O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog

rata

O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata, u postkomunističkim zemljama, počelo je da se govori
kada je pao Berlinski zid, 1989. godine.
Novoformirane demokratske vlade otvarale su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i
dostojno ih sahranjivale.
Od bivših jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija, otkopavajući masovne grobnice žrtava komunista.
Onda je tajne arhive otvorila i Hrvatska, objavljujući dokumenta o poratnim likvidacijama u Zagrebu, da bi 31. marta Zagreb
povukao prvi korak rapisujući međunarodnu poternicu za 86-godišnjim Simom Dubajićem, nekadašnjim Titovim
majorom, kojeg terete za ubistvo 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine.

Tako je ironijom sudbine Hrvatska postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ironijom
sudbine jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red.

Sve krivične prijave podnete protiv komunista do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih
grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. A, takav slučaj postoji
još samo u Rusiji, gde milioni nevino pobijenih ljudi posle rušenja društvenog poretka još nisu izbrojani, iako su nedvosmisleno
pokazali dve stvari: prvo, jednom pokrenuti talas masovnih zločina ne zaustavlja se činom osvajanja vlasti, i drugo, pre ili kasnije
komunisti počinju da se ubijaju i međusobno.

Tako je Staljin poubijao gotovo celu garnituru Lenjinovih revolucionara, da bi se potom okrenuo i protiv svojih
saradnika. U zloglasnim staljinističkim čistkama ubijeno je i više od 100 jugoslovenskih komunista – mnogo više nego što ih je u
Kraljevini Jugoslaviji ubila Žandarmerija. Nestajali su Srbi da bi na njihovo mesto bili postavljani Hrvati i Slovenci.

Od 20 članova poslednjeg predratnog Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Moskvi je 1937. godine
likvidirano njih 19. Saučesnik u ovim ubistvima bio je poslednji, dvadeseti član Centralnog komiteta – Josip Broz Tito.
On je tada postavljen na čelo KPJ, gde je nastavio da primenjuje oprobani staljinistički metod: likvidirati sve stvarne i
potencijalne neprijatelje, počev od onih u svojoj blizini.

U izraz „klasni neprijatelj“, po direktivi Kominterne, od 9. maja 1941. potpale su dve grupe ljudi: članovi ideološkog
pokreta nacionalističkog ili verskog karaktera, sveštenici, članovi policije, oficiri, diplomatski i građanski službenici
ukoliko odbiju da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga, kao i svi članovi vladajuće dinastije i svako lice za koje
se zna da se aktivno protivilo pripremama ili izvršenju revolucije…

Direktiva je, dakle, zahtevalaubistva širokog kruga ljudi, što je uskoro počelo da se sprovodi u delo. Najpre u Srbiji. I
najpre po srpskim varošima i selima. I opet je upotrebljen poznati recept sa slanjem Lenjina da diže revoluciju i razbija sistem
„iznutra“.

Očekujući otpor Srba, 1941. godine u Srbiju stiže 400 profesionalnih revolucionara, pronađenih u okupiranim
evropskim zemljama, gde su se sklonili posle poraza u Španskom građanskom ratu. Na čelu je Josip Broz Tito. Pošto se
pokazalo da 400 revolucionara nije dovoljna brojka, oni su potražili saveznike u robijašima odbeglim iz zatvora tokom
aprilskom sloma. Tako se u partizanima našao i najpoznatiji kriminalac u zemlji Draža Gligorijević, koji je aprila 1941. čekao
izvršenje smrtne kazne, zatim zloglasni razbojnik sa Kosmaja Milosav Živanović Čaruga, Aleksandar Živaljević Coja, zvani Coja
prvoborac, iz Kragujevca i mnogi drugi.

Teorija i praksa dolaze prvi put masovno do izražaja u Užicu, jedinom većem mestu iz kog su se Nemci povukli bez borbe, 21.
septembra 1941. Nemci su predali Užice Žandarmeriji i Pećančevim četnicima koji, videvši da dolaze komunisti, pozivaju
najviđenije građane da proglase mobilizaciju. Ovi, pak, nameću odluku da se grad preda bez borbe, s obrazloženjem:
„Da vidimo šta i ova naša deca hoće“. Već 1. oktobra komandant Užičkog partizanskog odreda, Dušan Jerković, izdaje proglas:
„Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja„. Uskoro u grad dolaze sve komunističke strukture. Bogate,
ugledne i nepokorne građane komunisti masovno hapse i streljaju iznad kasarne u Krčagovu. Jedan od glavnih
egzekutora, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je posle da su ubili preko 400 osoba. „Neke sam ubio i maljevima„, rekao
je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, a među njima i akademski slikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28.
novembra, uoči povlačenja iz Užica.

Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi
bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Nemački izveštaji javljali su o
klanju žrtava, a nedićevski o ubijanju sekirama. Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično nosio
crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem. Komunisti su pedesetih godina sakupljali potpise da se
Janković proglasi za narodnog heroja, ali su odustali jer bi to ipak bilo previše. Ali, postavili su mu bistu, koju su Čačani prvom
prilikom sklonili. Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića, dok je drugi rođeni brat,
Dušan, tokom rata bio korektor u jednom listu u Beogradu. To je bio razlog da ga posle rata streljaju. Kada su mu drugi uhapšenici
u ćeliji rekli da će sigurno preživeti, zbog sestre i šuraka, on je odgovorio: ‘‘Naprotiv, ja ću prvi biti streljan!“

Masovna ubistva građana u Užicu, Čačku i drugim mestima gde su 1941. uspostavili vlast, komunisti su nazivali
„drugom fazom revolucije“, u kojoj, prema teoriji, „treba da se izvrši definitivni obračun sa klasnim neprijateljem“. Pod
„prvom fazom revolucije“ oni podrazumevaju osvajanje vlasti svim sredstvima, a pod „drugom fazom“ učvršćivanje vlasti, pre svega
likvidacijom stvarnih i potencijalnih neprijatelja njihove stranke. Tu „drugu fazu“ počeli su da sprovode u novim oblastima koje su
osvojili: u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori.

Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe.
„Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe“, pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda
Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu osmoro je osuđeno na smrt, uz uobičajenu konfiskaciju
imovine. Od ovih osmoro petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica, Blažo, Marko, Mirko i Petar Kovačević.
Prvooptuženi Novica Kovačević pre rata je bio sudija, dok je njegov rođak Sava Kovačević bio krijumčar duvana.

Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su voleli da ubijaju na
velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana
razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: „Ovo je pasje groblje“. Svedok, koji
je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja“, piše:

„Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer
su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok
su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći
uoči Božića…“

Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942„, objavio je
bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio
svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B. Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito
inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj
polovini decembra 1941. godine oni su procenili da je došlo vreme za uspostavljanje “diktature proletarijata“, kao “zakonom
neograničene i na nasilju osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom“.

U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941.
Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se umnožavaju posle 4. januara
1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su
hercegovački komunisti „meki“ u obračunu sa klasnim neprijateljem, pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba
koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka. Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj“ Petar
Drapšin.

U zločinima je prednjačio 1. udarni bataljon, specijalno osnovan za ovu namenu. Za komandanta je postavljen Vlado Šegrt, a u
štabu su bili Savo Kovačević, Ljubo Kovačević i Milija Stanišić. Dan po osnivanju ove jedinice, sekretar Okružnog komiteta KPJ za
severnu Hercegovinu, Miro Popara, donosi zaključke sa savetovanja Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta u Ivančićima,
o “beskompromisnoj borbi protiv ‘petokolonaša’srpske nacionalnosti“. Već 30/31. januara Preki vojni sud 1. bataljona
osuđuje na smrt 16 „najistaknutijih razbijača narodnooslobodilačke borbe“ u Dabarskoj vili. Četvorica su streljana, a
ostalima je kazna izrečena uslovno na godinu dana. Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, partizani
su 27. februara pod uobičajenim lažnim optužbama na Radačkom brijegu streljali 21 seljaka. Posle „užasno surovog“
nastupa i streljanja pred velikim narodnim zborom, partizani su, piše Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo.

Jedan od najmonstruoznijih zločina odigrao se tokom 3. i 4. marta u Golobrđu, na Divljakuši i u Mekoj Grudi, kada partizani
streljaju 41 osobu. U Lastvi su streljali braću Petra i Ivana Saičića, kojima su kao otežavajuću okolnost uzeli što su bili
dobrovoljci na Solunskom frontu. U selu Brajićevići streljali su 12 starijih ljudi. Posle obilnog ručka, pred masom sveta,
Drapšin je uperio pištolj u Milana Zirojevića, rekavši: „Ovoga gađam u oko“. Ipak je promašio, pa je nesrećnika, koji je
govorio da ništa nije kriv, dotukao partizan Slavko Kocka. Utom je rodbina osuđenih, do tada u neverici, stala da
leleče, dok su partizani započeli pesmu i šenlučenje, terajući rodbinu da im se pridruži. „Ta stravična mešavina pesme i
leleka ostavljala je poražavajući utisak na sve prisutne, izuzimajući organizatore i izvršioce tog groznog čina“, piše u
svojim sećanjima Savo Skoko.

Partizansko kolo, nad još toplim leševima (bukvalno), vilo se i u Jasenku. Drapšin je tu izjavio: „Moramo ubijati i
nevine zajedno sa kvislinzima da ne bi nas oni ubijali“. Na igrankama oko ubijenih u selima Mala i Velika Gareva i Dobrelje
partizani su pevali svoju novu pesmu: “Što ne valja ubićemo, komunizam širićemo“. U Dobreljima su streljali dva starca i
jednog 13-godišnjeg dečaka, Obrena Nikolića.

Drapšina, potonjeg komandanta jedne od komunističkih armija, Savo Skoko opisuje kao „psihički nestabilnu ličnost“,
uz napomenu da se ova nestabilnost „graničila sa ludilom“. Neposredno posle rata, u trenucima psihičkog rastrojstva,
Drapšin je izvršio samoubistvo, što su komunisti, kao i njegove zločine, decenijama skrivali.

Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da je bio još gori i da se
njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti“. Kovačević je lično učestvovao u suđenju i
ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može
videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas“.

Samo u zborniku dokumenata Nedićeve uprave, koja su sami komunisti odabrali i objavili 1965. godine, navedeno je
oko 1.000 imena njihovih žrtava (civila) u „Nedićevoj Srbiji“, pre jeseni 1944. godine. Samo jedna dopuna spiska žrtava
komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradnika, činovnika, domaćica, sveštenika, zanatlija. Nedićeve vlasti nastavile su
da beleže ubistva i narednih godina. Avgusta 1942. godine nedićevci su evidentirali 18 slučajeva ubistava civila. Na primer: „Trećeg
avgusta u selu Negrišori (Guča) ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije bio u partizanskim
redovima, pa je odrekao saradnju komunistima“. Ili: „Tridesetog avgusta od strane komunista ubijen je u Stragarima
(srez Orašački) Miron Đurić, arhimandrit“.
Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani otpočeli sa pokušajima povratka u Srbiju. Među
najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda,
pod komandom Marka Nikezića. Stradali su glava porodice Nikola, njegova žena Novka, sinovi Živorad i Milorad i snaja
Mileva (Živoradova žena). U ovom selu ubili su ukupno 34 osobe, u obližnjem Malom Popoviću 22, itd. Lakoću s kojom
su ubijali vidimo i u dnevniku 1. čete Kosmajskog odreda: „Rad u četi: Čitanje ‘Proletera’ sa diskusijom. Brijanje.
Uveče je četa izvršila likvidaciju jedne izdajnice iz Kusatka“, zapisano je za 20. jul 1943. A ovo je zapis za 21. jul: „…
Individualno čitanje. Uveče četa je izvršila likvidaciju jednog narodnog izdajnika u Kusatku„.

A, onda je stiglo „oslobođenje…“ Prava prilika za izvođenje „druge faze revolucije“ ukazala se, iza tenkova Crvene armije,
oktobra 1944. godine. U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji
nije dovoljno pušteno krvi„, rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog“ Beograda. „Srbija nema čemu da se
nada. Za nju neće biti milosti„, rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca. Prvaizjava „poludivljeg“
Slobodana Penezića Krcuna, kako ga naziva pisac knjige „Na strašnom sudu“ dr Radoje Vukčević, glasila je:
„Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo„.

Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa
Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji
koju smo okupirali„. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da
svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću“, rekao je.)

Stojan Pribićeveić izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja Beograda… čitavu nedelju
dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu„. Bila je to posledica strahovitog terora. Prema podacima američkog
ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi“.
Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila.
A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više
ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici.

Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako
OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 9-10 časova uveče, sakupljali ih u
podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje.
„Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama, nogama i kundacima, jer su se oni
jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli„, svedočio je Petrović. On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno
nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma.
Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća. „Za onih šest meseci dok
sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru
1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije“, kaže Mija
Petrović.

Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata
bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su
pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Železničkoj koloniji i na mnogim drugim mestima.
Istovremeno, koncentracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio čuvare.

Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji. U Nišu, zloglasni koncentracioni logor na
Bubnju nastavio je da radi. Nišlije i meštani okolnih sela i varošica ubijani su na brdu Bubanj, iza zidina Kaznenog
zavoda, kao i na mestima gde su danas teniski tereni i rov iza tvrđave. Jedno od najvećih stratišta bilo je u selu Krupac
kod Aleksinca, gde su seljaci, mnogo godina kasnije, prilikom oranja otkopavali ljudske kosti. Prema minimalnoj
proceni istoričara Aleksandra Dinčića, u Aleksincu i okolini komunisti su ubili preko 600 osoba. Zasad najdetaljniji popis
žrtava komunista sačinili su istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević za čačanski kraj. Sakupili su imena 1.341 žrtve, s tim
 što za 735 osoba nije bilo moguće utvrditi od koga su stradale, ali pouzdano se zna da je reč o protivnicima
komunizma. Ovde treba dodati još preko 1.000 mladića koje su komunisti nasilno mobilisali i smišljeno odvodili pred
nemačke cevi na Sremskom i drugim frontovima toga doba. Inicijativa da se otkopa jedna od masovnih grobnica, na
pomoćnom igralištu FK “Borac“, uvek je propadala.

U Kragujevcu, komunisti su najviše ubijali u Kapislani, u krugu vojne fabrike, a imali su i logor na Metinom brdu,
takođe preuzet od nacista. U Kruševcupostoji čak i toponim Madžino groblje, prema imenu jednog komuniste. U Užicu,
krajem 1944. i početkom 1945, ubijali su u Skojevskom parku na brdu Pora, u Krčagovu, gde je danas gradska bolnica,
u Starom gradu (danas: Terazije), kao i u tranšejama iznad Carine. U Valjevu su ubijali na brdu Krušik, ispod kasarne
Petog puka. Žrtveleskovačkog kraja ubijane su u okolnim selima, najviše u Slavniku, gde je postojao i logor.
U Gornjem Milanovcu, mnogi „narodni neprijatelji“ izdahnuli su pod mukama u zgradi starog suda, gde je bila glavna
tamnica. U samom gradu egzekucije su bile na mestu zvanom Groblje. U Resavisvake noći su bila streljanja kraj druma
Svilajnac – Crkvenac, a masovna grobnica postoji i u Rasadniku. Masovne grobnice u Jagodini nalaze se u bagremaru
kraj puta za Rakitovo, u bagremaru Mike Mladenovića i na Konjskom groblju, koje se i danas zove Strelište, a
u Zaječaru na brdu Kraljevica, kraj puta za selo Vražogrnac, u potoku Zmijanac, u jarugama prema Boljevcu, na
obalama Timoka, u šumi pored Tupižnice…
Kao strelište u Šapcu poslužila je stara tvrđava, dok je u Požarevcu najviše nevinih građana palo kraj starog
petrovačkog puta.
Jedna od današnjih opština sa najvećim brojem žrtava komunizma je Aranđelovac. Istraživač Rade Glavaš sakupio je više
od 500 imena ubijenih, koja će uskoro biti objavljena u njegovoj knjizi. Kompletan popis postoji i za opštinu Sopot, koji sadrži 202
imena ubijenih od komunista.

U Novom Sadu komunisti su ubijali „narodne neprijatelje“ u Rajinoj šumi, a u Banatu najviše u Deliblatskoj peščari. Na Kosmetu,
najviše u Kosovskoj Mitrovici, a postojao je i logor kraj manastira Visoki Dečani, u kome su kosti ostavljali „kulaci“ iz cele
Srbije

Есклузивно: Амерички документи о стању у Југославији 1946: народ против

црвеног режима.
Уобичајени призор у Београду после ‘’ослобођења’’: Грађани наилазе на леш
човека убијеног током ноћи.
ФОТО: Риста Марјановић
Насупрот уобичајеној комунистичкој пропаганди у полетној обнови и
изградњи, комунисти су терорисали народ широм земље, а нарочито у Србији,
Босни и Херцеговини и Црној Гори (због покушаја атентата на Тита). Од Лике до
Македоније деловале су јаке герилске групе, а комунисти током ноћи нису смели да
се задржавају по селима
ЦИТАТИ:
“Герилске формације су бројне и делују широм Србије тероришући комунистичке
присталице и владине функционере. У неким деловима, герилске формације броје
50 до 150 људи. Тројке и нешто веће групе учествују у малим саботажама,
разоружавању појединаца, плене храну и убијају истакнуте следбенике
комунистичког режима , пале документа и подмећу пожар у задружним објектима.
Готово свакога дана избије најмање десетак таквих инцидената. Истакнути
комунисти не ризикују да преноће у српским селима“
“Председник Владе Федералне Хрватске, др Владимир Бакарић, је критикован због
тога што је пустио из затвора Ловру Матачића, истакнутог усташког вођу и још му
вратио предратно радно место диригента у хрватској опери“
“Такозвани „пречански“ Срби – Срби који живе у Хрватској – који су се, током
окупације, већим делом придружили партизанима како би избегли усташке масакре
и који су били главне присталице комунистичког режима у Хрватској, сада су
незадовољни“
У последњих неколико година, широј јавности су постала доступна документа
америчке обавештајне службе везана за непосредни послератни период. Међу њима се
налазe и бројни извештаји који говоре о ситуацији и атмосфери страха и репресије
наметнутој од новог комунистичког режима. Професионални обавештајци, лишени
емоција, бележили су хладне чињенице које пружају занимљив и, све у свему, прилично
тачан поглед на југословенску реалност у првим годинама након немачке окупације. На
овом месту представљамо један типичан извештај из тог периода у интегралној форми.
Документ, датиран на новембар 1946, налази се под регистарском ознаком „CIA – RDP82-
00457R000300790008-8“.
Унутрашња ситуација
у Југославији
Овај преглед политичких и економских токова се односи на све делове Југославије на
крају 1946.
1. Комунизација и колективизација целокупне индустрије, економских и финансијских
предузећа се убрзано наставља.
2. Формирана је мрежа задруга под државним надзором са тежњом да обухвати
целокупно сељаштво и примора их на деловање за комунистичке циљеве.
3. Целокупна политичка опозиција је укинута и њихово деловање је строго забрањено.
4. Две главне религије у земљи, православна и римокатоличка, су прогоњене и
онемогућено им је деловање с обзиром да их режим доживљава као главне центре и
језгро политичке опозиције.
5. Илегалне војне формације су углавном елиминисане. Међутим, мале терористичке
групације настављају да узнемиравају и стварају тешкоће новој влади.
6. Под притиском државе и по цену огромних људских напора, обнова земље се наставља
у великом обиму. Постигнути су запажени резултати упркос свим потешкоћама.
7. Народно незадовољство режимом је огромно али се у мањој или већој мери држи под
контролом државним терористичким методама у угушивању било какве опозиције.
8. Избори у новембру 1945 су одржани у таквој атмосфери терора. Свака федерална УДБ-
а (претходно ОЗНА) је имала посебно одељење звано „изборна УДБ-а“ , чији је задатак
био застрашивање и терорисање гласача. Током избора, нису постојале гласачке кутије
опозиције па су се избори свели на стварање евиденције оних који јесу и који нису
гласали. Таква процедура је имала јако застрашујуће дејство на гласаче, дајући им до
знања да ће сви они који су се усудили да не гласају бити стављени на црну листу и
означени као непријатељи режима. Уз то, комунистички агенти су ширили гласине да ће
онима који не буду гласали (за Народни Фронт, прим прев.) бити ускраћена следовања
хране, да ће бити отпуштени са посла или чак да ће им се трајно укинути запослење.
Другим речима, популација је застрашена претњом да ће сви они који не буду изашли на
биралишта бити осуђени на живот у изолацији.
9. Принудни откуп пољопривредних производа по неразумно ниској цени изазвали су
тешку озлојеђеност сељаштва. Сељаци су навикли да своје производе нуде на слободном
тржишту без икаквих ограничења. Такве грамзиве методе под присилом подсећају на
немачке окупационе мере одакле у ствари и потичу.
10. Антисавезничка кампања (мисли се на западне савезнике, САД и Велику Британију,
прим.прев.) се наставља широм земље , отворено и преко тајних агената. У дневној
штампи, на састанцима, јавним окупљањима и нарочито у војсци, антисавезничка
пропагандна кампања наставља жигосање савезника као „империјалиста, капиталиста,
угњетача народа, експлоататора радничке класе и центара реакције “. У званичним
круговима, САД и Велика Британија се сада називају „нашим бившим савезницима“.
Србија:
1. Активности опозиционих политичких партија су готово у потпуности елиминисане
претњама, хапшењима и физичким насиљем. Са изгнанством Милана Грола, некадашњим
потпредседником у Титовој влади, Демократска странка је постала од безначајног
утицаја. Вођа Радикалне странке , једне од највећих српских странака, Лазар Марковић,
осуђен је на десет година тешке робије. Миша Трифуновић, који се из Лондона вратио у
Југославију је ухапшен пре око два месеца. Лидера Независне Демократске странке, др
Дуду Бошковића, су претукли након што је издао анти-режимски манифест. Опозиционе
новине не постоје.
2. Очекује се да се ново политичко суђење усмери према принцу Павлу Карађорђевићу
који се налази у изгнанству, као и према бившим краљевским намесницима др Иву
Перовићу , др Раденку Станковићу и Александру Цинцар-Марковићу. Они се налазе у
затвору УДБ-е у Београду од првих дана ослобођења. Њима ће се придружити још
неколико особа на оптуженичкој клупи како би попунили листу оптужених. Сви они ће
бити оптужени за сарадњу са непријатељем. Принц Павле ће се вероватно суочити и са
оптужбом да се, по наређењу британског министарства спољних послова , договорио са
Немцима како би им се осигурало крило за наступајући напад на Совјетски Савез.
3. Обавезно прикупљање житарица које је прописао режим напредује веома споро,
нарочито због тога што се народ труди да сачува своје производе на све могуће начине и
тако избегне испоруку производа упркос драстичним мерама које је прописала држава. У
многим селима истакнути појединци су хапшени због избегавања испоруке робе; у
многим местима широм Србије, нарочито у околини Хомоља, Шапца и Крагујевца, герила
саботира и спречава прописане испоруке.
4. Присилно придруживање „Народном Фронту“ се примењује под различитим
изговорима и употребом претњи. Отпор народа („Народном Фронту“) је приметан и
манифестује се у различитим формама и снагом широм Србије. Герилске формације су
бројне и делују широм Србије тероришући комунистичке присталице и владине
функционере. У неким деловима, герилске формације броје 50 до 150 људи. Тројке и
нешто веће групе учествују у малим саботажама, разоружавању појединаца, плене храну
и убијају истакнуте следбенике комунистичког режима , пале документа и подмећу пожар
у задружним објектима. Готово свакога дана избије најмање десетак таквих инцидената.
Истакнути комунисти не ризикују да преноће у српским селима.
Хрватска:
1. Хрватска је и даље под утиском недавног осуђивања Алојзија Степинца . Људи су
огорчени а свештеници упркос наредбама држе мисе у његову част. До сада је било
неколико случајева напада комуниста на локалне свештенике. Комунистички агенти
током састанака користе помирљиву линију да се Степинац не третира толико лоше у
Лепоглави (државни затвор), те да има на располагању две собе и куварицу . Текст
Степинчеве одбране се шири Хрватском илегално путем летака.
2. Активности опозиције су примирене. Бивши министар др Иван Шубашић се држи у
кућном притвору. Маршенка Радић и Мира Кошутић су покренуле опозициони лист
„Слободни Дом“. Само два броја су изашла а оне су брзо ућуткане од државе. Маршенка
Радић је у присуству УДБ-е морала да потпише да се одриче од било каквих даљих
политичких активности. Лидери Хрватске Сељачке Странке, инжењер Аугуст Кошутић,
др Бариша Смољан и други су недавно отпуштени из (заробљеничког) логора и њихова
даља судбина је неизвесна.
3. Очекују се нова суђења, и то:
– Др Влатку Мачеку, др Јурају Крњевићу, др Јосипу Торбару и другим вођама ХСС-а у
изгнанству због сарадње са усташама.
– Др Бариши Смољану, инжињеру Аугусту Кошутићу и другима који се сада налазе у
Југославији због сарадње са усташама и Немцима. Они су оптужени да су преговарали
током 1944. са Кронхолцом, представником Хермана Нојбахера, опуномоћеног министра
за Југоисток немачког Рајха.
– Усташким вођама који се сада налазе у Југославији а испорученим Титу од западних
савезника.
4. Партизански функционери врше притисак на популацију да се придружи „Народном
Фронту“. Комунистички агенти шире гласине да ко год не буде имао чланску карту
Народног Фронта може остати без следовања хране или чак бити послат на тежак рад у
Совјетски Савез.
5. Председник Владе Федералне Хрватске, др Владимир Бакарић, је критикован због тога
што је пустио из затвора Ловру Матачића, истакнутог усташког вођу и још му вратио
предратно радно место диригента у хрватској опери. Бакарић је такође критикован због
тога што има превише разумевања и толеранције за одређене истакнуте личности у
Хрватској из периода пре ослобођења. Очекују се промене у Федералној Влади и јасно
окретање политике „на лево“ у односу на политику коју воде садашњи званичници.
6. Сељаци одбијају да се потчине и избегавају испоруке жита. Чести су примери примене
репресије на обе стране. Злоупотребе владиних миљеника провоцирају жестоки одговор
Крсташа и разних герилских банди. У деловима Далмације и Херцеговине још увек не
могу да се оформе јавне комисије за откуп (жита, прим.прев) због тога што становништво
одбија да се прихвати учешћа у њима тако мрским организацијама.
7. Такозвани „пречански“ Срби – Срби који живе у Хрватској – који су се, током
окупације, већим делом придружили партизанима како би избегли усташке масакре и који
су били главне присталице комунистичког режима у Хрватској, сада су незадовољни. У
деловима где су Срби већинска популација, у зонама Капела-Дабар-Плитвичка језера,
Личко Петрово село и Тушиловић-Војнић – Пјешчаница, илегални покрет „Бели Орлови“
стално спроводи саботаже и тероризам. Партизани су три пута запалили шуме код места
Капеле како би сузбили активности које се наводно тамо развијају.
Словенија:
1. Словенија је изразито католичка и суђење Степинцу је изазвало веома неповољне
политичке последице по тренутни режим. Као и у Хрватској, текст Степинчеве одбране се
илегално шири путем летака и одржавају се мисе и тражи његово пуштање на слободу.
Свештеник из Љубљане, Франц Фишер, који је одувек био познат по својим
прокомунистичким наклоностима и који је подржавао Титову владу, је у знак протеста
вратио све ордење и награде које му је доделила Титова влада.
2. Поред великог броја свештеника подвргнутих мучењу, неколицина се држи у затворима
УДБ-е без икаквог правног основа: Мартин Јурчек, др Јозе Погачник, Јакоб Жагар, Ловро
Седеј, Мирко Бартол, Иван Оленц, Дарко Слепшак и други. Због овога политички отпор
словеначког народа је у сталном порасту.
3. Изјава (Палмира) Тољатија након његовог новембарског споразума са Титом у Београду
је имала тешке последице на словеначку популацију. Значајан део те популације је у
почетку био склон да подржи Титов циљ због његове наводне чврсте одлуке да Трст
припоји Југославији. Споразум, са друге стране, јасно сугерише да је тај став напуштен.
Извештаји из Љубљане наводе да су чак и неке истакнуте присталице Титовог режима
дубоко потресене и разочаране оваквим исходом . На пример, министар Едо Марушић, је
својим сарадницима изразио своје разочарење и незадовољство режимом због овог
компромиса.
4. Крајем октобра пропагандна кампања против Англо-америчких савезника је достигла
врхунац слоганима „Смрт Савезницима“ и „Смрт америчкој УНР-и“ .
5. Константне су мале саботажне активности разних герилских и националистичких
група , пре свега у планинским пределима. Ове групе подстичу немир и таласе
незадовољства код популације ширењем пропаганде. Најактивније су групе код Похорја,
Црног Врха и Брезовице.
6. Словеначки радници су незадовољни јер су принуђени да додатно раде у текстилној
индустрији, за производњу робе која се шаље у Совјетски Савез, док су они сами врло
лоше снабдевени одећом.
Босна и Херцеговина:
1. Широм Босне и Херцеговине, са мешовитом народносном структуром, је најизраженије
деловање Крсташа и разних других националних група. Прилично велики оружани
сукоби су чести и чини се боље координисани него у било ком другом делу Југославије.
Разноврсне банде константно кидају пруге, заустављају камионе и возове, подмећу
пожаре и нападају изоловане партизанске јединице. Током септембра, оружане банде су
извршиле препад у Сарајево и подметнуле пожар у три велика магацина. Пруга Сарајево
– Славонски Брод је под сталним саботажним нападима. Двапут је нападнуто предграђе
Брчког и више пута су нападнута снабдевања на „прузи младости“ на линији Брчко –
Бановићи. На широким подручјима комунисти се не усуђују да се задржавају преко ноћи
већ иду у веће центре са јаком партизанском стражом.
2. Осим опште личне и материјалне несигурности, хроничан је недостатак новца, хране и
одеће; сиромаштво је веома раширено. Народ Босне и Херцеговине је упркос својој дугој
историји материјалног сиромаштва , током рата подржавао и хранио партизане. Заузврат
су им обећани бољи услови живота након рата. Садашња тешка реалност их је горко
разочарала.
3. Муслимани, који су биле главне присталице и носиоци новог комунистичког режима у
Босни, сада формирају илегалне јединице „зелени кадар“. Они пружају пасиван отпор
активним ометањем било које активности или мера донесених од стране режима.
4. Главни муслимански предводници су бивши министар др Сефкија Бехмен и
Шахинагић. Њих двојица су наследници Мехмеда Спаха , вође Муслиманске
Југословенске Организације. Иако се Шахинагић борио у партизанским редовима током
1943, недавно је избачен из њихових редова, док Бехмен живи у изолацији. Покренута је
јака кампања против њих двојице у „Сарајевском листу“. Авдо Хумо, један од
муслиманских партизанских вођа и сада министар у влади Федералне Босне, њих двојицу
је денунцирао као „непријатеље народа“. Ово би могла бити увертира за нови талас
политичких суђења Титових противника.
Македонија:
1. Нешто већи степен грађанских слобода је дозвољено у Македонији него у другим
републикама, можда због непосредне близине бугарске и грчке границе. Међутим, опште
незадовољство режимом је веома високо. Процене су да 25% становништва подржава
садашњи режим, 25% становништва је просрпског или пробугарског опредељења док
50% становништва жели независну државу Македонију под Англо-америчким
протекторатом.
2. Некадашњи председник АСНОМ-а , актуелни председник македонског парламента,
Антонов Ченто, недавно је са још 13 чланова парламента ухапшен у покушају преласка
грчке границе. Ово хапшење је само увећало дубоко укорењено незадовољство владом
Федералне Македоније.
3. Комунисти до сада нису имали успеха у придобијању популације захваљујући томе
што на јавне функције бирају некомпетентне и неискусне не-Македонце, који немају
никаквог утицаја и поштовања у народу.
4. Почетком октобра се одржавало политичко суђење у Скопљу. На листи оптужених су:
Вија Сајковић, командант четничког одреда Пореч ; Слободан Константиновић из
Скопља; Александар Сохољ, трговац из Скопља; Миодраг Петковић, службеник из
Скопља; Предраг Тишенковић, члан народног позоришта у Скопљу; Спаса Спасовски;
Миливоје Васић; Цана Косанова и Борис Несковски. Сви они су оптужени да су активно
учествовали у илегалним герилским формацијама или да су са њима одржавали контакт.
5. Постоје активне герилске групе које води син истакнутог српског вође из Првог
светског рата Василија Трбића (Миливоје Трбић, прим.прев.). Делују углавном око Шар
Планине. Режим је неколико пута био принуђен да испољи екстремне мере попут паљења
шума, како би герилске групе истерали на отворен простор.
Црна Гора:
1. Након покушаја атентата на Тита и његову пратњу на црногорском тлу током јула ове
године, режим је предузео драстичне мере. Велики број комунистичких функционера је
ухапшен, док су јединице КНОЈ-а и регуларне формације замењене, због сумње да су на
неки начин повезани са илегалним националним герилским групама.
2. Такозвани „Зеленаши“, предвођени Крстом Поповићем, иако малобројни, уживају
знатну подршку народа. Готово свака заједница, било које величине има свој илегални
огранак повезан са „шумцима“. Комунисти и њихове породице су у сталном страху од
ових групација.
3. У складу са прокламованим обрасцем спровођења „социјалне сигурности“ за
партизанске породице, режим реализује спровођење великог броја људи из Црне Горе
ради колонизације Срема и Војводине. Међутим, терен, другачији климатски и радни
услови на новом поднебљу су другачији и многи се тешко навикавају на нове услове. Због
тога, многи од њих се, на сопствену иницијативу, враћају својој земљи. Ова конфузија и
разочарења само продубљују већ постојећу озлојеђеност.
Са енглеског:
Ненад Јаковљевић

У СРБИЈИ ЈЕ ПОСЛЕ РАТА СТРЕЉАНО ОКО 70.000

ЦИВИЛА
Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не
разликују од фашистичких,односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре,у којима су под
нељудским условима затварани непријатељи његове власти, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог
отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и
Адолфа Хитлера!..
 Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу
Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим
конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу”
југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано
одлучили и навели Србске земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове
револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као
будућа држава.

Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. креирао границе република нове
Југославије, само је Србију оставио недефинисану. То је значи, да Србија може да буде само онолика
колико преостане кад се сви други намире. Хрватској држави Тито присаједињује српску покрајину
Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима. Уставом из 1974.
Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност.

На Косову и Метохији доселио је из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док је

забранио повратак преко 200 000 Срба. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији,
формирањем нових нација а све са циљем вештачког умањивања броја Срба. Ово је новим
комунистичким властима било неопходно како би доминацију Срба, њену заступљеност код гласања, у
државним и другим структурама што више умањили.

На бази те политике већ после завршетка Другог светског рата 1945 проглашавају се две
нове нације – Црногорска и Македонска, а 1965. створена је и трећа новокомпонована нација
„Муслимани“.

У одушевљењу што су се дочепали главног града Србије, комунисти су се тешко обуздавали у

јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви”, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из
„ослобођеног” Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Ј. Б.
Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег” Слободана Пенезића Крцуна
гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”. У
„Популарној енциклопедији БИГЗ-а” из 1976, званичној енциклопедији комунистичке Југославије, на
страни 1251. стоји да је Удба основана као Озна 14.5.1944, а да од средине 1952. није више војна
формација и да ради у оквиру устава и закона. То је званично признање да је пре тога радила изнад
закона и устава и сви они који су руководили имају командну одговорност за сва убиства која су се
догодила. Јово Капичић у медијским наступима је сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју
функцију обављао без законских ограничења. Потребни су томови да би се навели сви злочини које је
Ђилас починио, прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији.

Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између

13.000 и 30.000 људи”. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао
убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Како разумети стрељање јавних и културних радника
и уметника у Србији, само зато што су другачије мислили и противили се револуционарним тј. насилним
методама освајања власти? Пазите, није реч о ликвидацији припадника четника Косте Печанца,
Љотићевих фашиста, Недићеве жандармерије или војника Југословенске војске у отаџбини (историјско
крштених као као четници – да би се изједначили са истребитељима Срба – усташама). У питању су
били цивили, капиталисти, угледни сељаци, интелигенција (која по комунистичким критеријумима није
била поштена) све до јавних и културних радника и уметника. Једина кривица тих погубљених људи
било је другачије мишљење и противљење да се власт осваја револуционарним, насилним методама.

Било је то право „партизанско безумље и лудило“. КПЈ је већ 1941. године направила спискове за
ликвидацију угледних српских домаћина, који могу да сметају успостављању њихове диктатуре, а на
крају рата ти спискови су само допуњени новим именима. Једини Титов ратни циљ био је да преузме
(преотме) власт над читавом Југославијом, по сваку цену! Брозови партизани су борбе са Немцима и
усташама избегавали кад год је то могло. Уместо да нападају Немце, Немци су нападали њих,
организујући против и партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина.

Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима
правила партизанске херојске борбе против окупатора. Тито је марта 1943. Немцима отворено понудио
сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Ђилас и Велебит у
марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа: „Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се
само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо
само против њих.“ („Еин Генерал им Зwиелицхт“, Банд 3, Бохлау Верлаг Wиен-Коелн-Граз 1988; М.
Ђилас „Партизански рат“, Београд 1979. године). Договор је поштован, без обзира на то што га је
Рибентроп осудио и одбио, али је „фер плеј“ одржан….”

Отпор према нацистима је био само изговор, док је прави циљ био доћи на власт и завести систем
интегралног комунизма, Тито у југословенској скупштини 26.6.1950. године. За Тита, Ђиласа и његове
другове, такозвани “народноослободилачки устанак” био је само реторичка флоскула за прикривање
правог циља: комунистичке револуције/диктатуре. Организовану, војно-герилску борбу против наци-
фашизма отпочела је, прва у окупираној Европи, Југословенска војска у отаџбини на челу са пуковником
Драгољубом Дражом Михаиловићем на челу, и то 17. априла 1941. г. (истог датума је сачињен анекс
споразума између комуниста и усташа који је закључен још 1935. г. којим је уговорена сарадња у
циљу сламања југословенске државе, српства и православља).

У том тренутку је важио споразум између СССР и Немачке, тако да ниједна комунистичка
организација, укључујући и Брозову, није била, нити је могла бити у сукобу са наци-фашистима. Тек
“вероломни” напад на СССР 22. јуна 1941. г. отвара могућност ратовања комуниста против Хитлера.
Глупо и наивно је данас користити комунистичку иконографију – српове, чекиће и црвене петокраке –
као симбол антифашистичке борбе. Стаљин је први, али не и једини, који антифашизам користио као
изговор за бруталност према свим политичким противницима. То су исто радили и Јосип Броз као и
Георги Димитров. Стотине хиљада Руса, који су завршили по сибирским гулазима, били су етикетирани
као „фашисти“, што је значило дозволу за њихово убијање или у најмању руку нељудски однос према
њима. Жалосно и велика срамота је да се о страдањима на Голом отоку ћути, поготово када се зна да је
ухапшено 55.000 људи-слободара и љубитеља Русије, да је 8.800 њих убијено и то на звјерски начин,
бацано у море, сахрањивано као псе по билећком и голооточком камењару, удављено у мору као што је
случај са амбасадором Жарком Поповићем из Бјелопавлића.

Познато је да је под мукама у истражним затворима уморено на стотине људи или се убило
под несносним терором. Голи оток је својеврсни зверињак у коме су управљачи, разарали људско
тело, разграђивали, черечили, дробили, на варварски и вандалски начин, у коријену разарали
душу и морал невиних жртава, здравих и нормалних људи. По директиви Броза, голооточанима је
био створен пакао у логору, гладовали су под најсуровијим исцрпљујућим мукама, жеђ их је
сатирала на ужареном сунцу голог безводног острва. За бржу смрт, помагале су заразне болести.
Највећа радост била је смрт и сви су молили: “Убијајте, не мучите ме више”.

Зашто о овом геноциду за убијање, мучење и сатирање људи ћуте историчари, академици,
научници и јавни радници? Евидентно је да је антифашизам био један од инструмената у рукама
тоталитарних режима источне Европе који је био масовно коришћен у сврху пљачке приватне имовине,
уништавање живота и судбина појединаца и њихових породица, спровођења тортуре свих врста и
облика… или у најмању руку понижавања непожељних појединаца и група. Сваки национализам је
опасан али је српски најопаснији. Овако је гласила максима југословенских комуниста, она на којој је
Титова Југославија створена и одржавана у животу. На тој логици озидан је чардак назван братство и
јединство, ова формула остала је у животу након растакања Југославије; ево је и данас живи, делује
ефикасније него икада, а на њеној примени највише инсистирају они који с поносом истичу да су борци
против тоталитарних идеологија, комунизма свакако.

За Европу ниједан национализам на Балкану није опасан, осим српског. Оно што није дозвољено
ловачкој организацији Србије, дозвољено је армијама и паравојним формацијама осталих државица. Од
Србије је отето Косово, Срби су избрисани у Словенији, готово протерани из Хрватске, а оно мало што
их је остало изложено је шикани сваке врсте; у Црној Гори ниједан Србин не може да добије иоле
значајну функцију у државној администрацији, али за Брисел и Вашингтон то није проблем.ГЕНОЦИД
ПРЕМА СРБИМА СЕ НАСТАВЉА!.…

О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по

монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској. Када је реч о усташама,
комунисти су са њима били у добрим односима и годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у
гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: ”Комунистичка партија поздравља
усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”. У
уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име
усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске
Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово:”Комунисти неће предузимати никакве акције
против НДХ”. Усташка власт у НДХ, због своје антисрпске политике, пружила је Титу далеко
највећу подршку. ИНТЕРЕСАНТНО ЈЕ ДА СЕ ТИТО ЦЕЛО ВРЕМЕ РАТА НАЛАЗИО НА
ТЕРИТОРИЈИ НДХ! ШТА ВАМ ТО ГОВОРИ? Титови партизани никада нису чак ни покушали
да нападну, ослободе, униште логор Јасеновац. Мисли ли неко да је то било случајно? Тито је као
главног непријатеља третирао је Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником
Павелића и Немаца.

Након што се распала Југославија, уследио је осветнички поход уништавања православних

Срба.И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву
као духовни стожер Србства, тако што су најпре убијали србске владике и свештенике. Своју мржњу су
утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим
капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“,
„Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“ итд. Тада је
убијено преко три стотине србских свештеника и срушено 180 српских православних храмова!

Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“
у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. године. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у
Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши
херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа
Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. За Павла Ковачевића, партијског
руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио
„са неком врстом менталне поремећености”. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству
свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала
да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас”.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру
Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког
терора. На Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке
Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су
и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили
натпис “ово је пасје гробље”. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су
страшно била унакажена и без појединих делова тела. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису
прихватили безбожнички комунизам“.

У неким општинама у БиХ партизани су убили више Срба чак и него усташе. Њихова убиства су
била свирепа: Милан Бата Јанковић је у јесен 1941. у Чачку убијао чекићем, левом руком, са црвеном
рукавицом, док је Владан Мићић у Ужицу убијао маљем. Један од главних егзекутора Срба, Владан
Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима”,
рекао је.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског

дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и
просут мозак. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу
без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног
од водећих комуниста Милоша Минића. Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5.
крајишка дивизија у области Прибој – Рудо на свиреп начин су убиле близу 200 српских цивила. Ево
једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште
из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране
партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена
до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично
изјавио, да су се људи убијали маљем, као говеда.

ПОДУНАВСКИ ФОКСДОЈЧЕРИ су колективно веома страдали; Поименце је откривено 26.000

жена и 6.000 деце (од 51.000 страдалих Немаца) који су ликвидирани после рата, имовина им се
колективно конфискује (пар изузетака само). На основу Титових наређења, комунистички преки судови
слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте
нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског
одреда.

КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца
70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су
се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила
народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18.
маја 1945. године. Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов
Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни
докази: “Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква
доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”. Захваљујући овом “правном акту”,
Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена.

Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Извештај Државне комисије
Републике Србије каже, да су партизани после Другог светског рата ликвидирали 416 ђака и
студената, 2892 жена домаћица, јер су им мужеви били четници, 72 новинара, 857
трговаца,кафедјија, 345 учитеља, 77 глумаца и уметника!..Процене броја жртава у комунистичким
“дивљим чишћењима” крећу се и до 100.000 убијених. Историчари претпостављају да су егзекутори у
Горњем Милановцу могли да буду исти они из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском
крају. Реч је о јединици састављеној од бивших усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је
командовао потпуковник Марко Месић. Југословенска бригада била је састављена од људи из 369.
ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Пук је уништен код
Стаљинграда јануара 1943, а од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица,
почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију…

ЈОСИП БРОЗ НАРУЧИО КРВАВИ УСКРС 1944. ГОДИНЕ!… Интензитет бомбардовања

превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. Приликом савезничких бомбардовања
Београда није погођен ниједан немачки циљ од стратешког значаја.Колоне са ковчезима протезале
су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен
„пријатељским бомбама“… Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли
коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“.

У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету. Богољуб Јефтић, посланик
југословенске владе у Форин офису, уручио је демарш због директног стављања савезника на једну
страну у грађанском рату. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком
округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери
убијали Србе за рачун његовог пулена Тита. Кад је Фицрој Маклејн, шеф енглеске мисије у Титовом
штабу, скренуо пажњу Черчилу да су сви функционери Титовог покрета „отворени и задрти комунисти“
и да ће они у Југославији успоставити совјетски систем, Черчил није издржао:
– Да ли намеравате да живите у Југославији после рата?
– Не, господине.
– Ни ја. А пошто је такав случај – додао је британски премијер – уколико се мање Ви и ја бринемо какву
ће владу они успоставити, утолико боље!… Не заборавимо да Тито није допуштао да се
руши/бомбардује Загреб… ТИТО је био симбол свих комунистичких злочина, од којих је највише
страдао српски народ. Жалосно је што и после толико година, Тита чак и не означавају као диктатора и
масовног убицу!

Историја о којој се шутало: Друго лице народних хероја

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним
убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код
Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни
злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу
застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу
може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и
духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба
послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао
партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Сава Kовачевић и Војин Поповић (Петар Божовић) 1942.

Од Другог свјетског рата прошло је више од 71 годину. У том дугом периоду десило се пуно тога, што је
неминовно промијенило поглед на историју Другог свјетског рата, посебно на нашим просторима. Данас
се тај период не може објективно посматрати, ако се само прихвати идеолошка историја коју је врх КПЈ
наметнуо као званичну и која се скоро пола вијека учила у школама и због тога постала скоро стереотип
наше историје. Послије толико година, отворени су многи архиви и историјски подаци доступни су
јавности више него икада. То је омогућило да се о том периоду добије другачије гледиште, с обзиром на
чињенице и податке, пуно објективније.
Све те догађаје, које су обиљежила велика страдања и подјеле, данас посматрамо из угла српског народа
и српске историје, односно какве су посљедице ти догађаји имали по народ. Подјеле из тог времена
измирене су у Одбрамбено – отаџбинском рату 1991 – 1995. године, када се српски народ уједињен око
националних и духовних идеала, супроставио истим непријатељима као и из 1941. и створио Републику
Српску, што је велики залог те генерације за будућа српска покољења.
Oвај пут доносимо податке из новије литературе која догађаје из времена Другог свјетског рата посматра
објективније, без идеолошких оквира, користећи податке из различитих извора и са историјске дистанце
од седам деценија, који омогућава објективније приступе историјским догађајима и личностима.
Одмах по избијању Другог свјетског рата српски народ био је изложен масовним убиствима, како од
окупатора тако и од новоформираних војних формација на подручју окупиране земље. Током 1941.
године у Херцеговини највише Срба страда од хрватских и муслиманских усташа. Као одговор на те
злочине формирана је „народна војска“ која је углавном имала циљ да заштити српски народ од
истребљења. У тој војсци било је и национално и комунистички опредијељених појединаца. Због
различитих приступа у вођењу борбе, циљева и саме политике борбе, а посебно због пријеких убистава
од стране комунистичког вођства, долази до подјеле на два покрета. Равногорски покрет или
Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) у народу познати као четници, поступали су по наређењима
краља и владе из Лондона, односно њиховог званичног представника генерала Драгољуба Михаиловића,
борили су се за очување државног поретка и своје отаџбине којој су дали заклетву – Краљевине
Југославије.
Комунистички покрет или партизани слиједили су упуства Коминтерне, јасно су истицали да се боре
против поретка (и своје државе) – Краљевине Југославије, као и да руше „стари систем и праве боље
друштво“. Основни циљ овог покрета био је рушење старог система и борба да се освоји власт. Главна
препрека у тој намјери била је ЈВуО, која је до самог краја рата била главни непријатељ партизана. До
коначних подјела долази крајем 1941. и у првој половини 1942. године. Највећи разлог подјеле била су
комунистичка убиства невиног српског становништва. Српски народ нашао се тада пред биолошким
нестанком, изложен истовремено бруталним убиствима како од стране усташа са једне, тако и од стране
комуниста са друге стране.
Крајем 1941. године у партизански покрет у Херцеговини долазе инструкције вођства партизанског
покрета – „Врховног штаба“ да је примарни циљ у даљем развоју оружане борбе „бескомпромисна
борба против класног непријатеља, прије свега против тзв. великосрпске хегемонистичке клике,
око које се (наводно) окупљају све контрареволуционарне снаге у земљи“. Ове идеолошке
смјернице донесене су и под утицајем „шпанских бораца“ који су за пропаст републиканаца у Шпанском
грађанском рату кривили „пету колону“. Под „петом колоном“ сматрани су сви који су по њима препрека
„револуцији“, у првом реду представници власти: официри, судије, учитељи и други интелектуалци,
затим свештеници, солунци и имућни домаћини, јер они сигурно неће подржати „револуцију“, и да се
прво са њима мора обрачунати, јер су они, у ствари конкуренција „новој власти“. Посебно је истицано да
борба против те „клике“ треба да буде приоритет у односу на борбу против окупатора и усташа.
Усташе, а касније и комунисти имали су тада исте начине извршења злочина – мало је познато да су и
партизани убијали људе бацањем у јаме (у требињском крају – Шуми требињској постоји више јама у
које су комунисти – партизани бацали живе људе – цивиле из околних села. То су јаме: Свити до,
Прибилова јама, Голубњача, јама Дубоко, и др.) као и истог измишљеног непријатеља тзв. „великосрпску
хегемонију“. Постоје чак и документи о сарадњи ова два покрета, у којима је дефинисан исти циљ борбе.
У исто вријеме српски народ био је изложен убијању од више различитих непријатеља. Тиме је за
херцеговачке Србе створен ужасан кошмар, јер су стравични покољи између усташа (Хрвата и
Муслимана) и Срба добили још једну димензију – идеолошку, која је гурнула Србе у међусобне покоље.
Руководство партизанског покрета посебно је истицало да у Црној Гори и Херцеговини не би
требало толерисати постојање било каквих других оружаних формација, осим
партизанских. Преко црногорских НОП одреда вршио се притисак на руководство НОП- а у
Херцеговини, да прекине сваку даљу сарадњу са четницима у борби против усташа, и да се умјесто
сарадње са њима најенергичније обрачуна. Због устезања херцеговачког партизанског руководства да
загази у братоубилачку борбу, за команданта новог Оперативног штаба за Херцеговину одређен је Сава
Ковачевић, дотадашњи командант Никшићког НОП одреда. То је урађено без одобрења Главног Штаба
НОП одреда за БиХ, и без питања Врховног штаба НОП одреда Југославије.
 Петар Драпшин
У то вријеме у Црној Гори и Херцеговини почињена су и прва убиства у највећој мјери недужних људи,
које је партизански покрет означио као „непријатеље револуције“. На позив локалног партизанског
„руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене
експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале
локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о
људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти
учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и
четника. Осим тога партизани су из засједа нападали и италијанске војне колоне.
Личност и намјере новопостављеног команданта НОП за Херцеговину Саве Ковачевића најбоље
осликава реченица коју је изговорио на скупу руководилаца Никшићког НОП и привременог НОП за
Херцеговину у требињској Ластви, на коме је учествовао и Слободан Принцип, члан Главног штаба
НОП за БиХ. Тада је Ковачевић прекинуо излагање једног учесника о ситуацији у сјеверозападној Босни
рекавши: „Колико сте петоколонаша убили?“
Када је чуо да тамо није нико убијен, одузео му је ријеч. Већ тада у Ластви у команди Оперативног
штаба за Херцеговину почињена су и прва (до данас позната) убиства. Наиме у току наведеног
„савјетовања“ (15. јануара 1942.) у Ластву су дошла двојица Требињаца и донијела писмо које је
италијанска команда упутила тзв. Оперативном штабу НОП одреда за Херцеговину, нудећи преговоре о
ненападању.
Писмо италијанске војне команде у Ластву су донијели Владо Петковић, гостионичар из Требиња,
унук Луке Петковића прослављеног војводе из Херцеговачког устанка 1875. године и Душан Бокоњић,
фотограф из Требиња. Њихови синови били су у италијанском затвору као симпатизери комуниста. Они
су пристали да однесу писмо уз обећање да ће им синови бити пуштени на слободу. Петковић је био у
родбинским везама са Ковачевићима на Грахову, док је Бокоњић имао родбину на Вилусима. Били су
упозорени да се већ до тада у Ластви догађају „чудне ствари“. Они су без размишљања прихватили
понуду, не помишљајући да их у Ластви вреба смртна опасност. Када су дошли у Ластву и саопштили
Сави Ковачевићу, Владу Шегрту, Петру Драпшину и другима италијански приједлог о ненападању, они
су почели злокобно да се церекају и сашаптавају.
Шта се даље догодило најбоље описује Владо Шегрт у његовим „Ратним успоменама“. „Док су нам они
причали о својој мисији, Сава ми пришапта да је то шпијунска сорта. договорисмо се да их
испитамо. Показало се да су обојица шпијуни. Покушали су да нас обману, али су се сплели и на
крају испричали све што су знали. (?) Одмах је образован ратни суд који их је осудио на смрт
стријељањем“. Они су тада три дана звјерски мучени у затвору у Ластви и убијени као „буржуји и
потенцијални непријатељи“. Шегрт је добро знао да се није радило о никаквим шпијунима. Њихова
родбина их је нашла послије протјеривања партизана из Херцеговине у јуну 1942. године у једној
удолини покривена танким слојем земље у похабаним сељачким одијелима и опанцима (одјећу су им
одузели партизани).
Немогуће је овдје навести сва имена убијених као ни имена њихових убица. Већина жртава били су
обични цивили, чак и жене и малољетна дјеца, изнемогли старци. (Најсажетији попис партизанских
жртава и њихових убица налази се у књизи Сава Скока „КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1941 –
1942.“). Комунисти су убијали и своје истомишљенике само ако би се посумњали у њихову
лојалност Комунистичкој партији. Они који су чинили та злодјела били су добрим дијелом психички
болесне особе. Размјере партизанских злочина у Херцеговини 1941. и 1942. године могу се сагледати и
из извјештаја Васа Мискина – Црног, члана Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 28. априла 1942.
године на састанку Окружног комитета КПЈ у Фатници. Према том извјештају, казнене експедиције
Оперативног штаба за Херцеговину убиле су, до тог времена преко 500 људи (махом цивила).
 Милија Станишић
Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима,
са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери
тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без
преседана у историји српске Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени, да су почињени у циљу
застрашивања српског народа како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу
може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и
духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба
послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао
партизане из источне Херцеговине средином 1942. године. Тада је ухваћен и кажњен већи дио виновника
тих злочина. Партизани су током Другог свјетског рата кршили правила рата и Женевску конвенцију
према припадницима ЈВуО – четницима који су као војска међународно признате државе били њима
заштићени.
Најистакнутији партизани – егзекутори који су сијали смрт и вршили терор над српским народом
Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и
Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од
партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић,
Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…
Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ
Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за
команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која
постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима
хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске
добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина,
интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво…
Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и
априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије,
Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене
експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини
и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.
Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на
Бадњи дан 1942. године.
 Сава Ковачевић
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира
Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима.
Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко. Сава Ковачевић је наредио да се ухапси
парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на
Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код
Никшића.
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из
манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.
На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира
Косијерево Ристо Јарамаз.
По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира
Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах
манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи.
Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из
манастира Дужи Дамјан Зотовић.
Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару
и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ:
Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.
Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на
своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову
његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила,
Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Димитрије Булајић и Драгица Правица

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића
његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27.
фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и
комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило,
Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко,
Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац
Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.
По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од
њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају
да поред убијених Срба играју и пјевају.
Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар
Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941.
године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на
слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941.
године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида
на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан
1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.
Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине
„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из
ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском
савјетовању)
Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић,
командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је
на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих
идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по
ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против
четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица
починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и
Невесиња.
 Владо Шегрт: „Требало је убијати више…“
„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па
је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око
мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о
стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)
Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр.
када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945.
године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму
Чекалица код Вучијег Дола.
Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба
било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина
Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни
произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у
Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:
 У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак
Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.
 У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ
Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић
Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.
 У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија,
Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта
1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског
устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње
двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)
 У Столачком срезу: Беловић Софија,
 У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка
Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава
(Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава,
Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић
Аница, Тодоровић Риста.
 У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.
Списак убијених није потпун.
Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице
синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо
Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова
Тепурића, супруга Виде Тепурић.
Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред
сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада
стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је
једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде.
Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“
су тада стријељали и сљедеће дјевојке:
Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу
Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић,
Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских
мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.
Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још
убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.
Идеали и држава за коју су се борили (и убијали) наведени партизани – комунисти, бесповратно су
нестали, вријеме и новији догађаји превазишли су их. Такозвани „народни хероји“ које је проглашавало
тадашње руководство КПЈ показало се да имају и друго лице, и то врло незгодно, са становишта
национално свјесног дијела српског народа – злочиначко. Догађаји које је руководство КПЈ означило као
„лијева скретања“ нису ништа друго већ злочин према српском народу.
Стицајем историјских околности, починиоци ових злодјела нашли су се на страни побједника, и за
своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па
чак и оног дијела српског народа кога су убијали.
Због почињених злочина над српским народом, коме су и сами припадали, они не могу носити епитет
„народни хероји“ јер за своја злодјела нису никада одговарали, а злочин никада не застаријева. У вријеме
СФРЈ, свако другачије мишљење о тим догађајима и личностима било је строго кажњавано, и стога није
постојала могућност осуде комунистичких злочина, као и одговорних за те злочине.
У земљама Европске уније поштује се Резолуција Савјета Европе о осуди злочина комунистичких
режима. Ову резолуцију требају да усвоје све земље – будуће чланице. И руска Државна дума осудила је
злочине из стаљиновог времена. Историја би требала бити написана истинитим чињеницама, без
обзира на то да ли то некоме одговара или не одговара, због политичких или личних разлога,
поготово данас када је од тих догађаја прошло више од 71. годину.
У народу се каже: „Истина је Богу мила“. Истина о овим мученицима може да нас сачува од
подијела. Истина о терору над православним Србима и Српкињама Херцеговине у времену Другог
свјетског рата треба да угледа свјетлост дана. Посебно из разлога да будуће генерације не остану у тами
неистине и заборава.
Аутор: Милан Путица /Радио Требиње

Dokument iz 1944. otkriva jeziva naređenja „Ko ne može da ubije

neprijatelja, taj nije komunista“

U novootkrivenom dokumentu Komunističke partije Srbije navodi se da onaj ko nije spreman da ubije
političke neistomišljenike ne može biti komunista.

Ovaj izveštaj Okružnog partijskog komiteta, poslat iz Velike Plane centrali u Beogradu novembra
1944, nedavno je u Arhivu Srbije pronašao istraživač Nemanja Dević.

„Iz priloženog spiska Ozne vidi se koliko smo ih do sada likvidirali. Trebalo bi ih još toliko da bude.
Kod likvidacija koje zahtevaju konspiraciju pomalo smo grešili, ali sada već uspevamo da bolje
organizujemo konspiraciju. (…) Likvidaciju vrši bataljon. Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je
jedan od najboljih načina koji stoji na raspoloženju. Njegova odlučnost, revolucionarnost,
beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju – izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije
neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista…“, navodi se u izveštaju. Dević napominje
 da je ovo samo jedan u nizu novih dokumenata koji govore o revolucionarnom teroru i zločinima
komunističkih vlasti nakon 1944.

– Ona su najubedljiviji odgovor onima koji neprestano govore o revizionizmu, pokušavajući tako da prikriju
svoj dogmatizam. Ovo pismo je jedno od najjezivijih iz čitave serije novootkrivenih dokumenata koja govore na
tu temu. Od onih koji su te egzekucije vršili traženo je da to čine bezuslovno, onako kako partija nalaže. U
suštini ovde piše da ako niste spremni da za partiju ubijete čoveka, onda ne možete ni da budete deo te partije –
kaže Dević.

Istoričari i pripadnici Komisije za popisivanje žrtava koje su ubili komunisti pronašli su u arhivama BIA
brojna dokumenta koja otkrivaju masovne zločine. Istoričar Srđan Cvetković, nekadašnji sekretar
Komisije za tajne grobnice, navodi da su najznačajnija dokumenta „Knjige streljanih“.

– Nažalost, oko 30 odsto ovih knjiga je sklonjeno. Tih knjiga nema za Beograd, Šabac i Kragujevac i
ukoliko one budu pronađene, broj popisanih žrtava bio bi znatno veći od dosadašnja 59.554 ubijena u
Srbiji, a u Beogradu 3.615. Među ubijenima je velika većina nevinih ljudi, ali ima i stvarnih saradnika
okupatora. To je namerno tako rađeno – objašnjava Cvetković.

Dokumenta otkrivaju da su razlozi zbog kojih su partizanske jedinice bez suđenja streljale ljude i bacale
tela u neobeležene grobnice uglavnom bili ideološki. Međutim, kako pokazuje istorijska građa, žrtve su
bile i oni za čiju su se imovinu interesovali tadašnji vojni i komunistički čelnici.

Među žrtvama bila su i deca uz čija je imena upisivano D. M., što je značilo da su uglavnom samo
članovi šire porodice pripadnika pokreta Dragoljuba – Draže Mihailovića. Među streljanima je bilo i
mnogo žena uz čija je imena najčešće upisivano „špijunka“ i „prostitutka“. Dokazi da su motivi za
ubijanje bili koristoljublje jeste i to što je pored imena ubijenih navedena i njihova imovina, koja je
prešla u ruke tadašnjih moćnika.

U Sloveniji 100.000 žrtava

Komisija Vlade Slovenije do sada je otkrila 581 masovnu grobnicu i popisala 100.000 žrtava koje su
streljale partizanske jedinice. Članovi te komisije su u arhivama pronašli samo 281 presudu na smrt za
period od 1945. do 1952. u Sloveniji. Dr Mitja Ferenc, profesor istorije na Univerzitetu u Ljubljani i
član slovenačke komisije, kaže za „Blic“ da se u masovnim grobnicama nalazi znatno više žrtava nego
što su pretpostavljali.

– Na primer, tako je bilo sa jamom Tezo kod Maribora, gde smo pretpostavljali da ima oko 2.000 žrtava.
Kada smo počeli sa otkopavanjem, samo u prvom sloju otkriveno je 1.179 tela. Kako je rov dug 900
metara, pretpostavljamo da u njemu ima oko 15.000 žrtava. Ispostavilo se da je to jama sa najvećim
brojem žrtava u jugoistočnoj Evropi. U Hudoj jami, kod Laškog, pronađena su tela 726 ubijenih bez
prostrelnih rana, koji su živi zakopani – kaže profesor Ferenc.

Slovenačka skupština je 1992. donela zakon o pomirenju različitih pokreta otpora jer su tamo
postojale, osim partizana, Plava garda pod komandom Dragoljuba – Draže Mihailovića i Bela
garda, koja se borila za nezavisnost Slovenije. Od 1996. počele su prve ekshumacije kod Celja i
Maribora.
 Brozova naredba
Istoričari su nedvosmisleno utvrdili da je naređenja za masovna streljanja izdao Tito, koji je
koncentrisao sve poluge vlasti – istovremeno je bio predsednik partije, države i vlade, ministar vojni i
vrhovni komandant. Naređenje je dalje išlo preko Aleksandra Rankovića, ministra policije i šefa Ozne, koja je
odgovarala samo Brozu.

Zločini partizana u Drugom svetskom ratu

Narodna oslobodilačka vojska Jugoslavije (partizani) bila je u stanju neprijateljstva prema četnicima,
odnosno JVuO. Tokom neprijateljstva partizani su kršili pravila rata i Ženevsku konvenciju prema pripadnicima
JVuO zaštićenim običajima rata i Ženevskoj konvenciji .
Rukovodstvo partizanskog pokreta pridavalo je poseban značaj borbi protiv JVuO, pa je vodila
smišljenu propagndu kampanju u cilju širenja boljševičke ideologije i jačanju mržnje prema političkim
neistomišljenicima.Zločini su bili spontani (iz mržnje) i organizovani (po naređenju). Zločini su bili prihvaćena
praksa kod partizana
“Pasje groblje”
Na Badnji dan 1942. godine partizani su počinili svoj po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori. U
kolašinskom lugu na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana, razapeli su lešinu psa na daskama u
obliku krsta. Zatim su napisali: “Ovo je pasje groblje”. Kao komandant Kolašina, major Joksimović je nekoliko
meseci kasnije prisustovao iskopavanju žrtava “pasjeg groblja”:
Pred tim jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih
milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi
povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli
stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića. Sve u svemu, pravi pakao na zemlji, u koji su doterani i u
kome su stradali pravednici, Srbi pravoslane vere i nacionalno opredeljeni. To su bili ljudi iz svih društvenih
redova, od sudije do običnog radnika. Njihova je jedina “greška” bila što nisu prihvatli bezbožnički
komunizam…
Pored “pasjeg groblja”, komunisti su ostavili traga i u brojnom jamama, u koje su poput Hrvata bacali
svoje žtrve, zbog čega su nazvani “jamarima”. Najpozntije partizanske jame u Crnoj Gori su jama u selu Griže
kod Berana[traži se izvor], Šahotička jama u Cerovu kod Bijelog Polja[traži se izvor], Šavnička jama[traži se
izvor], jama na Radovču[traži se izvor], jama kod Rijeke Crnojevića[traži se izvor] i Kotorska jama kod Nikšića
kod Vidrovana u Gornjem polju
Na osnovu Brozovih naređenja, partizanski preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez
prava žalbe. “Ova presuda je izvršena i protiv iste nema mjesta žalbe”, pisao je Sava Kovačević, predsednik
Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu, osmoro je osuđeno na
smrt, uz konfiskaciju imovine. Od svih osmoro, petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica S. Kovačević,
Blažo S. Kovačević, Marko K. Kovačević, Marko J. Kovačević i Petar B. Kovačević. Prvooptuženi Novica je
pre rata bio sudija, dok je njegov rođak i ubica, Sava, bio krijumčar duvana.
Zločini partizana u Srbiji
Partizani su još od leta 1941. godine činili: ubistva prema svom partijskom programu, pljačke, paljenja
opštinskih arhiva, itd. Samo u zborniku Nedićevih dokumenata, koji su sami komunisti odabrali i objavili 1965.
godine, navedeno je oko 1.000 imena njihovih žrtava (nenaoružanih, odnosno civila) u Srbiji pre jeseni 1944.
godine. Samo jedna dopuna spiska žrtva komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradika, činovnika,
domaćica, sveštenika, zanatlija… Na ovom dopunskom spisku je i ime čuvenog akademskog slikara Mihaila
Milovanovića iz sela Gostinice kod Užica.
Ubistva su nastavljena i 1942. godine. Samo tokom avgusta policija vlade generala Milana Nedića
zabeležila je 18 slučajeva ubistva civila. Na primer:
3. avgust: U selu Negrišori (Guča) ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije
bio u partizanskim redovima, pa je odrekao saradnju komunistima.
Ili:
4. avgusta: Od strane partizana ubijen je Milovan Ćosić, predsednik opštine u Guberevcu (Sopot),
a uselu Dučina Milutin Popović, sopstvenik vršalice, čiji je leš nađen u blizini sela. Tom prilikom spaljena
je opštinska arhiva kao i jedna vršalica, a ubijen Milosav Milić, zemljoradnik.
Ili:
30. avgusta: Od strane partizana ubijen je u Stragarima (srez Orašački) Miron Đurić,
arhimandrit.
Partizani su ubijali i 1943. godine. Primera radi, Nedićevo ministarstvo unutrašnjih poslova beleži da je
u Kraljevačkom okrugu partizanski pokret Radenka Mandića “samo u drugoj polovini avgusta ubili preko 15
lica.
Krajem 1943, radi sadejstva sa svojom glavninom u pokušaju osvajanja Srbije, partizani pokreću nov
talas zločina. Sledi delimičan popis njihovih žrtava iz novembra i decembra, prema dokumentima Nedićevog
ministarstva unutrašnjih poslova:
7. novembra oko 21 čas četiri partizana i jedna ženska upali su u selo Željevo (4 km severno od
Svrljiga) i ubili starešinu sela Svetislava Marjanovića, kojega su prethodno izboli noževima pa ga zatim
dotukli iz pušaka. Ovu grupu vodi Dušan Tasković zv. Srećko…
U noći 14/15. om partizani su u selu Drugovcu, sreza Aleksinačkog, ubili Đorđa Jeftića,
zemljoradnika, a zatim spalili arhivu oppštine Stanci istog sreza…
13. om u 23 časa grupa partizana upala je u selo Banji (4 km j-i od Aranđelovca – sekcija
Aranđelovac) odakle su odveli lekara zdravstvene zadruge Vladimira Svilingera i odneli njegovu apoteku
… Leš odvedenog lekara nađen je 14. novembra u selu Brezovcu…
15. om. u 19 časova grupa partizana upala je u selo Viševac gde je ubila predsednika seoske
opštine Čedomira Milojevića pa potom otišla u nepoznatom pravcu.
 Za sada se najviše zna o zločinima Kosmajskog partizanskog odreda, kojim su komandovali Marko
Nikezić, Draža Marković i njegova buduća žena Božidarka Kika Damjanović. Poznat je spisak od tačno 200
žrtava kosmajskih partizana, samo sa teritorije današnje opštine Sopot. U vezi ubistva dve učiteljice i drugih
meštana sopotskog sela Mala Ivanča, koje se prema citiranom izvoru Nedićeve policije odigralo u noći između
15. i 16. decembra 1943. godine, na osnovu crkvenih knjiga, ali i na osnovu svedočenja partizana, koji su se
time hvalili, hroničar piše:
„Učiteljice Kristina Stojanović iz okoline Kragujevca i Milica iz Velike Ivanče, seoski kmet Stanoje
Jovanović, trgovac Stevan Kojić i četnik Radomir Babić. Oko Svetog Nikole 1943. godine partizani
Kosmajskog odreda Ljubomir Ivković “Šuca”, Božidarka Damnjanović “Kika”, Dobrivoj Milićević “Vučko”,
učitelj iz Dražnja, i drugi, sproveli su žrtve u kuću Bogdana Rankovića, koja se nalazi na kraju Male Ivanče,
pored groblja. Posle mučenja, svi su streljani na groblju, a njihovi grobovi do danas nisu obeleženi. Pre sahrane,
tela učiteljica bila su izložena u sali seoske opštine. Krstinin muž Voja nalazio se u nemačkom zarobljeništvu.
Imali su dve male devojčice, o kojima su se potom starali meštani. O njima danas niko ništa ne zna.“
Masovna streljanja 1942. i 1943.
U Bihaćkoj operaciji 2-4. novembra 1942. partizani su zauzeli ustaško uporište Bihać. Nakon toga su
streljali 130 zarobljenih ustaša i 130 četnika, o čemu su izdali zvanično saopštenje.
Saopštenje Vrhovnog štaba NOVJ o streljanju novembra 1942
31. decembra 1942. 13. proleterska brigada i glavnina 4. kordunaške brigade napala je NDH garnizon u
Krašiću koji su sačinjavele 33. i 35. ustaška bojna i domobranska opkoparska satnija. Tokom borbe u kojoj su
savladali otpor ustaša i domobrana, partizani su u Krašiću zatekli oko 200 mrtvih ustaša i domobrana, a 233 su
zarobili. Većinu zarobljenika su, prema izveštaju Operativnog štaba, poubijali.
„Mi smo, po zahtjevu naroda, iako to nije bio jedan od glavnih razloga, većinu ustaša likvidirali. …192
ustaše likvidirali smo, a ostalo uputili smo djelomično kućama a nešto ih zadržali u partizanima. U partizanima
zadržali smo one za koje smo dobili točne podatke da nisu razbojnici, a bili su primorani, pa neki čak i slučajno
uhvaćeni i natjerani u ustaše. Od domobrana, takođe smo ih 26 likvidirali. Likvidirali smo one koji su bili na
groblju i zaklali nam dva partizana, a jednog vodili po Krašiću i tukli. 28 domobrana dobrovoljno se javilo za
partizane, a 26 smo ih zadržali sami.“
Na osnovu ovog izveštaja NVO “Istina” iz Zagreba podnela je krivičnu prijavu protiv Rade Bulata,
ratnog komandanta 13. proleterske brigade, nastanjenog u Zagrebu, za ubistvo najmanje 218 lica.
Zločin partizana u Malom Lošinju
Jedan od najvećih zločina koji su počinili partizani dogodio se na ostrvu Lošinju u mestu Mali Lošinj,
nad zarobljenim četnicima Gacke zone i njihovim porodicama. O ovim zločinima u zemlji je pisano u dva
maha. Najpre ih je 1990. godine pomenuo Pavle Jakšić, komandant partizanske 7. divizije, a potom 8. korpusa,
u svojim memoarima (“Nad uspomenama”, prvi tom, strana 528). Jakšić piše da je u njegovom prisustvu
Andrija Hebrang, jedan od vodećih hrvatskih komunista, kada se pročulo da more izbacuje unakažene
leševe,pitao Veljka Kovačevića: ” Šta si radio tamo, vojvodo”? Komandanta 13. divizije Veljka Kovačevića,
rođaka Save Kovačevića, Jakšić naziva “vinovnikom” ovog obračuna sa “petom kolonom”.
Najpotpuniji opis zločina u Malom Lošinju dao je pukovnik mr Velimir Ivetić, arhivski savetnik
Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, u časopisu ove ustanove “Vojnoistorijski glasnik”. Članak pukovnika
Ivetića objavljen je u broju 1-2 za 2004. godinu, pod naslovom “Slučaj partizanskih zločina u logoru u Malom
lošinju 1943. godine” (strana 137-159). Kako piše autor, ovo je prvi članak o zločinima “Narodnooslbodilačke
vojske Jugoslavije” ikade objavljen u ovom časopisu. Takođe, i u bilo kom drugom vojnom glasilu.
Pukovnik Ivetić najpre konstatuje da su pripadnike Jugoslovenske vojske u Otadžbini u to vreme zemlje
antihitlerove koalicije smatrale savezničkom vojskom. Zatim podseća na “opšte uslove u kojima su izvođeni
partizanski zločini”. Njih je bilo tokom čitavog rata. Ubijani su “pročetnički elementi”, kao i oni pripadnici
komunističkog pokreta koji su smatrali da je važnije braniti narod od ustaša, nego provocirati Italijane. U
streljanju potonjih isticao se narodni heroj Petar Grubar, obaveštajni oficir Glavnog Štaba Hrvatske. Primera
radi, on je 11, jula 1942, u selu Škare organizovao javno streljanje devet mladića iz partizanskog batanjona
“Božidar Adžija”. Potom je za desetak dana uhapsio 150 osoba, od kojih su 23 streljane po kratkom postupku.
Zločini partizana učestali su 1943, jer se te godine “pripremao desant Zapadnih saveznika na jadransku
obalu”.
Kako je Jugoslovenksa vojska u Otadžbini u septembru 1943. izvodila uspešne operacije za stvaranje
mostobrana za iskrcavanje saveznika, postojanje uporišta JVuO na ostrvu Lošinj smatrani je u Vrhovnom štabu
NOVJ ozbiljnom opasnošću, te je 22. septembra vrhovna komanda NOVJ naredio glavnom štabu NOV
Hrvatske: “Četničko uporište na Lošinju likvidirajte”.
Glavni štab Hrvatske izdao je 16. septembra sledeće naređenje:
Zbog opasnosti od četnika u ovoj fazi borbe, nisu nam potrebni njihovi zarobnjenici. Sve zarobljenike
odmah likvidirajte. To činiti i ubuduće.
Naređenje su potpisali komandant i politički komesar Glavnog štaba Hrvatske, Ivan Gošnjak i Vladimir
Bakarić. Na ovaj način je u Gorskom Kotoru i gornjoj Lici sepetembra i oktobra 1943. godine ubijeno 600
četnika.
Na Lošinju po kapitulaciji Italije, prema pukovniku Ivetiću, našlo oko 500 četnika i oko 200 članova
njihovih porodica. Oni su uspostavili radio vezu sa Jugoslovenskom vladom i Saveznicima, tako da je već 11.
septembra ovde pristala jedna britanska podmornica. Četnici su tada izjavili da čekaju savezničke invazione
trupe,a ujedno, sa kopna, nemački napad, zbog koga se utvrđuju. Kako od dolaska Saveznika nije bilo ništa, sa
ostrva uskoro odlazi oko 200 četnika i deo civila. Preostalom ljudstvu komandovalo je šest oficira, tri Srbina i
tri Hrvata. U zoru 25. septembra ove četnike napadaju partizani sa daleko brojnijim snagama, na čelu sa 13.
divizijom. Deo četnika uspeva da otplovi put Italije, na dva broda, dok su se ostali predali posle kraće borbe,
poveravši u časnu reč komunista.
Zarobljeni pripadnici JVuO ubijani su na najbrutalniji način, ali su ih uglavnom klali i bacali u more.
Rezervni poručnik Anton Šuster iz Sušaka uzviknuo je pred meštanima “Živjela Jugoslavija” i zamolio da
prenesu kralju Petru Drugom da je ispunio zakletvu i da je srećan što umire za Jugoslaviju. Pojedeni meštani su
negodovali , te je likvidacija nastavljena na palubi jednog od partizanskih brodova, a leševe su takođe bacali u
more.
Crveni teror u Hercegovini
Najobimniji rad o partizanskim zločinima u Hercegovini, dvotomonu knjigu “Krvavo kolo
hercegovačko 1941 – 1942”, objavio je partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna
dokumenta koja je sakupio na ovu temu, dr Skoko je upotpunio autentičnim svedočenjima partizana očevidaca
događaja.
Prema dr Savi Skoku, zločini partizana u Hercegovini odvijali su se na ovaj način:
U prve velike zločine partizana u Hercegovini spada ubistvo trojce kaluđera u manastiru Duži, 23.
decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Partizani su ih
naterali da sami sebi iskopaju raku, svirepo su ih likvidirali hladnim oružjem i potom opustošili manastir.
U zločinima je prednjačio Prvi udarni bataljon, specijalno osnovan za ovu namenu, 28. januara 1942. Za
komandanta je postavljen Vlado Šegrt, a u štabu su bili Stevo Kovačević, Ljubo Kovačević i Milija Stanišić.
Dan po osnivanju ove jedinice, u Orahovicu stiže Miro Popara, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Severnu
Hercegovinu, i partizanima saopštava zaključke sa Savetovanja u Ivančićima o “beskompromisnoj borbi protiv
“petokolonaša srpske nacionalnosti”. Već 30/31. januara Preki vojni sud Prvog udarnog bataljona osuđuje na
smrt 16 “naijstaknutijih razbijača narodooslobodilačke borbe” u Dabarskoj vili.
Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, 27. februara partizani pod optužbom
da su učestvovali u ubistvu iz zasede Đoke Putice, komandanta Operativnog štaba za Hercegovinu, na
Radačkom Brijegu streljaju 21 seljaka. Posle “užasno surovog” nastupa i streljanja pred velikim narodnim
zborom, partizani su, piše Savo Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo. U izveštaju Operativnog štaba za
Hercegovinu i Južnu Dalmaciju, o ovom događaju je zapisano:
Narodno veselje, koje je nastalo posle zbora, igranje i pjevanje sto metara od grobova petokolonaških
četničkih izroda, najdublje pokazuje da su Ljubomirci shvatili i odobrili kazne izrečene protiv bandita.
Zločin u Sloveniji
U Kamničkoj dolini u Sloveniji nalazi se šesnaest masovnih grobnica u kojima počivaju uglavnom kosti
svirepo ubijenih četnika, sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske i brojnih drugih civila koji su bili krivi
samo zato što nisu voleli komunizam. Izvesno je da masovnih grobnica ima još u području Kočevog roga, na
padinama Pohorja, pa i još ponegde u kojima su zemni ostaci lica koja se nisu bila za komunizam. Četnici su
prošli put od Vezirovog do Zidanog mosta, preživeli pakao Bosanske golgote i NDH, snežne oluje, glad i tifus.
Verujući da idu u susret Saveznicima, krenuli su masovno iz Crne Gore i Hercegovine put Slovenije. Partizani
su maja 1945. godine zarobili četnike i izvršili masovnu likvidaciju nad 27.000 ljudi, mahom iz Crne Gore,
Hercegovine, manjim delom iz Srbije, Bosne i Krajne.
Desetkovan zbeg, posle petomesečnog krvavog puta preko NDH, našli su se početkom maja na tlu
Slovenije. Umesto dugo sanjanog susreta sa Englezima, ubrzo će stati pred partizanske streljačke strojeve. Biće
im presuđeno po kratkom postupku, bez prava da kažu ko su, šta su radili tokom rata, gde su krenuli, kakva je
njihova krivica.
Partizani su zarobljene četnike i civile 18. maja 1945. godine doveli u logor u Maribor. Sutradan je
zarobljenicima rečeno da će biti prebačeni u kasarnu “Kralj Petar”, koja je bila nedaleko od logora, gde će im
biti komotnije. Počeli su stizati kamioni zatvoreni ciradama, koji su danonoćno odvodili narod, ali ne u kasarnu
“Kralj Petar” nego na – strelište. Rafali smrti danima su odjekivali po šumama oko Pohorja. Mihajlo P. Minić
uspeo je da pobegne sa strelišta, gazeći preko gomile već pobijenih drugova. Pucali su za njim, ali on je
izmakao. Hiljade ljudi iz Crne Gore i Hercegovine i Srbije, ostalo je zauvek u šumama oko Pohorja. Partizani su
zarobili oko 10.000 četnika. Najveći deo je likvidiran.
 Druga velika grupacija, ali i civila, među kojima su bili sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske,
intelektualci, deca, žene, našli su se oko Zidanog mosta. U šumama oko Kamnika, gomilali su se vojnici,
sveštenici, civili. Prema procenama braće Vlade i Dušana Niklanovića, koji su se tu našli sa još dvojcom svoje
braće Mitrom i Tomomom, tu je bili oko 3.000 izbeglih. Zajedno sa ostalim sveštenicima iz Crne Gore bili su i
dr Luka Vukmanović brat komuniste Svetozara Vukmanovića-Tempa i njegov 14-godišnji sin Čedo.
Između 14. i 15. maja u Kamniku su stigli partizani. Bili su to vojnici Pete proleterske, Sedme
omladinske i Devete udarne. Svi iz sastava Treće divizije kojom je komandovao Savo Bulić.
Masovna streljana na području Kamnika su usledila 18. i 20 maja. Rafali su se čuli i narednih dana, da
bih puške utihnule krajem maja. Mrtva tela su bačena u jame oko Kamnika, Zidanog mosta, Trbovlja, Kočevja,
Klagenfurta, Pohorja i Maribora, Soče, Radovljice, Škofje Loke…

Prvi put u srpskoj javnosti: ZLOČINI

KOMUNISTA U SRBIJI!

Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične
prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro
čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija…

O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata, u postkomunističkim zemljama, počelo je
da se govori kada je pao Berlinski zid, 1989. godine. Novoformirane demokratske vlade otvarale su tajne
dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale. Od bivših
jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija, otkopavajući masovne grobnice žrtava komunista. Onda
je tajne arhive otvorila i Hrvatska, objavljujući dokumenta o poratnim likvidacijama u Zagrebu, da bi 31. marta
Zagreb povukao prvi korak rapisujući međunarodnu poternicu za 86-godišnjim Simom Dubajićem, nekadašnjim
Titovim majorom, kojeg terete za ubistvo 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine.

Tako je ironijom sudbine Hrvatska postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za
jednim partizanom. Ironijom sudbine jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje
nikad nije došlo na dnevni red.

Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su tabu tema u Srbiji. Sve krivične prijave podnete
protiv komunista do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup
dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta.

A, takav slučaj postoji još samo u Rusiji, gde milioni nevino pobijenih ljudi posle rušenja društvenog
poretka još nisu izbrojani, iako su nedvosmisleno pokazali dve stvari: prvo, jednom pokrenuti talas masovnih
zločina ne zaustavlja se činom osvajanja vlasti, i drugo, pre ili kasnije komunisti počinju da se ubijaju i
međusobno.
 Tako je Staljin poubijao gotovo celu garnituru Lenjinovih revolucionara, da bi se potom okrenuo i protiv
svojih saradnika. U zloglasnim staljinističkim čistkama ubijeno je i više od 100 jugoslovenskih komunista –
mnogo više nego što ih je u Kraljevini Jugoslaviji ubila Žandarmerija. Nestajali su Srbi da bi na njihovo mesto
bili postavljani Hrvati i Slovenci.

Od 20 članova poslednjeg predratnog Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Moskvi je

1937. godine likvidirano njih 19. Saučesnik u ovim ubistvima bio je poslednji, dvadeseti član Centralnog
komiteta – Josip Broz Tito. On je tada postavljen na čelo KPJ, gde je nastavio da primenjuje oprobani
staljinistički metod: likvidirati sve stvarne i potencijalne neprijatelje, počev od onih u svojoj blizini.

U izraz „klasni neprijatelj“, po direktivi Kominterne, od 9. maja 1941. potpale su dve grupe ljudi:
članovi ideološkog pokreta nacionalističkog ili verskog karaktera, sveštenici, članovi policije, oficiri,
diplomatski i građanski službenici ukoliko odbiju da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga, kao i svi
članovi vladajuće dinastije i svako lice za koje se zna da se aktivno protivilo pripremama ili izvršenju
revolucije…

Direktiva je, dakle, zahtevala ubistva širokog kruga ljudi, što je uskoro počelo da se sprovodi u delo.
Najpre u Srbiji. I najpre po srpskim varošima i selima. I opet je upotrebljen poznati recept sa slanjem Lenjina da
diže revoluciju i razbija sistem „iznutra“.

„Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo“ – Slobodan Penezić
Krcun, prva izjava u oslobođenom Beogradu
Očekujući otpor Srba, 1941. godine u Srbiju stiže 400 profesionalnih revolucionara, pronađenih u
okupiranim evropskim zemljama, gde su se sklonili posle poraza u Španskom građanskom ratu. Na čelu je Josip
Broz Tito. Pošto se pokazalo da 400 revolucionara nije dovoljna brojka, oni su potražili saveznike u robijašima
odbeglim iz zatvora tokom aprilskom sloma. Tako se u partizanima našao i najpoznatiji kriminalac u zemlji
Draža Gligorijević, koji je aprila 1941. čekao izvršenje smrtne kazne, zatim zloglasni razbojnik sa Kosmaja
Milosav Živanović Čaruga, Aleksandar Živaljević Coja, zvani Coja prvoborac, iz Kragujevca i mnogi drugi.

Teorija i praksa dolaze prvi put masovno do izražaja u Užicu, jedinom većem mestu iz kog su se Nemci
povukli bez borbe, 21. septembra 1941. Nemci su predali Užice Žandarmeriji i Pećančevim četnicima koji,
videvši da dolaze komunisti, pozivaju najviđenije građane da proglase mobilizaciju. Ovi, pak, nameću odluku
da se grad preda bez borbe, s obrazloženjem: „Da vidimo šta i ova naša deca hoće“. Već 1. oktobra komandant
Užičkog partizanskog odreda, Dušan Jerković, izdaje proglas: „Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših
klasnih neprijatelja“. Uskoro u grad dolaze sve komunističke strukture. Bogate, ugledne i nepokorne građane
komunisti masovno hapse i streljaju iznad kasarne u Krčagovu. Jedan od glavnih egzekutora, Vladan Mićić iz
Požege, svedočio je posle da su ubili preko 400 osoba.

„Neke sam ubio i maljevima“, rekao je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, a među njima i akademski
slikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28. novembra, uoči povlačenja iz Užica.

Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma
pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak.
Nemački izveštaji javljali su o klanju žrtava, a nedićevski o ubijanju sekirama. Glavni egzekutor bio je Milan
Bata Janković, koji je simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem.
Komunisti su pedesetih godina sakupljali potpise da se Janković proglasi za narodnog heroja, ali su odustali jer
bi to ipak bilo previše. Ali, postavili su mu bistu, koju su Čačani prvom prilikom sklonili. Milan je bio rođeni
brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića, dok je drugi rođeni brat, Dušan, tokom
rata bio korektor u jednom listu u Beogradu. To je bio razlog da ga posle rata streljaju. Kada su mu drugi
uhapšenici u ćeliji rekli da će sigurno preživeti, zbog sestre i šuraka, on je odgovorio: “Naprotiv, ja ću prvi biti
streljan!“

Masovna ubistva građana u Užicu, Čačku i drugim mestima gde su 1941. uspostavili vlast, komunisti su
nazivali „drugom fazom revolucije“, u kojoj, prema teoriji, „treba da se izvrši definitivni obračun sa klasnim
neprijateljem“. Pod „prvom fazom revolucije“ oni podrazumevaju osvajanje vlasti svim sredstvima, a pod
„drugom fazom“ učvršćivanje vlasti, pre svega likvidacijom stvarnih i potencijalnih neprijatelja njihove stranke.
Tu „drugu fazu“ počeli su da sprovode u novim oblastima koje su osvojili: u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori.

„Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali“ J. B. Tito deset dana po zauzimanju
Beograda
Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez
prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe“, pisao je Sava Kovačević, predsednik
Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu osmoro je osuđeno na
smrt, uz uobičajenu konfiskaciju imovine. Od ovih osmoro petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica,
Blažo, Marko, Mirko i Petar Kovačević. Prvooptuženi Novica Kovačević pre rata je bio sudija, dok je njegov
rođak Sava Kovačević bio krijumčar duvana.

Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su
voleli da ubijaju na velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima
240 unakaženih građana razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali:
„Ovo je pasje groblje“. Svedok, koji je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja“,
piše:

„Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih
milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi
povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli
stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića…“

Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo

hercegovačko 1941-1942″, objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko.
Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B.
Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i
Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj polovini decembra 1941. godine oni su
procenili da je došlo vreme za uspostavljanje “diktature proletarijata“, kao “zakonom neograničene i na nasilju
osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom“.

U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23.
decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se
umnožavaju posle 4. januara 1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog
partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su hercegovački komunisti „meki“ u obračunu sa klasnim neprijateljem,
pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka.
Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj“ Petar Drapšin.

U zločinima je prednjačio 1. udarni bataljon, specijalno osnovan za ovu namenu. Za komandanta je

postavljen Vlado Šegrt, a u štabu su bili Savo Kovačević, Ljubo Kovačević i Milija Stanišić. Dan po osnivanju
ove jedinice, sekretar Okružnog komiteta KPJ za severnu Hercegovinu, Miro Popara, donosi zaključke sa
savetovanja Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta u Ivančićima, o “beskompromisnoj borbi protiv
‘petokolonaša’ srpske nacionalnosti“.

Već 30/31. januara Preki vojni sud 1. bataljona osuđuje na smrt 16 „najistaknutijih razbijača
narodnooslobodilačke borbe“ u Dabarskoj vili. Četvorica su streljana, a ostalima je kazna izrečena uslovno na
godinu dana. Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, partizani su 27. februara pod
uobičajenim lažnim optužbama na Radačkom brijegu streljali 21 seljaka. Posle „užasno surovog“ nastupa i
streljanja pred velikim narodnim zborom, partizani su, piše Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo.

Jedan od najmonstruoznijih zločina odigrao se tokom 3. i 4. marta u Golobrđu, na Divljakuši i u Mekoj

Grudi, kada partizani streljaju 41 osobu. U Lastvi su streljali braću Petra i Ivana Saičića, kojima su kao
otežavajuću okolnost uzeli što su bili dobrovoljci na Solunskom frontu. U selu Brajićevići streljali su 12 starijih
ljudi. Posle obilnog ručka, pred masom sveta, Drapšin je uperio pištolj u Milana Zirojevića, rekavši: „Ovoga
gađam u oko“. Ipak je promašio, pa je nesrećnika, koji je govorio da ništa nije kriv, dotukao partizan Slavko
Kocka. Utom je rodbina osuđenih, do tada u neverici, stala da leleče, dok su partizani započeli pesmu i
šenlučenje, terajući rodbinu da im se pridruži. „Ta stravična mešavina pesme i leleka ostavljala je poražavajući
utisak na sve prisutne, izuzimajući organizatore i izvršioce tog groznog čina“, piše u svojim sećanjima Savo
Skoko.

Partizansko kolo, nad još toplim leševima (bukvalno), vilo se i u Jasenku. Drapšin je tu izjavio:
„Moramo ubijati i nevine zajedno sa kvislinzima da ne bi nas oni ubijali“. Na igrankama oko ubijenih u selima
Mala i Velika Gareva i Dobrelje partizani su pevali svoju novu pesmu: “Što ne valja ubićemo, komunizam
širićemo“. U Dobreljima su streljali dva starca i jednog 13-godišnjeg dečaka, Obrena Nikolića.

Drapšina, potonjeg komandanta jedne od komunističkih armija, Savo Skoko opisuje kao „psihički
nestabilnu ličnost“, uz napomenu da se ova nestabilnost „graničila sa ludilom“. Neposredno posle rata, u
trenucima psihičkog rastrojstva, Drapšin je izvršio samoubistvo, što su komunisti, kao i njegove zločine,
decenijama skrivali.

Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da je bio
još gori i da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti“. Kovačević je lično
učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju
došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas“.

Samo u zborniku dokumenata Nedićeve uprave, koja su sami komunisti odabrali i objavili 1965. godine,
navedeno je oko 1.000 imena njihovih žrtava (civila) u „Nedićevoj Srbiji“, pre jeseni 1944. godine. Samo jedna
dopuna spiska žrtava komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradnika, činovnika, domaćica,
sveštenika, zanatlija. Nedićeve vlasti nastavile su da beleže ubistva i narednih godina. Avgusta 1942. godine
nedićevci su evidentirali 18 slučajeva ubistava civila. Na primer: „Trećeg avgusta u selu Negrišori (Guča)
ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije bio u partizanskim redovima, pa je odrekao
saradnju komunistima“. Ili: „Tridesetog avgusta od strane komunista ubijen je u Stragarima (srez Orašački)
Miron Đurić, arhimandrit“.

Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani otpočeli sa pokušajima povratka u
Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz
Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. Stradali su glava porodice Nikola, njegova žena Novka,
sinovi Živorad i Milorad i snaja Mileva (Živoradova žena). U ovom selu ubili su ukupno 34 osobe, u obližnjem
Malom Popoviću 22, itd. Lakoću s kojom su ubijali vidimo i u dnevniku 1. čete Kosmajskog odreda: „Rad u
četi: Čitanje ‘Proletera’ sa diskusijom. Brijanje. Uveče je četa izvršila likvidaciju jedne izdajnice iz Kusatka“,
zapisano je za 20. jul 1943. A ovo je zapis za 21. jul: „…Individualno čitanje. Uveče četa je izvršila likvidaciju
jednog narodnog izdajnika u Kusatku“.

A, onda je stiglo oslobođenje… Prava prilika za izvođenje „druge faze revolucije“ ukazala se, iza
tenkova Crvene armije, oktobra 1944. godine. U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se
teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi“, rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz
„oslobođenog“ Beograda. „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti“, rekao je J. B. Tito u govoru
na Banjici novembra meseca. Prva izjava „poludivljeg“ Slobodana Penezića Krcuna, kako ga naziva pisac
knjige „Na strašnom sudu“ dr Radoje Vukčević, glasila je: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo
vremena da tu grešku ispravimo“.

Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na
sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji
moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali“. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom
optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću“, rekao je.)

Stojan Pribićeveić izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja
Beograda… čitavu nedelju dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu“. Bila je to posledica strahovitog terora.
Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000
ljudi“.

Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao
ubijeno 800 civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo
se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici.

Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod
Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 9-
10 časova uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a
onda svlačili i izvodili na streljanje. „Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli,
rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli“, svedočio je Petrović. On
je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po,
od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas
se vide kasnije nastala ulegnuća. „Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno
najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao
od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije“, kaže Mija Petrović.

Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je

tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili
leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Železničkoj koloniji i na
mnogim drugim mestima. Istovremeno, koncentracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio
čuvare.

Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji. U Nišu, zloglasni
koncentracioni logor na Bubnju nastavio je da radi. Nišlije i meštani okolnih sela i varošica ubijani su na brdu
Bubanj, iza zidina Kaznenog zavoda, kao i na mestima gde su danas teniski tereni i rov iza tvrđave. Jedno od
najvećih stratišta bilo je u selu Krupac kod Aleksinca, gde su seljaci, mnogo godina kasnije, prilikom oranja
otkopavali ljudske kosti. Prema minimalnoj proceni istoričara Aleksandra Dinčića, u Aleksincu i okolini
komunisti su ubili preko 600 osoba.

Zasad najdetaljniji popis žrtava komunista sačinili su istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević za
čačanski kraj. Sakupili su imena 1.341 žrtve, s tim što za 735 osoba nije bilo moguće utvrditi od koga su
stradale, ali pouzdano se zna da je reč o protivnicima komunizma. Ovde treba dodati još preko 1.000 mladića
koje su komunisti nasilno mobilisali i smišljeno odvodili pred nemačke cevi na Sremskom i drugim frontovima
toga doba. Inicijativa da se otkopa jedna od masovnih grobnica, na pomoćnom igralištu FK “Borac“, uvek je
propadala.

U Kragujevcu, komunisti su najviše ubijali u Kapislani, u krugu vojne fabrike, a imali su i logor na
Metinom brdu, takođe preuzet od nacista. U Kruševcu postoji čak i toponim Madžino groblje, prema imenu
jednog komuniste. U Užicu, krajem 1944. i početkom 1945, ubijali su u Skojevskom parku na brdu Pora, u
Krčagovu, gde je danas gradska bolnica, u Starom gradu (danas: Terazije), kao i u tranšejama iznad Carine. U
Valjevu su ubijali na brdu Krušik, ispod kasarne Petog puka. Žrtve leskovačkog kraja ubijane su u okolnim
selima, najviše u Slavniku, gde je postojao i logor. U Gornjem Milanovcu, mnogi „narodni neprijatelji“
izdahnuli su pod mukama u zgradi starog suda, gde je bila glavna tamnica. U samom gradu egzekucije su bile
na mestu zvanom Groblje. U Resavi svake noći su bila streljanja kraj druma Svilajnac – Crkvenac, a masovna
grobnica postoji i u Rasadniku. Masovne grobnice u Jagodini nalaze se u bagremaru kraj puta za Rakitovo, u
bagremaru Mike Mladenovića i na Konjskom groblju, koje se i danas zove Strelište, a u Zaječaru na brdu
Kraljevica, kraj puta za selo Vražogrnac, u potoku Zmijanac, u jarugama prema Boljevcu, na obalama Timoka,
u šumi pored Tupižnice…

Kao strelište u Šapcu poslužila je stara tvrđava, dok je u Požarevcu najviše nevinih građana palo kraj
starog petrovačkog puta.

Jedna od današnjih opština sa najvećim brojem žrtava komunizma je Aranđelovac. Istraživač Rade
Glavaš sakupio je više od 500 imena ubijenih, koja će uskoro biti objavljena u njegovoj knjizi. Kompletan popis
postoji i za opštinu Sopot, koji sadrži 202 imena ubijenih od komunista.

U Novom Sadu komunisti su ubijali „narodne neprijatelje“ u Rajinoj šumi, a u Banatu najviše u
Deliblatskoj peščari. Na Kosmetu, najviše u Kosovskoj Mitrovici, a postojao je i logor kraj manastira Visoki
Dečani, u kome su kosti ostavljali „kulaci“ iz cele Srbije.

Srpska narodna odbrana

 Још једном о злочинима комуниста
Комунистички документ који се чува у Народном музеју у Херцег-Новом, а потиче из пролећа
1942. године. У извештају пише да је у Комунистичку партију примљен Вељко Кораћ, јер је “први
нањушио завјеру која се спремала у Доњим Кривошијама“. Реч је о жестоком обрачуну са “народним
непријатељима“, што је иначе један од најпознатијих примера “класне борбе“ у овом крају (Бока
Которска). Касније су и сами комунисти осудили тако оштру “класну борбу“, назвавши је “левим
скретањима“. Вељко Кораћ је отац потпредседника ДОС-а Жарка Кораћа.
Још једном о злочинима комуниста
Управо смо сведоци нових покушаја да се злочини комуниста прикрију и смање до најмање
могуће мере. Према једном “научном истраживању“, објављеном у “Политици“, комунисти су у Србији
стрељали укупно 225 особа!
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Смрт Милоша Минића још једном је покренула расправу о злочинима комуниста током, и
нарочито на крају, Другог светског рата. У оно мало слободне штампе постављано је питање: да ли ће
уопште неко од комуниста бити изведен пред суд за ратне злочине?
Наиме, млади чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић пронашли су и
објавили документ са пописом имена 137 грађана стрељаних крајем 1944. године, испод кога се јасно
види потпис Милоша Минића. Не само што надлежни тужилац није реаговао, него се Милош Минић до
краја борио за комунизам, а против “великосрпског национализма“. Специјално, давао је подршку Алији
Изетбеговићу критикујући “великосрбе“ Радована Караџића и Ратка Младића.
И у другим градовима све више излазе на видело документа о злочинима комуниста, тј. о
највећим злочинима икада почињеним на тлу Србије. Истовремено, свима је познато да управо деца
негдашњих владајућих комуниста чине језгро владајуће коалиције ДОС и отуда страх да правда ни
симболично неће бити задовољена. А некажњени злочин има тенденцију понављања…
Штавише, управо смо сведоци нових покушаја да се злочини комуниста прикрију и смање до
најмање могуће мере.
Комунистички историчар и новинар Јован Радовановић објавио је 2. септембра 2003. у дневнику
“Политика“ писмо “Фантомске цифре“, где критикује наводно преувеличавање “црвеног терора“ на
крају и после Другог светског рата. Као једино меродавну, он наводи књигу Ђуре В. Родића “О
погубљењима у Србији 1944-1946“, за коју каже да је објављена “недавно“. Родић је наводно четири и по
године проучавао све битне архиве и дошао је до следећих “коначних података“:
У Србији без покрајина 1944, 1945. и 1946. процесуирано је укупно 17.628 лица. Кривичне
одговорности је ослобођено 6.123 лица, на временске казне је осуђено 10.871 лице, а на смрт 635 лица
плус 17 из групе генерала Михаиловића. У Београду су извршене 143 смртне пресуде, Шапцу 6, Ваљеву
6, Аранђеловцу 20, Крагујевцу 28, Крушевцу 14, Краљеву 28, Чачку 17, Нишу 31, Прокупљу 14 и Ужицу
17, док се за остала места не наводе цифре.
Међутим, Радовановић ипак не наводи тачну цифру стрељаних. Наиме, тврди се да од 635 плус
17 лица осуђених на смрт нису сви стрељани, већ је већина помилована. На пример, у Београду је на
смрт осуђено 356 лица, док су извршене 143 пресуде, а остали су помиловани. Читаоцу се сугерише да
се укупан број лица погубљених од стране комуниста 1944-1946. добија када се саберу извршене смртне
пресуде по градовима, тј. да је укупно стрељано 225 лица.
 Поводом овог писма, а на молбу читалаца “Погледа“, 11. септембра 2003. године послао сам
“Политици“ следећи одговор:

Листу “Политика“,
За рубрику “Међу нама“
Поштовани,
Молим Вас да у неком од наредних бројева објавите следеће писмо:

У последње време било је више покушаја ублажавања страховитих злочина комуниста

почињених током и после Другог светског рата. Нарочито се истиче писмо Јована Радовановића
објављено 2. септембра 2003. године у “Политици“ под насловом “Фантомске цифре“. Радовановић
тврди да је у Србији, не рачунајући покрајине, 1944-1946. на смрт осуђено 652 лица, а да је свеукупно
извршено 225 погубљења, док су остали помиловани. Као извор наводи се књига правника Ђуре В.
Родића “О погубљењима у Србији 1944-1946“, која је, наводно, обухватила све постојеће изворе и у чије
налазе се не може сумњати. Тако Радовановић, иначе у јавности познат као неформални портпарол
СУБНОР-а, сугерише коначни одговор, очигледно с намером да се прекину бројна нагађања о жртвама
“црвеног терора“.
Међутим, у Србији су комунисти заиста ликвидирали више од 100.000 људи, као што је то
претходно у “Политици“ тврдио професор Радослав Стојановић – и то много више. Као доказ наводим
следеће поуздане изворе.
1. Комунисти су ликвидирали 480 свештеника, монаха и других лица Српске православне цркве,
међу којима и једног митрополита (црногорско-приморског Јоаникија). Имена свих ових жртава, са
прецизним подацима и поузданим изворима, објавио је јереј Велибор Џомић у четири књиге под
насловом “Страдање србске цркве од комуниста“. Последња од те четири књиге управо је изашла из
штампе у издању “Светигоре“. Поређења ради, усташе су ликвидирале 184 црквена лица из наше цркве,
дакле знатно мање него комунисти.
2. Књига “Крвава листа комунистичких злочина у Србији“, издање Недићеве владе из 1942.
године, поновљено у Крагујевцу 1998. године (“Погледи“), доноси имена преко 600 грађана убијених од
комуниста само током 1941. године. Реч је о ненаоружаним особама, које су често свирепо мучене. Листа
за 1941. годину није коначна.
3. Како је ограничавање на територију “уже Србије“ небитно за проучавање злочина комуниста,
ево и једног примера из Црне Горе. У листу “Пакао или комунизам у Црној Гори“, који је излазио на
Цетињу 1942. године, објављена су имена преко 700 жртава комуниста. Злочин је извршен крајем 1941. и
почетком 1942. године. Жртве су извађене из јама и сахрањене лета 1942, после прогона комуниста даље
на запад. Лист доноси и преко 100 фотографија лешева, на којима се види да су жртве у великом броју
случајева мучене и унакажене. Још 50 аутентичних фотографија ових жртава објављено је у другом тому
“Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика“ (издање “Погледа“), као и на
сајту www.pogledi.rs.
4. После Црне Горе комунисти су извршили велики злочин и у Источној (српској) Херцеговини, о
чему пуковник др Саво Скоко опширно пише у двотомој књизи “Крваво коло херцеговачко“ (издавачи:
СКПД “Просвета“ Републике Српске, Пале и “Планета“ Београд, 2000. године). Број жртава у
Херцеговини био је приближан броју жртава у Црној Гори.
5. У многим крајевима Републике Српске урађен је попис жртава Другог светског рата. У књизи
Миленка Максимовића “Синови Озрена“ (Добој, 1996), наведена су имена жртава из 26 озренских
(српских) села, као и околности њихове погибије. Од укупно 1.563 жртве, 977 су убили окупатори и
усташе, 516 комунисти а 70 четници.
 6. Историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић, запослени у Историјском архиву и
Народном музеју у Чачку, начинили су списак од 750 цивила убијених од стране комуниста у Чачку и
околним селима. У списак су ушле само особе за које је у архиву нађен документ да су убијене од стране
комуниста. Иначе је у овом крају од комуниста страдало много више људи – преко 3.500.
7. Родић и Радовановић тврде да је у Ваљеву стрељано свега шест особа. Међутим, у књизи
историчара Снежане Радић “Конфискација имовине у Ваљевском округу 1944-1946.“ (Ваљево, 2002),
објављена су имена више стотина особа убијених од стране комуниста. Књига је писана искључиво на
основу докумената, пре свега сачуваних у Историјском архиву Ваљево. Наравно, стварни број жртава
комунизма у Ваљеву и околним местима далеко је већи.
8. Новинар Сава Димитријевић из Лесковца објављивао је у локалном листу “Наша реч“ током
2000. и 2001. године фељтон о злочинима комуниста у овом граду и околним селима. Сакупио је и
објавио имена преко 500 жртава, са прецизним подацима.
9. Родић и Радовановић наводе да је у Крагујевцу од комуниста страдало свега 28 особа. Навешћу
несумњиве податке само за село Велико Крчмаре код Крагујевца, које је сакупио историчар Дејан
Обрадовић из Народног музеја у Крагујевцу. У овом селу комунисти су убили 17 недужних цивила.
Њихов терор обухватио је сва шумадијска села и нарочито град Крагујевац.
10. Само на саопштењима (плакатима) сачуваним у Историјском архиву Зајечара, налазе су имена
112 жртава комунизма у овом граду. Ова саопштења комунисти су ради застрашивања народа лепили по
градовима, али су их после у највећој мери уништили. Као прва жртва на плакату од 30. новембра 1944.
године наведена је Силвија Дуњић, жена пуковника Дуњића који се налазио у ратном заробљеништву. У
образложењу пише да је она стрељана “зато што је на погребу свог погинулог сина, држећи му говор,
истакла да је поносна што јој (је) син погинуо у борби противу партизана, што значи да је она свесни и
намерни непријатељ народни“.
Дакле, свеукупно само у овом писму наведени су извори у којима се могу пронаћи имена близу
5.000 цивила убијених од комуниста током и после рата. Једна комисија актуелне власти, основана после
5. октобра 2000. године, а којом председава др Душан Батаковић, сакупља имена жртава комунизма у
целој земљи. У припреми је више томова књига са именима жртава. Предлажем “Политици“ да се
обрати господину Батаковићу ради објављивања једног фељтона о “црвеном терору“.
Милослав Самарџић,
уредник листа “Погледи“ и сајта www.pogledi.rs
Крагујевац, 11.09.2003. године

ZLOČIN KOMUNISTA: Mučenje i smrt srpskog

vojvode

19.01. 1945. godine od posledica batina umro je jedan od najznačajnijih srpskih vojskovođa u
Prvom svetskom ratu vojvoda Petar Bojović. Komunistički zlikovci iz OZNE prethodno su
ga danima mučili i tukli, iako je imao 86 godina.

9.01. 1945. године од последица батина умро је један од најзначајнијих српских војсковођа у
Првом светском рату војвода Петар Бојовић. Комунистички зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима
мучили и тукли, иако је имао 86 година.
 Петар Бојовић је један од четворице знаменитих српских војвода, поред Радомира Путника,
Живојина Мишића и Степе Степановића.
Бојовић, сељачки син, рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши, као
најмлађе од шесторо деце Перута и Раде Бојовић, земљорадника.
Као деветогодишњак је 1867. године са родитељима и браћом прешао из Старе Србије, која је
тада била под контролом Турске, у Радаљево код Ивањице.
Гимназију је завршио у Београду са одличним успехом. По завршетку гимназије, у октобру 1875.
године ступио је у Артиљеријску школу, без полагања пријемног испита, као први у рангу.
У тој школи је упознао Степу Степановића и Живојина Мишића.
Учествовао је у Првом српско-турском рату 1876. године као питомац Војне академије и
одликовао га је руски цар Александар II Николајевич.
Био је учесник и Другог српско-турског рата 1877. године и 1878. године, да би после тог рата
наставио школовање у Артиљеријској школи.
Бојовић је завршио школовање као први у класи, а тада је почео и да преводи стручну војну
литературу са немачког језика, који је добро познавао, док се француским језиком служио, и непрекидно
је усавршавао своје знање о коњици.
За учешће у Српско-бугарском рату 1885/86. године одликован јеЗлатном медаљом за храброст.
Бојовић је извесно време провео у Француској, где је учио о коњици и усавршавао француски.
Био је веома цењен официр и 1906. године постављен је за начелника Главног генералштаба,
пошто је Радомир Путник поново постао министар војни.
У Првом балканском рату, 1912. године, постављен је за начелника Штаба Прве армије и он је
креатор српских победа.
После победе у Кумановској бици, српска војска је тријумфално умарширала у Скопље, а народ је
био одушевљен јер је средњевековна српска престоница коначно била ослобођена од вишевековне
турске окупације.
Успешно је командовао војском и 1913. године у Другом балканском рату, после којег је
постављен за краљевог ађутанта.
Петар Бојовић је у Првом светском рату био командант Прве армије и био је ангажован у борбама
у западној Србији.
У септембру 1914. године рањен је у леву ногу и одликован је Златном медаљом за храброст.
Под његовом командом успешно је изведна Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву
и продрла до линије Бановци-Стара Пазова-Војка-Попинци-Буђановци, а у другој половини септембра је
са својим јединицама учествовао у борбама на Мачковом камену.
У бици на Дрини, новембра 1914. године, поново му је повређена иста рана, па је регент
Александар команду над Првом армијом поверио Живојину Мишићу.
На јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко
Црне Горе и Албаније ка југу.
Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува
Река—Призрен—Ђаковица.
Бојовић је као начелник Штаба Врховне команде руководио повлачењем кроз Албанију и он је
изабрао локацију на Крфу на коју се склонила српска војска.
Потом је крајем маја 1916. године стигао у Солун, а на јесен је командовао српском офанзивом на
Кајмакчалану, где је српска војска поразила бугарске јединице.
Повукао се са места начелника Штаба Врховне команде због неслагања са француским генералом
Гијомом и поново преузео команду над Првом армијом.
 По пробоју Солунског фронта унапређен је у чин војводе због ратних успеха и био је последњи
коме је тај чин додељен.
После смрти војводе Живојина Мишића, именован је 1921. године за начелника Главног
генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је на том положају остао мање од годину
дана.
Пошто је одбио да буде министар, рекавши да је превасходно војник, у пензију је отишао 21.
децембра 1921. године.
Забележено је да је краљ Александар, све док није убијен 1934. године, приметно занемаривао
војводу Бојовића, чак и у питањима протокола.
По пензионисању је писао мемоаре. Имао је пензију у рангу министра, а од новчаних награда за
ратне заслуге купио је од претходних власника кућу у београдском Врачару, у Трнској улици.
У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.
После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла
1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а
затим и за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, краља Петра II.
Краљ и влада су му 15. априла понудили да оде авионом из Србије, али је он то одбио и Немци су
га убрзо заробили.
Немци су покушали да злоупотребе углед војводе Бојовића у народу.
Тако му је у кућну посету дошао Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник немачког Рајха за
привреду Србије.
Нојхаузен му је рекао да зна шта он значи за српски народ и да га због тога позива на сарадњу са
органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха.
Војвода је немачком изасланику одговорио:
„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша
војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том
војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг
моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи„.
Немац је прихватио ту жељу и договор је поштован до краја рата.
Нацистичка војска је испред куће Војводе Бојовића поставила стражу и он је третиран као ратни
заробљеник, а армијски генерал Душан Симовић преузима у егзилу Бојовићев положај помоћника
врховног команданта.
Бојовић је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Драгољубу Дражи
Михаиловићу у којем је навео да подржава Југословенску војску у отаџбини:
„Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места
одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља
из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем
у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог
дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу
уз очински поздрав и војничку заповест: ‘Напред у победу, за краља и отаџбину„.
Немци нису дирали војводу Бојовића током рата, а забележено је да је по својој башти шетао
обучен у свечану војводску униформу.
Они га, међутим, хапсе пред крај рата, а из затвора је пуштен по уласку партизана у Београд,
крајем 1944. године.
Комунисти су, када се вратио кући, већ контролисали Београд, а његова кућа била је потпуно
опљачкана.
Пљачкаши су оставили само стару војводску униформу, која за њих није имала никакву вредност.
 О ужасном крају славног српског војсковође постоји више верзија.
Прву и, по свему судећи лажну, пласирали су комунисти, који су рекли да је војвода изашао из
куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк.
Касније је, како је писао „Недељник“, Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са
ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби.
У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши
војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио: „Стани, сине! Ја сам војвода Петар
Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године“.
„Недељник“ је навео да се данас као најтачнија поставља тврдња да су партизани крајем 1944.
године упали у кућу војводе Бојовића.
Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре
да му се представе.
Партизани испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном
старцу, али када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према
њему крајње недостојно и да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по
кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Потом су га ухапсили.
У чланку о Петру Бојовићу на Википедији наводи се да војвода по повратку из затвора није имао
шта да обуче јер му је кућа опљачкана по уласку партизана у Београд, па је обукао униформу, која му је
једино остала у кући, а када је изашао на улицу, видели су га неки партизани и почели да га понижавају
и туку.
Бојовићев млађи син Добрица је по тој верзији прискочио оцу у помоћ, али су га партизани
ухапсили и осудили на десет година затвора под оптужбом да је командовао четничким илегалацима.
Комунистички зликовци су војводу Бојовића, тада старог 86 година, у затвору свакодневно тукли,
мучили и понижавали.
Измученог и повређеног, пустили су га из затвора после неког времена. Војвода Петар Бојовић
умро је од последица тортуре 19. јануара 1945. године.
Бојовићев комшија из Трнске улице др Павле Милошевић сведочио је касније да су комунисти,
одмах по освајању Београда, ухапсили војводу јер им је сметало његово славно име.
„Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у
вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на
Врачару, да умре“, писао је Милошевић.
Комунисти су највероватније казнили војводу јер је подржао отпор генерала Драже Михаиловића.
Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио
Београда:
„Поштовани слушаоци, данас је 20. јануар 1945. године. Јуче је у Београду умро војвода Петар
Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-
ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен“.
Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тело је на таљигама превезено 21.
јануара на Ново гробље.
Легендарни српски командант је сахрањен без икаквих војних почасти у породичну гробницу у
присуству породице и најближих пријатеља.
Сахрани није присуствовао нико од поштовалаца, а за то су се постарали нови владари оличени у
људима у кожним капутима, који су лично надгледали скромну породичну сахрану.
Петар Бојовић је једини српски војвода кога су понизили унуци његових ратника из балканских
ратова и Првог светског рата.
 О војводи Бојовићу се ћутало током комунистичке диктатуре и није се тачно ни знало место на
којем је сахрањен.
На надгробном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине
тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије
до 1918. године поставило спомен бисту.
Рехабилитација војводе Бојовића почела је релативно недавно. У Новој Вароши је 1997. године на
Видовдан откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао.
Његов најмлађи син Добрица је 26 војводиних одликовања 1950. године завештао Кости Ракићу
да би их сачувао од комунистичке пошасти.
Одликовања су први пут изложена тек 15. септембра 2016. године у Председништву Србије.

Арчибалд Рајс о Бојовићу

„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне
особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало
потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног.
То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу“, писао је
Арчибалд Рајс о Бојовићу.

Војни успеси и одликовања

Бојовић је учествовао у шест ратова и одликован је са 26 српских и југословенских одликовања и

16 у другим државама, међу којима су Русија, Француска и Велика Британија. Предводио је Прву армију
у пробоју Солунског фронта, септембра 1918. године. Под његовом командом, Прва армија је
ослободила Пирот, Лесковац, Врање и Ниш, а 1. новембра 1918. године, ушла је у Београд. Био је један
од команданата у српско-турским ратовима, рату са Бугарском, балканским ратовима и Првом
светском рату. Предводио је пробој Солунског фронта, а умро је од након пребијања од стране
партизана.

Аустријски каплар Тито не одговара жени српског војводе

Чланови његове породице су после рата жигосани као народни непријатељи и понижавани,
Бојовићева супруга Милева писала је 26. априла 1946. године комунистичком вођи Јосипу Брозу писмо у
којем га је молила да јој каже где јој је затворен син и зашто је ухапшен, а никоме није учинио зло.
Бивши каплар аустријске војске, Хрват Јосип Броз, који је засео на власт у Београду, није удостојио
одговора жену српског војводе. Милева је умрла 1956. године, пре него што је њен син Добрица изашао
из затвора.

Војвода је за комунисте био „великосрпски хегемониста“

Комунисти су у свом накарадном поимању стварности Војводу Бојовића видели као једног од
највећих носилаца „великосрпског хегемонизма“.
 Koreni i kontinuitet zločina i nasilja nad srpskim narodom i SPC u
Crnoj Gori (1)

Piše: General-major u penziji prof. dr Mitar Kovač

Koreni zločina i nasilja nad Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori zasnovani su u vihoru
Drugog svetskog rata. Na prostoru Crne Gore najveće posledice su nastale u bratoubilačkom
građanskom ratu, koji se u osnovi odvijao u oružanim sukobima jedinica Narodno Oslobodilačke Vojske
(NOV) i Jugoslovenske Vojske u Otadžbini (JVuO), odnosno između parizana i četnika.

Zadojene ideologijom komunizma i ciljevima obnove državnosti Crne Gore, jedinice NOV su u
Crnoj Gori uništavale sve što je imalo obeležje bilo kakve veze sa Kraljevinom Jugoslavijom ili
sa srpstvom. Poznati su brojni zločini jedinica NOV nad uglednim srpskim porodicama i
prema sveštenstvu Srpske pravoslavne crkve. Komunisti su crkvene velikodostojnike smatrali
nosiocima i zaštitnicima starog „reakcionarnog sistema i sa njima se trebalo obračunati“ na
najbrutalniji način. Nažalost u tome su bili dosledni i činili su to na neprimeren i zločinački
način.

U situaciji terora, nasilja, masovnih likvidacija nevinih i nedužnih, koju su stvorili

komunisti, počev od kraja 1941. godine pa do kraja rata i okupacije, posebno su stradali sveštenici
Srpske pravoslavna crkva, Mitropolije crnogorsko-primorske. O tome rečito govori izvještaj koji je
mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Lipovac) uputio Svetom sinodu Srpske pravoslavne crkve 2.
februara 1944. U izveštaju su preneti sledeći podaci: [1]

„1) Na teritoriji ove eparhije tokom protekle tri godine dana porušeni su i zapaljeni sljedeći
manastiri: Reževići, Gradišta, Ždrebaonik, Župa i Bijela.

2) Skoro svi ostali manastiri koji su u sastavu Mitropolije crnogorsko-primorske oštećeni su,
ruinirani i materijalno opustošeni, odnosno pokradeni, jer je većina manastira pod kontrolom
komunističke organizacije.

3) Sveštenomonasi su dijelom pobijeni, mnogi od njih su bjekstvom od komunista sebi spasili

život i tako izbjegli smrt i time, zbog više sile, napustili manastire.

4) Komunizam je ovamo nanio velika zla našem narodu. Ubistva, pustošenja, paljevine, teror i
slično trpio je naš nacionalni svijet. Crkva je žestoko stradala. Sedamnaestoro braće naše
sveštenika ubijeno je od komunista.

5) Sa područja ove eparhije okupator je uhapsio i internirao devet sveštenih lica van granica Crne
Gore.

Porušeni i opljačkani manastiri i mnogobrojne crkve širom Crne Gore, devastirani su, sa
srušenim ikonostasima, obijenih vrata i polomljenih prozora, jezivo su izgledali, a pojedini od
njih služili su za zatvaranje stoke, kao manastir Reževići, na primjer.[2]

Tokom 1941. godine pobijeni su:

 1) Sveštenik Vasilije Božarić, paroh rogamski, ubijen je 15. novembra 1941. kao jedna od prvih
žrtava komunističkog terora. Komunistima se nije sviđao njegov nacionalni i hrišćanski rad s
narodom njegove parohije i zato je ubijen. Bio je žrtva onih koji su mu pljuvali na krst.

2) Jerej Petar Vujović, paroh meteriško-drušićki, kod Župe Dobrske, ubijen je u Kunovom
prisoju 1941. godine. Partizani su ga poslije bestijalnog mučenja i iživljavanja nad njim,
živog bacili u jamu dubine oko 70 metara, a po svjedočenju ljudi koji su u to vrijeme bili
djeca, čuvajući stoku u okolini jame u koju je bio bačen otac Petar Vujović, njegov vapijući glas,
pozivajući za pomoć, čuo se iz jame pet dana nakon što je u nju bačen.

3) Arhimandrit Nikodim (Janjušević), starješina manastira Župa kod Nikšića, ubijen je od

partizana 29. juna 1941. godine. Ubijen je u manastiru, da bi manastir potom opljačkali.
Odnijete – pokradene su sve manastirske dragocjenosti kao i šesnaest (16) igumanovih
odlikovanja.

4) Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke, ubijen je 1941. godine na zvjerski
način od svojih rođaka.

5) Jerej Bogdan Cerović, paroh žabljački, ubijen je 5. novembra 1941. zajedno sa svojim sinom
jedincem Dragutinom. Komunisti su potom na Jevanđelju u crkvi u Barama Žugićkim, napisali: „Likvidirasmo
popa Bogdana Cerovića, razbojnika. Ako se ne urazumiš i tebe će snaći što je njega snašlo.”[3]

Tokom 1942. godine pobijeni su:

1) Jeromonah Teofan (Bajatović) sabrat manastira Kosijereva ubijen je na Badnji dan 1942. Odveden je
iz manastira i odmah ubijen, a potom je njegov leš bačen u jamu u selu Vidno kod Vučedola.

2) Protosinđel Varnava (Bućan), nastojatelj manastira Podlastva u Grblju, ubijen je 24. januara 1942.
Nalazio se na dužnosti nastojatelja manastira Podlastva samo nekoliko dana, jer je prethodno boravio u
Albaniji. Iz manastira je izveden od komunista i poslije mučenja i iživljavanja nad njim, ubijen je, a
njegovo tijelo unakaženo. Poslije nekoliko dana od ubistva njegov leš je pronađen na guvnu kod Svetog
Stefana.

3) Jeromonah Gavrilo (Dabić), starješina manastira Župa kod Nikšića, odveden je od partizana iz
manastira na Blagovijesti 1942. godine, ubijen, a njegovo unakaženo tijelo pronađeno je poslije nekoliko dana,
bačeno u jami zvanoj Ploča kod Dragovoljića.

4) Jerej Novo Delić, paroh planinopivski, koji je kao paroh na dužnosti u svojoj parohiji proveo samo
nekoliko mjeseci, ubijen je 3. aprila 1942, a potom je njegov leš bačen u bunar na mjestu zvanom Berišina
Luka.

5) Jerej Risto Jaramaz, paroh kosijerevski, ubijen je na Jovandan 1942. na putu zvanom Knež do
Petrovića. Partizani su mu poslije egzekucije stavili epitrahilj oko vrata i krst u ruku.

6) Pop Pavić Keković, paroh pavkovićki, ubijen je početkom juna mjeseca 1942. godine.
 7) Pop Vaso Popović, paroh vučedolski, ubijen je od komunista između Božića i Bogojavljenja 1942.
Prije njegove egzekucije, ponudu komunista da priđe njima odbio je riječima: „Ja sam vojnik Hristov”.

8) Popa Rada Popovića, paroha veličkog, ubili su partizani u Špilji na Sinjajevini. U isto vrijeme ubijen
je i protojerej Lazar Radonjić, paroh rečinski.

Tokom 1943. ubijeni su:

1) Sveštenik Savo Pejović, paroh poborsko-lastvanski, ubijen je iz zasjede 26. avgusta 1943.

2) Pop Golub Čukić iz Vasojevića.

Tokom 1944. ubijeni su:

1) Jerej Stanko M. Šaulić, paroh tepački, ubijen je 30. decembra u Nikšiću.

2) Mihajlo Barbić, paroh krtoljski,

3) Krsto Marković, paroh oraško-štitarski,

4) Đuro Tomović, paroh prošćenski,

5) Petko Jovanović, teolog,

6) Janko Šćepanović, bogoslov.“[4]

Kako piše protojerej Džomić u trećoj knjizi „Stradanje Srpske Crkve od komunista”, provereni i
autentični podaci govore da su komunisti u toku Drugog svetskog rata pobili više od 480 srpskih sveštenika,
monaha i bogoslova na prostoru Jugoslavije. Negde se pominju i podaci od 524 sveštenika.

Zločini komunista su često bili propraćeni monstruoznim obredima, pesmom i veseljem, nad
izmučenim, iskasapljenim i unakaženim žrtvama. Ubistva su prije svega bila antisrpske i ideološke prirode,
jer žrtve nisu htele, niti mogle prihvatiti ponude da se pridruže komunističkom pokretu, jer su bili i ostali verni
Bogu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Surov tretman imali su prema pravoslavnim sveštenicima jer su u njima
videli svoje glavne ideološke protivnike u odnosu prema narodu i Kraljevini Jugoslaviji.

Bestijalna iživljavanja pratile su obično pesme, kojima su mrtve hteli da ponize, a žive da zaplaše:

„Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga”,

„Ustaj seljo, ustaj rode, da se braniš od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša”,

„Padaj, kišo, krv operi kud prolaze proleteri”,

„Mi smo protiv Boga i vladara, protiv crkve i oltara”…[5]

 Kakav je odnos komunista u Crnoj Gori bio prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu
najbolje se vidi iz Naredbe KPJ za Crnu Goru od 05. 02. 1942. godine:

Strogo pov. NAREĐUJEMO: Komandantima i političkim komesarima sa područja: Kolašina,

Mojkovca, Berana, Bijelog Polja i Andrijevice, da odmah bez razmišljanja ili traženja nekih dodatnih
obavještenja pod hitno organizuju napad na Vasojevićko pleme, jer su oni veliki – Srbi. Njih treba najstrožije
kazniti tako – ubijajući sve redom, sve za koga se zna da nije za našu ideologiju. Ne rukovodeći se na pol i
starost, žene i djecu, ne pitajući nikoga za krivce. Kuće konfiskovati, a potom zapaliti, stoku
zaplijeniti. Ukoliko bi neko od partizanskih vojnika pokušao da ne postupi po ovoj naredbi, komandanti imaju
takve na licu mjesta streljati. Prilikom napada na Vasojeviće partizanska vojska mora dobro voditi računa, da
ne dođe do sukoba između njih i okupatorske vojske, koju naše partizanske jedinice ne smiju da napadaju,
pridržavajući se strogo naredbe Vrhovne partizanske komande izdate 27. 12. 1941. godine, a sa kojom su
upoznati svi naši komandanti i politički komesari i povjerenici. Ovu naredbu izdaje rukovodstvo KPJ za Crnu
Goru, Boku i Sandžak.

Vlado Martinović – Bajica

Milovan Đilas
5. februara 1942. godine

Dakle, meta napada partizana bio je srpski narod u mnogim delovima Crne Gore, posebno na prostoru
Stare Hercegovine, dok su imali dogovor o nenapadanju sa okupatorom. Ova monstruozna naredba
pretočena je i u pesme koje su uperene protiv Vasojevića i Srba uopšte. U zimu 1942. godine Đilasove
pristalice su pevale:

„Hej, Vasovo srpsko pleme, komunizma stiže vrijeme,

Crveni se barjak vije, nestat mora Srbadije,

Hvala Titu, hvala Blažu, što naciju stvori našu,

Istorija sad se piše da nijesmo Srbi više.“

Iz ovih stihova očigledno se vidi da i aktuelna vlast u Crnoj Gori sprovodi u kontinuitetu
komunističku ideologiju prema srpskom nacionalnom pitanju.

Skoro sve „komunističke legende“ u Crnoj Gori ogrezle su u zločinima prema srpskom narodu i Srpskoj
pravoslavnoj crkvi i ne zaslužuju istorijsko društveno pamćenje, poštovanje niti priznanja koja su im data nakon
Drugog svetskog rata. Mnogi od njih lično ili naređivanjem potčinjenima učinili su nenadoknadivu štetu
srpskom narodu na prostoru Crne Gore i Istočne Hercegovine. Zbog takvog antisrpskog delovanja bili su
omiljeni kadrovi Josipa Broza Tita, jer to niko nije bolje mogao da učini od njih.

Radi primera, navedeni su neki od narodnih heroja koji su počinili velika zla i zločine prema srpskom
narodu bez suda, zakona, pravde i na neopisivo svirep način:

Peko Dapčević (1913–1999), Ordenom narodnog heroja odlikovan 22. oktobra 1945. godine.

Jovo Kapičić (1919–2013), Ordenom narodnog heroja odlikovan 10. jula 1950. godine.
 Sava Kovačević (1905–1943), za narodnog heroja proglašen 6. jula 1943. godine.

Dragica Pravica (1919–1942), za narodnog heroja proglašena 8. juna 1945. godine.

Svetozar Vukmanović Tempo (1912–2000), Ordenom narodnog heroja odlikovan 20. decembra 1951.
godine.

Jedini među narodnim herojima iz Crne Gore, koji je zbog savesti i uočavanja antisrpskog
delovanja Titovog režima imao hrabrosti da se odupre i javno kaže bio je Milovan Đilas (1911–1995).
Ordenom narodnog heroja odlikovan 27. novembra 1953. godine. Odlukom Vojnog suda, Orden mu je,
kao i sva druga odlikovanja, oduzet 14. oktobra 1957. godine.

Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdio je da se Milovan Đilas još
na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju
napisao po službenoj dužnosti i da je tražio veštačke razlike između „srpskog i crnogorskog naroda“.

U knjizi „Revolucionarni rat“, Milovan Đilas je opisao kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao
ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte
Srba. Očeve reči pojašnjava pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci ustvari najveći Srbi.

Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom

pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji kao i Đilasov otac nije prihvatao da nije Srbin.[6]
Verovatno je i doveden u takvu bezizlaznu situaciju od strane Tita da strada u bici na Sutjesci, jer je već
bio zbog svirepih zločina omražen u srpskom narodu Crne Gore i Hercegovine.

Milovan Đilas nije mogao više da nosi dva osnovna greha svog antisrpskog delovanja, a to su
„lijeva skretanja“ i „pasja groblja“. Monstruozni zločini komunista nad Srbima 1941-1942. godine nisu
dovoljno opisani a nisu ni mesta zločina označena na pravi način, dostojan čoveka. Mnogi intelektualci uporno
ćute i danas ovom zločinu. Ne osuđuju ga javno ni do dan danas.

Jedan od takvih monstruoznih zločina bio je i zločin nazvan „Pasje groblje“, koji se dogodio na
Badnji dan, na veliki pravoslavni praznik 1942. u Kolašinu.[7]

Tu se vidi da je taj masakr imao ritualan karakter, jer se dogodio planski, smišljeno, na veliki,
najradosniji narodni praznik, baš na način kako su to radile i ustaše u NDH. Model zločina komunista u
Crnoj Gori i ustaša u NDH bio je u mnogim elementima sličan. O tome je pisao i Radovan Kalabić. Evo šta
Kalabić kaže o ovom monstruoznom zločinu komunista nad Srbima:

„Na Badnji dan, 6. januara 1942, sledbenici Josipa Broza Tita u Crnoj Gori počinili su jedan od
najmonstruoznijih zločina u Drugom ratu, koji je po svojim razmerama i načinu izvođenja poprimio sva
obeležja kolektivnog, ritualnog i satanskog smaknuća. Partizani su na taj svečani dan, uoči najradosnijeg
hrišćanskog praznika po pravoslavnom kalendaru, zverski ubili 373 potpuno nedužna civila u Kolašinu.
Na dan sveopšteg opraštanja i pomirenja.“

Kao tipičan primer planiranog komunističkog zločina i ubijanja najviđenih i uglednih Srba u narodu
može se uzeti primer streljanja Mihaila Mandića, crnogorskog barjaktara i nosioca mnogih ordena za
hrabrost u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, koji je pozvan na razgovor u partizansku komandu u Kolašinu, a
potom ubijen sa tri sina: Radosavom, Mašanom i osamnaestogodišnjim Jovom. Oni su ubijeni na Badnji
dan 1942.g. u lugu pored Tare, na mestu koje se zvalo “Pasje groblje”, jer je jedan Mihailov sin, Miljan, bio u
četnicima.[8]

Masakr je izvršen maljevima i tupim predmetima. Neke od umorenih naknadno su kasapili, pošto
bi opljačkali sve najvrednije stvari na njima do zlatnih krunica u vilicama. Žrtve su bile oba pola, svih
uzrasta i zanimanja, a najviše ih je bilo iz redova uglednih domaćina, sudija, trgovaca i zanatlija. Nisu bila
pošteđena ni deca, ni najstariji. Kako bi ih dodatno ponizili, njihovi dželati ostavili su ih sve nesahranjene i niko
im nije smio prilaziti. U Lugu, na desnoj obali reke Tare, pored pobijenih podigli su i jedan drveni krst, na
koji su razapeli ubijenog psa. Po tome je ovo valjda jedinstveno groblje u svetu dobilo ime „Pasje“.“[9] A
upravo oni komunisti koji su napravili to „pasje groblje“ jesu monstrumi i životinje.

Sve je bilo brižljivo isplanirano od strane komunista na visokom položaju, jer ovaj zločin je imao i za
cilj da razbukta bratoubilački rat u srpskom narodu, u čemu su i uspeli.

Zašto vlast u Crnoj Gori i danas ćuti o zločinima komunista iz Drugog svetskog rata? Odgovor
jeste jasan, zato što baštini „krvave tekovine bratoubilačkog rata“ i ne priznaje antifašistički karakter
borbe JVuO, odnosno četnika. Zato vlast u Crnoj Gori slavi 13. jul kao Dan ustanka, što je laž i neistina
jer se radilo o narodnom ustanku a ne komunističkom ustanku i revoluciji. Komunisti su nakon masovnog
narodnog ustanka protiv okupatora učinili sve da se desi bratoubilački rat, uvodi crnogorstvo i zatire sve što je
srpsko. Tako su se, na primer, Sava Kovačević, general Peko Dapčević, general Jovo Kapičić i Svetozar
Vukmanović Tempo takmičili ko će više naneti zla Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu. Rukovodili su
se istim načelima kao njihov ideolog Josip Broz Tito. Podsticali su partijske rukovodioce na terenu da osnivaju
preke sudove, od novembra 1941. do maja 1942. godine“.

Tako je „Prijeki sud Save Kovačevića“ osudio na smrt i ubio mnoge porodice na prostoru Crne
Gore i istočne Hercegovine. Ubijstva su izvođena na monstruozan i ritualan način, slično kako su to činile
ustaše NDH.

Navedeno je nekoliko karakterističnih primera koji potvrđuju iznetu kvalifikaciju.

Prva žrtva neviđenog terora u opštini Grahovo bio je Filip Maksimov Kešeljević. Filip je rođen u
Vilusima 1888. godine. Kao mladić odlazi na rad u Ameriku. Uglednog domaćina Filipa Kešeljevića sačekale su
u zasedi „borci“ Save Kovačevića 22. novembra 1941. godine i ubile. Sava Kovačević zabranjuje da se za
ubijenim Srbima u znak žalosti nosi crnina. Filipova supruga Marija Kešeljević i kćerka Vidosava
Kešeljević prema pravoslavnom običaju obukle su crninu. Kada su to čuli, 17. marta 1942. godine odvode
ih iz njihove porodične kuće na Viluse. Ožalošćena Marija i njena kćerka Vidosava ubijene su u blizini
crkve Svetog Mateja na Vilusima, a potom bačene u krečanu pored crkve.

Sava Kovačević je svoj „Prijeki sud“ premestio iz Grahova u trebinjsku Lastvu 4. januara 1942. godine.
On naređuje tzv. „udarnoj grupi“ koju je predvodio Milosav Mićo Aleksić da na Badnji dan 1942. godine na
Trebinjskim brdima ubije Jovana Mišeljića i Savu Kovača. Grupa Mića Aleksića nije izvršila zadatak, zbog
čega Sava Kovačević šalje jaču parizansku jedinicu odnosno „kaznenu ekspediciju“ koju je predvodio
Dimitrije Bulajić – jedan od najvećih komunističkih egzekutora. Ova kaznena ekspedicija dolazi u
Trebinjsku šumu sredinom januara 1942. godine, i kreće u krvavi pir ubijajući najuglednije Srbe.

Srbi u Trebinjskoj šumi bili su izloženi teroru koji je sprovodila Dragica Pravica, koja je imala
svoju „kaznenu ekspediciju“ i sa saradnicima provodila u delo naredbe Save Kovačevića. Te naredbe su,
sa stanovišta srpskog naroda, bile skoro identične ustaškim naredbama, kojima se nastojao promeniti sistem
vrednosti srpskog naroda, kako bi pod strahom prihvatio komunističku ideologiju bratoubilačkog rata.

„Udarne grupe“ su hvatale bez ikakve krivične odgovornosti ugledne meštane Srbe, stanovnike sela
Trebinjske šume i odvodili ih na stratišta. Ubijajali su ih na isti način kao što su to radile ustaše, bacajući ih žive
u hercegovačke jame i ponore.

Sredinom januara 1942. godine u Lastvi je formiran Prvi udarni bataljon za borbu protiv „pete
kolone“ na prostoru Nikšića i Trebinjske šume.

Lokalno partizansko rukovodstvo Šume trebinjske, koje je ranije sastavilo spiskove za hapšenje, obratilo
se Operativnom štabu sa molbom da mu pošalje u pomoć udarnu grupu za likvidaciju „pete kolone“ u šest sela
Trebinjske šume.[10]

Te „kaznene“ jedinice su u noći 5. na 6. februar 1942.godine preduzele opsadu pomenutih šest sela
i pohvatale veliki broj civila-meštana, koji nisu pružili nikakav otpor. „Prijeki sud Operativnog štaba u
Lastvi osudio je na smrt njih osmoricu. Tada su u Lastvi ubijeni: Vaso Kraljević, Gajo Kraljević, Savo
Kraljević i Nikola Kraljević, Đuro Delić, Vlado Vreća, Tomo Bašić (bivši poslanički kandidat za srez
Trebinje), i njegov maloljetni sin Lazar Bašić, učenik trebinjske gimnazije. Očevici su kasnije pričali da je
otac Tomo davao 100 volova da mu puste maloljetnog sina, međutim sve je bilo uzalud. Ubijeni su
obojica.“ Ovaj zločin se dogodio 7. februara 1942. godine.

Partizani su svoje „izmišljene neprijatelje“ ubijali i bacanjem u više kraških jama:

Jama Sviti do
Olgu Gojšinu iz sela Jasenica – Lug (govorila više stranih jezika), Maru Zečević i Anđu Zečević
partizani ubijaju i u jamu bacaju krajem marta 1942. godine. Komunisti u istu jamu bacaju i celu
porodicu Joković iz sela Diklići, početkom aprila 1942. godine. Italijani koji su obezbijeđivali željezničku
prugu tražili su da im dečak Anđelko Joković pokaže put za selo Lopoč u Bobanima. Po Anđelkovom povratku,
saradnici Dragice Pravice hapse malog Anđelka, njegovu majku Maru i oca Savu (Savo je bio duševni bolesnik
koji se i prije rata lečio), odvode ih i bacaju u krašku jamu Sviti do. Mali Anđelko imao je samo 13 (po nekima
15) godina… Rodbina i prijatelji su 2002. godine izvadili iz jame kosti mučenika i sahranili ih kod crkve Sv.
Varvare u selu Đedići.

Prebilova jama
Ova jama nalazi se u blizini sela Krnjevići. Djevojku od nepunih 17 godina, Ljubicu Bulajić sa
Vilusa, koja je bila kod rodbine u Trebinjskoj šumi, partizani odvode i bacaju u Pribilovu jamu 2.
februara 1942. godine. Svoje dželate, bezdušne krvnike ova djevojka molila je i preklinjala da joj poštede
život… Zločinci su ostali gluvi na vapaje nedužne djevojke i hladnokrvno je ubili. Na isti način mučene su i
ubijene djevojke iz srpskog sela Prebilovci, bačene u Šurmanačku jamu 6. avgusta 1941. godine. Pribilova jama
i Prebilovci… srpska rana neprebolna… Posmrtni ostaci ove srpske mučenice, Ljubice Bulajić, izvađeni su iz
jame i preneti u portu crkve Sv. Varnave u selu Đedići 2002. godine. Posle njenog ubistva, partizani su u
Pribilovu jamu bacili i Obrena Odavića iz sela Lug i Krsta Tomovića iz sela Dobromani.
 Jama Golubnjača
U blizini sela Gomiljani nalazi se jama Golubnjača, u koju su aprila 1942. godine, na Veliki četvrtak,
dovedni i ubijeni viđeniji ljudi Trebinjske šume. Partizani su u ovu jamu bacili sledeće Srbe, stanovnike
Trebinjske šume: Todora Džodža, Šćepana Džodža, Jova Vuletića, Dušana Pupića, Ružicu Džodžo i Aniku
Bubalo.

Seriji zločina u Trebinjskoj šumi prethodilo je monstruozno ubistvo kaluđera manastira Duži. Ovi
kaluđeri bili su Rusi, koji su se naselili na prostor Kraljevine Jugoslavije, posle tzv. „Oktobarske revolucije“ uz
odobrenje kralja Aleksandra I Karađorđevića. Po smernicama Operativnog štaba za Hercegovinu, odveli su
iz manastira Duži kaluđere Ruse i nedaleko od manastira ubili ih motkama. Njihova imena su: Evgenije
Černjevski, Mihailo Sokolov, Jovan (Lukijan) Gašpar. Oni su ubijeni 23. decembra 1941. Kakva surova
smrt i stradanje braće Rusa koji su mislili da su našli spas u svom srpskom narodu.

Kao i na Grahovu, nakon ubistva uglednog Srbina Filipa Kešeljevića, teror Save Kovačevića nastavio se
u Trebinjskom kraju ubistvom uglednog domaćina i svata kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića Đoka
Vukašinovića iz sela Potkraj u Zubcima. Đoko je sa svojom suprugom Ružom imao osmoro dece: sinove
Milana, Đorđa i Vladimira i kćerke Anđu, Darinku, Zorku, Stanu, Anu. U mladosti išao je na rad u „crnu
Ameriku“. Po povratku iz Amerike važio je za dobrostojećeg domaćina i uglednog Srbina. Kao takav izabran je
u grupu svatova – Hercegovaca, koje je kralj pozvao na svoje venčanje sa rumunskom princezom Marijom
1922. godine u Beogradu. Sava Kovačević hapsi Đoka Vukašinovića 24. januara 1942. godine i ubija ga u
Lastvi na Savin dan, 27. januara.

Pop Jovo Danilović došao je u selo Potkraj da obiđe svoju ožalošćenu sestru Ružu, suprugu Đoka
Vukašinovića. Od sestre Ruže odlazi do druge sestre u selo Turmenti, gdje ga partizani hapse. Po hapšenju,
odvode ga na Istihan gdje ga ubijaju.

Navedeni događaji kasnije su od komunističkih vlasti zamagljeni i prikrivani pod nazivom „lijeva
skretanja“. Istina je da su to bila brutalna ubistva pravoslavnih Srba u Crnoj Gori i Hercegovini, od strane
ekstremnih komunista u prvim godinama rata, 1941. i 1942. godine. Ubistva su vršena i kasnije u toku rata,
pa čak i posle „oslobođenja“ ali se o njima dugo nije smelo govoriti niti pisati, iako je bilo 1839 žrtava u
Crnoj Gori i 522 žrtve u Hercegovini.

Bacanja u jame i masovna ubijstva nedužnih Srba izazvala su masovan otpor i ustanak rodbine,
koja se u ogorčenju i jadu dala na hvatanje i hapšenje komunista zločinaca „jamara“.

Svestan da ostaje bez podrške u narodu, bez novih vojnika, Josip Broz Tito se formalno okomio na
rukovodstvo KPJ za Crnu Goru i Boku, optuživši ih za „masovne likvidacije protivnika NOB”. Tako su 8.
aprila 1942. godine smenjeni: Božo Ljumović, Blažo Jovanović, Savo Brković, Periša Vujošević, Vido
Uskoković, Radoje Dakić, a Milovan Đilas i Ivan Milutinović su kažnjeni partijskim „ukorom pred isključenje“.
Baš primerene kazne za zločine koje su počinili. U suštini svi su oni i dalje ostali u vrhu partije i partizanskog
pokreta, ubrzano napredovali baš zbog tih zasluga i zločina nad srpskim narodom. Tito je izgubio realnu
podršku naroda u Crnoj Gori gde su počinjeni zločini. Prozvani su „jamarima“ i morali su otići na
prostor Bosne i Hercegovine.

Dalje stradanje Srba od sredine 1942. na prostoru Crne Gore i Hercegovine sprečile su jedinice
JVuO, pod komandom đenerala Dragoljuba Mihailovića. Došlo je vreme da se mesta zločina i stratišta
srpskog naroda u Crnoj Gori, Srbiji i Republici Spskoj obeleže na dostojanstven način i iznese istina o
zločincima. Komunisti su ubijali srpski karakter i biće Crne Gore i bili glavni promoteri crnogorske nacije.

Navedene bolne istorijske činjenice još su teže za srpski narod u Crnoj Gori danas, kada vlast baštini
najcrnje tekovine komunista, pa je Đilasova pesma iz 1942. godine i danas aktuela i tako živa: „…ISTORIJA
SAD SE PIŠE DA NIJESMO SRBI VIŠE…“!?[11] Od te pesme i sam Đilas je odustao i stidio se njenih
posledica, ali vlast Mila Đukanovića je i danas nosi u duši i promoviše, na različite načine.

Спутњик, Блиц, 30.8.2017, Тајни словеначки

документ: Побијте све некомунисте

У Словенији је пронађен документ комунистичке тајне службе при Освободилној фронти

Словеније из 1943, којим се наређује убијање свих некомуниста, као и њихових породица, чак и
оних који „само платонски подржавају“ тај покрет.
Историчар Срђан Цветковић каже да је документ пронашао један словеначки колега који ће
ускоро објавити рад о свом открићу у неком од научних часописа, али да је фотографије докумената већ
дао на увид.
„Ова наредба, ако је документ аутентичан, слична је доступним документима која је пронашла
Државна комисија Србије, али предњачи по бруталности и експлицитности упутстава за ликвидације.
Уклапа се у општу идеолошку матрицу бољшевичке револуције која је била узор овдашњим
комунистима, где је све дозвољено у циљу освајања власти и провођења револуционарних планова“,
наводи Цветковић, који је био секретар Државне комисије за проналажење гробница жртава које су
убили комунисти.
Седам тачака:
У документу се прво даје опште упутство.
„Напад на станове оних који ће бити ликвидирани мора бити брз, одлучан и темељан. Свако
предомишљање и оклевање схватиће се као издаја… Групе које су на списку се ликвидирају у
потпуности, тј. све до задњега. Група која у свом саставу има макар само једног изразитог
антикомунисту такође се у целости ликвидира. Беспоговорно се морају ликвидирати следеће
скупине…“, стоји записано у документу.
Затим се у седам тачака наводи кога и како све треба ликвидирати.
Први на списку су: „Познате вође антикомуниситичког покрета, вође националних организација,
Сокола, четника, бивших орјунаша, чланова стрељачких дружина и слични. За то су одабрана посебна
одељења чији је први задатак да униште те скупине…“
 Затим је наведено: „Сви свештеници, чланови разних католичких редова, као и њихови најближи
сарадници. Уколико се из тактичких разлога неки свештеници не ликвидирају, треба пазити да се ставе
на место које им је примерено.“
Под тачком три се наводи: „Мора бити ликвидирана сва интелигенција која није 100 одсто везана
за КПС (Комунистичку партију Словеније) и која није у њу учлањена. Ту се не сме толеристати ни само
платонско симпатизерство за ОФ (Ослободилачки фронт). Толерисање таквих неодлучних елемената
значило би да се у новој совјетској држави код њих међу првима јави незадовољство“.
У тачки четири кратко је побројано: „Ликвидирати све припаднике буржоазије, као и трговце,
крупније занатлије, ситне предузетнике“. Затим се наводи: „Подразумева се да морају бити ликвидирани
сви рентеријери, богаташи и индустријалци“.
У тачки шест наређује се: „Коначно морају бити ликвидирани сви ситни представници владајуће
класе, нпр. официри, подофицири, војници, полицајци, чиновници финансија, итд.
Изузимају се само они који су прави чланови КПС-а који су у редовима војске…
И у тачки седам експлицитно се каже: „Поубијати све велике кметове, трговце, кулаке и њихове
породице“.
Сурово упутство
Такође се даје и сурово упутство за богате суграђане који су подржали комунисте: „Што се тиче
оних богаташа, трговаца и индустријалаца који су новчано подржавали ОФ, према њима спровести исто
начело горенаведено. Они су тиме хтели да спасу само своју кожу“.
Цветковић каже да репресија према овим слојевима на срећу ипак није спроведена у том обиму,
али да овај документ открива с колико жара и прецизности је то спровођено.
„У једном упутству тајне службе се чак каже да је квота од четири одсто ликвидираног
становништва за Словенију још мања него што је убијено у СССР-у након револуције, тј. пет одсто“,
каже Цветковић.
Пописивање жртава
Словеначка Комисија за злочине комуниста пронашла је 581 масовну гробницу, са око 100.000
тела жртава, а у архивама је пронађена само 281 судска пресуда на смрт за период од 1945. до 1952.
Међу убијенима у Словенији је и око 25.000 Срба, а именом и презименом пописано је 13.960
Словенаца. Српска Комисија до сада је пописала именом и презименом 59.912 људи које су убили
комунисти у Србији. Тај број је свакако већи, јер још нису пронађене све Ознине књиге стрељаних за
велике градове, као што је на пример Београд.
Наређење за стрељања, како су утврдиле комисије, стигло је директно од Јосипа Броза, преко
Александра Ранковића, шефа Озне.
Наредбе о стрељању
Срђан Цветковић је подсетио само на неке наредбе Озне о стрељањима, које су пронађене у
Фонду БИА и Војном архиву.
 „Један од најглавнијих задатака уопште је уништење домаће реакције — издајника — њихово
истребљење из самог корена…“ пише у наредбама.
У Словенији је пронађена Кардељева наредба од 25. јуна 1945:
„Биће проглашена амнестија. Значи, немате никаквог разлога да будете спори у чишћењу као што
сте били до сада“.

Вечерње новости, 11.6.2017, Дан када су комунисти

пуцали на литију

Седам деценија од злочина у селу Баћевац код Барајева, о коме се дуго времена ћутало
У СЕЛУ Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица
навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико
стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат
Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене
барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви
мук.
Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је,
за сада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја
страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко
принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа.
– О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у
другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана,
претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз
Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града.
Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво
зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу,
али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су
ударили пречицом и стали пред колону.
НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а
друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су
комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их
провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са
нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима,
одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска,
општа бежанија…
Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић:
„Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо
сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је
испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији,
најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на
Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“
– Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у
Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није
одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на
комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили,
гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на
робију.
Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је
владао невиђен терор Удбе.

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ
– ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај
догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу
и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. –
Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште
ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не
изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске
преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време
четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело.

ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
– О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. –
Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих
покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде
настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине
ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије,
оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису
били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником.
Бранко ПУЗОВИЋ
 Магазин Седмица, 20. 4. 2017, ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ:
Комунисти 1944. у Панчеву стријељали 72 пилота
Краљевине Југославије

Био је 25. октобар 1944. године, када сам оца испратио за Панчево, не знајући да одлази у
смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су 72 пилота, са рукама везаним жицом, одведени на
Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од
бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и
отаџбини – сјећа се Душан Мандарић
Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стријељали 72 пилота
ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених
пилота, надаo се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се
налазе жртве комуниста из времена Другог свјетског рата, допринијети да се коначно сазна истина о
судбини његовог оца, али ни та комисија није урадила ништа по овом питању.
Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства,
успио је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан прије него што овај град постао дио
Независне Државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживјели четири тешке године окупације и дочекали
ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све
старе пилоте Краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље
од окупатора.
– Као човјек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године
поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за
Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи
између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени
до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само
зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић, који је тада имао
осам, а његов брат десет година.
Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као
да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човјек и рекао: „Немојте више
трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан
јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“
 Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посјетио Историјски музеј у
Панчеву и поднио захтјев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да
Музеј о случају стријељаних пилота краљевске авијације не посједују никакву документацију. А након
формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења
од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно
радити на случају стријељаних пилота, али од тога није било ништа.
Једна од гробница, засигурно, налази се на Стратишту, на истом месту где је од 1941. до 1944, у
време док је село Јабука носило име Апфелдорф, по наредби шефа полиције Панчева убијено више од
десет хиљада Срба, Рома и Јевреја. Жртвама фашизма одавно је подигнуто спомен-обележје, док
стрељани пилоти још чекају јавно признање да више нису међу живима.
За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и предсједник Ваздухопловног савеза
Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић каже:
– Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и
посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године.
А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73
године ћути о тако великом злочину.
Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом дјелу
„Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262, издато у Вашингтону године 1975. То је
било Вијеће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал
Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо
Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније
генерал; те извјесни Гавро Шкриванић.
У тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве
на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји
јарак гдје су саслушавани и стријељани у близини Јабуке код Панчева. На том мјесту се данас налази
споменик Стратиште посвећено Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Њемаца, али
никакво обиљежје не постоји за стријељане пилоте.

Пише: др Предраг Ристић

Крвави Васкрс 1944: Енглези су Србе бомбардовали

на Титов захтев
 Убиjено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно
тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акциjе.
Крвави Ускрс, како jе названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме jе
погинуло више од 2.000 људи, дуго jе био табу тема, а ни данас са њега ниjе потпуно скинут вео таjне.
Досиjеи Балкан ер-форса, коjи jе 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге
српске градове, и даље су запечаћени.
Британски обавештаjац Маjкл Лиз био jе члан воjне мисиjе у Јабланичком округу 1944. и горко jе
закључио да се Стаљин сигурно грохотом смеjао док су савезнички бомбардери убиjали Србе за рачун
његовог пулена Тита.

“ПРИЈАТЕЉСКО“ РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ

Савезници су бомбе 1944. наjчешће бацали на Ниш, 15 пута.

На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута.
Смедерево, Никшић, Ћуприjу и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута.

Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи,
Крагуjевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Биjелог Поља, Приjепоља, Куршумлиjе, Прокупља, Вучjа,
Лебана, Грделице, Подуjева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

– Интензитет бомбардовања превазишао jе чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За

партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања ниjе била воjничко већ политичко деjство. Циљ
jе био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао jе Лиз.
Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: воjни, економски, морални и
политички.
– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено jе да су приликом
бомбардовања Приjепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чиjоj су страни
савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.
Савезници су бомбардовали и друге окупиране jужноевропске градове, али никада са тако мало
штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србиjи. То потврђуjу и радиограми Главног
штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.
– Кад jе на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво jе било обузето
одушевљењем. Свет jе веровао да се авиони враћаjу после бомбардовања неприjатељских циљева у
Мађарскоj. Тек кад су затрештале прве експлозиjе савезничких бомби, становништво jе потрчало у
склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало jе страшно разарање. На улицама су лешеви жртава
свуда – гласио jе 20. априла извештаj из Михаиловићевог штаба.
 Страдале су Баjлониjева и Каленићева пиjаца, препуне света, као и Црква Александра Невског.
Уништена jе болница са болесним српским заробљеницима из Немачке коjи су доведени на
рехабилитациjу. Разорено jе прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигиjенски
завод, Дечjа болница, Дечjи диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод,
Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ.
Сравњене су Теразиjе.
– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске воjске, на Београд jе пало
1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено jе укупно 687 зграда, а 20. априла jе у
рушевинама пронађен 1.161 леш. Броj тешко повређених био jе 1.468 – пише у радиограму упућеном 21.
априла у Лондон.
Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана
раниjе у Нишу коjи jе, такође, разорен „приjатељским бомбама“.
– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас примораjу да
клекнемо на колена и да положимо оружjе. Да нас примораjу на капитулациjу. Па зар ми нисмо
капитулирали и побацали оружjе jош онда када смо се везали за оне коjи су ове жртве и проузроковали.
Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, jедино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао jе
тада нишки окружни начелник Јован Барjактаревић.
Несрећни човек ниjе ни слутио колико jе близу истине.
– Би-Би-Си jе на Ускрс 1944. обjавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали
Београд. На то jе сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик jугословенске владе у Форин офису, и
уручио демарш због директног стављања савезника на jедну страну у грађанском рату. Јефтићу jе усмено
образложено да савезници бомбардуjу читаву Европу, па ни Београд ниjе изузетак. Међутим у белешци
Форин офиса о том догађаjу пише:

„Нама би било драже да Би-Би-Си ниjе обjавио ту вест jер овако имамо неприjатну
дужност да обjашњавамо своjу политику“.

У британскоj влади jе несумњиво постоjала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило
Павловић, директор Института за савремену историjу Србиjе.
На став западних савезника о догађаjима и добрим и лошим момцима у Југославиjи пресудно jе
утицала група совjетских „кртица“ у британскоj таjноj служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они
су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и
постали веома утицаjни. С њима jе веома близак био и Фицроj Меклин, Черчилов изасланик у Титовом
штабу. Ова група jе била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (Балканским ваздушним
снагама), коjи jе бомбардовао српске градове.
 УБИЈАЛИ САМО ЗА ЦИВИЛЕ

Приликом савезничких бомбардовања Београда ниjе погођен ниjедан немачки циљ од

стратешког значаjа, забележио jе Миодраг Миjа Јакшић.

– Уместо тога, погођена су углавном цивилна насеља. Наjгоре jе тих дана прошло Пашино
брдо.

Из „летећих тврђава“ падали су „теписи“ бомби на ово београдско насеље.

Ту jе погинуло наjвише Београђана, а и порушено наjвише кућа – записао jе Јакшић, коjи jе

преживео сва савезничка бомбардовања Београда.

– Меклеjн jе сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист

партизана и потврди их као jедину снагу отпора у Југославиjи“.
Почетком априла 1944. Черчил jе у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклеjна
и Владимира Велебита, коjи jе био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они
стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан jе први пут
бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.
Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с
безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.
– Успостављена jе координациjа између Балкан ер-форса, односно команде у Бариjу и мисиjа коjе
су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република коjи су слали своjе предлоге
за бомбардовање о коjима су одлучивали Меклеjн и Тито – каже проф. др Павловић.
За разлику од Едварда Кардеља, коjи jе одлучно одбио предлог да се бомбардуjе Љубљана, и
Тита, коjи упркос захтевима савезника ниjе допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба
НОВЈ за Србиjу Коча Поповић и британски обавештаjац Џон Хеникер Меjџор сипали су предлоге као из
рукава.
-Поповић jе одређивао циљеве, а да уопште ниjе био у Србиjи. У сериjи радиограма Врховном
штабу он не само да тражи да се бомбардуjе неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице.
Меjџор то шаље Меклеjну, коjи предлог анализира са Титом и информациjу коjа иде у Бари у команду
Балкан ер-форса. Та линиjа одлучивања иде преко Меклеjна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардуjе по
воjничким проценама само када у прелетима уочи неприjатељске циљеве – каже проф. др Павловић.

„НЕДЕЉА ПАЦОВА“
 Спрега у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса
нарочито jе функционисала током операциjе „Ретвик“ („Недеља пацова“).
– „Недеља пацова“, коjу jе измислила Меклеjнова мисиjа, заиста jе била jако несрећан назив. Била
jе то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србиjе. Оваj циљ
ниjе испунила тако да jе армиjа од 100.000 људи обавила уредно повлачење.
„Недеља пацова“ jе за Тита jе била офанзива за ослобађање Србиjе од Михаиловића и лоjалиста и
успут од свих противника комуниста, стварних или потенциjалних – каже Лиз.
Борис Субашић

Вечерње новости, 1.3.2017, Озна плански убила

35.000 људи у Србији

Обелодањене књиге стрељаних које је открила државна комисија за тајне гробнице.

Највише ликвидираних у односу на све бивше комунистичке државе
НАЈВЕЋЕ откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за „Новости“,
открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом
крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за
савремену историју.
Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне
евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су
стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде
у Европи.
– Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене „на реч“ или из анархичне
освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и
стриктну методологију с прецизном евиденцијом – каже Цветковић. – Ово доказују књиге стрељаних по
окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне.
На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без
суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и
око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини,
што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена.
Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота…, подаци о жртвама
уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи
припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој
рубрици свуда стоји Озна.
Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника… У рубрици којој су
организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража),
добровољац Љотић (покрет „Збор“), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене
оптужбе – „везе с Немцима“, „комесар села“, „радила у немачкој болници“, „народни непријатељ“…

РЕХАБИЛИТОВАНО 6.000 ЉУДИ

КЊИГЕ и спискови, као и детаљна интернет-база доступна и на сајту Министарства

правде, каже Цветковић, нарочито су важни за рад судова. Они се користе у процесима
рехабилитације, чији је битан сегмент доказ да је неко ликвидиран без суђења. У Србији је до сада
рехабилитовано око 6.000 људи.
– Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне
евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ
у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији,
односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи – објашњава Цветковић.
Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико,
нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској
хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000!
Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће
документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред
јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна
полиција има претензије да о свима зна све, „из безбедносних разлога“, а нарочито ко потиче из
породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију
непослушних.
Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је
„чишћена“ Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац,
Крагујевац…
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

Срна, 28.6.2015, Седам деценија од масовног

погубљења младих четника
 ФОЧА, 28. ЈУНА /СРНА/ – Код јаме „Понор“ у Миљевини код Фоче служен је помен за
више хиљада припадника Југословенске војске у отаџбини који су крајем маја 1945. године
убијени на том мјесту.
Према свједочењима мјештана, младе четнике из Ваљева, Чачка, Краљева и других градова у
Србији, који су мобилисани у септембру 1944. године, тадашња нова комунистичка власт убијала је као
ратне заробљенике, без суђења.
Мјештанин Миливоје Станић, који је тада имао осам година, присјећа се да су голобрадим
младићима из авиона бацани леци да се предају и да им се ништа неће десити.
„Масовно су се предавали. Онда би их у групама везивали у жице, убију прве и само их гурну у
јаму, тако да их живе повуку. Било је страшно. О томе се деценијама није смјело причати, нико ништа
није смио изговорити“, каже Станић.
Предсједник Црквене општине Миљевина Радован Стојановић прича да је послије масовних
погубљена јама затрпана јаловином из рудника.
„Затрпана је да се не би знало и да се не може истраживати. Дебљина слоја земље, односно
јаловине, износи око 50 метара“, каже Стојановић.
Борачка организација општине Фоча покренула је иницијативу да на овом мјесту буде изграђен
споменик.
„Према неким процјенама, овдје је бачено од 6.000 до 8.000 младих краљевих војника, а укупна
бројка страдалих од Калиновика до Фоче је много већа“, рекао је предсједник општинске Борачке
организације Срђан Станковић.
Он је позвао надлежне да усвоје приједлог о градњи споменика на мјесту злочина и додао да ће,
ако буде прихваћен, Борачка организација контактирати општине у Србији из којих су настрадали
четници да би заједно подигли споменик.
Према подацима Удбе, на простору од Калиновика до Фоче у мају 1945. године, убијено је око
9.000 четника. Процјене новијих истраживача помињу од 10.000 до чак 25.000 убијених, који су
страдали од авио-бомби на Зеленгори и у масовним погубљенима након предаје.

Вечерње новости, 1.3.2014, И усташе и балисти

убијали по Србији"
 После 70 година и даље се расветљавају тајне масовних егзекуција, од јесени 1944. до
ослобођења 1945. Војници НДХ, који су с нацистима опседали Стаљинград, и муслимани и
Албанци из СС Ханџар дивизије променили униформе у партизанске
КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца
70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су
се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила
народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18.
маја 1945. године.

Народноослободилачки одбори треба да учине све што је потребно да одмах уклоне (сравне
са земљом) сва гробља као и појединачне гробове окупатора и домаћих издајника и да се на тај
начин избришу сви трагови о њима, остало је записано.

Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у
мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: „…Код
установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства,
већ доноси своју одлуку по слободној оцени“.
Захваљујући овом „правном акту“, Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и
презимена доданас откривена. Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Процене
броја жртава у комунистичким „дивљим чишћењима“ крећу се и до 100.000 убијених.
Историчари претпостављају да су егзекутори у Горњем Милановцу могли да буду исти они
из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском крају. Реч је о јединици састављеној од бивших
хрватских усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић.
Он је био командант свих хрватских трупа током немачке опсаде Стаљинграда и за исказану
„храброст у борби против бољшевика“, постао је „велики официр хрватског гвозденог листа“ и
одликован је немачким Гвозденим крстом.
А после заробљавања постали Југословенска бригада
– Југословенска бригада била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног
у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Пук је уништен код Стаљинграда јануара 1943, а од
преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица, почетком 1944. формирана
је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију – наводи др Николић.
Највећи проблем за освајање власти у Србији за Броза је била чињеница да у њој практично није
било партизана, ни озбиљне подршке комунистима. Зато није могао да направи локалну Озну каква је
створена у Хрватској и БиХ, која је и „прочистила“ унутрашње непријатеље, искључиво међу Србима.
Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по
заузимању Београда Броз је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо
окупирали“. У атмосфери страховладе комунистичке вође нису се обуздавале у јавним иступима, па је
Милован Ђилас изјавио да „Србији није довољно пуштено крви“.
Озна стрељала у Војнотехничком заводу у Крагујевцу
За освајање Србије Титу је била неопходна помоћ Црвене армије, иза чијих тенкова су ишле
пресвучене Месићеве усташе, правцем преко Зајечара према Поморављу. Тај пут оивичен је масовним
гробницама које су тек недавно откривене. И партизанима и ознашима који су стигли из Босне да
„дисциплинују“ Србију било је мноштво бивших усташа, домобрана и муслиманских нациста. По
терору у срцу Шумадије, Крагујевцу и околини, истакла се Шеста босанска бригада 17. ударне дивизије.
– Ова јединица је, због свог састава, била позната под именом Муслиманска бригада. Две трећине
њеног састава чинили су муслимани из БиХ, већим делом бивше усташе, али било је и припадника 13.
СС Ханџар дивизије, међу којима и 93 Албанца са Космета. Јединицом је командовао Хрват, или
покатоличени Србин Саво Трикић. Они су извели невиђене злочине у Шумадији – наводи историчар
Милослав Самарџић.
Комунисти, бивше усташе и есесовци харали су Шумадијом од октобра до децембра 1944. кад је
пало највише жртава „револуционарног терора“. Младиће које нису убили, силом су мобилисали.
– По доласку у Шумадију, 6. муслиманска бригада је имала 500 војника – муслимана и Албанаца,
а онда је у њен састав мобилисано 2.500 малолетних Срба. Месец дана касније, после судара са
елитним немачким трупама код Бијељине, бригада је расформирана због превеликих губитака. Изгинули
су или рањени готово сви српски дечаци, а није погинуо ниједан Албанац – наглашава Самарџић.
Марко Месић командовао најпре усташама а после партизанима
У Београд су први стигли ознаши из Шесте личке, а међу њима и мајор Милан Трешњић, који је
много година касније признао да је око 10.000 Београђана побијено без разлога. Само у кварту којим је
он командовао убијено је 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Ранковић је отворено замерао
хрватској Озни, над којом није имао ингеренције, јер су је водили лично Тито и Стево Крајачић што је у
Загребу било само 200 стрељаних, мање него у једном београдском кварту.
Према сведочењу Марка Милуновића, после „ослобођења“ Београда дуж пруге од Младеновца па
све до престонице били су изложени углавном голи лешеви „народних непријатеља“.
ЈЕДИНА КАЗНА СМРТНА
ЗА разлику од Хрватске и Словеније, Србија се још није суочила са истином о невероватним
злочинима Озне, јер су њени наследници и данас моћни и повезани у „братсво у крви“, кажу историчари.
– Одмах по окончању ратних дејстава, Озна се бацила у лов на унутрашње непријатеље, односно
на сузбијање сваког опозиционог рада или јавног испољавања незадовољства новим политичким
поретком.
Намера да Озна буде „сила изнад закона“ огледала се и у томе што је за сваког ухапшеног кад је
предаван војном суду тражена смртна казна. Кад то не би било прихваћено, уследили би жестоки
протести и улагани напори да се захтев Озне реализује – наводи историчар др Коста Николић.
 ШЕФОВИ БЕОГРАДСКЕ ОЗНЕ
ЗА српску престоницу није била планирана класична шема изградње Озне. Одељење у Београду
је било аутономно и директно је за свој рад одговарало Александру Ранковићу, односно Титу.
За првог шефа Озне за Београд крајам октобра 1944. био је именован Слободан Пенезић Крцун,
који је на тој функцији остао веома кратко, а за наследника је изабрао је Милоша Минића.
Овај је убрзо постао републички јавни тужилац, па је Озна практично владала и правосуђем.
Следећи шеф Озне за Београд био је Вељко Мићуновић, који је убрзо именован за начелника црногорске
Озне, а на његово место дошао је по окрутности чувени Јово Капичић.
БИЗАРНЕ ГРЕШКЕ
КАДРОВИ Озне из БиХ, Хрватске и Црне Горе најчешће никада нису били ни у Србији, а камоли
у Београду, па је долазило до бизарних грешака, када би промашили улицу или адресу и хапсили или
убијали погрешне људе.
– Било је случајева да се грешком стреља лице са истим именом и презименом, а онда се у
извештају каже „нема везе, и он је био непријатељ данашњице“ – каже историчар др Срђан Цветковић.

Борис Субашић

Вечерње новости, 8.6.2009, Србија хода по мртвима

Откопавање истине – „Новости“ у сарадњи са Институтом за савремену историју откривају

злодела власти после Другог светског рата. Цела Србија прекривена стратиштима где су
ликвидиране антипартизанске снаге
ЉУДСКО је право и на достојну сахрану. И обележавање гробног места. Култура једног народа, а
посебно култура сећања, може се сагледати и преко нашег односа према мртвима. Посебно према онима
који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима, као што су они, који су као
поражена страна настрадали на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944-1945. године.
Бројни су разлози који су навели победнике, да се у тзв. дивљим чишћењима, сурово обрачунају
са својим стварним или претпостављаним противницима, означеним као „непријатељи НОП“,
„сарадници окупатора“, „реакција“, „народни непријатељи“ и „домаћи издајници“. Ако велики број
стрељаних није могао да се подведе ни под једну од ових категорија које су победници на свој начин
тумачили, онда је означен као носилац старог ненародног режима.
Те сурове ликвидације и злочини антифашиста правдани су бројним разлозима од политичких,
војних, па до најобичније освете и мржње коју су победници носили са собом улазећи у градове и села
као ослободиоци.
 Хиљаде грађана Србије ликвидирано је без суђења. Многима су пресуде исконструисане и
написане после њихове ликвидације. Неки су стварно суђени у великим процесима уз бучну пропаганду
и довођењем сведока из народа („Народ му суди“). Наравно да је било и оних које ниједан, па ни
партизански суд, није могао да помилује због својих стварних злочина током окупације, али већина је
оних које ни најнеправеднији суд не би могао да осуди, нити да им нађе стварну кривицу.
Оно што нас занима овде, није утврђивање кривице нити степена виности или невиности, већ
чињеница да већина породица чији су чланови стрељани, никада нису добиле ни, какве-такве пресуде, а
многим стрељаним не зна се ни гробно место.
Готово читава Србија је прекривена мањим или већим стратиштима – местима где су
антипартизанске снаге ликвидиране.
Сваки град, или веће место у Србији, носи у сећању такво место: Славник поред Лесковца,
Метино брдо код Крагујевца,Вистад у Ваљеву, Бањица, Лисичји поток и многобројна друга места у
Београду, Краљевица код Зајечара, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша, Параћин, Шабац и многа друга
места.
Понекад, то су била иста места на којима су страдали партизани или њихови симпатизери, где су
погубљени Јевреји, припадници покрета отпора Драгољуба Михаиловића, али и обични сељаци и
грађани који су као таоци узимани за сурове немачке одмазде. У већини случајева стрељања су вршена у
местима изван градских насеља.
Не постоји систематично истраживање ових локација. Писани трагови о томе су до данашњих
дана пажљиво скривани. Већина тих места ни на који начин није обележена, сем понегде, што су
урадиле породице или локални одбори појединих странака.
Институт за савремену историју, који предњачи у истраживањима догађаја на крају Другог
светског рата и „Вечерње новости“ покрећу акцију откривања локација страдања и њиховог достојног
обележавања.
Не улазећи у утврђивање кривице жртава, сматрамо да је елементарно право и наш
цивилизацијски однос према настрадалима да се таква места обележе, а да надлежни органи покажу
минимум разумевања за овакве напоре.
Наредних дана ће „Новости“ читаоце упознати о овим локацијама, начинима на који су злодела
изведена, користећи документа, исказе сведока и фамилија, спискове погубљених… и стварно стање на
терену.
То је једно ново суочавање са прошлошћу и истином. Може бити болно, али и отрежњујуће. И за
српску политику и за српске међусобне односе, и за српску мирнију и чистију сутрашњицу.
Др Момчило Павловић,
директор Института
за савремену историју
*****
 РАДМИЛО ГОЈГИЋ, ЧИЈИ ЈЕ ОТАЦ СЕКУЛА ЛИКВИДИРАН 1944. ГОДИНЕ И БАЧЕН У
МАСОВНУ ГРОБНИЦУ КОД КРУШЕВЦА:
ЗАКОПАН ЈЕ КАО ПСЕТО
„Вуко, храну ми немој више доносити. Прилази крај живота. Комшилуку се захвали што свој
млади живот прерано дајем. Радета ми доведи да га тата последњи пут види и чувај га и воли као што
сам га ја волео.“
На полеђини изгужване хартије у коју је била умотана храна, написао је то Секула Гојгић. Имао је
29 година и два метра висине. Официр краљеве гарде. Октобар, 1944. године, одмах после ослобођења
Крушевца.
Беба је спавала у колевци кад су дошли по њега. У глуву ноћ. Кућа у центру Крушевца. У
дугачким гаћама, голог до појаса, провели су кроз град.
Водили су двојицу по двојицу. Тукли су их маљем по глави да не пуштају глас. Храбрије комшије
пуштале су глас из тмине мрачних прозора: „Срби немојте убијати Србе…“
– Хапсили су га два пута и пуштали – прича нам Радмило – Раде Гојгић, син. – Трећи пут кад су
га одвели, више се није вратио.
А пуштали су га, прича, јер су морали. Ништа му нису нашли. Никакав злочин. Био је честит
војник. Био је пун живота. Волео је своју Вуку, свог Радета и Србију.
– Чим га пусте из затвора, ишао је у кафану да се напије, иако никада није пио. Онда је тако
припит процедио псовку. Псовао им мајку комунистичку. Викао је „живео Краљ“! Такав је био мој отац –
не скрива Раде.
Секула је био затамничен у затвору где је сада Крушевачка гимназија. Убијен је без суђења. По
кратком поступку.
Гроб никад није пронађен. Закопан је као псето. У ноћи, у шуми. Као да никада није постојао.
Војни суд је после убиства објавио пресуду – „на смрт“!
– Растао сам без оца. Волела ме мајка како јој је мој Секула и рекао. Хтео сам да будем војник као
он. Али, комунисти ми нису дозволили да се упишем у војну школу јер ми је отац „био злочинац“ –
прича нам Раде, дипломирани правник, који данас живи у Београду.
Раде данас има 65 година. Његов отац Секула видео га је последњи пут пред стрељање. Донела га
мајка Вука у посету, како јој је муж и написао. Пољубио га је последњи пут. Четрнаестомесечна беба је
топло тату гледала. Последњи пут.
КОСТУРНИЦА
МОЈ отац је највероватније закопан у масовној гробници Пакашница код Крушевца. У месту
Велике шумице, где је одмах после злочина на костима подигнута касарна – прича нам Радмило Гојгић.
– Сада је на том месту обрасло растиње. Али усред растиња, у шуми, постоји једна нестварна
чистина без траве, испод које се налазе лешеви око 6.000 убијених људи. То место је освештано. Моја
велика животна жеља је да се ту подигне и костурница. Да запалим свећу мом оцу Секули – каже син
Раде.
П. ВАСИЉЕВИЋ
*****
ЕКСКЛУЗИВНО – “НОВОСТИ“ ОБЈАВЉУЈУ СВЕДОЧЕЊА ГРАЂАНА КОЈИ СУ СЕ ЈАВИЛИ
ОКРУЖНОМ ТУЖИЛАШТВУ
ОД АДЕ ДО РАТНОГ ОСТРВА
ДА би се склопиле све коцкице мозаика тајни о извршењу смртне казне над генералом
Драгољубом – Дражом Михаиловићем, Окружно јавно тужилаштво у Београду отворило је телефонску
линију за све грађане који имају било каква сазнања о том чину.
Специјални тим из тужилаштва примио је до сада десетине позива, а „Новости“ ексклузивно
објављују део тих телефонских сведочења људи који верују да имају неке податке о ликвидацији
четничког вође.
У исцрпном извештају тужилаштва, у који смо имали увид, наводе се детаљи свих разговора са
грађанима сведоцима, а између осталог пише:
* А. М. из Деспотовца саопштио је да му је Јевремовић Радосав из Миливе причао да му је
Бранковић (четнички командант) рекао да је Дража са још 9 људи сахрањен у Пионирском парку
наспрам улаза у Народну скупштину.
* Н. Н. лице из Војводине саопштило је да је од свог пријатеља, чији идентитет не жели да
открије, чуо да је његов деда учествовао у егзекуцији над Дражом Михаиловићем, након чега су му
извадили зубе, одсекли руке или шаке, а потом га сахранили у гробницу, из које су претходно извадили
посмртне остатке већ сахрањених лица. Ова гробница се налази на Јеврејском гробљу у Београду.
* Ж. У. је саопштио да је Дража Михаиловић стрељан на Ади хуји и да је његов леш бачен у
Дунав, што је чуо од Милоша Минића, судије који је судио и присуствовао стрељању Драже
Михаиловића.
* К. Д. је саопштио да му је кум Борислав Грубачки пред смрт испричао да је Дража Михаиловић
убијен на Великом ратном острву у његовом горњем делу код бараке, тако што су га 1946. године
заробљени Немци стрељали и убацили у јаму са кречом и затрпали земљом и травом. Навео је да је
његов кум критичне ноћи био у суседној бараци, где је боравио као возач једног од командира ЈА. Такође
је дао и број свог мобилног телефона и рекао да ће покушати да достави скицу.
(П. В.)
Предраг Васиљевић