Mlava U Mitu I Istoriji

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
26
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

РАЧА
2012
Centre for Mythological Studies of Serbia
Mythology collection
26
RAČA
2012
Центар за митолошке студије Србије
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 26
Прво издање
Издавач
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА
КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНИ ЦЕНТАР ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ
Главни и одговорни уредник

ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Редакција
Академик проф. др Петар Влаховић, проф. др Миодраг Стојано-
вић, проф. др Радмило Петровић, проф. др Марко Атлагић,
проф. др Арсен Ђуровић, проф. др Бошко Сувајџић, др Ивица То-
доровић, др Малиша Станојевић, Вера Јовановић, Живојин Ан-
дрејић, Бобан Станојевић
Рецензенти
Проф. др Радмило Петровић, проф. др Милорад Радусиновић,
др Бранко Надовеза, проф. др Марко Атлагић, Живојин Андрејић,
Технички уредник
Бобан Станојевић
Преводи
Нина Радусиновић, Мирјана Марушић, Бобан Станојевић
Тираж
300
Штампа
„Стојадиновић” - Петровац
ISBN 978–86–83829–43–9
Млава у миту и
историји
ПЕТРОВАЦ
2012
CENTRE DES ÉTUDES MYTHOLOGIQUES DE SERBIE
Mlava entre le mythe

et l’histoire
PETROVAC
2012
Научни скуп „Млава у миту и историји”
Петровац на Млави
4. мај 2012. године
САДРЖАЈ
Садржај .................................................................................................. 11
Истраживања насеља и
порекла становништва Млаве...................................................... 15
Борисав Т. Челиковић
Значај Хомољској краја за етнолошка проучавања ........... 41

Петар Ш. Влаховић
Петровац на Млави са околином у прошлости..................... 55

Раде М. Обрадовић
Беловоде, Насеље првих металурга Европе ............................. 67

Драган С. Јацановић 67
Српске средњовековне жупе у сливу Млаве.......................... 101

Живојин Р. Андрејић
11
Митолошки зборник 26
Реликвијар из Рудина из XII века

и зидање Новог Браничева.......................................................... 133
Радмило Д. Петровић
Некропола и налази у гробовима локалитета

Градац у Калишту ........................................................................... 167
Млађан С. Цуњак
Браничевска висока властела Растислалић,

њихово порекло и родбинске везе
са српским владарским кућама ................................................ 199
Живојин Р. Андрејић
Горњачка клисура у светлу

археолошких рекогнисцирања................................................... 231
Млађан С. Цуњак
Григорије Горњачки......................................................................... 265

Марко П. Атлагић, Миленко Мацура, Нина М. Атлагић
Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку ....................... 285

Небојша Д. Ђокић, Оливера Думић
Петар Добрњац у повјерљивим списима
12
Садржај
К. К. Родофиникина ......................................................................... 341

Милорад П. Радусиновић
Заова, једини женски манастир

у Србији књаза Милоша ................................................................ 365
Небојша Д. Ђокић, Миломир Стевић 365
Радикали у Петровцу на Млави и околини

у периоду Краљевине Југославије ............................................. 379
Бранко И. Надовеза
Говори Mлаве и Ресаве у роману Јована Д. Петровића

„Лина тврђа од камена” .................................................................391
Голуб М. Јашовић
Техничко упутство за израду радова .......................................... 411
13
Прегледни научни рад
УДК: 911.37(282.2 Млава)(497.11 Хомоље)
ИСТРАЖИВАЊА НАСЕЉА И ПОРЕКЛА

СТАНОВНИШТВА МЛАВЕ
RESEARCHES ABOUT THE ORIGIN OF THE SETTLEMENTS AND

POPULATION OF MLAVA
БОРИСАВ Т. ЧЕЛИКОВИЋ1
СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Антропогеографска истраживања слива реке Мла-

ве, који у свом саставу обухвата предеоне целине Хомоља,
Млаве и Стига, своје почетке имају у радовима Вука Караџи-
ћа, Јована Драгашевића, Милана Ђ. Милићевића и Феликса
Каница. Радовима сарадника Јована Цвијића, окупљених око
Географског завода Велике школе и Етнографског одељења
Српске Краљевске академије, истраживања током прве поло-
1. bcelikovic@slglasnik.com
БОРИСАВ Т. ЧЕЛИКОВИЋ 15
вине ХХ века добијају научну димензију. У значајној мери, ра-

довима Љубомира Јовановића, Саве Милосављевића и Анто-
нија Лазића, истражена су насеља, порекло становништва,
говор, привреда, кућа и окућница, породица и друштвени жи-
вот, ношња, обичаји, забаве, душевне и телесне особине ста-
новништва предеоних целина Хомоља и Млаве, док је предео
Стига остао неистражен.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Млава, Хомоље, антропогеографија, насеља,
порекло становништва, обичаји.
Слив реке Млаве у антропогеографским истраживањима ни-

је јединствено проучаван. Прве обимније и систематизоване
податке о насељима и становништву овог краја дају Вук Стефа-
новић Караџић, Јован Гавриловић, Јован Драгашевић, Милан
Ђ. Милићевић, Владимир Карић и Феликс Каниц у својим де-
лима. Издвајамо два рада Вука Стефановића Караџића који
имају антропогеографске елементе и то географско-статистич-
ки опис Србије2 и постхумно објављени спис о обичајима срп-
ског народа3. Јован Гавриловић у свом делу доноси преглед на-
сеља Србије углавном на основу пописа пореских обвезника
1844. године4. Први интегрални текстове о овом крају објавио је
Јован Драгашевић, генерал, географ, књижевник и члан Срп-
ског ученог друштва. Он је у Гласницима Србског ученог дру-
2. Вук Стеф. Караџић, „Географическо-статистическо описаније Србие”, Да-
ница. Забавник за годину 1827., Беч, 1827, стр. 25–120. Критичко издање: Дани-
ца. Забавник за годину 1826. 1827.1828. 1829. 1834., Сабрана дела Вука Ка-
раџића, књ. 8, приредио Милорад Павић, Београд, 1969, стр. 126–176, 682–710.
3. Вук Стеф. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Беч, 1867. Критичко
издање: Етнографски списи, Сабрана дела Вука Караџића, књ. 17, приредио
Миленко С. Филиповић, Београд, 1972, стр. 141–404, 434–499.
16 БОРИСАВ Т. ЧЕЛИКОВИЋ
Истраживања насеља и порекла становништва…
штва и Летопису Матице српске, седамдесетих година ХIХ

века, објавио историјско-географске описе простора Млаве5.
Описао је природне границе простора и његов положај, речну
мрежу, природне благодети, становништво и његове обичаје и
старине и народна предања. Карте Млаве и Пека и Хомоља,
које је донео у прилогу студија објављених у Гласнику Србског
ученог друштва, представљају важан документ не само о кар-
тографским достигнућима и представама о простору тога доба
у Србији, већ и о положају насеља и путевима у овом делу Ср-
бије почетком друге половине XIX века.
Када је Милан Ђ. Милићевић шездесетих година XIХ обила-
зио Србију прикупљајући грађу за своје дело o Србији,6 читав
слив Млаве, срезови Хомољски, Млавски, Пожаревачки и Рам-
ски, био је у саставу Пожаревачког округа. Његове белешке о
варошима и селима, о становништву и његовом занимању,
становању, обичајима, говору и народној традицији су данас
од непроцењивог значаја. Скрећемо пажњу и на његов етно-
графски спис Живот Срба сељака, који је првобитно објавио у
4. Јован Гавриловић, Речник географиско-статистичниј Србие, Београд,
1846. Ново издање: Јован Гавриловић, Речник географијско-статистични Ср-
бије, Београд, 1994.
5. Јован Драгашевић, „Принос за географију Србије”, Гласник Српског ученог
друштва, Књ. XXXVI, Београд, 1872, стр. 58–119; исти, „Планине по Хомољу.
Из путовања по Србији”, Летопис Матице српске, књ. 116, Нови Сад, 1874,
стр. 59–90; исти, „Долине по Хомољу. Из путовања пос Србији”, Летопис Ма-
тице српске, књ. 118, Нови Сад, 1876, стр. 77–92; исти, „Принос за географију
Србије. Млава и Пек”, Гласник Српског ученог друштва, Књ. XLIII, Београд,
1876, стр. 261–347.
6. Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија: географија, орографија, хидро-
графија, топографија,археологија, историја, етнографија, статистика, про-
света, култура, управа, Београд, 1876, стр. 1018–1089. Фототипско издање:
Београд, 1973.
наставцима у Гласнику Србског ученог друштва7, а потом ин-

тегрално у првом тому Српског етнографског зборника8. Убрзо
после Милићевићевог појавило се дело Владимира Карића
које је у себи садржавало сва научна знања у Србији тога вре-
мена и у њему је простор Млаве целовито описан, док је у
склопу општег дела о становништву указано на посебности у
пореклу, телесним особинама, начину живота, обичајима, оде-
вању, становању, породици, обичајима и народном стварала-
штву.9 Значајне податке и запажања доноси и немачки науч-
ник и путописац Феликс Каниц10, који је током друге половине
XIX века у неколико наврата прокрстарио Србијом.
Систематична антропогеографска изучавања простора Мла-
ве, заснована на научној основи, која су поставила темеље бу-
дућим, спроведена су од стране ученика и сарадника Јована
Цвијића током првих деценија ХХ века. Израђена су по Упут-
ствима11 које је Цвијић израдио, а касније су их он и његови
сарадници у више наврата допуњавали. Постојала су два ни-
воа истраживања, појединачни и општи. Поједина села или
неколико села у окружењу истраживали су на основу Упут-
става, локални учитељи, свештеници, чиновници и други
7. Милан Ђ. Милићевић, „Живот Срба сељака”, Гласник Србског ученог
друштва, књ. XXII, београд, 1867, стр. 79–208; књ. XXXVII, Београд, 1873, стр.
109–178; књ. XLV, Београд, 1877, стр. 293–332.
8. Милан Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака (Друго допуњено и прерађено
издање), Српски етнографски зборник, књ. I, Београд, 1894.
9. Владимир Карић, Србија. Опис земље, народа и државе, Београд, 1887. Фо-
тотипско издање: Београд, 1997.
10. Felix Kanitz, Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis
zur Gegenwart, erster band, Leipzig, 1904; Српски превод: Феликс Каниц, Ср-
бија: земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига,
образовани људи и своје резултате достављали Географском

заводу, који их је стављао на располагање истраживачима
појединих целина. Резултате истраживања Српска краљевска
академија објављивала је у четири едиције Српског етнограф-
ског зборника12, који по значају можемо сматрати једним од
највећих подухвата најзначајније националне институције. У
складу са Упутствима обрађена су у општем делу насеља и
њихов положај, куће, трла, имена, старине и постанак насеља,
порекло становништва и његове особине, народна привреда, а
у посебном делу свако насеље појединачно. Када је након деце-
није истраживања, 1907. године, Цвијић поднео извештај Срп-
ској краљевској академији о резултатима рада у коме је навео
која насеља у тадашњој Србији нису истражена, ситуација за
слив Млаве била је следећа: Млавски срез са центром у Петров-
цу имао је 39 испитананих и 2 неиспитана села (Крвије и Ку-
ла), Хомољски срез са центром у Жагубици имао је 12 испита-
них села и заселака и 8 неиспитаних (Влаоле, Јасиково,
11. Јован Цвијић, Упутства за проучавање села у Србији и осталим српским
земљама, СКА, Београд, 1896; исти, „Антриопогеографски проблеми Балкан-
скога полуострва” , Насеља српских земаља, књ. 1, Српски етнографски збор-
ник, књига четврта, СКА, Београд, 1902, стр. I–CCXXXVI; исти, Упутства за
испитивање насеља и психичких особина, СКА, Београд, 1911; Јован Ердеља-
новић, „Упутства за испитивање народа и народног живота”, Српски етно-
графски зборник, књига шеснаеста, Београд, 1910, стр. 439–480. Упитници су
објављени и у часописима Караџић и Босанска вила.
12. Српски етнографски зборник почео је да излази 1894. године и до данас је
објављено 102 књиге које имају своју јединствену нумерацију, међутим вре-
меном су се у склопу едиције формирала четири одељења. Прво Насеља срп-
ских земаља, 1902. године, које је 1921. променило назив у Насеља и порекло
становништва, друго Живот и обичаји народни, које до своје дванаесте
књиге, 1921. године, није имало своју посебну нумерацију, треће Српске на-
родне умотворине и четврто Расправе и грађа.
Лесково, Вуковац, Јошаница, Милатовац, Жагубица и Суво-

дол), Пожаревачки срез са центром у Пожаревцу имао је 28 ис-
питаних и 7 неиспитаних села (Калиште, Божевац, Бубуши-
нац, Маљуревац, Дрмно, Братинац и Набрђе), док је у Рамском
срезу са центром у Великом Градишту било свега 7 испитаних
и 25 неиспитаних села и заселака13.
До почетка Првог светског рата два рада о насељима и оби-
чајима простора Млаве штампана су у Српском етнографском
зборнику. То је антропогеографска студија Љубомира Јовано-
вића „Млава. Антропогеографска проучавања”14 . Јовановић је
испитивања извршио по Упутствима Јована Цвијића током
лета 1899. и 1902. године. У општом делу описао је главне фи-
зичке и природне особине, затим насеља и њихове опште осо-
бине: положај и тип села, кућу, двор и окућницу, салаше, ко-
либе, имена, остатке старина, порекло, етничке особине и
занимање становника, распоред кућа и сеоска гробља. У посе-
бном делу описао је насеља. Њих 30 данас се налазе у саставу
општине Петровац: Бистрица, Буровац, Бусур, Везичево, Вели-
ки Поповац, Велико Лаоле, Витовница, Вошановац, Добрње,
Дубочка, Ждрело, Забрђе, Каменово, Кладурово, Кнежица, Ле-
сковац, Лопушник, Мало Лаоле, Манастирица, Мелница, Оре-
шковица, Панково, Рановац, Рашанац, Стамница, Старчево,
Табановац, Трновче, Ћовдин и Шетоње. Села Бошњак и Орље-
во која припадају општини Петровац обрађена су у Пожаре-
вачкој Морави15. Обрадио је и три насеља општине Мало Цр-
13. Јован Цвијић, „Насеља српских земаља”, Годишњак, ХХ, СКА, Београд,
1907, стр. 394–396. Ово значи да су истраживачи у Географском заводу Велике
школе доставили резултате истраживања и да се исти припремају за
објављивање.
14. Љубомир Јовановић, „Млава”, Насеља српских земаља. Расправе и грађа,
књ. 2, Српски етнографски зборник, књ. V, Београд, 1903, стр. 247–458.
ниће: Аљудово, Кобиље и Црљенац. Неколико насеља у

општини Мало Црниће: Велико Село, Врбница, Крављи До, То-
поница и Шљивовац обрађени су у такође у Пожаревачкој Мо-
рави, док Батуша, Божевац, Велико и Мало Црниће, Забрега,
Калиште, Мало Градиште, Салаковац, Смољинац и Шапине
припадају предеоној целини Стига и нису обрађена. Обрађено
је и село Златово које данас припада општини Деспотовац. У
Атласу који је пратио другу књигу Насеља објављене су карте
млавских села: Кнежице, Великог и Малог Лаола, Ждрела,
Стамнице, Бистрице, Мелнице, Витовнице и Рановца16.
У другом одељењу Српског етнографског зборника
објављен је обиман рад учитеља Саве Мил. Милосављевића
Српски народни обичаји из Среза Омољског17. Сава Милосавље-
вић био је учитељ у хомољском селу Јошаници 1899–1911. го-
дине и том приликом описао је обичаје из Жагубице и оклних
српских села: Јошанице, Вуковца, Милатовца, Суводола, Изва-
рице и Рибара. Обичаје је поделио у две групе сталне обичаје
преко године и покретне обичаје. У сталним обичајима опи-
сује свакодневне и годишње, затим остале периоде у години,
обичаје свакодневног живота и годишњи народни календар. У
покретним су обичаји животног циклуса (рођење, девојаштво
и момаштво, брак, смрт и погреб), слава, сеоска слава и завети-
на, болести, њихова имена и начин лечење, вештачка сродства
15. Михаило Ј. Миладиновић, „Пожаревачка Морава”, Насеља и порекло ста-
новништва, књ. 25, Српски етнографски зборник, књ. ХLIII, Београд, 1928,
стр. 113–115, 125–127.
16. Насеља српских земаља, Књига II, Атлас, Српски етнографски зборник,
књ. 5, Београд, 1903, табле VII–XII.
17. Сава М. Милосављевић, „Српски народни обичаји из Среза Омољског”,
Српски етнографски зборник, књига деветнаеста, Обичаји народа српског,
књига трећа, Београд, 1914, стр. 1–442.
(кумство, старосватовство, војводство, деверство, побратим-

ство, усвајање, усињење и призећивање), село, кућа, задружни
живот, положај женскиња и мушкиња, верски живот, међусоб-
ни живот (зајмови, послуге, поздрави, шале, свађе, псовке, го-
стовања, надимци), забаве, сточарсство, лов и риболов, тежа-
чке и технолошке обичаје, затим обичаје при појединим
женским радовима, при ретким природним појавама, пчела-
рење и лечење живине. Скрећемо пажњу и на грађу о српским
народним обичајима коју је објавио Тихомир Ђорђевић, а у
којој има и обичаја из Млаве18, као и на његове студије о непо-
знатом гробљу у Жагубици и формирању насеља у овом делу
Србије19.
У време Првог светског рата уништен је највећи део рукопи-
са достављених Географском заводу, тако да студије о Хомољу
и Стигу у Насељима нису ни објављене. Међутим у другим
књигама има доста значајних података и на неке одњих ука-
зујемо. Тихомир Р. Ђорђевић, један од наших најзначајнијих
етнолога, на себи својствен начин изучавао је антропогеограф-
ске процесе и народни живот и обичаје. Иако је припадао гене-
рацији најближих сарадника Јована Цвијића и заједно с њим
један од утемељивача Српског етнографског зборника, он се,
као у осталом и сам Цвијић, није бавио антропогеографским
18. Тихомир Р. Ђорђевић, „Грађа за српске народне обичаје из времена прве
владе кнеза Милоша”, Обичаји народа српскога, књига друга, Српски етно-
графски зборник, књига четрнаеста, СКА, Београд, 1909, стр. 383–466; исти,
„Грађа за српске народне обичаје из времена прве владе кнеза Милоша”, II,
Обичаји народа српскога, књига трећа, Српски етнографски зборник, књига
деветнаеста, СКА, Београд, 1913, стр. 443–467.
19. Тихомир Р. Ђорђевић, „Незнано гробље у Жагубици”, Старинар, III,
Београд, 1908, стр. 161–171; исти, „Економија и еволуција насеља”, Гласник
Српског Географског друштва, св. 1, Београд, 1912, стр. 27–42.
истраживањима појединих целина, већ се у овој едицији

појављује као кординатор и уредник, а своја проучавања за-
снива на истраживању архивске грађе коју објављује20 и на ос-
нову које, употпуњујући је својим и теренским истраживањи-
ма сарадника, пише студије21 које антропогеографски
посматрају Србију, односно време кнеза Милоша, а у њој и
простор Млаве, у првој половини XIX века, када је процес на-
сељавања Србије био најинтезивнији. И у многим другим ње-
говим радовима има података који се односе на овај простор22,
20. Тихомир Р. Ђорђевић, „Грађа за насеља у Србији у време прве владе кне-
за Милоша”, Насеља и порекло становиштва, књ. 22, Српски етнографски
зборник, књ. XXXVII, Београд, 1926, стр. 1–656, Пожаревачки округ, стр.
358–382. Фототипско издање: Насељавање Србије: насеља, порекло станов-
ништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић, Едиција „Корени”, књига
друга, Службени гласник, САНУ, Београд, 2011, стр. 7–673. Тихомир Р.
Ђорђевић, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији од Другог устанка до
еснафске уредбе 1847. године, Живот и обичаји народни, књ. 15, Српски етно-
графски зборник, књ. XXXIII, Београд, 1925, стр. 1–317; исти, Медицинске при-
лике за време прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815–1839), Београд,
1921, 1938.
21. Тихомир Р. Ђорђевић, „Становништво у Србији после Велике сеобе 1690.
године”, Годишњица Николе Чупића, књ. XXXVI, Београд, 1927, стр. 1–27; ис-
ти, „Насељавање Србије за време прве владе кнеза Милоша Обреновића”,
Гласник Географског друштва, св. 5, Београд, 1921, стр. 116–138; исти, „Село
као друштвена заједница за време прве владе кнеза Милоша”, Прилози за
књижевност, језик, историју и фолклор, књига друга, свеска друга, Београд,
1922, стр.129–138; исти, „Збијање кућа и ушоравање села под кнезом Мило-
шем”, Гласник Српског Географског друштва, св. 3–4, Београд, 1914, стр.
102–110; исти, „Вароши у Србији за време прве владе кнеза Милоша Обрено-
вића”, Гласник Географског друштва, св. 6, Београд, 1921, стр. 74–96; Студије
су фототипски објављене у: Насељавање Србије: насеља, порекло станов-
ништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић, Едиција „Корени”, књига
друга, Службени гласник, САНУ, Београд, 2011, стр. 673–702, 737–806.
а посебно издвајамо два његова рада посвећена Власима23.

Празнину која се односи на Хомоље, надоместио је између два
светска рата, својим радовима који се односе, између осталог,
и на насеља и порекло становништва, познати картограф и
географ, Антоније Лазић24, ученик и сарадник Јована Цвијића.
Радовима објављеним током прве половине ХХ века следбе-
ници Цвијићеве антропогеографске школе поставили су те-
меље проучавања постанка насеља и порекла становништва
простора Млаве. Након њих, у другој половини прошлог века
22. Тихомир Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша. Становништво – На-
сеља, Београд, 1924; исти, Из Србије кнеза Милоша. Културне прилике од 1815
до 1839 године, Београд, 1922. (друго издање у Библиотеци „Баштина”, Про-
света, Београд, 1983); исти, Србија пре сто година, Београд, 1946, 2002, 2008; ис-
ти, Наш народни живот, Српска књижевна задруга, Београд, 1923; исти, Наш
народни живот, књ. 1–10, Геца Кон, Београд, 1930–1934 (друго допуњено из-
дање у четири књиге, Просвета, Београд, 1984; исти, Деца у веровањима и оби-
чајима нашег народа, Београд, 1941. (друго издање, Ниш, 1990); исти, Зле очи
у веровању Јужних Словена, Живот и обичаји народни, књ. 23, Српски етно-
графски зборник, књ. LIII, Београд, 1938. (друго издање у Библиотеци „Ба-
штина”, Просвета, Београд, 1985); исти, „Вештица и вила у нашем народном
веровању и предању”, Живот и обичаји народни, књ. 30, Српски етнографски
зборник, LXVI, Београд, 1953. (друго издање: Београд, Горњи Милановац,
1989) исти, „Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању”,
Живот и обичаји народни, књ. 30, Српски етнографски зборник, LXVI,
Београд, 1953; исти, Пририода у веровању и предању нашег народа, I–II, Жи-
вот и обичаји народни, књ. 32 и 33 Српски етнографски зборник књ. LXXI и
LXXII, Београд, 1958; исти, „Српске народне игре”, Српски етнографски збор-
ник, књ. IХ, Београд, 1907, стр. 1–88; исти, Белешке о нашој народној поезији,
23. Т. Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд, 1906; T. R. Georgevich, The
Truth concering the Rumanes in Serbia, Paris, 1919. Превод на српски језик: Т. Р.
Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији, приредио с коментарима и на-
писао поговор Р. Д. Ракић, Бор, 2006.
развој друштва и науке условио је значајне промене у истра-

живачком процесу, тако да је у овом периоду објављен велики
број радова који у себи садрже значајне антропогеографске
елементе. То су архивска грађа, у првом реду пописи станов-
ништва25, затим монографије и хронике општина, градова и
села, студије из етнологије, фолклора, привредног развоја,
друштвеног и културног живота.
Из предеоне целине Млаве, значајни радови посвећени су
Петровцу, њеном централном месту26, али више насеља ове оп-
штине има монографије или мање прилоге посвећене исто-
рији, школству, обичајима и ономастици. То су Велики Попо-
вац27, Велико Лаоле28, Витовница29, Ждрело30, Каменово31,
Кнежица32, Лопушник33, Рашанац34, Табановац35 и Шетоње36.
24. Антоније Лазић, „О рељефу Хомоља и Звижда”, Гласник Географског
друштва , XV, Београд, 1929, стр. 46–52; исти, „Природа и привредни извори
Хомоља”, Гласник Географског друштва, св. XXVI, Београд, 1940, стр. 42–69;
исти, „Економски центри Хомоља и Звижда”, Гласник Географског друштва ,
св. XIV, Београд, 1928, стр. 122–128; исти, „Етничке промене у Хомољу и
Звижду”, Гласник Географског друштва, св. XXIV, Београд, 1938, стр. 83–90;
исти, „Сеоска насеља у Хомољу”, Гласник Географског друштва, св. XXVIII,
бр. 2, Београд, 1948, стр. 126–137.
25. Н. Ђокић, О. Думић, „Етнички састав становништва на простору дана-
шње Браничевске епархије у XVIII веку, Браничевски гласник, Пожаревац,
2010, стр. 82–133.
26. Б. Перуничић, Петровац на Млави, Петровац на Млави, 1980; Н. Урић,
Петровац. 130 година новог имена (1860–1990), Петровац на Млави, 1992; M. Jo-
вановић, О имену Петровца на Млави, Петровац на Млави, 2007; Петровац
на Млави, Смедеревска Паланка, 2007; Р. Животић, Петровац у прошлости,
Петровац на Млави, 2011; Ј. Д. Петровић, Петровачки поменик, књига о свима
нама, Пожаревац, 2008; Ј. Д. Петровић, Д. Петровић, Петровачке анегдоте.
Петровац у анегдотама, Петровац на Млави, 2010; М. Васић, Сто шездесет
година петровачке школе, Петровац на Млави, 1994.
Издвајамо посебно легенде о називима места Бистрица, Воша-

новац, Добрње, Каменово, Крвије, Лопушник, Манастирица,
Орешковица и Шетоње37. Селу Златово, које припада деспото-
27. Р. М. Обрадовић, Велики Поповац, Пожаревац, 2000; Д. Јацановић, Архе-

олошка збирка Владана и Рада М. Обрадовића из Великог Поповца, Пожаре-
вац, 2005.
28. Т. Ж. Вујчић, „Село Велико Лаоле у предању”, Расковник, год. ХХ, бр.
77–78, Београд, 1994, стр. 35–37; М. М. Илић, 75 година фудбалског клуба „Бо-
рац”, Велико Лаоле, Велико Лаоле, 2011.
29. М. Антонијевић, Долина Витовнице. Географско-историјска монографија,
Едиција „Села Браничева”, књ. 2, Пожаревац, 2004; Р. М. Обрадовић, Витов-
ница, село у Млави, Едиција „Села Браничева”, књ. 3, Пожаревац, 2008; Б. Кне-
жевић, „Плоча са двојезичним натписом из 1218. године у Витовници”, Саоп-
штења, XXIХ, Београд, 1997, стр. 47–50.
30. Д. Мадас, „Ждрело – средњовековно утврђење, религијско и култно сре-
диште Млаве”, Археологија источне Србије, Београд, 1997, стр. 313–318; А.
Крстић, „Читлук Али-бега Михалоглуа у Ждрелу”, Браничевски гласник, 1,
Пожаревац, 2002, стр. 39–56; М. Вушковић, „Средњовековни град Ждрело”,
Весник. Орган војних музеја, бр. 35, Београд, 2008, стр. 133–136.
31. А. Животић, Каменово – село моје на Млави, Библиотека „Хронике села”,
84, Београд, 1998; исти, Каменово прво. 50 година Такмичења села Србије, Пет-
ровац на Млави – Каменово, 2011; Орфеј са Млаве. Часопис за књижевност и
културу, Каменово, 1998.
32. Р. Животић, Кнежица село, Библиотека „Хронике села”, 94, Београд, 1998.
33. В. Ђуричић, „Лопушник”, Браничево. Часопис за културу уметност и
друштвена питања, Год. 4, бр. 2, Пожаревац, 1958, стр. 6–11.
34. Село Рашанац – међа Стига и Хомоља, Рашанац, 1975.
35. М. Стојиловић, Табановац, Табановац, 1998.
36. Б. Лазић, Шетоње – врата Хомоља, Шетоње, 1977; Б. Лазић, Р. Драгоје-
вић, Шетоње – врата Хомоља, Шетоње, 1980.
37. М. П. Марковић, „Добрње, Крвје, Лопушник, Вошановац и Орешковица”,
Караџић, год. II, Алексинац, 1900, стр. 146–147; А. Животић, „Легенде о нази-
вима”, Браничево. Часопис за културу, уметност и друштвена питања, год.
29, бр. 5, Пожаревац, 1983, стр. 50–54.
вачкој општини, посвећена је једна дијалектолошка студија38.

Од четири насеља Млаве, која припадају општини Мало Цр-
ниће, своје монографије има Црљенац39.
О Хомољу такође постоји значајан број студија40. Посебно
издвајамо географску монографију Љупчета Миљковића у
којој је појединачно обрадио свих 17 насеља Хомоља41. Поред
Жагубице, као општинског средишта и центара Хомоља42, пи-
сано је посебно о насељима Крепољин43, Лазница44, Осаница45 и
Сиге46.
38. С. Стијовић, „Ијекавски трагови на развођу Ресаве и Млаве”, О српским
народним говорима, Деспотовац, 1997, стр. 121– 123.
39. М. Антонијевић, Црљенац и Црљечани Библиотека „Хронике села”, 112,
Београд, 1999; Ж. Милић, Д. Ђорђевић, Црква Светих апостола Петра и Па-
вла у Црљенцу, Црљенац, 2001; Учитељ Миша, Црљенац, 1938.
40. Ј. Ђокић, „Омоље и Звижд. Са извора хучне Млаве и златоносног Пека”,
Наше село, уредио М. Стојадиновић, Београд, 1929, стр. 133–137; С. Ј. Дулкан,
Насеља и становништво Хомоља, Жагубица, 1981; С. Костић, Хомоље. Архи-
тектура, становништво, природа, Београд, 2002; П. Трујић, Тајне Хомољског
простора.Романтизована хронологија, Београд, 2003; С. Мирковић, Ж. Јови-
чић, Хомоље – општина Жагубица. Еколошко-туристичка оаза Србије и
Европе, Жагубица, 2005; В. Бижић-Омчикус, Чувари Хомоља, Београд, 2011;
иста, Хомоље између нестајања и настајања, Београд, 2009.
41. Љ. В. Миљковић, Хомоље – географска монографија, Нови Сад – Кре-
пољин, 1992.
42. Љ. Стојановић, Хроника Хомоља. Жагубица, Библиотека „Хронике села”,
102, Београд, 2002; М. Ракић, Стодвадесетпет година Основне школе „Моша
Пијаде” у Жагубици, Жагубица, 1970; С. Митић, Културно-уметничко
друштво „Хомоље” 1945–1995, Жагубица, 1995.
43. Љ. Миљковић, И. Пујкиловић, Крај поља – међ брдима, Крепољин, 1976;
И. Пујкиловић, Светло међу брдима. Из прошлости школе у Крепољину, Кре-
пољин, 2000; исти, „Поводом 150 година основне школе у Крепољину”, Учи-
тељ. Часопис Савеза учитељских друштава СР Србије, год 18, бр. 69,
Београд, 2000, стр. 79–83.
Као простор у коме се у значајној мери сачувао велики број

посебности у животу и обичајима народа ток и слив Млаве су
постали простор на који етнолози обраћају посебну пажњу47.
Посебно је писано о сточарству, као основној делатности ста-
новништва у не тако давној прошлости48, исхрани49, здравстве-
ним приликама50 и народном музичком стваралаштву51. Вели-
ки број радова посвећен је начину живота и обичајима
влашког становништва52, од којих издвајамо радове Милорада
44. М. Драгић, „Здравствена култура Хомоља (Испитивања у хомољском се-

лу Лазница)”, Развитак, Год. 19, Бр. 2, Зајечар, 1979, стр. 16–23; П. Дурлић Ес,
„Породични привег у Лазници”, Развитак, Год. 38, Бр. 200, Зајечар, 1998, стр.
157–164.
45. С. Ј. Дулкан, Осаница некад и сад, Осаница, 1985; исти, 70 година по-
стојања и рада земљорадничке задруге у Осаници, Осаница, 1981.
46. П. П. Трујић, Монографија села Сиге, Београд, 1999; исти, Светиње Хо-
моља. Парохија црквене општине сигачке, Београд, 2008.
47. П. Влаховић, „Значај хомољског краја за етнолошка истраживања”, Раз-
витак, год. 16, бр. 4–5, Зајечар, 1976, стр. 77–81; Ј. Јуришић, „Етнографска
грађа из Млаве”, Гласник Етнографског музеја, XI, Београд, 1936, стр. 88–95;
исти, „O старинском народном бојењу у Млави”, Гласник Етнографског му-
зеја, IV, Београд, 1929, стр. 35–41; N. Pantelić, „Tradicionalni elementi u
ženidbenim običajima u severoistočnoj i delu centralne Srbije”, Godišnjak, XIX,
Centar za balkanološka ispitivanja, ANU BiH, Sarajevo, 1981, str. 199–229; Д. Ђо-
кић, „Вода у календарској обредној пракси антропогеографске области Мла-
ве”, Некудим, 5, Смедеревска Паланка, 2003, стр. 41–45; иста, „Ватра у кален-
дарској обредној пракси браничевског краја”, Некудим, 7, Смедеревска Па-
ланка, 2004, стр. 50–55; иста, „Ђурђевдан у области Млаве”, Некудим, 8–9,
Смедеревска Паланка, 2005, стр. 77–81.
48. М. Радивојевић, „Сточарство Жагубице и околине”, Гласник Српског гео-
графског друштва, XLII, св. 2, Београд, 1962, стр. 169–172; Љ. Рељић, „Сточар-
ски станови у источној Србији”, Развитак, год. 10, бр. 1, Зајечар, 1970, стр.
68–72.
49. Д. Филиповић, Тадиционална јела Хомоља, Лазница, 2007.
Драгића о специфичном култу загробног живота сачуваном

код Влаха53.
Резиме
Почеци антропогеографског истраживања простора Млаве
сежу у XIX век и чине их радови Вука Стефановића Караџића,
Јована Гавриловића, Јована Драгашевића, Милана Ђ. Милиће-
вића, Владимира Карића и Феликса Каница. Истраживање на
научне темеље постављају ученици и следбеници антропоге-
ографске школе, окупљени око Јована Цвијића, истражујући
по његовим упутствима. У Српском етнографском зборнику
Српске краљевске академије објављене су две студије. Љубо-
мир Јовановић своју студију, посвећену насељима и пореклу
50. М. Нешић, Сифилис у северо-источној Србији, Беч, 1926; М. Драгић, Про-
блеми младих у Хомољу”, Развитак, Год. 21, Бр. 3, Зајечар, 1981, стр. 26–33;
исти, „Рани бракови у источној Србији”, Развитак, Год. 17, Бр. 2, Зајечар,
1977, стр. 23–27.
51. Љ. Јанковић, „Народне игре у Хомољу”, Етнологија, 1, св. 2, Скопље, 1940,
стр. 109–115; Д. Девић, „Рикало – бушен – пастирска труба у источној Ср-
бији”, Развитак, год. 9, бр. 6, Зајечар, 1969, стр. 75–78; З. Марковић, „Свирав-
ка”, „флуер” свирале источне Србије”, Развитак, год. 11, бр. 5, Зајечар, 1971,
стр. 73–75.
52. Е. Миљковић, „Власи у домаћој историографији”, Браничевски гласник,
Пожаревац, 2010, стр. 5–22; Е. Мирковић, „Власи у пописима двадесетог века
у Браничевском округу”, Браничевски гласник, Пожаревац, 2010, стр. 149–159;
Т. Живковић, „Селективна библиографија књига и чланака о Власима на
подручју Браничева и Тимочке крајине”, Браничевски гласник, Пожаревац,
2010, стр. 160–166.
53. М. Драгић, „Систем помана и култ загробног живота код становништва
влашког говора источне Србије”, Развитак, год. 15, бр. 2, Зајечар, 1975, стр.
70–79; исти, „Култ загробног живота у Хомољу”, Развитак, год. 20, бр.1, Заје-
чар, 1980, стр. 77–80.
становништва Млавског среза, објављује у Насељима српских

земаља, а Сава М. Милосављевић студију о обичајима Хомоља
у Обичаји народа српскога. Важне су и студије ширег карактера
о народном животу и обичајима Тихомира Р. Ђорђевића, као и
студије Антонија Лазића о Хомољу објављене у Гласницима
Географског друштва. Радовима објављеним током прве поло-
вине ХХ века следбеници Цвијићеве антропогеографске школе
поставили су темеље проучавања постанка насеља и порекла
становништва простора Млаве. Након њих, у другој половини
прошлог века развој друштва и науке условио је значајне про-
мене у истраживачком процесу, тако да је у овом периоду
објављен велики број радова који у себи садрже значајне ан-
тропогеографске елементе. То су архивска грађа, у првом реду
пописи становништва, затим монографије и хронике општи-
на, градова и села, студије из етнологије, фолклора, привред-
ног развоја, друштвеног и културног живота.
Литература
(1903) Насеља српских земаља (Књига II, Атлас, табле VII–XII). У: Срп-
ски етнографски зборник, (књ. 5). Београд.
Georgevich, T. R. (1919). The Truth concering the Rumanes in Serbia. Paris.
Kanitz F. (1904). Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Ro-
merzeit bis zur Gegenwart, erster band. Leipzig. [Српски превод:
Каниц Ф. (1985). Србија: земља и становништво од римског доба
до краја XIX века (прва књига). Београд.]
Pantelić, N. (1981). „Tradicionalni elementi u ženidbenim običajima u se-
veroistočnoj i delu centralne Srbije”. U: Godišnjak (XIX, str. 199–229).
Sarajevo: Centar za balkanološka ispitivanja ANU BiH.
Антонијевић, М. (1999). Црљенац и Црљечани [Библиотека „Хронике
села”, 112]. Београд.
Антонијевић, М. (2004). Долина Витовнице. Географско-историјска
монографија [Едиција „Села Браничева”, књ. 2]. Пожаревац.

Бижић-Омчикус, В. (2009). Хомоље између нестајања и настајања.
Београд.
Бижић-Омчикус, В. (2011). Чувари Хомоља. Београд.
Васић, М. (1994). Сто шездесет година петровачке школе. Петровац
на Млави.
Влаховић, П. (1976). „Значај хомољског краја за етнолошка истражи-
вања”. У: Развитак (год. 16, бр. 4–5, стр. 77–81). Зајечар.
Вујчић, Т. Ж. (1994). „Село Велико Лаоле у предању”. У: Расковник,
(год. ХХ, бр. 77–78, стр. 35–37). Београд.
Вушковић, М. (2008). „Средњовековни град Ждрело”. У: Весник. Орган
војних музеја (бр. 35, стр. 133–136). Београд.
Гавриловић Ј. (1846). Речник географиско-статистичниј Србие. Бео-
град. [Ново издање: Гавриловић, Ј. (1994). Речник географијско-
статистични Србије. Београд.]
Девић, Д. (1969). „Рикало – бушен – пастирска труба у источној Ср-
бији”. У: Развитак (год. 9, бр. 6, стр. 75–78). Зајечар.
Драгашевић, Ј. (1872). „Принос за географију Србије”. У: Гласник Срп-
ског ученог друштва (Књ. XXXVI; стр. 58–119). Београд.
Драгашевић, Ј. (1874). „Планине по Хомољу. Из путовања по Србији”.
У: Летопис Матице српске (књ. 116, стр. 59–90). Нови Сад.
Драгашевић, Ј. (1876). „Долине по Хомољу. Из путовања пос Србији”.
У: Летопис Матице српске (књ. 118, стр. 77–92). Нови Сад.
Драгашевић, Ј. (1876). „Принос за географију Србије. Млава и Пек”. У:
Гласник Српског ученог друштва (књ. XLIII, стр. 261–347).
Београд.
Драгић, М. (1975). „Систем помана и култ загробног живота код ста-
новништва влашког говора источне Србије”. У: Развитак (год.
15, бр. 2, стр. 70–79). Зајечар.
Драгић, М. (1977). „Рани бракови у источној Србији”. У: Развитак
(год. 17, бр. 2, стр. 23–27). Зајечар.
Драгић, М. (1979). „Здравствена култура Хомоља (Испитивања у хо-
мољском селу Лазница)”. У: Развитак (год. 19, бр. 2, стр. 16–23).
Зајечар.
Драгић, М. (1980). „Култ загробног живота у Хомољу”. У: Развитак
(год. 20, бр.1, стр. 77–80). Зајечар.
Драгић, М. (1981). „Проблеми младих у Хомољу”. У: Развитак, (год.
21, бр. 3, стр. 26–33). Зајечар.
Дулкан, С. Ј. (1981). Насеља и становништво Хомоља. Жагубица.
Дулкан, С. Ј. (1985). 70 година постојања и рада земљорадничке задру-
ге у Осаници. Осаница.
Дулкан, С. Ј. (1985). Осаница некад и сад. Осаница.
Дурлић Ес, П. (1998). „Породични привег у Лазници”. У: Развитак,
(год. 38, бр. 200, стр. 157–164). Зајечар.
Ђокић, Д. (2003). „Вода у календарској обредној пракси антропогео-
графске области Млаве”. У: Некудим (5, стр. 41–45). Смедеревска
Паланка.
Ђокић, Д. (2004). „Ватра у календарској обредној пракси браничев-
ског краја”. У: Некудим (7, стр. 50–55). Смедеревска Паланка.
Ђокић, Д. (2005). „Ђурђевдан у области Млаве”. У: Некудим, (8–9, стр.
77–81). Смедеревска Паланка.
Ђокић, Ј. (1929). „Омоље и Звижд. Са извора хучне Млаве и златонос-
ног Пека”. У: Стојадиновић, М: (Ур.), Наше село (стр. 133–137).
Београд.
Ђокић, Н. , Думић, О. (2010). „Етнички састав становништва на про-
стору данашње Браничевске епархије у XVIII веку”. У: Брани-
чевски гласник (стр. 82–133). Пожаревац.
Ђорђевић, Т. Р. (1906). Кроз наше Румуне. Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1907). „Српске народне игре”. У: Српски етнографски
зборник (књ. IХ, стр. 1–88). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1908). „Незнано гробље у Жагубици”. У: Старинар,
(III, стр. 161–171). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1909). „Грађа за српске народне обичаје из времена
прве владе кнеза Милоша”. У: „Обичаји народа српскога” (књ.
друга, стр. 383–466). Српски етнографски зборник, (књ. четрнае-
ста). Београд: СКА.
Ђорђевић, Т. Р. (1912). „Економија и еволуција насеља”. У: Гласник

Српског Географског друштва (св. 1, стр. 27–42). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1913). „Грађа за српске народне обичаје из времена
прве владе кнеза Милоша, II”. У: Обичаји народа српскога (књ.
трећа, стр. 443–467). Српски етнографски зборник (књ. деветна-
еста). Београд: СКА.
Ђорђевић, Т. Р. (1914). „Збијање кућа и ушоравање села под кнезом
Милошем”. У: Гласник Српског Географског друштва (св. 3–4,
стр. 102–110). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1921). „Вароши у Србији за време прве владе кнеза
Милоша Обреновића”. У: Гласник Географског друштва (св. 6,
Ђорђевић, Т. Р. (1921). „Насељавање Србије за време прве владе кнеза
Милоша Обреновића”. У: Гласник Географског друштва (св. 5,
Ђорђевић, Т. Р. (1921). Медицинске прилике за време прве владе кнеза
Милоша Обреновића (1815–1839). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1922). „Село као друштвена заједница за време прве
владе кнеза Милоша”. У: Прилози за књижевност, језик, исто-
рију и фолклор, (књ. друга, св. друга, стр.129–138). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1922). Из Србије кнеза Милоша. Културне прилике од
1815 до 1839 године. Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1923). Наш народни живот. Београд: Српска књижев-
на задруга.
Ђорђевић, Т. Р. (1924). Из Србије кнеза Милоша. Становништво – На-
сеља. Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1925). „Архивска грађа за занате и еснафе у Србији
од Другог устанка до еснафске уредбе 1847. године”. У: „Живот
и обичаји народни” (књ. 15, стр. 1–317). Српски етнографски
зборник (књ. XXXIII). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1926). „Грађа за насеља у Србији у време прве владе
кнеза Милоша”. У: „Насеља и порекло становиштва” (књ. 22, стр.
1–656). Српски етнографски зборник (књ. XXXVII). Београд. [По-
жаревачки округ, стр. 358–382.] [Фототипско издање: Челиковић

Б. (2001). Насељавање Србије: насеља, порекло становништва,
обичаји [Едиција „Корени”] (књ. друга, стр. 7–673). Београд:
Службени гласник, САНУ.
Ђорђевић, Т. Р. (1927). „Становништво у Србији после Велике сеобе
1690. године”. У: Годишњица Николе Чупића (књ. XXXVI, стр.
1–27). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1930–1934). Наш народни живот (књ. 1–10). Београд.
Геца Кон.
Ђорђевић, Т. Р. (1938). „Зле очи у веровању Јужних Словена”. У: „Жи-
вот и обичаји народни” (књ. 23). Српски етнографски зборник.
(књ. LIII). Београд. [друго издање у Библиотеци „Баштина”,
Просвета, Београд, 1985]
Ђорђевић, Т. Р. (1939). Белешке о нашој народној поезији. Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1941). Деца у веровањима и обичајима нашег народа.
Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1946). Србија пре сто година. Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1953). „Вампир и друга бића у нашем народном веро-
вању и предању”. У: „Живот и обичаји народни” (књ. 30). Српски
етнографски зборник (LXVI.) Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1953). „Вештица и вила у нашем народном веровању
и предању”. У: „Живот и обичаји народни” (књ. 30). Српски ет-
нографски зборник (LXVI). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (1958). „Природа у веровању и предању нашег народа,
I–II”. У: „Живот и обичаји народни” (књ. 32, 33). Српски етно-
графски зборник (књ. LXXI, LXXII). Београд.
Ђорђевић, Т. Р. (2006). Истина у погледу Румуна у Србији. Бор. [при-
редио с коментарима и написао поговор Р. Д. Ракић]
Ђуричић, В. (1958). „Лопушник”. У: Браничево. Часопис за културу
уметност и друштвена питања (год. 4, бр. 2, стр. 6–11). Пожа-
ревац.
Ердељановић Ј. (1919). „Упутства за испитивање народа и народног
живота”. У: Српски етнографски зборник (књига шеснаеста,стр.
439–480) Београд.
Живковић, Т. (2010). „Селективна библиографија књига и чланака о
Власима на подручју Браничева и Тимочке крајине”. У: Брани-
чевски гласник (стр. 160–166). Пожаревац.
Животић, А. (1983). „Легенде о називима”. У: Браничево. Часопис за
културу, уметност и друштвена питања (год. 29, бр. 5, стр.
50–54). Пожаревац.
Животић, А. (1998). Каменово – село моје на Млави. [Библиотека Хро-
нике села, 84] Београд.
Животић, А. (1998). Каменово прво. 50 година Такмичења села Срби-
је, Петровац на Млави – Каменово, 2011;
Животић, Р. (1998). Кнежица село [Библиотека „Хронике села”, 94].
Београд.
Животић, Р. (2011). Петровац у прошлости. Петровац на Млави.
Илић, М. М. (2011). 75 година фудбалског клуба „Борац”, Велико Лаоле.
Велико Лаоле.
Јoвановић, M. (2007). О имену Петровца на Млави. Петровац на Мла-
ви.
Јанковић Љ. „Народне игре у Хомољу”, Етнологија, 1, св. 2, Скопље,
1940, стр. 109–115;
Јацановић, Д. (2005). Археолошка збирка Владана и Рада М. Обрадо-
вића из Великог Поповца, Пожаревац, 2005.
Јовановић Љ. (1903). „Млава”. У: „Насеља српских земаља. Расправе и
грађа” (књ. 2, стр. 247–458). Српски етнографски зборник (књ. V).
Београд.
Јуришић, J. (1929). „O старинском народном бојењу у Млави”. У: Глас-
ник Етнографског музеја (IV, стр. 35–41). Београд.
Јуришић, J. (1936). „Етнографска грађа из Млаве”. У: Гласник Етно-
графског музеја (XI, стр. 88–95). Београд.
Караџић В. С (1827). „Географическо-статистическо описаније Ср-
бие”. У: Даница. Забавник за годину 1827. (стр. 25–120). Беч. [Кри-
тичко издање: Павић М. (прир.) (1969). „Даница. Забавник за го-
дину 1826. 1827.1828. 1829. 1834.” У: Сабрана дела Вука Караџића
(књ. 8; стр. 126–176, 682–710). Београд.]

Караџић, В. С. (1867). Живот и обичаји народа српскога, Беч, 1867.
[Критичко издање: М. С. Филиповић (прир.). Етнографски спи-
си. У: Сабрана дела Вука Караџића (књ. 17; стр. 141–404, 434–499).
Београд.]
Карић В. (1887). Србија. Опис земље, народа и државе. Београд. [Фото-
типско издање: Београд, 1997]
Кнежевић, Б. (1997). „Плоча са двојезичним натписом из 1218. године
у Витовници”. У: Саопштења (XXIХ, стр. 47–50). Београд.
Костић, С. (2002). Хомоље. Архитектура, становништво, природа.
Београд.
Крстић, А. (2002). „Читлук Али-бега Михалоглуа у Ждрелу”. У: Бра-
ничевски гласник (1, стр. 39–56). Пожаревац.
Лазић, A. (1928). „Економски центри Хомоља и Звижда”. У: Гласник
Географског друштва (св. XIV, стр. 122–128). Београд.
Лазић, A. (1929). „О рељефу Хомоља и Звижда”. У: Гласник Географског
друштва, (XV, стр. 46–52). Београд.
Лазић, A. (1938). „Етничке промене у Хомољу и Звижду”. У: Гласник
Географског друштва (св. XXIV, стр. 83–90). Београд.
Лазић, A. (1940). „Природа и привредни извори Хомоља”. У: Гласник
Географског друштва (св. XXVI, стр. 42–69). Београд.
Лазић, A. (1948). „Сеоска насеља у Хомољу”. У: Гласник Географског
друштва (св. XXVIII, бр. 2, стр. 126–137). Београд.
Лазић, Б. (1977). Шетоње – врата Хомоља. Шетоње.
Лазић, Б., Драгојевић, Р. (1980). Шетоње – врата Хомоља. Шетоње.
Мадас, Д. (1997).„Ждрело – средњовековно утврђење, религијско и
култно средиште Млаве”. У: Археологија источне Србије (стр.
313–318). Београд.
Марковић, З. (1971), „’Свиравка’, ’флуер’, свирале источне Србије”. У:
Развитак (год. 11, бр. 5, стр. 73–75). Зајечар.
Марковић, М. П. (1900). „Добрње, Крвје, Лопушник, Вошановац и
Орешковица”. У: Караџић, (год. II, стр. 146–147). Алексинац.
Миладиновић М. Ј. (1928). „Пожаревачка Морава”. У: „Насеља и поре-
кло становништва” (књ. 25, стр. 113–115, 125–127). Српски етно-

графски зборник (књ. ХLIII). Београд.
Милић, Ж., Ђорђевић, Д. (2001). Црква Светих апостола Петра и
Павла у Црљенцу. Црљенац.
Милићевић М. Ђ. (1867). „Живот Срба сељака”. У: Гласник Србског
ученог друштва, (књ. XXII, стр. 79–208). Београд.
ученог друштва, (књ. XXXVII, стр. 109–178). Београд.
Милићевић М. Ђ. (1876). Кнежевина Србија: географија, орографија,
хидрографија, топографија, археологија, историја, етнографија,
статистика, просвета, култура, управа (стр. 1018–1089). Бео-
град. [Фототипско издање: Београд, 1973]
ученог друштва, (књ. XLV, стр. 293–332). Београд.
Милићевић М. Ђ. (1894). „Живот Срба сељака” [Друго допуњено и
прерађено издање]. У: Српски етнографски зборник (књ. I).
Београд.
Милосављевић, С. М. (1914). „Српски народни обичаји из Среза
Омољског”. У: „Обичаји народа српског” (књ. трећа, стр. 1–442).
У: Српски етнографски зборник (књ. деветнаеста). Београд.
Миљковић, Е. (2010). „Власи у домаћој историографији”. У: Браничев-
ски гласник, (стр. 5–22). Пожаревац.
Миљковић, Љ. В. (1992). Хомоље – географска монографија. Нови Сад,
Крепољин.
Миљковић, Љ., Пујкиловић, И. (1976). Крај поља – међ брдима. Кре-
пољин.
Мирковић, Е. (2010). „Власи у пописима двадесетог века у Браничев-
ском округу”. Браничевски гласник (стр. 149–159). Пожаревац.
Мирковић, С., Јовичић, Ж. (2005). Хомоље – општина Жагубица. Еко-
лошко-туристичка оаза Србије и Европе. Жагубица.
Митић, С. (1995). Културно-уметничко друштво „Хомоље”
1945–1995. Жагубица.
Нешић, М. (1926). Сифилис у североисточној Србији. Беч.
Обрадовић, Р. М. (2000). Велики Поповац. Пожаревац.

Обрадовић, Р. М. (2008). Витовница, село у Млави [Едиција „Села
Браничева”, књ. 3]. Пожаревац.
Орфеј са Млаве. Часопис за књижевност и културу. Каменово, 1998.
Перуничић, Б. (1980). Петровац на Млави. Петровац на Млави.
Петровић, Ј. Д. (2008). Петровачки поменик, књига о свима нама. По-
жаревац.
Петровић, Ј. Д., Петровић, Д. (2010). „Петровачке анегдоте”. У: Петро-
вац у анегдотама. Петровац на Млави.
Пујкиловић, И. (2000). „Поводом 150 година основне школе у Кре-
пољину”. У: Учитељ. Часопис Савеза учитељских друштава СР
Србије (год 18, бр. 69, стр. 79–83). Београд.
Пујкиловић, И. (2000). Светло међу брдима. Из прошлости школе у
Крепољину. Крепољин.
Радивојевић, М. (1962). „Сточарство Жагубице и околине”. У: Гласник
Српског географског друштва (XLII, св. 2, стр. 169–172). Београд.
Ракић, М. (1970). Стодвадесетпет година Основне школе „Моша
Пијаде” у Жагубици. Жагубица.
Рељић, Љ. (1970). „Сточарски станови у источној Србији”. У: Разви-
так (год. 10, бр. 1, стр. 68–72). Зајечар.
Село Рашанац – међа Стига и Хомоља. Рашанац, 1975.
Стијовић, С. (1997). „Ијекавски трагови на развођу Ресаве и Млаве”. У:
О српским народним говорима (стр. 121–123). Деспотовац.
Стојановић, Љ. (2002). Хроника Хомоља. Жагубица [Библиотека „Хро-
нике села”, 102]. Београд.
Стојиловић, М. (1998). Табановац. Табановац.
Трујић, П. (2003). Тајне Хомољског простора. Романтизована хроноло-
гија. Београд.
Трујић, П. П. (1999). Монографија села Сиге. Београд.
Трујић, П. П. (2008). Светиње Хомоља. Парохија црквене општине си-
гачке. Београд.
Урић, Н. (1992). Петровац. 130 година новог имена (1860–1990). Петро-
вац на Млави.
Филиповић, Д. (2007). Традиционална јела Хомоља. Лазница.

Цвијић Ј. (1896). Упутства за проучавање села у Србији и осталим
српским земљама. Београд: СКА.
Цвијић Ј. (1902). „Антропогеографски проблеми Балканскога полуос-
трва”, Насеља српских земаља (књ. 1). У: Српски етнографски
зборник, (књига четврта, стр. I–CCXXXVI). Београд: СКА.
Цвијић Ј. (1907). „Насеља српских земаља”. У: Годишњак (ХХ, стр.
394–396). Београд: СКА.
Цвијић Ј. (1911). Упутства за испитивање насеља и психичких особи-
на. Београд: СКА.
BORISLAV ČELIKOVIĆ
Researches about the origin of the settlements and

population of Mlava
Summary
The anthropogeographic researches of the basin of the Mlava river,
which encompasses the whole areas of the Homolj, Mlava and Stiga, fo-
und their origins in the works of Vuk Karadžić Jovana Dragašević, Milan
Milićević and Felix Kanitz. A new, scientific dimension was acquired with
the researches of Cvijić's students, gathered aound the Geographical In-
stitute of the High School and the Ethnographic Department of the Ser-
bian Royal Academy it in the first half of the XX century. In the works of
Ljubomir Jovanović, Sava Milosavljević and Antonije Lazić were ex-
plored the settlements, the origin of the local population, the dialects,
economy, family and social life, costumes, customs, the mental and phys-
ical characteristics of the inhabitants of the Homolje and Mlava, while the
remaining area of Stig remained unstudied.
Оригинални научни рад
УДК: 39(497.11 Хомоље)
ЗНАЧАЈ ХОМОЉСКОЈ КРАЈА

ЗА ЕТНОЛОШКА ПРОУЧАВАЊА
THE SIGNIFICANCE OF THE HOMOLJ AREA

FOR ETHNOLOGICAL RESEARCHES
ПЕТАР Ш. ВЛАХОВИЋ1
ЦАНУ
ПОДГОРИЦА
ABSTRACT: Homolj area includes a wide area of north-eastern

Serbia. Serbs and Vlah people make basic population. This paper
speaks of ethnic history, basic and additional economic activities,
development od material, social and spiritual culture. Oral folklore,
folk customs, believes, legends and other forms of folklore are also
very interesting. It all contains certain amount of syncretism and
remains of different cultural influences, made by Serbian and
1. slatina@eunet.rs
ПЕТАР Ш. ВЛАХОВИЋ 41
Vlach community in their common life.

KEY WORDS: Homolje, Serbians, Vlach, economic activities, cus-
toms, believes
Хомољски крај представља једну од оних целина која је због

своје комплексности и разноврсности одавно привукла пажњу
истраживача. Заустављали су се у овом простору путници, вој-
ни историчари, стратези, хроничари разних врста, који су
својим опаскама указивали на бројне драгуље из богате и не-
пресушне ризнице народног стваралаштва становника овог
подручја. Али, ипак, све су то углавном остали ситни прилози,
сем ретких изузетака који само доприносе упознавању овог
краја, о којем су као и његовим људима, кружиле најразновр-
сније приче и легенде чији се садржај неретко граничио са
фантастичношћу.
„У Омоље без невоље!” говорило се до недавно за један диван
наш планински крај у коме живе мирни и радни људи, већи-
ном сточари. Тим речима се хтело рећи да се у Хомоље иде са-
мо по великој невољи јер се све до скоро мислило да је тај крај
„преко света”, да је то „дивљи крај”, да у том крају „нема ника-
кве безбедности”, да по друмовима „хајдуци пресрећу путни-
ке”. Ето, овако је приказивано „оно страшно језгро влашко у
Србији под којим се подразумевало Хомоље”. Међутим, бројна
литература која се нагомилала за последњих скоро два века,
уверила нас је у много шта супротно. „Народ је у Хомољу пи-
том и добар. Ни изблиза није онакав како се мисли о њему по
другим местима”, закључује окружни физикус, или неки про-
та, као и бројни други из оне плејаде чија су вешта пера беле-
жила слике и прилике из хомољског подручја. (Ђокић Ј. 1929:
133)
42 ПЕТАР Ш. ВЛАХОВИЋ
Значај Хомољској краја за етнолошка проучавања
Ипак, много шта из прошлости овога краја скривено је у та-

ми векова коју не пробија ни најмањи зрачак обавештења. Чак
и оно раздобље историје хомољског краја о коме се понешто
може рећи, толико је слабо истражено да је готово немогуће
створити континуирану слику збивања и развоја догађаја. У
појединим срећним тренуцима, захваљујући неком усамље-
ном податку из извора, укаже се на тренутак стари живот овога
краја. Оно што се дешавало између таквих тренутака може се
понекад испунити каквим општим закључком, или се, нај-
чешће, преко многих збивања, услед помањкања доказа, мора
прећи ћутке.
Насељено изгледа још у праисторијско доба, данашње хо-
мољско подручје ушло је веома рано у ход историјских зби-
вања. (Срејовић Д. 1968) Захваљујући ратовима у којима су се
смењивале трачке, римскер, византијске, словенске и бројне
друге војне формације, сазнајемо да је ово подручје било на-
стањено исто тако у антици као и у раном средњем веку када се
налазило у саставу најстарије српске државе, оне о којој нам
антички писци остављају драгоцена обавештења. Можда је ов-
де био неки од 40 „насељених градова” Константина VII Порфи-
рогенита, које још нико није поуздано убицирао. Вероватно се
и за овај крај, као и толике друге на тлу Србије, везане неке од
унутрашњих борби каквима је била испуњена историја најста-
рије српске династије. Али, о свему томе, као и у епохама које
иза тога следе, може се, за сада, индиректно закључивати, па
то, без сумње, отвара једно од бројних питања из опширног
комплекса етничке историје хомољског подручја.
Када је реч о етнолошким истраживањима хомољског краја
може се рећи да су у тим оквирима начета многа питања од
ширег научног интереса, мада још увек не постоји нека потпу-
нија синтеза која би представљала не само минула времена по
којима је пало иње заборава, већ је још увек, без обзира на на-
поре, скроман прилог у томе решавању савремених нам науч-
них проблемима који се у савкодневном животу намећу и ано-
нимно слажу у ризницу општег народног стваралаштва овог
дела наше земље.
Етнолог има посебан интерес да обрати пажњу на насеља
оовог краја. То су тзв. двојна насеља познатог тимочко-бра-
ничевског типа али са посебним карактеристикама. Поред
груписаних села чије се куће распростиру зракасто од сред се-
ла, етнологу су можда још привлачнији салаши који се налазе
изван сталног села, далеко у његовом атару. Салаши су у мно-
гим случајевима главно имање од кога се живи и на коме се
проводи читав радни век. Због тога је обликован посебан екс-
теријер и ентеријер у коме се садржи део материјалног ствара-
лаштва на једној и одвијају многи обреди породичног и зави-
чајног живота на другој страни.
Кућа и њена еволуција предмет су за себе у етнолошким
проучавањима. Мада је било говора о типу куће у овом крају,
као и насељима уосталом, (Вујадиновић С. 1949) остало је још
увек много неискоришћеног етнографског материјала који ис-
пуњава унутрашњим животом и садржајем често неугледну,
раније блатом облепљену или од брвана саграђену, зграду за
становање. Било је такође кућа оплетених од врбовог прућа,
чија су платна (соба и кућа) облепљена блатом. Пастир је спре-
ман да стан подели са стоком од које живи. Све то даје могућ-
ност да се уђе у сложеност живота и психологију становника
овога краја, који је у много чему коракнуо напред па то изразио
и на кући коју данас прави од најсавременијег грађевинског
материјала. Дакле, збиља, изванредна прилика праћења еволу-
ције архаичног у савремено, чак и на једном наоко скромном
детаљу.
Етнички састав становништва и његово порекло у хо-

мољском крају обухвата сплет питања којима савремена етно-
логија посвећује посебну пажњу. Као и о другим облицима жи-
вота, тако је и у етничкој структури становништва у
хомољском крају владало погрешно мишљење, које ни до да-
нас није постављено у праве научне оквире, просто због тога
што је мало и погрешно проучавано. Понеки податак, разбијен
просторно и временски, није увек био довољан да се премосте
дужа или краћа историјска раздобља и утврде етничке закони-
тости развитка у оним столећима на лимитрофном подручју у
коме су се укрстиле раличите миграционе струје и етничке
групе из знатно ширег залеђа.
Скромни историјски подаци, пренети више у народну тра-
дицију становништва овога краја, указују да су наши ранији
владари, преко своје властеле, поклањали посебну пажњу тада-
шњем становништву ових крајева. О томе сведоче споменици
– задужбине као што су црква Св. Тројице из Милутиновог
времена, затим манастир св. Благовештенија у Горњачкој кли-
сури или сам манастир Горњак који је у славу Ваведења поди-
гао кнез Лазар и даривао му 1380. године многа села, као и неки
други до данас очувани, макар и у рушевинама, културно ис-
торијски споменици минулих епоха. (Петковић В. 1950) Ови
као и неки други, у првом реду привредни објекти, подизани
за становништво које је историјска судбина присиљавала на
непрекидну флуктуацију, непрекидна исељавања и бројна
усељавања, подстакнута најразличитијим мотивима, сведоче
пре свега о историјским збивањима од минулих до савремених
епоха.
Сви извештачи и истраживачи ових крајева од Вука Караџи-
ћа преко Јосипа Панчића, који је још 1863. године, прешао са
својим лицејцима, до Тихомира Ђорђевића, Саве Милосавље-
вића и бројних њихових следбеника, слажу се у томе да су сме-

не становиштва овде биле доста честе. Уосталом, о томе сведо-
че многа знана и незнана напуштена гробља, као што је оно из
Жагубице, на пример, о коме је својевремено писао Т. Ђорђе-
вић. (Ђорђевић Т. 1908) Ипак, сви ови истраживачи су једин-
ствени у томе да је мало стариначког становништва остало у
овим крајевима, у којима су се ходом историје, гоњени недаћа-
ма у матичним областима, зауставили досељеници из косов-
ских, (Милошевић М. 1940) метохијских и новопазарских обла-
сти. Објављивање и анализа архивске грађе, коју је извршио
Тихомир Ђорђевић, пказала је да су Власи почели масовно да
насељавају ове области тек у XVIII веку, после Кочине Крајине,
аустријских освајања северне Србије (1718–1739) и великих се-
оба проузрокованих српским војевањима против Турака кра-
јем XVII и почетком XVIII века. (Ђорђевић Т. 1906; Ђорђевић T.
1924; Ђорђевић Т. 1926; Петровић Д. 1968)
На територији Хомоља, као и у читавој североисточној Ср-
бији, Власи живе у Поморавском, Борском, Браничевском и За-
јечарском округу. Деле се на четири групе. Царани, досељени-
ци из Влашке, насељавају кладовски, неготински и зајечарски
крај. Унгуреани или Унгурјани, досељеници из Ердеља, на-
сељавају Хомоље, Браничево и Млаву. Мунћани су у сливу По-
речке и Црне реке а Буфани у Мајданпеку. Унгуреани или Ун-
гурјани су деценијама давали врсне рударе међу којима је
такође било и доста повлашених породица. Царани који на-
сељавају скоро читаву североисточну Србију, развили су, као
основе привредне делатности, земљорадњу и сточарство.
У немирним раздобљима XVII и XVIII века становништво хо-
мољског подручја учествовало је у бројним миграцијама које
су водиле у Влашку и Ердељ. Али, исто тако, када су се укази-
вале повољне прилике, враћали су се из ових области на своја
стара огњишта или огњишта својих предака, на којима су, не-

ретко затицали досељенике с Косова, Доњег Пека, Стига, Црне
Реке и других крајева.
Међусобни додири различитих етнилких група и миграци-
оних струја отворили су животно и научно важна питања. На
пример, кроз брачне везе у заједничком животу претапале су
се међусобно раније различите групе у данас карактеристично
становништво не само хомољског краја већ уопште североис-
точне Србије. Мешовитих бракова одавно је било, а данас су
они општа појава, на пример у Жагубици, Крепољину, Турији,
Раковој Бари, Каони, Нересници, Дубокој, Волуји и многим
другим насељима овога краја.
Сви овде поменути и многи непоменути проблеми захте-
вају обраду и кључ су за решавање других питања у утврђи-
вању законитости развоја људског друштва на ширим балкан-
ским просторима.
Привреда становништва хомољског краја представља за-
нимљиво поље етнолошких истраживања. Није довољно уочи-
ти да је ово претежно рударско – сточарско – земљорадничка
област. Поред поменутих основних привредних грана очувала
су се овде многа допунска занимања која сежу у велику стари-
ну људске историје. Међу такве гране спада грнчарство, рибо-
лов, испирање злата, лов и неке друге помоћне привредне де-
латности које су због своје архаичности веома привлачне за
решавање историјско теоријских проблема у еволуцији људ-
ског привређивања и с тим тесно повезаног стваралаштва.
У вези са сточарством, довољно је поменути као илустра-
цију, на пример, бачију, својеврстан начин удрживања сточа-
та, карактеристичан за ове крајеве, (Милошевић М. 1939) који
крију низ архаичности утканих у све поре друштвеног живота
који чини специфичан менталитет становништва овога по-

дручја.
Домаћи живот, организација куће и породице, дру-
штвени живот, норме понашања у ширем смислу (поједи-
наца у колективу и обрнуто), питања су која још увек измичу
из видног поља етнолошких проучавања овога краја, а њихово
решавање без сумње би допринело сагледавању сличних про-
блема у ширем залеђу и другим етничким целинама. Слично
је и са проучавањем народне ношње или широко схваћене на-
родне уметности, на пример, где се прожима архаика са савре-
меношћу и пројецирају све стране једног дугог естетско психо-
лошког проницања у опште стваралаштво минулих раздобља.
Усмено народно стваралаштво са специфичним музич-
ким изразом открива најинтимнија осећања дотичног станов-
ништва и уплиће се у све поре животних и друштвених зби-
вања. Народна машта у хомољском крају боље и очигледније
него ма где друго, створила је у усменом народном стварала-
штву, као и говорним особинама, једну од непобитних локал-
них етнопсихичких одредница непоновљивих ни временски,
ни просторно. Као илустрација, примера ради, могу послужи-
ти бројне легенде и предања у којима се преплиће сурова реал-
ност живота с његовом далеко и дубоко пројицираном имаги-
нарношћу.
Сваки топоним овог краја обавијен је предањем или леген-
дом која илуструје ток развоја који је често лишен било какве
историјске основе. Али, то не умањује његов значај за научна
разматрања у компаративном материјалу. У селу Каони, на
пример, недалеко од Кучева, развалине једне грађевине везују
се за време Св. Саве. Занимљиво је, такође у том оквиру, пре-
дање о манстиру Тумане и Милошу Обилићу. О Изварици,
старом, ако не и најстаријем хомољском насељу, постоји пре-
дање да га је кнез Лазар проклео, јер је наводно у бој на Косово

послало само седам коњаника. (Ђокић Ј. 1929) Рукумију, мана-
стир, недалеко од Пожаревца, предање доводи у везу с песмом
о браћи Павлу и Радулу, њиховој сестри Јелици и крајње за-
видљивој Павловици. (Милићевић М. 1876: 1079)
Ову дубоко усађену народну традицију немањићког раз-
добља, пренету и у касније друге облике стваралаштва, наро-
чито поезију и приче, поткрепљује и по неки конкретан исто-
ријски податак који омогућава да се премосте давно минуле
епохе и извуче по неки општији закључак о збивањима исто-
ријског значаја у овом микро региону свереоисточне Србије.
Такав је случај с печатом од туча, који је нађен у селу Каони, с
натписом: „Никодим, митрополит Смедереву и Браничеву
1667. године”.
Предања и успомене на личности и догађаје из српске исто-
рије, само су део ширег контекста народног стваралаштва које
је постало битна одредница овог подручјас, а то је материјал
који представља корисну етнолошку грађу, посебно када је реч
о утврђивању менталитета и схватања људи из овог краја.
Сличан случај је с предањима која круже и препричавају се
о појединим пећинама, којима иначе обилује овај крашки пре-
део. На пример, код самог Кучева је позната Потајница, којој
предање приписује изузетну тајанственост и лековитост по-
себно од главобоље. Приче, предања и легенде о пећинама у
Дубокој или Церемошњи, такође привлаче пажњу јер свака за
себе садржи по неки детаљ који се може наћи у видном пољу
научника и њихових анализа. Многе од тих прича често дају
повода да се пећине проматрају с шире научне основе од стра-
не стручњака разних врста.
Народни обичаји хомољског краја добили су своје место у
етнолошкој литератури. Описао их је доста опширно Сава Ми-
лосављевић у расправи „Обичаји српског народа из среза

Омољског”. (Милосављевић С. 1913) Овоме се придружују опи-
си обичаја у некадашњем срезу Бољевачком Саватија Грбића
(Грбић С. 1909) и истраживања екипе Етнографског музеја из
Београда која су извршена у Борској општини. (*** Бор и око-
лина. 1973; *** Бор. 1975) Разуме се много чему претходиле су
белешке и описи појединих детаља из народног живота које су
нам сакупљачи народне традиције оставили у наслеђе од по-
четка XX века наовамо. Обичаји о рођењу, свадби или погребу
чине саставни део ширег народног ритуала који обилује бога-
тим садржајима погодним за појединачне и комплексне ана-
лизе. Слично је са правним, медицинским и другим народним
обичајима који сежу у дубоку старину и указују на развој мно-
гих схватања у минулим епохама. У свему томе има одређеног
синкретизма, остатака различитих схватања, слојева које су
поједине групе у међусобном прожимању оставиле једна дру-
гој у културно наслеђе.
Слично је с празноверицама, врачањима и бајањима, која
садрже богату разноврсну грађу погодну за научне етнолошке
и друге стручне анализе. Немогуће је просто све то описати,
али мора се ради илустрације подсетити макар на неке од ових
проблема.
Веровање у ориснице, састанак с покојником, практиковање
вражта (вражт), филипи, празни судови, шљива на гробу, узи-
мање васкрса, приче о старом благу, приређивање велике вече-
ре и друго. (Јуришић Ј. 1930; Милошевић М. 1937) Све то садр-
жи читав низ радњи које које су само добиле научни
наговештај.
Народна медицина и ветерина чине поглавље за себе у
богатом народном стваралаштву и емпиријским сазнањима
становништва ових предела. Употреба глога, дрена, дуње,
пања, белог лука, броћа, катрана, кукурека, невена или руја у

одређеним случајевима (Јуришић Ј. 1936) даје могућност да се
на неки начин продре у многа, често и наивна схватања ста-
новника хомољског краја.
Од бројних забава које се приређују током године најмар-
кантније су биле „краљице”, а још занимљивије, архаичније и
већ скоро заборављено „стрнџање” које поред забавних има и
доста мистичних и готово несхватљивих обреда спојених у
прелому момака и девојака разиграних око разбуктале ватре у
време белих поклада.
Много чега што се одвија у овим просторима, а што одише
дубоком мистиком и архаиком, сажето је у ономе што се оди-
грава око Духова и што се у народу назива „падање”, односно
„русаље” (Синани Д. 2009)2 (Дубока, Волуја и нека друга села).
Дакле, свуда и на сваком кораку међу становништвом хо-

мољског краја, у ужем и ширем смислу, истраживач се сусреће
с бројним и занимљивим научним проблемима. Сва та сложе-
на, у науци наговештена, додирнута или, мање више, обрађе-
2. У овој књизи у поглављу „Завршна разматрања” налази се следећа конста-
тација: „У сваком случају, без обзира да ли ћемо русаљски ритуал класифи-
ковати као култ опседнутости или не, чињеница је да он представља једину
јавну, масовну манифестацију феномена опоседнутости у традиционалној
култури Срба, а разматрање феномена русаљског ритуала у светлу антропо-
лошких теорија о опседнутости у потпуности је испунило очекивања и до-
принело комплетном тумачењу свих аспеката овог феномена” (Синани Д.
2009: 316–317). Међутим, и аутор и рецензенти су морали имати у виду да ру-
саље нису манифестација „у традиционалној култури Срба” већ су се одржа-
вале само код Влаха и то у два три насеља (Дубока, Волуја, Нересница) у око-
лини Кучева.
на питања добијају посебан значај када се има у виду географ-

ски положај хомољског подручја. Она својим централним за-
хватом североисточне Србије, дају могућност да се поједини
проблеми прате не само просторно већ и у целокупној њихо-
вој сложености, кроз све епохе људске историје. Човек овог
краја успео је да у суровој борби са стихијом природе и живо-
та створи специфичне етничке одреднице и кроз њих да при-
лог општој културно-духовној ризници Србије и Балкана. Ра-
зуме се, има ту и других тема и проблема о којима ће етно-
лози расправљати и кроз то створити основу за израду једне
синтезе о људима и њиховом животу у овим научно додири-
ваним али још увек детаљно непроученим крајевима. Једном
речју, хомољски крај у ширем смислу је онај етнолошки дра-
гуљ који нас уводи од савременог доба и обасјава, попут раз-
буктале луче, таму минулих векова и износи на светлост дана
податке који расветљавају токове људске и друштвене еволу-
ције.
Вујадиновић С. (1949). „Насеља у сливу Пека”. У: Посебна издања Срп-
ског географског друштва (књ. 27). Београд.
Грбић С. (1909). „Српски народни обичаји из среза бољевачког”. У:
Српски етнографски зборник (XIV). Београд.
Ђорђевић Т. (1906). „Кроз наше Румуне”. У: Српски књижевни гласник
(XVI). Београд.
Ђорђевић Т. (1908). „Незнано гробље у Жагубици”. У: Старинар (III).
Београд: СКА.
Ђорђевић T. (1924). Из Србије Кнеза Милоша. Београд.
Ђорђевић Т. (1926). „Архивска грађа за насеља у Србији”. У: Српски
етнографски зборник (XXXVII). Београд.
Ђокић Ј. (1929). „Омоље и Звижд”. У: Наше село. Београд.
Јуришић Ј. (1930). „Мањи прилози”. У: Гласкик Етнографског музеја

(V). Београд.
Јуришић Ј. (1936). „Етнографска грађа из Млаве”. У: Гласник Етног-
рафског музеја (XI). Београд.
Милићевић М. (1876). Кнежевина Србија (II). Београд.
Милосављевић С. (1913). „Српски народни обичаји из среза хомољ-
ског”. У: Српски енографски зборник (XIX). Београд.
Милошевић М. (1937). „Неки обичаји и празноверице у селу Вала-
коњу”. У: Гласник Етнографског музеја (XV). Београд.
Милошевић М. (1939). „Бачијање у Звижду”. У: Гласник Етнографског
музеја (XIV). Београд.
Милошевић М. (1940). „Косовци у Звижду”. У: Етнологија (I/ 3). Ско-
пље.
Петковић Вл. (1950). „Преглед црквених споменика кроз повесницу срп-
ског народа”. Београд.
Петровић Д. (1968). „Важнији моменти из историје настанка Влаха у
Североисточној Србији и конституисање њихове национално
политичке свести”. У: Браничево (XVI/3). Пожаревац.
Синани Д. (2009). Русаља. Београд.
Срејовић Д. (1968). Лепенски Вир. Београд.
*** (1975) „Бор”. У: Гласник етнографског музеја (XXXVIII). Београд.
*** (1973) Бор и околина. Бор.
PETAR VLAHOVIĆ
The Significance of the Homolj area

for Ethnological Researches
Summary
Homolj area spreads across north eastern Serbia. Studies show that hu-
man life can be traced from prehistoric to modern times. Ethnic history,
organization of settlements and evolution of housing is interesting. It has
been established that human live in Homolj area since 10.000 years BC (lo-
cality Lepenski vir). Tracians, Romans, Byzantines, Slavs and many other
miltary formations lived on this area. Homolj area has been populated in
antic and middle ages, when it belonged to Serbian state.
In Serbian population, Kosovars stand out – they are the refugees from
Kosovo from the late 17th and early 18th century. Together with Serbs live
the Vlahs, who are divided in four groups: Unguryans, Tzarans, Munitions
and Bufans. Very interesting customs and rituals unique for Homolj area
developed because of mutual interferences. Apart from agriculture, cattle
breeding and mining, different economic activities developed such as
hunting, fishing and gold washing.
Historical data about Homolj area became part of folk traditions. Leg-
ends are told about many toponyms in Homolj area. Stories and legends
also exist around many culutral and historical monuments (churches, mo-
nasteries) as well as about some caves. Organization of life in house and
family is also very interesting. Serbian and Vlahs folk costumes also be-
long to taditional folklore. Stories, songs and music discover most inti-
mate feelings of that area’s population. They are associated with many
folk customs and legends about birth, marriage and funeral. Many misti-
cal customs (rusalje) were conducted by some Vlah women up until after
World War II.
Basic characteristics of traditional folklore of Homolj on which we can
follow cultural development and it’s social evolution are mentioned.
Прегледни научни рад
УДК: 911.37(282.2 Млава) (497.11 Петровац на Млави)
ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ СА ОКОЛИНОМ

У ПРОШЛОСТИ
PETROVAC ON MLAVA WITH HIS VICINITY IN THE PAST
РАДЕ М. ОБРАДОВИЋ1
КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНИ ЦЕНТАР
ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ
АПСТРАКТ: У раду је извршено сумарно приказивање про-

шлости Млаве, Ждрела и Петровца на Млави од праисторије
до новијег времена.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Млава, Ждрело, Витовница, Горњак, Петровац
Област реке Млаве са својим географским и климатским

особинама представља одувек изузетно богато и повољно при-
1. kpcpetrovac@gmail.com
РАДЕ М. ОБРАДОВИЋ 55
родно станиште људи. Плодна долина богата водама, планине

и побрђа са обиљем животних ресурса, рудама и природним
склоништима омогућиле су живот људима још од каменог
доба на простору Вукана (825), у клисури Ждрела, Златовске
Главчине (632) и Хомољске планине у залеђу (940). Потпуно
отворена равница ка Дунаву и врло блиска и приступачна
главном геостратешком правцу дуж Велике Мораве област
Млаве и Петровца је незаобилазно била укључивана у све тур-
булентне покрете и културне утицаје.
Два пећинска насеља у Горњачкој клисури откривена су и
немаром уништена приликом експлоатације камена и градње
пута. На локалитету Падина лагра, на излазу из клисуре Мла-
ве, откривен је улаз у пећину у којој су пронађени остаци ло-
мљених животињских костију, фрагменти посуђа и пепели-
ште. Други локалитет који је уништен у клисури налазио се
пред улазом у Дубоку пећину. Овде је откривено камено ору-
жје и много алатки од кемена и кремена које је ипак сачувано.
Насеобина људи у време Млађег каменог доба – Неолита у
атару села Великог Лаола, у потесу Беловоде, по својој величи-
ни (80 хектара) и високом културном нивоу својих становника
представља једну од својеврсних метропола на читавог Балка-
ну. Дубина културног слоја од скоро три метра сведочи о на-
сељу миленијумског трајања кроз четири фазе Винча – Тор-
дош културе. Најмлађе насеље Беловоде је страдало у пожару.
Пронађено је мноштво фрагмената и посуда од печене глине
рађене ручно и статуа људи и животиња. Археолошким истра-
живањима се дошло до бројих бакарних гранула које доказују
најраније прерађивање бакра у Европи и предњој Азији као и
постојања рудника у близини. Значајнија насеља из доба Не-
олита откривена су у Орешковици, потес Збеговиште; Лопу-
56 РАДЕ М. ОБРАДОВИЋ
Петровац на Млави са околином у прошлости
шнику, потес Пазариште; Великом Поповцу, потес Вука; у Тр-

новчу и Каменову.
Највећа градина Бронзаног доба налазила се на узвишењу
Васина Главица уз врело воде у селу Шетоњу, које доминира
долином Млаве. Крај Шетоњског врела је постојало и насеље
земуничког типа. Откривени су бројни примерци сребрних
привезака у форми домаћих животиња, торквеси, наруквице и
бронзане секире. Реч је о ратничком народу који је, највероват-
није, заслужан за спаљивање и уништење енелотског насеља
на Беловодама. О постојању бронзанодопског насеља сведочи
и некропола у селу Витовници.
Постојање градинског утврђења и насеља најмлађе фазе
Гвозденог доба документовано је у Каменову у потесу Тракин
поток. Утврђење од земље и палисада је било елипсасте форме
са утврђеним улазом. У истом селу, на месту Пргудово, про-
нађене су 32 бронзане наруквице келтске провинијенције. Су-
дећи према бројним налазима дугмади са представама триске-
леса у читавом басену Млаве јасно је документовано бројно
келтско становништво.
Освајањем простора Трибала и Келта антички латински
освајачи су преименовали староседелачки хидроним Малва у
Малвенсис и успоставили одбрамбени гранични систем дуж
реке Дунав са средиштем у Виминацијуму и повезан путевима
са утврђеним градовима и селима у залеђу. Од Виминацијума
је кретао главни путни правац на југ – Виа милитарис – обо-
дом моравске долине. Други пут се одвајао ка граду у дана-
шњем Калишту, коначишту Јовис Пагус – Градац код Великог
Лаола, граду Идимум у Ресави и Хореум Маргум – Ћуприји.
Од овог пута се одвајао један крак ка Хомољу и Кучајни где су
се налазили рудници злата, сребра и бакра. У долини Млаве су
настала бројна војничка али и домородачка насеља под ути-
цајем римске културе у Ћовдину, Шетоњама, Табановцу, Ра-

шанцу, Рановцу, Бошњаку, Вожановцу, Бусуру, Стамници,
Мелници, Бистрици, Манастирици, Трновчу, Добочки, Лапу-
шњику, Добрњи, Орешковици, Буровцу, Ждрелу, Великом Ла-
олу и Забрђу, где су пронађени или се још увек приликом
орања проналазе примерци бакарног и сребрног римског нов-
ца, украсни предмети, прстење, минђуше и фибуле. Значајни-
је насеље се налазило поред извора Калина у Каменову. Остаци
већег каструма квадратне основе са округлим кулама на угло-
вима где је била станица Јовис Пагус, између Великог Лаола и
Петровца, на потесу Градац, и данас су значајни али неистра-
жени. На значајне култне грађевине опомињу и топоними
Стублови, Раденац и Јупитерово брдо (266) у Великом Попов-
цу. У атару села Забрђа се налази гробље из римског периода са
великим сакралним објектом званим Панарија где код извора
пијаће воде постоји капела саграђена од правилних камених
тесаника и римских тегула са каменим коритом. Овде су биле
узидане и две мермерне плоче тзв. Табуле ансате са текстом.
Име реке Млаве је, по свему, настало словенском метатезом
од античког Малвенсис и трибало-дарданског Малва. Насеља-
вањем српска племена Љутића – Браничеваца, Кучана и Тимо-
чана у сливу Моравског склопа река, јужно од Дунава форми-
рана је независна кнежевина Морава а после христијанизације
у оквиру епископије Морава са седиштем у граду Морава, не-
кадашњем римском Маргуму. Стешњена између Бугарске, Ви-
зантије и Угарске кнежевина Морава је постала полузависна да
би постала византијска тема Морава која ће бити преименова-
на у тему Србија, крајем X века. Епископско седиште је преме-
штено у Браничево и означена истим именом. Браничевској
епископији су припадале земље Браничево и Кучево. Прили-
ком ослобађања северних крајева од Византије и Угарске срп-
ски велики жупан Немања је јужне делове Кучева и Петрус са

Дубравицом у Браничеву подложио ново основаној еписко-
пији у Жичи.
Са досељавањем Печењега и Кумана у Кучево и Браничево
донекле је била измењена етничка структура. Али, на ове про-
сторе су се досељавали и Јермени како сведочи најстарији са-
чуван историјски натпис из млавског краја. Камен са напоред-
ним јерменским и српскословенским натписом, из 1218.
године, сведочи да је Ладо, син Бабугов подигао храм апостола
Јакова и Петра. Овај камен је пренет из Орешковице у којој је
постојала јерменска црква и узидан у припрату манастира Ви-
товнице. На вису изнад манастира се налазе остаци средњове-
ковног града Витовнице у близини кога је пронађен примерак
сребрног динара краља Драгутина и Милутина, као и златна
наушница.
Христијанизована куманска властела на челу са Дрманом и
Куделином је уз помоћ Угарске успела да успостави своју јаку
власт у Браничеву са седиштем у врло утврђеном граду Ждре-
лу. После напада на Србију, 1291–1292. године, поражени су од
стране краљева Драгутина и Милутина. Браничево и Кучево су
ушли у састав Сремске земље краља Драгутина. Од времена
цара Душана Браничево је посед Вука и Радича, синова Бранка
Растислалића. Вук Бранковић Растислалић је доживео расап од
стране кнеза Лазара, 1379. године, тако да су његови потомци
били вазали. Према легендарним подацима Вук Бранковић
Растислалић је обновио или саградио манастире Витовницу и
Брадачу. После овладавања Браничевом кнез Лазар приступа
градњи манастира Раванице и Горњака у клисури Млаве. Кнез
Лазар је успоставио властелинство манастира Горњака у коме
су највећи приходи убирани од пазара и панађура у Шетоњу.
Браничевска епископија је уздигнута на ранг Митрополије,
али је при томе њено седиште премештено у много безбеднију

тврђаву Ждрело.
Некадашња жупа Млава је према најзначајнијој тврђави
Ждрело у време српске деспотовине преименована у власт.
Крајем XIV века, власт над Ждрелом и жупом држао је велики
војвода Угљеша Десисалић, који је умро 1394. године као монах
Сава, а потом сахрањен у истој цркви. Угљеша је изгледа од-
бранио Ждрело од угарског краља који је 1392. године продро
до њега али није успео да га заузме. И у првој половини XV ве-
ка Ждрелом владају Десисалићи и Кувети. У Малој цркви су
сахрањени Стефан Кувет, син Вука Кувета, великог челника де-
спота Стефана и синови великог војводе Угљеше Десисалића,
Вук Угљешић и Стефан Угљешић. У Малој цркви у Ждрелу је
сахрањена и Теодора, супруга Илије Десисалића, која је била
из рода Кувета. Деспот Ђурђе је морао да преда Ждрело Турци-
ма, 1438. године, поново је враћено 1444. а коначно је пало у
турске руке и разорено, 1458. године, јер се не помиње у по-
тоњим турским пописима.
На бројна средњовекована насеља опомињу многобројни ар-
хеолошки остаци, манастиришта, црквине и стара гробља. Ма-
настиришта се налази у селу Рановцу, Бистрици и Манстири-
ци. Остаци цркава су у селу Танбановцу, Буровцу, Великом
Поповцу и Везичеву.
После турских освајања формирана је нахија Ждрело. У око-
лини Петровца на Млави бележи се у турским пописима, после
1459. године, постојање више манастира и цркава од којих не-
ки нису одолели разарајућим силама у прошлости. Најзначај-
нији од њих су Митрополија и Св. Никола у Ждрелу, манастир
Духовник – Св. Тројица код Шетоња; непознати манастир у
околини данашњег Петровца, некадашњег села Свине; мана-
стир Витовница; манастир Раван, данашња Брадача; манастир
Захова, данашња Заова и Златарић. А, на простору од Петров-

ца до манастира Горњака формиран је читлук турског санџак-
бега Али-бега Михаљевића – Михалоглуа. Практично, власте-
линство манастира Горњака је претворено у Али-бегов читлук
а од камена митрополијске цркве Св. Николе направљена је
кућа санџак-бегова.
После 1690. године Браничево, Млава, Хомоље и други краје-
ви су запустели тако да аустријски попис из 1718. године, беле-
жи следећа села у Кучајнском дистрикту: Дрмно, Бродарац,
Бубушинав, Смољинац, Батуша, Шапина, Лајавица, Црљенац,
Велико Село, Божевац, Кула, Старичина, Рашанац, Нересница,
Даиша, Волуја, Кучајна, Раковабара, Каона, Поросањица, Каме-
ново, Горњак (манастир), Стамница, Витовница (манастир),
Бистрица, Извор, Новаци и Кашљево. Дошло је до обнављања
манастира Горњака и обнављања цркава као што је то случај са
црквом у Каменову, 1730. године. У то време је обновљена и цр-
ква у Шетоњама пошто се помиње њен поп Нешко Стефановић
који је дошао из старовлашког манастира Ковиља. Онуфрије,
калуђер манастира Витовнице је родом из Будима, а Јанко,
свештеник Тршке цркве је родом из Охрида. После 1720. годи-
не на ове просторе је почело досељавање новог српског станов-
ништва са разних страна али и Влаха.
Народ овога краја је узео велико учешће у Првом и Другом
српском устанку. Из Добрње су Карађорђеве војводе Петар и
Стеван Теодоровић Добрњац, из Мелнице војвода Пауљ Ма-
тејић, који је у легенду ушао у битци на Чегру код Ниша а из
Златова: буљукбаше Милован Павловић Кукић и Првул Павло-
вић и барјактар Глиша Гусларевић. У Другом српском устанку
из ових крајева учествују: Стеван Теодоровић из Добрње, Ма-
ринко Џодић из Жагубице и Михајло Ђођевић из Звижда. У се-
лу Рановцу, на реки Витовници српски устаници су однели ве-

лику победу над Турцима.
И у Кнежевини Србији, после 1818. године, задржане су на-
хије као административне области. Тако, у Нахији пожарева-
чкој постоје кнежине: Млавска, Моравска, Хомољска, Жвижд-
ка, Голубачка (Река), Печка и Рамска (Стишка). Млавској
кнежини припадају села: Крвије, Табановац, Велико Лаоле, Бу-
сур, Златово, Везичево, Ђевдин, Орашковица, Буровац, Шето-
ња, Вошанац, Бистрица, Мало Лаоле, Ждрело, Стамница, Раду-
ловац, Лесковац, Рановац, Мелница, Витовница, Кладурово,
Претрже, Каменово, Трновке, Кнежица, Дубочка, Сњиња, Цр-
љенци, Старчево, Прибић, Каљиште, Батуша, Слана, Рашанци,
Манастирица, Царичина, Кула, Кобиље, Аљудово, Мало Црни-
ће, Забрега, Шапиња и Божевац. Интересантно је да се село Ве-
лико Лаоле уписује једним делом и у Хомољску кнежину.
После ослобођења од Турака обновљене су и саграђене многе
цркве у млавском крају. У селу Шетоњу је подигнута црква по-
свећена Светом архипастиру Михајлу, 1826. године; у Пе-
тровцу на Млави црква посвећена Вазнесењу Господњем,
1868–1869. године; у селу Рановцу Светим апостолима Петру и
Павлу, 1874. године; у селу Везичеву Светом Пророку Илији,
1903; у Каменову Светом Константину и Јелени, 1907; у Таба-
новцу Светом апостолу Томи, 1919; у Великом Лаолу Светим
апостолима Петру и Павлу, 1932; у Великом Поповцу Светом
Пророку Илији, 1936; у Бистрици Светом Константину и Јеле-
ни, 1937; у селу Орешковици Светој Мученици Марини, 1959.
године. У најновије време су подигнуте нове цркве у селима
Панкову, Рашанцу, Ћовдину, Крвију и Добрињи.
Ово је време када почиње шире просвећивање и оснивање
школа. Прве школе су основане у: Добрњи, 1832. године; Свину
(Петровац), 1834. године; Шетоњу, 1837. и Рановцу, 1845. Затим,
следи оснивање школа и у: Витовници, 1861–1862. године; Ве-

ликом Поповцу, 1862. године; Каменову, 1865; Великом Лаолу,
1875; Мелници, 1875; Забрђу, 1882. и Буровцу, 1894.
После административних промена које су ступиле са дола-
ском кнеза Александра Карађорђевића место Свине – Свиње је
постало седиште у коме је саграђена модерна зграда среског
начелства, 1842. године. После рођења кнеза Петра место
Свиње ће добити ново име, 1859. године, Петровац. Петровац
на Млави ће бити проглашен за варошицу, 1871. године. Чита-
оница је основана 1874. године, а у седишту Млавског среза ос-
нива се од стране свештенства, просветних радника и грађан-
ства и Певачко друштво „Зора”, 6. маја 1899. године. Убрзо, 1908.
године, основано је и Дилетантско позориште „Млава” које ће
прерасти у истоимено Аматерско позориште, 1927. године.
Државна Гимназија је отворена у Петровцу, 1920. године. У
Петровцу је саграђен Спомен дом посвећен ратницима из
Млаве изгинулим у ратовима 1912–1918. године, као и еснаф-
ски Занатлијски дом у коме се данас налази Културни центар.
Литература:
Бошковић Ђ. (1950). Средњовековни споменици североисточне Ср-
бије. У: Старинар I, Београд.
Грујић Р. (1933). Полошко-тетовска епархија и манастир Лешак. У:
Глас Скопског научног друштва XII, Скопље.
Дероко А. (1950). Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Маке-
донији, Београд.
Динић М. (1968). Власти за време Деспотовине. У: Зборник Филозоф-
ског факултета X–1, Београд.
Динић М. (1978). Српске земље у средњем веку, Београд.
Ђорђевић Т. (1908). Незнано гробље у Жагубици. У: Старинар III,
Београд.
Јацановић Д., Радојчић Н. (2003). Праисторијска остава металних

предмета из села Шетоња код Петровца на Млави. У:
Viminacium 13–14, Пожаревац.
Јиречек К., Радоњић Н. (1978). Историја Срба II – Културна историја,
Београд 1978.
Јовановић Љ. (1903). Млава, Београд.
Каниц Ф. (1985). Србија – земља и становништво, I, Београд 1985.
Кнежевић Б. (1997). Плоча са двојезичним натписом из 1218. године
у Витовници. У: Саопштења XXIX, Београд.
Кнежевић Б. (1989). Манастири у Браничеву према турском попису
из 1467. године. У: Саопштења XX–XXI, Београд.
Мадас Д., Гајић А. (1983). Надгробне плоче и гробови ктитора цркве
Богородице Пречисте у комплексу Ждрела у Горњачкој клису-
ри. У: Саопштења XV, Београд.
Мадас Д. (1996). Средњовековно Ждрело – Десисалићи и Коувети. У:
Viminacium 10, Пожаревац.
Младеновић А. (2003). Повеље кнеза Лазара, Београд.
Миловић О. (2003). Наушнице са јагодом из средњовековне збирке
Народног музеја у Пожаревцу. У: Viminacium 13–14, Пожаревац.
Миљковић Е. (2004). Смедеревски санџак 1476–1560, Београд.
Миљковић Е., Крстић А. (2007). Браничево у XV веку, Пожаревац.
Митошевић Д. (1991). Манастир Брадача. У: Viminacium 6, Пожаре-
вац.
Мишић С. (2006). Територијална организација Браничева (XII–XV
век). У: Браничево кроз војну и културну историју Србије, I– 3,
Пожаревац.
Новаковић С. (1912). Законски споменици, Београд.
Обрадовић Р. (2003). Цркве и манстири Хомоља, Млаве и Стига, Пе-
тровац.
Обрадовић Р. (2008). Витовница село у Млави, Пожаревац.
Пантелић Д. (1948). Попис пограничних нахија Србије после Пожаре-
вачког мира. У: Споменик XCVI, Београд.
Радосављевић Н. (2010). Попис Београдске митрополије из 1826. У:
Мешовита грађа XXXI, Београд.

Ризнић М. (1888). Манастир Витовница. У: Старинар V, Београд 1888.
Стаматовић Д. (1984). Читалишта у Србији у XIX веку, Београд.
Stojaković М. (1987). Braničevski tefter, Beograd.
Стојић М. (2001). Бронзана дугмад и разводници украшени мотивом
трискелеса из Поморавља и басена Млаве. У: Viminacium 12, По-
жаревац.
Цуњак М., Вукашиновић С. (1995). Српски православни манастир
Брадача, Пожаревац – Мало Црниће.
Ћирковић С., Михаљчић Р, (2002). Лексикон српског средњег века,
Шкриванић Г. (1970). Раваничко властелинство. У: Историјски часо-
пис XVI–XVII, Београд.
Шљивар, Д. (1991). Метални налази из праисторијске збирке Народ-
ног музеја у Пожаревцу. У: Viminacium 6, Пожаревац.
RADE OBRADOVIĆ
Petrovac on Mlava with his vicinity in the past.
The paper presents a summary presentation of the past of the Mlava re-
gion and Petrovac na Mlavi from prehistory to modern times.
УДК: 911.37:669(497.11 Беловоде)
БЕЛОВОДЕ
НАСЕЉЕ ПРВИХ МЕТАЛУРГА ЕВРОПЕ
BELOVODE, A SETTLEMENT OF THE FIRST METAL WORKERS OF EUROPE
ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ ПОЖАРЕВАЦ
АПСТРАКТ: У раду се описује значајно браничевско налази-

ште винчанске културе Беловоде код Великог Лаола.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Браничево, Беловоде, металургија, винчанска
култура.
Увод
Крајем шестог и почетком петог миленијума пре наше ере,
на простору старчевачке културе, или шире посматрана Стар-
1. jacanovicdragan@gmail.com
ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ 67
чево–Криш–Кереш комплекса, долази до револуционарне про-

мене у материјалној и духовној култури, која је резултирала
настанком винчанске цивилизације. Она ће заузимати један
велики простор од Скопске котлине на југу до Будимпеште на
северу, и од реке Босне на западу до реке Искер у Бугарској и
реке Олт у Румунији на истоку. Ову културу карактеришу
стална насеља која могу бити површине од једног до десет хек-
тара, а изузетно и до сто хектара. Најзначајнији локалитети у
Србији су Винча код Београда, Плочник код Прокупља, Потпо-
рањ код Вршца, Гомолава код Руме, Бенска Бара у Шапцу,
Лађариште код Врњачке Бање и многа друга. На подручју Бра-
ничева до сада је регистровано двадесетак насеља овог перио-
да: Орашје у Дубравици, Лугови у Дрмну, Топлик у Малом Цр-
нићу, Селиште у Костолцу, Чесма у Пољани, Коњушица у
Витежеву, Селиште, Збеговиште и Липе у Орешковици, Паза-
риште у Лопушнику и друга.
Откриће
Најзначајнији локалитет су Беловоде у Великом Лаолу код
Петровца на Млави. Открио га је 1952. године професор Никола
Крстић, археолог аматер и сарадник Народног музеја у Пожа-
ревцу, који је још тада на основу површинске проспекције и
налаза запазио да је реч о „најзначајнијем праисторијском на-
лазишту на територији целог Браничева”. У пролеће 1987. го-
дине Д. Јацановић обилази овај локалитет, прелиминарно га
истражује и резултате публикује у монографији The Neolithic of
Serbia, Archeological Research 1948–1988, Belgrade 1988, под на-
словом Neolithic Sites in the Danubian Region from the Mouth of
the Velika Morava to Golubac. Народни музеј у Пожаревцу и На-
родни музеј у Београду, под руководством аутора овог рада, од
68 ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ
Беловоде
1994. године врше археолошка истраживања овог локалитета.

Досадашњи резултати, добијени како површинском проспек-
цијом, тако и сондажним ископавањем 17 сонди површине 500
м2 , дали су читав низ веома значајних података.
Географски положај и топографија локалитета

Неолитско насеље „Беловоде” налази се 2 км западно од села
Великог Лаола, на тромеђи овог и села Табановца и Крвија.
Смештено је на десној обали речице Бусур, која извире у под-
ножју планине Бељанице и у Млаву се улива 6 км низводно.
Налазиште је смештено на рту који се спушта са Бељанице и
уклињен је између Млаве и Бусура. Сам језичак представља
геолошку творевину насталу повлачењем Панонског мора, са
типичним морско-језерским седиментима на целом његовом
простору. Највиши врх овог рта налази се са западне стране да-
нашњег села и представља типичан корални гребен , дуг око 5
и широк до 1 км. Његова надморска висина је преко 200 м, са
највишим котом Брестине, 216,9 м.
Винчанско насеље заузима простор димензија 1000 х 800 м,
на надморској висини између 160 и 190 м. Оно доминира над
мочварном долином реке Бусур, чија је надморска висина по-
ред насеља 148–145 м, што значи да је насеље Беловоде природ-
но било заштићено од поплава и за време највиших водостаја
ове реке. Река Млава се налази 4 км западно.
Топографију насеља Беловоде условило је неколико геоло-
шко-хидрографских објеката. Извор Мала Беловода налази се у
јужном делу насеља. Од њега је ка Бусуру текао поток, који је
направио долину широку 150–200 м и дубоку 20–30 м, која
представља природну јужну границу насеља. Трагови винчан-
ске керамике на простору јужно од Мале Беловоде су веома
ретки, атипични, док остатака архитектуре нема. Северна па-

дина долине је веома стрма, док је јужна блага, што индицира
могућност антропогеног фактора, односно да је ова падина
обликована људским радом у циљу обезбеђивања јужне грани-
це винчанског насеља. Извор Велика Беловода налази се 200 м
северозападно од Мале Беловоде. Смештен је на надморској
висини од 170 м, односно 10 м ниже од нивоа насеља у том де-
лу. Он и данас представља јак извор питке воде. Од извора ка
западу тече истоимени поток, који се после 1000 м улива у Бу-
сур. Некада је извор био знатно јачи, тако да су се на потоку, до
средине овог века налазиле воденице. Поток Велика Беловода
је, такође, направио долину, широку око 300 м и дубоку око 20
м у односу на ниво насеља. Обе падине су подједнаког природ-
ног нагиба. На јужној падини налазе се два , а на северној један
већи, амфитеатралан „xеп” – усек, чије порекло, без геолошко-
археолошког сондирања, није могуће утврдити. Простор из-
међу Велике и Мале Беловоде обележен је као јужни сектор на-
сеља. на њему је површинском проспекцијом констатован изу-
зетно бројан и разноврсан археолошки материјал. Овом
методом било је могуће дефинисати и лоцирати више грађе-
винских објеката, распоређених на целом простору јужног сек-
тора. Из тих разлога археолошка ископавања се од 1994. године
одвијају у његовим границама.
Северно од Велике Беловоде терен је скоро раван, са благим
падом од истока ка западу, са надморском висином 190–180 м.
Овај простор обележен је као северни сектор насеља. У оквиру
њега, око 500 м северно од извора Велика Беловода налазе се
две велике кружне депресије, међусобно удаљене око 200 м.
Оне су кружног облика, пречника 100–150 м, благо левкастог
пресека, релативне дубине 15–20 м. Својим обликом потсећају
на велике вртаче, али због седиментног језерско-морског саста-
Беловоде
ва тла, та могућност је искључена. Ове две депресије су до се-

дамдесетих година овог века биле испуњене водом, чији је ни-
во био 4–5 м. У барама је живео разноврстан барски животињ-
ски свет. У овим барама мештани Великог Лаола су топили
конопљу. Ова два геолошко-хидрографска објекта имају нази-
ве Миљкова и Бикова Бара.
Долина реке Бусур представља западну границу насеља Бе-
ловоде. Ова планинска речица извире изнад истоименог села,
у подножју планине Бељанице, око 10 км јужно од Беловода.
Речно корито јој је широко око 6 м и дубоко око 4 м. Дно корита
чини ситан шљунак. Представља типичну бујичну реку, чији
водостај варира од 0,50 м у сушним летњим месецима, до тога
да за време пролећних и јесењих киша , као и летњих провала
облака, нагло надође, излије се из корита и поплави целу доли-
ну.
Насеље Беловоде није усамљено на овом простору. Око 1,5
км јужно од села Велико Лаоле, на локалитету Бело Брдо, нала-
зи се мајдан грађевинског камена седиментног маринског по-
рекла, који је ту до скоро експлоатисан. Камен је меке структу-
ре, бледожуте боје и садржи велики број фосилизованих
морских пужића. Овакав ломљен камен, различите гранула-
ције, налажен је у свим слојевима Беловода. Посебно је важно
да је иста врста морских пужића констатована у зидовима
плићих керамичких посуда, грубе фактуре и порозне структу-
ре. недвосмислено је камен са Белог Брда вађен још у време
винчанске цивилизације и између осталог коришћен за изра-
ду посебне врсте грнчарије. Даље анализе показаће каква је би-
ла намена и функција ових посуда.
Југозападно од Белог Брда надовезују се локалитети Обори-
ште и Пландиште, на којима су пронађене бакарне крстасте се-
кире, као сигурна потврда ране металургије бакра на овом про-

стору.
На Обориште се са југозападне стране надовезује веома про-
стран и вишеслојан локалитет Врбовац са извором Бела Вода и
потврђеним живљењем у хоризонталној стратиграфији, од ра-
ног неолита (Протостарчево) до средњег века.
У атару села Орешковице, 6 км западно од Беловода, реги-
стрована су четири велика винчанска насеља: Збеговиште, Се-
лиште, Липе и Чибуковица. са њих је прикупљен бројан повр-
шински археолошки материјал, који индицира живот током
млађих фаза винчанске цивилизације.
Око 10 км западно од Беловода налази се локалитет Коњу-
шица у Витежеву, пространо насеље које доминира Моравском
долином.
Око 7 км северно од Беловода је велико винчанско насеље
„Пазариште” у селу панкову.
Ови локалитети чине јединствену зону насеља винчанске
цивилизације, лоцираних на перипанонском ободу, на грани-
ци Панонске низије и Балканско-карпатског венца, односно
његовог металогенетског лука. Друга зона насеља налази се
15–20 км северно и чине је насеља у Симићеву, Пољани, Малом
Црнићу, Пожаревцу и Кобиљу. Трећа, најсевернија зона, нала-
зи се на десној обали Дунава и чине је насеља у Дубравици
„Орашје”, Костолцу „Селиште”, Дрмну „Лугови”, Кличевцу
„Рестовача” и Речици „Ладне Воде”. У долини Пека евиденти-
рано је винчанско насеље „Мујин Рибник” у Раброву. За сада
нема података, нити је вршено рекогносцирање терена, о по-
стојању винчанских насеља у Хомољу. Налаз оставе бакарних
плоча и длаета у Сувом Долу код Жагубице, као и погодни те-
рени у Жагубичкој котлини, дају индиције за њихово посто-
јање.
Беловоде
Металургија
Насеље Беловоде формирано је почетком винчанске циви-
лизације (Винча-Тордош И по М. Гарашанину) и трајало је све
до краја њене Градачке фазе, када је настрадало у пожару. На
простору јужног сектора пронађени су трагови краткотрајног
насеља костолачке културе млађег енеолита.
Поред уобичајене винчанске економике, базиране на земљо-
радњи и сточарству, прикупљено је више стотина археомета-
луршких узорака (малахит, азурит, бакар), који указују на јаку
металуршку компоненту винчанске цивилизације. Металур-
шка делатност је потврђена од најраније фазе формирања овог
насеља. Упоређујући податке са Беловода, са резултатима ис-
траживања других винчанских насеља (Плочник, Дивостин,
Селевац, Горња Тузла, Бенска Бара и други) закључено је да
винчанска цивилизација познаје металургију бакра од самог
свог настајања. О томе, између осталог, сведочи налаз каменог
рударског бата, керамичког калупа за бакарно длето, који су
нађени на самом насељу. Око 3,5 км југоисточно од Беловода,
на локалитетима Обориште и Пландиште, нађене су две кр-
стасте бакарне секире.
Природна лежишта карбонатних руда бакра, малахита и
азурита, налазе се у долини реке Решковице и вулканској купи
Суморовца, на северним огранцима Хомољских планина, око
12–15 км југоисточно од Беловода. Нешто ближе, око 10 км јуж-
но, налази се Ждрело Браничевско (Горњачка клисура), где ре-
ка Млава излази из Хомољског планинског масива у питому
област Млаву. Ждрело Браничевско је веома богато квалитет-
ним минералним сировинама, како у њиховим примарним ле-
жиштима, тако и у секундарним речним наносима.
Архитектура
Винчанска цивилизација познаје архитектуру. Граде се над-
земне вишеделне куће правоугаоне основе. Рађене су од дрвене
конструкције и прућа – плетара, облепљеног блатом. Имале су
двосливни или четворосливни кров покривен сламом. Овај
облик архитектуре и техника градње сачувани су на Балкану
до данашњих дана.
Један од најзанимљивијих облика винчанске цивилизације
је висак. Израђен је од фино пречишћене глине. У облику је
геометријски савршено правилне обрнуте купе која је верти-
кално бушена за провлачење канапа. Пречник основе је једнак
висини и износи 51 мм, односно два палца. По облику, димен-
зијама и функцији истоветан је савременом грађевинском ви-
ску. На винчанским локалитетима нађено је више истоветних
примерака. Овај изум сведочи нам о великом грађевинском
знању и вештини и прецизном реализовању унапред осми-
шљених грађевинских објеката.
Грађевине се облепљују глином – лепом, која садржи велики
проценат плеве и ситно сечене сламе. На тај начин је добијен
јефтин, квалитетан грађевински материјал који је лаган, одли-
чан топлотни и звучни изолатор и компактан, јер након су-
шења не пуца и не ствара пукотине.
Подови кућа су рађени тако што је површина најпре покри-
вана мањим облицама и цепаницама јасена или храста,
бришљиво сложеним једна поред друге, а затим је преко њих
постављан слој компактне глине дебљине 10 – 15 цм. На тај на-
чин је постигнута солидна хидро и термо изолација.
Најважније место у кући заузимало је огњиште рађено од
глине. Оно има квадратни постамент основе 1 х 1 м и висине 30
– 40 цм. На њему се налази калотасто део са отворима за ло-
Беловоде
жење и одвод дима. Овакве пећи служиле су за припремање

хране и загревање просторија у хладном периоду.
Керамичке посуде
Керамика је први материјал који је човек вештачки створио.
Керамичке посуде су унапред осмишљених и прецизно изве-
дених облика. У зависности од намене и величине, прављене су
од пречишћене или глине у коју је намерно додаван одређен
проценат песка, туцаних љуштура шкољки и пужева. Винчан-
ска цивилизација је препознатљива по јединственој керамици
оштрих биконичних и коничних форми. Најчешће су тамно
сиве боје печења, која је постизана редукционим поступком
печења без присуства кисеоника. Посуде су често украшене ка-
неловањем и полирањем до високог металног сјаја, тако да
подсећају на металне облике. Украшавање се врши и урезаним
угластим или спиралним мотивима испуњеним убодима, са
честим представама угластих трака, спирала, меандра и кука-
стог крста (свастике). Понекад те траке могу бити испуњене
пшеничним зрнима утиснутим у свежу глину непосредно на-
кон израде посуде. Задивљује велики број различитих облика,
какав се не среће у другим праисторијским културама. Исто
тако, количина керамичког материјала на винчанским на-
сељима по количини далеко превазилази све друге културе.
Међу обиљем разноврсних керамичких посуда, посебно се
издвајају судови великих димензија, рађени углавном од гли-
не која садржи велики проценат крупнијег и ситнијег кварцног
песка. Служиле су најчешће за чување намирница. Оне сведо-
че о економској моћи носилаца винчанске културе, где се план-
ском економијом стварао вишак производа. Постојање оваквих
посуда треба посматрати кроз призму традиционалних култу-
ра, где имамо појаву да се велике посуде јављају само у „бога-

тим домаћинствима”. Израда оваквих керамичких судова под-
разумева велика технолошка знања.
Минијатурне посуде
Винчанску културу одликују и бројне посуде разноликих
облика минијатурних димензија. Постоје различита тумачења
чему су оне могле служити: од тога да се ради о дечијим игра-
чкама или покушајима да се направе модели правих керами-
чких посуда. Могуће је да су овакве посуде служиле за чување
драгоцених материја (лекова, козметичких препарата, боја)
или у култне сврхе.
Култне посуде
Посебну врсту култних предмета представљају просопомор-
фни поклопци, рађени од добро пречишћене глине, моделова-
ни у облику капе – калпака чија је предња страна извајана у
форми људског лица са пластично моделованим носем и очи-
ма. Раскошно су украшени урезаном геометријском орнамен-
тиком. Овакви поклопци су постављани на велике биконичне
амфоре цилиндричног врата, чији је реципијент украшен ши-
роким угластим тракама испуњеним убодима. Понекад убоди
могу бити замењени у свежу глину утиснутим зрнима пшени-
це, која су након печења посуде угљенисана. На поклопцу са
задње стране и на врату амфоре налазе се по две рупице које су
служиле за причвршћивање поклопца за посуду канапом.
Овакве амфоре обликом веома подсећају на египатске посуде
за утробу покојника током балсамовања (канопе), као и на
Беловоде
етрурске урне. Могуће је да су винчанске амфоре са поклопци-

ма служиле за чување семена пшенице.
Веома занимљиве облике представљају керамичке зооморф-
не посуде. Моделоване у облику фатастичних животиња, пред-
стављају материјализацију сложених религијских схватања
носилаца винчанске културе.
Кремене алатке
Алатке за резање, стругање или бушење израђују се техни-
ком цепања и окресивања од силикатних стена рожнаца – кре-
мена. То је најтврђи минерал наших простора, који у зависно-
сти од примеса оксида метала може бити широког спектра
боја. Кремен је минерал који има одређену кристалну структу-
ру – кристалну решетку. Човек млађег каменог доба наследио
је од палеолитских предака знање да ако се на кристал кремена
делује тачно одређеном силом на тачно одређено место, он ће
да се цепа на правилне листолике љуспе – сечива, тачно одре-
ђене дужине и ширине.
Алатке од глачаног камена

Алатке за обраду земље или дрвета израђују се од тврдих
стена, андезита, серпентина или гранита. Правилне су троуга-
оне или трапезоидне форме која за основу има клин. Рађене су
техником глачања уз помоћ кварцног песка или глачала од ка-
мена пешчара. Могу бити различитих облика и величина у за-
висности од намене. Издвајају се секире, длета и мотике. За-
дивљује техничка прецизност облика који поседују више
равни симетрије и чија је површина обраћена до високог сјаја.
Бушени камени чекићи

Поред уобичајених глачаних камених алатки за обраду
земље и дрвета, јавља се нов облик оруђа – камени чекић са
кружним отвором за држаље. Могу бити и мањих и већих ди-
мензија и израђивани су од тврдих стена: гранита, андезита и
серпентина. Одликује их правилан геометријски облик који
садржи више равни симетрије и разноликост варијанти. Бу-
шење камена извођено је уз помоћ једноставне „бушилице”
која се састоји од једног шупљег штапа и канапа. Пронађени
недовршени примерци сведоче нам да је човек пре 7 000 годи-
на увидео да нема потребе да се буши цела површина круга,
већ само његова ивица. Оваква бушилица састоји се од једне
шупље цеви од зове или трске, пречника 1,5 до 2,5 цм, која је
била фиксирана у једноставну дрвену конструкцију. Око цеви
је била обавијена једна петља са тетиве обичног дрвеног лука.
Померањем лука напред-назад, цев се обрће час на једну, час
на другу страну. Једна особа покреће лук напред-назад, док
друга сипа у шупљину цеви кварцни (обичан) песак и воду.
Песак долази испод цеви и реже камен по ивици круга. Тех-
ничке карактеристике овакве бушилице су задивљујуће. Ако
знамо да је ход руке у правцу напред-назад 60–65 цм и да тај
исти пут пређе свака тачка на дрвеној цеви, то значи да се цев
пречника 2 цм обрне око своје осе 10 пута за само један потез
руке. Ако човек за један минут направи 60 покрета напред-на-
зад, видимо да ова бушилица има 1200 обртаја у минути, што
је сасвим солидна брзина. Знамо да је кварцни песак један од
најтврђих материјала у природи, тврдоће 7 по Мосовој скали.
Он на тврдим стенама оставља видљив траг чија је дубина већа
од једног микрона, односно хиљадитог дела милиметра. на тај
начин сазнајемо да оваквом „примитивном” бушилицом мо-
Беловоде
жемо бушити гранит, андезит, серпентин и сличне стене брзи-

ном 1 мм у минути, односно 6 цм на сат. Овакав принцип бу-
шења само по ивици круга бушене површине „поново” ће
бити откривен тек у 20. веку, после пуних 7 000 година и кори-
стиће се за дубинска бушења најтврђих стена.
Жрвњеви и тучкови
Бројне археолошке налазе са локалитета Беловоде чине жрв-
њеви и тучкови који су првенствено слушили за мрвљење и
млевење житарица. Израђивани су од тврдих силикатних
пешчара и конгломерата. Прављени су од крупнијих речних
облутака који су налажени у кориту Млаве узводно од Горња-
чке клисуре. Само доношење таквих облутака, тешких и преко
десет килограма представља велики посао који је могао бити
обављен само помоћу теглеће стоке. У појединим истраженим
објектима на Беловодама откривено је и по десетак примерака.
Бројност жрвњева указује на могућност да су служили и за
млевење бакарне руде.
Ткање
Једна од важних тековина винчанске цивилизације је ткање.
Ткачки производи рађени су од биљних и животињских влака-
на. Сачувани су бројни отисци плетених асура од рогоза и ша-
ше данцима већих керамичких посуда. Задивљује сложеност и
савршенство преплета. Посебно је значајан налаз запеченог ко-
мада глине на коме је сачуван отисак финог ткања. Претпо-
ставља се да је у употреби био једноставан вертикални разбој.
Затезање нити основе вршено је уз помоћ глинених и камених
тегова.
Жртвеници
Жртвеници могу бити у облику четвороугаоног сточића са
минијатурном посудом на средини, или троугаоног облика
моделовани на угловима у облику људских или животињских
глава, а са стране украшени урезаним геометријским угластим
мотивима. Орнаменталне траке су често осликане црвеном
бојом као бојом живота. Прецизно изведена форма у облику
равностраног троугла указује на постојање религијског систе-
ма заснованог на Светом Тројству. Посебну врсту чине тронож-
ни жртвеници (трипуси) заобљених ногу које носе цилиндри-
чан фалусоидни реципијент са веома малим отвором на
горњем делу. Овакви жртвеници редовно су украшавани кри-
волинијским урезаним спиралоидним мотивима. Жртвеник у
целини има фалусоидну форму где лоптасте облине горњег де-
ла ножица представљају тестисе, а стубаст реципијент фалус у
ерекцији.
Статуете
О религијским елементима винчанске цивилизације сведо-
че антропоморфне и зооморфне фигурине.
Најбројнију групу предмета представљају антропоморфне
фигурине које редовно представљају велику Богињу мајку,
Мајку Земљу, мајку која све рађа и у коју се све враћа што живи
и постоји под капом небеском. Те фигурине имају благо нагла-
шене полне карактеристике. Иако су скромне по димензијама,
оне су монументалне по скулпторском изразу, динамици пов-
ршина и разиграности светлости и сенке. У хиљадугодишњем
трајању њихово лице се мења од троугаоног, преко петоугао-
ног до полигоналног. Могу бити потпуно наге, са притајеном
сексуалношћу, преко више или мање обнажених, до потпуно
Беловоде
обучених. Том утиску није успео да се одупре ни Никола Кр-

стић, археолог-аматер, који је описујући једну пронађену фи-
гурину записао: „Фигура у облику девојке голог пупка и напупе-
лих груди”. Преко урезима приказане одеће можемо пратити
развој моде, где сусрећемо разголићене плесачице у кратким
ресастим сукњицама, девојке огрнуте у шарене кецеље до ко-
лена, или даме обучене у раскошне дуге хаљине. Најчешће су
главе фигурина птицоликог облика, са пластично моделова-
ним носем сличним птичијем кљуну и потенцираним очима.
Понекад су на очима наглашене трепавице, а на глави чешљем
уређена коса, понекад обликована у пунђу. Трагови боје на ли-
цу и посебно око очију, сведоче нам о високом степену женске
козметике. Не ретко се преко лица налази пластчно моделова-
на маска у облику животињске главе. Наведени елементи ука-
зују на сву сложеност религиских схватања и обреда у којима
су ове фигурине коришћене. Све те фигурине представљају же-
ну која стоји на капији која се налази на улазу и излазу са овог
света.
Током археолошких истраживања на локалитету Беловоде
пронађен је велики број зооморфних фигурина. Најчешће су
представе говечета где можемо разликовати аутохтону балкан-
ску бушу од подолског говечета великих рогова. Представе
других животиња су сумарно моделоване. Према појединим
анатомским детаљима јасно је да је од домаћих животиња при-
казана свиња и пас, а од дивљих јелен. Налази фигурина живо-
тиња сведоче нам о великој улози животиња, како у профаном
тако и у духовном животу давних становника Беловода.
Јединствено сведочанство о улози животиња у култури је
богата језичка грађа у нашем језику. За животиње које је човек
рано припитомио, или које у имале велики значај за живот, по-
стоје различите речи за одређене категорије: говече, бик, крава,
теле, во; свиња, вепар, крмача, прасе, назиме; пас, кер, куја,
штене; петао, кокошка, пиле; јелен, кошута, лане; пчела, мати-
ца, радилица, трут. За друге животиње основа речи је иста, а
разлика је само у наставцима за род: ован, овца; вук, вучица,
вучић; лисац, лисица, лијаћ итд.
Обредни колачи
О великој улози пшенице и хлеба у религијском животу чо-
века винчанске цивилизације говоре и налази култних хлебова
рађених од земље која садржи велики проценат пшеничне пле-
ве и понеко зрно. Моделовани су у облику округлих или елип-
соидних погача, или масивних колутова – колача са рупом у
средини. Понекад могу бити украшени – ишарани урезаним,
жљебљеним или утиснутим шарама са сложеним системима
урезаних симбола. Они сведоче о посебном култу везаном за
обезбеђивање богате жетве. Овакви обредни колачи од земље
су у археолошкој литератури дефинисани као тегови за верти-
кални ткачки разбој или рибарске мреже. Против таквог тума-
чења говори чињеница да њих срећемо само у винчанској ци-
вилизацији, да су апсолутно мале масе недовољне да затегне
нити основе и великом подударношћу са обредним хлебовима
Влаха североисточне Србије. У српској народној епици чест је
мотив мешења хлеба или колача од земље. Њега меси сам Бог
након подизања мртвог брата из гроба, као дар који брат носи
сестри у госте. Евидентна је фонетска сличност и сазвучје речи:
брашно – прашина, прашно, прашак, пра; тесто (од брашна) –
тесто (од земље); леб – леп (материјал од глине којим се обле-
пљују зидови, подови и сл.).
Извесно је да су постојали и обредни предмети израђени од
органских материја биљног порекла. Можемо претпоставити
Беловоде
да је одређену улогу у тим култовима имала пшенична слама.

Митологија сламке своје исходиште налази у чињеници да
управо сламка има ту божанску моћ да у земљу похрањено и
сахрањено пшенично зрно воздигне изнад земље и васкрсне у
десетак нових зрна. Златно жута пшенична сламка тако ће по-
стати материјализовани сунчев зрак, носилац светлости, то-
плоте и живота. Пшенична сламка тако постаје спона између
земље и неба, између хтонског и соларног, између живота и
смрти. Она је оса света, крхка, трулежна и пролазна, а истовре-
мено божански снажна. На тај начин могу се разумети подаци
да су Хиперборејци, митски народ који је живео „преко грани-
це северног ветра Бореја”, сваке године слали Аполону дарове
у Делфе завијене у пшеничну сламу.
Култ облутка
Мушки принцип је отелотворен у јајоликим речним облу-
цима топлих боја, који су црвеним окером „исписани” тајнови-
тим порукама о животу и смрти. Анализом до сада обрађених
облутака са цртежима може констатовати следеће:
а. За сликање се користе облуци од силикатних стена, са
природно углачаним површинама, чија величина варира,
од величине кокошијег јајета до величине људске главе.
Највећи број облутака је величине песнице.
б. Облуци су у разним тоновима црвене, мрке, жуте и беле
боје. Запажено је потпуно одсуство свивих и црних облу-
така, какви су иначе присутни у природним лежиштима
моравског шљунка.
в. На 40% облутака са цртежима су запажени јасно видљиви
трагови употребе, односно ударања на једној или више
страна.
г. 10% облутака не садржи цртеже, али има јасно видљиве

трагове од ударања.
д. 10% облутака је ломљено и разбијено.
ђ. 10% облутака има природно погодан облик за зудску ша-
ку, сличан језичастим и калупастим секирама.
Цртежи на облуцима су рађени размућеном тамно мрком

бојом, неким инструментом који може бити птичије перо или
''писаљка'' од трске или сличних материјала. Линије су изведе-
не у слободним потезима, тако да дебљина линије варира у за-
висности од положаја инструмента и јачине притиска, од 0,1
до 8 мм. Мотиви на цртежима су веома различити, од потпуно
апстрактних геометријских представа до више или мање сти-
лизованих приказа човека или животиње.
Камен – од ког је директно зависила сетва, жетва и лов, јер се
од њега израђује и оружје – на већини је винчанских локалите-
та редак и веома тражен материјал, јер су природна лежишта
често знатно удаљена од насеља. Због тога је однос људи према
камену морао бити регулисан кроз разне религијске норме и
тиме би се контролисала употреба ове врсте материјала. Камен
је елементарна материја природе. Обрађен камен симболише
стваралачку енергију човека. Посебно је важан значај облутака
који је настао узајамним деловањем воде и камена – две еле-
ментарне природне силе. На тај начин облутак садржи и сим-
болише елементе и камена и воде. Следећи битан елемент ка-
мена, а самим тим и облутка, је што он у себи садржи ватру,
један од битних елемената живота. Његош у једном стиху ка-
же:
Удар нађе искру у камену,
Без њега би у кам ојачала.
Беловоде
Облутак је по свом облику сличан јајету, симболу настанка

света. Облутак је праисконско јаје, настало узајамним дело-
вањем воде и камена, које у себи садржи ватру, односно искру
новог живота. Стога је функција облутка у религијским погле-
дима носилац винчанске културе морала бити присутна као
материјализација и оличење природних сила воде, ватре и ка-
мена, односно живота у опште. Облутак – као праисконско јаје
– представља са свим својим елементима основни и суштин-
ски мушки принцип. Камен је, према веровању балканскич и
многих других народа, обитавалишта душа предака. То је и
основни разлог што се гроб обележава каменом, чија је функ-
ција да прима душу покојника. Пзнати обред изливања воде
на Велики четвртак обавља се преко облутка. Сам обред је ди-
ректно везан са култ мртвих, односно душе покојника. Функ-
ција облутка је у томе што они представљају и чувају у себи
душе покојника. У источној Србији познат је обичај да кад ло-
вац примети поред реке траг животиње коју желе да убију, уз-
ме у џеп један облутак да би му се испунила жеља. Овде је са-
свим одређено везивање саме животиње за облутак, односно
ловац поседовњем облутка неке животиње је уверен да ће се
сусрести баш са њом..
Посебно важан податак за наше разматрање је тај да је најте-
жи и најефикаснији облик клетве код становништва источне
Србије када се узму два камена-облутка у руке, клекне се и уда-
рајући једним каменом о други изговарају речи клетве. Овај
облик клетве се у животу врло ретко практикује баш из разлога
њгове велике снаге и опасности по онога који куне ако није у
праву. Камен-облутак је у овом случају врховна елементарна
божанска сила, која ће по праисконском веровању – непри-
страсна да пресуди.
Из наведених примера видљиво је да камен, односно облу-

так, има одређену улогу у религијском животу многих зајед-
ница са различитих географских простора и из разних епоха
људског живљења. Заједничке црте свих њих се састоје у томе
да је камен живо биће, да има душу, да у себи има душу, да у
себи прима душе свих других живих бића и као такав игра вр-
ло битну улогу у животу људи.
На основу свега тога, чињенице да је камен основна сирови-
на каменог доба и бројност облутака на винчанским локалите-
тима, врло вероватно можемо претпоставити и постојање кул-
та камена-облутка и у неолитским културама Балкана.
Најбитнији елемент за религијско-винчанских облутака је у
томе што су сви они сасвим јасно „обележени” црвеном бојом.
На тај начин они су издвојени из масе обичног шљунка и свр-
стани у рангу светих, издвојених ствари. И као што се ускршње
јаје фактички не разликује од обичног куваног јајета, али је ис-
то тако оно посебно, свето јаје захваљујући црвеној боји и шар-
ма, тако су и винчански облуци обичан речни шљунак коме
црвено бојени системи орнамената дају епитет посебног и све-
тог.
Коштане алатке
Животињске кости и рогови представљају важну сировину
за израду оруђа. Реч је о чврстом, еластичном и материјалу по-
годном за израду предмета тачно одређеног облика. Најчешћи
производи су шила, игле, спатуле и кашике, док се од рожине
јелена праве мотике, клинови и усадници за композитна оруђа
за обраду земље. Поред тога кост, рог и зуби користе се и за из-
раду накита: привесци, амулети, прстење.
Беловоде
Металургија
Носиоци винчанске цивилизације, захваљујући плитко ло-
цираним и лако доступним лежиштима карбонатних руда ба-
кра малахита и азурита, долазе до открића металургије. До то-
га није дошло случајно, већ снагом ума и посматрањем,
размишљањем и експериментом. Малахит и азурит су мине-
рали који су чести на матичном подручју старчевачке и вин-
чанске културе. Одликује их предивна зелена или плава боја
која их сврстава у полудраго камење. Имају малу тврдоћу која
омогућава лаку обраду. Ове минерале добро познају носиоци
културе Лепенског Вира и Старчева и од њих израђују накит.
Ова два минерала за човека млађег каменог доба имају и два
велика недостатка. Један је мала тврдоћа, а други „недостатак”
ватре у себи, које особине има кремен – рожнац, као једна од
основних сировина за израду оруђа човека далеке праисторије.
Чини нам се да је праисторијски човек управо на вештачки на-
чин покушао да малахиту и азуриту улије ватру и повећа твр-
доћу. Само на тај начин, јер ватре икад није било довољно, он
је достигао критичну тачку топљења бакра од 1083оС и добио
метал.
Човек винчанске цивилизације је врло брзо открио и дефи-
нисао цео технолошко-металуршки процес добијања бакра. По
хемијском саставу малахит и азурит су карбонаттне руде
(CuCO3) које у себи садрже велики проценат чистог метала. У
природи то нису ретки минерали. На простору Србије лежи-
шта ове руде, која су експлоатисана током винчанске цивили-
зације откривена су на Рудној Глави и Праурији код Мајданпе-
ка, у долини реке Решковице код села Шетоња у Млави1 на
локалитету Фаца Бијељи (Бела Страна) и Јармовцу у долини
Лима код Прибоја. Рудне жице на овим локацијама издањују и
праисторијски рудари их прате како површински тако и јам-

ским окнима и до 10 м у дубину. Копање руде вршено је масив-
ним каменим рударским батовима рађеним од крупних реч-
них облутака андезита, гранита или неке друге тврде стене.
Одабирани су облуци природно погодног, јајоликог облика, на
којима је линијом тежишне равни уклесаван широк жљеб. Та-
кав бат, знатне тежине, је вешан о уже направљено од коже или
биљних влакана. На тај начин је добијано моћно оруђе које је
функционисало на принципу клатна и где је човек , уз малу
сопствену физичку силу, максимално искоришћавао силу
земљине теже. Коришћене су и друге универзалне алатке од
глачаног камена. Руда је прикупљана на гомиле уз помоћ гра-
буља и грталица израђених од јелењских рогова. На површину
земље извлачена је уз помоћ кожних врећа. Након тога руда је
пребирана и чишћена од јаловине. Следећа технолошка фаза
1. У долини реке Решковице, на ликалитету Фаца Бијељи (Бела Страна) от-
кривени су трагови површинске и јамске експлоатације малахита и азурита
током праисторије. У непосредној близини се налази Лазина пећина са по-
вршинским налазима фрагмената керамике Костолац-Коцофени културе ба-
карног доба. Занимљива је легенда која каже да је у тој пећини живео неки
Лаза који је у Великом Лаолу имао силну земљу. Распродавши је купио је ов-
це и населио се у планини у пећини на падинама Великог Вукана. У овој ле-
генди крије се знатно старија митска прича о трансформацији земљорад-
ничких култура у сточарско-металуршке. Фаца Бијељи је удаљен од винчан-
ског насеља Беловоде само пар сати хода. Постоји одлична визуелна комуни-
кација између ова два локалитета. Сезонско (бачијско) сточарење током
летњег периода присутно је и данас, а врло је извесно да је постојало и у пра-
историји. Током летње испаше стоке пастири су сакупљали руде и минерале
на падинама Хомољских планина и у јесен их односили у стална насеља у
области Млаве надаљу технолошку прераду. Рударско-металуршки елемен-
ти у поменутој легенди крију се у личном имену Лаза, чија је основа реч
„лаз” која је археометалуршки термин и означава место где се довлачи и де-
понује руда.
Беловоде
било је дробљење и фино млевење руде уз помоћ масивних ка-

мених жрвњева и тучкова израђиваних од тврдих силикатних
пешчара и конгломерата. Након тога самлевена руда је флота-
цијом чишћена од примеса и сушена. Чист и сув концентрат
бакар-карбоната (CuCO3) је мешан са кварцним песком (SiO2) и
самлевеним прахом од дрвеног ћумура (C) чија је калорична
моћ око 7 000 калорија. Топљење смеше вршено је у топиони-
чарским – металуршким пећима, какве су откривене на лока-
литетима Винча код Београда и Беловоде код Великог Лаола у
долини Млаве. Пећи се састоје од глиненог четвртастог по-
дијума димензија 1 х 1 х 0,40 м и јајолике калоте отворене са
предње, задње и горње стране. На горњој страни могао се нала-
зити керамички чунак. Под пећи је редовно био фундиран на
облуцима или фрагментима већих керамичких посуда. Горњи
премаз пода пећи рађен је од фино пречишћене глине која са-
држи велики проценат најфинијег кварцног песка и млевеног
кречњака, чиме је добијан јединствен, тврд, компактан и ва-
тросталан материјал голубије плаве боје, сличан по карактери-
стикама шамоту. Фино топљење и добијање чистог течног ба-
кра вршено је у посебним топионичарским посудама. Оне су
цилиндричне или коничне форме и грубље израде. Глина од
које су рађене садржи велики проценат кварцног песка и туца-
них као и целих љуштура пужа. На тај начин је добијан једин-
ствен ватростални материјал. Посуде за топљење имају редов-
но четири симетрично распоређене чепасте дршке и по свом
облику истоветне су савременим ливачким лонцима. Од бакра
се израђују длета, која у почетку имитирају камене алатке,
перле и игле, а у млађој фази винчанске цивилизације и ма-
сивне алатке са кружним отвором за држаље и унакрст поста-
вљеним сечивима слично крампу, трнокопу или пијуку.
Све то говори да су носиоци ове културе овладали металур-

шко-технолошким знањима и да производња метала добија
све већу улогу. Тада долази до револуционарног прелаза са
хладних технологија обраде стена и минерала глачањем и
окресивањем, које се не напуштају током скоро целе праисто-
рије, на термичку технологију топљења руда, добијања метала
и израде оруђа, оружја и накита ливењем и ковањем. То је иза-
звало преокрет у начину мишљења и приступу животу. Нова
материја се не налази готова у природи, осим реко самородни
бакар и злато, већ се добија веома сложеним поступком. Све до
тада коришћене сировине, као што су дрво, кост и камен се на-
лазе готове у природи и створиле су их знатно моћније силе од
човека. Сада човек, удружујући божанску ватру са рудом као
материјом извађеном из утробе земље, уз помоћ знања и ума –
божанског духа ствара метал боје крви од ког могу да се напра-
ве нити попут његових жила, плоче које одражавају светлост
Суца, чекићи слични онима којима громовници кују муње, не-
уништива копља и мачеви који и када се поломе или оштете
могу поново да се прекују, претопе и васкрсну. До проналаска
металургије религија је била заснована на циклусу вегетације:
рађање, развој, смрт и поновно рађање. Тај неолитско-земљо-
раднички принцип заснован је на Месечевом и Сунчевом ци-
клусу, уз садејство подземних сила и мистичног процеса живо-
та, смрти и поновног рађања. Човек бакарног доба је схватио да
постоје много дубљи и сложенији процеси који стварају нове
материје и који чине права чуда ако се сједине материја, ватра
и дух. Створени су услови за промену односа према смрти и за
прелазак са сахрањивања покојника, где је он слично пшени-
чном зрну похрањиван у земљу уз веру да ће једног дана да из-
никне и васкрсне, на спаљивање покојника, не са циљем да се
уништи његово беживотно човечије обличје, већ да се душа и
Беловоде
дух одвоје од људског тела као привременог боравишта и врате

уз помоћ огња на небо, у своје вечно одредиште.
Легенде
На територији винчанске цивилизације регистровано је око
хиљаду сталних насеља. Занимљиво је да је за велики број њих
очувано народно сећање та је ту некада, у неко митско време,
постојало село, варош или град. То сећање је често сачувано у
имену места – топониму типа: Селиште, Кућиште, Кућерине,
Градиште, Градац, Градина, Дуварине и слично. Велику заго-
нетку представљају топоними са основом „бело”: Бело Брдо
(Винча), Бела Стена, Бела Вода, Беловоде, Бела Река, Белица и
сл.
О Биковој Бари до данас је сачувана легенда која каже: „Не-
када је у овој бари живео водени бик, црне боје, који је имао
златне рогове. Он је сваке ноћи излазио из баре, уништавао ле-
тину, таманио људе и стоку. Да би га се решили, људи нађу бе-
лог бика и окују му гвођем рогове. Бели бик сачека црног и
убије га и тако људе ослободи несреће. По белом бику цео по-
тес је назван Беловоде, а по воденом бику, бара у којој је живео
названа је Бикова Бара.” У овој краткој легенди сачуван је ста-
робалкански мит који описује борбу Белог и Црног бога, добра
и зла, светлости и таме. Веома слична легенда везана је за Ша-
рапин Бару у Орешковици, око 5 км западно, око које се налазе
винчанска насеља Збеговиште и Селиште. То индицира на мо-
гућност повезивања овог митологема са винчанском култу-
ром. Томе у прилог иду и подаци да је бик у винчанској култу-
ри света животиња. Његове главе-букраниони украшавају
прочеља кућа. Фигуре ове животиње израђиване су од печене
глине. У оквиру светилишта на простору јужног сектора, у сон-
ди 6/1997, нађене су четири статуете говечета, од чега две пред-

стављају бикове. У долини реке Решковице, на лoкалитету Фа-
ца Бијељи (Бела Страна) откривени су трагови површинске и
јамске експлоатације малахита и азурита током праисторије. У
непосредној близини се налази Лазина пећина са површин-
ским налазима фрагмената керамике Костолац-Коцофени кул-
туре бакарног доба. Занимљива је легенда која каже да је у тој
пећини живео неки Лаза који је у Великом Лаолу имао силну
земљу. Распродавши је купио је овце и населио се у планини у
пећини на падинама Великог Вукана.
У овој легенди крије се знатно старија митска прича о транс-
формацији земљорадничких култура у сточарско-металуршке.
Фаца Бијељи је удаљен од винчанског насеља Беловоде само
пар сати хода. Постоји одлична визуелна комуникација из-
међу ова два локалитета. Сезонско (бачијско) сточарење током
летњег периода присутно је и данас, а врло је извесно да је по-
стојало и у праисторији. Током летње испаше стоке пастири су
сакупљали руде и минерале на падинама Хомољских планина
и у јесен их односили у стална насеља у области Млаве надаљу
технолошку прераду. Рударско-металуршки елементи у поме-
нутој легенди крију се у личном имену Лаза, чија је основа реч
„лаз” која је археометалуршки термин и означава место где се
довлачи и депонује руда.
Закључак
Скоро сва насеља винчанске цивилизације, рачунајући и она
у Браничеву, настрадала су у великом пожару који је рушио
куће, топио земљу и претварао све у пепео и прах. Поједине
куће са Беловода, Плочника и Винче њихови житељи напу-
стили су непосредно пре пожара, остављајући целокупно по-
Беловоде
кућство, чак и посуде са храном, на месту. Тековине те цивили-

зације надживеле су векове и остале на добробит потоњим
цивилизацијама и савременом човеку. Творевине духа и дела
људских руку, иако миленијумима дуго сакривани под слоје-
вима прашине, речних наноса, рушевина и паљевина, васкр-
сли археолошким ископавањима на светло дана, и данас зраче
позитивном космичком енергијом и осветљавају део душе и
духа винчанског човека.
Jacanović D. (1988). „Neolithic Sites in the Danubian Region from the
Mouth of the Velika Morava to Golubac”. У: The Neolithic of Serbia,
Archeological Research 1948–1988. Belgrade.
Шљивар Д., Jацановић, Д. (1995). „Велико Лаоле – Беловоде, насеље
винчанске културе”. Гласник САД (11). Beograd.
Šljivar, D., Jacanović, D. (1996). Veliko Laole, „Belovode” – Vinča Culture
Settlement in Northeastern Serbia, Prehistorie Europeenne, Vol. 8,
Liege.
Шљивар Д., Јацановић Д. (1996). Велико Лаоле–Беловоде, насеље вин-
чанске културе, Гласник САД 12, Београд.
Шљивар Д. – Јацановић Д. (1997). Велико Лаоле – „Беловоде”, насеље
винчанске културе, Гласник САД 13, Београд 1997.
Шљивар Д. – Јацановић Д. (1997). Археометалургија бакра на насељу
винчанске у културе Беловоде, код Петровца на Млави, Архео-
логија источне Србије Београд, 189–195.
Jacanović D. – Šljivar D. (1998). Belovode, Vinca culture settlement and
problem of the early copper metallurgy, in THE LATE NEOLITHIC
OF THE MIDDLE DANUBE REGION, Timisoara 998, 187–203.
Д. Шљивар – Д. Јацановић. (1998). Велико Лаоле, Беловоде истражи-
вања 1997, Гласник САД 14 , Београд.
Арсенијевић М. Живковић Ј. (1998). Методологија и резултати ста-
тистичко-типолошке обраде керамичког материјала са винчан-
ског насеља Беловоде код Петровца на Млави, Гласник САД 14 ,

Београд.
Д. Јацановић – Д. Шљивар (1999). Велико Лаоле, Беловоде, Истражи-
вања у 1998. години, Гласник САД 15 , Београд.
Д. Јацановић – Д. Шљивар (1999). Предметалуршке и ранометалур-
шке целине у винчанској култури, Београд – Крушевац.
Д. Јацановић – Д. Шљивар (2000). Топографија неолитског насеља Бе-
ловоде у Великом Лаолу, ВИМИНАЦИУМ 11, Пожаревац.
Д. Јацановић – Ј. Живковић, Археолошке белешке Николе Крстића,
ВИМИНАЦИУМ 11, Пожаревац 2000.
Д. Јацановић, Д. Шљивар (2001). Налази астрагала са неолитског ло-
калитета Беловоде, Зборник Народног музеја у Београду XVII-1,
Београд.
D. Šljivar – D. Jacanović (2005). Zoomorphic Figurines from Belovode,
Zbornik Narodnog музеја у Београду XVIII-1, Београд.
D. Šljivar – J. Kuzmanović Cvetković – D. Jacanović (2006). Belovode –
Pločnik, novi prilozi za metalurgiju bakra vinčanske kulture, in
Homage to Milutin Garašanin, Beograd.
М. Стојић – Д. Јацановић (2008). ПОЖАРЕВАЦ, Културна стратигра-
фија праисторијских локалитета у Браничеву, Археолошка
грађа Србије, Књига 4, Београд – Пожаревац.
Беловоде
DRAGAN JACANOVIĆ
Belovode, A settlement of the first metal workers

of Europe
Summary
Almost all the settlements of Vinca civilization, including the one in
Branicevo, perished in the great fire that destroyed homes, the earth melt-
ed and turned everything to ashes and dust. Some houses in Belovode,
Pločnik and Vinča were left by their inhabitants shortly before the fire,
leaving the entire household, even a bowl of food on the site. The legacy
of that civilization outlived centuries for the benefit of subsequent civili-
zations and modern men. Archeological excavations resurrected in the
light of day creations of human mind and hands, hidden under layers of
dust and river sediments, debris and arson, still exude a positive cosmic
energy and illuminate part of the soul and spirit of the Vinča man.
Прилози
Слика 1: Жртвеник
Беловоде
Слика 2: Панорама локалитета Беловоде
Слика 3: Жрвањ
Слика 4: Посуда
Слика 5: Статуете
Беловоде
Слика 6: Налаз малахита
Слика 7: Отисак тканине
Слика 8: Рударски бат

УДК: 908(282.2 Млава)(497.11 Браничево)
СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЖУПЕ У

СЛИВУ МЛАВЕ
SERBIAN MEDIEVAL PARISHES IN THE MLAVA BASIN
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ
АПСТРАКТ: У раду се реконструише, анализира и описује

жупски систем у сливу реке Млaве у оквиру земље Браничево
и истоимене епископије као дела српских средњовековних
држава: Кнежевине Мораве – Српске Мораве и Србије Нема-
њина колена, IX – XV века.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: река Млава, жупа Браничево, жупа Млава, жу-
па Витовница, жупа Омољ, земља Браничево, епископија Бра-
ничево, Кнежевина Морава, Србија
1. mitcentar@open.telekom.rs
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ 101

Доласком на панонски и балкански простор, јужно од Саве и

Дунава, у V–VI веку, Срби су затекли остатке административне
организације римских и ранoвизантијских провинција Пано-
није, Далмације, Диоклије, Мезије, Дакије, Илирика, Дарда-
није, Македоније, Тесалије. Доселивши се на нов простор Срби
и остали јужни Словени су примили и задржали већи део „ста-
рих месних назива, па, природно, и називе већих области као
што су Далмација, Диоклитија, Истра, Македонија” али су „за-
то рано створили своје називе и своју поделу и груписање ма-
лих жупа”. (Ћоровић. В. 1933: 15) Ћоровић сматра да су имена
мањих области чисто словенска: Захумље, Подгорје, Загорје,
Доњи Краји…, а када су питању још мање области сматра да је
тешко утврдити „да ли се границе словенских жупа подида-
рају са неким мањим административним јединицама старе
римске и византијске државе”. (Исто) Такође, многи затечени
антички хидроними су словенизирани2 или су, у највећем
броју добили потпуно нова имена. Заправо, реч је о латинизо-
ваним староседелачким, трибало-келтским хидронимима.3
2. Променом имена на српском простору Margum је постао Морава, Pinkum
је претворено у Пек, Млава је Malua – Malva, Timakum је Тимок, Arsa је пре-
именовано у Рас – Рашка, Nisa у Нишава, Timis у Тиса, Saba у Сава, Basiana у
Босна, Плива од Pelua – Pelva, Salinas у Соли, Jadera у Јадар, Drilon у Дрим,
Narona у Неретва, Drinum у Дрина…
У Македонији: Scupi у Скопље, Stenas у Стена (Демир Капија), Astibo у
Штип. У Бугарској: Ciabrus у Цибрица, Serdica у Средац (Софија), Ratiaria у
Арчар. У Хрватској: Arsia у Раша, Senia у Сењ, Salona у Солин, Iadera у Задар,
Issa у Вис, Corcyra у Корчула, Melite у Мљет, Siscia у Сисак, Scardona у Скра-
дин, Trogirium у Трогир, Nedinum у Надин, Spalato у Сплит. У Црној Гори:
Risinum у Рисан, Butua у Будва, Vicinium у Улцињ. У Северној Албанији:
Scodra у Скадар, Lisus у Љеш, Dyrrachium у Драч. (Шкриванић Г. 1974. 16, 21,
23, 39–40, 43–48, 50–51, 53–55)
102 ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

Српске средњовековне жупе у сливу Млаве
Трајна и врло изражена особеност рељефа западног и цен-

тралног Балканског полуострва јесте разуђеност на речне, жуп-
ске долине док је ова особина мање карактеристична за исто-
чни део полуострва, изузимајући Родопски простор. (Цвијић Ј.
1922: 32–33) Заштићене висинским рељефом по ободима имале
су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Грани-
це жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине,
побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне
жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште
жупе био је град – утврђење које су становници били дужни да
одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно
били старешине локалних великих родова, а поред њих су по-
стојале и скупштине свих слободних људи – жупљана. (Исто:
4–5) Давно је примећено да је жупа најмања територијална ад-
министративно-друштвена јединица као и да је већина жуп-
ских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом
краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле
територијално врло мале, јер су такве биле долине река, котли-
не и крашких поља, (Јиречек К. Радоњић Н. 1978: 4)4 али има и
територијално већих жупа јер су долине и сливови неких река
били пространији. Ранофеудалне велике жупе у долинама
већих река су у каснијим периодима дељене на две или више
мањих, а од половине XIV века у Босни долази до стварања
градских жупа. (Рибар Т. 2009: 152–153)
3. За хидроним и од њега происходећег топонима Naissus постоје докази да
потиче од староседелачког хидронима Navia и топонима Navisko. Име хи-
дронима Навиа носи значење воде која тече кроз коритасту, уску долину.
(Лома А. 1994: 7–26) Чини се, исти случај је и са хидронимима: Malvia, Pelvia,
Ratiaaria, Arsia, Senia...
4. К. Јиречек, Н. Радоњић, Историја Срба II – Културна историја, Београд
1978, 4.

Анализом речног система на српском средњовековном про-

стору, у данашњој Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и
Македонији, као и на хрватском, словеначком и бугарском
простору, може се доћи до значајних закључака. Примећује се,
на првом месту, да само на простору данашње Србије постоје
четири велика речна слива који имају специфичну особеност а
то је да и њихове притоке имају двочлана имена у коме је садр-
жано и основно име: Морава (Велика Морава, Западна Морава,
Јужна Морава, Бинча Морава и већи број река под именом Мо-
равица – Мала Морава), Тимок (Тимок, Црни Тимок, Бели Ти-
мок, Сврљишки Тимок и Трговишки тимок), Рзав (Рзав, Мали
Рзав, Бели Рзав и Црни Рзав) и Велики Рзав (улива се у Морави-
цу) и Дрим (Дрим, Бели Дрим и Црни Дрим). На простору Сло-
венаца оваква појава се примећује у горњем току реке Саве (Са-
ва Бохињка, Сава Долинка, Савиња, Сава). У сливу Дрине је
интересантна појава две реке Јадар. У Источној Босни је река
Јадар, у коју се улива Студени Јадар, лева притока Дрине. И у
Западној Србији је река Јадар, десна притока Дрине.5 На про-
стору Хрвата овакве појаве нема. Ова појава се може тумачити
великом старином и зато су ова имена остала непромењена.
Осим тога, њихова имена означавају не само њихове сливове
већ и, несумњиво, порекло везано за одређене шире словенске
заједнице – племена. Приметно је да оваква појава у сливови-
ма река Босне, Дрине6 и Вардара7 не постоји што јасно говори
да ове земље нису добиле имена према истоименим народима
или обрнуто. Сасвим је извесно да се моравски склоп може до-
5. Оваква ситуација са хидронимима Јадар отвара могућност да се читава
област око Дрине звала Јадера у неко старо време. Ова претпоставка отвара и
могућност да је у сливу реке Рзав – Арзава у праисторијско време била
област Арзава.

вести у везу са Морављанима, архонтијом и византијском те-

мом Морава. (Андрејић Ж. 2011: 30–39)
Исто се то може рећи и за тимочки слив у смислу земље три-
балског, античког племена Тимахи и потоњег српско-словен-
ског племена Тимочана. (Андрејић Ж. 2007: 11–15) Када су у пи-
тању склопови Дрима, Рзава и Саве ситуација је тежа јер није
6. У Дрину се улива једино Дрињача – Дринача чије име је изведено од Дри-
на. Осим тога, постоји и истоимена планина. У античко време Дрина се звала
Аграс (Марић Р. 1955: 32) док се слично звала и Јужна Морава – Агрос (Папа-
зоглу Ф. 1969: 47–49).
Иако је читава земља названа према реки Босни такав случај је и са њеним
сливом.
7. Античко и савремено грчко име реке Вардар је Аксиос. Крај реке Аксиос се
и данас налази Аксиополис, некадашњи Аксиос. Име реке Вардар је несло-
венског порекла. Могло би бити од старороманског „варда” у значењу стра-
жа, чувар или од „вардити” у значењу скупљати, сабијати. У Босни постоји
планина Варда, а такав је случај и са именом планина код Мостара и Неве-
сиња у Херцеговини. У Црној Гори и Херцеговини постоје планине Вардар
(*** Riječnik JAZU, 85. 1972: 575–577). Словенско име ове реке је било Велика
(Грујић Р. 1933: 49), „под град славни Скопље, на реку звану Велику” (Митић
М. 2004: 42).
П. Скок сматра да име Вардар није старо, нарочито не код Словена. Напо-
миње и да су време Прокопија има име Рнксиос – Пнксиос (?). При томе, није
понудио одговор на питање које је поставио: „Зашто је нестало старога маће-
донскога назива Аксиос и зашто је замењен рецентним називом Вардар који
су Словени морали примити из несловенске средине, од Турака или преко
грчких манастира?” (Скок П. 1936: 101–102).
Само се у горњем току Вардара и његових притока налази траг овог старог
словенског хидронима. Притока Треске се зове Велика река. Дакле, име Вар-
дар је млађе које су дали Турци. У прилог опвом ставу иде и промена ста-
ријег имена Шар-планине. Античко име ове планине било је Scardus, а срп-
скословенско Крстац. Име Шар-планина се појављује тек 1540. године. По
свему је настало од турске речи Шари која је синоним за пророка Мухамеда.
(Томовић Г. 2003: 11–12)

забележено постојање било каквих племена са таквим имени-

ма. Додуше, постоји претпоставка да је хидроним Рзав посло-
вењена форма праисторијског Арзава – Арса (Трбуховић В.
1970: 23–30) а такво тумачење је и у случају хидронима и топо-
нима Рас. (Петковић Ж. П. 1984: 101, 9, 12; Николова М. 1986:
71–76; Марић Р. 1955: 32)
Следећа врло уочљива појава у анализи хидронима и топо-
нима на српском простору8 јесте да се имена река, жупа и места
дословно поклапају: Жепа, Прача (Устипрача), Јања, Сапна,
Тавна, Јањина, Јабланица, Увац, Пилица, Витовница, Комша,
Ресавица, Ресава, Црнајка, Река, Лопатница, Бресница, Гружа,
Грошница, Ждраљица, Рибница, Белица, Боговина, Лепена,
Бистрица, Кладница, Пецка, Сечица (Сеча Река), Обна, Уб,
Љиг, Раља, Босута, Брвеница (Брвеник), Гокчаница, Студени-
ца, Радаљ, Босут, Дрињача, Кравица, Љубовиђа, Љушта, Љеш-
ница, Пива, Морача, Грачанка (Грачаница), Приштевка (При-
штина), Батлава, Клина, Власина (Власотинци), Калиманка
(Калиманце), Лепеница, Јелашница, Тегошница, Рача, Јошани-
ца, Пнућа (Пнуће), Вапа, Милешевка (Милешева), Рабас, Рога-
чица, Вратна, Тимок (Оснић Тимок), Нишава (Ниш), Неродим-
ка (Неродимље), Сазлија, Врбештица, Црнољева, Мируша,
Цијевна, Штимљанка (Штимље), Гадимка (Гадимље), Рама,
Требишница (Требиње), Босна (Врхбосна), Лашва, Цетина (Це-
тин), Петриница (Петриња), Глина, Врбас (Врбашки град), Вр-
бања, Сана (Саница), Бањица, Јапра (Благај Јапра), Требижат,
8. На простору Хрватске имена река и једног од места су истоветна: Бедња,
Лоња и Лоњица, Кашина, Чесма и Чазма, Нестеча, Глина, Одра, Пакра и Па-
крац, Чесма, Босут, Цетина, Раша, а исти је случај и у Словенији: Идријица и
Идрија, Соча, Браница и Браник, Випава, Пивка, Бистрица, Бесница, Бача,
Кокра, Драва и Дравоград, Мислиња, Меза и Межица, Мура и Мурек, Ледава
и Лендава, Крка, Сора, Пивка.

Уна (Унац), Усора, Јања, Сапна, Смолућа, Јасеница, Укрина,

Штимљанка (Штимље), Бистрица, Плива, Пчиња, Струмица…
Затим, следи знатан број река које се истоветно називају
према једном од места са њихових обала: Трговишки Тимок,
Срљишки Тимок, Борачка, Призренска Бистрица, Пећка Би-
стрица, Грашевачка, Ђерекарска, Самаилачка, Честинска, Ка-
ленићка, Тополничка, Катунска, Блачка, Модричка, Рибарска,
Радевачка, Ломничка, Божићка (Божица), Ржанска, Љубатска,
Бањска (Врњачка Бања), Предејанска, Слатинска, Козарачка,
Копашничка, Тибушка (Тибужде), Шипашничка, Прилепни-
чка, Кременатска (Кремената), Вучјанска, Туларска, Трепчан-
ска, Бањска, Источка, Злотска, Поречка, Шаркаменска, Јасени-
чка, Жупањевачка, Фојничка, Злетовска… По свему судећи,
оваква појава је настала у потоњим временима због увећаног
значаја тих места а могло би се претпоставити да су се пре тога
неке другачије звале.
Према именима река и истоименим местима где су грађени
називају се и многи значајни манастири: Милешева, Студени-
ца, Морача, Сопоћани, Бањска, Рача, Раваница, Љубостиња,
Враћевшница, Троноша... Али, неке реке су изгубиле старија
имена преименовањем према имену манастира: Левач пре-
именован у Каленићка река.
Далеко ређе су реке у чијем сливу данас нема истоименог
места а што не значи да их није било у прошлости: Морава, Ти-
мок, Јасеница, Лепеница, Осаница, Лугомир, Млава, Пек, Ку-
бришница, Ресава, Замна, Рзав, Ђетиња, Лужница, Ћехотина,
Љубовиђа, Топлица, Лим, Ибар, Ситница, Лаб, Миросава, Цр-
ница, Грза, Сребрница, Тара, Сутјеска, Везишница, Ношница,
Људска река, Тамнава, Градац, Турија, Пештан, Букуља, Мари-
ца, Качер, Дичина, Језава, Јадар, Зета, Комарница, Моштаница,
Мируша, Врла, Власина, Јерма, Моравица, Расина, Деспотови-

ца, Чемерница, Велики Луг, Колубара, Скрапеж, Лепенац, Врла,

Лепеница (Босна), Миљацка, Неретва, Крка, Дубица, ...
Оваква појава се може тумачити потоњим променама имена
или потпуним нестанком места: Куршумлија, некадашња Бе-
ле Цркве, стара Топлица; Нови Пазар, некадашњи Рас; Крагује-
вац, некадашња Лепеница; Ћуприја, некадашње Равно и Мора-
ва; Ваљево, некадашњи Градац; Чачач, некадашња Морава и
Градац; Ариље, некадашња Моравица; Каран, некадашња Луж-
ница; Страгари, некадашња Сребрница; Бања Лука, некада-
шњи Врбашки град, стари Врбас; Оснић Тимок, некадашњи
Тимок; Краљево, некадашње Рудо Поље и Карановац...
Постоји известан број жупа које се не везују за реке већ за
имена предела, имена утврђења и места: Билећа, Љубомир,
Рудине, Пољана, Никшић, Брсково, Блато, Дламоч, Врбања,
Дубица, Лапац, Корај, Неневиште, Земљаник, Глаж, Ускопље,
Лука, Тешањ, Сапна, Драметин, Бирач, Осат, Добрун, Ком, Ви-
шева, Горажде, Посушје, Фатница, Дабар, Трусина, Љубиње,
Гацко, Невесиње, Загорје, Црмница, Алтин, Оногошт, Попово,
Имота, Ливно, Гламоч, Црна Стена, Сјенице, Будимља, Пилот,
Патково, Затрнава, Изморник, Врање, Кострц, Хвосно, Борач,
Браничево, Загрлата, Иногошт, Звижд, Хомоље, Знепоље, Мра-
ка, Славиште, Овче Поље, Кичево, Дебар, Пијанец, Малешево,
Конча, Морихово, Пелагонија, Злетово, Дршковина, Врбања,
Градачац, Сребрница.
Ређи примери постоје где је нестало име места и име обла-
сти. Такав је случај са топонимом Рујно. После уништења ма-
настира и места Рујно нестало је и име области (Цвијетић Р.
2009: 210) која је била у оквиру турске нахије Рујно, по свему су-
дећи, и средњовековне жупе Рујно. Све ово упућује да се и река
у чијој долини је била жупа исто тако звала. То би значило да
се у раном средњем веку река Ђетиња звала Рујна.

На основу данашњих сазнања постоје примери да су се име

реке, жупе и име жупског средишта потпуно поклапали: Лепе-
ница (данашњи Крагујевац); Расина (?); Топлица (Куршумли-
ја); Моравица (Ариље); Морава (Чачак); Уб; Љиг; Ресава (Мана-
сија); Пек, Нишава (Ниш), Јошаница (Бања); Рама; Требишни-
ца (Требиње); Лашва; Љубовиђа (Томашево); Морача; Босна
(Врхбосна); Цетина; Врбас (Врбас град); Сана (Саница); Прача
(Врх-Прача); Тилава; Белица; Рашка (Рас); Пива; Унац; Љиг;
Лужница (данас Каран); Гружа; Борачка – (Борач); Плива; Увац;
Струмица...
Сасвим јасно произилази да су у време формирања жупа на
простору српских племена и земаља оне називане према река-
ма а места у којима су била седишта према именима жупа. На
простору речнок склопа „Српске Мораве” у сливовима Велике
Мораве, Западне Мораве са Ибром, Јужне Мораве са Нишавом
и Тимока своје жупско уређење створило је племе Морава које
је на том простору, јужно од Саве и Дунава до кумановске ко-
тлине, формирало своју независну а потом вазалну кнежевину.
Затим се територија кнежевине Мораве смањила. После про-
пасти архонтије Мораве, у X–XI веку, Византија је на њеној те-
риторији формирала тему Морава, а потом тему Србију. Чита-
ва тема Морава је црквено уређена у оквиру епископије
Морава са седиштем у граду Морава. После територијалног и
црквеног устројства цара Василија II епископија Морава је пре-
мештена у Браничево и преименована у епископију Браниче-
во. Епископија Морава, односно Браничево је под собом имала
простор земаља Кучево и Браничево, земаља јужно од Дунав,
северно од Западне Мораве, источно од планинског венца Ава-
ла – Космај – Венчац – Рудник – Котленил и западно од пла-
нинског венца Северни Кучај – Бељаница – Хомољске планине
– Честобродица – Самањац. После продора великог жупана

Стефана Немање на ове просторе и стварања епископије Жича

смањени су и простори земаља Кучево и Браничево, а самим
тим и надлежност епископије Браничево. Велики жупан Не-
мања је преузео земљу Кучево до линије Букуља, река Турија,
река Кубришница, река Јасеница а Браничево на линији која је
била северно од реке Раванице, до жупе Ресаве. (Андрејић Ж.
2011: 29–46)
Када је велики жупан Стефан Немања повратио веће делове

српске територије од Византије, 1186. године, међу њима се по-
мињу многе жупе: оба Пилота, Лаб, Липљан, Дубочица, Реке,
Загрлата, Левач, Лепеница, Белица, (Првовенчани Стефан.
1988: 55) Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Дршковина, Сит-
ница, Ушка и Поморавље. (Сава Свети. 1998: 149) По свему су-
дећи да су набројане само највеће и најзначајније жупе. У По-
вељи манастиру Жичи велики жупан Стефан Немања II,
1220–1228. године, помиње десет жупа: Крушилница, Морава,
Борач, Лепенице обе, Белица, Левач, Лугомир, Расина и Јоша-
ница. (Првовенчани Стефан. 1988: 99–100) Новопоменуте су:
Крушилница, Морава, Борач, Лугомир и Јошаница.
Од прве половине XV века дошло је у Србији до трансформа-
ције старе организације жупанстава тако да су успостављене
нове административне форме назване „власти”. Сматра се да
су стара имена жупа, заснована на именима већих река, у Де-
спотовини промењена. Власти су добиле име према најзначај-
нијим градовима – утврђењима: Островичка, Некудимска,
Смедеревска, Голубачка, Браничевска, Петрушка, Борачка, Ле-
пеничка, Крушевачка, Теочачка и Тишачка. Реорганизација је
учињена са циљем појачавања одбране земље тако да је она би-
ла војног карактера а на челу власти су биле војводе. (Динић М.

1968: 237–238) Међутим, једино се Лепеничка власт одређује

према истоименој реки што је нелогичан изузетак. Из тих ра-
злога Крстић сматра да се ова власт зове према утврђеном гра-
ду Лепеница или Лепенац пошто је већ одавно у нашој науци
присутно мишљење да је и Лепеничка власт имала своју тврђа-
ву која се исто тако звала. (Крстић А. 2007: 106) Град и насеље
Лепеница су постојали у долини и брегу на десној обали реке
Лепенице на простору савременог града Крагујевца. (Андрејић
Ж. 2010: 32–37) Али, у повељи краља Стефана Томаша, из 1458.
године, Стефану Ратковићу, великом логотету српске деспото-
вине, каже се да су његов двор и три села у Лепеници, не у вла-
сти Лепеничкој, (Rački F. 1867: 156) а то би значило да напоредо
постоје жупа Лепеница и Лепеничка власт што не би било чуд-
но за то време имајући у виду да је у Босни остао стари жупски
систем до пада под турску власт, па чак и после тога. (Смиља-
нић A. 2009: 29–45. 30–42)
Турци старе средњовековне жупе претварају у нахије, углав-
ном, под истим именом и са истим седиштем, али се само те-
риторија мењала у појединим случајевима. Постоје и примери
промене имена жупских средишта а тиме и административ-
них области. На територији новоформираног турског Смеде-
ревског санџака, после 1459. године, постоје нахије: Брвеник,
Јагодина, Кучево, Лепеница, Левач, Маглич, Љубостиња, Неку-
дим, Островица, Раља, Рудник и Сокол а то би могло значити
да су Турци задржали ранију територијалну поделу. Смеде-
ревском санџаку је после 1476. године припојено Подриње и
област Браничево. Субашилук Браничево су чиниле нахије:
Звижд, Ждрело, Лучица, Омољ, Пек, Раваница и Ресава. У
првом детаљном попису из 1476. године помињу се у области
Кучева само нахије Кучево и Некудим а нема Раље. (Bojanić D.
1974: 93) У турском попису Смедеревског санџака, 1489–1491.

године, помињу се нахије: Црница, Колубара, Загора, Стари

Жабар, Сивриџе, Жрнов, Железник, Ломница, Јасеница, Оса-
ница, Рача, Гружа и Рудник. (Исто, 30–42)
Рудник се никада није помињао као посебна администра-
тивна област у средњовековној Србији, јер рудоносне планине
као такве никада и нису биле жупе већ њихови гранични пре-
дели. И у повељама, као што су Жичка, Бањска и Дечанска,
планине се помињу у оквиру појединих већих области или по-
себно и имају другачији статус као непосредна баштина вла-
дара или цркава. (Шкриванић Г. 1953: 163; Исти. 1956: 193) Иако
велика планина, Рудник се не помиње посебно у Жичкој повељи
већ само одређене жупе што значи да је он у оквиру области
неких од њих. Динић је своједобно сматрао да Рудник са око-
лином представља некакву област која се пред пад Деспотови-
не појављује као Островичка власт, (Динић М. 1978: 61–63) а
постоји и још произвољније мишљење да је простор ове пла-
нине представљао жупу Рудник или Островицу. (Павловић М.
Д. 1979: 62–64)
Жупа Млава
Српскословенско млав, млава, млаво значи тамноплав, мо-
дар, потом и благ, кротак. Када је у питању име реке Млаве оно
је описује као „вода која споро, једва приметно тече”. Али, мла-
ва, млавити је и појам за млевење, снежну олују, рушење, оба-
рање. (Речник САНУ, XII. 1984: 676) Петар Скок сматра да сло-
венско име реке Млаве потиче од дакомезијског Malua – Malva,
упоређујући га са Dacia malvensis. (Скок П. 1936: 101) Полазећи
од имена муниципиум Малва, Малавико – односно – Малвеса-
циум, који се налазио на простору данашњег села Висибабе и
суседног града Пожеге, на крајњем североситочном делу рим-

ске провинције Далмације, дошли смо до закључка да је њего-

во име истог корена. Такође, и име овог муниципиума потиче
од имена хидронима крај кога се налазио а то упућује да је да-
нашње словенско име реке Скрапеж крај које се налазе остаци
овог муниципиума било у античко време Малва.
Полазећи за овим сазнањима произилази да се исто правило

може применити и за име реке Малве – Млаве у Браничеву. То
би значило да је према античком имену реке Малва постојао
истоимени муниципиум. На ушћу реке Витовнице у Млаву, у
данашњем Калишту, налазе се остаци римског муниципиума
на путу Виминациум – Идимум – Хореум Марги. (Каниц Ф.
1985: 210–220) Име овог муниципиума није забележено у изво-
рима и он је у науци означен као Municipio X пошто је, навод-
но, од Виминациума удаљен 10 миља. Имајући у виду да име
реке Млаве потиче од античког Malva јасно произилази и да се
муниципиум у Калишту звао Dacia Malvensis. Многобројни су
антички налази, из II–V века, као и словенског порекла, из
VII–X века, на простору римског муниципиума и средњовеков-
ног насеља у Калишту. Остаци античког и средњовековног
утврђења били су врло видни до новијих времена и познати
као Градац. (Дероко А. 1950: 114) То нас упућује да је у дана-
шњем Калишту било жупско седиште ове врло велике рано-
словенске жупе и да је и словенско име овог места било Млава.9
Постоје јаки аргументи да се, поред Дунава и Мораве, први

пут помиње и река Млава – Malava у делу арапског историчара
9. Истоветан механизам словенских адоптација античких имена река и ме-
ста јако је упадљив и за реку Пек. Римски града Пинкум – Пенкум налазио се
на ушћу истоимене реке Пинк – Пенк. Пословењени хидроним и топоним
имају име Пек, а тако се звала и жупа.

и путописца Ал Масудија о Словенима, у X веку. (Лемајић Н.

2007: 42)
Када је у питању одгонетање жупског система у врло про-
страном сливу и долини реке Млаве наилази се на велике про-
блеме. У првим турским пописима земље Браничево на про-
стору слива реке Млаве појављују се три нахије. У доњем току
је нахија Лучица, у средњем нахија Ждрело и у горњем нахија
Омољ – Хомољ. (Stojaković М. 1987: 9–10) Постојала је још једна
нахија за коју Аличић сматра да је била влашка нахија. Реч је о
нахији Гвозд. (Аличић А. 1984: 18) Међутим, у дипломи Јанка
Хуњадија од 28. 12. 1448. године помиње се град Гвозденац.
(Цуњак М., Вукашиновић С. 1995: 13–14)
Нахија Лучица је названа према истоименом месту које и
данас постоји јужно од Пожаревца а Ждрело према истоиме-
ном утврђењу. У Раваничкој повељи се помиње Браничево и
Хомољ. (Динић М. 1978: 86–87) Постоји претпоставка да је у до-
ба српске деспотовине постојала власт Ждрело са седиштем у
истоименој тврђави. (Миљковић Е., Крстић А. 2007: 21) Чини се,
у позно време српске средњовековне државе ни једна жупа не
опредељује се према имену реке Млаве. Лучица је тако названа
по месту, Ждрело према тврђави а Хомољ према пределу и
имену планине. Али, у турским пописима XV–XVI века
појављује се и нахија Млава. Млави припада манастир Заова,
1476. године, а то значи да је нахија Млава била у средњем току
ове реке. (Миљковић Е. 2004: 52, 166, 284) Имајући у виду ову
чињеницу произилази јасно да је постојала у српској држави
жупа под именом Млава.
У сваком случају, прилично велика ранословенска жупа
Млава је морала бити у читавом сливу реке Млаве. Место Мла-
ва10 на простору данашњег Калишта је нестало. Са доласком
Печењега и Кумана на ове просторе у XI–XIII веку дошло је до

деструкције словенских жупа, преименовања и нестанка неких

словенских имена места. Процес христијанизације Печењега и
Кумана текао је напоредо са успињањем властеле. Моћни град
Ждрело изнад реке Млаве постао је седиште Дрмана и Кудели-
на, куманске високе властеле која је господарила земљом Бра-
ничево, око 1292. године. После њиховог напада на Србију
краљеви Драгутин и Милутин су их поразили. (Митић М. 2004:
81) Ови крајеви су прикључени Сремској земљи краља Драгу-
тина и тада је могло доћи до обнављања жупског система у
земљи Браничево и долини Млаве. Тада су успостављене три
жупе у долини Млаве: Браничево, Млава и Омољ. Жупа Млава
ће променити име Ждрело према значајном утврђењу.
Жупа Браничево
По свему судећи да је жупа Браничево била у доњем току ре-
ке Млаве, (Мишић С. 2006: 12) али и на простору данашњег
Стига. Данашње место Браничево на реки Пек, јужно од Вели-
ког Градишта, у некадашњој жупи Пек, као што је то случај и
са именима вароши Кучево и Петровац, новијег је датума. Сло-
вени су своје прво утврђење изградили на простору рановизан-
тијског Виминацијума који је био обновљен у VI веку у време
цара Јустинијана. Сматра се да је то било тек у IX–X веку. Врло
старо и значајно утврђење и град је Браничево у коме се нала-
зило епископска столица и седиште истоимене земље, а које се
налазило на узвишењу Браничевац крај Млаве, у близини ње-
10. Топоним, место Млава постоји у више села кроз која протиче река Млава.
У доњем току се тпоними Млава налазе у Калишту и Малом Црнићу. У
Горњем току су регистровани у Великом Лаолу, Великом Поповцу, Дубочки,
Забрђу, Каменову, Кнежици, Рашанцу, Трновчу и Шетоњу (Јовановић Љ.
1903: 316, 339, 345, 347, 349, 354, 361–362, 364, 366, 374).

ног ушћа у Дунав и великог царског римског града Виминаци-

ума. (Поповић М., Иванишевић В. 1988: 125–128) Браничево се
први пут помиње 1020. године када је при његовој цркви било
седиште истоимене епископије. Браничево је било у власти
Бугарске а потом Угарске. Из Мораве и Браничева је Петар Де-
љан покренуо устанак, 1040. године. У време трећег крсташког
рата, 1189. године, на пољу крај града је логоровао са војском
Фридрих Барбароса а градом је командовао византијски дукс.
Град је у састав Србије и Сремске земље краља Драгутина ушао
1291. године, а после његове смрти, 1316. године, Браничево је
трајно у власти краља Милутина. (Динић М. 1978: 90–92) У Бра-
ничеву је, вероватно, било и жупско седиште. Од времена цара
Душана, Моравицама, Браничевом и Кучевом владали су Ра-
стислалићи. Око 1361. године господар браничева је Радич
Бранковић, син Бранка Растислалића. Растислалиће и њихове
земље је кнез Лазар подчинио, око 1379–1380. године. „Расипа
кнез Лазар Радича Бранковића у Браничеву”. (Динић М. 1953:
139–144) Повељом Раваници, 1379–1381. године, кнез Лазар је
овом манастиру подредио села у Браничеву међу којима је и
село Рукомија.11 После реформе у првој половини XV века под
управом града Браничева формирана је истоимена власт. Када
је деспот Ђурђе предао Браничево Турцима, 1437. године, он је
од стране Дубровчана описан као „веома богата варош”. Јанко
Хуњади је својом дипломом, од 28. 12. 1448. године, дао Ђурђу
Мрњавчевићу варош и град Браничево.12 (Цуњак М., Вукаши-
новић С. 1995: 13–14) Град и тврђава Браничево су разорени
11. Село Рукомија не постоји а налазило се у потесу Селиште код данашњег
манастира Рукомије. Интересантно је да се помиње и село Рукомија код
Скопља а припадало је манастиру Матејч. (Трифуноски Ј. 1955: 426)

1458. године тако да се у првом турском попису његово под-

грађе бележи као село. (Миљковић Е., Крстић А. 2007: 75–77)
На простору између Велике Мораве, доњег тока Млаве и
Стига у првим турским пописима 1467–1476. године помиње
се нахија Лучица што би могло значити да се тако звала и не-
кадашња жупа. По свему судећи, турска нахија Лучица је нека-
дашња жупа Браничево. Да је област или жупа Браничево по-
стојала говори Раваничка повеља, 1381. године.
У Раваничкој повељи се помиње и трг Суботица. Овај трг је
био на ушћу Мораве у Дунав. У турском попису из 1467. године
у нахији Лучици је пописано само као село Суботица али се на-
води и њено друго име Костадин. (Stojaković M. 1987: 73–74) На
почетку свог похода Јован Хуњади борави у Суботици пошто
је са војском прешао Дунав, око 8. септембра 1448. године. У
дипломи Јанка Хуњадија од 28. 12. 1448. године помиње се и
Константиново, варошица са градом. (Цуњак М., Вукашиновић
С. 1995: 13–14) Уколико је Костадин и Константиново исто то би
значило да је крај трга Суботица било утврђење које је разоре-
но 1458. године.
Жупа Вителница – Витовница

Ова мања жупа налазила се у сливу истоимене реке, десне
притоке Млаве. По свему судећи да је река Вителница са својом
долином припадала у раном периоду жупи Млава а да је из-
двојена у посебну жупу од почетка XIV века. Турци су ову жупу
припојили нахији Ждрело.
12. Ђурђе Мрњавчевић би могао бити унук краља Вукашина, син угарског
војводе Димитрија Мрњавчевића. Димитрије је најмлађи Вукашинов син,
прешао је у Угарску и добио на управу град Вилагош – Арад. Умро је после
1407. године.

У месту Вителници је саграђена (пре 1389) триконхална цр-

ква од стране непознатог ктитора посвећена Успењу Богороди-
це (данас Св. Тројице). Постоји претпоставка да је црква била
придворица оближњег истоименог феудалног утврђења. (Ри-
стић В. 1996: 212) У северни зид припрате уграђен је камен са
словенским и јерменским натписом исте садржине из 1218. го-
дине. (Ризнић М. 1888: 8–14) Садржај натписа говори да је Ладо,
син Бабугов подигао храм апостола Јакова и Петра. (Динић М.
1978: 106–107) Овај натпис је пренет из цркве у Орешковици
која је позната као Јерменска. Код манастира је пронађена јед-
на златна наушница која се датује у XIII век, као и једандинар
из времена краљева Драгутина и Милутина. (Радојковић Б.
1969: 348, бр. 24; Обрадовић Р. 2008: 16.) Једно народно предање
оснивање манастира Витовнице доводи у везу са краљем Ми-
лутином (Кнежевић Б. 1997: 47–50), а друго да је цркву саградио
Вук Бранковић, зет кнеза Лазара (Каниц Ф. 1985: 222). Међутим,
цркву у жупи Витовница и истоименом месту саградио је Вук
Бранковић Растислалић.13 У повељи манастира Дренча, 1382.
године, помиње се трг Кула на реки Вителници у Браничеву.
(Новаковић С. 1912: 764) У близини Куле налази се манастир
Брадача посвећен Благовештењу који се, такође, доводи у везу
са Вуком Бранковићем али и са Павлом Радичем (Обрадовић Р.
2003. 229–230).14 У турском попису, 1467. године, помиње се ма-
настир Раван крај трга и насеља Кула. (Stojaković M 1987:
116–117)
Трг је означаван као место у коме се законито тргује, тргови
краљевства, али се тако називају и стари градови. Трг је био
под заштитом владара а његови становници нису имали војну
обавезу. Потреба заштите у случају опасности или пљачке ути-
цала је на формирање тргова у близини утврђења, што му је
давало карактер подграђа које је (под утицајем Угарске, у XV

веку) добило назив варош. (Ћирковић С., Михаљчић Р. 2002:

727–738) Око мостова – бродова, у близини рудника и
утврђења формирани су тргови који су били, заправо, ушорена
села која сачињавају групе дрвених кућа за становање, магазе
и продавнице. Три главне личности у тргу биле су: кефалија
(заповедник тврђаве), кнез и цариник који је убирао порез од
прихода. (Јиречек К., Радоњић Н. 1978: 89–90)
Угарска војска је 1390. године продрла до тврђаве Витовница

– Vytiniche. (Дероко А. 1950: 111) Нема података да је жупа Ви-
13. Вуку Бранковићу се приписују многе цркве, али су све порушене. Народ-
но памћење је погрешно јер је неоправдано једначило Вука Бранковића, го-
сподара Косова и Вука Бранковића Растислалића, господара Браничева и Ку-
чева. Кнез Лазар се сукобио са Растислалићима и после победе их је развла-
стио. Дуго је требало да се докаже да тврдња народне епике да је Вук Бранко-
вић издао кнеза Лазара у боју на Косову. Имајући у виду мешање Вука
Бранковог Растислалића и кнежевог зета Вука Бранковића у вези градње цр-
кава у Браничеву, а све у вези сукоба са кнезом Лазаром, разуме се да је „из-
даја” Вука Бранковића Растислалића приписана овом другом.
О неком преузимању права Растислалића од стране кнеза Лазара може да
сведочи и недовољно јасно тумачење записа за манастир Раваницу у Тур-
ском попису, из 1476. године, а које иде у правцу разоткривања истих заблу-
да: „Манастир Раваница, у њему почивају Лазаревићи и Вуковићи”. (Миљко-
вић Е., Крстић А. 2007: 224) Вуковићи могу бити само Вук Бранковић Расти-
слалић и његови потомци (Радич Бранковић Вуковић и други).
14. Павле Радич није документован у историјским изворима и по свему су-
дећи у питању син Радич Бранковића. По народном предању, за Павла Ради-
ча се везује и оснивање манастира Заова, Рукумије и Сестрољина. Догађаји
за градњу ових манастира се везују за кнеза Лазара и легенду о смрти Павло-
ве сестре Јелице, око 1385. године. Овај немио догађај се збио на дан Св.
Илије, 20. јул / 2. август, у дому кнежевог властелина Павла Радича који је
владао овим пределима као „кнез Стига”. Постоји тврдња да је двор Павла Ра-
дича био у Заови. Павле и његов брат /Радул/ су били вазали кнеза Лазара
(Митошевић Д. 1991: 105; Обрадовић Р. 2003: 247, 248)

товница претворена у власт тврђаве Витовница. Тврђава је ве-

роватно порушена пре 1467. године, можда, већ 1437–1438. го-
дине, а жупа Витовница припојена нахији Ждрело. У Турском
попису 1476. године село Вителница је у нахији Ждрело, а по-
том се помиње као мезра која се обрађује извана. (Stojaković М.
1987: 93, 204) Манастир под именом Витовница први пут се по-
миње 1537. године. (Бошковић Ђ. 1950: 186)
Жупа Ждрело
Нема помена у средњовековним изворима о постојању ове
жупе. Може се претпоставити да је она постојала ако се има у
виду да су Турци после заузимања српске деспотовине форми-
рали нахију Ждрело, 1467. године. (Stojaković М. 1987: 9–10) На-
хија је добила име према територији у власти тврђаве Ждрело,
у првој половини XV века, у средњем току Млаве. (Томовић Г.
2008: 10–11) Власти градова су формиране тако што су жупе на
чијој територији су се налазили стављене под управу њиховог
војводе. Постојање власти Ждрело јасно упућује на постојање
истоимене жупе.
Град Ждрело се помиње од краја XIII века када је био седи-
ште власти Дрмана и Куделина, куманске властеле која је вла-
дала Браничевом „у држави земље браничевске у месту званом
Ждрелу”. По свему судећи, у првој половини XIV века, градом
и жупом управљао je властелин Илија чији је гроб откривен у
Малој цркви у Ждрелу. Затим је, крајем XIV века, власт над
Ждрелом и жупом држао велики војвода Угљеша Десисалић,
који је умро 1394. године као монах Сава, а потом сахрањен у
истој цркви. Угљеша је изгледа одбранио Ждрело од угарског
краља који је 1392. године продро до њега али није успео да га
заузме. И у првој половини XV века Ждрелом владају Десиса-

лићи и Кувети. У Малој цркви су сахрањени Стефан Кувет, син

Вука Кувета, великог челника деспота Стефана (помиње се већ
1402) и синови великог војводе Угљеше Десисалића, Вук Угље-
шић (умро 1438) и Стефан Угљешић (умро 1452). (Мадас Д.,
Гајић А. 1983: 221–242) У Малој цркви у Ждрелу је сахрањена и
Теодора, супруга Илије Десисалића, која је била из рода Куве-
та. (Мадас Д. 1996: 151–157)15
Деспот Ђурђе је морао да преда Ждрело Турцима, 1438. го-
дине, поново је враћено 1444. а коначно је палало у турске руке
и разорено, 1458. године, јер се не помиње у потоњим турским
пописима. (Миљковић Е., Крстић А. 2007: 82–83)
У оквиру система више утврђења распоређених на обе обале
Млаве у Горњачкој клисури налазио се и значајно црквено сре-
диште Браничева. У манастиру познатом по имену Митропо-
лија, крајем XIV века, сматра се да је било пренето седиште
Браничевске митрополије и да је овде било све до 1437–1438.
године. (Динић М. 1978: 103) Осим тога, Кнез Лазар је основао
манастир Ждрело (Горњак) и његово властелинство и подло-
жио му поред осталог главни жупски трг Шетоње, 1379. године.
(Младеновић А. 2003: 23–48) Међутим, у попису 1467. године
Шетоње се помиње само као село у коме је манастир Духовник
(Духови – Св. Тројица) при чему постоје три особе које су по-
повски синови. (Stojaković M. 1987: 88) У Ждрелу се помињу још
три манастира Св. Никола, Равање, који се лоцира код села
Бистрице, и манастир непознатог имена. (Stojaković M. 1987: 93,
215) Да је на простору Петровца на Млави, који се некада звао
15. Један од Кувета би могао бити и Богое, чије је презиме несигурно читано
као Кувер, (Чанак–Медић М. 2006: 178–179) који је осликао спољну припрату
цркву Мале Госпође – Св. Николе у Тргу – Госпођинци код Жагубице у жупи
Омољ, 1429–1430. године.

Свине – Свиње, постојао манастир значајан доказ је и фраг-

мент велике и репрезентативне камене розете моравског стила.
(Андрејић, Ж. 1989: 58, 154)16 Село Свиње је, 1467. године, попи-
сано са 8 кућа у поседу Хамзе али није регистровано постојање
цркве. (Stojaković M. 1987: 112) Манстир код села Свиње је у вре-
ме пописа 1467. године био разорен јер се наводи као празан а
припада тимару поповог сина Дамјана.
Жупа Омољ
Када је у питању име нахије Омољ – Хомољ нема никаквог
помена места или тврђаве Омољ17 према коме је могла бити
именована. У Раваничкој повељи се помиње Хомоље и то је пре-
део у горњем току Млаве. Чини се да су по овом пределу доби-
ле име и планине које га надвисују – Хомољске. Ако је и по-
стојала средњовековна жупа Хомољ она није могла добити име
према планинама које су представљале њену североисточну
границу према жупи и потоњој нахији Звижд. Све упућује на
то да је постојала тврђава Омољ према коме је именована ова
жупа. Ово утврђење су Турци срушили али је име жупе остало
и пренето на турску нахију.
Најзначајнији сачувани средњовековни споменик у Хомољу
је црква Св. Николе, у Тргу код Жагубице. Црква је била по-
свећена Рођењу Богородице – Малој Госпођи. (Петковић В.
16. У ОШ „Б. Булић” регистровали смо овај фрагмент пронађен у Петровцу,
потесу Свиње. У школу га је донео Никола Крстић. Лучни фрагмент (79/68/ х
29 х 26 см) је са једне стране украшен рељефним преплетом карактеристич-
ним за моравски архитектонски тип. Претпостављени пречник розете је 350
см.
17. Словенска реч „омол” означава стрмо земљиште које се одроњава и мрви.
(*** Речник САНУ XVII, Београд 2006, стр. 647)

1950: 331–332) О њеној градњи нема помена сем предања које је

забележено 1733. године у коме се тврди да је саграђена пре 460.
година, односно 1274. године. Имајући у виду стилске и типо-
лошке одлике архитектуре цркве Св. Николе, које је
хронолошки сврставају у крај XIII и почетак XIV века, њена из-
градња се повезује са преузимањем Браничева од стране краља
Драгутина после пораза Дрмана и Куделина, одметнуте ку-
манске властеле. (Чанак–Медић М. 2006: 178) У селу Рибару
постојала је градина Дрман; у Кључу, недалеко од ушћа Осани-
це, градина Куделин (Riječnik JAZU, II. 1884–1886: 783) а Заграђе
код Лазнице. Градња ове цркве и успостављање трга може бити
у вези са одвајањем ове области у посебну целину. На основу
сачуваног натписа из 1382–1383. године види се да је пре ове го-
дине саграђен ексонарстекс. Пошто је ексонартекс страдао об-
нављан је 1429–1430. године. (Чанак–Медић М. 1997: 67, 78–79)
Дакле, ексонартекс је изграђен већ у време власти над Брани-
чевом Вука Бранковића Растислалића. Село носи име по
средњовековном тргу али је непознато право име овог трга и
места уз који је био и где је саграђена црква посебне архитек-
тонске вредности. Може се претпоставити да су трг и место са
црквом, крај реке Млаве, били у близини утврђења и да је овде
био Омољ и жупско средиште.
У првом турском попису се помиње место Госпођинце са па-
заром. Ово место се налазило у потесу Тршко поље, а са друге
стране реке Млаве је потес Трг са црквом Св. Николе. Сасвим је
јасно да се место и трг где је била црква Св. Николе – Мале Го-
спође звало Госпођин Трг јер овој цркви припада. У Госпођин-
цу живе војнуци, али нема свештеника у попису. Међутим, у
суседном селу Изварици неки војнуци су синови попова.
(Stojaković M. 1987: 50, 275) Интересантно је да се у изворима
појављује још један Госпођин – Богородичин посед. У Равани-

чкој повељи се помиње „Вир Госпођин” на Дунаву. (Шкрива-

нић Г. 1970: 249)
Код Жагубице, на десној обали речице Бистрице, на потесу
Зидине налазила се црква у народу позната као Дамила. Посве-
та и ктитор нису познати, црква је тролисне основе са куполом,
без припрате. Датована је у прву половину XV века. (В. Ристић
1996: 215)

У почетку успостављања жупа, као основних јединица вла-
сти на српско-словенском простору, као и у сливу реке Млаве и
њених притока, а у оквиру земље Браничево, формирана је јед-
на велика жупа која је имала истоветно име као река. Словени
су затечено античко име реке Малва и муниципиума Малвен-
сис, у данашњем Калишту, преименовали у хидроним и топо-
ним Млава. Седиште те простране жупе било је у данашњем
Калишту и, такође се, звало Млава.
У средњем веку је дошло до поделе на четири жупе: Брани-
чево, Млава Вителница и Омољ, а када је у XV веку извршена
административна реформа у српској држави формиране су
власти са седиштем у великим тврђавама: Браничево, Вител-
ница, Ждрело и Омољ. Турски освајачи су укинули власти Ви-
телница и Браничево. Задржали су старе области, променили
су административно име у нахија, а једино су власт Браничево
преименовали у Лучица.
*** (1972). Riječnik JAZU, 85, Zagreb.
*** (1984). Речник САНУ, XII, Београд.
Aличић А. (1984). Турски катастарски пописи неких подручја Запад-

не Србије XV и XVI век, I, Чачак.

Андрејић Ж. (1989). Средње Поморавље (Археолошко рекогносцирање),
Рача.
Андрејић Ж. (2001). Земља Кучево, Јасеница и Некудим. У: Митоло-
шки зборник 25, Рача.
Андрејић Ж. (2007). Црква Свете Богородице у Доњој Каменици, Рача.
Андрејић Ж. (2010). Црква Светог Николе у Рамаћи, Рача.
Bojanić D. (1974). Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za
smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd.
Бошковић Ђ. (1950). Средњовековни споменици североисточне Ср-
бије. У: Старинар I, Београд.
Грујић Р. (1933). Полошко-тетовска епархија и манастир Лешак. У:
Глас Скопског научног друштва XII, Скопље.
Дероко А. (1950). Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Маке-
донији, Београд.
Динић М. (1968). Власти за време Деспотовине. У: Зборник Филозоф-
ског факултета X–1, Београд.
Динић М. (1978). Српске земље у средњем веку, Београд.
Јиречек К., Радоњић Н. (1978). Историја Срба II – Културна историја,
Јовановић Љ. (1903). Млава, Београд.
Каниц Ф. (1985). Србија – земља и становништво, I, Београд 1985.
Кнежевић Б. (1997). Плоча са двојезичним натписом из 1218. године
у Витовници. У: Саопштења XXIX, Београд.
Крстић А. (2007). Град Некудим и Некудимска власт. У: Историјски
часопис LV, Београд.
Лемајић Н. (2007). Белешке арапског историчара и путописца Ал Ма-
судија о Словенима. У: Споменица Историјског архива Срема 6,
Сремска Митровица.
Лома А. (1994). Осамнаест векова у три слова: топоним Ниш као живи
споменик прошлости. У: У светлу царских градова, Ниш.
Лома А. (2003). „Откуде Ниш?” У: Ниш и Византија, I, Ниш.
Мадас Д., Гајић, А. (1983). Надгробне плоче и гробови ктитора цркве

Богородице Пречисте у комплексу Ждрела у Горњачкој клису-

ри. У: Саопштења XV, Београд.
Мадас Д. (1996). Средњовековно Ждрело – Десисалићи и Коувети. У:
Viminacium 10, Пожаревац.
Марић Р. (1955). Прилози античкој историји Србије, Старинар III–IV,
Младеновић А. (2003). Повеље кнеза Лазара, Београд.
Миљковић Е. (2004). Смедеревски санџак 1476–1560, Београд.
Миљковић Е., Крстић А. (2007). Браничево у XV веку, Пожаревац.
Митић М. (2004). Истините приче о краљевима српског средњег века,
Ниш.
Митошевић Д. (1991). Манастир Брадача. У: Viminacium 6, Пожаре-
вац.
Мишић С. (2006). Територијална организација Браничева (XII–XV
век).. У: Браничево кроз војну и културну историју Србије, I–3,
Пожаревац.
Николова М. (1986). Езиково-исторически бележки врху речното и се-
лишното име Арчар. У: Известија на музеите в Северозападна
Блгарија, 11, Софија.
Новаковић С. (1912). Законски споменици, Београд.
Обрадовић Р. (2003). Цркве и манстири Хомоља, Млаве и Стига, Пе-
тровац.
Обрадовић Р. (2003). Цркве и манастири Хомоља, Млаве и Стига, Пе-
тровац.
Павловић М. Д. (1979). Средњовековне жупе у западном Поморављу.
У: Зборник радова Народног музеја X, Чачак.
Папазоглу Ф. (1969). Средњобалканска племена у предримско доба, Са-
рајево 1969.
Петковић В. (1950). Преглед црквених споменика кроз повесницу срп-
ског народа, Београд.
Петковић Ж. П. (1984). Рашка – антропографска истраживања, Бео-
град.
Поповић М., Иванишевић В. (1988). Град Браничево у средњем веку.

У: Старинар XXXIX, Београд.

Првовенчани Стефан (1988). Сабрани списи, Љ. Јухас-Георгијевска,
Београд.
Радојковић Б. (1969). Накит код Срба, Београд.
Rački F. Prilozi za zbirku srpskih i bosanskih listina. У: Rad JAZU, I,
Zagreb.
Ризнић М. (1888). Манастир Витовница. У: Старинар V, Београд 1888.
Рибар Т. (2009). Западне стране у средњовјековној босанској држави,
Ристић В. (1996). Моравска архитектура, Крушевац.
Сава Свети (1998). Сабрана дела, Београд.
Скок П. (1936). Из топономастике Јужне Србије. У: Гласник Скопског
научног друштва XV–XVI.
Смиљанић А. (2009). Босански жупани у XV вијеку. У: Зборник за ис-
торију Босне и Херцеговине 6, Београд.
Stojaković М. (1987). Braničevski tefter, Beograd.
Томовић Г. (2003). Крстац – средњовековно име Шар-планине. У: Вар-
дарски зборник 2, Београд.
Томовић Г. (2008). Ресавска метохија и нахија Ресава. У: Деспот Сте-
фан и његова Манасија, Деспотовац.
Трбуховић В. (1970). Ка пореклу Лувита, Старинар XXI, Београд.
Трифуноски Ј. (1955). Скопско Поље, Београд.
Чанак–Медић М. (1997). Ексонартекс цркве Светог Николе у Тргу код
Жагубице. У: Саопштења XXIX, Београд.
Чанак–Медић М. (2006). Архитектура друге половине XIII века, I,
Београд.
Цвијић Ј. (1922). Балканско полуострво и јужнословенске земље,
Цвијетић Р. (2009). Топоними Врутци и Рујно. У: Ужички зборник 33,
Ужице.
Цуњак М., Вукашиновић С. (1995). Српски православни манастир
Брадача, Пожаревац – Мало Црниће.
Ћирковић С., Михаљчић Р, (2002). Лексикон српског средњег века,

Ћоровић В. (1933). Историја Југославије, Београд.
Шкриванић Г. (1953). Жичко епархијско властелинство. У: Историј-
ски часопис IV, Београд.
Шкриванић Г. (1956). Властелинство св. Стефана у Бањској. У: Исто-
ријски часопис VI, Београд.
Шкриванић Г. (1970). Раваничко властелинство. У: Историјски часо-
пис XVI–XVII, Београд.
Шкриванић Г. (1974). Monumenta cartographica Jugoslaviae, I, Београд.

Прилози
Слика 1: Фрагмент лука розете непознате цркве из околине

Петровца, XIV–XV век

Слика 2: Српске средњовековне жупе

у земљама Браничево и Кучево

ŽIVOJIN ANDREJIĆ
SERBIAN MEDIEVAL PARISHES IN THE MLAVA BASIN
In the beginning of establishing of parishes, as basic units in Serbian—

Slav area, as well as in the basin of the Mlava basin and its tributary rivers,
but in the lands of Branicevo, a large parish was formed that had the same
name as the river. The Slavs had changed the Antique name of the river
Mlava, and municipality Malvensis, in current Kaliste, into hydronym and
toponym Mlava. The center of the vast parish was in current Kaliste, and
was also called Mlava.
In Middle Ages it divided into four parishes: Branicevo, Mlava, Viteln-
ica and Omolj, when in the 15th century, administrative reform was con-
ducted and governments with the centers in great forts Branicevo, Viteln-
ica, Zdrelo and Omolj were formed. Turkish conquerors abolished the
governments in Vitelnica and Branicevo. They kept old areas, changed the
administrative name into nahiye and they only changed the name of
Branicevo into Lucica.

УДК: 904:27-526.6(497.11 Рудине)”11”
РЕЛИКВИЈАР ИЗ РУДИНА ИЗ XII ВЕКА И

ЗИДАЊЕ НОВОГ БРАНИЧЕВА
THE BYZANTINE METAL CROSS FROM RUDINE AND

THE BUILDING OF NOVO BRANIČEVO
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
АПСТРАКТ: Негирање постојања античког града Виминацију-

ма новим Браничевом, од стране византијског цара Јована II
Комнина (1118–1143) и његовог сина, Манојла I Комнина
(1143–1180), у XII веку, може се довести у везу са производњом
карактеристичног типа бронзаног византијског крст рели-
квијара – енколпиона. Овај тип крста је на свом лицу носио
распетог Исуса Христа са Голготе и натпис на титулу (Х). Ис-
1. dr.petrovic@hotmail.com
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ 133

под Христове десне руке на распећу се налазио натпис ICXC,

a испод леве, NHKA. На реверсу енколпиона је била пред-
стављена Богородица оранта са натписом, на врху изнад њене
главе МНΘV. Наведен крст енколпион нађен је на локалитету
Рудине, код Пожаревца у подграђу средњевековног града Бра-
ничева, из времена XII и почетка XIII века. Наиме, ширење не-
кадашњег античког града Виминацијума (сада већ средњове-
ковног Браничева) уследило је због новог тока реке Млаве, па
је источни део града Браничева био у XII и XIII веку насељаван
кућама. На поду византијске куће број 2 у Рудинама нађен је
наведени крст, реликвијар са ликом Исуса Христа и Богороди-
це.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Алексије I, Јoван II, Манојло I Комнин, Вими-
нацијум, Светиња, Рудине, Млава, Дунав.
Историјска диспозиција
Виминацијума – Браничева
Пре више од сто педесет година, аустријски историчар Јире-
чек2 је веома подробно описао диспозицију античког града Ви-
минацијума. Тада он наводи да се десет миља на исток од гра-
да Маргума (Дубравица)3, код села Костолца, налазио главни
град римске провинције Горње Мезије, Виминацијум, у близи-
ни Дунава, лоциран на обе стране реке Млаве која је овде ути-
цала у реку Дунав. Римски град из II века, Municipium Aelium
Viminacium лежао је на десној обали реке Млаве4. У том граду
била је стационирана војничка легија под именом VII Claudia5.
2. K. Јиречек, Зборник Константина Јиречека, I , Београд, 1959, стр. 71–190.
3. Исто, стр. 84.
4. Исто.
134 РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ

Реликвијар из Рудина из XII века и зидање Новог Браничева
Млава је била тада због потреба града премошћавана мостом.

Северно од града као форма специфичне заштите било је исто-
имено острво које је доласком Словена добило име Остров (на-
место античког имена Виминацијум). Тако Млавом створени
јаз, рукавац између вештачког острва које се налазило између
реке Дунав и реке Млаве, формирао је јаз, између града и реке
Млаве који је постао највећа дунавска војничка лука classis
Histrica намењена за потребе римске ратне морнарице.
Астроном Клаудије Птоломеј из II века наше ере6, на својим

картама даје локалитет Виминациј у облику римског логора.
Римски цар Хадријан из II века, уздигао је римски војни логор
Виминациј на ниво муниципија, а цар Гордијан у III веку, на
ниво насељене колоније7. Од 240–268. године Виминацијум је
имао сопствену ковницу новца8.
Доласком Словена на место римског Виминацијума у VII ве-
ку рађа се словенски град Браничево (Branitzova) који је већ та-
да формално био у рангу омање епископије. Од тог доба, од
VII–IX века, име града ширило и на локалитете Моравиште
(антички Маргум), данашњи локалитет Дубравица са некропо-
лом у Орашју који је био смештен на ушћу реке Велике Мораве
и Дунава. Река Морава (латински Маrgus) добила је назив од
бугарске речи моров, плава боја. Управо од тог времена доласка
Бугара у VII веку почиње да егзистира град Браничево, под на-
зивом Морава9.
5. Исто.
9. Исто, стр. 126.

Најновија истраживања историчара Тибора Живковића, уз

помоћ анализе византијског списа „О Церемонијама” указује
да су неке словенске архонтије остале самосталне и упркос ши-
рењу бугарског царства на овом простору, у првој половини IX
века10. У време сина византијског цара Теофила, Михајла III
(842–867) и његове мати Теодоре (842–856) као регенткиње, у
Морави је постојала независна словенска архонтија11. За цара
Василија I (867–886) се 879. године спомиње епископ Мораваца
(наведене епископије Мораве) који је као словенски прелат
узео учешће на Цариградском сабору византијског патријарха
Фотија12.
После слома цара Самуила у XII веку и нове црквене поделе
Балкана, од стране византијског цара Василија II (976–1025) у
Браничеву је већ постојало епископско седиште у оквиру само-
сталне Охридске архиепископије која је почела да покрива
већину нoво освојених претходних словенских држава које су
биле под Самуиловом влашћу13.
Од 1118. до 1180. године, за време Комнинске14 династије,

Браничево се налазило у византијским рукама. Две трагичне
историјске околности су се догодиле у византијском царству
које је Браничево узроковало као царска гранична тврђава.То
су били ратови са краљевином Угарском 1127–1129 и 1151. го-
дине. У исто време догодили су се и два похода Крсташке вој-
10. Т. Живковић, Јужни Словени под Византијском влашћу 600–1025, Београд
2007, стр. 242, 422.
11. Исто.
12. Исто.
13. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1999, стр 296.
14. С. Мишић, ЛЕКСИКОН градова и тргова средњевековних српских земаља,
Београд 2010, стр. 54–56.

ске на исток које су, долазећи из Угарске, ушле преко терито-

рије Византијског царства и града Браничева, у Другом
крсташком рату 1147. године и Трећем рату, 117215. године. У
12. веку град Браничево улази у жижу светске историје под на-
зивом Brundisium, civitas paupercula i Brandiz urbeм Regis Gre-
corum16. Познати арапски путописац Идризи ће 1154. године
град Браничево унети у свој итинерер као Афранисуфа и
Ифранисуфа17.
У сутон византијске пропасти као јединог светског царства,
од 1198–1204. године, град Браничево ће бити под бугарском
влашћу јер је браничевски епископ Власије, као бугарски пода-
ник 1202. године18 ишао као изасланик бугарског цара Калојана
у Рим у службену посету папи Иноћентију III с молбом да бу-
гарска држава потпише Унију, врсту подаништва према пап-
ској курији19.
Од пада Цариграда 1204–1272. године водиће се перманент-
ни ратови на територији Браничева, између Угарског и Бугар-
ског царства. Бугарски цар Калојан је 1205. године преотео
Угрима Браничево. После једногодишње бугарске окупације
цар Борил је град предао угарском цару Андрији II, као форму
ратног плена. Нешто касније, бугарски цар Иван II Асен је Бра-
ничевски град поново преотео из угарских руку.
После Угарске окупације Браничева која је трајала до 1272.
године20 била је формирана и Браничевско-кучевска мађарска
15. Исто.
16. Исто.
17. Исто.
18. Исто.
19. Исто.
20. Исто.

бановина (Gregorius banus de Boroch et de Kuchou) која је траја-

ла у историјским изворима као таква од 1272–1273.21
Након угарске окупације, бугарски великаши, куманског по-
рекла, Дрман и Куделин, поново ће за Бугарску окупирати
Браничево и држати га у својим рукама више од две деценије.
И коначно, 1291.22 за време владавине српског краља Драгути-
на, браничевска територија ће постати део српске срдњевеков-
не државе.
По свему судећи изгледа да је још у време владавине Дрмана
и Куделина, град Браничево као центар истоимене Браничев-
ске земље ради граничне сигурности државе био је дислоци-
ран у град Ждрело које се налазило у Горњачкој клисури, да би
позната манастирска светиња зато касније аванзовала, у срп-
ским рукама, у црквену Митрополију Ждрело.23
Наредних две стотина година Браничевска област ће се са-

мо узгред помињати, не више као некада важан град, већ само
као периферна област српске државе. У време владавине кнеза
Лазара 1381. године Браничево се узгред помињати у Равани-
чкој повељи да би се њиме међило оближње село Дабар и уне-
ло у оквир манастирског поседа.24
За време владавине српског деспота Ђурђа Бранковића

1437. године25 Браничево ће по први пут пасти у турске руке.
Дубровачки трговци су тада за Браничево усхићено говорили
21. Исто.
22. Исто.
23. Исто.
24. Исто.
25. Исто.

да је богат град (oppulentissimum oppidum... Branitzevo. Наред-

них година , вероватно 1444. године26 град је поново постао
српски посед и законски припао Ђурђу Бранковићу. Осман-
лијски хроничари у времену последњих дана постојања срп-
ске средњевековне државе, Ашик-паша Заде и Садедин, 1458.
године ће записати27 да је град Браничево (Branca, Branica), за-
једно са другим српским градовима пао у турске руке Мах-
муд-паши Анђелковићу. А око 1483. године, када се Турско
царство буде коначно резидирало на обале Дунава и почело са
припремама своје експанзије према освајању Угарског
краљевства, улогу Браничева као одбрамбеног граничног гра-
да, преузеће некадашњи антички град Ледерата, петнаесетак
километара источно уз Дунав. Антички град Ледерата28 је био
гранична постаја између српске територије,на десној обали
Дунава, и Баната и Румуније. Са леве обале Дунава, Ледерата
се налазила на дунавској кривини као на неком копненом је-
зичцу и природна заштита од непријатељске суседне провин-
ције Дакије. Антички град Ледерата био је преименован у град
Chram (словенски Храм)29, да би касније скраћивањем постао
град Рам. Супституција града Браничева градом Рамом била
је од изузетне стратешке важности за турско царство, јер је на
банатској страни био подигнут као одбрамбени мостобран,
град Банатска Паланка, а на румунској страни , на левој обали
Дунава, град Базијаш.
Већ у времену када је град Рам заменио Браничево он је био
је уписан као област: Вилајет или субашлук Браничево. У том
26. Исто.
27. Исто.
28. Исто, стр.312
29. Исто, стр.314

датираном дефтеру Браничево је као област у свом саставу

имало седам нахија чија су имена, на срећу, сачувана до данас.
То су следеће нахије: Раваница, Ресава, Омољ, Ждрело, Ломни-
ца и Звижд.30
Иза имена седам турских нахија крио се целокупни Брани-
чевски територијални дегажман и област. Из логике пружања
ових нахија се види да је област Браничева била уметнута из-
међу реке Велике Мораве и Млаве у смеру од севера према југу.
А од времена турске власти, крајем XV века, појам Браниче-
ва као града и области преноси се на имена капиталних сред-
њовековних цркава и светиња и важна планинска горја. На овај
начин, иако се град Браничево фактички дислоцирао у односу
на своју природну диспозицију, и тако постао много функ-
ционалнији као област која је покривала најјужније тачке про-
стирања браничевског субашлука: манастир Манасију (Ресав-
ску нахију), цркву Раваницу кнеза Лазара под именом
Равница31. Још су занимљивије нахије Браничевског субашлу-
ка које су се кретале од запада према истоку, Омољ,32 Хомољске
планине, Ждрел, Ждрело, каструм Изздрил, манастир Ждрело
(Горњак), некадашња задужбина кнеза Лазара. Манастир
Горњак у Ждрелу био је чувар улаза у Горњачку клисуру и
најкраћи пут од српског Београда до бугарског града Видина.33
Локализација Ломничке нахије била је још занимљивија јер се
она као таква тек јавила у XVI веку као православни манастир
и део кадилука Бирче и Кнежине.34 Када се погледа логика кре-
30. Х. Шабановић, Босански пашалук, Сарајево 1982, стр. 52
31. Исто.
32. ЛЕКСИКОН, 2010,стр.107–108
33. Исто
34. Х. Шабановић, Босански пашалук, стр. 201.

тања ових нахија од простора Браничева према левој обали

Дрине и Кадилуку Бирчи онда би ту логику свакако требало
повезати са два историјски релевантна податка.Град Теочак35
на северу и кадилук Бирче се може везати за последњег српског
и босанског краља Стефана Томашевића, зета Бранковића и
пренос српског дворског злата и моштију еванђелисте Луке из
Смедерева. А са друге стране, није неважно споменути овде и
остатке утврђења у Сребреници, на десној обали речице Сре-
бренице, десне притоке Јасенице, десет километара источно од
варошице Рудник. Мештани овај локалитет данас зову Кулине.
Овде се из историјских извора, из једне повеље кнегиње Мили-
це Хиландарском манастиру св. Пантелејмону 1359. године ви-
ди да је Лазарев сродник Никола Зојић и његова супруга Видо-
слава приложио у Сребреници, као метох хиландарски св.
Пантелејмону у посед.36 Област Сребренице је за време Деспо-
та Стефана Лазаревића 1442. године била позната као богата
среброносна рундичка област у којој је деспот Стефан на крају
свог живота одлучио да власт преда Ђурђу Бранковићу (in
Srebreniza de Rudnic).37
Што се тиче локације нахије Звижд, као најисточније тачке

браничевског субашлука, ваља рећи да је овде у питању свака-
ко био ороним.38 По свему судећи, чини се да је простор Звиж-
35. М. Спремић, Прекинут успон. Српске земље у позном средњем веку,
Београд 2005, стр. 94–96; Х. Шабановић, 1982, стр. 172, 201–202, 231; Лексикон,
2010, стр. 294; Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем позном веку, Београд
1967.
36. Исто, стр. 281
37. ЛЕКСИКОН, 2010. стр. 83–87
38. Карта Византијског царства у доба Комнина (Према: Г. Острогорски,
1998)

да као област Лазаревића и Бранковића налазио источно од

Хомољских планина, у доњем току реке Пек, изнад града Же-
лезника, али не оног славног Железника, на Космају у близи-
ни Београда, већ овог другог, у близини златоносне реке Пек,
у области Пореча и Неготинске крајине. Нахија Звижд својим
северним краком се простирала до обале Дунава и Голубца
(Columbarium, Galambosz, Taubersburg)39 утврђеног града на
десној обали Дунава, испред уласка у ђердапску клисуру. Го-
лубац је стратешки покривао главни дунавски пут који је Ср-
бију повезивао са Угарском и Влашком.40
Браничево у доба Комнина 1118–1180

Артикулација границе на географској карти41 северо-исто-
чне области византијског царства, проф. Острогорског, од
1118–1180.године, од времена Византијског цара Јована II Ком-
нена (1118–1143) до времена владавине његовог сина Манојла I
Комнена (1143–1180), јасно показује да је ова северо-источна
византијска дунавска граница била за царство од изузетног
значаја. Дунав је био природна византијска граница према
Угарској краљевини и Печењешко-куманским азијским хорда-
ма. Више од 700. км. византијске северне дунавске границе, па
и простора Браничевске регије био је запљуснут византијским
39. В. Иванишевић, Византијски новац (1092–1261) из збирке Народног музеја
у Пожаревцу. У: Нумизматичар, бр. 14, Београд 1991, стр. 57–72.
40. Локалитет Жагубица, налази се источно од манастира Горњака, а југоза-
падно од Лазнице. (Према: Карти у размери 1:600.000, Србије, Манастири и
Цркве, аутора Владана Стојовића и Зорице Грујић-Киш).
41. Д. Гај-Поповић, Les trésors de monnaies concaves byzantines en cuivre de la
collection du Musée National de Beograd, Beograd, Actes du 9ème Congrès Interna-
tional de Numismatique, Berne, 1980, стр. 859–871.

чанкастим монетама што јасно говори о кретању византијске

плаћеничке војске у полувековном ратовању са Мађарском
краљевином.За нас је од посебног значаја дугогодишње истра-
живање др Вујадина Иванишевића,42 саветника Археолошког
института који се посебно бавио византијском нумизматиком
од XI–XIII века. Обрађујући византијску нумизматику из посе-
да народног музеја у Пожаревцу он је третирајући грађу, ука-
зао да византијски скифати из Пожаревца потичу према месту
налажења из троугла који чине места Дубравица-Орашје (ан-
тички Маргума) на истоку, средњевековни Голупбац и на југу,
Ждрело, манастир Горњак и град Жагубица.43
Рад доктора Иванишевића требало би због важних визан-
тијских истражених локалитета овог дела Браничевске терито-
рије допунити исходима музејског саветника из београдског
Народног музеја, из нумизматичког одељења, Добриле Гај-По-
повић. Госпођа Гај-Поповић је третирајући византијске бакар-
не скифате из Народног музеја, успоставила целокупну слику
кретања плаћеничке византијске војске широм Балкана, у вре-
ме ратовања са Угарском и током четири крсташка рата, уз по-
моћ којих је венецијански дужд 1204. године успео да освоји и
византијску престоницу.
Нас овде посебно занимају резултати госпође Гај-Поповић
који се односе на Браничевску област, јер они дају потпуну
слику и логику у пружању северо-источне границе византиј-
ског царства.
Браничевски мостобран у Ковину44 краси један читав визан-

42. Исто.
43. Исто.
44. Исто.

тијски депо од 267 нумизматичких примерака. Од наведеног

броја новца је добро очуван један примерак византијског цара
Јована II Комнина (1118–1143), пет комада цара Манојла I Ком-
нина (1143–1180), 103 комада византијског цара Исака II Анђе-
ла (1185–195) и 109 комада новчића цара Алексија III
(1195–1203).
На ушћу Велике Мораве у Дунав, локалитету Дубравица,45

римском кастелу Маргуму, још 1947. и 1948. године су вршена
археолошка ископавања приликом којих је нађено три комада
новчића Манојла I Комнена, један новчић Андроника I
(1183–1185) и један комад византиског цара Исака II Анђела
(1185–1195). У депоу Народног музеја је нађено са локалитета
Дубравица46 још 29 случајних налаза новаца византијских ца-
рева. Један комад новца припада византијском цару Јовану 2
Комнену и још 3 цару Манојлу I Комнину. Од наведених нов-
чића двадесетак су били са ликом Исака II Анђела (1185–1195)
и 11 новчића са представом цара Алексеја III (1195–1203).
На локалитету Осаница47 код Крепољина приликом неког
пожара тезаурисан је депо од 2059 комада византијских нова-
ца. Комада 874 припадало цару Манојлу I Комнену (1143–1180),
два цару Андронику I (1183–1185), 249 комада су новци цара
Исака II Анђела а 891 комад цара Алексеја III (1195–1203).
У депоу код села Грабовца48 у близини манастира Манасија,
пронађено је 97 комада византијских новчића: 41 комад Маној-
45. Исто.
46. Исто.
47. Исто.
48. Исто.

ла I Комнена, 3 комада цара Андроника I Комнина, 38 комада

Исака II Анђела и 3 комада Алексеја III.
Депо византијског новца са локалитета Селиште, код села

Табановца,49 код раскршћа Шетоње, изнад Ћовдина и Горња-
чке клисуре садржало је 564 комада византијских монета. Од
наведеног броја 244 је припадало цару Манојлу I Комнину, је-
дан комад Андронику I, 29 комада Исаку II Анђелу и 290 кома-
да Алексеју III.
Трезор од 1103 комада византијских новаца пронађен је у се-

лу Шетоње, изнад Ћовдина, тзв. имитација. Од наведеног
броја 392 су припадали Манојлу I Комнину, 206 Исаку II Анђе-
лу и 396 комада Алексеју III.
Депо од 396 византијских новаца пронађен је у близини гра-

да Петровца на Млави50 од којих је 316 комада припадало цару
Манојлу I Комнену, 70 комада цару Андронику I и 64 комада
нумизмата Алексеју III (1195–1203).
Недалеко од наведеног трезора у близини Петровца на Мла-

ви51 са 70 примерака, са неидентификованих локалитета.Та ко-
лекција је према ликовима византијских царева распоређена
како следи: 26 комада Манојла I Комнина, 3 комада Андроника
I и 41 новчић Исака II Анђела.
49. Исто.
50. Исто.
51. Исто.

Локација Петровца на Млави52 има још један депо од 20 ко-

мада, са недовољно прецизираног локалитета и то 13 комада са
ликом цара Манојла I Комнина, 1 комад са ликом цара Исака II
Анђела и 6 комада са ликом цара Алексеја III.
Новци византијског цара Манојла I Комнина (1143–1180)
пронађени су у једном гробу на локалитету Курјече53, источно
од Костолца који се налази између Кличевца и Мијајиловца.
На на веома познатој некрополи, у селу Трњани54, источно од
Пожаревца, пронађени су три новчићи византијског цара Ма-
нојла I Комнина.
Ктиторски натпис бана Кулина

из 1185.године55
Смрћу византијског цара Манојла I Комнина 1180. године
угарски краљ Бела III добио је могућност да поново завлада те-
риторијама Далмације, Хрватске и Срема. Краљ Бела III је већ
1183. године56 искористио ову прилику да заједно са Србима
опустоши византијске градове Београд, Браничево, Ниш и
Сердику.57 Бела III је као повод за своје поступке искористио
убиство Манојлове жене, царице Mарије коју је погубио визан-
тијски цар Андроник I Комнин (1183–1185).58 У оквиру једини-
ца угарске војске налазила се и војска босанског бана Кулина,
52. Исто.
53. Исто.
54. Г. Томовић, Морфологија ћирилских натписа на Балкану, Београд 1974,
стр. 35.
55. Г. Острогорски, 1998, стр. 374.
56. Исто.
57. Исто.
58. Исто.

који је оставио историјски запис тог угарско-византијског рата

из 1183. године.59 Наиме, на својој каменој ктиторској плочи
динемнзија 54 х 67 цм која је пронађена код Високог, села Бис-
купића, пашњака Слијепче, њиве Светигоре, пронађени су ос-
таци неке грчке цркве. Натпис изнад урезаних малтешких кр-
стова у равномерним метопама, казује: „Ову цркву сазида бан
Кулин у доба кад бејаше пљачкао византијско Кучевско загорjе
и баш за ову (грчку) цркву нађе једну камену громаду у по-
дручју подгорја Слепичишја и на њој постави натпис да стоји
на црквеном прагу и зато нек Бог да бану Кулину и његовој ба-
ни Војислави дуг живот и много здравља.”60
За нас је била веома важна Кулинова локација Кучевског За-

горја као најјужнијег дела средњевековног Браничева која се,
уз помоћ његове ктиторске плоче, лако може лоцирати источ-
но од градова Равно, Паракиновог Брода и Петруса, унутар
планина Бељанице и Ртња. Занимљиво је да је бан Кулин на
овај начин, својим ктиторским натписом јасно дефинисао и
јужно простирање Браничевске обласне територије.
Реликвијар из Рудина из XII века61

Угарско-византијски рат из 1127–1129. године62 и угарско
спаљивање Браничева натерао је цара Јована II Комнина
(1118–114) да тридесетих година XII века приступи обнови бра-
59. Р. Петровић, Богумили, Београд 2008, стр. 78–79.
60. Милица и ЂорђеЈанковић, Словени у југословенском Подунављу, Београд,
1990, стр, 96–99.
61. М. Поповић, В. Иванишевић, Град Браничево у средњем веку, Београд
1988, тр. 125–140. У: СТАРИНАРУ XXXIX, 1988.
62. М. Ђ. Јанковић, 1990, оп. цит. М. Поповић, В. Иванишевић 1988, оп. цит.

ничевског града. Као део те обнове града може се сматрати и

једна кућа у којој је пронађен бронзани реликвијарни крст,63 на
преклоп са два лица – енколпион, димензија 8,6 х 4,8 цм.64 Овај
крст је био пронађен на поду куће број 2.65 На аверсу крста
представљен је према натпису Исус Христос, ICXC као побед-
ник над својом смрћу на Голготи, то је јасно наглашено натпи-
сом NHKA. На реверсу крста налазио се натпис, на самом врху,
МНРΘV, Богородица Оранта одевена у мафорион, који је био
пребачен преко дугачке хаљине – столе,66 и строго закопчане
по средини груди. Богородица је била окруњена са четири тач-
ке, као субституцију за Јерусалимску звезду Христовог Ви-
тлејемског рођења. По истраживачима браничевског града, М.
Поповићу и В. Иванишевићу,67 саветницима Археолошког ин-
ститута у Београду, овакав тип крста је био веома чест у XII ве-
ку68 јављајући се широм Балкана, Македоније, Бугарске, Руму-
није, свакако да је морао бити импорт византијског
комнинског доба, све до обнове византијске цариградске вла-
сти 1261. године. Занимљиво је да је овај тип крста био веома
заступљен у Србији и на другим локалитетима.69 Овакав крст
је на пример нађен у Петровој цркви у Новом Пазару, Градини
код Крагујевца и у Малој Врбици код Костолца.70 Закључаку
наведених истраживача придодао сам документацију коју сам
лично истражио у атинском музеју Канелопулос, многе друге
63. Исто.
64. Исто.
65. Исто.
66. Исто.
67. Исто.
68. Исто.
69. Исто.
70. В. Иванишевић, 1991, оп. цит.

аналогије, које се простиру чак до Данске и викиншких про-

стора и које јасно говоре о значају ове ставрографске грађе.71
Крсту из Рудина би свакако требало придодати и значајне
нумизматичке налазе са истоименог локалитета који се састоје
од 6 билон трахеја чанкастих скифата који се могу везати за
емисије новца византијског цара Манојла I Комнина још пре-
цизније, и године његове владавине од 1143. до 1180. године72.
Иконографија крста из Рудина

типа Голгота-Вазнесење73
Два карактеристична детаља са рудинског крста реликвија-
ра иконографски представљају изузетну византијску инова-
цију, јасно указујући да је извор овакве иконографије била јед-
нобродна мозаична базилика солунске Св. Софије.74 Наиме,
солунска црква, налик цариградској, била је посвећена божан-
ској премудрости. Али кључ њене иконографије водио је све до
VIII i IX века Богородице Тheotokos и Ефеског Васељенског Са-
бора из 431. године75. На тај начин Богородица је представљена
како носи на грудима Христа Емануила, детињег узраста. Ико-
нографска тема Богородице Оранте са Христом на грудима се
у византијским црквама увек постављала у олтарску апсиду.
Солунска црква св. Софија је у мозаичној презентацији куполе,
71. Р. Петровић, Крстови византијског царства, Београд 1997, Табле са ико-
нографијом крстова од 5. до 8. века
72. Водич на немачком језику Н. Папахазиса и Н. Никонаноса, под насловом
''Denkmaler von Thessaloniki”, Solun, без године издања, стр. 93–110)
73. На трећем васељенском сабору у Ефесу 431. године Марија је догматски
дефинисана као света и Богородица грчки: Hagia kai Theotokos, njen kulta
otada postaje veoma intenzivan (Prema: Badurina, Leksikon, Ikonografije, liturgike
i simbolike zapadnoh kršćanstva, Zagreb 1985, стр. 166)

приказује слику великог празника Успења Господњег, 40 дана

од Ускрса, (Аnalipsis, Аsensio). На слици Вазнесења из солунске
цркве Исус Христ је приказан у мандорли од дуге, врсти све-
тлосне глорије, док се два анђела покривена убрусом-мапулом
клањају његовим стопама. Око централног лика Христа, изме-
ђу кипариса, попут неког кола постављени су ликови 12 Апо-
стола са Богородицом Орантом на челу и грчким текстом76
који у преводу на српски језик каже: „Људи Галилејци, зашто
стојите и гледате у небо? Овај исти Исус који се узнео на небо
између вас , опет ће се вратити исто онако како сте га видели да
одлази на небо.” (Према Посланици Галаћанима)77. У недоста-
тку слике Другог Христовог доласка у слави, и ликовне пред-
ставе васкрсења из Јованове Апокалипсе, Византинци су Хри-
ста Пантократора преузели из композиције вазнесења,
приказујући га како седи на дуги као асоцијацију другог до-
ласка у слави.
74. Богородица Оранта, иако директно није учествовала у Христовом вазне-
сењу, 40 дана после Ускрса, увек се поставља у центар ове композиције, као
Богородица Platytera, Оранта, Blacherniotissa, шира од небеса. Она је у цари-
граду била „Panagiy Blachernska”. На грудима носи медаљон са Христом де-
тетом Емануилом. Оригинална слика ове Богородице и из цариградске Вла-
херне приписиван се еванђелисти Луки. (Према: Бадурина 1985, стр.
460–461), Успење Исуса Христа према Луки 24, 5–539, Ђ. 1, 9–12. Налик анти-
чким апотеозама апостол Павле у својој Посланици Галатима каже: „Људи,
Галилејци, зашто стојите и гледате у небо? Овај исти Исус који се вазнео у
небо између вас, опет ће се вратити исто онако како сте га видели да одлази
на небо”. У солунској цркви св. Софије је дат модел Вазнесења који је у 6.веку
сторен на Истоку. Христос у центру седи на дуги, окружен мандорлом, круж-
ном глоријом, коју са доње стране носе два анђела. Богородица као оранта,
раширених руку – на Вазнесењу представља тело хришћанске цркве коју
Христ оставља на земљи после свог одласка на небо. (Према: Исти, стр. 578).
75. Исто.

Тако се овде на аверсу Исус представља у својој крсној гол-

готској смрти, људске природе, као искупитељ Адамовог греха.
А на реверсу, уз помоћ Богородице Оранте, он је већ присутне
асоцирао на свој други долазак у слави у часу Страшног суда.
Византијци су тако, асоцијативним путем, композицијом
Христовог Вазнесења, 40 дана после Ускрса, указивали на ње-
гов други долазак у слави као судије последњег, Страшног су-
да. Из ове композиције, од VIII века надаље ће уз помоћ царске
реверсне нумизматике, започети формирање композиције
Христа Пантократора, али сада не на дуги, већ на престолу
царског трибунала.78
Извори и литература:
Antonović A. (2006). Crkvene prilike u istočnoj Srbiji u srednjem veku, BG
3–4.
Antonović M. (2006) Okolnosti obnove crkvenog graditeljstva u Braničevu
u 14.veku, Braničevo kroz vojnu i kulturnu istoriju Srbije I–3,
76. Христ као Пантократор, свакако преузет из сцене Вазнесеља први пут се
јавља на монетама византијског цара Јустинијана II (685–695), (705–711). За
разлику од свих других римских и византијских новаца, аверс Јустинијано-
вог новца представља Исуса христа Пантократора који десном руком благо-
сиља, а у левој руци држи свитак Новог завета. Још је необичнији натпис на
овој монети: IHS. CRISTOS. REX. REGNANTIUM, Исус Христос, цар царева.
На реверсу је представљен лик цара Јустинијана II који у десној руци држи
Crux patibulatum на постољу са три степенице , а у левој руци налик Христу,
акакију. Натпис око цара каже: „Iustinianus. Seruc. Hristi. Justinijan sluga
Hristov”.
(Према: В. Иванишевић, Весна Радић, Византијски новац из
Народног музеја у Београду, Београд 2006, стр. 152. табла 34.
77. Исто.
78. Исто.

Požarevac.
Arnoldus (1869) Chronica Slavorum, ed. I. M Lappenberg. MGH SS XXI,
Hanoverae.
Veselinović A. (1987) Severoistočna Srbija u srednjem veku, IG 1–2,
Beograd.
Гај-Поповић Д. (1980) Les trésors de monnaies concaves byzantines en
cuivre de la collection du Musée National de Beograd, Beograd. У:
Actes du 9ème Congrès International de Numismatique, Berne.
Gelzer Н. (1893) Ungedruckte 22–72.
Deogilo de O. (1948) De Ludovici VII Francorum regis cognomento junioris
profectione in Orientem, ed. J. P. Migne, Patriologiae cursus
completus, Series latina 185. col, 1213 B. Faria 1844–1855, New York.
Dinić М. (1987) Braničevo u srednjem veku, Београд.
Dlugosz J. (1877) Opera omnia, ed. A. Przezdzieckim Cracoviae.
Елезовић Г. (1932) Турски извори за историју Југословена. У: Братство
26, Београд.
Elezović G. (1951) O imenu Šapca kroz vekove, Zaslon, grad na Savi, grad
Sava, Šabac, Bogurtlen, Borgurdelen, Glasnik EI 1.
Живковић Т. (2007) Јужни Словени под Византијском влашћу
600–1025, Београд.– Иванишевић В. (1991) Византијски новац
(1092–1261) из збирке Народног музеја у Пожаревцу. У: Нумиз-
матичар 14, Београд.
Zlatarski В. Н. (1940) Istorija na blgarskata država prez srednite vekove III,
Sofija.
Иванишевић В., Радић В. (2006) Византијски новац из Народног му-
зеја у Београду, Београд.
Jankovič M. (1985) Episkopije i mitropolije.
Јанковић М., Јанковић Ђ. (1990) Словени у југословенском Поду-
нављу, Београд.
Јиречек К. (1959) Зборник Константина Јиречека I , Београд.
Jireček К. (1984) Istorija Srba I, Београд.
Kalič-Mijušković J. (1967) Beograd u srednjem veku, Beograd.
Kalić J. (2006) Oblast Smilis u 12.veku, Evropa i Srbi, srednji vek, Beograd.

Kalić J. (2006) Crkvene prilike u srpskim zemljama od stvaranja

arhiepiskopije 1219, Beograd.
Kalić J. (2006) Raški veliki župan Uroš II, Beograd.
Kalić J. (2006) Zemun u 12 veku, Beograd.
Miljković-Bojanić E. (2004) Smederevski sandžak, Beograd.
Miljković E. – Krstić A. (2007) Braničevo u 15. veku, Beograd.
Mišić S. (2006) Teritorijalna organizacija Braničeva (12–15 vek), Braničevo
kroz vojnu i kulturnu istoriju Srbije I–3, Požarevac.
Мишић С. (2010) ЛЕКСИКОН градова и тргова средњевековних срп-
ских земаља, Београд.
Младеновић A. (2005) Повељ кнеза Лазара, Београд.
Новаковић С. (1908) Охридска архиепископија у почетку 11. века. У:
Глас 76, Београд.
Острогорски Г. (1999) Историја Византије, Београд.
Papaphazis N., Nikonanos N. (*) „Denkmaler von Thessaloniki”,
Tesaloniki.
Петровић Р. (1997) Крстови византијског царства, Београд.
Петровић Р. (2008) Богумили, Београд.
Pirivatrić S. (1997) Bianijska tema Morava i „Moravije” Konstantina VII
Porfirogenita. U: ZRVI 36, Beograd.
Поповић М., Иванишевић В. (1988) Град Браничево у средњем веку.
У: Старинар XXXIX, Београд.
Радонић J. (1934) Дубровачка акта и повеље 1–1, Београд.
Spremić M. (1994) Despot Đurađ Branković, Beograd.
Спремић М. (2005) Прекинут успон. Српске земље у позном средњем
веку, Београд.
Стојаковић М. (1987) Браничевски тефтер, Београд.
Стојановић Љ. (1927) Родослови и летописи, Београд.
Стојановић Љ. (1929–1934) Повеље и писма 1–2, Београд.
Theiner A. Vetera monumenta 15–16.
Томовић Г. (1974) Морфологија ћирилских натписа на Балкану,
Београд.
Florianus M. (1883) Chronicon pictum Vindobonese, ed. Histiriae

Hungaricae fontes domestici II, Quinqueecclesiis.

Historia de expeditione Friederici Imperatoris, Quellen zur Geschichte des
Kreuzzuges Kaiser Friederich I, ed. A. Chroust, MGH Scriptores
rerum Germanicarum, Nova series 5, Berlin 1928.
Choniatae N: (1836) Historia epitome rerum ab Joanne et Manuele
Comnenis gestarum, rec. A. Meineke, Bonae.
Шабановић Х. (1982) Босански пашалук, Сарајево.
Škrivanić G. (1979) Idrisijevi podaci o jugoslovenskim zemljama (1154),
Monumenta cartographica Jugoslaviae II, Beograd.
Опис табли
Табла I
Цртеж представља територију римског града Виминацијума
са диспозицијом реке Дунав, Велике Мораве и реке Млаве.
(Према: M. Mirković, Inscriptions de la Mesie Superieure, Vol. II,
Viminacium et Margum, Beograd 1986).
Табла II
На цртежу је представљен град Виминациjум (Kаструм, са
оближњом некрополом. Са леве стране на врху се налази лока-
литет Рудине, са леве стране реке Млаве. (Према: M.Mirković,
op. cit)
Табла III
Карта Византијског царства у доба династије Комнина (Пре-
ма: Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998)

Табла IV
Сл. 1. Цртежом је реконструисан ситуациони план средњеве-
ковног града Браничева. Локалитет Рудине се налази у под-
грађу са леве обале новог тока реке Млаве (Према: М. Поповић,
В. Иванишевић. Град Браничево у средњем веку, Београд 1988,
узето из Старинара, н. с. књ. XXXИX, стр. 129)
Табла V
Сл. 1. Средњовековна насеља српских земаља (Према: ЛЕК-
СИКОН, градова и тргова средњовековних српских земаља,
уредник и редактор Синиша Мишић, Београд 2010)
Табла VI
Сл. 1–2. Плоча са ктиторским натписом бана Кулина из
1185.године и дешифровањем и реконструкцијом целокупног
натписа на старословенском језику (Према Г: Томовић, Морфо-
логија Ћирилских натписа на Балкану, Београд 1974, стр. 35, Т.
I–II)
Табла VII
Сл. 1–8 (крстови са локалитета :1. Мачванска Митровица, 2.
Рудина, 3. Кладова, 4. Прилепа, 5. Новог Пазара, 6. Крагујевца, 7.
Охрида, 8. Аксакова у Бугарској (Према: Р. Петровић, речник
Византијских крстова, Београд 2001)
Табла VIII
Сл. 9. Убикација локалитета са откривеним депоима визан-
тијских чанкастих скифата којисе сада налазе у псоеду Народ-
ног музеја у Београду (према: Dobrila Gaj-Popović, Les tresors de
monnaies concaves byzantines en cuivre de la collection du Musee

National de Beograd, Actes du 9eme Congres International de

Munismatique, berne, 1980 (859–873)
Табла IX
Сл. 1. Мерани, сл 2. Опочница ЧССР, сл. 3. Мишколц, Мађар-
ска, сл. 4. Западна Европа, случајни налаз, сл. 5. Ватика, Рим, сл.
6. Венеција, сл. 7. Campobello di Mazara (Према: Р. Петровић,
2001, op. cit)
Табла X
Слика 1–2. Купола св. Софије солунске, из VIII–IX века
(Према:Туристичком водичу на немачком језику „Denkmaler
von Thessanoniki”, према тексту који су написали П. Папахазис,
Н. Ницонанос, без датума о публиковању)

Прилози
Табла 1

Табла 2
Табла 3

Табла 4

Табла 5

Табла 6





RADMILO PETROVIĆ
The Byzantine metal cross from Rudine

and the building of Novo Braničevo
The Byzantine emperors from the Comnen dinasty, Alexius I

(1081–1118), John II (1118–1143), and Manuel Comnen I (1143–1180), and,
in a way, the dinasty of Angeli, from the last two decades of the 12th C.,
maintaind the primacy od Byzantine ortodoxya among Balkan Slavs. This
spirit of Byzantine orthodox schematism persisted even when Constanti-
nopole began to be ruled by the Latin Kingdom from 1204–1261. This Byz-
antine cultural heritage remained with Balkan Slavs, became a part of
their tribal tradition, even then anymore. The crosses-reliquars, found in
the graves of the Balkans, testify that the precess of the Byzantine Com-
nenic christianization was directly linked to the Hungarian-Byzantine
war on the Danube in the 1128. This war is documented very well by the
occupation and destruction of Byzantine town of Braničevo by Hungari-
an king Stephan II (1114–1131). Several decades later, in 1183, Hungarian
king Bela III plundered and aocupied Byzantine Balkan towns-Belgrade
and Braničevo, Nis and Serdica.

УДК: 726.821(497.11 Градац)”652/653”
904:726.821(497.11 Калиште)”652/653”
НЕКРОПОЛА И НАЛАЗИ У ГРОБОВИМА

ЛОКАЛИТЕТА ГРАДАЦ У КАЛИШТУ
NECROPOLIS AND GRAVES IN THE SITE OF GRADAC IN KALIŠTE
МЛАЂАН С. ЦУЊАК1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ
СМЕДЕРЕВО
АПСТРАКТ: У раду се даје приказ резултата археолошких ис-

траживања античке и средњовековне некрополе на локалите-
ту Градац у Калишту и анализирају особине посмртних риту-
ала и начини сахрањивања.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Градац, Калиште, некропола, митраизам, хри-
шћанство
1. cunjakm@gmail.com
МЛАЂАН С. ЦУЊАК 167

Досадашњим археолошким истраживањем топонима Гра-

дац у селу Калиште недалеко од реке Млаве откривено је укуп-
но 18 гробова од којих су два била спаљена а преостали су ске-
летно похрањени. Међутим, одмах треба рећи, да у поменути
број нису убројане кости старијих укопа које су откривене по-
ред млађих скелета. Гробови су евидентирани на топониму
„Старо гробље”, који се налази неколико метара северније од
објекта бр. 2, терми, затим на локалитету, кога смо назвали
„Задружни блок”, који се налази неколико стотина метара се-
вероисточно од терми и на топониму „Стари виногради”, који
је од терми удаљен, у правцу истока, око 500 метара.2 Током до-
садашњих истраживања на простору Калишта уочена су два
облика сахрањивања, и то: кремирање-спаљивање и инхуми-
рање-скелетно покопавање покојника. Инхумирање као облик
сахрањивања знатно је бројније заступљен у односу на спаљи-
вање, бар према досада добијеним резултатима. С обзиром на
чињеницу да је у Калишту откривен мали број гробова било
спаљених или инхумираних, на основу добијених резултата је
тешко рећи шта је у стварности утицало на промену начина
сахрањивања. У циљу изналажења што прихватљивијег одго-
вора чини нам се да би било неопходно да се укратко вратимо
на историјско-политичка и друга збивања везана за овај про-
стор у периоду од првог до четвртог века. У складу с тим не-
опходно је да се сагледају облици и видови сахрањивања као и
њихова хронолошка детерминанта, односно да се сагледа вре-
ме када се на појединим локалитетима прешло са једног обли-
ка на други. Резултати археолошких истраживања локалитета
из поменутог времена и са поменутог простора сагласни су да
је тај прелазак везан за трећи век а то иницира закључак да се
2. М. Цуњак, arheološki pregled
168 МЛАЂАН С. ЦУЊАК

Некропола и налази у гробовима локалитета Градац…
у том времену нешто кључно десило што је увелико имало

утицаја на људску свест, а самим тим и на начин сахрањивања.
У вези са тим треба имати на уму да је човек од самог по-
станка тражио одговоре на питања ко је, шта је и куд стреми.
Чини нам се да је митраизам у извесној мери пружао одређене
одговоре, мада нам је свима јасно да је хришћанство дало знат-
но конкретније, животније одговоре на питање човековог за-
гробног живота. Таква промена схватања човекове будућности
вероватно је била кључни разлог да се пређе на скелетно
сахрањивање. За сада нема никаквог спора да је хришћанство
са својим схватањем и учењем о загробном животу било пре-
судно да се одустане од старог начина сахрањивања и да се
пређе на нови облик.
Без обзира на све те нејасноће, постигнути резултати су са-
гласни да на простору који је до сада истраживан, спаљивање
покојника спада у најстарији хоризонт сахрањивања. У вези са
тим треба рећи да спаљени гробови из Калишта по типу гроб-
не раке и по осталим параметрима припадају типу гробова
који су код нас познатији као спаљени гробови типа Мала Ко-
пашница – Сасе, и то у другој, односно млађој варијанти. Ос-
новна карактеристика ове варијанте огледа се у појави такозва-
них етажних гробова, односно појаве мање правоугаоне или
кружне јаме у оквиру запечене површине, за смештање при-
лога са ломаче. Основна карактеристика овог типа гробних ра-
ка огледа се у правоугаоној или елипсоидној гробној јами, са
запеченим бочним странама и патосем. Запеченост страна и
дна гробне јаме је различите дебљине, зависно од статусног
положаја покојника, односно од јачине и дужине лустрације-
пурификације гробног ареала, од карактера гробних прилога,
као и диспозиције остатака покојника у оквиру јаме.

С обзиром на чињеницу да су у оквиру Калишта откривена

само два спаљена гроба, сходно томе свима је јасно да је на ос-
нову тако малог броја гробова тешко доћи до неког уопштеног
става о облику гробних рака. Међутим, откривени примерци
указују на то да гробови нису имали поклопац од опеке или ка-
мене плоче, али је сасвим евидентно да су сви пронађени гроб-
ни прилози били сконцентрисани на једном месту и да су би-
ли прекривени керамичким тањиром, коничних зидова а
равног дна. Пронађени предмети постављени су на средини
гробне раке и били су доста нагорели. Слична ситуација среће
се код бројних гробова овог типа откривених на простору Ви-
минацијума,3 Ледерате,4 Сингидунума,5 Маргума,6 Смедерева7
и Мале Копашнице.8 С обзиром на то што је откривен мали
број спаљених гробова у Калишту, сасвим је разумљиво да је
тешко расудити да ли су остаци покојника одвајани од делова
са ломаче, већ смо склони да верујемо да одвајања није било
већ да су остаци са ломаче измешани са остацима осталих де-
лова који су разбацани по гробној раки, а да су на једно место
(у гробну јаму) стављени предмети који су били приликом
лустрације уз покојника. Код гробова у Калишту није уочена
таква појава, која се очитава у подели гробног простора на део
гроба са остацима са ломаче, што практично значи гроб у ужем
3. Љ. Зотовић – Ч. Јордовић Некропола „Више гробаља.”
4. Материјал из Ледерате је у припреми за штампу.
5. З. Симић, Београд, античка некропола, АП 29, Љубљана 1990, 123–8.
6. А. Јовановић – М.Цуњак, Археолошка истраживања током 1989 и 1990, Са-
општења 26, Београд 1994,110–115.
7. М. Цуњак – Љ. Марковић-Николић, Античке некрополе Смедерева,
1997,15–21.
8. А. Јовановић, Римске некрополе на територије Југославије, Београд 1984,
140–142.

смислу и на део гроба за остале прилоге, што би значило да се

ради о делу гроба са мањим сакралним интензитетом. Оваква
подела гробног простора на два дела уочена је код гробова ти-
па Мала Копашница 1 и 2 на простору централног Балкана и
самог дунавског приобаља. Изостанак овог чина код гробова у
Калишту могао би се објаснити социјалном структуром попу-
лације која је примењивала наведени начин сахрањивања. У
том акту могао би се сагледати последњи трзаји старог начина
сахрањивања пред новим схватањима и учењима о загробном
животу, кога су шириле присталице митраизма и хришћан-
ства.9 Имајући на уму да се ради о локалној популацији, онда
је донекле и оправдано што су изостали извесни детаљи који
су примењивани у периоду честе употребе овог типа сахрањи-
вања. Наведени стадијум сакралне идентификације, посредно,
указује на хронолошки оквир гробова који је примењиван у
периоду од I па до III века, а том временском оквиру припада и
гроб из Калишта.
Овако широка временска атрибуција не би се могла односи-
ти и на гроб из Калишта, јер прилози из гроба упућују на знат-
но прецизније време, а то је период владавине Антонина Пија.
Потврду такве констатације налазимо у пронађеном новцу на-
веденог владара у гробу. Налаз новца и других предмета чије
хронолошке вредности показују да се временске границе овог
начина сахрањивања могу померити и у нешто млађе време,
што увелико потврђују и гробови из Калиштa.
Детаљна анализа гробних прилога и поред констатације да
је откривен мали број гробова, ипак се може доћи до закључка
да се ради о доста хронолошки хомогеном материјалу, који
9. A. Van Doorselaer, Les necropoles d epoque romaine en GauleSeptentrionale,
Diss. Arch. Gand. X, Brugg 1966, 141–42.

углавном чини инвентар спаљених гробова на овим простори-

ма, док мали број спаљених гробова наводи на закључак да по-
менути спаљени гробови означавају периферију неке од већих
некропола на простору Калишта, наравно која за сада није от-
кривена.За сада нам није јасно да ли би једну од таквих некро-
пола требало очекивати на западном или североисточном сек-
тору, која је у сваком случају организована у близини пута
Виминацијум Наисус. Оваква констатација не искључује мо-
гућност да су поменути спаљени гробови припадали некој
мањој некрополи коју је користила одређена родовска или не-
ка мања племенска формација, која је на неки начин била ан-
гажована у оквиру Калишта. У тој чињеници лежи и обја-
шњење раније изнете тезе о хомогености предмета.
У прилог изнете констатације иде и чињеница да се на поте-
су „Старо гробље” налази већа површина са запеченом
земљом. Ta чињеница наводи на закључак да је овај начин
схрањивања трајао један дужи период, јер у супротном дебљи-
на запечене замље на месту где је вршена кремација била би
тања, а у просторном смислу мања.
На основу добијених резултата током сондирања топонима
„Старо гробље” не може се доћи до ближег сазнања да ли је
постојала извесна временска празнина између овог начина
сахрањивања до примене новог облика, односно скелетног
сахрањивања. По свему судећи, временског прекида није било,
док за локацијски прекид нисмо сигурни. То практично значи
да су на простору Калишта истовремено примењивана оба ви-
да сахрањивања, али не на истој локацији. Спаљени гробови из
Калишта управо показују задње примерке сахрањивања
спаљивањем и постепени пристанак ове популације на нови
облик покопавања, које је познатије као инхумирање-скелетно
похрањивање покојника.

О истовременој примени једног и другог вида сахрањивања

само на рзличитим локацијама потврђују нам скелетни гробо-
ви који делимично залазе у ареал спаљеног гроба, или скелет-
ни укопи у простор спалишта, какав је случај са гробовима на
простору Старог гробља.
Узимајући у обзир разне параметре, дошло се до констата-
ције да су разлози бројни и веома хетерогени. Међу прве раз-
логе могло би се убројати ширење или смањење простора за
сахрањивање, примена другог начина-облика сахрањивања,
промена схватања о загробном животу, појава хришћанства са
својим ставом да је човек Божија творевина. Да је пресудну
улогу имао тај фактор најбоље нам потврђује чињеница да су
први скелетни укопи, не само на простору Калишта, већ и на
другим локалитетима, били слободни укопи у земљу без ика-
квих трагова гробне конструкције и прилога у гробовима. То
би могло да значи да су ти скелети сахрањивани под пресијом
мишљења да је скромност једина врлина и да не треба мате-
ријална средства стављати у гроб. У вези са тим треба рећи да
су први скелетни укопи били оријентисани запад-исток, са
главом на западу.
С обзиром на то да је и број скелетних укопа доста мали, та-
ко да смо ускраћени за неко свеобухватније разматрање о њи-
ховој сепулкларној конституцији, али то не значи да се не могу
наслутити одређени наговештаји у том правцу. Међу тим на-
говештајима евидентна је редукција гробног инвентара и про-
мене оријентације као и положаја појединих екстремитета.
Скелети се углавном полажу на леђа са главом на западној
страни и погледом усмереним ка истоку, док су руке у разним
позицијама а ноге су углавном у опруженом ставу. Овакви
принципи сахрањивања у складу су са библијским схватањи-
ма и тумачењима загробног живота. Појава скелетних гробова

уз античке некрополе са спаљеним покојницима среће се на

простору Сингидунума,10 Орешца,11 Маргума,12 Виминацију-
ма13 и Ледерате,14 па је онда сасвим и природно да се слично де-
си и у Калишту. Основна карактеристика ових скелетних уко-
па је редуковани гробни инвентар, затим разноликост гробних
форми и оријентација, уз незаобилазну напомену да су чешћи
слободно укопани гробови са оријентацијом запад-исток, са
мањом или већом девијацијом ка југу или северу.
Током досадашњих археолошких истраживања на простору
Калишта откопано је укупно 16 скелетно сахрањених гробова.
Скелетни покојници на основу разних параметара датовани су
у широк временски распон, и то: од касне антике па све до кас-
ног средњег века. Најстарији гробови евидентирани су на јуж-
ном делу топонима Старо гробље и на локалитету Стари вино-
гради, а најмлађи, односно касно средњовековни на северном
делу Старог гробља. Током поменутих истраживања констато-
вано је да су касноантички гробови имали гробну конструк-
цију од вертикално постављених тегула, опека, а само један
имао је гробну конструкцију у виду зидане гробнице, док су
ранословенски имали гробно обележје од камених плоча које
су биле побијене чело главе и чело ногу, мада се срећу и гробне
раке обележене камењем, једино су касносредњовековни гро-
10. Ј. Тодоровић, В.Кондић, М. Бирташевић, Археолошка налазишта у Бео-
граду и околини, Годишњак 3, Београд 1956,78–79.
11. М. Цуњак–Љ. Марковић-Николић,
12. А. Јовановић–М. Цуњак, Археолошка истраживања у Дубравици,
113–116.
13. М. Јеремић, Виминацијум-Костолац, архитектура на локалитету „Више
бурдеља”, АП 19, Београд 1978, 55–60.
14. Резултати истраживања на простору Ледерате су у припреми за штампу.

бови били слободни укопи у земљу без икакавих трагова гроб-

не конструкције.
Када већ говоримо о гробовима и начинима сахрањивања на
простору Калишта, чини нам се неопходним да се подсетимо
да су примењивана два начина похрањивања покојника. Први
је, спаљивање-кремација, док је други инхумација, скелетно
сахрањивање покојника. Први начин, за сада је заступљен са
два примерка и по свему судећи знатно је старији, док је други
знатно заступљенији и задржао се на овим просторима до да-
нашњих дана. У вези са тим треба рећи да се код првог начина
сахрањивања, на нашим просторима срећу два облика гробо-
ва, први је једноспратни, док је други двоспратни вид гробне
раке. Једноспратне гробне раке могу бити различитог облика,
мада се мора рећи да су најчешће у облику круга, елипсе, ква-
драта или правоугаоника. Код овог типа гробних рака по целој
површини срећу се равномерно распрострањени остаци са ло-
маче помешани са гробним прилозима. Спратне гробне раке,
по облику сличне су једноспратним, једина разлика огледа се
у томе што се код овог типа, у централном делу раке среће
мање удубљење-гроб у правом смислу речи. У том удубљењу
смештени су остаци са ломаче са прилозима који су били уз
покојника приликом кремације, док се у преосталом делу раке
налазе гробни прилози који су полагани приликом сахрањи-
вања, преосталих делова са ломаче.Наведено удубљење могло
је бити прекривено каменом плочом, и опеком или неком по-
судом, какав је случај са гробом у Калишту. Заједничка карак-
теристика за раке спаљених покојника је запечено дно, као и
бочни зидови. Дебљина запеченог слојa је различита, што је за-
висило од интензитета ватре. Код гробова из Калиштa дебљи-
на запеченог дела је уједначенa и креће се до 2 цм. То у сваком
погледу указује на то да спаљивање покојника није обављано у

ископаној раки, већ на другом месту, кога за сада нисмо успе-

ли да откријемо. Тање запечени, или само нагорели зидови ра-
ке указује на два веома битна момента. Први је да су раке биле
ископане пре полагања остатака са ломаче, а други је да је пре
полагања остатка са ломаче вршена пурификација-очишћење
гробне раке. То практично значи да је у раки паљена ватра, јер
се веровало да само она може да отера начастиви дух, који је
обесветио ископану раку. С обзиром на то да та ватра није била
таквог интензитета да би утицала на дебљину запечених зидо-
ва раке. Отуда је и оправдано што се у појединим гробовима
могу пронаћи и комадићи угљенисаног дрвета.
За разлику од овог начина, код скелетних гробова откриве-
них у Калишту, може се уочити више форми-облика гробних
конструкција. Основна карактеристика за све гробне облике је
правоугаона рака, која је устаљених димензија. Прва гробна
конструкција, или форма гроба била је у виду побијене опеке
или тегуле чело главе и ногу. Други облик гроба је сличан
првом, разлика се огледа што се уместо опека срећу камени
облутци или обичне камене плоче, које су стављане по бочним
странама и чело главе. Трећи тип гробне конструкције чине
насатично постављене опеке, повезанe малтером, са поплоча-
ним дном и кровом на две воде. У оквиру овог типа среће се и
једна подваријанта која има насатично постављене опеке-тегу-
ле, али уместо крова на две воде налазе се тегуле које су равно
постављене. Обе варијанте овог типа гробних конструкција на
простору Калишта заступљене су са по једним примерком. Че-
тврту форму гробних конструкција чине зидане гробнице са
кровом на две воде. Пета варијанта гроба је слободан укоп у
земљу без икаквих трагова гробне конструкције.
Четврти тип гробних конструкција су зидане гробнице, које
су састављене из два дела. Први део је био раван и намењен за

покојника, док је други део троугластог изгледа и био је у

функцији кровног покривача, који је на две воде. Равни део је
прекривен тегулама које су биле заливене кречним малтером.
Очувани делови гробнице јасно показује да је она зидана у
већ ископаној рупи. То се најбоље уочава из чињенице да се
посебна пажња обраћала на унутрашње лице, а на спољне не,
јер је било предвиђено да буде затрпано. Према начину зидања
и облику, она припада типу гробница откривених у Вимина-
цијуму, Курјачу код Маљуревца,15 Ледерати,16 Маргуму,17 Сме-
дерева18 и Јагодин Мали код Ниша.19 Откривене гробнице са
наших простора углавном се датују у период III–IV века. Таква
врста гробова уклапа се у други тип гробних форми по класи-
фикацији М. Васића, a који су на нашим просторима видно за-
ступљени. С обзиром да су евидентирани скоро на сваком рим-
ском локалитету, сматрамо да је довољно да истакнемо да их је
највише откривено на Виминацијуму и у Нишу, али то не зна-
чи да су оне тамо најзаступљеније. Таква констатацијa је плод
степена истражености. Нашa гробница, слично онима из Ни-
ша, Маргума, Виминацијума, Ледерате и Курјача била је из-
нутра омалтерисана, али остаци осликавања нису уочени.
На патосу гробнице који је био од тегула већег формата от-
кривен је женски скелет, положен на леђа са рукама опруже-
ним поред тела. У пределу грудног коша пронађено је неколи-
ко наруквица а у пределу лобање фрагментоване наушнице.
15. Гробница из Курјача сасвим случајно је пронађена, али је била прекопа-
вана.
16. Материјал из Ледерате није још публикован, сада је у припреми .
17. А. Јовановић–М. Цуњак, Ископавања, 144.
18. М. Цуњак, Смедеревска тврђава, новија истражиања,
19. Љ. Зотовић, Извештај са ископавања касноантичке некрополе у Нишу,
Лимес у Југославији 1, Београд 1961, 173, сл. 14.

Поред свега реченог о гробним конструкцијама, за све инху-

миране покојнике битно је да се нагласи да су оријентисани за-
пад-исток са главом на западу, а погледом упереним ка истоку.
Сви наведени гробови имали су инхумиране покојнике поло-
жене на леђа са главом на потиљак, рукама прекрштеним на
грудима или у висини карлице. Ни код једног нису констато-
ване руке испружене поред тела. Таква оријентација и положај
главе и руку има своје корене у библијском схватању загробног
живота.
Откривени гробови са простора који је истраживан по обли-
ку гробне конструкције, начина сахрањивања и гробних при-
лога могу се датовати у различита времена. Већ је речено да
најстаријем периоду, односно половини другог века, припа-
дају гробови са спаљеним покојницима, у касноантичко време
могу се убројати гробови са гробним конструкцијама, док би
рановизантијском периоду одговарали гробови са зиданим
гробницама. Откривени гробови показују да је на овом просто-
ру одржан континуитет сахрањивања од половине другог века
па све до средине деветнаестог века када је одређено друго ме-
сто за сахрањивање покојника. У тако дугом времену коришће-
ња истог простора за сахрањивање долазило је дo разних су-
чељавања ритуалних обичаја, који понекад у неким детаљима
делују доста странo, мада у суштини сви су намењени истој
сврхи, а то је умилостивљавање виших сила.
Откривени гробови са простора Калишта по броју и врсти
гробних прилога, са пуно оправдања могло би се рећи да спа-
дају у сиромашније гробове по броју покретних налаза. Од
укупног броја гробова само је неколико имало прилоге. У вези
са тим неопходно је да се истакне да су касноантички гробови
имали прилоге, за које би се могло рећи да спадају у богатије,
за разлику од византијских и средњовековних који су имали

веома скромне прилоге. Сагледавајући гробне прилоге и вре-

менску припадност гробова са прилозима, донекле се може са-
гледати економско-политичка и социјална структура станов-
ништва. Таква анализа јасно указује на шаролики статус
становништва, а детаљнија временска анализа показује узроч-
нике таквог стања.
У спаљеном гробу бр 1 и 2, пронађени су следећи прилози:
коштана коцкица, плочаста фибула са емајлом, кружно дугме
са емајлом, новац Антонија Пија, новац Јулије Фаустине и два
жетона од жада и конусни тањир од печене земље. О овим
предметима већ је било речи, а ми ћемо се у даљем тексту
укратко осврнути на тањир, који је био у функцији поклопца
гробне јаме.
Прилоге код скелетних гробова углавном су сачињавали: ке-
рамичке посуде, лоптаста дугмета и укоснице са лоптастом
главом као и бронзане наруквице. Од свих гробних прилога
ипак се мора рећи да су дугмета најбројнија. Она су откривена
поред три скелета. За сада није јасна њихова функција, да ли су
превасходно коришћена из практичних разлога или су имала
и декоративну примену. Познато је да се срећу у гробовима де-
це и одраслих особа. Прављена су од различитог материјала,
мада се најчешће срећу примерци од бронзе. Материјал од ко-
га су прављена углавном је зависио од економског стања влас-
ника или поручиоца. На простору Калишта сребрни и златни
примерци нису констатовани. С обзиром на чињеницу да ске-
лети поред којих су отркивена лоптаста дугмета, није било
других налаза на основу којих би се могло извршити прецизно
датовање скелета и слоја у коме је откривен, а дугме као прилог
не спада у типичне налазе, јер оно припада предметима која су
због своје практичности коришћенa један дужи низ година. С
тога смо присиљени да на основу аналогних и поуздано дато-

ваних примерака извршимо временску детерминацију и на-

ших налаза. Када већ говоримо о аналогним примерцима по-
требно је да се истакне да се лоптаста дугмета често срећу на
средњовековним некрополама, а овог пута ми ћемо се ослони-
ти на најближе примерке по облику и месту налаза. У вези са
тим треба рећи да су налази из Трњана20, Бистрице код Петров-
ца на Млави21, Браничева, Маргума, Ледерате, Смедерева,22
Вранова,23 Миријева, и многих утврђења са Ђердапа, најслич-
нији налазима из Калишта, сходно томе и ове предмете може-
мо сврстати у исто време, тј. периоду од 14. до 18. века.
Бронзане наруквице откривене су у гробу бр. 16 и датоване
су у IV–V век.
На крају овог одељка потребно је рећи да смо хронолошку
детерминацију откривених гробова извршили на основу стил-
ско-типолошких карактеристика гробног инвентара, облика
гробних конструкција, гробних укопа, положаја скелета а до-
некле и на основу саме оријентације. Поред реченог потребно
је рећи да су средњовековни гробови укопавани на дубини од
око 60-90 цм. Гробови број 6, 9, 11, 12 и 13 имају гробну раку
ограђену каменим плочама или од ломљеног камења, за разли-
ку од укопа бр. 6 и 11 који су поред лобање имали побијену ка-
мену плочу. На лобањи гроба бр. 6 пронађен је новчић римског
цара Аурелијана, али, по свему судећи новчић је накнадно
упао у гроб. За сада је потребно рећи да скоро сви укопи имају
20. Г. Марјановић-Вујовић, Трњане, Београд 1984, 72–73.
21. Д. Милошевић, Накит, 313.
22. М. Цуњак, Смедеревска тврђава, Смедерево 1998, 143–145.
23. Дугмета нису публикована али сам за пружену информацију захвалан
драгој колегионици Љиљани Марковић-Николић, кустосу Музеја Смедере-
ва.

и правилну оријентацију и положај костију, једино положај

руку варира.
Поменути гробови на основу анализе гробне раке и верти-
калне стратиграфије могу се датовати у период 9–11 века.
Имајући ово на уму као и чињеницу да два гроба припадају
периоду од 12 до 14. века, што наводи на закључак да се на по-
менутом простору одржао континуитет сахрањивања од рим-
ског па све до касног средњег века. Поред реченог изнета кон-
статација указује на то да је и на овом простору уочена пракса
да су запуштена римска и византијска утврђења, новопридо-
шло становништво користило за сахрањивање својих покојни-
ка. Овакву констатацију потврђује и керамички материјал из
слојева у којима су откривени гробови. И поред констатације
да је он доста редукован ипак се мора рећи да је прилично хо-
моген и да у потпуности одговара временским оквирима о ко-
јима је већ било речи.
Када је већ реч о некрополи, потребно је рећи да се касноан-
тичка некропола, са гробним облицима од вертикално по-
стављених опека, са кровом на две воде, као и зидане гробнице,
налази западно и источно од средњовековних укопа.
Посмртни ритуали
Врста посмртних радњи и начин обреда који се изводе над
покојницима, било је у зависности од етничке припадности
покојника и верске опредељености дотичне групације. На так-
ву констатацију указују и резултати археолошких истражи-
вања, нарочито констатовање инхумираних покојника у гро-
бовима кремираних, затим наласком разних гробних прилога,
као и делова од даће у непосредној близини гробне раке. Ова-
ква констатација може се једино објаснити чињеницом да су

покојници вероватно били супружници и да су припадали

различитим етничким групацијама, другим речима могло би
се рећи да се ради о мешовитим браковима. С обзиром да се ра-
ди о гробовима на нашим поднебљима, могло би се предпоста-
вити да је покојница била домородка и да је зато над њом из-
вршена кремација, за разлику од мужа који је био ино-
племеник и сахрањен је инхумацијом.
У вези са тим неопходно је да се каже да позитивни римски
прописи који су регулисали погребни обичај кремације покој-
ника, ни са једног аспекта посматрања није био стран станов-
ницима ових простора, без обзира о ком делу да се ради. На та-
кву констатацију наводи нас чињеница да су домородачка
племена, било илирска, дарданска, драчка или келтска а која су
увелико примењивала кремацију као једини вид сахрањивања.
Таква случајност доста је доприносила усаглашавању римских
прописа на целом простору Римске империје. Ако се овај про-
блем посматра са позиција тога времена, онда је сасвим ис-
правна тврдња да је било лако прихватљиво јер је оно изиски-
вало и мање просторе у односу на инхуимацију. Међутим, то је
важило само за прве векове хришћанске ере, јер је убрзо, на
просторима римске империје дошло до новог схватања о по-
гребним ритуалима, почело је да преовладава једно посебно
схватање о покојниковој души. Тај нови моменат шириле су
присталице митраизма, а нарочито хришћанства. Није про-
шло пуно времена да су исте римске легије донеле на ове про-
сторе и нови облик сахрањивања покојника.
У том смислу потребно је истаћи да хришћанско схватање и
учење о загробном животу, односно о обитавању душе у соп-
ственом телу, из чега се и развило схватање да покојник једино
може да почива у миру ако је похрањен у земљу, а не креми-
ран. То је у народу изазвало посебно схватање које је утемеље-

но на констатацији да душа покојника коме се не зна место лу-

та. Да би се лутајућа душа умирила, родбина таквих
покојника, ради вршења обреда подизала је празне гробове ке-
нотафе. У такве гробове стављани су предмети везани за покој-
нике и над њима су вршени погребни ритуали и чин либације.
Стара је истина да је гроб место пребивања покојника и да
покојник у њему наставља даљи живот. За одржавање живота
била је неопходна храна, што је била и главна мотивација род-
бини да покојнику даје разне даће над самим гробом. То је ве-
ровтно произашло из веровања а и присутног страха родбине,
услед незадовољства покојникове душе, да ће изаћи из гроба и
доћи међу најближе да наплати пропуштене недаће. Одувек се
веровало да у даћама над гробовима поред родбине подједнако
учествује и душа покојника, која по обављеној даћи поново се
враћа у гроб. Таква неусаглашеност обичаја била је један од
главних разлога што је држава посезала за доношењем пропи-
са о уређењу гробова, као и прописе родбини за њихово
уређење. У том погледу држава у заједници са црквеном орга-
низацијом установљавала је разне празнике везане за мртве,
извесне обичаје касније је преузело и хришћанство, што се нај-
боље види у чину установљавња дана за мртве и посебних мо-
литвених и обредних ритуала .
Још у римском периоду била је пракса да се за празнике мр-
твих ките гробови и да се над њима пале свеће. Упаљене свеће
вероватно су симболизовале живот покојника.
У сагледавању тог проблема мора се имати на уму да је чо-
век од свог постанка настојао да продре и што боље сагледа фе-
номен смрти. Овај феномен, превасходно код људи најприми-
тивније религијске свести, схватан је и објашњаван је на разне
начине, односно решавању тог проблема прилажено је са ми-
толошког аспекта. И поред чињенице да се овим проблемом

човек бави више хиљада година, чини ми се да се о њему, као

увек актуелном феномену и даље може говорити само кроз
призму теолошко-философског схватања рађања и смрти, а
код нехришћанских народа са аспекта традиционално-мито-
лошких веровања. Чињеница је да је тај феномен објашњаван
у духу трдиционалних схватања јачих народа, који су успева-
ли да наметну своје схватање принципа живљења и смрти као
и свега онога што је везано за то.
У разумевању овог, веома комплексног проблема извесно
олакшање пружају новија археолошко-теолошка истражи-
вања, која у сваком погледу истичу супериорност теолошко-
философске компоненте у објашњењу овог феномена. У том
погледу мора се истаћи да су сви археолошки артефакти чиста
материјализација теолошко-митолошких тумачења. То је
уствари покушај приближавања трансцедеталних појава и
збивања у овоземаљском животу. Разлике су проузроковане
различитим степенима развијености људске свести. У таквој
ери лутања, односно тражења задовољења својој души, било је
неопходно, слично човечијем телу, сваку идеју материјализо-
вати и на такав начин је ограничити временом и простором и
кроз такву трансформацију учинити је нашем уму доступну. У
таквом нескладу мора се схватити, што је већ неколико пута
истицано да је гроб обитавалиште покојникове душе, као што
је на овом свету то било тело, или место где долази покојнико-
ва душа.
То је произашло из контемплације да покојници живе у
овом свету испод земље, а да долазак душе у гроб или гробно
место, није ништа друго до одржавања комуникација са овим
светом. Сигурни смо да је окосница оваквог схватања произа-
шла из учења о бесмртности, јер из тога произлази да покојник
наставља свој живот, а да је смрт само вид преласка из једног

облика у други, односно из телесног у духовно стање. О раши-

рености учења о бесмртности душе сведоче нам бројне ликов-
не сцене на саркофазима и стелама из периода пре хришћан-
ства. Непобитна је чињеница да је хришћанство својим
конкретним схватањем и уверењима дало прави смисао свом
кредибилном опусу. То је прави разлог што је учење о бесмрт-
ности у периоду првог и другог века било веома популарно,
просто би се могло рећи да је било опште прихваћено и било је
засновано на разним прописима везаним за гроб и начин
сахрањивања. Ти прописи донекле су проучени и јавности ин-
терпретирани. Овог пута потребно је рећи да су прописи на ос-
нову начина сахрањивања угледних Римљана, који су свакако
били у мањини, али каква је ситуација била са обичним грађа-
нима и даље остаје нејасно. То нам само по себи намеће пи-
тање да ли је конкламатио био обавезан и за обичне грађане,
као и то да ли су ритуали после тога трајали три или седам да-
на. Затим, остаје отворено питање да ли су и обични грађани
били у стању да поднесу ритуалне / погребне / пратње. Чини
нам се да ти ритуали нису уважавани код нижег сталежа, што
се види из чињенице да је хришћанство у првим вековима
устало против такве раскоши, штитећи нижи сталеж, пропове-
дајући скромност као основно гесло живота.
Овог пута потребно је рећи да су Римљани, иако су били па-
гани, усвојили библијско схватање и тумачење смрти и свега
онога што је везано за смрт. Писани извори сведоче да је тело
после констатовања смрти било изложено од три до седам да-
на. Дужина излагања тела зависила је од материјалног стања и
положаја кога је уживао покојник. По римском закону то је вре-
ме било одређено за уређење гробнице и гробног места. Бога-
тији су тражили раскошнију гробницу или сандук зашта је
требало знатно више времена. Ми овог пута истичемо да су

бројеви три и седам библијски и да они имају посебно значење

/Постанка 50, Прва књига о Самуилу 31, 11, Сирах, 22, 11-12,
Књига бројева 19, 16/.
Ови детаљи не могу се потврдити резултатима археолошких
истраживања, која су доследна само у случају када су у питању
видни елементи погребних ритуала. Дематеријализацијом
видних остатака може се само донекле схватити и духовна
компонента погребних ритуала. На основу резултата архео-
лошких истраживања не можемо доћи до било каквих сазнања
колико је дуго трајало време жалости, иако Стари завет децид-
но каже 7 дана, затим да ли је покојник био „нечист” иако Ста-
ри завет јасно прописује; сваки онај ко се дотакне погинулог
или мртвог да је нечист 7 дана /Књ. бр. 19,16/.
Проучавањем некропола из првих периода римске домина-
ције долази се до закључка, да је на ширем простору дошло до
реализације различитих прописа. Треба рећи да је у свим тим
различитостима покојник заузимао посебан третман и да је
њему прилажено са посебним аспектом поштовања. Сви обре-
ди имали су за циљ умилостивљавање душе покојникове, или
свих оних сила којима је душа била подложна. То се нарочито
огледа у чињеници да су несагорели делови костију пажљиво
сакупљани и са преосталим остацима са ломаче стављани у
платно и тако полагани у урну. Треба рећа да на откривеним
остацима костију нису констатовани трагови пепела, па би се
могло закључити да су кости пре полагања у урну испиране
водом, међутим ако се схвати да су и сагорели делови уживали
посебан респект , као и остаци са ломаче онда би се могло
предпоставити да обред ’’прања’’ није примењиван. Гледано
археолошким очима обред прања или чишћења гробне раке
примећен је на некрополама са кремираним и инхумираним
покојницима. На такву констатацију указују запечене стране

гробне раке, чије дебљине говоре о јачини култа. То у довољној

мери указује да је на гробном месту, пре полагања остатака са
ломаче вршено очишћење гробног места од демона. На исти
закључак упућују и налази угљена или трагови ватре у гробо-
вима са инхумираним покојницима. Наведени разлози ини-
цирају констатцију да је гробно место, или гробница била већ
спремна и да се чекало на полагање покојника, у ком међувре-
мену је и долазило до обешчашћивања гробног места.
Треба нагласити да је процес кремирања или инхумирања
све до примања хришћанства био уједначен. Има случајева да
су оба вида вршена истовремено, уз напомену да има случајева
где је скелет мушкарца инхумиран у раку где су били похра-
њени остаци са ломаче кремиране покојнице. Ови случајеви
указују на мешовите бракове, у нашем случају углавном су
кремирани остаци припадали женском полу, што наводи на
констатацију да се ради о женама домородкињама које су се
удавале за војнике, који су долазили са истока и вероватно су
сахрањивани под другим обредима. Гробне раке са истовреме-
ним сахрањивањем под оба вида срећу се у Виминацијуму,
Дубравици и на Бабином разбоју код Смедерева.
Овог пута треба истаћи да је у оба случаја била веома битна
концепција и схватање гроба у гробном месту. У том смислу
довољно је наглашено схватање да покојник може мирно да
почива једино ако има стално гробно место-вечну кућу. Из
таквог концепта развило се и мишљење да покојник који није
сахрањен по прописима, који нема сталног места, његова душа
лута, тражи своје смирење. То су разлози који су предходили
појави празних гробова-кенотафа, које је подизала породица
својим сродницима који су погинули у вихору рата на дале-
ким и непознатим местима. У такве гробове полагани су пред-
мети везани за покојника, а родбина је над њима обављала раз-

не обреде. Нисмо далеко од истине ако у исту категорију

сврстамо и гробне раке са запеченим страницама у којим није
било остатака покојника или делова са ломаче, какве су конста-
товане на Бабином разбоју код Смедерева и у Дубравици.
У средњем веку на територији Босне било је више празних
гробова, за сада је тешко објаснити да ли је у питању пљачкање
или се ради о кенотафима. Појава кенотафа може се објаснити
чињеницом да је у етничкој групацији из које покојник поти-
че, у времену страдања, владало убеђење да је гроб место у ко-
ме покојник наставља оноземаљски живот вероватно сличан
овоземаљском. Сродници дотичног покојника живе у убеђењу
да за тако активан живот, покојнику је неопходна храна и
пиће. У жељи да задовоље душу покојника родбина је на гроб
доносила храну и пиће. На овакав начин родбина је била у
убеђењу да је задовољила душу покојника, и да она неће дола-
зити да их узнемирава са намером да их подсећа на неиспуње-
ну обавезу. О доношењу хране не само на гроб, већ и у сами
гроб најбоље сведоче гробови са либационим цевима, које су
стављане поред самог покојника. Кроз ове цеви убациване су
вода, мед и вино, док налази керамичких и стаклених посуда
које су налажене у непосредној близини гроба указују на оби-
чај доношења хране за заједнички обед. За сада није јасно да
ли су зједнички обеди вршени само на дан схране или је то
чињено и у друго време. Разбијене посуде пронађене у гробу
говоре да је то вршено у време сахране, док фрагменти из слоја
иницирају тезу да је то вршено и у другим приликама, најве-
роватније седмог, деветог дана или на дан полугодишњице и
годишњице. То се све чини у жељи да се помогне души покој-
ника, како би се она смирила и да у таквом стању сачека неке
нове догађаје. То је све у духу библијског схватања да молитва
праведног може много помоћи.

Тако укорењена схватања држава није искорењивала, већ је

радила да их прописима утврди, а доношењем аката о уређењу
гробаља настојала је да поврати мир покојнику. Ако се детаљ-
није проуче прописи везани за гробља лако се могу уочити из-
весне нелогичности, јер пропис да је фамилија дужна да од-
ржава и уређује гроб покојника указује да је било сродника
који нису водили рачуна око гроба сродника. У овом случају
чини нам се да је држава на овај начин желела да покаже своју
присутност. Римска држава, да би на неки начин задовољила
устаљену традицију, поред приватних празника за покојнике,
увела је и државне, који су били унети у календар.
О поменутим празницима на основу археолошких истражи-
вања не може се ништа конкретније говорити, једино је могуће
расправљати о вршењу разних обреда над гробом покојника,
међу које спада и доношење цвећа. Тај обичај у мањим фине-
сама задржан је до данашњих дана, с тим што се мора конста-
товати да је код појединих групација прерастао у општи риту-
ал.
Истраживањем некрополе на Орешцу, Маргуму и Ледерати
констатовано је припремање хране на заједничким и субјек-
тивним огњиштима. Заједничко огњиште било је удаљено не-
колико метара од гробља, док је индивидуално било на самом
гробу. Заједничка кулина заузима шири простор и дебљина
запечене земље је већа. О припреми хране на огњиштима по-
тврђују нам откривене кости разних животиња, док о припре-
ми течне хране најбоље нам говоре откривени крчази и сличне
мање посуде, као и гробови са либационом цеви кроз коју је
убацивана храна у гроб. Ти обичаји превазишли су римске ок-
вире и наставили су да живе све до касног средњег века. Овог
пута треба истаћи да су извесни обреди нашли своју примену
и у хришћанству иако је црква настојала да их искорени. Једно

од главних упоришта овим обичајима пружала је античка фи-

лософија, нарочито учење платониста и стоика. Поменути фи-
лософски правци, под утицајем источног мистицизма, искри-
сталисали су учење о смрти, по којима смрт није ништа друго
него дубоки сан, односно одређено стање у коме се покојник
ослобађа свих овоземаљских потреба. У овом схватању гроб се
сматра храном свих Мана и зато је обележаван као Дис мани-
бус, док неоплатонисти уводе суд над душом од подземних бо-
гова. Савет подземних богова сврстава душе покојника на не-
колико категорија.
У сагледавању и решавању овог проблема велики допринос
припада новцу /оболусу/ који је стављан покојнику у уста или
у руку. Све то указује да је гробно место имало веома важну
улогу у развоју наведених посмртних ритуала. У том смислу
новац је био неопходан да се плати путарина, односно извесне
дажбине. Овог пута морамо истаћи да се на основу поменутих
резултата археолошких истраживања не може доћи до закључ-
ка колико је дуго трајало одвајање душе од тела, односно по-
требно време за које се душа може ослободити материјалних
окова-тела. Одговор на таква и слична питања могуће је доне-
кле наћи у учењу платониста, питагорејаца и неоплатониста о
души и њеном ослобађању од тела. Али пре него што пређемо
на поменуто питање, треба се осврнути и на проблем саме кре-
мације. Код овог начина сахрањивања само по себи намеће се
питање, да ли се душа одваја од тела на самој ломачи, или не-
што пре, док би гроб означавао полазну основу за умирење
свести родбине покојника, односно у том случају гроб би био
полазна тачка за душу на њеном путу до царства мртвих. У том
целом процесу поједини истраживачи разликују неколико фа-
за, степена. Прва фаза би била на самој ломачи, а друга у гробу.
Постојање друге фазе, једино се може правдати кроз поступак

сахрањивања неспаљених делова костију, уз констатацију да

ова теза занемарује макар привидно ослобађање душе од тела
приликом смрти.
Извесно теоретско објашњење овог проблема може се наћи у
учењу питагорејаца о небеској бесмртности. Ово питагорејско
неоплатонистичко учење било је раширено на територијама
које је подпадало под римску управу. У том периоду владало је
мишљење да ветрови преносе душе на небо, мада је било веро-
вања да ослобођене душе на небо преноси птица из Соловог
соларног круга, док је ту у Лунрном систему гавран. Отуда је
он и добио назив птица злослутница, такво схватање сачувано
је до данашњих дана. Овакво својство гаврана преузето је из
митраизма, где је он везан за Лунарни циклус, односно за кос-
мос мрака и таме.
Продори разних култова са истока, нарочито митраизма до-
шло је и до разних промена у схватању појма гроба и саме
есхатологије. Митраистичка теологија, разрађена од стране
Плутарха,учврстила је веровање у парцијалну смрт, после које
тело одлази у земљу а душа на Месец, док се разум сели на
Сунце. Поменуто веровање свет мртвих дели на три дела,међу
које у први спада Небески у коме влада вечити мир. Насупрот
небеског постоји и земаљски /подземни/ где влада општи хаос.
Трећи свет је нека врста чистилишта. где се душе подвргавају
разним тортурама, које би потом одлазиле у подземни или не-
бески свет. У том чистилишту душа се разним средствима и
начинима чисти од одређених овоземаљских наслада. Такво
схватање производ је Сенекиног учења да душа долази са неба
и да на земљи добија тело, материјалне окове, која после смрти
тежи да се врати у небески свет.
Нешто сложенији начин ослобађања душе од материјалних
окова, апсорбовала је и пропагирала митраистичка теологија.

Основни митраистички принцип је да душа после смрти про-

лази кроз седам планетарних светова, односно седам препрека.
Мора се признати да број 7 није случајно узет, поготово када је
у питању свет мртвих. Прва препрека у овом есхатолошком
систему био је месец где се душа ослобађа животне витал-
ности, односно потребом за храном. Према овом схватању на
путу до осме зоне богова душа се на Меркуру ослобађа потребе
за похлепом, а на Венери ослобађа се потребе за пожудом, на
сунцу је остављала интелектуалне жеље, на Марсу се ослобађа
ратничких карактеристика, на Јупитеру се ослабађала амби-
ција и на Сатурну ослобађала се лености. Тако ослобођена ду-
ша улазила је у свет богова. Из приложеног космичког пута ду-
ше после смрти неможе се уочити да је постојала било каква
разлика међу душама.То би практично значило да су све душе
пролазиле исти пут. По овој космогонији душе после смрти
биле су равноправне, што је представљало покретачку енер-
гију у ширењу тог принципа схватања бесмртности.
Није потребно пуно мудрости да се схвати да су све душе без
обзира на степен грешности пролазиле кроз ове фазе
очишћења. Тако очишћене душе живеле су у апслоутној једна-
кости. У том паганском свету душе митраистичких верника
нису чекале апсолутну пресуду богова подземља. Није далеко
од истине ако се истакне да је баш тај факат био покретачка
снага за нагло ширење митраизма, док је хришћанско учење о
бесмртности душе знатно допринело брзом и ефикасном уко-
рењавању Христове науке.
На основу нама доступних резултата истраживања не може
се прецизно утврдити када је инхумација ушла у општу упо-
требу, највероватније је да се овај вид сахрањивања постепено
укорењивао, сразмерно ширењу и утемељењу хришћанства.
Неоспорна је чињеница да је овај облик сахрањивања дирек-

тно везан за хришћанство. Оно у себи носи све симболе

хришћанства почевши од саме оријентације па до положаја
покојника. Оријентација је условљена хришћанским учењем о
загробном животу и појаве Исуса Христа на Истоку. Положај
главе на западу, са погледом ка истоку има чисто симболичко
значење. Покојник је тако постављен да очима упереним ка ис-
току, излазећем сунцу, које на западу залази, да би поново на
истоку изашло. То излажење и залажење сунца симболише
смрт и поновно рађање, односно васкрсење. То показује да је
код становника тога доба била укорењена вера у бесмртност
душе. У том смислу могло би се предпоставити да је у свести
народа тога доба дошло до извесних померања у схватању
функција гробног места, јер оно више није вечно место покој-
ника, већ само место где се душа привремено ослобађа тела. На
основу сачуваних података не може се схватити да ли је код по-
којника приношена даћа, једино на основу писаних прописа
може се констатовати да је даће ипак било.
Вероватно је на то доста утицало хришћанство, које је на-
стојало да утемељену традицију замени новом. Контакт из-
међу покојника и родбине више се не одвија преко давања
даће уз покојника већ заједничком молитвом у базиликама. На
овакву промену великог доприноса имало је хришћанско
учење о загробном животу. Због тих зједничких молитви бога-
тији грађани почели су подизати меморије над гробом свог
покојника. Те просторије, грађевине рађене су за потребе род-
бине, зависно од броја чланова и оне су повећаване. Ако се уз-
ме у обзир чињеница да је било доста меморија које су поди-
гнуте на гробовима покојника, што јасно показује да је
традиционално приношење даће као једини контакт између
родбине и покојника постепено преноси на заједничарење у
објектима изнад гробног места.

Овог пута истичемо да ниједна традиција није тако добро и

оригинално сачувана као што је то религиозно схватање смр-
ти. Чини ми се да је учење да је душа жива и после смрти има-
ло видног удела у тумачењу космогоније. Овакво схватање
није ништа ново, оно је само у времену хришћанства добило
нову димензију. Раније се сматрало да душа живи у гробу по-
којника, око покојника, у родбини, док је хришћанство из ко-
смогоничких разлога тврдило да душа после смрти иде на не-
бо и да наставља небески живот све до Другог доласка Христа
на земљу, када ће се отелотворити и са телом васкрснути.
Утицај хришћанске догме о загробном животу било је пре-
судно, али и поред тога, ако је судити према остацима прилога
у гробовима из периода II–IV века, може се констатовати да је
хришћанство преузело неке атрибуте, дајући им само другу
симболику. Оваква теза није далеко од констатације ако се уз-
ме у обзир да је основни прилог у гробовима, из периода пред
примање хришћанства била лампа-жижак. У хришћанизира-
ном посмртном култу свеће преузимају главну улогу, јер како
другачије објаснити појаву свећа у посмртном, ритуалу. Њи-
хово значење слично је тумачењу употребе и појаве жижака.
Тачно је да су оне ималу чисту симболичну употребу, али се не
сме занемарити ни констатација да је долазило до извесних
прожимања затечених обичаја са новим. Очигледно је да су
посмртни ритуали били најосетљивији, али и поред тога мора
се констатовати да на овим просторима, у периоду примања
хришћанства нису строго примењивани касноантички одно-
сно раносредњовековни прописи. Узрок тога лежи у различи-
тим интерпретацијама загробног живота. Битно је рећи да су
философи имали великог удела у пропагирању философског
аспекта. У тим философско-теолошким расправама било је
обостраних попуштања. Једино доследно спроведен пропис

огледа се у примени оријентације, јер је усвојена оријентација

запад-исток. Овакав положај има чисто хришћанску премису,
јер покојник је тако полаган да у сваком моменту буде спреман
на појаву Христа на истоку.
Потребно је рећи да до постепене измене ритуала долази у
времену јако развијене и присутне митраистичке догме о за-
гробном животу, о загробној равноправности свих, сирома-
шних и богатих. То је време када се више обраћа пажња на по-
којника, већ се извесним поклонима, жртвама придобијају
богови да буду милостиви према покојнику на његовом путу
до царства богова. У томе је предњачио митраизам који је своју
космогонију доводио у оквир тријадног односа између богова,
односа Сола, Луне и Митре као весника између ове тријаде.
Такво схватање имало је космичку подпору у једнакости душа
после смрти.Учење о једнакости душа после смрти било је при-
мамљиво иза оне који нису живели узорним животом
У том митраистичком, просто речено, планетарном чишће-
њу душе до доласка у царство богова свеће су имале посебну
функцију, јер су осветљавале пут од планете до планете. Слич-
ну улогу имала је вода и вино. Вода је симболисала чистоћу а
вино радозналост.
Ова паганистичка веровања у живот душе после смрти при-
хватали су и неки свети оци, у коме се највише истицао Ори-
ген, који је учио да се душе после смрти уздижу са земље и
одлазе у атмосферу, а из ње у небеску сферу. Код појединих ра-
нохришћанских отаца постојало је веровање у психопомпе,
који одводе душе умрлих. Мора се признати да ти психопомпи
нису обични ветрови, који су послати од богова или Јахве /
Псалми 104, 109/, већ су то млади анђели, добре силе које се
супростављају силама зла и мрака, које су настојале да успоре

успење душе, слично учење среће се и код јеванђелиста /Ма-

теја Мат. 13, 36–43/.
Резиме
На простору Калишта уочена су два облика сахрањивања, и
то: кремирање-спаљивање и инхумирање-скелетно покопава-
ње покојника. Инхумирање као облик сахрањивања знатно је
бројније заступљен у односу на спаљивање. Анализа јасно ука-
зује на шаролики статус становништва, а детаљнија временска
анализа показује узрочнике таквог стања. Све указује на хро-
нолошки оквир старијих гробова у периоду од I па до III века.
Средњовековни гробови, на основу анализе гробне раке и вер-
тикалне стратиграфије, могу се датовати у период 9–11 века.
Имајући у виду и чињеницу да два гроба припадају периоду
од 12 до 14. века то наводи на закључак да се на поменутом про-
стору одржао континуитет сахрањивања од римског па све до
касног средњег века. Утицај хришћанске догме о загробном
животу било је пресудно, али и поред тога, ако је судити према
остацима прилога у гробовима из периода II–IV века, може се
констатовати да је хришћанство преузело неке атрибуте,
дајући им само другу симболику.
Doorselaer Van А. (1966) Les necropoles d epoque romaine en
GauleSeptentrionale. У: Diss. Arch. Gand. X, Brugg.
Зотовић Љ. (1961) Извештај са ископавања касноантичке некрополе
у Нишу. У: Лимес у Југославији 1, Београд.
Јеремић М. Виминацијум-Костолац, архитектура на локалитету „Ви-
ше бурдеља”. У: Археолошки преглед 19, Београд 1978.
Јовановић А. – Цуњак М. (1994) Археолошка истраживања током 1989
и 1990. У: Саопштења 26, Београд.

Јовановић А. (1984) Римске некрополе на територије Југославије,

Београд.
Јовановић А. – Цуњак М. () Археолошка истраживања у Дубравици.
Марјановић-Вујовић Г. (1984) Трњане, Београд.
Милошевић Д. (1990) Накит од XII до XV века из збирке Народног му-
зеја, Београд.
Симић З. (1990) Београд, античка некропола. У: Археолошки преглед
29, Љубљана.
Тодоровић Ј., Кондић В., Бирташевић М. (1956) Археолошка нала-
зишта у Београду и околини. У: Годишњак 3, Београд.
Цуњак М. (1998) Смедеревска тврђава, Смедерево.
Цуњак М. – Марковић-Николић Љ. (1997) Античке некрополе Смеде-
рева, Смедерево.

MLAĐAN CUNJAK
Necropolis and Graves in the Site of Gradac in Kalište
Summary
In the area of Kalište we have observed two forms of burial: incinera-
tion and cremation of the skeletal remains of the deceased. Incineration as
a form of burial is much more frequent than cremation. The analysis of
the remains clearly indicates the colorful status of the population and de-
tailed chronological analysis shows the causes of this situation. Every-
thing points to the fact that the chronological framework of the older
graves is the period from I to III century. Medieval graves, based on an
analysis of the graves and vertical stratigraphy, can be dated to the period
of the IX–XI centuries. The fact that two graves belong to the period of the
XII to XIV centuries suggests that the aforementioned site maintained his
function of graveyard from the Roman to the late Middle Age. The influ-
ence of the christian dogma about the after-life was critical, but even so,
judging by attachments remained in the graves from the period of II–IV
century, we can conclude that Christianity kept some attributes, changing
only their symbolic values.

УДК: 929.52 РАСТИСЛАЛИЋ ”13”
БРАНИЧЕВСКА ВИСОКА ВЛАСТЕЛА

РАСТИСЛАЛИЋ, ЊИХОВО ПОРЕКЛО И
РОДБИНСКЕ ВЕЗЕ СА СРПСКИМ
ВЛАДАРСКИМ КУЋАМА
LES RASTISLALIĆ, SEIGNEURS DE BRANIČEVO, LEURS ORIGINES ET LEUR

PARENTÉ AVEC LES MAISONS ROYALES SERBE
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ
АПСТРАКТ: У раду се врши свеобухватно истраживање исто-

рије српске властеле Растислалић кроз читав XIV век, као и
покушај разрешења питања њиховог порекла и родбинских
веза са владарском кућом цара Душана и кнеза Лазара.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Растислалићи, Браничево, Витовница, Бела

црква каранска, жупан Брајан, краљ Душан, кнез Лазар, севаст
Јунак
Доста давно, Михајло Динић се једини до сада озбиљније

позабавио властеоском породицом Растислалић и при томе је
имао у виду Душанове војсковође Брајана и Брајка Растисла-
лића као и ктитора Беле цркве у Карану, жупана Петра Брајана.
За име Брајка Растислалића је сматрао да може бити истоветно
имену Брајан и да су оба имена хипокористици од Братослав.
(Динић M. 1953: 141) Идентитет Петра, званог жупан Брајан,2
односно Брајана Петра и његове супруге Струје3, ктитора Бого-
родичине цркве у Карану, није утврђен на основу извора ни до
данас. Своједобно је Кашанин помишљао да је у питању жупан
Петар, један од ктитора цркве у Добруну али се одлучио за
Брајана, команданта града Христопоља, војсковођу цара Ду-
шана, кога је поменуо цар Јован Кантакузин, 1350. године, за
кога тврди да је његов пријатељ још из времена његовог егзила
и боравка на српском двору, 1342–1343. године. (Кашанин М.
1928: 15) Уколико се има у виду да је жупан Брајан у Карану,
1338–39 године, сликан као ктитор у позним педесетим годи-
нама живота произилази да је рођен око 1280. године. (Ан-
2. Постоје неутемељене претпоставке да је Брајан од владара добио на упра-
ву ову жупу на основу ратних заслуга а да је пореклом из Херцеговине или
из Румуније, односно Влашке. (Познановић Р. 1996: 32)
3. Тумачећи надгробни натпис монахиње Марине, мирског имена Струја,
из цркве Св. Недеље (Ваведење Богородице) у Призрену, насталог 1371. годи-
не, Милан Ивановић је нетачно тврдио да је ово „За сада најстарији и први
помен личног имена Струја у нашем језику и нашој науци уопште...”. (Ива-
новић М. 1974)

Браничевска висока властела Растислалић…
дрејић Ж. 2010: 7–37) Пошто је Брајан најстарији од браће, Ра-

дослав и Бранко су рођени до 1290. године. Брајан је од свог оца
могао бити млађи највише 20. година. То би значило да је
Брајанов отац рођен 1260–1263. године. Брајан је свакако жупан
Моравице а то је, највероватније, био и његов отац. Имајући
ово у виду, као и старост жупана Брајана долазимо до тога да
су он и његов отац били савременици изградње цркве Св. Ахи-
лија у Ариљу. На основу изгледа жупана Брајана на фресци у
Белој цркви каранској, насталој 1338–39. године, Брајану би би-
ло око 70. година, 1350. године.
Међутим, Гордана Томовић оцењује да се за жупана Брајана
„ничим не може потврдити да је био један од браће властеоске
породице Растислалића, што се претпостављало на основу
сличности имена Брајко и Брајан” али сматра да „остаје изве-
сно да је жупан Брајан био угледни и имућни локални посед-
ник који је имао и довољно средстава да на свом поседу поди-
гне себи и својој породици задужбину”. (Томовић Г. 1989: 145)4
Имајући у виду да је жупан Брајан имао четири кћери може се
претпоставити да је његова лоза по мушкој линији усахнула.5
Растислалићи су на двору цара Душана били врло угледни и
моћни тако да је сасвим могуће да се исте личности крију иза
Брајана Растислалића, Брајана, командант Христопоља и
Брајана, ктитор Беле цркве каранске. Да је Брајан из Карана,
жупан Лужнице, а можда и господар земље Моравице, истове-
тна личност са војсковођом Брајаном и Брајком Растисла-
лићем и ми смо доказивали (Ж. Андрејић, 2010: 7–37; Исти,
2011: 123–128) а ово поготову на основу читања ктиторског и
4. За откривени гроб испод ктиторске композиције, у коме су пронађени и
сачувани остаци богате одеће и мале необичне капе, постоје јаке претпостав-
ке да је у питању гроб жупана Брајана. (Томовић Г. 1989: 144)

владарског ансамбла живописа Богородичине цркве у Карану

на основу чега смо закључили да је дошло и до орођавања са
српском владарском породицом. Наиме, најмлађа кћер жупана
Петра Брајана је удата за Душановог сина господина Лазара,
1339. године. Лазар је, што смо већ више пута доказивали, Ду-
шанов син из другог брака са ћерком његовог потоњег деспота
Иваниша. (Андрејић Ж. 1996: 45–102; Исти, 2002: 143–144, 165)
Дакле, као краљев пријатељ жупан Брајан је ушао у круг најви-
ше дворске властеле.
Први поузданији извор о Растислалићима, иако у измењеној
форми, јесте једна повеља која се приписује цару Душану из-
дата Которанима, 1351. године. Међу сведоцима се помињу:
ћесар Гргур, Алтоман и брат му Војислав, кнез Вратко, челник
Обрад, војвода Марко и Радован и Бранко Растислалићи. (То-
мовић Г. 1989: 148) Потом нас о Растислалићима обавештава и
Мавро Орбин када говори о цару Душану поводом његове смр-
ти, 1355. године: „Први његови саветници беху: Грегорије ћесар
и Војихна ћесар, Брајко, Раосав, Бранко Расисаљић, Тома и ње-
гов брат Војислав Војиновић, Милош и његов брат Раосав Леде-
нић, кнез Братко, Обрад чеоник, Вукашин чеоник и његов брат
5. У Белој цркви каранској су насликани један мирски свештеник, два мона-
ха и једна монахиња за које се претпоставља да су део шире породице жупа-
на Брајана. Они су свој животни век скончали у манастиру. Изузетак може
представљати презвитер Георгије Медош који је као мирски свештеник мо-
гао бити ожењен и у браку имати деце. Имајући у виду појаву села Карана,
у нахији Рујно, као и кнежине Степана Брајанића, у нахији Осат (Источна
Босна), као и његовог сина Карана, примићура – властелина који је држао се-
ло Паштрани (Паштрмци), Г. Томовић је претпоставила да Степан Брајанић
може бити „неки потомак, можда унук, жупана Брајана, ктитора Беле цркве
Каранске”. (Томовић Г. 1989: 147)
Имајући у виду да жупана Брајана и Степана Брајанића дели преко 100.
година јасно је да му Степан може бити чак четврто–пето колено.

Угљеша, Бранко Младијеновић и војвода Мирко”. (Орбин М.

2006: 42–43) Очигледно је да многа имена и презимена Орбин
не даје у изворном облику тако да је Грегорије од Гргур, Брајко
од Брајан, Раосав од Радослав,6 Расисаљић је од Растислалић,
Братко од Вратко, Младијеновић је од Младеновић. Орбини је
побројао браћу Растислалић по старости а они се, уствари, зо-
ву: Брајан, Радослав и Бранко. Ако се упореде Повеља Котора-
нима и Орбинови подаци видимо да се нека имена понављају
као што је то ћесар Гргур,7 кнез Вратко,8 челник Обрад9 и Бран-
ко Растислалић. Радован Растислалић се код Орбина назива
Раосав – Радослав. Орбинијев потпуно непознати војвода Мир-
ко је, заправо, војвода Марко.10
6. Руварац је Радослава Растислалића знао као Радована. (Руварац И. 1887:

196)
7. Овај Гргур је први који је дошао до звања ћесар, а то значи после Душано-
вог крунисања за цара и увођења царских титула попут Византије. Ћесар Гр-
гур се налази међу приложницима Душанове задужбине Св. Архангела. (С.
Новаковић, Законски споменици, стр. 686) Сматра се да је у питању ћесар Гр-
гур Голубић који никада није постао обласни господар и да је титулу добио
од српских владара при женидби са неком Немањић. Гргур је са својим бра-
том Иваном Голубићем, 1362. године, добио дубровачко грађанско право.
(Јиречек К. 1978: 532) Помиње се и ћесар Гргур, син севастократора Бранка
Младеновог, који је, наводно, у време краља Стефана Дечанског до титуле
дошао женидбом са Теодором о којој се незна готово ништа (као што је то
случај и о Воиновој Теодори). Зна се да се „Теодора Гргурова” удала за краља
Марка. Марко је Теодору дао Радославу Хлапену а за узврат је добио за жену
Јелену, Хлапенову кћер. Потом је Хлапен одагнао Теодору и узео Ирину,
удовицу ћесара Прељуба. Гргур Бранковић је једно време држао Тетово и По-
лог. Одбачена је тврдња да Гргур Бранковић никада није носио титулу ћеса-
ра и да је постојао само ћесар Гргур Голубић пошто се помиње и ћесар Гргур
који се не може поистоветити са Гргуром Голубићем. (Шуица М. 1995:
163–172)

Орбини даје и опширније податке о Бранку Растислалићу.

(Орбин М. 2006: 177–178) Наиме, једном приликом када су
Бранко Растислалић и његов нећак Владислав, вероватно син
Радослављев, ишли у лов са Вуком, оцем босанског војводе
Влатка Вуковића, догодило се да је један од Бранкових слугу
убио Вуковог хрта.11 Због тога је дошло до свађе а потом и туче
између Вука и Бранка. Вук је смртно ранио Бранка и зато је мо-
рао да бежи у Угарску где је остао извесно време. Када је успео
да се нагоди са Бранковим рођацима, највероватније са њего-
8. Велики кнез Вратко је пореклом од Вукана Немањића, великог кнеза и

краља Дукље. Он је отац кнегиње Милице и, од око 1353. године, таст кнеза
Лазара. Умро је 10. маја, око 1360. године. Вратко се сматра праунуком Вука-
на, најстаријег сина Стефана Немање. Он је по том схватању био син Врати-
слављев а унук Димитрија Вратка, монашког имена Давид (1268) (Спасић Д.
Палавестра А. Мрђеновић Д. 1991: 113). Имајући у виду помен Димитрија
Вратка, 1268. године, прозилази да он не може бити син Вукана, великог кне-
за и краља Дукље. По свему судећи, Димитрије Вратко је Вуканов праунук
или чукунунук, односно унук или праунук Стефана (Немање), краља Дукље.
(Андрејић Ж. 2005: 63)
9. Челник Обрад је, највероватније, Обрад Зорка, кефалија у Конавлима и
господар Требиња. Он је по свему био човек Алтомана Војиновића а потом
његовог сина жупана Николе. Међутим, кнез Обрад Зорка је изневерио Ни-
колу Алтомановића не примивши га у град Клобук, 1373. године. (Михаљчић
Р. 1989: 137, 160, 222, 229, 234)
10. У војводи Марку би смо могли препознати, на првом месту, потоњег
краља Марка, сина деспота и краља Вукашина а поготову и зато што Орбини
помиње у то време Вукашина као челника (великог), а исто тако и Угљешу
(челника).
11. Убиство пса у лову може бити и нека метафора за неверство. Дукљанин
каже да је млади Техомил, син попа из Рабике, у лову убио кучку Палузију
свом господару Будиславу, кнезу Мораве, 933. године. „И обузет страхом, јер
ју је кнез веома волео, утекне и дође Чаславу”. (Perčić E. 1999: 56–57) (Ан-
дрејић Ж. 2011 ц: 35–36)

вим младим сином Радичем, братом Радославом и синовцем

Владиславом, Вук је дошао на двор српског цара и пошто се ис-
такао добио је Рудине „и још многе земље” којима је господа-
рио и његов отац. Ту га је на превару убио један од Растисла-
лића, највероватније један од поменутих, 1359. године. Орбини
каже за Вука да је рођен 1317. године и да потиче од неког кнеза
Рудина у Захумљу. Очито да се Бранкова смрт догодила још за
живота цара Душана. Могло би се рећи око 1346–1355. године.
Овај Орбинов податак о неименованом Вуковом оцу, рудин-
ском кнезу, интересантан је зато што су то земље Војиновића
који су у то време били најмоћнија властела на Душановом
двору. Вук је родоначелник властеле која је, сматра се у нашој
науци, добила име по месту Косач. Почетне земље које Косаче
поседују су, сматра Јиречек, планински крајеви око ушћа Таре
и Пиве и у горњем Подрињу око Фоче. (Јиречек К. 1978: 261)
Имајући у ово у виду произилази да су после Вукове смрти из-
губили хумске земље. Тек касније су се њихови поседи проши-
рили на целу хумску земљу и шире тако да су они постали нај-
моћнији великаши босанске краљевине. Вуков син Влатко
први пут се помиње 1378. године; затим је као војвода босанске
војске потукао Турке код Билеће, 1388. године; предводио бо-
санску војску у боји на Косову са кога се вратио „победоносно
и са малим губицима” и умро 1392. године. (Пурковић М. 1978:
12) Имајући у виду да је Вук рођен 1317. године лако се да за-
кључити да је после доспевања до пунолетства, 1332. године,
ожењен и да је већ идуће, 1333. године, рођен Влатко Вуковић.
Дакле, Вук се оженио исте година када се краљ Душан по други
пут оженио бугарском принцезом. Влатко је постао пунолетан
1347. године тако да се да наслутити да се завадио у лову са Рас-
тислалићима и убио Бранка бар неколико година касније, око
1352.

Треба усмерити пажњу и ка томе какво претходно прија-

тељство је спајало Вука и Растислалиће. Види се да су Расти-
слалићи били у лову и у гостима код Вука, а то значи негде на
простору Рудина и његових земаља. Бранков слуга је убио пса
домаћину и вероватно је то платио главом јер се се затим Бран-
ко завадио са Вуком који га је у оружаном обрачуну убио. У ло-
ву су, највероватније учествовали и Вукови синови Влатко и
Храња. Вук је тада, 1350. године, имао око 33 године, Влатко око
седамнест а и Храња је са око 15. година био пунолетан. У овом
сукобу је пријатељство, а могуће је и добри родбински односи,
прерасло у непријатељство које је заборављено тек 1359. године
када су се Растислалићи осветили убивши Вука. Помишљамо
да је нека девојка из Растислалића била удата за Вука. То би
значило да су Влатко Вуковић, савезник у боју на Косову, био
сродник кнеза Лазара преко Растислалића.
Једини аутентичан податак о Растислалићима даје дубро-
вачки извор о спору око царина Растислалића, од 26. фебруара
1361. године. Оберко Пањуревић и Ђорђе, нећак Марина Бара-
нина, жалили су се да су држали царине Растислалића када их
је напао и опљачкао Џиво Јунија Ђорђић и одузео им царину.
Очевици тог догађаја били су Гојан и Радослав Хлаповић и
Брајан Ненадић. Код господара, неког од Растислалића, нису
добили заштиту и зато су се обратили дубровачком суду.
Брајан Ненадић и његов брат Брајко су били закупци на тери-
торији жупана Николе Алтомановића у рударској области у
Подрињу. Имајући то у виду Г. Томовић сматра да и царине
Растислалића треба тражити у близини рудника Сребрнице и
Црнче. (Томовић Г. 1989: 149)
Орбини помиње Растислалиће и када говори о кнезу Лазару
и његовом владарском успону. (Орбин М. 2006: 93) Када је Ла-
зар постао господар до Дунава, некадашње земље краља Драгу-

тина, потчинио је Растислалиће и другу властелу при чему је

неке утамничио, а неке прогнао. Том приликом је, 1379. годи-
не, кнез Лазар „расуо” господара Браничева, Радича Бранко-
вић, сина Бранка Растислалића. (Стојановић С. 1927: 214, 287)
Орбинијев податак да је Вук, син Бранков, добио од цара Ду-
шана предео уз Дунав тумачи се правилно од стране Ћирко-
вића као да је у питању потомак Бранка Растислалића. (Орбин
М. 2006: 42, 323) Остаје отворено питање да ли су и Вук и Радич
браћа или су у питању отац и син. Постоји податак да су Ду-
бровчани држали царине Растислалића, 1361. године, а то гово-
ри да су они и даље врло моћни пошто самостално издају ца-
рине под закуп. Не каже се у којим областима су ове царине,
али Динић сматра да је у питању Подунавље и Браничево, ко-
јима влада Радич Бранковић од почетка власти цара Уроша.
(Динић М. 1953: 140–141) Г. Томовић сматра да су царине Ра-
стислалића, које се помињу у дубровачким изворима, на Дри-
ни а не у Подунављу. Из тих разлога она сматра да нема доказа
да је Браничево посед Растислалића. (Томовић Г. 1989: 149) Чи-
ни се да су и један и други у праву и да су земље Растислалића
на северу српске државе, јужно од Саве и Дунава до Рудника и
Ужица, као и од Дрине до Кучајских планина на истоку.
Око 1361. године господар браничева је Радич Бранковић,
син Бранка Растислалића. Растислалиће и њихове земље је
кнез Лазар потрчинио, око 1379–1380. године. „Расипа кнез Ла-
зар Радича Бранковића у Браничеву”. (Динић М. 1953: 139–144)
Једно народно предање оснивање манастира Витовнице дово-
ди у везу са краљем Милутином (Кнежевић Б. 1997: 47–50), а
друго да је цркву саградио Вук Бранковић, зет кнеза Лазара
(Каниц Ф. 1985: 222). Међутим, цркву у жупи Витовница и исто-
именом месту саградио је Вук Бранковић Растислалић. Вуку
Бранковићу се приписују многе цркве, али су све порушене.

Народно памћење је погрешно јер је неоправдано једначило

Вука Бранковића, господара Косова и Вука Бранковића Расти-
слалића, господара Браничева и Кучева. Кнез Лазар се сукобио
са Растислалићима и после победе их је развластио. Дуго је
требало да се докаже тврдња народне епике да Вук Бранковић
није издао свога таста, кнеза Лазара, у боју на Косову. (Благоје-
вић М. 2009: 7–41) Имајући у виду мешање Вука Бранковог Ра-
стислалића и кнежевог зета Вука Бранковића у вези градње цр-
кава у Браничеву, а све у вези сукоба са кнезом Лазаром, разу-
ме се да је „издаја” Вука Бранковића Растислалића приписана
неоправдано овом другом.
О неком преузимању права Растислалића од стране кнеза
Лазара може да сведочи и недовољно јасно тумачење записа за
манастир Раваницу у Турском попису, из 1476. године, а које
иде у правцу разоткривања истих заблуда: „Манастир Равани-
ца, у њему почивају Лазаревићи и Вуковићи”. (Миљковић Е.,
Крстић А. 2007: 224) Вуковићи могу бити само Вук Бранковић
Растислалић и његови потомци (Радич Бранковић Вуковић и
други).
У близини села Куле налази се манастир Брадача посвећен
Благовештењу који се, такође, доводи у везу са Вуком Бранко-
вићем али и са Павлом Радичем (Обрадовић Р. 2003. 229–230).
Павле Радич није документован у историјским изворима и по
свему судећи у питању је син Радича Бранковића. По народ-
ном предању, за Павла Радича се везује и оснивање манастира
Заова, Рукумија и Сестрољин. Догађаји за градњу ових мана-
стира се везују за кнеза Лазара и легенду о смрти Павлове се-
стре Јелице, око 1385. године. Овај немио догађај се збио на дан
Св. Илије, 20. јул / 2. август, у дому кнежевог властелина Павла
Радича који је владао овим пределима као „кнез Стига”. По-
стоји тврдња да је двор Павла Радича био у Заови. Павле и ње-

гов брат /Радул/ су били вазали кнеза Лазара. (Митошевић Д.

1991: 105; Обрадовић Р. 2003: 247, 248)
Најзначајнији сачувани средњовековни споменик у Хомољу
је црква Св. Николе, у Тргу код Жагубице. Црква је била по-
свећена Рођењу Богородице – Малој Госпођи. (Петковић В.
1950: 331–332) О њеној градњи нема помена сем предања које је
забележено 1733. године у коме се тврди да је саграђена пре 460.
година, односно 1274. године. На основу сачуваног натписа из
1382–1383. године види се да је пре ове године саграђен ексо-
нарстекс. Дакле, ексонартекс је изграђен већ у време власти Ву-
ка Бранковића Растислалића над Браничевом.
О. Д. Пирх је записао да је у селу Миливи било седиште Вука
Бранковића и да је видео рушевине његове цркве и његовог
двора. (Ветнић С. 2002: 239–240) У селу постоје три развалине за
које предање тврди да су старе цркве. Један део села се зове
Прњавор (Зиројевић О. 1985: 148) што јасно говори да је ово био
метох неког већег манастира. Откопани су остаци цркве Св.
Николе код пећине и врела реке Миливе. Суботица у Ресави
није истоветна са селом и тргом из Раваничке повеље кнеза Ла-
зара која је била у Лучици. Ово је Суботица у којој је румелиј-
ски беглербег Махмуд-паша Анђеловић, 8. маја 1458. године,
примио посланике из Дубровника (Исто: 43) ради преговора и
у време предаје тврђаве Ресава. У селу Суботица, у потесу
„Бранковац”, налазе се остаци „велике цркве-манастира” чији
је ктитор, према легенди, био Вук Бранковић (Растислалић).
(Ветнић С. 2002: 237) Боравак кнеза Лазара у Миливи опомиње
на значај овог места и у претходном времену и индиректно
сведочи о постојању двора. Заправо, Милива са двором Вука
Бранковића Растислалића је после његовог расапа прешла у
посед неког другог значајног властелина.

Најстарији брат Брајан се не помиње у свим овим догађаји-

ма тако да се може претпоставити да у њима није учествовао
због одсуства или је умро пре догађаја из око 1352. године.
Остаје нејасно коју област је држао Брајан. Уколико је Радич
Растислалић држао и Браничево и Кучево онда су то оне земље
поред Дунава које је по Орбинију цар Душан дао Вуку Бранко-
вом. Остаје да се у домену претпоставки размишља коју област
је имао Радослав Растиславић и његов син Владислав. У сваком
случају, уколико су били суседи њихове области су биле јужно
и југозападно од Браничева и Кучева. Биле би то области Лепе-
нице, Рудника и Борча и, на југозападу, Црна Гора са Загорјем
и Лужницом где се налази Каран.
И Владислав Растислалић као да се више не помиње у изво-
рима у периоду 1350–1375. године и само се може претпостави-
ти да је био син Радослављев и да је и он учествовао у догађаји-
ма око Бранковог убиства у лову, а касније и у осветничком
убиству рудинског властелина Вука. Међутим, Лукари и Ор-
бини знају за извесног Владислава кнеза „di Uszic” (Ужица) са
којим су Дубровчани ратовали пре сукоба са Николом Алтома-
новићем. (Орбин М. 2006: CLXIII) Кнез Владислав би могао би-
ти Владислав Растиславић. Са овим Владиславом и временом
треће четвртине XIV века се може довести у везу „војвода Вла-
дислав”, власник луксузног златног прстена који је пронађен у
непосредној близини Беле цркве у селу Карану. (Радојковић Б.
1969: 353, сл. 129; Милошевић Д. 1990: кат. бр. 231; Иванић Б.
1998: 34)12 Ово је једини примерак прстена на коме је приказан
лик његовог власника. Лик представља старијег човека an face,
робусног лица са грубим широким носем и истакнутим очи-
ма, дуге косе која заклања уши, кратке али густе браде и брко-
ва. Постављајући свој лик на прстен власник је истакао свој вр-
ло висок положај. Околности овог налаза наводе на логичну

помисао да власник није своједобно изгубио овај вредан пр-

стен већ да је морао бити сахрањен са њим. Место налаза овог
прстена и довођење у везу са гробом војводе Владислава логи-
чно нас упућује на некрополу испред или гробове унутар Беле
цркве каранске где су сахрањени чланови Брајанове ктиторске
породице. Довођење у везу гробног места војводе Владислава
са жупаном Петром Брајаном и гробовима у његовој мемори-
јалној цркви у Карану нас упућују на то да су у питању двојица
Растислалића: Брајан и његов синовац Владислав. Они су вла-
дали простором између планинског венца: Соколска плани-
на–Медведник–Повлен–Маљен–Сувобор–Рудник, на северу и
планинског венца: Голија–Чемерница–река Увац, на југу. Гра-
ницу овог простора на западу представља река Дрина, а на
истоку линија коју чине планине: Рудник–Велики Ву-
јан–Чемерно–Радочело. Ова велика област је у средњем веку
позната као Земља Моравице и поклапала се са територијом
Моравичке епископије са седиштем у Св. Ахилију у Ариљу.
(Радојковић Б. 1969: 353, сл. 129; Милошевић Д. 1990: кат. бр. 231;
Иванић Б. 1998: 34)
Блиску родбинску везу кнеза Лазара са Растислалилићима
утврдили смо на основу читања живописа Беле цркве у Кара-
ну, (Андрејић Ж. 2010: 7–37; Исти. 2011: 123–128; Исти. 2011 б:
115) а преко извора и живописа Велуће доказали смо да је краљ
12. На основу неких хронолошких датација овог прстена у XV век Г. Томо-
вић сматра да је област Карана у време српске депотовине била одређена
власт под управом војводе Владислава. (Томовић Г. 1989: 162) Међутим, Г. То-
мовић је изгубила из вида један важан податак. Уколико је у питању XV век,
војвода Владислав из Карана може се повезати са оним знатним и омиљеним
Владиславом, властелином деспота Стефана, који је убијен у побуни рудара
у Сребрници. (Филозоф К. 1989: 123) Али, по свему судећи, хронологија Г. То-
мовић у вези прстена са натписом Владислав није тачна.

Душан у првом браку био ожењен Маријом, ћерком великог

деспота Иваниша. (Андрејић Ж. 1996: 56–59, 72; Андрејић Ж.
2002: 143–144, 165; Андрејић Ж. 2005: стр. 19–20, 59) Душана је
оженио отац Стефан Дечански после крунисања за „младог
краља”, када је постао пунолетан, 1323. године. Позивајући се
на српске савремене изворе и на поменуте византијске истори-
чаре доказивали смо да је у овом браку Душан добио сина Ла-
зара, потоњег српског великог кнеза и владара. Лазар је рођен
1325. године (Андрејић Ж. 1996: 57; Андрејић Ж. 2002: 141–143;
Исти. 2011 б: 99, 101) 13 и према томе произилази да је Лазар у
време сликања Беле цркве у Карану имао око 14. година и да је
он овде поред оца Душана и насликан у орнату и са скиптром
какав обично носе некрунисани владарски синови. Иако је до-
ста оштећен „портрет Душановог сина Лазара” у Карану види
се да има кратку црну косу, да је голобрад и да се истиче дуг и
снажан нос што му даје доста старији изглед. Овај портрет има
неодољиве сличности са изгледом „господина кнеза Лазара” на
његовом новцу из млађих дана где је, такође, голобрад, густе а
краће косе и са великим носем. (Димитријевић С. 1997: 82, бр.
54; Исти, 2001: 315)
13. Наша историјска наука је озваничила интерпретацију по којој је Лазар

рођен 1329. године и да је, према томе, у време Косовског боја, у време смрти
имао око 60. година. Још од Руварца су одбачене тврдње П. Срећковића и Ч.
Мијатовића да је Лазар рођен 1322–23. године као и то да је на Душанов двор
дошао врло рано, када је напунио 16. година, 1338–39, а да је са двора отишао
као кнез када је добио на управу „државу краља Драгутина”, око 1347. године.
(Руварац И. 1992: 22) Руварац је ове тврдње одбацивао имајући у виду да је
Лазар био у браку само са Милицом, од 1344–45. године, као и тада успо-
стављену хронологију њихове деце, а понајвише ћерке Маре и њених синова.
(Исто: 23)

Када је дошло до великих промена после свргавања Стефана

Дечанског и преврата у Бугарској, 1331. године, Душан је
одагнао Марију Драгаш да би се оженио бугарском принцезом
која је том приликом добила титуларно име Јелена. По свему
произилази да је Марија, Лазарова мајка, по вољи или уз са-
гласност краља Душана, преудата за логотета Припца. У овом
браку Марија је имала кћер Драгану која ће бити удата за вели-
ког челника Мусу. (Андрејић Ж. 2002: 144)
А Урош V, син из актуелног међудинастичког брака, постао
је први очев наследник преко кога се имала успоставити даља
законска вертикала српске владарске лозе Немањина колена.
Свођење принца Лазара на чин обичног дворјанина је после-
дица новонасталог стања у другом браку краља Душана. Урош
је наследник престола, а Лазар је стављен на маргину бочних
наследника.
Више пута, у претходним истраживањима, долазили смо до
закључка да је и кнез Лазар био ожењен пре брака са Милицом.
Са Милицом га је оженио цар Душан, сматра се, 1353. године, а
тада је Лазар имао 28. година. Већ смо истакли да је из првог
Лазаревог брака најстарији син Добровој који се редовно по-
миње у изворима.14 Имајућу у виду изворе, још је Руварац при-
хватио да је кнез Лазар имао три сина, али са Милицом, како то
тврди Константин Филозоф: Стефана, Вука и Добровоја, сма-
трајући да је Добровој био најмлађи и да је млад преминуо.
(Руварац И. 1887 : 21) Добровој15 је могао бити рођен 1340. годи-
не и тако би у време Косовске битке, 1389. године, кад је заједно
14. Филозоф К. 1989: 82. Пошто је Константин Филозоф савременик деспота
Стефана овај његов податак је поуздан. Касније се у српским родословима и
летописима стално помиње и трећи Лазаров син Добровој, али најчешће се
наводи први по реду.

са оцем посечен, имао 49. година. (Андрејић Ж. 2002: 156; Ан-

дрејић Ж. 2005: 67–69; Исти. 2011 б: 101, 115) Дакле, у око 50. го-
дина.
Имајући у виду све ово, као и то да су у владарском ансамблу
и ктиторској поворци присутни Лазар, син краља Душана и не-
позната девојчица, кћи жупана Брајана сасвим јасно произи-
лази да су они у некој великој међузависности. Заправо, сма-
трамо да историјски живопис у Белој цркви каранској сведочи
и о женидби некрунисаног принца Лазара са ћерком високог и
заслужног Душановог властелина Брајана. Нова Лазарова же-
нидба, 1353. године, имала је за последицу да је његова прва
супруга примила монашки чин, да се вратила у Каран, у
област жупана Владислава, свог брата од стрица и да је том
приликом дала да се зазида јужни улаз иконостаса Беле цркве
и живопише толико чувена фреска Богородица Тројеручица и
код њених ногу свој лик у проскинези. (Андрејић Ж. 2010: 7–37)
Да је кнез Лазар морао имати мушког потомка пре рођења
сина Стефана иде у прилог још једна врло важна чињеница.
Приликом проглашења за владара Србије на црквено-држав-
ном сабору у Пећи, 1373. године, поред утврђивања Лазарових
права на основу крви и лозе, морало се водити рачуна и о томе
да ли је имао мушког потомка. У противном то би била окол-
ност која је подразумевала нестабилности власти у следећем
периоду и то би представљало велику сметњу. У време призна-
15. Интересантно је напоменути, од прве половине XIV века појављује се ви-
ше личности са именом Добровој: старији син великог кнеза Стефана Воји-
слава, најстарији син кнеза Лазара, најмлађи брат војводе Радича Црноје-
вића... Имајући у виду одсуство било каквих информација о овим личности-
ма поједини наши историчари су склони да верују да „име Добровој попри-
мило је легендарни призвук” (Михаљчић Р. 2001: 208) са чиме се очигледно
не можемо сложити.

вања Лазар је био у одмаклом животном добу, 44–48. години, а

Добровој је могао имати око, или нешто преко, тридесет годи-
на. Шта више, Добровој је могао бити давно ожењен и, такође,
имати потомство. Добровојева женидба је могла бити при сту-
пању у пунолетство, 1354. године. Познато је да Лазар у време
ступања на трон Србије има са кнегињом Милицом само кће-
ри, а да је са њом сина Стефана добио после проглашења за
владара.
Кнез Лазар је после смрти таста Брајана и Владислава Рас-
тислалића истакао права на њихове области. До тих права је
коначно дошао када је поразио Николу Алтомановића и пре-
узео град Ужице и област Моравице и „расуо” Радича Бранко-
вића који је владао Кучевом и Браничевом. По свему судећи,
кнез Лазар је ове области дао на управу свом сину Добровоју
који је на њих полагао природна права преко мајке и дедова,
Брајана и Владислава. Са војском из ових крајева, Добровој је
учествовао у Косовском боју где је заједно са оцем и убијен.
О времену смрти Добровоја – Добривоја не долазимо преко
српских већ преко турских извора. Непознати писац (Григо-
рије Цамблак) је забележио да „би ту и убијен, па и онај дивни
муж свети кнез Лазар... и ухватише га, и приведен би с мно-
штвом властеле његове, као овце на клање. Тада би одсечена
часна глава његова с мноштвом му властеле...”. (Павловић Д.
Маринковић Р. 1959: 150) Константин Филозоф, 1433. године,
каже да се „... и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу
венцем мучеништва... Постиже (Лазар) блажену смрт тако што
му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно
да погину пре њега, да не виде његову смрт”. (Филозоф К. 1989:
85) Турски хроничар Уруџ (XV век) описује погубљење кнеза
Лазара на Косову на следећи начин: „У том боју ухватише де-
спота Лаз-оглију са сином и допремише их пред господара на-

рода... Бајазит хан изда наредбу. Обојицу погубише...”. Ашик

паша Заде (XV век) наводи Лазареву поруку Мурату пред бој
на Косову и описује његово погубљење: „Доведи заједно са со-
бом и своје синове. И ја имам сина, ја сам такође одлучио до-
вести га са собом... Допремише Лаза(ра) с његовим сином. И
њих доведоше у стање, које им приликоваше”. (Олесницки А.
1934: 77) Доказ више да је Добровој био ухваћен и погубљен са
оцем, кнезом Лазаром, налазимо и у илустрацијама које при-
казују погубљење кнеза Лазара. У Другом Остермановом тому,
средина XVI века, приказује се одсецање глава две личности
обучене у пурпурну владарску одећу. Једној, вероватно кнезу
Лазару, одсечена је глава а другој која очекује погубљење су ве-
зане руке. И у Турској хроници, из 1577. године, Фајерабенд је
поред Лазара приказао погубљење још једне значајне лично-
сти. (Медаковић Д. 1990: Т. IX, сл. 8 и 9) Константин Михајло-
вић је располагао податком да је поред осталих са Лазаром по-
губљен топлички војводa Крајимир. (Михајловић К. 1986: 99)
Турски хроничар Нешри наводи да је Лазар поручио Мурату:
„Јер и ја ћу у овај бој доћи са свим својим синовима”. (Зироје-
вић О. 1991: 31) Орбини први бележи да је Прибац Хребељано-
вић, властелин и великаш, био отац кнеза Лазара као и да је Ла-
зар у младости био дворјанин цара Душана. Међутим, потпу-
но неосновано, Орбини тврди да је Лазар имао само једног
сина што даје на знање да није користио ни дело Константина
Филозофа. (Орбини М. 1968: 93–94)
Нерасветљених родбинских веза кнеза Лазара и Милице има
још. Познат је само брат кнегиње Милице, жупан Никола, који
је био нешто старији од ње, највероватније, рођен око
1330–1335. године. О њему се незна готово ништа. Они су били
деца кнеза Димитрија Вратка, а унуци кнеза Вратка – Врати-
слава (+1360). (Андрејић Ж. 2005: 63; Исти. 2011 б: 105) За кнеза

Лазара се зна једино да је имао сестру Драгињу – Драгану, која

је била утада за челника Мусу, који је, заправо, Димитрије Му-
саки (Андрејић Ж. 2003: 60–64; Андрејић Ж. 2005: 60; Исти. 2011
б: 100) и са којим је имала синове: Стефана, Лазара и Јована.
Стефан и Лазар су погинули на Косову, 1389. године, а Јован је
био еписком Топлице. По свему судећи, само је Лазар Мусић
имао сина по имену Стефан који је касније живео у Котору.
(Спасић Д. Палавестра А. Мрђеновић Д. 1991: 115–116)
Нејасан је и родбински однос између кнеза Лазара и породи-
це петрушког жупана Вукослава. Вукослав је имао синове вој-
воду Црепа и Држмана – монаха Дионисја. Кнез Лазар назива
Црепа „братом”, после 1375. године, али се то у нашој науци не
узима у значењу крвне везе и објашњава грађењем Раванице
на баштини Вукославића. Војводе Цреп и Витомир су победи-
ли Турке на Дубравници, 1380. године. Цреп је имао кћер и си-
на који су се замонашили, Анисију и Венедикта. Грачанички и
новобрдски митрополит Венедикт, син чувеног Црепа, војводе
кнеза Лазара, добио је на доживотно уживање даровницом де-
спота Ђурђа и Лазара, 6. септембра 1456. године, властелинство
манастира Св. Ђорђа на реци Враћевшници. (Грујић Р. 1934:
50–51) По свему судећи Цреп је погинуо на Косову, 1389. годи-
не. Ми смо претпоставили да је Вукослава супруга Вукашина,
ризничара деспота Стефана, суктитор манастира Руденице,
1410. године, о којој нема података у изворима, могла бити кћи
војводе Црепа а унука жупана Вукослава.16 Сасвим је логично
да је Вукослава добила име по деди, жупану Вукославу. (Ан-
16. У ктиторској композицији манастира Руденице Вукослава је приказана
на јединствен начин. Она је, иако жена, припасана металним појасом о који
је окачила белу марамицу. Вукосава је једина жена која је приказана на при-
лику владара и високих достојанственика.

дрејић Ж. 2010 б: 222) У складу стим и мирско име монаха Вене-

дикта би могло бити Вукослав.
Још загонетнији је родбински однос кнегиње Милице и де-
спота Стефана са Видославом, супругом војводе Николе
Зојића, за коју у повељи светогорском манастиру Св. Пантелеј-
мона само кажу „сродница наша”. Војвода Никола Зојић, пре-
ма повељи из око 1400. године, замонашио се заједно са супру-
гом Видославом и четири кћери пошто је разбаштињен после
неуспеле побуне у којој је учествовао против кнеза Стефана. У
Житију деспота Стефана Лазаревића стоји да се још против
кнеза Лазара, пре 1389. године, побунила властела Новак (Бе-
лоцрквић) и Никола Зојић. Кнез Лазар их потом „отпочетка по-
кори и стави под ноге своје”. (Филозоф К. 1989: 88) Ако је војво-
да Никола још у то време активан онда се да претпоставити да
је учествовао у Косовском боју, 1389. године. Односно, учество-
вао је и преживео или није учествовао због неслагања са кне-
зом Лазаром. Изгледа да је Зојић био пријатељ Дубровчана и
утицајан код Турака. Николи Зојићу се, 1. октобра 1397. године,
обраћају Дубровчани молећи га да се заузме код Турака за без-
бедност својих трговаца. (Стојановић Љ. 1934: 252) 17 Већ идуће
1398. године, после неуспелог похода Турака на Босну, против
деспота Стефана се побунила иста она властела коју је његов
отац потчинио, војводе Никола и Новак. Константин Филозоф
каже да је међу Стефановом незадовољном властелом било
оних „Који су гледали да се са њим изједначе и измакну испод
његове власти и измислиће многе тешке кривице против ње-
га”. Произилази да су Никола и Новак ступили у преговоре са
султаном Бајазитом са намером да им призна статус обласних
господара и при томе су оптужили кнеза Стефана да подстиче
17. Стојановић Љ. 1934: 252.

Угре против Турака тврдећи да су самостални и да хоће да слу-

же Бајазитовој држави. Монахиња Јефимија је забележила „и
подигоше на њих велику буну они који једу хлеб Лазареве де-
це”. (Пурковић М. 1978: 47) У пролеће исте године, деспот од-
лучном акцијом наступа и хвата војводу Новака, кога погуби, а
Никола Зојић18 бежи у тврђаву Островица. Зојић се спасао тако
што се са женом Видославом и четири кћери замонашио и ти-
ме је уклоњен из политике и борбе за власт, а потом је због не-
верства разбаштињен. О њему више нема помена у изворима.19
По свему судећи, војвода Никола Зојић је био један од нај-
већих феудалаца у време кнеза Лазара, а поготову после боја на
Косову, 1389. године, у држави кнеза Стефана. Његова моћ про-
истиче на основу владања областима са средиштем које пред-
ставља планина Рудник богата рудницима сребра. Његово
18. У Ваљевском крају је забележена у народу интересантна легенда о Нико-
ли Зојићу и Новаку Белоцрквићу. Наводно, Никола је имао поседе и град у
том крају. Негде између села Причевића, Каменице и Мајиновића се налазио
његов град који је добио од Угара зато што је убио неког витеза Лауша. Но-
ваков замак је био у селу Белотићу и, такође, добијен од Угара за неке заслу-
ге. Витешке турнире је организовао код Рађевог камена у атару села Бела Цр-
ква. Никола и Новак су пришли Николи Алтомановићу против кнеза Лазара
и зато им је дао војводске титуле. Николи је дао и град „Остров” на Руднику.
Учестовали су у сукобу код Ужица, а када је Алтомановић побеђен Никола
Зојић је побегао у Острово и затворио се али је челник, наводно, Радич По-
ступович заузео град. Николу је одвео у манастир где се овај покајао и замо-
нашио. Новак Белоцрквић је побегао у босанску Сребрницу и не зна се шта
је било са њим. (Исаиловић М. 1989: 174–176) Очигледно су овде спојене две
Николине побуне, она прва против Лазара и она друга против деспота Сте-
фана.
19. Филозоф К. 1989: 88. Неки Зојићи су постојали у Лики. Доротеја, кћи Гру-
бише Зојића, удовица Николе Банића из Сења и њен син Никола се
појављују око 1457. године. Доротеју и њеног сина је из турског ропства от-
купио Дубровчанин Живан Сирчевић. (Спремић М. 2005: 89)

главно упориште и седиште је био град Островица. После

стављања Зојића под своју власт кнез Лазар је овог моћног
властелина хтео да веже и женидбом за неку своју млађу сестру
Видославу. Никола Зојић се могао оженити после 1373. године.
Тада је морао имати око 20. година, а то подразумева да је ро-
ђен око 1353. године. Дакле, око 1398. године, када је замона-
шен, Никола Зојић има око 55. година. Пошто се каже да су Ни-
кола и Видослава заједно замонашени са четири кћери то се
подразумева да оне нису биле удате. Најстарија би имала око
25. година. Постоји могућност да је Николина најстарија кћер
добила име према мајци и да је била удата за војводу Новака
Белоцрквића и да се после погубљења супруга замонашила.
Доводећи то у везу са повељом монахиње Евгеније (књегиње
Милице и њених синова Стефана и Вука) манастиру Св. Пан-
телејмона, где се за Видославу жену војводе Николе каже да је
она „сродница наша”, извели смо претпоставку да је Видосла-
ва, уствари, друга сестра кнеза Лазара по мајци о којој се мало
зна. Тако би Никола био зет кнеза Лазара, а Видослава тетка
кнезу Стефану.
О пореклу значајне властеле Растислалић нема података.
Може се претпоставити да је њихов предак извесни Растислав.
Не мора се, како се то чини, одбацити свака претпоставка да су
Растислалићи пореклом од галичког кнеза Ростислава – Рас-
тислава Михајловича, зета угарског краља Беле IV, који је вла-
дао Мачвом, Београдом, Кучевом и Браничевом.
Ростислав је био најстарији син черниговског кнеза Михаи-
ла Всеволдовича. Растислав је рођен око 1225. године а када је
имао само четири године постављен је за кнеза у Новгороду
Великом. Михајло је био ожењен Јеленом, сестром галичког
кнеза Данила Романовича, али се са њим сукобио и пошто га је
поразио на престо Галиције су постављени Михајло и његов

син, 1235. године. Михајло је освојио Кијев, 1238. године, а свог

тринестогодишњег сина оставио је да влада Галичом. Када је
Растислав, 1238. године, отишао у поход на Литву у Галич је
ушао Данило Романович. Растислав се склонио на угарски
двор, 1240. године, а за њим се из Кијева упутио и његов отац
уплашен од напада Џинкис канових Монгола. Монголи су по-
разили и убили Михајла Всеволдовича, 1242. године. (Харди Ђ.
2003: 15–31) Растислава је краљ Бела поставио на власт у ново-
основаној Мачванској бановини, пре 1254. године. По свему је
држао Кучево и Браничево а активно учешће је узео мешањем
у бугарске послове узевши бугарску царску титулу. Угари су
настојали да своју власт још више учрсте тако да су основали,
1272. године, бановину Браничевско-кучевску, чији је бан био
Грегорије. (М. Динић, 1978: 95) Харди прецизније тврди да је
Растислав са галичким епископом Артемијем побегао у Угар-
ску, у пролеће 1242. Коначно је остао у Угарској 1245, а добио
Мачву од свог таста, између 1247. и 1254. године. За Растислава
је, 1243. године, била удата Ана, кћи краља Беле IV и Марије
Ласкарис. Ана и Растислав су били у браку двадесет година.
Имали су синове Белу и Михајла, који су управљали Мачван-
ском бановином и једну кћер која је била удата за чешког
краља Вацлава. Растислав је умро и Ана је остала удовица, 1263.
године. (Харди Ђ. 2003: 15; Исти, 2005: 83–84) Сматра се да је
после смрти Беле и Михајла, 1272. године, род Ростиславића
изумро.
Мавро Орбин каже да је Урош I подјармио народе Срема ко-
јима је у то време владала „нека госпођа Урица која је била у
крвном сродству с угарским краљевима”. Том приликом је
краљ Урош заробио Урицу коју ће ослободити уз посредовање
Дубровчана. (Орбин М. 2006: 23) Мачванску бановину је напао
српски краљ Урош I, 1267–1268. године. Међутим, Урош је

претрпео пораз од Угара и био заробљен. (Рокаи П. Ђере З. Пал

Т. Касаш А. 2002: 85) Овај рат Уроша I за Мачву, Кучево и Бра-
ничево, наизглед освајачки, има дубљу позадину насталу на
основу женидбених права. Наиме, млади српски краљ Стефан
Немања III Урош I оженио се тзв. Јеленом Анжујском, односно
Јованом Анђео Комнен Куртне Анжу, ћерком Јована Анђела
Комнена Калојована и Матилде Куртне од Пожеге, око 1250. го-
дине. Јован Комнен Калојован је син византијског цара Исака II
(1185–1195, 1203–1204) и угарске принцезе Маргарите – Марги-
те (Марије), ћерке угарског краља Беле III (Алексија) и Маргите
Анжујске (ћерка француског краља Луја VII). Јован Анђео Ка-
лојован је био херцог Срема и Бачке, а његова супруга Маргита
Куртне Анжу господарица Пожеге (Славонске). Урошева су-
пруга Јована је добила титуларно име Јелана. Она се сматра ка-
толкињом али по свему она то није била иако је њено католи-
чко порекло неспорно. (Андрејић Ж. 2011 б: 98, 132, 150, 153, 155)
Женидбом са Јованом Анђео Комнен Куртне Анжу Урош I је
добио права на неке земље кроз мираз, највероватније, тзв.
Онострани Срем (Мачва), Кучево и Браничево. До ових права
српски краљ и његова супруга нису дошли мирним путем зато
што су њихови гаранти нестасли са историјске сцене. С друге
стране Растислав Михајловић, његова супруга Ана и њихови
потомци уживали су сву заштиту угарског краља Беле IV, иако
је он био брата од стрица Маргите – Марије Арпад Анђео. Пра-
ва на Овострани Срем и Браничево оствариће српски краљ
Драгутин, најстарији син Уроша и Јелене Анжу, женидбом са
најстаријом угарском принцезом Каталеном, ћерком краља
Стефана V, око 1270. године. Владарска права на Пожегу (Сла-
вонију), Срем и Браничево имаће и Драгутинов син, млади
краљ Владислав II. Зато су Растислав и његови потомци били
противници српских краљева Уроша I, Драгутина и Владисла-

ва II. У време власти краља Владислава II земљама краља Драгу-

тина (Славонија, Усора и Соли, Срем и Браничево) појављује се
севаст Јунак који се у једном извору доводи у везу са Растисла-
лићима који су та права изгубили али су и даље били конфро-
тирани са владајућом српском краљевском кућом, краљем Ми-
лутином.
Уважена је претпоставка да је надимак Ане, супруге Рости-
слава Михајловића, Урица. (Ћирковић С. 2006: 308) Али, шта
ако Урица и Ана Растислављева нису исте особе? Шта ако је
Урица њена Унука, кћи Михајла или Беле, иако нема података
да су они имали потомке.
Податак из једног старог записа, настао у првој половини XV
века, који је приметио своједобно Михајло Динић у вези са Рас-
тислалићима а остао не тумачен и анализиран, на неки начин
наговештава разрешење питања њиховог порекла: „Се писах аз
последни ва иноцех и грешни Евсевије, родом Србин от племе-
на по отцу Николичина, по матери же Растисала. Оцу име Бор-
ша а матери Елена, внука Јунака севастократора; в јуности же
бих слуга цара турскога Илдирима Баиазита бежав же от цара
тога ва Светоју Гору постригох се”. (Стојановић Љ. 1923: 21, бр.
6107) Динић (Динић М. 1953: 141) је Јевсевијевог деду, севасто-
кратора Јунака, за кога није јасно да ли по оцу или по мајци,
препознао у севасту Јунаку де Маноло који се помиње у једном
писму краља Владислава II, 1323. године. (Пуцић М. 1862: 3–4)
Из Јевсевијевог текста се може добро разумети да му се отац
звао Борша (вероватно Бориша) а мајка Јелена по којој себе
сматра Растислалићем. Име свог деде или бабе по мајци Јевсе-
вије није поменуо, али је поменуо њеног деду, свог прадеду, се-
вастократора Јунака. Може се претпоставити да је неки предак
и севастократора Јунака био родоначелник Растислав. Овако
гледано, Јевсевијеви деда или баба би могли бити син или

кћер Вука Бранковића Растислалића. То би несумњиво значи-

ло да Јевсевијев прадеда није севастократор Јунак, како изри-
чито тврди, већ Бранко Растислалић. Дакле, комбинација са
Вуком и Бранком Растислалићем отпада. Но, овде треба заста-
ти. Наиме, ако Јевсевије под овим деда, како што је то бивало у
средњовековним списима, неодређено каже деда, а то би могло
значити да му је севастократор прадеда или чукундена, онда
би Јунак могао бити отац Бранка Растислалића те, према томе,
и отац Радослава и Брајка – Брајана. То опет значи да би Јевсе-
вијеви претци могли водити порекло од Радослава али и од
Брајана. Помишљамо да би Јевсевије могао бити по мајци
унук Радича или Вука (Бранковића) Растислалића. Заправо,
помишљамо да би Јевсевијева мајка Јелена могла бити кћер
Вука или Радича Бранковог Растислалића.
Севаст Јунак је сведок при писању писма краља Владислава
II, 1323. године, негде на простору Сремске земље његовог оца
Драгутина, када је вођен рат за српско наслеђе са Стефаном Не-
мањом Дечанским. Дечански је брзо поразио Константина,
свог брата по оцу, који је у бекству и страдао код града Звечана,
1322. године. Међутим, главни претендент на Милутиново на-
слеђе је, на основу одлука Сабора у Дежеви, 1282. године, био
Драгутинов син Владислав II. Рат са Владиславом је потрајао
дуже јер су га помагали угарски краљ Карло Роберт и босански
бан Стефан II Котроманић. У току зиме 1323–24. године борбе
су вођене око Рудника и града Островице. Владислав је био по-
тиснут и потом је напустио земље јужно од Дунава и отишао у
Угарску где је добио у наследни посед херцештво Славонију.
(Јиречек К. 1978: 203–205) Имајући у виду Владислављево
писмо, нема сумње да му је његов дворски севаст Јунак врло
близак. Та блискст би могла водити порекло још из времена
краља Драгутина и Милутина, а од времена Сабора у Дежеви.

Уколико је отац севаста Јунака био извесни Растислав он је мо-

рао страдати у ратовима немирног времена задње четвртине
XIII века и због тога је остао непознат и неупамћен од стране
Јевсевија. Али, севаст Јунак је могао бити ожењен неком Рас-
тислалић па је зато монах Јевсевије по мајци Растислалић. То
би значило да је, рецимо, севастократор Јунак био ожењен не-
ком сестром Брајана, Радослава и Бранка Растислалића.
Интереснатно је да монах Јевсевије, из неког разлога, посе-
бно истиче за себе да је Србин и то од племена – рода Николи-
чина (Николина) који је за нас непознат. Могло би се претпо-
ставити да је у питању Никола Алтомановић и његов род а то
би значило да су се Алтомановић-Војиновићи ородили са Рас-
тислалићима. На неки начин то индицира да порекло његове
мајке Јелене, те према томе и Јунака, није српско. Ова претпо-
ставка нас опет води ка Ростиславу – Растиславу Михајловићу
чије је руско порекло несумњиво.
Андрејић Ж. (1996). Велућа Драгаша. Београд–Рача.
Андрејић Ж. (2002). Манастир Велуће. Рача.
Андрејић Ж. (2003). О српском царском челнику Муси и његовом по-
реклу. У: Рашка 38–39, Рашка.
Андрејић Ж. (2005), Света српска лоза. Рача.
Андрејић Ж. (2010). Размишљања поводом историјских сцена живо-
писа и зиданог иконостаса Беле цркве у Карану. У: Ужички
зборник 34–1. Ужице.
Андрејић Ж. (2010 б). Црква Светог Николе у Рамаћи. Рача.
Андрејић Ж. (2011). Размишљање о изворима и историји кнеза Лаза-
ра и деспота Стефана поводом нових читања живописа Велуће
и Беле цркве у Карану. У: СРЕДЊИ ВЕК у српској науци, исто-
рији, књижевности и уметности, II. Деспотовац.

Андрејић Ж. (2011 б). Света српска лоза 2. Рача.

Андрејић Ж. (2011 ц). Земља Кучево, Јасеница и Некудим. У: Мито-
лошки зборник 25. Рача.
Благојевић М. (2002). Жупа Моравица и земља Моравице. У: Свети
Ахилије у Ариљу – историја, уметност. Београд.
Благојевић М. (2009) О издаји или невери Вука Бранковића. У: Збор-
ник Матице српске за историју 79–80, Нови Сад.
Ветнић С. (2002) Цркве и манастири у поречјима Црнице са Грзом,
Раваници и Ресави, У: Митолошки зборник 6, Рача.
Грујић Р. (1934). Лична властелинства српских црквених представни-
ка у XIV и XV веку. У: Гласник скопског научног друштва XIII,
Скопље.
Динић М. (1953). Растислалићи. У: Зборник радова Византолошког
института 2. Београд.
Динић М. (1978). Српске земље у средњем веку. Београд.
Димитријевић С. (1997). Средњовековни српски новац. Београд.
Димитријевић С. (2001). Каталог збирке српског средњовековног новца
Сергија Димитријевића. Београд–Земун.
Зиројевић О. (1991). Лазарево писмо Мурату. У: Косовска битка и по-
следице. Београд.
Зиројевић О. Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до
1683. године, Београд 1985.
Иванић Б. (1998). Прстење српске средњовековне властеле. Београд.
Ивановић М. (1974). Натпис са надгробне плоче монахиње Марине из
1371. године. У: Зборник за ликовне уметности 10. Нови Сад.
Исаиловић М. (1989). Ваљево и околне области у средњем веку. Ваље-
во.
Јиречек К. (1978). Историја Срба I. Београд.
Каниц Ф. (1985) Србија – земља и становништво, I, Београд 1985.
Кашанин М. (1928). Бела црква каранска. Београд.
Кнежевић Б. (1997) Плоча са двојезичним натписом из 1218. године у
Витовници. У: Саопштења XXIX, Београд.
Медаковић Д. (1990). Косовски бој у ликовним уметностима, Београд.

Милошевић Д. (1990). Накит од XII до XV века. Београд.

Михајловић К. (1986). Јаничарове успомене или турска хроника.
Београд.
Михаљчић Р. (1989). Крај српског царства. Београд.
Михаљчић Р. (2001). Одјек титуаларног имена Немањића. У: Владар-
ске титуле обласних господара, Београд.
Митошевић Д. (1991) Манастир Брадача. У: Viminacium 6, Пожаревац.
Новаковић С. (1912). Законски споменици. Београд.
Обрадовић Р. (2003). Цркве и манастири Хомоља, Млаве и Стига. Пе-
тровац на Млави.
Олесницки А. (1934). Турски извори о косовском боју. У: Гласник
Скопског научног друштва XIV. Скопље.
Орбин М. (2006). Краљевство Словена. Београд.
Павловић Д. Маринковић Р. (1959). Из наше књижевности феудалног
доба. Сарајево.
Познановић Р. (1996). Бела црква у Карану. Ужице.
Пурковић М. (1978). Кнез и деспот Стефан Лазаревић. Београд.
Пуцић М. (1862). Споменици српски II. Београд.
Радојковић Б. (1969). Накит код Срба. Београд.
Рокаи П. Ђере З. Пал Т. Касаш А. (2002). Историја Мађарске. Београд.
Руварац И. (1887). О кнезу Лазару. Београд.
Спасић Д. Палавестра А. Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице и
грбови. Београд.
Спремић М. (2005). Прекинут успон. Београд.
Стојановић Љ. (1923). Стари српски записи и натписи IV. Београд.
Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи. Београд.
Стојановић Љ. (1934). Старе српске повеље и писма, I. Београд–Ср.
Карловци.
Томовић Г. (1989). Историја Титовог Ужица. Титово Ужице.
Ћирковић С. (2006). Коментари, У: М. Орбин, Краљевство Словена.
Београд.
Филозоф К. (1989). Житије деспоза Стефана Лазаревића. Београд.
Харди Ђ. (2003). О пореклу мачванског „бана” Ростислава Михајлови-

ча. У: Споменица Историјског архива Срем 2, С. Митровица.

Харди Ђ. (2005). Руски монаси, духовници и преписивачи на тлу
Срема у средњем веку, Споменица Историјскох архива Срем 4.
С. Митровица.
Чанак-Медић М. (2002). Свети Ахилије у Ариљу. Београд.
Шуица М. (1995). О кесару Гргуру. У: Зборник радова Византолошког
института XXXIV. Београд.

Прилог

ŽIVOJIN ANDREJIĆ
Les Rastislalić, seigneurs de Braničevo, leurs origines

et leur parenté avec les maisons royales serbe
Résumé
Les Rastislalić appartenaient aux cercles les plus distingués des cours
royales du temps du roi et empereur Dušan Etienne. Leur ancêtre est un
certain Rastislav, mais on ne peut affirmer avec confidence que ce Rasti-
slav serait Rostislav Vsevoldovitch, fils de Michel, ban de Mačva. Nous
avons connaissance de trois frères Rastislalić: Brajko, Radoslav et Branko.
Le frère aîné, Brajko, est le župan de Morava Brajan, le mécène de l’Église
Blanche de Karan.
Le župan Brajan avait quatre filles issues de deux mariages. La cadette
était mariée au fils de l’empereur Dušan d’un premier mariage avec la fille
du despot Ivaniš. Il est question de Lazar, futur seigneur serbe, pour qui
c’est son premier mariage. De ce mariage Lazar aura un fils, Dobrovoj, qui
sera executé avec son père après la mort du sultan Mourat à la bataille de
Kosovo polje, le 15/28 juin 1389.
Radoslav Rastislalić avait pour fils Vladislav, dont la tombe se trouve à
Karan. Le frère cadet, Branko, est mort pendant la guerre contre Vuk, knez
de Rudine. Branko a laissé deux fils, Radič et Vuk. Vuk, de son côté, avait
un fils, Vuk, et ils ont reigné ensemble sur les régions de Kučevo et Bra-
ničevo. Lazar et Dobrivoj, fondant leur requête sur les droits de la premiè-
re épouse de Lazar, ont conquis ce fief. Radič avait une fille, Jelena, mariée
à Boriša et ils auront un fils qui servira dans l’armée du sultan Bajazet, et
qui se retirera dans les ordres, sur l’Athos.

УДК: 726.54(497.11 Горњачка клисура)
ГОРЊАЧКА КЛИСУРА У СВЕТЛУ

АРХЕОЛОШКИХ РЕКОГНИСЦИРАЊА
THE CANYON OF GORNJAK IN THE LIGHT OF ARCHAEOLOGY
МЛАЂАН С. ЦУЊАК1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ
СМЕДЕРЕВО
АПСТРАКТ: О настанку цркава у Горњачкој клисури изречена

су разна мишљења, али чини нам се да ипак није све казано.
Основни проблем везан за ове грађевине могао би се односи-
ти на њихове ктиторе, односно на особе које су могле бити
њихови неимари. У том правцу, чини нам се да је најближи В.
Марковић, који ове цркве као и комплекс цркава у Мојсињској
пустињи приписује монасима Синајитима, који су после Ма-
ричке битке, почели да напуштају Синај и да траже уточишта
1. cunjakm@gmail.com

у овим крајевима, поготово оним местима која су на неку ру-

ку подсећала на Синај. Поменути монаси били су углавном
присталице Исахистичког погледа на живот. У том правцу
природни амбијент, окапине, увале и пећине у Горњачкој
клисури биле су права места за лично подвизавање. У овом
окружењу монаси са Синаја налазили су себи право уточиш-
те, односно право окружење, које је у сваком погледу испуња-
вало њихове потребе да у њему створе ново монашко средиш-
те.
Средњовековни град Ждрело без икакве сумње имао је ве-
лику улогу у културном, политичком и верком животу обли-
жњих житеља. У периоду развоја и учвршчивања српске држа-
ве он је био поприште сукоба српских краљева и бугарских
властелина. Наши средњовековни хагиографи детаљно су
описали сукобе краља Драгутина и брата му Милутина са бу-
гарском браћом, одметнутим властелинима Дрманом и Куде-
лином.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Клисура, Горњак, Угри, Византија, историја,
Дрман, Куделин, Бугари, Драгутин, Милутин, Вукан, Крилаш,
Јежевац, Митрополија, Мала Црква, Благовештење, Ваведење,
обзиђе, Исихасти, монаси, Синај, кнез Лазар.
Простор Горњачке клисуре окружен је планинским масиви-

ма Великог и Малог Вукана, Јежевца и Крилаша. Геоморфо-
лошки положај, природни услови као и друге погодности, је-
дини су узрочници што су ови простори били насељени још у
далекој праисторији. Присуство праисторијске цивилизације
може се пратити на основу остатака материјалне културе, чији
су материјални остаци пронађени у пећинама и окапинама

Горњачка клисура у светлу археологије
Горњачке клисуре. Природно богатство и војно стратегијски

положај Горњачке клисуре, привлачио је Римљане, Византијце
и многе друге народе, који су пролазили кроз ове просторе и
остављали видне трагове материјалне културе. Бројни покрек-
тни налази који припадају римском периоду у јасној мери по-
тврђују претпоставку да су Римљани у непосредној близини
Горњачке клисуре имали своје посаде које су биле стациони-
ране у мањим утврђењима, чији је основни циљ био да чувају
прилаз и излаз из поменуте клисуре. Сличан систем фортифи-
кација преузели су и Византијци, јер како другачије објаснити
појаву зидина на улазу и излазу из Горњачке клисуре, као и
утврђења на Градцу код Крепољина.
У периоду Сеобе народа ове крајеве су насељавала поједина
племена која нису успела да формирају неку своју државну
или војну формацију, и поред чињенице да се ово подручје на-
лази на улазу у плодну стишку равницу. У том смислу мора се
имати на уму да овај простор припада делу терена који је ве-
зан за реку Млаву, и да је тако у директној повезаности са те-
риторијама које су испресецане Моравом, Пеком и Дунавом.
Оваква природна веза привлачила је све становнике Балкана,
који су улагали крајње напоре да загосподаре овим областима.
Почетком седмог века ови крајеви подпали су под власт Ава-
ра, у чијем саставу су остали све до пропасти аварског савеза.
Пропашћу овог савеза поједина српска племена заузимају од-
ређене територије и почињу да на њима формирају свој начин
слободног живљења, односно почели су да формирају своје
државне савезе. Таква политика Срба није одговарала Визан-
тијцима, који су настојали да то осујете, у ком правцу је почела
да формира пограничне формације-теме, посебне војне облас-
ти уз границу према Србима.

Средином деветог века почела је осетно да јача Бугарска

чији је основни циљ био да се супростави Византији, у том
смислу је своје аспирације усмеравала ка Подунављу, са
жељом да ове области стави под своју административну упра-
ву. То је време када Византија у циљу учвршћивања своје влас-
ти над овим просторима започиње и покрштавање станов-
ништва ових области, што је довело и до формирања и
црквене власти негде у овим просторима. Можда и остаци
митрополије у Горњачкој клисури имаају извесни континуи-
тет са старим епископским седиштем, чији је епископ Агатон
око 880. године учествовао на сабору у Сердици-Софији.
Примање Хришћанства из Византије, поред администра-
тивне поделе и разних политичких сукоба, јасно је доприноси-
ло и омогућавало бржи и лакши продор културних, духовних
и других утицаја, слично осталим областима које су примиле
Хришћанство из Византије.
Крајем десетог века пропало је Бугарско царство, а то је омо-
гућило Византији да поново загосподари овим областима,
чије ће господарење бити прекинуто стварањем Самуиловог
царства.
Знатне промене, веома битне за ове области десиле су се по-
четком једанаестог века, када је дошло до слома моћног Саму-
иловог царства. Од тада, па скоро читава два века, Византија ће
поново господарити скоро целим Балканским полуострвом.
Њена граница поново избија на Дунав, и то од самог ушћа па
све до Београда. Доласком Византије у ове крајева није одгова-
рало Угарској, која је често прелазила Дунав на Византијске те-
риторије ради пљачке. Те околности, нарочито чести сукоби,
допринели су, односно убрзали су феудализацију друштва и
економско раслојавање. Поменути сукоби између Угарске и
Византије благовремено су користили насељени Срби који су

јачали своје економске и политичке позиције. Потврду изнетој

претпоставки налазимо у бројним налазиштима која показју
да је територија Браничева била густо насељена. Временом је
Браничево постало погранична област, која је поред веће кон-
центрације војске имала и повећан број трговаца.
Нема никаквог спора да су се углавном сва сукобљавања Уг-
ра и Византије одвијала на овим просторима. Такав један
сукоб изазвали су управо трговци. До сукоба је дошло после
пљачкања угарских трговаца код Браничева. Угарска је желела
надокнаду, те је 1127. године прешла Дунав и кренула у пљач-
кање ових територија. Том приликом опљачкане су области од
Београда до Ждрела castrum Izdril. То је уствари и први писани
помен града Ждрела.
Стара је пословица да после сваког успона долазе и падови,
то је најбоље осетила и сама Византија. После великог успеха
Византије за време владавине Манојла Комнина на овим про-
сторима владало је одређено примирје, а то су Срби користили
за учвршћивање својих позиција. Међутим, после смрти Ма-
нојла Комнина 1180. године, дошло је до распада централне
власти и до јачања обласних господара. Ту слабост Византије
најбоље је схватио и искористио Стефан Немања, који је одмах
започео да учвршћује своје државне позиције. Угри су у дого-
вору са Стефаном Немањом прешли Дунав и наставили са
пљачкањем области од Београда преко Браничева и дошли су
чак до Ниша. Освојене области нису дуго остале под Угарском
управом, јер их је убрзо повратио Византијски цар Исак Анђел
(1185–1190), који се оженио кћерком угарског краља Беле
трећег, а који му је као мираз поклонио освојене области.
Власт Византије над овим просторима није дуго трајала, јер
је 1204 дошло до Крсташког зау зимања Цариграда и форми-

рања Латинског царства у њему, том деобом колача ове северо-

ис точне области Србије припале су Угарској.
Крај угарској владавини над овим крајевима учинили су
Дрман и Куделин, који су се толико осилили да су почели са-
мостално управљати овим крајевима.. Према писаним извори-
ма, Угри су у више наврата покушавали да их савладају, али
им то није полазило за руком. Слом су доживели тек онда када
су дошли у сукоб са српским владарима. Архиепископ Данило
2. у биографији краља Милутина опширно описује пропаст
ових одметника: „После не много времена, када је поново при-
мио власт земље сремске благочастиви краљ Драгутин, нађо-
ше се нека два велможа који су се укоренили у држави земље
браничевске у месту званом Ждрело и од многих врмена утвр-
дивши се као самовласни, не бојећи се никог.” Победом краља
Драгутина уз помоћ брата Милутина, над Дрманом и Кудели-
ном, ове територије су поново подпале под управу српских
владара, у чијим ће оквирима остати све до пада Деспотовине
под Турке 1459. године.
После смрти цара Душана (1355) дошло је до распада српске
царевине. Поједини српски властелини осилили су се тако да
су загосподарили одређеним областима. Овим територијама
почели су самостално да управљају Растислалићи (Брајко, Ра-
дослав и Бранко). Средином 14. века толико су се одметнули и
одважили да су чак почели да своје царине изнајмљују Дуб-
ровчанима. Радич Бранковић владао је овим крајевима све до
пред сами Косовски бој, када је кнез Лазар учинио крај његовој
владавини.
Победом над Радичем Бранковићем, кнез Лазар је учврстио
своју власт у овим крајевима, слично је чинио и са осталим фе-
удалцима „расипајући” односно одузимајући њихова имања.
Кнез Лазар, поучен примером краља Милутина, био је убеђен

да добра црквена организација може бити најбољи ослонац

владару. Ове околности могле би се узети као основни разлог
за почетак организованог црквеног и духовног живота у
Горњачкој клисури.
Поред наведеног Горњачка клисура са својим природним
лепотама у потпуности је удовоља вала захтевима и духовним
определењима монаха Синајита. Близина реке и непосредна
окруженост високим врлетима, нариочито Малог и Великог
Вукана, са једне стране реке Мла ве, Јежевца и Крилаша са дру-
ге стране реке, у очима монаха Синајита дочаравали су ам-
бијент Синаја, односно Свете Горе. Нема никаквих дилема да
је Горњачка клисура била веома привлачна и за поборнике
исихастичког покрета, па је отуда сасвим и оправдано што су
многе пећине и окапине у Горњачкој клисури биле претворене
у испоснице и скитове.
Кнез Лазар, приликом својих припрема за одлучујућу битку
са Турцима био је свестан какву помоћ добија од монаха Си-
најита и управо из тих разлога залагао се да их што више до-
веде у ове области, односно да за потеребе њиховог начина
живљења обезбеди потребне услове. У вези са тим могу се и
протумачити многе легенде како је кнез Лазар био ктитор
већем броју цркава у овом крају. Нема никаквог спора да је
кнез Лазар желео да у Горњачкој клисури, у земљи одметника
Растислалића формира добру црквену организацију, чије је
упориште непре стано подвизништво и молитва. У оствари-
вању те идеје руководио се чињеницом да у земљи са добром
црквеном организацијом није тешко имати и стабилну светов-
ну власт. Отуда је можда и оправдана, у народу сачувана ле-
генда да остаци ``митрополије`` потичу од кнеза Лазара,мада
се за сада поуздано зна да је кнез Лазар у Горњачкој клисури
подигао само манастир Горњак.

Град Ждело у историји свог настанка у односу на настајање

осталих средњовековних градских насеља или градова у Ср-
бији заузима посебно место. Он није изникао из неког анти-
чког или рановизантијског утврђења, нити је настао спонтано
на месту рударске производње, већ је плански основан да бра-
ни прилаз Горњачкој клисури. Град Ждрело је неправилне ос-
нове, која је прилагођена конфигурацији терена. Са источне,
северне и северо-западне стране граниче га обронци Валиког и
Малог Вукана, док га са југозападне и јужне стране огранича-
вају обронци планине Јежевца и Крилаша, то у сваком погледу
значи да поменуте планине у нашој литератури чине познато
„Браничевско Ждрело”. Велики Вукан висок је око 810 метара,
а Мали Вукан висок је око 740. метара, док прелаз између њих
достиже висину до 670 метара. Јежевац је знатно нижи од М.
Вукана. Његова страна окренута ка Вукану накострешена је
окомитим стенама, које личе на јежеве бодље, због чега је и на-
звана Јежевцем, који се дели на пет обронака, од којих су за нас
овде интересантни први и други. Први крак иде ка В. Вукану и
заједно са њим чини Браничевска врата, док се други благо
спушта ка Млави и иде ка североистоку, у чијем се оквиру на-
лази пећина где је смештена капела Григорија Синаита.
Велики Вукан у сваком погледу доминира овим простором,
а то онда оправдава и чињеницу што су у њега дошли и први
станиовници још у далекој прошлости. В. и М. Вукан заједно
са Јежевицом и Крилашом представљају значајно војно-стра-
тегијско упориште, па је онда за очекивати да се на њима поја-
ве трагови разних цивилизација, које припадају различитим
временима. Стене Вукана због свог састава, услед дејства мра-
за, површински су постајле веома искрзане, пролећно отапање
снега и честе кише брзо су спирале оштећене обронке и посте-
пено стварале велике окапине. Кроз такве увале протичу крат-

ки али снажни потоци. Најбољи пример томе пружа увала са

западне стране Благовештења, где се налазе остаци Митропо-
лије, слична увала се везује и за простор где је настало средњо-
вековно Ждрело, а иза обронка, односно источног бедема су ос-
таци манастира Благовештења са испосницом.
Са западне стране Митрополије ишао је стари пут, који је
испод обронака Вукана скретао ка северу, изнад митрополије,
пут се благо савијао ка обронцима М. Вукана идући даље ка
Млави. Траса новијег пута донекле је пратила стару трасу, тако
пролазећи кроз град Ждрело, а потом је наставила правац по-
ред Млаве. Овом трасом педесетих година двадесетог века
прошла је траса новог пута, каја је делимично одступала од
првобитне осе.
Рељеф Горњачке клисуре и самог града Ждрела знатно је из-
мењен у односу на њихово првобитно стање. Војностратегијс-
ки положај Горњачке клисуре привлачио је многе народе који
су перманентно радили на промени рељефа. Сасвим је сигур-
но да нема човека који је дошао или прошао кроз Горњачку
клисуру а да није био или неће бити одушевљен њеном лепо-
том. Лепота и привлачност Горњачке клисуре лежи у њеним
веома изазовним масивима, складно извајаним врлетима, који
код пролазника ствара разне изазовне импресије, које су више
од сваког стања одушевљености. Код песника стварало је пес-
ничко расположење, код уметника уметничку инспирацију,
код војних стратега уздисање, а код државника у овим немир-
ним временима наду спаса, али је код свих изазивала непре-
кидно уживање и чуђење. Многи се данас у виду чуђњења пи-
тају како је било могуће подићи град на овако усамљеним и
неприступачним врлетима, а са друге стране многи се диве
том напору и умећу.

Да бисмо што боље схватили облик, унутрашњу структуру

и функцију града Ждрела, морамо се укратко осврнути на поје-
диначне резултате до којих су дошли предходни истражива-
чи, и њих довести у физичку везу са стварним остацима архи-
тектуре, јер ћемо на тај начин бар донекле створити основни
габарит града Ждрела.
Град Ждрело се налази на 15 километара удаљености од
Петровца на Млави у правцу југозапада. Остаци града заузи-
мају високе литице са обе стране реке Млаве на самом улазу у
Горњачку клисуру са западне стране, или боље речено из прав-
ца Петровца на Млави.
Када већ говоримо о граду Ждрелу и његовој историји не
можемо а да не истакнемо да су поједини аутори писали о ње-
му, а да у суштини нису сагледали његове габарите, већ су
град Ждрело поистоветили са једном већом кулом која се на-
лази на омањој литици. У вези са тим треба рећи да су такву
забуну унели А. Дероко и Ђ. Бошковић који су сматрали да је
град Ждрело поменута кула.
Извесне податке о граду Ждрелу оставио је Љ. Јовановић,2
који у оквиру описа насеља на територији Млаве, није могао а
да не помене и град Ждрело, као и остале рушевине у том про-
стору.3 За град Ждрело износи у народу сачувану легенду да га
је градила Јерина,мада је сасвим јасно да су очуване зидине из
знатно старијег времена, највероватније из периода владавине
краља Драгутина и Милутина. Поред написаног Љ. Јовановић
2. С. Новаковић, Са археолошке изложбе у Кијеву, 10–17; Ј. Вујић, Путешес-
твије, 97–102; М. Милићевић, Манастири у Србији, Гласник 21, 57–68; Ј. Ша-
фарик, Летопис, 104; Хердер, Рударски пут по Србији, (М. Мичлићевић, кне-
жевина Србија 1031–33.
3. Љ. Јовановић, Млава, СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК 4, Београд 1903, 385.

помиње да се у клисури испод Вукана налазе рушевине манас-

тира Благовештења, а нешто ниже остаци конака, где је седео
браничевски владика. Када је реч о Вукану, Љ. Јовановић исти-
че да се на њему налазе Шетаче, где је време проводио кнез Ла-
зар. На суседној литици налази се кула која припада комплек-
су града Ждрело.
А. Дероко није се посебно бавио проблемом настанка и даље
историје града Ждрела, већ пишући о средњовековним градо-
вима Србије није могао да мимоиђе и остатке града Ждрела. У
наведеној студији истакао је да се град Ждрело налази на 13.
километара, југоисточно од Петровца на Млави. Затим истиче
да су град Ждрело заузели бугарски одметници Дрман и Куде-
лин, као и то да су га држали у свом поседу, све док их нису
поразили српски краљеви Драгутин и Милутин почетком
четрнаестог века. Поред овога А. Дероко помиње и остатке зи-
дина на Вукану, Узенгији и на Јежевцу.4 У вези са тим треба
рећи да А. Дероко под градом Ждрелом подразумева само ју-
гоисточну кулу, која се налази у склопу источног бедема града,
а који се протеже источним обронцима Вукана од севера ка ју-
гу. Овај бедем одваја увалу у којој се налази комплекс манас-
тира Благовештења са испосницом.
Ђ. Бошковић у свом раду истиче да је град добро очуван и
да се састоји од два комплекса. Главни део се налази у самој
клисури Млаве, а други испод планине Вукана. У свом раду ба-
цио је акценат на остатке развалина изнад села Ждрела. Поред
реченог наводи да се у оквирима зидина налазе остаци цркве.
По њему град је имао моћне бедеме, које нису могли да заузму
4. А. Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији,
Београд 1950, 113,117, сл. 97.

Угри током 1285. године, када су водили поход против Дрмана

и Куделина.5
А. Веселиновић, оставио је кратке податке о граду Ждрелу
у свом чланку Североисточна Србија у средњем веку, где је ис-
такао да је у граду Ждрело крајем 13. века било седиште Дрма-
на и Куделина. Поред тога истиче да се град помиње у повеља-
ма из 1392. године под називом „castrum Izzdril”.6
О граду Ждрелу, али у оквиру Браничева у 15. веку по турс-
ким изворима писала је Е. Миљковић. Међутим, овог пута
морамо истаћи да нам је пала за очи констатација Е. Миљко-
вић: Испод рушевина средњовековног града налазе се остаци
манастирског комплекса познатог као Митрополија, за који се
сматра да је настао у последњим деценијама 14. века.»7 Не-
схватљив је овакав лапсус са више аспеката. Прво непри-
хватљива је временска детерминација «Митрополије» и града
Ждрела, затим још је неприхватљивија констатација да се
«Митрополија» налази испод рушевина Ждрела. Ауторима
наведене студије промакли су резултати новијих истражи-
вања на простору «Митрополије», а који јасно указују да је она
подигнута на здравици у оkвиру града Ждрела, односно на де-
лу градског простора који се налази између источног и запад-
ног бедема, што практично значи да црква манастира Митро-
полије није била испод никаквих градских рушевина.
У писаним изворима кастел Ждрело први пут се помиње у
угарским повељама везаним за сукобе византијске и угарске
5. Ђ. Бошковић, Средњовековни споменици североисточне Србије, Стари-
нар 1, Београд 1950, 187.
6. А. Веселиновић, Североисточна Србија у средњем веку, Историјски гла-
сник 1–2, Београд 1987, 43–74.
7. Е. Миљковић-А. Крстић, Браничево у 15. веку, Пожаревац 2007, 19.

војске. У том сукобу Ждрело се наводи као место у кога се по-

вукла побеђена византијска војска. Извор децидно помиње да
се византијска војска после пораза повукла у «castrum Izdril.».
Пре него што пређемо на расправу о самом габариту ждрел-
ског кастела, потребно је рећи да се овакав назив одомаћио и у
нашој стручној литератури. Назив кастел, у војној номенкла-
тури за војна утврђења везана за средњи век, коју је урадио Л.
Вилена,8 односи се на утврђену резиденцију феудалца у чијем
је саставу било више грађевина заштићених бедемом. У том
смислу битна је констатација да је утврђење подигнуто на
важном стратегијском месту и да је по величини могло да при-
ми околно становништво у случају напада непријатеља. Изне-
том опису и схватању кастела у потпуности одговарају архи-
тектонски остаци грађевина и бедема на самом улазу у
Горњачку клисуру.
Нема никакве сумње да је термин кастел грчког порекла и да
је настао од речи кастрон, кастеллин или кастеллион. Овај на-
зив касније су преузели и остали народи. Код Румуна се за-
држао кастел, код Италијана кастелло, Шпанаца кастилло. За-
нимљиво је истаћи да исти писац када говори о нашем
подручју уместо кастел користи речи град, односно утврђени
град, за разлику од тврђаве која се односи на шире подручје и
у њу се могло сместити више војника да штите знатно већу об-
ласт.9
У овом случају треба имати на уму да се у Византији током
12. столећа, за антички акропољ одомаћио назив „кула” –
„пирг”, а то истиче и Ана Комнин у својој Алексијади. Ј. Калић
8. L. Vilena, Proposal for a multilingual Glossary on medieval millitary architectu-
re, Buletin I, 25–26, 1969, 14–18.
9. L. Vilena, Proposal, 16–17.

осврћући се на овај проблем истакла је да је кула утврђење које

је могло да прими око 500 пешака и 100 коњаника.10 Такво схва-
тање куле налазимо и код Константина Философа који по-
миње „Велику кулу”. Такав назив у потпуности би се могао од-
носити и на кулу код бандере у оквиру Ждрелског кастела.
Поред наведеног проблема у нашој стручној и научној јав-
ности није прецизно разјашњено да ли под термином Ждрело
треба подразумевати име града-кастела са територијама које
му припадају, име места, шире области или напокон име жу-
пе-кнежевине. Извесни историчари, нарочито они из новијег
времена, мишљења су да је Ждрело назив за жупу.11 Међутим,
оваквом схватању супростављају се средњовековни документи
који децидно тврде да се ради о месту Ждрелу. У прилог овакве
тврдње иду и речи Архиепископа Данила, који за Дрмана и
Куделина каже да су се утврдили у „Држави земље браничевс-
ке у месту званом Ждрело”.12
У писаним документима везаним за 1330. и 1509. годину, за
шетоњски трг каже се да је у Браничеву. За разлику од ових
аката кнез Лазар у својим повељама истиче да је подигао ма-
настир: „в месте рекомом Ждреле Браничевском”.13
10. J. Кalić, Was vertand man in der Mittelalterlichen Serbischen Stadten unter
„kula”, Balkanoslavica 7, 1979, 17.
11. С. Мишић, Земља у држави Немањића, Годишњак за друштвену исто-
рију 4/2–3, Београд 1997, 142; С. Мишић, Територијална организација Брани-
чева (12–15. век) Пожаревац 2006, 11–17.
12. А. Данило, Животи краљева и архиепископа, ед. Ђ. Данићич, 114–116; А.
Данило, Животи, 117.
13. А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, Београд 2003, 29–32; М. Динић, Бра-
ничево у средњем веку, Пожаревац 1958, 1–36; Исти, Српске земље у средњем
веку, Београд 1978, 86.

Савремени писани документи сасвим јасно кажу да Ждрело

означава место а не жупу или неку ширу територију, мислећи
на земљу Браничева. Ако изнетој констатацији додамо и речи
Архиепископа Данила, који каже да су се Дрман и Куделин
„учврстили” у месту у Браничеву, могло би да асоцира на
мањи простор-место, које је на неки начин вештачки утврђе-
но. У правцу таквог схватања треба навести да термин учвр-
стити означава живот у утврђеном месту, вероватно у месту
опасаним бедемима. Са тога аспекта посматрања нема ника-
квог спора да у прилог такве констатације иду и остаци града
Ждрела на високим литицама са обе стране реке Млаве, одмах
по изласку из Горњачке клисуре.
Изнету тврдњу да Ждрело означава име града-кастела а не
места или жупе, потврђују и турски пописи из друге половине
15. века. У турским пописима из 1467. и 1476. године наглашава
се да градови Браничево и Ждрело нису у функцији јер су би-
ли порушени. Та рушења могла би се везати за турска освајања
везана за 1458. и 1459. годину. О судбини поменутих градова у
даљој будућности немамо сачуваних писаних извора, што на-
води на закључак да више никада нису били обновљени.
Град је подигнут на овако разбацаним и високим литицама
на самом уласку у Горњачку клисуру са западне стране са од-
ређеним циљем, односно изграђен је са намером да контроли-
ше улазак у Горњачку клисуру, која је од памтивека имала ве-
ома значајан војностратегијски положај. Локација на којој је
подигнут град Ждрело, по природи ствари била је таква да је
могла пружити одређено упориште и заштиту од напада не-
пријатеља. Тај природни амбијент на време су схватили и да-
леки Римљани који су са малим интервенцијама успели да
природно заштићен амбијент прилагоде савременим услови-
ма. Те погодности доста су усавршили бугар ски одметници

Дрман и Куделин. Од тога времена у одбрамбеном и историјс-

ко политичком смислу ови простори почели су да добијају на
значају, јер овако утврђени теснац, односно улаз у клисуру са
било које стране посматрања, мора се констатовати да је ужи-
вао посебан положај.14
О граду Ждрелу пре почетка 12. века нема сачуваних писа-
них података. Већ је напоменуто да се град Ждрело први пут
помиње у угарским повељама везаним за сукобе угарске и ви-
зантијске војске. Нешто више писаних података не само о гра-
ду Ждрелу већ и о овим областима имамо од оног момента ка-
да су ове области ушле у састав српске краљевине, прецизније
речено од момента када су српски владари успели да победе
бугарске властелине Дрмана и Куделина, који су као одметни-
ци управљали овим територијама. Седиште одметника било је
управо у граду Ждрелу. Поменути одметници господарили су
овим територијама све до оног момента док нису претрпели
пораз од стране краља Драгутина и Милутина. После усту-
пања власти краља Драгуртина 1282, гидине у Дежеви брату
Милутину, дошло је до ратних похода на југу, али исто тако и
на северу Србије. Здружена војска краља Драгутина и Милути-
на заузела је Ждрело у Браничеву и Видин у Бугарској. У граду
Ждрелу било је седиште Дрмана и Куделина, а у Видину била
је престоница кнеза Шишмана, који је 1290. године харао Ср-
бијом, када је опљачкао и манастир Жичу. Победом над овим
одметницима српски владари успоставили су своју контролу
на територијама све до Дунава.15
14. А. Данило, Животи, 114-116; М. Динић, Браничево, 96-97; С. Мишић,
Краљ Стефан Урош 2. Милутин и Бугари, Браничевски гласник 2, Пожаревац
2003, 8-9.

Потпадањем ових територија под Српску управу њихов уг-

лед је из дана у дан растао, паралелно са растом угледа српске
краљевине, односно царевине. Брзи успон не само Ждрела већ
и ових северних области Угарска је у два наврата хтела да
осујети.16 Историјски извори бележе да је деспот Ђурађ Бран-
ковић после великог напада Угарске на Србију 1437. године,
био приморан да 1438. године уступи град Ждрело и Вишесав
на Дунаву Турцима.
Након овог кратког историјског пресека везаног за град
Ждрело чини нам се да би било добро да у веома кратким цр-
тама опишемо оно што се у стварности налази у оквиру ове
клисуре.
На самом улазу у Горњачку клисуру, на десној обали Млаве,
у подножју Вукана уочљиви су остаци куле која је чувала ула-
зак у теснац. Кула је данас у доста дерутном стању, али и поред
тога она и даље представља прави доказ једне моћи, не само у
војном погледу, већи у грађевинском смислу. Кула је четвртас-
те основе, мањих димензија, рађена од ломљеног камена у
добром кречном малтеру. Данас је кула покривена бетонском
плочом, а то је доста допринело њеном убрзаном пропадању.
Археолошка истраживања на кули нису извођена, мада нема
никакве сумње да би се дошло до веома значајних резултата.
15. I. Nagy, Hozai okmanytar VIII, Budapest 1891, 148-150; T. Smičiklas, Diploma-
tički zbornik kraljevine Hrvatske i Slavonije VI, Zagreb 1908, 21-22; А. Данило,
Животи краљева и архиепископа, Београд 1988, 117; К. Јиречек, Историја Ср-
ба 2, Београд 1988, 7; М. Динић, Српске земље, 95-96; Историја српскохг наро-
да 1, Београд 1981, 424-443; С. МишиЋ, Земља 143-144; С. Мишић, Територија-
ална, 11.
16. L. Thalloczy-A. Aldasi, 26-28; В. Трипковић, Турско–угарски сукоби до
1402. год. ИГ 1-2, Београд 1959, 111-112; М. Динић, Земље, 99.

Међу очекиване резултате требало би убројати и локацију

улазног комплекса.
На неколико метара узводно по обронцима Вукана и Јежев-
ца који се постепено спуштају ка Млави налазе се остаци зидо-
ва и кула. Ови природни обронци са дозиданим кулама и бе-
демима чине западни бедем града Ждрела. Зидови на овим
обронцима само су местимично очувани, али, и поред тога
видни трагови малтера и зида довољно су поуздани у реконс-
трукцији правца протезања западног бедема града Ждрела.
Ова два обронка постепено се спуштају ка Млави, а који су
удаљени један од другог само неколико метара. На њима је ве-
роватно била капија са вратима која су се затварала. О овој ка-
пији постоје сачуване приче и разни описи из половине 19. ве-
ка. Сликовити описи су настали по сећању мештанна. Данас
на овом правцу, на обронцима Вукана имамо очуван зид де-
бљине од око 120 цм, док на левој обали Млаве на обронцима
Јежевца имамо очуване остатке кула стражара. Јежевачке куле
су мањих димнзија и налазе се на врховима врлети. Основе
тих кула су неправилне, јер су зависиле од конфигуације тере-
на, што значи да су куле пратиле облике рељефа. Очуване куле
рађене су од ломљеног камена и доброг кречног малтера. Де-
бљина зидова кретала се од 120 до 130 цм.Функција кула је би-
ла да из њих војници стражари осматрају приступ граду и да
на време обавештавају градску посаду. Куле су биле поставље-
не на таквим местима да су стражари могли уочити неприја-
теља на сат хода, што је било довољно за узбуну, односно за
адекватно организовање одбране. Других кула на левој страни
Млаве осим ових на Јежевцу нема, што није случај и са Вука-
ном.
На самом врху Вукана, налазе се остаци правоугаоног
утврђења, или веће куле која је у народу познатија као Шетаче.

Висина сачуваних зидова креће се и до два метра. У зидовима

су видне рупе за греде тавањаче. У народу влада мишљења да
поменута грађевина представља летњиковац кнеза Лазара,
који је са овог места одлазио у шетњу до оближњег насеља где
су му биле царине, а које је потом и названо Шетоње. У под-
ножју Вукана налази се гротло пећине, коју смо назвали Вели-
ка пећина, Унутрашњост пећине је доста неправилног облика,
чији пречник износи 17 х 20 метара. У археолошком смислу
унутрашњост пећине није истраживана мада су уочљиве рупе
од дивљих трагача. У пећини се данас налази већи слој сточног
измета, шо опет указује на то да је њена унутрашњост ко-
ришћена као тор за овце.
О насељености пећине у римском и средњовековном перио-
ду не треба ни говорити, док налази праисторијске керамике
на поростору испред пећине јасно указује да је она била на-
сељена и у периоду првих човечијих настањивања ових тери-
торија. Нисмо далеко од истине ако конста тујемо да је пећина
била свратиште за пећинског медведа и пећинску лисицу. По-
тврду оваквој констатацији пружиће будућа археолошко-спа-
леолошка истраживања. Присуство људске цивилизације у
простору пећине најбоље потврђује делимично очуван зид са
леве стране улаза у пећину. Нема никаквог спора да је зид
штитио улаз у пећину, и да је био направљен од ломљеног ке-
мена у добром кречном малтеру, који је веома добро пос-
тављен иако је стена у великом нагибу. На остацима зида могу
се уочити две грађевинске фазе. Једна је римска, односно рано-
византијска, а друга је средњовековна. На римску фазу указују
приче мештана да су испред пећине наилазили на римске нов-
чиће.
Други бедем. Односно источни зид града Ждрела чине ос-
таци кула и бедема на обронцима Малог Вукана. Овај бедем

слично западном спушта се планинским обронцима право до

Млаве. На овом бедему постојале су три куле. Прва кула је била
у близини реке Млаве, друга нешто већа лоцирана је на Голој
главици, а трећа на веома неприступачној литици, која уства-
ри представља и највишу тачку на М. Вукану.
Иза источног бедема града Ждрело, са источне стране обро-
нака Малог Вукана налази се већа природна увала са две пећи-
не. У поменутој ували, током четрнаестог века монаси са Си-
наја подигли су цркву посвећену Светим Благовестима, док су
већу пећину претворили у испосницу са простором за стано-
вање и бављењем основним делатностима. Улаз у пећину је
левкастог облика, док је унутрашњост јајастог изгледа. Про-
ходни део унутрашњости пећине дугачак је око 19 метара, а
широк око 4 метра. Улаз у пећину-испосницу је зазидан зидом
од ломљеног камена и доброг кречног малтера.
Археолошка истраживања Горњачке клисуре започета су
средином двадесетог века и углавном су извођена у оквиру
конзерваторско рестаураторских подухвата. Поменута ископа-
вања су углавном извођена на средњовековним објекзтима и
локалитетима, док су истраживања на праисторијским лока-
литетима извођена у веома малом обиму и то у оквиру реког-
носцирања пећина и окапина. У оквирима овог пројекта, чији
је аутор била Ивана Радвановић, делимично је истраживана и
пећина поред манастира светог Благовештења. Међутим ра-
зултати истраживања још нису публиковани, тако да је јав-
ност остала ускраћена за стечена сазнања. С обзиром на налазе
керамике који се и данас могу пронаћи у близини пећине сти-
че се утисак да је пећина била насељена у периоду млађег ка-
меног доба.
За разлику од праисторијских локалитета већа пажња је об-
раћена на средњовековне објекте и налазишта, уз напомену да

су сва археолошка истраживања на простору Горњачке клису-

ре била подређена конзерваторским пројектима, и углавном
су извођена са циљем добијања неопходних елемената за ус-
пешну реконструкцију.
Митрополија – Велика црква

У ували иза западног бедема града Ждрела, а у подножју Ве-
ликог Вукана, на десној обали реке Млаве, на самом излазу из
Горњачке клисуре, а пре уласка у плодну Стишку равницу, на-
лазе се остаци црквеног комплекса који је познатији под нази-
вом „Митрополија” или „Велика црква”. Први назив знатно је
интересантнији јер указује на то да је овде било седиште црк-
вене власти, односно браничевског митрополита. За сада је
битно нагласити да је у у Митрополију пренето седиште бра-
ничевске митрополије. Када је то урађено писани извори ниш-
та не говоре. Откривени печат са натписом и ликом, указује да
је то могло бити пре 1612. године. Из индиректних извора
сазнајемо да је то могло бити после 1520. године, када су се
Турци увелико спремали за рат са Угарском. За тај завршни
окршај између Турске и Угарске, Смедерево је било место за
лагеровање муниције и место за окупљање војске. У тим узбур-
каним временима браничевски митрополит је проценио ситу-
ацију да му је много безбедније у овим хомољским планина-
ма, па је седиште преместио у велику цркву, од када се она и
помиње као „Митрополија”. Остатке овог црквеног комплекса
чини црква са конацима и пратећим објектима.
Црква је основе облика триконхоса, од којих су очуване две
бочне апсиде, са зидовима наоса, припрате и спољне припра-
те, док је источна апсида порушена услед подлокавања потока
који је протицаао са источне стране. Бочне певнице су са обе

стране кружног облика, док је источна облика издужене потко-

вице. Облик источне певнице могао се сагледати на основу зи-
дова који припадају источној певници, а нарочито на основу
велике зидане громаде зарушеног зида која се налази на неко-
лико метара јужније од цркве. Зидови цркве сачувани су до ви-
сине од око 3 метра. Зидови су рађени од ломљеног камена у
добром кречном малтеру. Укупна дужина цркве износи 18, а
ширина око 8 метара
У просторном смислу унутрашњост цркве је подељена на
простор олтара, наоса, припрате и спољне припрате. Олтарски
простор доста је оштећен услед подлокавања потока који је као
што је већ речено протицао са источне стране, али се ипак мо-
ра истаћи да је најбоље очуван јужни зид од јужне певнице па
до олтарског простора. Његова висина износи и до 4 метра. На-
ос је квадратног изгледа, изнад њега се уздизала висока купола
коју су носила четири слободно стојећа стуба дебљине око 80 х
80 цм. Припрата је правоугаоног облика.
Са западне стране дозидана је петострана спољна припрата,
у истој техници зидања али у нешто другој боји малтера.
Спољна припрата прати осу бочних зидова, што значи да је
широка око 8 а дугачка око 5 метара.
Под у цркви, нарочито олтару и наосу био је од опека ди-
мензија 50 х 40 цм, за разлику од пода у припрати који је могао
бити и од камених-мермерних плоча. Уз јужни зид припрате
откривена је надгробна плоча са доста оштећеним костима по-
којника.
Северно од цркве, на удаљености од око десетак метара на-
лазе се остаци конака, који је био правоугаоне основе. По очу-
ваним зидовима јасно се види да је конак већих размера и да
је био солидно грађен, односно да је грађен од ломљеног каме-
на у добром кречном малтеру. Од зидова конака најбоље је

очуван северни зид, који је у висини до око 3 метра, а то се мо-

же правдати чињеницом да је уједно био и потпорни зид са те
стране, за разлику од осталих зидова који су очувани до виси-
не око 1 метар.
Око цркве и конака налазило се обзиђе-утврђење које је зи-
дано од камена у добром кречном малтеру.
Подизање овог манастирског комплекса са обзиђем везује се
за половину 14. века. Основа грађевине јасно указује да је на-
стала под утицајем моравског градитељства. Величина и стил-
ске карактеристике цркве овог комплекса указују да се ради о
грађевини значајних архитектонских квалитета и да је грађе-
на са намером да буде седиште епископије. На такав закључак
указују простране апсиде и постојање синтроноса у источној
апсиди, као и само обзиђе и остаци великог конака. Сачувани
и делимично истражени остаци овог комплекса указују на зна-
чај откривених грађевина у њему у проучавању црквеног уст-
ројства и црквеног градитељства касног средњег века. И поред
свега изнетог ипак се мора истаћи да је комплекс недовољно
истражен, а поуздано се зна да би добијени резултати били од
непроцењивог значаја за његову реконструкцију. Остајемо у
нади да ће убрзо доћи и до тога. Завршавајући ове редове
убеђен сам да ће у скором времену овај комплекс заживети и
добити свој првобитни изглед и да ће постати седиште митро-
полије Браничевске.
Мала црква Богородица Пречиста

Црква посвећена Богородици Пречистој, која је познатија
као „Мала црква” налази се на око 50 метара североисточно од
Митрополије-Велике цркве. Лоцирана је на мањем, вештачки
направљеном платоу. Сам назив цркве указује да је црква ма-

лих димензија, чија дужина износи 7.5 а ширине око 6.5 мета-
ра. Црква је правоугаоног облика са источном апсидом, која је
изнутра полукружна а споља тространа. Зидови су рађени од
камена у добром кречном малтеру дебљи не око 80 цм. Зидови
су са спољне стране били обложени оплатом од тесаних кваде-
ра сиге, а изнутра су били омалтерисани и живописани.
У архитектонском смислу црква је подељена на олтар, наос
и припрату која је накнадно дозидана. Северни зид, за-
хваљујући чињеници да је био укапан у земљу, сачуван је и до
висине од око 2 мета. Дозидана припрата је правоугаоне осно-
ве, чији су зидови рађени од ломљеног камена у кречном мал-
теру. Улаз у цркву, као и у припрату био је са западне стране.
Током археолошких ископавања која су извођена у режији За-
вода за заштиту споменика кујлтуре из Крагујевца, откривене
су фреске ктитора и четири гроба са плочама на којима су са-
чувани веома интересантни натписи, о чему је већ довољно
писано.
Нема никаквог спора да ова грађевина представља последњу
сакралну грађевину у Горњачкој клисури и да она припада
најмлађем периоду, али је исито тако потребно рећи да је њен
ктитор познат и да он припада лаичким лицима. Црква је на-
стала у првој половини 15. века, када је градња цркава у раш-
ком стилу постало одређеном врстом моде. Црква је замишље-
на као скромна грађевина једнобродог стила. Димензије и
једноставна обрада фасада указују на то да је њен ктитро био
скромних материјалних могућности. Црква је по завршетку у
архитектонском смислу била и осликаана. Делимично сачува-
на ктиторска композиција, као и надгробе плоче у простору
испод указују да се ради о ктитору Илији и Теодори, скромном
брачном пару који су се овде и замонашили и свој живот при-
вели крају.

Црква Светих Благовести – манастир

Благовештење
Остаци манастира Благовештења налазе се у ували, непос-
родно, иза источног зида града Ждрела, на десној страни реке
Млаве у подножју Малог Вукана. Комплекс манастира се сас-
тоји од: цркве, конака, испоснице и осталих пратећих објеката.
Црква манастира Благовештења лоцирана је непосредно ис-
пред улаза у велику пећину, која је временом прилагођена за
становање монаха. Грађевина је данас доста зарушена, за сада
су сачувани западни северни зид са северном, источном и јуж-
ном певницом, док је јужни зид наоса и припрате као и јужни
део западног зида зарушен услед спирања терена. Основа црк-
ве је у облику триконхоса, а грађена је од ломљеног камена у
добром кречном малтеру, док су углови, довратници и допро-
зорници рађени од лепо тесаниј камених квадера сиге. Са
спољне стране зидови су били обложени каменом оплатом од
сиге. Од свих зидова најбоље је очуван северни зид припрате и
наоса.
У архитектонско-функционалном смислу црква је подељена
на олтар, наос и припрату. Током археолошких истраживања
која су извођена у режији Завода за заштиту споменика култу-
ре Смедерево, а под руководством аутора ових редова, у олтар-
ском простору је откривена камена часна трпеза, затим у зиду
источне апсиде откривена је правоугаона ниша са полукруж-
ним завршетком, чија је дубина око 30 а ширина 70 цм. Ниша
је вероватно била у функцији катедре епископалис, односно
место за епископа приликом богослужења. На јужном и север-
ном зиду олтарске апсиде откривене су омање нише које су ве-
роватно биле у функцији проскомидиона и ђаконикона.

Наос је правоугаоног облика, изнад кога се уздизала купола,

која је била ослоњена на пиластре који су били прислоњени уз
бочне зидове наоса. Током истраживања установљено је да је
под у цркви био од опека различитих димензија, уз напомену
да су опеке у олтарском простору биле глеђосане.
Западно од припрате, као и на простору јужно од источне
апсиде налазила се манастирска некропола.
Источна апсида смештена је уз стену у којој се налази дубо-
ка пећина. Улаз у пећини био је на висини, од нивоа терена, на
око 2. метра. Улаз у пећину је зазидан зидом од ломљеног ка-
мена у добром кречном малтеру. На зиду су остављени право-
угаони прозори и улаз у унутрашњост пећине. На основу очу-
ваних прозора јасно је да је унутрашњост пећине подељена на
три нивоа.
Улаз у пећину био је могућ преко дозиданих степеница уз
саму стену и северно лице зид источне апсиде. Са севене стра-
не цркве налази се манастирски конак, а са јужне три подпор-
на зида који су подржавала вештачку платформу са те стране.
На основу добијених резултата током археолошких истра-
живања и анализе архитектуре уз интерпретацију сачуваних
писаних извора са сигурношћу се може тврдити да је манас-
тирски комплекс настао током 14. века, а то је време када се об-
раћа посебна пажња на ове просторе. Ми за садса немамо поуз-
даних података шта је на то све утицало, односно да ли је било
притисака од монаха са Синаја, који су после турских опаснос-
ти били приморни да напуштају Синај, па су тражили слична
уточишта, а то је у сваком погледу била Горњачка клисура. У
вези са тим потребно је да се нагласи да је црква манастира
Благовештења триконхалне основе, што практично значи да је
рађена у духу Моравске градитељске делатности, али, ако се
узме у обзир начин градње и употребљени материјал, могло

би се претпоставити да она припада старијем градитељству.

Међутим, ако се узме у обзир откривени археолошки материја
онда је констатација да је црква из времена краја 14 и самог по-
четка 15. века сасвим исправна и прихватљива.
У том временском периоду у манастиру Благовештењу била
је посзната преписивачко-илуминаторска школа, о чему уве-
лико говоре и археолошки остаци, нарочито керамичке посуде
са остацима црвене, црне и цинобер боје. О постојању и неке
радионице за обраду кости говоре и пронађени коштани пред-
мети коју су одбачени као полупроизводи. Када већ говоримо
о улози манастира Благовештења не смемо занемарити ни
чињеницу да је његово братсво одржавало добре везе и са дру-
гим манастирским целинама, као и страним земљама. На та-
кав закључак указује глеђосани тањир са представом пауна.
Црква Ваведења Пресвете Богородице –

манастир Горњак
Црква Ваведења Пресвете Богородице, која је познатија као
манастир Горњак, спада у најзначајније црквене комплекс у
Горњачкој клисури. Црква манастира Горњака подигнута је
1387. године заслугом кнеза Лазара. После подизања манасти-
ра Горњака, кнез Лазар је грађевину на даљу управу поклонио
Григорију Синаиту, Млађем, односно Григорију Горњачком,
који је у ове крјеве дошао седамдесетих година 14. века са
већим бројем монаха из манастира Свете Катарине на Синају.
О подизању мананстира Горњака сведоче повеље кнеза Лазара.
Једна од тих повеља децидно каже са се манастир са црквом
Ваведења Пресвете Богородице предаје Григорију синајиту на
старешинство.

Црква манастира Горњака подигнута је у скромним разме-

рама и у скромним обрадама бочних фасада. Црква је рађена у
духу моравске градитељске делатности, где углавном домини-
ра триконхос са куполом, наосом, припратом и спољном при-
пратом. По уобичајеном правилу куполу носе слободни стубо-
ви или пиластри прислоњени уз бочне зидове, какакв је случај
и са овом грађевином. Зидови цркве су рађени од ломљеног
кемена у добром кречном малтеру. Црква је лоцирана испод
високих литица Крилаша, на левој обали Млаве.
По завршеним радовима на подизању цркве приступило се
живописању њених унутрашњих површина. Трагови живопи-
са из времена градње цркве нису уочени, сачуван је живопис
из времена 18 века. О цркви мананстира Горњака доста је писа-
но, али ми морамо овде нагласити да она није у довољној мери
истражена.
У окапини са јужне стране манастира Горњака, а која се на-
лази изнад висине саме цркве, смештена је капела посвећена
Светом Григорију Синајиту. Капела је једнобродне основе са
полукружном апсидом. У испосници сачувани су трагови жи-
вописа из времена настанка испоснице. Анализа сачуваних
делова живописа, као и други историјски параметри јасно ука-
зују да фреске припадају крају 14. века, али на основу сачува-
них делова стиче се утисак да је живопис дело скромнијих
мајстора.
Познато је да је манастир Горњак подигнут за потребе мона-
ха Исихаста. Време подизања манастира Горњака у нашим на-
учним круговима остављено је отвореним. Поуздано се зна да
је манастир саграђен за време кнеза Лазара, али није најпре-
цизније утврђено колики је био допринос самог кнеза Лазара,
мада је сасвим извесно да је био од непроцењивог значаја. Та-
ква констатација произлази из чињенице да је кнез Лазар ма-

настиру Горњаку издао две даровне повеље, од којих је једну

потврдио и патријарх Спиридон. За сада је занимљиво истаћи
да манастир Горњак није подигнут да буде вечно покојишно
место ктитора, већ је изграђен као место где ће се окупљати
монаси из колоније расељених са Синаја, које је предводио
Григорије Синајит. О овом испоснику мало се зна, сигурно је
да је био ученик испосника Ромула, који се по досељењу са
Свете Горе настанио у близини данашње Раванице, док се за
Григорија Млађег, или Григорија Горњачког зна да је у ове
крајеве дошао седамдесетих година 14. века са већим бројем
монаха из манастира Свете Катарине са Синаја.
Да су и у Горњачкој клисури били монаси испосничког вида
живљења, најбоље потврђује простор кога су настањивали.
Оснивачком повељом манастиру је додељено властелинство
од око тридест насеља.
Архитектура ових световних, боље рећи, пратећих објеката
у оквиру пећинских манастирских целина је необична, у сва-
ком погледу веома је подложна изгледу природних габарита,
односно њену форму и начин градње дириговали су услови из
окружења. У томе и треба тражити особености њеног архитек-
тонског решења. У овом случају, чак и не може се говорити о
неком архитектонском решењу, већ би било логичније говори-
ти о прилагођавању природног амби јента, решења, извесним
животним условима и условима становања. Архитектонско
решење огледа се у концепцији затварања улазног пећинског
простора, које ако се сагледају неке друге околности може се
сматрати правим подвигом. Примењено архитектонско ре-
шење, могло би се рећи да је на обронцима чуда, поготово ако
се зна да је рађен од ломљеног камена и кречног малтера, са ве-
ома примитивном дрвеном скелом. Када се до танчина сагле-
дају и неке друге околности и природни габарити, онда није

потребно дуго да се размишља па да би се схватило да је у пи-

тању право природно чудо. У том правцу треба рећи да пози-
ција зида није дозвољавала никакво архитектонско декори-
сање са спољне стране, за разлику од унутрашње стране која је
била декорисана фрескама.
Закључак
О настанку цркава у Горњачкој клисури изречена су разна
мишљења, али чини нам се да ипак није све казано. Основни
проблем везан за ове грађевине могао би се односити на њихо-
ве ктиторе, односно на особе које су могле бити њихови неи-
мари. У том правцу, чини нам се да је најближи В. Марковић,
који ове цркве као и комплекс цркава у Мојсињској пустињи
приписује монасима Синајитима, који су после Маричке бит-
ке, почели да напуштају Синај и да траже уточишта у овим
крајевима, поготово оним местима која су на неку руку под-
сећала на Синај. Поменути монаси били су углавном приста-
лице Исахистичког погледа на живот. У том правцу природни
амбијент, окапине, увале и пећине у Горњачкој клисури биле
су права места за лично подвизавање. У овом окружењу мона-
си са Синаја налазили су себи право уточиште, односно право
окружење, које је у сваком погледу испуњавало њихове потре-
бе да у њему створе ново монашко средиште.
Од свих цркава у Горњачкој клисури само се црква манасти-
ра Горњака помиње у писаним изворима, односно у повељи
кнеза Лазара манастиру Раваници из 1377. године. С обзиром
на то да се остале цркве не помињу у повељама кнеза Лазара,
могло би да се схвати да су млађе од од времена настанка по-
веље. Међутим, ако се узме у обзир њихова велика сличност у
основи и начину градње, као и откривени археолошки мате-

ријал који је доста хомоген, следи логичан закључак да су оне

настале истовремено. Када су тачно ове цркве настала, за сада
је тешко установити, може се са сигурношћу тврдити да су на-
стале у периоду после Маричке битке па до 1388. године, од-
носно до 1427. године. После смрти деспота Стефана Лазаре-
вића настале су знатно теже политичке прилике, тако да је сва
економска моћ била усмеравана на изградњу Смедеревске
тврђаве, што је наравно успорило подизање цркава.
Све цркве у Горњачкој клисури у архитектонско конструк-
тивном склопу одликују се претежно моравским решењима. У
том смислу могло би се рећи да су оне представнице једне по-
себне и упрошћене варијанте, код које су дошла до изражаја
нека типолошка одступања, односно долази до изражаја из-
весна стилска недоследност, у којој је јасна основна идеја, али
њена реализација није спроведена до краја, нити је у духу ос-
новне замисли. У целости посматрајући ове грађевине стиче се
утисак да су оне рађене на брзину, у журби, у сваком погледу
не много зналачки и наравно не много прецизно. Локације на
које су постављене, а и сам архитектонски склоп, неочекиване
и необичне пропорције као и примењени начин грађења оди-
шу одређеном мистичношћу. На њима је уочљив печат мо-
нашког аскетизма оличен у скромности димензија украса и
моделовања архитектонског склопа. То практично значи да су
цркве овог комплекса лишене пластичне декорације, коју би
било логично и очекивати, с обзиром на то да се ради о стилу
чија је основна карактеристика богата и разуђена камена плас-
тика. Ако се овоме дода да су у времену њиховог настанка уве-
лико неговала традиција са раскошним уметничким детаљи-
ма приказаним на каменој пластици. Тај недостатак
дозвољава да закључимо да су њихови ктитори били веома
скромни и да су углавном посвећивали пажњу на духовну ди-

мензију, а тиме се, свима нам је познато, одликују монаси Си-

наити, односно присталице исхастичког погледа на живот.
Средњовековни град Ждрело без икакве сумње имао је вели-
ку улогу у културном, политичком и верском животу обли-
жњих житеља. У периоду развоја и учвршчивања српске држа-
ве он је био поприште сукоба српских краљева и бугарских
властелина. Наши средњовековни хагиографи детаљно су опи-
сали сукобе краља Драгутина и брата му Милутина са бугарс-
ком браћом, одметнутим властелинима Дрманом и Кудели-
ном.

MLAĐAN CUNJAK
The canyon of Gornjak in the light of archaeology
Summary
There are different opinions about the emergence of churches in the
Gornjak canyon, but it seems to us that not all was told. The main problem
related to these structures are related to their patrons and to their found-
ers and builders. In this respect, it seems that the closest to the truth was
V. Markovic who attributed the foundation of the church and church's
complex in the Mojsinjski desert to the Sinait's monks, who after the Bat-
tle of Marica, began to leave the Sinai and to seek refuge in these areas,
especially those places that are somewhat reminiscent of Sinai. They were
mostly supporters of a isahistic view of life. The medieval town Ždrelo
undoubtedly played a major role in the cultural, political and religious
lives of the nearby residents.

УДК: 271.222(497.11)-788-055.1:929 Григорије Горњачки
726.71(497.11 )
ГРИГОРИЈЕ ГОРЊАЧКИ
GRIGORIJE GORNIACKI
МАРКО П. АТЛАГИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
МИЛЕНКО МАЦУРА
НИНА М. АТЛАГИЋ
АПСТРАКТ: Глигорије Горњачки-Ћутљиви, рођен је крајем 13.

вијека. Са неколико својих ученика прешао је са Свете горе,
послије 1371. године, у Србију код кнеза Лазара. Кнез му је до-
дијелио тихо и усамљено мјесто у Ждрелу браничевском. Ту је
уз кнежеву помоћ, подигао цркву посвећену Ваведењу Пре-
свете Богородице, касније названој Горњак. Предању вратио
1. atlagicmarko@gmail.com
MАРКО АТЛАГИЋ, НИНА М. АТЛАГИЋ, МИЛЕНКО МАЦУРА 265

се у Свету гору, гдје је умро 1406. године. Његове мошти су би-

ле у манастиру Григоријату на Светој гори све до 1761. године,
када су, због великог пожара, пренијете у манастир Горњак,
где се и данас налазе. Григорије Ћутљиви припадао је изахи-
стима – молитвеној традицији у православној цркви, коју
упражњавају монаси изахисти. То је начин духовног живота,
који почива на покајању и подвизима за очишћење душе и
тијела од страсти.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Горњак, Браничево, Лазар, изахизам, мана-
стир
У раду се говори о манастиру Горњаку-Ждрелу, на лијевој

обали Млаве, којег је подигао српски кнез Лазар крајем 14. ви-
јека. То дознајемо на основу оснивачке повеље, која није сачу-
вана у оригиналу. Ту је нашао уточиште Григорије Ћутљиви,
поријеклом Србин. Уз кнежеву помоћ подигао је цркву по-
свећењу Ваведењу – касније названу Горњак. Григорије је око
себе окупио велики број монаха и тако створио насеобину си-
наитског типа. Припадао је изахистима.
Манастир Горњак налази се у долини ријеке Млаве. То је по-
дручје између Петровца на Млави и Жагубице. Подигнут је из-
међу 1378. и 1381. године, а задужбина је српског кнеза Лазара.2
Смјештен је између вертикалних стијена у долини ријеке Мла-
2. Ђ. С. Радојичић, „Григорије из Горњака”, Историјски часопис 3 (1952),
85–105; М. Цуњак, „Прилог проучавању манастира Горњака у Горњачкој кли-
сури”, Виминациум 2 (1988) 46–50; Исти, „Светиње Горњачке клисуре”, Вими-
нациум 8–9 (1994) 235–237; В. Ристић, Моравичка архитектура, Крушевац
1996, 124–215: В. Касалица, „Цркве и манастири у Горњачкој клисури”, Вими-
нациум 8–9 (1994) 235–237; Николић М, „Властелинска имања манастира
Ждрело – Горњака”, Историјски часопис 20 (1973) 149–155.
266 MАРКО АТЛАГИЋ, НИНА М. АТЛАГИЋ, МИЛЕНКО МАЦУРА

Григорије Горњачки
ве. Манастир је рушен неколико пута услијед великих ратова,

који су вођени на простору Србије. Данашњи изглед манасти-
ра, углавном је из 19. вијека. Од средњовијековних грађевина
сачувале су се главна манастирска црква, посвећена Ваведењу
и капела у пећини, посвећена Св. Николи. Горњачка црква
припада моравичкој школи градње. Ваведењска црква има
тролисну основу са куполом. Припрата је накнадно дозидана
као и звоник са тремом. Живопис цркве углавном је слабо са-
чуван, а 1847. године пресликао га је Жика Павловић, сликар из
Пожаревца. У капели Св. Николе налазе се фреске, које су боље
очуване. Ђура Јакшић, познати српски писац, инспирисан ма-
настиром, написао је поему „Пут у Горњак”.3
Манастир се звао Ждрело, касније је назван Горњак, задуж-
бина је кнеза Лазара а подигнут је вјероватно 1378. године, када
је српски кнез Лазар издао оснивачку повељу, а патријарх Спи-
ридон ју је својом духовном влашћу потврдио. Кнез Лазар као
мотив за оснивање манастира наводи жељу да учини мали
принос Богородици. Осим овога духовног разлога, извјесни су
и државнички разлози за подизање овог манастира. Кнез Лазар
је овладао овим крајевима па је хтио да то обиљежи својом за-
дужбином. Слиједеће зиме или прољећа, Радич, син Бранка
Растислалића, збаци власт Лазареву, а како су манастир и кти-
торска композиција у цркви, која је приказивала Лазара и ње-
гову породицу, на ту власт још увијек подсјећали оштетио је
манастир. До маја 1389. године Лазар је поново потукао Радича
и одузео му имања, а манастир дао тек пристиглом Григорију
Синаиту Млађем Ћутљивом, који се потрудио са братом о по-
дизању и зидању и храма, али уз новчану помоћ кнеза Лазара.4
3. Ј. Живановић, Ђура Јакшић, Целокупна дела, књ.1, Београд (1931) 23–24
4. Григорије Молчаник, Енциклопедија православља 1, Београд (2002) 498

Исте године Лазар издаје другу повељу, коју је такођер по-

тврдио српски патријарх Спиридон. Манастир је по овој по-
вељи изузет из власти и надлежности епископа, осим у духов-
ним пословима и праву помињања, а монасима је остављено
право да сами бирају свога игумана.5
За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Гор-
њаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу.
Оригиналне повеље нису сачуване, већ су до нас дошле у доста
лошем пријепису, при чему су прва кнежева повеља и обе
патријархове састављене уједно, док је друга кнежева повеља
изгубљена. Овакве повеље објавио је Франц Миклошић по при-
јепису Јоакима Вујића и Шафарик по пријепису Вука Сте-
фановића Караџића.6
За вријеме средњовјековне српске државе, манастир је ужи-
вао сва права из оснивачке повеље и огроман углед у народу и
монаштву.7 Игуман манастира Горњака, замонашио је око
1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђур-
ђа од сина Стефана Слепог, давши му име Максим.
Ипак, турско ропство је донијело велике невоље народу и
монасима. Први попис за вријеме турске управе биљежи Ваве-
дење у Горњаку заједно са селом Бистрицом и заједничким
обавезама.8
Манастир је настањен, тј. у њему живе монаси. У првој поло-
вини 16. вијека попис биљежи у манастиру шест калуђера, а
5. Марко Атлагић, „Вук Стефановић Караџић и Помоћне историјске науке”,
Друштвена и политичка мисао Вука Стефановића Караџића, Завод за уџбе-
нике, Београд (2008) 303
6. Вук Стефановић Караџић, Преписка 4, Београд (1988) 206–209
7. Василије Марковић, Православно монаштво у Србији, Сремски Карловци
(1920)
8. М. Стојковић, Браничевски тефтер, Београд (1987)

годишњи приход султановој благајни износи 437 акчи. Кас-

нији пописи биљеже напредак манастира, јер у њему живи
осам калуђера, годишњи приход од ушура и других дажбина
износи чак 2.681 акчу.9 Попис из времена Мурата II (1574–1595)
свједочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на
двојицу, а годишњи приход износио само 1000 акчи. Управо у
овом попису јавља се први пут ново име манастира – Горњак.10
Историју манастира Горњак недовољно познајемо а оскудни
су историјски извори о његовим игуманима, инвентару и имо-
вини. Његови су монаси били учесници свих збијегова и сеоба
којима је био изложен српски народ.11
Деспот Ђурађ је 1437. године предао Турцима градове Ви-
шеслав и Ждрело. Како су монаси са собом носили своје књиге
и друге драгоцјености, то се оне налазе расуте по многим фру-
шкогорским манастирима. Тако се у Ремети налази рукописни
зборник проповиједи Св. Григорија Богослова, писан 1628. го-
дине.12
Аустријска окупација сјеверне Србије, сходно одлукама По-
жаревачког мира 1718. године, Горњак је дочекао у рушевина-
ма. Обновљеног га је видио Максим Ратковић, егзарх београд-
9. М. Пурковић, „Попис села у средњовековној Србији”, Годишњак Скопског
филозофског факултета 4 (1939–1940 ) 53–150; М. Динић, Браничево у сред-
њем веку, Пожаревац (1958 ), 1–30 (= Српске земље у средњем веку, Београд,
1978, 84–102).
10. Име не долази од западног вијетра, већ од „горњег града”. Наиме,
Горњачка клисура препуна је остатака старих утврђења: на вису Вукану је
градић, као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осма-
трачница са које се види читав предио до Београда.
11. Василије Марковић, Исто.
12. Цуњак М, „Прилог проучавању манастиру Горњаку у Горњачкој клису-
ри”, Виминациум 2 (1988) 48–50.

ског митрополита, и описао тако што је констатовао да је црква

стара, са једним кубетом, синдром покривена, неокречена и
без звона.13 У манастиру живи само један монах а сва имовина
је виноград од 15 јутара.
Игуман горњачки Данило учествовао је на црквено-народ-
ном сабору у Сремским Карловцима 1735. године, а 1743. спо-
миње се игуман Максим и сачувани поправљени и позлаћени
крст. Максим је дозидао спољашњу припрату уз манастирску
цркву. Он је на потесу званом „Кључ” подигао „скривницу” у
коју су се склањали монаси и манастирске драгоцјености пред
налет Турака. Ускоро су Турци (1765) манастир разорили и спа-
лили али га је монах Киријак обновио.14
Међутим, Турци су га поново спалили а Киријак бјежи у Ау-
стрију. Касније се замонашио његов син и као монах Руфин по-
стао је игуман. У рату познатом као Кочина крајина, Турци су
1788. године спалили манастир јер је игуман Исајија сарађивао
са Аустријанцима. Он је 1784. године једну шпијунску де-
легацију, чији је задатак био да уходе турске снаге и процијене
изгледе за ратне успјехе, прошетао по Хомољу и Пожаревцу.
Манастир је обновљен 1792. године заслугом митрополита
који се заузео код Мустафа-паше. Тада је купљена једна воде-
ница. Београдски везир Мустафа-паша издао је 1796. године
дозволу да се оправи манастирска кула. Манастир је обнављан
и у 19. вијеку за вријеме устаничких борби, али и касније. Брат
Хајдук Вељка, Милутин Петровић поклонио је Горњаку једно
кандило. Међутим, Карађорђе 1812. године издаје манастиру
једну свједоџбу да слободно користи планину и земљиште које
има.15
13. Ђ. С. Радојичић, Исто, 104–105
14. Исто

Кнез Милош Обреновић, учинио је много за обнову мана-

стира у Србији, а посебно у Браничевској епархији. Бринуо је
за обнову и одржавање Горњака, али је у свој двор пребацио
једну од драгоцјености, барјак цара Душана Силног. С једне
стране на барјаку је Душанов грб (двоглави орао), попис обла-
сти којима је владао и натпис „Вјем твоја дела и труди, за имја
моје трудилсја јесу”, а са друге стране благовијестенски кон-
дак: „Возбраној војеводје побједитељнаја”. Касније се барјак
вратио у манастир, али су га једном монаси поклонили Макси-
му, сину Михајла Обреновића.
У 19. вијеку Руска православна црква указала је манастиру
Горњаку посебну пажњу, тако што му је поклонила у Москви
један мали манастир. За управника овог манастира постављен
је горњачки игуман Сава.
Борбу да се манастир Горњак опорави и подигне успориле
су поплаве, које су понекад биле катастрофалне, као нпр. она из
1825. године, када је порушен конак.
Посљедњу окупацију манастир је тешко поднио, јер је ста-
рјешина манастира синђел Мардарије Здравковић интерни-
ран у Њемачку, гдје је умро у једном логору, а братство се ра-
суло. Њемачка окупаторска војска се 1942. године уселила у
манастирске објекте и у њима је остала до краја рата. Тих рат-
них година уништен је драгоцјени материјал из манастирске
ризнице, а међу њима и препис повеље о оснивању манастира.
Ништа није било боље ни послије Другог свјетског рата, јер
је манастир преузела Југословенска армија и држала све до
1953. године, када је коначно враћен Цркви тј. Епархији брани-
чевској и када су се у њега уселили монаси. На приједлог епис-
копа браничевског Св. Архијерејски синод СПЦ претворио је
15. Цуњак, Исто, 55–58

Горњак у женски манастир. У њега се уселило сестринство из

Македоније, које није жељело да остане у оквиру тзв. Македон-
ске цркве.
Ђ. С. Радојичић је дао своје мишљење о Горњаку и горњач-
ким повељама. Он сматра де је кнез Лазар почео да зида цркву
тј. данашњи манастир Горњак када је овом области загоспода-
рио. То је био најбољи начин да тамо учврсти своју власт.
Управо припајањем Браничева својој држави кнез Лазар је још
једном потврдио подизањем манастира Горњака. Новој цркви
кнез је 01. 08. 1378. године издао повељу, коју је ускоро потвр-
дио и патријарх Спиридон. Идућег прољећа, 06. 08. 1387. годи-
не, Радич Бранковић покушао је да збаци са себе врховну власт
кнеза Лазара. Кнез Лазар га, како каже Радојичић, „расипа”. Ра-
дојичић додаје да, 17. 05. 1379. године или нешто раније, кнез
Лазар даје цркву Ваведење Григорију Синаиту, који је у то доба
дошао са својим калуђерима. Григорије је добио Ваведење да
буде његово „за живота”, а по његовој смрти калуђера. Манас-
тир је изузет из власти браничевског митрополита. Митропо-
литу је остала само духовна власт. Другу повељу кнеза Лазара
потврдио је патријарх Спиридон својом другом повељом од 17.
05. 1379. године. Од четири горњачке повеље, двије кнеза Лаза-
ра и двије патријарха Спиридона, сачувале су се три, једна Ла-
зарева (прва од 1. 8. 1378) и обе патријарха Спиридона, које су
спојене и које су дошле до нас са хронологијом друге, млађе
повеље од 17. 05. 1379. године.
По Радојичићу, Спиридон није постао патријарх много при-
је издавања своје прве потврде, односно прве Лазареве повеље
од 1. 8. 1378. године. Још у октобру 1377. он је био митрополит
мелнички. Радојичић зато сматра да он, вјероватно није осве-
тио темеље Ваведења у Ждрелу-Горњаку Браничевском.16

Данас наша палеографска наука зна за двије повеље мана-

стира Ваведење у Ждрелу Браничевском. Обе повеље биле су
сачуване у каснијим пријеписима. Нестале су почетком окупа-
ције земље 1941. године.
Једна је повеља српског кнеза Лазара, а друга је потврда па-
тријарха Спиридона коју је издао својом духовном влашћу.
Повеља кнеза Лазара је од 1. 8. 1380. године. Она није датирана
од створења свијета као што је то требало бити у оригиналу.
Спиридонова потврда је од 17. 5. 6887 године, а то је 1379. хри-
шћанска година. Пошто је дата индикција 2, то одговара тој го-
дини.17
Из Лазареве повеље може се закључити да је Лазар манастир
подигао. Исто се то може прочитати и у првом дијелу Спири-
донове повеље. Међутим, у другом дијелу Спиридонове по-
веље говори се и о старцу Григорију Синаиту, који се са својим
калуђерима потрудио за зидање храма, али уз помоћ кнеза Ла-
зара.
Обе повеље налазе се у чувеном Миклошићевом зборнику
„Monumenta Serbica”, на основу лошег пријеписа Јоакима Вуји-
ћа.18 И Вук Стефановић Караџић је преписао повеље за Шафа-
рика, па их је Шафарик по том пријепису наштампао у „Pamat-
ky drevniho pismenictvi Jihoslovanuv”, а испод текста, у
напомени, дати су подаци из Спиридонове повеље.19 Стојан
Новаковић је, иако је знао за тај Караџићев пријепис (по Ми-
клошићу), у својим „Законским споменицима”, осврнуо се на
16. Ђ. С. Радојичић, Исто, 104
17. Фрањо Баришић, О повељама кнеза Лазара и патријарха Спиридона,
Београд (1974) 357–377
18. Ф. Миклошић, Monumenta Serbica, Беч (1858) 193–195
19. П. Шафарик, Pamatky drevniho pismnictvi Jihoslovanuv, Praha (1858) 193–195

датирање из Вујићевог пријеписа.20 Код Новаковића повеља је

датирана 16, а не 17. маја и 6857. годином мјесто 6887. Поред те
године од створења свијета налази се и година од рођења Хри-
ста и то 1445. што је у тоталном нескладу и са том годином и
цјелокупним друштвеним збивањима тога времена. Мудром
Стојану Новаковићу није промакло да запази да би по индика-
цији 2 требало да буде 1379. година, па је забиљежио, због тога,
да је из времена „око 1379. године”. Истим начином је датирао
Лазареву повељу. На Миклошића се позива и Василије Марко-
вић, па због тога код њега је 16. мај и знак питања поред 1379.
године. Миклошићеве хронолошке податке узима и Иларион
Зеремски.21
Хронологијом горњачких повеља позабавио се и Миодраг
Пурковић. Он доказује да је Спиридон постао патријарх по-
слије 3. 5. 1380. године. По причању епископа Марка (писца с
краја 13. и почетка 14. вијека) Спиридон је умро одмах послије
косовске битке, а по биљешци у Даниловом типику, преставио
се 11. 8, што значи да се патријархова смрт догодила се 11. 8.
1380. године.22
Радојичић сматра да је довде хронологија тачна а одавде, по
њему, настаје скретање с правог пута. Код епископа Марка сто-
ји да је патријарх Јефрем, послије своје прве оставке, отишао у
манастир „цара Стефана светих апхистратиг” и да је тамо ос-
тао девет година. Послије тога треба само одузети девет година
од 1389. и добит ћемо 1380. годину као годину Спиридонова
20. Стојан Новаковић, Законски споменици српских земаља средњег века, Бе-
оград (1912), 105.
21. Иларион Зеремски, „Патријарси до пропасти српске државе”, Гласник
Српске православне патријаршије 11 (1930), 116.
22. М. Пурковић – В. Мошин, Хиландарски игумани средњег века, Београд
(1940) 81–82.

постављења за патријарха. Пурковић мисли да се та хроноло-

гија може још ближе упоредити.
Хиландарски игуман Сава долазио је због спора са Црепом
кнезу Лазару а кнез га је упутио патријарху Јефрему.23 Суђење
је било једног спасовдана. За игумана хиландарског Саву каже
се да је био Големов брат. Пурковић Големовог брата Саву
идентификује са митрополитом Савом, који је ту своју титулу
истицао као игуман хиландарски. По мишљењу Радојичића,
Пурковић не уочава да је Саво, Големов брат, био игуман хи-
ландарски за вријеме патријарха Јефрема. Митрополит Саво
дошао је за игумана послије 1379/1380. године. Када је побркао
игумана Саву, Големовог брата, са митрополитом и игуманом
Савом, онда је игумовање Големовог брата Саве пребацио у
вријеме послије Неофита. За Неофита се зна да је био игуман
1379/1380. а то значи послије 1. 9. 1380. године. Спасовдан је те
године био 3. маја. Значи, још 3. 5. 1380. године Јефрем је па-
тријарх. Спиридон је могао постати патријарх и потврдити
Лазареву горњачку повељу тек послије тога датума.24
Григорије Горњачки – Свети Григорије Исихаст или Григо-
рије Млађи Синаит – Григорије Молчаник поријеклом је са
Балкана, а по светогорском предању био је Србин. Родио се
крајем 13. и почетком 14. вијека. Био је ученик Светог Григори-
ја Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је Житије напи-
сао. Григорије је оснивач светогорског манастира Св. Николаја
Чудотворца, а прозван је по њему манастир Григоријат. Касни-
је је прешао у Србију код српског кнеза Лазара. Добио је манас-
тир Ждрело у Браничеву, касније назван манастир Горњак.25
23. Исто.
24. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи 3, Београд (1905), 73.

Почетком 14. вијека дошао је на Балкан са Синајске горе пре-

подобни Григорије.26 Настанио се у Светој гори Атонској, у
скиту званом Магула, наспрам Филатејевог манастира. Ту је
Григорије стекао много ученика међу монасима жељним иса-
хистичког живота,27 тј. молитвено тиховатељског или ћутљи-
вог живљења. Одатле је Григорије прешао са групом својих
ученика у неприступачно мјесто звано Хрентели, које се нала-
зи између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла.
Ту је основао неколико келија. Ипак се ту није много задржао.
Због честих напада Турака морао је напустити Свету гору.
Обилазио је Цариград и нека мања мјеста, али ни ту није на-
шао уточиште, већ се са својим ученицима настанио у мјесту
званом Парорија у Тракији. То је била гранична линија између
Византије и Бугарске. Ту је основао велики манастир и стекао
много својих ученика.
У то вријеме постао је његов ученик Ромило. Једним својим
духовним братом Иларионом, Ромило је остао код великог Си-
наита, све до његовог уснућа у Господу (27.11.1346).28 Тада се
преподобни Ромило и Иларион преселише из Прорије у област
Загора у близини Трнова, у Бугарској, гдје су се прије тога под-
визивали. Ту је Свети Ромило замолио Илариона да га прими
25. В. Касалица, „Цркве и манастири у Горњачкој клисури”, Виминациум 8–9
(1994) 39–144.
26. Р. Сирку, К истории исправлениија книг в Болгарии в 14 века 1, Стб 1898.
27. Исахизам = тиховање, мировање, ћутање. То је молитвена традиција у
православљу, коју упражњавају монаси исахисти. Овај начин духовног жи-
вота претежно је заступљен у Светој гори. Исахистичка пракса почиње по-
кајањем и подвизима за очишћење душе и тијела од страсти, а наставља се
непресталним упражњавањем унутрашње молитве срца.
28. Григорије Синаит, Енциклопедија православља 1, Београд (2002), 491.

као свога послушника. Иларион је, уз велико негодовање, ипак

на то пристао.
Када је побожни цар Бугарски Јован Александар (1331–1371)
ослободио споменуту Парорију од напада лопова и разбојника,
тада се Свети Ромило вратио са својим духовником Иларио-
ном у Пароријску пустињу, која му је била омиљена и настани
се поново тамо.
Управо тада к њима двојици долази из Цариграда преподоб-
ни Григорије Млађи (Ћурљиви). Већ у Цариграду, а можда и
прије тога у Светој гори преподобни Григорије Ћурљиви је са-
знао за великог Григорија Синаита, па је убрзо постао његов
ученик. Пошто је Синаит умро, Григорије Чутљиви је зато до-
шао код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је сазнао за
његове врлине и исахистички богоугодни живот. О томе нам и
сам Григорије Ћурљиви говори у „Житију Светог Ромила”, које
је написао. Григорије је био тада најбиједнији међу монасима,
дошавши у Парорију и потчинио се старцу Илариону, којему
је био потчињен и сам Ромило.29
У Парорији подвизивао се Григорије уз Светог Ромила, све
док те просторе нису напали безбожни Агарјани. Тада су Гри-
горије и Ромило морали са својим старцем Иларионом отићи
поново у Загору. Послије тога Ромило је отишао на Свету гору,
а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. Када је
старац Иларион умро, Свети Григорије је отишао у Свету гору
да потражи Ромила. Тамо га је пронашао и њему се потчинио
као свом духовном оцу. Живјели су у подвизима и врлинама у
мјесту Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија
Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима
29. Синђел Серафим, „Ко је био Григорије Синаит, оснивач и творац манас-
тира Горњак”, Гласник Српске православне патријаршије 13 (1932), 73–74.

опширније говори сам Григорије у свом „Житију Светог Роми-

ла”. Он износи само врлине Св. Ромила, а за себе је рекао како
је тобоже имао гријеха и страсти, и како га је Ромило ис-
прављао у томе и подучавао правом животу. Ромилу и Григо-
рију су често долазили многи монаси и посјетиоци ради ду-
ховне поуке. То их је узнемиравало, па су се морали удаљити у
још мирнији и забаченији крај Атонске горе, гдје су се, нашав-
ши себи келије, населили. Није прошло много времена, а Агар-
јани су убили српског деспота Јована Угљешу, који је тада по-
магао и штитио Свету гору.
Међу монасима на Светој гори и међу хришћанима настао
је велики метеж и страх у околним крајевима, јер су се бојали
опаких Турака и њихових окрутних безбожничких насиља.
Док је живио овај српски владар, он је штитио светогорске мо-
нахе, а многе је њихове манастире помогао и обновио. Јован
Угљеша је тада постао добротвор и ктитор манастира Ватопе-
да, Хиландара, Симонопетре и Светог Павла, па и манастира
Светог Николе, названог Григоријат, којега је започео најпре
Св. Велики Григорије Синаит, а коначно га успоставио овај
Григорије Затвореник.
Ускоро, по погибији Угљеше, Свети Ромило напусти Свету
гору и пређе у Албанију, у Валону, а затим је прешао у Србију
код кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу. Ту је ускоро
и умро. Свети Григорије остаде у Светој гори и подвизиваше се
у усамљеној келији на четврт сата далеко од данашњег мана-
стира Григоријата. Ту се он подвизаваше у усамљеном молит-
веном тиховању и ћутању, због чега је касније и назван Ћут-
љиви. Претпоставља се да је Григорије у ово вријеме свога
боравка у Светој гори постао коначни оснивач и ктитор дана-
шњег манастира Св. Николе Чудотворца. Он је подигнут из-
међу манастира Симонопетре и манастира Светог Павла, бли-

зу келије гдје се раније подвизивао онај велики Григорије

Синаит са својим ученицима.30
Међутим, у Светој гори Григорије није могао остати дуго
времена, јер су безбожни Агарјани поново нападали на хри-
шћанске народе и земље, све до Свете горе. Једини тада моћни
хришћански владар био је српски кнез Лазар. Владао је у сје-
верним крајевима Србије са престоницом у Крушевцу. Био је
побожан и волио је цркве. Радио је на помирењу између зава-
ђене Српске православне цркве и Цариградске цркве (1375). Во-
лио је монаштво. Постао је други ктитор манастира Хиландара
и других манастира у Светој гори. У слободној Србији Лазар је
подигао дивну задужбину, манастир Раваницу, који је примио
Григоријевог духовног оца, Св. Ромила.31 Лазар је много поти-
цао монаштво и то његово монахољубље је било познато на да-
леко. То је било познато и преподобном Григорију. Зато је Гри-
горије ријешио да са монасима дође у Србију код кнеза Лазар
и настани се у Лазаревим мирним и спокојним крајевима.32
Лазар је 1379. године је ослободио од бунтовника и неприја-
теља сјеверни дио своје државе – Браничево. Тада баш код њега
стиже из Свете горе Григорије са својим ученицима и монаси-
ма. Они су у Србији били познати као подвижници „синаити”.
Добили су такођер назив зато што су сви, као и Григорије, би-
ли ранији ученици оног великог Григорија Синајског.
30. Исто.
31. Цуњак М, Светиње Горњачке клисуре, Смедерево (2000).
32. Григорије Ћутљиви је веома поштовао свог старијег Григорија Синаита.
Он га је у Ромуловом житију назвао великим човијеком, великим светилом
Синаитом, великим оцем Синаитом, великим у богословији Григоријем, ве-
ликим светилником в истину и обштим постером, великим Григоријем Си-
наитом, великим оцем кир Григоријем Синаито.

Григорије је замолио кнеза Лазара да му да неко мирно и

усамљено мјесто, гдје би се могао посветити молитвама и бого-
речивом ћутању. Кнез Лазар му је тада дао тихо и усамљено
мјесто у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских плани-
на на лијевој обали ријеке Млаве. Изнад ријеке Млаве, у стије-
ни налази се једна пећина, гдје је Григорије настањен и ту је
молитвени тиховао. Григорије је ову пећини претворио у црк-
ву, коју је посветио Светом Николи Чудотворцу, коме је посве-
ћен и манастир Григоријат у Светој гори. Касније је кнез Лазар
помогао Григорију да испод ове пећине подигне лијепу цркву
манастира Ждрела-Горњака, који заједнички посветише Ваве-
дењу Пресвијете Богородице. Тако је основан нови манастир,
који и данас постоји под именом Горњак. Оснивање овог мана-
стира било је потврђено и од патријарха српског Спиридона.33
О томе нам говори стара повеља, која се све до 1941. године чу-
вала у манастиру Горњаку.
У тој повељи патријарх Спиридон каже:
„Прииде ко смиренију ми честујејшуј во иноцјех

старац кир Григориј и са својим благовјејнми ино-
ки… Видје же смиреније ми записано и утврждено
господином Књазом же смиреније ми (Лазаром)
оноје мјесто, векше церков Пресвјатија Богородици,
са сели и са људими и са всјем великим и малим, че-
стујешему во иноцјех кир Григорију Синаиту и
јеговим калугерам. Старац бо кир Григорије со сво-
јим калогери потомдисја о воздвиженији и сазида-
нији храм того, и о иних лешчеј, с помишчију го-
сподина књаза Лазар”.34
33. Иларион Руварац, О кнезу Лазару, Нови Сад (1888) 200

Тако је Григорије Ћутљиви, касније назван Григорије Горња-

чки продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до своје
смрти. Остали дошавши с њиме „синаити” настанили су се по
другим крајевима Лазареве државе. У Србији су до данас по-
знати многи манастири, који су они основали.
До данас, није познато тачно гдје је Григорије умро, По неки-
ма, он се прије своје смрти вратио поново на Свету гору у свој
манастир Григоријат и тамо је умро око 1406. године. Његове
су свете мошти остале у Григоријату све до 1761. године, када
су их, због тада великог пожара, монаси пренијели у Србију, у
његов манастир Горњак.
По другима, Григорије је умро у манастиру Горњак, и поко-
пан је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове мо-
шти налазиле су се неко вријеме у том манастиру, а онда су то-
ком дугих вијекова турског ропства, пренешене и на друга
мјеста, у манастир Орешковицу, у манастир Војловицу у Бана-
ту и по другим мјестима. Тако је можда дио моштију доспио и
у његов манастир Свети Григоријат на Светој гори, одакле је
опет тај дио враћен у манастир Горњак. До данас, мошти Све-
тог Григорија Ћутљивог налазе се у његовом манастиру Горња-
ку.35 За вријеме Другог свијетског рата, због опасности од ње-
мачког окупатора оне су биле премјештене у саборној цркви у
Пожаревцу. Послије рата поново су враћене у Горњак. Од 1977.
34. Ф. Миклошић, Исто
35. Прва биљешка о тим моштима потиче од светогорског проте Гаврила у
„Житију” цариградског патријарха Нифона II. Мошти су биле у манастиру
Орешковица. Јиречек сматра да су мошти у Горњаку старог Григорија Сина-
ита и да су тамо пренесене (Историја Срба I,, Београд (1922) 282). Исто тако
наводи Василије Марковић. А. Радомир Грујић, Григорија Чутљивог поисто-
вијећује са Григоријем Синаитом (Р. Грујић, Православна српска црква (1920)
43)

године игуман манастира Грегоријата из Свете горе, архиман-

дрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевском и
манастиру Гирњак са молбом да подаре његовом манастиру
дио моштију Светог Григорија Чутљивог, као ктитора манас-
тира Григоријатског. На ову молбу манастира Григоријата од-
говорио је епископ Браничевски и манастир Горњак, тако што
су дио моштију Светог Григорија Чутљивог из Горњака доста-
вили манастиру Григоријату у Хиландару.
Атлагић, М. (2008). „Вук Стефановић Караџић и Помоћне историјске
науке”. У: Друштвена и политичка мисао Вука Стефановића
Караџића. Београд.
Баришић, Ф. (1974). „О повељама кнеза Лазар и патријарха Спиридо-
на”. У: Зборник Филозофског факултета, (књ. 12–1). Београд.
Цуњак, М. (1988). „Прилог проучавању манастира Горњака у Горњач-
кој клисури”. Виминациум (књ. 2).
Цуњак, М. (2000). Светиње Горњачке клисуре. Смедерево.
Динић, М. (1953). „Растислалићи”. У: Зборник византолошког инсти-
тута (св. 2). Београд.
Динић, М. (1958). Браничево у средњем веку. Пожаревац. 1–36 (=Срп-
ске земље у средњем веку. Београд, 1978).
Енциклопедија православља (2002). Григорије Молчаник. Београд.
Касалица, И. (1944). „Цркве и манастири у Горњачкој клисури”. Вими-
нациум (8–9).
Марковић, В. (1920). Православни манастири у Србији. Сремски Кар-
ловци.
Miklosich, F. (1858). Monumenta Serbica. Vindebonae.
Новаковић, С. (1912). Законски споменици српских земаља средњег ве-
ка. Београд.
Николић, М. (1973). „Властелинство манастира Ждрело”. Историјски
часопис (20).

Пурковић, М. А. (1939–1940) Попис села у средњовековној Србији. Го-

дишњак Филозофског факултета (4). Скопље.
Пурковић, М. (1976). Српски патријарси средњег века. Диселдорф:
Српска православна епископија западноевропска.
Пурковић, М., Мошин, В. (1940). Хиландарски игумани средњег века.
Београд.
Радојичић, Ђ. С. (1952). „Георгије из Горњака”. У: Историјски часопис
(3).
Ристић, В. Моравичка архитектура. Крушевац.
Руварац, И. (1888) О кнезу Лазару. Нови Сад.
Серафин, С. (1932). „Ко је био Григорије Синаит, оснивач и творац
манастира Горњак”. У: Гласник Српске православне патријар-
шије (XIII).
Сираку, Р. (1898). Кустории исправленија книг в Болгарии в 14 веку 1,
Стб.
Стефановић, В. К. (1988). Преписка 4. Београд.
Стојановић, Љ. (1905). Стари српски записи и натписи 3. Београд.
Стојановић, М. (1987). Браничевски тефтер. Београд: Институт СА-
НУ
Шафарик, П. (1873). Паматку древнихо Јихослованув. Праха (препис
Вука Караџића)
Зеремски, И. (1930). „Патријарси до пропасти српске државе”. У: Глас-
ник српске православне патријаршије 11, 116
Живановић, Ј. (1931). Ђура Јакшић. Целокупна дела 1. Београд.

NINA ATLAGIĆ, MARKO ATLAGIĆ, MILENKO MACURA
Grigorije Gorniacki
Summary
Grigorije Gorniacki—The Silent, was born at the end of 13th century.
After 1371, togаther with several of his students he moved from Athos
Mountain to Serbia that was ruled by Prince Lazar. The Prince granted
him а quiet and lonely place in the area of Zdrelo Branicevsko. There, wi-
th the Duke's help he builds the church dedicated to the Presentation of
the Holy Virgin, later named Gornjak. According to the legend, he later
returned to Mount Athos where he died in 1406. His relics were kept in
Grigoriou Monastery on Mount Athos, until 1761, when, due to the great
fire,they were transferred to Monastery Gornjak and are still being kept
there. Grigorije The Silent belonged to the brotherhood of Izahist—tradi-
tional prayer inside the Orthodox Church, which is practiced by Izahisti
monks. It is the way of spiritual life, which is based on the exploits and
repentance of cleansing the body and the soul of passion.

УДК: 911.37(=135.1):325.1(497.11-18 Браничево)”17”
НАСЕЉАВАЊЕ ВЛАХА
У БРАНИЧЕВУ У XVIII ВЕКУ
VLACHS’ SETTLEMENT IN BRANIČEVO IN THE XVIII CENTURY
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
ЦЕНТАР ЗА ВОЈНО ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
ОЛИВЕРА ДУМИЋ
ГЕНЕРАЛШТАБ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду је обрађено досељавање Влаха у долину

Млаве током XVIII века. Посебна пажња је посвећена поку-
шају реконструкције правца којим те насељавање ишло и
одређивању хронологије. Тачно је одређен и датум насеља-
вања неких влашких села.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Србија, Браничево, Браничевска епархија, Вла-
1. ndjokic05@gmail.com
ОЛИВЕРА ДУМИЋ, НЕБОЈША ЂОКИЋ 285

си, Хомоље, Млава, Морава, Пожаревац, Ресава
Питање Влаха у савременој Србији је слабо обрађивано у

српској науци. Практично оно што је написао Тихомир Ђорђе-
вић пре готово једног века у публикацији „The Truth concer-
ning The Rumanes in Serbia” и готово дословно поновио (на срп-
ском) у поглављу о Власима у монографији „Из Србије кнеза
Милоша” остало је и данас на снази као званични став српске
науке. (Georgevitch Т., 1919; Ђорђевић Т., 1924) Премда Ђорђе-
вић у својим истраживањима Влаха није озбиљније користио
ни тада доступну – и то чак објављену – изворну грађу из
XVIII века (на пример: Витковић Г., 1884; Руварац Д., 1905) нико
није ни покушао да доведе у питање нека његова схватања ни
да прецизира хронологију коју он даје врло широко. Кад је реч
о времену књаза Милоша користио је скоро искључиво грађу
из фонда Књажева канцеларија док је друге фондове занема-
рио, премда су неки врло битни за ово питање (на пример
фонд Митрополије).
У међувремену нам је постала доступна не само нова српска
већ и аустријска, па и османска грађа за XVIII век а управо је то
време откад можемо да стварно пратимо континуитет насеља-
вања данашњих Влаха у Србији. Због тога стекли су се услови
да се покуша да се прецизира време када се Власи јављају у
Браничеву.
Ми смо у једном обимном раду дали хронологију насељава-
ња Влаха у Браничеву током прве половине XVIII века а на
основу прворазредне наше и аустријске грађе (Ђокић Н., Ду-
мић О., 2010, 82–133). Рад је, за кратко време, изазвао велику па-
жњу у стручним круговима и широј јавности. Тако се на ин-
тернету појавио већ на више веб сајтова било у pdf било у html
286 ОЛИВЕРА ДУМИЋ, НЕБОЈША ЂОКИЋ

Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку
формату. Но, у том раду нисмо стигли да прокоментаришемо

резултате до којих смо дошли па ћемо то учинити овог пута.
Али најпре да се укратко подсетимо шта је писано на ову тему.
Кратко време пре Т. Ђорђевића румунски историчар О. Та-
фрали је у својој књижици „Les Roumains de Bulgarie et de Ser-
bie” (Tafrali О., 1918) изнео румунске ставове о влашком питању
у Србији и Бугарској. Десетак година пре њега, чувени ру-
мунски историчар Н. Јорга се први од Румуна позабавио, на
научној основи, Власима у Србији у својој двотомној моногра-
фији „Istoria Bisericii Româneşti şi a vieţii religioase a Românilor”.
(Iorga N., 1908, у два тома) Све што је у румунској науци писано
о Власима у Србији је, у ствари, само понављање оног што је
изнето у споменутим монографијама, а често пута је најобич-
није политикантство. Интересантно да се ни страна историо-
графија није озбиљније бавила питањем Влаха у Србији. Још
1861. године Г. Лежан је писао о Власима у Србији у својој мо-
нографији „Etnographie de la Turquie d’Europe” (Lejean G., 1861)
а 1889. године се Емил Пико у уводу своје књиге „Chants popu-
laires des Roumains de Serbie” (Emil Picot M., 1889) такође дотакао
овог питања. После тога су сви аутори користили резултате ис-
траживања било српских било румунских научника без неког
сопственог истраживања.
После Срба, у Србији књаза Милоша, било је највише Влаха.
Они су и у то време живели, у главноме, у она четири округа
североисточне Србије у којима и данас живе. Сем тога било их
је нешто у Смедеревском округу, 1838. године помињу се у селу
Куличу, (АС-КК-Нах. Смедеревска 10. јула 1833, № 34) где их је
и почетком XX века било неколико душа а 1831. и 1836. године
помињу се и у Смедереву.2 (АС-КК-Нах. Смедеревска. 9. јула
1831)

Број Влаха у Србији за владе књаза Милоша не може се тач-

но одредити, јер су били исте вере са Србима те су их власти
увек сматрале равноправним с њима и нигде бројно нису из-
двајани све до 1850. године.
Власи Србије нису давнашњи њени становници. По мишље-
њу Т. Р. Ђорђевића Власи Источне Србије су скорашњи досе-
љеници из Румуније – Царани (Tarani, тако названи по Tara
или Tara Rumuneasca – Земља, или Земља Румунска, Румуни-
ја), или из Баната – Унгуреани (Ungureani, Угри, Угарски Руму-
ни). Услед мешања једних и других, на земљишту Србије пр-
вобитно је значење речи Царан и Унгуреан, уколико су се
очувале, знатно измењено, те данас више значе: Царан – рав-
ничар, Крајинац, а Унгуреан – планинац. (Ђорђевић Т., 1924,
91)
Земљиште које су Власи у Србији заузели било је, пре њихо-
вог доласка, чисто српско. Оно је било саставни део старе срп-
ске државе. На њему су стари српски манастири Горњак, Реса-
ва, Туман, Буково, Витовница, Раваница, Рукомија, Нимник…
На њему су били познати српски рудници чија се успомена чу-
ва у народним песмама, традицији и географским називима
Рудна глава, Златово, Мајдан Кучајна, Шашка… Сва стара гро-
бља из времена пре досељавања Румуна су искључиво са сло-
венским натписима.
Досељавајући се, Власи су у Србији затекли Србе, било ста-
роседеоце, било нове досељенике из југозападних и јужних
српских крајева. Да су Власи дошли међу Србе најбоље се види
2. Суд Нахије Смедеревске пише 9 јула 1831 књазу Милошу: „Овдашњи Вла-
си, ловећи загажњом рибу по Дунаву…” У списку „лица, која су из подрума
кнежевског вино узимала”, од 12 дец. 1836, налази се и „Коста Стаматов, Влах
из Смедерева”.

из географских имена на земљишту које су заузели. Она су сва

српска – за области: Крајина, Кључ Пореч, Црна Река, Звижд,
Пек, Стиг, Млава; за планине: Црни Врх, Сто, Мироч, Велики
Крш, Лесковик; за реке: Поречка Река, Црна Река, Кривовирски
Тимок, Пек; и готово за сва села: Брестовац, Бор, Дубока, Ракова
Бара, Бољетин, Кобишница, Црнајка, Манастирица, Топоница,
Слатина, Каменица, Дубочани, Врбица, Речица, Глоговац, Под-
вршка, Грабовица и тако даље. Постоје и села са турским име-
нима у којима живе Власи: Табаковац, Џањево, Јакубовац, Му-
стапић. Само неколико села има влашка имена – Велакоње,
Клокочевац и још нека. Али се за сва зна када су настала и од
чега им је име изведено. (Ђорђевић Т., 1906, 25; Ђорђевић Т.,
1925, 91–92)
Најзад, да су се Власи доселили у чисто српске крајеве дока-
зује и локална традиција, која је везана за поједина места и ко-
ју приповедају и Срби и Румуни. Она се односи само на српске
историјске личности и српске историјске догађаје. Традиција о
манастиру Горњаку у вези је са кнезом Лазаром, (Ђорђевић Т.,
1906, 88) о манастиру Туману и Милошевој Кули у Поречу са
Милошем Обилићем, (Милићевић М., 1876, 956 и 1035) о селу
Шетоњу са кнегињом Милицом, (Ђорђевић Т., 1906, 89) о пла-
нини Мирочу са Краљевићем Марком и Милошем Обилићем,
(Караџић В., 1967, 207–211) о селу Изварици са Косовском бит-
ком и тако даље. О румунским историјским личностима и до-
гађајима не знају ништа ни Срби ни Власи у североисточној
Србији. Уосталом о своме скорашњем доласку знају и сами
Власи Србије. Свака породица има своју традицију о томе. Сви
знају да су досељеници и сви знају откуда су дошли. Многи
знају тачно и села из којих су се доселили и рођаке које су тамо
оставили.

Након Велике сеобе плодне равнице око Дунава, Тимока и

Мораве, ни планине у развођима тих река, пуне паше и шуме,
нису могле остати пусте. Постепено ти крајеви су почели да се
поново насељавају дошљацима углавном из југозападних и
јужних српских крајева. У исто време, по мишљењу Т. Р. Ђор-
ђевића, падају и почеци насељавања Влаха из Влашке и Бана-
та. (Ђорђевић Т., 1924, 93) Ђорђевић је убедљиво доказао да ни-
су сви Власи североисточне Србије пореклом из Влашке.
Многи од њихових предака су били Срби који су, приликом
неке од безбројних сеоба на овом простору, прешли у источни
Банат или Влашку и тамо се стопили са влашким становни-
штвом. Касније су се са правим Власима вратили у Србију. (Re-
gnault E., 1855, 284; Ђорђевић Т., 1924, 96) У многим влашким
породицама сачувала се традиција да су некада биле српске, да
су прешле Дунав, где су међу Власима заборавиле српски је-
зик, па се као влашке вратиле у Србију. Неке и дан данас носе
презимена по својим српским прецима. Сви Власи у Србији
имају српске обичаје као што имају славу и коју зову српском
речју празник (praznic). (Ђорђевић Т., 1924, 96)
Пре него што пређемо на саму тему, насељавање Влаха у
Браничеву у XVIII веку, наведимо да су, у овом крају, само три
влашка села настала почетком XIX века, тачније по паду Краји-
не 1813. године. Том приликом велика маса Влаха је побегла из
Крајине, један део чак у Банат а други део углавном у Хомоље.
Избеглице у Хомољу су том приликом формирале три села:
Влаоле, Јасиково и Лесково. (Исто, 100) То су, по свему судећи,
најмлађа влашка села у Браничеву.

Најпергов попис и Епшвилцова карта

После Османског пописа Смедеревског санџака из времена
владе Мурата III, на самом крају XVI века више од једног века
немамо попис становништва ових крајева све до упостављања
аустријске власти над северном Србијом, након Пожаревачког
мира 1718. године. Одмах након потписивања мира настала су
два врло битна извора за српску историју – Најпергов попис из
1718. године и Епшвилцова карта из истог времена. (Пантелић
Д., 1948) Премда ови извори не дају етнички састав становни-
штва северне Србије омогућавају нам да упоређивањем са не-
што каснијим изворима донесемо неке закључке о етничком
саставу становништва. Међутим, треба водити рачуна да Нај-
перг није дао попис пожаревачког дистрикта а Епшвилцова је
карта око Свилајнца и јужније од Ресаве изузетно непрецизна.
Најпре да видимо шта је забележио Најперг 1718. године. Он
је у Хомољском дистрикту (Des Humolier Distrikts) забележио
да има 10 села са укупно 80 домова. На жалост овај податак је
дао као збирни без поименичног навођења самих села. (Панте-
лић Д., 1948, 21) Исто тако је за дистрикт Поречка река дао збир-
ни податак о 15 села и 60 домова. Коначно, и Мајданпечки ди-
стрикт је дат збирно – 10 села и 80 домова. (Исто, 20) За
Ресавски дистрикт су дата поименично насељена и пуста села
од којих ћемо ми овде навести само она насељена: Ressova (12,
Орашје из српских пописа из тог времена – данашњи Деспото-
вац),3 Sivaniza (8 домова, Свилајнац),4 Zverencka (5),5 Recavabaz
3. Манастир Ресава се помиње у попису као пуст и наводи се да се састоји од
три манастира (Reschova, allwo drei Klöster).
4. Код Пантелића је Шуваница. Пантелић уопште није користио српске по-
писе из 1733. и 1734. године.
5. Ни Пантелић није одговорио на питање о ком селу је реч.

(8, вероватно Ресавица),6 Ploffanj (2 дома, вероватно Гложане),

Janzi (6 домова, Ђонци),7 Medvedia (5 домова, Медвеђа), Vascko
(6 домова, вероватно Војска), Papaviz (7 домова, Поповић), Kra-
povitz (4 дома, Грабовац или вероватније Грабовица), Pogaroz
(3),8 Panovaz (4 дома, Пањевац), Sallna (8 домова, Сење), Reffna (5
дома, Равна – Ћуприја), Iban Roschi (2 дома)9 и Tortivaz (4 дома,
Трућевац). (Пантелић Д., 1948, 21)
У односу на нешто касније српске пописе недостају Јоховац,
Грабовац или Грабовица и Бобово. Бобово би могло да буде пу-
сто село Pupava, као што сматра Пантелић, али у сваком случа-
ју тешко може бити него од споменутих насељених села осим
ако Zverencka није старије име тог села. Са друге стране у по-
пису се јављају Zverencka, Pogaroz и Iban Roschi којих нема у
каснијим српским пописима за ресавску и раваничку паро-
хију. У Раваничкој парохију у Најперговом попису се не јавља-
ју као насељена места Иванковци, Миросава и Чимаре. Поред
тога касније се јављају Горње и Доње Сење а не само једно Сење
као код Најперга. Горње Сење би могло бити Sellna Kloster тј
манастир Сење што се готово сигурно односи на манастир Ра-
ваницу. Иванковци би, евентуално могли да буду Iban Roschi,
као што тврди Пантелић али Миросаве и Чимара сасвим извес-
но нема код Најперга ни као насељених ни као пустих места.
Сачувани су и аустријски пописи из нешто каснијег време-
на. Под Комору или Дворско коморско веће по списку из 1730.
године у Ресавском дистрикту потпадала су следећа села: Бо-
бово, Гложане, Грабовица, Ђонци, Јеховац (Јовац), Иванковац,
6. Код Пантелића Ракибара.
7. Ђонци су се налазили у данашњем атару села Седлара.
8. Код Пантелића Богава.
9. Код Пантелића Иванковац али ми нисмо баш убеђени у то.

Миросава, Орашје, Поповац, Свилајнац, Суботица, Џимаре и

Војска. (Поповић Д., 1950, 71) Под војну управу потпадала су
1737. године у Ресавском дистрикту следећа насеља: Горње Се-
ње, Доње Сење, Миросава, Alackia (можда Алаке у селу Звезду),
Срњак, Tseniovaz, Пењавица или Пањевац, Враше (пола је при-
пало комори), Ћуприја и Матеовце. (Исто, 73) У односу на Нај-
пергов потпис нема управо оних села која нисмо успели да
убицирамо: Zverencka, Pogaroz и Iban Roschi. Нема ни Медвеђе
али ми мислимо да се уместо Медвеђе сада јавља Суботица
која је практично спојена са претходним селом. Од побројаних
села у каснијим српским пописима ресавске и раваничке паро-
хије не спомињу се Суботица, Alackia, Tseniovaz, Срњак, Враше
и Матеовце. Село Срњак данас не постоји али се јављало, као
село у Ресави, у Османским дефтерима још 1467. године. По М.
Стојаковићу налазило се на потезу Срновац у атару села Ми-
ливе. (Stojaković M., 1987, 238) О селима Alackia, Tseniovaz, Вра-
ше и Матеовце за сада ништа не можемо да кажемо.
На Епшвилцовој карти, која је посебно непрецизна за про-
стор Ресавског дистрикта, од места којих нема у Најперговом
попису као насељена села јављају се Czuilaz, Raanez, Sibniz (на
Млави) и Walniza. Од ненасељених Luschiza и Mutevelin. (Пан-
телић Д., 1948, Епшвилцова карта) У османским дефтерима по-
миње се манастир Бојача код села Лучице у нахији Ресава. Оба
имена данас носе делови атара Свилајнца. На постојање нека-
дашњег манастира указивао би обичај одржавања вашара у
Бојачи. (Зиројевић О., 1984, 66) Наиме у Бојачи се почетком XX
века купио вашар или сајам на Св. Арханђела, Св. Јована Гла-
восека и на Митровдан. (Мијатовић С., 1930, 231) Манастир Бо-
јача данас не постоји. У четвртој или петој деценији XVI века у
Бојачи су били уписана два калуђера а годишњи приход од
манастира износио је 165 акчи, од чега 150 акчи је било од ши-

ре. (Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер МXD 632

(после 1536. г.); Зиројевић О., 1984, 66–67) У попису насталом у
време владе султана Мурата III бележи се једино приход од ма-
настира у износу од 289 акчи. (Tapu ve Kadastro – Ankara, Сме-
деревски дефтер Но 166; О. Зиројевић, 1984, 67) Дакле, јасно је да
се Лучица налазила у атару данашњег Свилајнца. Мутавелин10
је уцртан северно од Лучице тачно на граници два дистрикта –
премда по карти припада Ресави. Ако је Лучица била у атару
данашњег Свилајнца онда је Мутевелин готово сигурно негде
у атару данашњег Кушиљева или бар на граници између дана-
шњих атара Свилајнца и Кушиљева (што је мање вероватно).11
У Параћинском дистрикту су постојала следећа насеља Para-
kien (1?, Параћин), Plana (8, Плана), Schaffza (8, Шавац), Widova
(6, Видово), Mudniza (3, Мутница), Murliza (4, Мириловац), Jso-
var (8, Извор), Leshze (6, Лешје) и Sabriga (4, Забрега). Мутница
је Доња Мутница док се у тадашњим аустријским и српским
изворима Извор и Горња Мутница често употребљавају као на-
зиви за исто село. Вероватно су ова два села била близу једно
другог ако не и спојена. Од села споменутих код Најперга у ка-
снијим пописима параћинске парохије нема села Шавац, Ле-
шје и Забрега (Извор се јавља као Горња Мутница). Лешје се у
српским пописима готово сигурно пописивало са оближњом
Доњом Мутницом а Шавац са оближњим Параћином. Код Нај-
перга се спомиње и Сталаћ и то као два насеља Stollaz, das klei-
ne Dorf (4) и Stollaz, der Haubtort (пуст). (Пантелић Д., 1948, 22)
10. Mütevelli на турском значи – администратор или старатељ над верском
задужбином. A. D. Alderson, Fahir Iz, The Concise Oxford Turkish Dictionary,
Oxford 1975, 246
11. Интересантно да је на Епшвилцовој карти у долини Ресаве уцртано од
Манасије до Лучице само село Грабовац а из других, врло поузданих, извора
знамо да би требало да буде бар још неколико села на том простору.

У Најперговом попису нема места Градиштанском, Рам-

ском, Кучајнском и Пожареваком дистрикту. Због тога морамо
да користимо спискове које је израдио Пантелић на основу Еп-
швилцове карте.
У Градиштанском дистрикту насељена места су била Gradi-
ska (Велико Градиште), Kumana (Кумане), Kasiz (Кусић), Vla-
schkito (Влашки до), Tribrod (Триброда), Peschczanize (Пешча-
ница), Schumanovo (Шумово), Sellinick (Зеленика), Mischlinow-
ze (Мишљиновце), Kleinie Gradiska (Мало Градиште), Mackzi
(Макци) и Rabrova (Раброво). Ненасељена места су била Poi-
schilla (можда Пожежена), Ternins, Siredia (Средњево), Dessina
(Десина) и Kaniewo (Камијево). (Пантелић Д., 1948, 42)
У Рамском дистрикту насељена места су била Ram (Рам), Sa-
taniz (Затоње), Kostolaz (Костолац), Kissilowa (Кисиљево), Tu-
tschina, Isplian, Piskople (Бискупија), Kuriatsch (Курјача), Marian
(Маријан), Vlaschaz, Sirakowa (Сираково), Kladrowa (Кладуро-
во), Biranie (Берање), Bukowik и Samotczewa. Ненасељена места
су била Popowatz (Поповац) и Klepetska (Клепечка). (Пантелић
Д., 1948, 43)
У Кучајнском дистрикту насељена места су била Terbno,12
Protarzi (Бродарци), Popuschinaz (Бубушинац), Smollinaz (Смо-
љинац), Batuscha (Батуша), Schab (вероватно Шапина), Leyowi-
za (Лајавица), Zerlins (Црљенац), Willkosell (Велико село), Malo
Poschowiz (Божевац), Kulo (Кула), Sariczin (Саричина), Raschans
(Рашанац), Nereschniza (Нересница), Deischa (Дајша), Walluja
(Волуја), Kutschein (Кучајна), Rakowabara (Ракова Бара), Kauna
(Каона), Poroschowiza (Крушевица), Caminowa (Каменово), Kar-
niack (Горњак), Stemniza (Стамница), Witoniz (Витовница), Bi-
striz (Бистрица), Iswor (Извор), Nowazi (Новаци) и Kaschlubo
12. Код Пантелића Дрмно.

(Кашљево). Ненасељена места су била Bresniz (Бресница), Star-

zewo (Старчево) и Tiblietsch13. (Пантелић Д., 1948, 43)
У Пожаревачком дистрикту насељена места су била Ostro
(Острово), Kleinomnik (Кленовник), Tziskov (вероватно Ћирико-
вац), Neu Batofze (Нови Батовац), Preschani (Брежани), Tragowze
(вероватно Драговац), Poscharowiz (Пожаревац), Seozi (Сеоци),
Zernitge (Црниће), Lucziza (Лучица), Kragitol (Крављи Дол), Bru-
kowaz (Пруговац), Polomine,14 Bolletruzzi (Бољедруже), Kocza-
tino (Кочетин)и Saconcziza (код Пантелића Захумчица). Нена-
сељена места су била Bedka (Петка), Wadczitol (Вучји Дол),
Batofze (Батовац), Dobrowiz (Дубравица) и Beriani (Бурјан).
(Пантелић Д., 1948, 43)
Предалеко би нас одвели ако бисмо упоредили сва села из
споменутих дистрикта са селима у српским пописима парохи-
ја. Задржаћемо се, касније, само на онима у којима су 1733. или
1734. године живели Власи.
Црквени пописи из периода 1733, 1734.

и 1735. године
На основу пописа парохија појединих парохија у Пожарева-
чком, Грочанском и Београдском ексархату 1733. године може-
мо да добијемо прилично тачан преглед етничког стања на
простору данашње Браничевске епархије.
Треба напоменути да сумарни списак парохија који је дат на
крају Витковићевог рада не одговара стварном стању па га не-
ћемо овде коментарисати ни користити. (Витковић Г., 1884,
294)
13. Код Пантелића Дивљалка.
14. Код Пантелића Пољане.

Параћинска парохија
У Параћинској парохији је августа 1733. године било 8 насе-
љених места: Параћин (28 домова), Мала или Доња Мутница
(13), Велика (или Горња) Мутница (18), Плана (10), Мириловица
(непознато), Доње Видово (11), Видојевци (данашње Горње Ви-
дово) (13) и Сталаћ (непознато). Укупно је било 123 дома и то
све српска. По подацима „тефтера митрополитског таксила”
параћинску нурију или парохију су фебруара 1734. године чи-
нила следећа села Параћин (33), Мириловац (12), Видово (11),
Доња Мутница (15), Горња Мутница (18), Плана (10), Кречби-
нац (6), Видово (10), Сталаћ (10) и Грменовац (10). Подаци истог
тефтера али за 1735. годину се не разликују од претходног.
(Витковић Г., 1884, 126–127; Руварац Д., 1905, 129–130)
Када је ексарх Јован Михаиловић обавио визитацију пара-
ћинске цркве марта 1734. године црква је имала од књига – ок-
тоих српски, триод постни московски, тестамент московски,
општак грчки и октоих грчки, псалтир грчки и апостол грчки.
Оволико велики број грчких књига можда објашњава податак
да је син црквени током десет година био извесни Михаил Грк
који је предао дужност Стојану Московићу. (Руварац Д., 1905,
106)
Свештеник поп Петар Јовановић, је рођен око 1707. године у
Колашину у селу Милоју,15 рукоположен је на ђаконство 1729.
године у Београду од владике Николаја Димитријевића, а на
свештенство, после месец дана, по одобрењу митрополита
Мојсија, од владике Максима Несторовића. Од књига поп Пе-
тар је 1733. године имао: „полустав московски, Псалтир москов-
ски; летургија московска; десетословије московско”. У Пара-
ћину је био још један свештеник Стефан, али је побегао у
15. По ексарху Јовану село се зове Мјелиани.

Турску са породицом. Оба свештеника су се и зађаконили и за-

попили исте године. Што се тиче књига Петар је 1734. године
имао тестамент московски, полустав московски, десетословје,
буквар мали, требник московски и литургију српску.16 (Витко-
вић Г., 1884, 124, 125 и 169; Руварац Д., 1905, 106)
Јереј Стефан се до марта 1734. године вратио из Турске. Ро-
ђен је у селу Кулашину, близу Пећи око 1709. године. Учио је
књигу у манастиру Раваници код игумана Стефана. Рукополо-
жио га је у оба степена владика темишварски 1729. године. Жи-
вео је у Горњој Мутници и тражио је од ексaрха Јована да му то
буде матична црква.17 Од књига је Стефан имао само руски
требник. (Руварац Д., 1905, 106)
Свештеници Петар и Стефан су били на парохији и 1735. го-
дине. (Руварац Д., 1905, 130)
Током рата 1788–91. године емигрирао је из Србије у Ау-
стрију и свештеник Јевтимије Поповић, из Ћуприје, који се на-
селио у Лангендорфу. По мишљењу владике темишварског Јо-
вана Јовановића Шакабенте од 21. јануара 1792. године, све-
штеник Јевтимије Поповић је био неспособан за свештеника у
Банату. (Павловић Д., 1910, 215 и 216. нап. 1)
Као што видимо у то време (1733–35) у параћинској парохији
нити живе Власи, нити има влашких свештеника а ни вла-
шких црквених књига.
16. Петар је учио најпре код неког Гаврила зографа из Рисна а затим је у Ра-
ваници код даскала Стефана учио још годину дана. На крају је учио у Срем-
ским Карловцима након чега се оженио и запопио.
17. Реч је о данашњем манастиру свете Петке Изворске.

Рибничка (Поречка) парохија

Рибничка парохија је била под Банатском епархијом и има-
ла је августа 1733. године 7 насељених места – Пореч (155 домо-
ва, Срби), Рибница (12), Орешковица (22, Власи), Болетин (9,
Срби), Мосна (11, Власи), Косовица (8) и Јастребица (14, по пола
Срби и Власи). Укупно је било 231 дом од којих 35 до 40 влаш-
ких а остали српски. По подацима „тефтера митрополитског
таксила” поречку нурију или парохију су фебруара 1734. годи-
не чинила следећа села: Пореч (165), Јастребина (16), Косовица
(18), Мосна (14), Орешковица (24), Рибница (13) и Бољетин (10).
Подаци истог тефтера, али за 1735. годину, разликују се утоли-
ко што Пореч има 150, Јастребина 13, Косовица 14, Мосна 11 и
Орешковица 20 домова. (Витковић Г., 1884, 135–136; Руварац Д.,
1905, 127–128)
Свештеник поречки Димитрије Поповић, син протопопа по-
речког Богосава, рођен је око 1705. године у Поречу. Школовао
се најпре код оца а затим у Раваници и код даскала Стефана.
Рукоположио га је митрополит Мојсеј 23. фебруара 1724. годи-
не и од тад је био на служби у Поречу. Од књига је имао треб-
ник кијевски, полустав кијевски, псалтир московски средњи и
кијевски минеј општи на мало коло. Пошто је био удовац од
1731. године ускоро ће се, по визитацији 1734. године, замона-
шити у манастиру Раваници. Уместо њега 1735. године у Поре-
чу се јавља свештеник Атанасије. (Витковић Г., 1884, 135 и 162;
Руварац Д., 1905, 104 и 128)
Црква поречка је од књига поседовала јеванђеље московско,
апостол кијевски, поученије еванђеоско московско, пролог на
пола године шта служити, два хоктоја московска – половна, са-
борник српски, један триодон московски постни, један пенти-
костар српски, једно мало рукописно јеванђеље које је се нала-

зило у женској припрати, два псалтира московска на средње

коло и један рукописни српски псалтир, полустав кијевски, ча-
сослов московски, стихологион помешани двојезични српски
и влашки. (Руварац Д., 1905, 103)
У рибничкој, тј. поречкој парохији, 1733. године, од 231 дома-
ћинства највише је око 40 било влашко. Ни следеће две године
неке веће осцилације у броју домова нема, ни српских ни вла-
шких. Свештеник искључиво користи српске и руске књиге а у
цркви су искључиво српске и руске књиге, осим двојезичног
стихолигона српско–влашког.
Голубачка парохија
Голубачка парохија је имала 6 насељених места: Голубац (42,
Срби), Војилово (21), Малешево (8), Добра (35), Двориште (17,
Власи) и Радошевци (10, Срби). Укупно је било 133 дома. По по-
дацима „тефтера митрополитског таксила” голубачку нурију
или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села:
Голубац (43), Воилово (27), Малешево (8), Двориште (31), Радо-
шевци (13) и Добра (30). Подаци истог тефтера али за 1735. го-
дину се разликују само толико што Двориште има 28 домова.
Свештеник голубачки Никола Петровић је рођен око 1695. го-
дине у Морачи у Херцеговини где је и у манастиру Тушину
учио књигу. У Голупцу је био свештеник од око 1725. године.
Био је свештеник у Голупцу и 1734. и 1735. године. Парохијане
у Добри је 1734. и 1735. године опслуживао свештеник Стојан
из села Љубкова, са друге стране Дунава, који је припадао
епархији владике Максима. (Витковић Г., 1884, 136–137, и 176;
Руварац Д., 1905, 131–132)
За голубачку парохију је тешко одредити етнички састав јер
се за Добру не наводи ко живи у том селу (а највероватније су

живели Власи) као и у још неколико других мањих села. Може-

мо да претпоставимо да је етнички однос вероватно био при-
ближно пола–пола. Свештеник голубачки је неоспорно Србин
из Херцеговине али би зато поп Стојан из Љубкова, који је оп-
служивао Добру, могао лако бити Влах.
Бикотиначка или баричка парохија

Бикотиначка парохија је имала такође 6 насељених места
Бикотинци (20, Срби), Миљевићи (6, Срби), Мрчковац (4, Ср-
би), Барич (12, Срби), Бикиње (8, Срби), Крушевица (10, Срби).
Ово је била бројчано мала парохија са свега 60 домова и то све
српских. По подацима „тефтера митрополитског таксила” ба-
ричку нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила
следећа села Мрчковац (4), Милевићи (7), Барич (15), Крушеви-
ца (10), Бикотинци (18) и Бикине (9). Подаци истог тефтера али
за 1735. годину се не разликују од претходног. Свештеник
бикотиначки Илија Димитријевић је рођен око 1703. године у
Пожаревцу где је учио и књигу. Рукоположио га је владика Ни-
колај Димитријевић 1730. године и одмах је постављен у Бико-
тинце. Илија је био свештеник бикотиначки и 1734. и 1735. го-
дине. Од књига је имао требник московски, псалтир „србска
штампа”, и летургија „србска штампа” а све ове књиге је узео
из пожаревачке цркве. (Витковић Г., 1884, 138 и 178–179; Рува-
рац Д., 1905, 131)
Црква Светих четрдест мученика помиње се у селу Баричу у
извештају екзарха Максима Радковића из 1733. године. По по-
дацима Максима Радковића из 1733. године црква баричка је
била стара

„и расипата, летургија не појет се, никакове службе

не имејет, книга не имејет, окрут не имејет ничто
своје потребно.” (Витковић Г., 1884, 178)
Код бикотиначке парохије је све јасно – чисто српска паро-
хија.
Клењска парохија
У клењској парохији је било доста Влаха. Ова парохија је
имала 7 села и то Клење (21, Срби), Раброво (25, Срби), Зелени-
ке (16, по пола Срби и Власи), Мустапић (26, Власи), Мишље-
новци (17, измешани Срби и Власи), Макце (16, Срби) и Че-
шљева Бара (61, Власи). Укупно је било 182 дома од чега је око
105 било влашких а остало су били српски. (Витковић Г., 1884,
140–141) Ако упоредимо ова села са Епшвилцовом картом ви-
дећемо да су 1718. године постојала само српска и мешовита
села а да су влашка села Мустапић и Чешљева Бара настала из-
међу 1718. и 1733. године. Пошто се ова два села не јављају ни
међу пустим селима 1718. године реч је очигледно о новона-
сталим селима. Сасвим је очигледно да су се Власи на простор
клењске парохије населили после 1718. а пре 1733. године.
По подацима „тефтера митрополитског таксила” клењску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа
села: Чешљева Бара (83), Макци (15), Храброво (25), Мустапићи
(33), Мишленовци (21), Зеленике (18) и Клене (20). Подаци истог
тефтера, али за 1735. годину, разликују се само толико што
Чешљева Бара има 70 домова. (Руварац Д., 1905, 132) Ако се по-
гледају подаци за ове три узастопне године одмах пада у очи
да у српским селима нема великог одступања у броју домова
али у влашким има. У Чешљевој бари 1733. има 61 дом, 1734.

чак 83 дома, да би се 1735. године тај број поново смањио на 70

домова.
Свештеник клењски Петар Михајловић је рођен око 1689. го-
дине у Скопљу а школовао се у Пећи. У Клењу је био од око
1724. године. На клењској парохији је био и 1734. и 1735. године.
(Витковић Г., 1884, 139 и 175; Руварац Д., 1905, 132)
Клењска парохија је врло битна јер нам са оближњим паро-
хијама изванредно оцртава правац ширења Влаха из Баната.
Село Мустапић је најужније село које су банатски Власи насе-
лили до 1735. године. С обзиром на то што у Хомољу северно од
Велике Крушевице (данашњег Кучева) нема влашких села у то
време, јасно је да су Мустапић населили банатски Власи. По-
готово што врло јасно можемо да пратимо како се насељавају.
Прелазе Дунав између Голупца и Великог Градишта и шире се
ка Чешљевој бари и даље ка Мишљеновицима, Зеленики и
Мустапићу.
Средњевска или десинска парохија

Интересантно је да је било мало Влаха у тадашњој средњев-
ској парохији која је имала 5 села Средњево (20, Срби и Власи),
Влашки дол (20, Срби), Десине (32, Срби), Пешчаница (17, Ср-
би), Шумово (17, Срби). Укупно, дакле, 106 домова од који је де-
сетак влашких а све остало су српски. По подацима „тефтера
митрополитског таксила” десинску нурију или парохију су
фебруара 1734. године чинила следећа села: Пешчаница (18),
Десина (30), Влашки До (29), Средњево (21) и Шумово (18). По-
даци истог тефтера али за 1735. годину се разликују само уто-
лико што је Влашки До имао 27 домова. Тадашњи свештеник
десиначки Никола је рођен око 1680. године у Новом Пазару а
школовао се у Пећи. Рукоположио га је владика ваљевски Гри-

горије око 1698. године. Служио је на Косову 28 година. Од 1729.

године службовао је у Десини. Никола је био на десинској па-
рохији и 1734. и 1735. године. (Витковић Г., 1884, 141–142; Рува-
рац Д., 1905, 132)
Ако овај попис упоредимо са оним из 1718. године видећемо
да се сва села јављају и 1718. године, с тиме што су Средњево и
Десине били пусти а остала села насељена. Значи, једино село
насељено Власима – Средњево – било је 1718. године пусто.
Дакле, и у Средњевској парохији Власи су се населили после
1718. године а пре 1733. године.
Црква у Десини се први пут помиње у извштају ексарха Јо-
вана Михајловића из 1734. године „црков порушена сва, ста-
ровремена, јешче за времена турецкого, прављеа, и пала сору-
шила се до земљи.” Егзарх је наложио верницима да на истом
месту нову цркву саграде. (Руварац Д., 1905, 115)
У овој парохији Влаха има само у Средњеву а оно се наслања
на клењску парохију.
Маријанска парохија
Маријанска парохија је у своја три села имала нешто више
Срба од Влаха Маријани (37, Срби и Власи помешани), Кличе-
вац (40, Срби и Власи) и Бискупије (31, Срби и Власи). Марија-
ни и Бискупија се помињу као насељена села 1718. године док
се Кличевац уопште не помиње ни као насељен ни као пуст.
Међутим, Кличевац помиње угарски краљ Жигмунд у октобру
1428. године у једној својој повељи у којој бележи села која је
кнез Лазар даривао влашким манастирима Тисмени и Водици.
Код Маријанске епархије није могуће утврдити кад су се у њој
појавили Власи, пре или после 1718. године. По подацима
„тефтера митрополитског таксила”, маријанску нурију или па-

рохију су фебруара 1734. године чинила следећа села: Биску-

пије (30), Маријани (30) и Кличевац (28). Подаци истог тефтера,
али за 1735. годину, не разликују се од претходног. (Витковић
Г., 1884, 143; Руварац Д., 1905, 132)
Свештеник маријанске парохије Радосав је био рођен у Ви-
дину око 1676. године. Учио је у Каравлашкој у манастиру Жи-
тијану код Луке игумана Светогорца. Рукоположен на оба сте-
пена од владике Симеона Видинског. Прешао је у ове крајеве
око 1717. године када је добио маријанску парохију са синђе-
лијом. Од књига је имао: „саборник србски, октојих и псалтир
московски, требник и летургија московска, епитраил од мусу-
ла.” Служио је у Маријану и 1734. и 1735. године. (Витковић Г.,
1884, 132, 142 и 174)
У храстовој шуми, у атару стишког села Курјаче, налази се
средњовековни манастир Нимник. На време кнеза Лазара као
доба када је Нимник саграђен упућује и егзарх Јован који 1734.
године у свом извештају митрополиту пише да је манастир
Нимник био: „под манастир Раваницу за прежднего времена,
како русоволе кнеза Лазара сказујут”. Црква није имала женске
припрате као ни крстионице, миропомазанија а ни књига цр-
квених. (Витковић Г., 1884, 174; Руварац Д., 1905, 110; Милоше-
вић Р., 2003, 257)
Смољиначка парохија је интересантна јер је управо ту друго
место где банатски Власи прелазе Дунав и полако се шире ка
Пожаревцу, али овде се до 1735. године нису много проширили
у дубину.
Смољиначка парохија
Смољиначка парохија је била готово чисто српска. По броју
села била је то једна од већих парохија, било их је осам и то

Смољинац (26, Срби), Шапина (11, Срби), Лајевица (9, Срби),

Мало Градиште (15, Срби), Беране (40, Срби), Каљиште (14, Ср-
би и Власи), Батуша (13) и Божевац (11, Срби). Од 139 домова у
смољиначкој парохији, вероватно нешто мање од десетак су
били влашки а све остало српски. Сва споменута села су посто-
јала и 1718. године осим Каљишта, а то је једино село у коме су
1733. године живели Власи измешани са Србима. Овде је јасна
ситуација, Власи долазе после 1718. године. По подацима „теф-
тера митрополитског таксила” смољиначку нурију или паро-
хију су фебруара 1734. године чинила следећа села Батуша (5),
Калиште (15), Божевац (13), Шапина (13), Смољинац (30), Бера-
ња (40), Лајавица (8) и Мало Градиште (15). Подаци истог тефте-
ра, али за 1735. годину, се разликују само толико што Шапина
има 12 домова. (Витковић Г., 1884, 144; Руварац Д., 1905, 130–131)
По подацима пожаревачког ексарха Јосифа Стојанова Смо-
љинац је 1723. године имао цркву. Десет година касније за смо-
љиначку цркву Храм свети Петозарни мученик Максим Радко-
вич је 1733. године навео да је саграђена од дрвета, тачније да
су јој зидови од чатме, да није окречена (убељена), да је покри-
вена шиндром и да нема звона. Црква је од књига имала: „окто-
јих, рукопис стар; и саборник вентички18, псалтир србски ло-
знаш”. Освештао је владика Стефан Љубибратић. Ексарх Јован
Михајловић је 1734. године за смољиначку цркву забележио да
је саграђена под Турцима 1708. године „на балвани велики др-
вени”. Од књига ексарх Јован спомиње „раздран” саборник
српски шакопис и октоих српски рукопис раздрушен. (Витко-
вић Г., 1884, 172 – 173; Руварац Д., 1905, 107 и 153)
18. Вероватно венецијански тј млетачки

Свештеник смољиначки 1733. године био је Марко Стајић,19

рођен око 1708. године у Жабљу (у Војводини) и школован у
Београду и Земуну (по Максиму) или Варадину (по Јовану).
Водио се као житељ Земуна. На ђаконство га је поставио влади-
ка Мојсеј, а на свештенство митрополит Николај 1728. године.
Исповедао се духовнику Христофору Студеничком 1733. годи-
не о „Рождаству” а архимадриту пећком Василију такоће 1733.
године Летургију појет. Од књига поп је имао: „летургију мо-
сковску, требник московски, псалтир московски”. Ексарх Јован
од његових књига 1734. године наводи – тестамент кијевски,
октоих српски и литургију московску. Марко је и 1734. и 1735.
године био свештеник у Смољинцу. (Витковић Г., 1884, 143 и
173; Руварац Д., 1905, 108 и 130 – 131)
У смољиначкој цркви је 11/22. јуна 1788. године митрополит
Методије рукоположио за свештеника Живојина Петровића, а
у истој цркви је 5/17. октобра 1805. године митрополит Леон-
тије рукоположио за свештеника Николаја Поповића. (Живоји-
на Петровића је 1836. године био свештеник у Кисиљеву а Ни-
колаја Поповића свештеник у Црнући. АС-Државни Совјет-
РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у
целој Србији године 1836, лист 62, бр. 86 и бр. 68)
Власи у Калишту немају физички додир са Валсима у дру-
гим селима и представљају неку врсту оазе у чисто српском
крају.
Градиштанска парохија
Слично претходној и градиштанска парохија је 1733. године
била скоро 90% српска. Имала је само 4 насељена места: Гради-
ште (50, Срби), Кусић (25 Срби и Власи), Триброде (15, Срби) и
19. Његов отац Стаја је био земљорадник.

Пожежену (10, Срби). Као што видимо, од 100 домова, највише

15 је било влашких док су остали били српски. Сва села су по-
стојала 1718. године, укључујући и Кусић, тако да не можемо
да донесемо никакав конкретни закључак. По подацима „теф-
тера митрополитског таксила”, градиштанску нурију или па-
рохију су фебруара 1734. године чинила следећа села: Трибро-
да (16), Кусићи (22), Градиште (50) и Пожежена (12). Подаци
истог тефтера, али за 1735. годину, се не разликују од претход-
ног. (Витковић Г., 1884, 145; Руварац Д., 1905, 132)Довде сам сти-
гао.
Црква Светих архистратига у (Великом) Градишту помиње
се први пут за време аустријске владавине северном Србијом
почетком XVIII века. Егзарх Максим Радковић у свом изве-
штају из 1733. године даје детаљнији опис градиштанске цр-
кве. Црква је била саграђена од дрвета, покривена црепом и
убељена кречом. По Максиму саграђена је 1720. године. Осве-
штена је руком вдадике Стефана. Антими(н)с је био митропо-
лита Мојсија Петровића. Црква је од књига имала: „псалтир
србски, октојих србски, петогласнив србски, требника два срб-
ска, апостол србски један.” Свештеник Никола Милић, је био
родом из Лувиковје, и рукоположен је на оба степена од митро-
полита Мојсеја Петровића. Од књига је имао: „полустав мос-
ковски, требник московски, евангелије србско, литургија срб-
ска.” Егзарх Јован Михајловић у извештају за 1734. годину
пише Градиште има цркву Светих Архистратига Михаила и
Гаврила: „Старовремена, како сазидата има 12-т лет, плотом и
древом дувари, повапљена блатом и кречом побељена.” Цркву
је освештао епископ Стефан Љубибратић. Исту цркву Градиш-
танци су „на ново обновили на садашњу визитацију про љето
1735-то. Свод нов направили”. Поп Никола је био у Градишту и

1734. и 1735. године. (Витковић Г., 1884, 174 – 175 и 173; Руварац
Д., 1905, 108 и 132)
Са осталим народом током рата 1788–91. године емигрирао
је из Србије у Аустрију и градиштански свештеник Живко Ву-
чић, који се населио у Белој Цркви. Владика темишаварски Јо-
ван Јовановић Шакабента, поднео је, 21. јануара 1792. године,
извештај Илирској канцеларији, о способностима и заслугама
свештеника који су остали у Аустрији. По његовом мишљењу
свештеник Живко Вучић је био неспособан за свештеника у
Банату. (Павловић Д., 1910, 215 и 216 нап. 1)
Крушевичка или звиждска парохија

Кучево се до друге половине XIX века звало Горња Крушеви-
ца. Kрушевичка парохија је 1733. године била скоро потпуно
влашка. Ова парохија је имала 5 села Крушевица (13, Срби), Во-
луја (47, Власи), Дубока (35, Власи), Нересница (48, Власи), Ку-
чајна20 (непознати број српских домова). Од 143 дома само су 13
била српска (без оних у Кучајни) а 130 влашки. Сва ова насеља
постоје и 1718. године па можемо са великом вероватноћом да
закључимо да су овде 1718. године живели и Срби и Власи али
да су ови други још у то време били на овом простору у већи-
ни. По подацима „тефтера митрополитског таксила” звиждску
нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа
села Дајша (30 домова), Крушевица (16), Кучајна (8), Нересница
(67), Дубока (30) и Волуја (60). Подаци истог тефтера али за 1735.
годину се разликују само толико што Крушевица има 15 а Не-
ресница 60 домова. (Витковић Г., 1884, 146; Ризнић М., 1888, 8;
Руварац Д., 1905, 127)
20. У Кучајни су 1733. године постојали остаци старе цркве у висини до по-
четка свода. Г. Витковић, н. ч, 146

У Крушевици су постојали остаци старе цркве још у првој

половини XVIII века. Њих је забележио екзарх Јован Михајло-
вић (1734–1735. г.): „камена, старовременаја, јешче ва време
кнеза Лазара прављена, имат више од 200 љет, само зид дува-
ри, крова не имат.” На жалост, пропустио је да забележи коме
је била посвећена. Споменимо и да су Ризнић и Каниц видели
остатке две цркве (или капеле) источно од тврђаве Чукарице
код Кучева. (Руварац Д., 1905, 111 и 121; Ризнић М., 1888а, 35; Ка-
ниц Ф., 1999, 246)
Свештеник Павел из Звижда из Крушевице (данашњег Ку-
чева) је био Влах из Најдаша где је рођен око 1709. године а где
се и школовао на влашком и српском код попа Бранка. Рукопо-
ложен је на оба степена од владике Максима на Васкрс 1732. го-
дине. Добио парохију крушевичку 1732. године. Од књига је
имао један пслатир московски и један буквар влашки и словен-
ски. Био је на парохији и 1734. и 1735. године. (Витковић Г.,
1884, 145 – 146; Руварац Д., 1905, 127)
Затоњска парохија
После крушевичке, највећа концентрација Влаха на овом
простору била је у затоњској парохији и ако се ова састојала од
само 4 села Затоње (40, по пола Срби и Власи), Кисиљево (30,
Срби и Власи), Тополовник (67, Власи) и Рам (4). Од 141 дома
најмање 110 је било влашко. Од споменутих села 1718. године
се не спомиње само Тополовник једино чито влашко село. И у
овом случају можемо да закључимо да су Власи дошли после
1718. године а пре 1733. године. По подацима „тефтера митро-
политског таксила” затоњску нурију или парохију су фебруара
1734. године чинила следећа села Тополовник (75), Кисиљево
(38), Затоње (44) и Храм (7). Подаци истог тефтера али за 1735.

годину се разликују у толико што Кисиљево има 30, Затоње 40

и Храм 4 дома. (Витковић Г., 1884, 147; Руварац Д., 1905, 132)
Јереј Исак из села Затоње је рођен око 1701. године у „Ђулин-
ском пољу” у Мађарској. Учио је књигу у околини Арада и у
Бездину. током 13 година имао је парохију у Тебеј у Банату
одакле је 1732. године прешао у Затоње. Служио је у Затоњу и
1734. и 1735. године. Затоњска парохија 1733. године није имала
своју парохијску цркву. (Витковић Г., 1884, 147, 175–176; Рува-
рац Д., 1905, 132)
Затоњска парохија нам заједно са маријанском оказује да је
можда највећи продор банатских Влаха ишао преко Острва са-
мо пошто ова велика концентрација Влаха није доспела много
на југ можемо претпоставити да је ширење влашког станов-
ништва одве почело нешто касније него на простору између
Градишта и Голупца.
Каменовачка парохија
Каменовачка парохија је била чисто српска и имала је 6 села
Каменово (17, Срби), Пенавац (20, Срби), Поповац (24, Срби),
Ражанци (30) и Жабари са селом Хајдуци21 (6). Укупно 97 српс-
ких домова. По подацима „тефтера митрополитског таксила”
каменовачку нурију или парохију су фебруара 1734. године чи-
нила следећа села Рашанци (40), Поповац (29), Каменово (17),
Пенавац (23) и Жабари (7). Подаци истог тефтера али за 1735.
годину се доста разликују – Рашанци (40), Поповац (29), Каме-
ново (15), Пенавац (20), Жабари (6), Црленци (17), Кула (15) и Ве-
лико Село (8). Последња три села су у каменовачку парохију
пребачена из витовничке парохије. (Руварац Д., 1905, 130)
21. Хајдуци су се налазили негде на простору данашњег Породина или Ку-
шиљева. После 1737. године не јављају се и више у изворима.

Црква у Каменову Светих четрдесет мученика се спомиње

као још неосвећена и у визитацији егзархата пожаревачког
1734. године. Тихомир Ђорђевић је забележио натписе на два
крста на месту Црквиште, испод села Каменова. Један је натпис
био из 1733 а други из 1734. године. Ово Црквиште је било оста-
так некадашње цркве. Црква је 1734. године од књига имала са-
мо једну литургију. (Руварац Д., 1905, 107, 119, 130 и 153; Ђорђе-
вић Т., 1908, 152)
Јереј Димитрије Милорадовић22 каменички је рођен око
1708. године, по ексарху Максиму у Гложану а по ексарху Јова-
ну у Бобову у Ресави где је у манастиру Ресави учио књигу код
проигума Саве. Рукоположио га је владика Николај за ђакона а
владика Стефан Љубибратић у свештеника 1731. године а исте
године је и постављен на каменичку парохију. Од књига је
имао само један московски требник. Димитрије је био на паро-
хији и 1734. и 1735. године. (Витковић Г., 1884, 148 и 166; Руварац
Д., 1905, 107 и 130)
Каменовска парохија заједно са шетоњском нам показују да
је Млава у то време скоро искључиво била насељна српским
живљем. Као што ћемо даље видети само је село Ждрело било
влашко.
Хомољска (Омољска) парохија

Помало је загонетна „Омољска” парохија са Тршком црквом
као парохијском којој су припада следећа села 1734. године
Трг, Лазница, Милатовци, Вуковци, Јошаница, Јосаница, Риба-
ри, Суходол и Жагубица. По подацима „тефтера митрополит-
ског таксила” омољску нурију или парохију су фебруара 1734.
године чинила следећа села Лазница (30), Врлео (25), Милатов-
22. Отац Милорад је био земљорадник.

ци (5), Суходол (6), Вуковци (10), Рибари (9), Јошаница (8), Јоса-
ница (20) и Трг (18). Подаци истог тефтера али за 1735. годину
се разликују у толико што Лазница има 24, Врело 22, Милатов-
ци 4, Јосаница 15 и Трг 12 домова. (Руварац Д., 1905, 104 и 128)
Ексарх Максим је 1733. године обишао и Тршку цркву за коју
наводи да јој је храм Св. Николаја. Он је описује као стару, ка-
меном зидану цркву, чији је горњи део обновљен. Била је пок-
ривена шиндром. Нико од присутних људи није знао да му ка-
же када је црква саграђена. Цркву је освештао епископ Стефан,
вероватно крајем 1728. године када га је митрополит Мојсије
упутио да из Пожаревца оде да освешта цркве у Хомољу. С об-
зиром на црквени храм није немогуће, чак је вероватно да је
црква освећена на Св. Николу децембра 1728. године поготово
што је управо у товреме епископ Стефан и био у Хомољу. Ек-
сарх је, у закључку, навео да цркви недостају „свештенија,
одежди и потир са надлежаштим потребами”. Врло су инте-
ресантна запажања ексарха Јована Михаиловића са почетка
1734. године. Поред оног што је навео његов претходник он на-
води да црква нема ни једну црквену књигу а ни свештенич-
ких одежди. Због тога су тршки свештеници два пута годишње
за ускрс и божић позајмљивали све што им је потребно из ма-
настира Горњака. (Витковић Г., 1884, 163 – 164, 281; Руварац Д.,
1905, 104; Поповић Д., Богдановић М., 1958, 181)
Када је ексарх Максим 1733. године обилазио Тршку цркву
свештеник Нешко је био затворен у Темишвару. О овом све-
штенику Нешку Стефановићу сазнајемо нешто више из једне
преставке ресавског капетана Јована Поповића митрополиту
београдском од 4/15. марта 1733. године. Из ове, по мало нејасне
представке, сазнајемо да је Нешко био родом из Баната одакле
је прешао за свештеника у „Омоље”. Нешко је ухапшен у Теми-
швару по наређењу ондашње администрације и по наређењу

фелдмаршала грофа Мерсие стражарно спроведен у Београд

где је предат митрополиту да му се суди на црквеном суду. У
представци не пише за шта је Нешко оптужен. Када су сазнали
за његово хапшење у Београд су дошли ресавски капетан Јован
Поповић, Јанко Радмановић из Крепољина и Стеван Коруно-
вић из Извара да замоле митрополита да привремено пусти
Нешка. Сва тројица су потписала јемство за њега гарантујући
да ће се Нешко вратити на заказано судско рочиште кроз 25 да-
на. Такође су јемци обавезали да Нешко неће ићи у Банат већ
да ће послати своје људе да преселе његове ствари из Баната
као и да наплате дугове од дужника. Јемци су прихватили да за
Нешка плате сву штету ако се он не одазове на судско рочиште
и на све то се писмено обавезали 4/15. марта 1733. године у
Београду. Када буде пуштен из притвора Нешко ће бити пре-
мештен из Хомоља на шетоњску парохију. (Витковић Г., 1884,
164; Поповић Д., Богдановић М., 1958, 272 – 273)
Ексарх Максим на другом месту у свом извештају као све-
штенике при Тршкој цркви наводи попа Јанка и попа Димит-
рија који су ту дошли уместо Нешка. За попа Јанка, који је тра-
жио премештај ексарх је навео да би требало да треба да оде
„на поученије у Пожаревац” а да му се премештај никако не
дозволи. Димитрије је требало да добије синђелију коју још
није имао а поред тога ексарх му је дао „препис о таинстав цр-
ковни” да их научи да би при следећој „визитацији” ексарховој
то знао. (Витковић Г., 1884, 281)
Много детаљније податке о њима даје ексарх Јован Михаи-
ловић 1734. године. Тко сазнајемо да се јереј Јанко родио око
1694. године у Охриду у Бугарској. Отац му је био Стојан Буга-
рин у то време капетан у Крајини у месту Јасикову. Јанко је
ушио књигу у Раваници код духовника Василија. У ђакона и
свештеника рукоположио га је око 1720. године владика видин-

ски Никифор. Једва да је знао по мало читати а уопште није за-

но појање. Није имао ни књига ни свештеничке одежде. Тра-
жио је од ексарха да га пусти да пређе код свог оца у Крајину
али му овај то није дозволио док не добије одобрење од митро-
полита. Ипак негде током 1734. године Јанко је отишао са паро-
хије. (Руварац Д., 1905, 104 – 105, 128)
Јереј Димитрије је био син земљорадника Нестора из села
Срњака у Ресави. Књигу је учио у Манасији код духовника Ар-
сенија. У ђакона га је рукопложио арадски владика Исаија а у
свештеника владика Максим Несторовић 1732. године.
Осредње је читао и слабо појао. Од књига је имао требник и
часловец московски и псалтир српски. Ексарх му је наложио да
се насели у селу Трг што ближе цркви и да ту сагради кућу.
Биће на парохији и 1734. и 1735. године. (Руварац Д., 1905, 105 и
128)
У време пред Аустријско-турски рат 1788. године веома одан
аустријској ствари је био и поп Јован Ракићевић из Хомоља
који је преко Бранковачког извештавао аустријске власти о све-
му што се дешавало у његовом крају. Пошто је у то време једи-
на црква у Хомољу била Тршка црква и поп Јован је вероватно
служио при њој. На почетку рата 1788. године аустријском ге-
нералу Вартенслебену нудио се неки поп Глигорије (von
Joschanitza 10 Stunte hinter dem Gebirg Maidanpek) да са 1000 на-
оружаних људи очисти крај између Кладова и Видина. Генерал
није смео примити ову понуду према једној ранијој царевој
наредби. Ова Јошаница је највероватније она која се налази не-
колико километара северозападно од Тршке цркве, на јужним
падинама Хомољских планина.23 (Павловић Д., 1910, 9 и 29)
Са осталим народом током рата 1788–91. године емигрирао
је и раније споменути свештеник Јован Ракићевић, из Хомоља,
који се населио у Лангендорфу. Владика темишаварски Јован

Јовановић Шакабента, у свом извештају Илирској канцела-

рији, нарочито је истакао свештенике Јована Ракићевића и Јев-
тимија Петровића из Пореча и препоручио их цару као заслуж-
не људе. Остале свештенике, које су остали у Аустрији, по
Шакабентином мишљењу требало је поставити за свештенике
ако могу да служе а ако не дати им неку помоћ јер живе у
крајњој беди. Иначе, у време када је Шакабента писао свој из-
вештај 21. јануара 1792. године Јован Ракићевић је служио као
капелан у Марјановом фрајкору са платом од 12 форинти ме-
сечно. И мајор Брановачки и Марјан издали су му сведочанс-
тво о његовим заслугама. Позивао је народ на оружје и сам
учествовао у борби. Турци су му, током рата, запалили паро-
хијску кућу. Иначе, по Шакабентином мишљењу није био спо-
собан за свештеника у Банату. (Павловић Д., 1910, 215 и 216. на-
рочито нап. 1)
Шетоњска парохија
У ово време, 1733. године, Власи се на овим просторима
најјужније јављају у шетоњској парохији и то у селу Ждрело.
Шетоњска парохија је имала 4 села Шетоња (14, Срби), Врбовац
(17, Срби), Лаоле (37, Срби) и Ждрело (10, Власи војничког ре-
да). Од 78 домова 10 су били влашки а остало српски. По пода-
цима „тефтера митрополитског таксила” шетоњску нурију или
парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Ше-
тоње (14), Ждрело (19), Лаоле (30) и Врбовац (15). Подаци истог
23. Не смемо у потпуности искључити ни могућност да је реч о Јошаници
код Соко Бање али је то далеко мање вероватно, поготово што за тај крај не-
мамо ниаквих других података о неком већем покрету српског живља док за
Хомоље то имамо.

тефтера али за 1735. годину се не разликују од претходног.

(Витковић Г., 1884, 149 – 150; Руварац Д., 1905, 128)
Шетоње је имало цркву 1723. године што се види из изве-
штаја ексарха пожаревачког Јосифа Стојанова. Максим Радко-
вић је 1733. године забележио: „Шетоњи црква старинска била,
прикрпили од дасака.” Јереј Нешко шетоњски је рођен око
1707. године у Херцеговини. Учио је књигу у Старом Влаху у
манастиру Ковиљу. Око 1727. године је дошао у источну Ср-
бију где је најпре држао парохију „омолску” а затим шетоњску.
Био је на парохији и 1734. и 1735. године. (Витковић Г., 1884, 149
– 150; Руварац Д., 1905, 128 и 153)
Горњачка парохија
Манастир Горњак је имао малу парохију. По подацима
„тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или паро-
хију из фебруара 1734. године као и по подацима истог тефтера
али за 1735. годину горњачка парохија се састојала само из села
Крепољина које је обе године имало 21 дом. (Руварац Д., 1905,
128)
Патријарх Мојсеј је на сабору у Пећи 21. децембра 1713/1. ја-
нуара 1714. године осветио за епископа вршачко-себишког је-
ромонаха Мојсија Станојевића постриженика манастира
Горњака. Јеромонах Мојсеј је раније служио и код бившег мит-
рополита београдског Михаила. (Руварац Д., 1905б, 560)
Максим Радковић је 1733. године за цркву манастира Горња-
ка навео да је стара са једном куполом, сазидана од кнеза Лаза-
ра, шиндром покривена и „неубелена”. Од књига црквених би-
ле су следеће: „Саборник србски разрушен један; октојих
првогласник један и петогласника 2, сва три србски; псалтир
србски један и московски 1; један тестамент московска, једна

менеја (минеј); један златоуст бугарски; четири рукописа [од

чега] пролога србска 3; [а] једна книга: правило светаго Григо-
рија Синајита родославије, невем од куду јест; и гробница све-
таго Григориа Синајита.” Горњак није имао звона. „За осве-
штеније не зна се, може бити од пр(в)и времена да јест, за сада
није.” (Витковић Г., 1884, 165)
У манастиру је пребивао Данило Јеромонах игумен „и книги
своје имејет: псалтир србски; један акатистар кијевски; а
март[ир]оло[ги]он сотирија, наука христијанска. Један епет-
рахил од свиле жуте, а други од свиле беде; један панагиар стар
од кипариса.” (Витковић Г., 1884, 165)
Раваничка парохија
Парохије манастира Раванице и Ресаве су биле чисто српске.
Раваничка парохија је имала 6 села Доње Сење (31, Срби),
Горње Сење (6, Срби), Иванковци (23, Срби), Миросава (10, Ср-
би), Ћуприја (30, Срби), Чимаре (14). Значи, свих 114 домова је
било српско. По подацима „тефтера митрополитског таксила”
раваничку нурију или парохију су фебруара 1734. године чи-
нила следећа села Миросава (15), Иванковци (25), Сење (37),
Горње Сење (8), Бошњани (7), Ћуприја (24) и Чимари (16). Пода-
ци истог тефтера али за 1735. годину се не разликују од
претходног. (Витковић Г., 1884, 151 – 152; Руварац Д., 1905, 129)
Максим Радковић је 1733. године забележио да је црква ма-
настире Раванице стара, да има пет купола, да је покривена
црепом и окречена. Од црквених књига Раваница је имала:
„апостола србска два, и московски један; евангелије московско
оковато и летургија московска: минеја 12 на мало коло; пролога
два комата, сваки садржит по 6 месеци; и паки пролога четири
редом что ходет; и паки друго евангелије московско без окова;

псалтира 4, два московски и два србски; и тастамента кијевс-

ка; поученије московско једно; осмогласник московски један, и
петогласник србски један, саборник србски један; тријод мос-
ковски један а други србски; летургије три, две србске; три мо-
литавника србска а један московски; и часловца три србска, је-
дан московски.” (Витковић Г., 1884, 170 – 171)
Гаврило калуђер, је био родом из села Бигренице, рукополо-
жен је од владике Михаила пожаревачког на оба степена. Пос-
тригао се у манастиру Раваници, духовник му је био Данилу
Горњачки. „Правило држит, летургију појет.” Од својих књига
је има „полустав московски и часловац србски и требник угро-
валахиски”. Георгије јеромонах родом из Карловаца, био је ру-
коположен на ђаконство од митрополита Викентија Поповића
а на свештенство од владике Доситеја Ваљевског. Георгије је од
књига имао „полустав кијевски; требник кијевси; саборник срб-
ски; часловац московски.” Гаврило јеромонах родом из Шапца,
био је рукоположен од митрополита Викентија Поповића на
ђаконство а на свештенство од владике Доситија Ваљевског.
Постриго се у Врбнику. Од књига својих има: „полустав кијев-
ски; требник кијевсви; часловац србски”. Стефан јеромонах, ро-
дом из села Раднице, био је рукоположен од владике Оофро-
нија Арадског на ђаконство а на свештенство од владике
Максима Несторовића. Од књига је имао само један часловац
московски. Софроније ђакон, родом из села Јаска био је руко-
положен од владике Николаја Димитријвића на ђаконство.
Књига својих није имао. (Витковић Г., 1884, 171 – 172)
Ресавска парохија
Парохија манастира Ресаве је имала 10 села Орашје (35),
Пањевац (12, Срби), Јоховац (15, Срби), Грабовица (16, Срби),

Поповићи (15, Срби), Ђонци (10, Срби), Грабовац (17, Срби),

Свилајинци (28, Срби), Гложани (11, Срби) и Војска (9, Срби).
Укупно 168 српских домова. По подацима „тефтера митропо-
литског таксила” ресавску нурију или парохију су фебруара
1734. године чинила следећа села Грабовица (15), Поповић (14),
Јеовци (18), Суботица (23), Ђонци (12), Бобово (19), Грабовац
(16), Свилајница (28), Гложани (11), Војска (10), Орашје (36),
Срњак (7), Пењевац (5) и Стењевац (4). Подаци истог тефтера
али за 1735. годину се разликују само толико што се наводи да
су се 4 породице из Стењевца расуле и да у том селу више нема
никог. (Витковић Г., 1884, 152 – 153; Руварац Д., 1905, 129)
У односу на списак из 1733. године у тефтерима из 1734. и
1735. године се још јављају Суботица, Бобово, Срњак и Стење-
вац. Што се тиче Срњака и Стењевца они су 1733. године сигур-
но прибројани неким другим насељима. Тешко је рећи шта је
са Суботицом јер се она јавља као велико село. За нас је много
интересантнија Бобова прво влашко село у Ресави. Пошто се
током 1733. године водила жива преписка око поделе ресавске
парохије на два дела велика је вероватноћа да ни Суботица а
Бобово сигурно нису званично ни постојали. Када је ексарх Јо-
ван фебруара 1734. године боравио у Грабовцу где је требало да
се сагради парохијска црква и где је требало да буде центар те
друге парохије он овој будућој парохији одређује Гложане,
Свилајнац, Ђонце, и „Бобова Власи ако се не отселе”. Када ће
ексарх 1735. године поново доћи у Грабовац понови ће у потпу-
ности оно што је написао претходне године осим напомене за
Бобово – ако се не остеле. Значи, 1735. године Бобово је већ
оформљено село и то прво влашко село у Ресави. (Руварац Д.,
1905, 112 и 121)
За манастир ресавски ексарх Максим Радковић је 1733. годи-
не написао да је реч о старој цркви са каменим зидовима и са

пет купола. Покривач је од олова је био стар, и по Максимовом

мишљењу постављен је још кад је црква саграђена. Од књига
манастир је имао: „Евангелије московско; апостол московски;
типик московски; тријод московски; октојих каравлашки
штампа(н); минеја 12 московски; поученије неделам мосвовс-
ко.” (Витковић Г., 1884, 166 – 167)
У манастиру је пребивао игумен Јоасаф са братијом. Игумен
Јоасаф се замонашио у Ресави. Био је родом из Бачке и
рукоположен је на оба степена од стране вдадике Стефана
Љубибратића. Од књига је имао псалтир србски, требник
московски, минеј московски „праздником”, и општи, каноник
и часловац московски, толкованије евангелскоје Еврема
Сирина. „Тастамент московска лепа”. Поп Арсеније, је био од
Мораче, пореклом Херцеговац. Рукоположен на ђаконство
владиком Арсенијем херцеговачким, а на свештенство
митропополитом Мојсијом. Од својих књига је имао:
„псалтира рукописни 2; требник московски; часловац
московски”. Поп Виктор, је такође био родом из Херцеговине,
замонашио се у Морачи. Рукоположио га на ђаконство владика
Арсеније Херцеговачки, а на свештенство Доситеј Ваљевски.
Од књига је имао: „часловац московски; псалтир московски;
требник московски”. Јосиф ђакон је био пореклом од Пореча,
замонашио се у Ресави. Рукоположен на ђаконство вдадиком
Исаијем Антоновићем. Од књига је имао само један псалтир
московски. Поп Димитрије је био родом од Херцеговине,
презивао се Пешић. Замонашио се у Морачи, а рукоположен је
владиком Арсенијем Херцеговачким на оба степена. Имао је
само две књиге: „псалтир рукописни и требник кијевски”.
Мојсеј монах је био пореклом из Будима, постригао се у
Ресави. Није имао својих књига. (Витковић Г., 1884, 167 – 168)

Витовничка парохија
Не чуди да је витаоничка парохија имала релативно доста
влашких домова. Ова парохија је имала 6 села Мелница (10,
Власи), Бистрица (9, Срби), Рахановац (60, Власи), Кула (15, Ср-
би), Црљенац (16, Срби), Велико село (14, Срби). Од 124 дома 70
су били влашки а 54 српски. Готово сва српска села се помињу
1718. године али оба влашка села Мелница и Рахановац тј Рано-
вац не. Дакле чак и у околини манастира Витовнице Власи су
дошли после 1718. године. По подацима „тефтера митрополит-
ског таксила” витаоничку нурију или парохију су фебруара
1734. године чинила следећа села Бистрица (10), Мелница (10),
Рајановац (75), Црленци (17), Кула (15) и Велико Село (8). Пода-
ци истог тефтера али за 1735. годину се доста разликују – у овој
парохији су остала само два села Мелница са 10 и Рајановац са
70 домова. Остала села, осим Бистрице, су била пребачена у ка-
меновску парохију. Бистрица се у овом другом тефтеру ниге не
јавља. (Витковић Г., 1884, 153 – 154; Руварац Д., 1905, 127)
Максим Радковић је 1733. године поднео извештај и о манас-
тиру Витовници тј Витаоници како је он записао. Она наводи
како је реч о древној цркви, саграђеној од камена, покривеној
црепом. Испред цркве је био „шатор” од дрвета. Витовница је
1733. године поседовала, за оно време, веома много књига:
„минеја рукописна 10, октојиха 3, псалтира србски
пет; Евангелије окром трапезе рукописна два, летур-
гије србске четири, и требника московски четири;
тријод постан један рукопис, и лазаревица два, један
рукопис, молебник један московски; саборник срб-
ски; библија московска једна, панагијар један, пла-
чевник рукопис, житије светих отец, рукопис, и Зла-
тоуст један рукопис, други златоуст московски узет у

двор за време госп. митрополита Мојсеја, Ефрем ру-

копис, Отачник рукопис.” (Витковић Г., 1884, 180 –
181)
Игуман Данило родом из Ресаве, био је рукоположен од

митрополита Мојсеја на оба степена 24. јуна/5. јула 1713. годи-
не. „Духовника имејет, правило држит, летургију појет, пос-
ледни крат исповедал се духовнику Алексију о Цветоносију.
Своје ничто не имејет особ но опште монастирско.” Он је
учествовао на црквено-народном сабору у манастиру Руку-
мији 1735. а затим исте године на црквено-народном сабору у
Сремским Карловцима. Калуђер Оноврије родом из Будима
био је рукоположен на оба степена од владике Никанора Кру-
шедолца. Ононфрије је имао два ђака (дијака) Петра Огњано-
вића и Гаврила Рајковића. (Витковић Г., 1884, 181; Мирковић
П., 2005, 35 – 36)
Власи који се насељавају у овој парохији долазе из Хомоља и
Звижда и то преко Кучајне. Села Рахановац (данашњи Рано-
вац) и Мелница су најзападнија села до којих су доспели хо-
мољски Власи до 1735. године бар као компактна целина.24
Рукомијска парохија
Парохија манастира Рукомије је, опет, била чисто српска.
Имала је 6 села Брдарци (23), Дрмно (24, Срби), Костолац (39,
Срби), Кленовник (8, Срби), Петка (54) и Дубравица (35). По по-
дацима „тефтера митрополитског таксила” рукомијску нурију
или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села
Костолац (40), Дрмна (30), Бродарци (17), Кленовник (9), Петка
24. Додуше тешко је рећи одакле су дошли Власи који су се населили у Бо-
бову у Ресави.

(57) и Острово (31). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се

разликују у толико Костолац има 30 а и Острово 30 домова док
су села Дрмно и Петка пребачена у Пожаревачку парохију.
(Витковић Г., 1884, 154 – 155; Руварац Д., 1905, 132)
По подацима ексарха Максима Радковића из 1733. године
црква манастира Рукомије Храм Вазнесеније Христово је била
саграђена од камена, са каменим сводом и покривена црепом.
Црква је од књига имала: „Саборник србски; апостол московски;
и псалтир србски а други московски; минеј обшти московски,
тријод посни, србска штампа; Лазаревац, рукопис србски.”
(Витковић Г., 1884, 177)
Игуман Димитрије је био родом из села Смолинца, рукопо-
ложен је на оба степена од патријарха Калиника Пећског. Игу-
ман Димитрије је био стар човек, „од неведенија, летургију не
појет, у цркву ходит и пречестујет се.” Ништа није имао у сопс-
твеном власништво, све је било манастирско. Гаврило монах је
био родом из Влашке, исповедао се духовнику Висаријону Ру-
комиском, последњи пут оцу Архимандриту Василију Пећс-
ком, о Васкрсенију 1733. године „и пречестујет се, у црков хо-
дит.” Поп Гаврило из Ливадице је имао живу попадију па је
живео у Ливадици али је служио у манастиру „и служит ли-
тургију и правило држит”. Био је родом из Влашке. Рукополе-
жен је од митрополита Мојсеја на оба степени. Од књига својих
имао је: „требник угровлахиски и часловец кијевски, епитраил
од свиле морасте”.
Пожаревачке парохије
И пожаревачка парохија је, по свему судећи, била готово
чисто српска. Имала је 7 насељених места Пожаревац (226), Цр-
нићи (29, Срби), Царина (40, Срби), Ћириковац (33), Бобуши-

нац (11, Срби), Драговци (16, Срби) и Дубравица (35). Укупно

390 домова. По подацима „тефтера митрополитског таксила”
пожаревачку нурију или парохију су фебруара 1734. године чи-
нила следећа места Пожаревац (233), Кириковац (33), Дубрави-
ца (33), Драговци (14), Царина (37), Црнићи (27), Трњани (20) и
Бобушинци (16). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се
разликују у толико што Пожаревац има 230 дома и што је из
рукомијске парохије пребачено село Дрмно. (Витковић Г., 1884,
159; Руварац Д., 1905, 133)
Пожаревачка горња црква је за оно време имала доста књига:
„Евангелије рукопис болгарски; саборник србски. Божидар(ов);
обштак минеј молдовски; псалтир кијевски нов; тријод мос-
ковски посни, нов; пентикостар московски нов; иролога четири
нова, садржавајут месец 12; апостол нов московски, октојиха
два србска расипата, псалтир Божидар(ов) са синаксаром.”
(Витковић Г., 1884, 183)
Од књига пожаревачка доња црква је имала „октојих првог-
ласник рукопис, петогласник штампа србска, саборник србски,
апостол кијевски, тријод српски рукопис, пентикостар руски,
2 минеја рукопис, који садржајут месец 4; поученије Јоана Зла-
тоустаго, рукопис, и предсловије светаго Јоана Златоустаго,
слово првоје, и катавасијар србски.” (Витковић Г., 1884, 185)
У Пожаревцу су боравила четири свештеника и два ђакона.
Јереј Лазар Јовановић је био рођен око 1700. године у Субо-
тици у Бачкој где се и школовао. Био је рукоположен на ђа-
конство од митрополита Викентија Поповића, а на свештенс-
тво од митрополита Мојсија Петровића 1721. године и од тада
је био парох пожаревачки. Од књига је имао: „псалтир рукопис
и требник московски летургија московска,” а имао је и „пет-
рајил од свиле беле, крст светогорски.” Јереј Јосиф Савић је ро-
ђен око 1705. године у Београду (по једном другом податку ро-

дом је из Видина) а ту се и школовао. Био је рукоположен за

ђакона од владике Максима, а на свештенство од митрополита
Мојсеја 1728. године и од тада је служио у Пожаревцу. Од књига
је имао: „псалтир московски, требник москосковски, часловац
московски, други часловац кијевски.” Јереј Јован Томић је рођен
око 1707. године у Карловцима где се и школовао. Једно време
се бавио и трговином. Рукоположен је у оба степена 28. маја
1729. године (митрополит Мојсеј Петровић) и одмах је добио за
парохију Пожаревац. Од књига је имао: „требник московски,
псалтир кијевски, тастаменту Давовску.” Поседовао је и
„петраил од свиле жути, крст древен светогорски; федон од ђо-
че беле, наруквице од кадифе зелене.” Јереј Стефан Аранитовић
је рођен око 1714. године у Банату (на другом месту се каже у
Влашкој). Учио је књигу код мештера Павла и ексарха Софро-
нија и Максима. био је рукоположен на ђаконство од владике
Исајије Антонијевића, и на свештенство од владике Максима
Несторовића 1. маја 1732. године у Београду и одмах је пос-
тављен на службу у Пожаревац. Од књига је имао: „молитвос-
лов московски, десетословије двоје језиков влашки србски, и
требник кијевски.” Поред тога је имао дрвени светогорски крст,
петрахил од свиле црвене. Од деце је имао ћеркицу од две го-
дине. (Витковић Г., 1884, 183 – 184)
Напоменимо да су у Пожаревцу 1734. године служила три
свештеника Јосиф, Јован и Стефан а 1735. године само два Ла-
зар и Стефан. (Руварац Д., 1905, 132)
У Пожаревцу су служила и два ђакона. Василије је рођен
1710. године у Кули у Банату а Стефан 1713. године у Дрвну25
код Пожаревца. (Витковић Г., 1884, 159–161)
25. Данашње Дрмно код Пожаревца.

Са осталим народом током рата 1788–91. године емигрирали

су из Србије у Аустрију и пожаревачки прота Антоније Ди-
митријевић који се са својом породицом населио у Белој Цркви
и пожаревачки свештеник Јевтимије Поповић који је остао да
живи у Вршцу. Владика темишаварски Јован Јовановић Шака-
бента, поднео је, 21. јануара 1792. године, извештај Илирској
канцеларији, о способностима и заслугама свештеника који су
остали у Аустрији. Пожаревачки прота Антоније по сопстве-
ном признању није био способан за свештеника у Банату. Про-
та није зано ни да чита ни да пише а знао је турски и помало
грчки језик, наравно поред српског. За разлику од њега свеште-
ник Јевтимије Поповић је био способан за свештеника у Бана-
ту. Поред српског знао је и турски језик. (Павловић Д., 1910, 215
и 216. нап. 1)
Премда нам подаци за рукомијску и пожаревачку парохију
нису потпуни ипак можемо врло поуздано поновити да банат-
ски Власи који су прелазили Дунав код Острва до 1735. године
нису стигли, као компактна целина далеко на југ од Дунава.
Изгледа да је најужније село било Тополовник.
Туман
Значајан духовни центар 1733. године био је и манастир Ту-
ман премда није имао своју парохију. Још у другој половини
XVI века настао је у манастиру Туману тзв. Тумански апокриф-
ни зборник, који се данас налази у архиву Југословенске акаде-
мије знаности и уметности у Загребу. (Милошевић Р., 2003,
292)
У пролеће 1689. године стигао је у Туман гроф Ђорђе Бранко-
вић. Стигао је из Букурешта да би се на овом простору повезао
са виђенијим Србима и организовао устанак против Турака.

Управо у то време патријар Арсеније Чарнојевић се налазио у

Пожаревцу, па због тога Ј. Томић сматра да су се њих двојица
срели у Туману и договарали о устанку. (Томић Ј., 1902)
По подацима Максима Радковића, из 1733. године, црква ма-
настира Тумана Храм светог Архистратига била је стара, сази-
дана од камена, са сводом од камена и покривена циглом. Од
одежди манастир има две црквене одежде беле од беза и сти-
хар од беза бела. Од књига има само један октојих србски „раз-
рушен”, епитрахиља нема а ни наруквица. (Витковић Г., 1884,
179)
Калуђер Исаија је био родом из Херцеговине, рукополежен
на оба степена од владике Арсенија Херцеговачког. Духовника
је имао, последњи пут се исповедо духовнику Алексију лета
1733. године. Од својих књига имао је: „требник угровлахиски
епитраил од мусула црвена, и законик рукопис србски, светого-
рац калугер писал.” Исаија је био учесник црквено-народног са-
бора у Сремским Карловцима 1735. године. (Витковић Г., 1884,
179; Милошевић Р., 2003, 292))
Мајданпечка парохија
Премда Мајданпек данас не припада Браничевској епархији
а ни Браничеву у то време, 1734. године потпадао је под Ексар-
хом пожаревачким. По подацима „тефтера митрополитског
таксила” звиждску нурију или парохију су фебруара 1734. го-
дине чинила следећа села Мајданпек (20 домова), Руда Глава
(41) и Црњашница (16). Подаци истог тефтера али за 1735. годи-
ну се разликују само толико што Мајданпек има 14 а Руда глава
60 домова. (Руварац Д., 1905, 127)
У Мајданпеку је 1734. године постојала црква Светог Архи-
стратига Михаила, сазидана вероватно око 1725. године. Храм

је био сазидан од камена, прилично велики али наизак. Још

није био освећен али је по дозволи архиепископа и митропо-
лита Мојсеја Петровића у њој служена литургија на велике
празнике па и понекад недељом. Опис цркве излази из теме
нашег рада па ћемо овде споменути само књиге које су пос-
тојале у цркви а биле су то јевањђеље српско, литургија српска,
минеј општи московски, октоих српски – петогласник, псал-
тир мали московски и рукописни молитвослов српски. Ексарх
је приликом визитације јануара 1734. године за епитропа пос-
тавио Стојана Поповића а за црквеног сина Јована Николића.
(Руварац Д., 1905, 102)
При мајданпечкој цркви је служио свештеник Шарбан Влах,
родом из села Ореза, син попа Данчуле из села Ремешта у епар-
хији владике Инокентија Рибничког. Споменути владика га је
и рукоположио и дао му синђелију. Шарбан је био рођен око
1704. године а рукоположен око 1728. године. Учио је књигу у
манастиру Рјезу током 8 година. Уопште није знао српски је-
зик али је добро читао на влашком а и литургију је знао добро
да обавља па га је ексрах оставио да служи Власима рударима.
Унутар порте мајданпечке цркве постојала је и мала црквена
ћелија у којој је боравио калуђер Јоаникије Зогравац као и
штала у којој се налазио калуђеров коњ. Интересантно је да је
парохију 1734. године опслуживао калуђер Јоаникије а 1735. го-
дине поново поп Шарбан. (Руварац Д., 1905, 102 – 103. и 127)
Закључна разматрања о насељавању Влаха у Браничеву

у првој половини XVIII века
По потписивању Пожаревачког мира 1718. године Влаха у
Браничеву је било само у Хомољу и Звижду. Чак и у околини
Витовнице их није било. Тек после 1718. године долазе Власи

из Баната и насељавају се на простору Рам–Велико Градиш-

те–Пожаревац–Рам (приближно) као и простор од Голупца до
долине Пека. У исто време Власи из Хомоља се шире у правцу
манастира Витовнице.
Власи који су се насељавали прелазећи Дунав код Острва
(код Великог Градишта) до 1735. године по свему судећи нису
доспели јужније од Тополовника а они који који су се ширили
од доње долине Пека јужније од Мустапића. Власи који се ши-
ре из правца Хомоља, преко Кучајне, до 1735. године су доспе-
ли само до данашњег Рановца и Мелнице. У Ресави се као једи-
но влашко село и то од негде 1734. године јавља Бобово.
Осим у Ждрелу нема их ни 1733. године у Млави а нема их
ни у околини Ћуприје и Параћина што значи да их почетком
XVIII века нема много ни у Црној Реци. Једини свештеник из
Црне Реке који се помиње је поп маријански Радосав Бого-
сављевић рођен у Видину а пре 1717. године на служби у Црној
Реци. Очигледно да није Влах.
Тек по аустријском губитку Крајине појављује се у османс-
ким тефтерима 1741. године велики број расутих Влаха у
Крајини и то су управо они који се шире или у Црну Реку или
директно у Хомоље, Звижд и даље у Браничево. Они чине глав-
нину Влаха у Браничеву. Каније долазе и други крајем XVIII
века али по мени ови расути око 1740. године су главни фактор.
(Тричковић Р., 1973, 193 – 242 и Тричковић Р., 1973а, 243 – 324)
Насeљевање Влаха у другој половини XVIII

века
На жалост готово да и нема писаних извора који би нам по-
могли да расветлимо етничко стање у источној Србији у другој
половини XVIII века.

Ми ћемо само укратко покушати да на примеру једног огра-

ниченог простора који обухвата део Млаве, Доње Ресаве и део
пожаревачке Мораве осветлимо ово померање становништва.
Али, пре тога да резимирамо оно до чега смо дошли до сада.
Захваљујући подацима које је почетком XX века прикупио
Љ. Јовановић, за Млаву можемо добити доста тачну слику на-
сељавања Влаха у тој микро регији (Златово, Бусур, Везичево,
Ћовдин, Шетоње, Буровац, Табановац, Орешковица), Вошано-
вац, Лопушник, Забрђе, Панково, Велики Поповац, Рашанац,
Дубочка, Трновче, Каменово, Кнежица, Лесковац, Велико Лао-
ле, Мало Лаоле, Ждрело, Бистрица, Стамница, Витовница,
Мелница, Рановац, Кладурово, Црљенац, Аљидово, Кобиље,
Манастирица, Старчево и Добрње). Интересантно је да се пода-
ци које он забележио о Ждрелу углавном подударају са пода-
цима из пописа из 1733, 1734. и 1735. године. Прве породице су
се населиле у Ждрелу око 1720. године и то Шорбоњи из Раки-
това у Банату, Матадејићи и Маркоњи из Баната. Касније су се
насељивали и Власи из Крајине као и опет из Баната. Интере-
сантно је да су се током друге половине XVIII века насељавале
и српске породице из Шумадије, Рашке и Косова и да су се све
до почетка XX века стопиле са Власима потпуно прихватајући
влашки језик као матерњи и влашку ношњу. Укупно је на по-
менутом простору од око 650 породица Љ. Јовановић за 577 ус-
пео да утврди порекло одакле су дошли. Од споменуте 577 по-
родице око 420 су влашке тј око 73 %. Највише Влашких
породица је дошло из Крајине и Црне Реке око 233 па затим из
прека тј. из Баната око 60. Из Влашке је дошла само 21 породи-
ца а из Бугарске 6. Значи да је са стране дошло 320 породице
или 76%. За 5 влашких породица се само зна да су из Србије а
95 су дошле из других крајева са простора данашње Браничев-
ске епархије (Пожаревачка Морава 23, Ресава 32 Хомоље и

Звижд 36, Стиг и остала Млава 4). Све влаћке продице осим
оних првих три у Ждрелу се насељавају у Млави, по забележе-
ном предању, после негде 1740. године. (Јовановић Љ., 1903, 247
– 459 а нарочито 384 – 385) У ствари оне долазе у Млаву по пов-
ратку Турака и поновног успостављања њихове власти. Пошто
немамо архивску грађу морамо да се ослонимо на предања
које је забележио Јовановић и по њему први велики талас
влашких насељеника у Млави је дошао око 1750. године а ка-
сније се то одвија у непрекидном току све до негде краја XVIII
века или можда почетка Првог српског устанка. После тога
имамо само појединачне случајеве досељавања Влаха.
На крају кажимо пар речи и о настанку највећег влашког се-
ла Породина. Аустријски генералштабни мајор Турати, заду-
жен за извиђање османске државе, послао је марта 1783. године
четири уходе на простор који се углавном поклапа са терито-
ријом данашње Србије. За њима је убрзо послао још двојицу.
На основу извештаја или казивања ових ухода саставио је Ту-
рати опис путева у Србији и то поглавито у њеној источној по-
ловини. Он се састоји из 4 свеске које је Турати слао у Беч како
би коју завршио – последња је послата 20. августа 1783. године.
У трећој свесци се поред других путева спомиње пут који је во-
дио од брода на Морави (између Смедерева и Пожаревца) до
Ћуприје. Пут је полазио од Бурјана26 (20 хришћанских кућа), па
водио преко Лучице (50 хришћанских кућа), Ореовице (око 10
хришћанских кућа), Прова27 (20 хришћанских кућа), Ракинца
(30 хришћанских кућа), Ливадице (око 25 хришћански кућа) и
Глоговца (60 хришћанских кућа) до Свилајнца (око 40
26. Село Бурјан се налазило 4 километара западно од Пожаревца, на средо-
краћи између аговца и Љубичева. Село је касније пресељено у Пожаревац.
27. У оригиналу пише Пуроњо. Данашњи Алексановац.

хришћанских кућа). Интересантно је да су на простору дана-

шње браничевске епархије једино Пожаревац, Смедерево и Па-
раћин били осетно већи од Глоговца тј данашњег Кушиљева.
Пожаревац је имао 300 турских и 400 до 500 хришћанских кућа.
Смедерево је имало 95 турских и 40 хришћанских кућа. Па-
раћин је имао 160 турских и око 40 хришћанских кућа). Ћупри-
ја је била незнатно већа (60 турских и 10 до 15 хришћанских
кућа) као и Коларе (40 турских и 25 хришћанских кућа) и Лаоле
(70 хришћанских кућа) док су села Липе и Јасеново су били ис-
те величине (по 60 хришћанских кућа). Сва остала насеља су
била мања. Крњево је на пример имало 50 хришћанских кућа а
Хасан пашина Паланка 40 турских и 15 хришћанских. (Мила-
диновић М., 1928, 29 и 169; Пантелић Д., 1933, 127–130)
Вратимо се за час споменутом путу. Видимо да се не спо-
мињу ни Жабаре ни Породин премда је прво насеље готово си-
гурно постојало 1783. године док за Породин то не можемо са
сигурношћу рећи. Додуше, на једном другом путу који је во-
дио од Пожаревца преко Поповца, долином Млаве спомиње се
село Porodewatz (са 20 хришћанских кућа) које би могло да бу-
де Породин. Ово село се налазило негде између Поповца и Гра-
бовца28. Поставqа се питање где је ишао стварно овај пут. Да је
из Поповца ишао на Брзоходе, па преко Четереже и Жабара на
Породин сигурно би била споменута ова села која су скоро сва
сигурно постојала.29 (Пантелић Д., 1930, 142 – 162; Пантелић Д.,
28. Пут је излазио у долину Ресаве код Грабовца па је одатле ишао за Свилај-
нац.
29. У Кочиној чети је 1788. године било доста добровољаца из Брзохода, Че-
тереже и Прхова али не и из Жабара. И поред несигурног читања имена села
можемо рећи да је изгледа само један добровољац из Жабара али ни то није
сигурно о ком је Жабару реч.

1933, 129) Пут је вероватније ишао од Поповца на данашњу

Орешковицу али где даље за сада је тешко рећи.
Да се Глоговац као село формирао релативно касно говори и
сведочење извесног Миленка Постолова из Кушиљева које је он
дао приликом сињорења Кушиљева 1823. године. Наиме, Ми-
ленко је под заклетвом изјавио да је око 40 година пре тога (тј
око 1783. године) већ извршено сињорење Кушиљева. С обзи-
ром да он у изјави спомиње кнеза Петра то сињорење је могло
да буде само после Кочине крајине али то не мења битно ства-
ри. Миленко наводи како су сињорењу присуствовали мусели-
ми ћупријске и пожаревачке нахије, бумбашир београдског ве-
зира и кнез Петар. Присуство свих ових личности при
сињорењу говори да је од претходног сињорења села прошло
доста времена и да се међе сеоског атара не знају са сигурно-
шћу. У ствари, највероватније да Османлије у својим дефтери-
ма нису ни имали село Глоговац већ Кушиљево па је сада тре-
бало одредити међе новог села. Нарочито је била спорна међа
између Глоговца и села Изревна које крајем XVIII века већ није
постојало а налазило се по Миленковом сведочењу код села Бо-
бова. (О Кушиљевцу тј Глоговцу детаљније видети у Ђокић Н.,
2007)
У време Кочине крајине 1788. године у Кочиној чети је био
веома велики број добровољаца из Глоговца. Сигурно је један
део њих (можда и већи) из Глоговца код Јагодине. Поготово
што има много добровољаца из Прхова, Четереже, Брзохода,
Свилајнца, Гложана, Грабовца и других оближњих насеља –
осим Породина и можда Жабара. (Пантелић Д., 1930, 142 – 162)
Све напред речено нам говори Породин у време Кочине
крајине још није постојао на месту где је данас већ као
Porodewatz негде између Поповца и Грабовца. Настао је у пери-
оду између Кочине крајине и Првог српског устанка.

Резиме
По потписивању Пожаревачког мира 1718. године Влаха у
Браничеву је било само у Хомољу и Звижду. Чак и у околини
Витовнице их није било. Тек после 1718. године долазе Власи
из Баната и насељавају се на простору Рам–Велико Гради-
ште–Пожаревац–Рам (приближно) као и простор од Голупца
до долине Пека. У исто време Власи из Хомоља се шире у прав-
цу манастира Витовнице.
Власи који су се насељавали прелазећи Дунав код Острва
(код Великог Градишта) до 1735. године по свему судећи нису
доспели јужније од Тополовника а они који који су се ширили
од доње долине Пека јужније од Мустапића. Власи који се ши-
ре из правца Хомоља, преко Кучајне, до 1735. године су доспе-
ли само до данашњег Рановца и Мелнице. У Ресави се као једи-
но влашко село и то од негде 1735. године јавља Бобово.
Осим у Ждрелу нема их ни 1733. године у Млави а нема их
ни у околини Ћуприје и Параћина што значи да их почетком
XVIII века нема много ни у Црној Реци. Једини свештеник из
Црне Реке који се помиње је поп маријански Радосав Бого-
сављевић рођен у Видину а пре 1717. године на служби у Црној
Реци. Очигледно да није Влах.
Тек по аустријском губитку Крајине појављује се у осман-
ским тефтерима 1741. године велики број расутих Влаха у
Крајини и то су управо они који се шире или у Црну Реку или
директно у Хомоље, Звижд и даље у Браничево. Они чине глав-
нину Влаха у Браничеву. Каније долазе и други крајем XVIII
века али по мени ови расути око 1740. године су главни фактор.
Захваљујући подацима које је почетком XX века прикупио
Љ. Јовановић за Млаву можемо добити доста тачну слику на-
сељевања Влаха у тој микро регији. Интересантно је да се пода-

ци које он забележио о Ждрелу углавном подударају са пода-

цима из пописа из 1733, 1734. и 1735. године. Прве породице су
се населиле у Ждрелу око 1720. године и то из Баната. Касније
су се насељивали и Власи из Крајине као и опет из Баната. Ин-
тересантно је да су се током друге половине XVIII века у Ждре-
лу насељавале и српске породице из Шумадије, Рашке и Косова
и да су се све до почетка XX века стопиле са Власима потпуно
прихватајући влашки језик као матерњи и влашку ношњу.
Укупно је у Млави од око 650 породица Љ. Јовановић за 577 ус-
пео да утврди порекло одакле су дошли. Од споменуте 577 по-
родице око 420 су влашке тј око 73 %. Највише Влашких поро-
дица је дошло из Крајине и Црне Реке око 233 па затим из прека
тј из Баната око 60. Из Влашке је дошла само 21 породица а из
Бугарске 6. Значи да је са стране дошло 320 породице или 76%.
За 5 влашких породица се само зна да су из Србије а 95 су до-
шле из других крајева са простора данашње Браничевске епар-
хије (Пожаревачка Морава 23, Ресава 32 Хомоље и Звижд 36,
Стиг и остала Млава 4). Све влашке продице осим оних првих
три у Ждрелу се насељавају у Млави, по забележеном предању,
после негде 1740. године. У ствари, оне долазе у Млаву по пов-
ратку Турака и поновног успостављања њихове власти. По пре-
дању које је забележио Јовановић први велики талас влашких
насељеника у Млави је дошао око 1750. године а касније се на-
сељавање одвија у непрекидном току све до, негде, краја XVIII
века или можда почетка Првог српског устанка. Након тога
имамо само појединачне случајеве досељавања Влаха.
НЕОБЈАВЉЕНА АРХИВСКА ГРАЂА

Архив Србије
Државни совјет
АС-Државни Совјет-РНо 196/837, Списак свештенства монашког и
мирског реда у целој Србији године 1836
Књажева канцеларија
АС-КК-№ 34, Нах. Смедеревска 10 јула 1833, писмо Симе Радојковића
Кнезу Милошу
АС-КК-Нах. Смедеревска. 9 јула 1831 пише Суд Нахије Смедеревске
Кнезу Милошу
Архив у Анкари (Tapu ve Kadastro – Ankara)

Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер МXD 632 (после 1536.
г.)
Tapu ve Kadastro – Ankara, Смедеревски дефтер Но 166
ОБЈАВЉЕНА ГРАЂА
Витковић Г., 1884: Г. Витковић, Извештај написао Максим Радковић
ексарх београдске митрополије, Гласник СУД 56, Београд, 1884.
Пантелић Д., 1948: Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије
после Пожаревачког мира, Споменик САН XCVI, Београд 1948.
Поповић Д., Богдановић М., 1958: Д. Поповић, М. Богдановић, Грађа
за историју Београда 1717–1739, Београд, 1958.
Руварац Д., 1905: Д. Руварац, Митрополија београдска око 1733. годи-
не, Споменик СКА XLII, Београд, 1905.
Руварац Д., 1905а: Д(имитрије) Р(уварац), Грамате митрополитске и
патријаршијске, Српски сион бр. 19 од 30. септембра 1905.
Stojaković M., 1987: M. Stojaković, Braničevski tefter – Poimenični popis
pokrajine Braničevo iz 1467. godine, Beograd 1987.
Тричковић Р., 1973: Р. Тричковић, Попис харача Крајине и Кључа за
1153. годину по Хиџри, Мешовита грађа II, Београд 1973, 193 –

242
Тричковић Р., 1973а: Р. Тричковић, Катастарски попис Крајине и
Кључа из 1741. године, Мешовита грађа II, Београд 1973, 243–324
ЛИТЕРАТУРА
Alderson A., Iz F., 1975: A. D. Alderson, Fahir Iz, The Concise Oxford
Turkish Dictionary, Oxford 1975.
Ђокић Н., 2007: Небојша Ђокић, Ајде роде село да селимо – црква све-
тог Илије у Кушиљеву, Крушевац, 2007.
Ђокић Н., Думић О., 2010: Небојша Ђокић, Оливера Думић, Етнички
састав становништва на простору данашње Браничевске епар-
хије у XVIII веку, Браничевски гласник бр. 7, Пожаревац, 2010,
82–133
Ђорђевић Т., 1906: Т. Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд 1906.
Ђорђевић Т., 1908: Тих. Р. Ђорђевић, Неколико старих српских запи-
са и натписа, Старинар III, Београд, 1908.
Georgevitch T., 1919: T. R. Georgevitch, The Truth concerning The
Rumanes in Serbia, Paris 1919.
Ђорђевић Т., 1924: Т. Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд
1924.
Emil Picot M., 1889: M. Emil Picot, Chants populaires des Roumains de
Serbie, Paris 1889.
Зиројевић О., 1984: О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пе-
ћке патријаршије до 1683. године, Београд 1984.
Јовановић Љ., 1903: Љ. Јованонивић, „Млава”, Насеља српских земаља
– Расправе и грађа књ. II – Српски етнографски зборник књ. V,
Београд 1903, 247–459
Iorga N., 1918: N. Iorga, Istoria Bisericii Româneşti şi a vieţii religioase a
Românilor, Valenii - de – Munte 1908 (у два тома)
Каниц Ф., 1999: Ф. Каниц, Србија I, Београд 1999
Караџић В., 1967: В. С. Караџић, Српске народне пјесме књ. II, Београд
1967.
Миладиновић М., 1928: М. Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава –

Насеља и порекло становништва књ. 25, Београд 1928

Мијатовић С., 1930: С. М. Мијатовић, Ресава, Насеља књ. 26, Београд
1930.
Милићевић М., 1867: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд
1876.
Милошевић Р., 2003: Р. Милошевић, Српска православна епархија
браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац 2003.
Lejean G., 1861: G. Lejean, Etnographie de la Turquie d’Europe, Gotha 1861
Павловић Д., 1910: Д. М. Павловић, Србија за време последњег Ауст-
ријско-турског рата (1788–1791), Београд, 1910.
Пантелић Д., 1930: Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930.
Пантелић Д., 1933: Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину краји-
ну, Глас СКА CLIII, Београд 1933.
Поповић Д., 1950: Д. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до
београдског мира (1718–1739), Београд, 1950.
Regnault E., 1855: E. Regnault, Histoire politique et socilae des Principautés
Danubiennes, Paris 1855.
Ризнић M., 1888: Мих. Ст. Ризнић, Манастир Витовница (срез млавс-
ки округ пожаревачки), Старинар 1/1888, Београд, 1888.
Ризнић M., 1888a: Михаило Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу
Звишком (окр. пожаревачки), Старинар 2/1888, Београд, 1888.
Tafrali O., 1918: O. Tafrali, Les Roumains de Bulgarie et de Serbie, Paris
1918.
Томић Ј., 1902: Јован Н. Томић, Десет година из историје српског на-
рода (1683–1693), Београд, 1902.

OLIVERA DUMIĆ, NEBOJŠA ĐOKIĆ
Vlachs’ settlement in Braničevo in the XVIII century
Summary
Following the signing of peace at Požarevac in 1718, there were only a
few Vlachs in Branicevo, mainly in Homolje and Zvizd. There were none
even around Vitovnica. Only after 1718, Vlachs came from Banat and set-
tled in the area of Ram - Veliko Gradiste - Požarevac - Ram (approximate-
ly) and the area from Golubac to the valley of the Pek river. At the same
time Vlachs from Homolje spread in the direction of the monastery of Vi-
tovnica.
Vlachs who crossed the Danube near Veliko Gradiste until 1735 appar-
ently did not settle south of Topolovnik. Only after the Austrian loss of
Krajina, Vlachs appeared in the Ottoman tefters for 1741, for the most part
in Krajina, and they spread from there to Crna Reka or directly into Ho-
molje.
Thanks to the data collected at the beginning of the twentieth century
by Lj. Jovanovic for the Mlava region, we can get quite an accurate pic-
ture of the settlement of Vlachs in that micro region.
According to the tradition, recorded by Jovanovic, the first big wave of
Vlach settlers in Mlava came around 1750 and from then the settlement
took place in an uninterrupted stream until somewhere in the late eight-
eenth century, or perhaps the beginning of the First Serbian Uprising. Af-
ter that, we only have individual immigration cases.

Оригиналан научни рад
УДК: 355:929 Добрњац П.
32:929 Родофиникин К. К.
327(497.11:470)”18”
ПЕТАР ДОБРЊАЦ У ПОВЈЕРЉИВИМ

СПИСИМА К. К. РОДОФИНИКИНА
ПЕТАР ДОБРИНЯЦ В СЕКРЕТНых АКТАХ

К.К. РОДОФИНИКИНА
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ1
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Истакнути српски војвода из времена Првог српс-

ког устанка Петар Добрњац привукао је пажњу руског дипло-
мате Константина Константиновича Родофиникина. Као Грк
у руској служби, К. К. Родофиникин није био несклон интри-
гама како би ограничио Карађорђеву самовољу и још више ве-
зао устаничку Србију за интересе руског двора. У том по-
1. ninaradusinovic@gmail.com
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 341

духвату, руски дипломата је претјеривао у тумачењу руске

политике и ограничавању Срба па је неке његове идеје одба-
цио и руски цар. Трагајући за Карађорђевим супарницима,
пронашао је Петра Добрњца и још неке опозиционаре али му
то није било довољно да спроведе своју замисао. Напротив,
Карађорђе се увјерио да Родофиникина ваља и физички укло-
нити из Србије, па је руски дипломата на вријеме умакао у
Аустрију пред Вождовом јарошћу критичне 1809. године, а Пе-
тар Добрњац се привремено помирио с Карађорђем, све док
почетком 1811. није дао оставку на све функције и завршио
као емигрант у Бесарабији.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Петар Добрњац, Србија, Карађорђе, Родофи-
никин, Грк, Русија.
Животни пут Петра Теодоровића Добрњца (1771–1831) није

се, у неким етапама, битно разликовао од биографије Карађор-
ђа и његових војвода. Поникао у Добрињи, селу у пожаревач-
кој нахији, у младости је био неко вријеме хајдук, па трговац
стоком. Године 1804. почео је као буљубаша код Миленка Стој-
ковића, али је у бици на Иванковцу, против Хафис-паше, сте-
као толики углед да га је Правитељствујушчи совјет крајем
1805. прогласио бимбашом и војводом. У боју на Иванковцу, на
граници Ћупријске и Параћинске нахије, 6. августа 1805, Ми-
ленко Стојковић и Петар Добрњац, са 2500 људи, одлучили су
се да пруже жесток отпор бројној турској војсци, док је Кара-
ђорђе са 5000 људи стајао у позадини, код Јагодине, спреман
да им се придружи. Миленко Стојковић и Петар Добрњац су се
борили од јутра до мрака тог августовског дана и одбијали
турске јурише. Страх од изненадног Карађорђевог доласка
унио је панику у турске редове. Током ноћи су Турци, по наре-
342 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Петар Добрњац у повјерљивим списима К. К. Родофиникина
ђењу Хафис-паше, подигли заставе око утврђења и утекли

према Параћину, а касније су се домогли Ниша, гдје је након
неког времена рањени Хафис-паша подлегао.1 Након ове побје-
де Срби су наставили да шире устаничку слободну територи-
ју: Миленко Стојковић је блокирао турску половидбу Дунавом
и заузео Пореч, Јаков Ненадовић је упао у Мачву, Младен Ми-
ловановић је ослободио Крушевац, а Петар Добрњац је заузео
Делиград, с намјером да доцније угрози и Ниш. Већ 1806. Пе-
тар Добрњац је био у прилици да сузбије налете Ибрахим-па-
ше скадарског током шестонедјељне опсаде Делиграда и Тур-
ци су, уплашени могућим уласком Русије у рат, предложили
мир. Побједом код Делиграда он се пробио међу најистакну-
тије устаничке прваке.2 На таквом истакнутом положају зате-
као га је и руски дипломата К. К. Родофиникин (1760–1838) кад
се у љето 1807. појавио у Србији.3
Како је већ 1805. био делегиран у руску армију, овај Грк је мо-
рао знати да је Петар Теодоровић Добрњац у априлу 1805. био
познати првак у ћупријској нахији, да би се 30. новембра исте
године потписао као „други војвода пожаревачки” у једном
обраћању српских првака султану Селиму Трећем.4 Након сла-
ве коју је стекао код Делиграда 1806. Петар Добрњац није пре-
зао од тога да пркоси и Карађорђу, и Миленку Стојковићу. Чак
је након Ичковог мира 1806. дао да се опљачкају и побију неки
Турци, правдајући се да је тако немилосрдно поступио и вожд
Карађорђе са остатком заробљеног турског београдског гарни-
зона. Један запис београдског митрополита Леонтија5 на фран-
цуском језику од 4. априла 1807. године је говорио о стању у
српској устаничкој армији, али је Родофиникин као руски ди-
пломатски агент у Влашкој и Молдавији, односно Бесарабији
био упознат са садржином тог документа. Како тада, тако и ка-

сније двојица Грка су тијесно сарађивали. Митрополит Леон-

тије је дао кратке портрете девет устаничких првака, запазив-
ши да се Хајдук Вељко налазио под командом Петра Теодоро-
вића Добрњца, уз констатацију да га је он упутио на Фетислам,
тј. Кладово да помогне Миленку Стојковићу при опсади ове
тврђаве.6 Миленко Стојковић и Петар Добрњац су били главни
предводници српског похода на Тимочку крајину, како би Ср-
би и Руси заједнички учествовали у потискивању Турака из
овог дијела Србије. Српски одред, предвођен М. Стојковићем и
П. Добрњцом, ишчекивао је долазак руског одреда из Мале
Влашке под командом генералмајора Ивана И. Исајева. Веза
Срба и Руса је ојачала и довела до првих заједничким побједа
над Турцима на Малајници и Штубику. Долазак невеликог ру-
ског одреда међу Србе није имао само симболичку вриједност,
него је представљао психолошки подстрек за Карађорђеве
устанике. Јављајући се као савезници једине православне
европске силе, Срби су привукли пажњу не само Турака, него и
Француза и Аустријанаца. Да би се српско-руска веза несмета-
но одржавала, Петар Добрњац је запосјео Велико острво на Ду-
наву, код Брзе Паланке и ступио у преписку са генералом Иса-
јевом. Али Тилзитски мир 25. јуна/7. јула 1807. приморао је Ру-
се, након Наполеонове побједе, да склопе примирје с Турцима.
Након двонедјељних преговора руски дипломата Сергеј Л. Ла-
шкарев7 је 12/24. августа 1807. потписао примирје с Турцима у
Слобозији. Пошто су Руси напустили Велико острво на Дуна-
ву, по наређењу Карађорђа Петар Добрњац га је одмах запо-
сјео, јер није желио да га олако преда Турцима. Тако је сигурна
веза Срба и Руса била доведена у питање, па је чак могла сваког
часа да буде у потпуности онемогућена. Сва та збивања је пра-
тио К. К. Родофиникин који се у љето 1807. преселио у Београд
и одједном доспио у неугодан положај да правде нагли руски

заокрет. Након примирја у Слобозији, Русија је наговијестила

да се повлачи из Србије али, што је Србе посебно огорчило, и
из Мале Влашке. Срби су се осјетили превареним, а руске ди-
пломате су накнадно настојали да се то примирје прошири и
на Србију. Некако су Турке привољели да се примирје проши-
ри на исток Србије, гдје је био додир Срба и Руса, али не и на
Ниш и, посебно, не на метежну Босну. Руски дипломатски
агент у Србији Родофиникин је 19. августа 1807. обавијестио
главног руског команданта у Влашкој Михелсона8 да српски
команданти (Миленко Стојковић и Петар Добрњац) никако не
желе да прекину комуникацију с руском војском. Генерал Иса-
јев је у два наврата наредио Петру Добрњцу да напусти острво
и повуче се у Србију, а постојала је могућност да се најприје
пребаци код Руса у Влашку а онда, заобилазно, преко Аустрије
у Србију. Чак му је руски генерал престао да шаље храну из
Влашке како би га присилио да се повуче у Пореч. Родофини-
кин је добро процијенио да српске слутње нису без основа, из
Ниша и Босне пријетње су биле сталне и опасне, Аустрија није
показивала наклоност, па је за ратом исцрпљене и изоловане
Србе рука руске помоћи била једини спас. Одбрана тог малог
коридора, која је физички спајала Русе и Србе, била је неопход-
ност у општем безнађу и безизлазу. Добрњац је имао на Вели-
ком острву 6 топова и значајну количину барута и муниције,
које му је претходно препустио влашки кнез Ипсиланти уз
одобрење руских официра, и није то хтио да остави Турцима
ако буде присиљен да напусти острво. Раније је очекивао је да
ће у Малој Влашкој први српски артиљерци проћи кроз руску
обуку како би могли да ефикасно употребе топове, али се сад и
то изјаловило.9
Главни руски командант Михелсон је налагао генералмајору
Исајеву да увјери српску посаду на острву под командом До-

брњца да се повуку под окриље њиховог главног старјешине

Миленка Стојковића. Војвода Добрњац га је глатко одбио, јер
„има наређење од Црног Ђорђа Петровића да се још више утвр-
ди на острву”. Након тога, руски генерал је препустио Србима
да бирају шта им је корисније. У критичној ситуацији, Добр-
њац се обратио Стојковићу, који му је био најближи, у Поречу,
за спас како би се безбједно повукао са острва с људством, то-
повима и муницијом:
„ … Припреми око десет таљига за барут и олово и

оног часа кад вам напишем да сте овде и за 8 коња
припреми, а ја имам моје коње спремне овде, и одго-
вори ми на ово писмо што пре, ја очекујем сваки час
извештај из Букурешта, а ви да сте у међувремену са-
свим спремни, и што вам пишем молим вас немојте
се шалити, ви знате да немам обичај да се шалим и
празно говорим, него будите што ближе овамо да би
ми у случају потребе што пре прискочили у помоћ.
Са тим остајем вама добро желећи
Петар Федоровић”
Писмо Петра Добрњца са острва је допрло и до Родофиники-

на, па му је предлагао да топове пренесе у Влашку. Истовреме-
но је побијао гласине које су допрле до Петра Добрњца, да је
Русија вољна да Србију препусти аустријском двору. Руски ди-
пломата се залагао да се Србима уступи одред којим је коман-
довао Грк мајор Николај Пангало. Србима је лакнуло кад руски
цар Александар није одобрио примирје у Слобозији, па и кад
је 19. септембра 1807. смијенио барона Мајендорфа који се за
залагао за руско повлачење, а посебно их је обрадовала вијест

да је Исајев са својим одредом прекинуо евакуацију руске вој-

ске из Влашке, док су Турци са своје стране прихватили да им
се забрани саобраћај на лијевој, румунској страни Дунава, гдје
је још била стационирана руска војска. Француски притисак на
Русију да с Портом прекине непријатељства изискивао је од
Руса велику вјештину, а Родофиникин се трудио да макар вер-
бално упозори турске команданте у Босни и Нишу да не на-
срћу на Србе, убјеђујући и Србе да не изазивају Турке. Исто-
времено, Руси нису одустали од тајне подршке Србима, али су
се с Родофиником договорили да се то скрива од Турака, Ау-
стријанаца и Француза по сваку цијену. По мишљењу Родофи-
никина, српска граница према Видину и Фетисламу (тј. Кладо-
ву) може се бранити с мањим снагама, па српски команданти
Миленко Стојковић и Петар Добрњац могу да изађу на крај са
бројнијим Турцима. Турци су се сагласили да се примирје од-
носи само на источну Србију, али су Хуршид-паша у Нишу и
турски команданти из Босне отворено заговарали упаде на
устаничко земљиште како би се докрајчило са непослушном,
побуњеном Србијом, тврдећи да ће се домоћи кључева Београ-
да до почетка Рамазана. Руси су угроженим Србима, под ко-
мандом војводе Миленка Стојковића, преко Дунава код Брзе
Паланке, у септембру 1807. испоручили 1000 пудова барута
(14000 ока) и 500 пудова олова (7000 ока), као и знатну количину
хране, чак и 5000 златника.10 А Петар Добрњац са својим одре-
дом и топовима, оставши без хране које му је раније слао гене-
рал Исајев, повукао се у Пореч. Чим се Добрњац повукао, поја-
вило се осам Турака на Великом острву, па је Исајев енергично
тражио од видинског паше да се уклоне. Тако су српски прваци
увидјели да их, упркос турским прижељкивањима и потписа-
ном примирју, руски цар не препушта судбини и да Руси оста-
ју на тлу Мале Влашке, правдајући се тиме да Турци наруша-

вају примирје. У нејасној, сложеној ситуацији кад су учестале

турске патроле почеле да крстаре између Неготина, Кладова и
Адакале,11 не предузимајући нападе на Србе, руски војни ко-
манданти и дипломати испољавали су тежњу да се учврсти
примирје и закључи мир, али не такав да се Срби препусте на
милост и немилост турском злостављању. Чак ни повлачење
Петра Добрњца са дунавског Великог острва није значило да
Руси одустају од војне помоћи Србији, само је она друкчије
тактички осмишљена. Србима су ишле неке нове околности на
руку: видински Мула-паша није хтио да препусти власт паши
којег је султан одредио, па је повукао знатан број Турака из ис-
точне Србије ка Видину а Срби, који су задржали контролу над
већим дијелом неготинске нахије, дочепали су се Брзе Паланке
одакле је Стојковић 28. септембра и 3. октобра упутио писма
руским командантима у Влашкој. Тако веза између Срба и Ру-
са и даље није била озбиљно поремећена. Ни у новембру 1807.
Руси нису могли „на фин начин” придобити малобројне Турке
да се макну са важног Великог острва, али су наставили уз те-
шкоће да шаљу помоћ Србима, чак су се спремали да упуте ар-
тиљеријског мајора Лаврова да уреди барутану у Београду. Са
своје стране, Срби су се надали, у напетој ситуацији кад је при-
мирје нарушавано с обје стране а мира није било на видику, да
ће доћи до наставка рата између Турске и Русије, чиме би тур-
ски притисак сласнуо. Крхко примирје ипак се одржало мјесе-
цима, а нови руски командант Прозоровски није показивао ра-
тоборност, па је 1808. година прошла у миру. Миленко Стојко-
вић је контролисао подручје између Пожаревца и Пореча, док
је Петар Добрњац држао територију од Пожаревца према Ни-
шу. Али у редовима српских старјешина владала је подвоје-
ност. Група њих (војводе Миленко Стојковић, Петар Добрњац,
прота Матеја Ненадовић, војвода Јаков Ненадовић и други)

тражили су од Родофиникина почетком 1808. да уведе ред и

власт Совјета стави изнад самовоље Карађорђа и његовог окру-
жења, али је руски дипломата то отклонио како ни би избиле
трзавице са штетним посљедицама, што би угрозило јединс-
тво државе, о чему је 19. јануара 1808. извјестио Николаја Пет-
ровича Румјанцева:
„… Командант Миленко, Петар Добрињац, прота

Ненадовић, командант Јаков и други долазили су
овамо и најубедљивије молили да се подупре уведе-
ни ред и власт савета, обећавајући да ради тога по-
шаљу и своје трупе, али сам их ја одговорио од тога,
уверавајући да ће се убрзо све средити и да имају
стрпљење. Исто говорим и сељацима који долазе код
мене да се жале како су сада више потлачени од
својих поглавица него раније од Турака. Заиста ни-
сам у стању да радим шта друго него да будем будан
како бих, колико је могуће, одвратио поглавице од
горих злодела, док Ваша Светлoст изволи да ме снаб-
де са даљим упутствима.
Најтеже је то, што народ мисли да је све оно што
чине поглавице последица мојих наређења, у што
поглавице гледају да га на сваки начин увере…”
Без обзира на умирујуће изјаве, Родофиникин је пратио и

одржавао контакте са вођама опозиције12. У једном доцнијем
запису Родофиникина од 8. новембра 1808. Петар Добрњац се
убрајао међу најпознатије српске старјешине.13
Срби су, чим су сазнали да је Русија ушла у рат против Тур-
ске, у прољеће 1809. послали војску на више страна: Карађорђе
је кренуо ка Лиму како би се спојио с Црногорцима (одакле су

му потицали преци), друга српска војска је прешла у Босну код

Сребренице, трећа је стајала према Нишу, а нешто снага је би-
ло у источној Србији. Али Србе нису заобишли раздори и по-
двојености. Било је отпора због увођења регуларне војске и
прекомјерног војничког муштрања. У српском гарнизону у Де-
лиграду, који је бројао око две хиљаде људи, било је замисли да
се иде у Београд и да се побију старјешине, заговорнике сурове
дисциплине. Миловановић је умирио бунтовнике и поставио
за команданта Петра Добрњца, омиљеног у народу. Жалбе на
ресавског кнеза у народу вјешти Добрњац је знао да отклони
тако што је лично убиједио ресавског кнеза да се измири с на-
родом и оставио га на истој функцији. Подмукли Младен Ми-
ловановић узео је са собом двојицу бунтовника да се њихово
владање тобоже испита у Београду, али их је успут, без суда,
објесио. Нешто касније, близу Ниша, у мају 1809, дошло је до
свађе између Милоја Петровића и Петра Теодоровића Добрњ-
ца, што су Турци веома добро искористили. Петар Добрњац је
командовао српском војском према Нишу, али га је замијенио,
на приједлог сплеткароша војводе Младена Миловановића, по
налогу Карађорђа, Милоје Петровић, ортак богатог М. Милова-
новића. Завидећи Петру Добрњцу на могућности да запосјед-
не Ниш и опљачка Турке, Милоје Петровић и сам је прижељки-
вао да се нађе у таквој улози. И умјесто да складно сарађује са
својим претходником, како је и Карађорђе замислио, Милоје се
трудио да га потисне и понизи, присвајајући његову славу. У
незгодном тренутку је Хајдук Вељко позвао коњицу Петра До-
брњца да му помогне код Гургусовца (данас Књажевца – прим.
М. П. Радусиновића) против Турака, док се у великој шанцу у
Каменици, истуреном према Нишу, утврдио ресавски кнез
Стеван Синђелић, близак Петру Добрњцу. Турци су навалили
на Синђелићев одред. Како више није могао са скромнијим

снагама, након бројних одбијених јуриша, да одоли надмоћ-

ним Турцима, а како је Милоје Петровић одбио да му пошаље
помоћ, остајући пасивни посматрач погибије, Стеван Синђе-
лић је запалио барут и дигао у ваздух многе Турке и малоброј-
не Србе. И 17. маја 1809. Турци су, без обзира на тешке жртве,
нанијели Србима највећи пораз.14 А Петар Добрњац, кад је чуо
за страшну вијест, повукао се, док је Милоје Петровић умакао
ка Делиграду. Серески Исмаил-бег се трудио да заобиђе и од-
сијече Делиград. Карађорђе је код Сјенице сазнао да је буљуба-
ша Петра Добрњца Кара Даглија доспио до Софије и да је тамо
открио да ће преко 30000 Турака стићи у Ниш с намјером да
крене долином Мораве на Београд. Већ 2. јуна из Делиграда
Милоје Петровић и Петар Добрњац молили су Родофиникина
да се постара и затражи помоћ од руског фелдмаршала Прозо-
ровског15 како би се избјегло најгоре. Руски командант је тап-
као у мјесту, а и Дунав се разлио и спријечио руски упад у Бу-
гарску, што је допунски погоршало српску позицију. Неслога
између Младена Миловановића и Милоја Петровића, с једне
стране, и Петра Добрњца с друге умногоме је допринијела бр-
зом паду Делиграда. Претходно је Петар Добрњац испољио ју-
наштво и једино је преко Љубежа из Крушевца добијао храну
и муницију. Милоје Петровић је, под изговором да иде да се
сретне с Карађорђем, напустио Делиград. Турци су блокирали
Делиград, а снагама Добрњца требало је шест сати дуже да би
стигла нека помоћ. Многа села до Параћина су била изложена
пустошењу, мушкарци и жене су одвођени у турско ропство.
Што је најгоре, очајни и беспомоћни Петар Добрњац није знао
како да спријечи осипање своје војске. Многи нису видјели
сврхе да бране удаљени Делиград, јер су Турци кренули, заоби-
лазећи најважније српско утврђење, да похарају незаштићена
села. Добрњац је на вријеме посавјетовао Карађорђа да се логор

премјести на подобније мјесто али друге старјешине нису то-

ме придавали значај. Одласком вожда Карађорђа с Делиграда,
више нико није могао да ободри ратнике, узмакла је и шума-
дијска војска. Петар Добрњац је јавио да се може одржати 2–3
дана на Делиграду, а пребацио је жену и дјецу ноћу у Петку
код Дунава. Узалудни вапаји Карађорђеви да Руси пошаљу по-
моћ ни у јуну, ни у јулу нису дали резултате. Почетком августа
још само два рова на Делиграду су била у српским рукама. Пе-
тар Добрњац је замолио Миловановића да га за кратко вријеме
замијени код Делиграда, а Миловановић је упутио Милоја Пе-
тровића који је послије једног дана побјегао из Делиграда,
оставивши „све лубарде и џебану” Турцима. Миленко Стојко-
вић наредио је својој породици да се из Кличевца склони у По-
реч, а да становништво бјежи у Аустрију, док је Петар Добрњац
позвао житеље своје нахије да пређу преко Дунава и Саве на
ћесарево земљиште. Ни спаљени шанац код Ћуприје није по-
могао Петру Добрњцу и Карађорђу да успоре турско напредо-
вање. Срби су ишли ка свом кућном огњишту да га бране или
да склањају своје блиске на сигурно. И Петар Добрњац је 10. ав-
густа донио вијест у Београд да су Турци овладали десном оба-
лом Велике Мораве и да држе Пожаревац. Карађорђе, личном
храброшћу и самопоуздањем, бодрио је посустале Србе, оме-
тајући Турке да пређу на лијеву обалу. Изгледало је да је Ос-
манлијама и Београд надохват руке. Петар Добрњац је чуо да
ће 15. августа ноћу вожд Карађорђе доћи у Београд, а проноси-
ли су се гласови да ће бити ухапшени сви чланови руског по-
сланства и предати Турцима. Ноћу између 15. и 16. августа из
Београда су побјегли К. К. Родофиникин, његов помоћник Ф. И.
Недоба, Петар Добрињац, Јован Протић и Стефан Живковић.
Рјечити Миловановић, чији је синовац оженио Карађорђеву
ћерку, знао је да убиједи вожда да ће га Руси напустити, а ако

и дођу у Србију узеће му сву власт. Карађорђе, истовремено

лаковјерљив и подозрив, без обзира на испољену наглост, па и
суровост, по мишљењу Родофиникина, уживао је повјерење у
српском народу као неоспорни војни командант и није се мо-
гао лако збацити.16
Замисао Рофиникина да се Петар Добрњац сусретне у Поре-
чу са Миленком Стојковићем није се могла остварити, јер су
Турци запосјели Рам, Градиште и Голубац, па се није могло ни
стићи у Пореч. Умјесто тога доспјели су у Панчево.17 Доцније су
преко Темишвара и Сибиња стигли у Букурешт, а 7. септембра
у свом штабу их је примио нови главни руски командант Ба-
гратион. Он је наредио Родофиникину да Србе одведе код ге-
нерала Исајева, да им се уручи новчана помоћ и оружје. Кара-
ђорђе је 9. септембра 1809. упутио писмо Багратиону у којем је
Родофиникина оптужио да је подстрекао Србе да напусте своју
отаџбину, а Србе који су му се придружили назвао је „бјегун-
цима и издајицама свога отечества”. Багратион, који је разбио
4/16. септембра Турке код Ресафата, одговорио је 13. октобра
Карађорђу, правдајући Родофиникина да је увијек радио у ин-
тересу српског народа. Истовремено, руски командант му је
признао да је разговарао са Петром Добрњцем и осталим Ср-
бима
„и нашао сам их са свијем одушевљене за своје
отечество и њихова је најживља жеља и старање да
своју браћу извуку из садашњег чемерног и опасног
положаја”.
Већ 15. септембра генералмајор Исајев је спремао лађе и ске-

ле да пређе Дунав код Брзе Паланке. Миленко Стојковић је 18.
септембра из Пореча, гдје је за своје новце окупио 200 добро-
вољаца, упутио писмо Родофиникину с надом да ће се одржа-

ти до прољећа, уколико брзо добије храну и муницију. Затим

је додао:
„Ако г. Петар Тодоровић с великим дружством ова-

мо дође, нека сваки момак у торби по неколико ока
барута донесе да би ми се чтогод отлакшало”.18
Карађорђе је и даље проклињао Родофиникина и покојног

фелдмаршала Прозоровског што су обманули наивне Србе и
увукли их у рат с Турцима, али им нису, кад је требало, пру-
жили подршку. Крајем септембра 1809. око 1000 избјеглих Ср-
ба са стоком и имовином се окупило у Крајови, а Петар До-
брњац је кренуо из Букурешта 25. септембра, са око 100
ратника, узео је барута и олова да би дошао у Пореч. Из Поре-
ча се Петар Добрњац 3. октобра јавио Родофиникину молбом
да покрене Исајева да пошаље бар 2000 руских војника преко
Дунава у Србију. Миленко Стојковић је био одушевљен због
тога, а сам је прижељкивао да руска војска дође у Србију и да
Руси почну управљати земљом како би се спријечиле злоупо-
требе власти. На збору у Хасан-пашиној Паланци 5. октобра
1809. народ је уклонио Милоја Петровића и Младена Милова-
новића с власти, а за нове опуномоћнике изабрани су Милан
Обреновић, архимандрит Мелентије и Петар Добрњац. Ова
тројица су добили писма и послати с молбом кнезу Багратио-
ну. Тражила се руска војна помоћ, покровитељство Русије, да
се Родофиникин врати у Србију и да се прегледа стање ствари
у Србији. Као чланови Правитељствујушчег совјета изабрани
су: Јаков Ненадовић, Милан Обреновић и Петар Добрњац.
Тројица српских депутата (Хаџи Мелентије, П. Тодоровић
Добрњац и Милан Обреновић) обраћали су се 2. децембра
1809. Родофиникину да код Багратиона отклони сумње у срп-

ску приврженост Русији, уз негирање гласина да се Србија

ослања на Аустрију. Исти делегати су 10. јануара 1810. упути-
ли молбу из Крајове руском команданту П. И. Багратиону да
помогне новчаним средствима формирање одреда добровоља-
ца који би се упутио у Србију, уз наду да ће им се прикључити
и руска војска.19 Тројица поменутих српских делегата, према
једном писму Родофиникина Багратиону од 18. јануара 1810.
из Крајове, потпуно су неповјерљиви према М. Миловановићу
и Милоју Петровићу, чија гледишта колебљиви Карађорђе час
прихвата, час одбија. Милоје Петровић, који је био умијешан
и у убиство Марка Катића, склонио се пред народним гњевом
у Аустрију, али су га Аустријанци, на захтјев Карађорђа, изру-
чили, па је 1810. тајно погубљен. Руси су упознати с чињени-
цом да је Аустрија потпуно затворила границу, а делегати су
сматрали да Русија мора да отвори комуникацију према Ср-
бији која је потпуно изолована, а најтеже је са сољу коју је не-
могуће набавити. Истовремено, руска војска, захтијевали су
Срби, морала би прећи на десну обалу Дунава у Србију. Ба-
гратион је 7. фебруара писао из Букурешта Карађорђу и изра-
зио наду да су сукоби међу српским старјешинама престали, а
српски делегати (Хаџи Мелентије, П. Добрњац и Милан Обре-
новић су се срели с њим крајем децембра 1809. године) били су
свједоци озбиљних руских припрема да се форсира Дунав из
Мале Влашке. Размирице између српских старјешина нису се
престајале а генерал Исајев је у марту 1810. прешао Дунав, по-
стигао извјесне успјехе али је на захтјев новог руског коман-
данта Дунавске армије Н. М. Каменског морао да се врати
натраг у Малу Влашку. Већ 7. маја Карађорђе и Правитељству-
јушчи совјет сербски одредили су Петра Добрњца за команди-
ра српске војске која треба да се споји са руским одредом
којим је командовао генералмајор гроф Цукато. Исто тако, о

својим разговорима с грофом Цукато П. Добрњац је дужан да

обавјештава Вујицу Вулићевића и да се савјетује с њим.20 У
писму од 8. маја 1810. Миленко Стојковић из Пореча је пону-
дио своју оставку на положају члана Правитељствујушчег со-
вјета. Он је поздравио избор старјешине Пожаревачке нахије
Петра Добрњца за командира одреда српске војске, јер познаје
људе и они њега, па вјерује у његов успјех. А 15. мај гроф Цу-
като је писао Карађорђу да је Петар Добрњац отишао прије 28
дана, али му Карађорђе о томе није ништа писао, а сад је ваља-
ло пресјећи Турцима комуникацију од Пореча до Брзе Палан-
ке, како би се оснажиле српско-руске везе. Чим је гроф Цукато
прешао Дунав, на десну обалу ријеке су прешли и П. Добрњац,
С. Живковић, Ј. Протић, као и митрополит Леонтије који је
прихватио да буде у Крагујевцу, а не у Београду. Али је Ка-
рађорђе отклонио сваку могућност да се Родофиникин врати у
Србију. Из Варварина се Карађорђе јавио 1. септембра Петру
Добрњцу, упозоравајући га да је на Србију насрнула сва Бо-
сна, Албанија и турска војска румелијског везира, па ће се Ср-
бија, уколико не стигне руска војска, наћи у безизлазу. У авгу-
сту 1810. умрла су оба команданта руског одреда: Исајев и
Цукато. Они су директно сарађивали са српским устаницима
и Срби су их доста поштовали. Своје бриге о стању у Србији
Карађорђе је поново подијелио с Петром Добрњцем кад му се
јавио 5. септембра из манастира Враћевшнице. Признао је да
је народ уплашен, посебно они који су утекли да не падну у
ропство или не изгубе живот, а најтеже су погођене нахије
Крушевац и Левач. Благовремени долазак Руса под командом
грофа Орурка, тврдио је Карађорђе, био је спасоносан:
„И да сада нису ови Москови дошли, морао би до

сада Турчин бити на Дунаву, но, фала богу, те дође

овај г. гроф с војском, и народ се мало ослободио, и

повратио, и овеселио”. 21
Зато је замолио Петра Добрњца да и он затражи од Руса да
упуте помоћ. И заиста стигло је 6 батаљона пјешадије, 5 ко-
њичких ескадрона и пук козака међу Србе, што им повратило
пољуљани морал. Пуковник А. Цвиленев је 4. септембра јавио
са положаја код Прахова свом претпостављеном генералу А. П.
Засу о паду турске тврђаве Кладова, похваљући на првом мје-
сту Петра Добрњца:
„Извјештавајући ваше превасхоство о заузимању

од стране наше војске тврђаве Кладова, значајне у
сваком погледу, сматрам за своју дужност да посебно
упознам ваше превасходство о лицима који су до-
принијели њеном брзом освајању, међу којима је
српски војвода Петар Теодоровић, командујући над
свим Србима, који су удружени с нама, за све вријеме
блокаде тврђаве, осим личне храбрости, испољио је
толико своје ревности, напора и чак вјештине у орга-
низовању блокаде, што само по себи заслужује пош-
товање команде…”
Након сјајних српско-руских побједа код Варварина и Лоз-

нице, Карађорђе је 17. октобра 1810. јавио новом команданту
руског одреда А. П. Засу да не може да подржи његово напре-
довање због опасности из Босне. Може једино да нареди Петру
Теодоровићу, тј. Добрњцу, Мићи Станковићу и Вељку Петро-
вићу да „очисте” назначени пут и да преуреде потребне мо-
стове. 22
Војвода Петар Добрњац се 28. децембра 1810. јавио Кара-
ђорђу „врховном предводитељу народа српског” из ослобође-

ног Кладова. У писму је навео да не може да стигне на скуп-

штину, јер је Карађорђев позив стигао доцкан. Вожду је пру-
жио податке о количини муниције која се налази у Кладову.
Сазнао је да се спремају два батаљона руске војске за београд-
ски гарнизон. Његов долазак се може очекивати тек кад у Бео-
град крену Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Доситеј
Обрадовић, јер он мисли да им се придружи. Међутим. Кара-
ђорђе је ојачао свцоје позиције. Он је 11. јануара 1811. оптужио
Миленка Стојковића и Петра Добрњца за злоупотребу поло-
жаја и финансијске злоупотребе и за ненамјенско коришћење
новца у личне сврхе. Током засједања скупштине од 6. до 12. ја-
нуара 1812. Карађорђе је успио да их смијени с положаја и да
их протјера из Србије.
Већ 4. фебруара 1811. Карађорђе и Правитељствујушчи со-

вјет оптужили су Миленка Стојковића, док се Петар Добрњац
налазио у Београду, да је хтио да огради острво Пореч. Замје-
ник Родофиникина Ф. Недоба јављао је 19. фебруара и 4. марта
1811. о нередима у Пожаревачкој нахији, гдје су М. Стојковић и
П. Добрњац уживали значајну популарност. Нови руски ко-
мандант М. И. Кутузов трудио се да наговори Карађорђа да
Стојковића и Добрњца врати у Србију. Али до времена док се
то не постигне, он је сматрао да генерал А. П. Зас прекине кон-
такте с њима све до тренутка кад им Карађорђе одобри повра-
так у Србију.23 Међутим, упркос опрезним руским напорима,
ни Стојковић, ни Добрњац нису могли да се врате у Србију. Ка-
рађорђе је, у марту 1811. тражио да се Миленко Стојковић и Пе-
тар Добрњац преместе са границе на обали Дунава, преко пута
Брзе Паланке, дубље у Влашку, јер је постојала могућност да
роваре, што је руска команда, како би избјегла заоштравање
односа с Карађорђем, одмах прихватила.

Занимљиво је да Петар Добрњац 1814. покушавао да стигне

у руски главни штаб у Паризу, али без великог успјеха, а негдје
крајем 1815. или почетком 1816. Милошев изасланик Михаило
Герман га је повео са собом у Петербург, гдје су имали сусрет
са Родофиникином, како би искористио његову дарежљивост и
галантност по којој је био познат. Том приликом Родофиникин
је ставио до знања Петру Добрњцу да има статус политичког
емигранта, не придавајући му значај, па не може да заступа
интересе Србије, чиме га је удаљио из разговора, док је са иза-
слаником Германом наставио дијалог. Миленко Стојковић је
умро 1831. у Бахчисарају на Криму, а исте године је Петар До-
брњац преминуо у граду Јаши.
Напомене
1. Г. Н. Дубровин, Устанак србски од 1806–1810 године, у Новом Саду 1866,
17–19; Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия, книга. первая
1804–1807, Москва 1980, с. 111, 185.
2. Г. Н. Дубровин, с. 19–20.
3. Константин Константинович Родофиникин, члан Државног савјета, од
1803. у Колегији иностраних послова Русије, 1806. главни диполоматски
агент у Влашкој, Молдавији и при руској армији, од 1807–1810. исту дужност
је обављао у Србији, а од 1812. директор Азијатског департмана Минисарс-
тва иностраних послова Русије.
4. Селим III (1761–1808), покушао са реформама европеизације Турске, владао
од 1789–1808. године. Наишао на жесток отпора јаничара који су га збацили
с власти и убили у јулу 1808.
5. Леонтије Ламбрович, Грк, родом из Једрена, београдски митрополит
(1801–1813). након слома Првог српског устанка живио у Русији и умро 1826.
у Кишињеву.
6. Архив внешней политики России (АВПР), фонд Канцелярия, 1807 год. д.
1911, л. 35–36 об. Копия. Од девет личности Петар Добрњац је поменут као
трећи и дато му је највише простора. Митропилит Леонтије је то записао на
француском језику и дајемо превод:

„3. Петар командује војском пред Нишом заједно са кнезом Ресаве (Милоје
Петровић Ресавац – примј. М. П. Радусиновића). Ова војска има до 7000 људи
и састоји се од нишких Срба и других. десно крило ове војске под командом
Стреље допире до Масурице. Лијево крило, налазећи се до недавно под ко-
мандовањем Вељка досеже до Црне реке и Бање. Овај војвода према
посљедњим наређењима које је добио предао је команду над овом војском
капетану Чикићу и дошао је до крајинског села Соко. Неко, по имену Цветко
(Цветко Поповић – примј. М. П. Радусиновића), под командом Петра налази
се у селу Каменица, између Ниша и Шаркоја (тј. Пирота – примј. М. П. Раду-
синовића), гдје, ископавши шанац, обезбјеђује пут како у Ниш не би стигла
војска или храна”.
7. Сергеј ЛазаревичЛашкарев (1730–1814), руски дипломата, од 1762. у Коле-
гији иностраних послова Русије, потписник мирног договора између Русије
и Турске 1791. године, учествовао у преговорима припајања Грузије Русији
1800. године, примирје с Турском 1807. у Слобозији закључио је олако, др-
жећи се тилзитског мира који је предвиђао руско повлачење из Влашке и
Молдавије, запостављајући српске интересе, па су и Руси стављени у под-
ређенији положај у односу на Турке. Бахати Турци, вјерујући да им међуна-
родне околности иду наруку, почели су да запосједају градове, тражећи да се
Руси повуку из Влашке. Руси су најприје почели, па онда зауставили повла-
чење. Али у октобру руски цар одбио да прихвати примирје, што је довело и
до оставке Лашкарева, као и барона К. И. Мејендорф (1749–1813), привреме-
ног команданта Молдавске армије.
8. И. И. Михелсон (1740–1807), одређен 1806. за команданта Молдавске ар-
мије, а умро је 5. августа 1807. док су се водили преговори о примирју.
9. Војни архив Београд (ВАБ), пописник 16, к. 38, ф. 1, 211/6, Откупљена архи-
ва Валтазара Богишића, ОАВБ, књига без нумере, I, 1807 година, стр. 1–50.
10. Пуд, руска мјера за тежину, 16, 38 кг или 40 фунти. Занимљиво је писмо
Петра Добрњца Миленку Стојковићу (ВАБ, п. 16, к. 38, ф. 1, књ. без нумере, с.
18–19) у часу кад Исајев очекивао наређење да се повуче у Букурешт. Турци
су већ дошли у Калафат и почели да убирају десетину од локалног румунс-
ког становништва, па је Добрњац, нашавши су у шкрипцу између Руса који
се у журби повлаче и Турака који стално пристижу, тражио да му Миленко
Стојковић пошаље бар 2000 „момака” да извуче топове и барут с острва. У
случају да Турци одсијеку Стојковића, остаје му је једино да се пребаци у
Влашку.

11. Владимир Стојанчевић, Српско-руска сарадња на терену источне Србије
1807–1812. стр. 278–279, САНУ, Научни скупови, к. 17, Од. историјских наука,
к. 4, Београд 1983;ВАБ, п. 16, К. 38, ОАВБ, ф. 1, књ. без нумере, ст. 14–15. Писмо
Михелсону је било написано 19. августа од стране Родофиникина, јер овај у
Београду није знао да је Михелсон умро 5. августа.
12. ВАБ, п. 16, к. 38, ОАВБ, ф. 1, к. без нумере, ст. 153–158. Николај Петрович
Румјанцев (1754–1826), гроф, дипломата, 1801–1811. министар трговине, при-
сталица савеза с Наполеоновом Француском, од 1808. министар иностраних
дјела, од 1814. у оставци. Имао је огромну библиотеку, марљиво је скупљао
древне рукописе, основао богату етнографску и нумизматичку збирку, оку-
пио значајан број научника који су и публиковали низ старих записа, па је
Румјанцов с разлогом био почасни члан многих научних друштава и акаде-
мија. Осим тога, подстакао је и финансирао прикупљање древних рукописа
и збирки по библиотекама и архивима Њемачке, Италије, Француске, Швед-
ске и других земаља који су се односили на старију руску књижевност и ис-
торију. Ову огромну грађу смјестио је у Румјанцевски музеј, коју су бољше-
вици преобразили у Лењинову библиотеку 1925. године (данас Росијскаја Го-
сударственаја библиотека).
13. Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия, книга вторая, Москва
1983, с. 53.
14. Первое сербское восстание… к. 2, с. 86–87;Разбор сочинения Н. А. Попова
„Россия и Сербия составлен В Богишичем, Санкт Петербург 1872, с. 225.
15. Прозоровски А. А. (1732–1809), генералфекдмаршал, од 1807. главни ко-
мандант Молдавске армије, саставио са Родофиникином план граница Ср-
бије (Дунав–Сава–Дрина–Тимок, а на југу унутар српских граница нашли
би се Ниш, Лесковац, Врање, Нови Пазар, Косово и Метохија, као и Скопље,
некадашња пријестоница Српског царства у доба цара Душана које”треба да
буде погранична српска варош” (М. П. Радусиновић, Руски тајни планови на
дефинисању источних граница Карађорђеве Србије (1804–1813), Развитак,
Зајечар 2003, бр. 213–214, с. 110–112).
16. Г. Н. Дубровин, с. 58–67. Вук је забиљежио (Вук Ст. Караџић, српска исто-
рија нашега времена, Београд 1969, с. 238) да су доцније два сина Петра Доб-
рињца умрла у Петербургу у кадетском корпусу, а кћи Љубинка, удата за
Кузмана, сина Луке Лазаревића као удовица са сином остала да живи у
Београду. Вук је, изгледа, погрешно записао годину смрту П. Добрњца (1828.
а треба 1831. у граду Јаши).

17. Г. Н. Дубровин, с. 180–182.
18. Г. Н. Дубровин, с. 197–198.
19. П. И. Багратион (1765–1812), руски војсковођа грузинског поријекла, херој
Отаџбинског рата 1812. године, 1809–1810. командант руске Молдавске ар-
мије, а 1811–1812. командант 2. Западне армије.
20. Гроф Цукато Е. Г. командир одреда Молдавске армије, док је гроф Н. М.
Каменски (1776–1811) био пјешадијски генерал који од фебруара 1810. до
марта 1811. командовао Молдавском армијом. Након смрти замијенио је на
положају команданта Молдавске армије најславнији војсковођа тог времена
Михаил Иларионович Кутузов (1745–1813).
21. Орурк И. О. (1772–1849), гроф, ирског поријекла, генерал мајор, 1810–1812.
командир одреда Молдавске армије. Сјајно се борио и разбио Турке код Вар-
варина 1810. године.
22. Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия, к. 2, с. 187–195. Цвиле-
нев (према изговору Цвилењов) А. И. пуковник, шеф Новоингерманландског
пука.
23. Зас А. П. (1753–1815), барон, генераллајтнант, 1811. командовао корпусом
руске војске у Малој Влашкој и Србији.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЧ
ПЕТАР Добриняц В СЕКРЕТНых АКТАХ К.К. РОДОФИНИКИНА
С самого начала Первого сербского восстания русские собирали

секретные сведения о выдающихся сербских предводителях. После
битв в Иванковце в 1805 году и Делиграде, в 1806 году, Петар Добри-
няц вошел в число известных воевод, а в 1807 году стал предводите-
лем сербских повстанцев, направившихся к восточной части Сер-
бии, чтобы, воссоединившись с отрядом русского войска, вытеснить
турков. И уже когда после перемирия русские покидали Сербию, са-
мым упорным явился Петар Добриняц, который любой ценой на-
стаивал сохранить связь с русскими. В связи с нетерпимостью к
Младену Миловановичу и его партнеру Милою Петровичу, вступил
в конфликт и с Карагеоргием в 1809 году, затем вместе с Родофини-
киным, который наблюдал за его действиями, он покинул Сербию.
Позднее возвратился и помирился с Карагеоргием, но в начале 1811
года расстался с Карагеоргием и его окружением, а затем совместно
с Миленко Стойковичем уехал в Россию и там скончался в 1831 году,
в качестве политического эмигранта.

УДК: 726.71(497.11)-788-055.2”18”
ЗАОВА
ЈЕДИНИ ЖЕНСКИ МАНАСТИР
У СРБИЈИ КЊАЗА МИЛОША
ZAOVA, THE ONLY FEMALE MONASTERY

IN THE SERBIA OF KNJAZ MILOŠ
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
ЦЕНТАР ЗА ВОЈНО ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
МИЛОМИР СТЕВИЋ
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРУШЕВАЦ
АПСТРАКТ: У раду је дат кратак историјат манастира Заове.

Показано је да је реч о средњовековном манастиру а посебна
пажња је посвећена животу манастира у књаз Милошевој Ср-
бији. У то време, до негде 1830. године био је то једини женски
манастир у Србији. Укратко је обрађена и обнова манастира
1. ndjokic05@gmail.com
МИЛОМИР СТЕВИЋ, НЕБОЈША ЂОКИЋ 365

из 1837. године.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: манастир Заова, монахиња Магдалена, женско
монаштво у Србији, књаз Милош, Милосав Здравковић Реса-
вац, Живко Павловић
Групи манастира везаних за култ сестре Јелице припадају

цркве Рукомија, Сестрољин, Заова и Брадача. На основу на-
родне песме неисторијског циклуса Бог ником дужан не ос-
таје, наивна народна етимологија доводи име манастира у ве-
зу са рукама сестре Јелице, коју су браћа Павле и Радул
растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. (Павловић Л.,
1965, 218–232; Милошевић Р., 2003, 273)
Манастир Заова (као Захова) се први пут помиње у
Поименичном попису покрајине Браничево из 1467. године.
Приход манастира Захова, од 200 аспри, дат је уз приход села
Бајић. (Стојаковић М., 1987, 110)
Изгледа да, у то време, манастир није имао монахе премда је
у селу Бајићу живео поп Марко. Само село Бајић је 1467.
године било врло велико, имало је 64 куће тј око 500
становника. Укупан приход села је био 8330 аспри тако да је то
било и једно од најбогатијих села у Браничеву. Просечно се по
домаћинству плаћало 130 аспри. Ретка су била села која су
плаћала више од 110 аспри по домаћинству а већина је
плаћала испод 100 аспри. Тако је, на пример, у највећем на-
сељу у Браничеву селу Тополници порез износио тачно 105
аспри по домаћинству. (Стојаковић М., 1987, 109–111) У
просеку, у области Лучице убирано је 93 аспре, у Ждрелу 86
аспре, а у Пеку и Ресави по 74 аспре. (Исто, 9–11) Интересантно
је да и код села Бајића имамо сличну ситуацију као и код
већине других села поред којих се налазе манастири а то је
366 МИЛОМИР СТЕВИЋ, НЕБОЈША ЂОКИЋ

Заова
далеко натпросечна произвдња грожђа. Тако се у овом селу на

име десетка давало нешто више од две медри вина, по до-
маћинству, док је код већине других села десетак од винограда
ретко прелазио једно медро, по домаћинству, а многа нису ни
имала винограде.
Манастир Заова је сигурно од самог почетка био посвећен
Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. На том простору и с
том посветом помиње се 1476/78. године манастир Ракова, што
је Олга Зиројевић протумачила као погрешно записано име
Захова. У манастиру су тада била три калуђера, а годишња
давања износила су му 175 аспри. Број калуђера је остао исти и
у време султана Мурата III, само што је приход достигао 586
аспри. (Зиројевић О., 1984, 106; Кнежевић Б., 1988, 202)
Тешко је рећи када је Заова напуштена, највероватније у
време Велике сеобе. У сваком случају почетком XVIII века се
не помиње.
На основу једног извештаја Коче Анђелковића изгледа да су
Турци почетком 1788. године напали на српске цркве у
околини Пожаревца. Наиме, Коча је 11. фебруара 1788. године
напао и освојио Пожаревац јере је њему „тешко било
гледајући, како у оној анархији, која је настала Турци
нападају, шта више, и на саме цркве.” (Пантелић Д., 1910, 28)
Управо је то време када је евентуално могла да страда црква
Заова у време Кочине крајине.
У заовичкој цркви живела је од 1797. године монахиња
Магдалина, која се 1829. године писмом обратила књазу
Милошу због неких својих тешкоћа. Рекла је да већ 32 године
служи у овој светињи, да је успела да прикупи од народа
помоћ и купи два винограда по две мотике, бачву и друге
неопходне ствари. Написала је како је средила манастир да

путник намерник има где да преноћи. Даље пише: „Сад је до-

шао један калуђер који растера кметове и народ од манастира.
Затим је почео мене протеривати и бити, а манастир сасвим
орушити.” Магдалина се обратила књазу са знањем кметова
„јер калуђер све што добија ставља у ћемер, па ће са новцем да
утекне, а ваши момци кад дођу у манастир неће моћи да нађу
комад хлеба и склониште.” (Веселиновић М., 1909, 220;
Павловић Л., 1988, 87–88; Мирковић П., 2005, 85)
Монахиња Магдалина после овога нестаје из извора. У
попису из 1836. године је нема тако да је негде између 1829. и
1836. године умрла – највероватније већ 1830. године. Након
њене смрти на простору данашње Републике Србије све до
1920. године неће бити женског манастира али и тада ће бити
формиран руски женски манастир – Хопово. Тек 1923. године
основаће се први српски женски манастир – Кувеждин. Јужно
од Саве и Дунава први женски манастир је основан 1925.
године када је у манастир Дивљан, у нишкој епархији, дошло
20 монахиња из Русије на челу са игуманијом Диодором.
(Anonim, 1938, 85) Следеће 1926. године започело се са зидањем
манастира Мрзенице (између Ћићевца и Сталаћа) који ће би-
ти први чисто српски женски манастир на простору данашње
Републике Србије.
У међувремену, 1826. године, Заову је посетио Јоаким Вујић
који за цркву каже да је јако мала и да је имала једно кубе са
лепим позлаћеним крстом. Унутрашњост цркве је била
украшена живописом за кога Вујић наводи да је оштећен од
Турака. Црква је имала и иконостас и друге потребне црквене
предмете. Манастирси конаци су имали неколико соба. Вујића
је у манстиру дочекао и испратио калуђер. Манастир је у то
време свом спахији плаћао главницу а од усева је давао десе-
так. У близини манастира су постојала два извора (која постоје

Заова
данас) са прекрасном водом од којих се један зове Шопот. Ову

воду је народ сматрао исцелитељском и многи су, верујући у
то долазили издалека к њој. (Вујић Ј., 1901, 87)
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу
Но 3523 о попису свију новосаграђених цркава у Србији. У
извештају, добијеном по тој наредби из Пожаревачког округа,
нема цркве тј манастира Заове. По подацима из пописа из
1836. године манастир Заова (храм Св. пјатозарних мученика),
у срезу моравском, је сазидан 1809. године трошком
„обштетсва” среза моравског. Коларић износи податак да је цр-
кву овог манастира подигао Карађорђе али да је она била
тешко оштећена 1813. године. Међутим још је Вујић затекао
остатке живописа на зидовима. По подацима митрополита
Михаила црква заовска, храм је св. архистратига Михаила,
сазидана је од тврдог материјала 1825. године. (АС–ДС–II
БфIНо30/836; Митрополит Михаило, 1874, 21–22; Ђорђевић Т.,
1926, 380; Коларић М., 1959, 26)
Јеромонах Серафима Јовановића економ манастира Заове је
из свог манастира послао 22. маја/3. јуна 1830. године књазу
Милошу у Крагујевац једно писмо из којег сазнајемо више
врло интересантних података о самом манастиру Заови. (АС-
КК-XXI-1036) По јеромонаху Серафиму манастир је обновљен
1805. године у време „Блаженопочившаго Господара Георгија
Петровића: с његовим дозволением и помоћом”. Том прили-
ком је Карађорђе манастиру дарова земљу за орање, њиве,
ливаде и „гору”, како је било и уобичајено а што је било и
неопходно братству манастира за живот. Међутим, у
међувремену спахије и сељаци из Великог Села и Тополнице
су добрим делом одузели ту земљу тако да та манастирска
баштина није више ни изблиза била потпуна. Тополнички
салаши су били сагарађени поред самог манастира и

наносили су му са стоком велику штету. Сељани су исекли

манастирски браник а манастирске њиве и ливаде присвојили
и оградили. Ипак, манастир плаћа главницу. Црква је
откривена а зидови су попуцали на више места. Монаси нису
имали књиге ни са чиме да богу приносе жртве. Због свега
овог јеромонах Серафим је молио књаза да узме манастир у
заштиту и овај ће то и урадити.
Споменимо и да из других докумената сазнајемо да су
Милија Здравковић и његов син Милосав Здравковић Ресавац
током Првог српског устанка изградили у манастиру Заови
конак као и још неке друге привредне објекте и даривали их
манастиру.
По подацима комисије која је радила попис 1836. године ма-
настир Заова, храм Св. Архангела Михаила се налазила изван
села, између два брда, на узвишењу крај пута и чесме. Тесна,
мала порта. Црква је била сазида од камена и осим што је свод
у припрати био разваљен била је 1836. године у добром стању.
По подацима комисије, саграђена је 1809. године средствима
обштества среза млавског. Црква је била, за оно време, одлично
снабдевена црквеним стварима, а добро снабдевена црквеним
одејанијем и књигама. Црква је добила једно звоно. Имала је
311 гроша и 28 пара готовине. Манастир заова је 1836. године
поседовала значајно покретно и непокретно имање. (АС-ДС-II
БфIНо30/836)
Протојереј пожаревачки Јелисеј Марковић јавио је у јесен
1836. године да је у цркви заовској „водоосвјешчаније
совершио” и стари антимис на трапезу положио. Поред тога
бившег јереја Георгија послао је у Заову на поученије.
Митрополит је писмено одобрио протојереју Јелисеју
„водоосвјаченије” цркве у Заови. (АС-Митрополија-Но. 762/36)

Заова
Црква је поправљана 1837. и 1838. тодине, по свој прилици

много темељније него дотад. Рађени су изнова читави зидови
и фасаде. Дозвољавајући обнову манастира Заова књаз Милош
је Петру Илићу, старешини среза моравског, послао мајсторе
који ће градити манастир Заову, а да им он у ту сврху одреди
место. По овом питању Петар Илић је 17/29. маја 1837. године
писмено обавестио књаза да је предложио кметовима и целом
народу да за зидање новог манастира одреди бољи положај од
садашњег. Међутим, кметови и народ су изјавили да би
најрадије желели „да се црква подигне на истом месту где је и
био стари манастир, јер су се многи онде спомогли.” (АС-КК-
XXI-1892)
О обнови манастира Заове и његовим градитељима
сачувана су архивска документа од јуна и јула 1837. и октобра
1838. године. Из њих можемо закључити да је књаз Милош 22.
јуна/4. јула 1837. године наредио да из Алексинца дођу у Заову
двојица вештих мајстора „надзирати садашње мајсторе да
боље зидају него до сада.”. Нове мајсторе требало је настанити
у Заови. За раније невеште мајсторе који су у Заови дотле
радили књаз је наредио да морају и даље радити, али под
командом нових. Та двојица мајстора из Алексинца били су
Гоге. (АС-КК-XXII-907)
Књаз Милош је 19/31. јула 1837. из Пожаревца наложио своме
капетану Петру Илићу да мајсторима у Заови нареди да кад са
зидањем дођу до свода обуставе рад, да би се зидови осушили.
За то време мајстори треба да припреме и истешу камен за
свод. Међутим, они су тврдили да по уговору нису погодили
да ваде и тешу камен, него да само готов и ископан камен
донет код цркве отешу за свод. Како мајстори код себе нису
имали уговор, то их је Петар упутио књазу Милошу молећи за
даља упутства. Црква је, значи, тада добрим делом зидана од

темеља, што је и омогућило њено проширење. Довучено је 400

кола камена, а свод је, по Милошевом наређењу, посебно лепо
украшен. Веома лепо су украшене јужна и северна фасада и
портал на јужним вратима. Приликом те поправке уклоњено је
раније мало кубе, тако да је црква и данас без кубета. (АС-КК-
XXI-1915; Ђорђевић Т., 1925, 51, 69 и 86; Коларић М., 1959, 26;
Мирковић П., 2005, 86–87)
Касније је књаз јавио да је мајсторима исплатио хиљаду
чаршијских гроша, а да је Исправничество дужно да им изда
још пет хиљада гроша, док су мајстори дужни да копају камен,
а превоз камена извршиће Петар кулуком. Истовремено је
књаз јавио да у Заову шаље двојицу мајстора, који су радили
на цркви у Алeксинцу, са задатком да са мајсторима који су
градили цркву у Заови изврше обрачун и исплату, а потом да
оду у Алексинац. У истом документу у напомени је наведено
да се мајстор кога је кнез Милош послао у Заову 21 .јула/2.
августа 1837. године зове Андреја и да је он са својим
радницима после зидања цркве до свода копао камен. Тај ма-
теријал са 400 кола превучен је и истоварен пред манастир.
Сем тога мајстор Андреја је тражио од Петра Илића да њега и
његову дружину упути књазу, јер за сада није нужно тесати
камен за свод, него онда кад се буде градио свод. Петар га је 10/
22. августа 1837. године из Пожаревца упутио у Крагујевац,
књазу. (Коларић М., 1966, 25) Милорад Коларић тврди да се
неимар Заове зове Андрија Сотировић јер је мајор Петар Илић
издао 16/28. октобра издао уверење, у Пожаревцу, да је мајстор
Андреја Сотировић са „дружином својом” радио на манастиру
заови. (АС-КК-XXI-1920; Коларић М., 1966, 25, 29, 122 и 382)
Нешто касније Живко Павловић, познати „живописац
кисиљевачки”, и један од најтраженијих сликара фресака и
икона 30-тих и 40-тих година XIX века у Србији, ангажован је

Заова
да уради нове фреске и иконостас у цркви заовичкој. Тај

живопис и сада постоји и веома је богат мотивима и ликовима.
Фреске у Заови радио је при крају живота, али не сам, већ са
помоћником Илијом Стојићевићем из стишког села
Смољинца, знатно слабијим сликарем од себе, због чега је цео
живопис неуједначеног квалитета. Иконостас у Заови има
исти распоред као и претходни његови иконостаси, с тим што
је овде уместо иконе крунисања Богородице насликао Свету
Тројицу. Овде се истиче портрет жене у савременој ношњи
која представља Иријаду, најзначајније Живково дело које
показује степен његових сликарских могућности. Ту се
доказао као портретиста који је у стању да наслика фигуру по
природи („у целом стасу телесном”), подвиг који су остварили
тада само Аврамовић са својим аутопортретом на таваници
Саборне цркве у Београду и Јован Исаиловићна дворској
пиети Милана Обреновића II. Заову је осликавао око три
године, од 1846 до 1849. године. Осликавање Заове завршено је
30. септембра 1849. године, како је Павловић записао изнад
јужних врата, док је изнад западних оставио запис о себи и
Стојићевићу као фрескописцима. Слике су радили у фреско
техници, али су неке осликане површине током времена
пропале. Срећом, највећи део живописа је сачуван.
Милошевић тврди да је Живко Павловић радио у Заови од
1845. до 1849. године. (Васић П., 1966, 34; Васић П., 1990, 198,
претпоставља се да је Живко као Иријаду у ствари насликао
своју жену. Исто, 203; Мирковић П., 2005, 87 – 89; Милошевић
Р., 2003, 237)
Живко Павловић је умро убрзо након што је довршио
живопис манастира Заове. У листу „Србске новине”, у броју од
12/24. јула 1851. године, остало је записано: „Који што из масе
почившег Живка Павловића, молера из Пожаревца, који се ов-

де радом својим занимајући се у вечност преселио, под којим

било правом тражити има, нека се суду овом до 30. т. м. или
сам или средстом пуномоћника са потраживањем својим јави.
Но. 2191. Дано из заседанија суда Окружија крушевачког...”2
(Српске новине 78/1851, 304)
Манастир Заову је поново осветио митрополит Петар 1850.
године. (Милошевић Р., 2003, 237)
Један од свештеника у Заови у XIX веку је био и Петар Ж.
Шљивић, који је 1850. године добио чин презвитера и
чинодејствовао у Заови као парохијски свештеник Влашког
Дола и Врбнице. Петар је 1890. године о свом трошку саградио
цркву Светог Николе у Пожаревцу, као пожаревачки прота.
Био је син чувеног јунака из Првог и Другог српског устанка
Живка Шљивића. (Мирковић П., 2005, 92)
Године 1889. манастири у Београдској епархији разврстани
су по значају у три групе. Првој групи припадали су, као
царске лавре: Манасија, Горњак, Каленић и Раваница; другој
групи: Витовница, Туман, Боговађа, Петковица, Раковица,
чокешина, Троноша и Јошаница. У трећој групи није био
ниједан манастир из Браничева. Рукумија, Заова и Нимник
били су мирске цркве.
Заштитни радови су изведени 1938. године и 1997. године.
Парохијски дом је из времена књаза Милоша. (Милошевић Р.,
2003, 237)
Црква је служила као парохијски дом док није, одлуком
Епископа браничевског, Црквеног суда и Епархијског
управног одбора, претворена у манастир.
2. Споменимо да је један од потомака Живка Павловића била чувена сли-
карка Милена Павловић Барили.

Заова
РЕЗИМЕ
Групи манастира везаних за култ сестре Јелице припадају
цркве Рукомија, Сестрољин, Заова и Брадача. Манастир Заова
(као Захова) се први пут помиње у Поименичном попису
покрајине Браничево из 1467. године. Приход манастира
Захова, од 200 аспри, дат је уз приход села Бајић. Изгледа да, у
то време, манастир није имао монахе премда је у селу Бајићу
живео поп Марко. Манастир Заова је сигурно од самог почетка
био посвећен Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. У
манастиру су 1476/8. године била три калуђера а број калуђера
је остао исти и у време султана Мурата III.
У заовичкој цркви живела је од 1797. па до вероватно 1830.
године монахиња Магдалина. Био је то у то време једини жен-
ски манастир у Србији. Црква је поправљана 1837. и 1838.
тодине, по свој прилици много темељније него дотад. Рађени
су изнова читави зидови и фасаде. Радовима је руководио
Андрија Сотировић који је радио и на алексиначкој цркви.
Нешто касније Живко Павловић, познати „живописац
кисиљевачки”, и један од најтраженијих сликара фресака и
икона 30-тих и 40-тих година XIX века у Србији, ангажован је
да уради нове фреске и иконостас у цркви заовичкој. Заову је
осликавао око три године, од 1846 до 1849. године. Манастир
Заову је поново осветио митрополит Петар 1850. године.
Заштитни радови су изведени 1938. године и 1997. године.
Парохијски дом је из времена књаза Милоша. Црква је
служила као парохијски дом док није, одлуком Епископа
браничевског, Црквеног суда и Епархијског управног одбора,
претворена у манастир.

Необјављена архивска грађа

АРХИВ СРБИЈЕ
АС – ДС – II БфIН 30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју
о
Пожаревачком, и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном

состојанију
АС-КК-XXII-907
АС-КК-XXI-1036
АС-КК-XXI-1892
АС-КК-XXI-1915
АС-КК-XXI-1920
АС-Митрополија-Но. 762/36
Објављена грађа
Ђорђевић Т., 1926: Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Ср-
бији у време прве владе кнеза Милоша (1815–1839), Београд–Зе-
мун, 1926.
Зиројевић О., 1984: Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју
Пећке патријаршије до 1683., Београд 1984.
Коларић М., 1966: Миодраг Коларић, Класицизам код Срба
(1798–1848), В, Београд, 1966
Митрополит Михаило, 1874: Митрополит Михаило, Православна
србска црква у књажеству Србији, Београд, 1874.
Stojaković M., 1987: Momčilo Stojaković, Braničevski tefter –
poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine, Beograd,
1987.
Васић П., 1968: Васић, П. (1968). Живко Павловић молер пожаревачки
и његово доба. Пожаревац.
Васић П., 1990: Васић, П. (1990). Уметничка топографија Крушевца.
Нови Сад/Крушевац.

Заова
Вујић Ј., 1901: Јоаким Вујић, Путешествије по Србији I. Београд.

Ђорђевић Т., 1925а: Ђорђевић, Т (1925). Живот и обичаји народни.
Београд.
Коларић М., 1959: Коларић, М. (1959). Грађевине и грађевинари Србије
од 1790 до 1839 године. Београд.
Милошевић Р., 2003: Радомир Милошевић, Српска православна епар-
хија браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац, 2003.
Мирковић П., 2005: Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд,
2005.
Павловић Д., 1910: Драг. М. Павловић, Србија за време последњег Аус-
тријско-турског рата (1788–1791), Београд, 1910.
Павловић Л., 1965: Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Ма-
кедонаца, Смедерево, 1965.
Anonim, 1938: Преглед црквеног и манастирског живота, Духовна

стража 2/1938, 85
Веселиновић М., 1909: М. Веселиновић, Српске калуђерице, Глас СКА
80, Београд, 1909, 220
Ђорђевић Т., 1925б: Тих. Р. Ђорђевић, Прилози за историју еснафа у
Србији, Српски Етнографски Зборник СКА 33, Београд, 1925.
Кнежевић Б., 1988: Бранка Кнежевић, Манастири у Браничеву према
турском попису из 1467. године, Саопштења XX–XXI (1988/89),
Београд 1989, 202
Павловић Л., 1988: Др Леонтије Павловић, Манастир Заова у светло-
сти архивске грађе, Виминациум 3, Пожаревац, 1988, 87–88
Србске новине 78/1851: Србске новине, бр. 78 од 12. јула 1851, 304.

NEBOJŠA ĐOKIĆ, MILOMIR STEVIĆ
Zaova, the Only Female Monastery

in the Serbia of Knjaz Miloš
Summary
The churches of Rukomija, Sestroljin, Zaova and Bradača belongs to
the group of monasteries associated with the cult of sister Jelica. The Za-
ova monastery was first mentioned by name in a recensement of the prov-
ince Braničevo in 1467. The revenue of Zahova monastery of 200 aspers is
given with the revenue of the Bajic village. It seems that, at that time, the
monastery was without monks, although the pope Marko Bajić lived in
the nearby village. The monastery of Zaova was, from his beginnings,
dedicated to the Holy Archangels Michael and Gabriel.
In the church of Zaova lived from 1797, probably until 1830, just one
nun, sister Magdalene. It was at that time the only female monastery in
Serbia.

УДК: 329(497.11 Петровац на Млави) РАДИКАЛИ “1914/1941”
РАДИКАЛИ У ПЕТРОВЦУ НА МЛАВИ И

ОКОЛИНИ У ПЕРИОДУ КРАЉЕВИНЕ
ЈУГОСЛАВИЈЕ
THE RADICAL PARTY IN PETROVAC NA MLAVI

KINGDOM OF YUGOSLAVIA
IN THE PERIOD OF THE
БРАНКО И. НАДОВЕЗА1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ
(БЕОГРАД)
АПСТРАКТ: Радикали су у Петровцу на Млави и околини у

Краљевини Југославији (1918–1941) као и у Краљевини Србији
до 1914. били доминантна политичка снага, али не толико као
у неким другим крајевима Србије и са извесним политичким
БРАНКО И. НАДОВЕЗА 379

осцилацијама.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Петровац на Млави, радикали, Србија, Југосла-
вија, Моравска бановина.
У Петровцу и околини радикали су увек били доминантна

политичка снага, још од оснивања Радикалне странке Николе
Пашића ("У средини Горњега Стига на Млави, находи се
најглавније место целог овог предела, Петровац, који је пре де-
сетак година изгледао као село, али је од тог доба тако брзо на-
предовао, да је данас прилично лепа и прилично многољудна
(2130 ст.) варошица, која има већ и свој новчани завод, штеди-
оницу. За неколико километара на запад од Петровца находи
се село Добрња, где је рођен Петар Добрњац, један од највиђе-
нијих војвода о буни на дахије")1
Међутим, на парламентарним изборима у Краљевини Ср-
бији (1903, 1905, 1906, 1908) радикали су имали успеха, али не
толико као у другим окрузима. Петровац је припадао Пожаре-
вачком округу. Број пореских глава је био око шездесет хиљада
(број пореских глава "испод цензуса" је био око десет хиљада),
број гласача је био око тридесет хиљада а није гласало између
15 и 20 хиљада. Радикали Н. Пашића су добијали: 9857 – 1903;
2471 – 1905; 15002 – 1906; 15208 – 1908; Самостални радикали:
11091 – 1903; 9555 – 1905; 9569 – 1906; 12011 – 1908; Народњаци су
добијали између шест и осам хиљада, а Напредњаци између
две и четири хиљаде гласова.2
У Краљевини СХС, Југославији, ситуација је била врло слич-
на ("Петровац – варошица у Србији, на реци Млави (Пожаре-
380
Радикали у Петровцу на Млави и околини…
вачка област), има 3620 становника, среско је место. Има гим-

назију, Просветни суд, пошту'')3
У организацији радикала (НРС Николе Пашића) Петровац
на Млави припадао је североисточним окрузима где је Пожа-
ревац био главни центар, као највећи, најбогатији и најзначај-
нији град тог краја. Остали радикалски центри са мањом или
већом партијском организацијом били су Голубац, Велико
Градиште, Петровац, Божевац, Жабари и Жагубица.
У Божевцу су били истакнути радикали Љубомир Матић,
Илија Живковић-Рајић, Јеврем Стокић; Они су били посла-
нички кандидати (1920, 1923, 1925, 1927) и локални лидери.
Узор је био познати народни посланик Миљко Адамовић,
земљорадник из Брежана и председник општине.
"У Петровцу је `радикалско друштво` било бројно и јако као
и у Млавском срезу чије је средиште Петровац био. Кругу уг-
ледних радикала од пре рата из места и среза припадали су
Илија Пецић, економ/трговац из Рановца и бивши народни
посланик, Сава Кукић (родом одавде) Генерални директор ца-
рине у пензији (највећи део деценије после рата), Димитрије
Богојевић петровачки адвокат. Стојадин. Ст. Павловић родом
из Црљена, а трговац/књижар у Петровцу, био је најугледнији
радикал у месту и срезу, председник СО НРС-а за Млавски
срез све време, 1920. г. 3. на листи, а наредних избора као срес-
ки кандидат биран за посланика (1927. г. био је и носилац лис-
те), иначе пријатељ са доктором Лазом Бесарабићем. Председ-
ник општине Петровац и општинског суда, као и његов кмет у
годинама после рата, били су: први иначе трговац Стеван Но-
ваковић, други Јован Марковић. Радикал је био још један
председник Петровачке општине Петар Пеазовић. Кругу најуг-
леднијих петровачких радикала припадао је Димитрије Бого-
јевић који је 1920. г. био 1. квалификовани на радикалској лис-
381
ти. Ту су били још и трговац Стојан Вучковић и земљорадник

Димитрије Ј. Димитријевић, срески кандидатски пар из 1923.
г., па Миливоје Вујићић такође трговац и Драгутин Ж. Ста-
менковић судски рачуновођа. Из овога друштва је био и више-
годишњи Срески одбор НРС-а: председник Стојадин Ст. Пав-
ловић, подпредседник и делегат за Земаљску конференцију, 2.
подпредседник Илија Пецић (? Пекић) и секретар Миливоје
Вујићић. Уз трговца Милана Ј. Рајића као благајника. Ст.СТ.
Павловић је све време био председник СО НРС-а (1921–3,
1923–6, 1926–8) а током његовог непрекидног председниковања
смениле су се две гарнитуре осталих функционера: прва до
1926. г. и друга која је дошла током 1926. г. Тада су дошли све
нови људи у управу, углавном обласни посланици: Драгољуб
Илић обласни посланик и председник општине у Великим Ла-
олима, Данило Добросављевић, Михаило Кoстић, Радивоје
Тијанић.4
Тридесет и четири општинске организације Млавског среза

су биле састављене од земљорадника и економа и понеког тр-
говца, учитеља или попа. Ове организације су први пут орга-
низоване 1889–1892. г. и све су обновљене марта 1920. г. Међу
њима је великолаолска Месна организација НРС-а давала чес-
то среског кандидата или заменика: 1925. г. је то био механџија
Драгољуб Љ. Илић, 1927. г. трговац Живота Митровић на Сеге-
динчевој листи и Драгољуб М. Илић председник општине у
Великим Лаолима, обласни посланик и подпредседник СО
НРС-а, на Селићевој листи."5
Радикали су, дакле, у Петровцу на Млави и околини посте-

пено стварали упориште код народа и временом постали до-
минантна политичка снага.
382
Независни радикали Стојана Протића, странка која се од-

војила од НРС Н. Пашића, у Петровцу на Млави и околини
није имала успеха у организовању.
Затим је дошла Шестојануарска диктатура и забрана орга-
низовања политичких партија на националној основи на осно-
ву Закона о заштити државе.
По укидању диктатуре одржани су избори 1935. године, али
на другачијој основи од партијске.
Доласком на власт радикала Милана Стојадиновића 1935,
оснива се ЈРЗ, која од 1936. делује и у Петровцу на Млави, који
је по административној подели Краљевине Југославије припао
Моравској бановини.
Због специфичног стања и организације радикала, тешко је
издвојити радикале у Петровцу на Млави и околини у односу
на остале срезове у Моравској бановини.
У извештају лидера ЈРЗ Милана Стојадиновића, стоји да је
опозиција добро стајала у Алексинцу, Сокобањи, Параћину,
Ћуприји, Јагодини, Неготину, Свилјанцу (због "борбаша") и
Пироту (због Драгољуба Јовановића), док је нешто повољније
стање за ЈРЗ у Бољевцу и Зајечару.
После оснивања ЈРЗ и одржавања прве скупштине извршено
је оснивање среских одбора усвих 40 срезова и граду Нишу у
Моравској бановини.
Оснивање странке ЈРЗ ишло је "одоздо" и често није наила-
зило на разумевање локалног становништва, па тако и у Пет-
ровцу. Није се знало да ли се ради о странци или о покрету,
пошто је још на снази био Закон о заштити државе.
Долазили су нејасни ставови о организацији ЈРЗ у Моравс-
кој бановини. Углавном се извештавало о "тешкоћама" у орга-
низовању ЈРЗ. У новооснованом листу Самоуправа писало је о
проблемима организовања ЈРЗ у моравским срезовима.
383
Сменом бана Добрице Матковића и постављањем за бана

Моравске бановине Марка Новаковића, ЈРЗ је интензивније
кренула у стварање организационе структуре.
"После I конгреса ЈРЗ, у Нишу је, 3. јуна, одржана конферен-
ција свих председника СО ЈРЗ са територије Моравске банови-
не. Конференцији је присуствовало 39 председника (од укупно
41), од којих су њих 23 били и народни посланици. Том прили-
ком, одлучено је да се у најскорије време у свим среским мес-
тима одрже конференције, као и да се "изврши евиденција
свих општинских управа у погледу њихових политичких оп-
редељења", што би требало да представља први корак у придо-
бијању органа локалне самоупораве за рад у корист ЈРЗ. Изне-
те су и примедбе на "рад учитеља и професора који воде акцију
против ЈРЗ", као и жеље и молбе упућене директно "шефу" ЈРЗ,
како би се полицијски апарат, заостао из претходних режима,
ослободио "противника", а нарочито да се "што већа пажња"
посвети "раздужењу српског сељака".6
После тога, одржана је, 16. јуна, редовна бановинска конфе-
ренција ЈРЗ за Моравску бановину, на којој су изнете "опште
потребе појединих крајева", садржане у захтевима 23 председ-
ника СО ЈРЗ. Председник СО из Пирота тражио је отварање
учитељске школе у свом граду, као и подизање зграде за пош-
ту. Отварање гимназија тражили су председници среских од-
бора из Праћина, Свилајнца, Краљева, Јагодине и Вучитрна;
измену закона о општинама, у смислу повећања власти срес-
ких начелника, захтевали су председници из Крушевца, Алек-
сандровца и Бабушнице; отварање нових амбуланти или бол-
ница желели су председници из Жагубице, Бабушнице,
Петровца на Млави, Кладова и Вучитрна; подизање електрич-
не мреже председник СО из Параћина; регулацију водених то-
кова председници из Свилајнца, Књажевца, Јагодине, Краље-
384
вог Села и Параћина; отварање окружних судова захтевали су

председници среских одбора из Краљева, Књажевца, Ћуприје
и Краљевог Села; изградњу нових путева или поправљање пос-
тојећих захтевали су председници из Рековца, Сокобање, Ба-
бушнице, Врњачке Бање, Кладова, и Краљевог Села; изградњу
пруга, председници из Рековца и Кладова; подизање водовода
или артешких бунара председници из Сокобање и Јагодине
итд."7
Касније је бан Моравске бановине извештавао о стању срес-
ких организација ЈРЗ, а стање је било добро, лоше или нејасно,
а Петровац се није посебно помињао.
Локални избори 1936. године су показали снагу ЈРЗ у Морав-
ској бановини и Петровцу. Истакнуто је да је министар Драги-
ша Цветковић, будући председник владе, посетио Петровац.
"Избори у Моравској бановини су одржани у недељу, 27. сеп-
тембра 1936. Према дефинитивним резултатима општинских
избора, на гласање је, од 392.557 уписаних бирача, изашло
299.974, односно 76,4%. Од тога броја, 230.129 бирача је свој глас
дало листама ЈРЗ (76,72%), а целокупној опозицији 69.845
(23,28%). Све општине ЈРЗ је освојила у 7 серезова (брзопалана-
чком, вучитрнском, копаоничком, лапском, поречком, проку-
пачком и царибродском), а преко 90% општина ЈРЗ је освојила
у још 12 срезова. У свим осталим срезовима, осим у ресавском,
где су листе ЈРЗ претрпеле први бродолом (само 0,76% гласова
и освојене 2 од укупно 26 општина), ЈРЗ је добила више од 55%
гласова. Удружена опозиција у 17 срезова није освојила нијед-
ну општину, а највише гласова је добила у добричком срезу,
40%. Листе ЈНС П. Живковића су добиле гласове само у 8 срезо-
ва. "Борбаши" С. Хођере су имали великог успеха у ресавском
срезу (80,76% гласова, одн. освојили су 21 од 26 општина), а гла-
385
сове су добили у још 4 среза, тако да су власт освојили у укупно

36 општина.
Избори су били одржани у 758 општина, али су у 3 општине
поништени и у њима одржани поново 4. октобра 1936, тако да
су нове општинске управе изабране у 757 општина. Од тог
броја, листе ЈРЗ су победиле у 619 општина, листе УО у 63,
"борбаши" у 36, "неопредељене" листе у 19, листе ЈНС у 16, а све
остале листе су победиле у само 4 општине. Истовремено, ЈРЗ
је добила и већину у 38 од 44 варошке општине, док су у пре-
осталих 6 општина победиле листе УО."8
Самоуправа, 184, 26.9.1936. Д.Цветковић је од 11.9. обишао
Деспотовац, Медвеђу, Крушевац, Врњачку Бању, Ћуприју,
Крагујевац, Свилајнац, Јагодину, Петровац, левачки и ресавс-
ки срез и др; М. Кожул је обишао Врњачку Бању и Краљево за-
једно са Д. Цветковићем, а сам је одржао зборове у Александ-
ровцу, жупском и копаоничком срезу; Д. Стошовић је обишао
Пирот, Калну, Бабушницу, Цариброд, Крушевац, источну Ср-
бију и нишавски срез; Ђ. Јанковић је био у Неготинској краји-
ни, Зајечару и Бољевцу.
Парламентарни избори децембра 1938. су показали снагу
радикала и ЈРЗ у Моравској бановини. Моравска бановина је
била подељена на четири изборна округа са 41 изборним сре-
зом, укључујући град Ниш. Укупно је било 428.630 бирача, гла-
сало је 325.683 (75,98 одсто). Листа М. Стојадиновића добила је
247.338 гласова или 75,94 одсто; листа Влатка Мачека 77.368 или
23,76 одсто, ал листа Димитрија Љотића 802 гласа, или 0,25 од-
сто.
Према партијској анализи избори су били непоуздани, јер
су наступале листе а не партије.9
"Узимајући у обзир и гласове које су добили кандидати из
Југословенске народне странке С. Хођере, као и из групе Б.
386
Ђорђевића, резултати су, по М. Стојадиновића, владу и ЈРЗ

били најповољнији у копаоничком (99,48% освојених гласова)
и жупском (97,58%) срезу; у још 7 срезова владина листа је до-
била више од 90% предатих гласова (вучитрнском, ражањском,
поречком, деспотовачком, лужничком, расинском и ресавс-
ком). У 9 срезова листа М. Стојадиновића добила је преко 80%,
у 11 срезова преко 70%, а мање од 2/3 предатих гласова у 12 сре-
зова. Од тих 12, у 6 је добијено мање од 60% гласова, а најло-
шије резултате владина листа је ѕабележила у тимочком
(54,12%), нишавском (55,88) и моравском срезу (56,19%).
Интересантно је погледати каве су резултате постигли поје-
дини прваци ЈРЗ и министри у влади М. Стојадиновића. Тако
је Д. Цветковић био кандидован у алексиначком и нишком
срезу. У првом се није "прославио", добивши само 57,52% гласо-
ва, док је у нишком задобио поверење 72,20% изашлих бирача.
Други министар, Добривоје Стошовић, у добричком срезу до-
био је 56,59% гласова изашлих бирача, а у прокупачком 72,98%.
Светислав Хођера, вођа "борбаша", био је кандидован у хо-
мољском срезу, али није био изабран за народног посланика
пошто је као један од два кандидата са владине листе добио са-
мо 18,20% гласова, тако да је народни посланик постао Душан
Пантић, кандидат са листе ЈРЗ."10
Истакнуто је да за разлику од избора 1935. године, у Морав-
ској бановини је изашло 2,5 одсто бирача мање, а владина лис-
та је имала око четири одсто мање гласова него 1935. Ти избо-
ри (1935, 1938) су били сувише компликовани за полуписмено
и неписмено становништво.
Милан Стојадиновић је 1940. године основао Српску ради-
калну странку, али је убрзо странка забрањена, а М. Стојади-
новић ухапшен. Није забележено да је СРС организована у
387
Петровцу на Млави или да је странци приступила нека значај-

на личност из тог краја.
Напомене:
1
Владимир Карић – Србија – опис земље, народа, државе, Београд 1887, стр.
851.
2
Видети: Бранко Надовеза – Историја српског радикализма 1903–1990,
Београд, 1998, стр. 62.
3
Народна енциклопедија (Ст. Станојевић) Београд – Загреб 1928, III том, стр.
338.
4
Гордана Кривокапић-Јовић – Оклоп без витеза – О социјалним основама и
организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба,
Хрвата и Словенаца (1918–1929) Београд 2002, стр. 72–73.
5
Самоуправа бр. 277, 9. децембар 1923.
6
Фонд Милана Стојадиновића, Архив Југославије, 37–14–82.
7
Драган Тешић – ЈУгословенска радикална заједница у Србији 1935 – 1939,
Београд 1997, стр. 119.
8
Исто, стр. 141.
9
Видети: Политика 13. ХII 1938.
10
Исто као нап. стр. 240.
Кривокапић, Γ. (2002). Оклоп без витеза. Београд.
Надовеза, Б. (1998). Историја српског радикализма 1903–1990. Београд.
Тешић, Д. (1997). ЈРЗ у Србији 1935–1939. Београд.
Архив Србије, Фонд Милана Стојадиновића
Лист „Политика”
388
BRANKO NADOVEZA
The Radical Party in Petrovac na Mlavi in the period of

the Kingdom of Yugoslavia
Summary
The Radicals acted in the Kingdom SHS (1918–1929) in Petrovac na
Mlavi in the Pozarevac District and North-eastern District. They played a
dominant role among the population, although the Democratic Party ini-
tially was strong. Later they were organised within the JRZ and the list of
Milan Stojadinovic in the Moravska banovina, where they were the dom-
inant political force amongst the Serbian population. They were led by
prominent individuals.
389
УДК: 821.163.41-31.08 Петровић Ј. Д.
811.163.41’282.2
ГОВОРИ MЛАВЕ И РЕСАВЕ У РОМАНУ

ЈОВАНА Д. ПЕТРОВИЋА „ЛИНА ТВРЂА
ОД КАМЕНА”1
MLAVA AND RESAVA DIALECTS IN JOVAN D. PETROVIĆ’S NOVEL

„LINA, THE STONE FORTRESS”
ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ2
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ,
КАТЕДРА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ
(КОСОВСКА МИТРОВИЦА)
АПСТРАКТ: Предмет нашег интересовања у овом раду јесте

1. Истраживања су извршена и књига написана у оквиру рада на пројекту
,,Дијалектолошка истраживања српског језичког простора” 178020, који се ре-
ализује уз помоћ Министарства за образовање и науку Републике Србије.
2. jasovicgolub@gmail.com
ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ 391

анализа неких језичких карактеристика романа Лина тврђа

од камена. Анализирани роман је прво прозно остварење Јо-
вана Д. Петровића, рођеног у Петровцу на Млави. Написан је
на косовско-ресавском дијалекту. Међутим, поред особина
косовско-ресавског и призренско-тимочког дијалекта у испи-
тиваном тексту има и грађе која припада стандардном језику.
Урађен је посебан осврт на неке фонетске и морфолошке дија-
лектизме, затим и на фразеологију и лексику типичну за го-
воре који припадају пишчевом завичају.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јован Д. Петровић, роман, дијалектолошка
анализа, косовско-ресавски говори
Претходних деценија објављене су десетине књига које су

делимично или потпуно написане на неком дијалекту или
поддијалекту. Супстандардним језиком написане су књижев-
не творевине скоро свих жанрова. Најбројније су књиге крат-
ких прича, приповедака и романа и песничке збирке, али има
и драмских текстова, афористичко-хумористичких творевина,
антологија и зборника радова и других публикација. Примера
ради поменућемо имена старијих наших писаца: Марка Ми-
љанова, Борисава Станковића, Стевана Сремца, Драгослава
Михајловића Михиза. У новије време своја најбоља књижевна
остварења на дијалекту објавили су: Зоран Вучић (Мисал и
земља, Антологија дијалекатске поезије), Мирослав Цера Ми-
хаиловић (Метла за по кућу, Крај ће каже, Свртка у несврту,
Сол за рану), Љубиша Рајковић Кожељац (Венци за младенци,
лирске песме и бајалице из Тимочке Крајине), Славиша Цвет-
ковић (Приче из Торлачију), Боби Прековачки (Доживљаји јед-
ног Манојле), Ратко Поповић (Кукавичји снијег, Страори), Но-
вица Китић (Кратке косовске каже) и тако даље.3
392 ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ

Говори Mлаве и Ресаве у роману Јована Д. Петровића…
Предмет нашег проучавања у овом раду јесте осврт на неке,

углавном фонетске и морфолошке, особине у језику казивања
Јована Д. Петровића у роману Лина јача од камена, који је у из-
дању Чигоја штампе и самог аутора објављен у Београду 2006.
године, страна 7–131.4
Роман је написан на косовско-ресавском дијалекту. Станов-
ници Млаве и суседне Ресаве, такође, говоре косовско-ресав-
ским дијалектом, односно његовим северним поддијалектом,
говором који заузима делове сливова Велике Мораве и Тимока,
као и подручја у њиховом међуречју (Ивић 1999, 317).5
Један од Петровићевих рецензената, Славиша Радовановић,
посебно се осврће на језик којим је написан роман Лина тврђа
од камена.6 Фабула романа и приповедачки токови конструи-
3. У организацији Лексовачког културног центра одржавају се научни ску-

пови на тему Дијалекат, дијалекатска књижевност. Радови прочитани на
поменутим скуповима објављени су у тематском зборнику ,,Наше ствара-
ње“. Прошле 2012. године, објављен је трећи том, а све три књиге уредила
др Радмила Жугић.
4. Јован Д, Петровић је афирмисани књижевни стваралац и културни после-
ник. Објавио је поред наведеног романа још и роман Глумица (2011, друго из-
дање), тринаест књига поезије, три антологије и један лексикон.
5. Професор Ивић говорећи о могућој подели косовско-ресавског дијалекта
на три поддијалекта указује на разлике унутар дијалекта настале спољњим
утицајем суседних говора и језика на југу (турски, албански језик, црногор-
ски и призренско-јужноморавски говори) и на северу (бугарски и румунски
језик, шумадијско-војвођански и призренско-тимочки говори).
6. Књига је написана на млавском и ресавском говору. Језик Линин је нај-
веће богатство романа. Такав језик постоји, а заборавља се. Штедљив је на из-
ражавању, али довољно дескриптиван да се њиме може изразити љубав и
мржња, радост и патња… и Јован Д. Петровић као некада Станковић у Врању
у центар пажње свог романа ставља управо језик.

сани су у форми монолога главне јунакиње Лине која нам у

првом лицу на говору свог родног села казује свој животопис.7
Међутим, и поред јасне намере Јована Д. Петровића да ро-
ман напише аутентичним завичајним говором, у језику испи-
тиваног дела бројни су примери који су у складу са важећим
правописним правилима и нормативном граматиком.
Указаћемо на неке особине ресавских и млавских говора које
се јављају на фонетском, морфолошком, синтаксичком и лек-
сиколошком нивоу.
Једна од типичних особина косовско-ресавских говора на
простору од Пећи, на југу, до Вршца, на северу, јесте честа ал-
тернација вокала. Алтернација вокала је нарочито честа код
лексема страног порекла:
о>а: поштавала сам (19), астала (54); аперишеш (123);

о>е: на такем (10), премашим (47), преказа га (104);
а>е: ућутела (58), деклемује (65), терабу (111);
а>о: шпеногла (78);
е>а: порад чпорета (25), порад прозора (75), началсто (97),
абар (93);
и>а: подетињао (43), очовечао га рат(54);
и>е: прејави, преватио си се (10), ел’ да се смејеш, ел’ да пла-
чеш, ел’ да га убију (10), претиска (15), претисну (16), прелике
(18), ни место, ни прелика (20), саплећем се (37), премећује (30),
прешива (31), судбине се не преговара (34), премећујемо (42),
претерамо (43), преговори претисак (46), нисам прелика (50),
7. У последњем поглављу романа описан је живот Линин у браку са Јовом
Бошњаком, који се бавио ковачким занатом. Јова ковач је у ствари био избег-
лица из Славоније и своје право име и презиме Петар Србљанин променио
је у Јован Петровић, и био је родоначелник породице аутора овог романа.

предиже се (54), на прелику (70), полетички (77), премакни

(120), премичем (101);
о>у: куфер (41).
Афереза је веома честа појава на страницама испитиваног

дела: ка летрика (18), лакшај (34), боже прости (38), све ји тере-
сује (36), бем ти куфер (54), с двокати (66), двокат Богојевић, па-
текар (71), гори летрика (99), Албанта (128).
Забележели смо и неколико примера за синкопу: дан дањи
(23), вим и њега (24), што га јем (31), да вим шта смо живи (32),
зајно (34), колко Бог реко (35), двајс (37), петнајс (35), вим не
преговара (41), вим маглу (42), расо, метула (37), накнади (47),
пребуко се (55), четрес (57), коц не мог (59), ка кад јемо (60), леба
да јеш (65), да поје (66), но га ујеш (68), говорте (74), готви (82),
говорте (97).
Губљење вокала на крају речи (апокопа) присутно је у сле-
дећим примерима: сам да започне (9), треба се је (7), и ни му
заборавио, овам (9), нешто мал, ал, не мож се заборави, нег асна
(9), кам срећа, пред њег, а ман тојага, гор да гледи (10), овам и
там, мог да рекнем, док те н угуши (11), умал (14), ни ме ни чу-
дило (17), н’ увилази (18), ни ми ни долазило (20), други пут не
ју утекнеш леле мен, там гор, од њи дол (23), да ми је месо (26он
не да лаже (34), ни ми првина (35), н овем свету (35), ), је га мука
(38), не мож без њојзе (39), придржа се з ону мотику (47), дабом
да луда (49), у пролећ (80), дабом (82).8
Вокалске групе: –ао-, -уо-, -ио-, -ео- Петровић употребљава
двојако. преовладавају дијалекатски облици, али има и приме-
ра који припадају књижевно-језичкој норми. Одступања од
8. Паралено са поменутим примерима јављају су и стандардни облици: ко-
лико (10), толико време (14), толико пут (16) и слично.

норме имамо у примерима: одврко (7), помажо, ка куче, пито

за посо, за све се вато, није имо, ризиково, требо, д осто, имо,
слушо, површаво и ћутао (8), проклињо, још му и помого, ту
ова прискачо (8), и нашо му се, никаки посо, помого, колко мо-
го (9), таки поса, чуво (10), није испушто (24), сам расо (37); ја-
укно, трепно (8), зино (52), преврно (60).
Знатно је мањи број стандардних облика: ћутао (8), сећао се
(9), остао, држао (11), подетињао (38); заволео (20); радио, дангу-
био, преватио, сажалио (8) и слично.
Неке консонантске промене карактеристичне за завичајни
говор Јована Д. Петровића нашле су се и на страницама рома-
на Лина тврђа од камена, Ту пре свега мислимо на употребу
консонанaта нестабилне артикулације, упрошђавање сугла-
сничких група, обезвучавање сугласника, и на употребу дру-
гих консонантских алтернација и слично.
У говору нашег писца нема примера са африкатом ѕ која се
налази у гласовном систему пишчева завичаја (Пецо-Милано-
вић 1968).
Из консонантске системе говора становника Петровца на
Млави и околине спирант х је нестао у свим позицијама у речи
или је пак дошло до његове супституције другим фонемама.
На страницама испитиваног романа фонема х се не употре-
бљава у:
1) иницијалном положају: леба (7), тела га (8), к оћеш, асна
(9), ајдуци (10), сад рани, није тела, увати (11), ладан зној (14),
де оћеш (15), све оће слугу (34), артије (42);
2) медијалном положају: преватио, довати (7), одма свати (8),
изранио, прерањивао се, (9), одранише (11), д оданеш (13),
врови, олади (16), дрт (18), из Рвацке (85), спитијосало (108),
страота, нарани (121);

3) финалној позицији: одма свати (8), одма, сирома, поред

њи (10), кора леба (11), порасто ја брзо (13), до задњи добрњ-
ски кућа (14), ја зину (15), на ма (16).
Регистровано је и неколико примера у којима се уместо су-

гласника х употребљава сонант ј: осмејује (14), смеј (25), кроз
смеј (37), у мејане (39), под стрејом (42), осмејну се (60), снаје
(126), Мијајло, Мијајло Ранков (129) и само један пример у ко-
јем је х замењено веларом к задркта (112).
Консонантска група хв>в: увати (11), вата (22), преваћаш (86),
за кашику ватају (83) и слично, у неким примерима група
хв>ф: фала Богу (10), Драгетова фала (91).
Фонема ф се у Петровићевом роману користи као и у књи-
жевном језику: зафали (65), да ме потрефи (77), и шта ни фали-
ло (130), а у неким примерима ф>в: јевтика (10), да потреви (22),
ветиљ (54), вантазирам (59), вамилија (66), виксај чпорет, пот-
паљују вуруну (99), да стреви, с ковом (111)
Петровић веома често, а код заменичких речи скоро дослед-
но и то обележава апострофом, употребљава облике са елиди-
раним сонантом ј: та’, та и нађе, ова газда (8), у та варош (9), у
та’, та колач (23), немо (29), и ова исто Тома (38), ни н’ ова ни н’
она свет (49), све пи, пи (70), па побите не (45); пимо (98). Забе-
лежени су и примери са секундарним сонантом ј: јопет (8), ал
јопет (9), јопет ники не изађе (10), Ал’ нека ји (73), јопет чкола
(75), куј преватио (77), Мијајло (129).
Регистроване су десетине примера у којима је дошло до
упрошћавања сугласничких група и уопште губљења сугла-
сника.
На пример упрошћавање ст>с:
а) та пропас (9), велика му корис (10), младос, радос, кос (13),
жалос, ни за жалос (14), у мрзос (16) ка лис (20), завис, мрзос

(23), а влас ка влас (24), ка тица (33), детињас (41), кос и кожа
(54), мрзос (66), шес човека (68), мас (77), пус (94);
б) изостављање сонанта в: његовом богасту (9), не зна кака
(10), богасто (11), таке руке (12), како се кућа остаља (15), н’ оста-
ља (22), ко остаља (58), наслесто (68), така ствар (70), постаљај
(82), кумсто (88), ропсто (122);
в) упрошћавање где>де: не даде де треба, де све било (8), а де
д оданеш (13), де си пошла (17);
г) губљење осталих консонаната: сам тице (17), да ме посећа
(26), оскочила (33), сора /софра/ (37), пресказује (46), проклество
(58), озвања (65), тиче (70), ичупа (72), нелетрика (125).
Разни асимилациони и дисимилациони процеси утицали
су на промену лика неких сугласничких група и, уопште, до
алтернације консонаната: комендије (8), а послем (8), чпорет
(13), увилази (18), лепче (20), рачуњаш (23), багрењар (24), гње-
здо (29), пци, пцовао (41), липцало (47), да пци, код прецедника
(79), тера комендију (48), жуђно (49), рачуњски (52), сам опцово
(53), поцмево (67), замеђали (73), џандари (78), фузбал (80), бин-
зони (83), дилектор (86), гор у Свине (87), најчишћија (88), за
чколу (90), чпорет (99), спекља (93), пце швапске (103),
И обезвучавање звучних сугласника на крају речи, појава
позната на простору који покривају косовско-ресавски говори,
употребљено је и у говору Петровићеве јунакиње Лине: комат
(11), комат леба (31), комат леба дели (34), тобошар (112), дут
(122). Дисимилацијом су измењене форме у облицима типа:
млого (7), пантим, отну (10), млого поседела (29), флизура (67),
запанти (42), упантила (65), панћење (102).
У нашој грађи исписаној из романа Лина тврђа од камена
нашла су се и три примера у којима је извршена метатеза су-
гласника: како ти лојзе (18), и њиве и гројзе (34), оволико гвојзе
(78).

У вези са употребом облика треба рећи да се Петровић креће

између норме и супстандардних облика преузетих из завичај-
ног говора. Овом приликом осврнућемо се на неке појаве код
именских речи, (углавном код именица), придева, код глагол-
ских облика и код неких индеклинабилних облика (предлога,
везника и партикула).
Једна од карактеристика именичких облика јесте промена
рода, прелазак из једне категорије у другу. Тако се, на пример,
именице женског рода употребљавају искључиво у мушком
роду: варош, отиде у та’ варош, пропас, да гледа та’ пропас (9),
а именица писмо употребљава се у облику женског рода – Мај-
ко, донели писму (120).
Хипокористици од имена Томислав, Петар, Јован заврша-
вају се на –а: Пера учитељ (10), Тома (15), мој Тома (19), Ванча
(60), Јова (65). Међутим у зависним падежима имамо стандар-
дне облике: из вароши, дању и ноћу, али и ноћ почела (10).
Супстандардне облике имамо у облицима једнине и мно-
жине: багрењи (16); из окета (14), у окету (16); о облаце (16), ка
војнице (19), уроце претече (20), ајдуце (25).
Најбројнији су примери инструментала свих врста именс-
ких речи у којима је дошло до уопштавања наставка –ем: мо-
јем Обраду, мојем оцу (7), ни другем (9), за Добросавем, такем,
на свакем (10), једно другем (11), целем путем (18), ни Томи-
нем, некем (19), милем Богем (23), плугем (24), целем путем
(32), на истем, у непознатем (66), старем бановинскем друмем
(95).
У роману Лина тврђа од камена уопштен је наставак –е у ге-
нитиву, дативу и локативу једнине именица женског рода и
личних заменица: сам остаде на земље (7), капа на главе, у чар-
шије, слушо по куће, пламичак у лампе, у њине куће (8), по ки-
ше и по лапавице, по вреле звезде (10), према Тодоре (16), како

ти њојзе (18), имо сам тетку у Кнежице (31), пут се отвори мене
(32), и у штале, са њу у куће (37), окрете се ћеркице Милке (43),
пртиска оно дете на груде (44), благо мојем Стеве (59), кроз вр-
баце (79), толике болеснице побише (103).
И у испитиваном роману као и у косовско-ресавским гово-
рима извршено је уједначавање облика генитива и локатива
плурала: Пође по газда (7), водио жену по бања (8), по ливада
(17), по народа живот провео (26), и по њива (37), цигару међу
зуба (39), лупка по образа (41), због деца, прече од деца (50), иду
по сарана (57), Јова у панталона (68), међу шљивара (69).
Употреба конструкција предлог+општи падеж која је у зави-
чајни говор нашег писца дошла из југоисточних српских гово-
ра је сасвим обична: тако је било са мојег Добросава, са својега
једи и пи (9), а с ону лепоту (11), и ону браћу пред капију (16),
с мојега Жику (36), сузе низ образи (60), с Јовини плугови орао
(65), сам с попови (67).
Супстандардна је употреба датива множине типа: Богу и
људма, људма додијала (45), коњма (53), и врати се децама (56),
и мојема децама (74).
Изненађујућа је појава генитива и локатива множине име-
ница са наставком – и у тако великом броју примера. Истина,
ова појава је позната и другим косовско-ресавским говорима у
којима се веома ретко чује (Букумирић 2003:206): преко усти
(15), ућутали смо се у коли (16), глас с небеси (18), преко усти
(34), обувати око рамени (35), из усти (39), глава на рамени (52),
сиђе с коли (54), поита код коли (96).
Именице типа Драго/Драги, очи у зависним падежима имају
облике са проширеном основом: у окету (16), обадва окета
(120), пита Драгета (85).9
9. Овакви облици чују се и у говору Срба у Пашином селу у околини Пећи.

И у систему заменичких облика ексцерпирани су бројни

примери истоветни ситуацији коју налазимо у завичајним го-
ворима аутора испитиваног романа. На пример употреба ен-
клитичких форми ни, не, ви, ве: подиже не, од мене ви толко,
нек ви се смилује (11), роди ни се син (20), људи ни код куће
(21), и свану ни (31), све ни јасно (42), венча не поп (71), колико
ве има, да ве покољем, ни ни до умирања (108), поручује ви
(120). Уобичајена је употреба заменичких облика типа ники,
онаки, каки, таки: ники га не довати, никем се није пожало, ни-
ки је не воли, онаки жгољав каки је био (8), таки је био мој До-
бросав, таки живот, таки је био мој Обрад (9), Обрад ел’ ники
(11), ники те не пито (14), ники не помену (23), Никем дужна
(43).
Супстандарни су наравно и следећи примери заменичких
речи: колко ји (7), там у тем, та’ куј тражи, (8), по њојзе (9), он ју
се налазио, да ју биде зет (11), изљуби ји (12), Лина њојна (14),
ти њојзе (18), ањојзе (20), ни њојзе, да ју биде (26), шта сам ји ја
(38), по њенем, што ју на памети (43).
Суперлативни и компаривни облици у проучаваном делу су
углавном идентични стандарним облицима. Забележена су
ипак и нека одступања од норме: куј богаћији (13); леп, лепче
(20), најпрошћија (31).10
Систем глаголских облика у језику романа Лина тврђа од
камена представља један конгломерат онога што имамо у го-
ворима Ресаве и Млаве и у стандардном језику. Овом прили-
ком осврнућемо се само на супстандардне форме.
Испитивани стваралац из завичајног језичког миљеа пре-
узима облике презента типа: Вучу (7), биде, могло да биде (8),
10. Занимљиво је да нема примера за аналитички тип компарације који је,
такође, карактеристична особина косовско-ресавских говора (Јашовић 2012).

да биде, мора да гледи (10), ел те биће нешто боли (38), до-

сољује ми ране (13), ја свати, па како ми биде (14), гледим (18),
да повукујем (19), не разумим (20), како којем биде (22), оскуђе-
ва (30), све постиза (37), ја гледим (39), не разуми, јесје (40), убу-
њује, изеду пци (41), не мањује (43), на жар печу, прогуња (44),
јесје лепо (44),11 гледим (47), н’ осмевам се сам /осмелити/ (49),
гледим (51), прескача (58), доваћа (59), не помажа (75), готви
(82), буна не помажа (86), децу праћа (92), одазивљем (104), пре-
рипе (111), како умеду (114), умеду немци (118), не помажа Бог
(120), струју увеђаје (125), пречињаје (126).
Нису ретки ни дијалекатски облици заповедног начина на-
стали углавном губљењем сонанта ј: једи и пи, и немо д имаш
(9), не истрчаји (42), обукуј се, свукуј се (121).
И радни глаголски придев бележимо у дијалекатској форми:
помажо (7), прискачао (9), мудрела се /мудровала/ (12), ниси
сиграла, насиграла се (22).
Будући да је фабула романа пројектована у форми монолога
главне јунакиње која нам казује своје путовање кроз живот
који траје неколико деценија, природно је да романописац
употребом претериталних времена, а нарочито, употребом ао-
риста и имперфекта допринесе експресивности лининог кази-
вања. На тај начин пажња читалаца остаће будна, а, на крају,
овакву употребу поменутих облика имамо и у ауторовом род-
ном говору. У употреби је скоро доследно асигматски аорист:
пођомо, кад прођомо (14), одведоше, ка да ме украдоше, ја зи-
ну, не знадо, кад видо (15), толки пут бише, ал не умре, затресо
се (16), избимо на пут (17), уђомо (18), име му наденумо, и тако
отомо (20), дођомо кући, уђомо (22), прерипе терабу (111).
11. Идентичне облике забележили смо и у говору села Угљара код Приштине
(Јашовић 2011).

Регистровали смо и неколико примера дијалекатских обли-

ка индеклинабилних речи, везника, партикула, прилога: ете,
тако је било, да помогне лечке (9), еве дочекала (13), па саде (14),
поврз, кај (16), њојзе (20), чинимиске (26); прекојутре (31); по
њојзе (39), њојзин (85), даклем (48), данаске (52), тунака сам
(104), полагачке (127), одатуд (129).
Одступања од стандардног језика има и на синтаксичком
плану. Будући да смо овом приликом ограничени простором
осврнућемо се на две-три синтаксичке особине. Прво, лако је
уочљива одлика стила нашег писца елизија облика да: морало
се ради (7), то морало се заслужи (8), не мож се у куће окренеш
(12), не могадо се смирим (18), шта ће ти Тома рекне (20), поче
се вата за посо (34), оће га угњави (44), немо ти се деси (77), по-
чеше се обукују (114).
Употреба посесивног датива је дијалекатска особина која се
среће у разним косовско-ресавским говорима па је логично да
је налазимо и у говору писца испитиваног романа: срце мојем
Обраду (12), па удари потокем Драге Рајковића (69), Ацу Боже
црквењаку (114). Забележен је и један пример у којем је у једној
реченици удвојен објекат: Требала му мати његовом сирочету
(34).
Један од језичких елемената који је сигурно допринео умет-
ничкој вредности романа Лина тврђа од камена јесте свакако
употреба фразеолошких јединица које су семантичи веома хе-
терогене. На пример: ка капа на главе, ко нећеш да ти ветар ду-
ва за врат (8), а таман посо да се још нешто ружно рекне, крв
није вода (9), када му не знам шта дадоше, леба не пада с неба,
по вреле звезде (10), једно другем уши д изеду, кора леба (11),
сваки свој крс носи (13), камен паде с душе (14), ни звезда није
оскочила поврз брда (15), свако под свој крс (17), зна се куј коси,
куј воду носи (19), мој човек оком, Лина скоком (23), она роди-

ла, земља покрила (26), туђа рука лице не мије (31), с мене н’
уштап (38), ноге ни се уватиле (42), свраке мозак попиле (46),
тера комендију (48), уједо се за језик (54), Бог бави, ал’ не забо-
рави (74),12 ноћ сведока нема (79), народа, земље тешко (96), у
стра су велике очи (102), моји колико јуче корубу пробили
(103), којем сила тем и правда, ни куј с ког братује ни куј с ког
ратује (1о5), сунце ме огреја (110), не вара Лину око (114), проби
ме ладан зној (115), нек се сили док њојзин бог (131).
Као прилог овом раду прилажемо речник супстандардних
лексема које су обликом или значењем обележје српског гово-
ра Петровца на Млави и његовог окружења.
абар, вест, абер. – прати абар твојем Аце (93).

банда, трубачка група. – како банда јекну (72).
берикет, летина, једногодишњи приход са имања. – поче бери-
кет да даје (12).
богазлук, богатство. – па не знаш њин богазлук (35).
ваљада, треба, ваљда. – и ваљада тако, у те њине туге (8).
гизди се, поноси се. – гизди се, куј ка он (37).
глота, бројна фамилија, – И видо, глота, пуна кућа (19).
готвење, припремање, обично хране. – и то се знало… готвење,
дворење (71).
данци, дани, без деминутивног значења. – а данци иду (45).
добога, бесконачно, до краја. – његова добога сирота жена (9).
дреје, општи назив за одевне предмете. – ми жене покупимо
дреје и судови (24).
друсто, друштво. – Јова доведе друсто (71).
дут, стабло и плод дудовог дрвета. – седи пода дут (122).
12. Ову изреку бележи учитељ Петар Д. Петровић Пећанац више пута у
својим приповеткама и у драмским текстовима (Петровић 2010).

жуђан, жељан. – сам да не липчеш жуђан (8).

зајци, зечеви. – ка зајце да најури (25).
заладне, прехладе. – да не заладну (53).
истудева, безразложно чему тражити ману, извољева. – није
имо куд д’ истудева (8).
јаком, затим, коначно, најзад. – Ал’ јаком навали на Бога (8).
кека, тетка. – јесје кеко, све је тако (60).
комин, оџак. – чува и комин на куће (43).
корењак, кукурузни клип, – корењак ка рука (19).
коц, колац. – нисам коц у једнем месту да биднем (59).
крвалук, крвљење, закрвити са ким. – нису пут оволики били
за крвалук и кавгу (15).
кукувија, ноћна птица, врста сове. – кукувија н’ онем јаблану
(23).
лес, део запрежних кола, под на којем се нешто превози (32).
љутба, срџба, јарост. – све се међу њи без љутбе заврши (9).
ман, а камо ли. – А ман да терају још неке комендије (8).
мањ, једино. – мањ душу да греши (19).
мушкар, одрастао мушкарац. – мушкари, колко ти душа иска
(12).
навасујеш, навашаш. – не мож да ји навасујеш (57).
наједно, непрестано. – не мора наједно гор’ да гледи (10).
недоба, време после поноћи. – кад га виде на басамка у недоба
(111).
нијемали, супротно од мали, велики. – камен нијемали (14).
оалила се, постала алава. – оалила се кучка на имање (68).
осмевам, осмелим се, усуђујем. – н’ осмевам се око д’ отворим
(49).
побоја се, уплаших се, препанух се. – забрину се и побоја (20).
поволе, наволети се. – откад га не видо и не поволе (46).
подгруде, део човечијег тела. – заболе ме подгруде (118).

посмели се, охрабри. – посмели се ја (38).

поцмује се, подсмева се, – безбожник поп поцмује се по цркве
(120).
почим, тог момента, одмах. – Почим му Добросав исприча (8).
пранга, полуга за затварање врата с унутрашње стране (25).
праши, окопава. – дошли да праше кукуруз (33).
прегреши, промаши, мимоиђе. – ко те једном прегреши (24).
препе, попе се, узјаха. – кад се препе и Тома (24).
пречини, причинило се. – куми се пречини да кашика није оп-
рана (88).
пртљика, гранчица, прутић. – дрво без пртљике (67).
пусница, беспомођна, безвредна. – а пусница ка мртвак отежа-
ла (16).
распар, распаривање. – њини синови нису за распар (45).
Ринглов, микротопоним у околини Петровца на Млави. – по-
више Ринглова (64).
ровала, гласно говорила, или плакала. – До ,,Круне” се чуло
колко ровала (68).
скацкају, скакућу. – сам скацкају (72).
смлави, самеље, смрви. – јурне на њи да и смлави (53).
собајле, у рану зору. – собајле дошли (16).
собори, обори. – собори очи дол (38).
сомивају, умивају. – сомивају ме жене (48).
сполутим, преполовим. – а ја се сполутим нама (44).
суђаје, виле које приликом рођења одређују судбину ново-
рођенчету. – како суђаје записале (26).
тарлама, гужва. – прође та тарлама, остадо жива (23).
угодила, наместила, дотерала. – за мен се угодила (18).
упудим, уплашим. – да се упудим ка људи (25).
упуђен, уплашен. – упуђен ка зајац (40).
устави се, стаде, застаде. – устави се у Свилајнац (7).

цаклена, стаклена. – ка да је цаклена (25).

цакли се, сија се, блиста. – све се цакли (19).
цепљика, ивер, цепаница. – нађе неку цепљику (54).
црник, несрећа, црнило. – острви се јопет црник на моју кућу
(73).
чаркаш, подстицати ватру џарањем. – ватра докле чаркаш (23).
шамлица, клупица за седење. – седе на шамлицу (78).
шарне, прошара. – рука му шарне дол’ (25).
шпеногла, врста игле. – није шпеногла онолики човек (78).
шуберче, отвор у зиду. – под огледалом шуберче (110).
шулафи, причати неразумљиво, којешта. – шта ли ова жена
шулафи (37).
Барјактаревић 1979: Данило Барјактаревић, Говор Срба у Метохији,
,,Јединство”, Приштина, стр. 5–335.
Белић 1905: Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије,
Српски дијалектолошки зборник
Алексић-Вукомановић 1966: Радомир Алексић, Славко Вукомано-
вић, Основне особине Александровачког и бруског говора, Анали
Филолошког факултета, Београд, књ. 6, стр. 291 – 319.
Вукићевић 1993: Милосав Вукићевић, Огледи из дијалектолошких
истраживања, Приштина, стр.1–121.
Вукићевић 1971: Милосав Вукићевић, О говору околине Куршумлије,
Зборник Филозофског факултета VIII, Приштина, стр. 383 – 417
+ карта.
Ивић 1985: Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, Ма-
тица српска, Нови Сад.
Ивић 1994: Српскохрватски дијалекти, њихова структура и развој,
Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци,
стр. 5–319.
Ивић 1998: Павле Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација,

Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XLI/2,

стр. 113–132.
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XLII, стр.
303–354.
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XLIV/1–2,
стр. 175–209.
Јашовић 1997: Пастирска терминологија Пећког Подгора, Народна и
универзитетска библиотека Приштина, Приштина.
Јашовић 1995–1996: Голуб Јашовић, Прилог проучавању говора Срба
из западног дела Пећког Подгора, Зборник Филолошког факулте-
та V–VI, Приштина, стр. 275–302.
Јашовић 2010: Голуб Јашовић, Неке особине говора Угљара код Косова
Поља, Истраживања српског језика на Косову и Метохији, књ. 1,
Косовска Митровица, стр. 93–138.
Jaшовић 2012: Голуб Јашовић, Тамнич на Тимоку, лексика и ономас-
тика, Филозофски факултет, Природно-математички факултет,
Свет књиге, Косовска Митровица, Крагујевац, Београд 2012.
Милорадовић 2003: Софија Милорадовић, Употреба падежних обли-
ка у говору Параћинског Помораваља – балканистички и етно-
миграциони аспект, Београд, стр. 365.
Марковић 2004: Јордана Марковић, Говор Петровог Села код Кладова,
Филозофски факултет у Нишу, Ниш, стр. 5–194.
Пецо-Милановић 1968: Асим Пецо-Бранислав Милановић, Ресавски
говор, Српски дијалектолошки зборник XVII, Београд, стр.
243–366.
Радић 2010: Првослав Радић, Копаонички говор, Етнографски и култу-
ролошки приступ, Етнографски институт САНУ, Београд.
Ракић 1987: Софија Ракић, Основне фонетске особине говора Доње
Мутнице (код Параћина), Прилози проучавању језика, Нови
Сад, стр. 29–61.
Ракић-Милојковић 1990: Софија Ракић-Милојковић, Основе морфо-

лошког система говора Доње Мутнице (код Парађина),, Српски

дијалектолошки зборник, књ. XXVI, Београд, стр. 75–117.
Реметић 1996: Слободан Реметић, Српски призренски говор I, Гласови
и облици, Српски дијалектолошки зборник XLII, стр. 333–614.
Симић 1972: Радоје Симић, Левачки говор, Српски дијалектолошки
зборник XIX, Београд, 1–681 + карта.
Ћирић 2006: Љубисав Ћирић, О говорима Понишавља и суседних об-
ласти, стање и паралеле у историјској перспективи, Просвета,
Ниш, стр 7–197.

GOLUB JAŠOVIĆ
Mlava and Resava dialects in Jovan D. Petrović’s novel

„Lina, The Stone Fortress”
The subject matter of the research presented in this paper is the linguis-
tic analyses of the novel called Lina, The Stone Fortress. Analyzed novel
represents the first work of prose published by Jovan D. Petrović, who
was born in Petrovac na Mlavi. The novel has been written in kosovsko-
resavski dialect. However, in addition to characteristics of kosovsko-re-
savski and prizrensko-timočki dialects, this study is also concerned with
the common language. A special consideration was paid to some phono-
logical and morphological dialectisms, and also to phraseology and lexi-
cology represented in the author`s homeland.
Keywords. Jovan D. Petrović, novel, dialectological analysis, kosovsko-
resavski dialects

ТЕХНИЧКО УПУТСТВО ЗА ИЗРАДУ
РАДОВА
Формат датотеке
Радови се шаљу у rtf, doc, или odt формату.
Цртежи, карте, фотографије се достављају у посебној датоте-
ци у pcx, jpg или tiff формату, у резолуцији већој од 150 х 150
тачки по инчу, иначе неће бити унети у рад. Векторски црте-
жи неће бити унети у рад.
Начин достављања рада

Радови се достављају у електронској форми на адекватном
диску и у штампаном облику. У договору са уредником, радо-
ви се могу послати електронском поштом.
Садржај
Молимо Вас да се строго придржавате одговарајућих упут-
става надлежног Министарства и овог упутства. Структура ра-
да је следећа:
1. наслов;
2. поднаслов на страном језику;
3. име, средње слово и презиме аутора; електронска адре-
са у подножној напомени;
411
4. афилијација (установа коју наводите мора бити правно

лице – детаљније у одговарајућем упутству Министар-
ства науке);
5. апстракт (сажетак);
6. кључне речи;
7. сам рад;
8. литература;
9. грађа (уколико је има);
10. резиме на страном језику;
11. кључне речи на страном језику;
12. година рођења аутора, ради каталогизације.
Рад неће бити прихваћен уколико недостаје неки од наведе-
них елемената. Изузетак су поднаслов и резиме на страном је-
зику.
Форма рада
Текстови на српском се куцају ћирилицом, уз употребу сти-
лова. Образац за израду радова можете добити од секретара
редакције зборника. Стилови у обрасцу су именовани тако да
је њихова употреба јасна сама по себи.
Уколико не користите образац – што није неопходно – мора-
те водити рачуна о следећем:
Словни ликови. Писма која користите морају бити у unicode
стандарду; радови писани нестандардним писменима неће
бити прихваћени, јер Центар за митолошке студије Србије мо-
ра плаћати њихову конверзију током припреме за штампу. У
таква спадају: Times New Roman, Lucida Sans Unicode, Arial, MS
Serif; можете користити и квалитетна писма доступна на ин-
тернету: Linux Libertine, било који од DejaVu писама и било
који од SIL словних ликова (Charis SIL, Doulos SIL). Последње
412
Техничко упутство за израду радова
две породице словних ликова су погодне за транскрипцију ди-

јалекатских текстова, и за текстове из фонетике и историјске
фонетике.
Исто важи и за текстове са одломцима на грчком, црквено-
словенском или старословенском. Предлажемо Вам да употре-
бите једно од следећих писама за старословенски: Kliment Std,
Damase, док Dilyan има словне ликове за глагољицу. Сви ти
словни ликови су бесплатни и могу се преузети са интернета.
Још једном Вас упозоравамо да не користите ascii или yuscii
писма, као ни власничке словне ликове.
Табулатор. Табулатор се не употребљава у тексту. Уколико
имате текст у две колоне, молимо Вас да направите одгова-
рајућу невидљиву табелу.
Нумерисање. Нумерисање параграфа се не врши, као ни ну-
мерисање наслова и поднаслова. Наслови и поднаслови се син-
таксички издвајају од остатка текста. Молимо Вас да адекват-
но структуришете свој рад.
Наводници. У тексту користите немачке наводнике – какви се
употребљавају код нас. Пример за њих имате у овом зборнику.
Уколико пишете на страном језику, можете користити интер-
пункцију прилагођену том језику.
Цитати. Наводи се издвајају у нови пасус кад год је то могуће.
Табеле. Табеле морају бити једноставне, без боје и сенчења, и
свака мора имати наслове на језику рада и језику резимеа. Све
табеле ће бити преформатиране у зборнику, те нити треба да
се трудите да изгледају као у зборнику, нити треба да им даје-
те посебан изглед.
Илустрације. Илустрације се не уносе у документ, већ се при-
413
лажу у посебним датотекама. У тексту само пишете наслов

илустрације на месту на ком треба да се налази, на језику рада
и језику резимеа. Графикони остају у тексту.
Вертикални размаци. Вертикални размаци се не уносе руч-
но, већ аутоматски или никако.
Стилови. Уколико користите сопствене стилове, именујте их
тако да њихова употреба буде јасна.
Наглашавање. Основно правило при писању је да наглаша-
вате текст онако како наглашавате и у говору. При наглаша-
вању, најбоље је користити курзив, док су црна и подвучена
слова непожељна, и ваља их користити само када је неопходно.
Такође, избегавајте писање великим словима, чак и наслова.
Све остало је слободно. Можете писати текст у величини

која Вам одговара, ставити размак по свом нахођењу, и марги-
не какве год желите. Што се величине рада тиче, уколико пре-
лази педесет четири хиљаде карактера, молимо Вас да се кон-
султујете са уредником и секретаром редакције зборника.
Навођење литературе
Навођење литературе се врши по АПА стандарду, како је у
овом зборнику. Такав избор омогућава да користите аутомат-
ске функције које постоје у Microsoft Word-у, што знатно олак-
шава посао на изради литературе. Примери из овог зборника
су адекватни. Обратите пажњу на следеће:
- парентезе у тексту се бележе ћирилицом, и понављају

се испред библиографске јединице; уколико не постоји
414
референца на дело, не наводите је. Парентеза се бележи

на следећи начин:
• (Презиме, година: стр. број стране) [курзивом су
обележене променљиве, црним словима стални еле-
менти].
- Библиографска јединица – књига, наводи се на следећи

начин:
Станишић, 2006: Станишић, В. (2006). Увод у индоевропску филоло-
гију. Београд: Чигоја штампа.
Уколико није наведена у тексту, изоставља се референца.
- Библиографска јединица – чланак из часописа, наводи

се на следећи начин:
Стојменовић, 2000: Стоjменовић, Ч. (2000). „Фонетско-fонолошке од-
лике Службе и Житиjа Стефана Дечанског (Дечански препис)”.
У: Годишен зборник (књ. 26; стр. 411–412). Скопје: Филолошки fа-
култет „Блаже Kонески”.
Уколико није наведена у тексту, изоставља се референца.
- Чланак из зборника се наводи на следећи начин (овде

без референце):
Formigari, L. (1999). „Grammar and Philosophy in the Age of Comparati-
vism”. У: Embleton S. и Joseph J. E. (Ур.), The Emergence of the mo-
dern Language Sciences; Studies on the Transition from historical-
comparative to structural Linguistics in honour of E.F.K. Koerner
(стр. 3–12). Amsterdam: John Benjamins Publishing company.
Из ових примера можете видети који су обавезни елементи

и који је њихов начин форматирања. Уколико наводите доку-
мент доступан на интернету, страну са интернета, молимо Вас
да наведете датум када је та страна посећена, или када је тај
415
документ био доступан.
Финалне напомене
Највише пажње треба поклонити елементима које рад мора
садржати, као и елементима које литература мора садржавати.
За помоћ можете се обратити секретару редакције зборника.
416
417
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
908(497.11)(082)
94(497.11)(082)
903/904(497.11)(082)
НАУЧНИ скуп Млава у миту и историји (2012 ;
Петровац на Млави)
[Научни скуп] Млава у миту и историји,
[Петровац на Млави, 4. мај 2012. године]/
[приређивач Живојин Андрејић]. - 1. изд. -
Рача : Центар за митолошке студије Србије ;
Петровац на Млави : Културно-просветни
центар, 2012 (Петровац : „Стојадиновић”). -
418 стр. : илустр. ; 21 cm. - (Митолошки
зборник = Mythology Collection ; 26)
На спор. насл. стр. : Mlava entre le Mythe

et l’Histoire. - На насл. стр. место изд. :
библиографске референце уз текст. -
Библиографије уз већину радова. - Abstracts.
- Summaries.
ISBN 978-86-83829-43-9
a) Историја - Браничево - Зборници b)

Археолошки налази - Браничево - Зборници c)
Хомоље - Зборници
COBISS.SR-ID 190375436
418

Mlava U Mitu I Istoriji

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mlava U Mitu I Istoriji

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Главни и одговорни уредник

Mlava entre le mythe

Значај Хомољској краја за етнолошка проучавања ........... 41

Петровац на Млави са околином у прошлости..................... 55

Беловоде, Насеље првих металурга Европе ............................. 67

Српске средњовековне жупе у сливу Млаве.......................... 101

Реликвијар из Рудина из XII века

Некропола и налази у гробовима локалитета

Браничевска висока властела Растислалић,

Горњачка клисура у светлу

Григорије Горњачки......................................................................... 265

Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку ....................... 285

Петар Добрњац у повјерљивим списима

К. К. Родофиникина ......................................................................... 341

Заова, једини женски манастир

Радикали у Петровцу на Млави и околини

Говори Mлаве и Ресаве у роману Јована Д. Петровића

ИСТРАЖИВАЊА НАСЕЉА И ПОРЕКЛА

RESEARCHES ABOUT THE ORIGIN OF THE SETTLEMENTS AND

АПСТРАКТ: Антропогеографска истраживања слива реке Мла-

вине ХХ века добијају научну димензију. У значајној мери, ра-

Слив реке Млаве у антропогеографским истраживањима ни-

штва и Летопису Матице српске, седамдесетих година ХIХ

наставцима у Гласнику Србског ученог друштва7, а потом ин-

образовани људи и своје резултате достављали Географском

Лесково, Вуковац, Јошаница, Милатовац, Жагубица и Суво-

ниће: Аљудово, Кобиље и Црљенац. Неколико насеља у

(кумство, старосватовство, војводство, деверство, побратим-

истраживањима појединих целина, већ се у овој едицији

а посебно издвајамо два његова рада посвећена Власима23.

развој друштва и науке условио је значајне промене у истра-

Издвајамо посебно легенде о називима места Бистрица, Воша-

27. Р. М. Обрадовић, Велики Поповац, Пожаревац, 2000; Д. Јацановић, Архе-

вачкој општини, посвећена је једна дијалектолошка студија38.

Као простор у коме се у значајној мери сачувао велики број

44. М. Драгић, „Здравствена култура Хомоља (Испитивања у хомољском се-

Драгића о специфичном култу загробног живота сачуваном

становништва Млавског среза, објављује у Насељима српских

монографија [Едиција „Села Браничева”, књ. 2]. Пожаревац.

Ђорђевић, Т. Р. (1912). „Економија и еволуција насеља”. У: Гласник

жаревачки округ, стр. 358–382.] [Фототипско издање: Челиковић

(књ. 8; стр. 126–176, 682–710). Београд.]

кло становништва” (књ. 25, стр. 113–115, 125–127). Српски етно-

Обрадовић, Р. М. (2000). Велики Поповац. Пожаревац.

Филиповић, Д. (2007). Традиционална јела Хомоља. Лазница.

Researches about the origin of the settlements and

ЗНАЧАЈ ХОМОЉСКОЈ КРАЈА

THE SIGNIFICANCE OF THE HOMOLJ AREA

ABSTRACT: Homolj area includes a wide area of north-eastern

Vlach community in their common life.

Хомољски крај представља једну од оних целина која је због

Ипак, много шта из прошлости овога краја скривено је у та-

Етнички састав становништва и његово порекло у хо-

вића и бројних њихових следбеника, слажу се у томе да су сме-

стара огњишта или огњишта својих предака, на којима су, не-

који чини специфичан менталитет становништва овога по-

дање да га је кнез Лазар проклео, јер је наводно у бој на Косово

лосављевић у расправи „Обичаји српског народа из среза

пања, белог лука, броћа, катрана, кукурека, невена или руја у

Дакле, свуда и на сваком кораку међу становништвом хо-

на питања добијају посебан значај када се има у виду географ-