake. Sve je to izgubilo negdanju uzbudljivost i privlanost. Jasno mu
je da vie ne voli Mariju. Odnos s njom vue se po navici. Likovi Lenke i
Spase naglo su potisli iz seanja Mariju. Zatim se i oni izgubie u
nekakvoj neprobojnoj magli. ta eka Milutina? Milja je mlada, lepa i
umiljata devojka. Ako bude umela, moe sreno da proivi vek s
Milutinom, zakljui Veljko. Celim putem je razmiljao i seao se svega,
preputajui se konju i izbegavajui da uestvuje u alama Abraa i
popa Radisava. Oni su se bili okomili na Milutina, a on je postien
rumeneo kao devojka.
U Palanci je nastala prava zabuna kada su obani, videi beare,
javili da dolaze Turci. Posle su jedva uspeli da smire i okupe seljake.
Kad su se seljaci okupili pred Radisavljevom kuom, Veljko im je
saoptio da svuda na granicama vlada mir, da se nemaju ega plaiti, jer
su svuda razmetene pouzdane strae, da do prolea mogu mirno
sedeti kod kue n raditi svoj posao. Knez sela, opav stari, beo kao
232

ovca, ivim oima premeri radoznalo Veljka i ree:

Gospodar-Veljko, nisi ti dabe ovamo lomio ljude i konje! Nego,
kai kojim si dobrom stigao do nas?
U pravu si, knee odgovori mu Veljko. Ja dooh do
Radisava i Kaline. U njih pristala Milja za udaju, a kod mene Milutin za
enidbu. Radisav je uven i bogat ovek, ali ni ja nisam naodmet.
Ako emo pravo, zapoe knez to bi bila ne samo Radisavu
nego i nama svima velika ast da se orodimo s tobom.
U pravu si knee javi se Kalina. Prosidba moje Milje i Milutina
je zaista velika ast. Samo Milja je jo greno dete. Ni spremu joj nismo
sastavili. A i vreme je nemirno...
Ne vrti rotkvu, Kalina! viknu pop Radisav. Nego, kai
otvoreno: daje li devojku ili ne daje?
Pope Radisave, ne nosim ja akire niti veem pupak ukurom.
Eto moga Radisava. Domain je i glava porodice. Njegovo je a ne moje
da odluuje. Ja sam majka, pa ako se mene bude pitalo, odloila bih to
za godinu dana. Dok vidimo na emu smo.
Ono, ena je u pravu. Zar je moja Milja prilika za Milutina? On je
vojvodin brat, a ja obina seljaina. Zato neka svako trai devojku prema
sebi. Milja mi je mlada, bez spreme. Neu da sutra budem prekoren. Ili,
kako ree Kalina, neka prieka dok spremim devojku...
uje, more! Niti u ekati, niti mi treba tvoja sprema. Ve mi
dovedi devojku, knee. Ako ona begenie Milutina, onda nema toga ko
e joj stati na put.
Iz gomile devojaka istupi Milja. Zabraena belom maramom,
stidljivo je gledala u zemlju. Obrazi su joj rumeni od stida, ali kad podie
oi izraavale su smelost. Javljao se smeak koji je celom njenom licu
davao topao i privlaan izgled. Pod jelekom i belom kouljom isticale su
se iparike grudi. Tkanina joj je stegla vitak stas. Veljko je umiljato
pogledao devojku i zapitao je:
Miljo, dopada li se tebi Milutin?
Dopada odgovori devojka i jo vie porumene.
A tebi, Milutine, svia li se Milja?
Svia, bato odgovori Milutin.
Eto, Radisave, momak i devojka se jedno drugom sviaju. Ti,
Kalina, ne vodi brigu za spremu. Samo obuci devojku, a ja u je spremiti
bolje od svih vas.
Zar tako s nogu? pobuni se Radisav.
E, moj Radisave, povika Abra u srean se as tvoja Milja
rodila! Nego, Veljko, ne moe ba sve ni kako ti hoe. Ne otimamo
devojku od Turaka, nego je uzimamo iz domainske kue. Dok majka
spremi ker, priseemo da popijemo i zamezetimo neto.
Ne neto. Moj imenjak je glasit i bogat ovek. Jeemo i piemo
233

koliko ko moe dodade pop Radisav.

Milutinova svadba trajala je nedelju dana. Udarali su bubnjevi,
pitale zurle, svirali i pevali Cigani. U poast nevesti i mladoenji pucali
su topovi sa utvrenja oko Banje. Dva puna sanduka nakita i haljina
dobila je Milja od Veljka i beara.
Veljko joj je u novcu dao pet stotina dukata. Ceo gornji deo konaka
bio je odreen za mladu i Milutina. Od Miljina dolaska kao da je sunce u
konak uplovilo. Veljko je cvetao od radosti gledajui snahu i brata.

234

IV

Rodofinikinov

nacrt ureenja Srbije nije odobrio ruski car, to je

dovelo u vrlo nezgodan poloaj ne samo ruskog izaslanika ve i sve
njegove pristalice meu vojvodama, a naroito Milenka i Dobrnjca.
Mladenu i Jugoviu, koji su bili najodluniji Rodofinikinovi protivnici, to je
dobro dolo da izrade novi nacrt ustava i da pridobiju Karaora za
njega. Spremili su ga tajno, a posle slavskog veselja u Topoli proitali
zvanicama, meu kojima je bio i Veljko. Novim nacrtom ustava sva vlast
u Srbiji data je u ruke Karaoru i Sovjetu. Vodu je priznato nasledno
potomstvo. Na novogodinjoj skuptini u Beogradu nacrt je proitan i
usvojen. Pri donoenju ovog ustava nije bio primenjen uobiajen
postupak, pa je to izazvalo nezadovoljstvo u protivnikom taboru.
Meutim, drugi, ozbiljniji dogaaji potisnuli su to pitanje u pozadinu i,
kako su tada svi mislili, odloili borbu za srenije vreme.
Prilike u Evropi naglo su se izmenile. Rat izmeu Napoleona i
Austrije uinio je da u Pruskoj doe do pobune. Time su i tekoe za
Napoleona naglo porasle, a to je istovremeno omoguilo Rusiji da svoje
tenje usmeri prema Turskoj i Balkanu. Napoleon je proglasio
kontinentalnu blokadu Engleske, a Britanija pomorsku blokadu
Francuske. Turci su se nali u nezavidnom poloaju. To je ponovo
oivljavalo nade ustanikog vostva u pogledu osloboenja svih srpskih
oblasti od Turaka i stvaranja nezavisne drave. Na skuptini je ponovo
prihvaen savez sa Rusima. Izraen je plan za proletnju ofanzivu i
naimenovani su komandanti za sve sektore. Po tom planu, Srbi su imali
da krenu tri velike vojske: prvu prema Niu, kojoj je za komandanta
postavljen Petar Dobrnjac, drugoj vojsci, upuenoj prema Bosni, za
stareine su poutavljeni Aleksa Nenadovi i knez Sima Markovi, a treu
vojsku trebalo je da povede Karaore preko Sandaka u pravcu Crne
Gore i Kosova, da zajedno s Crnogorcima oslobodi Bosnu i Hercegovinu
i da ih prikljui Srbiji.
Milenko je dobio zadatak da napadne vidinski paaluk, da uhvati
vezu s Rusima i da operacijama na tom sektoru olaka napredovanje
junoj vojsci. Hajduk-Veljku je naloeno da sa svojom vojskom upadne u
niku nahiju i Bugarsku, da ometa koncentraciju turskih trupa i da
iznenadnim udarima kri put Dobrnjcu i junoj vojsci.
235

Ve poetkom maja Veljko je prvi zapoeo borbu s Turcima. Naime,

niki Turci bili su uvereni da je rat neizbean i zato su odluili da ene,
decu i sve dragocenosti prebace u Sofiju. Veljko je doznao za njihovu
nameru, pa je tajno preao u Bugarsku. Nedelju dana ekao je skriven s
vojskom u umi kraj druma. to je Veljko dublje zalazio u tursku
pozadinu, sve mu se vie otkrivala bedna slika turskog bezvlaa i
raspadanja, i to ba u trenutku kad je turska vojska morala da povede
odlunu bitku protiv Rusa i Srba. Baibozuke turske jedinice upadale su
u bugarska sela, pljakale narod i vrile svakojaka nasilja. Dua je bolela
Veljka to mora sve to da gleda, ali ni po koju cenu nije hteo da se pre
vremena otkrije i lii ogromnog plena.
Godina mira razjela ga je vie nego etiri godine rata i borbe. Bacio
je pogled u jutarnju sumaglicu, koja je obavijala dolinu, selo, rascvetane
vonjake, struge i torove. Iznad izlomljenog horizonta nad umovitim
bregovima pogled mu se utapao u nebesko plavetnilo.
Beari su sedeli ili leali oko drvea u zasedi. Prolee i rat povratili
su ih ponovo u normalan ivot. Oseali su blizinu plena, elju da jure i
dovikuju, izmahuju sabljom i seku. umsko drvee, mlada trava, miris
kopriva, zemlje i bujanja, sve se to slivalo u neto drago i prisno. uma
je zelena, a zemlja brekti od sokova. Noi su svee, a dani puni sunca i
topline. ak ni vake u kousima nisu nasrtljive kao zimi. Naroito je
sladak vonj konjskog znoja i zvuk brusa po rezu sablje i jatagana. Iznad
njih je nebo. Slatko se drema u zasedi. Divota je puiti lulu i sluati kako
Laov neumorno naklapa.
Oko podne se pojavio prerueni Pea i saoptio da se pribliava
karavan od nekoliko stotina konja sa tovarima, enama i decom. Prati ih
oko dvesta naoruanih konjanika. Mlade sluge takoe nose oruje.
Abrau, uzmi dvesta ljudi za napad cele kolone. Napae je kad
uje pucanj moje kubure. Doda e da napadne zatitnicu. Ja ostajem
da saekam karavan. Unapred vam kaem da ne bi bilo zabune: ko
nasrne na ene ili uvredi neja, skinuu mu glavu. Kad sve bude
svreno, uzeemo plen.
Zaseda je brzo zauzela poloaj. Odjedanput je sve u umi postalo
bezglasno, a tiina prepuna muklog iekivanja. Stotina turskih
konjanika koje je vodio jedan bimbaa lagano i oprezno je jahala
drumom kroz umu. Svi su drali puke preko krila; stotine oiju
osmatralo je svaki deli zemlje i ume. Veljko je oprezno motrio na
Turke. Tek kad je i poslednji turski konjanik proao mimo njega, proturio
je glavu kroz bunje da sagleda karavan. Na elu kolone jahala je na
belom konju ena u ohanoj feredi sa jamakom uzdignutim iznad
oiju. Sedokosi sluga vodio joj je konja i nastojao da zaobilazi blato i
neravnine. Tada Veljko izvadi kuburu i opali u vazduh. Zatim iskoi na
drum, odgurnu seiza i zgrabi za dizgin konja na kome je jahala mlada
236

hanuma.
Niko neka se ne laa oruja, jer decu i starce niko ni prstom nee
dirnuti.
Napred se prosuo puani plotun. To se istog asa dogodilo i u
pozadini. Vrisak, piska i nered nastae meu enama, decom i
poslugom. Beari su iskakali iz grmova i otimali oruje od slugu. Jedan
mlad Turin trgao je kuburu i ve je podizao u pravcu Veljka. Ali nije
uspeo ni da zapne oroz, a ve su ga za vrat epale ake jednog
beara.
Ne gini ludo, Turine! povika Jevtimije. -Mlad si i jo moe da
ivi. Zatim ga udari drkom handara po glavi. Ture se stropota na
zemlju, a kubura mu odlete u stranu.
Borba sa prethodnicom i zatitnicom trajala je nepun sat. Potom se
sve naglo stialo. Ono Turaka to nije bilo oboreno prvim plotunom, ili
saseeno naletom, predalo se. Beari su ih svezali. Zaplenjen je sav
novac, srebro i bakarno posue, odelo, svila, oha i oruje. ena i deca,
starci i starice izdvojeni su na jednu stranu, a na drugu devojke i mlade
hanume bez dece. Slugama i pratiocima oduzeti su konji i oruje.
Ranjeni Turci su previjeni, a oni kojima nije bilo vie leka i pomoi,
dotueni su. Sav plen, zatim devojke i mlade hanume, beari su odmah
poveli kroz umu za Banju. Razoruanoj pratnji, enama s decom i
ranjenim Turcima nareeno je da produe put za Vidin. Tako je Veljko
zgrabio prepadom novac i dragocenosti nikih Turaka, i prvi objavio rat
1809. godine.
Meu zarobljenicima nalazila se i najmlaa Enver-paina hanuma,
lepotica emsa, koja je imala svega osamnaest godina. Bila je to ki
rumelijskog Karsli Alipae, kod koga je Enver-paa tri godine sluio kao
zapovednik konjice. Kad je Enver bio unapreen u in pae i poslat u
Ni, vezir je smatrao da e on u Niu, prema pobunjenoj Srbiji, stei
veliki ugled i kao hrabar i vet oficir brzo napredovati. Da bi to vie
vezao za sebe mladia, koji je na Porti i carskom dvoru imao mona
zatitnika, Karsli-paa mu je dao svoju erku za enu. Tako je mogao da
ga otme od svog protivnika Hurid-pae. Mlada emsa bila je lepa,
dobro odgojena i uvana kao oko u glavi. Nije volela Enver-pau.
Izgledao joj je ruan, grub i prost, jer je poticao iz skorojevike arnautske
porodice. Odrasla u raskoi, maena kao pravo mezime, emsa je ve
od svoje petnaeste godine videla Carigrad, Smirnu, Solun, Jedrene i
mnoga druga mesta prostranog Carstva. Okusila je sve slasti ivota i
raskoi. Videla je mnogo turskih delija kroz prozor ili ispod pee.
Verovala je da e je udati za nekog visokog kolenovia i da e ceo ivot
provesti u nekom od saraja na Bosforu.
Meutim, sudbina joj se pokazala maehom. Prisilie je da poe za
Envera. On se prema njoj ponaao kao da nije vezirska ki, nego
237

robinja. Kao Enverova ena provela je godinu dana u Niu. Vitka crnka
tamne puti i svetlih oiju, koje su umno gledale ispod dugih gustih
trepavica, oseala se uvreenom i ponienom to je rtvovana grubom
Enver-pai, koji je uz nju drao jo i harem. Sve joj je bilo runo to ju je
okruivalo i sve muno to je doivela za tu godinu dana. Kad je ula da
mora ii u Vidin, osetila se veoma srenom i uzbuenom, pogotovu to
je kod oca vojnika bila navikla da jae, pa je na tim izletima zavolela
irinu i prirodu. Celo vreme uz put od Nia do prvog konaka, gde su se
mogla desiti iznenaenja i napadi, emsa je radoznalo i s nekom
prijatnom nadom posmatrala okolinu; sa zluradou je elela napad
samo da se rei Envera, koga je toliko mrzela i prezirala. A time bi se u
neku ruku osvetila i ocu kome je vie znailo prijateljstvo jednog
pustolova, zlikovca i razvratne protuve, nego ivot roene keri. Kad se
napad zaista dogodio, zaustavila je konja i sa uivanjem posmatrala
beare kako ubijaju ili razoruavaju Turke. Zaudo, ti snani siloviti ljudi
razjarenih lica, surova izgleda, koji su protravali pored nje i zamahom
handara ili pucnjem kubure ubijali Turke kad su pokuavali da se
odupru i tite karavan, emsu uopte nisu uplaili. Oseala je da joj ih je
sudbina namenila kao prekretnicu u ivotu.
Kad su mlade hanume i devojke bile izdvojene, a ostatak karavana
puten da produi za Vidin, emsa je osetila novo uzbuenje. Kroz
sputenu peu posmatrala je Hajduk-Veljka, koji je brzo, jasno i otro
izdavao nareenja za pokret. Taj mladi ovek, njegov konj, njegovo
odelo, smelost i brzina pokreta, prirodna otmenost, uverili su je da je to
neki od uvenih srpskih vojskovoa. Najpre je pomislila da je vojvoda
Dobrnjac, o kome se mnogo pria po Niu i u painom konaku. Mogao je
da bude i vojvoda Milenko, ili moda i strani junak Hajduk Veljko, od
koga su se strahom ledila turska srca. Sada je, eto, doao suen
trenutak da upozna strane srpske buntovnike.
Dok je emsa tako nagaala ija je zarobljenica, priao joj je Abra,
uhvatio njenog konja za uzdu i zapitao je:
Jesi li ena ili devojka?
ena sam Enver-paina. Zato hou da znam, aurine, ko je ovde
stareina. Htela bih da govorim s njim.
Veljko, ovo je Enver-paina ena i hoe da razgovara s tobom
ree Abra.
Veljko brzo dotera svog konja emsinom konju i paljivo podie
koprenu sa njenog lica. Iznenadi ga lepota i smelost oiju, kojima ga je
radoznalo gledala. Prema obiaju toga vremena, a naroito prema
nepisanom zakonu koji je vladao meu srpskim hajducima, Veljko se
drao uljudno prema enama pa bile one i zarobljenice. A kako je
spadao u onaj mali broj ljudi prema kojima su ene, ko bi znao zato,
bile odmah poverljive i poslune, odmah je osetio da joj se dopada. To je
238

u njegovim oima rasplamsalo onu njegovu iskriavu toplinu koja lomi

enska srca kao iznenadna oluja mladu umu.
Jesi li ti, aurine, stareina ovih razbojnika? upitala je emsa
namerno osorno: htela je da ga izazove i uvredi.
Ja sam stareina ove vojske, hanuma. Razbojnici su Turci koji
nita drugo ne znaju i ne rade sem da vre nasilja nad sirotinjom. Njihov
je zakon ono to im kurjako srce zaeli. Ja sam, hanuma, HajdukVeljko. Ustao sam da gonim razbojnike i titim srpsku neja, a vojujem
za slobodu svoga naroda. Bijem vas i robim da se osvetim za sva zla i
nepravde koje su tvoji Turci nanosili mome narodu kroz vekove.
Sluaj, hajdue! Ja sam ena Enver-pae, a ki Alipae
rumelijskog. U obraun vas ratnika niti hou niti mi je potrebno da se
upliem. Nisam ni robinja ni odaliska. Zato zahtevam da mi se ukazuje
potovanje. Moj otac i moj mu dae za mene otkup.
Je li te dosad ko uvredio? upita Veljko ljutito.
Nije. Ali elim da znam kuda me vodite. Isto tako, da mi dozvolite
da na neki nain javim ocu da su me zarobili hajduci.
Sve e imati to odgovara tvome poreklu, ali jo nisam naisto
hou li pristati da te razmenim za novac. Toliko srpskih ena i devojaka
ame kao robinje po turskim haremima. Zato bi sudbina bila vie
naklonjena keri Karsli Alipae i eni Envera, arnautskog pustolova?
Vidi, kod mene su sve smeli i hrabri momci. Mogu te pokloniti nekome
od njih. ime bi mogli da te otkupe mu i otac? Zlato i srebro nita ne
predstavljaju za mene i moje ljude.
Moj otac je rumelijski vezir, pa moe nai neto za vas vredno
ime bi me otkupio.
Razmisliu, hanuma, o tvojoj sudbini. Nije zgoreg da vidi kako
ive Hajduk Veljko i njegova vojska. Bar e posle po haremu imati o
emu da pria.
Razmetljiv si, kaurine! Ki Karsli Alipae videla je sto puta
monog padiaha u Carigradu kad petkom ide u damiju da klanja
dumu-namaz. ta bih to veliko i uzbudljivo imala da vidim u hajdukom
gnezdu? Znam i ula sam u Niu da se o tebi pevaju pesme kao o
junaku. Mislila sam da si grdosija od oveka, a sad pred sobom vidim
samo razmetljivog mladia. Zaista su Turci, to tek sad vidim, velike re i
kukavice kad si im ti mogao uterati strah u kosti.
Veljko se istinski zaudi njenoj smelosti. Jo nikada nijedna ena
nije tako drsko razgovarala sa njim. Zagledao joj se ponovo u oi.
Pogledi su im se meusobno proimali. Nijedno nije oborilo oi. Tako,
izaziva me! pomisli Veljko, osmehnu se i ree:
Nemam sad vremena, Turkinjo, da se prepirem i razgovaram.
Abrau, povedi painici konja.
Ne treba niko da mi vodi konja. Jahau kud mi se naredi
239

odgovorila je oholo i poterala konja na elo povorke.

240

Plen i zarobljenice Veljko je pod jakom pratnjom uputio u Banju, a

on se prikljuio glavnini svoje vojske i okrenuo prema Niu. Turci u Niu
nisu znali da je rat ve poeo. Dan-dva je Veljko unitavao turske
posade u okolini. Zaplenio je na hiljade ovaca, konja i goveda. Svu
hranu, oruje i dragocenost propraao je za Banju. Sa nikih utvrenja
Turci su u oajanju bespomono sluali i gledali kako beari halau.
Doda je priao blie bedemu i povikao:
Ej, Turci, je li meu vama Enver-paa?
Jeste odgovori mu grlat Turin.
Hajduk Veljko mu javlja da mu je zarobio hanumu emsu.
Lae, aurine! emsa je ve u Sofiji.
Ako ne verujete, a vi poaljite nekoga da mu predam emsinu
knjigu i zlatnu burmu, dar Enver-pain. Evo ostavljam pismo i burmu
ovde i dajem tvrdu veru da se nee nita desiti onome ko doe da to
uzme.
Kad se Enver-paa uveri da je Hajduk Veljko presreo karavan sa
enama i oteo novac i dragocenosti, i on i niki Turci su shvatili da je
opasnost vea nego to su mislili. Brzo su mobilisali od Turaka sve to je
moglo puku poneti i odluili da se brane do poslednjeg metka i Turina.
Nekoliko Veljkovih juria hrabro su odbili od utvrenja. Za emsu i ostale
zarobljenice ponudili su otkup. Veljko je traio tri hiljade dukata, kao i
putanje iz zatvora svih Srba koje su niki Turci drali kao taoce u
tvravi...
Na ostalim srpskim frontovima borbe su se u njihovu korist uspeno
odvijale. Karaore je osvojio Novu Varo, Sjenicu, uhvatio vezu s
Crnogorcima i pokrete trupa usmerio prema Kosovu i Crnoj Gori. Srpska
vojska na Drini prela je u Bosnu i zauzela nekoliko mesta. Potukla je
Turke kod Bijeljine i ugrozila Tuzlu. Milenko je provalio preko Miroa u
Krajinu i opkolio Kladovo, ekajui da se tu sastane s Rusima. Ali, zlo
nikad ne spava. Od samog poetka ustanka, na Moravi i prema Niu
upravljao je Petar Dobrnjac, vet, hrabar i odluan ovek. Kao i uvek,
imao je sree da suzbije Turke i nanese im teke poraze. Ali, kako
Mladen nije voleo Petra, smatrajui ga svojim velikim neprijateljem i
Rodofinikinovim pristalicom, uspeo je da nagovori Karaora da promeni
241

skuptinsku odluku i da na Petrovo mesto postavi za glavnog

komandanta Miloja Petrovia, koji je bio Mladenov kum i privrenik.
Mladen je to uinio najvie zbog toga to je bio uveren da e Petar
zauzeti Ni, doepati se velikog plena i time se jo vie osnaiti.
Odluka da se Petar smeni izazvala je veliko nezadovoljstvo i
raspravu. Dva nepomirljiva protivnika, Miloje i Petar, sastadoe se u
Deligradu. Silan i besan, a uzdajui se u Mladena i Karaora, Miloje
nije ni pokuao da na lep nain zadobije Petra, nego je hteo da mu
nareuje i zapoveda. Petar, opet, oslanjajui se na steene zasluge i
uzdajui se u Rodofinikina i svoje prijatelje, nije hteo da prizna Miloja za
svoga stareinu. Po njihovom primeru, manje stareine podelile su se
izmeu Petra i Miloja. To je koristilo, razume se, nikim Turcima. Dok su
se srpske stareine pregonile oko stareinstva, oni su sve vie utvrivali
grad i snaili odbranu.
Jedini od stareina koji nije hteo da se uplie u takve razmirice bio
je i ostao Hajduk Veljko. On nije gubio vreme, nego je krenuo svoju
vojsku, prodro u Bugarsku i poseo Belogradik. Turskoj posadi ponudio
je izlazak ako mu predaju grad. Kako Turci nisu pristali da se predaju,
Veljko je juriem zauzeo Belogradik. Posadu je isekao, uzeo plen i
poslao u Banju, pa nastavio prodor u Bugarsku. Sovjet je naredio Miloju
da pomogne Veljkovu akciju u Bugarskoj, ali se Miloje toj naredbi nije
odazvao.
Hurid-paa je tih dana koncentrisao u Bugarskoj veliku vojsku, koja
je imala zadatak da se uhvati ukotac sa Rusima. Ali kako se Dunav bio
izlio, poto je bio nadoao od otopljenih snegova na planinama i
proletnjih kia, Rusi nisu mogli da preu u Bugarsku. Hurid to iskoristi i
celokupnu snagu od preko deset hiljada vojnika, konjice i artiljerije
okrenu protiv Veljka. Iznenadnim napadom naterao je Veljka na
povlaenje i spojio se s nikom posadom. Veljko je odmah pohitao u
Banju da je utvrdi i osigura za odbranu, jer je osetio snagu turske sile i
Milojevu nesposobnost kao zapovednika.
Banja je bila sedite za koje su Veljka vezivali svi uspesi i pobede.
Tu se on venao sa slavom. Svaka kua, drvo i stopa banjske zemlje
znaili su vrstu vezu sa Veljkovim ivotom. Tu je bila sahranjena i
Spasa, tu se odvijao sav lini Veljkov ivot. Zato je bilo potrebno da se
Banja odbrani po svaku cenu. im je stigao u Banju, ne gubei ni asa,
odmah je najvei deo plena, dragocenosti i novca poslao da se skloni i
zakopa na sigurno mesto u Ozren. Zatim prionu te pored postojeih
utvrenja iskopa i podie nove aneve. Dobro ih je utvrdio i osigurao
palisadima.
U takvoj urbi, dok je mislio samo na borbu i Banju, iznenada se
jedne noi, dok je sedeo u odakliji i pio kafu, pojavi emsa, koja je
stanovala u gornjim odajama konaka. Ula je bez uma, neujnim
242

korakom, bleda lica i upaljenih oiju. Lice joj je bilo otkriveno. Njena
bujna kratko podrezana kosa uokvirivala je to lepo, bledo lice i
poveavala udan sjaj i vrelinu njenih crnih oiju. Behu ve prola dva
meseca otkako je zarobio emsu i razgovarao s njom. Iako stalno
zauzet borbama, vie puta bi se setio emse i njenog izazivakog
dranja. Ta udna ena kao da ga je dozivala i mamila k sebi. ak i u
okraju ponekad bi pred njim kao sev munje blesnule njene drske oi.
Veeras je izgledala jo udnije. Lepu enu dotad nije bio video. Kosa i
naglaene obrve stapale su se u crnim prelivima, to joj je jo vie
pojaavalo bledilo lica. Sjaj u oima sve se vie pojaavao, a pune
rumene usne imale su teinu zrelih plodova. Gledala ga je uporno, skoro
napadno, bez straha i snebivanja. Veljku se inilo da ga pogledom zove
u rascvetali perivoj, gde e uti poj slavuja, zveket daira i um edrvana.
Mogu li da posedim malo s tobom, aurine? upitala je i, ne
saekavi odgovor, prila i sela nasuprot njemu.
Sklopila je oi, zatim ih naglo otvorila i nasmeila se kao da sanjari,
neto sluti i oekuje. Izgledala je kao aneo sa okom tigrice, kao
nedotaknuta devojka, ali je u isto vreme svojom zrelom enstvenou
budila u njemu estoku pomamu. Veliki je junak, enskar i haramija,
strah je i trepet za Turke, a onda i okrepljenje za aure, pomislila je
emsa, a ostavlja me nou samu... Uspaljena, naviknuta na dvorbu,
milovanje i udvaranje, mlada painica drhtala je kao u groznici, spremna
da se sama ponudi. U poloaju u kome se kao robinja nalazila, nije
morala nikome polagati ni o emu rauna, niti strepeti od Muhamedovog
zakona. A spremna da se osveti muu i ocu, odluila se i na ono to je
nemogue za enu.
Nadam se da si u mome domu dvorena i potovana kako
dolikuje painici i vezirovoj keri ree Veljko.
Na dvorbu i panju tvojih slugu ne mogu se potuiti odgovori
emsa, igrajui se bisernim zrnima svoga erdana koji joj je padao na
grudi.
Moda ti neto nedostaje. Uiniu sve to bude traila.
Moda u zatraiti neto to se ne moe dati.
Sve mogu da ti ostvarim sem da te pustim Enver-pai. On mi
nudi samo pet stotina dukata, a toliko se daje za dobra konja. Razume
li? Cena za enu tvoga soja i lepote vredi paaluka. Da nisam dao re,
sve sultanovo blago prezreo bih zbog tebe.
Lae, aurine! Dva meseca sam ovde, a nisi se setio ni da
pogleda kako ivim.
Ne volim, painice, da padam u iskuenje. Hajduk sam. Znam
kakva mi je luda i upaljiva krv.
Ludi aure! Misli li da je krv Anadolke, vezirove keri, voda?
Zbunjuje me i dovodi u iskuenje. Govori ta eli. Ja ve sutra
243

u zoru idem u borbu. Nemam vremena da mislim na tvoje nastrane udi.

Nema vremena?! Zar ima ita pree od noi koju ti moe
pokloniti ena?
Razdraen emsinim reima i blizinom, Veljko joj se zagleda pravo
u oi. Ona ne izdra teinu njegovog pogleda; toplo mu se osmehnu.
Veljko tada odbaci ibuk u stranu, obuhvati emsu oko tankog struka i
silovito je privue sebi. Ona mu se preli preko ruku kao svila. Dok joj je
dreio ukur na dimijama, emsa je leala kao mrtva, preputajui mu
se potpuno...
Tako je u najtee vreme zapoela ljubav izmeu lepotice emse i
Veljka. On je danju napadao i razgonio Turke oko Banje i po Ozrenu
pojaavao utvrenja, a nou izranjavljen dolazio emsi, koja ga je
previjala i okrepljivala piem i ljubavlju.

244

VI

Turska

navala od Nia iz dana u dan je postajala sve jaa na

Moravi. Istureni srpski poloaj prema Niu bio je anac na egru, koji je
branio Sineli sa tri hiljade Resavaca. Hurid-paa, vet i smeo
vojskovoa, odluno je koristio zakanjenje Rusa na Dunavu da raisti
situaciju sa Srbima. Najpre je napao Gurgusovac da bi osigurao svoje
desno krilo. Hajduk Veljko je pohitao gurgusovakoj posadi u pomo.
Dvadesetog maja doe i Petar Dobrnjac sa neto vojske i dva topa u
pomo Veljku. im je Hurid-paa doznao da su Veljko i Petar zauzeti u
borbama oko Gurgusovca, odmah je svom silom krenuo na Sinelia i
egar. Kako je Sineli uz Dobrnjca, Miloje nije hteo da mu pritekne u
pomo. Kad Turci videe da je egar preputen sam sebi, navalie
oporima kao gladni vukovi na srpski anac. Sineli je hrabro odbijao
divlje jurie, ali je Hurid bacao u borbu sve vee i nove talase svoje
vojske. Ispred srpskih aneva lealo je oko est hiljada mrtvih Turaka,
preko kojih su novi turski opori prodrli u egarsko utvrenje, jer su
gotovo svi Resavci izginuli u odbrani. Kad je vojvoda Sineli video da
mu Miloje nee pritei u pomo i da gubi bitku, okupio je oko sebe ono
neto preostalih boraca i pucanjem iz kubure zapalio skladite baruta i
municije. anac se bio napunio Turcima, pa je eksplozija uz Srbe pobila
i sve Turke koji su se zatekli u ancu. Hurid je, iako zapanjen srpskim
junatvom, naredio da se ide napred bez obzira na rtve. Kad su Srbi iz
drugih aneva videli ta se dogodilo sa Resavcima na egru, poplae
se i ostave svoje aneve i topove, pa navale da bee prema Deligradu.
S vojskom je u Deligrad pobegao i zapovednik Miloje Petrovi. Turska
konjica gonila ih je u stopu i sekla. Mnogi se nisu zaustavili ni u
Deligradu, nego su se razbeali u okolne ume.
im je doznao ta se desilo na Kamenici, Petar Dobrnjac napusti
svoju vojsku i pobee Rodofinikinu u Beograd. Odatle su zajedno s
vladikom Leontijem napustili Srbiju i prebegli u Austriju, a zatim otili u
Vlaku. Meutim, kad je Hajduk Veljko uo za nesreu na Moravi, on
skupi u Banju svu svoju vojsku, zatvori se u utvrenje i odlui da brani
Banju dok nosi ivu glavu na ramenima.
Jo od pada Beograda Alija Guanac je imao jednu elju: da se
osveti ustanicima; smatrao je da mu se sada za to pruila pogodna
245

prilika. Ozlojeen i kivan na Veljka, napao je Banju. Velika Veljkova

slava i junaki podvizi bili su uzdrmali Guanev ugled kod Turaka, pa je
eleo da se jo jednom ogleda s njime u boju, ne bi li time povratio svoju
pomraenu slavu. Kako su Guanevu vojsku u veini inili turski
pustolovi, razbojnici, preiveli janiari i ostaci krdalija, kojima je jedini
cilj u ivotu bio pljaka, krenuli su u hordama i sa velikim oduevljenjem
na Banju; Turci su znali da je prepuna svega i svaega, a naroito dobrih
konja, skupocenog oruja, odela i novca. U njoj su ivele kao
zarobljenice i mnoge turske ene i devojke, meu kojima je bila i emsa,
Enver-paina ena. Osvojiti Banju, hajduko gnezdo, znailo je ne samo
proslaviti se, nego i doepati se ogromnog plena.
U prvoj navali na Veljkove poloaje, Guanac je napao Srbe
frontalno, raunajui na vojnu premo. Navalu je izveo s nekoliko hiljada
ljudi, koji su stupali u gustim redovima, s namerom da estokim naletom
pregazi srpske aneve. Veljkova peadija gledala je iz utvrenih
aneva kako se Turci uz halakanje, zbijeni u guste gomile, sve vie
primiu. Topovi nabijeni karteom i peaci s punim pukama mirno su
ekali, znajui da je njihov zadatak da pred anevima desetkuju Turke,
a Veljko e s konjicom da ih dokusuri. Prvi srpski plotun samo je malo
zbunio tursku navalu, pa se fanatizovana gomila ponovo pribrala i
krenula napred sa jo jaim urlikanjem. Tada se srui drugi srpski plotun
uz riku topova napunjenih karteom. Gomile mrtvih Turaka i konja
polegoe po poljani kao pokoeno snoplje ita po njivi. Ranjenici su
jaukali na vrelini julskog dana, a najveu zabunu stvorili su ranjeni konji.
alosno i jezivo su njitali i jurili na sve strane, naleui na Turke,
obarajui ih i gazei.
Tada se iz busije pojavio Veljko na Kulji. Sa isukanom sabljom
leteo je kao jastreb, a za njim hiljada razjarenih beara. Nastala je
krvava i nemilosrdna sea. Ono Turaka to se nalo pred bearskom
lavinom bilo je satrveno za tili as. Iznenaeni Guanac, videi da moe
sve izgubiti, bacio je u borbu krdalijsku konjicu. Sada je nastala krvava
borba. Veljkovi peaci u anevima, videi da su krdalije brojno jae, a
uz to ogorene i odlune da po svaku cenu dou do pobede, otvorili su
vrata na anevima i poli na juri da pomognu Veljku. Hrabro su
nasrtali i iz kubura ubijali turske konjanike, pa time dali podstrek
bearima za jo smeliji napad. Oko etiri sata posle podne Guaneva
navala je slomljena i Turci odbaeni prema Gurgusovcu. Time je
unekoliko poboljana i situacija na ugroenom Deligradu.

246

VII

Karaore je sa konjicom stigao za etrdeset i osam sati iz Novog

Pazara na Moravu, ali nije mogao da zaustavi Turke kod Deligrada,
nego je povukao vojsku na levu obalu. Ni na oajnike srpske pozive
Rusi sa Dunava nisu mogli da dou u pomo, jer nisu imali dovoljno
vojske za prelaz u Srbiju. U ustanikom vostvu javlja se sumnja da su
ih Rusi namerno uvukli u rat i prepustili turskoj navali, koja se kao
nabujala poplava sa svih strana sruivala na Srbiju. Tu sumnju jo je
vie podgrejalo Rodofinikinovo bekstvo, a i to to je odveo Dobrnjca u
Bukuret. Poraz na Moravi negativno je uticao na Karaorev ugled u
narodu, mada se sva krivica svaljivala na Mladena i Miloja. Oseajui
sve to, Karaore je svrgnuo Mladena sa predsednitva Sovjeta i doveo
ga na front, a Miloja osudio na smrt. Za novog predsednika Sovjeta
postavio je Jakova Nenadovia, koji je pripadao opoziciji. Posadu u
Deligradu je rtvovao da bi zadravala tursku snagu dok se ne uvrsti
front na levoj obali Morave i sagrade novi anevi. Sa istim zadatkom
zadrao je i Veljka u Banji.
Znajui koliko je Veljko hrabar, kao i to da se Veljko nee niti moe
ograniiti samo na odbranu Banje, Karaore mu je poslao savetnika
Stefana ivkovia, lana Sovjeta s nalogom da obuzdava Veljka.
Meutim, Stefan nije smeo ni da opomene Veljka, nego je i sam morao
ii u borbu na Turke. Preko noi, lako izranjavan, Veljko je preputao
mladoj emsi da mu rane previja i svojom ljubavlju i nenou ublaava
bes i bol. A im zora svane, uzjahao bi Kulju i s bearima se prokradao
kroz tursku opsadu, pa je tako u pozadini napadao tursku zatitnicu i
komoru. Manje turske odrede vojske, koji su zalazili u ume i planinu da
pronau i opljakaju seljake zbegove, potpuno je unitavao. Jevtimija je
poslao Karaoru da trai pomo, a Peu da iz aneva izaziva Turke.
Hej, balije! vikao bi Pea derui se iz sveg glasa.
ujemo te, vlako kopile! odazivali su se Turci. Jeste li
odluili da se predate?
Odluili smo se da vam majku majinu, kao to smo jue uradili
sa Dorom Osmanom u Ozrenu.
Koji li si, kurvu ti majku? pitao je besom zapenjeni Turin.
Zovem se Peo, da zna, balijo. I da ti jo neto kaem: Enver247

paina kaduna vie voli Veljkova ata nego vaeg vezira. Dok vi suite
zube, mi ovde ljubimo begovske keri, valjamo ih hajduki i pijemo vino i
rakiju. Uskoro emo vam svima i glave poskidati. Kukavice, to ne
jurnete na Banju da se junaki ogledamo!
To bi Turke zaista razdrailo. Tako izazivani, jurnuli bi oporima na
utvrenje. Srbi su ih mirno saekivali i ubijali. Kad doe do gustoga,
Veljko je sedao na Kulju, uzimao najhrabrije ljude, izlazio iz utvrenja,
zaletom sekao najdrskije Turke, pa se vraao u utvrenje. U takvom
jednom izletu bio je ranjen i Stefan ivkovi, koji je hteo po svaku
cenu da se pred Veljkom pokae kao junak.
emsina naklonost prema Veljku razbuktala se vremenom u strasnu
i veliku ljubav. Mlada i mudra, shvatila je ta znae sloboda i prava
ljubav. Videla je izbliza beare, te mlade, snane, surove ljude koji s
pesmom odlaze da poginu za slobodu, s pesmom i krvavim rukama iz
borbe se vraaju. A ti isti ljudi bili su neni prema turskim robinjama i
zaljubljeni u njih kao deaci. edni ivota, troili su snagu kao vino i
zadobijeni plen. Nekakva neshvatljiva lepota izbijala je iz svega to su ti
ljudi radili. Koliko su bili smeli borci, toliko su bili neutoljivi u piu i ljubavi.
Videla ih je tune jedino kad sahranjuju svoje drugove. Nalakena na
prozor, sva ustreptala, emsa je posmatrala borbe oko Banje, udno
oekujui Veljkov povratak i sluajui kako vojnici pevaju u anevima:
Ustani Srbine, dini sine,
Zora je.
Konja sam ti osedlala,
Sablju pripai.
Na Kulji je Hajduk Veljko
U boj krenuo.
Sa njima je silna vojska,
Sivi sokoli.
Kad je Banja bila najjae pritenjena, a Veljko sa svim svojim
ljudima vodio ogorenu borbu protiv Turaka, iznenada su se otvorila
vrata na odaji u kojoj je boravila emsa i na vratima se pojavila neka
stara Ciganka. Pozdravila je emsu sa zlobom u krupnim bademastim
oima i rekla:
Nosim ti selam od Enver-pae. uo je da si voljno postala
rospija. Zato budi spremna da ga doeka, jer e kroz koji dan osvojiti
Banju. Sve zarobljene aure na kolac e nabiti, a tebi ne gine gajtan ako
se ne iskupi. Evo ti otrov. Saspi ga Veljku u vino.
Rekavi to, bacila joj je svilenu kesicu i nestala kao privienje.
Uasnuta emsa poletela je da uhvati Ciganku, ali nje vie nigde nije
bilo; kao da je u zemlju propala. Te noi Veljko je doao kasno, sa
248

ranom na levoj ruci. emsa ga je jedva doekala. Odmah mu se bacila

oko vrata, ljubila ga gde je stigla i jecajui mu ispriala ta se desilo.
Znala je da su Turci presekli sve veze izmeu srpske vojske i Veljka; ako
Turci zauzmu Banju i ako im ona padne u ruke znala je da je eka
grozna smrt davljenjem ili rastrzanjem na konjskim repovima. Poto je
zavolela Veljka, emsa je sada sa mrnjom mislila na sve to je bilo
vezano za Turke i njenog mua. Uz Veljka je ivela veselo kao ptica na
grani. Mlad je i dobar, nean i hrabar, voli sve to je lepo, divno se
oblai, jae neukrotiva konja; voli pesmu i veselje, i iznad svega slobodu
i nju. ta bi jo bilo koja ena na svetu mogla da poeli i kako da takvom
oveku ne bude verna?
Sada, dok mu je rakijom ispirala ranu i stavljala melem, kroz suze
se smeila pokazavi mu kesicu sa otrovom. Veljko se nasmejao i
zovnuo Milutina; naredio je emsi da i njemu ispria ta joj se dogodilo.
Ako mi se Ciganka iva ne dovede za dva sata, pobiu svu
faraonsku sortu!
Dok su beari pretraivali svaki kutak Banje, Veljko i emsa leali
su zagrljeni u odakliji. emsa ga je, drhtei svakim deliem tela, ljubila i
pazila da mu ne povredi ranu. No je plela sate kao devojka svoju kosu,
a ljubavni zanos potpuno je ispunjavao Veljka i emsu. Ali ba kad su
bili u najveoj nenosti, grunue topovi i zapraskae puke sa banjskih
utvrenja. Veljko se za tren oka obukao, zgrabio oruje i naao se meu
vojnicima na utvrenju. Turci su raunali na to da iskoriste mrak.
Navaljivali su u gustim talasima, dolazili do palisada, hvatali se rukama
za kolje i pokuavali sekirama da saseku drvene prepreke. Meutim,
svuda su ih doekivali beari i ubijali. Navala je trajala nekoliko sati i
stajala je Turke skoro hiljadu mrtvih i ranjenih. Pred zoru su se Turci
povukli na svoje poloaje.
Jutro je u Banji pod Ozrenom osvanulo puno sunane tiine, kao da
se u toku noi nije nita deavalo. U granama drvea radosno su
cvrkutale ptice. U rovovima utvrenja spavali su premoreni vojnici drei
puke na gotovs, spremni da na prvi pokli stupe ponovo u borbu. Veljko
je krepkim korakom obilazio utvrenja, nareivao da se ranjeni previju i
poginuli sahrane, a prolomi na utvrenjima poprave i dovedu u ranije
stanje. Najzad se popeo na osmatranicu i kroz durbin osmotrio turske
logore. Zapazio je da je Turaka duplo vie nego to ih je ranije bilo.
Njegovih ljudi bilo je mnogo ranjenih i poginulih. Oseala se ve i
oskudica u hrani i debani. Imao je da se odlui ili da brani Banju do
poslednjeg oveka i u njoj da zavri svoj nemirni ivot, ili da se po svaku
cenu probije iz nje. Zatraena pomo nije dolazila. Ono to ga je naroito
brinulo bilo je to to nije znao kakva je situacija na Moravi. Tutnjava
topova na Deligradu bila je prestala ima ve nedelju dana. Zla slutnja
grizla ga je za srce. Pomiljao je i na ono najgore. Ako su Turci savladali
249

posadu Deligrada, onda e svom silinom i besom navaliti na Banju. Ni

Hurid ni Guanac, ako imaju i zrno pameti, nee dozvoliti da im on sa
bearima ostane iza lea.
Siavi s bedema, okrenuo je konaku. Hteo je da smireno donese
odluku. Otkako zna za sebe, stalno je bio u pokretu, izazivanju sudbine i
prkoenju opasnostima. Rat i opasnost bili su za Veljka stanje u kome
mu mozak brzo radi, a sva ula su budna do krajnje granice. Kad je
najgore, kad odasvud preti opasnost, njegov um je nepogreiv i
najodluniji. Tada sav zatrepti i okrilati. Zato je danas morala pasti
odluka, jer je sila Turaka sve vea, a teskoba za Veljka i njegovu vojsku
sve neizdrljivija. Pred konakom ga susrete pisar Vasilj i ree:
Glasnik je doneo pismo od gospodara Mladena i Vujice. Dobili su
zapovest od Karaora da ti priskoe u pomo. Oni e izvriti napad
spolja, a toga asa da ti izvri napad iznutra, tako da se probije turska
opsada.
Gde je glasnik?
Ranjen je. Lei u konaku.

250

VIII

Pred

odlazak u proboj kroz Turke, Veljko je svratio u sobu kod

emse. Zatekao ju je kako zamiljena sedi na seiji i izgubljenim
pogledom zuri u prazno. Obrazi su joj bili crveni, a oi u plamenu i
nekako pomuene. Njega neto presee. Od pre nekoliko dana u Banji
se bio pojavio tifus. Stavio joj je ruku na elo.
Nema vatre rekao je sa olakanjem.
Ne, nisam bolna, ali me je zbog neega stalno strah. Sve mi se
ini da se neko nevidljiv privlai i da e me u tvome odsustvu zadesiti
nesrea.
Ne brini! Ciganka je uhvaena i raereena, a Milutin i Pea
motre na konak. Budi uverena da vie nikome nee poi za rukom da
prodre do tebe. Zato spavaj spokojno, a sutra rano biu kod tebe.
Poto je izjahao kroz kapiju na utvrenju, Veljko ree Dodi da ga
eka u umi dok se ne vrati od Mladena. Najpre se poprilino udaljio od
utvrenja i zaobiao turski logor, pa naglo zaokrenuo Kulju udesno i
iznenada ga naterao na turskog straara. Poto ga je probo sabljom i za
nogu odvukao grmu, jurnuo je prema Ozrenu. uma je odisala hladnom
sveinom i dozrelim mirisima divljih rua. Trebalo mu je sat brzog
jahanja da nae srpski logor. Zatekao je Mladena i Vujicu gde uplaeno i
zabrinuto sede pred atorom i dogovaraju se ta da rade. Znali su da
Karaoru ne smeju pred oi ako ne pomognu Veljku da se probije iz
turske opsade. Ali, opet, turska sila bila je velika i nisu smeli da se usude
na napad.
Verovali smo da je glasnik poginuo! uzviknu radosno Mladen
kad je ugledao Veljka. I nismo znali ta da radimo. Sedi pa nam priaj
kako je kod tebe, a ti, mome, viknuo je seizu donesi Veljku ibuk,
kafu i rakiju.
Velika je turska sila oko Banje. Mi smo bez topova.
Nastradaemo ako ih napadnemo, a tebi neemo moi da pomognemo
zapoe unjkavo Vujica.
Majku emo mi njima! Udarite vi spolja, a ja u s mojom vojskom
iznutra. Gde grunem, provalie pa da je zid od elika.
Dugo je Veljko priao Mladenu kako je izdrao tromesenu opsadu
u Banji, koliko mu je momaka poginulo i kako se nosio sve to vreme s
251

Turcima.
U poetku su Turci besno navaljivali. Ginuli su ne obazirui se na
rtve. esto su dospevali sve do aneva, rukama se hvatali za palisade
i bezumno ginuli. Odskora su pribegli drugoj taktici. Kopaju rovove i po
cele dane i noi tuku nas iz topova. Dobro su me pritesnili. Najgore je to
nemam hrane i debane. Ama opet se ja njih ne bojim!
Zatim su sva trojica pola do navrh brega. Tu im je Veljko pokazao
gde oni da udare, a na koje e mesto on navaliti. Potom su se izljubili, pa
Veljko okrenu kroz umu prema Banji. Uz put je smiljao kako da izvede
proboj, a nije ni osetio kako vreme brzo prolazi. Zora se ve zabelela
kad se naao u blizini turskog poloaja. Zaustavio je Kulju na ivici ume
i osmotrio kuda da jurne. Nekoliko turskih straara stajalo je u grupi.
Neto su razgovarali i razgledali okolinu. Popustio je Kulji uzde, gurnuo
ga mamuzom u bok i s kuburom u levoj ruci a sabljom u desnoj
munjevito naleteo na Turke. Opalio je kuburu i viknuo:
Beite, Turci, pobi vas Hajduk Veljko!
Jednoga Turina zakaio je u prolazu sabljom sa strane. Ostali su
se u strahu rasprili kao jato vrabaca. Kad su se pribrali, Veljko je ve
bio projurio i odmakao dometu puke. Pred njega je izjahao Doda i
doviknuo Turcima koji su pucali:
Zalud troite debanu, balije!
Kad su Veljko i Doda uli u Banju, sa svih strana sjatie se oko njih
beari, jer su svi hteli da doznaju kako je na frontu kod Morave i hoe li
dobiti pomo, jer su ve bili na ivici snage od stalnih borbi i nonih
ispada.
Sve je dobro, brao! viknuo im je Veljko. Karaore je
uvrstio front na levoj strani Morave. Milenko je oistio Pore od Turaka.
Rusi su ve na Dunavu kod Negotina. Po vodovom nareenju mi
moramo napustiti Banju, jer bi bilo ludo da dalje ginemo zbog poruenog
grada.
Ura za voda i Srbiju! zavikae beari sa svih strana.
Sve je to s prozora na konaku posmatrala i emsa. Bila je srena
to ponovo vidi oveka koga je tako silno zavolela. Zaokupljena nekom
udnom slutnjom i strahom, no je probdela budna, jer joj se inilo kako
se oko konaka stalno neko prikrada kao avet. Sad kad je Veljko tu,
okruen svojim vernim ljudima, nije mogla vie da se savlada, nego
jurnu napolje da ga susretne. Pri izlazu put joj preprei suv izduen
ovek i oinu je krvnikim oima. Trgla se i paljivo ga zagledala. Jo
vie se uplaila kad je u njemu prepoznala Mahmuda kopca, uvara
Enver-paina harema. Ciknula je uplaeno i pojmila da ustukne natrag.
Mahmud je sustie i silovitim udarom zabi joj kamu za levu pleku.
Alahova ruka svuda dosegne i nikoga ne promai, rospijo!
povika Mahmud, okrenu se prema bearima i onda tu istu kamu zabi
252

sebi u grudi. auri, neka je slava Muhamedu i Alahu, ja svoju dunost

ispunih dodade i srui se.
Nekoliko trenutaka vladala je opta zbunjenost. Prvi se pribra
Veljko. Potrao je emsi, uzeo je na ruke i podigao sebi na kolena.
Trzajem ruke razderao joj je koulju. Iz rane su ikljali crni mlazevi vrele
krvi. Skinuo je s vrata maramu i njome joj zatvorio razrez iza pleke.
emso, emso! zvao je vapijuim glasom.
Prelila mu se preko ruke. Tek tada je Veljko shvatio ta se dogodilo.
Poloio ju je lagano na zemlju, kao da se bojao da je ne povredi i, ne
vodei rauna to ga vojnici posmatraju, sagnuo se i poljubio je u elo.
Dugo je stajao i gledao kako emsino lice bledi i dobija mrtvaki izgled.
Sa uasom je shvatio da je sa emsom sve zauvek svreno. Od Ozrena
je dunuo sve jutarnji povetarac i rashladio mu lice. Oseao je kako ga
teak bol davi. Okrenuo se da ne bi zaplakao pred vojnicima, a kad je
ugledao Milutina, dozva ga jedva ujno:
Braco, sahrani je.
Zatim je jurnuo u konak, a kad se naao u odakliji, klonuo je na
divan i prepustio srcu na volju. Suze su mu oblivale lice. Misli su se
mutile, ali je ipak jasno oseao da gubi ono to mu je najdrae u ivotu:
emsu i Banju. Zraci jutarnjeg sunca prodirali su kroz prozor, ali se pred
njegovim oima i dalje kovitlala mutna magla; hvatala ga je i neka kobna
slutnja. Celo to prepodne preleao je Veljko na divanu, obrvan tugom i
alou. U vreme ruka uao je hadi Nikola, blago ga dotakao rukom
po ramenu i rekao:
Hajde, Veljko, ustani. Mrtvima alost ne pomae. Nae je da je
to bolje osvetimo. Veruj, i meni je kao da sam neto najdrae izgubio.
Bez emse je tako tuno i pusto u konaku.
Samo je Enverova glava moe platiti! Dok to ne postignem, nee
mi srce ostati na mestu uzviknu Veljko pretei.
Celo popodne pio je s Abraom, dogovarajui se kako da izvedu
proboj.

253

IX

U sami sumrak Mladen i Vujica su krenuli vojsku prema mestu gde

je trebalo da Veljko izvri noni proboj. Jednom vojniku se omae puka.
Vojska se uzbuni, mislei da je iznenada nabasala na tursku zasedu i
poe panino odstupati. Veljko je verovao da je sve ureeno kako je bilo
dogovoreno, pa je pokuao proboj iznutra, ali kad ne u spolja napad,
povue se u Banju i odloi proboj za iduu no. Kad u toku dana ne dobi
nikakav glas od Mladena i Vujice, odlui se da proboj izvri sopstvenom
snagom. Sada ga vie nita nije moglo omesti da postigne to je
naumio. alio je Banju, ali je mrnja i elja da se osveti Turcima jo vie
uvrstila njegovu odlunost. Nije vodio rauna o turskoj snazi, niti se
obazirao na opasnost svoje namere. Iz turskog obrua morao je izii iv
po svaku cenu. Dok Enver-paa gleda sunce i die, za Veljka nee biti
mira ni spokoja. Nevina emsina krv vapila je za osvetom. Tuga i
oajanje nisu za junaka, mislio je i ceo dan je proveo u razgovoru s
bearima, pravei planove kako da izvre proboj. Na Mladenovu i
Vujiinu pomo nije se vie smeo osloniti. Naredio je da vojnici ponesu
teke ranjenike na nosilima i da ih ni po koju cenu ive ne ostave
Turcima. Dok se o tome dogovarao sa Peom i Abraom, u susednoj
sobi leao je ranjeni savetnik ivkovi.
Veljko, ta da radimo sa ivkoviem? Kae da se zbog rane ne
moe drati na konju upita Abra.
uje, more! Ako moe jahati, poveemo ga. Ako ne moe ko
ostali ljudi, odsecite mu glavu da je Turci ne nose uzviknu Veljko
namerno da ga sovjetnik uje, jer je znao da mu rana nije teka.
Odmah posle toga na vratima se pojavi bled i uplaen Stefan
ivkovi i zamoli:
Milutine, pobogu brate, pomozi mi da se spremim! uo sam ta
je Veljko rekao. Kako je lud, to bi i uinio.
Bih, Stefane, jer je bolje da ti ja odseem glavu, nego da te Turci
na muke stavljaju i na kraju urade to isto.
Oko pola noi Veljko je poslao dvesta konjanika da na suprotnoj
strani od mesta proboja izvre napad na Turke. Oni su se privukli do
samih turskih poloaja i poklali strae. Na atore su oborili plotun iz
puke, a zatim nadigli takvu viku kao da napada celokupna Veljkova
254

vojska. Za to vreme Veljko se s vojskom, ranjenicima i svima onima koji

nisu hteli doekati Turke u Banji, privlaio mestu proboja. Jo Turci nisu
bili uspeli ni da se priberu na drugom kraju Banje, kad je Veljko silovitim i
nenadnim naletom sasekao turske vojnike na mestu proboja i sa malo
rtava izvrio prodor prema Mladenu i Vujici. Kad su sustigli beare to
su izazvali zabunu na drugoj strani, vojska je ve bila daleko izmakla od
Turaka, a na elu kolone jahao je meu prvima Stefan ivkovi.
Peo, jesi li poneo ivkovievu glavu da je Turci ne pogane?
povika eretski Veljko.
Meer si, zlikove, zaista hteo da mi odsee glavu? ljutito mu
doviknu Stefan.
Nisam more. Ali sam znao da strah koze uva. Hteo sam da
vama sovjetnicima pokaem kako je lako praviti se mudar u toploj sobi i
izmiljati svata na raun ratnika alio se Veljko.
Eh ti, pustahijo! Doi e ti u Beograd da mi plati za strah to ga
pretrpeh. Morae da popije meinu vina. Junak si, nema ta, ali ne
dao mi Bog da se u tekoj prilici opet naem s tobom.
akire su ti pozadi poutele dobaci ivkoviu neko iz mraka.
Ne bi bilo zazorno i da su poutele odgovori Stefan smeei
se.

255

Sa

oiljkom od rane i bolom u srcu, Veljko se sutradan posle

proboja javio Karaoru u ancu na Moravi. Vod je sedeo na
grudobranu i posmatrao turske poloaje s druge strane reke. Velika
ustanika nevolja bila je sada u tome to je narod izgubio veru, a
nahvatao se straha. Turci su to osetili i iskoriavali tako to su u
oporima nasrtali u ume i planine, otkrivali zbegove, uzimali plen i
roblje. Naroito je esto vrio prepade zapovednik turske konjice Enverpaa. Gotovo svake noi prelazio je na gazovima Moravu, neoekivanim
naletom sekao srpske strae, uzimao plen i zadavao grdan strah narodu.
Enver se svetio zbog emse i plena koji je Veljko lino njemu uzeo.
Poto je Karaore o svemu tome malo porazgovarao s Veljkom, na
kraju mu je rekao:
Veljko sine, Enver-paa nam je dodijao s konjicom. Drzak je i vrlo
vet u nonim napadima. Mnogo nam tete i zla ini.
Gospodaru, pusti me da se ja s njime ogledam zamoli Veljko.
Ne branim. Samo se bojim: brz si pa e naleteti.
Veljko je ispriao vodu kako je Enver lukavo izvrio emsino
ubistvo. Poznavalac ljudskih strasti i slabosti, vod se tuno osmehnu;
bilo mu je ao Veljka. Setio se kako je stradala njegova Marija iz
Brusnice, a negde duboko, ispod korova ratnih tegoba i ivotnih
pustoenja, osetio je kako stari bol jo nije potpuno zamro. Znao je da
ivot unitava i odnosi sve to je lepo u oveku. Da su mladost i ljubav
najdragocenije stvari u ivotu i da se od njih, kao od skrivene rezerve,
ivi u starosti. Vreme ipak ne lei sve rane, pomisli, osmehnu se i
odgovori Veljku:
Zbog te ene izlagao si me mnogim neprijatnostima. Enver je
nudio otkup, a ja traio roblje. Meutim, ona se zaljubila u tebe i nije
htela ni da uje za pau. Je li bar bila lepa?
Mnogo lepa, gospodaru!
Moda je bolje to je tako zavrila. Propala bi kao mnoge
zarobljene Turkinje u Beogradu. Ti si nestalan i plahovit. Brzo bi poao
za drugom. ujem da ti ena oekuje drugo dete, a ti nisi poao ni da je
vidi.
Veljko nije nita odgovorio. Digao se, priao vodovoj ruci, a zatim
256

se vratio u svoj logor. Kad je stigao pod svoj ator, naredio je da dou
bimbae i buljubae. Poto su posedali u krug oko njega, saoptio im je
kakav je zadatak dobio od voda.
Neka se vojnici odmore tri dana. Neka oiste oruje, naotre
sablje i dobro nazobe konje. A vi, buljubae, popunite novim ljudima
svoje redove. Moramo po svaku cenu stucati rogove Enver-pai.
Tri dana nije izlazio iz atora. Mnogo je pio; sve mu je izgledalo
pusto. Morile su ga teka tuga i mukla alost za emsom. Bez Banje se
oseao kao pogorelac. Tek ovde je shvatio kako su bili teki slavni i
veliki dani koje je proveo u opsadi. To vreme bilo je ispunjeno borbom,
smelim prepadima i toplom ljubavlju. emsa ga je ekala s radosnim
osmehom i svojim lepim rukama previjala mu rane. Tree noi izaao je
polupijan pred ator. U glavi mu se mutilo, jer nije gotovo nita jeo.
Oseao je malaksalost u nogama. To ga brzo otrezni. Siao je do izvora
i dobro se ispljuskao vodom. Kad se vratio, pred atorom zatee Dodu.
Ovaj ga je posmatrao zabrinuto.
Propada bez jela i sna. Doneo sam ti da malo prezalogaji.
Dever srcu. Nai e se i kod drugih ena ono to je Turkinja imala.
Veljko je pojeo malo sira i proje, a Doda mu je ispriao kako su
Milutin i Abra popunili vojsku novim bearima.
Sada imamo ravno hiljadu sabalja. Mnogima smo dali konja, a
nekim ak i odelo. Sve je pust gola, spreman da se bori golim rukama.
Opet e biti veselja i dumbusa.
Kad se Veljko okrepio i spremio, osetio se malo bolje. Pribran i
otrenjen uzjaha Kulju, koji je nemirno kopao prednjim nogama i
radosno zarzao kad je ugledao gospodara. Veljko pritera konja pred
postrojenu konjicu. Avgustovska no opojno je mirisala travom i
rastinjem. Duga traka postrojenih ljudi liila je na neku nepoznatu neman
u beloj svetlosti meseine. Do uzbunjene Veljkove svesti sve je to
dopiralo kao prisna i poznata pesma; zapazio je mnogo nepoznatih lica,
koja su ga paljivo i zadivljeno posmatrala. Sa tugom u srcu seti se onih
to su poginuli.
Brzo je odredio smerove kretanja, uz napomenu da ne ostave iva
nijednog Turina koji im padne ruku. Za sebe je izabrao gust umski
tamnik kod gaza na Moravi.
Za nedelju dana Veljko je uspeo da uniti desetak manjih odeljenja,
koja su nou drsko nasrtala da pljakaju i napadaju srpsku vojsku.
Zarobljenike je ubijao, putajui uvek samo po jednoga da odnese vest
Turcima kako su napadai proli. Kad je oistio levu stranu Morave,
Veljko otpone nou da prebacuje svoje udarne grupe, koje su napadale
turski logor, nosei meu Turke strah i pometnju. Najee je, po svom
starom obiaju, u turskoj pozadini unitavao komore i grabio plen u
hrani, debani i oruju. Meu Turcima se odmah znalo da tako drske
257

napade izvodi Veljko sa svojim bearima. Strae su pojaane i budnost

poveana. Gotovo cela turska vojska poela je da strepi, naroito nou.
Time je pobednicima zagoran dotadanji uspeh. Enver-paa je razbijao
glavu smiljajui kako da uniti drskog aurina. Slao je uhode i izviae,
traio nove gazove i pravio planove kako da iznenada napadne Veljka i
da ga potpuno uniti.
Enver je oseao neizmernu mrnju prema Veljku. To pseto, mislio
je, ne samo da mi preotima vojniku slavu nego mi je okaljao i ime.
Mada je ene smatrao samo sredstvom ulne naslade, Enver je voleo
emsu. Skorojevi i grubijan, koji je udvoritvom stekao karijeru, oseao
se poapen i odlikovan to je imao za enu vezirsku ker. Veljko mu je
uzeo novac i dragocenosti, opljakao ga do koe, a uz to uinio mu od
ene nalonicu na sramotu i njemu i monoj turskoj sili. Smatrao je da je
dolo vreme da se osveti. Zato je dobro proraunao i smislio, odabrao
hiljadu atlija i pripremio se da pogodne noi pre izlaska meseca pree
Moravu, te napadne Veljkov logor. Neka vide auri da umem i mogu
iznenaditi kad treba.
Veljko je takoe po svaku cenu eleo da se to pre osveti Enveru za
emsinu smrt i za sva zla koja je sejao kud god je prolazio s turskom
konjicom. Raunao je na painu podmuklost. Zato je ubacio svoje uhode
u tursku vojsku da se obavesti ta Turci nameravaju da preduzmu.
Prerueni Jovana uspeo je da sklopi vezu sa Enverovim kuvarom,
poturenim Grkom iz Smirne. Donosio mu je pilie, jaja, i kajmak, a
kazivao se janiarom iz Bosne kome su Srbi sve uzeli. Jovana je preko
kuvara doznao sve to se radilo i nameravalo u Enverovom tabu.
Sluajno je doneo nove namirnice ba onoga dana kad je Enver vrio
smotru odabranih atlija za noni napad.
Dina mi, Mehmede, u nevreme dolazi ree kuvar Jovani.
Paa noas ide u pohod preko Morave. Zato brzo daj to si doneo, a po
novac doi kroz dva dana. Samo kidaj odmah, jer se ovde na svakog
podozrivo gleda. Sve ui su napete, poto se paa boji Veljkovih uhoda.
Tako i treba ree Jovana i odmah predade namirnice, pa se
brzo promuva kroz Turke i neprimetno mugnu u grm. Tu je leao,
gledao i prislukivao, a im je pao mrak, jurnuo je kao poplaen da bi
obavestio ta je video i doznao. Nije traio gaz; preplivao je vodu.
Straar ga je primetio i viknuo:
Stoj, inae ubijam!
Jovana triput graknu, to je za straare bio znak da je uhoda.
Jesi li ti to, Jovana? upita bear.
uti. uri mi se da izvestim Veljka. Dolaze nam gosti. Budi na
oprezu, a obavesti i ostale straare.
im je Veljko doznao ta Enver-paa namerava, naredio je da se
spremi sva vojska. Svakom konjaniku pregledao je kolane i oruje.
258

Naredio je da se podignu atori i na vatre nabace drva, pa je vojsku

povukao u umu vie logora. Obiao je strae i isturena odeljenja na
gazovima i svima naredio da prate Turke u pokretu, te ga o svemu
obavetavaju. No je bila vedra, ali bez meseca. Svuda toplina i miris. U
umi je svee i ugodno. Tiina je, samo se s vremena na vreme zauje
zlokoban glas uka.
Sve vreme ekanja Veljko se seao jedne noi u prvim danima
opsade Banje. Sedeo je u zasedi i ekao Turke u umi Ozrena. Nebo je
bilo puno zvezda, a iza njega u umi, kao i sada, prigueno su se
doaptavali beari. Iznenada se setio kako je ceo dan pio sa bearima, a
uvee otiao kod emse. Spavala je na divanu, sa rukama ispod glave,
a grudi su joj bile obnaene. Kad se spustio pored nje i krenuo rukom po
njenim grudima, nije otvorila oi, ali se celim telom pokrenula prema
njemu i zagrlila ga.Seajui se toga, zabole ga jo jae emsina
sudbina, a tuga i alost ispunie mu grudi. Do njega dopre smeh beara,
odlaganje konjskih nogu, a zatim zau neiji glas koji se raspitivao za
njega. Seanja se rasplinue.
Iz mraka mu je priao visok bear, klatei se u hodu kako to obino
ine konjanici.
Gospodar-Veljko, Turci su preli. Ima ih oko hiljadu. Okrenuli su
da opkole na logor.
Dobro, Miko. Hajde sad na svoje mesto.
Sa Abraom, Dodom i Peom, Veljko je siao blie logoru i
posmatrao kako Turci oprezno opkoljavaju njegov lani logor. Vatre su
ve dogorevale, a atori i zemunice, obasjani meseinom, stvarali su
uverljivu sliku logora na odmoru. Veljko se zlobno nasmeja, okrenu se
Abrau i ree:
Ja u ovde ekati, a vi idite i dovedite vojsku.
Prohladan vetri strujao je od umske dubine; lesa konjice, kao crn
zid, brzo se primae. Veljko uzjaha Kulju. Namae kapu na elo. Slatka
jeza obuze mu celo telo. Okrenu se vojsci i zapovedi:
Sada, brao, kako vas Bog i pamet ue!
Po navici je popustio uzdu Kulji. Konj se najpre protee duinom, a
zatim strelovito jurnu napred. U sivoj pozadini iza sebe Veljko je uo
silovit topot konjskih kopita i urlik beara. Pritiskivao je Kulji kolenima
bokove, koji su pomamno brektali. Nije u prvi tren ni sam shvatio kad je
naleteo na ivi zid turske konjice. Mahnito i krvniki je sekao sve to mu
je dolazilo pod sablju. Pribrao se i otreznio tek kad je poeo da nalee
na beare; oni su veto iz kubura ubijali Turke koji su pokuavali da se
spasu bekstvom.
Polovina Turaka bila je u prvom naletu saseena, a ostatak se
razbeao na sve strane. Uplaene i strahom iscrpljene Turke Veljkovi
beari su sve do jutra ubijali i hvatali oko Morave. Mada je ranije bilo
259

odlueno da se pobije sve to se zarobi, Veljko je od toga odustao, jer

mu je to sada izgledalo nepojamno runo. Beari su zarobljenicima
skidali odela, uzimali novac, konje i dragocenosti, pa ih sabijali u gomilu
blizu Veljkova atora.
U neko doba dana dotera Mika Landov jednog svezanog Turina,
sa kojega je bio skinuo bogato odelo, sablju, i oruje, a dao mu svoje
iznoene suknene dronjke. Po licu i dranju videlo se da je Turin bio
silan i bogat, ili nekakav zapovednik. Landovljeve rite bile su ga
progutale i inile ga smenim, mada je Turin nastojao da zadri
dostojanstvo.
Gospodar-Veljko, ovaj balija kae da je paa. Zamolio me da ga
ne seem dok s tobom ne razgovara. Hajde, velim, da mu uinim po
volji. Sea mu i onako ne gine ree Mika.
Zarobljenik je izbezumljenim oima gledao u Veljka, vrtei
duguljastom obrijanom glavom, vrsto nasaenom na dugi vrat. Trepnuo
je nekoliko puta onim kapcima i naduo obraze, od ega mu je lice
postalo jo runije i smenije.
Jesi li ti, kaurine, stareina ovih razbojnika? upita grubim
glasom.
Ko si ti, Turine, kad zaboravlja u ijim si rukama i kakva te
sudbina eka? Moji ljudi brane sirotinju i slobodu, a vi ste kurve i
razbojnici doeka ga Veljko ljutito.
Ja sam Enver-paa, zapovednik carske konjice. Traim da se sa
mnom postupa kako odgovara mome dostojanstvu. Ovaj momak mi je
uzeo konja, novac, odelo i oruje.
To mu je junaka srea, pao, na mejdanu donela. Bio je
preblag. Mogao ti je uzeti i glavu. Znam ta su tvoji ljudi radili od nejai
po zbegovima. Zasluuje samo pasju smrt.
Ti li si Hajduk-Veljko? upita Enver-paa, a samrtno bledilo mu
preli lice.
Ja sam, silni Enver-pao! Meu nama dvojicom ima mnogo
nezavrenih rauna. Zna ta mi duguje. Krv tvoje nevine ene.
Nita ja tebi ne dugujem, ali ti meni mnogo duguje. Uzeo si mi
sav novac, dragocenosti i enu. Obrukao si me pred celim svetom. Ako ti
jo treba i moja glava, uzmi je. Samo da zna: kako je emsa izneverila
mene s tobom, tako bi isto sutra tebe sa drugim. Zar je rospija zasluila
bolju sudbinu, hajdue?
Nabravi elo, Veljko se paljivo zagleda u Enver-pau i odjednom
shvati koliko je morao biti ponien i uvreen. Nerado je podnosio Veljko
poniavanje oveka, ak i kad je u pitanju neprijatelj. Bilo bi ovenije da
ga je Landov ubio. Jadno je i neljudski svetiti se nad bespomonim i
ponienim neprijateljem. Do ovoga asa mrzeo je Enver-pau vie od
crnog avola, elei da se na njemu sveti. Tu osvetu su zahtevala
260

razorena srpska sela i zbegovi oko Morave. Ne bi bilo ni oveno ni

poteno smilovati se jednom bezdunom krvniku, ali kako da roba jo
vie unizim? Moram da razmislim. Ko zna zato e vodu trebati ovakav
zarobljenik? U svest mu iznenada prodree bezbrojni likovi zarobljenih
srpskih ena, staraca i dece koje su Turci odveli kao roblje. Ustremio je
ponovno pogled na pau. Sada mu se uini jad od oveka. Koliko bedan,
toliko smean, a doskora su od njega zavisili mnogi ivoti.
Toga asa nastade vika meu bearima. Doda dotra i javi Veljku
da dolazi vod.
Karaore je ve odjahivao konja, a gomila beara opkoljavala ga
sa svih strana i klicala mu.
iveo vod, ivela Srbija!
Veljko je susreo Karaora i priao mu ruci. Vod ga je zagrlio i
poljubio u elo.
Kojekude, sverovao si. Doao sam da vidim kakav si dumbus
napravio od zlotvora. A donosim i dobre vesti. Milenko mi je javio da je
za novog ruskog komandanta doao knez Bagration. Odmah je krenuo
vojsku preko Dunava.
Gospodaru, i ja mogu tebe da obradujem. U ovim dronjcima je
glavom Enver-paa.
ta kae, more?! uzviknu zaueno Karaore. Znai da
je i on dolijao. E, moj veselnie, tek sada vidi kako je svaija mo
kratkih ruku. Svaka ptica ima svoga kopca. to je ovako unakaraen?
Odelo i oruje uzeo mu je bear koji ga je zarobio.
Ene-de! To nije smeo da uradi.
Gospodaru, ja sam momcima obeao da je njegovo ta ko
zapleni. Zar je pai stalo do jednog konja i odela ako uspe da sauva
glavu!
Ipak, ne moete ga ovakvog drati. Daj momka da ode do mog
atora i otuda donese dobro odelo za pau. Za Envera emo od Huridpae traiti kao otkup nae roblje.

261

XI

Vreme

je uticalo da se prilike izmene u korist Srba. Saterani u

tesnac turskim nadiranjem, Karaore i Milenko su se pomirili. Miloje
Petrovi je uhvaen u Sremu, doveden u abac i pogubljen. Najvei deo
deligradske opsade spasao se probojem, a Veljko je uneo novi borbeni
duh u vojsku i dao podstrek za borbu. Knez Bagration je optuio
Rodofinikina za bekstvo iz Srbije i uspeo da pomiri Dobrnjca sa vodom.
Zatim je preao Dunav i ugrozio Turke u Bugarskoj. Karaore je ve bio
uspeo da okupi i pregrupie ustanike snage, da uvrsti juni front i da
tako vrati narodu veru u borbu. Nadljudskim naporima Karaora,
Hajduk-Veljka i Milenka sauvana je Srbija od propasti, ali je mnogo
postradala.
Sve to, kao i ruska ofanziva na Dunavu, uticalo je na Hurid-pau
da za Envera razmeni sve srpsko roblje; zatim je pokuao dva-tri
napada, koliko da zavara ustanike, kako bi to lake povukao u
Bugarsku gro svoje vojske. Ostavio je Enver-pau da zapoveda
preostalom vojskom i da manjim arkama zadri Srbe na Moravi. Da
Turci odvlae vojsku u Bugarsku, prvi je doznao Veljko preko svojih
uhoda. Odmah je to iskoristio i nonim prepadom osvojio Deligrad. Taj
uspeh je oiveo stare nade. U nekoliko novih naleta, Veljko je pokuao
da povrati Banju, ali nije uspeo, jer su se Turci bili dobro utvrdili, snabdeli
topovima i postavili jaku posadu.
U tim danima stalne borbe Veljko je dobio vest da mu je Marija
rodila i drugog sina. Obradovao se i ponovo poeo da obnavlja seanja i
uspomene na enu i porodicu. Onaj teki nemir, pomean sa bolom i
tugom, koji ga je zahvatio po izlasku iz Banje, lagano se stiavao, a
umesto njega raalo se novo samopouzdanje. Sve vreme je mislio kako
da osigura vojsku za iduu zimu. Od sela i seljaka malo se emu mogao
nadati. Pretean deo letine je propao, a mnogo stoke je uniteno.
Odluio se na stvaranje zaliha putem plena iz vidinskog paaluka.
Stvorio je desetak eta od smelih ljudi; ete su prele na tursku teritoriju i
u pozadini napadale vojnike i trgovake karavane, a plen prebacivale u
Crnu Reku.
im je Hurid otiao, Enver-paa je povukao tursku vojsku u Ni i
utvrena mesta, prelazei samo na odbranu i nastojei da se snabde
262

svim to mu treba za zimu. Karavane su pratili jaki odredi vojske, ali su i

pored toga esto postajali plen beara. Velike koliine ita, robe,
debane, sve to je bilo poslato iz Soluna, Jedrena i unutranjosti
Bugarske, namenjeno turskim posadama, oteli su beari i napunili svoje
magacine.

263

XII

Dolazak jeseni potpuno je otklonio opasnost od Srba. Pritisnuti od

Rusa na Dunavu, Turci su se zadovoljavali da dre Ni, Banju i
Gurgusovac. Srbi su zadrali ranije granice, pa se narod mogao vratiti iz
zbegova u sela na zimovnik. Tako je prolo muno i burno leto, koje je
ustanikom vostvu donelo bezbroj nevolja, a narodu pustoenja, teke
bolesti i nenadoknadive gubitke. Jedno vreme sve je bilo na ivici
provalije, jer su horde Turaka preplavile i opljakale sve to im je palo
ruku na desnoj strani Velike Morave do ua u Dunav. Najvei deo
naroda sauvao se u zbegovima i umama, ali je mesecima trpeo strah.
Nije bilo kue ni porodice koja nije nekog dragog izgubila u borbama.
ivot se klupao kao prebijena zmija. Ostalo je mnogo udovica i siroadi,
a dolazak zime nosio je glad i nove nevolje.
im je opasnost prestala i na vidiku se ukazala mirna zima, narod
se svom preostalom snagom okrenuo ivotu. Svima je preko glave bilo
uzdrljivosti, straha i nevolje, pa je po selima nastala besomuna trka da
se skupi ljudska i stona hrana, sredi krov nad glavom i osigura zimnica.
Iz zakopa i zbegova ponovo je vraeno u sela i kue sve to se
sauvalo. Ubirale su se ljive, pekla rakija, bralo groe i pravilo vino.
Klali su se poseci, a verceri i trgovci iz preka donosili su raznu robu,
naroito ito i so. Iz uma, peina i zbegova ponovo je izmilila
nesalomljiva i neunitiva seljaka Srbija, koja je umela da prebrodi sve
nevolje i odupre se svim nesreama, a pod dahom slobode da ponovo
oivi i pokae svoju duranu snagu. Teko ratno leto ostalo je kao ruan
san. Nikome vie nije bilo stalo do ustezanja i odbijanja onoga to ivot
nudi. Blizina smrti, pretrpljeni strah, gubici mueva, oeva, brae,
dragana ili bliskih poznanika, sasvim su izmenili narod. Niko se vie nije
odricao onih malih dobrih stvari to ih je ivot jo nudio, jer je budunost
i pored trenutnog mira bila neizvesna.
Svakome se htelo da doivi koji trenutak zaborava; naroito
enama, koje je rat i ivot po zbegovima oslobodio lanog stida i
pokazao da su i one mogle i umele u najteim danima podnositi nevolje i
tegobe vrlo esto bolje nego mukardi. Otkako je izbio ustanak ene su
drale i kue i porodice; u stvari, nosile su na svojim pleima opstanak
porodice: orale su, kosile, sejale, njele i vrhle. Odravale su zbegove i
264

pod nemoguim uslovima spasle srpski narod od unitenja. Tih dana i

godina srpske ene bile su odvane, smele i hrabre koliko i njihova
braa, muevi, oevi i sinovi. Majke, domaice i hajduice, s punim
pravom su stekle potovanje i priznanje svojih ljudi. Ali, sa druge strane,
rat je ne samo mukarce nego i ene oslobodio mnogih predrasuda,
ukazujui im na stranputice probuenih strasti i prohteva.
Raniji ivotni pliak sada je imao duboke vrtloge. Oivela sela nisu
mogla da ive od tuge i alosti. Jeknula je pesma, zaplamsale vatre pod
kazanima dok se pekla rakija, a slobodnim smehom oglaavale su se
ene i devojke. Pucnjevi kubura javljali su dolazak vojnika da provedu
odsustvo ili da prezime s porodicom.

265

XIII

Duboko u jesen 1809. godine nije vie nigde bilo izgleda za borbu s
Turcima. Veljko se smestio u Lenovac da zimuje s vojskom. Oevu kuu
obnovio je Miljko pre dve godine, a kad je Milutinova Milja ponela dete,
Veljko ju je iz ugroene Banje prebacio u Lenovac, a zatim u Beograd.
Za vreme letonjeg proloma, Turci nisu imali vremena da pustoe Crnu
Reku, a naroito su izbegavali Lenovac, bojei se da e tu udariti na
busiju. Neoekivani uzmak takoe im nije dao vremena da opljakaju
crnoreka sela. Tako je u optoj nesrei crnoreka nahija najbolje prola.
Sela su bila puna stoke i hrane, ali je mnogo ljudi u bojevima uz Veljka
poginulo, a mnogo mlaih ena obuklo crninu. Kad se Veljko uverio da
nee moi ponovo uzeti Banju od Turaka, poslao je hadi Nikolu i
Milutina u Lenovac da na brzu ruku sagrade barake za vojnike i
magacine za hranu. Veljku je podignut ardak, koji su beari snabdeli
svim i svaim kao vezirski konak.
Dok je Veljko ratovao i sticao slavu kao vojvoda i junak, dotle je u
Crnoj Reci upravljao pop Radisav. Kako je Crna Reka stalno ostala
snano ustaniko uporite i pribeite za sve one koji su beali od
Turaka, esto su u nju navraale i ustanike stareine. U toku poslednjih
borbi dva puta je svratio i Mladen. Pop Radisav ga je srdano susreo i
ugostio. Kad je osetio da Mladen ne voli Veljka, pop Radisav, ljut to nije
s bearima delio plen, osu na Veljka drvlje i kamenje. Kako je Mladenu u
Crnoj Reci bio potreban pouzdan ovek, odmah je prozreo popa
Radisava i postavio ga za vojvodu, s namerom da bude protivtea
naglom Veljkovom uzdizanju. Sav ugled popa Radisava poivao je na
Veljkovoj pomoi, ali mu to nije smetalo da se okrene Mladenu i pristane
uz njega samo da bude stareina nahije. A oseajui se slab, okupio je
mesne buljubae i kneie iz Svrljiga i iz banjske kneine, koji su mrzeli
Veljka jer pored njega nisu znaili nita. I zato, im je prola opasnost od
Turaka, svom estinom svojih niskih strasti poee smiljati gadosti i
klevete na raun beara i dostavljati ih Sovjetu. Kako se u Sovjetu
ponovo bio uvrstio Mladen, Veljkovi protivnici dobie jaku podrku.
Tokom tekih borbi u leto 1809, Hajduk-Veljkov ugled naglo je
porastao u celoj Srbiji, a njegovo prijateljstvo s Milenkom ostalo je
neokrnjeno. Mladen se bojao da i Veljko ne pree na stranu njegovih
266

protivnika. Kako je Veljko bio smeo i hrabar, Mladen ga se bojao i

nastojao da ga unapred onemogui za odluni potez. Veljka, meutim,
sve to nije uopte zanimalo. Zasien borbom, izranjavan fiziki i
duhovno, hteo je to vie da se razveseli i odagna tugu, da u pesmi i
piu zaboravi Banju i emsu, koje su mu sada najvie nedostajale. Zato
je pozne dane jeseni provodio u Lenovcu, sreujui zimovnik za vojsku,
ne interesujui se za intrige i politiku. Crnoreane i vojnike iz Svrljiga,
Gurgusovca i banjske kneine pustio je kuama, a na zimovniku sa
sobom zadrao samo beare i beskunike. Za njih je spremio sve to
treba. Siti i presiti rata, beari su sada okrenuli svoj pogled na drugu
stranu: enama, piu i veselju. Poljski radovi u Lenovcu i svim ostalim
selima bili su zavreni.
Pozna jesen donela je nevreme. Oblaci su pokrivali nebo. Dobovala
je dosadna kia, a ponekad su probijale i prve susneice. Bearima je
neko vreme godio odmor, bili su se zasitili ratovanja. Ali ubrzo poe da ih
mori dosada. Poee traiti razonodu po selima sa enama. Veljko se
jadno oseao. Stalno mu je neto nedostajalo. Pokuao je da u lovu i
jahanju po okolini nae razonodu, ali mu i to dosadi. Neko vreme nije
uestvovao u bearskim pijankama, ali kad ne nae nita drugo, okrenu
se ponovo ratnim drugovima. Tako su zapoele svakodnevne pijanke i
veselja. Beari dovedoe svirae, oekinje, a kako je u Lenovcu i po
okolnim selima ostalo mnogo mladih udovica i posrnulih devojaka,
bearsko ludovanje dobro im je dolo.
Meu tim enama naroito bee izala na glas zbog svoje
raspusnosti i lepote Jovana, snaha popa Radisava, kojoj je mu poginuo
pri proboju iz Banje. Viljasta crnka, tek to se bila razvila u enu
dvadesetih godina, bila je prava lepotica. Lepog lica, bujnih grudi i jakih
bedara, naglaene putenosti, poela je besno da se iivljava. Kad je
izbila buna, Jovanu su kao sedamnaestogodinju devojku bez pitanja
udali za Staniu, sinovca popa Radisava, zdepasta mladia srednjeg
rasta, uska bubuljiava lica, skoro bele kose i jakog vrata. Stania je bio
snana i gruba momina. Jovani se smuio kad ga je videla, ali prisiljena
od oca i matere morala je poi za Staniu. Po venanju, izmorena od
dvodnevne dvorbe, zaspala je u ambaru, a kad je Stania, onako
nespretan i surov, navalio i silom je obljubio, jo vie ga je zamrzla.
Celog prolea i leta, kad god bi joj priao, oi su joj se punile suzama, ali
se ve bila navikla i davala se bez otpora. Kad je posle jedanaest
meseci rodila dete, privikla se svemu, ali za Staniu nikad nita nije
oseala, a niti je znala za ljubav. ivela je i dalje s njim iz navike, nosei
u srcu teku tugu.
Kad je ula da je Stania poginuo, obukla je crninu, koja je jo vie
isticala njenu lepotu. Jedne noi nala se sama u zbegu sa popom
Radisavom. uma, planina i nebo puno zvezda, miris dozrele trave i
267

mnotvo prijatnih zvukova, strepnja da Turci ne provale na planinu, sve

je to uticalo da se poveri svekru. Mada je bio pop, Radisav se poslednje
dve godine dana, naroito otkako je postao stareina nad Crnom
Rekom, sve vie odavao raskalanom ivotu sa udovicama i mladim
enama iji su muevi bili u vojsci. Jovanina ispovest, zaarene tamne
oi, nona tiina ume, jako naglaene grudi koje su drhtale pod belom
kouljom, zamutie popovu svest. Neko vreme je zbunjeno treptao, a
onda se potpuno oamutio, tako da nita vie oko sebe nije video ni uo
sem uzbuenog glasa snahe i njenih snanih bedara i grudi. Jelnog
trenutka pop Radisav je bio odluio da pobegne, uveren da ga je obrlatio
neastivi, ali tada su u zamuenu popovu svest prodrle Jovanine rei:
Sve mi je, popo, dosad bilo gorko i teko u ivotu. Ako nam Bog
pomogne da suzbijemo Turke, neu se ni od ega vie ustruavati.
Nadoknadiu sve proputeno. Neu vie da budem luda ni da uvam
obraz kad nemam zato i za koga.
Pop primeti kako se Jovana udno promenila. Nemir je strujao iz
njenih rei, lice joj se zaarilo, a pokreti ruku postali nervozni. Nad
planinom se sve vie uzdizao pun i svetao mesec, a proplanak na kome
su sedeli oive od zrikanja zrikavaca. Treba je uteiti, pomisli pop
Radisav i uze Jovaninu ruku. Ona je zaplakala i spustila mu glavu u krilo.
Pop poe apatom da je tei. Oseajui na svojim kolenima njene jedre
grudi, koje su se tresle od jecaja, ni sam ne znajui ta radi, poeo je da
je ljubi po kosi, vratu i da je miluje po grudima. Pritisnuta oajanjem,
Jovana se svom svojom burnom i neutoljivom strau podala te noi
popu Radisavu.
Posle te noi Jovana je postajala sve bestidnija, drsko nagonei
svekra da joj ispunjava sve to eli. Ali se nije zaustavljala samo na
njemu, nego se davala svakom mlaem oveku, bez obzira da li je
momak ili oenjen. U nedostatku odraslih, zavodila je i deake. Otkako
su beari doli u Lenovac, prosto se pomamila za Veljkom. Dolazila je
na ardak i dugo ga ispitivala o muu. Veljko joj je odgovarao krto i
preko volje. Oseao se uvek nekako uzrujan i nelagodno u njenom
prisustvu. Jovana ga je drsko gledala tamnim oima, a zavodniki
osmejak neprestano joj je titrao oko punih usana. Kad god bi joj se
pogled susreo s njegovim, pokazivala mu je da ga eli.
Jednog dana Veljko je rano poao u lov. Celo prepodne nita mu
pred puku nije naletelo. Ljutit, nije ni primetio kako se nebo naoblailo.
Potom je dunuo vetar i poela kia. asak se sklonio pod granatu jelu,
ali kad se vetar pojaao i umu zahvatila nepogoda, pojahao je Kulju i
strelovitom brzinom pojurio velikoj brvnari, s namerom da se tu skloni
dok kia ne prestane. Zatim je nameravao da ode na konak kod popa
Radisava.
Hej, domaine, jesi li rad gostima! viknu Veljko, ne znajui
268

pred ijom je kuom.

Na vratima se pojavi Jovana; kad ugleda Veljka, sva se ozari. Ne
obazirui se na kiu, izletela je, prihvatila Kulju i uvela ga pod
nastrenicu kolarnice. Zatim je dotrala Veljku i srdano mu rekla.
Hvala Bogu kad si se setio da nas poseti. Jeste da sam
udovica, ali e se nai svega da poastim ratnika. Uh, Boe, kako ste svi
zaboravili nas, crne kukavice!
U kui je bilo isto, toplo i ugodno. Na velikom ognjitu gorela je
vatra od raspaljenih cerovih glavnji. Jovana pomoe Veljku da skine
dolamu i demadan, pa ih namesti kraj vatre da se sue. Veljka je
posadila u stolac i odmah postavila trpezu; iznela rakiju, sir i suvo meso.
Tako dragog i eljenog gosta ova kua dosad nije videla. Mislim
da nije lepo od tebe to se libi i zaobilazi nesrenu udovicu. Moj mu
je bio tvoj vojnik. Poginuo je. Svi ne mogu biti Hajduk Veljko, niti junaci
kao ti, ali ni ti ne sme da zaobilazi enu i dete svoga ratnika.
U Jovaninom glasu oseao se drhtaj, a duboke tamne oi lile su
tugu i neto to je liilo na suv pla, na jecanje, koje se ne iskazuje
suzama. Napolju se sputala crna burna no. Vetar je postajao sve
pomamniji, a kia je stvorila mranu zavesu koja je talasom vode
vezivala tamno nebo i zemlju. Veljko se ve bio zaeleo ljubavi i,
podgrejan piem i okrepljen jelom, oseao je kako ga hvata elja za
posteljom i enom.
Uasna no! ree i oslunu nalete vetra i kie.
Zar ti je ovde runo? upita ga Jovana i gipko se protegnu.
On je privue uza se i poe da je ljubi, usplamteo od snage i navale
krvi.
Veljko je jo dugo pio s Jovanom, ljubio je i milovao. Posle mu je
Jovana izula izme, otila da namiri Kulju, a zatim se vratila u kuu i
metnula mandal na vrata. Koulja joj je bila potpuno mokra od kie pa se
prilepila uz telo. To je jo jae istaklo bujnost njene enske snage i
lepote. Poto je malo postojala uz vatru, zadovoljno se nasmejala i rekla:
Idem u sobu da ti namestim postelju.
Veljko je popio jo au vina i poao u sobu. Jovana je nametala
postelju. Kad je Veljko legao, ugasila je lukijernu, zbacila sa sebe koulju
i brzo se uvukla pored njega.
Hladno mi je rekla je i bestidno se privila uz njega. Uh,
avole prokleti, kako si vreo!
Od te noi otpoelo je Veljkovo ludo orgijanje s Jovanom. Ona je iz
cele okoline dovodila mlade devojke i udovice. Po Veljkovom primeru,
beari su zalazili u sela i provodili se sa enama i posrnulim devojkama.

269

XIV

to se vie ulazilo u zimu 1809, intrige i spletke meu stareinama

vodile su u otvoren sukob, a lenarenje je Veljka sve vie odvlailo u
raspustan ivot i pijanenje. im ga uhvati dosada, grunuo bi iz kubure i
Abra je odmah dovodio svirae i oekinje. A im se zaore pesma i
svirka, sve posrnule devojke i raspusne udovice iz okolnih sela i
Lenovca pojurile bi da uz Veljka i beare bane i vesele se. Pop
Radisav, koga je Mladen stalno podbadao, poeo je u narodu da protura
glasove kako beari odvlae devojke u svoju jazbinu i tamo ih siluju. U
isto vreme preko kneia, buljubaa i mesnih vojvodia, koji su ta zvanja
dobili od Sovjeta i Mladena, veto je irio glasine da je Veljko otvoreno
stao na Milenkovu stranu, koji se smestio u Poreu i ivi kao vezir, s
haremom zarobljenih Turkinja i mladih Vlahinja.
Mesni kneii i zavidljive buljubaice, koji su se prsili pred seljacima
za vreme mira, jeli cicvaru i gibanicu, a za vreme borbe krili u mijoj rupi
i zavetrini, bili su ponieni i uvreeni u toku letonjih borbi kad ih je
Veljko poterao u prve redove reima: Napred, gibaniari, majku vam
vau, da vidite kako je zort kad se bije boj s Turcima. Ovi bednici,
podstaknuti od popa Radisava, sada su se svesrdno prihvatili rasturanja
tih glasova. Veljkovo prisustvo u nahiji sada im je jo vie smetalo. Gde
je on, oni nita ne predstavljaju. Narod ga uzdie i slavi; blagonaklono
gleda ak i na nastranosti beara. Ali knezovi, vojvodice, buljubae i
sukmetice stalno su slali Sovjetu i Karaoru tube na Veljka i beare.
Na kraju to dosadi vodu pa je naredio da Sovjet pozove Veljka na
sasluanje u Beograd. Ne znajui ta je u pitanju, a oseajupi da se oko
njega pletu intrige, Veljko odabra tridesetak momaka, meu kojima su
bili i Abra, Doda, Pea, Cvetko Laov i Mika Landov, pa odmah krenu
za Beograd. Tek je bila poela zima, ali je celim putem do Porea duvala
koava. Veljko je namerno okrenuo da uz put svrati do Milenka, jer se
nadao da e od njega doznati radi ega ga zovu u Beograd. Milenko je
usrdno doekao ozeblog Veljka i momke. Momke je smestio kod svojih
vojnika i naredio da im se da dobra hrana i dosta pia. Veljka odvede u
bogato nameten konak i, poto su posedali u stolovake kraj vatre u
raskono ureenoj odakliji, naredio je da se iznesu pie i ibuci. Kako je
poslednjih meseci pijanenja Veljko stekao naviku da malo jede, celo
270

vee je vie pio nego jeo, ali je po svaku cenu hteo da ostane trezan
kako bi to bolje mogao da saslua Milenka.
Milenko je vrlo podrobno iznosio sve Mladenove krivice i optuivao
ga kao vinovnika nesrea na Kamenici, poraz na Moravi i uopte
narodnog stradanja.
Nemoj me pogreno razumeti. Trebalo je da Karaore sve to
vidi i kazni Mladena. Umesto toga, on ga je ponovo vratio u Sovjet. I sad
e Mladen da nam kroji kape. Ali, i pored svega toga, ja nisam protiv
voda. Nae je da ga odvojimo od Mladena, a onda e on raditi kako mi
budemo hteli.
Posle toga Milenko je doveo svoje omiljene pevaice i oekinje,
zurlae, i svirae, i zapoelo je veselje. Dugo su pili, naslaujui se
pesmom, vinom i enama. Kad se Veljko ujutro probudio, prvo to je
video bila je na dueku kraj njega jedna mlada Turkinja, mala ali dobro
graena. Spavala je obnaena tela, s poluotvorenim ustima. Bilo je
neeg tunog i detinjeg u izgledu njenog usnulog lica. Veljka obuze
saaljenje. Mada je pri kraju terevenke bio pijan, ipak mu je jutros bilo
jasno da je Milenko namerno priredio orgiju kako bi ga pijanog iskuao
ta misli i da ga podbode protiv voda. Iz svega to je u svesti obnovio iz
sinonjeg razgovora, ispadalo je da Milenko po svaku cenu hoe da ga
privue na svoju stranu.
Shvatajui kakvu opasnost i nesreu donosi Srbiji stareinsko
trvenje, i kakvo bi zlo nastalo bez Karaora i njegove snane linosti,
Veljko nije hteo da poslua Milenka, koji ga je odvraao da ne ide u
Beograd. Kad je krenuo rekao je Milenku:
Zna dobro koliko te volim i cenim. Kadar sam za tebe poginuti,
ali ti kaem jedno: izbaci iz glave nameru da kuje zaveru protiv voda.
On ume da pogrei, ali da letos nije bilo njega, sada bi Turci gospodarili
Srbijom. Druga je stvar hoemo li moi da ga iupamo iz Mladenovih
ruku. to se mene tie, on moe da me kazni, zatvori, raini, ali ja se
nikad neu dii protiv njega.
iban hladnim vetrom, Veljko je celim putem trezveno mislio i
razborito donosio zakljuke: Prolo je punih pet godina ratovanja. Za to
vreme dosta sam se dobro tukao, napio vina, naljubio ena. Postao sam
vojvoda. Jaem dobra konja, a nita to mi je srce zaelelo nisam sebi
uskratio. U smrt sam leteo kao lud. Kurumi su me promaivali, sablje
zakainjale. Koga i ega imam da se bojim? Mogu i umreti, ali onim
guzonjama iz Sovjeta neu dozvoliti da me uplae i slome.
Tree noi u sumrak uzjahao je sa bearima u Beograd i okrenuo
pravo konaku gde ga je ekala Marija. On joj je unapred bio poslao
glasnika i nekoliko konja natovarenih darovima.

271

XV

Poto je pratnju smestio u han, Veljko i Abra, od koga nije hteo da

se odvoji, poterae konje kapiji konaka i zalupae halkom na vrata.
Marija i Milja strae u avliju. Ceo se konak grdno uzbudio, jer je bilo
posluge koja ga pre toga nikada nije videla. U odakliji mu je neko dodao
sina Raku, koji je imao etiri godine i mnogo liio na njega. Atmosfera
kue i porodice, divljenje i ugaanje, podgojena Marija, koja je ve bila
stekla sigurnost u ophoenju i ukus u oblaenju, uz sve ostale navike
gradske ene, zatim sin, rasko, koja Veljku nije bila strana, pa
uspomene na lepe dane sa Marijom, sve je to delovalo kao novina i
uinilo da se nekoliko dana oseao zaista prijatno.
Prve noi po veeri, Raka je zaspao na Veljkovom krilu. Milja ga
uze, poeli Veljku i Mariji laku no i odnese dete sa sobom, namerno
ostavljajui njih dvoje same. Dok su drugi bili prisutni, Marija je stalno
priala kako je ivela u munim danima opasnosti. Priala je koliko
Veljka jedni hvale i do neba uzdiu, a drugi mrze i ogovaraju. I dok su
drugi, a naroito Milja, uurbano izlazili i ulazili, nastojei da ga to bolje
vide i poslue, a Miljko u ulozi domaina i mlaeg brata stalno ga nutkao
da jede i pije, on se zabavljao sa Rakom. Drugog sina samo je letimice
pogledao, obdario mu kolevku sa nekoliko dukata i vie ga nije ni
pomenuo. Sada kad je ostao sam s Marijom nastavio je da uti, jer nije
znao kako da zapone razgovor, niti ta da joj kae. I Marija se nala u
neprilici, oseajui da su skoro tui jedno drugome.
Da zabauri neugodan trenutak i da od muke ne zaplae, Marija
brzo namesti duek, razmesti jastuke i donese jorgan. Trenutak je
stajala pomalo klonula i zamiljena.
Hoe li da ti pomognem da se skine?
Neka, mogu i sam odgovori Veljko i odmah poe da se svlai.
Marija je utke, grizui usne, primala odelo i slagala ga na seiju.
Gledala ga je sa strane, mislei koliko je sada drugaiji. Sigurno me vie
i ne voli. Samo, ne mogu da razumem zato me je stalno pratio oima
dok su drugi bili prisutni, a sad se ukoio kao protac. Obuze je vie bes
nego ljubomora.
Zato uti, Veljko? Zar nee da me udostoji pogleda ni rei?
Znam da nisam vie mlada kao one rospije, ali sam tvoja ena i majka
272

tvoje dece.
Ostavi se toga, Marija. Tu sam sada, a rei nita ne mogu da
objasne i pomognu. Sve to to ti misli i zbog eta se ljuti nije vano
pomena. Ovo leto je bilo previe muno i krvavo. Koliko sam samo
bojeva imao! Mnoge sam ljude izgubio. Video sam kako narod pati i
propada. Ti si ovde bila u sigurnosti. Imala si sve to ti treba. Nikada
nee moi da razume muke nas ratnika.
Kad se Veljko ujutru spremao da izie u grad da se sastane s
poznanicima i obie beare, Milja je gledala kako mu Marija pomae da
se opae. Kad je izaao, Marija je radosno zagrlila jetrvu:
Hvala Bogu, toliko sam strepela, a sve je dobro ispalo. Kao i
uvek. Dok je pored mene zaboravi na rospije, a im zamakne preko
brda, opet e zaboraviti mene i poleteti za njima. Prokleta hajduka krv.
Otkako se zaglavarie i stekoe slavu i bogatstvo, ovi nai su postali gori
i od Turaka u pogledu ena.
Ne luduj! Doao ti je, pa makar bio i polovian. Ja mog Milutina
nisam ve pola godine ni oima videla pokara je Milja.

273

XVI

Prvih nekoliko dana u Beogradu Veljko je proveo sa enom u kui,

dogovarao se s Miljkom o porodinim poslovima, ali mu je bilo dosadno
bez beara. Guio ga je miris tamjana i starei, kojim je odisao konak.
eznuo je za irinom predela, izlomljenim vidikom planine i
tajanstvenou uma. Ulice, grad, sokaci, vreva i buka, delovali su na
njega neim neprijatnim, tuim. Marija je cvetala od radosti. Milja je
urila da pogodi svaku njegovu elju, a Miljko je u njemu gledao ne
samo brata nego i vojvodu i proslavljenog junaka. Smetalo mu je i to to
ga posluga tako zadivljeno posmatra. ivot u porodici stezao ga je
nekom tegobom, jednolinou i obavezama.
etvrtog dana nije vie mogao da izdri u kui. Poao je u han da
obie momke. Tu se osetio meu svojim ljudima. Naruio je pie. Uskoro
odnekud, sluajno ili namerno, naie Ivan Jugovi. Zaseo je uz Veljka.
Otpoeli su da piju. Ivan ga je voleo kao junaka koji ima iroku ruku, ne
dri do novca, niti se razmee kao druge stareine. Voleo je da pije s
Veljkom, tako bi sve zaboravljao. Ispriao mu je da su Sovjetu stigle
mnoge tube na njega i beare od kneia, buljubaa i popa Radisava.
Karaore je odbijao da bilo ta preduzme, ali je Jakov navalio
da te pozovu na sasluanje. Sigurno ga je natutkao Mladen. Nego, pusti
to. ue sve sutra kad doe u Sovjet, a sada da pijemo i proveselimo
se. Ja sam ti ovde, Veljko, kao oajnik. Sve se upelo i diglo nos. Svi
neto mudruju. Jedni druge olajavaju, a svi zajedno sede i neprestano
se hvale.
Sve je to porazno uticalo na Veljka. Trudei se da ne misli na ono
to je saznao od Miljka, ene, Jugovia i drugih prijatelja, oamuen od
svega i duboko nezadovoljan, nastojao je da ne vidi i ne uje nita od
onoga to se mrsilo i petljalo u ustanikoj prestonici, gradu koji u sigurnoj
pozadini nije ni osetio letonju katastrofu, poteen svih nesrea koje su
se sruile na Srbiju i njene ljude. Pored toga, Veljku su bili tui svi ti
Cincari, Grci, trgovci, inovnici turajlije mlohavih lica i prepredenog
izgleda, koji se pokorno i ulagivaki smee, sve odobravaju, prave
poslove, a u pozadini, skoro pod zemljom, smiljaju kako da na krvi i
kostima Srba i Srbije bace u vodu sve to je borbom steeno, a da
ujdurmama i vetinom ponovno zavladaju zemljom. Olienje toga sveta i
274

tih ljudi bio je mitropolit Leontije, koji je otrovao starog mitropolita

Metodija. U poetku ustanka drao je stranu Turcima, a u tekom asu
klisnuo je preko granice. Sada se ruskom pomou ponovo vratio na
vladiansku stolicu i pravi se kao da nita nije bilo. Da prodre u tu
zapletenu guvu podvala i smrada arije, njenih ujdurmi i pokvarenosti,
Veljku je pomagao nakresani Jugovi, koji nije imao uzla na jeziku, a
siktao je zmijskim jedom.
to je vie pio, sve ga je vie obuzimao gnev. Naposletku naredi
handiji da nae svirae i dovede oekinje. Beari su ve i pre toga
odnekud doveli desetak Turkinja, koje su ivele od bluda i spremno
izvravale elje beara, jer su ovi netedimice davali pie i novac. Tako
je zapoelo ludo lumpovanje. Cigani su neumorno svirali, pevaice
pevale, oekinje izvodile razbludne igre. Obnevidele od pia i strasti,
Turkinje su raskalano ciale valjajui se po seijama s napitim
bearima. Plotuni kubura parali su usidrenu tamnu no, prepune vlage,
magle i arijskog mira. Gde god bi se naao pijanica, beskunik i
skitnica, poleteo bi da se pridrui derneku.
Ceo dan i celu no odjekivale su zurle, vika, cika, pesma, plotuni iz
kubura i raskalani dozivi i psovke. Uzalud su gradski straari i
garnizonske patrole nekoliko puta dolazili da smire i utiaju Veljka i
beare. im bi saznali da je u pitanju Veljko sa svojim ljudima, dizali bi
ruke od smirivanja i pridruivali im se. Zapaljena arija i njeni podmukli
ljudi uplaeno su gledali ta se radi, govorei:
Upropauju nas hajduci i divljaci i sramote nam grad.
Tek trei dan izjutra zavrila se besomuna pijanka. Podbuo,
pogrbljen, bled i zakrvavljenih oiju, Veljko se odvukao konaku. Marija
ga je doekala uplakana. Pomogla mu je da se svue i smestila ga u
postelju. Prespavao je ceo dan, a u toku noi, u polusvesnom stanju,
grlio je Mariju i ostao u njenom zagrljaju sve do jutra. Kad se probudio i
popio kafu, doao je berberin i obrijao ga. Poto je ispio nekoliko aa
ljute rakije, ponovo se osetio krepak i odluan. Obukao je najlepe
odelo, pripasao sablju, a u silav pored kubure metnuo krivi turski
jatagan. Miljko mu je izveo konja, a kod hana su ga ve ekali spremni
beari. Pojahali su konje, a Abra, Doda, Pea i Mika Landov sabili su
se sa strane oko Veljka. Ostali momci, po etvorica u redu, pratili su ih.
Cela arija ih je radoznalo posmatrala.
Pred Sovjetom Veljko odjaha Kulju i dobaci uzdu Dodi.
Ostanite na konjima, a ako grune moja kubura, jurnite unutra,
majku im kokoarsku!
Straar pred vratima usluno se ukloni pred Veljkom, a drugi mu
uurbano otvori vrata. U kancelariji Sovjeta zatee Jakova na
predsednikom mestu. Desno do njega, za posebnim stolom, sedeo je
Ivan Jugovi i neto pisao. U levom uglu u stolovacima sedela su dva
275

sovjetnika, a Mladen im je, maui ibukom, neto govorio. im je Veljko

uao, Jugovi podie glavu, ali se napravi kao da ga nije primetio i
nastavi da pie. Jakov je jo od ulaza pratio pogledom Veljka, a njegovo
suvo, skoro isposniko lice, sa lukavim i podmuklim oima, mrekalo se
podsmehom. Mladen se napravi kao da je iznenaen i obradovan
Veljkovim dolaskom.
Gle ti njega! Vie od nedelju dana nalazi se u Beogradu, a tek si
sada doao u Sovjet rekao je i srdano mu stegao ruku.
Nisam ni sada doao po svojoj volji, nego po vaem pozivu.
Ostavio sam vojsku, narod i granicu. Zato me zovete? otro upita
Veljko i pogleda u Jakova.
Jakov ga je posmatrao nekoliko trenutaka tekim pogledom,
nabirajui kou na visokom elu.
Ostavi se ti vojske, naroda i granice. Zvali smo te da odgovara
zbog nasilja koja ti i tvoji ljudi inite po Crnoj Reci. Nije ti dosta turskih
zarobljenica i udovica, ve silujete devojke. Zbog takvih dela mi smo
bunu pokrenuli.
Je li me to tue pop Radisav i ostali kokoari, koji sklanjaju
guzice u zavetrinu im pukne puka?
To su stareine koje je postavio Sovjet i vod. Ne moe i ne
sme o njima tako govoriti. Oni su tamo da red dre, sude narodu i dele
pravdu. Nije tvoje da im zapoveda i da ih ometa u radu.
Po tvome, Jakove, moje je da uvam granicu, bijem se s
Turcima, da mi ljudi ginu, a gibaniari i kokoari da mi odreuju ta
smem da radim kad doe primirje.
uje, Veljko, odloi najpre oruje, a zatim e ti Ivan proitati
tubu. A nae je da procenjujemo koliko si kriv i kako da te osudimo.
Ja sam, Jakove, mislio da me vi zovete kako bi me pitali koliko
mi je ljudi u bojevima poginulo, a koliko ranjeno. Jesam li im rane
izvidao; imam li ime da ih hranim. A vi me pitate koliko sam udovica
poklopio, a koliko su moji momci devojaka poljubili. Zato pred vaim
kneiima, buljubaama i vojvodiima da povijemo glavu!
Kaem ti, odloi oruje da ti sudimo! nadmeno i ljutito viknu
Jakov.
ta ti misli, Jakove, da sam ja ludi urija kome si na prevaru
najpre uzeo oruje, a zatim ga zaklao? To ti, beli, nee poi sa mnom za
rukom. Nego, poto si se naduo i drao stranu banjskim i crnorekim
kokoarima, izii mi na megdan da se ogledamo ako nisi kurva!
Ivane, idi zovi momke da ga razoruaju naredi ljutito Jakov.
Kaem ti, nisam urija. Pogledaj tamo na dvorite: ono su moji
momci! A u silavu kubura koja nikad nije promaila.
Jakove, umea se Mladen Veljko je ljut i napit. Ostavimo ga
do sutra neka se ovek otrezni i razmisli, pa emo mu onda suditi. A ti,
276

Veljko, idi kui i doi sutra. Veeras dolazi vod, pa e biti najbolje da s
njime svede sve raune.
Neete vi mene, Mladene, ovde vie videti. Nemam ja zato
nikome da odgovaram i raune da polaem. Sam sam svoju vojsku
skupio, naoruao, odenuo i hranio. Sam je drim. Vi mi nita niste dali,
niti ste mi ikad pomogli. Voda priznajem. Spreman sam za njega i da
poginem. A vama ostalima u majku majinu ako me na miru ne
ostavite! odsee Veljko besno i jurnu iz Sovjeta.
Doda mu dodade uzdu i Veljko uzjaha Kulju, te utke okrenu
hanu. Tu su ga, ve pripravni, ekali svi beari.
Brao, ja sam mislio da nas zovu kako bi nas nagradili to smo
se junaki borili i Srbiju od Turaka odbranili. A oni nas zovu i pitaju koliko
smo ena i devojaka poljubili, koliko knezova i buljubaa uvredili. Nego
hajte, brao, iz ovih stopa da idemo natrag, jer su reili da me zatvore u
tamnicu pod bedeme, a vas da razoruaju. Ti, Abrau, javi Miljku i Mariji
da odlazim i pouri za nama.
Beari se svrstae u red po estorica, a etvorica oko Veljka. Zbijeni
jedan uz drugog, pevajui i pucajui iz kubura, okrenuli su prema
Stambol-kapiji. Jakov je ve raunao na Veljkovo bekstvo, pa je na
kapiju postavio duple strae i naredio im da razoruaju Veljka i njegovu
pratnju. Kapija je bila zatvorena. Zbijena lesa beara na konjima rastera
straare, a Veljko doviknu kapidiji:
Otvaraj vrata, majku ti kurvinsku, inae te nee vie sunce
gledati!
Kapidija zatrepta uplaeno oima, prie kapiji, smae mandal i
lance pa otvori vrata. Uto stie Abra. Veljko je sa bearima u zbijenim
redovima izaao iz Beograda. Poterao je Kulju kasom prema Grockoj.
Mrki i razdraeni beari dva sata re ne progovorie. Samo su konje
pourivali. Pred Grockom, Veljko se zaustavi, okrenu se momcima i
ree:
Dovde smo, brao, beali. Sad emo u Grockoj da se odmorimo i
noimo, a majku u majinu svakome ko naumi da me dalje tera.
Ura za gospodar-Veljka! graknue veselo beari.
Sa pesmom su uli u Grocku.

277

XVII

Karaore

se jo nalazio u Palanci kad je dobio izvetaj da se

Veljko odupro Sovjetu i utekao iz Beograda; reio se da ga saeka na
drumu, razorua i poalje natrag u Beograd. Koava je ibala kao luda.
Iako uvijen u krzneni urak, Karaore je oseao hladnu jezu celim
telom. Nije imao pri ruci vojsku, a sa pratnjom se nije usuivao da
razorua Veljka silom. Nije ga iznenadio Veljkov postupak. U mislima je
oivljavao taj smeli lik sa bojnog polja. Vide ga kako na Kulji
besomuno ulee meu Turke i see ih oko sebe. Njegovi beari, smeli i
neustraivi momci, satirali su sve to im se na putu nalazilo. S pesmom
su ili u boj i s pesmom su ginuli, pravei urnebes i ale. Pa se setio
kako se celoj vojsci vratila hrabrost kad im se Veljko probivi se iz Banje
pridruio na Moravi. Vod je sve vie oseao hladnou; noge su mu
zeble u izmama, a ruke se koile u vunenim rukavicama. Razmiljajui
o Veljku, plaio se da ne prenagli, a bojao se i sukoba s nemirnim
ovekom koji malo vodi rauna o smrti.
Kojekude, Pljako, moemo jo i da nastradamo danas od Veljka.
Kad je rat i borba, naredi mu ta da radi i mirno spavaj. Ali kad je mir,
pogreie pa da ga u uturu zatvori.
Gospodaru, ne volim to se upliemo u ovu stvar. Mladen
sumnjii Veljka da je uz Milenka i Petra, a ja u to ne verujem. Veljko
nema dlake na jeziku. to mu je na umu, to mu je i na drumu. Mladen i
Jakov ga ne vole. A njima dvojici svako smeta. to Veljka tue kneii za
pljaku i silovanja, to lau. Narobio je on od Turaka sve to mu treba. Ni
vezirovi momci nemaju atove, oruje i odelo kao njegovi. A ene lete ko
lude za njim. Zato Jakov i Mladen nisu razoruali Veljka kod tolike
vojske, nego svuda upliu tebe, gospodaru?
Ba toga trenutka pojavi se Veljko sa momcima. Nije se ni
iznenadio ni prepao kad je video Karaora. Zaustavio je Kulju na
domet pitolja i povikao:
Ako si, gospodaru, izaao na drum da me razorua i zatvori,
neu se dati. Zato te kao oca molim: ne dovodi me u iskuenje da se
tuem sa tvojim momcima.
Kojekude, po dui te pasjoj, zar ne zna da je Sovjet vrhovna
vlast za svakog u Srbiji? Ne moe ti biti izuzetak.
278

 Gospodaru, za mene si samo ti vrhovna vlast. Zar tunjavi Jakov

da me razorua? A posle da me kolje kao uriju. Ako sam kriv, udri ti!
Neka ti je Bogom prosta moja krv i glava.
Znai da ti Sovjet ne priznaje? ciknu Karaore.
Gde su Jakov i Mladen i turonje iz Sovjeta bili kad Turci provalie
na Moravi? Zamalo je trebalo da svi zaglave preko Save i Dunava u
Austriju. Sovjet mi ni groa novca nije poslao da kupim oku baruta. Sam
sam vojsku stvarao, oruao i hranio. Oni me sada pitaju koliko sam
jagnjadi pojeo, koliko devojaka poljubio. Lako je njima, gospodaru,
mudrovati u Beogradu. Opustili su turove do zemlje.
Veljko, sine, ne moe to tako. Vrati se u Beograd. Ja u ispitati
tvoje greke. Bar meni moe verovati.
Mogu ovde, gospodaru, ali u Beogradu ne, jer su tamo Jakov i
Mladen. Obrlatie te, a ja se vezati i zatvoriti ne dam. Ti e se naljutiti,
pa ode moja glava.
Moli se Bogu to sam sa malo pratnje. Skinuo bih ti, i to ba
ovde, tu ludu glavu odgovori mu Karaore.
Gospodaru, sve sam spreman da uradim to mi zapoveda, ali
se razoruati i zatvoriti ne dam. Kome je krivo na Veljka, neka me potrai
u Crnoj Reci, a moja noga vie s ove strane Morave nee prei.
Karaore je tek sada shvatio koliko je Veljko ozlojeen i da bi
napravio svakakvu ludost ako bi se ma ta silom pokualo. Beari su
nakostreeni ekali znak da se biju.
Tako li ti meni, Veljko! pisnu srdito vod.
Ne mogu drugaije, gospodaru! odgovori Veljko i dade
bearima znak da pou za njim, pa jurnu po strani te zaobie Karaora.
Pasja duo, platie mi za ovo! povika za njim Karaore.

279

XVIII

Veoma razdraen, Veljko je skrenuo pravo Milenku. Znajui da se

svi u Beogradu boje plahovitog Veljka, Milenko ga je jedva doekao.
Odredio mu je mesenu platu 500 groa, svakome bearu po 100, a
buljubaama po 200. U Milenkovom konaku bila je udeena za Veljka
posebna soba. Milenko se trudio da pokae kako ne eli da ga privee
uza se samo platom. Znao je koliko je Veljko hrabar i jogunast, ali i
osetljiv, uvek spreman da izaziva sudbinu. Hteo je da ga vee
prijateljskom panjom i spremnou da mu se kao prijatelj nae pri ruci u
nevolji.
Ovo ti dobro, Milenko, nikad neu zaboraviti. Sve to na mene i
moje ljude potroi, vratiu ti trostruko. Sada Veljko ne valja Sovjetu, a
kad doe tesno od Turaka, ponovo e me zvati i hvaliti. Samo, neka
znaju da u im ja kad-tad majku majinu. A vod se bio dobro naljutio ali
ne sme da se bije.
Lako emo za dug i vraanje, Veljko. Vidi da imam svega.
Milenko je u Poreu stvarno iveo u velikom izobilju i raskoi. Imao
je oko trideset hiljada ovaca na zimovniku kod homoljskih Vlaha, zatim
oko pet stotina krava i volova i hiljade veprova na tovu. Drao je sve
skele i valjaonice za sukno koje su ranije pripadale Turcima. Njegovi ljudi
vodili su trgovinu solju i itom, koja je donosila ogromne prihode. Sav
plen koji je od Turaka zadobio, ni sa kim nije delio. Razrez poreza iz tri
nahije zadravao je pod izgovorom da njime hrani vojsku i snabdeva je
orujem. Kad je pobio dahije na ostrvu Adakale, zadobio je ogromne
koliine novca. Njegov konak premaio je sve to se u to vreme moglo
zamisliti. Nezajaljiv skorojevi, nastojao je da u raskoi prevazie ruske
generale i turske vezire. Po ugledu na Turke, jo odmah po padu
Beograda osnovao je harem u koji je doveo trideset begovica. I pored
njih, esto je dovodio i vlake devojke. iveo je s njima neko vreme, a
zatim ih s mirazom udavao za svoje momke.
U poetku ustanka Milenko se oenio mladom i lepom udovicom
kneza Karapande, koja mu je donela veliki miraz. Kad je Milena ula
kako Milenko ivi i orgija s Turkinjama i Vlahinjama, da bi mu prkosila i
osvetila se poela je i ona da orgija s momcima u Klievcu. Kad je
Milenko to doznao, odjurio je u Klievac i topuzinom tako isprebijao
280

Milenu da je pala u postelju i od uboja umrla.

Koliko je Milenko bio mudar i vet vojskovoa, a uz to hrabar i smeo
ratnik, isto toliko je bio ambiciozan i silovit. Meutim, poeo je
precenjivati svoju snagu, a uivanje i silno bogatstvo smutili su mu,
malo-pomalo, otru pamet i trgovaku razboritost. Uvek mu je bilo malo
vlasti, mada je samostalno gospodario skoro celom istonom Srbijom.
Pohlepna seljaka dua niim se nije mogla zasititi. Ne shvatajui
Karaorevu veliinu, stalno je podbadao Dobrnjca u njegovom otporu
prema Mladenu i Karaoru. A najveu nadu polagao je u Ruse. Vet da
stvori intrige i da zavaa, a uz to poznajui dobro sve vojvode po Srbiji,
uspeo je da ih uvue u sve mogue zavere protiv Mladena, koga je
smatrao olienjem sveg zla u Srbiji.
Veljko je brzo prozreo Milenkove namere, ali su ga nevolja i
neizvesnost dalje sudbine terali da ivi u Poreu. Od voda i Sovjeta nije
stizalo nikakvo nareenje. Na Veljkovo mesto niko nije bio postavljen za
vojvodu, a poslove su vodili Milutin, Jevtimije i hadi Nikola. Tako su
Veljku dani u toku zime prolazili u stalnoj zebnji i iekivanju, a Milenko
se veoma trudio da mu boravak uini to prijatnijim. esto je prireivao
lov i pijanke, a nou mu slao mlade Vlahinje. Da sve zaboravi, odlazio je
esto u lov. U umskoj tiini i snenoj belini rado se seao svega to je
preiveo, a najvie svoga ivota uz emsu u Banji. Najee se
zaustavljao u mislima na onoj noi kad mu je prvi put dola u odakliju.
Sedeli su jedno prema drugome: emsa ga je netremice gledala svojim
lepim vrelim oima. Dok ga je gledala, nemirno je krila svoje duge
prste. To oseanje ispuni ga dubokom tugom. Zimska tiina stezala je
umu nestvarnom slutnjom. Jele i omorike uvijale su se pod teretom
snene kitine. Smrznuti sneg iskriavo je svetlucao i naterivao mu suze.
Iznad planine nebo je sijalo od modrine i mraza. Ponekad bi se odnekud
digao gavran, pa otro i kobno zagraktao. Crna ptico, koga kobi,
uznemireno se pitao Veljko...
Uoi poklada, iznenada se u Poreu pojavio Jevtimije. Milenko ga je
lepo primio, ali ga je sumnjiavo posmatrao. Jevtimije je na jedvite jade
uspeo da nasamo porazgovara s Veljkom. Saoptio mu je da se on,
Milutin i hadi Nikola dogovorili da idu u Beograd.
Oprezno u raivijati preko Jugovia ta Karaore misli o tebi,
jer me vod hitno pozvao. Milenku i Petru je po svaku cenu stalo da
bude s njima. Po mome, ko se odvoji od Karaora, zaas e propasti.
Tebi mogu sve otvoreno rei. Ja u ostati u Beogradu. Sovjet me
odredio za sudiju. Tebe, Veljko, nikad neu zaboraviti i uvek u ostati
tvoj verni prijatelj.

281

XIX

Prolee je donelo mnogo novosti. Rusi su se zbog Vlake zavadili s

Turcima i ponovo im objavili rat.
Sovjet i Karaore izvestili su o tome Milenka, poruujui mu da
skuplja vojsku i da eka dok bude vreme za rat. Veljku su naredili da
odmah ide svojoj vojsci u Crnu Reku i da tamo eka.
Ve polovinom marta zima je naglo popustila. Sneg je pocrneo i
preko dana kopneo, a nou se zrnio, jer je mraz cedio vodu iz njega.
Potoci su nabujali, a uma zabrujala od hiljada probuenih glasova ptica
i ivotinja. Nou se hvatala povrica, a danju je krvavilo sunce i mlaki
junjak. Veljko se spremao da ide vojsci, a Milenko je razaslao glasnike
na sve strane po nahijama da pripremaju ljude. Pore je oiveo. Iz
okolnih sela dolazili su ljudi da se raspituju o ratu. Milenko je nastojao da
zadri Veljka kod sebe, nudei mu hiljadu groa meseno. Zbog toga su
se posvaali.
Hteo bi da napravi od mene svoga buljubau. Ja sam vojvoda
kao i ti, a dug u ti poslati im odem u Lenovac.
Odluio je da odmah krene. Jedva je saekao zoru. Kad se umio i
obukao, pohitao je svojim momcima.
Spremite se, brao. Dosta je bilo lenstvovanja.
Vala i jeste. Ne mogu vie da podnosim nadutost Milenkovih
momaka odgovorio mu je Doda.
Veljko je stajao pred konakom i nadgledao kako momci senjaju
konje, kad na dvoritu nastade neka vika i galama.
ta se desilo? upita Veljko.
Buka se naglo stiala; izmeu momaka se izdvoji devojka, malena
rasta ali lepa. Oi su joj sevale ljutinom, a glas drhtao od besa:
Zato si terao Turke kad su tvoji momci gori nasrtnici i pljakai
od njih vikala je i kooperno se unela Veljku u lice.
Kako to? upita Veljko, dok ga je ona sekla pogledom.
Tako. Ovi tvoji nitkovi naili su jue kroz nae selo i odneli mi svu
spremu iz kovega. Ja sam oi gubila i prste izbola spremajui to za
udaju.
Odakle si? zainteresovano upita Veljko.
Iz Sikola, Pljevevika.
282

 Zna li ko sam ja?

Raskalani i pokvareni Milenko. A takvi su ti i momci.
Prevarila si se, curo. Ja sam Hajduk Veljko.
'Ajde ne lai! uzviknu devojka i nasmeja se. Hajduk Veljko
je junaina, a njegovi momci ne kokoare po selima.
Pa to i nisu bili moji momci, nego Milenkovi. Moji se spremaju da
krenu u Crnu Reku.
Radoznalo je gledala Veljka i ozbiljno ga upitala:
Zaista si ti Veljko?
Jesam, devojko. Jamano ti se ne sviam. A ti?
Ja sam Stana pomirljivo se osmehnu, a oi joj zasijae.
Svia mi se teko je izgovorila, kao da ju je neto davilo u grlu.
Ima li momka?
Jok, vala. Gde bih mogla da zavolim nekoga od ovih razbojnika?
ree Stana i opet se osmehnu.
Veljka je prosto ozario Stanin osmeh. Nepojmljiva radost zahvati mu
grudi.
Zna li, devojko, da mi se mnogo svia? Nego, batali se spreme
i poi sa mnom. Imae sve to ti srce zaeli.
Ne ali se?
Ne alim.
Ako se ne ali, pola bih.
Zna li da jae konja?
U selu nije bilo boljeg binjedije od mene. Umem i da bijem iz
puke.
Dodo, spremi dorata za Stanu, a ti uzmi drepca to mi ga je
darovao Milenko.
Mislila sam da se ali. Sada zaista verujem da si Veljko.
Spremu je ionako avo odneo. Poi u s tobom.

283

ESTI DEO

284

No

je bledela i zora se uvlaila kroz musavo prozorsko okno u

zagrejanu odakliju. Veljko je leao sa Stanom na dueku, udei se
kako je no brzo prola. Stanina glava poivala mu je na grudima, a prsti
njegove desne ruke lagano su prolazili kroz njenu kosu, svu u gustim
crnim talasima. Srce mu je silno kucalo, grlo se stezalo od radosti i
nenog uzbuenja. Njeno mlado, sitno, fino telo, sa krukastim dojkama,
izdralo je svu silinu Veljkove snage, i u ljubavi i milovanju ostalo
nezasito. Stana je s njim ve mesec dana, a jo nije osetio zasienost i
dosadu. Dani i noi su im prolazili kao u snu. esto su zaboravljali da
jedu, a Veljko jo nijednom nije pomislio na borbu, niti se interesovao ta
rade beari. Prepustio je Milutinu i Abrau da se brinu o vojsci, obilaze
utvrenja i alju patrole u izvianje prema turskoj granici.
Jutro je sve vie izgonilo tamu iz odaklije, a Stana je jo spavala s
glavom na njegovim grudima. Imao je nameru da ustane i da vidi zato
ga je sino Pitikaamak molio kroz kljuaonicu da izie, jer je, veli, imao
da mu kae dve-tri rei. Bilo mu je ao da probudi Stanu. Lagano se
digao, nastojei da je ne probudi dok joj je sputao glavu na jastuk. Ali
im je pojmio da ustane, Stanino telo je zadrhtalo i ona je, ne budei se,
pruila ruke prema njemu. Kad je osetila da nema Veljka kraj nje, naglo
se trgla, probudila se i potraila ga oima.
Hteo si da me ostavi? rekla je ljubei ga u razdrljene maljave
grudi.
Moram videti ta se dogodilo ree Veljko, vraajui se u
postelju i pokuavajui da pokrije Stanu.
Ne, neu da spavam. Obui u se i ja da vidim ta je to novo
uzjoguni se Stana. Ako ode u borbu bez mene bojim se da e
poginuti. A nisam te se jo kako valja ni nagledala.
Gleda me ve mesec dana. Zar ti nije dosta? -pitao je Veljko
oblaei se.
Ceo ivot u te gledati, a nee mi biti dosta. Ne znam zato, ali
nita nije tako lepo i slatko kao tebe voleti. Moda je to zato to pre tebe
nisam znala za ljubav i mukarca.
Luckasta si, slave mi! nasmeja se Veljko, pripasujui silav.
Ako, samo da sam uza te! veselo je odgovorila, brzo oblaei
285

nove varoke haljine koje joj je Veljko dobavio iz Smedereva.

Veljko poe vratima, ali ga Stana presrete i ree:
ekaj, nemoj ii bez mene. Samo da navuem arape i papue.
Ali idi. Umem i sama doi. Ti misli da me je stid od momaka. Rei e da
ti je ena pritisla skut od dolame. Nisam ja meka i razmaena. Idi!
Kad je Veljko siao pred konak, zatee ezdeset beara ve
spremnih da nekuda krenu. Kad su ugledali Veljka, lica im se ozarie.
Doda se okrenu i smejui se viknu:
Hvala milom Bogu kad si se ve jednom mogao izvui ispod
apa uuk-Stane. S njom nee lako izii na kraj. Malena ena, ali
snana i lukava ko lisica.
Kud ste se to spremili? upita Veljko.
im smo stigli ovamo, Laov se preruio u Turina i lunjao po
Zajearu i Negotinu, a odskitao je i do Vidina. Kae da se Turci
pripremaju za prolenu vojnu. Iz Vidina stalno alju u Negotin hranu,
debanu i robu. A mi smo otanali u svemu odgovori mu bimbaa
Zdravko.
Koliko ja znam, ima hleba, mesa i vina.
Ima, ali se drami. Nauio si nas da ne tedimo. Poto se privelo
kraju, a kod Turaka se preliva, zato da oskudevamo?
Ne branim! Samo napad izvedite to dalje od granice. Primirje
jo nije prekinuto. im se desi bilo ta, makar i kod Jedrena, svi e
povikati na mene i na vas.
To je moja stvar, gospodaru. Svi koje vodim znaju bugarski i
karavlaki. Zna se i to da Gico Vlah hajdukuje po Bugarskoj.
Idite, ali hou da uva ljude. Plen bez rane i mrtve glave.
Zarobljene Turke pusti. Znam te, Zdravko, kakav si krvnik ree na
kraju Veljko.
Eh, gospodaru, koga sam god pustio, ponovo sam s njim imao
posla. Nego, ovog puta moram zbog primirja da budem mekan
odgovori Zdravko, kezei se kao gladan vuk.

286

II

Posle

poznanstva sa Stanom, Veljko se uverio da je doao kraj

razuzdanom ivotu u kome su se domae devojke i zarobljenice
smenjivale u njegovoj postelji, a malo ili nimalo uticale na njegov nain
ivota i oseanja. Ma koliko da je verovao kako je borba za slobodu
njegov jedini ivotni cilj, morao je sada sve ee da razmilja o svome
novom poloaju ustanikog stareine i o mladoj eni koju je zavoleo
neobinom ljubavlju. Nisu mu vie bili dosadni dani mira kao ranije, niti
ga je nemir gonio u razvrat, pie i avanture. Uz Stanu i njenu estoku i
predanu ljubav, njegov ivot dobio je nov smisao. Gotovo preko noi
shvatio je da ustanika borba nije samo ratovanje, ubijanje i pljaka,
nego je to istorijski zadatak da se nesrenom narodu, koji je vekovima
porobljen i unien, konano donese sloboda i pravo na ivot dostojan
oveka. Shvatio je da postoji zlo i dobro, pravda i nepravda, ljubav,
lepota i srea. A srea nije samo slava, junatvo i bogastvo, nego i
ljubav i portvovanost.
Od raznih muvala i nemirnih ljudi, koji su dolazili iz svih krajeva
Balkana, iz Austrije i Vlake i stupali u njegovu vojsku, sluao je prie o
bunama u Francuskoj i po drugim zemljama Evrope, o zaverama po
Grkoj i Bugarskoj. Napoleonovi pohodi i nemir koji su njegovi ratovi na
sve strane irili odjekivao je irom Srbije i poinjao da zagreva ljude u
Srbiji. Naroito otkako su se ustanike voe poele optuivati i gloiti
oko vlasti, bogatstva i prestia. U tim razmiljanjima, Veljko je doao do
zakljuka kako je ivot svih onih koji su se istakli i uzdigli sve vie
zaokretao od onoga emu se u poetku ustanka teilo. U neprekidnim
borbama i naporima da se odbiju Turci i sauva sloboda, narod je
podnosio velike rtve, kako u ljudstvu tako i u materijalnim tetama i
drugim nevoljama. Najvei deo ljudi koji su prvi ustali na bunu, ve su
izginuli u borbama. Njihovi znani i neznani grobovi su mee i utvrenja
na svim prilazima Srbiji. Novi borci, dorasli sinovi i braa, malo su ili
nimalo pamtili tursku vladavinu, ali su sve vie negodovali na stareinske
nepravde, samovlae, raskalaan ivot, pohlepu i nadutost skorojevia.
To sada tek vidim, mislio je Veljko, ali zbog rata i tekoa koje nas
stalno biju primorani smo da mislimo samo na odbranu. Ali jednog dana,
kad nam popuste gajtani oko gue, morae se i to nekako drukije
287

postaviti i urediti. est je godina prolo od dizanja ustanka, a rat je

neprestano buktao, jer su povremeni prekidi i primirja bili samo pripreme
za nove borbe. Iz tih muka i nevolja digla se i proula Srbija. Na njenim
granicama iz godine u godinu lomila se turska sila. Sa ostalih poprita po
Evropi dolazili su razliiti glasovi, ali malo ko mari za muke i nevolje Srba
koji ilavo i uporno brane svoju zemlju i slobodu neprestano ginui.
Veljku je teko padalo to je pomalo gubio veru u Ruse. Prole godine,
kad se nad Srbijom vitlala bura, Rusi su labavo vodili rat i jedva neto
malo pomogli, pa se ponovo povukli. Sada kad se na sve strane govorilo
o savezu sa Rusima, ponovo su oivele prie o zajednikim napadima
na Turke u prolee. Veljku se inilo da se najzad otvara zamraeni vidik.
Nove borbe u izgledu i Stanina ljubav davale su smisao njegovom
ivotu. Vie nije iveo samo za svoje beare i borbu, nego je sve vre
vezivao svoj ivot za narod i voljenu enu, koja mu je svojim prisustvom
ispunjavala svaki dan novom lepotom.
I Stana je bila veoma srena. Ludovala je itav mesec dana u
ljubavnom zanosu, ne ostavljajui Veljka samog ni trenutak. Kad je
utolila ludilo krvi, u njenom mozgu poelo je naglo da se razvedrava.
Sada je znala da je u trenutku kad je meu Milenkovim momcima
ugledala Veljka nala oveka svojih devojakih snova i nejasne enje.
Godinama je sanjala i ekala takvog oveka. Osmehnula se pri pomisli
kako je sudbina htela da ba on bude tamo u trenutku kad je dola da se
buni zbog svog devojakog ruha. Sada su njeni snovi ostvareni i ne bi se
menjala ni s kim na ovom belom svetu. ula je da je svi osuuju to je
pola s Veljkom, oenjenim ovekom, ali nije o tome vodila rauna. Nije
joj bilo ni do oca ni do sestara, ali bi rado otrala da vidi brata. Njega je
elela da uzme u naruje, da ga toplo izljubi i pomiluje njegovu plavu
kovrdavu kosicu. Ali otac joj je poruio da mu ne izlazi na oi.
Pomamnica, kako je rekao, pored ive ene otila za beara i pustahiju
koji e je najuriti im mu dosadi, kao to je i dosad uvek radio. Lud je
otac, srcu se ne moe zapovedati, pomislila je i osmehnula se. Ponekad
bi, krijui od Veljka, zaplakala, ali to nije bilo od jada i gorine. Posle tih
suza postojala bi jo radosnija. Jurila je po kui preuzimajui na sebe
sve dunosti domaice. Pod njenim nadzorom, sluge i ene u konaku
iznosili su ilimove, istili celu kuu i nametali sobe i odakliju kako je
ona zahtevala. Uskoro je sve zablistalo uredno i sreeno; svaka stvar je
postavljena na svoje mesto. Stanina vedra priroda brzo se privikla na
beare, Veljka i ivot ratnika.

288

III

U prolee 1810. godine ustaniko vostvo bilo je mnogo obazrivije

nego prethodne godine. Kad je Karaore doznao da su ruske ete na
Dunavu i da su ve otpoele neprijateljstvo s Turcima, naredio je da se
iz svake nahije odabere i sakupi izvestan broj vojnika; tu dobro
opremljenu peadiju, koja je brojala tri hiljade ljudi, stavio je pod
komandu Petra Dobrnjca, a Veljkovoj konjici dodao je jo hiljadu
konjanika, pa je naredio Petru i Veljku da krenu u Krajinu, u susret
Rusima. Kao i uvek, Karaore je uzeo sebi najtei zadatak i krenuo
prema Niu, odakle je oekivao najjai napad turske glavnine, koju je
ovog puta predvodio iskusni vojskovoa Hurid-paa, veliki neprijatelj
Srba i uporni zagovornik na Porti da se ustanak ugui silom.
Ruske trupe na Dunavu vodio je general Cukato, u ruskoj vrhovnoj
komandi cenjen kao energian i odluan oficir. Svoj vojniki uspon
zapoeo je kao pukovnik u ekspedicionom korpusu ruske vojske koji je
vodio Kutuzov, kao pomo Austrijancima. U borbama u Austriji, Cukato
je komandovao eskadronom husara. Bio je ranjen dva puta i odlikovan.
Bagration ga je zapazio i predloio za unapreenje; tako je dobio in
generala, a zatim dodeljen ruskoj komandi u Maloj Vlakoj. Jedinica
kojom je komandovao sastojala se od peakih i kozakih pukova,
veinom zavrbovanih od naseljenih Srba oko Kijeva i kozaka sa Dona.
Forsirajui Dunav, Cukato je razdelio svoju vojsku na dva dela: vei deo
je ostavio u Maloj Vlakoj, pod komandom pukovnika eltukina, a dve i
po hiljade peaka i hiljadu kozaka odredio je za sastanak sa Srbima.
Tako je ujedinjena srpska i ruska vojska u Krajini imala prema Turcima
neto preko sedam hiljada peaka, a Turci su raspolagali sa dvaput
brojnijom snagom i bili odlino opremljeni za rat. Iskoristili su primirje
preko zime, te su opravili i pojaali sva utvrena mesta.
Kad je Veljku stigla zapovest da krene na Dunav pred Ruse, sa
nestrpljenjem je saekao ono nekoliko dana dok je pristiglo novih hiljadu
konjanika. Uoi polaska uredio je vojsku da se ne zastidi pred Rusima.
Berberin mu je podstrigao kosu. Stana mu je izvezla nekoliko belih,
svilenih marama koje je nosio oko vrata po ugledu na ruske oficire.
Eskadron beara, izveban na kozaki nain, pored sabalja i pitolja
nosio je koplja i uniformu slinu kozakoj. Mada je Stana navaljivala da i
289

nju povede, ostavio ju je kod Milutina u Lenovcu.

No uoi polaska Stana je bila arka i nena; ni oka nije sklopila.
Kad god se Veljko trgao iz sna, video ju je kako sedi u postelji.
Zato ne spava i stalno me gleda?
Kako ne moe da me razume? Prvi put se rastajemo. Bojim se
da ne pogine.
Nisam lud da ginem kad znam da me ti eka!
Tebi je do ale, a meni do muke odgovorila mu je i savila se
uz njega.
im je svanulo, Stana je uurbano pripremila Veljkove stvari: takum
za kafu, dva ibuka, uturu za rakiju okovanu u srebro, tri bele svilene
koulje i urak od dabrovine. Netremice ga je posmatrala dok se oblaio
u bogato ohano odelo izvezeno zlatom. U silav je metnuo pitolje i
jatagan u srebro i zlato okovane, a zatim pripasao krivu dimiskiju, iji je
balak bio ukraen zlatom i dragim kamenjem. Bila je to Enver-paina
sablja, sultanov dar pai za velike zasluge. Prole godine, tu je sablju
Veljko poslao vrhovnom ruskom komandantu grofu Kamenskom, ali ovaj
nije hteo da je primi. Vratio je sablju Veljku sa darom od 1000 dukata i
napisao: Takvu sablju treba da nosi samo junak koji ju je na bojnom
polju dobio. To pismo Veljko je stalno nosio uza se kao hamajliju.
Pokazivao ga je vrlo retko, i to samo najboljim prijateljima.
Gordo usaen u bojno sedlo na Kulji, lep i ponosit, Veljko krenu
ispred dve hiljade konjanika. Bio je radostan. Krenuo je u velike podvige.
Muni dani sumnje i optubi ostali su negde daleko za njim. Nije vie vuk
u hajci Mladenove zavisti, a sitni pakosni kneii i buljubae zavukli su
se u mije rupe. Vod ga je posebno odlikovao poverenjem da
komanduje konjicom i da ide u susret Rusima.

290

IV

Rusi i Srbi sastadoe se na Dunavu.

Grof Cukato odmah je pozvao k sebi Dobrnjca i Hajduk-Veljka.
Oduevljen izgledom i spremnou srpske vojske, srdano je obojicu
zagrlio i posadio ih za sto. Naredio je da se iznese pun. Uzeo je svoju
au, digao je i kucnuo se sa Dobrnjcem i Veljkom.
Ispijmo ove ae za bratski savez naega oruja i za ratnu sreu.
Za zdravlje i dug ivot naega imperatora Aleksandra i vaega voda
Karaora! Za veliinu i slavu Rusije i Srbije! Ura!
Istoga dana posle ruka dogovorili su se da zajedniki krenu niz
Krajinu. Jo u prvim sudarima i napadima na manja, isturena, turska
utvrenja, najvie se istakao Veljko sa konjicom. Primenjivao je taktiku
privlaenja neprijatelju, a zatim ga nenadnim juriem zaas unitavao.
Kozaki eskadroni, iako vrlo veti u borbi, pored sve hrbrosti stalno su
sputavani, jer su se ruski oficiri stalno drali ablona i pravila, pa su
esto zbog toga upadali u puanu i artiljerijsku tursku vatru, zbog ega
su imali velike gubitke. Meutim, kozaci uskoro usvojie Veljkov nain
borbe. Za nepun mesec dana zajednikog vojevanja Srba i Rusa, sva
turska uporita u Krajini bila su osvojena, a Negotin i Prahovo opkoljeni.
Grof Cukato bio je dobro obaveten s kakvim snagama raspolau
Turci. Snage u Krajini prema Dunavu i Maloj Vlakoj, iako brojno i
opremom dvostruko jae od srpske i ruske vojske, bile su samo desno,
istureno tursko krilo. Ovo krilo je imalo zadatak da na sebe privue
saveznike snage i odri poloaj prema Vidinu i Bugarskoj, dok turska
glavnina, predvoena Hurid-paom, raisti situaciju u Srbiji. Huridova
glavnina brojala je preko trideset pet hiljada. U toku zime bila je
reorganizovana. Bila je odlino obuena, dobro hranjena i snabdevena
najnovijim topovskim orujem, kojim su rukovali francuski instruktori.
Znajui sve to, i nasluujui da se glavni turski napad smiljeno priprema
od Nia na srpsku vojsku kojom je na Moravi komandovao Karaore,
Cukato se urio da to bre i energinije raisti situaciju u Krajini.
Tako je Veljko svakog dana vodio borbe s Turcima. Stalno je
pobeivao i izazivao divljenje ruske vojske i oficira. Dan za danom, iz
borbe u borbu, bez predaha i odmora, Srbi i Rusi uspeli su da oiste
gotovo celu Krajinu i da proteraju Turke iz svih aneva na onu stranu
291

Timoka. Oistivi Krajinu, Cukato je poslao Veljka i kozake na Kladovo.

Mar prema Kladovu izveden je nou. Na domaku turskih aneva i
utvrenja Veljko je izdao nareenje da se odjau konji, da im se popuste
kolani i da zob. To uradie i kozaci. Tu je trebalo saekati do zore i
odmoriti se. Srpski konjanici i kozaci izmeali su se, povadili uture sa
rakijom i hranu iz bisaga, pa su po grupama zajedno zaseli. Najvie su
se sporazumevali pokretima ruku, nudei jedni druge onim to su imali.
Veljko i ruski pukovnik Ivan Aleksijevi zajedno su veerali, ispili oku
negotinskog crnjaka i dogovorili se da u zoru napadnu Kladovo juriem.
Ostavi sam, Veljko uze urak, umota se u njega i pokua da zaspi.
Ali san ga nije hvatao. Gledao je pun mesec i sluao kako u
rascvetanom grmu peva neka ptica. Meseina i miris procvetalih
bagremova razvodnjavali su njegove misli. Odjedanput, kao da je iz
meseine i mirisa ispletena, ukaza mu se pred oima Stana. Leala je
s rukama pod glavom, naga i protegnuta, sklopljenih oiju. Onda vizija
naglo ieze. Pogledao je oko sebe. Svuda okolo konji su nabijali glave
u zobnice i glasno mleli vilicama, a u grupama ili pojedinano sedeli su
beari i kozaci. Vonj konjske mokrae, znoja i svee balege, meao se
sa mirisom bagremova cveta i trave.
Levo se prelivao Dunav na meseini, a iznad njega se dizala
kladovska utvrenja sa kulama i osmatranicama. S vremena na vreme
turski straari su se dovikivali; njihovi glasovi odzvanjali su kao kobna
opomena. Veljko poe da misli o jueranjem savetovanju s grofom
Cukatom. Uvek vedro, dobroudno i nasmejano grofovo lice bilo je u tom
trenutku skoro zbunjeno. im su seli, general je rekao:
Gospodar-Veljko, imam sasvim pouzdan izvetaj da je Huridpaa izvrio sve pripreme za napad na Karaora. Njegov je plan da ne
ide, kao to su to dosad radile druge pae, na Deligrad nego na
Kruevac, pa da tako po svaku cenu prodre u umadiju, koju smatra
ustanikim jezgrom otpora i snage. Ti treba da nae pouzdana oveka
koji e to pre odneti izvetaj Karaoru.
Gospodine generale, za glasnika ne brini. Odnee ga kao na
krilima. A mislim da Hurid ne radi pametno to je odabrao taj put.
Gospodar-Veljko, situacija u Srbiji nije dobra. Unutranje trzavice
i prologodinji poraz uzdrmali su snage. Uzdam se u voda. Koliko sam
ja mogao da vidim, on jedino stalno misli o zemlji. Nije lepo to izvesne
stareine u ovako tekoj situaciji teraju inat i opoziciju. Ne znam tvoje
miljenje, ali sam ovo jue rekao Petru. Ja sam ovde da izvravam
carske zapovesti i dunost saveznikog komandanta, a ne da se upliem
u intrige. Srbija je u velikoj opasnosti. Ja raspolaem malim snagama da
bih odmah uputio pomo na Moravu, ali po svaku cenu moram sauvati
s vama uspostavljenu vezu.
ini mi se, gospodine generale, da precenjuje Turke. Videe ti,
292

oca emo mi njima odgovori Veljko.

Ja bih hteo da to pre osvojimo Kladovo i Negotin. Od generala
Kamenskog traio sam pomo, a tu vojsku poslao bih u pomo
Karaoru. Zato te molim da nastoji to pre da osvoji Kladovo. S
tobom e poi kozaci i Ivan Aleksijevi.
Zatim su dugo sedeli, pili i o svemu razgovarali. Cukato se
interesovao za Veljkov ivot, za mnogobrojne bojeve i ljubavne avanture.
Veljko je priao jednostavno, prosto, bez hvalisavosti. Grofa obuze tuga
kad mu Veljko ispria tragian emsin zavretak.
U osvit zore Veljka probudi Atanasije arapi, koji je zapovedao
eskadronom ustanike konjice. Mlad, hrabar i ponosit ovek, Atanasije je
zavoleo Veljka i u svemu ga oponaao. Podiao je i kosu kao on i
vezao maramu oko vrata. Juriao je na elu svoga eskadrona na Turke.
Vojska je ve bila spremna. Samo se ekalo da Veljko odredi pravac
napada i izda zapovest. Seiz je uzeo urak, spakovao ga i vezao svome
konju o unka. Zatim je priveo odmornog i istimarenog Kulju. Pre nego
to je uzjahao, Veljko se okrenu seizu:
Ti ostani i uvaj stvari i komoru. S tobom e morati da ostanu i
svi lake ranjeni, jer emo se boriti na ivot i smrt. Turci su se jako
utvrdili. Ozlojeeni su zbog poraza i gubitaka.
Meu ranjenicima je nastalo gunanje, jer su i oni hteli da uestvuju
u borbi.
Ajde, more, ta gunate? Kao da e ovo biti poslednja borba s
Turcima.
Kad je Veljko uzjahao Kulju, projahao je du postrojene konjice.
Zagledao je svakog oveka i konja. Osmehivao se zadovoljno, jer je sve
bilo kako treba. Tada mu prie Ivan Aleksijevi na svojoj donskoj
drebici:
Ostajemo li pri sinonjem dogovoru da ja napadam s levog krila
od Dunava a ti u centar?
Ostajemo. Ali ne treba razvijati kozake pre nego to dobro
zaobiete turske aneve. ini mi se da su osetili nae prisustvo.
Ivan Aleksijevi ga pozdravi otro vojniki, odjuri kozacima i povede
ih ivicom ume prema Dunavu. Veljko je uzeo dogled od bimbae
Zdravka, izjahao na ivicu ume i dugo osmatrao turske aneve. Ispred
kladovskih utvrenja, na kilometar u polju, Turci su izgradili niz zemljanih
utvrenja i povezali ih saobraajnicama sa tvravom. To je bila prva
odbrambena linija Kladova. Ono to je bilo vano za Veljka, to je da
aneve nisu zatvarale palisade nego je ispred njih bio iskopan dubok
jarak od oko dva metra irine. Neveti za odbranu, Turci su smatrali da
je jarak dovoljno sigurna prepreka za konjicu. Poto je to ustanovio,
Veljko se okrenuo na osmatranje prema Dunavu, odakle je trebalo da
napadnu kozaci.
293

Ivan Aleksijevi veto je proveo kozaki puk umom iza breuljka,

zaobiao turske poloaje do najkraeg mogueg rastojanja i tu
postrojavao eskadrone za juri. Njegov zadatak bio je da zauzme
isturene poloaje prema Dunavu, da privue na sebe panju turske
odbrane, a u odsudnom trenutku da Veljko zauzme prilazna utvrenja,
koja su zatita tvrave. Tek to su kozaci jurnuli na turske aneve,
dubok pun pucanj jeknu sa kladovskog utvrenja, to je bio znak za
uzbunu i poetak borbe. Jo se dim iz topa nije bio ni raziao, a s
bedema grunue drugi topovi. Kozaka konjica jurila je kao lavina prema
turskim anevima. Zatim se zau gromoglasno ura i Veljko jasno vide
kako turski vojnici bee iz rovova prema utvrenju, dok kozaci jure za
njima i seku ih sabljama. Osuo se puani plotun. Veljko nije imao vie
vremena za posmatranje.
U ime Boga, hajdemo, brao!
Napad srpske konjice jo je vie iznenadio Turke, koji su svu panju
bili okrenuli prema navali kozaka. Na elu srpske konjice jurio je Veljko,
a desno od njega Atanasije arapi. Levo je Pitikaamak. Atanasijev
konj izmicao je za nekoliko koraka ispred svih. Veljko mu doviknu:
Ne grabi, more, napred!
Atanasije je to uo, ali ga nije hteo posluati. Steui balak sablje,
mislio je: Nisi ti jedini koji moe i sme da ulee meu Turke. Atanasije
je u trku preskoio jarak i uterao konja u turski rov. Sekao je levo i desno
oko sebe.
titite Atanasija! uzviknu Veljko i preskoi s Kuljom jarak.
Smakao je dva turska vojnika koji su nastojali da se odbrane. Beari su
uda pravili u turskim anevima. Ubijali su Turke iz kubura ili ih
presecali sabljama. Smeteni i uplaeni Turci ostavljali su aneve i u
gomilama beali prema utvrenjima. Beari su ih sekli u trku. Na elu je i
dalje jurio Atanasije arapi.
Tri, Laove, titi ga, ludo e izgubiti glavu! vikao je Veljko
uzbueno.
Tog asa jedan Turin se povrati i opali iz puke na Atanasija. Konj
vrisnu, posrnu i pritite Atanasija. Turin pritra i opali iz kubure.
Gotov je! povika Laov i opali iz puke u Turina, koji se srui.
Veljko je razbio tursku peadiju, zauzeo isturena utvrenja, ali juri
na tvravu nije mu uspeo. Turci su se pribrali i odbili juri karteom iz
topova. Nije hteo da gubi ljude, pa naredi povlaenje u zauzete turske
rovove. Izbrojano je oko sto pedeset turskih leeva. Pored Atanasija
arapia poginula su petorica srpskih vojnika, a desetak je bilo ranjenih.
Plen u oruju, debani i hrani nije bio veliki, ali je pobeda znaajna.
Gledajui mrtvoga Atanasija, Veljko snudeno ree:
Mislio je da mudruje kao ja i nastrada bez potrebe.
Rekavi to, naredio je da se napad obustavi svuda ali da se
294

Kladovo potpuno opkoli i da se Turcima onemogui svaki dodir sa

spoljnim svetom. Sutradan su Veljko i Ivan otpoeli da biju Kladovo iz
topova.

295

Za

to vreme, izbegavajui Deligrad, Hurid-paa zauzeo je

Aleksinac, ostavio u njemu neto vojske i sa glavninom udario te zauzeo
Kruevac. Ovaj veti vojskovoa proraunato je slao napred, levo i
desno, manja odeljenja krdalija i baibozuka, kojima je dozvolio da
pljakaju, pale i ubijaju. Hurid je znao koliko su Srbi privreni svojim
porodicama, pa je ovakvim postupkom hteo da unese rasulo u ustaniku
vojsku. Udari na sela i potraga za zbegovima uneli su veliku zabunu.
Mnogi vojnici napustili su jedinice i pohrlili da spasavaju porodice u
zbegovima. Situacija je postala vrlo ozbiljna. Sve je mirisalo na
katastrofu. Karaore je uspeo da odri i prikupi neto vojske. Poseo je
stare srpske aneve na Jasici, sagraene u vreme dok Turci jo nisu
bili zauzeli Kruevac. Odatle je slao manja odeljenja, koja su presretala
turske pljakake odrede po srpskim selima. To je malo povratilo moral,
ali Hurid udari svom snagom na srpske aneve na Jasici. Razbio je
posadu, rasturio aneve i ponovo se vratio u logor kod Kruevca.
Oseajui se u bezizlaznom poloaju, Karaore zatrai pomo od
grofa Cukata, traei da mu uz Veljka i Petra Dobrnjca poalje i neto
Rusa. Karaorevo pismo zavravalo se oajnikim vapajem Veljku da
pohita jer kad propadne sve ovamo, ta e nam onda Kladovo
pomoi? Cukato je shvatio teinu Karaorevog poloaja i izmolio od
glavnog ruskog komandanta da poalje u pomo Srbima grofa Orurka s
kozakim pukom i bataljonom ulana. Ova vojska sa grofom Orurkom i
Veljko sa ustanikom konjicom odmah je krenula Karaoru u pomo.
Vodei Ruse, Hajduk Veljko ih je namerno vodio uz Timok. Uz put je
udario na Banju. Bearska i kozaka konjica je samlela tursku posadu
kao uragan. Veljko odabra sto svojih najboljih beara i buljubau
Zdravka pa ih ostavi kao posadu u Banji, a sa Orurkom pohita Deligradu.
Pojava Veljka sa bearima i Rusa s grofom u Deligradu i na Moravi digla
je moral meu ustanicima. Tu se Orurk sastao s Karaorem, koji je u
Deligradu hrabrio srpsku posadu. Grof Orurk se izljubi s vodom, a
Veljko mu poe ruci, ali ga Karaore zagrli i poljubi u elo.
E, kojekude, sad e se sve okrenuti na dobro im si mi ti doao.
Dobro je to si doveo ove Ruse. Okrepie narod i vojsku. Muku sam
muio, sine Veljko. Kad uju Turci da si ti ovde, nee smeti ni nosa
296

pomoliti iz logora. Dotle emo ve nekako vojsku pripremiti za boj.

Grof Orurk je dugo i paljivo razgledao deligradska utvrenja. Zatim
se okrenu i zapita Karaora:
Ko je ovo gradio i planirao?
Kapetan iki odgovori mu vod.
Hteo bih da ga vidim.
E, moj e sirac da ga vidi! Poginuo je prole godine tu s celom
posadom. Moe da mu vidi samo grob kod manastira.
Znate li da je ovo vrlo mudro i veto napravljeno utvrenje. Gde
je uio vojne nauke?
Kod nevolje naali se Karaore.
Kad je Veljko razjasnio grofu vodovu alu, Orurk se dugo smejao.
Jo istog dana Karaore je s Rusima okrenuo prema Kruevcu, a
Veljko pored Morave. Neopaeno se uvukao izmeu turskih straara i
pobonica i na putu izmeu Nia i Aleksinca presreo i unitio Huridovu
komoru. Posekao je oko dve stotine vojnika iz turske pratnje, zaplenio
preko dve stotine natovarenih konja s hranom i municijom, pa sa tim
plenom ve sutradan osvanuo u srpskom logoru na Jasici. Tu su Srbi na
brzu ruku opravili aneve. Ne znajui da su Rusi i Hajduk Veljko doli u
pomo Karaoru, Turci ponovo udare na Jasiku. Ohrabreni dolaskom
Rusa, Srbi uz Ruse hrabro doekaju Turke i suzbiju ih posle estokog i
upornog boja. Tu se ponovo pokazao Hajduk Veljko. ekao je prikriven
za sve vreme dok su Turci juriali na srpske aneve na Jasici. Kad su
poeli da se lagano i bez urbe povlae prema Kruevcu, udario im je
iznenada s boka. Beari su jurnuli s vikom:
Stanite, Turci, majku vam balijsku, da vidite kako e vas poastiti
Hajduk Veljko!
Terajui bogato odevenog Turina da ga iva uhvati, jer je hteo da
ga povede kao roba, Veljko ga pretee na Kulji, okrenu se i viknu:
Predaj se, Turine, dajem ti asnu re da te neu posei!
Ko si, aure, da ti se predam?
Hajduk Veljko.
Turin je za trenutak zaustavio svog konja, dobro odmerio Veljka, a
zatim naglo upro u njega kuburu. Kulja je istog asa strelovito naleteo
prednjim nogama na Turina i njegova konja. Pitolj je grunuo. Kulja je
oborio grudima Turina s konja. Pitikaamak je prileteo oborenom
Turinu i zamahnuo handarom da mu odsee glavu.
Ne seci, nego vei! riknu Veljko, primetivi tek tada da mu je
kurum razneo levi dlan. Pritrao je i Laov i pomogao Pei da savlada
Turina. Veljko skide maramu s vrata i previ ranu.
Zarobljenik je bio turski miralaj rodom iz Carigrada. Kad su
Karaoru doveli zarobljenika, on naredi da se iz cele okoline sazovu
najlepe ene i devojke i da s momcima uhvate kolo, a vojska da se
297

kree s topovima iza brda jednom dolinom. Zarobljeni Turin je sve to

mogao da vidi, a poto je ista vojska sa istim topovima satima prolazila,
a zatim konjica i kozaci, stekao je utisak da je prolo pored njega
najmanje dvadesetak hiljada vojnika i nekoliko stotina topova. Kako je
sve to turski miralaj video, a nije mogao da kontrolie, Karaore mu
ree:
Jesi li video moju vojsku, Turine?
Video sam, veliki gospodaru odgovori Turin.
Video si i topove?
Jesam, gospodaru.
Konjicu i ruske kozake?
Sve sam video.
Imate li vi vie vojske?
Jok, veliki gospodaru.
Moda imate vie topova i konjice?
Nemamo ni toga neveselo odgovori Turin.
Sad ti meni lepo i poteno kai ko si. asnu ti re dajem da u te
pustiti da ide Huridu.
Ko sam i ta sam, mogao bih rei samo vrhovnom vodu. Ja sam
Turin visokog roda. Moja je loza jedna od najstarijih u Carstvu.
Pa kojekude, ja sam Karaore.
Kad je tako, onda nemam razloga da krijem ko sam. Ja sam
Smail-beg iz Sereza. Visoka Porta pridodala me Hurid-pai za
savetnika. Sve do sada mislio sam da ste vi pobunjena aka jada.
Sada si video, Turine, moju vojsku i narod. Idi i kai Hurid-pai
neka udara kad god mu volja. Spremni smo da ga saekamo rekao je
Karaore i naredio Janiiju Buriu da sprovede Smail-bega do turskih
straa i da ga iva preda.

298

VI

Kao vet vojnik grof Orurk je odmah uoio da Jasika nije pogodan
poloaj za odbranu, a nije hteo da mimo Karaora preuzme komandu
nad obe vojske. Naao je izlaz i rekao:
Gospodaru, mislim da bi bilo dobro da vi s malo vojske ostanete
ovde kao rezerva. Ja u dotle u polje premestiti vojsku i napraviti nova
utvrenja. Ako Turci budu jai, bolje je da razbiju mene nego vas.
Kojekude, neka bude tako. Radi, brate, kako misli da je najbolje.
Ja ti se neu uplitati sve dok ne zagusti.
Orurk tada sie sa celokupnom srpskom i ruskom vojskom u
Varvarinsko polje. Iskopao je aneve za hiljadu ljudi i postavio u njih
osam topova. Sve je to utvrdio snanim hrastovim zasekom. Ostalu
vojsku razmesti levo i desno, da sa njom moe manevrisati. Kozake u
levu, a srpsku konjicu s Veljkom u desnu pobonicu. Kad je Hurid video
da se Srbi utvruju u polju, sazvao je ratni savet i rekao:
Alah je jedini bog, a padiah car nad carevima. Ja u njihovo ime
ovde zapovedam. Ali neu i ne mogu da uzimam na svoju duu sve to
se moe dogoditi. Zato sam vas pozvao da vidimo ta da se radi. Vi ste
mi stalno govorili da Srbi ne smeju prihvatiti borbu u polju, nego da bee
u brda i zarivaju se kao svinje u zemlju. Eno Srba u polju! Sad kazujte
hoemo li da ih napadnemo.
Alah je moan, a padiah i Turci nepobedivi odgovori mu
zapovednik artiljerije.
Ja to isto mislim. Napaemo ih u ime dina i Alaha odgovori
Bahrem-paa, zapovednik konjice.
Moramo ih napasti, iako znam kakva je njihova vojska. ime
bismo se mogli pravdati pred visokom Portom ako bismo se bez boja
vratili? ree Smail-beg od Sereza. Ako napad ne uspe, moramo se
jo jednom sastati na dogovor.
Tako je odluka pala da se izvri napad na srpske aneve u
Varvarinskom polju. Bahrem-paa je razmetljivo hrabrio Turke. Poslao je
napred svoga megdandiju Arapina da izaziva Karaora. Arapin je
jahao besnog ata, razigravao ga poljem i psovao Srbe:
Hej, kurve vlake, gde vam je taj kopilan Karaore da mi izie
na megdan. Ili ako on ne sme, neka poalje zamenu!
299

 Idem mu ja na megdan! ljutito ciknu Hajduk Veljko.

Zar s ranjenom rukom, po dui te? osorno ga upita Karaore.
Ne deli megdan ruka, nego srce u junaka. Kome duh klone, tome
i konj posrne. Turkeina je naoko silan i besan, ali e mu dosta biti moja
desnica.
Ne, kojekude! Ti nee ii.
Onda u poi ja javi se Jovan Kursula.
Grof Orurk i Karaore pogledae glomaznog, tromog i nespretnog
Kursulu. Bio je ovek ve u godinama. Krupan, razdrljene koulje, a
obuen u sivo seljako odelo. Vie je liio na goroseu nego na ratnika.
Nezgrapan si, moj Jovane, za taj posao. Vidi i sam da jedva
vue te nourine. A kobiletina ti je prava raga. Dok se ti mai rukom za
kuburu, Turin e te posei.
Brzi konji noge lome, gospodaru. Malopre ti je Veljko dobro
rekao. Ne deli megdan brz nego odvaan. Za moju tromost i noge ti nita
ne brini. Ako mi bude trebalo, umeu i da potrim odgovori mirno
Jovan i skoi na svoju bedeviju. Iz silava izvadi lulu, zapali i mirnim
hodom izjaha poljem prema Arapinu.
Srbi, Rusi i Turci gledali su radoznalo megdandiju koji je iziao u
polje da zameni voda. Za to vreme Arapin je razigravao svoga konja,
veto bacao sablju u visinu i hvatao je pri padu isto tako veto. Na taj
nain hteo je da pokae kako je sjajan megdandija.
Bolje bi bilo da sam ja poslao na megdan nekog od mojih kozaka
ree grof Orurk.
Stavljam na Jovana sto dukata, grofe! viknu Veljko.
A ja na Turina dvesta odgovori mu Orurk.
Batalite orava posla. Ljudi poli da ginu, a vi se kladite ree
Karaore, koji je sedeo na topu.
Uto je Jovan ve priao blizu Arapinu. Turin ga prezrivo osmotri,
zatee atu dizgine i povika:
Hajde, kaurine, da vidim ume li izvaditi sablju iz kanija!
Jovan izvadi lulu iz usta, istrese iz nje pepeo, paljivo je zadenu u
silav, podie glavu i nasmeja se:
Ne balavi, Turine, ve udri prvi, jer je tvoj megdan i izazivanje
ree Jovan pa hitro izvue sablju, koja blesnu prema suncu.
Arapina to naljuti. Natera ata galopom na Jovanovu bedeviju, koja
se naglo prenu, die glavu i poe da strie uima. Jo dok je Arapinov at
bio u zaletu, bedevija se izmae u stranu i silovitim naletom udari ata
grudima sa strane. Zamalo ga nije preturila zajedno sa jahaem. Zatim
je vrisnula, uzdigla se na zadnje noge i ekala novi sudar. Arapin je
povratio ata i poeo veto da manevrie, nastojei da s leve strane prie
Jovanu. Sablje se uskoro ukrstie. Turin tre kuburu i uperi je na
Jovana. Puka grunu, ali su Jovan i bedevija ve bili izmakli udesno.
300

Kad Arapin vide da je i sa kuburom promaio, okrenu ata i nae beati.

Jovan tre kuburu, jurnu za njim i ispali mu metak iz neposredne blizine
u lea. im je Arapin pao na zemlju, Jovan mu, ne sjahujui bedeviju,
odsee glavu, nabi je na vrh sablje, die u visinu i pokaza obema
vojskama. Zatim prie te uhvati ata za uzdu, izvadi lulu, metnu je meu
zube, ukresa i, poto odbi dva dima, krenu natrag.
Turci su neko vreme zbunjeno gledali, zatim halaknue i grunue
svom silinom na srpske aneve. Doekao ih je plotun topova nabijenih
karteom. A dok su se topovi punili, peaci su ispalili jednovremeno
hiljadu puaka. itav as Turci su nesmanjenom estinom navaljivali, a
Srbi i Rusi ih plotunima iz anca odbijali.
Tada Veljko skoi na Kulju i viknu:
Sad u ja njima majku majinu, da osvetim ruku to su mi je
poganci jue osakatili.
Zaustavljali su ga i grof i srpske stareine, ali badava, nita ne
pomae. Tada neko otra i kaza Karaoru, koji je posmatrao kako Turci
besno navaljuju.
Veljko sine, natrag, nije vreme!
Veljko ve bee krenuo, pa ne hte ni da uje:
Idem, gospodaru, da osvetim ruku.
E, kojekude, onda u te rae posei ja, nego da te seku Turci.
Gde si, more, pristao ranjen u seu?
Vidi, gospodaru, da je pijan pa misli da je to kao kad mu Cigani
uz svirku pevaju! naali se Orurk.
Zar tako? Dede ti meni sad kai: hoe li tursku glavu s bradom
ili bez brade? povika Veljko Orurku.
S bradom! odgovori mu grof alei se.
Veljko polee po Kulji i kao kobac ulete meu Turke. Napravio je
grdnu guvu. Za njim jurnue beari kao vukovi. Nastade krvava sea.
Zbunjeni Turci uzmakoe, pa dok su se pribirali i prestrojavali, Veljko je
uzmakao natrag, nosei u ranjenoj ruci bradatu tursku glavu.
Evo, ti 'adijska glava, grofe, ree Veljko Orurku.
Kojekude, uje ti, Veljko! Nemoj da luduje! Brat Rus je
pametno uredio vojsku. Ako Turci budu ovako ginuli nekoliko dana,
gotovi su.
Turci su toga dana napadali sve do mraka. A onda, videi da nita
ne mogu uiniti, vratie se u svoj logor. Posle toga boja, srpska vojska
se sve vie pribirala. Iz umadije je pristizala rezerva. Turci su pokuali
jo nekoliko puta sa napadom, ali su svaki put bivali odbijeni uz velike
gubitke. im Turci odstupe, srpska konjica s Veljkom i ruski kozaci s
pukovnikom Nikiem jurnu za njima i gone ih sve do logora. Tako su dve
vojske ostale jedna prema drugoj est nedelja. Gotovo svakog dana
vodile su se arke. Noi su postajale hladne, a turski gubici poveavani
301

su iz dana u dan.
Usled toga situcija za Turke postojala je sve tea, a opasnost od
ruskog prodora u Bugarsku bivala je sve oiglednija. Hurid je uvideo da
ne moe dobiti odluujuu bitku sa Srbima i zato je ponovo sazvao ratno
vee na dogovor. Izloio im je stanje na svim frontovima.
estite efendije i vrli ratnici, pozvao sam vas da vidimo hoemo li
produiti da se borimo protiv Srba, koji iz dana u dan postaju sve
uporniji, sve vie pribiraju vojsku i sve nam vie krnje snagu. Nas su
dosadanje borbe na Varvarinu stajale dve hiljade mrtvih, a pet puta
toliko ranjenih. Potroili smo skoro svu hranu i debanu. Snabdevanje je
postalo sve tee, jer smo izloeni mukim napadima Hajduk-Veljka i
njegovih beara. Zima se primie, a ni situacija u Bugarskoj nije
povoljna. Sad je na vama da odluite ta da se radi. Ja sam uvek
spreman dati svoj ivot za Alaha i padiaha.
Nastalo je dugo prepiranje. Jedni su bili za produetak borbe, a
drugi da se ide na zimovnik u Bugarsku. Naposletku uze re Smail-aga
iz Sereza.
Vrli i mudri ratnik Hurid-paa izneo nam je jasno stanje stvari.
Mnogi su od vas, estite efendije, za produetak borbe. Mi borbu
moemo produiti ako smo odluili da rtvujemo i svoje glave i najbolju
carsku vojsku. ak i ako Srbe proteramo s Varvarina, oni e nas
doekati odmah na drugom brdu. Takvih je brda i dolina do Beograda
stotinu i vie. Od Nia do Kruevca trebalo nam je celo leto. ta smo
dosad uradili? A toliku smo snagu izgubili. Ako celu vojsku sateramo a
Srbiju ne pokorimo, s im emo pred padiaha i visoku Portu? Nego,
bie bolje da bez velike sramote i poraza uzmiemo natrag, pa da
saekamo bolje vreme za unitenje Srba.
Naposletku je ratno vee reilo da se odstupi, ali da se to izvede
oprezno i neprimetno.

302

VII

Poto

je Hurid-paa povukao vojsku natrag u Bugarsku,

Karaore je pohitao vojsci na Drini, jer je velika turska sila od Bosne
bila ugrozila Loznicu i Mavu. Grof Orurk dao mu je pukovnika Nikia i
eskadron kozaka. Ispratio je voda do Topole, a odatle poao da vidi
Beograd. Veljko je dobio zadatak da povede rusku vojsku natrag u
Krajinu, a s grofom Orukom se dogovorio da ga saeka u Banji. I dok se
Orurk bavio u Topoli i Beogradu, Veljko je neprimetno izveo sve
pripreme i opseo tursku posadu u Gurgusovcu. etvrtog novembra stie
pod Gurgusovac i grof Orurk. Naredio je da se grad bije iz topova i
pripreme faine vojsci za juri. Kad su topovi razruili odbrambene kule,
a Turci videli beare i kozake pripremljene za juri, oni ponude predaju.
Pet stotina Turaka predalo se i poloilo oruje sa etiri topa. Turcima je
doputeno da idu u Bugarsku. Grad, topove, oruje, hranu i ceo ostali
plen grof Orurk je predao Veljku i produio za Kladovo, koje se takoe
predalo i u kome su Srbi, pored velikog plena u hrani, zadobili jo
dvadeset i jedan top.
Tako su borbe na celom istonom srpskom frontu od Dunava do
Nia sreno zavrene. Turci su svuda bili suzbijeni i poraeni. Tih dana
je i na zapadnom srpskom frontu dolo do velike prekretnice. Karaore
je kod Loznice vodio veliku bitku, koja je trajala tri dana. Uz teke rtve
razbio je potpuno tursku vojsku, a ostatke naterao u Drinu, tako da je tu
unitena bosanska turska vojska. To je, od izbijanja ustanka, bila jedna
od najveih ustanikih bitaka i vrhunac Karaoreve slave.
Veljko je u ponovo osvojenoj Banji odmah pregnuo da se to pre
uredi i popravi konak za zimovanje. A trebalo je prikupiti i to vie hrane
za vojsku, jer se nije mogao nadati nikakvoj pomoi od Sovjeta, poto se
Sovjet bio navikao da Veljko sebe i svoje ljude izdrava plenom od
Turaka. Na pomo i davanje od seljaka takoe se nije mogao osloniti.
Narod je u toku leta najvei deo vremena bio ometan ratnim
operacijama, ili je provodio vreme po zbegovima, pa je jedva uspevao i
sam sebe da izdrava. A to bi narod i dao, smutie zavidljivci, koji su se
sve vie mnoili to je Veljkova slava vie rasla. ak su i neke njegove
buljubae, Crnoreani, ve otvoreno stali na stranu protivnika. Ne elei
da ponovo doe u nezavidan poloaj kao prole godine, Veljko je odmah
303

podelio svoje beare u male gerilske grupe i naredio im da se

neopaeno provuku to dublje u tursku pozadinu, sa zadatkom da
zaplene to vie turske stoke, hrane, novca i svega to je potrebno za
udoban ivot vojske kakva je bila Veljkova.
Veljko nije hteo da dovede Stanu u Banju dok sve ne bude ureeno
udobno i lepo. Bez stanovnika i beara, Banja je tih jesenjih dana
izgledala vrlo tuno. Izbegli trgovci i zanatlije jo se nisu usuivali na
povratak, pa su magloviti jesenji dani postajali za Veljka skoro
nepodnoljivi. Najvie se zabavljao piem ili igranjem karata s hadiNikolom.
Eto, koliko nam valja to nas Rusi nauie da igramo karte. Kako
bismo sada utucali vreme?
Da nije njih bilo, ne bismo sada ni sedeli u Banji odgovori
Nikola kaljucajui.
Tvoja pamet za sve je sposobna, ali to se tie borbe, moe s
njom maku pod rep. Rusi su nas okrepili. Ja ih volim ko roenu brau,
ali nogledaj koliko mi je ljudi od proletos izginulo? povika Veljko ljutito
i baci karte.
ta ti je? zaueno ga upita Nikola.
Kako ta mi je! Ne moe ti to da razume. Koliko sam ja samo
turske i nae krvi za ovih est godina prolio! Ne moe ni da zamisli. A
ponekad mi se sve ini da je uzaludno to radim. ujem da se opet
neto po Srbiji muti meu stareinama. Pola ljudi je pod zemljom. Trunu
i ve iz njih trava raste. A stareine se pripremaju da se pokolju
meusobno ko kurjaci. Zbog toga mi se nita podbogom ne mili. I zato
hajd da pijemo!
Eto, tako ti! im ti neto nije po volji hajd da pijemo. Pa
dobro, reci ta je u pitanju?
Ne znam ni ja. uo sam da Milan Obrenovi nije hteo da se vrati
u Srbiju. Mutio je celo leto s Petrom i Milenkom. ak su u zaveru uvukli i
Jakova i stareine na Drini. Karaore je to otkrio posle boja na Loznici.
A Milan, da sauva svoju kou, otiao u Bukuret i otud poruio da bez
ruske vojske nee natrag u Srbiju.
To su sve gluposti, moj Veljko. Kojem je narodu u ratu dobro? Ali
gegule znaju bolje od svih stareina da bi bez Karaora sve otilo u
provaliju. Nije narodu nikad ao na mali deo nego na krivi. Stareine su
se polakomile. Lopatom da im gre dukate, daje nemerenu ohu i
svilu, po sto atova i po sto konaka, opet bi im malo bilo. Nezasita je dua
ovekova, pogotovu kad se golje doepaju vlasti i sile.
Ti uvek puca u istu metu. Golje, ljudska dua, vreme, i ta ti sve
jo ne izmilja! Treba ve jednom da bude svima jasno da je Mladen
kvasac sve nae nevolje.
Stani, Veljko! Kad treba sei Turke, biti boj, voditi rat, tu ti zaista
304

niko nije ravan. Ali si u politici i politikim smicalicama naivan kao dete.
Mladen nije aneo. A i da jeste, koji ovek ne uva svoju kou i poloaj.
Pogotovu ako je to mudra i lukava glava kakva je Mladenova. Samo, ne
zaboravi da nema sree u zemlji gde je previe onih ko|i ele da se za
sve pitaju. Jednoga cara je lako hraniti pa sve da suvo zlato jede, ali ako
svaka nahija ima cara, a svako selo caria, onda nema te zemlje koja e
to moi da izdri. Pored toga, ne zaboravi da Rusi, iako su naa braa i
saveznici, nikada sebe ne zaboravljaju. Njima je oduvek jedno oko na
Balkanu. Znaju oni da bez Karaora niega ovde ne bi bilo. Ali, za
svaki sluaj, uz ata nije naodmet i drebe prihvatiti?
ta ti to znai?
Znai ono to ti iz velike ljubavi prema Rusima nisi kadar da
vidi. Oni kao rezervu dre Milana, Petra i Milenka ako u sluaju neke
narodne nude vod bude morao da trai s druge strane pomo i
oslonac.
Ja u to ne verujem! uzviknu Veljko ljutito i skoi na noge.
Ti veruje samo u ono to ti govori tvoja velika i nesebina dua.
I prema svome arinu meri sve ljude. Kaem ti, mi se nalazimo pred
tekim i sudbonosnim dogaajima. Dok si ti ratovao, ja sam malo
proskitao do Budima. Sastajao sam se s uenim ljudima. Svraao sam i
do mitropolita u Karlovce. Zna li ta je Napoleon rekao Meternihu?
Briga me za Napoleona i Meterniha! odgovori Veljko.
Eto, vidi da si dete! To isto kau Milan, Milenko i Petar.
Napoleon je rekao Meternihu: Srbija mora jednog dana pripasti Austriji.
Ako ste spremni da zauzmete Beograd, ja se tome neu protiviti. Nee
mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima. Neka imaju kneza, ali samo
ako Srbija potpadne pod vau zatitu i jemstvo. A to znai da Napoleon
mee kost izmeu Austrije i Rusije, nudei Srbiju Nemcima kao mamac.
Znai i to da se odnosi izmeu Francuske i Rusije kvare. ta nas eka u
tom sluaju?
Pa ti tako govori kao da si negde iz budaka sluao ta su
Napoleon i Meternih govorili! ree podrugljivo Veljko.
Rugaj se, rugaj! Ne ljutim se. Narod s pravom kae: Starcu se
ponekad sevap i narugati. Nego, nije u tome stvar. Meternih je
najlukaviji politiar na svetu. Napoleona mrzi vie od sotone, ali nita
manje ne mrzi ni Ruse. Meutim, zna da od dva zla izabere manje. Sve
Napoleonove ponude tajno je saoptio Rusima. Zna da time gura
Napoleona na Rusiju da tamo slomi vrat.
I ta iz toga treba zakljuiti? upita Veljko radoznalo.
Ono to jedino za sada znam jeste da se uzdamo najvie u sebe.
I da nekako obuzdamo jagmu i pohlepu stareina, koje se mnoe kao
skakavci. Svet ne moe ostati onakav kako eli da ga stvori Napoleon, ni
onakav kakvog ga ele car Aleksandar, Meternih, Porta i sultan. Bez
305

lepote i slobode, sigurnosti i dobra, ivot na zemlji postao bi pravi pakao.

Zato e svaki Mladen, Petar i Milenko, svi oni koji se tako pohlepno
otimaju oko poloaja i bogatstva, iileti iz ljudskog seanja. Ostae za
potomstvo samo svetla imena hrabrih i potenih ljudi kao to je
Karaore. Kao to si ti, Veljko. Zato se ne uplii meu pohlepnike. Tebi
to ne prilii.
Ja to i ne elim odgovori mu ve smireni Veljko.

306

VIII

Tokom

itavog leta, dok su trajale borbe, Veljko nijednom nije

svratio u Lenovac, gde bee ostavio Stanu. Sredinom leta lenovaki
zbeg zahvatio je tifus. Najpre se razbolela Milja, zatim deca. Skoro ceo
zbeg je ve prebolevao tifus kad se Stana razbolela. Za sve vreme ona
je sa puno portvovanja negovala bolesnike, ne vodei uopte rauna o
sebi. Njena otpornost je izdrala do kraja. U opasnim asovima uzimala
je puku i uvala strau. Sve do zauzimanja Gurgusovca krili su od
Veljka njenu bolest. Kad je saznao, hteo je kao bez glave da poleti k njoj,
ali mu je ona poruila da ne dolazi dok se potpuno ne oporavi. I to ga ne
bi zadralo, ali su se ispreili hadi Nikola i Milutin.
Zar hoe da prenese bolest na vojsku?
Stana je preleala punih est nedelja, retko dolazei k svesti. Zatim
jedne noi neoekivano doe k sebi. Zatraila je da neto popije. Dali su
joj rakiju. Posle je ponovo zaspala. Probudila ju je tiina koja je liila na
mir u kome je prestao ivot. Upirala je pogled levo i desno. U glavi joj se
sve mutilo, a u uima gluvoa. Oni kapci su joj bili teki, a telo
nemono, gotovo kao i da ne postoji. Onda zau neko zujanje. inilo joj
se da dolazi iz samog mozga. Pogled joj se oteo ka otvorenom prozoru.
Posle toliko vremena ponovo je videla deo neba i na njemu crn oblak.
Zatim negde iznenada zalaja pas, a odmah posle toga kukuriknu petao.
Grlat dovik i jasan enski smeh. To sam ja dugo spavala, pomisli Stana,
ali usled nemoi nije mogla ni ruku da pomeri. Iznenada je svu ispuni
nekakvo neopisano blaenstvo. to je vie pomerala pogled, tiina se
sve vie razbijala i do nje su odnekud dopirali mnogobrojni glasovi. Nije
ih razumevala, ali se usled toga sve prijatnije oseala. Onda odjednom
oseti glad. Uto se na vratima pojavi Milja. Pomalo izduenog lica, uinila
se Stani lepa i snana kao nikad dotle.
Gle, ti se ve probudila! ree Milja i brzo pritra te joj metnu
dlan na elo. Vatrutine vie nema.
Gladna sam Stana je jedva uspela da progovori.
Doneu ti kisela mleka.
Donesi i hleba.
Samo mleka. Ti ne zna da si mesec dana leala od tifusa. Ne
sme mnogo jesti dok ti se ne povrati snaga.
307

Ve posle nedelju dana Stana je mogla da ustane i sedi u postelji.

Kosa joj je naglo opadala. Za nekoliko dana potpuno je oelavila. Jo
nije bila svesna ta se to s njom dogodilo. Nikako nije mogla da utoli
glad. Milja je bila neumoljiva. Poveavala joj je samo obroke mleka i
dodavala pomalo hleba i sira. Zatim je poela da dodaje krompir i voe.
Stani je godilo da bude sama. Sputala je one kapke kao da spava. I
tada se priseala, mutno i polako, svega to se deavalo od onog jutra
kad je Veljko krenuo u susret Rusima. U zbrkanim mislima sve ee se
javljao Veljkov lik. Zato me je zaboravio i zato ne dolazi, pitala se s
tugom.
Prolazili su dani i nedelje. Stanino telo poelo je iznova da se
popunjava i zaokruuje, a umesto opale kose rasla je nova, meka i
kovrdava.
Uoi Mitrovdana dojurio je glasnik i javio da Veljko i Milutin s
pratnjom dolaze na konak. Milja i Stana se odmah razveselie. Jedno
vreme su tumarale kao bez glave po kui, a zatim prionue da sve
poiste, urede i pripreme za doek mueva i gostiju. Kad je sve bilo
gotovo, Stana se okupala, obukla istu svilenu koulju, velurnu suknju,
jelee zlatom izvezeno i povezala se svilenom maramom. Drhtei od
nestrpljenja i elje, nigde nije nalazila mira dok se pred kuom nije zauo
mnogobrojan i buan konjski topot. Jedan asak je oklevala, a zatim
jurnu napolje. Veljko je ba tada sjahao s Kulje i traio oima Stanu.
Kad je vide, pritra joj i silovito je zagrli, steui je na grudi.

308

IX

Od

poetka 1810. godine dogaaji u svetu zapoeli su da se

razvijaju nepovoljno po Rusiju. Pruska, saveznica Rusije, potpuno je bila
satrvena od Francuske. Udajom princeze Marije Lujze za Napoleona,
austrijski dvor orodio se sa velikim osvajaem i poeo sa njim da trai
nadoknadu za gubitke. Svoga glavnog suparnika beki dvor je gledao u
Rusiji, iji se uticaj preko Srba sve vie irio na Balkanu. Odnosi izmeu
Bea i Petrograda postajali su sve zategnutiji. Rat s Turcima, naroito na
srpskom delu fronta, bio je vrlo teak. Iako su pobede na Varvarinu i kod
Loznice predstavljale teak poraz za Turke, znaile su istovremeno i
veliko iscrpljenje za ustanike. Naroito ako se uzme u obzir da je razdor
meu stareinama ponovo oiveo. Ruska pomo uticala je da ojaa
rusofilska stranka, koju su vodili Milenko, Petar Dobrnjac i Milan
Obrenovi, i da se pridobiju i izvesne stareine koje su ranije davale
podrku Mladenu.
Verna svom oprobanom metodu, Austrija je u isto vreme nastojala
da pritiskom i ubacivanjem pijuna potisne ruski uticaj iz Srbije kad ve
nije mogla da pobedi snagom oruja. Ona je u najteoj situaciji, s
prolea, ila tako daleko da je zatvorila granicu, kako bi liila Srbe jedine
mogunosti snabdevanja hranom i orujem. Karaore je oseao
opasnost sa severa, pa je raznim obeanjima preko Jugovia i Mladena
pokuavao da odobrovolji severnog suseda, koji bi u tekom asu
mogao mnogo da koristi. Iako je bio naklonjen Rusima, situacija je terala
voda da kolebljivo vodi spoljnu politiku. Sama Austrija oprezno se
odnosila prema svim Napoleonovim planovima i obeanjima, a zazirui
od Rusije i Turske nije htela otvoreno da doe ni sa jednom u sukob, ve
je kroz mnoge politike i pijunske kanale nastojala da lagano i oprezno
ostvari svoje planove.
Posle velike pobede kod Loznice, Karaoru je ponovo porastao
ugled. Bacio je u zasenak sve ostale ustanike stareine, kako u narodu
tako i u svetu. Rusi su to znali pa im je bilo jasno da bi njihov uticaj
oslabio u Srbiji ako bi radili protiv Karaora, te su zbog toga, jaajui
svoju stranku, nastojali svim moguim sredstvima da pridobiju voda za
svoju politiku. Bojei se Austrije, Mladen i Karaore poslali su u glavni
ruski stan u Bukuret deputaciju koja je kao zalogu ruske garancije
309

srpskoj nezavisnosti traila ruske garnizone za srpske gradove. Time je

stvoren nov povod za niz sukoba meu stareinama, sukoba koji e u
buduim dogaajima biti presudni po ustanak i Srbiju.
Svu tu zamrenu i veliku politiku igru, koja je rane jeseni zapoela
da se vodi u ustanikom vostvu, Veljko niti je razumeo niti se trudio da
je razume. Ve odmah s jeseni njegovi beari su navukli u Banju svega i
svaega to je bilo potrebno za bezbrian ivot. Konak su uredili
raskonije nego ranije i u njega preselili Stanu i Milutinovu Milju s
decom. Zasien u toku leta i jeseni borbama, seom i krvlju, Veljko je
nastojao da sve to potisne i zaboravi uz Stanu, koju je sve vie voleo.
Svako ljudsko bie osea neodoljivu potrebu da ima uza se neko
stvorenje na koje e preneti svu svoju ljubav i nenost. Junaci su esto
slini vlastodrcima. Najee moraju da skrivaju svoja intimna oseanja
da ne bi okrnjili svoj oreol snage i tvrdoe. Veljko se toga nije pridravao.
Njemu nikad junatvo nije smetalo, niti je hteo da mu robuje. Bez straha i
predrasuda, ponaao se i govorio onako kako je mislio i oseao. Posle
nekoliko meseci borbe, liavanja i napora, hteo je ponovo da oseti lepotu
ivota. Veljko je uinio ono ega su se svi javno ustezali: sada je imao
dve ene, Mariju koja je ivela u Beogradu, i Stanu nevenanu u Banji.
uuk-Stana, kako su je prozvali beari zbog njenog malog rasta,
svojom lepotom, hrabrou i odanou uspela je potpuno da ovlada
Veljkovim srcem, bar u danima kad se nalazio pored nje u Banji.

310

Godine

1810. bila je slavna za ustanike. Dve dotad najvee i

najbolje opremljene turske vojske krenule su na Srbiju. Plan za napad na
Srbiju izradili su na Porti francuski strunjaci, a velikoj Hurid-painoj
vojsci dodeljeni su francuski instruktori. Srbi su osakatili Turke na
Varvarinu uz pomo Rusa, a Karaore je posle toga skoro potpuno
unitio bosansku vojsku kod Loznice. Iako je revolucionarna snaga
naroda opadala, dvojica ustanikih stareina Karaore i Hajduk
Veljko te godine su se jo vie uzdigli i proslavili. Milenko i Petar nisu
imali nijedan znaajniji uspeh, pa je njihova vojnika slava dosta opala.
Milan Obrenovi je umro u Bukuretu, a Jakov je na Drini ostao potpuno
u senci, tako da je i njegov presti splasnuo. Ali ma kakva izgledala
spoljna i unutranja situacija, svi su hteli i traili da vide ruske garnizone
u Beogradu, Smederevu i apcu, kao garanciju sigurnosti s jedne
strane od Turaka, a s druge od Austrije.
U isto vreme, predah i zima terali su obe strane da to pre ostvare
ono to ele: Milenko, Petar i Jakov da srue Mladena i ogranie
Karaorevu vlast, a Mladen i Karaore da pre dolaska Rusa sprovedu
u delo novu uredbu o dravnom ureenju Srbije. Obe strane su nastojale
da pridobiju za sebe Veljka, ija je slava sve vie rasla i koji je sa svojim
bearima mogao biti presudan faktor u odlunom asu. Otkrivi preko
Luke Lazarevia zaveru, Karaore je kao i uvek radio u tajnosti kako bi
doskoio svojim protivnicima i svrio posao pre dolaska Rusa. Mladen je
veto iskoristio Karaorevu beskompromisnost u obraunu s
protivnicima. Inae je sa Mihailom Grujoviem sastavljao novi ustavni
akt, prema kome se vodu priznaje vrhovna vlast i nasledno pravo, ali
mu se ograniava mogunost da izda ma kakav proglas ili uvede zakon
bez saglasnosti Sovjeta, koji je bio sastavljen od est lica. Svaki
sovjetnik postao je neka vrsta ministra, koji vodi resorne poslove.
Milenko, Petar i Jakov po novom ustavu trebalo je da postanu
popeitelji. Mladen je hteo da ih veto odstrani iz nahije, jer bi tako,
daleko od naroda, izgubili snagu i uporite.
Kako se ve znalo da ruska vojska dolazi krajem januara,
Karaore je pozvao stareine da dou na skuptinu 19. decembra.
Zaverenici su se bili dogovorili da na skuptinu dou s odreenim brojem
311

vojske, kako bi snagom oruja mogli da brane svoja uverenja i podupru

svoje zahteve. Ali Milenko i Petar Dobrnjac nisu hteli da dou u Beograd
pre ruske vojske koja je ve bila krenula iz Vlake. Jakov je poao s
neto vojske, ali kad doznade da nee doi Petar i Milenko, vrati se kui
u Brankovinu pod izgovorom da je bolestan, a na skuptinu je poslao
sina. Od protivnika doli su Luka Lazarevi, Vujica Vulievi i Milo
Obrenovi. Ali, bez glavnih kolovoa zavere oni nisu smeli ni re
progovoriti. Jedini koji je mogao celu stvar da omete bio je Hajduk Veljko
sa pratnjom od sedamdeset beara. On je doao u Beograd da, pored
prisustvovanja skuptini, izradi razvod braka od Marije kako bi se mogao
venati sa Stanom. Taj posao je brzo svrio, podmitivi vladiku sa sto
dukata, ali je hteo da ostane u Beogradu jo koji dan da prisustvuje
skuptini i da doeka rusku vojsku. Kako su se Mladen i Karaore bojali
Veljkove naglosti, zazirui od njegove hrabrosti i odlunosti, traili su
mogunost da ga se to pre na lep nain otarase.
Da ga zbune i zavaraju, svake noi su mu prireivali veere i
pijanke. Svuda su ga hvalili i javno mu ukazivali sve poasti. Te promene
su i radovale i zbunjivale Veljka. Mislio je da su ne samo vod nego i svi
ostali uvideli ta je sve uradio za proirenje i odbranu Srbije. I uspeno
obavljen razvod od Marije takoe ga je mnogo radovao. Voleo je Stanu i
goreo je od nestrpljenja da joj to pre saopti da je dobio razvod i da
svoju vezu s njom moe ozakoniti.
Dan uoi zasedanja skuptine Karaore je priredio veeru za
istaknute ustanike stareine. Hladna decembarska no bila je maglovita
i mrazna. U velikoj vodovoj odakliji nalazilo se na veeri oko
sedamdeset zvanica. Na elu je sedeo vod, desno od njega Hajduk
Veljko, a levo Mladen. Na zaelju je bio mladi rudniki vojvoda Milo
Obrenovi. Vujica se, kao i uvek, potuljeno uglavio meu njih. Pop Luka
Lazarevi nastojao je celo vreme da privue na sebe Mladenovu panju,
a ovaj se namerno pravio da ga ne primeuje. Veera je poela rakijom,
a nastavila sa obilatim jelom i piem. Kad je posluga iznela kafu,
Karaore je ustao i dao znak da e govoriti.
Brao! Ovu au hou da napijem u zdravlje naeg sokola
Hajduk-Veljka, koga ni u emu ne dvojim od moga sina Alekse. U isto
vreme elim da mu saoptim da ga je Sovjet zvanino potvrdio za
banjskog vojvodu, a kao nagradu za vernost i junaka dela dodelio mu je
pet stotina esarskih dukata. Od sada e mu se svakog meseca slati iz
narodne blagajne dvesta dukata za izdravanje i opremu vojske.
Njegove su zasluge mnogo vee, ali junaku kakav je Veljko dovoljno je i
ovo priznanje. On je u nemirno vreme sigurna zatita i uvar istone
granice. Hvala ti, sine Veljko! zavrio je Karaore svoju zdravicu,
ispio vino i poljubio se s Veljkom.
Nenaviknut na javno iskazivanje poasti, Veljko se oseao vrlo
312

neugodno, mada mu je to ipak probudilo do tada nepoznato oseanje

samoljublja. Oi svih prisutnih gledale su ga sa zaviu i divljenjem, sem
oiju Miloa Obrenovia, koji ga je sekao podsmehom. Ali da ugode
vodu i Mladenu, svi su otpoeli da se utrkuju hvalei ga. Ne dugo posle
toga u dvoranu ue Janiije Buri.
Gospodaru, glasnik je doneo neko pismo.
Pusti tatarina da ue naredi Karaore.
Mlad tatarin, uvijen u suru kabanicu, smerno je stao i poklonio se
vodu.
Od koga je pismo? upita Karaore.
Od hadi-Nikole iz Banje, gospodaru.
Karaore predade pismo Jugoviu i ree:
Proitaj, Ivane, da vidimo ta hoe hadi-Nikola.
Jugovi je brzo preleteo oima pismo, osmehnuo se i rekao:
Nikola javlja da Turci pripremaju napad na Banju, jer su uli da je
Veljko odsutan.
Karaore je asak razmiljao, a onda se okrenuo Veljku:
ta emo sada, sine Veljko?
ta drugo, gospodaru, nego da iz ovih stopa idem u Banju i bijem
Turke.
Kad je tako, a ti idi. Novac i diplomu poslaemo ti sutra. Na one
tamo, kako ti kae kokoare i gibaniare, glave ne okrei. uvaj Banju i
ne brini. Odsad te ja nosim na dui.
Veljko se poljubi s Karaorem, sa ostalima se na brzinu pozdravi i
odjuri. Otrao je u han i probudio beare. I ne obazirui se na no i mraz,
pojurio je u Banju, ne znajui da je sve to bilo veto udeeno izmeu
Mladena, hadi-Nikole i Milutina.
Ve sutradan na skuptini bez ikakvog otpora usvojen je novi ustav.
Krajem januara 1812. stigla je ruska vojska u Beograd. Milenko i
Petar nisu prihvatili novi ustav, pa ih je Sovjet proterao iz Srbije. Tako je
Mladen dvostruko uspeo: otarasio se dvojice najopasnijih protivnika i
postao ministar vojnih dela, ime je i Karaora odvojio od stareina i
naroda. Velika vojvodstva su razbijena, a za male vojvodice postavljeni
su Mladenovi ljudi, neznatni i u svemu zavisni od Mladena.

313

XI

Tih

sudbonosnih dana Veljko je bio zabavljen venanjem sa

Stanom i nije se interesovao ta se dogaa u Beogradu. Glasnik mu je
doneo vojvodsku diplomu i novac. Poto je utvrdio da sa turske strane
nema nikakve opasnosti, bar ne u toku zime, hteo je da ga nastupajui
dogaaji zateknu venanog sa Stanom, bez koje vie nije mogao da
zamisli svoj ivot. Dosta je zla i muke preturio preko glave, mislio je tih
dana. Ono to je prole godine kao izgnanik doiveo u Poreu kod
Milenka nije hteo vie nikada da se ponovi. Razvod s Marijom, javno
ukazana panja i potovanje od Karaora, Mladenovo laskavo pismo i
vojvodska diploma, sve je to uticalo da se sav preda sveanom obredu
venanja.
Veljko nije ni slutio da se tih dana spremala sudbonosna odluka za
Srbiju i ustanak. Napoleon se godinu dana pre bio oenio austrijskom
princezom, ba u one aprilske dane kad se Veljko upoznao sa Stanom.
Ove godine, u martu, Marija Lujza rodila je Napoleonu sina, koji je dobio
titulu rimskog kralja istog asa kad je ugledao svet. Tih dana Veljko se
topio od radosti i nije alio ni truda ni novca da mu venanje sa Stanom
bude to lepe i sveanije. Nekoliko najboljih terzija ilo je Stani i njemu
sveane haljine. Konak u Banji je doterivan. Nabavljale su se nove
stvari, pravila presvlaka za seije i divane. Nekoliko vetih aija
pripremalo je jelo. A podrum se punio najboljim vinom i rakijom.
Kao svi moni koji dre veliku vlast, Napoleon je sebi uvrteo u glavu
da je u njegovim rukama sudbina sveta i odluio se na veliki pohod.
Meutim, zaboravljao je da je svaki ovek, bez obzira na to da li je car ili
prosjak, samo bedna senka prolaznosti. I da neshvatljivi zakoni ivota
imaju svoju tvrdoglavu logiku koja kao volebnik odmerava svakome
granicu moi i time uva svet od pohlepe i samovolje onih koji su se
dokopali vlasti. Napoleon je tih meseci celu Evropu spremao na
osvajaki rat protiv Rusije.
O svemu tome ta radi Napoleon malo se znalo u Srbiji, a Veljko
nije ni slutio da se Napoleon tih meseci spremao na osvajaki rat protiv
Rusije. Karaore i Milan mogli su da saznaju poneto preko novina,
koje su primali iz Zemuna, ili da uju od Jugovia, ali ni oni nisu znali da
Rusi vode tajne pregovore sa Turcima. Progonstvo Milenka i Petra nije
314

popravilo unutranju situaciju u Srbiji. Naprotiv, time je jo vie

pogorana. Opta klonulost i ravnodunost zahvatala je narod, koji je bio
preputen nasilju i pljaki sitnih stareina, nezajaljivih za bogatstvom i
uivanjima. S druge strane, sedmogodinji rat, progoni, pustoenja i
nameti, materijalno su potpuno iscrpeli narod; najvei deo starih
prekaljenih boraca bio je ve izginuo, te svojim grobovima i kostima
omeio granice Srbije. Sve je to uticalo na to da se nije, kao ranijih
godina, budno prislukivalo ta se sprema i dogaa u svetu.
A kao i uvek pred velikim zlom, meu ustanikim stareinama koji
su uestvovali u borbama i stekli slavu i vlast, javio se zamor i pojaala
elja za uivanjem, grabeom i zemaljskim dobrima. Koliko god su u
poetku ustanka ti isti ljudi bili zadovoljni malim, toliko su sad postali
nezajaljivi. ak nisu vie imali oiju da vide koliko je bedan i istroen
narod u ije su se ime prsili. Nikakva opasnost nije vie mogla zaustaviti
gladne i nezasite skorojevie u jagmi za vlau i u vrenju bezakonja.
Zato su jedni druge uporno klevetali pred Mladenom i doaptavali mu ta
ko misli i radi. Smutnje, spletke i podmetanja postali su opta pojava.
Potovanje i pravinost smatrani su za glupost i sluili za porugu.
Iz tog opteg bunila ustanike stareine trgla je 14. marta 1812.
godine vest da je Austrija sklopila savez sa Napoleonom protiv Rusije.
Mnogi ni tada nisu hteli da poveruju u to. Naroito zbog toga to je novi
ruski komandant, Kutuzov, bio postigao velike uspehe u borbama s
Turcima, tako da je Srbija godinu dana provela u miru. Ali kad je
iznenada sklopljen bukureki mir, uas i panika zahvatie ustaniko
vostvo. Celom Srbijom pukao je glas da su Rusi ponovo prepustili Srbe
njihovoj sudbini. I ljudi otpoee u strahu da se pitaju: a ta sada?
Jo je stranije delovalo saznanje da je pala odluka da ruski
garnizon napusti Beograd i da se Kutuzov s vojskom povlai preko
Pruta.

315

XII

Kako od strane Sovjeta nije bilo nikakvog upozorenja, Veljko je u

Banji, uz Stanu, smireno i predano radio da svoju vojsku to bolje opremi
i pripremi za rat. Uveo je u kuu nain ivota i obiaje ruskih oficira. Jelo
se iz tanjira za stolom. Uobiajeno je pijenje puna i igranje karata.
Vebao je vojsku na ruski nain. Glasnik ga je zatekao kako veba
vojsku i saoptio mu da su Rusi zakljuili mir s Turcima u Bukuretu.
Iznenaen dogaajem, Veljko je naredio da vojska ide na ruak i odmah
pohitao u konak. Zamoren i pranjav otiao je najpre u hamam da se
okupa. Poto se presvukao i osveio, seo je za pripremljen sto s
Milutinom i Nikolom. Dvorile su ih Stana i Milja. Iako je primio ruske
obiaje, Veljko nije hteo da usvoji to da ene sede zajedno s
mukarcima za stolom.
ensko treba da slui i dvori. ast Rusima u svemu, ali to ne
mogu da prihvatim. A jesti i piti mogu koliko hoe odgovorio je hadiNikoli koji ga je korio to Stanu izdvaja od obeda.
Trebalo je i u nekim drugim stvarima da bude uzdraniji prema
Rusima. A ti, ko slepac koji ne moe bez tapa, nisi mogao bez Rusa.
Sad vidi kako nas oni dovedoe do gotove propasti. Zakljuie mir i
povukoe se ne samo iz Srbije nego i iz Vlake. Sada e ceo turijat
navaliti svom silom na nas:
Dede, hadijo, da popijemo po au crnjaka, a za Turke ne brini.
Majku emo im majinu samo ako ita pokuaju. A Ruse volim, jer su
nam braa.
Veljko je ostao vrsto uveren da su Rusi i dalje na strani Srba,
naroito kad se proneo glas kako je ugovorom predvieno da Turci
nemaju pravo da nasilnim putem ugue ustanak. Zato i nije odobravao
pokuaje da se trai podrka i zatita od Napoleona. A kad je saznao da
su ti pokuaji propali, mnogo se obradovao. Meutim, zebnje zbog
neodreenosti nove situacije poveale su se kad su Veljkove uhode
donele vesti da Hurid-paa vri pregrupisavanje svih trupa u pravcu
Srbije. Sigurnim instinktom vojnika Veljko je osetio da je rat neizbean.
Zato je odmah prionuo da to bolje utvrdi Banju i da je osigura hranom i
municijom.
To drugi niti su videli niti predviali. Umesto da svi slono ustanu,
316

da spreme narod i vojsku za odbranu, nove stareine u svim krajevima

Srbije dolazile su sve ee u meusobne sukobe, raspre, podmetanja,
spletke, slabei tako centralnu ustaniku vlast. Nove vojvode bile su isto
toliko pohlepne koliko i stare, ali je nevolja bila u tome to su te nove
voe bile potpuno nesposobne da u tekoj situaciji vode narod. A
vojvodice iz istone Srbije traile su da se Veljko smeni, jer im je njegov
ugled u narodu smetao. Uzalud je, na jednoj strani, Karaore
pokuavao da zavede red i zakonitost, a na drugoj Veljko drao u zaptu
okolne kneie i nove vojvodice. Jo gora i od stareinskog zuluma bila
je pojava hajduije.
Posle skuptine iz jedanaeste godine, da bi oslabio Veljka, Mladen
je naimenovao njegovog buljubau Dodu za vraogrnakog vojvodu.
Nekad odani buljubaa i prijatelj, ratni drug i negdanji Veljkov momak,
brzo je zaboravio koliko duguje Veljku. Hrabar, lukav i prepreden, Doda
se izvesno vreme pravio da je prijatelj Veljku kao i ranije. esto mu je
dolazio u goste u Banju. Izvlaio bi od njega sve to misli i sve to
dostavljao Mladenu. Negdanji skromni buljubaa Doda promenio se,
tako rei, za jednu no. Nastojao je da udesi svoj konak u Vraogrncima
i da ga snabde svim to je imao Veljko i to je video kod drugih vojvoda.
Zbog toga je udario veliki namet na sela. Pljakao je trgovce i bogatije
seljake, a sa vojnicima je postupao veoma surovo; stoga su mnogi od
njega beali Veljku.
Uz popa Radisava, Doda je sada postao najvei protivnik HajdukVeljku. Njih dvojica su okupljali kneie i sve rave ljude spremne da za
mito urade i najgoru stvar na svetu. Oni su stalno tuakali Veljka, koji se
sada nalazio i u materijalnom kripcu, jer mu Sovjet nije slao novac za
izdravanje vojske. Zato je morao da se prihvati drugih poslova kako bi
doao do potrebnih sredstava za vojsku i kuu. Hadi Nikola je uzeo na
sebe trgovinu solju. Sve ranije turske vodenice i valjarice oduzeo je
Veljko od onih koji su ih bili prisvojili. I turske livade i njive uzete su
takoe da se kose i seju za ishranu vojske i konja. Nove stareine, koje
su ta dobra drale, odmah su digle viku i tubu protiv Veljka. Naroito
Doda, kome je trebalo sve vie novca za rasipanje kao novom stareini.
Kad je Veljko dvanaeste godine poao na januarsku skuptinu u
Beograd, namerno je svratio u Vraogrnce kod Dode na prenoite.
Velika seljaka kua brvnara bila je preureena i doterana za Dodin
konak. Ulazilo se najpre u prostranu odakliju, zastrtu pirotskim
ilimovima. Umesto ognjita podignut je kamin s loniima, okolo su bile
nametene seije i divani, police su se uvijale od bakarnog posua, a
zidovi su bili prepuni oruja. Dodu su posluivale tri mlade Vlahinje i
dve isto tako mlade bule, zarobljenice iz vidinskog kraja. Mada je sada
mrzeo Veljka, Doda se dao na posao da ga to bolje ugosti, jer je hteo
da mu pokae kako ne ivi gore od njega. Veljkovu pratnju, svoje ranije
317

drugove iz borbi, smestio je na konak kod svojih vojnika, ne ponudivi ih

ni aom vina.
Veljka i Abraa uveo je u odakliju, postavio trpezu i navalio da ih
asti jelom i piem. Dvorilo ih je svih pet ena. Kad je Dodu zahvatilo
pie, pogledao je Veljka zakrvavljenim oima:
Tebe, Veljko, sluih tolike godine, a sve to sam dobio jeste konj,
dve kubure i jatagan. A za godinu dana otkako sam Mladenov ovek,
evo vidi ta imam i ta sam postigao.
Nita ti, Dodo, nisi postigao. Sve si to oteo od naroda. Ja niti ta
imam, niti mi ta treba. Ono u Banji pripada mojim ljudima koliko i meni.
Dok si bio kod mene, niim te nisam odvajao od mog Milutina. Tu je
Abra, koji zna i mene i tebe, pa neka kae.
Ja ne mogu i neu nikome po prijateljstvu, nego onako kako
jeste. Veljko te, Dodo, nije niim dvojio od nas ostalih. ak te vie
prizivao, a pri podeli plena uvek pripitivao jesi li zadovoljan. Smatram da
grei i pred Bogom i pred ljudima to ga sada s popom Radisavom
tuaka i panjka kod voda.
Gledaj ti, Abrau, svoga posla i ne uplii se izmeu mene i
Veljka. Koliko smo samo zlata, srebra, ohe, svile i nakita doneli! A ja od
toga nemam nita. Veljkov konak bogatiji je od vezirskog. Pored Kulje
ima jo tri ata. O njemu se pesme poju. Zna ga cela Srbija i Turska
Carevina. Okitio se on naim perjem.
Vala, Dodo, moli se Bogu to sam u tvojoj kui na soli i hlebu!
uzviknu Veljko.
Misli li ti, Veljko, da ja nemam kuburu u silavu?
Veljkovo lice prosto pomodre od srdbe, ruka mu poe kuburi, ali ga
Abra zadra:
Pusti, zar ne vidi ta mu je namera. Hoe da te izazove kako bi
sutra mogao za tobom poslati novu tubu Sovjetu. A ti, Dodo, zapamti
da e sa mnom imati posla.
Ti si, Abrau, Veljkova udvorica. Samo da zna, potkusiu vam
krila. Nee ubudue biti kao dosad. Svi smo se mi bili i muili, a samo
Veljku pripada slava.
Majku u ti majinu, Dodo, kad se vratim iz Beograda!
Pitanje je hoe li se i vratiti.
Veljko je skoio, uhvatio Dodu za grlo i, da nije bilo Abraa, udavio
bi ga. Kad je Veljko sutradan odmakao s pratnjom dve-tri stotine koraka,
Doda ga je gaao iz topa. To je Veljka tako razbesnelo da je hteo
odmah da se vrati i posee Dodu. Jedva ga je Abra smirio i odvratio
od toga.
Skuptina u Beogradu odravala se u vrlo munoj atmosferi.
Deputati iz Rusije i Carigrada doneli su nepovoljne vesti. Turci su
zahtevali predaju i da stareine napuste Srbiju. Rusi su savetovali
318

otezanje razgovora, kako bi se dobilo u vremenu dok oni ne svre rat s

Napoleonom. Pored toga, pred skuptinu se postavilo mnogo pitanja o
nasilju i ravom postupanju stareina s narodom. Doveden svim tim u
teak i gotovo oajan poloaj, Karaore je naredio da se Cuki pred
celom skuptinom javno izbatina. Tako ozlojeen i razdraen, prisetio se
i tubi na Veljka.
Ti, Veljko, mora takoe da se uzme u pamet. Tue livade tvoji
ljudi kose i tue njive seju. Ne priznaje kneza i nove vojvode. Uzeo si
od ljudi valjarice, vodenice i hanove.
Gospodaru, sve je to bilo tursko. Uzeo sam od onih koji su
samovoljno prisvojili, ali nisam uzeo za sebe nego da hranim vojsku.
Meni treba hleba za ljude, zobi i sena za konje. Upitaj Mladena koliko mi
je Sovjet poslao novca za vojsku!
Veljko, sine, ako sam rekao, nisam posekao. Ima ti pravo. Ovi
Mladenovi kokoari i gibaniari sve su zamutili i zapetljali. Vie se ne zna
ta ko radi, ko je kriv, a ko prav. Samo da zna: ako nam Bog i srea
pomognu da nekako odbijemo Turke i sauvamo slobodu i Srbiju, sasei
emo im ruke do lakata.
Zatim je vod dugo izlagao situaciju. Upozorio je stareine da
preduzmu sve mere kako bi vojska bila spremna za odbranu. Na kraju
se obrati Veljku:
Ti, Veljko, gledaj da si spreman, ali nemoj da izaziva sukob na
granici. Carskim Turcima porui da nema zapovest za borbu. Nastoj po
svaku cenu da odrava mir na granici. Mula-pai obeavaj pomo protiv
Hurida, ali mu za ivu glavu ne daj nijednog oveka, niti bilo kakvu
pomo. Ako se on odri kao odmetnik u Vidinu, bie nam upola lake.
Ako se ne odri, moi emo da kaemo veziru kako smo bili protiv
odmetnika koji su nas naterali na ustanak.
Po odranoj sednici ratnog saveta, Veljko se sasvim sluajno uputio
u han na ruak s vojvodom Miloem Obrenoviem. Ili su utke. Ili su u
han i seli za jednu trpezu. Milo je bio skromno obuen i uzdrljiv u jelu i
piu. Veljko je odmah primetio da se Milo trudi da mu na svaki nain
ukae potovanje i pridobije njegovo poverenje. Tek poto su zajedno
ispili oku vina, Milo se tuno osmehnu i ree:
Ne bih eleo da me krivo razume, Veljko, ali bih te na neto
upozorio. Sasvim sluajno doznao sam od Jakova, koji te ne voli, da su
te mnogo optuile tamonje stareine. Karaore se zalagao za tebe
svom snagom, ali je zbog drugih morao onako otro da istupi. Ti si mu
odgovorio kako se jedino moglo u dananjim prilikama odgovoriti. Time
si stekao opte divljenje.
Tako i treba njima odgovoriti. Mladen se osilio. ini mi se da vie
ni Karaora ne potuje...
uje, Veljko, meni se ini da smo mi na ivici propasti.
319

Karaore nije vie onaj ovek koji je ranije jednostavno reavao sukobe
pitoljem. Valjda si primetio kako je brzo popustio Mladenu u pogledu
plana odbrane. To nije dobro. Mladen ne zna da vodi rat.
Posle toga, Milo i Veljko sedeli su gotovo do noi, pili i razgovarali.
Kad su se rastali, Veljko zakljui da je Milo vrlo pametan ovek, da vidi
sve oko sebe i da je o njemu imao pogreno miljenje. A i hrabar je.
Mora da mu je vrlo teko sluati i gledati Mladena, koji mu je preko
Vojinovia otrovao brata. Setio se zatim gospodstvenog Milanovog
izgleda sa ranijih novogodinjih skuptina. Karaore mu je uvek
ukazivao veliku panju i potovanje. Ustajui od stola, oseao se sasvim
oamuen. Ja to ne bih mogao otrpeti. Ubio bih za brata i samog Boga,
pomislio je steui Miloevu ruku.
A sada, Milou, do vienja na iduoj skuptini.
Ko zna, Veljko, hoemo li se jo ikada vie ovako sastati. Zar ne
vidi kakvo je vreme?
Ti se, izgleda mi, boji Turaka? upita Veljko.
Ne Turaka, ve nae nesloge. Zar ne vidi kakvi smo? Mladen se
sve vie pita i odluuje. Mudar je za podvale, ali u ratu odluuje smelost,
a njemu barut smrdi.
U pravu si! Nego, kad raistimo s Turcima, moraemo i sa njim.
Daj Boe! uskliknu Milo, pognu glavu i ode zamiljen.

320

XIII

Po Veljkovom odlasku na skuptinu, Stana se oseala kao ukleta.

Konak joj je liio na tamnicu. Ma kuda bacila pogled, oi su traile samo
Veljka. Sve ju je po odajama podsealo na njega: oruje po zidovima,
odelo na iviluku, na polici ibuci i takum za kafu, ukraj ognjita stolac.
Neto zlokobno stezalo joj je srce, a u grudima je oseala pusto. Legla
bi potrbuke na divan, odupirala se na laktove i zamiljeno pratila Milju
kako posluje neto po kui i poluglasno pevui. A kad bi je potpuno
oamutila enja za Veljkom, uzimala bi Milutinova sinia na krilo i
zagledala mu se u oi, koje su nemirom podseale na Veljkove. Eto,
Milja je srena. Ima deicu. Zamiljala je sebe; kako li e samo biti
srena kad bude imala sinia s Veljkom. Nije znala ta da radi sa
sobom. Odlazila je u talu i nareivala da joj se osedla konj. Bez pratnje
je jurila satima po okolini na Mrkovu. Premorena, vraala bi se rumenih
obraza od mraza i jahanja.
Ti si pomamnija i od samog Veljka govorila joj je Milja.
Ne mogu bez njega, Miljo. Stalno mi je na pameti i u srcu. Zemlju
bih ljubila kuda je prolazio. Krv bih svoju za njega istoila. Slatko bi mi
bilo uz njega umreti. Proklet neka je, kako li me zgrabio za duu i srce!
jadala bi se grlei Milju.
Pomamnica si ti, to je ono. Zapalio te svu. Samo to nee tako da
traje veno. Smirie se jednog dana. Sad si mu venana ena, a u
braku se ljubav stia.
Nikad ti to nee razumeti, Miljo. Mesecima to traje. Svaki put mi
je nov i drukiji. Kad uzjaem konja i galopiram uporedo s njim, ini mi
se da me nose nevidljiva krila. U glavi mi je luda elja da poletim. Srce
da iskoi: on juri na Kulji kao zmaj. Ah, Miljo, sve mi se ini da moja
luda srea nee dugo trajati.
Milja je vrtela zabrinuto glavom.
Uhvatila te pomama za deset dana. Kako li e izdrati mesec
razdvojenosti kad poe u rat?
Ii u s njim!
A kada je najzad dogalopirao momak na oznojenom konju i javio da
Veljko dolazi iz Beograda, nije mogla da ga saeka u konaku, nego se
sjurila niz stepenice u talu. Naredila je da joj osedlaju Mrkova. Kao vet
321

binjedija, bacila se u sedlo i jurnula u susret Veljku. Kad su se sreli na

drumu zavijenom snegom, Veljko je ugledao najpre smele Stanine oi.
Nozdrve su joj se uzbueno irile. Njene lepe male ruke stezale su uzdu
i uzbueno drhtale. Pogledao ju je zaljubljenim pogledom, a zatim se
nagnuo i poljubio je. Planula je radosnim rumenilom, okrenula Mrkova i
ludim galopom odjurila u Banju.
Ona je najbolji binjedija meu nama! ree Abra, gledajui
zadivljeno za njom. Ti, Veljko, ima ludu sreu. Zna li da ovakvu
enu niko u Srbiji nema?
Vara se, pobratime. U Srbiji ima svega. Moda stotinu ovakvih
Stana, samo ih treba pronai. Sve su nae ene junaci. Nose dvostruko
veu muku i nevolju od nas. Majke su, ene, hranitelji i ratnici. Druga je
stvar to smo mi grubijani pa postupamo s njima kao s robinjama.
Vala, pobratime, otkako si doveo Stanu, izgubismo te u pesmi i
piu.
Bolje reci, pobratime, u razvratu i orgijama. Sa Stanom sam
naao sve to mi treba: ona divno peva, dvori nas, vesela je, sve vas voli
i potuje kao da ste joj roena braa.
Zaista, pobratime, ona kao da je od prvog dana rata bila s nama.
Kad je ono ila s nama u seu, po hrabrosti je bila ravna bilo kojem od
nas.

322

XIV

Nije od Veljkova povratka u Sokobanju bilo prolo ni desetak dana,

kad jednog popodneva dojuri glasnik od voda i Sovjeta. Veljko se tek
bio vratio sa osmatranja granice, na kojoj je obiao aneve i dao
buljubaama uputstva da paze na Turke. Iiban vetrom, puio je i srkao
kafu, paljivo sluajui hadi-Nikolu koji mu je prepriavao vesti koje su
preko Vlake stizale do Srbije. Uto se na vratima pojavi glasnik.
Gospodar-Veljko, donosim ti pismo od Karaora i Sovjeta.
Uzmi pismo, Milutine, a momak neka se okrepi jelom i piem.
Kad je glasnik iziao, hadi-Nikola slomi peat na pismu i poe da
ita:
Srpskom vojvodi Veljku Petroviu nahije negotinske. Trudi vae za
Oteestvo podnete, i isticanja hrabrosti vie puta protivu neprijatelja na
raznim mestima ukazana, obratila je nae mnjenije na vas, i u znak
vaega odlija potvrdavamo imeno vas vojvodom nahije negotinske...
U aktu Sovjeta uz Karaorev potpis, nabrojano je sve to mu uz
grad Negotin pripada: 48 sela, skele, vodenice, valjaonice. Nareeno mu
je da podie aneve, popravi utvrenja, postavi sud i zavede red. A o
svemu da se redovno alju izveaji i rauni Sovjetu.
Naimenovanje za negotinskog vojvodu koliko je obradovalo isto je
toliko i oalostilo Veljka. Za Sokobanju ga je vezivala slavna borba iz
prohujalih godina. U Banji i okolo nje stekao je svoje junako ime. U njoj
je pretrpeo i izdrao viemesenu opsadu. U njoj su grobovi emse i
Spase. Dve drage i bolne uspomene. Za Banju su ga vezivale besne
noi veselja i ludovanja sa bearima, koji su mu uz junako ime, uz
Stanku, Kulju i oruje bili i ostali najblia i najvoljenija bia. Tu u Banji i
oko nje razasuti su i mnogobrojni njihovi grobovi. Tvrde i veite mee
junatva i ponosne otadbine, za koju ivi i za koju je spreman glavu
dati. Banja je deo njegove due, jer je u njoj proiveo najsrenije dane u
ljubavi sa Stanom. Verovao je da ga iz Sokobanje goni vie tua zavist
nego stvarna potreba.
Ali i Negotin je bio privlaan. Tamo su uspomene iz borbe i
drugarstva s Rusima. U isto vreme, vojvodstvo u Negotinu otvara mu
mogunost da lake izdrava vojsku, jer su u izgledu veliki prihodi.
Pored toga, Veljko je morao da alje redovno novac u Beograd za
323

izdravanje Marije i sinova. enidba sa Stanom i visoki poloaj prvog

vojvode u istonoj Srbiji zahtevali su da se i ivot uredi bolje. Negotin je
za Veljka imao jo jednu prednost. Odmetniki vidinski vezir Mula-paa
ve je bio s Veljkom u stalnom dodiru i preko njega nudio je Srbima
savez u borbi protiv novog velikog vezira Hurid-pae. Veljko je dobro
procenjivao da e Negotin i Krajina biti osigurani od Turaka ako se Mulapaa odri u Vidinu.
Zato je, kao i u svemu to je radio, prihvativi negotinsko vojvodstvo
brzo preselio sve to mu je u Banji pripadalo. Nije hteo da prisustvuje
predaji Banje svome nasledniku. Ostavio je da to umesto njega uini
Milutin. Veljko je sa vojskom, Stanom, Miljom i Milutinovim sinom krenuo
za Negotin. Prvo to je preduzeo bilo je da prema elji i potrebi uredi
Baba Finku, negdanji letnji Pazvandijin konak u Negotinu.
Negotin je podigao Pazvan-Oglu. U tekim asovima za vreme
borbi sa sultanom i carskim vezirima, kad god je Vidin dolazio u
opasnost, prebacivao je u Negotin harem, novac i dragocenosti. U
vreme svoje sile, dok je neogranieno vladao vidinskim paalu-kom,
Pazvan-Oglu je provodio na odmoru u Negotinu po mesec-dva dana.
Konak Baba Finka bio je ureen za uivanje. U prizemlju se nalazila
velika udobna odaklija sa kaminom, divanima, ukraena molerajem i
persijskim ilimovima. Na drugom spratu bile su raskono ureene odaje
za spavanje, a na vrhu konaka ardak za posmatranje okoline, za odmor
i sedeljke.
Baba finka se zvala kotarica na lai u kojoj je uvek sedeo po jedan
osmatra i pazio kud ide laa. Pazvandija je namerno tako udesio svoj
konak. Kad na ardaku nije uivao, uvek se tu nalazio po jedan njegov
krdalija, koji je s durbinom osmatrao okolinu Negotina i bio zaduen da
ga odmah obavesti ako ta sumnjivo opazi. Veljkov prethodnik je bio
prilino zapustio konak. Zato je on odmah po dolasku u Negotin pozvao
majstore, koji su sve prefarbali, obnovili moleraj, a terzije su novom
ohom i kadifom presvukli seije i divane. Uneo je bogato i skupoceno
posue od srebra. Popunio je sobe i odaklije novim ilimovima. Tako je
Baba Finka postala bogato opremljen dvor.
Hadi Nikola i Milutin, koji su imali smisla za voenje domainstva,
odmah su se dali na posao da srede imovinu. Na skele su postavili nove
ljude, pouzdane i vete poslovima. Uzeli su svu trgovinu solju. Dali su
pod zakup vodenice i valjaonice. S Mula-paom su napravili ugovor o
slobodnoj trgovini izmeu Vidina i Negotina. Isto tako su uradili prema
Vlakoj i Austriji. Osigurali su puteve za trgovce. Novac je poeo naglo
da pristie sa svih strana. Da bi imao kontrolu nad onim to rade hadi
Nikola i Milutin, Sovjet je za pisara poslao Veljku Vuka Karadia. Tako
se uz Veljka i njegove ljude neoekivano naao i mladi Vuk, koji tada jo
nije bio ni poznat ni uven.
324

XV

Porta nije imala nameru da silom ugui ustanak u Srbiji odmah po

zakljuenju bukurekog mira. Izdala je nareenje nikom i bosanskom
veziru da ne prelaze granicu i da ne napadaju ustaniku vojsku.
Ustaniko vostvo to nije shvatilo i nije na vreme preuzelo ponudu
pregovora. Kad je videlo u kakvoj se situaciji nalazi, ve je bilo dockan.
Za velikog vezira u Carigradu doao je Hurid-paa, koji je silno mrzeo
Srbe, jer je od njih pretrpeo dva poraza, a eleo je da na vezirsku stolicu
zasedne kao pobednik.
Tek tada su Mladen i Karaore shvatili da se s Turcima suvie
zateglo; da je na obe strane premnogo krvi proliveno i da se putem
razgovora i pregovora nee moi nita uraditi, pogotovo stoga to je
Napoleon ve bio duboko prodro u Rusiju. To je Porti prualo podesnu
priliku da ugui ustanak u Srbiji, s tim to bi docnije, ako bi Rusi pobedili,
za svren posao uvek lako nala opravdan razlog. Ba zbog toga Hurid
je namerno odugovlaio razgovore, a u isto vreme vrio pripreme za
likvidaciju Mula-pae u Vidinu. Oprezno je primicao trupe granicama
Srbije, kako bi na prolee 1813. mogao na vreme preduzeti napad iz tri
pravca.
Kad su bile stavljene pred jedinu mogunost da borbom brane
tekovine devetogodinje borbe, ustanike stareine poee uurbano da
se pripremaju. Ali, zavaeni izmeu sebe, ovi nasilnici nisu vie bili
sposobni za portvovanje, niti su mogli povesti narod u pobedu. ak ni
Karaore, tako estit i skroman, nije vie imao onu raniju snagu i
odvanost s kojom je vodio narod u pobedu. Koliko je zavladala
malodunost, osetilo se i po proklamaciji koja je bila upuena narodu. U
njoj se govorilo kako su se ruski i turski car sporazumeli i dogovorili o
poloaju Srba, ali da mir ne prihvataju spahije i janiari; to znai ba oni
zbog kojih je ustanak i dignut. Nijednom reju nije bio spomenut Huridpaa, koji je ve tada postavljen za velikog vezira Porte, to jasno
dokazuje da vostvo ustanka nije smelo da kae narodu istinu, niti je
vie verovalo u svoju i narodnu snagu. ak ni sam Karaore nije kao
dotada bio uporan u sprovoenju svoga plana za odbranu. Prihvatio je
Mladenov plan, a ovaj je najvie vodio rauna o svojim graninim
imanjima. Tako je prolee 1813. zateklo nedovoljno pripremljene
325

ustanike da povedu poslednju, odlunu borbu za slobodu. Meutim,

suprotno stareinama, narod je imao snage za borbu i bio jo uvek
sposoban za rtve i podvige. To je dokazao kult Zekinih golaa i
Veljkovih beara. Narod je u svojoj istoti i predanosti slobodi traio nove
ljude, spreman da za njima poe u smrt i pobedu.

326

XVI
ovek uman i poletna duha, Vuk je odmah zavoleo i shvatio Veljka.
Plemeniti avanturist, koga nita nije moglo da zbuni i uplai, irok i uvek
dobronameran, ak i kad se opire ili grei, sve to je radio i preduzimao
bilo je radi Srbije i slobode. Koliko se znalo, pod Veljkom je u bojevima
palo preko deset konja. On je na svome telu nosio mnogo oiljaka od
turskih sabalja i kuruma. Na Varvarinu mu je leva ruka ostala sakata.
Njegove ljubavne avanture i lumperajke, pesme, svirai, kao i sve ono
to se o njemu znalo i prialo, nije moglo da zbuni Vuka. On je jasno
oseao teinu opte situacije. I ba zbog toga hteo je da pomogne
Veljku. Iako je tek bio zavrio Visoku kolu u Beogradu i nije imao
ratnikog iskustva, Vuk je pokuao da umeri Veljka:
Turci su se, Veljko, godinu dana pripremali da nas unite. Sada
smo ostali sami protiv njih. Zar ne bi bilo bolje da u odlunom asu
napusti Negotin i da se bori iz ume i planine. Tako je neto i
Karaore predlagao.
Ne zna ti, Vue, te stvari. Neka Turci samo dou. Videe kako
u ja njima majku majinu. Karaore je ostario. Ne moe on razumeti
ta bi za mene znailo sada napustiti Negotin. I zapamti, Vue: Glavu
dajem, Krajinu ne dajem!
Zanet idealom slobode i borbe, Veljko je stalno nosio u sebi
nepokolebljivu veru u pobedu. Roen kao buntovnik, smeo i sklon da
izaziva sudbinu, nikad se nije niega plaio. Za devet godina borbe,
njega jo nikad nije izneverila ratnika srea. Tekoe su poveavale
njegovu smelost i izotravale ratniku dovitljivost.
Znaj, Vue, nisam ja lud, kako tamo u Beogradu misle. Ne
precenjujem svoju snagu, niti potcenjujem Turke. Znam samo da se
uvek moe pobediti ako se dobro prorauna neprijateljska snaga i zna
njegovo slabo mesto. Turke treba iznenaditi i zbuniti. Onda ih seci ko
ovce. Rusi to nikada nisu umeli. Oni su na Turke otvoreno juriali i uvek
mnogo vie ginuli nego mi.
Vuk je odmah zapazio da Veljko mnogi voli Ruse, ali da zbog
mrnje potcenjuje Turke. Shvatio je da slava i junatvo zanose i opijaju
ak i bistru Veljkovu glavu. Morao je da mu se divi, jer je i pored svega
to se oko njega zbivalo iveo u plemenitom zanosu. A uspeo je, i pored
327

slabosti prema raskoi i uivanjima, da ne postane pohlepan i razmetljiv.

Veljko nije zapovedao, nego vodio. Uvek je prvi jurio na elu svojih
beara.
U nevolji je delio s njima muku, a u dobru uivanje. Mladi i hrabri
ljudi, kakvi su bili Veljkovi beari, toliko su ga voleli i potovali da za njih
nije postojalo ono to se zove tekoa i nemogunost samo ako Veljko
trai da se izvri. On je njih voleo ljubavlju starijeg brata. ivot uz Veljka i
beare dopadao se Vuku, iako je oseao veliku opasnost. Sa bearima i
Veljkom vezivala je Vuka mladost, jer su svi bili istih godina, oko trideset,
kad se ulazi u zrelo doba ivota.
Veljko je voleo rasko ne da se razmee, nego da uiva. Delio je sa
svojim golim sinovima sve, a umeo je i da im progleda kroz prste poneku
nevaljaltinu, uei ih da u hrabrosti budu ravni njemu. Zato je bearima
bilo poginuti kao ispiti au vina.
Vuku je zaista godilo da ivi u logoru najhrabrijih junaka, iji je ivot
prepun podviga a ne sputavaju ih nikakve predrasude. Ali, istovremeno,
mudri Vuk je realno sagledao tadanju sitauciju i u dugim razgovorima
pokuavao da upozna Veljka sa dogaajima i upozori ga na opasnost.
Kad je rat postao oigledan i kad su se pred opasnou iz Negotina
morale da isele ene, deca i starci, Veljko je poslao Milutinovu decu sa
snahom, ali je zadrao srebrno posue, skupoceno oruje, odela,
ilimove, nakit i bogatu konjsku opremu. Stana, meutim, nije htela da
napusti Negotin. Videi ta je sve ostavio, Vuk se zaudi:
Zato, Veljko, nisi sklonio ovoliko blago?
Veljko se nasmeja, ispi au crnog pelenaa i odgovori Vuku:
ene su ponele svoja odela, preu i pletiva, kao i posue i ono
to je njihovo od nametaja i nakita. Ovo ovde to je ostalo, to su stvari
koje sam ja na sablji dobio. Sada je dolo vreme da ih sabljom i kuburom
branim. Ko to ne ume i ne moe, ne zasluuje ni da ih ima.
Nije pametno, Veljko, toliko bogatstvo zadrati u Negotinu. Moglo
bi da padne Turcima u ruke.
Ja sam, Vue, mislio da si ti dovoljno pametan. Zar ne bi bilo
sramota da Turci dou u moju kuu, pa kod tolike moje slave da u njoj
ne nau nita od vrednosti?
Vuka je takav odgovor zbunio. Nije znao kako bi mogao ubediti
Veljka da promeni odluku. Ipak je pokuao da ga opomene na veliku
opasnost koja preti njemu i Negotinu od Turaka koji su skupljali veliku
vojsku u Vidinu. Naime, Veljko je u to vreme raspolagao samo sa tri
hiljade vojnika, od kojih je jedan deo bila posada u Brzoj Palanci, a
druga posada na Velikom ostrvu. Uz tu vojsku imao je osam stotina
beara na konjima, obuenih na kozaki nain za gerilu, none udare i
iznenadne jurie.
Ne shvatam, Veljko, kako misli sa tako malom snagom da se
328

odupre turskoj sili koja, po Abraevom izvianju, broji preko petnaest

hiljada vojnika.
Ne brini, Vue. Neka Turci samo dou. Videe ti kako u ja...
Ma ekaj, Veljko, budi razuman. Ne idu sada na tebe samo
subae i baibozuk, nego obuena carska vojska s topovima i spremom.
Za leima ti je, na Ada-kaleu, Redep-aga, krvnik i dumanin srpski...
Samo ti, Vue, pij pelena i uivaj! odgovori Veljko smeei
se.
Ja mislim da bi bolje bilo da se ti ne zatvara u Negotin, ako
Turci dou na Timok, nego da ostavi neto posade ovde u utvrenju, a
da negde u planini napravi anac i da u njega postavi posadu i dobre
zapovednike. A kad Turci dou na Timok, ti udari na njih s bearima i
vojskom. Ako ih razbije, vrati se u Negotin. Ako ne mogne da ih
razbije, idi u planinu i tamo ekaj. Tamo e ti vie vredeti hiljadu vojnika
nego ovde deset hiljada.
Vidim ja, Vue, ti si se uplaio Turaka. Moli se Bogu samo da
Turci udare. Ja u pripasati sablju i pojahati Kulju, pa izii u polje da ih
sretnem i darujem. A ti okrenu se Petru kljuaru donesi iz podruma
olbu vina. Pij, Vue, i uivaj, uzmi durbin i gledaj kako u ja njima mater.
Vuku je postalo jasno da ne moe niim otrezniti Veljka kako bi
uvideo u kako se istinski velikoj opasnosti nalazi. Zbog toga je postajao
sve zabrinutiji. Meutim, Veljko i beari iveli su i dalje bezbrino i
veselo, pili vino i ljubili zarobljene Turkinje.
Jedini oprezan i zabrinut bio je Milutin...

329

XVII

to se prolee vie primicalo, glasovi o turskim pripremama sve su

se vie irili. Uhode sa obe strane granice imale su pune ruke posla.
Mada na izgled bezbrian, Veljko je svakog dana po nekoga primao
nasamo. Izdavao je zapovesti, a razni prerueni ljudi, sumnjivog izgleda,
nekuda su odlazili ili dolazili. esto se dogaalo da iz turske najamnike
vojske dobegne poneki Bugarin, Vlah ili Cincarin. Takve prebeglice
Veljko je primao u vojsku, ali se na njih stalno motrilo, sve dok se ne
utvrde njihove prave namere. Meutim, nekako prvih dana po
urevdanu iznenada se u Negotinu pojavio Atanas Arma, bearski
bimbaa iz Vlake, poreklom Grk, uven kao hrabar borac na strani
Rusa protiv Turaka. Veljko ga primi bez ikakve rezerve s punim
poverenjem. Poto se dobro poastio, Atanas mu ree:
Ti zna, Veljko, koliko ja mrzim Turke. Nisam hrabar koliko ti, ali
sam odluan da nastavim borbu. Rusi su me ostavili na cedilu. Ono
neto plena to sam imao, pojeo sam s mojim ljudima. Ako si voljan dati
neto novca, vratio bih se u Vlaku i skupio nekoliko stotina beara.
Doveo bih ih ovamo da se bijemo s Turcima.
Meni trebaju takvi ljudi. Imam dovoljno novca da plaam i tebe i
njih. Od plena koji dobijete neu vam nita traiti.
Pristajem! uzviknu veselo Atanas i zagrli Veljka.
uje, more, neoekivano se namrti Veljko, setivi se da ga
je Vuk upozorio da Atanas nije doao sa istim namerama ako izda i
izneveri, moja ruka e te stii pa da pobegne u sami Carigrad.
Ako sumnja, onda idem otkud sam i doao. Dvadeset sam
godina bimbaa. Zar da za anak soiva prodam obraz i duu?
Verujem ti, ali za svaki sluaj zakuni se!
Kunem ti se au, obrazom i asnim krstom! uzviknu Atanas
sveano.
Veljko ga zagrli, dade mu trista dukata, ali ga pre polaska provede
da mu pokae aneve, topove i utvrenja.
Evo, ovaj veliki top poslao mi je na dar Karaore. Odbacuje
ule od sto oka na hiljadu arina daljine.
Iste noi Atanas je otiao, ali ve sutradan stie Veljku iz Orave, od
srpskog trgovca Laze Popovia, pismo kojim ga Popovi obavetava da
330

je Atanas preao na stranu Turaka pa su ga Turci poslali Veljku kao

pijuna. Zato s njim postupi kako treba s gadom i izdajnikom,
zavravao je Laza svoje pismo. im je to doznao, Veljko viknu
pobratiada Stojana Abraa:
Tri te mi uhvati Atanasa, ili mi donesi njegovu glavu!
Deset spremnih konjanika jurilo je besomuno na elu sa Abraom.
No uzalud, Atanas se ve bio prevezao na drugu stranu Dunava. Abra
se uhvati za glavu:
Kako u sada gospodaru na oi?
Trei dan posle toga Veljkov uhoda od Vidina javi da se turska
vojska okuplja u gradu, ali da je na Vidinskom polju sve mirno, da
Pazvandijin sin mui raju i tera je da mu kulukom obrauje velika
imanja, a u Vidinsko polje je saterao etiri hiljade ovaca, jer se boji da
mu ih Srbi ne zaplene. Javio je takoe da je kod zapovednika u Vidinu
meu Turcima vien Atanas Arma. Veljko dade Vlahu obavetau
dvadeset dukata.
Sad idi te se odmori, nahrani se i napij. Dovee emo na put.
Tokom dana Veljko je obiao sva utvrenja oko Negotina. Sa
svakim zapovednikom je neto nasamo razgovarao. Naredio je da mesta
gde su ranije stajali topovi ostanu kakva su bila, ali da se topovi
premeste.
Atanas nas je izdao saoptio je svakom stareini.
Za veerom je stalno utao. Kad su ostali samo Stana, Vuk i Milutin,
progovorio je:
Vue, ti ima otro oko. Pazi da nam se turski pijuni i uhode ne
uvuku. Ti, Milutine, ne ekaj me u Negotinu ako se ita ravo dogodi. A
ti, Stano, ne sme vie sama da izjahuje u polje. Rat je stvarno
zapoeo. Hurid je slomio Mula-pau i Vidin e biti prvi centar iz koga e
nas napasti. Turci bi vie voleli da zarobe Stanu nego da osvoje Negotin.
Samo da se pohvale kako je imaju na moju sramotu.
Kad izlazim, uvek nosim kuburu i handar odgovori Stana.
Neu da te izgubim! srdito povika Veljko.
Kad su Vuk i Milutin izili, Veljko je obujmio Stanu oko pasa, privio
je na grudi i poljubio. Oseao je da jo nije uspeo da je upozna i osvoji
do kraja. Sada kad ide na opasan podvig, Veljko je uzbueno posmatrao
njeno zabrinuto lice, iroko otvorene oi, pune divljenja i ljubavi. Takva
ena je neto izuzetno, dar boji, pomislio je i vrsto je zagrlio. Njen
osmeh ga malo primiri.
Idi i ne brini za mene. uvau se ne zbog sebe, nego zbog tebe.
Toga asa na vratima odaklije pojavi se Abra. Osmehnu se Stani
toplo i prijateljski i ree Veljku:
Gospodaru, sve je spremno za polazak!
Idi, pobratime, eto me odmah!
331

A im se Abra udaljio, jo jednom je vrsto zagrlio Stanu, a zatim

kao oluja pojurio napolje. Pred konakom je zagrlio Vuka i Milutina,
pojahao Kulju i priterao ga odredu postrojenih beara na konjima.
Zauzevi mesto na elu kolone, krenuo je galopom u no. Nebo je bilo
mrano, pokatkad su svetlucale munje, a pojaani vetar nagovetavao je
buru. Kad su preli granicu, kolona se zaustavila i Veljko je rekao
Abrau:
Pobratime, uzmi nekoliko ljudi i idi napred. Ako gde nabasa na
Turke, svri s njima bez buke.
Drugo jutro zateklo je Veljka i beare u umi nadomak Vidinskog
polja; na onom mestu gde je nekada kao Pazvandijin momak pratio
Ninovu Javorku u lovu. Svako drvo, ikara i udolica oivee u njemu
uspomenu na prvu ljubav iz mladosti. To ga raznei pa pouri da odagna
te misli:
Abrau, zavedi momke to dublje u ikaru. Konjima popustite
kolane i dajte zobi. Ti, Peo, sii u polje kako god zna, pronai
obanbau Nina i dovedi mi ga. Vodeniar je kod Pazvandijinog sina,
kao to je bio i kod oca mu.
Pea sjaha konja, popusti mu kolane i natae zobnicu. Zatim viknu
beara Iliju:
Brico, deder mi obrij glavu kao u Turina.
Mogu te spolja preurediti da lii na pravog baliju, ali ni sveti
Petar od tvoje vuije due ne bi mogao napraviti blagorodna oveka.
Kako ti se vie ne dosadi muki ubijati ljude?
uti, Buvo, tako su beari zvali Iliju zbog sitnog rasta toliko
si sitan da te ni sablja ni kurum nee nikad moi zahvatiti. A zao si da
nikad iva baliju nisi pustio. U boju Turin nee da te posee iz
saaljenja. Zamahne i ne moe od grehote kad vidi kolicni si.
Dok je brica Ilija udeavao Peu, beari su po umi jeli i pili, a
Veljko je leei uvijen u urak obnavljao uspomene na obanski ivot u
Vidinskom polju. U svesti su mu se motali Ninov i Javorkin lik. inilo mu
se da ga iz umskog estara streljaju Javorkine zaarene oi. Kako je
sve to davno bilo, a eto i posle toliko godina ivi uporno u meni kao da
se jue desilo, pomislio je. U haosu uspomena naglo se pojavi siloviti
Pazvandijin lik. Odavno je ve pod zemljom, doapnu sam sebi Veljko.
Eto, kako je sila nepostojana! Nekad su od njega strepeli Carigrad, cela
Bugarska, Vlaka i Srbija. Sada je sve to aica zemlje, a retko ga se ko
i seti. Njegov naslednik Mula-paa je pogubljen. Ni grob mu se nee
znati. Pozvandijin sin je ra. Lie Huridu tabane i satire raju. Kako je
vreme nemilosrdno! U tim razmiljanjima i priseanjima nije ni primetio
kako mu se prikrao san.
Prespavao je ceo dan i probudio se u suton. Sputala se tiha i
svea proletnja no, puna umova i glasnih zvukova prirode. Odmorni
332

beari sedeli su u grupama i tiho razgovarali; tu i tamo zauo bi se

priguen smeh. Gore iznad ume nebo se upirgalo zvezdama, a mlad
mesec, kao krika dinje, visio je na horizontu. Veljko je pijuckao rakiju,
puio i gonio od sebe uporna seanja. Kad su se pred njim na proplanku
pojavile dve ljudske spodobe, u pognutoj grdosiji odmah je prepoznao
obanbau Nina. Nije mogao odoleti elji, te ustade i pohita mu u susret,
zagrli ga i ree:
iv si, stari moj prijatelju!
ekaj, vrag ti babu, da te vidim! povika Nino i otisnu Veljka
snano od sebe. Vidi, ostao si onaj isti Veljko. Dobrom maku ruak.
Ja sam mislio da u umesto tebe videti nekakvu stranu grdosiju. O,
brate, ba su Turci ludovi! ta sve ne ispredaju. Ionako mi niko ne veruje
da si obanovao nekad kod Pazvandije. I da sam te za ui teglio.
Omatorio si, kau mi. Po hanovima i u Vidinu se tvrdi da si ruski plemi
kome je dodijalo bogatstvo, da si se odmetnuo od cara i slizao se sa
srpskim hajducima.
De, de, sedi, Nino. Namesti se i ti, Peo. Tako. Mrava e noas
biti naa gozba.
Budali, Veljko. Meni i Pei nije do jela, nego do posla. Stani
malo. Daj, Peo, tu zobnicu.
Pea dodade zobnicu. Nino izvue iz nje jednu glavu za perin i
prui je Veljku:
Poznaje li, ija je ovo glava?
Veljka obli radosno oseanje osvete. Zadrhtao je od sree..
Psea je to glava, Nino. Poznao bih je i mrtav. To je glava
Atanasa Armaa.
Kukova, nego ta? Nije, moj Veljko, bilo lako doi do nje. Vidin
je pun turske vojske. Kao svaki izdajnik, Atanas se doepao tvojih para,
a dali mu i Turci. Dva dana se nije treznio. Uemo ja i Pea u han i
sednemo blizu njega. Naruimo po kafu i ne isputamo ga iz vida. Tek ti
on tako pijan prepoznade mene. Prie i sede. Onda se poe hvaliti kako
je tebe prevario. Kako e uskoro turska sila kao poplava preliti Srbiju. Ja
mu sve povlaujem i apnem da bi se moglo doi do velikog blaga ako
je spreman da poe sa mnom. Tako smo ga izvukli iz hana i poveli u
polje. Tu se on uzjoguni i poe da sumnja. Ostalo je s njime svrio Pea.
Valjano ti je ovo mome, Veljko.
Uz ibuk i rakiju, Nino ukratko ispria ta je sve preiveo od
Veljkova bekstva.
Dok je Pazvandija bio iv i zapovednik Vidina, niko od Turaka
nije me smeo ni krivo pogledati. Pazvandija je bio silan Turin. Ne treba
mu pasju veru hvaliti, ali je znao da bude ovek i junak. Neka mu s moje
strane Bog da dui mir i rajsko naselje.
Nino je zatim dugo utao, puio, mrdao starakim usnama. Senka
333

tuge i bolnog trzaja iskrivila mu je usta. Osmehnuo se prezrivo i rekao:

Znam ta bi hteo da dozna. Javorka je propala kao i svaka ena
koju nita nije moglo da ukroti i smiri. Spetljavala se i raspetljavala s
mnoinom ljudi. Ali nekako druge ili tree godine po tvome odlasku banu
jedne veeri kod mene hajduk Gica iz Homolja. im ga Javorka vide,
polude za njim. Zna, po tvome odlasku nije vie htela ni da vidi
Pazvandiju. Hteo sam da ubijem Gicu, ali mi ona ree: Ako to uradi,
obesiu se. Otac sam, ubio me Bog. ta sam mogao? Ostao je kod
mene celu zimu. A im granu prolee, jedne noi oboje odmaglie
nekuda. Jedno vreme su iveli u Bukuretu. Posle im se izgubio svaki
trag. A pre godinu dana dovede mi jedna Vlahinja dete od tri godine. To
mi je Javorka poslala svoga sina.
Reci ti meni, Nino, kome ja imam da zahvalim za sve ovo to
postigoh?
Najvie ludoj upravi nahije, koja nasiljem prisili Srbe na bunu.
Zatim Karaoru, koji je umeo da povede narod i dri ga u ruci.
Naposletku samom sebi. Hrabrosti svoga srca i junatvu.
A ja mislim, Nino, da mnogo dugujem i tebi. Prihvatio si me kao
sina i titio. Uz tebe sam upoznao Turke. A kad sam ubio Sadika i onog
drugog Turina samo je tvoja vetina i pamet mogla da obuzda
Pazvandiju da ne alje za mnom poteru odgovori mu Veljko i izvadi
iz depa kesu sa sto dukata te njome obdari Nina.
Sada ti radi svoje a ja u svoje. Idem na pelinjak, jer radi
unueta ne elim da gubim staru glavu. Ono to treba da zna, to je da
se u Vidinu sprema velika vojska na tebe. Oekuju se samo jo topovi i
lae, pa da krenu.
Trei dan posle sastanka sa Ninom, Veljko je nou siao s vojskom
u Vidinsko polje i zaplenio etiri hiljade ovaca i pet stotina konja i
goveda. Zatim se brzo s plenom povratio u Srbiju.
Ma kako da je Veljko bio hrabar i uzdao se u svoju ratniku sreu,
ipak je hteo da Stanu poalje iz Negotina kod Milutinove porodice u
zbeg, jer je znao da dolaze teke borbe, pa je eleo da ona bude izvan
opasnosti, pogotovo zato to je bila bremenita. Plaio se da u takvom
stanju moe nastradati. Meutim, Stana nije htela ni da uje o odlasku.
Sluaj, Veljko! Nas dvoje je sudbina sjedinila. Ono to snae
tebe, ne sme da mimoie ni mene. Zato ne idem.
Oseajui veliku opasnost koja preti Veljku i Krajini, Vuk Karadi je
pisao Mladenu da po svaku cenu poalje pojaanje u vojsci, topovima,
hrani i debani. Mladen je odgovorio Vuku: Cigani pevaju da Veljko
sam vino pije, pa neka se i s Turcima sam bije. Kad je Vuk rekao Veljku
da ide u Beograd, on se nasmejao.
More, Vue, ti si se uplaio Turaka pa bei!
Nisam se uplaio, ali hou da predoim Sovjetu kolika sila kree
334

na tebe i da je potrebno poslati pomo. Ti ima svega oko tri-etiri

hiljade vojnika, rasturenih po utvrenjima oko Negotina. Turci kreu na
tebe sa esnaest hiljada vojnika, Dunavom plove naoruane lae, a za
leima ti je Redep-aga i Adakale. Teko bi se i u planini mogao odrati.
U Negotinu sigurno nee uspeti!
Eto vidi, Vue, da si se uplaio. Nas dvojica ovde smo dosta
lepih dana zajedno proveli. Ostani, Vue, u Negotinu. Sedi na ardaku,
pij crnjak i gledaj kako u ja da razbijem Kapetan-pau. Na zimu emo
zajedno u Beograd na skuptinu. Tamo u majku majinu Mladenu,
makar ga sto puta titio Karaore. Poveu vojsku. Neu se dati kao
Milenko i Petar. Eto, da su njih dvojica sada ovde, sve bi drukije bilo.
Ove nove vojvode su pravi kokoari i podrepai. im Turci zapucaju,
bee ko zeevi. Samo, svima u ja njima majku majinu...
Da ne uvredi Veljka, Vuk je odgovorio:
Ne bojim se ja Turaka. Kad bi trebalo da se gine, ja bih najpre
ginuo s tobom, Veljko. Ali nije pametno to to rade u Sovjetu. Idem u
Beograd i lino u da izloim vodu kakva je muka i nevolja ovamo.
Dajem ti re da u se odmah vratiti.
Ba tih dana kad se Vuk spremao za Beograd, Kapetan-paa je
stigao s vojskom do Timoka. Da isproba Veljkovu snagu, prebacio je
nekoliko hiljada vojnika u polje. Veljko ih doeka kod Bukova, razbije ih
i pretera natrag. Kad se vratio u Negotin, zatee Vuka spremna za
polazak.
More ne idi, Vue! Eto video si kako u ja njih. Za sat posla sam
ih razbio. Posekao sam im oko dve-tri stotine glava i uzeo veliki plen.
Ne zavaravaj se, Veljko. To je bila samo turska prethodnica.
Drugi put e udariti na tebe sa celom vojskom. ta e moi da uradi sa
svojom akom junaka?
Vidim, Vue, da te ne mogu zaustaviti! A ao mi je to odlazi.
Zavoleo sam te. Hteo bih da bude uz mene. Nikad u borbi, Vue, nije
presudan broj ljudi nego hrabrost i vetina. Zato idi i kai Mladenu da
sam mu poruio: Ako mi samo Bog pomogne da se iv dokopam zime i
doem na skuptinu u Beograd, ubiu debelog nitkova kao besnog psa!
Karaoru kai da u glavu dati, a Negotin ne dam! Tebi, Vue, evo ova
kesa novca. Burna su vremena. Neka ti se neto nae u pasu. Ako se
zaista ne boji, onda gledaj da se to pre vrati. Zatim je zagrlio Vuka,
saekao da uzjai i doviknuo mu:
Srean ti put! A ue, Vue, ta u ja s Turcima uraditi!
Srean ti ostanak Veljko! Neka ti Bog pomogne da uradi to si
naumio. Hvala ti na vinu, soli i hlebu!
Odmiui od Negotina, Vuk se stalno obazirao; zla slutnja ga je sve
vie obuzimala. inilo mu se da tamo ostavlja jedan deo sebe. Tuno se
osvrtao na grad u kome je ostao Veljko sa svojim junacima. Kakva
335

lepota due i junatva, pomisli sa bolom.

336

XVIII

U to vreme retko se deavalo da veliki veziri vode vojne pohode.

Otkako su Tursko Carstvo razdirale unutranje bune i neredi, naroito u
devetnaestom veku, veliki veziri su obino postajali ljudi veti intrigama,
udvoritvu, pripadnici klika koje su u izvesnom asu imale uticaj na
sultana. Hurid-paa je doao za vezira drugim putem. On je ve punih
pet godina vodio vojsku u borbu protiv Rusa i Srba i pokazao se kao
odlian vojskovoa, nepomirljiv prema raji u Srbiji. U Carigradu se dralo
da ga kod sultana podupiru Francuzi, a meu politiarima se znalo da je
Huridova biva ljubavnica, mlada Grkinja Helena, sada na sultanovom
dvoru najuticajnija ena. Ona je ivela izdvojeno. Car je kod nje provodio
ne samo noi nego i dane. Kojim je putem novi vezir odravao vezu sa
svojom bivom miljenicom, ostala je tajna za sve, ali se znalo da je ona
Hurida progurala kod sultana za velikog vezira, iako je protiv njega bila
vrlo mona grupa najuticajnih ljudi na dvoru. Hurid-paa je eleo da na
vezirsku stolicu zasedne kao pobednik ovenan bojnom slavom;
nasluivao je rusku pobedu nad Francuzima i znao je da e se uskoro
menjati ne samo spoljna nego i unutranja politika. Ambiciozan, u punoj
fizikoj snazi i umnoj zrelosti, shvatio je da se nije teko doepati
poloaja velikog vezira, ali da je teko odrati se na njemu.
Kad je na Porti pobedilo njegovo miljenje da se srpsko pitanje see
maem, svim moguim lukavstvima zagovarao je srpske poslanike,
izvrdavao i nastojao da ih obmane, a u potaji je na sve strane pripremao
vojsku, kojom je eleo da brzo i bez velikih napora pregazi Srbiju. A po
svrenom inu, ako Rusi budu pobednici nai e za to stotinu razloga i
izgovora. Za Austriju je znao da e ona takvo reenje prihvatiti.
Napoleon je kod sultana i na Porti otvoreno podupirao Huridovo
miljenje. Kad je dolo prolee 1813. godine, Hurid-paa je ve imao
izraen plan napada na Srbiju i svu vojsku na granicama. Prva vojska
ila je od Bosne, druga pod njegovim zapovednitvom od Nia, a trea
pod zapovednitvom Kapetan-pae od Vidina na Negotin i Veljka.
Turska vojska koju je predvodio Kapetan-paa brojala je esnaest
hiljada peaka i etiri hiljade konjanika. Imala je dobro topnitvo i dobro
organizovano snabdevanje. Kapetan-paa je bio poznat turski
vojskovoa i junak. Bio je veoma bogat: imao je velike posede u Maloj
337

Aziji, po Grkoj i dvor u Carigradu. Svoju vojniku karijeru stekao je

uguivanjem buna po Aziji, gde se pokazao kao vrlo odluan i svirep.
Njegov uticaj na Porti bio je veliki. Protivnici Hurid-pae namerno su ga
ubacili u rat da umanje vezirovu slavu oko pokoravanja Srbije. Dovoljno
lukav i vet, Kapetan-paa je odlino procenio svoga protivnika HajdukVeljka. Posle borbe kod Bukova uvideo je da ima pred sobom junaka i
odlinog borca, koji e sve uiniti da se odri i pobedi. Znao je da turska
vojska nije veta u gerilskom ratovanju, pa je oprezno i lagano privlaio
svoje trupe Negotinu, nastojei da Veljka privee za utvrenja.
Spreman da po svaku cenu dobije pobedu, Kapetan-paa se
odluio na male bojeve po Negotinskom polju. Veljko nije shvatio
namere protivnika. Saekivao je manja turska odeljenja, razbijao ih ali je
time gubio u vremenu, ljudstvu i troio hranu i debanu. Male pobede
zavaravale su Veljka da e lako razbiti Turke. Istoga dana kad je na
Timoku video celu Kapetan-painu vojsku gde die poljska utvrenja,
uzeo je svoju konjicu i malo peadije te iznenada napao Turke. Ove je
iznenadila ne samo estina s kojom ih je Veljko napao, nego i upornost u
nastojanju da izvojuje odlunu bitku. Ali kad su prvi redovi turske vojske
poeli da se kolebaju i uzmiu ispred Veljka, Kapetan-paa je bacio u
borbu svu svoju silu, naroito konjicu, i lino je predvodio. Tako je i
uspeo da se odri u Negotinskom polju.
Posle toga nastupie dani svakodnevnih borbi. Veljko bi napao
jednu tursku vojsku i dok se on s njom tukao, druga je pokuavala da mu
zae za lea i opkoli ga. A nou su Turci uurbano dizali utvrenja i
stopu po stopu rovovima i lagumima pribliavali se Negotinu. Videi da
junatvom i nasrtajima ne moe razbiti Turke, jer je mnogo ljudi gubio,
Veljko se odluio da povue celu svoju vojsku u Negotin i da se brani iz
utvrenja. Namera mu je bila da zadri Turke, jer se ipak uzdao da e
dobiti pomo. Malo-pomalo Turci su potpuno opseli Negotin. Jedino
slobodno zalee utvrenju ostala je velika bara na zapadnoj strani
prema manastiru Bukova. Tada je od brvana, prua i faina napravio
stazu, za koju Turci nisu znali, a kojom se odravala veza s pozadinom i
moglo odstupiti u sluaju nevolje.
Vreli julski dani 1813. godine nisu doneli samo nevolju i teka
iskuenja Veljku nego i celoj pobunjenoj Srbiji. Ustanika vojska morala
je ovoga puta sama da se hvata ukotac sa monom Turskom
Carevinom, koja je, iako ve oronula, htela da pokae svetu svoju
snagu. Prva revolucionarna garda srpskih junaka ve je skoro sva
izginula. Unutranje trzavice i nesloge uticale su da se narod koleba, jer
su granice Srbije svuda bile napadnute premonom silom. Hurid je
napao Deligrad, Bosanska vojska Loznicu, Kapetan-paa Veljka, vodei
na njega stare oprobane srpske krvnike: enagu levakog, Jusuf-agu
breskovakog i Redep-agu adakalskog. Sve ove turske zapovednike
338

Veljko je po desetinu puta razbijao. Oteo im je imanja i konake, porobio

hareme i naterao ih u izbeglitvo. Krvavo ozlojeeni, uvreeni i pred
svetom ponieni, trojica aga su shvatili da im se prua poslednja prilika
za osvetu prokletom kaurinu. Radi te osvete bili su spremni sve da
rtvuju. Trebalo je osvetiti svoje poraze na Malajnici, tubiku, Kladovu,
Prahovu, Brzoj Palanci, Banji, Deligradu i Varvarinu. Sada im je pobeda i
osveta nadohvat ruke, mada su znali da se Veljko bez velike krvi i
pogibije nee dati.
Negotin je za ondanje vojnike pojmove predstavljao jako utvren
grad. Imao je pet aneva i dve kule. Raspolagao je sa etrnaest topova.
Utvrenje je zatvaralo u polukrunom obliku Negotin s june, istone i
severne strane. Zalee tvrave branila je nepristupana bara. U sredini
utvrenja nalazio se konak Baba Finka, u kome je iveo Veljko sa
Stanom.
aneve su titili duboki jarkovi, iza kojih se nalazio grudobran
zatien hrastovom palisadom i podzemnim hodnicima za vezu.
Palisade nisu mogli probiti puani meci. Jedino su ulad mogla da ih
otete. U prvim danima opsade Kapetan-paa nije dozvoljavao Turcima
da juriaju na Negotin. Ali kad na njega navalie ena, Jusuf i Redepaga, dozvolio im je da pokuaju juri. Za sve vreme dok su Turci
bombardovali Negotin, iz utvrenja im se nije odgovaralo. Ali kad se
odluie na juri, sva srpska vojska je stajala na svome mestu. Topovi
su bili napunjeni karteom, a vojnici iza grudobrana u tri reda sa punim
pukama. Turci su kliknuli Alah il Alah! i besomuno nasrnuli na
srpske aneve kao poplava. Tada su grunuli Veljkovi topovi i napravili
prolom. Fanatinu rulju nije ni to zbunilo. ivi su preskakali preko mrtvih
Turaka i bezumno jurili na srpska utvrenja. Tada ih je doekao plotun
puaka, zatim drugi i trei. Dotle su topovi ponovno bili spremni; sruili
su novi karte na Turke.
Bez obzira na gomile mrtvih i ranjenih, Turci su ili napred. Ali su ih
pred samim jarkovima doekali i pokosili novi plotuni puaka i topova. Tu
ih je zahvatila panika. Urlajui i kunui, okrenuli su lea i poeli da bee.
Taj momenat ekao je Veljko sa konjicom. Otvorio je kapije i izvrio juri.
Najvei deo turske vojske koja je izvrila napad na utvrenje saseen je
pre nego to je uspeo da stigne do svojih utvrenja. Posmatrajui sve to
sa anca, Kapetan-paa je mrmljao: Alah, Alah, adain seir! (Boe,
Boe, ovo je neko udovite!), mislei pri tom na Veljka, koji je na svome
Kulji jurio po polju, ne obazirui se na to to ga iz aneva Turci gaaju
topovima. Kad se umoran i okrvavljen vratio u Negotin, otiao je na
ardak Baba Finke i naredio da se iznese vino. Sa Abraom i ostalim
buljubaama poeo je da pije, a pred konakom su svirali i pevali Cigani:
uje li me, dilber-Stano,
339

Idi kai seiz-bai,

Nek mi spremi ljutog hata,
Nek mu metne zlatno sedlo,
I svilena tri kolana,
A u zube zlatnog ema.
Da izjaem u to polje,
I po njemu pognam Turke.
Vino i pesma pod konakom razgalie Veljka. Pogledao je Abraa i
rekao:
Ako ih ovako tri puta smlatimo, gotovi su!
Nisu, Veljko! Danas su samo age na nas udarile. Kapetan-paa
se nikad nee opredeliti na to da juriem osvoji Negotin. Stee nas pas,
hoe da nas iznuri.

340

XIX

Stana nije znala kad je zanela. Otkako je poela da ivi s Veljkom,

a naroito po venanju, toliko je promena bilo u njenom ivotu da nije
tome posveivala panju. Kao svaka zaljubljena ena, nastojala je da ga
ima stalno pored sebe. S njim je izjahivala u okolinu Negotina, ila u lov,
prisustvovala vebama vojske i obilasku granice. esto se nadmetala s
Abraem u gaanju belega pukom, ili s Landovom u trci na konju.
Veljkove buljubae i beari nisu u Stani gledali samo enu svoga
stareine, nego su se prema njoj odnosili kao prema drugu koji je
spreman da s njima deli sve radosti i nevolje. Kad je rat ve postao
neizbean i sve pripreme oko borbi bile zavrene, jednog dana, dok je
sedela na ardaku Baba Finke ekajui Veljkov povratak sa izvianja,
iznenada je osetila kako se u njenoj utrobi pod pasom neto prenulo. Ne
shvatajui jo uvek da je zanela brzo je pojurila niz stepenice do kuhinje
kod baba-Kate. Kad ju je starica sasluala, osmehnula se i rekla:
Budalice, pa zanela si. Dede, prii da vidim!
Znai da ne smem vie jahati konja?
Ne samo da ne sme jahati nego ni pucati, jer su sada u tebi dva
iva bia. Sudbina je enama dosudila teko breme. Ali je slatko biti
majka. Ja sam moga Ostoju vrsto nosila osam meseci, a u devetom
poneh vreu ita s gumna u kuu i zamalo nisam platila glavom. Moe
samo raduckati sitan posao i kretati se, ali se mora kloniti veeg
napora.
Ni u boj ne smem ii? upita tuno Stana.
Ako te opletem oklagijom, dau ti ja boj po stranjici! Kaem ti,
nema vie jurnjave! Kazau ja njemu, pomamniku, da te urazumi.
Majice, nemoj mu govoriti dok ne naem sama nain da mu
kaem. Stidim se i ne znam kako u mu to rei.
Vidi, vidi ti nje! Stidi se rei da je ponela, a nije se stidela ulaziti
mu pod jorgan. U trudnoi, nema duo moja, niega stidnoga. Nego, im
se Veljko vrati kai mu, i od danas pamet u glavu. A i kakav mi je on
vojvoda? Samo to se nije privezao uz tvoju pregau!
Stana se povukla na ardak i prvi put poela trezveno razmiljati o
svemu to se s njom dogodilo od onog jutra kad je, nita ne mislei,
krenula srcem i duom za Veljkom. Do raskida Veljkovog braka s
341

Marijom esto ju je morila sumnja hoe li ga moi zadrati za sebe.

Stana je nasluivala da je borba za Veljka glavna stvar u ivotu i stalno
je strepela hoe li on moi uz slavu i vojnike poslove i njoj da posveuje
neto panje, hoe li se moi odvii od jurnjave za drugim enama. Ali
kad je posle venanja Veljko postao jo prisniji i paljiviji prema njoj,
potpuno se oslobodila svake sumnje i poela da ivi u srei i
zadovoljstvu, uvek spremna da ga uslui i da svuda ide za njim. Sad kad
je doznala da e mu roditi dete i da e je ovo vezati za kuu, bojala se
da e je to udaljiti od Veljka. Ali i pored svega, njenu ljubav prema Veljku
poela su da proimaju jaa, stvarnija i vra oseanja.
Veljko ju je toga dana zatekao na ardaku zamiljenu. Nije ga
odmah primetila. Trgla se tek kad je videla kako stoji i posmatra je
smeei se. Pritrala mu je i zagrlila ga, zagnjurivi mu glavu u nedra.
Veljko je pomilova po kosi. Iz oiju joj je buktala radost, a lice bilo
uplakano. Poto je nikad ranije nije video uplakanu, Veljko je u udu
zapita ta se desilo.
Ono to nije trebalo sada da doe. Nosea sam odgovorila je
jecajui i ponovo mu zagnjurila glavu u nedra.
Zar te to alosti? upita je, a radostan osmeh ozari mu lice.
alosti. Volim da imam dete, ali me ti vie nee voleti ni sa
sobom voditi u boj. Tako kae baba Kata, prokleta vetica.
Razume se da neu. I dosad sam mnogo rizikovao to sam te
vodio.
To te ona, vetica, presrela i nagovorila.
Kazala mi je da si u estom mesecu i da te moram uvati. Sad mi
donesi vina i rakije. Na ruak e doi bimbae i buljubae. Proslaviemo
zaee. Mnogo elim, Stano, da imam s tobom sina.
Otkako su se Negotinu pribliili Turci, Veljko je spavao na ardaku
Baba Finke. Krvav i zamoren, vraao se dockan iz bojeva i juria.
Brzo bi se presvlaio, izlazio na ardak i sedao za postavljenu trpezu.
Iako ve oteala i raskrupnjala, Stana nije dala ni Kati ni momcima da ga
dvore. U strahu za dete, Veljko je brzo veeravao, a potom je pozivao
Sganu da sedi pored njega na divanu. Uz vino joj je priao dugo i
nairoko kako se toga dana tukao s Turcima i ta namerava sutradan da
radi. Tako bi ga i san uhvatio.
Od opsade Negotina Stana je sve manje mogla da prati promene
koje joj je donosila trudnoa, a sve paljivije je pratila Veljkove napore da
suzbije Turke i odri grad. Sve je za nju sada izgubilo vrednost sem
Veljka. Po celu no je sedela kraj njegove glave. ak nije videla ni
zvezdano nebo iznad sebe. Jedino joj je godio daak vetria to je
doletao s planine i rasterivao smrad baruta koji se preko dana taloio
nad gradom usled ege i stalnog turskog bombardovanja. Svaki novi dan
potvrivao je stranijom navalom i bombardovanjem prisustvo opasnosti.
342

Slomljena slutnjom, ostajala je na ardaku i posmatrala Veljka kako

izjahuje sa bearima u polje. Meu Turcima bi nastalo komeanje, vika,
jurnjava i pucnjava. Gledala je kako sevaju sablje, kako beari kao
sumanuti jure na sve strane i seku Turke. Najpre bi videla dimove
ispaljenih kubura, a tek potom ula pucnjeve, urlike i psovke.
Veljkovo uletanje u tursku vojsku izazivalo je u njenoj dui uasnu
strepnju. Ona nije znala da ti ispadi zadaju velike nevolje Kapetan-pai,
jer u turskoj vojsci nije bilo delije koji nije strahovao od bearske sablje i
kubure. Ali su ti izleti esto vrlo skupo plaani. Ginuli su Turci, ali su se
proreivali i beari. Veljko je redovno dolazio ranjen. Stanina strepnja je
sve vie rasla. Danju, u predasima borbe, grabila je da zaspi, a nou je
sedela uz Veljkovu glavu, stavljala mu melem na rane, sluala buncanja,
bdela nad njim kao majka. Oprezna na svaki pokret u svojoj utrobi,
iznemogla od bdenja, Stana je postajala sve brinija, a znaci trudnoe
na njoj bivali su sve vidljiviji. To je nateralo Veljka da noi provodi u
prizemlju konaka, gde je sigurnost bila vea, jer su topovska ulad sve
ee pogaala Baba Finku. ardak je naroito biran za metu.

343

XX

Druga nedelja opsade Negotina donela je Veljku jo jednu nevolju.

Usled stalnog turskog bombardovanja i grmljavine, Stana je pobacila
mrtvo dete. Izneverena nada teko ga je pogodila. Siao je u odaju gde
je leala bleda, uiljenog nosia, oiju pomuenih od bola. Htela je da se
uspravi, ali ju je spreila baba Kata.
Lezi. Ne sme da se pomera. Ti, Veljko, idi odmah ako eli da
ozdravi.
Iz Staninog oka otkinula se krupna suza i pomilela niz obraz.
Ozdraviu! aputala je s naporom.
Idi! Za nedelju dana e ozdraviti, a onda kako vam drago,
kurjaka sorto, nabusito je naredila baba Kata.
Idue nedelje borbe oko Negotina postale su jo tee. Braniocima je
ponestalo debane i hrane, ali su Srbi sve to junaki podnosili. Umesto
same, Veljko je slao pune zobnice srebrnjaka da se pune topovi.
Naredio je da se po Negotinu pokupi sve to je od olova, bakra i gvoa.
ak je i svoje skupoceno posue prelio u kurume i ulad. Turci su
pribegli kopanju rovova i kroz zemlju se primicali Negotinu. Kapetan-pai
se urilo. Turski topovi neprestano su bombardovali srpske aneve i
grad. Sve kue u Negotinu bile su poruene. Od Baba Finke su ostale
samo gomile cigala i podrum. Odredi beara su desetkovani. Sve je vie
ranjenika i onesposobljenih vojnika za borbu. Nedostatak hrane i
debane sve se vie oseao. Javljala se i groznica.
Sada je ve i Veljku postalo jasno da nastupaju sudbonosni dani.
Neja, ene i ranjenici morali su se to pre preko bare skloniti iz
Negotina. Stana se protivila da napusti Veljka.
Ozdravila sam, mogu da se borim odgovorila je plaui.
Mora ii. Ni mi neemo moi da izdrimo dugo. Ali to due
budemo branili ruevine Negotina, Turcima e biti sve tee kad preemo
u planinu.
Htela bih da sam s tobom. Ako ti pogine, ne treba ni ja da ivim.
Luda enska glavo! Ne mislim da ginem. Zadravau ih do
poslednjeg metka i uleta. Kad vie ne bude nikakvog izgleda da se
odrimo, odstupiu u planinu. Onda e nastati moji dani. Moi u svuda
da ih bijem i napadam. Tada u te zvati da doe.
344

 Zato si, Stano, tako tvrdoglava? Za koji dan emo i mi tamo

uveravao je Abra.
Brao, moje je mesto s vama. Zato me terate? vrisnula je
Stana i zagrlila Veljka.
Povorka ranjenika, ena, dece i staraca nestrpljivo je ekala.
Landov je priao i uzeo Stanu za ruku, pa je odvojio od Veljka.
Gospodaru, moram pre meseine prevesti narod preko bare. Ako
joj se ne ide, neka ostane. Ako mora, neka ne slini. Dok mi otegnemo
papke, mnogo e vode protei Timokom.
Mora ii rekao je Veljko i blago otisnuo Stanu od sebe.
Gledala ga je tuno. Spustila je glavu na grudi, zajecala i prikljuila
se gomili. Povorka je iezla u no, a Veljko je jo stajao na istom
mestu; oseao se kao ovek kome su oduzeli najdragocenije u ivotu.
Ali sigurnost za Stanin ivot bila je jaa od elje da je zadri. Odmahnuo
je rukom i poao u anac kod buljubae Zdravka.

345

XXI

treoj nedelji opsade svi su Srbi iveli u rovovima. Turci su se

ve primakli na stotinak metara od srpskih aneva. Izgradili su snana
zemljana utvrenja i namestili svoje topove. Njima su svakodnevno
Dunavom i kopnenim putem dolazila nova pojaanja. Dovlaili su
topove, hranu i debanu. Veljko vie nije mogao da pravi none izlete i
da ometa Kapetan-pau u planovima. Uz nestaicu municije dola je i
druga nevolja. Julski dani postajali su sve neizdrljiviji. Izmoreni od
nesanice, gladni i iznureni borbom, ljudi su se oko podneva jedva drali
na nogama. Sunce je peklo u potiljak. Muve su u rojevima nasrtale.
Nesahranjeni turski leevi ispred aneva uasno su zaudarali. Javila se
i oskudica u vodi.
Niko meu braniocima nije vie mogao mirno prespavati no, jer su
se Turci u svojim rovovima stalno smenjivali i nastojali da ne dozvole
protivnicima ni asa odmora. Da doskoi njihovoj zamisli, Veljko je
odredio smene. Dok su jedni vojnici u rovovima spavali, drugi su se
borili, dizali graju i psovali Turke. Sedamnestog dana opsade, Veljko se
odluio na oajniki podvig. Odbrojao je trista konjanika; dobro ih je
nahranio, a no su prespavali. Oko podne, kad je sunce najvie peklo,
svaki je dobio po uturu ljute rakije. Onda je kriom otvorio severnu
kapiju i u trenutku kad se turska vojska odmarala posle ruka, iznenada
je izvrio juri na najblie tursko utvrenje, sa koga je dvanaest turskih
topova danonono tuklo Negotin. Ozlojeeni i podnapiti beari na elu s
Veljkom munjevito su provalili u turski anac. Sasekli su topovsku
posadu. U turskom logoru nastala je zabuna. Iznenaeni Turci nisu
shvatili ta se zapravo dogodilo. Jurili su jedni na druge. Zbijali se u
gomile. Vikali, kleli i pucali. Sa pomahnitalim bearima Veljko je naletao
na gomile zbunjenih Turaka.
Beite, Turci, pobi nas Hajduk Veljko!
Za to vreme stotine peaka prenosile su iz turskih aneva puanu
i topovsku debanu. To to se deavalo nije liilo na boj ve na stranu
zabunu. Izmeali se Srbi i Turci. Nije se znalo ko koga bije i see. Sa
srpskih utvrenja pucali su topovi i puke. Naposletku su Turci napustili
severni anac. Lake turske topove beari su na rukama preneli u svoj
anac, a u teke metnuli mine i unitili ih. Uto se spustila no. Sad je iz
346

svih turskih aneva poela da grmi topovska paljba, a turska konjica se

kao lavina ustremila na osvojeni anac.
Ono to je Veljko eleo, ostvario je. Naneo je osetan gubitak
neprijatelju i zaplenio debane da se moe boriti bar nedelju dana. U
sukobu je izgubio skoro stotinu ljudi. Te noi Turci su rano prestali s
bombardovanjem. Sutradan su ve ponovo utvrivali severni anac. Na
mazgale su dovukli i postavili nove topove, a iza svojih palisada kezili
krvoedne zube i psovali:
Pocrkaete od gladi ko mievi u bari!
Zar niste uli, gadovi balijski, da dolazi Karaore s vojskom i
topovima? odgovarali su Srbi prkosno.
Majku emo i njemu i vama, aurska kopiladi, -odgovarali su
Turci.
Spremite vi Kapetan-painu kadunu za gospodar-Veljka. Bule za
njim luduju.
Hajduku vam majku, ni mia vam u mei neemo ostaviti! A
srpski vojnici odgovarali su pesmom:
Bolan mi lei deli Kara Mustafa.
Ko e da ljubi tu vernu ljubu?
Neka je ljubi taj Hajduk Veljko,
Jer on je bolji junak od mene.
Ve osamnaestog jula Kapetan-paa je naredio da se sva topovska
orua stave u dejstvo. On je dobio izvetaj da je Hurid zaobiao
Deligrad i da napreduje prema Moravi. Ozlojeen, hteo je snagom i
navalom, bez obzira na rtve, poto-poto da osvoji Negotin kako bi pre
velikog vezira stigao Dunavom pod Beograd. Ceo dan je Veljko sa
osmatranice posmatrao durbinom kako se u polju postrojava i prikuplja
turska vojska. im se spustila no, poelo je bombardovanje. Iz pedeset
topovskih cevi letela su ulad na srpske aneve i kue. Izbilo je na
desetine poara. Oko ponoi, Turci su pokuali dva juria, ali su
odbaeni uz velike rtve. Palisade na srpskim anevima bile su na
desetine mesta isprolamane, grudobrani oteeni. I ostatak Baba
Finke je sruen. Jedva se moglo ui u podrum, koji je sluio kao
skladite debane. Veljko je delio debanu na ravne delove stareinama
aneva.
Kad je pred zoru bitka prestala, Veljko se povukao sa Abraom i
Milutinom da se malo odmore i popiju koju au vina. Dole su i ostale
bimbae i buljubae. Odlueno je da se dre u Negotinu jo nedelju
dana, pa ako za to vreme ne dobiju pomo da odstupe preko bare i
organizuju odbranu na planini. Veljko je mnogo pio i celo vreme zametao
ale, jer su buljubae bile smrknute, a sa lica im se videlo da su na
347

granici snage. Svima je bilo jasno da se u Negotinu nee moi odrati,

ali nijedan nije hteo da se suprotstavi Veljku, koji je tvrdoglavo nastojao
da odbrani Negotin po svaku cenu. Meutim, svi su znali da bi bilo
najbolje i najpametnije da se to pre dokopaju irine i gerilskog
ratovanja, kako je savetovao Karaore.
Prihvati ti borbu na Negotinu, ali se odmah izmii u planinu. Tvoji
ljudi su za irinu; da u zasedi saekaju, pobede i brzo umaknu.
Vodov lik svima se sada vrzmao po pameti. Zato mi nije poslao
pomo, pitao se Veljko. Mora da neto nije u redu tamo. ta li se dogaa
na Moravi i Drini? Moda sam pogreio to sam ovolike ljude straio?
Ipak sam tri meseca zadrao tursku vojsku. Teko e se usuditi da me
napadnu u planini. A im doe zima, Turci e se povui, mislio je, ali se
nije kolebao da i dalje brani Negotin. Buljubae i bimbae su utke
gledale Veljka i nisu se usuivale da predloe odstupanje.

348

XXII

Osvanuo je devetnaesti dan opsade Negotina, petak dan kad se

Turci odmaraju i ne napadaju. Veljko je poranio da obie aneve i
iskoristio miran dan za popravku proloma na utvrenjima. Obiao je
redom sve aneve. alio se s vojnicima. Izdavao je nareenja i oseao
se veseo i razdragan kao retko kad od opsade. U toku noi doneo je
odluku da idueg petka napusti negotinske ruevine. Ve je izdao i
nareenje da se sa novim fainama, gredama i daskama popuni
mostovska saobraajnica preko bare. Trebalo je najpre izneti lake
topove i teke ranjenike, a zatim odstupiti s vojskom. Ve je poslao i
glasnika u Pore da mu se otud doturi hrana i debana.
Tako razmiljajui doao je u Abraev anac. Poto je
porazgovarao s posadom na grudobranu, zapazio je da na mazgalu
nema topa. Okrenuo se prema tobdiji i zapitao ga:
Zato je top uklonjen s mazgala?
Zato to ga Turci neprestano biju. Skidam ga preko dana i
nametam nou kad zapone borba.
Vrati odmah top na svoje mesto! Neu da misle da ih se plaimo.
Nemoj, gospodaru, otetie ga turska ulad.
Top na svoje mesto! uzviknu Veljko ljutito.
Posada je brzo vratila top na mazgal. Veljko se tada pope na
grudobran do topa i poe da osmatra turski anac niz cev.
Skloni se, gospodaru, prepoznae te Turci i ubiti! viknuo je
uplaeno tobdija ivko.
Zar hoe da me ubiju? naalio se Veljko.
Ne ali se, gospodaru! Turci pucaju im promoli glavu.
Ba u asu kad se Veljko uspravio da sie sa mazgala, planuo je
turski top. ule je zahvatilo Veljka po desnoj strani iznad pasa.
Dr! viknuo je Veljko, zaljuljao se i pao u rov.
Odmah su pritrali Abra i buljubaa Petar.
Cela desna strana Veljkovog grudnog koa bila je razneta uletom.
Abra je odmah shvatio da se dogodilo veliko zlo. Pozvao je sve prisutne
u anac i prepun bola rekao im:
Zaklinjem vas mrtvim Veljkom da nikome ne kaete da je
poginuo. Ko to oda, nemao mira ni ovoga ni onoga sveta. Potomstvo mu
349

se gubalo! Dajete li re, brao?

Dajemo odgovorili su prisutni suznih oiju i oborenih glava.
Tada je buljubaa Petar Kujundija uzeo iz silava Veljkov pitolj i
otpasao mu sablju. Abra je zamotao pobratima u urak i preneli su ga u
podrum Baba Finke. Iste noi tajno su ga sahranili, a komandu nad
vojskom preuzeo je Milutin...

350

EPILOG
Ve

sutradan Turci su osetili da je Veljko poginuo. Na svim

anevima istakli su barjake i hiljadama glasova urlali:
Hej, auri, gde vam je Veljko!?
Otiao je da dovede vojsku, balije! Saekajte dan-dva, pa e vam
on majku majinu.
Nema Veljka! urlali su Turci.
Jo istog dana navalili su sa svom silinom, ali su se ozlojeeni Srbi
borili upornije nego ikada ranije. Hvatali su se s Turcima golim rukama
za grla na anevima. Tri snana turska juria su odbili. Ceo prostor
pred srpskim anevima zatrpan je turskim leevima. Uvee, im je
prestala borba, brzo su poeli da se prazne srpski anevi. Odstupanje
iz Negotina izvedeno je tiho. Najpre su preneti ranjenici, a zatim je
lagano odstupala vojska. Abra je hteo po svaku cenu da izvede Kulju.
Spremao ga je kao kad Veljko ide s njima na juri u Turke. Na sredini
prolaza Kulja se uzjogunio, zastao, digao glavu i poeo bolno da re.
Uzaludno su svi nastojali da ga krenu napred. Konj se otimao i sruio se
u baru. Brzo je potonuo u glib i pesak, ali mu je na povrini ostala jo
glava. Abra nije mogab da zadri suze. Izvadio je kuburu, metnuo cev
Kulji u uvo i opalio, a glasno proaptao:
Oprosti, pobratime! Bar ga niko posle tebe vie nee jahati.
Veljkova pogibija ubrzala je propast ustanka. Prvog septembra Turci
su zauzeli Poreko ostrvo, petoga Zasavicu, a s juga zaobili Deligrad,
pa se uputili desnom obalom Morave prema Smederevu. Dvadeset
prvog septembra Karaore, Nedoba i mitropolit Leontije preli su u
Zemun. Dvadeset treeg septembra Turci su bez otpora uli u Beograd.
Sve ustanike istaknute stareine pobegle su sa svojim porodicama u
Austriju. Uz stareine je prebeglo dvadeset etiri hiljade ljudi. Srbija je
ostala u zbegovima po umama i planinama. Deligradska posada
napustila je utvrenja, rasula se u manje odrede i nastavila gerilsku
borbu. To se dogodilo i s vojskom na zapadu oko Munja i Rudnika.
Turci su ulazili u puste gradove i prazna sela. Tek kad je doao u
Beograd, Hurid-paa je shvatio da se Srbija ne da i ne moe pokoriti.
Zima je na domaku, gradovi su pusti i prazni. Ustaniko vostvo pobeglo
351

je u Austriju, ali je ostala nepokorena hajduka Srbija po zbegovima i

umama. Uzalud su ozlojeeni odredi turske vojske jurili raskaljanim
drumovima i palili sela. Plena nije bilo. Srbija je uzmakla u ume, peine
i nepristupane planine. Vina nevolji, durana i nesalomljiva, ostae i
saekati ponovo povoljnu priliku da ustane i bori se za slobodu.
Tu, u pustom Beogradu, na granici prema Austriji, Hurid-pai je
postalo potpuno jasno da je uzalud gubio vreme i satirao vojsku. Uao je
u gradove, ali mu je umakla Srbija, plen, i ceo posao bio je uzaludan. Tu
je on saznao i drugu nepovoljnu vest: da su Rusi pobedili Napoleona.
Njegovi protivnici u Carigradu dignue glavu. Morao je da uri tamo to
pre. Zato mu nije preostajalo nita drugo nego da proglasi amnestiju
Srbima. Tako je ve devetnaestog oktobra u svim turskim logorima oko
Beograda saopteno Turcima da je Srbima data amnestija, da vie niko
od Turaka ne sme raditi nita na svoju ruku, a narod da se slobodno
moe vraati u svoja sela i domove.
U velikom zbegu kod Paneva tih dana susrele su se Stana i Marija.
Obe su nosile crninu za Veljkom. Marija je ve bila prela tridesetu
godinu. Okrupnjala i podgojena, gospodstvenog dranja i dobro
odevena, prezrivo i naduto je stala pred izmravelu i tugom utuenu
Stanu:
Kurvo, ti si Veljku dola glave!
Idi, eno, s milim bogom! odgovorila joj je Stana ljutito. Dok
je Veljko bio iv, bio je i tvoj i moj. Sada ga vie nemamo ni ja ni ti.
Posle toga Stana se preselila s baba-Katom u Bekerek. ivela je
skromno i povueno, a cela srpska arija ukazivala joj je potovanje i
panju kao junaku i Veljkovoj udovici. Tu se u nju zagledao bogat
trgovac i zatraio da poe za njega. Stana se nasmeila bolno i
odgovorila mu:
Ja sam imala mua junaka. Ako se budem odluila na udaju,
traiu opet junaka za mua.
Tako je i uradila. Posle dve godine srela se u Beloj Crkvi sa orem
Jorgaem, Veljkovim ratnim drugom i grkim heteristom i udala se za
njega. Rodila je dva sina, Milana i Aleksandra. Kad je 1821. buknuo
grki ustanak, kapetan ore Jorga branio je sa etiri stotine
osamdeset drugova manastir Seku. Opkoljen velikom turskom vojskom,
videi da se ne moe odrati uradio je to i Sineli na egru zapalio
debanu i zajedno sa svojim drugovima i Turcima, koji su ve bili
provalili u utvrenje, odleteo u vazduh.
Stana se po srenom okonanju grkog ustanka preselila sa
sinovima u Atinu. Sinove je odgajila u vitekom duhu. esto im je priala
podvige Veljkove i oreve... A pri pomenu Srbije, oi bi joj zasvetlele i
lice zaarilo.
Da mi je, deco, samo jo jednom da odem u Srbiju!
352

S tom eljom je i umrla. Sahranjena je u Atini.

KRAJ

Obrada: Dulence & Disco Ninja

Kraljevo.

353