К Р А Т К А И С Т О Р И Ј А С Е Л А Б А Њ Е И О К О Л И Н Е

Село Бање налази се на левој обали реке Ибар, и удаљено је око 36 км западно од Косовске Митровице.
Данас село Бања, како се назива од 1975. године, припада општини Зубин Поток и смештено је на
крајњем северозападном делу општине. Бања са околним селима: Клечке, Горње Вараге, Заграђе и
Витаково, смештена су поред административне линије Косова и Метохије и централне Србије. С друге
стране линије налазе се, такође села са српским становништвом, која припадају општини Нови Пазар:
Витковиће, (у локалном становништву уобичајен назиз Виткојевиће), Табалије, Струмце, Драгочево и
Врановиће. Засеок Кељевићи припада селу Драгочево. Село Крчмаре данас не постоји у
административној подели Србије, Косова и Метохије и вероватно је неком административном одлуком
припојено селу Драгочево. Село Клечке се тек 1975. године одвојило од села Бање и од тада постоји као
самостално село.
Иначе ради се о селима са дугом историјом. Најстарији запис постоји о селу Витаково, које се под
именом: Витахово, помиње у Повељи српског краља Стевана Првовенчаног, међу селима која је даровао
манастиру Жича. Село Врановиће се помиње у Стефанској повељи краља Милутина издатој после
градње манастира Бањске, који је Милутин изградио као последњу 42. задужбину, за своје гробно место.
Манастир је грађен у периоду 1313-1318. године и тада је идата Стефанска повеља којом је Милутин
манастиру дао на управљање огромне територије, чиме је Бањска постала најбогатији манастир у
српском роду. Село Бање се помиње у Турском тефтеру из 1455. године, када су Турци извршили попис
новоосвојених територија после Косовског боја 1389. године и било је у саставу нахије Клопотник, која
је заузимала територију данашњег Ибарског Колашина. Село Витковиће се помиње у Девичком
катастиху из 1763. године, где су уписани приложници манастира Девич из овог села.1
По истраживањима академика Милисава Лутовца, педесетих година, 20 века, садашње становништво на
овим просториме доселило се у последњих 200 година. О селу Бање је написао следеће:

Село је добило име по топлим изворима у селу Чпиље поред Ибра, који су удаљени од данашњег
села 2-3 километара. Насеље је на присојним странама потока. Куће су у њему распоређене по махалама.
Свака махала заузима неку зараван на којој има и изворске воде. На супротној, осојној, страни нема
насеља. У атару села Бања су два засеока: Клечак (Клечке) и Чпиље. Клечак је на заравни у изворишту
Бањског потока, а Чпиље поред Ибра. Бање обилују изворском и речном водом. За сточна појила се
користе Ибар и вода између Бања и Виткојевића. Свуда има извора, међу којима је најпознатији: Илиџа у
Чпиљу. То је минерална топла вода која у кључевима избија и лучи: сигу-бигар. Она је на самом путу
који води уз Ибар; њен састав и лековитост нису испитивани. Народ ту долази да се лечи од свих
болести. Као у свакој води за коју се верује да је лековита, и овде болесници остављају разне предмете:
новац и друге ствари. У сваком случају ће ова млака и минерална вода имати великог значаја као
лековито купалиште.
Топографски називи појединих сеоских крајева су: Расадник, Караџин Крај, Рајковац, Заплеш, Иваново
Брдо, Кућетине (шуме), Павлове Кућетине, Клечак, Чпиље.
У атару села Бање има доста трагова старијих насеља. У Чпиљу на једној гвавичици близу Ибра је старо
гробље и у њему развалине цркве: и Кулина. Ово место зову кулина због куле, која је вероватно била
звонара цркве. То се може судити и по њеном облику (висока око 7, а широка у квадрату око 3 м), и по
положају црквине, и по фрагменту старословенског записа, који нисам могао прочитати. Црква је истог
типа као и остале колашинске грађевине ове врсте; по остацима се види да су јој зидови били од сиге и и
обичног камена. Око црквине је старо гробље, које се у већем састоји од гробова по којима су положене

1
1.- Подаци: Милан Ивановић, Споменици Ибарског Колашина, научни чланак.
велике плоче; неке су лепо обрађене као саркофази; на једном таквом каменом блоку, који је неко
померио и оставио у страну главице, извајана су врло лепо три крста.
На средини села такође је постојала развалина цркве, коју су сељаци обновили између Првог и
Другог светског рата. Око цркве је и старо и ново гробље.
Данашњи становници су: Колаковић, раније Колаци, (Гвоздићи, Бојовићи, Милуновићи,
Лазовићи, Пантелићи) (23 куће, Свети Никола и Свети Илија). Не знају тачно своје порекло. Кажу да су
од неке Коле. Недељковићи (1 кућа, Ђурђевдан), дошао из Брњака на имање женино: удао се у село. У
засеоку Клечку су Луковићи-Колаковићи (4 куће) и Кошани (2 куће). Кошани имају засебно гробље у
Клечку, а Луковићи односе умрле у старо братственичко гробље у Бање.2
Историјом Колака у новије време се бавио професор Драгиша Бојовић, родом из села Бање.
Цитирамо неколико реченица из његовог научног рада: Колаци у Старом Колашину!
...Колаци су старином из села Риђана, из Старе Херцеговине, (данас припада општини Никшић).
Има мишљена да даље воде порекло од племена Риђана, по коме је поменуто село и добило име. Риђани
су живели у западној половини жупе Оногошт, где су у средњем веку били највеће и најјаче племе...
Исељавање из Риђана почиње када су се Турци учврстили у Оногошту, а постало је масовно када Нуман-
паша Чуприлић напао жупу Оногошт (Никшић) 1714. године... Део братства се, највероватније, у исто
време , преко Старог Колашина и Старог Влаха, запутио према просторима данашње Србије... Једни су
отишли у Попово-Требињско Поље, а други у Ибарски Колашин у село Бање... Колаци данас живе у
колашинским селима: Бање, Врановиће и Драгочево. Село Бање насељавају Колаковићи, највероватније
негде у 18. веку. Заједнички предак имао је синове Боја, Гвозда и Милуна. Од њих су данашњи Бојовићи,
Милуновићи и Гвозденовићи. Од Гвозденовића су данашњи Радојевићи, а Колаци су и Радовановићи,
Лазовићи, Пантелићи, Милићи, Марковићи, Маринковићи, Васиљевићи и Јосивљевићи... 3

Нажалост, изградњом бране Газиводе и пуњењем језера, засеок Чпиље је потопљен са вечим
делом својих истиријских заменитости. У току припрема један мањи део је испитан и извуђен у више
историјских музеја, али је бомбардовањем 1999. године и преузимање власти од стране Шиптара и већи
део извучених експоната уништен. Један од напрецизнијих описа овог локалитета оставио је Милан
Ивановић у свом делу о споменицима у Ибарском Колашину.
ЧПИЉЕ-КУЛИНЕ ce налазе 34 km западно од Митровице, као зеселак села Бање y Ибарском
Колашину. То cy, y ствари, остаци утврђеног манастира са црквом и звоником-кулом, по којој je и место
добило своје двојно, односно друго име. Црква с нартексом, ексонартексом, звоником и гробљем са око
150 старих надгробних споменика смештена je на једном невеликом брежуљку северно од пута. Доста je
великих димензија: 9,30x3,90 m. Апсида je очуваних облика-споља тространа, a изнутра полукружна.
Њени зидови су очувани до висине 1,20 до 1,50 m. Ha западној страни цркве су касније дозидани
припрата и ексонартекс, који су нешто шири од цркве и озидани друкчијим начином грађења и од
материјала слабијег квалитета. На спољашњу припрату ce наставља кула-звоник, чије су размере y
основи 3,90x3,50 m. Ha источној страни звоника су врата, чиме je кула била непосредно везана са
припратом и црквом. Зидови куле-звоника су местимично очувани и до висине од 7-8 m. Ha
југоисточном углу куле су, на висини 180 cm од садашњег нивоа, две камене конзоле истурене за 40 cm и
високе око 15 cm, које cy или прихватале спољашње степениште или служиле као основа за неки балкон
или истурену осматрачницу. Кула je зидана од ломљеног и тесаног камена. На северном зиду куле-
звоника, y шестом реду угаоних тесаника, на висини 1,40 до 1,80 m изнад земље, на камену чије су
размере 0,80x0,92 m при горњоj ивици плитко je урезан ћирилични текст чија су слова висока око 2 до 3
cm... Податак о накнадно јасно урезаној 1492. години указује да je овај црквеноманастирски комплекс

2
2.- Текст преузет из књиге: Др Милисав Лутовац, ИБАРСКИ КОЛАШИН, антропогеографска истраживања, 1952. год.
3
3.- Преузето из књиге: Драгиша Бојовић, ВЕЧНИ КОЛАИН, 2013. године.
постојао и пре урезаног натписа, можда и неколико векова. A чињеница да ce виде трагови презиђивања
y горњим деловима указује да je кула настала y XIII или XIV веку као веома значајан стратегијски објект
подигнут на месту где ce долина Ибра сужава на свега неколико десетина метара и тако, попут осталих
средњовековних тврђава y долини Ибра (Звечан, Маглич), штитила узводни и низводни део горњег дела
Ибарске долине y тамошњем Колашину.
На платоу око цркве постоји велико старо гробље, y коме има око 150 монолитних надгробних
споменика y виду плоча и поклопаца саркофага, најчешће великих димензија: 190x50x30 cm, неретко
поређаних y правилне низове. Гробље ce простире на равни трапезоидног облика, чије су ивице дуге на
западу 50 m, на југу 180-200 m, северу 150 и истоку 80-100 m. То je једна од највећих и најочуванијих
средњовековних некропола не само на Косову и Метохији него и y Србији. Све то указује да je овде y
средњем веку било неко далеко веће и значајније насеље него што je то данашње село и овај уски појас
Ибарске долине допуштао. Међу појединачним монолитним надгробним плочама истичу ce три
примерка са очуваним ћириличним натписом и неколико великих монолитних профилисаних поклопаца
гробова на којима су уклесани, као украсни мотиви, низови вишеструких крстова, стилизованих
људских фигура чији су облици сведени на овалну линију главе са две крупне тачке уместо очију, док
завршеци линија међусобним укрштањем само назначују врат и рамена.4
Како пише Драгиша Бојовић, овде се ради о остацима једног од најстаријих манастира: У
најстарије манастире спада и манастир Дикодил, наведен у попису области Бранковића као опустео.
Највероватније се налазио на локалитету у Кулине (у атару села Бање). Овај манастир је за науку и
највећа непознаница. Најчешће је поистовећиван са Дубоким Потоком. У новије време, међутим,
појавила се претпоставка да би то могао бити манастир Кулине (овако назван само у локалној
топонимији и литератури, име је добио по сачуваном звонику). У поменутом попису Дикодил налази се
уз низ села која се налазе на левој страни Ибра, тамо где се, и према нашој претпоставци, налазио и
манастир Дикодил (његови остаци потопљени су језером Газиводе). 5

Података о овом простору у време Средњег века и Турске владавине има веома мало. У првим
поменима села овог простора навели смо део извора где се помиње село Бање и околина. По границама
које је од Колашинских оберкнезова пренео Глигорије Божовић, а забележио Глиша Елезовић, на овим
просторима, граница се кретала од: од ушћа Струмичке реке (која долази са планине Рогозне) у Ибар, и
одатле уз реку до Црног врха на Рогозни. По овој граници се може одредити да су сва села наведена у
овом тексту припадала Старом Колашину.
Простор Ибарског Колашина је посебно пострадао за време Великог рата између Турске и
Аустроугарске 1683-1690. године, када су Аустроугари освојили турске области до Скопља и у томе их
подржали Срби. У контра офанзиви Турци у повратили своју територију, и тада настају велике сеобе
Срба. Последња под руководством Арсенија III Чарнојевића, прошла је преко Ибарског Колашина и мада
по Глигорију Божовићу, Колашинци нису хтели да се листом иселе, Ибарски Колашин је после овога
опустео и тек почетком 18. века (око 1720.) почињу нова насељавања.
Задњих деценија османлијске власти, после српско-турских ратова и Берлинског конгреса у
Ибарском Колашину је забележен највећи терор и зулум према Србима и њиховим вођама.
Ибарски Колашин је имао специфичан положај у оквиру Османског церства. Област је, како су
говорили сами Колашинци почетком 20. века: од Фета (Косова) до 1885. године, када је установљена каза
Митровица, била под управом Вучитрна. Од 1885. до 1895. године налазио се у склопу Митровице, а од
1895. Приштинске казе. За тих десет година Колашинци су се трудили да се врате под власт Вучитрна, а
касније да остану у склопу те казе, док су митровачки Арбанаси и турске власти настојали да их поново

4
4.- Текс преузет из дела: Милан Ивановић, Споменици Ибарског Колашина, научни чланак.
5
5.- Драгиша Бојовић, Манастири у Старом Колшину, научни чланак из Тематског зборника: СТАРИ КОЛШИН, 2012. год.
подведу под митровачку управу. Поред овога, један мањи број села на северном делу планине Рогозне, а
која се, у ширем значењу, могу убројати у Колашин, припадала кази Нови Пазар.6
У овом периоду почиње да расте интересовање тадашњих великих сила за простор Старе Србије,
а самим тим и простор Ибарског Колашина. Отвара се богословија у Призрену, Српски конзулат у
Приштини, Руски конзулати у Битољу, Призрену и Косовској Митровици. Великом дипломатијом српске
и руске конзулске службе из ових крајева један део српских младића одлази у Цариград на школовање.
Међу њима су били: Данило Колаковић из Бања, Ратко Краговић из Кобиље Главе, Мијат Божовић из
Придворице, Богдан Раденковић из Бугарића, (дана Србовац у општини Звечан).7
Вороватно да је међу Колашинцима који су 1895. године отишли у Приштину, да се приштинском
мутесафиру жале на митровачку власт. Он их је саслушао, упитао шта желе и одредио да ће Колашин
убудуће бити под влашћу приштинских ага и бегова. Када се око 500 Колашинаца, ко пешке, ко на коњу,
почело враћати назад, предводници: кнежеви и сеоски кметови бивају похапшени. Због нарушених
односа и поверења, 1900. године избиће Коласшинска буна и Велика истрага оружја када ће житељи
свих села у Ибарском Колашину бити претресани, матретирани, плачкани, а неки и убијени од стране
Турака и Арнаута који су долазили са свих страна. Села на падинама Рогозне била су под влашћу ага из
Новог Пазара и сељаци ових села били су чифчије код ага. Почетком 20. века помињу се следеће аге из
Новог Пазара: ага Мемет Муратовић; ага Илми Мудеризовић; ага Јашар Алиловић; сиромашни ага
Биљал; сиромашни ага Смајо; Риза-бег МуратБеговић; ага Фебија Меметовић и други.8
Ибарски Колашин је ослобођен у Првом балканском рату 1912. године. Краљевина Србија је на
новоослобођеним територијама увела своју власт и административне границе. Због поделе Рожајске
казе, где је Рожаје са околином припало Црној Гори, а Тутин са околином Србији, од села у горњем делу
Ибарског Колашина, закључно са Старчевићима и Струмцима, направљена је Рибарићка општина и
припојена Штавичком срезу са седиштем у Тутину, а Бање и околна села припала су Дежевском срезу са
седиштем у Новом Пазару. Ова подела ће се задржати и после Првог светског рата, све до 1947. године,
када ће Бање са делом села бити припојено општини Зубин Поток, а други остати под управом Новог
Пазара како је и данас регулисано. Народ села Бање и околина у првом светском рату страдаће
првенствено од својих комшија Муслимана.

Школа у селу Бање. Становници Бања почели су са припремама за отварање основне

четворогодишње школе, одмах по ослобођењу 1912. године. Сачувано је мало података, али се зна да се
домаћин у чијој кући је требала школа да ради, звао Милисав Милић. Припремљене су и клупе и 1913.
добијена дозвола, али због учитеља школа није почела са радом, јер је букнуо први светски рат. Деца из
ових села су похађала школу у селу Грубетићу. Одмах после завршетка Великог рата, домаћини из Бања
су одлучили да саграде нову зграду школе. Искористили су познанство са тадашњим школским
надзорником из Пазара, господином Јевђевићем, формирали школски одбор и уз помоћ мајстора Марјана
Јанићијевића из села Виткојевића и од камена и дрвета саградили школу, која је покривена ћерамидом
довеженом из Косовске Митровице. Председник школског одбора био је Дамљан Симовић из Витакова,
а благајник Димитрије Веселиновић из Витковића. Школску општину Бање сачињавала су села: Бање,
Витковиће, Клечке, Горње Вараге, Заграђе, Бурлате, Витакова, Врановићи и Табалије. Школа у Бањама
припадаала је општини Рајетићи, срез Новопазарски.
Први учитељ је био поп Душан Крсмановић из Цмилева Лаза на Рогозни, који је дуго живео као
поп у Новом Пазару. Кратко време после њега долази Димитрије Курузов, руски емигрант који је радио у
школи две године. Трећи учитељ био је Живојин Бојић из Ужица, који је добио надимак: намргођени
6
6.- Весна Зарковић, Ибарски Колашин крајем 19. и почетком 20. века, научни чланак из Тематског зборника: СТАРИ
КОЛШИН, 2012. године.
7
7.- Будимир Вучинић, СТАРИ КОЛШИН кроз векове, 2009. године.
8
8.- Весна Зарковић, О почецима савременог ИБАРСКОГ КОЛАШИНА, научни чланак 2008. године.
Ера, и он се задржао две године. Четврти учитељ био је Драгутин Маљевић и Берана, док се пети и
шести учитељ памте по именима: Вукашин и Василије. Седми је Светислав Трифуновић из села Беоце
код Рашке, студенички срез, који се у Бањама задржао 6 година. Учесник НОР-а и преживео највише
захваљујући четницима који су му многа тога опростили. Више пута хапшен и пуштан, да би по победи
комуниста био одговоран за стрељање великог броја припадника Јаворског и Другог косовског корпуса
ЈВуО. Осми учитељ био је Владимир Кораћ, а девети Милинко Васовић. Последњи учитељ у Бањама
између два рата била је учитељица Станка Цана Радовановић, која је због младачке дрскости покушавала
да пропагира комунизам у националним селима Рогозне и трагично је изгубила главу 1944. године. У
току рата школа није радила, а после више оштећења, Бошњаци ће у јесен 1943. године запаилити
школску зграду и са њом комплетну архиву.
После ослобођења, школа у селу Бање није радила до 1949. године. Тако да осам генерација деце
ових села није имало прилику да започне школовање, док су појединци ишли у друге суседне школе.
Новом административном поделом регион бањске школе припао је звечанском срезу. По одлуци Савета
за просвету Звечанског среза у Косовској Митровици, школа је почела да ради 1949 у приватним кућама
Прокопија Бојовића из Бања и Симе Стевановића из Клечка. Школска зграда је обновљена тек 1952.
године. Обнова је помогнута новчаним срествима сраза Звечанског и добровољним радом становника
села школске општине Бање. Школске 1964/65 године школа у Бањама припала је осмогодишњој школи:
Петар Кочић у Бртњаку. Те године виши разреди прешли су из Брњака, Крња, у задружни дом,
реновиран за потребе школе у Анском Пољу у Брњаку, а четворогодишња школа у Бањама и Брњак на
Крњу остале су као истурене школе.9

После краткотрајног Априлског рата у коме су били мобилисани становници Ибарског Колашина,
многи од њих су пали у немачко заробљеништво и отерани за Немачку. Војници који су успели да се
избегну заробљеништво, вратили су се својим кућама и са немобилисаним људима, старцима, женама и
децом чекали наредне дане за које су знали да ће бити тешки и крвави. У тешким условима окупације и
великим бројем окупатора и његових помагача, који обезбеђују линију подела са једне и друге стране,
виђенији Колашинци, почињу да се скупљају у мањим групама и да разговарају: шта им је чињети,
пошто су били свесни колика им опасност прети од Шиптара и Бошњака. Пошто су Немци и Италијани
сву власт препустили Шиптарима и Бошњацима, од њих нису могли очекивати помоћ, и били су свесни
да се могу поуздати, како се у овом крају говорило: У се и у своје кљусе! Почињу са припрема за
пружање озбиљнијег отпора шиптарским и бошњачким нападачима које су убрзо очекивали. Припреме
су предводили виђенији и трезвенији људи Старог Колашина, као што су предратни председници
општина, учитељи, свештеници, службеници и познатији домаћини. Миломир Ј. Добрић их набраја:
Јевто Добрић, предратни председник Беримске општине; Милован Миловановић, предратни председник
Радичпољске општине; Тодор Добрић и Голуб Станић, српски домаћини из Брњака; поп Радуле Божовић,
свештеник цркве у Дубоком Потоку; свештеници Благоје Божовић и Милан Поповић; учитељи Ђорђе
Божовић и Александар Аца Деспотовић (Јакшић); и виђенији и угледни домаћини: Миладин Божовић из
Придворице; Јеврем и Васко Јаковљевић из Брњака, засеок Јаковљевићи; Петар Перо Утвић из Калудре;
Јарго Јеремић, предратни жандарм из Брњака; Алемпије Лемпо Михајловић, краљев гардиста из села
Доброшевине; Вукоје Божовић из Читлука; Милован Поповић из Брњака; Недељко Добрић из Брњака,
Данило Цветнић из Варага; Вукмир Јакшић из Доњег Јасеновика; Милан Дишовић из села Крчмаре на
планини Рогозни; Богосав Михајловић, свршени учитељ из Буба; Богољуб Бокче Јакшић из Доњег
Јасеновика и многи други. Овом акцијом су били обухваћени скоро сви домаћини колашинских
породица и виђенији људи.10

9
9.- Подаци о школству: Вучина Добрић, Просветитељство и школство у СТАРОМ КОЛАШИНУ, 2010. године.
10
10.- Миломир Добрић, ТОДОР ДОБРИЋ, Војвода Ибарског Колашина, издање Комино траде Ања, Краљево, 2011.године.
 Први већи сабор је одржан на Ђурђевдан (шестог маја) 1941. године код школе Брњак на Крњу. За
команданта одбране Старог Колашина изабран је Тодор Добрић, а за командире чета изабрани су: Голуб
Станић из оклачког засеока: Станићи, поп Радуле Божовић из Придворице и Алемпије-Лемпо
Михајловић из Доброшевине код Зубиног Потока. Организацији одбране приступиле су Бање и села са
леве обале Ибра. Људство ових села предводили су: Вукајло-Вуксо Бојовић из Бања и Сталета Луковић
из Клечака. „На Свете Враче, по традицији, одржан је велики сабор у Брњаку, на Крњу, четрнаестог јула
1941. године. Поред многобројног народа из околних села, Чечева, Рогозне, Црепуље и других, сабору су
присуствовали и многи виђенији људи: свештеници, учитељи, деловође бивше општине и избеглице из
Метохије. На том сабору дат је предлог да се удовољи захтеву комшија Бошњака из Старчевића и
Рибарића да се Тодор Добрић састане са њима у Анском лугу код Ибра, те да се договоре о међусобним
односима. Тодор је, на захтев већине, пристао. Сутрадан, дошли су људи из Брњака, Оклаца,
Виткојевића, Бања, Варага, Струмца, Врановића, Табалија, Метохије у Анска поља. Велики број
избеглица је био присутан, укупно 250 људи. Бошњаци су били још бројнији. Договорено је да се са обе
стране одреди 30 људи за преговоре. Главни преговарач са српске стране био је Тодор Добрић, а са
бошњачке Ахмет Елезовић. Одабрани су пришли једни другима, неко се поздравио, неко не, а Тодор се
ни са ким није руковао. Онда је Тодор Добрић рекао: Е комшије, реците шта хоћете? Издвојио се један
крупан човек, Ахмет Елезовић и рекао: Тодоре, ми смо овде комшије, сваког дана се мешамо, стока и ми
код вас, и ви код нас, и ви добро знате од чега ми живимо. Ми живимо од грађе. Код нас не рађа пшеница
ни кукуруз, већ као што знате, сечемо гору, правимо сплавове и терамо низ Ибар трупце и чамову грађу
до Косовске Митровице и продајемо Трески у Скопљу. Ви добро знате да овај народ од тога живи, па вас
молим да нам ослободите овај пут од Рибарића до Чабре и Ибра, да би могли на сплавове са грађом,
нормално да сплаваримо! Тодор на токаза: Па то је немогуће, не можемо то да учинимо. Ја могу да вам
гарантујем за 30 или 50 људи који су код мене, али не могу да вам гарантујем за оволики народ, јер сада
се свако наоружао. Има оружја и онај ко треба и онај ко не треба да га има. Према томе, не могу ништа
да вам помогнем! На то је Ахмет Елезовић рекао: Ако нећете милом, ми ћемо силом, ми ћемо сутра...
Тодор га прекину: Са моје стране ћете бити слободни, а са друге незнам...
Они су једног дана кренули низ Ибар до Чабре у три сплава, отерали су их. Други дан, кренули су
са два сплава. Неки наши људи са оружјем изађоше и од шесторице људи убише четворицу. Двојица су
успела да побегну. Тако је пловидба Ибром престала, све до ослобођења.“11
Већ крајем септембра, Арнаути крећу у отворен и масован напад на Стари Колашин. О датумима
напада постоји више верзија, али се најчешће пише, да су први напад, вулнетари и шиптарска
жандармерија извршили двадесетдругог септембра 1941. године из правца Косовске Митровица, уз
Ибар, на српско село Зупче. Становници Зупча, помогнути са четом Колашинског четничког одреда
којом је командовао Алемпије Лемпо Михајловић, успели су да се одбране и одбију напад Шиптара.
Међутим, после пет дана, на православни празник: Воздвижење Часног Крста, у народу познатог као
Крстовдан, двадесетседмог септембра, Арнаути и Бошњаци кренули су у напад из сва четири правца.
Број нападача је увелико прелазио број становништва Колашина и избеглица из Дренице и Метохије које
су боравиле у Колашину. И поред спорадичне одбране четника и становништва, на више организованих
тачака, добро кординиран напад вулнетара, шиптарске и муслиманске полиције из више праваца није се
могао бранити. Избезумљени народ је узимао децу и најосновније ствари, које је могао понети у рукама
и бежао према источним падинама планине Рогозне, где се једино могло прећи према Ибарској долини и
даље према Рашкој, Копаонику, Топлици и Србији. До десетог октобра, до када је трајао овај напад, у
историји се често назива: крвави талас, већи део села Ибарског Колашина је у потпуности спаљен,
опљачкан и побијен велики број стараца, жена и деце. Практично није постојала породица у Колашину
која није била приморана на напусти кућни праг и да преко Рогозне побегне за Ибарску долину.
11
11.- Вучина Добрић, СТАРИ КОЛАШИН у Другом светском рату, издање ЈП Стари Колашин Зубин Поток, 2015.године.
 У једном извештају Крајскомандатуре бр 838, из Косовске Митровице, који је крајем 1941.
године, упућен претпостављеној команди, наводи се да су вулнетари и жандарми у Ибарском Колашину
починили: страховита недела. Оценили су да су сва села расељена, а читав крај уништен и ненасељен
(празан).12
О катастрофалним последицама овог првог масовног напада Шиптара и Бошњака на Ибарски
Колашин, који је у историји познат и под именом: Прва паљевина Ибарског Колашина, пише у својој
књизи и локални хроничар и публициста Вучинић:
„Био је то стравичан покољ. Опљачкана је целокупна покретна имовина: стока, вредне ствари из
кућа, одећа, па и оруђа за рад. Према попису жртава, убијено је 256 Колашинаца, међу њима највише
жена и деце, јер су одрасли били у збеговима, а број рањених и несталих није забележен. Опљачкано је
50.000 оваца и преко 25.000 грла крупне стоке. Ово су егзатни подаци, сачињени након пописа после
Другог светског рата, али су брзо: заборављени, јер новој власти није било у интересу да открива
злочине Арнаута, обзиром да је општа политика била заснована на: браству и јединству, а откривање
ових података реметило би зацртану политику тог времена“13
Делимично је попаљено село Бање и околна села, а видећемо у списку жртава да су у овом нападу
и она имала људских жртава. Сви су морали у збег и преко Рогозне ка Ибарској долини. Са собом су
носили веома мало покућанства и терали по неког брава, док је пљачкашки плен Бошњака и Арнаута био
огроман. Тек у пролеће 1942. по неко се кријући враћао да види да ли му је остало што од куће и да
посади нешто у земљу. Ово је настављено и преко лета, када није било већих сукоба на овим
просторима. Неки су почели обнављати и куће. Септембра месеца 1942. стигао је поручник Будимир
Будо Добрић и основао Колашинску четничку бригаду. После оснивања Колашинске четничке бригаде,
јесен и зима 1942. на 1943. годину прошли су у релативном затишју и између четника са једне, и
Шиптара и Бошњака са друге стране није било већих оружаних сукоба и борби. Многи Колашинци су се
са пушкама враћали у своја села. Смештали у незапаљене куће и помоћне објекте и дању вршили
расчишћавање својих кућних огњишта и ливада и припреме њива за пролећну обраду. Непријатељске
наоружане банде су знале да се села чувају са наоружаним стражама и избегавале су оружане сукобе.
Већ јуна месеца 1943. године, шиптарски вунетари и њихове вође, из два правца: Вучитрна и
Косовске Митровице, уз реку Ибар, и из Метохијског подгора, преко Мокре и Старе планине, крећу у
Колашин, да чине зулум и протерују становништво. Марш су обавили ноћу и ујутру су били на левој
страни реке Ибар у селима на јужним падинама планине Рогозне. Група из правца Косовске Митровице,
јачине око 150 наоружаних људи, преко Сувог Дола и Чабре стигла је до Зубиног Потока, потом је путем
стигла до места где се Лучка река улива у Ибар и онда су скренули десно и Бабудовачком реком стигли у
село Бубе које се налазило на граници окупационих зона. Арнаути су из Буба и Горњих Варага покупили
већу групу Срба и на ушћу Варашке реке у Ибар убили осамнаесторицу. Приликом ове акције погинуо је
Јарго Станић, један од четовођа Тодора Добрића, Војводе Колашинског. „Неким поводом у кућу Самуила
Јовановића из Горњих Варага ноћу је навратио Јарго Станић из Оклаца, који је био у обиласку своје
куће, а који је у оно време, био веома кадар свуда стићи и утећи и на страшном месту постојати!
Отресит, вредан и храбар, то су биле његове особине. Легао је да се одмори од пута. Када је домаћица
куће устала, изашла је из куће и видела пуно двориште Шиптара. Вратила се назад и рекла: Јарго, пуно
двориште Шиптара! Јарго је скочио, узео оружје и кад је видео опкољену кућу, није таквом јунаку ништа
преостало већ да наоружан пружи отпор. Бацио је бомбу из куће на Шиптаре, и у тој гужви излетео из
куће и заузео положај. Убио је три Шиптара, међу којима и једног барјактара, и два ранио. Из заклона из
којег је отворио ватру, Јарго није могао да утекне, па су га Шиптари опколили и бомбом убили.“ 14

12
12.- ВА Београд, фонд Немачка окупаторска војска 1941-1945.године, микрофилм Праг П-8, снимак 515.
13
13.- Будимир Вучинић, СТАРИ КОЛАШИН кроз векове, 2009.година.
14
14.- Вучина Добрић, СТАРИ КОЛАШИН у Другом светском рату, издање ЈП Стари Колашин Зубин Поток, 2015.године.
 Јарго Станић је био један од првих Колашинаца, који се на скупу у Брњаку, шестог маја 1941.
године добровољно јавио у четнике Тодора Добрића. Избаран је за командира чете и ову дужност је
обављао до своје погибије. Какав је четник био, најбоље је, у цитиран пасусу, описао Вучина Добрић,
Иначе, шиптарски барјактари су се другачије облачили и могли су се лако уочити у маси вулнетара, па га
је Јарго вероватно уочио, када је ускочио у заклон, и добро нанишанио.

Шиптари се никако нису могли помирити да у Ибарском колашину постоје Срби. Зато су после
капитулације Италије и преузимања комплетне власти од стране Немаца, Шиптари кренули у још веће
нападе на Србе, зашто су им Немци давали повода. Извршили су велики злочин у Источном Мојстиру
када су уз помоћ Бошњака стрељали преко 20 Срба. Крајем 1943. и почетком 1944. године почињу да
припремају масован напад на Ибарски Колашин. Локални хроничари пишу да су прве акције и први
напади на српска села, започели трећег фебруара 1944. године, нападом муслиманске милиције под
командом Бике Дрешевића, Синана Салковића, Фаика Бахтијаревића и Мула Јакупа с` Вуче, из правца
Рибарића, према србским селима: Оклаце, Драгаљице, Струмце, Драгочево и Грубетиће. Борбе на овом
правцу трајале су око четрнаест дана са променљивом борбеном срећу, али је борбена линија са мањим
одступањем одржавана до седамнаестог фебруара. Шиптари и Бошњаци су се за овај напад дуго
припремали и по неким подацима вршили су мобилизацију људства за напад у десет срезова.
Свакодневно су на борбену линију довлачили нове и свеже снаге. Борбену линију: од ушћа Драгочевске
реке, Струмаца, Грубетића до Црног врха на Рогозни, бранило је људство пратеће бригаде под командом
поручника Будимира Добрића. Касније ће битти ојачан са једним батаљоном Пећке четничке бригаде.
Поручник Будо Добрић, командант Колашинске четничке бригаде успео је захваљујући херојском
залагању свих појединаца из његове групе, да заустави напад муслиманске милиције из правца
Рибарића. Овај део линије борбене одбране био је у тежој ситуацији из разлога, што је био много близу
Рибарићу, и Бошњаци су имали могућност да уводе нове, одморне и добро припремљене групе
наоружаних људи. И поред тога што су Бошњаци успели да освоје Драгочевску реку, и села Струмце,
Табалије и Врановиће, линија одбране се организовано повлачила и успела је да се одржи. На овом
сектуру, четници су имали три погинула и четири рањена, међу којима је био и командант бригаде,
поручник Будо Добрић. Када су Бошњаци добили глас да су Шиптари поражени у Брњаку и натерани на
повлачење преко Међеђака и Мокре горе, обуставили су нападна дејства и почели да се организовано
повлаче према Рибарићу.

У току целог Другог светског рата, до званичног ослобођења крајем новембра 1944. године,
партизанске јединице су северним деловима Старог Колашина, прошле почетком августа 1944. године.
Била је то Пета крајишка НО дивизија, под командом Милутина Мораче, која је као деснокрилна
јединица у саставу Оперативне групе дивизија, под командом генерал лајтанта Пека Дапчевића, кренула
за Јужну Србију. Маршујући на правцу: село Радиовци-село Бубе, јединице ове дивизије су прошле овим
селима. Милутин Морача ће после победе комуниста издати свој Ратни дневник и написати књигу о
Петој краишкој НО дивизији. У књизи је записао следеће:
На маршу, првог августа стигли смо на терен Старог Колашина. Вечина села попаљена је. Народ
се добрим делом одселио у Ибарску долину На оне који су остали у селима наш долазак је оставио лео
утисак и радо су нас дочекали.
Мада је овај крај послоје повлачења наших одреда из Србије 1941. године, (кроз Стари Колашин
је са одобрењем Тодора Добрића, прошао само Томо Жарић са петнаестак људи из Витомирице код
Пећи), био под четничким утицајем, тај се утицај није оснажио. Постојала је четничка бригада, али она
није учествовала у борбама против партизана. Људи су нам говорили да би се борили против окупатора,
али нема ко да их организује.
 Овде треба узети у обзир да је већина четника севера Косова и Метохије била против брато-
убилачке борбе и беспотребног проливања крви. Партизане су сматрали за српску браћу и у току рата
много тога им помогли и опростили. Када је Пеко са партизанима прошао преко Рогозне, Ибарске
долине и Копаоника, Други косовски четнички корпус се налазио у Топлици и Јабланици, тако да
физички нису могли да се сретну. У свом цитату о организацији, Милутин Морача мисли на
комунистичку организацију, пошто су њихови главни непријатељи били четници. Међутим, после
доласка на власт, заборавиће сва добра дела четника Другог косовског корпуса и стрељаче комплетан
командни кадар. Само ће се капетан Будо Добрић, командант Колашинске четничке бригаде и поручник
Миодраг Миша Поповић, начелник штаба корпуса, са још шест четника, бекстом преко Грчке на запад,
спасити. У Старом Колашину су стрељани: Тодор Добрић, Војвода Колашински и поп Радуле Божовић,
корпусни свештеник, који су, како Вучина Добрић пише, мач и душа Колашина. Убијен је Лемпо
Михајловић, четовођа од првог до задњег дана рата. Међу задњима је убијен Давид Утвић, подофицир и
командир. Убијени су Радовановић Недељко из Варага и Радуловић Будимир из Заграђа и многи други.
Од команде корпуса су убијени: мајор Жика Марковић, командант корпуса; мајор Драгољуб
Радојевић, заменик команданта корпуса; поручник Ђорђе Јелушић, први начелник штаба корпуса; Лука
Радоњић, обавештајни официр; жандармеријски поручник Лазар Милосављевић, обавештајни официр;
поручник Љубомир Ђекић, интендант корпуса; учитељ Богдан Радевић, члан пропагандног оделења;
судуја Лекић Александар, члан корпусног суда; поручник Стојан Бојковић, командир штабне чете и
многи други који су радили у штабу корпуса и приштабским јединицама.
Стрељано је и пет команданата бригада: потпоручник Милош Петровић, командант Пећке
четничке бригаде; Рале Вулић, командант Дукађинске бригаде; Голуб Томашевић, Војвода Дренички,
командант Дреничке четничке; поручник Зарија Заро Радовановић, командант Митровачке четничке
бригаде и жандармеријски поручник Михаило Закић, командант Ибарске четничке бригаде. По
постојећим подацима убијено је око 200 припадника Другог косовског четничког корпуса.
У књизи Петра Вишњића: Битка за Србију, пише и следеће:
На другој страни преостали српски становници у селима Старог Колашина који се раније нису
иселили под притиском терора албанских квислинга поздравили су долазак снага
Народноослободилачке војске, а појединци су ступили добровољно у јединице Оперативне групе
дивизија.
Како је изгледала добровољна мобилизација у томе, видимо из казивања Милодарке (Милоратке)
Милуновић из села Клечак, рођене 1933. године:
Када у лето 1944. године наиђоше партизани остадоше код нас у колибу које је мој отац подигао
на месту где је некад била кућа. Седеше неко време, а кад кренуше партизанке убеђују моју мајку: Ајде
млада да идеш с нама! Нешто је завољели, па наставише: Па ћемо ти све дат, да обучеш кад си тако лепа!
Наваљују партизанке, а ја све јаче плачем. Страх ме да ми не одведу мајку. Није хтела да оде са њима, а
убеђивали су је свакојако и нудили јој свашта. Иако је имала мене и мужа, хтели су да је одведу, па и на
силу, а да нас остави. Ја сам после тога живела са оцем и мајком, на згаришту старе куће. Отац би
данима набрајао и кукао као жене. Израсла велика трава где су некад куће биле, алата нема да направи
нову кућу, паје одлучио и у шуми смо живели.15

СПИСАК Ж Р Т А В А С Е Л А Б А Њ А И ОКОЛИНЕ

СЕЛО БАЊА
1.- Бојовић Арсенија Јаков, рођен 1888. год. убијен 1941. (1942) у воденици приликом млевења
жита. Као локација наводи се Башчанско брдо.
15
15.- Радојко Јовановић, БЕЛО СВЕТЛО НА МИТРОВАЧКЕ ЦРВЕНЕ ЗАПИСЕ, Косовска Митровица, 2009.година.
 2.- Бојовић Милана Вилотије, рођен 1919. године. Крајем рата приступио партизанима. Погинуо у
борбама на Копаонику 1944. године. У Кнежеву поред Брзећа.
3.- Бојовић Дина (Дивна) родом из Варага. Супруга Вукса Бојовића, са којим је имала осморо
деце. Убијена код куће 1941. (1943.) године. Бошњаци је избацили из куће и запали кућу.
4.- Бојовић Обрада Вукајло Вуксо, рођен у с. Бање. Био један од четовођа Тодора Добрића.
Погинуо (убијен) у јесен 1944. године на Рогозни.
5.- Гвозденовић Ђока Апостол, рођен 1915. године. Погинуо (убијен) фебруара 1944. године у
атару села Бање, приликом другог напада на Колашин. Вероватно погинуо у борби.
6.- Костић Нићифора Милош, рођен 1922. (1925) год. Убијен 1943. године од стране вулнатара.
Као локација се помињу Бубе, Горње Вараге, али је вероватно стрељан на ушћу Варашке реке у групи.
7.- Костић Стевана Радомир, рођен 1903. године. Погинуо (убијен) у борби 1944. године у селу
Тушиће, приликом другог напада на Колашин.
8.- Марковић Стана, рођена 1909. године. Убијена у фебруару 1944. године, приликом другог
масовног напада на Колашин.
9.- Пантелић Савотија Максим рођен 1911. године. Убијен крајем 1941. године код своје куће.
Муслимани су га извели из куће и убили само зато што је Србин.

СЕЛО КЛЕЧАК
1.- Глишовић Глише Петар, рођен 1875. године. Убијен је крајем 1941. године у атару села Бање.
Убили ли су га Бошњаци приликом прве паљевине Колашина.
2.- Глишовић Марка Стевана, рођена 1902. (1883.) године. Убијена 1943. (првог новембра),
приликом пљачки од стране Арнаута.
3.- Глишовић Петра Толка (Станојка), рођена 1918. (1916.) године. Убијена 1943. (првог
новембра), приликом пљачки од стране Арнаута.
4.- Луковић Василија Александар, рођен 1915. године. Крајем рата приступио партизанима.
Погинуо у борбама за ослобођење Аранђеловца 1944. године.
5.- Луковић Василија Добрија, рођен 1919. године. Крајем рата приступио партизанима. Нестао у
току Народноослободилачке борбе. Локација непозната.
6.- Луковић Недељка Ратко, рођен 1912. године. Убијен у фебруару 1944. године, приликом другог
масовног напада на Колашин.

СЕЛО ГОРЊЕ ВАРАГЕ

1.- Васиљевић Здравка Милан, рођен 1882. године. Убијен 1943. године од стране вулнатара,
вероватно је стрељан на ушћу Варашке реке у групи.
2.- Димовић Ракића Ђорђе, рођен 1868. године. Убијен крајем 1943. године код своје куће у селу.
Био је стар и вероватно није могао да бежи.
3.- Јаничијевић Петко, рођен 1908. године. Крајем 1941. после паљевине Колашина преко Ибарске
долине и Копаоника, пребегао у Топлицу. Ухваћен од стране Бугара и стрељан.
4.- Јаничијевић Вукадина Радуле, рођен 1885. године. Убијен децембра 1943. године код своје
куће у селу. Био је стар и вероватно није хтео да бежи.
5.- Јовановић Јована Симо, рођен 1868. године. Убијен 1943. године од стране вулнатара,
вероватно је стрељан на ушћу Варашке реке у групи.
6.- Јовановић Трифун, рођен 1921. године. Избегао у Краљево као избеглица. Немци га ухапсили
и стрељали као таоца.
7.- Миљковић Миљка Коста, рођен 1875. године. Убијен 1943. године од стране вулнатара,
вероватно је стрељан на ушћу Варашке реке у групи.
 СЕЛО ВИТАКОВО
1.- Трифуновић Косте Стојка, рођена 1899. године. Убијена 1944. године, приликом другог напада
Бошњака на Колашин.

СЕЛО ЗАГРАЂЕ
1.- Радуловић Будимир, рођен 1914. године. После завршетка рата ухапшен од стране
комунистичких власти. Војни суд ПВО га осудио на смрт. Стрељан.

СЕЛО КРЧМРЕ
1.- Јаћимовић Пантелија, рођен 1910. године. Погинуо (убијен) фебруара 1944. године у атару
села Бање, приликом другог напада на Колашин. Вероватно погинуо у борби.
2.- Јаћимовић Вуксана Трифун, рођен 1883. године. Убијен децембра 1943. године код своје куће у
селу. Био је стар и вероватно није хтео да бежи.