31 PDF

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 31
Прво издање
Издавач
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ – РАЧА
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „Р. ДОМАНОВИЋ“ – РАЧА
Главни и одговорни уредник

ПРОФ. ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Редакција
АКАДЕМИК ПРОФ. ДР ПЕТАР ВЛАХОВИЋ, ПРОФ. ДР МИОДРАГ
СТОЈАНОВИЋ, ПРОФ. ДР РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ, ПРОФ. ДР МАРКО
АТЛАГИЋ, ПРОФ. ДР БОШКО СУВАЈЏИЋ, ДР ИВИЦА ТОДОРОВИЋ, ДР
МАЛИША СТАНОЈЕВИЋ, ДОЦ. ДР ВЕРА ЈОВАНОВИЋ, ЖИВОЈИН
АНДРЕЈИЋ, БОБАН СТАНОЈЕВИЋ
Рецензенти
ПРОФ. ДР РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ, ПРОФ. ДР МИЛОРАД
РАДУСИНОВИЋ, ДР БРАНКО НАДОВЕЗА, ПРОФ. ДР МАРКО
АТЛАГИЋ, ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Технички уредник
БОБАН СТАНОЈЕВИЋ
Преводи
ДР ВЕРА ЈОВАНОВИЋ (ФРАНЦУСКИ), МИРЈАНА МАРУШИЋ, ЈЕЛЕНА
МИХАЈЛОВИЋ (ЕНГЛЕСКИ), НИНА РАДУСИНОВИЋ (РУСКИ ЈЕЗИК)
Тираж 300
Штампа
Interprint – Крагујевац
ISBN 978-86-83829-51-4
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
31

РАЧА
2013
CENTRE FOR MYTHOLOGICAL STUDIES OF SERBIA
Mythology collection
31
RAČA
2013
ЧАСНИ КРСТ ВЕЛИКОГ

ЖУПАНА СТЕФАНА
НЕМАЊЕ – 1113-2013
РАЧА
2013
CENTRE DES ETUDES MYTHOLOGIQUES DE SERBIE
LA SAINTE CROIX DU GRAND

PRINCE STEFAN NEMANJA –
1113-2012
RAČA
2013
Научни скуп „Часни крст великог жупана Стефана
Немање – 1113-2013“
Поводом 900 година од рођења Стефана Немање

одржан
15. новембра 2013. године
у Рачи
САДРЖАЈ
Часни и Животворни крст од Свете Горе преко Србије

до Аустрије ............................................................................................... 5
МИЛУНКА Љ. МИТИЋ
Српске владарске инсигније од X – XI века

(крстови и круне) ................................................................................. 23
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ
Хоризонталне и вертикалне слике као први родослови

и успостављање светости владара Немањина колена ........... 41
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ
Велики жупан Стеван Немања – Преподобни Симеон

Мироточиви - као књижевни мотив ............................................. 85
ДИМИТРИЈЕ М. КАЛЕЗИЋ
Култ Константина Великог и Немањићи ................................... 95

НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ
Свети цар Константин – Света царица Јелена,

Свети Симеон (Немања) – Свети Сава, српски архиепископ
У старој српској уметности ............................................................. 111
ХАЏИ-РАДОМИР ДР. ПЕТРОВИЋ
1
Митолошки зборник 31
Неуочена паралела естергонског портала и Студенице ..... 139

БРАНКА С. ИВАНИЋ
Обриси „Немањиног крста“ пре Немање .................................. 155

МЛАЂАН С. ЦУЊАК
Белешке о Стефану Немањи у историографским изворима

Рукописне збирке Библиотеке Српске Патријаршије
у Београду .............................................................................................. 195
ЗОРАН А. РАНКОВИЋ, МИРКО С. САЈЛОВИЋ
Два Немањина српска хералдичка симбола

у грбу Србије ........................................................................................ 217
МАРКО П. АТЛАГИЋ
Белешке о неким питањима владавине

светог Стефана Немање .................................................................. 233
ДРАГАНА Ј. ЈАЊИЋ
Нетачно порекло великог жупана Стефана Немање

и кнеза Лазара и избегавања суочавања са овим
чињеницама актуелне српске историјске науке .................... 247
Псалмско и друго појање при исходу душе

Светог Симеона Мироточивог ...................................................... 269
ЂОРЂЕ Д. ПЕРИЋ
Српска краљица Јелена и Католичка црква (око 1250-1303)

- Наслеђе Немањине политике ..................................................... 291
МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ
2
Садржај
Стефан Немања у историјама српског народа ....................... 319

БРАНКО И. НАДОВЕЗА
Капија Поморавља у време Стефана Немање ........................ 329

НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ, ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ
Стефан Немања и Свети Сава у Посланици руског

цара Ивана Грозног 1573. године ................................................. 373
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ
Велики жупан Немања у старом руском Хронографу ......... 383

САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ
Стефан Немања и бан Кулин ........................................................ 397

БИЉАНА М. ЈАКОВЉЕВИЋ
Библиографија научних радова

Митолошког зборника 1 – 30 (А – Л) .......................................... 413
Упутство за израду радова Митолошког зборника .............. 453

РЕДАКЦИЈА
3
Оригиналан научни рад
УДК: 271.222(497.11)-526.7
ЧАСНИ И ЖИВОТВОРНИ КРСТ ОД СВЕТЕ ГОРЕ

ПРЕКО СРБИЈЕ ДО АУСТРИЈЕ
МИЛУНКА Љ. МИТИЋ1
ВУКОВА ЗАДУЖБИНА
НИШ
АПСТРАКТ: Уз техничку помоћ најмлађег сина монаха Саве и

материјалну подршку српског владара Стефана, Симеон гради
манастир Хиландар. За свеукупну помоћ око подизања манастира,
велики жупан Стефан постаје други ктитор ове српске задужбине на
Светој Гори. А затим, отац Симеон му шаље у Србију дар - свој
Часни и Животворни крст. Тиме је, поред осталих владарских
инсигнија, Стефан Немањић стекао и духовно обележје хри-
шћанског владара.
1
zlatana@ni.ac.rs
МИЛУНКА Љ. МИTИЋ 5
Деценијама иза тога, краљица Јелена, снаха краља Стефана
Првовенчаног, овај Часни и Животворни крст поклања манастиру
Сопоћани, где су лежали краљ Урош и архиепископ Јоаникије. Ова
изузетна реликвија је касније постала својина аустријског двора.
На (духовној) територији Српске Православне Цркве налазе се
честице Часног крста у 8 храмовних места, укључујући ту Хиландар
и Горњу Савину испосницу, где се чувају честице „Часног и
Животворног Крста Господњег“.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Часни и Животворни крст, Хиландар, Симеон,
велики жупан Стефан Немањић
По доласку великосимника Симеона на Свету Гору, до

недавно владара Србије, великог жупана Стевана Немање,
започело је остваривање жеље најмлађег сина овог владара -
монаха Саве, да и Срби, поред бројних других, имају свој
манастир за српско монашко братство. Из познатих исто-
ријских података навешћемо само неке: најпре, монах Симеон
је из манастира Студенице стигао на Свету Гору 2. новембра
1197. настанивши се у манастиру Ватопеду, где је боравио и
његов син Сава. Затим, већ почетком 1198. Сава одлази у
Цариград, где је добио од цара Алексија III Анђела потврду,
односно, „златопечатни сигилиј којим се опустели мана-
стирић Хиландар (Хеландар) изузима из власти прота и
потчињава Ватопеду ради обнове“.2 Манастир је доста брзо
грађен захваљујући материјалној помоћи коју је из Србије
слао Симеонов други син, легитимни српски владар, велики
2
Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Дејан Медаковић, Хиландар,
Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Београд, 1978, ст.
36.
6 МИЛУНКА Љ. МИTИЋ
Часни и животворни крст од Свете Горе ...
жупан Стефан. У Житију Светога Симеона (од 1208 - 1216)
Стефан Немањић о томе оставља (свој) запис3.
Већ јуна месеца 1198. цар је својом златопечатном
хрисовуљом потврдио да ставља овај манастир „са свим
светим местима у Милејама под власт и управу Симеона и
Саве као потпуно самоуправни манастир...“.4 Иза овога је
Симеон „у другој половини 1198.“ издао своју златопечатну
повељу Хиландару, као „ктиторско наслеђе породице
Немањића“.5 У њој су, после значајног осврта на подизање
Хиландара, наведена места дарована од византијског цара за
приходовање и егзистенцију монаха у овој српској задужбини,
са назнаком код неких места шта су у обавези да манастиру
дају.6
Поседима из Оснивачке хиландарске повеље Симеон је,
затим, придодао поседе из Србије који су познати из Друге
хиландарске, односно, повеље Стефана Немањића, који се радо
одазвао очевом предлогу и захтеву, истакавши то и кроз
3
Стефан Првовенчани, Живот светог Симеона, Сабрани списи, Просвета,
СКЗ, Београд, 1988, ст. 80.
У XI глави овог Житија, из Симеонове посланице Стефану за његово учешће
у градњи Хиландара, у изводима читамо следеће: „О драго чедо и слуго
Христов, знај ово! ... Не лени се, него похитај свом снагом својом да га
подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој у земљи овој и опет по
мени да буде твој и чедима твојим и унучадима, у вашем роду до века. Јер
ти си ктитор овоме, као што и пређе писмом предадох у држави својој храм
Пресвете Богородице Благодатнице у Студеници, ни с ким у заједници, само
теби и породу твоме по теби“.
4
Фусн. под 1, ст. 36.
5
Исто.
6
Свети Сава, Хиландарска повеља Симеона Немање, Сабрани списи, Језичка
верзија Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић, Просвета, СКЗ, Београд,
1986, ст. 32.
житијно писање.7 Иза изузетно дуге и високо поетски
написане аренге са наративним и поетизованим описом
одласка оца Симеона у Свету Гору8, у завршници диспозиције
ове своје повеље, Стефан набраја приложена места из Србије
Хиландару. Између осталог, ту стоји:
„Бих удостојен да му (Симеону) будем, с њим ктитор и
служитељ. Обнових га молитвама његовим и дадох села
манастиру: Ђурђевић, Петровић, Крушево, Книна, Рубач
Поток, Дрстник, Гован, Заљуг, и планину Добре Доле, а
винограда два и трг Книнац; а у Зети половину Каменишта, и
са људима. И потом додадох Виден и Беличишта с Горњим
Вранићима до Градишта.
По овоме, молим вас, господо моја и браћо, коме Бог дарује
овај престо после мене и ову државу, да не увреди свету
Богородицу у свим овим правима писаним овде, и да не буде
потворена реч моја ни дар." Иза овако започете и нешто
проширене санкције стоји потпис: "Крст великог жупана
Стефана, намесног господина све српске земље“.9
7
Фусн. под 2, ст. 81. „Потом, кад је дошао од њега игуман Методије, посла
довољно и преизобилно дарова на основање и довршење храма Пресвете, и
не само једампут, него и за све године слаше што је потребно господину
светоме, док се не сврши црква Пресвете. Не само дарове, него и од своје
земље одвојив даде на потпуно довршење господину светоме и црнцима у
том месту, ...“
8
Димитрије Богдановић, Стефан Првовенчани, Историја старе српске
књижевности, СКЗ, Београд, 1980, ст. 153.Радмила Маринковић, Српске
повеље о оснивању манастира Хиландара, Светородна господа српска,
Истраживање српске књижевности средњег века, друго допуњено издање,
Београд, 2007, ст. 45-56.
9
Стефан Првовенчани, Хиландарска повеља, Сабрани списи, Београд,
Просвета, СКЗ, 1988, ст. 58, 59. Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар,
Други део, II, Београд, 1985, на ст. 80. о овој Хиландарској Стефановој повељи
каже: „У Хиландару је очувана и једна његова недатирана повеља, управо
За овако достојно поштовање исказано према жељама оца
Симеона-Немање, који му је оставио владарски трон и високо
хришћански однос према српској задужбини на Светој Гори,
велики жупан Стефан Немањић постаје други ктитор
манастира Хиландар и добија од оца поклон, Часни и
Животворни крст - реликвију коју је Симеон, а пре владар
Стефан Немања, носио као „напрсни крст“.
Стефан Немања је на „великом сабору“, односно, државном
сабору приликом абдикације 1196. године, како је познато,
прогласио свог средњег сина за наследника престола у Србији.
Чин устоличења новог владара је обављен у цркви Св.
апостола Петра и Павла у Расу, о чему код Теодосија читамо:
„И одмах позва својега сина Стефана. ... Овога узевши отац
самодржац са свеосвећеним Калиником епископом и са свима
благороднима, уђе у цркву светих и првопрестолних апостола
Петра и Павла. За време службе и молитве самодржац отац и
свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на
главу благословише Стефана за великог жупана, владара и
самодршца све српске земље“.10 Говорећи о устоличењу,
односно крунисању, Јованка Калић са освртом на овај
Теодосијев приказ, каже: „... У монархијском систему власти
изабрани владар или онај који власт наслеђује, тек
крунисањем постаје законити владар. Божја милост се
посредством цркве, тј. церемонијом крунисања преноси на
допуна и прерада оснивачке Хиландарске Савине повеље, у којој су та села

побројана по имену“. Настанак ове повеље Александар Соловјев (1925. г.)
датира између 1199. и 1202. Са нешто каснијим термином су: В. Ћоровић, Д.
Богдановић, Р. Маринковић итд, који узимају могуће време писања између
1200. и 1202. године.
10
Теодосије, Житије Светог Саве, СКЗ, Београд, 1984, ст. 38.
владара“.11 Овакав благослов који црква даје преко Часног
крста, како стоји у Теодосијевом приказу, дефинише да је нови
владар од Бога изабран - Божји изабраник.
Сагледавајући владарска обележја и њихова значења која се
предајом власти преносе на новог владара, Смиља Марја-
новић-Душанић сматра да се са преношењем власти на
новокрунисану владарску личност преносе и инсигније.
„Оним великожупанским знацима Немањиним који су
изричито потврђени, припадали су престо, венац, напрсни
крст, копље и мач. Нема сумње да њиховом броју треба додати
и скиптар, стару инсигнију - теп, коња, преостале врсте
оружја, свечану одећу и обућу, које наши извори не везују
експлицитно за родоначелника куће Немањића али за које се,
судећи по блиским аналогијама,12 мора очекивати да су
улазиле у репертоар Немањиних инсигнија“.13
Проглашењем и крунисањем Стефана за наследника на
српском престолу, нови владар је стекао и сва владарска
обележја Стефана Немање; а затим, након две године отац
Симеон из Свете Горе шаље сину и свој напрсни Часни и
Животворни крст - пекторал - уз чију је моћ, са Божјим
копљем попут цара Константина,14 сам побеђивао непри-
11
Јованка Калић, Српска краљевина у доба првих Немањића, Зборник радова
Наша прошлост 6, Народни музеј Краљево, Историјски архив Краљево,
Краљево, 2005, ст. 11.
12
Ова аналогија може да се доведе у везу са предајом власти и владарских
инсигнија између краљева Драгутина и Милутина, 1282.
13
Смиља Марјановић-Душанић, Владарски знаци Стефана Немање, Стефан
Немања, Зборник Стефан Немања - Свети Симеон Мироточиви, Историја и
предање, САНУ, Научни скупови, књига XCIV, Одељење историјских наука,
књига 26, Београд, 2000, ст. 78, 79.
14
Милунка Митић, Знамење Часног крста у Житију Светога Симеона од
Стефана Првовенчанога, Митолошки зборник 18, Центар за митолошке
јатеље. Било је то знамење Константинове моћи, које се преко
ове реликвије преноси на хришћанског владара- ратника и
чувара народа и отачаства. Приликом предаје овог Богоносног
знака Стефану, хиландарски игуман Методије преноси и
благослов оца сину, којим исказује све њене карактеристике.
„Овај нека ти буде чувар и утврђење и победилац, и помоћник
у борбама против видљивих и невидљивих непријатеља, и
чедима твојим на веке, и исцелилац болести телесних и рана
душевних и земљи твојој тврдо уточиште и стена, и кнезовима
твојим оштро копље, и војницима твојим штит вере и смела
победа, и мир и тишина животу твојему, и да те доведе и
представи непорочна Христову престолу, разгонећи силом
својом пред тобом ваздушне царинике и увек да ти помаже
као Давиду и древном цару Константину, прогонећи од тебе
на сваком месту бесовске пукове“.15 Тако је Часни и
Животворни напрсни крст Симеонов, односно, Стевана
Немање, стигао, односно, вратио се у Србију. Ова реликвија
која ће у ратовима помоћи владару (Стефану) да однесе
победу, за мирна времена се чувала у цркви16 и као „наследна“
породична реликвија била отачаству „тврдо уточиште“.
студије Србије, Рача, 2008, ст. 96-101, где је детаљно приказан компаративни
однос Симеона - Немање са Константином Великим, као и величина самог
Константина.
15
Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона, XII, Сабрани списи, 1988, ст.
82.
16
Смиља Марјановић-Душанић у студији Владарски знаци Стефана
Немање, на ст. 83. износи следеће: „У оснивачкој повељи манастира Жиче
Стефан приповеда како је по изградњи ове цркве, у њу пренео драгоцени
крст у којем су чуване 'свете честице часног и животворећег крста
Господњег' (по Миклошићу, 1858, ст. 11). Изгледа вероватно да је у повељи
реч о Немањином пекторалу пренетом из Студенице, а не о некој другој
реликвији часног крста која се затекла у Рашкој. Пренос управо Немањиног
Не постоје подаци где је после Стефана Првовенчаног
„отишао“ овај Симеонов поклон, односно, Часни и Живо-
творни напрсни (ратнички) крст. Међутим, постоји један траг
из ове владарске куће који је Љубомир Стојановић забележио,
мада не даје податке о самој реликвији, али засигурно о
чувању Часног крста краља Владислава (1234-1243), сина
Стефана Првовенчанога. У светогорском манастиру Св. Павла
до XVIII века чувао се ковчежић са овом реликвијом (тада)
краља Владислава. На ковчежићу је био лик краљев, а око те
слике текст који је записан у „синодским актима од године
1751. када је тај ковчег донешен у Русију“17 - износи Љ.
Стојановић испод наведеног (молитвеног) записа,18 који је
објавио у књизи Стари српски записи и натписи књига 3, у
години 1905. под бројем 4930. Данас се не зна шта се даље
десило и са реликвијом и реликвијаром.
Поред даривања неке особе Часним крстом из великог
поштовања према тој духовној личности, као што је био дар
Светом Сави од солунског егзарха Михаила Трећег Ватаца,19
крста у Жичу био би важан чин у процесу утемељења династичког

легитимитета Немањиних наследника“.
17
Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Српска академија
наука и уметности, Народна библиотека Србије, Матица српска, фототипска
издања, књ. 7, Београд, 1984, ст. 35.
18
Исто. Текст на ковчежићу (у преводу) гласи: „(1233 - 1242)“ са назначеним
бројем (4930). „И мене грешнога, недостојнога раба твога Стефана,
начинивши и приносећи теби крст овај, а милошћу твојом и помоћи и
силом часнога крста, краља свих рашких земаља и поморских Владислава
сачувај и помилуј“. - Јиречек - Радонић, Историја Срба II књ. 1978, ст. 309,
стоји осврт на ове записе са коментаром: „Из доба Немањића очувало се врло
мало ствари са натписима“. Из овог записа се закључује само за реликвијар:
„Данас га више нема“.
19
Невен З. Плећевић, Српска царска лавра манастир Хиландар на Светој
Гори, VI Светиње српских цркава и манастира,Београд, 2007, ст. 202.
или поклон из државничких разлога попут Симеоновог
даровања ове реликвије сину, новоустоличеном владару
Стефану (Немањићу), средњовековни владари (тематски
везано за Србију) овај изузетан поклон чине и из другачијих и
потреба и разлога. Такав пример пружа Стефан Урош Трећи -
Дечански (1321-1331) поклоном Часног и Животворног крста
својој задужбини Дечанима. „Још за време градње манастира
Дечани 1330. године, краљ Стефан Урош Трећи издао је
хрисовуљу којом је утврђен правни положај задужбине и
величина поседа...“ каже Милица Грковић, у раду Дечанска
хрисовуља - најпотпунија српска повеља,20 даље наводећи шта
све садржи поменути документ. Анализирајући овај свечано
исписани акт, „пет метара дуги свитак и златни краљев печат
на свиленој траци“,21 она наводи, између осталог, значајне
дарове за потребе храма: „књиге, крстове, сасуде, кадионице, и
иконе позлаћене и украшене бисером и драгим камењем“.22
Међу овим предметима, највећим делом за „свакодневну“
употребу, (логично) нема помена о дару Часног крста
дечанском храму. Међутим, по „препису И. Јастребова“, Љ.
Стојановић је објавио аутентичан податак о поклону ове
реликвије задужбини, са следећим записом на њему (у
слободном преводу):
„... Стефан Урош Трећи Немања, Божјом милошћу цар свих
српских и поморских земаља, овај крст Часног дрвета, а на
коме је распет овај Господ наш Исус Христос, приложих
20
Милица Грковић, Дечанска хрисовуља - најпотпунија српска повеља. У:
Зборник Дечани и византијска уметност средином XIV века, Међународни
научни скуп поводом 650 година манастира Дечана, Српска академија наука
и уметности, Научни скупови, књига XLIX, Одељење историјских наука,
књига 13, САНУ, „Јединство“ Приштина, Београд, 1989, ст. 15.
21
Исто, ст. 16.
22
Исто, ст. 15.
Пантократорову Дому, званом Дечани, да не буде отето у
будућим вековима, као што у хрисовуљи јесте завештано“.23
Дакле, посебним златопечатним записом се утврђује духовна
јачина Високих Дечана поклоном Часног и Животворног
крста.
Даривање Часног крста храмовима вршило се и из друга-
чијих побуда. Остао је запис да краљ Милутин (1282-1321)
дарује Часни крст манастиру Светог Петра и Павла у Расу, око
1305. године, „да му је на здравље и на спасење и на проштење
грехова“.24 Овај Крст као реликвија, начињен је од сребра, на
коме је Григорије II, Рашки епископ, иза посвете урезао
(угравирао) своје стихове:
„Крстом ограђивани врагу се противимо,
не бојећи се замке његове ни заседе,
као горди уништи се и сатрвен би
силом на дрвету распетог Христа“.25
Данас се тај крст чува у Доминиканском манастиру у
Дубровнику.26
23
Фусн. под 8, бр. записа 61, ст. 28.
24
Григорије (II) Рашки, Шест писаца XIV века, Стара српска књижевност у 24
књиге, Књига шеста. Језичка верзија Димитрије Богдановић. Просвета СКЗ,
Београд, 1986, ст. 65. Овај крст је начињен „од три комадића Св. Крста“
(према Шафарику, II Натписи, Списак старих српских речи, рукописа и
језичких споменика, Трећи одељак, I део, 2004, ст. 124-125).
25
Исто; стихови Григорија Рашког, у језичкој верзији Д. Богдановића, дати
су према испису Љ. Стојановића, у I књизи Стари српски записи и натписи
(1902.), и у (репринт) фототипском издању 1982, бр. 39, ст. 18. - Григорије II,
познати и образовани Рашки епископ. преписао је 1305. и Крмчију Светога
Саве за манастир Хиландар. Значајнију библиографију о Григорију Рашком
и његовом раду навео је Димитрије Богдановић у Предговору књиге Шест
писаца XIV века, 1986, ст. 12 и 13.
26
Д. Богдановић, наведена фусн. 22, ст. 13.
Даривање Часног крста храмовима улазило је у репертоар
добрих дела хришћанских (и српских) владара. Тако је и умна
краљица Јелена (†1314.) поред бројно енкомистички и сли-
ковито приказаних и испричаних добрих дела, у њеном
Житију од архиепископа Данила II, начинила још једно,
изузетно вредно, поклонивши Часни и Животворни крст
манастиру Сопоћани, задужбини краља Уроша I. После
истицања на самом почетку да је Часни крст начинила
краљица Јелена за цркву Свете Тројице, следи детаљан приказ
како је он начињен. „У њему су пет комада часнога дрвета све
целих, и четири камена. И дано за дрво две хиљаде перпера (у
новцу) а трећа хиљада у камену и у злату“. (слободан превод)27
Иза уобичајене клетве при крају, последња клетвена реченица
гласи: „Још ако ко узме од овог крсног дрвета, да је проклет од
Бога и да га убије крст часни“. (слободан превод)28 Јеленин
запис на Крсту објавио је Љ. Стојановић.29 О овој изузетно
вредној реликвији која се сада налази у Бечу, Павел Јозеф
30
Шафарик (Праг, 1865.) у Историји српске књижевности
наводи извесне раније белешке и коментаре („барона
Пејачевића“ - Пејаковића) о Јеленином дару Сопоћанима и о
начину његовог „одласка“ у Аустрију, преко владарске
31
породице Бранковић 1439. године. Део тог оригиналног
27
Љ. Стојановић, Стари српски записи..., бр. 45, ст. 19.
28
Исто, ст. 19, 20.
29
Исто. Из Mon. Serb. 70.
30
Павел Јозеф Шафарик, II Натписи, Списак старих српских речи, рукописа и
језичких споменика, Трећи одељак, I део. Историја српске књижевности,
Студије о Србима. Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова
задужбина, Матица српска, 2004, ст. 124-125. С немачког превеле Мирјана Д.
Стефановић и Миланка Мразовић, према рукопису из 1865.
31
Из историјских података знамо да је те, 1439. године султан Мурат II,
поред неких освојених места у Србији г. 1438, предузео велику офанзиву за
заузимање Смедерева, престонице деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456).
текста гласи: „... dem Pejaczevich's Muthmassung, dass es von
Brankowitch um 1439. in den ungrischen Kronschtz und von da
nach Wien abgeliefert worden ist durchaus unstathaft“.32
Не наводећи изворе за свој рад Краљица Јелена, Зора Ђ.
Петровић, говорећи у апологетском тону о овој српској
краљици (чини се, највише из њеног Житија по Данилу II),
наводи и своје сазнање о Јелениној сопоћанској драгоценој
реликвији: „Интересантан је један крст од дрвета са крста
Христовог опточен златом и украшен драгим камењем који је
она поклонила задужбини свога мужа, манастиру Сопо-
ћанима. ... Тај 'сопотски крст' налазио се још у XVIII в. у
Аустрији“.33 Иза причања како је крст из Србије са Ђурђем
стигао у Угарску и пренет у Аустрију, следи податак: „У једној
савременој хроници каже се да се тај крст српске краљице
Јелене чува међу светим реликвијама аустријског владалачког
дома. И да новорођени принчеви после свечаног крштења,
добијају као амајлију о врату обавијен у свилу по један делић
тога дрвета. Шта је после било с крстом, не зна се. Од 18. в.
губи му се траг“.34
Тражена помоћ из Угарске (као раније великог пријатеља) Ђурђу сада није
стизала, због размирица око новокрунисаног угарског владара Аустријанца
Албрехта. О паду Ђурђеве престонице, Јиречек (Историја Срба, књ. I, ст. 362)
каже: „Тако се онда Смедерево морало предати (18. августа) /1439./ пошто је
издржало тромесечну опсаду и бомбардовање из великих топова“. Познато је
да је овај владар те године отишао у Угарску, али шта је од блага понео са
собом није познато. Међутим, постоји податак да је Јеленин Часни и
Животворни крст, преко Угарске, те 1439. године стигао до аустријског двора.
32
Фусн. под 28, ст. 124, 125.
33
Зора Ђ. Петровић, Краљица Јелена, Мисао 3 (март, год. XII), свеска 245-246,
1930, ст. 341, 342.
34
Исто, ст. 342.
Леонтије Павловић у I делу Култови лица код Срба и
Македонаца, завршавајући излагање о стварању култа кра-
љице Јелене, наглашава као добро хришћанско дело њен
поклон Часног крста Сопоћанима, позивајући се у том делу на
рад Зоре Ђ. Петровић.35
Поред поменутих Часних крстова (а и других реликвија),
које су током векова отишле из Србије, данас одређени број
храмова на територији Српске Православне Цркве чува
честицу дрвета са Животворног Христовог крста. Невен З.
Плећевић, у VI поглављу: Светиње српских цркава и мана-
стира, књиге Српски светачник,36 износи да се, од 29 духо-
вних српских јединица, од Архиепископије београдско-
карловачке до катедралних храмова у Котору и Сремској
Митровици, у 9 храмова37 налази Часни крст; од тога је два
значајна храмовна места повезана именом светитеља Саве са
посебном назнаком обележио, и то: „Горња испосница Светог
35
Леонтије Павловић, 17. Јелена Анжујска (умрла 1314), Култови лица код
Срба и Македонаца (Историјско-етнографска расправа), Народни музеј
Смедерево, Смедерево, 1965, ст. 87, 88, са наведеном фуснотом бр. 37, из
наведеног дела З. Ђ. Петровић.
36
Невен З. Плећевић, VI Светиње српских цркава и манастира, Српски
светачник, Саборник животописа светитеља, светиња и чудотворних
икона у Српској Православној Цркви, Београд, 2007, ст. 167-203.
37
Исто. Храмови у Србији где се чувају честице Часног крста: у манастиру
Раковица, у Светоарханђелском манастирском храму, Београдско-карлова-
чка архиепископија; у Саборном храму Светог Василија Острошког у
Никшићу, Будимљанско-никшићка епархија; у Светотројичком манастиру,
Милешевска епархија; у манастиру Нова Грачаница, Новограчаничка
митрополија; у храму Часног крста - манастира Острог, Црногорско-
приморска митрополија; у истој митрополији - у Цетињском манастиру, на
Цетињу; у Рашко-призренској епархији у манастиру Црна Река; у Горњој
испосници Светог Саве код Студенице, Жичка епархија, је „Часни и
животворни крст“, као и у Царској лаври - на Светој Гори, у манастиру
Хиландару.
Саве код Студенице“ и „Српска Царска лавра манастир
Хиландар на Светој Гори“. О њима Плећевић пише: „У
црквици ове (Горње) испоснице посвећене светом велико-
мученику Георгију чува се честица Часног и Животворног
Крста Господњег“.38
"Српска Царска лавра манастир Хиландар на Светој Гори
'чува' део Часног и Животворног Крста. Хиландарска честица
светога Крста највећа је од свих које се чувају у манастирима
Свете Горе, а добио ју је на дар светитељ Сава од солунског
егзарха Михаила Трећег Ватаца, о чему је у Хиландару
постојала даровна повеља која је непажњом Грка уништена. У
манастиру се такође чува крст од горског кристала у коме се
налази честица крви Христове, део Трновог венца, и честица
смирне од дарова Светих мудраца“.39
Поред Часног и Животворног крста, највећи део наших
храмова у Србији и далеко ван ње поседује мошти ранохри-
шћанских мученика, затим, светих отаца, али и српских и
других светитеља. Тако, на пример, у манастиру Светог
Пајсија у Аризони, који припада Западноамеричкој епархији
Српске Православне Цркве, „у манастирској капели чува се део
моштију преподобне Анастасије Српске“.40 Затим, у мана-
стиру Светог Германа исте епархије „на Аљасци чувају се
честице моштију преподобног Германа просветитеља Аља-
41
ске“ , итд. Судећи по поштовању моштију, а посебно Часног
крста Господњег, најпре као реликвије, а затим као знамења и
знака, припада му високо место у хришћанском верујућем
свету, са потребом да га имају. Стога је разумљиво што се
38
39
40
Исто. Преподобна Анастасија Српска је мајка Светога Саве.
41
реликвијар краља Владислава, из Свете Горе, вероватно са
Часним крстом, нашао средином XVIII века у Русији, са
претпоставком. из објективних српских разлога. Посебно је
разумљиво слање Часног крста као поклон Стефану Нема-
њићу, владару, или храмовима при оснивању за истицање
јачине њихове светости - Високи Дечани, или као једно од
добрих дела хришћанског владара - краља Милутина, краљице
Јелене, итд. Са њима се нешто земаљско или духовно
потврђивало, тражило, а некада и добијало, те не чуди што су
ове реликвије из хришћанске Србије однете пут Русије,
Дубровника, Беча.
Литература
Богдановић, Д. (1980). Историја старе српске књижевности. Београд:

СКЗ.
Богдановић, Д., Ђурић, В. Ј., Медаковић, Д. (1978). Хиландар. Београд:
Републички завод за заштиту споменика културе у Србији.
Григорије (II) Рашки, (1986). Шест писаца XIV века. У: Стара српска
књижевност у 24 књиге, Књига шеста. Језичка верзија Димитрије
Богдановић. Београд: Просвета СКЗ.
Грковић, М. (1989). Дечанска хрисовуља - најпотпунија српска повеља.
У: Зборник Дечани и византијска уметност средином XIV века,
Међународни научни скуп поводом 650 година манастира
Дечана. Београд: Српска академија наука и уметности, Научни
скупови, књига XLIX, Одељење историјских наука, књига 13,
САНУ, „Јединство“ Приштина.
Доментијан, (1988). Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона.
Београд: Просвета, СКЗ.
Јиречек, К., Радонић, Ј. (1978). Историја Срба I и II књига. Београд:
Слово љубве.
Калић, Ј. (2005). Српска краљевина у доба првих Немањића. У: Зборник
радова „Наша прошлост“ 6. Краљево: Народни музеј Краљево,
Историјски архив Краљево.
Landau, C. M. (1972). Die Sprache der Bibel und der Mystik, Studien zum
Stil der Sava - Vita Teodosijes, Ein Beitrag zur Erforschung der
altserbischen Hagiographie. München.
Маринковић, Р. (2007). Светородна господа српска, Друго допуњено
издање. Београд.
Марјановић - Душанић, С. (2000). Владарски знаци Стефана Немање,
Немања. У: Зборник радова "Стефан Немања - Свети Симеон
Мироточиви, историја и предање, Међународни научни скуп.
Београд: Српска академија наука и уметности, Научни скупови
(књига XCIV), Одељење историјских наука (књига 26).
Павловић, Л. (1965). Култови лица код Срба и Македонаца
(Историјско-етнографска расправа). Смедерево: Народни музеј
Смедерево.
Петровић, З. Ђ. (1930). Краљица Јелена, Мисао 3 (март, год. XII),
свеска 245-246.
Свети Сава, 1986: Сабрани списи. Приредио Димитрије Богдановић.
Београд: Просвета, СКЗ.
Станојевић, С. (1937). Крст као salvum conductum. У: Југословенски
историјски часопис. Београд.
Стојановић, Љ. (1984). Стари српски записи и натписи. Београд:
Српска академија наука и уметности, Народна библиотека
Србије, Матица српска, фототипска издања, књ. 7.
Стефан Првовенчани, 1988: Сабрани списи. Београд: Просвета, СКЗ.
Теодосије, 1984: Житије Светога Саве. Београд: СКЗ.
Ћоровић, В. (1985). Света Гора и Хиландар, до шеснаестог века.
Београд.
Шафарик, П. Ј. (2004). II Натписи, Списак старих српских речи,
рукописа и језичких споменика, Трећи одељак, I део. Историја
српске књижевности, Студије о Србима. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска.
MILUNKA LJ. MITIĆ
TRUE CROSS FROM MOUNT ATHOS THROUGH

SERBIA TO AUSTRIA
SUMMARY
The entire Christian world venerates the True and Life-Giving Cross
as one of its greatest relics. Likewise, Stefan Nemanja, Serbian Christian
ruler, was wearing the True and Life-Giving Cross, that is, a particle of
wood from the Cross of Christ (in a cruciform shape) as a „pectoral
cross“, which helped him as God's weapon to defeat his enemies. Upon
his arrival to the Holy Mount Athos, now as the monk Simeon, he sent his
own True and Life-Giving Cross – „pectoral“ to his successor to the
throne, the Great Prince Stefan Nemanjić, as a sign of wholehearted
support for raising a Serbian endowment in the holy monastic territory of
the Byzantine Empire, to help him in his fight against visible and invisible
foe.
Afterwards, Queen Helen, daughter in law of King Stefan the First-
Crowned, bestowed this remarkable relic to the Sopoćani Monastery,
where King Uroš and Archbishop Joannicius were buried. This True and
Life-Giving Cross later became the property of the Austrian court.
In the (spiritual) territory of the Serbian Orthodox Church, eight
temples keep parts of the Holy Cross, including Chilandari and the Upper
Hermitage of Sava, where the particles of „the True and Life-Giving Cross
of the Lord“ are stored.
Key words: True and Life-Giving Cross, Chilandari, Simeon, Great
Prince Stefan Nemanjić.
Прегледни научни рад
УДК: 671.125:94(497.11)“09/10“
СРПСКЕ ВЛАДАРСКЕ ИНСИГНИЈЕ ОД X – XI ВЕКА

(Крстови и круне)
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
АБСТРАКТ: На 900 годишњицу од Немањиног рођења као прилог

том важном датуму, покушали смо да прикупимо већ постојећу
грађу, из XI и XII века, која може да да бољи преглед владарских
инсигнија, пре свега, крстове и круне из XI и XII века које су у науци
већ прихваћене као српске. И да на тај начин, покушамо да
сагледамо та, још увек у науци недовоњно истражена, два века који
би могли много да помогну у сагледавању процеса јачања
дукљанске државе XI века и великог прогреса српске државе у XII
веку.
1
dr.petrovic@hotmail.com
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ 23
Ми видимо у владавини Стефана Немање да је он уложио
енормне напоре у стварању самосталне државе и, уз помоћ сина
Растка - Саве, аутокефалне Српске православне цркве.
Ликовна грађа и сви писани релевантни документи тога доба
показују велику Немањину прагматичност, јер је он покушао да
оно што је било вредно прикупи и са истока и запада, за свој
државни узор, и на тај начин створи од српске државе, аутентичну
српску културу, рафинирану догматску естетику и високе
стандарде православне духовности. Само је на тај начин династија
Немањића могла да створи непревазиђене уметничке лепоте у XII
веку као што је то било Мирослављево Јеванђеље, манастир
Хиландар, Студеница и црква св. Луке у Котору.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Мирослав, Немања, св. Сава, Студеница, св. Лука,
св. Михајло у Стону, краљ Михајло и краљ Бодин
Српска краљевска лоза у Дукљу у X и XI веку

Први значајни српски владар који је био нека важна
личност, на простору Захумља у X веку, био је Михајло
Вишевић. (Живковић, 2006, стр. 59-61)
Наиме, већ византијски цар Кoнстантин Порфирогенит у
својим делима спомиње Михаила, сина Вишевића. Михајло
Вишешевић је био архонт Захумљана. Он је био поседник
византијске титуле антипата (проконзула) и патрикија, које је
добио, највероватније, између 926. и 927. године. (Исто, стр. 64)
Горе наведени Михајло, као владар Захумља, јавља се и на
документима Првог Сплитског сабора из 925. године. (Исто)
Михајла као важну личност, римски папа спомиње и
препоручује хрватском владару тога доба, краљу Томиславу,
24 РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ
као самосталног војводу (Michaele in suis finibus praesidente
duce). (Исто)
Овде, у случају Михајла, јасно је да се западна титула dux
изједначује по важности са византијским титулама антипата
и патрикија.
Михајло Војисављевић (1046-1080) и

Константин Бодин (1081-1099), краљеви Дукље
Родоначелник дукљанске династије Стефан Војислав, (Исто,
стр. 75-85) је по свему судећи, био ожењен унуком цара
Самуила, јер ће то сродство полужити много касније краљу
Бодину (Исто, стр. 95-103) да буде 1072. године проглашен
бугарским царем. (Исто)
Када је отац краља Михајла Стонског, (Исто, стр. 87-93)
Стефан Војислав, 1044. године умро, у својој престоници
Прапратни, он је оставио својој удовици и петорици синова
(Гојиславу, Михајлу, Саганеку, Радославу и Предимиру) сле-
деће жупе (Исто, стр. 87): Гојислав, најстарији син са братом
Предимиром, добио је управу над Травунијом и жупу Грбаљ.
Син Михјло је добио жупу Облик (данашњи Тарабош),
Прапратну и Црмницу. Син Саганек је добио жупу Горску
(Подгорички крај), Купелник (на источном делу Скадарског
језера) и жупу Бареци (данашњи града Маја Белезит код
Скадра). Син Радослав је добио жупу Лушку (Лијешко поље
код Жабљака) и Кучево са градом Будвом. (Исто)
Краљ Михајло резидиран у нову престоницу, у Стону,
владао је у време византијског цара Каонстантина IX Моно-
маха, који је имао две сестре, Јелену и Еурипидију. По свему
судећи, краљ Михајло се једном од споменутих византијских
принцеза оженио и с њом имао синове Нићифора, Теодора,
Доброслава и Петрислава. (Исто стр. 90)
Краљ Михајло је са првом женом имао седморо синова:
Владимира, Пријаслава, Сергија, Дерију, Габријела, Мирослава
и Бодина. (Исто, стр. 91)
Краљ Бодин, Михајлов син, био је један од организатора
устанка Ђорђа Војтеха против Византијског царства 1074.
године, док је устанак Петра Дељана из 1041. године био
организован од кнеза Стефана Војислава, Бодиновог деде.
Бодиново разумевање ширења дукљанске државе, пре свега
се огледало у уздизању епископије у Бару у ранг архи-
епископије, на челу са прелатом Петром. Тада је барска
архиепископија имала у свом капацитету следеће суфрагане
под својом управом: Бар, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст,
Пилот, Србију, Босну и Травунију. (Исто, стр. 99)
Српска краљевска лоза XII и почетка XIII века

(крстови и круне)
Генеза
Порекло сваке власти, а следствено томе и краљевске лозе,

ослања се на власт одређеној територији, у нашем случају,
простору око реке Зете, која ће касније повезати све делове
простора Црне Горе у један заједнички територијални појам,
Дукље. Подсетимо се да је син кнеза Стефана Војислава,
Михајло добио у лено после очеве смрти жупе Облик (дана-
шњи Тарабош), Прапратну и Црмницу.
Дукља
Да би се стекла потпуна слика о великим претензијама
Дукљанске династије, свакако би требало да се каже да појам
Дукља вуче корен из античке престонице Доклеје за коју се
сматрало да је родно место римског цара Диоклецијана. У
време формирања провинције Превалис - Дукља је била
главни град што је изменило пређашњу целовитост про-
винције Далмације.
У време када је Самуило у лето 989. године (Манов, 1970,
стр. 114) упао у простор Далмације, њоме је владао српски
краљ Владимир. Антички појам Горње Далмације био је везан
за простор око града Доклеје, који је у то време већ био
2
славенизиран у име Дукља. Следствено томе, Дукља је у
суштини била простор античке „Горње Далмације“, док ће
целокупна јадранска обала још увек била античка „Доња
Далмација“. Пошто се град Дукља (Доклеа) налазила у сливу
реке Зете, у средњем веку појам „Дукље“, као територије,
прерастао је у територијални назив „Зета“.
Занимљиво је да је стриц краља Владимира, Драгомир,
владао територијом Травуније, Трибунијом (Требињем).
(Манов, 1970, стр. 114) Стога је јасно зашто је Вукан, 1195.
године, након Немањиног повлачења са власти, по једном
натпису из цркве св. Луке у Котору, био краљ Дукље, владара
територије Травуније и територије Далмације (Доње). (Исто)
2
Краљевина Дукља произилази из античког топонима Диоклеја, која се
географски налази на ушћу реке Мораче у Зету. Након Немањиног
успостављања власти на овом простору, после 1186. године Дукља се почела
називати и Зетом (Према: Историја Црне Горе, Том 1, Титоград 1967, стр, 298)
Сходно томе, Дукљански српски владари су се сахрањивали на
јужном ободу Скадарског језера. Српски краљ Владимир био је
сахрањен 1018. године у манастиру Богородице Пречисте у
Остросу (Острошу). Кнез Стефан Војислав ће бити сахрањен у
цркви св. Андрије, у престоници Прапратни, док ће његов син,
краљ Михајло, бити сахрањен у својој новој престоници Стону,
на Пељешцу, у његовој маузолејној цркви св. Михајла где се
налази његова ктиторска фреска са моделом храма у рукама.
(Петровић, 2005, 207-213)
Немачке круне Отонске династије3

Развојни пут каролиншких Отонских круна касније и круна
немачких династија показује једну специфичну иконографију
која се битно разликује од византијске царске коронарне
иконографије.
За ову прилику, поред споменуте круне зетског краља
Михајла из цркве св. Михајла на Стону, (Исто) даћемо још
једну аналогију уз помоћ плутејне плоче из сплитске крсти-
онице. (Музеји Југославије, 1973, стр. 63) Ова плоча била је
димензија 104 х 65,12 цм. Она је била датована у другу
половину XI века. По свему судећи, ту је био представљен неки
хрватски краљ, највероватније Томислав, како седи на пре-
столу. Краљ се ту налазио постављен испред својих поданика.
(Исто) Занимљиво је да на плутеји његова круна била сличног
3
Воде своје порекло од каролиншких круна: на пример Вивијанове библике
из 846. године статуе Карла Великог из IX века; лика цара Oтона II (III) из 983.
године и немачке царске круне из 1000. године (Према: Кубах, Елбери, 1973,
стр. 143, 191, 224)
типа као и она од српског краља Михајла са фреском у
Стонској цркви. (Исто; Петровић, 2005, стр. 207-213)
За нас, као Србе, од изузетног је значаја једна од
минијатура са Мирослављевог јеванђеља која се атрибуира
лику Немањиног брата, кнеза Мирослава, датована 1185.
године. Овде је кнез Мирослав, Завидин син, био представљен
како седи на престолу, са жезлом украшеним љиљановим
цветом и круном која је сличног типа као круна краља
Михајла из Стона и краља Томислава из Сплитске крстионице.
(Исто)
Коначно, ова врста отонске круне прелази у својој форми у
круну нове немачке династије којом је била крунисана
норманска краљица Констанца, жена немачког цара Хенрика
VI, сина Фридриха Барбаросе, која се налазила приказана у
фреско декорацији цркве св. Луке у Котору из 1195. године.
(Петровић, 2004, стр. 100, Т. 4) Котор је тада био под управом
Немањиног старијег сина Вукана, који веома претенционзно
за себе, на једном каменом натпису урезан са спољне стране
цркве св. Луке у Котору, каже: „... да је он, Вукан, син Великог
Жупана Немање, краљ Дукље, Далмације, Травуније, Топлице,
код Куршумлије и Косне (Хвосна на Косову). (Исто) На фресци
у цркви св. Луке у Котору, била је представљена и византијска
принцеза Евдокија, жена српског краља Стефана Првове-
нчаног. (Исто) Период од 1195. до почетка XIII века, биће
време када ће оба Немањина сина, Вукан и Стефан, добити од
папе краљевске круне, јер је византијско царство 1204. године
пало под управу Венеције и удружених западних држава а
римски папа је у том тренутку био важан чинилац у српској
историји раног XIII века. (Музеји Југославије, 1973, стр. 63)
Аналогије
Један ручни крст, димензија 21,8 х 12,2 цм. из XII века,
нађен је у жупној цркви у Локви, код Диваче и Чапљине. Овај
ручни крст био је тзв. „Лимошки емаљни крст“ који је најбољи
пример за утицај немачких круна и на српску Христову
голготску иконографију XII века. (Исто) Наиме, на наведеном
крсту из Локве, распети Христос „Цар царева“ био је крунисан
немачком круном украшеном са три љиљана налик наведеним
пређашњим примерима круне. Овај крст има,такође, на
горњој ужој страни приказану руку Јoвана Крститеља из сцене
Великог празника Христовог крштења на реци Јордану, која
показује да је у хришћанској вери могуће верницима који су
били крштени, да ускрсну после своје телесне смрти, ако су
прихватили крштење и хришћанску догму.4
За нас је веома занимљива чињеница да је тада постојала
веза између западне и источне цркве, католика и ортодоксних
хришћана. Ми бисмо покушали да крст из Локве доведемо у
везу са фреском Христовог распећа из Студенице, из 1208.
године, која представља најлепшу композицију Распећа, једаn
век пре Ђота и сликарства Трећента.5 (Вујовић, 2005, стр. 150)
Студеничка „Голгота“ даје амбијент Христовог распећа осло-
њеног на плаву позадину посуту звездама која не само да трпи
модни тренд савременог западног сликарства, већ нам помаже
4
Један крст реликвијар из Чешке, локалитет Ухерско Градиште Сади из IX
века, на аверсу распетог Христа са руком која крштава, изнад Христове
главе. Реверс даје потпуну формулацију крштења: Исус Христос побеђује
кроз „Светло света“, т.ј. хришћанско крштење. (Према: Петровић, 2001, стр.
67-68)
5
Ђото живи од 1266-1337. Један век после Студеничког распећа.
да боље схватимо шта уствари представљају четворолисне
розете пласиране на позадину лимошког крста из Локве.
(Музеји Југославије, 1973, стр. 63) Једна од розета са крста из
Локве је сачувала и остатке емајла па се тако јасно може
закључити да је овде у питању звездано небо посуто златним
сунцима, што амбијенту Христовог распећа на Голготи, и у
Локви и у Студеници, даје космички значај ноћне таме усред
дана, дижући драму умирања Божијег Сина до представе
измењеног тока целокупне природе.
Занимљива је још једна успутна аналогија, сагледана у
једном бронзаном крсту из XII века који је нађен код Зајечара.
(Уметничка баштина Србије,1984, стр 75) Овај крст, димензија
30 х 23,6 цм, не само да има три крака у облику немачке круне,
већ су они испуњени са три плавичаста драга камена - горског
кристала који се у антици сматрао изузетном вредношћу и
Христовим телом – корпусом западног типа. (Исто)
Српски крстови са владарских докумената из XII века

За ову прилику одабрали смо два изузетно вредна доку-
мента написана ћирилским, српским писмом. Оба су датована
у 1199. годину. Реч је о једној владарској и једној свеште-
ничкој грамоти које представљају најважније документе с
краја XII века. Првом Повељом је Велики српски жупан Стефан
Немања био ктитор земље на којој је изграђена велика српска
лавра у Хиландару. Друга Повеља био је Савин Карејски
типик, (Мошин, 1966, стр. 19, сл. 14) црквени устав који је
монасима у наведеној повељи кратко изложио све битне
молитве, правила и понашање монаха у великој српској лаври
на Хиландару, којих се они и данас придржавају. (Богдановић,
1989) Нас овом приликом занимају присутни крстови са обе
наведене грамоте, који својом специфичношћу и личним
печатом не само да одсликавају снагу српске државе тога доба,
већ показују колики је био изузетан значај и снага државе и
цркве, на крају XII века. (Исто) Немања и Сава су били творци
не само династије Немањића у XII веку, већ и српске идеје
Светосавља, нераскидиве повезаности српске нације са
српском православном црквом и вером.6 То двојство је не само
на такав начин, од XII века, створили јаку српску државу,
прикупило народ и формирало нацију, већ је омогућило њено
постојање све до данашњег дана. (Исто)
Шта је за нас заиста занимљиво у Немањином

и Савином третирању византијског крста?
Немањина Хиландарска Повеља грамота посвећена је Хила-
ндарском ктиторству и носи Немањин потпис и форму
патријаршијског крста са две пречке. Патријаршијски крст у
византијском царству јавља се већ од времена VII-VIII века
(Петровић, 2001, стр. 93-96) на реверсу царске нумизматике.
Крст овог типа са две пречке, јасно говори да је византијски
цар био Христов заступник на земљи, не само као цар својих
поданика, већ као јединствени духовни Христов заступник на
земљи и у царству, што је била потенција преузета од римских
царева као првосвештеника, који су увек носили титулу
pontifex maximus. (Babelon, 1970, стр. 103)
6
Срж српског православља као да је најбоље схватио мудри владика Николај
Велимировић стварајући од српске вере и нације нераскидиви прстен.
Крстови са Повеља
Немањина Хиландарска грамота из 1199. године има
византијски крт са кога виси воштани печат српске државе.
Али за нас је веома занимљив натпис око крста који се састоји
из четири скраћенице: КРА (с) - Крстом (у наставку) овим НКЬ
(победним); у дoњем реду испод са друге стране крста „писа“),
што догматски прецизно значи да је Немања Христовим
крстом лично грамоту потписао.
Ми бисмо томе додали не само да је Немања грамоту лично
потписао, већ и часним и живототворним крстом господњим
утврдио. (Мошин, 1966, стр. 19, сл.14)
Савин Карејски типик

Крст са Карејског типика је малтешког типа. Висио је као
форма воштане буле (воштаног печата) и гарантовао је тачност
документа. Овај крст је један од највећих преседана у
византијској ставрографији. (Богдановић, 1989) Свети Сава је
искористио Константинов тип равнокраког крста, тзв.
„Малтешки тип крста“ са четири слова В. У сваки његов крак,
дакле четири пута, он је умножио своје им „Сава“. На овај
начин, Сава је једноставно својим именом у воску загаранто-
вао целокупну тачност монашких правила Карејског типика.
Такође, св. Сава je своју воштану печатну булу. Са личним
именом, поставио испод свог натписа са изразом крајње
скромности, налик дијаку Глигорију који је испод Миросла-
вљевог јеванђеља, написао: „Ово пописа дијак Глигорије“. Сава
је то догматски уобличио на Карејском типику, још смерније
каже: „Од свих последњи, Сава грешни“. Шта може бити
хришћански смерније од реченога? (Исто)
Прилози
Табла 1
Сл.1 - Мирослављево Јеванђеље из 1185. године, насловна

страна са кнезом Мирославом (Према: проф. др Фр. Пољанец,
Хисторија старе и средње књижевности с прегледом народне
књижевности, Загреб 1937. стр. 31-32. Уметничко благо
Југославије, Београд 1974, стр. 230-231, сл. 243
Сл. 2 - Фреска из цркве св. Луке у Котору из 1195. године

(Према: проф. др Радмило Петровић, Жупанице, краљице
и царице на српском двору, Београд 2004, стр.100, табла IV.
Сл. 3 - Немањина ктиторска повеља из 1199. године

(Према: проф.др Владимир Мошин, Палеографски албум на
јужнословенското ћирилско писмо, Скопје, 1966, стр. 19, слика 14.
Сл. 4 - Карејски типик св. Саве из 1199. године (Према: Д. Богдановић,

Факсимил Карејског типика, са објашњењем, Београд 1989.
Табла 2
Сл. 1 - Црква св. Богородице у Студеници из 1208-1209. године,

фреска Распећа (Према: Уметничко благо Југославије,
1974, оп. цит. стр. 182, сл. 185.
Сл. 2 - Крст од бронзе са горским Сл. 3 - Сребрни крст св. Саве из

кристалом из XII века, из 1219-1236. године, из Пиенце
Зајечара (Према: Уметничка (Према: Историја примењене
баштина Србије, Београд 1984, уметности код Срба, I том -
стр.75, слика 1.) Средњевековна Србија, Београд
1977, стр. 81, слика 35.)
Сл. 5 - Крст реликвијар са нишке

Сл. 4 - Ктиторски портрет некрополе св. Пантелејмона, из
краља Михајла из цркве св. XI-XIII века (Према Радмило
Михајла из Стона, из XI века Петровић. Ниш и Стон од 1018-
(Према: Уметничко благо
1118. године, стр. 207-209 (рад
Југославије, 1974, стр. 251, слика
публикован у Зборнику радова
262; И. Стевовић, О првобитном
Филозофског факултета
изгледу и времену градње цркве
XXXV/2005, Kосовска Митровица,
св. Михајла у Стону, ЗРВИ 35,
2005.
Београд 1996, стр. 175, 195).
*** Историја Црне Горе, Том 1, Титоград 1967.
*** Музеји света. (1973). Музеји Југославије, Београд.
*** Уметничка баштина Србије. (1984). Београд.
Babelon Ј. (1970). Античка нумизматика, Београд.
Богдановић Д. (1989). Факсимил Карејског типика са објашњењем,
Београд.
Вујовић Б. (2005). Историја сликарства, Београд.
Живковић Т. (2006). Портрети српских владара XI и XII века, Београд.
Кубах Е., Елбери Х. В. (1973). Каролиншка и Отонска уетност, Нови
Сад.
Манов Б. (1970). Историја мекедонског народа, књига прва, Београд.
Мошин В. (1966). Палеографски албум на јужнословенското кирилско
писмо, Скопје.
Петровић Р. (2001). Речник византијских крстова, Београд.
Петровић Р. (2004). Жупанице, краљице и царице на српском двору,
Београд.
Петровић Р. (2005). Ниш и Стон од 1018-1118. године. У: Зборник
радова Филозофског факултета број XXXV/2005, Косовска
Митровица.
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ
СРПСКЕ ВЛАДАРСКЕ ИНСИГНИЈЕ ОД X – XI ВЕКА

(Крстови и круне)
РЕЗИМЕ
Документација коју смо предложили састоји се од веома
значајног материјала који јасно одсликава време од X до почетка
XIII века на Балкану, и у српској држави. Ми смо овим радом
желели да покажемо колики је био значај две српске државе, оне
прве, са центром у Дукљи и Стону у X веку и друге у XII веку са
центром у Новом Пазару и граду Расу, која је била оријентисана на
своје духовно одредиште у манастиру Студеници и Светогорском
Хиландару. Моћна српска држава је већ од XII века, па све до свога
краја, у XV веку, била угаони камен и одбрамбени бедем Европе.
Јасно ослоњена на византијско и европско ткиво у своји
владарским инсигнијама, она није механички преузимала
поједине владарске инсигније и њихово значење тога доба. Она је у
домену уметности и свом начину живота показала добро
познавање живота својих суседа: Немаца, Угара и Византинаца,
идући све даље, она је њих увелико превазилазила, не само
војничким успесима, организацијом државе и цркве, већ и својим
разумевањем хришћанске догматске учености. Исклијала и
изникла из патристичког стабла Византијске цркве и државе,
Српска црква постаће будући стожер хришћанства. Ми смо
покушали да покажемо да је она била утемељена на папском
латинитету, али да се опијала и зачаравала грчком догматском
ученошћу. Али у свему сагледаном, увек је срце које је сасвим
другачије носило бога у себи, искључиво на српски начин, топло и
фамилијарно. Ми Срби, никада се нисмо плашили нашега бога,
Исуса Христа, јер је он део нашег предачког бића, он је и данас
наше дубоко духовно саосећање, он ће увек бити наша свакодневна
и будућа нада. Нама савременицима и нашим потомцима. Ми се
увек рађамо са Христом, као Христолики Срби, с њим умиремо и
духовно поново васкрсавамо. И како рече велики везир турског
царства, српског порекла, у XIX веку, када је у Цариграду предавао
кључеве новоослобођених српских градова, кнезу Михајлу: „Наш
српски корен је толико дубок да бескрајно сеже у прошлост и
немогуће га је искоренити, јер му је порекло толико старо да га
људски ум не може досегнути“.
RADMILO D. PETROVIĆ
Royal Hallmark
Serbian royal hallmark ( insignia) from X-XII century
is subject of this paper.
Sammery
We are trying to find usefull examples that can reconstruct the royal
hallmark of serbian rullers.
УДК: 929.5:75.052(497.11)“12/14“
ХОРИЗОНТАЛНЕ И ВЕРТИКАЛНЕ СЛИКЕ ЛОЗЕ

КАО ПРВИ РОДОСЛОВИ И УСПОСТАВЉАЊЕ
СВЕТОСТИ ВЛАДАРА НЕМАЊИНА КОЛЕНА
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА
АПСТРАКТ: У раду се прати развој хоризонталне и вертикалне

лозе колена великог жупана Стефана Немање и упозорава да су ови
сликани родослови старији од писаних. Истодобно се прати
успостављање светости српских владара и архиепископа Немањина
колена до остваривања светородности династије. Упозорава се на
губитак светородности лозе због једностарне одлуке краља Душана
да се крунише за цара и запажа да је због тога дошло до губитка
1
mitcentar@open.telekom.rs
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ 41
светости тако да је у сакрализацији коришћен образац владара
мученика.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: родослови, родословне слике, света лоза, Божија
благодат, васељенска симфонија, Стефан Немања
Родослови и генеалошке таблице владара и властеле су као

помоћна историјска грана врло популарни пре свега због
прегледности. Вођење родослова и прављење таблица ухва-
тило је маха од средњег века јер је то постала обавеза
владарских кућа и властеле. На основу родослова се дока-
зивало порекло и потврђивала права на владарски трон,
очување стечених титула и привилегија, а били су потребни и
због канона при склапању бракова. Тадашњи црквено-правни
канони за ступање у брак забрањивали су сродство до четвртог
колена. Због злоупотреба су настајали и лажни родослови
којима се остваривала незаконита претензија на престо или
привилегије.2
У време српске средњовековне државе нису постојали
родослови као ни књижевна врста која се бавила Стефаном
Немањом и његовим потомцима. Поменици српске цркве и
фреско слике српских владара претходе родословима и старији
су од њих. Најстарији српски поменик настао је између 1346. и
1354. године. (Благојевић М. 1981, стр. 527) Црквени поменици
се на неки начин могу користити као „кратки родослови“ који
бележе хронолошки и појединачно имена српских владара и
највише властеле.
2
Код нас су познати лажни родослови грофа Ђорђа Бранковића, (Новаковић
С. 1872, стр. 130-190; Руварац И. 1896) Петра Охмућевића (Динић М. 1966,
стр. 95-118) и барона Шметауа.
42 ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ
Хоризонталне и вертикалне слике лозе као први родослови...
Родословне податке налазимо и у свим житијима српских
владара и високог клира: Житије кнеза Владимира попа
Дукљанина (XII век); Житија Св. Симеона од Св. Саве (у
склопу Студеничког типика, 1208), Стефана Првовенчаног
(1216), Доментијана (1264); Житија Св. Саве од Доментијана
(1243. или 1254), Теодосија (1307–1310), непознатог студеничког
монаха и архиепископа Арсенија I; Животи краљева и
архиепископа српских од Данила II и његовог настављача
(Житија владара: краља Уроша I, краља Драгутина, краља
Милутина, Стефана Дечанског, краља Душана и Житије
краљице Јелене) (Житија архиепископа: Арсенија I, Јоаникија,
Јевстатија I и Данила II) (XIV век); Житије патријарха Јефрема
од Марка Пећког (XIV век); Житија кнеза Лазара од Данила III
и тројице непознатих аутора (XIV–XV век); Житије деспота
Стефана Лазаревића од Константина Филозофа (1433); Житије
Стефана Дечанског од Константина Цамблака (XV век) и
Житије деспота Стефана Бранковића од непознатог монаха
(крај XV века).
Од XII века код нас је почело писање и летописа и
родослова. Најстарији наш родопис је Летопис попа Дукља-
нина или Барски летопис, писан у XII (Lucii I. 1668;
Schwandtner J. G. 1748, стр. 486-509; Шишић Ф. 1928; Радојчић
Н. 1951; Мијушковић С. 1967; Банашевић Н. 1971; Perčić Е. 1999)
3
a преписан и редигован у XIII–XIV веку. До данас су
откривени следећи родослови Немањине лозе: Карловачки,
Загребачки, Пајсијев, Врхобрезнички, Константинов, Пејато-
3
Т. Живковић сматра да је Барски летопис груб фалсификат барског
архиепископа Ругера учињен по поруџбини хрватског бана Павла
Шубића да би тиме остварио аспирације на Босну и Рашку. Тиме је
учињен, оправдано или не, покушај потпуног обезвређивања Барског
летописа као извора. (Живковић Т. 2009)
вићев, Ћоровићев, Руварчев I, Руварчев II, Срећковићев,
Новаковићев, Хаџи-Јорданов, Пивски, Општи лист патри-
јаршије пећске, Софијски I, Софијски II, Реметски, Васићев,
Подгорички, Вукомановићев, Сеченички, Магарашевићев,
Хиландарски, Остојићев, Дорпатски, Рачански, Верковићев,
Јанков, Дечански, Никољски, Бранковићев и Троношки. Али,
први родослов Немањиних предака, иако скраћен, налази се
код Константина Филозофа у Житију деспота Стефана,
писаног 1433–1436. године.
Расправљајући о времену настанка и развоју старих
српских родослова Ђорђе Сп. Радојичић је закључио да је тај
развој текао на следећи начин: 1. родослов бана Твртка I
(између 1374. и 1377), 2. родослов деспота Стефана Лазаревића,
3. родослов деспота Ђурђа (1433–1446), 4. родослов сремских
Бранковића (1506–1509) и родослов Јакшића (1563–1584).
(Радојичић Сп. Ђ. 1948, стр. 36) Као потпуно нова књижевна
врста појавио се први српски родослов бана Твртка I
Котроманића тек 1374–1377. године. (Богдановић Д. 1982, стр.
141) Дијак из Полимља у првом делу приказује родослов
извесног Беле Уроша који је избегао у западно Захумље. Бела
Урош се оженио Аном, ћерком франачког краља, добивши два
сина Техомила и Чудомила. Локално становништво је назвало
Техомила попом, Чудомила епископом. Техомил је имао
четири сина. Завиду, Страцимира, Првослава и Стефана
Немању. Ту се родослов Беле Уроша прекида јер се не наводе
потомци Темомилових синова као и најмлађег Стефана
Немање за кога се не каже да је у питању рашки велики
жупан, али као да се тако подразумева. Потом се родослов
наставља са Стефаном Првовенчаним и његовим потомцима
међу којима је Јелисавета, ћерка српског краља Драгутина,
која је родила три сина: Стефана, босанског бана, Нинослава и
Владислава, од кога је бан Твртко. (Диздар М. 1990, стр. 112-113)
Најстарије податке о пореклу великог жупана Стефана
Немање, кнеза Лазара и деспота Стефана, пренео је Конста-
нтин Филозоф, тек 1433-1439. године.4 У Житију деспота
Стефана Лазаревића стоји да Немања води порекло од
Констанције, сестре првог хришћанског цара Константина
Великог и римског цара Ликинија, који су живели још у првој
половини IV века. (Филозоф К. 1989, стр. 81-82; Новаковић Р.
1999; Андрејић Ж. 2000, стр. 77-138; Андрејић Ж. 2009 а, стр. 131-
143) У новије време се у нашој науци сматра да је „маштовита
и невероватна генеалогија“ Стефана Немање у српским
житијима, родословима и летописима у вези са фалси-
фикованом генеалогијом византијског цара Василија I коју је
сачинио његов потомак, у модерној историјској науци
уважени историчар и писац, цар Константин VII Порфи-
рогенит. Константин је међу своје и претке Василија I,
незнатног и неписменог македонског провинцијалца, уврстио
у парћанску династију Арсакида као и династије Александра
Македонског и Константина Великог. Василијев отац био је
ожењен неком удовицом за коју се говорило, изгледа не без
основа, да је била у сродству са Константином Великим.
(Крсмановић Б., Радошевић Н. 2004, стр. 77-81)
Али, генеалогију – родослов Немање и великог кнеза
Лазара Филозоф започиње са „онима чија су дела вишег реда,
који анђеоски живот подражавају (монасима)“ а потом
наставља тврдњом да од ових монаха „потекоше и велики
Симеон (Немања) и Сава“.5 Произилази да су Немањини
4
Врло је чудно, али, никакве податке о пореклу свог оца, великог жупана
Стефана Немање, нису нам оставили ни његови синови архиепископ Сава
и краљ Стефан Немања Други – Првовенчани а ни Данило и Теодосије.
5
Цитирање делова из Житија деспота Стефана, које је написао Константин
Филозоф, око 1433–1439. године, вршићемо према преводу Гордане
претци после силаска са власти постајали монаси. Константин
Филозоф као да стоји пред неком сликаном лозом српских
владара која није довољно јасна и каже: „да отуда видимо ко су
и откуда су и којих су корена гране; и како је (грана) која
процвета у наше доба владала“. И пошто је укратко описао
први степен ове лозе, претке Симеона и Саве, а потом други
степен лозе потомака њихових, Филозоф каже: „Сада се треба
дотаћи трећег степена“, односно Лазара и његових потомака,
чиме се даје на знање да и Свети кнез и његов син припадају
овој лози: „...о овом божанственом мужу (деспоту Стефану),
који од почетка, из рода у род, чува своја обећања“. Стиче се
утисак као да је Константин Филозоф стајао пред Лозом
Јесејевом и композитном сликом Лозе Немањина колена са
кнезом Лазаром у улазној кули манастира Студенице (Ђурић
Ј. В. 1992, стр. 65-97) или, евентуално, пред композитном лозом
у Матеичу. (Мавродинова Н. 1948, стр. 203-213; Божилов И.
1985, стр. 451-459; Димитрова Е. 2003, стр. 181-190) Обе ове лозе
до нашег времена су доспеле у јако жалосном стању и нису
разумљиве. Имајући у виду даље описивање предака Немање
и кнеза Лазара чини се да ова Лоза није била довољно јасна ни
Филозофу. Или је у питању нека друга, тако обимна лоза, која
није доспела до нас као она царска Душанова, из Св.
Арханђела код Призрена.
Филозоф одмах каже да је: „(Деспот) сродник благочастивог
(и) равноапостолног цара Константина“ и пошто га препознаје
као првог хришћанског цара, Константина Великог, Филозоф
описује његово порекло и његове потомке. А затим, упозорава
да је цар Константин удао своју сестру Констанцију за свог
савладара Ликинија (Лицинија) који беше „далматински
Јовановић (Живот Стефана Лазаревића деспота српског, Београд 2007,

стр. 21–23.)
господин, родом Србин“. Ликиније са констанцијом „роди
сина Белу Уроша; а Бела Урош роди Тихомила, Тихомил роди
светог Симеона (Немању)...“. (Јовановић Г. 2007, стр. 23-24) Као
да се позива и на први део родослова краља Твртка I.
Помињање само Бела Уроша, Тихомила и Симеона Немање не
мора да значи да су они непосредни потомци и претци, већ да
је у питању набрајање личности главне вертикале неке
сложене династичке слике. Потом описује Немањине потомке
све до цара Уроша који „није имао деце и без потомства оста
лоза та“. Доиста је после 1365. године дошло до једне потпуно
нове ситуације у српској царевини. Успостављена је нека врста
триумвирата: цар Урош – краљ Вукашин – млади краљ Марко
који је наговештавао промену владарске династије Немањина
колена једном новом о чијем се претку и пореклу ништа не
говори. У повељама краља Вукашина не помињу се по имену
Св. Симеон и Сава а то се сматра почетком гашења њиховог
култа и губљења на политичкој важности.
Пошто је описао прву грану лозе Немањина колена, гране
краља Стефана Првовенчаног, Филозоф приступа описивању
друге гране, гране великог кнеза Вукана, кога нетачно назива
другим сином светога Симеона. Опис ове гране иде до
Милице, ћерке кнеза Вратка а „Она је била супруга великог
кнеза Лазара; родила је три сина: овога преславног деспота
6
Стефана, и Вука и Добровоја“. Дакле, описивање прве и друге
гране лозе Немањина колена показује нам јасно које је порекло
мајке деспота Стефана и износи податак да је родила три
сина, а не два. Остајемо потпуно зачуђени јер о пореклу кнеза
6
Осим старијих и млађих српских родослова и летописа Константина
Филозофа и његове родослове преузима у потпуности и Хронограф
тројадика о Србимна и Бугарима, прва половина XVI века. (Novaković S. 1878,
стр. 59.)
Лазара и његовој сестри Драгињи – Драгани не каже ништа
иако га је Филозоф, по свему судећи, морао знати. И Филозоф
је, дакле, дао скраћен родослов деспота Стефана. Шта је тиме
скривано: неко Лазарево ниско порекло, или нешто друго? Ако
се има у виду да је велики кнез Лазар, још 1373–1375. године,
примио „начелство српско“ на црквено-државном сабору у
Пећи, „засенио два цара, да би управо он продужио њихову
лозу“ и, да додамо, проглашеног српског краља Марка, не би се
рекло да је у питању прва претпоставка.
Михаљчић сматра да су средњовековни списатељи
прибегавали различитим исказима настојећи да „увере и себе
и савременике како светородна лоза није искорењена“ и тврди
да није могуће историјским чињеницама бранити мишљења
да је кнез Лазар једини наследник светородне династије.
(Михаљчић Р. 2001, стр. 71) Данас се и даље заступа став Љ.
Станојевића да се стари српски родослови појављују после
наводног изумирања главне гране Немањине династије, а
настанак првих родослова објашњен је тежњом босанског бана
Твртка да оправда претензије на српски престо и круну, пре
крунисања за краља Срба и Босне. Исто важи и за мишљење да
су родослови прерађени у првој половини XV века да би се
династија Немањина колена довела у везу са деспотом
Стефаном и деспотом Ђурђем: првобитни родослови су
проширени потомцима Немањиног сина Вукана тако да од
њега потиче кнегиња Милица. (Стојановић Љ. 1927, стр. 36-39,
54) Исто тако, усвојено је мишљење Ђ. Сп. Радојичића, да је
Руварчев родослов производ исте идеје при чему је успо-
стављена непосредна генеалошка веза између тзв. Немањића,
Лазаревића и Бранковића. Руварчев родослов је каракте-
ристичан и по томе што доноси податак да је кнез Лазар
ванбрачни син цара Стефана Душана. (Радојичић Сп. Ђ. 1948,
стр. 28) Односно, Лазар је незаконити наследник коме се
оспоравало право на врховну власт. Са таквом формулацијом о
пореклу из ванбрачне везе морао се борити и Стефан Дечански
пошто је био рођен у очевом ван „династичком“ браку. На
западу су га увек сматрали ванбрачним сином, рођеног у
морганатском браку. Преузевши власт после сабора у Дежеви
краљ Милутин је склопио нови „династички“ брак, а потом се
жени још пар пута. Међутим, пошто је Милутинова прва жена
била жива и у време склапања последњег „династичког“ брака
са Симонидом Палеолог, око 1300. године, то је све његове
бракове означавало незаконитим и нелегитимним према
византијском закону. Сва оспоравања нису сметала Стефану
Дечанском, да после свих препрека на које је наилазио,
наследи оца на власт а потом је легитимност синова Стефана
Дечанског била осигурана јер су оба његова брака била
„династичка“, са царским принцезама Бугарске и Византије.
Али, превиђа се да истицање Миличиног порекла од
Стефана Немање има за циљ легитимизовање деспота Ђурђа а
не већ покојног деспота Стефана. Као што је познато, деспот
Ђурђе је унук кнегиње Милице и кнеза Лазара преко њихове
кћери Маре. Руварчев родослов тврди и да су претци Вука,
сина севастократора Бранка, унука војводе Младена, кнез
7
Вукан, односно Стефан Немања. (Руварац И. 1898, стр. 1-9)
***
Израженију родословну слику приказују поворке Нема-
њића у оквиру свечаних ктиторских фреско ансамбала у
њиховим првим владарским задужбинама у Милешеви (1222–
1225), капели краља Радослава у Студеници (1230–1232),
Сопоћанима (1265), Градцу (1270), капели краља Драгутина у
7
Ми смо прихватили да је Руварчев родослов приближно тачан. (Андрејић
Ж. 1996, стр. 132; Исти, 2005, стр. 21, 63)
Ђурђевим Ступовима (после 1282), Ариљу (1296), Богородици
Љевишкој (1312–1314) и Богородичиној цркви у Карану (1339).
Хоризонтална лоза Немањина колена сликана је у форми
молитвене поворке на чијем зачељу се налазио један од њих
као ктитор. Таква лоза је у почетку приказивала три, а касније
до пет колена српске династије и то само бивших и тадашњих
владара. Свако даље нарастање поворке захтевало је драстично
ремећење фреско програма најниже зоне, што је примећено
већ у Ариљу, тако да је дошло до замене вертикалном
генеалошком сликом која је формирана по угледу на лозу
Јесејеву. Лоза Јесејева се и у претходном периоду најчешће
сликала у српским црквама у форми сложене, вертикалне
родословне схеме.
Из бедара, тела родоначелника династије, светог Симеона
Немање, ниче, извија се, грана, буја и олистава његова
„винова“ лоза слична Јесејевој. Немања је у свим лозама, за
разлику од уснулог и на бок лежећег Јесеја из чијег тела
вертикално израста стабло лозе, сликан у стојећем ставу и
подигнутих руку у адорацији чиме се наглашава његова
8
будност и активна улога. (Магловски Ј. 2001, стр. 107-108)
Изданке његове лозе представљају стојеће фигуре скоро свих
његових потомака. Изнад лозе је Христос, који благосиља и по
анђелима шаље владару стему и лор, најзначајније инсигније.
Тако монументална лоза Немањина истиче непрекидност
владавине и светородност владара династије, предводитеља и
Вожда српског хришћанског народа – „Новог Израиља“.
Приказивање родоначелника владарске лозе из чијих
бедара се извијају винова лоза и њени ластари није особеност
8
У поменутом раду, нажалост, није примећено да је оваква представа Јесеја
потпуно аналогна старијим у којима дрво израста, као фалус, из стомака
божанства.
српске уметности и књижевности. Идеја о светородној лози
налази се врло рано на Истоку у Житију св. Саве Јерусалимског
које је написао Кирил Скитопољски у VI веку: „Почињемо да
тражимо одакле треба, а треба тражити изданак од корена, па
ћемо наћи и узбрати грозд – не са трња него са лозе“. (Бојовић
Б, 1999, стр. 124-125) Јован Ставракије, ђакон и хартофилакс
солунске цркве Св. Димитрија, у Чудима св. Димитрија
Солунског каже за Самуила „А из бедра му се роди дете по
имену Радомир“. (Византијски извори за историју народа
Југославије III, 1966, стр. 47) Овај детаљ показује да се српска
монументална лоза стварала према књижевној и сликарској
матрици рано успостављеној у Византији. У прилог овом ставу
су и закључци Драгана Војводића који сматра да је потпуно
јасан утицај византијске идеологије и иконографске баштине
византијског двора у мотивима божанске инвеституре, која
наглашава царску природу вертикалне лозе. (Војводић Д. 2007,
стр. 302) Не искључује се могућност да је Лоза Немањића
„аутентична иконографска творевина осмишљена у Србији“
(Исто, стр. 308) и упућује на већ постојећи став (Бојовић Б.
1999, стр. 198) да је „старањем“ Данила „настала и ликовна
представа светородне лозе“.
Први наш развијен родослов владара насликан је на захтев
краља Милутина у припрати Грачанице (1319–1321), а потом у
Пећкој патријаршији (око 1333), Дечанима (1349) и Матеичу
(1348–1352) (комбинована лоза Комнена, Асена и Немањића
/Мавродинов Н. 1948, стр. 203–213; Божилов И. 1985, стр. 451–
459; Димитрова Е. 2002, стр. 214–221; Димитрова Е. 2003, стр.
181–190/) и у улазној кули манастира Студенице (1420-1439).
Ово су једини транспарентно истакнути званични родослови
владара Немањина колена: Милутина (Грачаница), Стефана
Дечанског и Душана (Св. Апостоли у Пећкој патријаршији и
Дечани), цар Душан, царица Јелена и цар Урош (Матеич) и
деспот Стефан или деспот Ђурђе (улазна кула Студенице).
Пошто је увећан број личности из Лозе Немањина колена оне
од мањег значаја представљене су у попрсјима. У Матеичу се
све личности, без обзира на значај, приказују као полуфигуре.
Поменуте вертикалне лозе светих Немањића су развијеног
типа и представљају родослове у слици и речи.
Вертикална лоза Немањина колена није бележила детаље
унутардинастичких и политичких превирања већ искључиво
вертикалу која се уздиже на основу достизања врховне власти
– која најчешће није била стечена на основу примогенитуре.
Уочено је да су на плану политике биле врло ангажоване Лозе
у Грачаници и Дечанима и да такав случај није у Пећи, јер је
тамошња фреска настала под директним утицајем Цркве.
Сматра се да су само идеолошко-политичка становишта
условила измене у Лозама Немањиних наследника у Матеичу
и кули Студенице и да је дошло до померања тежишта са
унутардинастичких питања на план међудинастичких односа
владара Србије, Византије и Бугарске. Приказивање царских
предака славних династија требало је да искаже идеју о
империјалним претензијама цара Душана на византијско и
бугарско наслеђе. Изостали су, међутим, коментари о засно-
ваности њихових и Душанових лоза на могуће родбинске везе.
(Димитрова Е. 2003, стр. 188) Уздизање на царство и амбиције
српског владара у складу с тим доводе до надрастања чисто
династичког програма и до стварања проширене родовске и
етничке основе, све ради легалитета и универзализма младог
царства. Ради остваривања тог циља позивали су се, на
стварно или нестварно сродство са старим династијама.
(Војводић Д. 2007, стр. 305-306) При томе, није се улазило у
продубљивање питања конкретних међудинастичких и родби-
нских односа, премештања вертикале лозе на бочне гране и
слично.
У време цара Уроша, а поготову после његове смрти, 1371.
године, код високе српске властеле и потоњих владара из
бочних грана лозе Немањина колена појављују се поворке
родословног карактера као оне првих Немањића: кнеза
Паскача у Псачи (1365–1371), деспота Иваниша и Дејана у
Богородичиној цркви манастира Велуће (1370), кнеза Лазара у
Раваници (1386) и деспота Стефана у Љубостињи (1410). После
тога је уследило формирање развијених вертикалних родо-
словних лоза кнеза Лазара и деспота Стефана (по свему и
деспота Ђурђа Бранковића) и наставак лозе Немањина колена:
улазна кула утврђења манастира Студенице, прва половина
XV века (јединствена лоза Немањића, Лазаревића и Бранко-
вића /Ђурић Ј. В. 1992, стр. 65–79/) и Ораховици у Славонији
(1594) (јединствена лоза Немањића која се завршава кнезом
Лазаром, Милицом и деспотом Стефаном). (Грујић Р. 1939, стр.
27–33)
Династије суседних православних земаља нису сликале
своје вертикалне, развијене лозе, а поготову не светородне, у
црквеним задужбинама као што су то чинили Немањићи од
краља Милутина почетком XIV века. Ова ситуација се у овим
земљама тумачила одсуством изградње или присуства култа
владара. У складу са врло развијеним култом владара скоро
сви чланови династије Немањина колена добили су свој култ а
Симеон Немања и Сава су постали заштитници српске
државе. Врло блиски Немањићима у том погледу били су само
француски владари. Насупрот стоје владари Хрватске, Босне и
Зете. Само се код босанског краља Твртка II појавила тежња за
успостављање култа. У једној повељи Твртко II каже да је син и
наследник „од светог корена“. (Павловић Л. 1965, стр. 255) Али,
„свети корен“ на који се позива Твртко II креће из бочне гране
Немањине лозе.
Свечане генеалошке слике владара у Византији изгледа да
нису биле популарне. Светозар Радојчић сматра да само лоза у
Матеичу, која је везана за генеалогију византијских и буга-
рских царева, упућује на то да су и у Византији и Бугарској
познавали породичне генеалошке слике. (Радојчић С. 1934, стр.
42) Али, нема доказа да је монументална лоза као српска
династичка слика имала за узор аналогну слику лозе
византијских владара.
Радојчић исказује чуђење што се на Западу није очувала
ниједна старија владарска генеалошка фреско слика сма-
трајући, ваљда, да су такве фреске постојале. У илуминираним
текстовима се истиче упрошћена генеaлoшка слика родослова
немачког и римског цара Фридриха у Chronica regia Colo-
niensis, из XIII века (Enciclopedia Italiana, II, стр. 169) или
властеле Бургоње у Vrelant ou Vreylant, 1421–1504. године.
(Wenzler C. 1997, стр. 64) Прва појава сликане генеалогије
владара на Западу је тек из средине XVI века, у техници
гоблена. Има података да су постојале генеалошке зидне слике
Хабзбурговаца по градовима у време цара Максимилијана
(1493–1519). У западноевропским књигама каснијег времена, из
XV и XVI века, честе су појаве породичних генеалогија у виду
родословног стабла какво је Лудвига Виртембершког, из 1585.
године. (Enciclopedia Italiana, II, 1949, стр. 170) Међутим, све ове
генеалогије немају никакве стилске а поготову хронолошке
аналогије са великим свечаним вертикалним лозама Нема-
њића. (Радојчић С. 1934, стр. 42)
Идејно и по форми свечане вертикалне српске лозе имају
узор, како је поменуто, у пресветој Лози Јесејевој. За слику
Лозе Јесејеве се сматра да је у византијску уметност пренета са
Запада имајући у виду њену појаву још у XI веку у
минијатурном сликарству, таписерији и витражу као и њену
велику популарност. Из Јесејевог стомака израста снажни
чокот винове лозе. (Enciclopedia Italiana, II, 1949, стр. Таб.
XXXIII) Лоза Јесејева је била у XIII и XIV веку врло чест украс и
у западним псалтирима. Узор по коме је створена иконо-
графска схема Лозе Јесејеве, као и Лозе Немањића, остао је
нерасветљен, тако да постоји могућност да је српска иконо-
графска схема аутохтона појава иако се уочава да је Христова
генеалогија у Дечанима слична рељефу на порталу у Орвијету
Лоренца Маитанија, из истог периода. На основу овог примера
С. Радојчић је закључио да је компликованија композиција
српских лоза позајмљена са Запада а да би се источно порекло
лозе у Сопоћанима, Ариљу и Дечанима могло бранити ако би
се доказало да је Лоренцо Маитани копирао неку лозу са
византијског простора с обзиром на то што су сликари
Тречента били под утицајем византијског сликарства. (Радо-
јчић С. 1934, стр. 41-42)
Међутим, тврдња да је Лоза Јесејева са Запада доспела на
византијски културни простор по свему судећи није тачна, јер
се ова тема самостално развија и на Истоку у XII–XIV веку.
(Milanović V. 1989, стр. 48–60) Стабло јеврејских царева
представљено је мозаички у цркви Христовог Рођења у
Витлејему, 1169. године. (Марјановић-Душанић С. 1997, стр.
113) Познате су византијске Лозе Јесејеве из Тарсоса, Озаане у
Грузији, Касторије, Св. Софије у Трапезунту, Манастира Св.
апостолима у Солуну и Богородице Перивлепти у Цариграду.
Византијске Лозе Јесејеве не показују једнообразност тако да
су јасно уочена два основна типа у три варијанте: једноставан
тип у форми дрвета, једноставан у форми лозе и сложен у
варијанти лозе. Према С. Радојчићу, на истоку постоје два
типа мотива Лозе Јесејеве. Старији тип карактерише ред
попрсја у медаљонима попут лозе у Матеичу и цркви Св.
Петра и Павла у Великом Трнову. Други тип, компликованији
и сродан италијанским и француским лозама Јесејевим,
налази се у Студеници, (Ђурић Ј. В. 1974, стр. 32, 193 /датовање
1234-1235. године/; Кашанин М., Чанак-Медић М., Максимовић
Ј., Тодић Б. 1986, стр. 177-179; Ђурић Ј. В. 1992, стр. 65-97
/датовање у другу половину XIV века/) Жичи, (Петковић В.
1912, стр. 78; Кашанин М., Бошковић Ђ., Мијовић П. 1969, стр.
198-199; Прерадовић Д. 2006, стр. 40) Сопоћанима, (Ђурић Ј. В.
1963, стр. 45, 132; Живковић Б. 1984, стр. 12) Морачи, (Петковић
С. 1986, стр. 46-48, цртеж 16)9 Ариљу, (Живковић Б. 1971, стр. 45)
Богородици Љевишкој (Панић Д., Бабић Г. 1975, стр. 66-68, 75-
76, 130, цртеж 130; Живковић Б. 1991, стр. 80-81) и Дечанима
(Димитрова Е. 2002, стр. 205-214; Иста, 2003, стр. 181-190) у
Србији, Св. Марку у Венецији, у Св. апостолима у Солуну и
Богородици Перивлепти у Цариграду. (Milanović V. 1989, стр.
48-60) Очигледно је да у Србији постоје оба ова типа лозе.
Укључивање винове лозе у свете генеалошке слике није
случајна када се има у виду предисторија развоја њене
симболике и значења у прехришћанском а, поготову, ранохри-
шћанском периоду. Винова лоза (Chevalier J., Gherbrant A. 1987,
стр. 359–369) као хришћански симбол надовезује се на значења
старог света. Сматрана је за свето и божанско дрво а вино од
ње за пиће богова. Вероватно је да су стара предања
поистовећивала рајско дрво живота са лозом као позитивним
знаменом. Главна симболика лозе једначи је са Израелом као
Божјим поседом. Један од главних украса у храму у Јеруса-
лиму била је винова лоза од злата. (Grejvz R. 2004, стр. 179)
Христос је прогласио да је он прави калем и да људи могу
тврдити да су Божја лоза само ако пребивају у њему, док су, у
противном, изданак који вреди једино бацити у ватру (Јован,
9
Лоза у Морачи је обновљена 1574. године према живопису из XIII века.
(Томић О. 1990, стр. 117-118.)
15, 1). У параболи о виноградарима убојицама лоза означава
Божје краљевство које је најпре поверено Израелцима а потом
ће прећи и другима (Матеј 21, 28–46). Бог је виноградар који од
свога сина захтева да обиђе његов виноград (Марко, 12, 6), а
када се жртвовао уместо Израела Христос је упоређен са лозом
будући да је његова крв вино Новог завета. На почетку новог
циклуса Ноје је први засадио лозу добра. Најзад, лоза је
симбол православне вере, „лоза вере“, а виноград се упоређује
са црквом.
Вино (Chevalier J., Gherbrant A. 1987, стр. 746–747) је за људе
старог света било симбол крви која се сматрала преби-
валиштем душе и живота и према томе напитак живота и
бесмртности. У античкој Грчкој вино је било супститут крви
бога Диониса, самим тим бесмртности и спознаје. У Библи-
јском предању вино је симбол радости (Псалми, 104, 15) и свих
дарова које Бог даје људима. Али, вино као изазивач пијанства
је и симбол залуђености којим Бог кажњава неверне, побуњене
појединце и народе (Јеремија, 25 – 15, 27). Христос на Тајној –
Последњој вечери ствара нову симболику вина: „Ово је крв
моја, крв савеза“ (Марко, 14, 24). Током литургије, тајном евха-
ристије вино се претвара у крв Христову. Сакрална уметност
антике инспирисана дионизијским култом, и под њеним
утицајем ранохришћанска, користи велики број различитих
мотива у везим с лозом, бербом грожђа и вином, чиме се
документује њихова јасна симболика бесмртности.
Даља значења вина у вези су са крвљу (Chevalier J., Ghe-
rbrant A. 1987, стр. 327) која симболизује све што је повезано с
ватром, топлином и животом и сунцем. Крв се тако повезује са
свиме што је лепо, племенито и узвишено, са животном и
телесном топлином. Насупрот крви је светлост која је у вези са
духом. Према старом халдејском веровању сматра се да је
божанска крв, помешана са земљом, даровала живот бићима.
Христова крв (Biderman H. 2004, стр. 187) у хришћанској
теогонији има централно место као једна од евхаристијских
светих тајни (тело и крв – хлеб и вино) при чему крв
помешана са водом симболично представља цркву. Црква
спојена нераскидиво водом верника сједињује се у Христу.
Верници бивају прожети прочишћавајућом и спасоносном
снагом крви Спаситељеве.
На основу почетне идеје, у више цркава на Светој Гори,
Цариграду и у Србији, крајем XIII и у првој половини XIV
века, сликана је специфична генеалогија Исуса Христа у
форми хоризонталне слике. У Сопоћанима (око 1265), Бого-
родици Перивлепти у Охриду (1295), Богородичиној цркви у
Протату на Атосу (око 1300), Богородици Љевишкој у
Призрену (1308–1312), Краљевој цркви у Студеници (1314),
Грачаници (1318–1321), Христа Хоре – Кахрије џамији, Килисе
џамији у Цариграду (1315–1321) и припрати Хиландара (1321).
Обично се приказује делимичан родослов телесних Христових
предака „Ово је племе Адамово“ (1 Мој. 5, 1), а најважији су, на
челу царева, цар Давид и на челу патријарха, Аврам – отац
народа. Христос је, пре свих, Аврамов телесни потомак и
потомак оца народа (Мојсије 17, 5). Аврам је уз то и отац вере,
симбол верности и човек послушан Богу. Христов родослов
јеванђелиста Матеј износи по нисходећој, а јеванђелиста Лука
по усходећој линији.
О христовом оваплоћењу пишу апостоли и свети оци:
„Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу“ (1 Тим, 3, 16).
У личности Исуса Христа испунила су се сва старозаветна
пророштва и праслике о Месији. Родослов Христов и цео Нови
завет сведоче да је Он Месија, Син Божји, оваплоћени Бог и
Богочовек. Син Аврама, родоначелника изабраног народа, „оца
Израиља“ (Ис. 51, 2; Мт. 3, 9), кога је Бог ради очувања праве
вере издвојио из свег рода људског и обећао му да ће се „у
њему благословити сви народи на земљи“ (1 Мој. 18, 18; 12, 3;
23, 18). Исто обећање Бог је поновио Исаку и Јакову (1 Мој. 26,
4), а то значи да се неће преко њих благословити сви народи
на земљи, већ у њиховом потомку – Месији. Пре благосиљања
својих синова Јаков је рекао: „Скупите се да вам јавим шта ће
вам бити до пошљета“. (1 Мој. 49, 1) Предсказао је будућност
својим синовима и њиховим потомцима до доласка Месије.
(Радовановић Ј. 2008, стр. 75–87) Заправо, владарска лоза
јеврејских царева уједињује Стари и Нови завет и успоставља
везу између власти и светости.
И Лози Јесејевој, заправо, сврха је да прикаже родослов
Исуса Христа, а њено порекло се налази у тексту књиге
пророка Исаије: „Исклијаће младица из пања Јесејева, изданак
ће избити из његова корена“. (Исаија 11, 1–3; Матија 1, 1–17)
Лоза Јесејева постаје симбол Богородице, за коју византијски
песници кажу да је „грана од корена Јесејева а цвет њен
Христос“. Богородица се тако прославља и као „жезал од
корена Јесејева“ а Христ као „цвет његов“. На самом темену се
увек налази насликано, као круна пресвете лозе Јесејеве,
велико попрсје Христа у мандрлори. Такав је случај и са свим
лозама Немањића који од Христа и своје заштитнице
Богородице добијају власт.
Предања и пророчанства о настанку нове хришћанске
владарске лозе често су преплетена са претхришћанским
знамењем дрвета живота. Пророчанство о доласку на власт
византијског цара Василија I, оснивача Македонске династије,
говори да је једног дана, док су његови родитељи радили, а он
заспао на њиви, долетео орао и заклонио га сенком својих
великих крила. Прво знамење пре овога био је сан његове
мајке. Василијева мајка је у сну видела како из њене утробе
израста огромно златно дрво пуно златног цвећа и воћа, а
потом јој се у сну јавио Св. Илија Тезбит у виду високог старца
беле браде из чијих је уста лизао пламен и предсказао
изузетну будућност њеном сину. (Дил Ш. 1991, стр. 122–123) И
када Св. Сава евоцира речи свога оца, великог жупана Стефана
Немање при предаји престола сину, Стефану Немањи
Првовенчаном, користи готово исту фразу о дрвету које
израста из тела родитеља: „Овога имајте уместо мене, добри
корен који је изашао из моје утробе“.
Још у раном преисторијском времену, када је божанство
замишљано као тајанствена сила у природи, људи су сматрали
да је боравило у дрвећу, не у било какавом већ у оном с
натприродним особинама.10 Тако се раширило веровање у
постојање дрвета живота које је стајало у средишту раја
(Постање 3, 22). У овом типу легенди с дрветом живота, као
прастарим фаличним симболом, алудира се на израстање и
успостављање новог родоначелника и династије из мајчине
или очеве утробе.11 Стабло се сматра митским претком,
претком који се изједначава и са месецом. Један од најпо-
знатијих снова о стаблу је сан цара Навукодоносара:
10
Наши преци су сматрали да су људи настали од дрвећа и у њима су
видели људска бића. (Павловић Л. 1965, стр. 308)
11
У нашим народним приповеткама типа „гоњене жене“, у којима се
приповеда да су из убијене царичине деце изникли борови, или оне у
којима се човек упоређује са бором и неке где се бор приказује као
седиште змаја, виле и божанства. Осим тога, дрво бора се сматра
божанством. (Чајкановић В. 1994, стр. 34–35) Бор код свих народа
представља бесмртност душе и вечност. Бор се у старогрчком културном
кругу, коме су припадали и наши простори, повезивао са богом
Дионисом, Атисом и богињом плодности Кибелом. Бор је симболизовао
тело мртвог и васкрслог Бога и божанског претка. (Chevalier J., Gheerbrant
A. 1987, стр. 59)
„Погледам, кад ево једно стабло усред земље врло велико.
Стабло порасте, постаде снажно, висина му досеже небо...“.
Овај сан пророк Данило тумачи на следећи начин: „Стабло
које си видео... то си ти, о краљу...“. (Šulek B. 1878, стр. 628, 156,
158) Још значајнија симболика стабла се проширила у време
хришћанства преко Исаијиног текста о Јишају. Јишајево
стабло означава Девицу Марију, нову Еву, која је Христа и све
хришћанске народе зачела по божјој милости. Стабло расте из
пупка – стомака и уста Јишајевих и има гране на којима су
краљеви Јудеје, христови преци. Јишајево стабло је један од
најомиљенијих мотива цистерцитског католичког реда који
исказује велику оданост Богородици. Пророчка визија о рађа-
њу владара се исказује: „Ево, зачеће ће девица и родити
сина...“ чиме се метафорично алудира на владарску лозу.
(Исто, стр. 630)
У средњем веку се мотив дрвета живота из палеохри-
шћанске уметности сјединио са генеалогијом старозаветног
првосвештеника Јесеја. Из уста, из груди или стомака Јесејевог
израста дрво пуно лишћа, цветова и плодова из чијих грана
излазе краљеви Јудеје, праоци Христови.
Представа Христа и вишњих сила над акантусовом лозом
српских династа означава их као богом изабране. Још у
Старом завету земаљска власт владара доводи се у везу с
Богом, схватањем да Бог врши избор краља као посредника
између народа и себе, при чему га божји дух испуњава и
покреће на велике подухвате. У средњем веку се у дворској и
црквеној олигархији ствара икона непобедивог владара коме
сам Бог даје моћ посредника између неба и хришћанске
екумене.
Од првих светих владара Немањина колена и првих
поглавара српске цркве, од Стефана Немање I, Стефана
Немање II Првовенчаног и св. Саве, односно св. Симеона
Мироточивог и св. Симона краља, у њиховим задужбинама,
где се још увек није идејно и сликарски уобличила развијена
вертикална генеалошка слика у виду лозе, у Жичи, Морачи,
Сопоћанима, Морачи и Богородици Љевишкој, изнад или у
близини ктиторских поворки слика се Лоза Јесејева, као
алегорија о успостављању свете лозе на српски трон. Та веза је
још уочљивија у Дечанима, Матеичу и кули Студенице. Лоза
Јесејева у Дечанима се налази на западном зиду наоса, а лоза
Немањића на полеђини истог зида у припрати. У Матеичу су
две лозе размештене као пандани на западном зиду цркве, а у
пролазу куле Студенице једна наспрам друге.
Преко светих владара државе и цркве успоставила се
свеукупна светост крви Немањина колена. Сматра се да је код
Срба прва појава светих владара у вези са св. Симеоном
Немањом, иако у то време долази до опадања сакрализације
нових светих на Истоку и до усложњавања поступка
канонизације, а нови, малобројни свеци потичу из друштвене
елите. Када је у питању сакрализација Симеона Немање
примењен је архаични модел одрицања од круне ради
духовног живота. Пре ове појаве у Србији, у Угарској, од 1083.
године, присутно је везивање наследности и светости.
(Марјановић-Душанић С. 2007, стр. 79–80) Имајући у виду
време и почетак ове праксе у Угарској, ваља приметити да је у
Србији тада на власти лоза жупана Вукана, његовог сина
Уроша I и његових потомака, и да је било у току снажно
политичко повезивање са Угарском као и орођавање две
владарске куће.
Али први српски свети владар био је Јован Владимир чија
је светост заснована на раном типу добровољног жртвовања
кнезова мученика св. Бориса и Гљеба: „Боље да ја један
страдам него толико других људи“. Изговоривши сличне речи:
„Боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас...“ на исти
начин пострадао је Јован Владимир. (Бојовић Б. 1999, стр. 267–
268) Имајући у виду култ Јована Владимира и идеологију
светог краљевства која је постојала на Западу, поставило се
питање о коренима култа великог жупана Стефана Немање –
Св. Симеона. Одређени утицај традиције култа св. Јована
Владимира на успостављање новог владарског култа никако се
не може одбацити, али ако се има у виду искључиво одсуство
узурпације престола од стране претендента који није
краљевски потомак, аутократски карактер власти, саветодавна
улога црквено-државног сабора и сакрализација владара уз
одобрење Српске цркве „више упућује на појам владара-
монарха западног типа“. (Исто, стр. 332–333) Заправо, на модел
сакрализације који је уочљив у Угарској још од канонизације
светих Стефана и Ладислава.
Позивање на старозаветне владаре практикује велики
жупан Немања у Хиландарској повељи (Соловјев А. 1925, стр.
68): „као што благослови Исак Јакова... сваким благословом“
позивајући се на „Прву књигу Мојсијеву“, када бог Јахве даје
Јакову име Израиљ и обећава да ће га учинити оцем народа: „
... цареви ће изаћи из бедара твојих“. Развијенија метафора
употребљава се у Похвали св. Симеону: „Радуј се цвете небесног
вртограда! Радуј се умни граде отачаства својега! Радуј се лозо
доброплодна, која нам истиче весеље! Радуј се грозде сазрели.“
И код Доментијана: „Подобниче боговидног Јакова, из тебе ће
прорасти други Израиљ... и паства твоја Богом узраставши
назваће се изабрање Божје...“ Приповедање о Јакову и Јосифу
се на више начина преклапа са животима родоначелника
Немање и његових потомака, поготову у чину благосиљања
потомака када млађи син добија првенство.
За родоначелника, великог жупана Стефана Немању,
Доментијан каже: „од великих велики, од славних славан и од
доброг корена красан цвет... изиђе из бедара оних који су
господовали српском земљом. Међу свом својом браћом по
рођењу најмањи...“. (Мирковић Л. 1938, стр. 223) И у
Хиландарској повељи се Немање позивају на дарове „нашим
прадедовима и нашим дедовима овладати овом српском
земљом“. „Доментијан сасвим јасно каже да је Стефан Немања
– св. Симеон Мироточиви – потомак ранијих српских владара
и да је од њихове лозе: „изиђе из бедара оних“. Успостављање
династије Немањина колена се посведочује тек после смрти
новог родоначелника и његовог посвећивања при чему се
врши легитимисање предводничке Немањине улоге у процесу
стварања српског Израиља. Свети Сава у Служби св. Симеону
пише: „Као многоплодна лоза / грозд процвета, оче Симеоне.“,
а у сцени Немањине предаје власти сину Немањи II, у
Животопису св. Симеона каже: „Овога имајте уместо мене,
добри корен који је изашао из моје утробе...“. (Сава Св. 1970,
стр. 17) У Житију светог Симеона, насталог, највероватније,
1208. године, Сава га назива само блаженим и преблаженим, а
његов живот описује само као монаха и ктитора манастира
Студенице. Према Доментијану, прва Служба светом
Симеону, коју је написао Сава одржана је у Хиландару 3.
фебруара 1202. године на дан Св. Симеона Богопримца.
Доментијан каже да „Сви светогорски монаси видеше чудеса...
записаше овога у ред светих и преподобних отаца, још и
чудотворца и поклонише му се као и свим светим и
служише... установише празник Симеону Новом Мироточцу и
прибројаше га Симеону Богопримцу, који има култ истог
дана. После одредише нашег кир Саву да му напише канон и
стихире и чудотворења његова“.
Посвећење Симеона Немање је у то време могло бити
извршено само одлуком охридског архиепископа и
цариградског патријарха. Произилази да у периоду 1202–1208.
године није извршена канонизација Симеона Немање. Сава је
мироточиве мошти Симеона Немање, на позив и молбу своје
браће, Вукана и Стефана Немање Другог, пренео у манастир
Студеницу, 1208. или 1209. године. Велики жупан Стефан
Немања Други пише Житије Симеона Немање, 1216. године.
Уследило је слање легата папе Хонорија III у Србију који је
септембра 1217. године крунисао Немању Другог за краља.
Исте године, смишљено и уз припрему, Сава напушта
Студеницу и одлази у Хиландар, а потом у Никеју где добија
аутокефалност српске цркве, 1219. године. Преко Свете Горе и
Солуна враћа се у Србију где је у Жичи, на дан Христа Спаса –
Спасовдан, на дан храмовне славе, 20. маја/2. јуна 1221. године,
прогласио епископије и рукоположио епископе. Сава одлази у
Никеју где је рукоположен за првог српског архиепископа, на
Васкрс, 29. марта 1220. године. (Живојиновић М. 1977, стр. 68;
Андрејић Ж. 2009, стр. 55) Чини се да су тек тада настали сви
услови да српска црква изврши канонизацију Симеона
Мироточца, уз сагласност византијског патријарха са
седиштем у Никеји.
Увођењем српског рода у крило православне цркве од
стране Стефана Немање и заснивањем његовог култа створен
је узоран образац: владар – монах – светац. Тако је Стефан
Немања – свети Симеон Мироточац постао почетак и корен
спасења српског племена. Из старог „доброг корена и бедра“
изникао је поново свети ластар вере, а династија Немањина
колена је остварила право на светородност. Одмах затим,
могло је уследити посвећивање Немањине супруге и мајке,
Ане Комнен Арпад Мономах, монахиње Анастасије, која је
умрла 21. јуна 1200. године.
Пред смрт, 24. септембра 1228. године, краља Стефана
Немању II Првовенчаног под именом Симон замонашио је
архиепископ Сава I. Сахрањен је у Студеници а када је, како
каже Доментијан, по повратку са првог пута у Палестину, на
годишњици смрти, 24. септембра 1229. године, архиепископ
Сава обавио литургију и помен, отворио је гробницу. У њој су
пронађене Симонове целе мошти и потом пренете у Жичу.
Теодосије назива Симона свети краљ, 1307–1310. године. Био је
то први свети краљ ново успостављене династије.12 Већ краљ
Немања Урош I назива свог оца „свети краљ Стефан“.
Пред свој други пут у Јерусалим и Свету Земљу, у фебруару
1235. године, архиепископ Сава је изабрао „својим светим
прозрењем“ за свог наследника Арсенија Сремца, свог
сестрића по оцу, на Божић, 22. децембра 1234. године.
(Андрејић Ж. 2008 а, стр. 73; Исти, 2008 б, стр. 80) У Јерусалиму,
на Васкрс, 8. априла 1235. године, у цркви Васкрсења – Светог
Гроба, јерусалимски патријарх Атанасије је почаствовао и
„пророковао“ - прогласио Саву за патријарха Бугара и Срба.
Признали су га потом патријарх александријски Григорије,
патријарх антиохијски Симеон и, прећутно, патријарх
никејски Герман II. Патријарх Сава се преко Цариграда и
Никеје упутио ка Светој Гори и Србији. У Цариграду, којим су
владали Латини, добио је сугестије да се упути у бугарску
престоницу Трново. Ту је на Богојављање, 6. јануара 1236.
године, прогласио и освештао Јована Асена II за бугарског
цара. Доментијан и Теодосије кажу да је Сава I умро „у први
12
Не можемо се сложити са ставом Л. Павловића, који је на основу податка
патријарха Пајсија, прихватио да је Стефан Немања Првовенчани
канонизован тек 1629. године (Павловић Л. Смедерево 1965.) Мора се узети
у обзир могућност да је сакрализација Стефана Првовенчаног извршена
под утицајем култа угарских светих краљева (Бојовић Б. 1999, стр. 328).
сат када је свањавало на Васкрсну Недељу“, а то значи на
Васкрс, 30. марта 1236. године. (Исто, стр. 74–85, 89; Исто, стр.
82–91) Међутим, сматра се да је умро следеће недеље по
Богојављању, „вероватно“ 14. јануара. (Милеуснић С. 1989, стр.
48) Сахрањен је у трновску царску цркву Четрдесет мученика
одакле је пренет и положен у манастир Милешево, 6. маја 1240.
године. (Андрејић Ж. 2008 а, стр. 87; Исти, 2008 б, стр. 89–90)
Прво кратко Пролошко житије светог Саве написао је
архиепископ Арсеније, а потом је Велико житије написао
хиландарски монах Доментијан, 1243. или 1254. године. Био је
то први свети оснивач српске цркве. Потпуна светост корена
лозе Немањина колена и првих изданака, светост изабраног
српског рода и цркве, била је коначно успостављена.13 Већ
13
Први српски свети владар био је зетски краљ Јован Владимир (4. јун / 22.
мај). А, осим Стефана Немање I, његове друге супруге Ане, његових
синова: Стефана Немање II Првовенчаног краља и првог српског
архиепископа и патријарха Саве I, из ове династије за светце су
проглашени следећи црквени прелати, владари и монаси: Вука, најстарија
кћи Немањина, као преподобна Јефимија (?); светитељ архиепископ
Арсеније I Сремац (10. новембар / 28. октобар); свети краљ Стефан
Владислав I (7. октобар / 24. септембар); свети кнез Стефан Урошиц (24. /
11. новембар); преподобни Давид – кнез Димитрије (7. октобар / 24.
септембар); света краљица Јелена (Анжујска) (12. новембар / 30. октобар);
архиепископ Сава II светитељ (21. / 8. фебруар); преподобни Теоктист –
краљ Драгутин (12. октобар / 29. септембар); свети краљ Милутин (12.
новембар / 30. октобар); свети краљ Стефан Урош III Дечански (24. / 11.
новембар); преподобна Јелена Дечанска (3. јун / 21. мај); архиепископ
Никодим I светитељ (24. / 11. мај); свети цар Стефан Немања VII Урош V
(15. / 2. децембар); свети великомученик Лазар кнез (28 / 15. јун);
преподобна Јефросинија, Јевгенија – кнегиња Милица (1. август / 19. јул);
преподобни Јоасаф српски Метеорита (3. мај / 20. април); свети деспот
Стефан Лазаревић (1. август / 19. јул); свети деспот Стефан Слепи
Бранковић (22. / 9. октобар); преподобна Ангелина деспотица (12. август /
30. јул, 23. / 10. децембар); архиепископ Максим светитељ – деспот Ђорђе
Бранковић (31. / 18. јануар); митрополит ердељски Сава II Бранковић (7.
тада, кроз старозаветни мотив Јесејеве лозе, успостављена је
метафора лозе и свете династије Немањина колена. Појам
светородне лозе и светог изданка, јеванђеоска метафора о
мистичном телу цркве, која потиче од Исуса Христа, уграђен
је и у владарску идеологију. Комплекс владарске идеологије
има две одлике које се успоставају кроз метафору лозе и
светости династије. Међутим, династија Немањина колена и
њихова идеологија заузима специфичан и недовољно одређен
положај који је поставља између институције светог
краљевства Запада и царизма Византије. У лози Грачанице са
светачким нимбом осликавају само оне личности које су
посвећене. У каснијим лозама, у Пећи, Дечанима, Матеичу и
кули Студенице све личности из рашке лозе Немањина
колена, како мушке тако и женске, сликане су са светачким
нимбовима. На овај начин се, без обзира на фактичко стање,
слала порука о свеукупној светости династије и сваког члана и
вечног права на српски трон. Пре смрти краља Милутина, у
другој деценији XIV века, окончавао се процес успостављања
светитеља српског пантеона „сабора српских светих“ у исто
време када се ишло у сусрет стогодишњици проглашења
краљевине, 1217–1317. Коначну светост целокупне лозе се
успоставила у време Стефана Дечанског, односно краља
Душана, око 1346. године. Тиме се хтело рећи да су држава и
лоза божанским даром на власт свезани нераскидиво. Вечност
лозе и државе је била обезбеђена. На власт у држави није
могао доћи неко ко није из основне вертикале лозе Немањина
колена, по мушкој или женској линији. То се никада није
догодило ни пре тога без обзира шта о томе, ко и како,
мислио. Али, ни долазак на власт из бочних грана, уколико би
мај / 23. април) и свети Јован Нови деспот Бранковић (23. / 10. децембар).
(С. Милеуснић, 1989, стр. 219–220)
главна вертикала усахла, није била искључена као што је то
случај после цара Стефана Немање Уроша V.
У првој развијеној и вертикалној Лози Немањића у
Грачаници из кукова – бедара светог Стефана Немање I,
приказаног у краљевском орнату, избијају две јаке гране, кнез
Вукан и архиепископ Сава, да би се из њих издвојиле по једна
грана које ће се укрстити изнад Немањине главе а потом
обухватити, у другом реду, краља Стефана Немању II
Првовенчаног. На исти начин гране лозе по вертикали
обухватају краља Немању III Уроша I и, у четвртом реду, краља
Милутина, ктитора Грачанице и актуелног владара изнад кога
Христос са анђелима врши инвеституру на власт. У Пећкој
генеалошкој слици свети Симеон Немања, као монах, у обема
рукама држи по један корен акантуса из којих избијају по две
гране, на лево и десно и две на горе. И у Дечанској генеалогији
је поновљен истоветан образац као у Пећи: свети монах
Симеон у рукама држи, али овога пута, по један цвет акантуса.
У вертикали другог реда Лозе у Дечанима, изнад Св. Симеона,
насликан је свети краљ Милутин, потом, у трећем реду,
актуелни цар Душан, а сви остали су смештени у бочне
хоризонталне редове. На овај начин је успостављена скраћена
представа владарске и свете вертикале династије Немањина
колена. Међутим, успостављање овакве скраћеног низа
владара у вертикалној лози Немањина колена као да је
обављено од стране Душана нешто раније, у хоризонталној
поворци владара у Богородичиној цркви у Карану, 1339.
године: Св. Симеон Немања, Св. Сава, свети краљ Милутин и
краљ Душан. Према томе у Карану је прва и најстарија
представа краља Милутина као светог. Треба имати у виду да
је посвећење краља Милутина извршено између 1324. и 1332.
године у време краља Стефана Дечанског и младог краља
Душана. За овакав начин представљања краља Милутина
треба имати у виду и став Данила Старијег који је био
привржен посебном истицању култа краља Милутина који је
„подигао четрдесет цркава“. Шта више, може се претпоста-
вити, да разлог за успостављање вертикале: Немања –
Милутин – Душан треба тражити у томе да је до Милутинове
сакрализације дошло у време самосталне власти краља
Душана, после свргавања с престола Стефана Дечанског. У
складу са тим повеље за манастир Хиландар говоре о цару
Душану као „изданку благог корена“. Смисао позивања краља
Душана на краља Милутина треба видети у државно-правној
активности која је представљала „праскозорје идеје о царству
код Срба“. (Максиновић Љ. 2007, стр. 13–17)
Непосредна бочна грана Немањина колена, Синише
Симеона Немањић-Палеолога била је жива али прогнана,
наводно, „због наших грехова оземаљствовани“. У туђој земљи
су страдали Мрњавчевићи „због наших грехова“ а тзв.
Лазаревићи су „подручници ономе који им је оца убио“.
Негирана је исправност проглашења Српског царства и
уздизање на ранг Патријаршије а преко Даниловог настављача
и осуђена позивањем на неко проклетсво архиепископа Саве
које је, у најмању руку, измишљено. Митологизација и
деструкција је почињена од стране неких црквених кругова
ради превазилажења црквеног раскола са Цариградском
патријаршијом и скидања анатеме: српска црква је „тонула у
зло“. Канонизација цара Душана, најмоћнијег и највећег
српског владара Немањина колена, била је онемогућена а то је
имало консеквенце и по његове потомке од којих су неки, као
кнез Лазар, морали да мукотрпним потезима изборе нов
легитимитет. Краљевска круна Србије, коју је носио краљ
Вукашин, а потом његов сина Марко постала је спорна јер је
није носио потомак Стефана Првовенчаног. Свима је било
јасно да Маркова краљевска круна нема право значење. Душан
је краљевску круну предао потомцима великог жупана При-
мислава, најстаријег брата Симеона Немање, а другим својим
рођацима из бочних грана највиша царска достојанства
деспота, ћесара и севастократора тако је ујединио Немањин
род. То јединство је учинило Србију изузетно моћном. После
Душана и Уроша Србија није више била у прилици да
краљевску круну добије са Запада а о царској није ни могло
бити говора. Једини легитимни и на црквено-државном
сабору потврђени Душанов наследник на основу крви и лозе,
кнез Лазар, морао је у сложеној ситуацији да се позива само на
титулу великог кнеза, ону коју су српски владари имали још у
IX–X веку. Дошло је до прекида и дисконтинуитета државног
живота и губитка светлости. Кнез Лазар је повратио црквени
мир али је казна била неумољива и жестока.
На основу права крви и лозе српски црквено-државни сабор
је могао једино у кнезу Лазару видети личност достојну Божје
благодати и то је његовим избором за владара и потврдио.
Свако друго решење носило би још дубље консеквенце и
могућност избијања унутрашњих сукоба. Као што је познато,
до оспоравања није дошло ни од стране краља Марка, краља
Твртка I и Константина Драгаша. Лазар је необјашњиво,
сматра се у нашој историографији, иако само кнез, „засенио
два цара да би управо он продужио њихову лозу“. Зато се
тврди да су наши средњовековни „списатељи“ прибегавали
различитим исказима „настојећи да увере и себе и савре-
менике како светородна лоза није искорењена“. (Михаљчић Р.
2001, стр. 71) Због свега претходног, треба одбацити оваква
тумачења и „утеривање у лаж“ повеље деспота Стефана,
Константина Филозофа и многе друге, чак и два византијска
савремена историчара, Дуке и Халкохондила, да кнез Лазар
није син краља Душана. (Андрејић Ж. 2011)
Износи се схватање да су за свете могли бити канонизовани
само личности из Немањина рода – свете лозе Немањина
колена и да би се у том смислу објаснила канонизација кнеза
Лазара она се проглашава „спонтаном“ а пошто је до ње као
такве и дошло то је, ето, и довело до његовог изједначавања са
Немањићима. (Михаљчић Р. 2001, стр. 72) Постоје тумачења и
да је канонизација кнеза Лазара почетак новог династичког
култа и чини „откриће“ да је тиме дошло стварања „нове
димензије 'мистичне државе' испоњену у виду једног процеса
који се може означити као почетак демократизација посвете.
Светост сада може да припадне људима који су умирали
мученичком смрћу за веру и отаџбину“(!). (Бојовић Б. 1999,
стр. 247–248) Али, овај тип новог светитеља је успостављен са
канонизацијом краља Стефана Немање Дечанског. Лазар је био
и остао само „некадашњи високи достојанственик на двору
цара Душана“ али је „добио подршку цркве, чиме је постао
њен кандидат за наследника посленемањићке (?!) династије“.
(Исто, стр. 249) Истрајава се у томе да је „Лазар своје скромно
порекло надокнадио браком, узимајући за супругу Милицу,
'светог корена', која је сматрана (?!) потомком краљевске
породице“. (Исто, стр. 261) Интересантно је навести да се
Милица у својим повељама, ни пре ни после Лазарове смрти,
ни једног тренутка не позива на те своје претке. Овакво
тумачење о Лазаровом адоптирању при наслеђивању светог
трона Немањина колена преко супруге, заправо узурпације, у
дубокој је колизији са карактером владавине ове династије и
одлукама српске цркве које су у потпуности искључивале
сваки покушај узурпације престола од стране било ког
претендента који није директни потомак светих српских
владара. Осим тога, овакво мишљење у дубокој је колизији са
ставовима о карактеру и схватањима српских владара и
власти. (Исто, стр. 332-333)
Тек са добијањем царске титуле деспота, највишег виза-
нтијског достојанства до цара, урученог Лазаревом сину
Стефану, 1402. године и потврђеног, 1410. године, Србија је
поново признала идеалну надређеност Цариграда. То је
тренутак после кога деспот Стефан почиње да себе означава
потомком цара Стефана (Хиландарска повеља /Соловјев А.
1926, 190-191/) као и његова породица (натпис на довратнику
припрате Раванице /Вуловић Б. 1966, стр. 36; Томовић Г. 1974,
84/). Напоредо са тим, у повељама наглашава своје
службоначелије упозоравајући на модел владарске службе у
смислу служитеља божанског провиђења и одржавања узорног
поретка државе (Милешеви и Великој лаври Св. Атанасија).
(Младеновић А. 2007, стр. 362, 253-254, 260-261) То је време и
када византијски историчари Дука и Халкохондило могу да
пишу да је „велики Лазар син краља Стефана“. (Динић М. 1963,
стр. 61) И на крају, после његове смрти, Константин Филозоф
оцењује да је деспот Стефан учествовао у хијерархији која
одржава поредак небеског Царства. Успостављање таквог
поретка Константин Филозоф повезује са добијањем деспотске
титуле у Цариграду, 1402. године, и завођењем реда у држави
подижући скоро од почетка „свој велики врт красни“.
Константин сасвим јасно каже да је Стефан венац деспотског
царског достојанства „сам себи исплео храбрим делима и
добрострадалним подвизима“. (Филозоф К. 1989, стр. 96)
Дакле, није гашење династије Немањина колена, јер је није
ни било, „створила дугу идеолошку и династичку кризу“ већ
одлуке српског краља Душана да се крунише за цара и
устрајавање његовог сина цара Уроша на том путу. Та одлука
је у Цариграду сматрана рушењем хијерархије васељенске
симфоније. Рушење ове симфоније од стране српских владара
лишила их је поседовања хармоније двеју власти као
најбитнијег израза средњовековне државне идеологије и свете
лозе. Посвећивање Душановог потомка, ради тога, морало се
заснивати на новом моделу, не на благодати већ на муче-
ништву. Тај модел мученика пронађен је у жртвеном обрасцу
краља мученика Стефана Дечанског и, много старијег, српског
кнеза мученика Јована Владимира.
*** Enciclopedia Italiana, II, Roma 1949.
*** Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд
1966.
Андрејић Ж. (1996). Велућа Драгаша, Рача–Београд.
Андрејић Ж. (2000). Владари Трибала, Рача–Београд.
Андрејић Ж. (2005). Света српска лоза, Рача.
Андрејић Ж. (2008 а). Размишљање о датуму смрти и хиротонисању
светог Саве за првог патријарха Срба и Бугара. У: Братство XII,
Београд.
Андрејић Ж. (2008 б). Размишљање о датуму смрти светог Саве
према подацима Доментијана и Теодосија. У: Известија XXIII,
Велико Тарново.
Андрејић Ж. (2009 а). Старија и новија трагања за пореклом великог
жупана Стефана Немање и потпуни преокрет с новим
резултатима. У: Митолошки зборник 21, Рача.
Андрејић Ж. (2009 б). Србија и свети Сава између Византије, Угарске
и Бугарске. У: Братство XIII, Београд.
Андрејић Ж. (2011). О животима кнеза Лазара и деспота Стефана. У:
Средњи век, Деспотовац.
Банашевић Н. (1971). Летопис попа Дукљанина и народна предања,
Београд.
Wenzler C. (1997). L’ Araldique, Rennes.
Благојевић М. (1981). Идеја и стварност Душановог царства. У:
Историја српског народа I, Београд.
Богдановић Д. (1982). Стара српска књижевност после Косова,
Историја српског народа II, Београд.
Божилов И. (1985). Фамилијата на Асеновци, Софија.
Бојовић Б. (1999). Краљевство и светост, Београд.
Biderman H. (2004). Rečnik simbola, Beograd.
Војводић Д. (2007). Од хоризонатлне ка вертикалној генеалошкој
слици Немањића. У: Зборник радова Византолошког института
XLIV, Београд.
Вуловић Б. (1966). Раваница. У: Саопштења VI, Београд.
Grejvz R. (2004). Bela boginja, Beograd.
Грујић Р. (1939). Старине манастира Ораховца, Београд.
Диздар М. (1990). Стари босански текстови, Сарајево.
Дил Ш. (1991). Византијске слике, I, Београд.
Димитрова Е. (2003). Манастир Матеиче, Ктиторска композиција и
ново датовање живописа у цркви Свете Богородице у Матеичу. У:
Зограф 29, Београд.
Димитрова Е. (2002). Манастир Матејче, Скопје.
Динић М. (1966). Реља Охмућевић. У: Зборник радова Византолошког
института IX, Београд.
Динић М. (1963). Дукин преводилац о боју на Косову. У: Зборник
радова Византолошког института VIII/2, Београд.
Ђурић Ј. В. (1963). Сопоћани, Београд.
Ђурић Ј. В. (1974). Византијске фреске, Београд.
Ђурић Ј. В. (1992). Лоза српских владара у Студеници. У: Зборник у
част Војислава Ђурића, Београд.
Живојиновић М. (1977). О боравцима Светог Саве у Солуну. У:
Историјски часопис XXIV, Београд.
Живковић Б. (1971). Ариље, Београд.
Живковић Б. (1984). Сопоћани, Београд.
Живковић Б. (1991). Богородица Љевишка, Београд.
Живковић Т. (2009). Gesta regum sclavorum, књ. 1, Том II, Београд.
Јовановић Г. (2007). Живот Стефана Лазаревића деспота српског,
Београд.
Кашанин М., Чанак-Медић М., Максимовић Ј., Тодић Б. (1986).
Манастир Студеница, Београд.
Кашанин М., Бошковић Ђ., Мијовић П. (1969). Жича, Београд.
Крсмановић Б., Н. Радошевић Н. (2004). Легендарне генеалогије
византијских царева и њихових породица. У: Зборник радова
Византолошког института XLI, Београд.
Lucii I. (1668). De regno Dalmatiae et Croatiae, Amstelodami.
Мавродинов Н. (1948). Родословното дрво на царица Елена в
Матеиче. У: Известија на Блгарското историческо дружество
XXII–XXIII, Софија.
Мавродинов Н. (1948). Родословно дрво на царица Елена в Матеиче.
У: Известија на Балгарското историческо дружество XXII–XXIII,
Софија.
Магловски Ј. (2001). Од бедара Немањиних – Прилог иконологији
Лозе Немањине у Грачаници. У: Зограф 28, Београд.
Максимовић Љ. (2007). Краљ Милутин и царица Ирина: праскозорје
идеје о царству код Срба. У: Манастир Бањска и доба краља
Милутина, Ниш–Косовска Митровица–Манастир Бањска.
Марјановић-Душанић С. (1997). Владарска идеологија Немањића,
Београд.
Марјановић-Душанић С. (2007). Свети краљ, Београд.
Мијушковић С. (1967). Летопис попа Дукљанина, Титоград.
Milanović V. (1989). The Tree of Jesse in the Byzantine Mural Painting of
the Tirteemth and Fourteenth Centuries. У: Зограф 20, Београд.
Милеуснић С. (1989). Свети Срби, Крагујевац.
Младеновић А. (2007). Повеље и писма деспота Стефана, Београд.
Мирковић Л. (1938). Животи Св. Саве и Св. Симеона, Београд.
Михаљчић Р. (2001). Прекид и наставак државног живота у свести
старих српских списатеља, Владарске титуле обласних господара,
Београд.
Новаковић Р. (1999). Србин римски цар, Београд.
Новаковић С. (1872). Из ’Хронике деспота Ђорђа Бранковића’. У:
Гласник Српског ученог друштва XXXIII, Београд 1872
Novaković S. (1878). Članci Hronografa trijadika o Srbima i Bugarima. У:
Starine JAZU, X, Zagreb.
Павловић Л. (1965). Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево.
Панић Д., Бабић Г. (1975). Богородица Љевишка, Београд.
Петковић В. (1912). Спасова црква у Жичи. Архитектура и живопис,
Београд.
Петковић С. (1986). Морача, Београд.
Прерадовић Д. (2006). Фотодокументација о средњовековним
споменицима Народног музеја у Београду. У: Наша прошлост 7,
Краљево.
Радовановић Ј. (2008). Радови из иконографије, Београд.
Радојчић Н. (1951). О најтамнијем одељку Барског родослова, Цетиње.
Радојчић С. (1934). Портрети српских владара у средњем веку,
Скопље.
Радојичић Сп. Ђ. (1948). Доба постанка и развој старих српских
родослова. У: Историјски гласник 2, Београд.
Руварац И. (1888). Вукан, најстарији син Стефана Немање и
Вукановићи. У: Годишњица Николе Чупића X, Београд.
Руварац И. (1896). Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију
Црнојевићу патријарху с три излета о такозваној сеоби српског
народа, Београд.
Сава Св. (1970). Служба св. Симеону. У: Србљак I, Београд.
Соловјев А. (1925). Хиландарска повеља великог жупана Стефана. У:
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор V, Београд.
Соловјев А. (1926). Одабрани споменици српског права, Београд.
Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи, С.
Карловци.
Томић О. (1990). Лоза Јесејева у манастиру Морачи. У: Зборник
Матице српске за ликовне уметности 26, Н. Сад.
Томовић Г. (1974). Морфологија ћириличних натписа на Балкану,
Београд.
Филозоф К. (1989). Житије деспота Стефана Лазаревића, Г.
Јовановић, Београд.
Чајкановић В. (1994). Речник српских народних веровања о биљкама,
Београд.
Schwandtner J. G. (1748). Scriptores rerum hungaricarum, croaticarum,
dalmaticarum et slavonicarum, III, Vindobonae.
Chevalier Ј., Gherbrant А. (1987). Rečnik simbola, Zagreb.
Шишић Ф. (1928). Летопис попа Дукљанина, Београд.
Šulek B. (1878). Zašto Slaveni poštuju lipu?. У: Rad JAZU XLIII, Zagreb.
Прилог
Развијена лоза Немањиног колена, Пећка патријаршија
ХОРИЗОНТАЛНЕ И ВЕРТИКАЛНЕ СЛИКЕ ЛОЗЕ КАО ПРВИ

РОДОСЛОВИ И УСПОСТАВЉАЊЕ СВЕТОСТИ ВЛАДАРА
НЕМАЊИНА КОЛЕНА
РЕЗИМЕ
У време српске средњовековне државе нису постојали родо-

слови као ни књижевна врста која се бавила Стефаном Немањом и
његовим потомцима. Поменици српске цркве и фреско слике
српских владара претходе родословима и старији су од њих. Као
потпуно нова књижевна врста појавио се први српски родослов
бана Твртка I Котроманића, 1374–1377. године. Најстарије податке о
пореклу великог жупана Стефана Немање, кнеза Лазара и деспота
Стефана, пренео је Константин Филозоф, тек 1433. године, према
лози у улазној кули манастира Студенице.
Израженију родословну слику приказују поворке Немањића у
оквиру свечаних ктиторских фреско ансамбала у њиховим првим
владарским задужбинама. Хоризонтална лоза Немањина колена
сликана је у форми молитвене поворке на чијем зачељу се налазио
један од њих као ктитор. Таква лоза је у почетку приказивала три,
а касније до пет колена српске династије и то само бивших и
тадашњих владара. Први наш развијен родослов владара насликан
је на захтев краља Милутина у припрати Грачанице (1319–1321).
Вертикална лоза Немањина колена није бележила детаље унутар
династичких и политичких превирања већ искључиво вертикалу
која се уздиже на основу достизања врховне власти.
У време цара Уроша, а поготову после његове смрти, 1371.
године, код високе српске властеле и потоњих владара из бочних
грана лозе Немањина колена појављују се поворке родословног
карактера по угледу на Немањиће. Уследило је формирање
развијених вертикалних родословних лоза кнеза Лазара и деспота
Стефана (по свему и деспота Ђурђа Бранковића) и наставак лозе
Немањина колена: улазна кула утврђења манастира Студенице,
прва половина XV века (јединствена лоза Немањића, Лазаревића и
Бранковића) и Ораховици у Славонији.
Преко светих владара државе и цркве успоставила се свеукупна
светост крви Немањина колена. Сматра се да је код Срба прва
појава светих владара у вези са св. Симеоном Немањом, иако у то
време долази до опадања сакрализације нових светих на Истоку и
до усложњавања поступка канонизације, а нови, малобројни свеци
потичу из друштвене елите. Када је у питању сакрализација
Симеона Немање примењен је архаични модел одрицања од круне
ради духовног живота.
Коначну светост целокупне лозе се успоставила у време
Стефана Дечанског, односно краља Душана, око 1346. године. Тиме
се хтело рећи да су држава и лоза божанским даром на власт
свезани нераскидиво. Вечност лозе и државе је била обезбеђена. На
власт у држави није могао доћи неко ко није из основне вертикале
лозе Немањина колена, по мушкој или женској линији. Али, ни
долазак на власт из бочних грана Немањина колена није била
искључена као што је то случај после цара Стефана Немање Уроша
V.
Негирана је исправност проглашења Српског царства и узди-
зање на ранг Патријаршије а преко Даниловог настављача и
осуђена. Канонизација цара Душана, најмоћнијег и највећег
српског владара Немањина колена, била је онемогућена а то је
имало консеквенце и по његове потомке од којих су неки, као кнез
Лазар, морали да мукотрпним потезима изборе нов легитимитет.
Тек са добијањем царске титуле деспота, највишег византијског
достојанства до цара, урученог Лазаревом сину Стефану, 1402.
године и потврђеног, 1410. године, Србија је поново признала
идеалну надређеност Цариграда. То је тренутак после кога деспот
Стефан може легитимно да себе означава потомком цара Стефана.
Гашење династије Немањина колена није било тако да није ни
„створила дугу идеолошку и династичку кризу“ већ одлуке српског
краља Душана да се крунише за цара без васељенског благослова и
устрајавање његовог сина цара Уроша на том путу. Та одлука је у
Цариграду сматрана рушењем хијерархије васељенске симфоније.
Рушење ове симфоније од стране српских владара лишила их је
поседовања хармоније двеју власти као најбитнијег израза
средњовековне државне идеологије и свете лозе. Посвећивање
Душанових потомака, ради тога, морало се заснивати на новом
моделу, не на благодати већ на мучеништву.
ŽIVOJIN R. ANDREJIĆ
HORIZONTAL AND VERTICAL PICTURES OF FAMILY TREE AS THE
FIRST GENEALOGY AND HOW THE MEMBERS OF NEMANJA’S
FAMILY BECAME SAINTS
SUMMARY
During the Serbian medieval state neither geanealogy nor the
literary genre describing Nemanja and his descendants existed. Their
forerunners – memorials, Serbian churches and frescoes of Sebian rulers
are much older than them. The first Serbian genealogy of Stefan
Kotromanic came as a completely new genre in 1374-1377. The oldest
information about the life of the district-perfect Stefan Nemanja, grand-
duke Lazar and despot Stefan Lazarevic were given by Constantine the
Philosopher in 1433, according to the family tree on the tower at the
entrance of Studenica monastery.
The more accentuated perspectives are shown in the processions of
the members of the Nemanjic family in the festive fresco compositions
of the monastery founders in the first monasteries they founded.
Horizontal genealogy tree of the Nemanja’s family was painted in the
form of a religious procession with one of them as a founder at the end
of the line. In the beginning, it showed three and later up to five
generations of the Serbian dinasty, who ruled up to that period. The
first detailed family tree was commissioned by king Milutin in
Gračanica monastery in 1319-1321. The vertical tree of Nemanja’s
descendants recorded no inner family and political conflicts, it is only
the vertical line of the successive kings on the throne.
During the reign of the emperor Uroš, and especially after his death
in 1371, high nobility and the side branches of the Nemanjic family
started making genealogy trees on the Nemanjic model. Then came the
forming of developed family trees of grand-duke Lazar and despot
Stefan (seemingly of despot Djuradj Brankovic as well) as a succession
of the Nemanjic family: the tower at the entrance of the fort of
Studenica monastery in the early 15th century (the undivided tree of
Nemanjics, Lazarevics and Brankovics) and in Orahovica in Slavonia.
Through the saint rulers of state and church the notion of universal
sanctity of the Nemanjic family was established. It is thought that the
first appearance of saint rulers is connected with St. Simeon Nemanja
although in those years there was the trend of decreasing of
sacralisation of the new saints in the East and the process of
canonisation was becoming more and more complex; the few new saints
were mostly members of the elite. In sacralisation of Simeon Nemanja
the archaic model of self-sacrifice was implemented – he gave up the
crown for eternal life.
The ultimate sanctity of the whole family was established during the
reign of Stefan Decanski and king Dusan, around 1346. It meant that
the state and the family were inseparably bounded as a gift from God.
The eternity of the dynasty and state were thus infallible. No one
outside the vertical family tree could get the throne. Coming into power
from the side branches was not excluded either, but it came only after
the death of emperor Uros.
The right to rise medieval Serbia on the rank of Empire and the
church on patriarchate was disputed and even condemned by Danilo’s
successor. The canonisation of Dusan the Emperor, the greatest and the
most powerful of the Nemanja’s family was prevented, which affected
his descendants. Some of them, like grand-duke Lazar, sturrled to gain a
new identity. Only after gaining the imperial title of despot, the second-
highest rank in Byzantine Empire after the emperor (given to the
Lazar’s son Stefan in 1402 and confirmed in 1410) did Serbia
acknowlede the advantage of Constantinople. That was the piont after
which despot Stefan could be legally denounced as a desscendant of
Dusan the Emperor.
The fading of Nemanja’s dynasty did not bring about ’long
idealogical and dynastical crisis’, but the decisions of the Serbian king
Dusan to be crowned as an emperor without the patriarch’s blessing
and the determination of his son Uros not to change his father’s
course. In Constantinople, this decision was considered an attempt to
destroy the hierarchy of the Ortodox church. The destruction of this
hierarchy by the Serbian rulers would mean the end of the ecumene’s
harmony of the two powers – sacral and secular – the most
distinguished feature of the medieval state ideology and saint family
trees. Thus, the canonisation of Dusan’s descendants had to be based
on a new model - not by blessing, but for self-sacrifice.
УДК: 821.163.41-94(093.3)
ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН НЕМАЊА –

ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ –
КАО КЊИЖЕВНИ МОТИВ
ДИМИТРИЈЕ М. КАЛЕЗИЋ1
УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ
БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ У ФОЧИ
АПСТРАКТ: У овом огледу се, пре свега, са теолошког аспекта

прати животни, историјски и монашки лик српског великог жупана
Стевана Немање у делима најстаријих српских књижевника: Св.
Саве, Теодосија и Доментијана којима је он био мега књижевни
мотив.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стеван Немања – Св. Симеон, Св. Сава, Теодосије,
Доментијан, српска средњовековна књижевност
1
jkalezic@gmail.com
ДИМИТРИЈЕ М. КАЛЕЗИЋ 85
Велики жупан Стеван Немања, објединитељ српских
земаља, био је човијек на висини своје улоге у своме времену,
и као владар утемељивач српске историје, укупно виђене и
схваћене – објединитељ српских покрајинских земаља и
родоначелник српске светородне династије Немањића. Значи,
ту се и тиме се истакао као нико прије њега код Срба. Својим
радом дао је добар темељ српској историји.
Свој дуги и садржајни живот је завршио као монах под
именом Симеон; то се зна и тај је податак ушао у масу
података из његовог живота, односно, из улога – и личних и
државничких – да би касније, послије упокојења, ушао,
обиљежен/означен, чудом мироточења, у ред светих свете
Божије Цркве и српског рода. Његово примање монашког
пострига и новога имена Симеон, и његова супруга Ана што
се замонашила и понијела име – монахиња Анастасија, било
је лицем на Благовијести, 1195. године. Обоје су пошли у нови
тип и модел живота – у манастире пресвете Богородице: он у
Студеници а она код Куршумлије. То је била крајња циљна
оријентација у животу, обома.
Живот му је описао његов син Сава, тада монах хила-
ндарски, а касније први архиепископ Српске цркве. То је
садржај историје, али и предмет и бисер тема српске
књижевности. Послије тога ће да се нижу бројни књижевни
састави, а испред њих је његова Хиландарска повеља која је
правни акт и његова лична исповијест (Кашанин, 1990, стр.
121) у којој је Свети Сава имао удјела само у њеноме коначном
редиговању; а њихов низ се наставља: биографски, хагио-
графски, пјесменобогослужбени... и он је њихов мотив. Зато, и
у нашем даљем излагању у овоме огледу биће предмет његова
велика и величанствена личност као књижевни мотив. Поћи
ћемо од питања: који то народ у Европи и шире – име за тему
86 ДИМИТРИЈЕ М. КАЛЕЗИЋ
Велики Жупан Стефан Немања – преподобни Симеон ...
прве књиге своје историје књижевности овакав мотив и
садржај – да се владар који се повукао са трона и постао
монах, посветио и постао тема којом почињу редови и
странице историје књижевности тога народа, у овом примјеру
српског? Дакле, почетак српске књижевне историје, тачније –
историје књижевности је биографски и хагиографски. То је
разлог да се на његову личност, његов живот и рад обазремо са
те стране, светачке, јер је он био човјек, што је и био, и постао
светац Божији, продубљујући и богатећи својства човјечанства
и не кидајући везу са својим народом којим је владао и његову
државу водио за живота, и даље молитвено бринући и о
народу и о држави и по одласку из овога свијета. Значи, он је
своме народу, а као светац и другима, реална веза свијета
овога и онога, историје и метаисторије, које се у његовој
личности везују – исти је субјект књижевни и стварни, али
реално вишом вриједношћу – у историји и метаисторији. Зато
питање њега као књижевног мотива високо надгорњава
погледе на њега као државника, ратника, уопште дјелатеља –
јер су то садржаји из времена његовог живота – а ова,
књижевна димензија размишљања и начин писања, прозни и
пјеснички, нијесу ограничени амплитудом његова живота у
амбијенту и токовима историје, него то високо надгорњавају,
па је он књижевно активно присутан и код наредних генера-
ција кроз толики ток вјекова: о њему пишу духовници –
хагиографије, духовни пјесници – богослужбене текстове,
похвале, каноне, акатисте... пјесници – пјесме народне и
уметничке, а народ, широки популус, развија и обликује о
њему предања... на сликаре његов лик са детаљима препо-
знавања ликовно изражавају... и тако до данашњих дана; и
даље ће. Колико је само упућено молитвених уздаха и молби,
захвалности и прослављања, а колико је народних предања о
њему – и лично, и као оца Св. Саве?
Савини књижевни састави о Немањи-Симеону су, како смо
већ примјетили, и биографски, и хагиографски, и опјесмени:
службе, биографије, житија, похвале, канони, акатисти... Његов
живот није хагиографија – то се зна са више гледишта: прво
што је писан прије његова уврштења у ред светих, тј.
проглашења за свеца. Зато је тако категорисан и насловљен –
Живот светога Симеона. То је кратак састав (свега три главе)
који је насловљен као увод у Студенички типик и стављен као
образац живљења и подвизавања монасима Студенице, његове
задужбине. Саставио га је Свети Сава у пресудним тренуцима
народнога и свога живота и иде међу најсадржајније и најбоље
списе на српском језику; то је спис свјетске вриједности (Исто,
стр. 111-112) а писао га је прије свога устоличења у Жичи.
(Исто, стр. 115) У томе ће спису, Животу светога Симеона,
први пут Србин писац, одређени а не анониман, да умје-
тнички проговори српским језиком на једну српску тему
(Калезић, 1978, стр. 287) и то ће бити са другим сплетом списа
о Немањи-Симеону, велики и величанствени почетак српске
књиге и српске књижевности. Савина биграфија Немањина је
најстарија књига српске књижевности, а Савина Служба
преподобног Симеона најстарије дјело српске химнографије.
На тај основ ће да се наставе Савини ученици Доментијан и
Теодосије, нарочито Теодосије Хиландарац који је писао веома
умјетнички. Популарисању Немање-Симеона дао је почетке
Свети Сава, настављачи их продужили и – то је у свијету
српске књиге; али је његово популарисање било још видљи-
вије – видљиво до опипљивости, чак и за неписмене – оно што
су радили сликари. Ликовно је приказивана његова фигура као
човјека који зна гдје је, шта је за њим и – отворено гледа у
извјесну будућност. Лексички и ликовни његов приказ су
усаглашени један са другим, с тим што све касније и даљи
ликовни искази праве одступања од оних најстаријих, зависно
од времена и правца сликарскога стила и технике времена
настанка. Овдје се лексички приказ показао стабилнији у
казивању садржаја који обрађује. Иначе, сама Служба Светога
Саве преподобноме Симеону – прва (1209-1213), па друга (1227-
1234), коју су му као допуну првој помогли његови ученици –
представља препјев и допуну Службе св. Симеону Богопримцу,
сагласно ријечи светогорских стараца приликом годишњега
помена и отварања гроба преподобнога Симеона. Иначе,
служба има свој садржај: његове владарске и моралне врлине и
дјела која је чинио откако није на земљи. Том приликом су
рекли светогосрки старци да службу пише Сава – он ће то
најбоље. Симеон је преминуо 1200, а годишњи помен кад је
нађен нераспаднут био је 1201. године и тада је речено да ће
службу најбоље написати Сава који је тада био у узрасту 26-27.
година; а гдје су били други светогорски писци-химнографи?
Очигледно, Сава је био најбољи међу свима, вансеријски као
књижевник и пјеснички таленат. Овом службом почиње
глорификовање св. Симеона у средњем вијеку као свеца и
стварање култа његове династије. (Кашанин, 1990, стр. 22-23)
Животопис Немањин који је проистекао из ума и осјећаја Св.
Саве у нашој старој књижевности убраја се – ради његова
угледа – у хагиографски књижевни рад иако је то биографија,
јер још није био причишљен / прибројан реду светих пошто
није био проглашен за свеца и чудотворца. Он је за Светога
Саву благи и премудри, благовјерни и дивни муж, предиван, и
блажен отац, али још није светац. То је тако јер то још није
животопис светога, него владара и монаха – зато му је и
наслов – Живот господина Симеона.
Из овога списа као цјелине, као и из сваке реченице која је
истекла из Савина ума и срца, а кроз његово перо, види се да
он говори аутентично: он тога човијека познаје и описује
реалистички, улазећи у психичке и разговорне тананости, па
су психички терапија и извјесност коју он испољава Савино
умјетничко сликање ријечју – и његова лика, и његове душе и
ријечи, и психичке тананости, и погледа у свијет будућности
који му се отвара и указује. Преподобни Симеон види оком
своје вјере реалност свијета који му се указује и он, једно-
ставно, прелази у њега. То је изузетно пластично приказано у
појединим, посебно завршним одломцима Савина дјела. Ту,
на крају тога дјела је једно мјесто за које је утврђено да је
исихастичка мисао и виђење (Калезић, 2010, стр. 45-48)
преподобнога монаха Симеона, а тај пасаж је резултирао из
Савина образовања и духовности, гдје се он идентификује са
преподобним Симеоном. А да преподобни Симеон није имао
особина које су биле као живо оваплоћење тих унутрашњих
трептаја и извјесности, Сава тај мотив не би ни унео у текст и
неусиљено га накалемио. Завршне моменте Сава је описао као
очевидац и фактограф који дубоко проживљава драму
преласка из свијета земаљског у свијет небески. Он каже како
Симеон дванаести дан тражи икону пресвете Богородице да
пред њом испусти свој дух, да му простре рогозину и положи
га на њу и камен да има под главом док га Господ не посјети,
узме и одведе. Преминуо је из овог свијета у онај свијет са
ријечима на уснама псалмопјевца Давида: „Хвалите га према
сили његовој, хвалите га према високом величанству његову“.
(Пс. 15, 2)
Величанствени и сталожени одлазак из овога и одлазак у
горњи, надстварни свијет великога господина Немање, одно-
сно смиренога монаха Симеона, можемо да сматрамо и да то
окарактеришемо, као праву ријеткост – тачније: усамљеност у
свјетској литератури. Свјетски има извјесност смрт Сократова
у Платоновим Успоменама о Сократу, (Platon, 2008, стр. 55-65)
али примјер Симеонова узлажења у горњи свијет, његови
прибраност и смиреност и, што је најважније – његово
радовање томе, ову сцену ставља изнад Сократове кончине:
код њега, Сократа, има вагања и колебања, он види себе
невиним, али нема отворену перспективу пута који узводи
горе, а преподобни Симеон има, па не иде у празно, него у
извјесни сусрет своме Господу са иконом Богородице у
рукама, а Сократ очекује смрт да се ослободи мука... Све је то
описала Савина способност – умна, психичка, књижевна, а
свему томе аутентичност и унутарње трептаје – рецимо то
поново, јер неће бити много да је његово аутентично позна-
вање њега и изнутра, коме је он сродан и духовно, што је више
и веће, и садржајније од чињеница да му је он син по тијелу.
Исихастичка свјетлост и њено озрачје допринјела је да се
њих двојица још ближе и више усличе један другоме и да
дјелују као два лица једне драме и једног амбијента и климе,
само је једно знатно млађе временски, а духовна зрелост им је
на истоме путу и правцу – сигурност и извјесност. Они су,
уосталом, и били слични и по другим особинама и
садржајима: Немања је имао три старија брата (Тихомира,
Страцимира и Мирослава), а он, најмлађи, био је најмлађи и
најуспешнији од њих – очигледно због широких хоризоната и
садржајног богатства далековидости обратне перспективе , све
даље, шире и садржајније, и од њих је он, најмлађи, био
најбољи и најуспјешнији, а Сава (раније Растко) – имао је
такође Вукана и Стефана које је високо надрастао... Немања је
своју питомост и истрајност у добру зачео у родној Рибници и
оближњим Фармацима, мјесту гдје се одувјек живјело. Доказ –
тај топоним, Фармакс, није ни српскога ни турскога поријекла,
него латинског гдје су живјели Римљани прије Словена и
Турака. Поникао у рибничко фармачкој топлоти (физичкој, јер
је на југу) и топлини (душевној и моралној јер се живјело
квалитетније), он је имао предиспозицију за исихију кад још
није ни чуо за њу, а у питању је активно и садржајно ћутање и
просвјетљење, и кренуо је у том правцу онога тренутка кад је
почео да чезне да буде ближи Цару славе – Христу, умјесто
земаљској слави. Кад је заволио Христа, већ је ушао у рај,
односно рај примио у себе и интимно га доживио, испуња-
вајући се њиме и његовим садржајем и осјећајем. Оваквога
преподобног Симеона има у духовном виду најпоетичнији и
најнадахнутији Теодосијев спис – Заједнички канон Спасу
Христу, светоме Симеону и Светоме Сави који је најобимнији
у нас заједнички канон на осам гласова. (Кашанин, 1990, стр.
187)
Како су наши пјесници – прво Св. Сава па Теодосије
Хиландарац, писац Службе и Похвале св. Симеону и Св. Сави,
а можда још понеки с њима – и ово своје узвишено, танано и
молитвено осјећање писмено изразити, наш савремени
читалац може да прочита на српском и непосредно доживети
љепоту пјесме: и њену вијест, и њену психологију, и њену
естетику... и све то од своје стране употпуњује и оживљује
топлина.2
Калезић Д. (1975). Свети Сава као књижевник. У: Свети Сава –
споменица поводом 800 година од рођења Св. Саве, патрона српске
књиге и школе, 1175-1195, Београд.
Калезић Д. (2010). „Слово о уму“ Светога Саве. У: Прилози за КЈИФ,
Београд.
Кашанин М. (1990). Српска књижевност у средњем веку, Просвета,
Београд.
Platon. (2008). Odbrana Sokratova, prevod M. Đurić, Dereta, Beograd.
2
Види: Србљак, I-III, Библиотека стара српска књижевност, Српска
књижевна задруга, Београд 1970.
DIMITRIJE M. KALEZIĆ
LE GRAND PRINCE STEFAN NEMANJA, SIMÉON

MIROTOČIVI COMME UN MOTIF LITTÉRAIRE
Le personnage du Grand Prince Stefan Nemanja a représenté un motif

littéraire particulier pour St Sava, Teodosije et Domentijan, les écrivains
serbes les plus anciens.
Прегледан научни рад
УДК: 271.222(497.11)-36“11/13“
КУЛТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ И НЕМАЊИЋИ
НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
НИШ
АПСТРАКТ: У раду се обрађује развој култа цара Константина у

немањићкој Србији и његова манифестација у књижевности и
фрескопису средњовековне Србије. Константин је, као опште-
хришћански прихваћена личност и као велики владар, био узор
генерација владара у Византији, Србији и другим земљама које су
потпадале под источно хришћанство. Као што ће се видети из рада,
култ цара Константина није замрeо ни падом Србије под Турке.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Србија, Константин Велики, Немањићи, Немања,
Милутин, Душан, Јелена, Данило, владарски култ, црквени култ,
Турци, Дабар, Шишман, Стефан Првовенчани
1
ozimic@gmail.com
НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ 95
Култ Константина Великог развио се на простору касније
Византије још за живота овог владара. Сама његова сахрана
337. године у цркви Тринаест апостола имала је за циљ
потврду Константинове светитељске димензије. Назив равно-
апостолни који му је додељен канонизацијом имао је за циљ
потврду став Цркве да је Константин по својим заслугама за
судбину хришћана и њихове Цркве, раван апостолима.
Разумљиво, Византија је била стожер светитељског култа
Константина Великог који је кроз време преношен и осталим
народима који су примили хришћанство – Бугарима, Србима,
Русима и осталима. Светитељски култ се ширио најбрже код
оних народа и на оним просторима где је Константин за
живота делао. Када је у питању Британија, најбрже се развијао
у области Јорка, у Немачкој у Арлу па, самим тим, у Србији се
највише и најбрже развио у родном граду Константина
Великог Нишу са широм околином. У даљем тексту ћемо се
позабавити питањем ширења светитељског али и народног
култа Константина Великог у Србији и деловима Далмације у
којима су живели Срби. (Linder, 1987; Wortley, 2009; Poggi, 2003;
Sini - Onida 2003; Kerbul, 1996; Bury 1923.)
Владарски култ
У средњем веку, пре историјске појаве Стефана Немање од
средине до краја XII века, српске кнежевине су постојале као
ситне јединице најчешће у вазалном односу према Византији.
У намери да се се ослободи јаког утицаја Константинопоља,
Стефан Немања је на сваки начин покушавао да придобије
Фридриха Барбаросу који је 1187. објавио почетак III крсташког
рата тако да је већ десембра 1188. српско посланство било у
Нирнбергу покушавајући да уговоре састанак са Стефаном
Немањом у Нишу. (Annales Colonienses Maximi, стр. 795-796)
96 НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ
Култ Константина великог и Немањићи
Треба рећи да је Немања још од 1183. са мађарским краљем
Белом III устао против Византије у долини реке Мораве, јужној
Далмацији и Дукљи и водио беспоштедне борбе на овим
просторима тако да му је хитно била потребна помоћ. (Калић,
1981, стр. 253-257) Стефан Првовенчани, син Стефана Немање и
савременик очевог сусрета са Барбаросом, описује да се све то
догодило у „славном граду Нишу“ (Првовенчани, 1988, стр. 72)
без сумње због саме чињенице да је у њему рођен Константин
Велики. Тако је Немања придобио Фридриха I Барбаросу за
своју борбу против Византије али за кратко – недуго после
њиховог сусрета у Нишу јуна 1189. Фридрих Барбароса се
удавио при преласку реке и коалиција је била неповратно
разбијена.
Након смрти Стефана Немање као монаха Симеона 1199. у
манастиру Хиландар, његови синови архиепископ Сава и краљ
Стефан Првовенчани пишу житија свога оца са намером да,
користећи хришћански ауторитет цара Константина, утврде
Немању као зачетника светородне, од Бога изабране владарске
лозе. Немањино житије, које пише Стефан Првовенчани,
представља право византијско опширно житије са свим
конститутивним елементима једне развијене хагиографије.
Писано да прослави владара и монаха, Житије садржи низ
обележја значајних за стварање светачког култа: у животу
добра дела, чување отаџбине, чување вере, подизање храмова,
прави земаљски анђео – небески човек а потом смрт у
озарењу, непропадљивост тела и чудеса.
Својом јасноћом и недвосмисленом сугестијом на догађај
из живота Константина Великог издваја се опис битке код
Пантина 1168. између Немање, са једне, и војске његових
противника предвођених Немањиним најстаријим братом
Тихомиром (“И, најмивши грчке војнике, Фруте и Турке и друге
народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на
место по имену Пантин. А он, подигав очи и руке своје к небу,
вапијаше к Владици својему из дубине срца и ка страстотрпцу
Христову, Ђорђу: ’Суди, Господе, онима који ме нападају, и
успротиви се онима који се боре са мном’ Узми оружје и
штит, и стани на помоћ мени! Затвори пут онима који ме
гоне! Реци души мојој: Спасење твоје ја сам!” И узев знамење
животворнога крста и копље дано му од Владике, иђаше са
смелошћу насупрот многим народима.”)2 (Првовенчани, 1988,
стр. 31.) Битка ће се окончати Немањином победом док се
Тихомир удавио у реци.
Очигледно је преузимање мотива из Еусебијевог описа
битке код Милвијског моста октобра 312. Оба владара су
победила узимањем крсног знака на себе што је јасна
сугестија дас у били у Божјој милости – Константин и Нема-
ња, са крсним знаком, побеђују противнике иако су мало-
бројнији/уморнији и оба њихова противника –Максенције и
Тихомир - даве се у реци: Максенције у Тибар, Тихомир у
Ситницу. (Митић М. 2008, стр. 93-120, 117)
Борба против кривоверника је још један детаљ којим ће
Константин и Немања бити спојени. Као што је Константин у
првом делу своје владавине, после сабора у Никеји, почео да
прогони све следбенике Аријевог учења, тако је и Немања са
простора своје државе протеривао богумиле који се могу
победити једино животворним крстом. (Ћирковић, 1995, стр.
61) Стога замонашени Немања, сада већ монах Симеон, након
подизања манастира Хиландар на Светој Гори, шаље сину
Стефану Првовенчаном свој напрсни крст од Часног дрвета
2
Формулација „копље дано од Владике“ тј. од Христа у функцији је
саопштавања да је Немања Божји изабраник коме је Бог дао владарско
обележје.
као симбол очувања власти путем Божје помоћи. (Hafner, 1964,
стр. 54)
Овај мотив у Житију необично подсећа на Константина
Великог и његову визију крста која му се јавља три пута: уочи
битке код Милвијског моста, битке са Лицинијем, са Скитима
и Сарматима. (Митић, 2008, стр. 118) Стефан Првовенчани се
моли да Крст буде симбол и средство благословене победе,
помажући његовом оцу „као древноме цару Константину“.
(Првовенчани, 1988, цит., пар. XII)
Успостављањем култа Немање - Симеона као светитеља
створили су се сви предуслови да крене формирање свето-
родне династије која ће обележити значајан период српске
средњовековне историје. Наредни владар Стефан Урош II
Милутин је, уз велику помоћ свог биографа архиепископа
Данила II, успео да за своје име чврсто веже култ цара
Константина. Реално описујући о победе краља Милутина,
Данило II пише да је он „сличан славном Константину“ .
(Данило Други, стр. 138-139) Та сличност се огледа у неколико
примера:
1. у сукобу са Татарима децембра 1282. код Липљана,
Милутин односи победу. Претходно је у молитви позвао у
помоћ Господа и Светог Симеона (Немању). (Исто 140-141) Од
противника већина се удавила у реци Дриму што свакако
подсећа на мотив пре битке код Милвијског моста када се
такође зазива помоћ Свевишњег и противник дави у реци
Тибру – ова судбина снашла је Максенција I, у овом случају,
вођу Татара Чрноглава. Самој битци иначе претходе бројна
чуда, што такође подсећа на мотиве из Вита Цонстантини.
2. Милутина на фрескама јасно показују тежњу владара да
поредбено и на сваки други начин буде приказан као други
Константин. Тако су портрети цара Константина и царице
Јелене у Краљевој цркви у Студеници и Старом Нагоричану
постављени одмах уз портрете српског краљевског пара.
Краљ Милутин се у многим стварима трудио да опонаша
Константина што је потпуно разумљиво уколико се има у
виду чињеница да је у једном тренутку разматрао ситуацију
да дође до престола Византије. У двогодишњим преговорима
(1297-1299) успео је да добије руку принцезе Симониде са
изгледима да након смрти Андроника II заседне на трон
Византије. Увео је византијске обичаје на двор и себи за узор
поставио Константина, оснивача Византије чији култ је у
сваком тренутку постојања ове царевине био једнако жив.
Византијски утицај оставио је највидљивије трагове у српској
књижевности, сликарству, архитектури и музици док је још
дубље трагове оставила је рецепција византијског права, на
првом месту увођењем Крмчије или Номоканона светога Саве,
а у извесној мери и типика (“устава”) појединих манастира у
Србији. Византијски утицај могао је привремено да ослабиали
се никада није угасио.
Вероватно из ових разлога, Милутин је почео, попут
Константина својевремено, (Socratis Schollastici, стр. 18) да
интензивно обнавља постојеће и гради нове цркве и
манастире. Највећи број цркава Милутин је саградио у својој
држави. У Призрену је подигнута Богородица Љевишка,
катедрална црква Призренске епископије, на Косову Грача-
ница, седиште Липљанске епископије, а у Скопљу Бого-
родиица Тројеручица, седиште Скопске епископије, касније
митрополије. У исто време обновљена је Жича, као једно од
два седишта Српске архиепископије. Милутинов брат Драгу-
тин омогућио је да се у Моравици код Ариља сазида црква

посвећена светом Ахилију, за седиште Моравичке епископије.
(Благојевић, 2001, стр. 94)
Најпознатија задужбина краља Милутина је храм посвећен
светом Стефану у Бањској, где је и сахрањен, у коме је извесно
време било седиште Бањске епископије. Његовом заслугом
обновљени су и подигнути манастир Светог Ђорђа - Горга код
Скопља, црква Светог Константина и Светог Јована Крститеља,
такође у Скопљу, манастир Светог Ђорђа у Старом Нагори-
чину, Светог Николе у Кожљу на Вардару и Светог Никите у
околини Скопља. Милутин је обновио и цркву Светог Ђорђа у
Ораховици, у жупи Дабру, и подигао прелепу цркву посвећену
св. Јоакиму и Ани у Студеници, познату као Краљева црква.
Тиме се, међутим, списак храмова које је краљ Милутин
саградио, обновио или обилато потпомогао не исцрпљује.
Оваквом својом ктиторском делатношћу краљ Милутин је
стекао огромне заслуге за српску цркву која га је после смрти
прогласила светитељем а он је међу канонизованим чла-
новима династије Немањића стекао угледно место и постао
познат као Свети краљ.
Неговање владарског култа и Константина као његовог
носиоца наставља Милутинов син Стефан Урош III Дечански,
оснивач манастира Високи Дечани. Његова по судбину Србије
важна победа извојевана 1330. над бугарском војском коју је
предводио Михајло III Шишман, а која се догодила код
данашњег Ћустендила у Бугарској, овековечена је монумента-
лном композицијом Константинове победе над Максенцијем
насликаном у цркви св. Николе Дабарског, недалеко од При-
боја. О симболици победник – поражени већ смо писали на
претходним странама. У вези са овим догађајем, у житију
краља Стефана Дечанског Данило II пише правећи паралелу
актуелног српског краља са Константином Великим: „јер је

сила крепости Његове од Господа, као и благоверноме цару
Константину победа над иноплеменицима ради вере“. (Данило
Други, стр. 140) Из свега произилази да је циклус фресака
везаних за Константина (победа и проналазак Часног Крста)
имао и политичке алузије.
Ни син Стефана Уроша III Дечанског, краљ и цар Душан,
није занемарио поређење са Константином као врло важним
ауторитетом у реализацији својих намера. Освојивши већи
део византијских поседа, прогласивши се „царем Срба и Грка“,
цар Душан, доносећи Законик, тражи историјски основ у
Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже
се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на
православно царство. И све ми даде у руке као и великом
Константину цару, земље и све стране и поморја и велике
градове царства грчког“. (Душанов Закон)
Ради лакшег схватања онога што се хтело постићи
поређењем појединог владара са Константином Великим,
нарочито када је у питању зидно сликарство, навешћемо
пример фреске краља Милутина и краљице Симониде из
цркве Старо Нагоричино недалеко од Скопља. На ктиторској
композицији су уз српски краљевски пар приказани и св. цар
Константин и царица Јелена што свакако није случајно: у
владарској идеологији византијских царева, византијски цар је
наследник престола Константина Великог тако да се може
рећи да је он заправо “нови Константин”. (Hunger, 1975, стр.
135)
Паралелу између Константина и краља Милутина на
ктиторској представи у Старом Нагоричану додатно подвлаче
истоветни ставови и одећа. На слици је Милутин приказан као
наследник цара Константина и бранилац вере, он је настављач
дела првог хришћанског цара који крај себе држи крст, симбол

своје улоге у мисији ширења хришћансва док Милутин као
ктитор учвршћује веру што симболизује црква у његовим
рукама, потпуно спреман да је и војнички брани. Мач који
краљу уручује св. Ђорђе, посредник између Бога и краља,
потврђује божански карактер његових победа. (Тодић, 1993,
стр. 121)
Као велики заљубљеник у византијску традицију, краљ
Милутин је дао да се и у Краљевој цркви св. цар Константин и
царица Јелена насликају поред његовог ктиторског портрета.
Такође, у житију и служби он се пореди са царом Конста-
нтином, јер га је Бог удостојио Константиновог благочашћа и
апостолског православља. (Србљак II, 1970, стр. 95)
Ширење култа цара Константина под Турцима

Култ цара Константина почиње да се шири у Србији тек
након пада Србије под турску власт крајем 14. и почетком 15.
века. У тренутку када Рим нема више никаквих амбиција на
овом делу Балкана а док се Турска незадржво шири ка западу,
по жељи деспота Стефана Лазаревића (1377-1427) (Божић, 1981,
стр. 285-288) хиландарски монах Григорије 1408. године
преводи делове Хронике Јована Зонаре, византијског писца из
12. века, који наводе порекло Ликинија “у Дакију тј. Србију”.
(Филозоф, 1989, стр. 82) Овај податак преузима и деспотов
биограф Константин Филозоф. (Исто) На овај начин деспот
Стефан свесно почиње да гради мит ослањајући се на славну и
свима познату прошлост династије Немањића и проширујући
је извесним неистинама. Да би учврстио своју позицију у
несигурним временима, Стефан Лазаревић је прибегао
генеалошком повезивању са Стефаном Немањом коме је
претходно доделио статус праунука Константина Великог. На
тај начин, деспот Стефан Лазаревић је себи обезбедио заштиту

ауторитета какви су Константин Велики за сав хришћански
свет и Стефан Немања у Србији.
У маниру класичне европске књижевности, светородна
династија Немањића је повезана са хришћанским ауто-
ритетом као што је то Константин Велики на следећи начин:
“Велики Конста роди три сина, Константина, Костантија,
и Консту и кћер Константију, коју велики Константин даде
Ликинију за жену, и коме одели грчку чест царства, да га
послуша и помогне у мучном разрушавању. Овај Ликиније беше
далматински господар, родом Србин, и роди од Константије
сина Бела Уроша, Бела Урош роди Техомила, Техомил роди
светога Симеона, а свети Симеон роди са супругом три сина:
Стефана првовенчаног Краља и Вукана великога кнеза и
Растка, доцније нареченога Саву, првог архиепископа српског.
Овај исти венча свога брата Стефана на Краљевство. Стефан
краљ роди четири сина: Радослава, Владислава, Стефана,
Предислава. И Стефан би наречен Урош по имену прадеда
свога, и њега назваше храпави краљ. Он роди два сина: Стефана
и Милутина бањског (краља). Милутин роди Константина и
Стефана Дечанског, Дечански роди два сина Душмана и
Душана. Овај Душан преступи пределе отаца својих и
постави се самовласно за цара. И роди сина Уроша, а Урош не
имађаше деце, и оста та лоза без потомака.(16). Друга глава
родослова. Вукан други син светога Симеона, брат светога
Саве, велики кнез, роди сина жупана Дмитра, у иночком
светом образу Давида. Овај Давид роди Вратислава кнеза.
Вратислав роди Вратка кнеза. Вратко роди кђер Милицу. Ова
постаде супруга великог кнеза Лазара и роди три сина:
великоименог овога о коме говорим деспота Стефана, и Вука и
Добровоја. И много та лоза процвета”. (Исто)

Познајући и у потпуности разумевајући западни свет,
деспот Стефан Лазаревић је био сигуран да ће му оваква
биографија за дуже време обезбедити неутралнији статус од
онога који је уживао почетком 15. века притиснут контра-
дикторним статусом. С једне стране он је био турски вазал и
гарант мира у Србији а са друге је припадао Реду Змаја3
(Fejér, 1841, стр. 317; Bogyay, 1986, стр. 1346.) на чијем челу је
био угарски краљ Сигисмунд. Основни задатак Реда је био
заштита хришћанских светиња од Турака како стоји у
оснивачкој повељи Реда.4
Истовремено, босанском краљу Твртку I је из истих разлога
требала генеалошка повезаност са Немањићима и Конста-
нтином Великим. Наравно, не треба занемарити чињеницу да
је Твртку I одговарала ова врста историјског фалсификата из
још једног разлога – могао је да положи право на круну
Немањића што би подразумевало могуће проширење граница
босанске државе. Српска православна црква је пристајала на
3
О овоме видети студију: Ж. Андрејић, Витезови реда Змаја, Мирослав,
Београд- Центар за митолошке студије, Рача 1999.
4
(Stephanus despoth, dominus Rasciae, item Hermannus comes Cily et Zagoriae,
comes Fredericus, filius eiusdem, Nicolaus de gara, regni Hungariae palatinus,
Stiborius de Stiboricz alias vaiuoda Transyluanus, Joannes filius Henrici de
Thamassy et Jacobus Laczk de Zantho, vaiuodae Transyluani, Joannes de Maroth
Machouiensis, Pipo de Ozora Zewreniensis, bani; Nicolaus de Zeech magister
tauernicorum regalium, comes Karolus de Corbauia, supremus thesaurarius regius,
Symon filius condam Konye bani de Zecheen, janitorum, comes Joannes de
Corbauia, dapiferorum, Joannes filius Georgii de Alsaan pincernarum, Petrus Cheh
de Lewa aganzonum regalium magistri, Nicolaus de Chak, alias vaiuoda
Transyluanus, Paulus Byssenus, alter Paulus de Peth, pridem Dalmatiae, Croatiae
et totius Sclauoniae regnorum bani, Michael, filius Salamonis de Nadasd comes
siculorum regalium, Petrus de Peren, alias siculorum nunc vero maramorossensis
comes, Emericus de eadem Pern secretarius cancellarius regius et Joannes filius
condam domini Nicolai de Gara palatini.)

другачије тумачење историје из врло практичних разлога:
потлаченом народу, у одсуству било какве подршке из
околних хришћанских земаља које су и саме биле у незавидној
ситуацији, било је неопходно подсећање на славну прошлост
као нада и окрепљење.
Теза о Константину Великом као Немањином претку
проширила се ван граница Србије 16. века на скоро целло
Балканско полуострво и нарочито снажно одјекнула у Далма-
цији где је српски живаљ ван граница Отоманске империје
имао изражену потребу да кроз мит и историју очува наци-
оналну свест. У таквој ситуацији, притиснути интересима
других сила, Срби су настојали да за себе вежу што више људе
са осећајем припадности општем словенству. Као резултат
такве атмосфере у кратком периду се јављају две врло значајне
књиге - Винка Прибојевића “О пореклу и слави Словена”
(Oratio de origine successibycque Slavorum) и дон Мавра Орбина
“Краљевство Словена” (Il regno degli Sklavi). (Priboevius, 1532;
Orbini, 1601.)
Припадник доминиканског реда пореклом са Хвара Винко
Прибојевић, творац пансловенске идеологије на простору на
коме је живео, 1532. у делу “О пореклу и слави Словена”
наводи следеће: “(...) Но, ни онај велики цар, блажени
Константин није био сасвим без словенске крви, јер ћеш по
ономе, што наводе Требелије Полион, Еутропије и Платина,
дознати да је Константинов отац, царски наследник Конста-
нције, био по мајци унук цара Клаудија, Далматинца”.5
(Priboevius, 1532, стр. 151)
5
(Sed nec magnus ille diuus Constantinus Augustus Sclavorum generis penitus
expers fuit, quniam, quemadmodum Tribolius, Pollio ac Eutropius et Platina
referent compertum tibi fiet Constantium Caesarem, Constantini genitorem,
Claudii Augusti Dalmatae ex filia nepotem extitisse)

Из истих разлога као и његов претходник, дон Мавро
Орбин ће искористити Прибојевићев спис у свом делу “Краље-
вство Словена” када буде писао: “Па чак ни оном узвишеном и
племенитом Константину не бијаше славенски народ сасвим
далек, будући да (као што извешћују Требелије, Еутропије и
Платина) његов отац Констанције Цезар бијаше унук по кћери
Клаудија Далматинца, односно Славена.” (Orbini, 1601, стр. 238)
Прерађени текст Јована Зонаре о коме је већ било речи,
познатији као Паралипомен,6 у коме се износи тврдња да је
Лициније био пореклом Дачанин тј. Србин, послужила је ка-
снијим писцима да Константину Великом припишу српско
порекло. Између осталих, патријарх Пајсије Јањевац (+1647) у
неким својим списима наводи српско порекло Консантина па
и Немање. У житију светог цара Уроша из 1641. Пајсије
преноси податак и који доноси и Паралипомен. (Пајсије, 1993,
стр. 86-87) Иако се целокупно излагање генеалогије Немањића
ослања, скоро у потпуности, на генеалогију Константина
Филозофа, овде се први пут сусрећемо са следећом констру-
кцијом:
“Цар Константин чувши да је зет његов (Лициније, Н.О.)
помаман према хришћанима посла те му одсекоше главу. Ово
видевши син његов склони се и у страху и ужасу даде се у бег у
Готску земљу (…) отуд се пресели у српску земљу и роди сина и
назваше га именом Бела Урош, јер имаше беле власи како се
родио”. (Исто, стр. 88)
У даљем излагању догађаја, Пајсије на другом месту
понавља тврдњу Константина Филозофа о линији генеалошке
6
Како је ауторство превода дела Зонарине Хронике под сумњом, један број
истраживача је склон тврдњи да је Паралипомен презиме монаха Григорија
који је радио на преводу. (Стојановић, 1927)

повезаности Константин – Немања – Лазар – деспот Стефан
Лазаревић. (Исто, 98-99) Учени српски патријарх је на овај
начин чинио исту ствар као и деспот Стефан пар стотина
година раније – у годинама када је национални идентитет
скоро потпуно изгубљен а Отоманска империја дошла до под
сами Беч, било је врло упутно што је више могуће митовима
одржавати сећање потлаченог народа на славну прошлост и
незаборавне претке. Може се закључити да је Пајсије у
Стефановом житију уметнуо његову повезаност са Конста-
нтином Великим због дипломатске активности коју је имао
тих година – обновио је сарадњу са Римом, у Москви је
боравио 1622. а Константинопољ посећује 1641, исте године
када је завршио Стефаново житије. (Зиројевић, 2007)
Извори
- Annales Colonienses Maximi, MGH SS XVII.

- Socratis Schollastici, Historiae Ecclesticae I.
- Србљак II (1970). Београд.
- Филозоф Константин. (1989). Житије деспота Стефана Лазаревића,
Београд.
Андрејић Ж. (1999). Витезови реда Змаја, Мирослав, Београд- Центар
за митолошке студије, Рача.
Благојевић М. (2001). Србија у доба Немањића, Београд.
Bogyay v. Th. (1986). Drachenorden, У: Lexikon des Mittelalters, Band 3,
Varlag J. B. Metzer, München.
Божић I. (1981). Потискивање православља. У: Историја Српског
народа II, Београд.
Bury J. B. (1923). History of the Later Roman Empire, London.

Wortley Ј. (2009). Studies on the cult of relics in Byzantium up to 1204,
Farnham, Burlington.
Данило Други, Живот краља Милутина.
Зиројевић О. (2007). Србија под турском влашћу 1459-1804, Београд.
Калић Ј. (1981). Борбе и тековине великог жупана Стефана Немање. У:
Историја Српског народа, I, СКЗ, Београд.
Kerbul K. I. M. (1996). Constantin et la fine de la mond antique, Paris.
Linder А. (1987). The myth of Constantine the Great in the West: sources
and hagiographic commemoration, Centro italiano di studi sull'alto
medioevo, Spoleto.
Митић М. (2008). Знамење часног крста у „Житију Светог Симеона –
Немање“. У: Митолошки зборник 18, Рача.
Orbini М. (1601). Il regno de gli Sclavi, Pesaro.
Пајсије Патријарх (1993). Живот светог цара Уроша, СКЗ, Београд.
Poggi V. (2003). Il culto di San Costantino imperatore tra Oriente e
Occidente.
Првовенчани Стефан (1988). Сабрани списи, Београд.
Priboevius V. (1532). Oratio de origine successibusque Slavorum, Venetia.
Sini F., Onida P. (2003). Poteri religiosi e istituzioni: il culto di San
Costantino imperatore tra Oriente e Occidente, G. Giappichelli-
ISPROM, Torino.
Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи, Београд.
Тодић Б. (1993). Старо Нагоричино, Београд.
Fejér G. (1841). Codex Diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis,
X/4, Budae.
Hafner S. (1964). Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie,
München.
Hunger H. (1975). Das byzantinische Herrschebild, Darmstadt.
Ћирковић С. (1995). Срби у средњем веку, Београд.

НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ
КУЛТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ И НЕМАЊИЋИ
РЕЗИМЕ
У немањићкој Србији траје сталан развој култа цара Конста-
нтина и његова манифестација у књижевности и фрескопису
средњовековне Србије. Константин је, као општехришћански
прихваћена личност и као велики владар, био узор генерација
владара у Византији, Србији и другим земљама које су потпадале
под источно хришћанство. Култ цара Константина није замрeо ни
падом Србије под Турке.
NEBOJŠA LJ. OZIMIĆ
LE CULTE DE CONSTANTIN LE GRAND ET LES NEMANJIĆ

En Serbie des Nemanjić dure une évolution constante du culte de
l’empereur Constantin, ainsi que sa manifestation dans la littérature et
la peinture à fresque de Serbie médiévale. Comme un personnage
adopté par tous les chrétiens et comme un grand souverain Constantin
a été le modèle des générations de souverains en Byzance, en Serbie et
dans d’autres pays qui ont fait partie du monde chrétien de l’Est. Le
culte de l’empereur Constantin n’est pas mort ni même après que les
Turcs ont conquis la Serbie.

Прегледан научни рад
УДК: 7.046.3:271.222(497.11)“11/13“
СВЕТИ ЦАР KОНСТАНТИН - СВЕТА ЦАРИЦА

ЈЕЛЕНА, СВЕТИ СИМЕОН (НЕМАЊА) - СВЕТИ
САВА, СРПСКИ АРХИЕПИСКОП У СТАРОЈ
СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ
ХАЏИ РАДОМИР ДР. ПЕТРОВИЋ1

РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У старој српској уметности приказивање свих Нема-

њића било је обавезно у својству ктитора и првих српских
светитељских култова у њиховим задужбинама, а, такође и у
храмовима њихове властеле. Сликају се паралено фреске Свети цар
Константин и света царица Јелена, Свети Симеон Немања, Свети
Сава, Света Анастасија (Ана, жена Немањина), Свети Симон, краљ
српски Стефан Првовенчани. Најстарији примери њихових пре-
1
rad.neim.39@ptt. rs
ХАЏИ РАДОМИР ДР. ПЕТРОВИЋ 111

дстава су минијатура Призренског јеванђеља. Стилски и иконо-
графски зграфито арханђела Михаила XIII века у Црној Реци, је
идентичан мајстору Призренског јеванђеља, као и првом слоју
фресака из XIII века у полусводу стене манастиру Свети Петра
Коришког код Призрена. Најстарији пример прилазивања Свети
Симеон Немања и принц Растко (Сава), на трифори скулптуре
Студенице. Приказујемо и необичне клесарске мајсторске згра-
фите игумана Саве са мермерне фасаде Богородичине.
Из цркве Светог Николе у Великој Хочи (Космет), истичемо
посебно ликове Свети Симеона и Свети Саве који се моле и љубе
хиландарску икону Богородицу са Дететом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Св. Константин и Јелена, манастир Студеница,
велики жупан Свети Симеон (Немања), принц Растко (Сава)
Немањић, Милешева, Грачаница, зограф Лонгин.
У старој српској уметности, веома су често, насликани су

фигуалне представе у првој зони као пандан Светог цара
Константина и Свете царице Јелене уз фигуре Светог
Симеона Немању и Светог Саву сликају се заједно, ове
светитељске сцене паралелно су насликане у српским мана-
стирима и црквама од (XIII-XVII), потом уз свете ратнике и
отштелнике са одређеним иконографским и символичним
литургијским значењима.
У нашој историјској-уметничкој науци постоји више
радова у којим се манастирима и црквама налазе фигуралне
представе Светог цара Константина и Свете царице Јелене
уз Свете Симеона Немању и Светог Саву. Њихове представе
многе су страдале у току турског владања и освајање Србије.
У току рата на Косову и Метохији од 1999 и 2004. године, све
до данас уништени су многоброје српске светиње, а самим
112 ХАЏИ РАДОМИР ДР. ПЕТРОВИЋ

Свети цар Константин – Света царица Јелена, Свети Симеон...
тиме и представе наведених византијских и српских свети-
теља.
I. Свети цар Константин и Света царица Јелена на

минијатури Призренског јванђеља из XIII века
Рукопис на пергаменту са минијатрама Призренског

четворејаванђеља из XIII века, налазио се у сеоској цркви у
селу Витини у Сирнићкој жупи у Призренској области, било је
већ оштећено 1880. године откупљено од скопског трговца
хаџи Јордана за Народну Библиотеку у Београду. Рукопис са
минијатурама био је уписан у инвентар под бројем 297. 2
Ово четворојеванђеље са текстом и минијатурама је
изгорело са Народном библиотеком коју су Немци бомба-
3
рдовали Београд, 6. априла 1941. године.
Први је ове минијатуре публиковао Призренаскиг јеванђеља
француски византолог Андре Грабар (André Grabar), 1928.
године публиковао у две своје изванредне студије.4 Рукопис је
био без почетка и краја, а из средине му је загубљено неколико
страница, укупно је имао 36 минијатура. Сачуване су њихове
2
Хаџи-Радомир Др. Петровић, Минијатуре Призренског четоројеванђеља из
XIII века (у припреми за публиковање).
3
М. Харисијадис, Два рукописа бивше Народне библиотеке у Београду
Призренско јеванђеље и Београдска Александирида, Годишњак НБС, Београд,
1960, 82-84,, сл. 1-8.
4
A. Grabar, Recherces, 1928, 59-91; Grabar, Deux images, 1930, 264-276, Fig. 178. 1.
- Jésus enseignant, dans le tétraévangile de Belgrade, no. 297; .265, Fig. 179. 2. –
Marie et Jésus, dans le tétraévangile de Belgrade, no. 297; 266, Fig. 180. 3.– Croix,
dans le tétraévangile de Belgrade, no. 297; Fig. 181. 4.- Croix et mains, dans le
tétraévangile de Belgrade, no. 297; 267, Fig. 187. 5.- Prodrome (a, b) et Vierge (c),
dans le tétraévangile de Belgrade, no. 297, Fig. 188. 6. – Vierge (a), poisson (b),
dans le tétraévangile de Belgrade, no. 297.

црно-беле фотографије у Београду (у Народном музеју) и у
Паризу (Ėcole des Hautes Ėtudes).
У опису ових призренских минијатура Мирјане Ћореовић-
Љубунковић он наводи: „На листу 119v били су насликани св.
Константин и Јелена, чији натпис није сачуван”.5
I. Свети цар Константин и света црица Јелена (сл. 1),
приказани су у стојећем ставу, како држе између себе Часни
крст, иза њих налазе се две правоугаоне форме врата црквене
грађевине. На том украшеноном бисерном крсту сa две пречке
приказан је кружни део трновог венца, налазе се трагови
натписа c<a>ry sl<avh>.6 Цар Константин и царица Јелена
имају ореоле са задебљаном ивичном линијом; на главама су
им круне, а стоје на округлим јастучићима украшеним
бисерима. Њихове царске одежде су биле пурпурне, док су
лороси, кружни и вијугави лиснати и апликације били
сликане златним окером. Иконографски светитељи, цар Ко-
нстантин и царица Јелена приказани су као особе истих
година, а не као мајка и син. Константин има затворену, а
Јелена горе отворену трапезасту круну, украшену на средини
трочланим цветовима љиљана.
Као што је познато, цар Константин 313. године озваничио
исповедање хришћанске вере, после победе над супарником
Максенцијем 312. године, када му се у сну указао Часни крст
на којем је писало „Победићеш под овим знаком”. О томе пишу
многи писци, посебно Константинов савременик Евсевије.7
5
М. Ћоровић-Љубиковић, 129, бел. 1, Таб. XIV, сл. 36.
6
Легенде су могле да гласе поред Константина: S<vé>t¥ Konstanydiny, а
поред Јелене: Své>ta Eléna.
7
Прво сведочанство о Константиновом сну даје Lactance, De la mort des
perséctuers. I II. trad., introd. J. Moreau, Paris, 1954, SC 39 (II, XLIV). Друго

У договору са сином царица Јелена обилази света места и
проналази Часни крст и Христов гроб. После овог путовања
они подижу знчајне цркве, посебно у Витлајему и на
Маслиновој гори.8
У чудима и легендама Константинове победе налазе се
сцене на фрескама зографа Лонгина у Бањи Прибојској из 1574.
године: Легенда Часног крста, Рођење светог цара Конста-
нтина Великог у граду Нишу, Крштење цара Константина
Великог, Појављивање знамења Часног крста цару Конста-
нтину, Сан цара Констанина, Констатинова победа код Ми-
лвијског моста у близини Рима, Царица Јелена сазива све
Јевреје у Јерусалиму, Јуда запомаже из дубоког кладенца, Јуда
моли Бога за огњено знамење, Јуда копа и проналази три
крста, Васкрсење једне девојке на Христовом крсту, Покршта-
вање Јудино у име Киријак, Уздизање Часног крста – Крстов
9
дан.
Андре Грабар истиче важност да крст постављен између
фигура цара Константина и царице Јелене симболише и
подсећа на његову чудотворну улогу у животу првог хришћа-
сведочанство, које даје Евсевије (Eusebio di Cesarea, Sulla Vita di Constantino,

intord., trad. е note L. Tartaglia, Napoli, 1984, I, 13-24,31 sq), вели да је
Константин пратио духовну линију свога оца, Константина Хлора, који је
већ био показао да је изабрао монотеизам. Евсевије потом додаје да је
Константинов сан био пропраћен визијом, тако што се пробуђеном
Константину указала визија крста и Христовог лика. О једном Евсевијевом
сведочанству, Н. Радошевић, Константин Велики у византијским царским
говорима, ЗРВИ, XXXIII (1994), 7-19; С. Пејић, Манастир свети Никола
Дабарски. Београд, 2009, 264-268, црт. 245-249, сл. 116, 119 (у боји).
8
Евсевије пише да је Јелена открила свети Гроб, али не помиње откриће
Крста.
9
Р. Д. Петровић, Фреске иу чуда и легенди цара Константина Великог у
манастиру Бањи Прибојској из 1574. године, Ниш и Византија, Зборник
радова II, Ниш, 2004, црт. 1-2, сл. 1-7;

нског цара, али да крст као атрибут других хришћанских
владара постаје знак њихове моћи и победе над неверницима.
Многе церемоније које су се свечано приказивале у цари-
градској царској палати и на хиподруму изражавале су
тријумфалну хришћанску и царску улогу.10
Веома поштoвани као први оснивачи хришћанстав, мајкa
Јелена и син Константин у православним српским црквама
живописани су на месту које им званично припада, на
западном зиду наоса, или у припрати храма уз сцене Светог.
Јована Крститеља и Страшни суд, зографа Радула 1673.
године у Црколезу на Косову (црт. 10).11 На црквеним12
предметима примењене уметности малог формата њихове
представе налазимо од X века на ставротекама и у менолозима
за 21. мај и 18. август, дане када се они прослављају. Најстарије
представе се, налазе на новцу: Константинов лик од 317. до 320,
13
а портрет Јелене као Августе између 324. и 329. године.
10
Grabar, L’Impereur, 32/39, 239-243.
11
Р. Петровић, Црколез, Цртежи фресака, Београд, 2005, 23-24 и 26; исти,
Икона „Усековање главе Јована Претече” из Народног музеја-непознато
дењло зографа Радула, Зборник Народног музеја, књ. XV-2 (Београд, 1994),
59-94, црт. 1, сл. 1; исти, Представа Другог Христовог доласка у црколезу у
цркви Св. Јована Претече из 1673. године-рад зографа Радула, Косовско-
метохијски зборник, књ. 4 (Београд, 2011), 159-188, 10 слика и 8 цртежа.
12
Hadermann Misguich, Kurbinovo, 247, нап. 835 и 838. Наводи да прве
сачуване слике Константина и Јелене на једном реликвијару од слоноаче
кости и у неколико кападокијских цркава из X века.
13
R. Garrucci, Storia dell’arte christiana nei primi otto secоli della chiesa, Prato,
1873-1881, том I, 483; том V, T. 350: том VI, Т. 481; E. B. Harrison, The Constantin
Portrait, DOP 21 (1967), 79-96.

II. Свети Сава Први архиепископ српски на призренској

минијатури из XIII века
Светислав Мандић јепрви у нашој науци је публиковао

најстарије сачувание портрете Светог Светога Саве и Светог
Симеона Немање у манастиру Милешеви, Жичи и Студе-
ници.14
У опису призренских минијатура Мирјане Ћорђевић-
Љубинковић он наводи и фигуру Св. Саве Освећеог
(Јеруаслимског), али, откривши натпис Први, (сл. 5), изводи
хипотезу да је то: Св. Сава први српски архиепископ: „На
листу 3r налазио се лик Светог Саве (sava), вероватно
јерусалимског (мада се на доњем делу орнамента налазе слова:
rvi (први?)15 што би могло да индицира да је лик представљао
и Светог Саву српског, уз текст јеванђеља по Матеју, XI, 28-30.
Против ове хипотезе говори чињеница да се минијатура
14
С. Радојчић, Милешева, СКЗ (Београд, 1971), 42; С. Мандић, Најстарији
портрети Светога Саве, Свети Сава, Споменица поводом осамстогоди-
шњице рођења 1175- 1975, (Београд, 1977), 17-28, сл. 1. Св. Сава и Симеон
Немања, трећа деценија XIII векa (Милешева), сл. 2. Свети Сава, Немањина
капела, из 1235.године, сл. 3. Свети Сава, проскомидија цркве Светих
апостола у Пећкој патријаршији, око 1250. године, сл. 4. Свети Сава, олтарска
апсида Светих апостола у Пећкој Патријаршији, око 1250. Године
(прештанпано у: С. Мандић, Царски чин Стефана Немање, Чињенице и
претпоставке о српском средњовековљу (Београд, 1990), 5-28; Ђ. Трифуновић,
Натписи уз портрете Немањића у манастиру Милешеви, Књижевност и
језик, год. XXXIX, бр. 2-4 (Београд,1992), 91-97, таб. I-III (цртеж Д. Тодоровић).
15
М.Ћ - Љубинковић, нав. дело, стр. 191, Таб. II. Сл. 4, прва чита натпис и
неодлучно сматра да је вероватно Сава јерусалимски, или, „да је лик
представљао и светог Саву српског”; М. Харисијадис, Два рукописа бивше
Народне библиотеке у Београду Призренско јеванђеље и Београдска
Александирида, стр. 84, сл.1. „портрет светог Саве са преплетом у нимбу и
оделу украшеном тачкицама”.

налази уз текст јеванђеља који се чита на служби Сави
Освећеном, и још више јер се на дну стране налазе остаци
другог натписа од кога се само чита: Nikole i prhpodob...
(најпре: Сава Освећени)”.16
У доњем делу са леве стане архјерејског престола са
орнаментом налазе се слова: [P отворено слово] RVI.
По мом уверењу у српској уметности Свети Сава Освећени
нигде није сигниран је као Први?, већ је то често пише на
фигури Светог Саве Првог српског архиепископа: у Богородици
Љевишкој у Призрену, 17 у манастиру Грачаници на сцени
Свети цар Костандин - Света царица Јелена и Свети Сава
(Први) архиепископ српски (црт. 4 и 5),18 у Богородичиној
цркви у Пећкој патријаршији (црт. 2)19 у манастиру
Милешеви,20 у пештерској цркви Светог Архангела Михаила у
Црној Реци, насликане су заједничке фигуре Светог Симеона и
Светог Саве као пандам Светог цара Константина и Свете
21
царица Јелене, и у припрати манастира Грачанице из XVI
22
века.
16
М.Ћ. Љубинковић, нав. дело, стр. 191, бел. 1, Таб. II. Сл. 4.
17
Б. Живковић, Богородица Љевишка. Цртежи фресака, Београд, 1991, 52.
18
Б. Живковић, Грачаница. Цртежи фресака, Београд, 1989, 35; П. Мијовић;
Б. Тодић, Грачаница. Сликарство. Приштина-Београд, 1988, стр., сл. XIV (у
боји).
19
Р. Д. Петровић, Стари српски натписи у Пећкој патријаршији (б), Д.
Богородичина црква (XIV век). 18. Свети Сава први српски архиепископ,
Археографски прилози, књ. 31 -32, (Београд, 2009-2010), 179-181, црт. 31-32.
20
Б. Живковић, Манастир Милешева. Цртежи фресака, књ. 10, (Београд,
1992), 37.
21
Р. Станић, Зидно сликарство цркве манастира Црне Реке, п.о. Рашка
баштина, књ. 1 (Краљево, 1975), 100-101, црт. 3-4, сл. 11; Р. Петровић,
Истраживања и открићс у манастиру Црна Река, Манастир Црна Ријека и
свети Петар Коришки (Зборник научни скуп Приштина, Зубин Поток, Црна
Ријека 25-26. IV 1996) Друштво пријатеља манастира Црна Ријека

Светозар Радојчић описујући ову минијатуру „Призренско
јеванђеље, лист 3r. Св. Сава. Наводи да је минијтура висока 4,5
см, широка 5 цм, сигнирана само Сава. Позадина, лево, бледо
плава, десно, бледо жута, хаљина отворено црвена, са жутим
украсима, коса и руменило на лицу црвени, крст црвен.
Минијатура претставља по својој прилици Св. Саву
Освећеног”.23
Мара Харисиадис за ову мијнијатуру сматра да је „портрет
Св. Саве са преплетом у нимбу и оделу украшеним
тачкицама”.24
Јованка Максимовић сматра да насликан српски архи-
епископ Сава: „Привлачна је претпоставка да је приказан Сава,
први српски архиепископ, јер је тако сигниран на неколико
портрета у монументалном сликарству. Нема довољно разлога
25
за одбацивање ове идеје кад већ сигнатура гласи Сава Први”.
Према мојим визуелним запажањима на овој фигури уз
Савин лик, могао сам да уочим старосрпко слово бројчане
вредности: aª (1), што означава исту записану доњу оштећену
реч: Први, то јест, Св. Сава Први, архиепископ српски.26
(Приштина-Београд, 1998), 43-80 (старија литература); Хаџи-Р. Др. Петровић,

Пештерски манастир Светог арханђела Михаила у Црној Реци, (у припреми
за публиковање).
22
Б. Тодић, Грачаница. Сликарство, 256, сл. 125; Хаџи-Р. Др. Петровић,
Натписи и угребани записи на фрескама у припрати манастира Грачанице
зографа Лонгина из 1570-1571. године, (рукопис у припремиза публиковање).
23
S. Radojčić, Srpske minijature, 1950, str. 30-31, таб. X; С. Радојчић, Старо
српско сликарство, Нолит (Београд 1966), 83, таб. XVI. Свети Сава Освећени.
24
М. Харисијадис, Призренско јеванђеље, 1960, стр. 91, сл. 1. Свети Сава.
25
Ј. Максимовић, Српске средњовековне минијатуре, Београд, 1983, 96, бр. 14.
26
О сигнатурама Св. Саве у старом српском сликарству, уп.: Д. Милошевић,
Иконографија светога Саве у средњем веку-Сава Немањић – Свети Сава,
Историја и предање, Међународни научни скуп САНУ децембар 1976

III. Скулптуралне предсаве монаха Симеона и

Саве на трифори апсиде Богородичине
цркве у Студеници (XII век)
На источна страни Богородичине трифоре са рељефним
скулптурама у допрозорницима, тимпану и оштећене су две
слободне конзоле трифоре (црт. 1), према мојим истра-
живањима представљају: молитву ктитора Стефана Немању,
касније монаха Светог Симеона са псалтиром у рукама у
молитви (јужна страна), и Растка, каснијег монаха Саву са
псалтиром у рукама у молитви (северна страна). То је призор
у заједничкој молитви пре монашења најмлађег сина Нема-
27
њиног и његове жене монахиње Анастасије (Ане).
IV. Призренска минијатура Св. Теодор Тирон и

Св. Теодор Стратилат и цртеж Арханђела Михаила
из XIII века у пештерској цркви у Црној Реци
У манастиру Арханђела Михаила у Црној Реци у наосу, на
северном зиду у I. зони, насликане су биле фигуре светих
пустиножитеља које благосиља Св. Никола из XVI века. Доњи
(Београд, 1979), иста, Срби светитељи у старом сликарству, О Србљаку,

Студије (Београд, 1970), Свети Симеон, 149-160, Свети Сава, 160-178,
Заједничке слике светог Симона и светог Саве,178-186; Г. Бабић, Низови
портрета српских епископа, архиепископа и патријарха у зидном
сликарству (XIII- XVI в), Сава Немањић-Свети Сава, Историја и предање,
Међународни научни скуп САНУ, децембар 1976, (Београд, 1979).
27
Р. Д. Петровић, Аутографи Саве Немањића, Нофака и Радована из XII-XIII
века на источној апсиди Богородичине цркве у Студеници, 19 и 22, црт. 7.

делови светитеља су уништени,28 код ове оштећене фигуре
светог пустињака Теодосија Општежитеља из XVI са
оштећеним белим свитком са словима. Откривена је
фигурална представа-цртеж сепијом арханђела Михаила, са
окер ореолом око главе и цртежом назначним линијицама,
обрва, очи, носа и уста, који држи високо подигнут мач у левој
руци, и део груди из XIII. века (сл. 3). Он је насликан на
фреско-малтеру који у себи има арматуру кучину, а фреске
зографа Лонгина немају то, већ раж, и пшеничну сламу као
арматуру. Посматрано ликовним очима,цртеж делује веома
експресивно и снажно. То нарочито важи за главу арханђела
Михајла са ореолом, стилски највише подсећа на минијатуре
Призенског четворојеванђеља из XIII. века, и то на фигуре
светих ратника Теодора Тирона (сл. 2) са крстом и мачем који
убија три змије.29 Стилски одговара фресци арханђела
Михаила, из сцене Деизиса, старијег слоја, испоснице Светог
Петра Коришког код Призрена (сл. 4).30
28
Р. Станић, Зидно сликарство цркве манастира Црне Реке, Рашка баштина,
књ. 1 (Краљево, 1975), црт. на стр. 109.
29
Р. Д. Петровић, Истраживања и открића у манастиру Црна Река,
Манастир Црна Ријека и свети Петар Коришки (зборник), Приштина –
Београд, 1998, 76-77, сл. 10. Аутор овог рада је члан Старословенског одбора
САНУ, у оквиру пројекта: „Стари српски записи и натписи у црквама и
манастира”, започет по предлогу академика проф. Димитрија Богдановића.
У припреми је прва књига: „Стари српски записи на мермеру манастира
Студенице од XII-XIX века”, у овом раду приказујемо један мањи сегмент
новооткривених зграфита, записа и натписа.
30
В. Ђурић, Најстарији живопис испоснице пустиножитеља Петра
Коришког, Зборник радова Византолошки институт, књ. 5 (Београд, 1958),
195, сл. 10 (Арханђел Михаило и део апостола Петра из Деизиса).

IV. Заједничке слике Светог Саве и

Светог Симеона Немање
Заслугом хиландараца спојени су култови Светог Симеона
Немање и Саве у заједнички.31 Као значајно моје сликарско-
конзерваторско откриће из цркве Светог Николе, наводим
изузетно занимљиву средишњу сцену, у II зони припрате
(средишња сцена): Свети Сава и свети Симеон Немања,
хиландарски монаси који се клањају и љубе икону Богородице
Одигитрије (црт. 9).32
Иконографска занимљивост представљања заједничке слике
Светог цара Константина и његове мајке Свети царице Јелене
и Свети Симеона Немање, оне се налазе, углавном, на местима
на западном зиду наоса или припрате, манастиру Свети
арханђела Михаила у Црној Реци, где је зограф Лонгин
насликао фреске апостола Светог Петара и Светог Павла. Или
у цркви Св. Николе у Великој Хочи на живопису из циклуса
Свети Николе и иконама из XVI века, укључене су неке сцене
из живота Светог цара Константина и Светог краља
Стефана Дечанског.33 Као и на познатој Хиландарској икони
31
Д. Милошевић, Срби светитељи у старом сликарству, О Србљаку,
Студије, п.о, (Београд, 1970), 149-160 (Свети Симеон), 160-179 (Свети Сава),
Заједничке слике Светог Симеона и светог Саве, 178-186.
32
Р. Д. Петровић, Фреске XIV века из цркве св. Николе у Великој Хочи,
Зборник Матице српске за ликовну уметност, књ. 22 (Нови Сад, 1986), 61-83,
таб. III, сл. 4-5, 7, 8,12,14.
33
П. Пајкић, Цркве у Великој Хочи, п.о, Старине Косова и Метохије, књ.
(Приштина, 1963), 166-182, сл. 11, 14; Хаџи-Р. Др. Петровић, Свети мученик
краљ Стефан Дечански и Свети Теодор Студит зографа Лонгина из XVI века,
(рукопис у припреми за публиковање); Исти, Иконостас зографа Лонгина у
цркви Светог Николе у Великој Хочи, (рукопис у припреми за публиковање);
Исти, Цркве у Великој Хочи,( у припреми за публиковање).

Светог Саве и Светог Симеона иконописца и зогафа и
књижевника Лонгина (сл. 7).34
V. Свети Цар Константин и Света и Свети

Сава у манастиру Грачаници
У манастиру Грачаници на сцени Свети Цар Константин
и Света царица Јелена, између себе држе велики крст на коме
је Исус Христос био разапет, њима је додата фигура Светог
Саве, првог српског архиепископа (црт. 5) и фигура српске
краљице Симониде рођене краљевске породице Палеолог у
граду Констанинопољу. Ово је део византинске царске ико-
нографије у старој српској уметности, којој је укључена и
византијска принцеза Симонида жена ктитора краља Стефана
Уроша II - Милутина, добијају златне круне симбол божанских
инсигнија од два летећа анђела.
Царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла је Часни
крст на коме је био разапет Исус Христос, на том светом
месту подигла је цркву. Цар Константин је имао знамење
крста на небу и победио је на Миливијеском мосту, он је
прогласио хришћанство за званичну веру у римском царству.
Борбу за хришћанску православну веру истеривање мани-
хејаца из Србије и коначно Свети Сава постаје први архие-
пископ српски, веома су значајни уз мироточење мира, чуда и
исцељења-као божански знак светитељства Велики жупан
34
В. Ј. Ђурић, Иконе у Југославији, Београд, 1961, 59-60; М. Шакота, Зограф
Лонгин, сликар и књижевник XVI века, у књизи: Ђ. Трифуновић, Стара
књижевност, Нолит (Београд, 1972), 540-547. S. Radojčić, Srpska umetnost u
srednjem veku, (Beograd, Zagreb, Mostar, 1982), 135, сл. 71 (у боји), икона Св.
Симеона Немљње и св. Саве, датира у почетак XV века.

Немања и Свети Сава имају узоре у Светом цару Константину
и Светој царици Јелени.
VI. Аутографи монаха игумана

Саве Немањића (XIII век)
На западном делу бочног предворја-певнице, у трећем реду
налазе се угребана калиграфска три аутографа са именом
САВА: Sava (црт. 1, бр. 2), Sava (црт. 1, бр. 3) и Sava mn¦x (црт. 1,
бр. 4).35
= Sava mn(i)x.
= Сава монах.
Међу најстарије потписе спада отисак Савиног прстена у
печату на Карејском типику, почетак XIII века, из ризнице
манастира Хиландара,36 и аутограф Сава на апсиди Богоро-
дининој цркви у Студеници.37
35
Хаџи Р. Др. Петровић, Зграфити и натписи Милешеве на мермерној
фасади Богородичине цркве у Студеници из XII-XIII века, Рад је посвећен
Светиславу Мандићу, Осам векова манастира Милешеве, 6. 7. и 8 септембар
2012. године (Манастир Милешева, 2012) (у штампи).
36
С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд, 2005, 57, сл. 36.
37
Р. Д. Петровић, Аутографи Саве Немањића, Нофака и Радована из XII-XIII
века на источној апсиди Богородичине цркве у Студеници, Археографски
прилози, књ. 21, 17-28, (Београд, 1999), црт.3а, сл. 2.

VII. Цртежи фигуре игумана Саве и његове мајке

монахиње Анастасије на мермерној фасади Студенице
(XII-XIII век)
На мермерној фасади Богородичине цркве у Студеници, у
првом реду мермерних блокова, јужног дела ђаконикона,
угребане су две фигуре која представаљају младог монаха
игумана Саву у покрету, на глави има монашки капу, лице је
дуго, очи и нос велики, са брадом (метластом), у левој руци
држи архимандријски или епископски штап са крстом на врху.
Са леве стране до главе налази се калиграфски аутограф: SAVA
(црт. 1, бр. 5). Време настанка овог зграфита је после примања
архимандритског достојанства 1204. године у Солуну, тада је
постао „први међу игуманима” и архимандрит манастира
38
Студеница (1206-1217) у Србији.
Друга фигура представља средновечну монахињу са
монашком капом и покривалом, у огртачу монашком и са
прекрштеним рукама у молитви, своју мајку монахињу Ана-
стасију. Ову фигуру, без сигнатуре, вероватно је студенички
игуман Сава је нацртао себе и своју мајку монахињу Ана-
стасију (црт. 3, бр. 5 и 6).39
Аутографи монаха Саве налазе се и у непосредној близини
гроба светог Симеона Мироточивог, на спољној фасади наоса
38
М. М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске цркве,
Београд, 1986, стр. 21; исти, Архимандритско достојанство светога Саве,
Свети Сава у српској историји и традицији, Београд, 1998, 39-50.
39
Први пут приказано на међународном научном скупу у Милешеви: Хаџи-
Р. Др. Петровић, Зграфити и натписи Милешеве и на мермерној фасади
Богородичине цркве у Студеници из XII-XIII века.

и југозападног мермерног портала Богородичине цркве у
Студеници.40
VIII. Новоткривени натписи на Лози Немањића

Богородичине цркве у припрати Пећке
патријаршије око 1330. године
Сцена Лоза Немањића, изнад мермерног банка (седишта) и
орнаменталног сокла има насликаних у првом реду пет
оштећених фигура и легенди: Свети Симеон Немања (црт. 6),
Света Анастасија (Ана) монахиња (црт. 7), Свети Сава, први
архиепископ (црт. 8), Вукан кнез Немањин и Света Јелена
мати краљица монахиња.41
Постоји симболичка историјска паралела између цара
Константина и битке Миливикјског моста и Симеона Немање,
између српског кључног догађаја Пантинске битке код: када
је Немањин брат Тихомир се утопио у таласима Ситнице, као
Максенције у Тибру. И цар Константин и Немања називају се
„Нови Мојсије”!
40
Ова открића зграфита и натписа објавићемо на другом месту.
41
Р. Д. Петровић, Натписи уз неке фигуралне представе ликова из Лозе
Немањића у Пећкој патријаршији, Археографски прилози, 31-32, (Београд,
2009-2010), 103-119, црт. 1, 3-12.

Прилози
Сл. 1. - Свети цар Константин и света царица Јелена,

Призренско четворојеванђеља, минијатура, XIII век.

Сл. 2. Свети Теодор Тирон са

мачем убија две змије,
Призренско четворојеванђеља,
минијатура, XIII век.
Сл. 3. Арханђео Михајло

са мачем у левој руци,
минијатурни цртеж сепијом,
северозападни зид,
I. зона, наос, пећински
манастир Арханђела Михајла
Црној Реци, XIII век.
Фото: Р. Петровић, 1990. године.

Сл. 4. Арханђел Михајло,

из сцене Деизиса и део
апостола Светог Петра.
Фреска старијег слоја.
испосница Светог Петра
Коришког, код Призрена,
XIII век.
Сл. 5. Свети Сава први

архиепископ српски, Призренско
четворојеванђеља, минијатура,
XIII век.

Сл. 6. Свети Сава

архиепископ српски и
свети Симеон Немања,
зограф Лонгин,
I. зона, јужни зид наоса,
XVI век. Пећински
манастир Арханђела
Михајла Црној Реци.
Сл. 7. Свети Сава

архиепископ српски и свети
Симеон Немања, зограф
Лонгин, икона, XVI век
(Народни музеј у Београду)

Цртежи
Црт. 1. Студеница, Богородичина црква, XII век. Источна

трифора са скулптуром рељефа и слободним конзолама и
фигурама принца Саве, монаха Саве и великог жупана и монаха
Светог Симеона Немање.
Графичка реконструкција: Р. Петровић, 1985. године.

Црт. 2. Свети Сава, Први српски архиепископ, олтар, црква

Богородице Одигитрије, Пећка Патријаршијиа, око 1335. године.
Црт.: Р. 1:1, 2006. године.
Црт. 3. Свети Сава игуман манастира Студенице и мајка монахиња

Анастасија, зграфито и натписи САВА, угребани на мермереној
фасади Богородичине цркве у Студеници, јужни трансепт, XIII век.
Црт.: Р: 1:1, Р. Петровић, 1998. године.

Црт. 4. Свети Сава архиеископ српски, цар Константин и царица

Јелена, наос, I. зона, манастир Грачаница, око 1321. године.
Црт.: 1:10, Б. Живковић, 1998. године.

Црт. 5. Свети Сава архиепископ

српски. наос, I. зона, манастир
Грачаница, око 1321. године.
Црт.: Р. 1:1, Р. Петровић, 1998. године.
Црт. 6. Свети Симеон Немања,

Лоза Немањића, Богородичина
црква, источна страна,
припрата, Пећка патријаршија,
око 1330. године. Графичка
реконструкција натписа.
Калк: Р. 1:1,
Р. Петровић, 2009. год.

Црт. 7. Света Анастасија (Ана),

Лоза Немањића, Богородичина
црква, источна страна,
припрата, Пећка патријаршија,
око 1330. године.
Графичка
реконструкција натписа.
Калк: Р. 1:1, Р. Петровић,
2009. године.
Црт. 8. Свети Сава Први

архиепископ, син светога
Симеона, Лоза Немањића,
Богородичина црква, источна
страна, припрата, Пећка
патријаршија, око 1330. године.
Графичка реконструкција
натписа.
Калк: Р. 1:1, Р. Петровић, 2009. год.

Црт. 9. Свети Сава и Свети Симеон Немања, хиландарски монаси

који се клањају и љубе икону Богородице Одигитрије.
Црква Светог Николе, II. зона, Велика Хоча, XIV век.
Графичка реконструкција: Р. 1:1, Р. Петровић, 1984. године.

Црт. 10. Свети цар Константин и света царица Јелена и део

циклуса фресака Светог Јована Крститеља, зографа Радула,
1673. године. Припрата, северни зид, I. зона, црква Светог Јована
Претече у Црколезу, Косово.
Црт. Р.1:1, Р. Петровић, 1970. године

ХАЏИ РАДОМИР ДР. ПЕТРОВИЋ
СВЕТИ ЦАР KОНСАНТИН - СВЕТА ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА, СВЕТИ
СИМЕОН (НЕМАЊА) - СВЕТИ САВА, СРПСКИ
АРХИЕПИСКОП У СТАРОЈ СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ
РЕЗИМЕ
Фреске Свети цар Константин и света царица Јелена, Свети
Симеон Немања, Свети Сава, Света Анастасија (Ана, жена Нема-
њина), Свети Симон, краљ српски Стефан Првовенчани. Најстарији
примери њихових представа су минијатура Призренског јеванђеља.
Стилски и иконографски зграфито арханђела Михаила XIII века у
Црној Реци, је идентичан мајстору Призренског јеванђеља и првом
слоју фресака из XIII века у полусводу стене манастиру Св. Петра
Коришког код Призрена. У раду су укључени зграфити са
мермерне фасаде Богородичине цркве у Студеници из краја XII и
прве половине XIII века, као што је цртеж са фигуралном пре-
дставом и словима САВА, са симболима игумана манастира
Студенице. Затим, представе Немањића: Свети Симеон Немања,
Анастасија монахиња, Свети Сава, син светога Симеона Немање,
први архиепископ са Лозе Немањића у цркви Богородице у Пећкој
патријаршији. Из цркве Богородице Љевишке у Призрену прика-
зана поворка Немањића, XIV век. Из манастира Милешеве,
приказани су двојне паралне фигуре: Свети Симеон Немања и цар
Константин и царица Јелена.
На фасади Богродичине цркве и припрате у Пећкој
патријаршји на сцени Лоза Немањића, око 1330. године, изнад
мермерног банка (седишта) и орнаменталног сокла има насли-
каних у првом реду пет оштећених фигура и легенди: Свети Симе-
он Немања (црт. 6), Света Анастасија (Ана) монахиња (црт. 7),
Свети Сава, први архиепископ (црт. 8), Вукан кнез Немањин и
Света Јелена мати краљица монахиња (краља Милутина).
Овакве култне и ктиторске сцене Немањића у Лози
Немањића јављју се до краја XVIII века у старој српској уметности.

УДК: 73.04(497.11)“11“
НЕУОЧЕНА ПАРАЛЕЛА ЕСТЕРГОНСКОГ

ПОРТАЛА И СТУДЕНИЦЕ
БРАНКА С. ИВАНИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У тексту се наводе актуелне интерпретације

иконографског програма портала цркве Успења Богородице у
Студеници и портала катедралне цркве св. Абеларда у Естрогену.
Мада је у ранијој литератури сличност ова два портала позног 12.
века запажена, новија литература је оспорила њихову међусобну
зависност. Овај рад уводи досад неуочене детаље са портала у
Естрогону и упоређује их се представама људских фигура-конзола
на источној трифори студеничке цркве.
1
b.ivanic@narodnimuzej.rs
БРАНКА С. ИВАНИЋ 139

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стефан Немања, Студеница, портал, трифора,
Естергон, Угарска
Једно од ремек дела српске средњовековне уметности, од

1986. на Листи светске уметничке баштине, гробна црква
Успења Богородице, оснивача српске династије, великог
жупана Стефана Немање у манастиру Студеница, који је од
почетка 13. века у рангу архимандрије, репрезентује посебан
градитељски и уметнички стил у средњовековној Србији 12-14.
века који се назива рашки. Мада оригиналан, рашки уме-
тнички правац одређен је пре свега складним преузимањем
византијске организације унутрашњег и спољашњег архи-
тектонског простора грађевине центалног типа са једном или
више купола. Лице фасаде изведено је каменом оплатом која је
у случају високог ранга као Студеница, мермерна, украшена
клесаним секцијама, карактеристичним за споменике ван
византијског културног круга. Студије о клесаном украсу
Студенице откриле су читав низ мање или више блиских
аналогија на подручју Апулије, јужне Француске и источног
Јадрана. Ни за једну од пронађених аналогија није било
могуће утврдити непосредну иконографску или стилску везу
са студеничком пластиком.2 Јужни портал Богородичине
цркве у Студеници посебно је привлачио истраживаче како
због стила и иконографије, тако и због своје лепоте (сл. 1).
Катедрала естергонске надбискупије посвећена св. Абе-
ларту, са своје стране, позната је само по слици документарног
карактера њеног чувеног портала, Porta Speciosa, непознатог
мађарског уметника 18. века и невеликом броју фрагмената
2
Библиографија радова посвећених Студеници: Благо манастира Студе-
нице, Београд 1988, скулптура, 348-354.
140 БРАНКА С. ИВАНИЋ

Неуочена паралела естергонског портала Студенице
белог, сивог и црвеног мермера, (Ћоровић-Љубинковић, 1975,
стр. 395-396; Marosi, 1979, стр. 56-59) и била препозната као
носилац утицаја византијске градитељске културе (сл. 2).
Мађарске истраживаче је на ту помисао наводила прво,
раскошна техника камене инкрустрације која је могла бити
византијске провенијенције и, такође од великог значаја,
представа Богородице на престолу иконографског типа
Никопеје у тимпанону портала. (Bogyay, 1951, стр. 85-129) Из
редова српских истраживача наставило се са тражењем
метафоричког модела који би открио функционални и
литургијски смисао ове раскошне целине.
Монументални портал естергонске катедрале био је, по
својој архитектоници, типично романички. Северно и јужно
од портала налазиле су се две дубоке и високе нише. Оне са
порталом чине једну целину и по распореду површина, по
декоративној пластици капитела и по иконографској конце-
пцији ликовних представа. У тимпанону се налази у центру,
Богородица типа Никопеје (Престо Слова), која седи на богато
украшеном престолу држећи Христа пред грудима. Лево и
десно од њихових глава лебди по херувим. Лево од Богородице
се налази св. Адалберт са дечком који држи кадионицу, десно
св. Стефан, мађарски краљ, иза којег стоји војник са исуканим
мачем, византијски стратор. Испод тимпанона, на проши-
реном надвратнику у центру су црвени точкови кола на
којима се вазноси пророк Илија у Језекијељевој визији (1,16),
са једним херувимом са сваке стране. У продужетку, у
проскинезу постављени су са северне стране надбискуп
Естергона Јов, праћен представом базилике и јужно краљ Бела
III уз којег је постављен симболичан приказ града. (Ћоровић-
Љубинковић, 1975, стр. 396)

Светозар Радојчић је препознао у тимпанону естергонског
портала приказ поделе на духовну и световну власт и
уопредио га са два споменика, истина, нешто млађе српске
уметности: фреско декорацијом у тимпанону цркве св.
Богородице Перивлепте у Охриду (1294) и фреском изнад
улаза у цркву Вазнесења манастира Жича, седиште Архи-
епископије Српске Православне цркве (почетак 14. века).
Утврђено је да је литургијски извор за ова два ликовна
ансамбла у Србији, текст св. Јована Дамаскина, Божићна
химна посвећена Богородици која се велича јер је родила Бога
Слово, коју су пророци наговестили. (Radojčić, 1952, стр. 256-
366) На све три целине распоређене су фигуре пророка; у
Србији пророци носе мале ликовне атрибуте, префигурације
Богородице, у Естергону свитке са текстовима пророштава.
(Исто, стр. 259) Ипак, постоји битна разлика. На два српска
примера из времена владавине краља Милутина (1282-1321)
централна представа Богородице је окружена представницима
световне и духовне власти у литургијском тренутку где је
нагласак на латреавичком моменту, изливању милости, док се
на естрогонском порталу представници духовне и световне
власти у тренутку инвеституре препоручују милости Бого-
родице пред симболичним изразом есхатолошке извесности,
пламеним колом Језекиљеве визије.
У још једном раду српске историје уметности пошло се
корак даље па је естергонски портал доведен у директну везу
са порталом Студенице. Истинска сличност у ритмичном
низању архиволти око портала, позиционирању фигуре
Богородице, анђела, фигурама лавова које фланкирају улаз,
водиле су закључку да су оба ктитора, мађарски краљ Бела III,
зет цара Манојла Комнина, који је извесно време живео на
двору у Константинопољу ктитор две градитељске фазе
естрогонске катедрале, и велики жупан Стефан Немања,

ктитор Студенице, боравећи у Цариграду на двору цара
Манојла Комнина готово у исто време, пренели у своје
средине део сјаја и рашкоши константинопољске архитектуре.
(Ћоровић-Љубинковић, 1975, стр. 397)
Изузетна композиција портала у Студеници, финих
сразмера, са богатом рељефном декорацијом пажњу заокупља
колико лепотом толико и својим романичким изгледом.
Упоређујући само портале, естергонски и студенички, прва
архитектонска сличност је прилично уопштена: то је сличност
два савремена романска портала на црквама обложеним
плочама од полираног мермера у редовима. Једина кара-
ктеристичнија аналогија била би у горњим партијама портала
где је однос архиволти оба портала и лукова дубоких ниша у
Естергону, као и онај над порталом и над бифорама у
Студеници скоро идентичан. Аналогије се могу повући још у
типу и постављању Богородице и положају анђела у Естергону
и арханђела Михајла и Гаврила чије су се старословенеке
сигнатуре у Студеници сачувале. Уместо представа свети-
тељских и историјских личности, симболичне представе
Језекиљеве визије и пророка у Естрогону, студеничкој Бого-
родици су придодате рељефна представа Христа на престолу
са унутрашње стране надвратника и по шест апостола са сваке
унутрашње стране довратника. Чеоне стране надвратника и
довратника украшене су бујном биљном орнаментиком у коју
су уплетене животиње, птице, фантастичне животиње и
симболичне представе. Литература о пластици Богородичине
цркве је изузетно обимна, настала у многобројним трагањима
за њеним пореклом или узором. Многобројни споменици
западноевропске романике и ране готике увек недовољно личе
на студенички портал.

Само четири године након рада М. Ћоровић-Љубинковић,
објављен је рад најпозванијег истраживача естергонског
портала Е. Маросија. Након исцрпног претресања питања
колико је уопште Бела III био носилац византијског утицаја а
колико је то мишљење резултат затамњивања извора изврше-
ног у каснијим хроникама, аутор је убедљивом стилском
анализом показао да естрогонски портал у потпуности по
стилу зависи од споменика северозападне Француске друге
половине 12. века. Техници и стилу израде камене инкру-
страције овај аутор налази примере у уметничкој продукцији
области Маас. Осим што је разрешио питање стилске
провенијенције, овај аутор је убедљиво показао, тумачећи и
многобројне натписе и стихове ове композиције, да је
молитвена сцена естрогонског портала типична западна
представа Другог доласка са алузијом на Христову смрт на
крсту. (Marosi, 1979, стр. 62) Фигури Богородице на трону је
нађено мноштво аналогија, при чему је најближа декорацији
јужног портала западне фасаде катредрале у Chartres-у где се
она представља у функцији медијатора оваплоћења, доведеног
у исту раван са Другим доласком. (Исто, стр. 64-65) Положај
краља Беле III и надбискупа Јова, по мишљењу овог аутора не
представља донаторску формулу већ сведочи о подели
световне и духовне власти чиме је био приказан и основ
унутрашње политике Беле III који је у Угарској поставио
основе цезаро-папизма. (Исто, стр. 65-69) Изузетно је значајно
тумачење које у тематски центар естрогонског портала не
поставља фигуру Богородице већ као централну представу у
целој архитектоници украса сагладава Христа којем је
маријанска иконографија само оквир. Пророци и апостоли
распоређени око естергонског портала носе, како је показано,
онај ниво у значењу целог украса а који се односи на његову
најважнију тему - traditio legis, предају закона, легитимност

црквених прерогатива, институција којима је сам Христос
установио харизматично порекло клерикалне и следствено
моделу јединства, световне власти.
Неколико година касније, независно од овог рада којим је у
потпуности удаљена веза Естрогона и Студенице, отишло се
још један корак даље у тумачењу студеничког портала. Фигура
Христа и апостола распоређених са унутрашње стране надвра-
тника и у довратницима студеничког портала добили су ново
тумачење. За разлику од оних истраживача који су у фигури
Богородице на престолу видели смислени стожер иконо-
графске поруке, аутор нове интерпретације на основу бројних
ликовних аналогија и књижевних текстова, у студеничком
Христу не види Христа-Судију како су га досад схватали
бројни интерпертатори овог портала, већ Христа који на
апостоле, као и на бројним романичким и раноготичким
порталима Француске и Угарске, преноси харизму духовне
супрематије. (Тодић, 1994, стр. 20-22) Тема Оваплоћења била је
на порталу Студенице допуњена другом великом темом:
оснивањем хришћанске цркве и ширењем Христове науке у
све крајеве света, приказане преко Христа на престолу са
отвореном књигом и апостолима са свицима. (Исто, стр. 22)
Естергон и Студеница нашли су се, међусобно независно,
на линији до које су допирали таласи ране готике. Једном
запажена непосредна веза естрогонског и студеничког портала
могла да буде препустена забораву. Чињеница је ипак да су
аналогни примери за оба портала нађени у групи споменика
чија се географска распрострањеност, у радовима оба истра-
живача, Енсија и Тодића, сусреће на линији Италија, Фра-
нцуска, Баварска, Подунавље. Изузетно прецизан увид у
изглед оригиналног документа, колорисани архитектонски
цртеж естрогонског портала која се чува у Музеју града

Естергона, омогућио је да се обрати пажња на ситне фигуре
које нису поменуте нити коментарисане у литератури која је
била приступачна приликом писања овог рада.
Са северне и јужне стране естрогонског портала, на крајњој
спољашњој ивици комплетне архитектонске целине налазе се
ситне, полуклечеће фигуре одевене у одећу која изгледа као
монашки хабит (сл. 3). Ни једној се није сачувала глава (сл. 4).
Начин на који су насликане, могао би упућивати да су у
питању женске фигуре, већ у време настанка цртежа есте-
ргонског портала, оштећене у толикој мери да није могуће
разазнати нешто више, осим да им недостају и руке. Ипак на
увећаном снимку десне фигуре, као да се назире пластични
приказ копче на редовничком опасачу. Ове две мале фигуре
подсећају на конзоле које фланкирају источну трифору
манастира Студеница (сл. 5).
Како архитектонски пластични украс у целини, тако и ове
две конзоле студеничке трифоре дуго заокупљају пажњу
историчара српске средњовековне архитектуре и пластике (сл.
6). Према најновијим тумачењу, заправо даљој проради једног
од предложених решења, (Милошевић, 1990, стр. 3-18)
нарочито након детаљне анализе сваке појединачне фигуре,
којима такође недостају главе, у фигурама-конзола студеничке
трифоре препознате су фигуре Доброг и Лошег монаха
познате према јединственој минијатури рукописа ерлангенске
библиотеке на којој су приказане две стазе, две особе на њима,
као избора два живота – пут ка Небеском Јерусалиму и пут ка
граду Сотоне. Човек који се упућује путем означеним
називима врлина одевен је скромно у монаску хаљину као
фигура, опасана монашким опасачем, на северној страни
студеничке трифоре, док је особа на путу порока одевена у
материју у којој се као и на фигури са јужне стране студеничке

трифоре може препознати скупоцено крзно. (Ђурић, 1989, стр.
8-13) Идентична студеничкој је и источна трифора манастира
Дечани (око 1335-40), где се такође, нису сачувале главе
представљених особа. (Ђурић, 1989, стр. 7, н. 1) Појава ових
представа - персонификација у Студеници протумачена је
јачањем утицаја проповедничке прозе и дуалистички опре-
дељених концепција које су обележиле трансформацију
религиозне свести Запада у 12. веку. (Ђурић, 1989, стр. 11-13;
Obrist, 1986, стр. 35-63)
У светлу нових интерпретација, лако се запажа да је на два
посматрана портала испољена идеја о небеском пореклу како
световне тако црквне власти. У случају угарског споменика
нагласак је на подели ове две власти. Можда ће будућа
истраживања расветлити смисао нејасних фигура које се
налазе на са обеју страна портала у Естрогону и оних које
красе студеничку трифору. Јединственост културног простора
средњовековних европских земаља често није јасно сагледива.
Са становишта савременог истраживања историје уметности
средњег века у Европи, током процеса сагледавања цињеница
које помажу да се разуме и вреднује уметничко дело, његова
припадност култури источне или западне провенијеније, по
важности долази тек након цињенице да то уметничко дело
припада пре свега средњем веку.
Bogyay Т. (1951). Líconographie de la "Porta Speciosa" dÉsztergom st ses
sourcesr dínspiration. У: Revue des études byzantines 8, Paris.
Ђурић С. (1989). Студенички портал и олтарска трифора. У:
Саопштења 20-21 (1988-89), Београд.
Marosi Е. (1979). Esztergom zwischen Ost und West: У: Зборник за
ликовне уметности Матице српске 5, Нови Сад.

Милошевић Д. (1990): Богородичина црква у Студеници. У: Зборник
Народног музеја 13, Београд.
Obrist В. (1986). Image et prophétte au XIIe siècle: Hugues de Saint-Victor
et Joachim de Flore. У: Mélanges de l´école française de Rôme, Moyen-
age – temps modernes, tome 98, 1.
Radojčić S. (1952). Die "Porta Speciosa" in Gran und deren serbische
Parallen, Beiträge zur äleren europäischen Kulturgeschichte 1.
Festschrift für Rudolf Egger, Klagenfurt.
Тодић Б. (1994). Представа Христа са апостолима на западном
порталу Студенице. У: Саопштења 26, Београд.
Ћоровић-Љубинковић М. (1975). Естрогонски западни портал и
Студеница. У: Зборник Народног музеја 8, Београд.

Прилози
Сл. 1. - Студеница, западни портал

Сл. 2. - Естрогон, Porta Speciosa

Сл. 3. - Porta Speciosa, детаљ Сл. 4. - Porta Speciosa, детаљ
Сл. 6. - Студеница, источна трифора, представе монаха

Сл. 5. - Студеница, источна трифора

БРАНКА С. ИВАНИЋ
НЕУОЧЕНА ПАРАЛЕЛА ЕСТЕРГОНСКОГ

ПОРТАЛА И СТУДЕНИЦЕ
РЕЗИМЕ
У тексту се наводе актуелне интерпретације иконографског

програма портала цркве Успења Богородице у Студеници и
портала катедралне цркве св. Абеларда у Естергону. Мада је у
ранијој литератури сличност ова два портала позног 12. века
запажена, новија литература је оспорила њихову међусобну
зависност. Овај рад уводи досад неуочене детаље са портала у
Естергону и упоређује их се представама људских фигура-конзола
на источној трифори студеничке цркве.
BRANKA S. IVANIĆ
UN PARALLÈLE INAPERÇU ENTRE LE PORTAIL D’ESTERGON ET LE

MONASTÈRE DE STUDENICA
Le texte porte sur les interprétations actuelles du programme

iconographique du portail de l’Église de la Dormition de la Très Sainte
Mère de Dieu à Studenica et du portail de l’église cathédrale du St
Abélard à Estеrgоn. Bien que dans la littérature plus ancienne ladite
ressemblance a été remarquée, la littérature plus récente la conteste. Ce
travail relate les détails, jusqu’à présent inaperçus, du portail à Estеrgon
et les compare avec les représentations des figures humaines-consoles
sur la triphora de l’est dans l’église de Studenica.

УДК: 271.222(497.11)-9“10/12“
ОБРИСИ „НЕМАЊИНОГ КРСТА“ ПРЕ НЕМАЊЕ
МЛАЂАН С. ЦУЊАК1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ
СМЕДЕРЕВО
АПСТРАКТ: Питање настанка и међусобних односа између

Охридске и Српске (Рашке) епископије са седиштем у Расу, одувек
су била у жижи интересовања многих истраживача, али и поред
тога, ипак се мора констатовати да то у потпуности није
расветљено. Чињеница је да се о овоме доста писало, као и то да су
сви аутори полазили са различитих аспеката и позиција, па је
онда и сасвим нормално очекивати неусаглашеност закључака. Ако
се овоме дода да су се тим проблемом бавили аутори различитих
профила, међу којима је било и оних који су писали по нечијој
директиви, онда је сасвим и разумљиво што су закључци овако
1
cunjakm@gmail.com
МЛАЂАН С. ЦУЊАК 155

шарени. Када је већ реч о паушалној оцени досадашњих сазнања
о овом проблему, није згорег истаћи да су извесни аутори заради
тренутног задовољства, прелазили преко историјских факата, често
их тумачили по директиви локaлних побуда.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Немања, крштење, досељавање, Охридска, Рашка,
Свети, Сава, Византија, аутокефалност, Срби
За сада је занимљиво истаћи да је код свих истраживача

основни закључак констатација да су Српска црква и Охри-
дска архиепископија настале, живеле и развијале се паралелно,
независно једна од друге, а то потврђује и констатација да се
њихове судбине ни у чему не подударају, нити личе једна на
другу. Чињеница је да су обе настале, развијале се у сенци
историјско-политичких збивања, односно јачине утицаја
источних и западних сила, које су се бориле за превласт на
Балкану. Ти сукоби били су чести и погубељни по житеље
ових простора, тако да становништво Балкана није имало
прилику да дуже времена проживи у миру, односно да на
њему заживи или да се устали традиција Истока или обичаји
Запада. У изналазку било каквог решења ваља напоменути да
су овакве претензије главна опсесија охридских поглавара од
момента оснивања охридске епископије, односно од момента
доласка на власт кнеза Самуила, а која је доживела праву
кулминацију у моменту сазревања идеје о подизању кнеже-
вине на ранг царевине, где је пресудну улогу одиграло
мишљење да цара крунише патријарх. У том смислу чини нам
се да би било неопходно да се у кратким цртама осврнемо на
прошлост ових простора и на неке догађаје који су по нашем
мишљењу били пресудни за поједина збивања.
156 МЛАЂАН С. ЦУЊАК

Обриси „Немањиног крста“ пре Немање
У сагледавању тога проблема треба рећи да Балканско
полуострво заузима веома интересантан геостратегијски поло-
жај, па је онда сасвим и разумљиво да су се о њега отимали
многи народи. Са тога аспекта посматрања мора се признати
да је оно привлачило многе житеље почевши од далеке
праисторије па до данас. Прилазећи проучавању Балканског
полуострва са историјског аспекта, без обзира да ли ми то
хтели или не, сваком истраживачу, само по себи, намећу се
веома кључна питања. Међу многобројним питањима за ову
прилику ми ћемо издвојити два. Прво је однос хришћани-
зираног становништва према досељеним паганским Србима,
док је друго питање односа Охридске архиепископије према
Српским црквеним центрима са нагласком на добијање
аутокефалности Српске цркве.
Када већ говоримо о односу домородачког становништва
према досељеним Србима, морамо истаћи да нам у трагању за
што адекватнијим одговором, знатно отежава чињеница да
писани извори ништа не говоре о времену када су се они
доселили на ове просторе. На основу сазнања које је
произашло као резултат сублимирања свих извора као и
резултата мултидисциплинарних истраживања, а који се
односе на време досељавања Срба на Балкан, долази се до
закључка да су они непрецизни и да указују на различита
времена. Међутим, из тог сублимирања само по себи намеће
се питање исправности констатације да су се Срби доселили
на ове просторе у периоду слабљења византијске власти,
односно да су досељени Срби у потпуности урушили војно
управни византијски систем на овим просторима. (Остро-
горски, 1970, стр. 7-9) У оваквој констелацији ствари, приси-
љени смо да се запитамо, како је то било могуће, да овако
добро организовану војну управу Византије на овим про-
сторима разбије мања група досељених Срба. Таква

констатација наводи на помисао да је то било могуће само уз
услов да су досељни Срби имали извесно упориште међу
затеченим становништвом. Из такве констатације произлази
претпоставка да су Срби на ове просторе дошли знатно раније,
највероватније у периоду Велике сеобе народа, када су многа
варварска племена 375. године прешла из Азије на тло Европе.
Тако досељени Срби на овим просторима брзо су нашли
заједнички језик са домородцима и остали да живе у
њиховом суседству. Да би могли мирно да живе у близини
домородаца који су већ били хришћанизирани, били су
приморани да приме извесне обичаје од њих.
У правцу изнете тезе иде и чињеница да је простор кога су
настањивали Срби био хришћанизиран још у периоду римске
доминације, док је у периоду владавине византијских владара,
пре другог таласа досељавања Срба, на овим просторима била
је добро организована црквена организација, са два јака
црквена центра. Један је био у Јустинијановој Прими код
Лесковца, док је други био сконцентрисан у Салони, са
одрђеном испоставом у Драчу. Одмах треба рећи да су оба
центра била под јаким утицајем власти из Рима све до 732.
године, док области Илирика нису биле истргнуте из
надлежности утицаја из Рима и подчињене под управу
Цариграда, мада не треба губити из вида чињеницу да се Рим
никада није одрекао превласти над овим просторима.
Узимајући у обзир изнете констатације, чини нам се да је
веома интересантно питање њихових међуодноса. То само по
себи указује на неопходност да се у кратким цртама осврнемо
на историјска збивања на овим просторима, која су хтели ми
то или не, знатно утицала на епизодна збивања у оквиру једне
или друге цркве. Неоспорна је констатација да су та збивања
код мештана подстрекивала борбу за веру, за црквену

аутономију, разумно писмо, језик и за националну јерерхију.
Та краткорочна тежња превласти прерасла је у дуги и тешки
антагонистички сукоб. Та нетрпељивост, тежња ка превласти
доводила је до тешких сукоба на Балкану, где су Срби увек
извлачили дебљи крај. У том правцу није на одмет рећи да су
Срби у балканској породици народа, први досељеници који су
се ту и настанили. С обзиром на то да су били ратнички
народ, сасвим је и логично што су се успели настанити и
одржати на овој балканској вeтрометини. Као ратнички народ
успели су да се одупру најездама многих варварских племена.
Чињеница је да су се у борби за преживљавање служили и
сналазили се на себи својствен начин. У тој борби за опстанак
доста им је помогло њихово племенско уређење, низак
стандард живота. Ако се овоме дода да су као народ били
навикнути на скромност и да у малом буду задовољни, као и
то да су се углавном бавили земљорадњом, сточарством и
ловом, освојени простори били су довољан разлог да се ту и
населе. Међутим, климатски услови су их приморавали да се,
по одобрењу византијских царева, повлаче ка обалама Јеге-
јског мора и Коринтског залива, где су се настањивали у
плодним равницама око Струме и Вардара. С обзиром на
бунтовни дух Срба на овим просторима нису дуго остали, јер
је убрзо дошло до буне, што је приморало Константина III
(641-648) да са војском уведе мир. Цар Константин да би на
неки начин осујетио будуће побуне, већи део Срба преселио је
у Малу Азију. Имајући у виду да су прогнани Срби у Малој
Азији основали свој град Гордосервон, могло би да се схвати
да се ради о великом броју Срба.
Без обзира на све ипак смо мишљења да је већи број Срба
остао да живи на освојеним територијама у оквирима
Византијског царства. Ти Срби који су остали да живе јужно
од Олимпа и на просторима данашње Јегејске Македоније,

према сведочењу Константина Порфирогенита подигли су свој
град под именом Србица.
Будућа дешавања, о којима говоре директни и индиректни
извори, резултирала су извесна померања Срба ка северу и
западу. Сеобе Срба на нове просторе доводило је до тога да је
основани град у потпуности запустео, који се никада више
није обновио.
Доласком на нове територије, словенска племена, односно
Србе чекале су нове неприлике. Међу прве и најважније
непогодности били су сусрети са домаћим, затеченим стано-
вништвом. У овом случају битно је рећи да су крајеви које су
населили Срби били опљачкани од варварских племена (Хуна,
Авара, Печењеза, Татара и др.), тако да се од затечених
мештана није имало шта узети, једино што је код њих било и
остало је, а што се огледа у жилавости и решености да се до
краја боре за свој опстанак. Затечени мештани били су Јелини,
односно данашњи Грци. За њих се зна да су на византијске
просторе дошли неколико векова пре доласка Словена,
односно Срба. Тај жилави јелински народ успео је да део
варварских племена протера а део да претвори у Јелине. Том
народу једино је страх уливала суровост Срба, односно
балканских Словена. Затеченим Јелинима било је јасно да
неће моћи лако изаћи на крај са овим племенима. У овом
првом сусрету Срби су изашли као победници, јер су успели
да наметну своју власт, али, насупрот томе нису успели да
покореном локалном становништву наметну своју културу,
религију и обичаје. То само говори да је локално ста-
новништво имало развијен ниво културно - религиозне свести,
односно да је Хришћанство било добро укорењено. У овом
смислу може се констатовати да су култура и религија, код
домородаца, чврсто преплетене и тако дубоко укорењене у

човечјој свести да их није ништа друго могло искоренити. Та
компонента била је тако јака и курентна да је могла одолети
много јачим културним и другим утицајима, док је политичка
димензија олако поклекнула испред ратничке и дивље најезде
словенских племена. То поклекнуће значило је постепено
губљење стопе по стопе сопствене земље, што је Србима и био
основни циљ.
Позната је ствар да у основне карактеристике освајачких
народа не спада и разви јена културно - религиозна свест, што
се у овом случају односи и на Србе. Та конста тација ишла је у
прилог јелинској цивилизацији на освојеним просторима од
стране Срба. Како су Јелини олако изгубили своју само-
сталност на овим просторима, тако је исто донета култура
Срба претрпела крах пред јаким притисцима културно-
религиозних елемената домородачког становништва. Томе је
доста допринела и чињеница да Срби нису имали своје
државе, нити развијеног осећања државности, јер је основна
концепција њихове државности састојала се у заједничкој
војној акцији, а по завршетку напада, или пљачке, сваки се
враћао својој кући и личном на чину живљења.
Поред овога, други разлог краха донете српске културе,
пред културом поражених домородаца огледа се у конста-
тацији да су Срби дошли на ове просторе са својом старом
религијом која је била незнабожачког карактера, где је
окосница било идолопоклонство. Међутим, мора се признати
да је идолопоклонство, у периоду до сељавања Срба на овим
просторима било увелико искорењено, јер је Хришћанство
дубоко усадило своје основе религијског схватања. Свима, па и
новодосељеним Србима убрзо је постало јасно да са својим
схватањима неће моћи дуго опстати, па у крајњој варијанти
нису ни пружали било какакв отпор. Њима је било јасно да у

затеченом окружењу, које је увелико било хришћанизирано
неће моћи опстати, већ су били свесни да се морају
прилагођавати околностима места где се налазе, односно
приликама које их окружују. У том моменту, само по себи
наметало се питање: како се одржати, односно сачувати свој
народни идентитет, како се етнич ки не стопити са другим,
односно не претопити се у Грке - Јелине на истоку или у
Романе на западу. Сличну судбину преживљавали су и остали
народи, који су се толико асимилирали са домородцима, да је
о њима остало сачувано само име (Татари, Хуни, Печењези и
Пелазги).
Историјски извори бележе како је цар Ираклије (610-641), у
првој половини седмог века, покушао да довођењем све-
штеника из Рима изврши покрштавање Словена - Срба који су
запосели западни део Балкана. О успеху овог покушаја не зна
се скоро ништа јер нема сачуваних писаних извора. Поуздано
се зна да су Срби пружали отпор хришћанизирању било са
истока или са запада. За сада се не може са сигурношћу
тврдити да ли су Срби пружали отпор христијанизацији из
Рима и из Цариграда, јер су њихови мисионари то чинили на
грчком и латинском језику, јези цима који су њима били
непознати. Засигурно се зна да су скоро два века остали верни
својој традицији и вери, односно успели су да одоле да своју
паганску веру замену Хришћанском идеологијом.
У том смислу, а у циљу одржавања своје старе религије и
обичаја почели су постепено да стварају и своју државу,
односно савез истоимених племена, која су прво била
организована у заједнице, а потом у жупе и кнежевине. На
основу писаних докумената може се доћи до сазнања да је
српска властела, скоро кроз већи део осмог века остала верна
својим старим традицијама и многобожачкој религији.

За оданост Срба старој религији постојало је више разлога.
Међу прве разлоге спадала је садржина хришћанске про-
поведи, затим хришћанско учење о братству, љубави, једна-
кости и слободи, које у душама њиховим није остављало
позитивног ефекта, јер они су били навикли на опипљива
дела. Ако се овоме дода да су до тада проповеди вршене на
њима неразумном језику, онда је такав став и очекиван.
Истини за вољу, мора се признати да су Срби зазирали од
нових проповедника и мисионара, јер својим начином живота
нису потврђивали оно што проповедају, па су у њима гледали
подриваче њиховог унутрашњег уређења. Ако се овоме дода и
чињеница да су и Рим и Цариград имали исту намеру,
односно прво да Словене-Србе хришћанизирају, а онда путем
слања великог броја мисионара, калуђера и свештеника, да их
на тај начин постепено подчине под свој не само верски, већ и
политички утицај. У тој борби за политичку самосталност
треба и тражити објашњење што су Словени - Срби остали
тако дуго некрштени.
Насупрот реченом, ипак се мора констатовати да је
поменута мисија имала извесног успеха, о чему сведоче
индиректни извори, међу које спадају српски споменици из
осмог века, који просто хоће да овај први покушај
покрштавања у територијаном смислу поделе на два дела,
односно да је поменути покушај на одређеним просторима
имао већег а на другим мањег успеха. У том смислу стиче се
утисак да је већи утицај на становништво које је живело у
близини већих насеља, поред значајнијих путних праваца, а
да је у забаченијим крајевима имало мањег утицаја или чак
никаквог. У тим крајевима Словени-Срби су у масама
прелазили у хришћанство. Да је то тако најбоље сведочанство
пружају списи епископија основаних током осмог века. Међу
њима се помињу и српске епископије, ка нпр. Смоленска,

затим епископија Сервија - Србица, која је била јужно од
Олимпа. У истим списима налази се и епископија за српско
племе Драговића у близини Солуна, као и језерска епископија
у Јегејској Македонији, јужно од Битоља.
Примање Хришћанства од покрштених словенских миси-
онара, било да је у питању мисионарски рад или путем
утицаја начина живљења, имало је правог одјека, јер оно није
било политичко, привидно и формалистичко, већ искрено и
примано је из дубине срца. Срби су му се у потпуности
предали што је не само код проповедника, већ и осталих у
окружењу изазивало право запрепашћење. Чињеница је да је
оно код Срба изазвало општи преображај не само духовног већ
и културног живота. Оправданост изнете констатације
потврђују многи словенски испосници који презирући свет и
живот у њему, одлазе у планине тражећи погодна места за
подвизaвање. Писани извори из овог периода бележе чак и
једног словена који је успео да се попне на цариградски
патријаршијски трон. Наиме, ради се о патријарху Никити
(766-780.), који је био Словен, а по сведочењу историчара
Теофана први патријарх словенског порекла. То само по себи
сведочи да је овај први талас покрштавања у неким крајевима
насељеним Србима ухватио дубоког корена.
Стара је истина да ниједно добро или зло никада не иде
само, већ га увек прати нешто супротно. Таква је судбина била
и са примањем хришћанства код Срба. Добра је ствар што су
Срби овако рано примили хришћанство, али је лоше што су
Срби у том чину изгубили своју националност и етничку
припадност. Јер Срби иако су окарктерисани као осори,
варвари, што је карактеристика свих освајача, успели су да
наметну своју политичку хегемонију над покореним домо-
родцима на просторима данашње Јегејске Македоније, али

нису успели да одоле утицају јаке грчке културе и хри-
шћанске вере. Немајући своје културе и неких достигнућа на
сопственом словенском језику, ти Словени, нарочито Срби
потпали су потпуно под утицај примљене културе и вере и
тако су се претопили у Грке. Овим асимилира њем заувек су
изгубљени за свој словенски етнос, односно српску заједницу.
Под утицајем јаке грчке културе, а и других фактора, у
одсуству сопственог језика убрзо су примили и грчки језик, а
затим су изгубили и сва остала обележја припад ности
словенским племенима. Под тим околностима, далеко од своје
домовине, веома брзо замиру сви елементи словенске
осећајности по плодним равницама Јегејске Македоније. Тако
да на овим просторима једине успомене на Српско бити
ствовање остаје забележено у сачуваним топонимима за
српске градове и еписко пије. Ти топоними по Јегејској
Македонији и у околини Олимпа, остају као историј ска и
болна успомена на далеку прошлост једног народа, у овом
случају Срба.
Чини нам се да су исту судбину доживели и онај део
Словена-Срба који су се усмерили на западне делове
полуострва, односно на обале Јадрана, где су наишли на јак
утицај латинске културе и верског убеђења из Рима. Такве
околности утицале су на констатацију да је први талас
покрштавања Срба био неуспешан, за разлику од другог који
је био знатно успешнији.
Чињеница је да Хришћанизација Срба добија свој одре-
ђени облик тек онда када је до тога дошло у знатно
организованијој организацији, односно држави. И поред свега
тога ипак се мора констатовати да је жупан Мутимир примио
хришћанство под политичким притиском (879) од стране
Византије, слично бугарском цару Борису (864).

Нема никакве сумње да је покрштавање Срба за време
кнеза Мутимира извршено под тешким околностима у сенци
војничког притиска из Византије. То покрштавање обухватило
је Рашку, прво организовану српску државу, а одмах затим и
све остале српске жупе сем Неретве. У овом случају битно је
истаћи да је Бугарска искористила слабости на византијском
двору и да је своје границе проширила до Колубаре и Рудника
а на северу чак до Срема. На овим просторима живело је доста
Срба, који су се у моменту покрштавања Бугара покрстили,
тако наставивши да живе у оквиру бугарске државе. Преостали
део Срба био је покрштен у периоду кнеза Мутимира, што
практично значи да су крајем деветог века сви Срби били
покрштени па чак и они који су живели у долини Неретве.
Досадашњи истраживачи који су се бавили овим про-
блемом, мишљења су да је покрштавање Срба вршено кроз
три фазе. Прва фаза била би она која се десила за време цара
Ираклија (610-641) и која је трајала све до Василија Маке-
донца(867-886), друга фаза везује се за владавину кнеза
Мутимира (841-886), док би трећа фаза била она када су Срби у
потпуности били покрштени. Тај период везује се за словенске
мисионаре који су проповедали Христову науку на разумном
словенском језику и вршење богослужења на матерњем језику.
Ако са данашњег аспекта посматрамо тај период и
динамику покрштавања могло би се претпоставити да је
основна карактеристика примања хришћанства за време
Мутимира избацивање паганских кипова, паганских свети-
лишта и на њиховим местима подизање хришћанских
богомоља за вршење богослужења на грчком, Србима
непознатом језику. Са тог аспекта посматрања могло би се
рећи да је ефекат овог покрштавања једностран, односно
дошло је до спољашњих промена, јер оно није продрло у

дубину душе и срца. Другим речима могло би се рећи да оно
није знатно утицало на измену њиховог домаћег начина
живљења. Оно није ушло дубоко у биће човека да у
потпуности искорени паганске елементе. Ти елементи били су
тако дубоко уграђени у човечију свест да је требало доста
напорног и мисионарског рада да се то искорени. Чини нам се
да хришћански мисионари нису ни покушавали да те
паганске обичаје у потпуности искорене, већ су улагали
крајње напоре да те обичаје обоје хришћанским елементима,
односно да им дају једну нову - хришћанску димензију. Већи
део тих паганских, односно хришћанизира них обичаја
протежу се до данашњих дана. Ти обичаји најуочљивији су у
чину крсне славе, уношењу бадњака и друге радње везане за
њега, ђурђевдански уранак, ивањско цвеће и многи други
обичаји везани за стоку.
Из наведеног јасно произлази да се не може прецизно
одредити граница нити периоди хришћанизације, како то
поједини историчари мисле, јер овај процес је у сталном
трајању, али ипак, на основу расположиве грађе могло би се
констатовати да је оно најактивније у периоду мисионарског
рада ученика словенске браће Светог Кирила и Методија.
Историјски извори највише су података оставили о Ангелару,
који је живео и радио на двору кнеза Часлава, мада смо сасвим
сигурни да ни у чему није био мањи допринос и осталих
ученика.
Сада би се могло поставити питање зашто баш овај период
проглашавамо најважнијим у процесу покрштавања Срба. Ако
се узму у обзир разне околности и чињеница да је у њему
дошло до опште хришћанизације сваке породице и да је
хришћанство ушло у душу свих Срба, као и то да је оно
прповедано на матерњем језуку и да је служба вршена на

разумљивом матерњем језику, онда је таква конс- татација
сасвим оправдана. Чињеница је да су окосницу започетог
посла обавили словенски мисионари и да је то учињено на
матерњем језику и да су ти мисионари увели словенски језик
у ранг језика на којима се могла вршити литургија.. Поред
наведеног овај период карактерише и чињеница да словенски
мисионари више не путују од места до места, од града до град,
већ стално живе у својим испосницама, у пештерима, на
тешко приступачним стенама. Али и поред тога они својим
испос -ничким радом, а нарочито животом, изазивају посебне
импресије код многих, својим узорним и скромним моли-
твама уведоше поштовање, а проповеђу на словен ском језику
омилише Христа у народу. На основу досада познатих и нама
доступ- них података не може се прецизно установити њихов
број нити сагледати обим њиховог деловања. И поред
чињенице да је њихова улога у утврђивању хришћа нства
међу Србима велика, ипак се мора констатвати да о њима сем
помена мало шта друго знамо.Чињеница је да су нам позната
њихова места испосништва и под визавања, а о појединим
није познато ни то, већ се на њих очувао помен преко сачу
ваног народног предања. Морамо признати да је на појединим
местима где су се подвизавали подизана је богомоља,
задужбина наших средњовековних владара.
Када већ говоримо о тим апостолима међу словенским
народом не можемо мимо ићи име Светог Јована Рилског 876-
946), Јована Бигорског, Јоакима Осоговског, Гаврила Лесно-
вског и Прохора Пчињског, који су својим животом и радом,
наро чито подвизништвом омилили Христа и његову науку у
народу, и не само то, већ међу Словенима посташе омиљени.
Мора се признати да су ови испосници својим прекорним
начином живљења утрли пут Христовом милосрђу и љубави
међу словенским горштацима, мирисом православља укро-

тише осоре душе Срба. Због тих нап ора и доприноса у
увођењу Христовог богољубља међу Србе, Српска Православна
црква их је прогласила за светитеље.
Међутим, овим чином нису решени сви проблеми, јер
укорењени паганизам није се могао лако искоренити, нити је
код новокрштених било довољно снаге да то и учине. Стога је
сасвим нормалан закључак да је овај поступак текао дужи низ
годи на, односно процес укорењивања Хришћанства доста је
допринео живот проповед ника и самих испосника, али и
поред свега тога ипак се може говорити о Српској цркви из
тога доба као добро организованој заједници верника. Овог
пута мора се истаћи да је на престолу рашког епископа седео
Грк, кога је устоличила византиј ска патријаршија. Са овим
епископом дошли су и грци за свештенике, који су вршили
службу на грчком језику.
Рашка епископија била је у верском смислу потчињена под
драчку епископију а самим тиме под Цариградску патрија-
ршију. Рашки епископ столовао је у цркви Све тог Петра и
Павла у Расу. Управно - организациони систем рашке
епископије био је уређен по грчком уставу и прописима који
су важили на теритирији Цариградске патријаршије.То пра-
ктично значи да је богослужење вршено на грчком, народу
неразумљивом језику. То је код народа стварало извесна
негодовања. Те околности погодовале су Бугарима који су
први почели вршити богослужење на словенском, народу
разумљивом језику. Овај начин доста је допринео бугарском
цару Симеону (873-927) да учврсти свој положај и да своје
границе прошири на рачун Византије, а потом и младе рашке
епископије, односно младе Рашке. Даље историјско политичке
прилике ишле су бугарском цару на руку. После смрти
Мутимира (890), дошло је до борбе о рашки престо.Те сукобе

бугарски цар вешто је искористио, јер поред ширења својих
граница на уштрб Византије, успео је да постепено потисне
грчку јерархију, уместо ње уводи богослужење на словенском
језику, односно доводи Бугаре за свештенике.
Овакво стање било је све до доласка за жупана Часлава
Клонимировића (931-960), који је успео да се на неки начин
отргне из туторства Бугарске над овим просто рима. У току
своје владавине успео је да се доста осамостали и да под своју
руку стави многе српске жупе. Поред политичких успеха, за
сада се не може прецизно утврдити какав је допринос учинио
у погледу црквеног живота и његовог напредка. Очигледно је
да је учинак био велик, јер је Часлав искористио прилику док
је на бугарском двору седео Бугарски цар Петар, који је био
знатно ширих и конкрет нијих схватања. Сам је настојао да се
служба на народном језику учврсти. Међу тим, познато је
правило да после успона долазе и падови. Тако се десило са
наглим развојем бугарске и младе српске државе. Јер, дола-
ском на византијски престо Јована Цимискија (971-976) који је
за непуне четири године успео да сломи бугарску и српску
државу и да их претвори у вазалске кнежевине. Укидањем
поли тичке независности дошло је и до укидања и Бугарске
цркве и потчињавање под Цариградску патријаршију. Тако се
нешто не би могло односити и за Српску цркву. Познато је да
је Рашка епископија у црквеном смислу била потчињена
Драчкој митрополији, која је била у канонској подређености
Цариградској патријаршији.
Одласаком Јована Цимискија, отишла је и чврста рука са
византијског престола. То су благовремено схвтили мали
народи и одмах су кренули ка освајању територија и стварању
самосталних националних држава. Тако је на Словенском југу
дошло до стварања Зете под кнезом Владимиром и Маке-

доније под кнезом Николом. Ново формирана држава под
кнезом Николом брзо је напредовала, свој највећи успех
доживела је за време његовог сина Самуила, потоњег цара. Цар
Самуило управљао је Македонијом од 976. па све до 1014.
године. За своје владавине успео је да границе Македоније
доста прошири и учврсти. Границе његове државе простирале
су се од Коринтског залива, на југу, па све до Саве и Дунава
на северу и до Радана на Истоку. Сачувани и нама доступни
писани извори не само да указује да је цар Самуило
проширио и политички утемељио своју државу, већ доста
говоре да је посвећивао велику пажњу организовању и
сређивању црквених односа. Настојао је да духовни, културни
и верски центар постане Охрид. За тако нешто имао је више
разлога. У њега, или у његову околину склонио се већи број
прогнаних ученика све тог Кирила и Методија. У Охриду је
живео и радио један од ученика свете браће, познати испосник
Климент, који је у Охриду основао манастир и прву словенску
духовну школу, где су се обучавали млади монаси, за успешан
рад и начин жив љења. Поред наведеног, поменути Климент
је постао и први словенски епископ у Охриду, док је његов
ученик Наум, постао први испосник који се подвизавао у
пећинама око Охрида. Овај испосник на другом крају охри-
дског језера подигао је манастир Свети Наум, где се и данас
налазе његове мошти.
Да би што боље могао владати територијама које је насилно
заузео, Самуило је започео припреме за проглашење за цара.
Сам је знао да му је за то потребна самос тална цркава у рангу
патријаршије, јер је на истоку владао обичај да царску круну
на главу ставља патријарх. Из тих разлога Самуило охридску
архиепископију узди же на ранг патријаршије 990. године, а
све остале епископије у његовој држави потчињава њој. У
таквим околностима Охридска архиепископија уздигнута је

на ранг патријатршије и постепено поставши супарник
Српској цркви и српском националном интересу на Балкану.
Нема никакве сумње да су на Охридском трону седели
Грци, па је онда сасвим и разумљиво што су настојали да у
сваком моменту и прилици раде против интереса Српске
цркве, било да се ради о појединим епископима или Цркве у
целини.
Када је Византија заузела Балканско полуострво дошло је
до промене политичких прилика, тј. дошло је до подчињавања
Балкана било у политичком или црквеном смислу под утицај
Византије. До знатног преокрета дошло је за време виза-
нтијског цара Василија II (976-1025.) нарочито када је дошло до
укидања Охридске патријаршије и признавања њенe ауто-
кефалности. Срећна је околност по Српску цркву што Охри-
дска патријаршија није била дугог века. Писани извори
помињу имена двојице патријараха. Први је Филип а други је
Јован. Патријарх Филип је први патријарх новоформиране
Охридске архиепископије, познат је по томе јер је учествовао у
крунисању Самуила за цара. Други патријарх је познат по
томе што је учествовао у преговорима са Византијом после
укидања Македонске државност. За њега писани извори кажу
да је успео да убеди византијског цара Василија II о неопхо-
дности самосталности Охридске архиепископије, што је овај и
прихватио. На основу тога убеђења Василије није залазио у
проблем самосталности цркве, већ се задовољио враћањем
Охридске патријаршије на ранг архиепископије.
Под управу аутокефалне охридске архиепископије потпала
је и Рашка епископија, која је настојала да име града прошири
на области целе епископије, односно да то постане име целе
државе српске, што је то и остварено током XIII века.
Неоспорна је констатација да је Рашка епископија важила као

епископија Србије, али никако није обухватала све Србе, као
ни области где су они живели, (Новаковић, 1908, стр. 5-50;
Острогорски, 1938, стр. 103) јер су територије западно од Раса
биле под латинском управом.
Како се временом Рим све више удаљавао од Цариграда,
наравно у границама обичаја и црквених обреда стварао се све
већи јаз између епископија на територији Србије. Словенски
језик и служба која се на њему вршила знатно је ублажавала
сукобе између грчког и латинско језика. Границе тих поли-
тичких и других раздора ишле су управо преко територија
које су се уједињавале у једну земљу. Ти раздори стварали су
све јачу кохезиону силу, мада се код појединих осећала тежња
ка раздору. Дукљански краљеви из мржње према византијском
царству подржавали су латинске цркве из Приморја и
признавали су врховну власт папе.
Каснија историја, не само ове архиепископије, већ и
осталих простора показује да је задржана аутокефалност била
само камуфлажа, одређена маска за даље јеленизи рање
Словена. То се најбоље види из чињенице да су Грци постали
прави господа ри цркве у Охриду, јер су на њеном трону увек
бирани Грци све до 1767. године до њеног укидања. Из тога се
јасно види да је грчка црква преко Охридске архиепи скопије
појачала своје дејство, чија је окосница била одрођавање
словенског жив ља, односно насилно грцизирање Хришћана,
што је све тежило ка ширењу грчке културе, просвете и
религије међу житељима ових области. Међутим, из писаних
извора и даљих збивања јасно се види да је словенски језик
издржао прве и најжешће нападе грчког језика. За словенски
живаљ тога доба на тим просторима било је необјашњиво како
је Охрид као колевка словенске писмености и културе убрзо
постао расадник грцизма. На тако нешто најбоље указује

констатација да је словенски језик био у званичној и живој
употреби у Охридској архиепископији само у периоду од
Климента па до појаве охридског патријарха Јована 1037.
године, а у осталим периодима у употребу је ушао грчки
језик. Из тога се види да је грчки утицај на Охридску
архиепископију почео веома рано и да је имао великог успеха.
То указује да је самосталност Охридске архиепископије само
привидна, а да је Цариградска патријаршија кроз ту маску
самосталности проводила своју политику, односно постепено
је спроводила грцизирање словенског живља. Кроз ту
привидну аутокефалност цариградска патријаршија сејала је
семе раздора између ове две епископије. Да је то био основни
циљ Цариграда најбоље се види и из чињенице да су на трон,
не само охридске архиепископије, већ и на чело осталих њој
подчињених довођени су Грци. Из наведених прилика јасно се
види да су Грци свесно радили на развијању мржње и трајних
сукоба између Охридске архиеписко пије и Рашке епископије,
а касније и Пећке патријаршије.
Византијски цар Василије Други, примајући освојене
крајеве Самуилове државе и стављајући све цркве у освојеним
областима под управу Охридског архиепископа, о чему је
архиепископу Јовану издао три повеље. У једној од тих повеља
помиње се и Рашка епископија. Када је умро архиепискп
Јован 1037. године на његово место изабран је Грк Леон, који
није знао словенски језик, који је најзаслужнији за увођење
грчког уместо словенског језика у богослужење, који ће остати
у општој употреби све до укидања Охридске архиепископије
1767. године. Занимљиво је истаћи да су богослужбене књиге
на словенском језику уништаване а натписи на иконама
премазивани и наново исписивани на грчком језику. За сада је
занимљиво истаћи колики је био грчки антагонизам према
свему што је словенско-српско, најбоље показује и чињеница

да Грци нису хтели да признају словенско порекло Охридске
епископије, већ су је почели доводити у везу са Јустини-
јановом Примом, која је заједно са Јустинијановом Секундом
основана током шестог века да би осујетила утицај Рима на
овим просторима. Са данашњег аспекта посматрања тих
прилика, просто је непојмиво да постоји неко ко може
негирати рад и допринос на описмењавању словенског живља
од стране Климента Охридског и многих испосника са обале
Охридског језера.
На основу писаних података и других политичких збивања
с краја XI и почетка XII века могло би се констатовати да је то
време било пресудно за словенско, односно српско право-
славље, које је у том раздобљу пролазило кроз тешка иску-
шења. Уочљиво је да су Охридском архиепископијом и другим
епископијама у унутраш њости управљали Грци, који су
радили на увођењу грчког језика у употребу а тиме стварали
су платформу за увођење грчке културе.
Овог пута треба рећи да су области Јадранског приморја и
Зете где је донекле православље учврстио кнез Владимир, биле
су изложене утицају католицизма из Рима. Римска курија
имала је за основни циљ да на овим просторима потисне
словенски језик и да уведе латински, а онда ће им бити много
лакше да до танчина спроведу своју тежњу. У том смислу
основали су 1067. године дукљанско-барску надбискупију. У
таквој констелацији сасвим је јасно да је као основно
уточиште словенског православља и језика остало на обла-
стима где су били насељени Срби, а то су области: Хума,
Босне, Браничева, Тимок и области Рашке. С обзиром на
чињеницу да је Рашка била далеко од Охрида, у њој је, под
жупанима: Вуканом, Завидом, Десом и Завидиним синовима:
Тихомиром, Страцимиром, Мирославом и Немањом, цветала

српска мисао, а да је православље под Немањом успело да се
одупре јаком утицају католицизма из Рима.
У таквим околностима током 12. века центар политичких и
других збивања постепено прелази у Рашку, која није имала
подршку од епископа из унутрашњости. То може бити и
сасвим оправдано ако се зна да су на њима столовали грчки
епископи који су радили у интерсу Охридске архиепископије,
односно Цариградске патријаршије. То је рашким жупанима
било потпуно јасно, па су били приморани да устају против
византијске власти, понекад су се и осамостаљивали, за
разлику од српских епископа који су били под јурисдикцијом
Охридске архиепископије а самим тим под управом
Цариградске патријаршије, која је спроводила политику
византијског цара.
Када већ говоримо о збивањима везаним за XII век, ваља
истаћи да је у том периоду српско православље издејствовало
још једну победу, односно изашло је као победник у покушају
извесних јеретика да разбију његово јединство. У нашој и
страној литератури ти јеретици различито су називани, мада
је, почевши од деветнаестог века, најучесталији назив бого-
милство. Без обзира на све, окосница ове јереси је изми-
шљотина западних историчара, који су смишљено хтели да
оправдају поједине папине одлуке према православном живљу
на простору Балкана. Ако се подсетимо свих збивања која су се
збила пре половине 12 столећа, долазимо до закључка да су
она ишла у прилог реализације идеје Немањића, односно да је
то све ишло у прилог стварања стабилне политичке државе са
независном Црквом у њој, односно водилоје ка апсолутном
отелотворењу обриса Немањиног крста, и прелазак у еру
стварне борбе Стевана Немање.

Из напред реченог јасно је да време насељавања Срба на ове
просторе није прецизно утврђено, слично томе не може се
прецизно одредити време када су досељени Срби примили
Хришћанство. Са жаљењем морамо истаћи да су та два веома
битна сегмента из Српске историје и даље остала прекривена
дебелим велом таме, а чини нам се да би они дали одговоре на
многа друга питања, као и на питања постављена на почетку
овог рада.
У циљу што свеобухватнијег приступа проблему, чини нам
се неопходним да се укратко осврнемо на хришћанизирање
ових простора, као и на све нејасноће које из тога произлазе,
наравно у границама расположивих извора и релевантних
сазнања мултидисциплинарних истраживања. Сачувани пи-
сани подаци и други материјални извори сасвим јасно говоре
да је Хришћанство на овим просторима оставило дубо ке
корене током IV века, а да је у скривеној форми било познато
знатно пре. На овим просторима постојали су хришћански
центри доста пре формирања Јустинија нове Приме, за коју се
зна да је основана 535. године, и да је одмах била подчињена
под јурисдикцију Рима. (Corpus iuris civilis III, Novellae, 1912,
стр. 94; Гранић, 1925, стр. 113-134) О постојању укорењеног
Хришћанства пре оснивања Јустинајанове Приме најбоље
сведочанство пружа откривена старохришћанска некропола у
Нишу, чију окосницу чини гробница са остацима живописа.
(Ђурић, 1974, стр. 5-6) Слично сведочанство пружа и комплекс
сакралних грађевина у Стобима и Царичином граду, (Мано-
Зиси, 1933-34, стр. 244-248; Duval - Popović, 1984) Вимина-
цијуму, Дубравици, Винцеји, Сингидунуму и Сирмијуму. У
поме нутим местима не само да су постојали видни трагови
хришћанизације, већ у њима су била седишта представника
основне црквене власти. То практично значи да је Хришћа-

нство у времену о коме говоримо било добро организовано и у
правно управном смислу добро устројено.
Слична збивања се дешавају и на просторима приморских
области, чији су црквени центри осно вани под византијском
управом али су били подчињени под јурисдик цију Рима.
(Cambi, 1976, стр. 239-282; Fisković, 1985, стр. 133-163) Центри
црквене власти на овим територијама били су у Салони,
Драчу и Дукљи. Овако добро организована црквена управа на
поменутим просторима иницира претпоставку о добро укоре-
њеној и уста љеној државној и црквеној власти у периоду пред
само насељавање Срба. Међутим, дешавања из непосредне
будућно сти указују на сасвим супротан закључак, јер како
тако добро организована политичка и црквена власт није
успела да спречи насељавање Срба на ове просторе у тако
раним периодима. Чињеница је да је Византија пружала
максималне напоре да спречи насе љавање Срба, односно
губљење сопствених територија. С обзиром на то да је била
заузета сређивањем источних граница, јер јој је претила
опасност од Персијанаца, била је приморана да Балкан
препусти самом себи. Слабост Византије на време су осетила
паганска племена која су живела као суседи на овим
просторима, која су често упадала на територије Византије
ради пљачке. Међутим, мора се имати на уму да упади
српских племена на територију Византије нису мирисала само
на ограничену пљачку, већ су указивала да имају намеру да се
ту и стално настане. С обзиром на стање у коме је запала
Византијa било је јасно да она није у стању да им пружи неки
јачи отпор, већ је била приморана да им дозволи да се настане
на областима које преузму од Авара.
Нема никаквог спора да је Велика сеоба народа покренула
бројна племена која су из Азије дошла на тло Европе. Међу

тим племенима били су и Срби. С собзиром на то да нису
били многобројни и добро организовани јер су живели по
племенима, услед притиска јачих и организованијх народа,
били су присиљени да се померају ка југу, ка Олимпу. У том
померању Срби су наилазили на јак отпор Грка домородаца,
који су у жељи да сачувају свој интегритет и независност, у
великом огорчењу пружали су јак отпор свим освајачима, па
макар то били и Срби. Грци домородци нису дозвољавали да
им Срби наметну своју културу и религију, већ су настојали
да их протерају, што су на крају и успели, тако да су ови
простори поново потпали под византијску управу. Од тога
доба па све до половине 6. века Византија је настојала да
реорганизује хришћанство на овим просторима. Из овог би се
могао извући закључак да Срби нису успели да у потпуности
искорене хришћанство у свом првом налету. Сигурни смо да
је Хришћанство на овим прос торима добило значајан ударац,
али ипак оно није у потпуности замрло. (Кашић, у рукопису)
Да је то тако најбоље сведоче догађаји који су се после тога
збили. Примера ради навешћемо покушај цара Јустинијана
који је успео у веома кратком року да реорганизује цркву и да
535. године оснује епископију, која је познатија као
Јустинијана Прима. (Гранић, 1925, стр. 113-134) Ново основана
архиепископија је била подчињена под управу Рима. Из
писаних извора сазнајемо да је на тражење цара Јустинијана,
римски папа је доделио епископу Јстинијане Приме титулу
апостолског викара.
Однос домородаца према Србима код појединих истра-
живача оставило је различита схватања. Једни су сматрали да
је непријатељство између домородаца и досељених Срба било
истог интензитета од момента досељавања Срба па до њиховог
одласка. Међутим, ако се узму у обзир и друге околности,

долази се до сасвим другачијег закључка. У прилог томе иде и
чињеница да из тога времена имамо доста археолошких
остатака који засигурно указују да је хришћанство било
широко распрострањено и добро укорењено. О добрим
односима између ова два стратума најбоље говоре сачувани
географски називи и називи који се везују за религију.
Сачуване речи код тадашњих Срба, а за које се засигурно зна
да вуку своје корене из грчко-латинског фундуса.Сигурни смо
да је уље настало од речи олеум, фуруна од фурунус, а река од
аррка, олтар од алтарис. (Skok, 1934, стр. 33-144) То све указује
на то да је код једних и код других постојала извесна доза
прилагодљивости. (Јиречек, 1962, стр. 41) Ако се узме у обзир
да извесни латински термини нису ушли у грчку лексику
онда оправданост изнете тезе добија на значају. Са друге
стране то би могло да значи да је продор хришћанства на ове
области у времену о коме је реч ишло преко западних области,
односно из Приморја.
Досељени Срби на овим просторима убрзо су успели да
домородачка племена насилно асимилирају, односно успели
су да им поново наметну паганску, односно своју религију.
Истини за вољу мора се признати да нису успели да им
наметну и своје постхумне обичаје, а што се види из
чињенице да су Срби, као освајачи ових простора, примили
извесне обичаје од домородачког, затеченог становништва.
Међутим, ако се узме у обзир да су Срби преузели многе
називе за географске и друге појмове из језичког фундуса
домородаца, односно латина, онда би се могло схватити да
између ове две етничке групације није било непријатељства,
већ да је било извесних прожимања у извесним сегментима
заједничарења.

С обзиром на то да су Срби били пагани и да су се
населили на територије које су биле у окружењу држава са
добро укорењеним хришћанским учењем и устаљеном цркве-
ном организацијом, а то је у сваком погледу могло да значи да
су Рим и Византија били спремни да без икакве бојазни крену
у хришћанизацију простора који је био под српском
колонизацијом. Нема никаквог спора да су црквени утицаји из
Рима били јачи и упечатљивији, што је по природи ствари
сасвим и оправдано, јер су ове области у географском смислу
ближе Риму него Цариграду. Ако се овоме дода да у периоду
првих покушаја хришћанизације ових простора, није се
уочавала разлика између Рима и Цариграда у догматском
смислу, онда је сасвим и јасно што је Рим на овим
територијама остваривао веће успехе.
У циљу изналажења што јасније платформе поводом
постављеног проблема потре бно је рећи да је поменута двојна
црквена организација на овим просторима одиг рала битну
улогу у покрштавању становништва ових простора. Писани
извори помињу да је покрштавање становништва на овим
територијама извођено у два маха. Први се везује за седми
век, за византијског цара Ирак лија (610-641) о коме се мање
зна. Овог пута треба рећи да је први талас покрштавања
обухватао само владајући сталеж а не и широке масе, тако да
су га широке масе угушиле у свом отпору према властели и
грубим наметањем свог паганизма. И поред превласти Рима
над овим просторима у првим вековима хришћанизације овог
простора, ипак се мора истаће да је прве покушаје
покрштавања забележио византијски цар Конст антин
Порфирогенит (913-959). Према писању К. Порфирогенита
покрштавање је изведено у два маха и из два црквена центра,
један је долазио из Рима, док је други стизао из Цариграда. У
данашњим научним круговима први покушај покрштавања

сматра се неуспелим, док је други проглашен успешним.
Други покушај покрштава ња везује се за девети век и то за
византијског цара Василија (867-886), који је у програму
сређивања прилика на Балкану, максимално се залагао да
„покрсти све оне који нису крштени“. (Porfirogenit, 1949, стр.
154; Ћирковић, 1969, стр. 35)
Запажено присуство Римa и Цариграда остаће на овим
просторима и у периоду потпуног припајања Илирика
Цариградској патријаршији 732. године. Од тога момента јаз
између ова два црквена центра почео је да се продубљује.
Истини за вољу мора се признати да се то у самом почетку на
овим просторима није приме ћивало, о чему најбоље говори
постепени след каснијих збивања. Чињеница је да су
византијски цареви од тада схватили колики значај има
Балкан, па су настојали по било какву цену да га придобију,
било у политичком или црквеном смислу. Знали су и то да им
то неће бити лако јер је Рим оставио дубоке корене како у
политичком тако исто и у црквеном погледу. И поред свега
тога византијски цареви нису одустајали од своје замисли. То
је крунисано чињеницом да су решили да изврше тотално
покрштавања житеља Балкана.
Међутим, ако се узме у обзир да међу првим Србима
светитељима срећемо имена из владарских породица, онда би
то могло да значи да је покрштавање изведено у једном даху и
да је било свеобухватно и под царском контролом, али за сада
није јасно из којих су градова долазили мисионари, као ни то
коме је била подчињена новоформирана црквена организација
на овим просторима.
Одговор на ово питање био би приморски градови, јер је
преко њих, који су били уједињени у војну формацију
познатију као тема Далмација, византијско царство имало

приступ на територије настањене Србима. Прилаз Византији
на ове просторе преко копна извесне сметња пружало је
Бугарско царство, које је гајило апетите према југу, северу и
западу. Имајући то на уму мишљења смо да је оформљена
организација у црквеном погледу била потчињена црквеном
центру у неком од приморских градова, највероватније
Салони. (Станојевић, 1912, стр. 18-36) У прилог овог иде и
констатација да су Салона и Драч били центри политичке и
црквене власти, па је онда логично и очекивати да и
новооформљена црквена организација буде потчињена њима.
Поменути центри били су расадници западних утицаја, који
су нарочито изражени у прихватању латинске терминологије.
(Јиречек, 1952, стр. 98) Тај латински синдром уочљив је у натпи
сима на надгробним споменицима, од којих је један откривен
у близини Прије поља. (Patsch, 1896, стр. 295) У непосредној
близини данашњег Пријепоља, прецизније речено у близини
села Коловрата постојао римски муниципијум, у оквиру кога
су откривени темељи бази лике из 6-ог столећа. Локалитет је
данас уништен, јер је на њему подигнута фабри ка текстила.
Из рушевина поменуте базилике издвојена су два фрагмента
парапет них плоча, са представом крста типичног за
рановизантијски период. Око базилике временом се
формирала некропола која је датована у широк временски
распон. (Поповић, 2002, стр. 9-29)
Овог пута не треба заборавити да су основане епископије
током 9. и 10. века потпале под јурисдикцију црквеног центра
у Сaлoни и Драчу, другим речима речено потпадале су под
управу Рима и Цариграда. Од деветог века као трећи центар
појављује се Бугарска која постепено усмерава своје апетите и
на ове територије. Под њеном управом биле су епископије у
Београду, Браничеву и Нишу. Средином 9. века, тачније 864.
године Бугари су примили Хришћанство, а одмах затим су

обновили епископију са седиштем у Браничеву, коју су
назвали Моравском. (Јиречек, 1978, стр. 69; Исти, 1968, стр. 107)
Одмах по примању Хришћанства у писаним изворима
срећемо Агатона, Браничевског епископа како учествовје на
сабору у Сердици 879. године. За њега се зна да је био доста
учен и искусан дипломата, јер као такав представљао је
делегацију Василија I, која је била упућена немачком цару
Лудовику II. (855-875), ради преговора око измирења са
Михајлом Бугарским и Светоплуком Моравским. За њега се
још зна да је за Сигидунског епископа поставио Србина
Сергија, што би могло да значи да Агатон није био са ових
простора. Као епископ био је привржен Цариграду, нарочито
патријарху Фотију, борио се против римског епископа
надлежног за ове територије.
Нема никакве сумње да су сe прилике на овим просторима
знатно промениле од оног момента када је Византија
почетком 11. столећа избила на обале Дунава. Када је дошло до
оснивања Охридске архиепископије, којој су подчињене
територије од Риле до Јадрана и од Дунава до Тесалије. Одмах
треба рећи да је архиепископија створена са намером да
сузбија утицај патријаршије над овим областима, а да се ојача
утицај цара, јер је Охридска архиепископија била потчињена
директно утицају цара. У тако организованој црквеној управи,
браничевска епископија била је под јурисдикцијом Охридске
архиепископије, чија се власт над овим просторима одржала
све до појаве Јована II Комнина, који је ове области подчинио
под управу Цариградског патриајрха.
Истинита је констатација да је област Браничева у
поменутом веку била поприште разних сукоба. О њу су се
често борили Византинци, Мађари, Бугари и напопкон Срби.
Краћа или дужа превласт једних или других знатно је

остављала трага и на организовању црквене зеједнице. У
моментима превласти Бугарске, Трновска патријартшија
успела је да из управе Охридске архиепископије издвоји
Браничево. Да је то тако најбоље сведоче браничевски
епископи који су били бугарског порекла. Међу њима
упечатљив печат су оставили Власије, Јаков, Порфирије и Јоа
никије. Епископ Власије забележен је у римској архивској
грађи као Бласиус, чије име К. Јиречек чита као Блаж.
(Јиречек, 1933, стр. 345, 147) За разлику од К. Јиречека, М.
Динић, који поменуто име чита као Власије. За овог епископа
зна се да је 1203-1204 путовао за Рим са намером да од мајке -
Римске цркве измоли круну за цара Калојана и ранг
патријаршије за Бугарску цркву. Тадашњем римском папи
Иникентији 3. (1198-1216) то је ишло у прилог, јер је добио
прилику да и званично стави до знања да је он надлежан за
Браничево и целу Бугарску. Тада је дошло и до потписивања
уније између Римске курије и Бугасрске цркве. Том приликом
направљен је и попис епископија бугарске дијацезе (Notitia
episkopatum diocesii Bulgariae) у Риму. На 943. месту помениута
је Браничевска еписксопија под називом Brunziberensis.
Склопљена унија није имала неког значаја, јер је убрзо умро
Калојан, а његов сестрић Борил 1211. године преводи Синодик
са грчког језика.
У том периоду дошло је до сламања моћног Самуиловог
царства, а на освојеним територијама до организовања власти
по византијском систему. Велики допринос учвршћивању
односа на овим балканским просторима дао је византијски цар
Василије II (976-1025), који је у том правцу установио
аутокефалну Охридску архиепископију са седиштем у
Охриду. (Новаковић, 1908, стр. 1-62) Под Охридску архиепи-
скопију потпала је и тадашња српска епископија са седиштем
у Расу, која је настојала да се прошири на све територије где су

живели Срби и да тако постане назив земље. (Динић, 1966, стр.
26-34) Нема никакве сумње да је процес ширења граница
ишао доста споро, што се најбоље види из чињенице да је она
тек почетком 12 столећа постала епископијом Србије, али не и
свих области на којима су живели Срби. (Острогорски, 1938,
стр. 103) То практично значи да су области западно од Раса,
као и области у залеђу Јадранског приморја и даље остали под
управом латинских центара.
О стварању црквених центара или епископија значајну
улогу имало је успостав љање Охридске архиепископије, са
једне стране, и формирањем Барске архиепископије са друге
стране. Барска архиепископија била је под утицаjем Рима, а
под њеном управом биле су и неке српске земље, и поред
чињенице што је Драчка митрополија била под утицајем
Цариграда.
У овом временском периоду, хтели ми то или не, и поред
недостатака писаних извора поставља се питање статуса
Рашке епископије. У сваком случају чини нам се да је она у
том распону могла бити у спрези са Барском архиепи-
скопијом. То са друге стране говори да је Римска црква у
приморском залеђу имала извесног утицаја. Овог пута не
може се заобићи ни претпоставка М. Јанковић, да је Рашка
епископија све до формирања Српске цркве била под утицајем
Охридске архиепи скопије. Утицај Рима у залеђу Јадранског
приморја јасно сведочи и латинско крштење Стевана Немање
и примање круне из Рима од стране Стефана Првовен чаног
1217. године.
Сачувани историјски извори јасно говоре да је почетком 11.
столећа Византија загосподарила свим областима на којима су
били Срби. Када се ратна ситуиација смирила, а византијски
гарнизони запосели сва утврђења и градове на овој тери-

торији, дошло је и до сређивања црквених прилика, јер је
политички поглавар знао да се мир може одржати само ако су
добро сређене црквене прилике и односи између државе и
цркве. У том смислу треба рећи да византиски цар Василије II,
који је овладао овим пртосторима, црквену организацију коју
је наследио од цара Самуила није желео да мења. То се види
из чињенице да је господин Јован, остао на истом положају,
односно остао је на челу Охридске архиепископије и за време
новог владара. Нови византијски цар је поверио Охридском
архиепископу Јовану да среди прилике у архиепископији али
према византијским потребама. Уређене црквене прилике и
границе Охридске архиепископије, као и њен статус према
осталим епископијама, византијски цар Василије II потврдио
је својом повељом. Положај Охридске архиепископије иако је
била аутокефална, ипак је зависила од Византије, однсоно од
византијског цара. Смрћу Василија II, 1025. године, замро је и
замишљен систем црквене организације, јер је Византија
убрзо запала у кризу. Противницима Византије на истоку,
придружили су се и балкански народи. На Балкану почињу
устанци као што је био устанак Стефана Војислава у Зети,
Петра Дељанина и Ђорђа Војтеха. У тим побунама увелико се
назирао Охридски синдром, који ће кулминирати 1219.
године, за време рада Саве Немањића на аутокефалности
Српске цркве.
У овом и сваком другом случају треба рећи да су се ставови
локалних политичара и владара разликовали од принципа
црквених поглавара. Јасно је да су се локални политичари
борили да се ослободе утицаја цара из Цариграда. А Охридски
архиепископ, црквени поглавар, пошто је био потчињен
царској и патријарашкој власти у Цариграду радио је за
интересе византијског цара и патријарха. Отуда је сасвим и

оправдано што извесни локални годсподари нису увек по-
државали интересе Охридског архиепископа.
На основу свега до сада реченог произлази закључак да су
сва збивања која су се збила на овoм простору у периоду од 8.
до 12. столећа била диригована или из Рима или из Цариграда,
мада је сасвим извесно да је више утицаја имао Рим. Да је то
тако најбоље потврђује констатација да је разлаз између
епископија које су биле под утицајем Цариграда, од
епископија под утицајем Рима био све већи и већи, зависно од
степена верско-политичких разилажења између ова два
центра. Извесно балансирање, односно ублажавање сукоба
између грчког и латинског богослу жења на овим просторима,
имало је богослужење на словенском језику, кога су на ове
просторе увела света браћа Ћирило и Методије. Богослужење
на народном језику имало је добрих резултата само на оним
просторима где су били насељени Словени, док је на другим
територијама јаз између Грка и Латина постајао све дубљи и
дубљи. То постепено затезање односа између Источне и
Западне цркве кулминирало је, 1054. године, када је дошло до
Велике шизме, дефинитивног разлаза између ова два центра.
(Runciman, 1955) Поменути раскид оставио је негативне
последице по оба центра, јер је и код једног и код другог
потпаљивао тежње за дубљим мимоилажењима не само кроз
11. столеће већ и кроз остале периоде. За нас је битно да
истакнемо да је граница разлаза пролазила преко територије
које су се у том периоду уједињавале, а на којима ће нешто
касније Стефан Немања основати своју државу. Наведени
политички, а и други проблеми из периода који су
претходили стварању српске државе, битно су утицали на
поједине владаре да се политички, а и верски опредле за једну
или другу страну.

Расположиви писани извора из периода византијско-
српских сукоба, у далеком приморском залеђу као јединствени
црквени центар био је у Охриду. (Новаковић, 1908, стр. 156) Да
је утицај Римске цркве у залеђу приморја све до друге
половине 12. столећа био приметан најбоље потврђују
прилике и збивања која ће задесити ове територије. Дукља-
нски владари као исконски противници Византије, стварали
су јаке везе са Римом и Римском црквом јер су почели
признавати папу за врховног поглавара. Ако се узму у обзир
дотадашња збивања на овим просторима, са пуно права могло
би се констатовати да дванаести век представља прекретницу
у културно-историјским и другим збивањима, јер од тада сва
дешавања, било политичке или верске природе прелазе у Рас,
а Рашка постепено постаје средиште свега. То практично
значи да црквени центри из унутрашњости нису могли
остварити неку значајнију улогу, јер су рашки владари, који су
по правилу били Срби и рашка црквена јерархија, која је по
правилу била грчка, имали различита интересовања. Рашки
владари своју приврженост свом народу показивали су кроз
борбу против византијске власти, док су црквени поглавари
били под управом византијског црквеног центра у Охриду,
који је био потчињен Цариграду, односно Византији. Рашки
епископи дуговали су послушност Охридском архиепископу,
а он цариградском патријарху. Таквим начином Византија је
контролисала збивања на Балкану. Овако подређени став
рашких епископа цариградском патријарху и цару осећао се и
у периоду 12. односно 13. столећа. Најбољи пример те
подређености осећа се у случају смењивања Призренског
епископа, који је био Грк, одмах по добијању аутокефалности.
Без обзира на све, ипак се мора констатовати да су се ове
области ослободиле византијског утицаја за време Стефана
Немање, односно оног момента када се Приморје и територије

Рашке ујединиле у једну државу. Новоформирана српска
држава развијала се на традицијама Истока али исто тако и на
обичајима Запада. У тим првим данима настанка српске
државе није се осећала нека битнија разлика између Истока и
Запада. Та разлика долазила је до изражаја од средине 12.
столећа. О томе доста података оставили су биографи Стефана
Немање, који истичу да је он због изгнанства у Рибницу, од
латинских јереја био крштен латинским крштењем. Када је
дошао у Рашку био је крштен од руке светитеља и архијереја
посред српске земље. То крштење давало је јасан знак да
Стефан Немања и његов син Стефан Првовенчани определе за
исток. На основу штурих података, ми за сада не знамо тачно
шта је било пресудно у сталном приклањању Истоку. У том
случају можемо само да нагађамо, али чини нам се да је
превагнуо животни пут најмлађег сина Растка. Познато је да је
Растко, у монаштву Сава, од самог рођења био мезимче својих
родитеља, и да је брижљиво негован, и да су га родитељи
одгајали са посебном пажњом и бојажљивошћу. Свима је јасно
да је он Богом дан и да његовим родитељима буде помоћ у
старим данима, али он је то премашио, јер је отворио
могућност, не само да он, већ и цео српски род спозна царство
Божије.
Изнету тезу да у првим годинама 12. столећа није прављена
разлика између истока и запада, најбоље потврђују владари из
династије Немањића, односно синови Стефана Немање, Вукан
и Стефан. Ниједан од поменутих синова није прекинуо
контакте са латинским центрима, већ су у својој политици
следили пут Дукљанских владара. У моментима када им је
било потребно да савладају одређени проблем обраћали су се
како Западу тако исто и Истоку. Најбољи вид оваквог поступка
оставио је Стефан Првовенчани који је 1217. године добио
краљевску круну из Рима. (Ћоровић-Љубинковић, 1955, стр.

105-114) Овакав поступак Стефана Првовенчаног био је дири-
гован жељом да по било какву цену издејствује краљевску
круну за своју земљу. Очигледно је да му је тешко падало да
краљевску круну Србије носи Угарски владар, који се њоме
окитио у моментима када је помагао Вукану да збаци Стефана
са престола.
Међутим, мора се истаћи да у том периоду није важило
правило да у политички слободној држави буде и слободна
црква. И поред чињенице да је Стефан Немања издејствовао
политичку независност, а његов син Стефан уздигао је Србију
на ранг краљевине, тешко им је падало што је Црква у њиховој
земљи била под управом туђина, а убеђени смо да је његовом
брату, монаху Сави било још теже. То је био дадатни разлог и
једном и другом да до танчина спроведу у дело замисао оца
Стефана о независној држави и Цркве у њој. За реализацију
такве идеје бирали су најповољније време и прилике.
Гранић Ф. (1925). Оснивање архиепископије у граду Јустинијана
Прима 535. године после Христа. У: ГСНД 1, Скопље.
Динић М. (1966). О називима средњовековне српске државе. У:
Прилози КЈИФ 32, Београд.
Duval N. – Popović V. (1984). Caričin grad I, Belgrade-Rome.
Ђурић В. (1974). Византијске фреске у Југославији, Београд.
Cambi N. (1976). Neki problemi starohrišćansake arheologije na istočnoj
Jadranskoj obali. У: Materijali 12, Split.
Јиречек К. (1952). Историја Срба 1, Београд.
Јиречек К. (1933). Историа на Булгарите, поправки и добавки от
самија аутор, Софија. - Јиречек К. (1952). Историја Срба 1,
Београд.
Јиречек К. (1962). Романи у градовима Далмације током средњег века.
У: З.К.Ј. 2, Београд.

Јиречек К. (1968). Грчки извори за булгарската историја 7, Софија.
Кашић С. Рано Хришћанство на тлу Југославије, магистарски рад у
рукопису.- Corpus iuris civilis III, Novellae, es. Schoell, Berlin 1912.
Мано-Зиси Ђ. (1933-34). Фреске у Стобима. У: Старинар 8-9, Београд.
Мирковић Л. (). Ранохришћансдка гробница у Нишу
Новаковић С. (1908). Охридска архиепископијаа у почетку 11. века. У:
Глас СКА 76, Београд.
Острогорски Г. (1938). Писмо Димитрија Хоматијана Светом Сави. У:
Светосавски зборник, Београд.
Острогорски Г. (1970). Византија и јужни Словени, Београд.
Patsch K. (1896). Wissenschaftliche Mitteilungen aus Bodnien und
Hercegovina 4, Sarajevo.
Поповић М. (2002). Касноантичко наслеђе у Полимљу. У:
Милешевски запис 5, Пријепоље.
Porfirogenit K. (1949). De administrando imperio, ed. R. Moravisck, J.
Jenkins, Budapest.
Runciman S. (1955). The Estorn Schism, Oxford.
Skok P. (1934). Dolazak Slovena na Mediteran, Split.
Станојевић С. (1912). Борба за самосталност цркве у Немањићкој
држави, Београд.
Ћоровић-Љубинковић М. (1955). Претечина десница и друго
крунисање Првовенчаног. У: Старинар 5-6, Београд.
Ћирковић С. (1969). Православна црква у средњовековној српској
држави. У: Српска православна црква 1219-1969, Београд.- Fisković
I. (1985). Prilog proučavanju porijekla predromaničke arhitekture na
južnom Jadranu, Starohrvatska prosvjeta III.

МЛАЂАН С. ЦУЊАК
ОБРИСИ „НЕМАЊИНОГ КРСТА“ ПРЕ НЕМАЊЕ

РЕЗИМЕ
Питање настанка и међусобних односа између Охридске и

Српске (Рашке) епископије са седиштем у Расу, одувек су била у
жижи интересовања многих истраживача, али и поред тога, ипак се
мора констатовати да то у потпуности није расветљено. Чињеница
је да се о овоме доста писало, као и то да су сви аутори полазили са
различитих аспеката и позиција, па је онда и сасвим нормално
очекивати неусаглашеност закључака. Ако се овоме дода да су се
тим проблемом бавили аутори различитих профила, међу којима
је било и оних који су писали по нечијој директиви, онда је сасвим
и разумљиво што су закључци овако шарени. Када је већ реч о
паушалној оцени досадашњих сазнања о овом проблему, није
згорег истаћи да су извесни аутори заради тренутног задовољства,
прелазили преко историјских факата, често их тумачили по
директиви локaлних побуда.
MLAĐAN S. CUNJAK
THE OUTLINES OF NEMANJA’S CROSS BEFORE NEMANJA
SUMMARY
The question of origin and interrelations between Ohrid and Serbian

(Raska) episcopacy centered in Ras, has always been in focus of many
researches, and yet, it has to be pointed out that it has not been
completely solved. The fact is that it has been written about, as well as
the fact that many authors started from different aspectss and
positions, it is quite normal that to expect the mismatch of conclusions.
If we add the fact that this problem has been dealt with by authors of
different profiles, amongst whom there were many who were writing

because they were ordered to, then it is quite understandable why the
conclusions are so different. If we talk about the complete evaluation of
the work on this problem so far, we point out that some authors, for the
momentary satisfaction, overlooked historical facts and often inte-
rpreted according local motives.

Оргиналан научни рад
УДК: 091=163.41“15/17“(093.3)
930.2:94(497.11)“11“(093.3)
БЕЛЕШКЕ О СТЕФАНУ НЕМАЊИ У

ИСТОРИОГРАФСКИМ ИЗВОРИМА РУКОПИСНЕ
ЗБИРКЕ БИБЛИОТЕКЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ У
БЕОГРАДУ
ЗОРАН А. РАНКОВИЋ1
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ – ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ
БЕОГРАД
МИРКО С. САЈЛОВИЋ2
УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ– ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ
ФАКУЛТЕТ
ФОЧА
1
zrankovic@bfspc.bg.ac.rs
2
sajlovicm@ikomline.net
ЗОРАН А. РАНКОВИЋ, МИРКО С. САЈЛОВИЋ 195

АПСТРАКТ: У овоме раду аутори указују на кратке текстове
историографске садржине, који су сачувани у зборницима руко-
писне збирке Библиотеке Српске Патријаршије, а нарочита пажња
је усмерена на њихово казивање о Стефану Немањи, родо-
начелнику српске владарске династије Немањића. Извршиће се
поређење свих текстова са циљем да се установи шта је у коме
изостављено или скраћено, односно шта је додато или у чему се
разликују.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стефан Немања, српскословенска писменост,
историографија, родослови, летописи, хронографи, Библиотека
Српске Патријаршије, Зборници различитих састава.
У српској рукописној традицији познати су списи који

чине жанр старе српске историографске књижевности као што
су родослови, летописи и хронографи. Међу овим списима,
који су по правилу настајали „сукцесивним радом безимених
списатеља, састављача и редактора, установљен је висок степен
међусобног утицаја који се огледа не само у преношењу
одређених ставова него и у преплитању самог текста“
(Бошков, 2012: стр. 203-204).
Родослови су кратки средњовековни списи који имају за
циљ да повежу владарске и феудалне породице са опште-
познатом личношћу или истакнутом династијом. У српској
писмености се појављују након нестанка династије Немањића
са историјске сцене, а имају за циљ да истакну или
исконструишу родбинску везу владарских или феудалних
породица са владарском лозом Немањића (Радојичић, 1948: 21-
36; Михаљчић, 1999 а: стр. 625-627).
196 ЗОРАН А. РАНКОВИЋ, МИРКО С. САЈЛОВИЋ

Белешке о Стефану Немањи у историографским изворима...
Летописи су претежно историјски списи чија се, по
правилу, кратка садржина обликује око једног датума.
Иларион Руварац је први уочио разлику између родослова и
летописа, а летописе је поделио на старије – као покушаје да
се састави летопис, и млађе – праве летописе (Стојановић,
1927: XXXIII-XXXIV). Група старијих летописа настала је у
последњој четвртини XIV века и сви почињу са Стефаном
Немањом. Рукописи млађих летописа представљају преписе
из XVI, XVII и XVIII века. Већина млађих летописа почиње
набрајањем догађаја из опште и византијске историје. Српска
историја у једној групи млађих летописа почиње са Стефаном
Немањом, а у другој са Стефаном Душаном (Михаљчић, 1999
б: стр. 367-368).
Српски хронографи су списи одређених генеалошких
особина који су се у српској књижевности појавили у току
рецепције руског хронографа. У руској књижевности хро-
нограф обухвата преглед опште историје која је обухватила и
историју Словена. Српски хронограф садржи, за разлику од
универзалних хроника, још и преглед континуиране историје
Руса, Срба и Бугара, а у појединим својим редакцијама и
извесне теме из пољске и чешке историје. Постојећи рукописи
српског хронографа у својој основи садрже текст који је
сачињен од грађе Руског хронографа из 1512. године тако што
је сажимано излагање опште историје, док се простор за вести
из руске историје сасвим сузио, па су у новим пропорцијама
српског извода дошле до снажнијег израза теме из српске
историје. У недостатку дела са целовито приказаном српском
историјом, хронограф је током XVII и делом XVIII века имао
улогу својеврсног историографског приручника (Бошков, 1999:
стр. 784-787).

У рукописној збирци Библиотеке Српске Патријаршије у
Београду сачувано је, углавном у оквиру Зборника различитих
састава, више краћих текстова историографске садржине. Неки
од ових састава нису били предмет значајнијег интересовања
у научним круговима. У овоме раду указаћемо на ове „мање
познате“ текстове историографске садржине, а нарочита
пажња биће усмерена на њихово казивање о Стефану Немањи,
родоначелнику српске владарске династије Немањића.
У пет зборника рукописне збирке Библиотеке Српске
Патријаршије сачувани су краћи текстови историографске
садржине. Нису узети у обзир историографски списи ширих
размера, као што су нпр. Реметски хронограф, Староставник
Житомислићки, Хронограф митрополита Михаила или
Хронике Ђорђа Бранковића. Најпре, стога, дајем преглед
извора уз кратке напомене о њима.
Зборник различитих састава Рс бр. 17 (у даљем тексту ПБ
17) исписан је у XVIII веку, има I + 236 листова (Богдановић,
1982, стр. 37, бр. 330; Ранковић et al. 2012, стр. 34, бр. 16). Српски
летопис, познат као Руварчев други (Стојановић, 1927: стр.
135), исписан је на листовима 9-27v (издање Стојановић, 1927:
стр. 136-143).
167) исписан је 1573-1578. године, има 200 листова (Богдановић,
1982: стр. 35, бр. 305; Ранковић et al. 2012: стр. 45, бр. 163).
Родослов – у науци познат као Карловачки родослов
(Стојановић 1927: стр. IX; Бошков 2012: стр. 207, нап. 16) – под
именом Историја кратка српских царева исписан је на
листовима 181-192v (издање Šafarik, 1851: стр. 55-64).
175) исписан је у XVIII веку, има II + 126 листова (Ранковић et

al. 2012: стр. 45, бр. 171). Љубомир Стојановић сматра да је овај
рукопис исписан 1712-1725, јер се у списку патријараха
помиње Мојсије Петровић који је у овим годинама био на
месту српског патријарха (Стојановић, 1927: стр. VIII). Исто-
риографски текстови познати и под именом Руварчев први
летопис садржи: родослов под насловом Указ о српским
царевима и краљевима и деспотима и великим кнезовима који
је исписан на листовима 1-7 (издање Стојановић, 1927, стр. 105-
108), текст под називом Лета од створења света, од
летописаца кратко изабрано који је исписан на листовима 12-
13v и летопис под насловом О српским царевима и краљевима
и деспотима и великим кнезовима који је исписан на листо-
вима 13v-22v (оба текста у издању Стојановић 1927: стр. 123-
129). За почетак овога родослова Љ. Стојановић каже да
почиње исто као и у руским хронографима и мисли да је из
њих и узет (Стојановић, 1927, стр. XX), као и да „не слаже се ни
са једним од досад познатих. Биће да је самосталан рад неког
писца, и тешко да ће му се наћи пар“ а за летопис каже да се
слаже са Рачанским (Праг, Шафарикова збирка IX H 9 (Š 13);
види опис: Vašica, Vajs, 1957: стр. 310-314) и Дорпатским, али да
је Руварчев млађи од Рачанског (Стојановић, 1927: стр. 105).
Зборник литургијски Рс бр. 233 (у даљем тексту ПБ 233)
исписан је у другој половини XVIII века, има II + 308 листова
(Богдановић, 1982: стр. 40, бр. 387; Ранковић et al. 2012: стр. 49,
бр. 220). Летопис који садржи догађаје од Адама до 1649.
године исписан је на листовима 280-295. Овај летопис садржи
историју света од Адама до цара Лава (л. 280-280v), указ о
седам Васељенских сабора (л. 280v-281v) и летопис српски који
почиње казивањем о Стефану Немањи (л. 281v-295).
Зборник различитих састава Рс 246 (у даљем тексту ПБ 246)
исписан је у XVII веку, има 89 листова (Богдановић, 1982: стр.

37, бр. 331; Ранковић et al. 2012: стр. 50, бр. 233). Сказаније
кратко о крштењу словено-српскога народа исписано је на
листовима 26-27v. Текст излаже почетак покрштавања
словенских народа од стране светих Ћирила и Методија и
посебно указује на утврђивање Срба у вери православној
настојањем Светога Саве.
У даљем излагању извршићемо поређење свих текстова са
циљем да се установи шта је у коме изостављено или
скраћено, односно шта је додато или у чему се разликују.
Летописна излагања до Стефана Немање. На почетку
ових историографских списа говори се о времену пре цара
Константина Великог, о Константину и његовим савремени-
цима и, укратко, до самога Стефана Немање. Тако, ПБ 17
почиње летописним излагањем од Адама до Ћирила и Мето-
дија, помињући само Шести и Седми васељенски сабор. Овај
део завршава се речима: от адама до стефа/н/(а) ¯а го г¯на
сръблñе/м/(ъ).
Летопис у ПБ 167 под насловом Историја кратка српских
царева излаже опширно историју царева од Диоклецијана до
Стефана Немање. За почетак овога летописа Љ. Стојановић
пише: „Ово има само у карл., а ја бих рекао да је било и у
оригиналу, јер се згоднијим речима којима се ... утврђује
истоветност Дака и Срба и Ликинија као Србина, није могао
почети спис коме је главни задатак и био да Србина Немању
доведе у сродство с првим хришћанским царем преко зета му
Србина Ликинија“ (Стојановић, 1927: стр. XVI). Овај летопис се
на самом почетку разликује од осталих.
Родослов у ПБ 175 који носи наслов Указ о српским
царевима и краљевима и деспотима и великим кнезовима
указује на порекло Немањино од кћери (sic!) Константинове и

Ликинија и истиче родбинске везе српских и руских
владарских породица. За родословом следи летопис под
насловом Лета од створења света, од летописаца кратко
изабрано који излаже историју до крштења Руса под
Владимиром, помиње свих седам Васељенских сабора. Овде се
године помињу од рођења Христова. Српски летопис носи
наслов О српским царевима и краљевима и деспотима и
великим кнезовима и почиње са Немањом.
Летопис у ПБ 233 почиње од Адама и сеже до Константина
Великог, потом говори о седам Васељенских сабора и завршава
се делатношћу Ћирила и Методија. На први поглед овај
почетни део делује као скраћени почетак летописног излагања
из ПБ 17.
Порекло Стефана Немање. Према свим наведеним
родословима и летописима Стефан Немања је у сродству са
Константином Великим по сестри његовој Константији. Појава
овакве једне фантастичне генеалогије Немањића у српској
средњовековној хагиографској књижевности по први пут се
јавља у Житију деспота Стефана Лазаревића које је, између
1433. и 1439. године, саставио Константин Философ, односно
Константин Костенечки. Верзију Константиновог припове-
дања о Немањином пореклу од првог хришћанског цара
Константина Великог у великој мери понавља патријарх
Пајсије Јањевац (1614-1647) у Житију светог цара Уроша.
Конструкција ове генеалогије „потиче из преиначења превода
Светске хронике византијског писца Јована Зонаре из XII
века“. (Радић, 2013: стр. 41-46; Мишић, 2013: стр. 587-588; Јухас –
Георгијевска, 2013: стр. 381-382). Ђ. Радојичић сматра да је
Константин Костенечки за биографију деспота Стефана
скратио старији, „првобитни“ родослов бана Твртка (Радоји-
чић, 1948: стр. 29).

Тако, у ПБ 17 читамо3: „У лето 6647. подиже се Немања
господин Срба и царствова 42 лета. Он беше велики жупан, од
племена благочестива корена изданак, и праунук Константије,
сестре великога цара Константина, из племена рашкога
господства, сродства Aвгуста ћесара, при коме се по телу роди
Господ наш Исус Христос. А беше од рођења Христова до
Немање, који беше жупан, лета 1117. Би род Константин од
рода и лозе великога цара Александра. И даде цар Константин
сестру своју Костадију цару Ликинију ... Костадија, сестра цара
Константина, роди с царем Ликинијем сина, и беху му на
глави беле власи, и наденуше му име Бели Урош. А Ликиније
мало пребив у благочашћу поче гонити хришћане ... и
одсекоше главу Ликинију. И виде син његов Бели Урош
велики страх и ужасну се и побеже у утврђену западну земљу
захумску ... и испроси жену себи по имену Ану, кћер краља
франачкога. И роди с њом два сина и надене старијем име
Техомил а млађем Чедомил ... Техомил роди четири сина по
именима Првослав, Давид, Срацимир, Стефан отац Светога
Саве. Овај пак беше од рода Немање благочестивога,
Константина и Ликинија мучитеља, од кога би мучена Ирина
мученица, кћер његова. А Стефан беше њен млађи брат“.
Слично стоји и у летопису у ПБ 167: (цар Константин) „ ...
код себе и Ликинија, цара српскога, и даде му сестру своју
Константију за жену ... Ово видевши син његов Бела Урош,
који је од сестре цареве Константије, и даде се у бекство. У
утврђену земљу захумља прибегнувши, и ожени се кћерком
франачкога краља Аном, и роди с њом два сина: Техомила и
Чудомила. Он сагради и цркву св. првомученика Стефана у
Древима ...А Техомил роди 4 сина ... којима су имена ова:
Завида, Срацимир, Првослав, Стефан Немања“.
3
Превод са изворника је наш.

У родослову ПБ 175 који има наслов Указ о српским
постоје извесна одступања. Ту се каже да Константинова „кћи
беше за Ликинијем, и од ње роди Ликиније Бела Уроша краља,
који беше читавој немачкој земљи краљ. И Бела Уроша роди
три сина: Техомила. Техомил роди великога Стефана Немању
који је свети Симеон Мироточац“. Прво, овде се каже да је
Константија кћи цара Константина а не сестра. Са Конста-
нтијом, сестром цара Константина Великог, цар Ликиније
(Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) имао је сина
Ликинија (Valerius Licinianus Licinius, Licinius II), Ликиније
Млађи или Ликинијан, како се још назива у историјским
приручницима (Gibon, 2007: стр. 229-230; Burkhart, 2006: стр.
332). Додатак уз Ликинијево име „Бела Урош“ је вероватно
словенске провинијенције. И друго, овде стоји да је Урош имао
три сина, мада се наводи име само једнога – Техомила. У оба
случаја евидентна је грешка која је плод или летопишчевог
превида или његово некритичко преузимање текста из неког
другог извора – родослова, житија. У летопису под насловом О
српским царевима и краљевима и деспотима и великим
кнезовима имена се ређају обратно: „У лето 6647. назва се
Немања господар Србима, и владаше 42 лета. А родитељ његов
беше у Захумљу, Техомил, и стриц Чудомил, њихов родитељ
беше Бела Уроша ... а мати њихова Ана, кћер краља
францескога“.
Летопис у ПБ 233 порекло Немањино приказује на сличан
начин: „У лето 6647. назва се Немања господар Србима, и
владаше 42 лета. А беше велики жупан од племена благо-
честивога корена, изданак његов, и праунук Константина
Зеленог (ѕе^лна/го/) од кћери Клавдијеве, од племена рашкога
господства и сродства Августа ћесара. Беше родитељ његов у
Захумљу, Техомил, и стриц Чудомил, а родитељ њихов Бела

Урош ... и мати њихова Ана, кћер краља вранчаскога. А овога
Немање родитељи и прадедови благочестивога Константина и
мучитеља Ликинија, од кога би мучена кћер његова“. Вредно је
поменути, прво, да се именом Константина Зеленог указује на
Констанција Хлора, оца Константина Великог. Назив „Хлор“
(бледи, зелени) стекао је од каснијих византијских хронографа.
Јован Зонара, у својој „Светској хроници“ (половина XII века)
каже да је то било због његовог бледог лица (Сајловић, 2011:
стр. 110). У том контексту интересанта су казивања летописа
(ПБ 17) о Констанцијевом унуку Урошу Белом који као да је
наследно „бледило“ од деде. И друго, летописац је, према
мишљењу Љ. Стојановића (Стојановић, 1927: стр. XXI) податак
да Клавдијева била жена Константина Зеленог преузео из
неког родослова који је то преузео из неког житија цара
Константина. Међутим, пре ће бити да се овде под
„Клавдијевом“ не мисли на жену Констанција Хлора већ на
римског цара Клаудија II Готског (268-270), оснивача царске
породице Флавијеве лозе. Наиме, одмах по (само)проглашењу
за Августа Запада (306. г.) Константин Велики је преузео
кораке да и на идеолошком плану оправда легимитет своје
власти. Како је то желео извести види се и из речи панагирика
који је 310. године одржао извесни латински оратор пред
царом и његовом свитом. У жељи да нагласи Константиново
царско порекло, а тиме и његово право на престо, панагиричар
говори о тешко одрживој хипотези по којој је Константин
флавијевског рода тј. преко свога оца Констанција он је унук
Клаудија II Готског (Сајловић, 2011: стр. 111-120).
Сви се родослови и летописи слажу у томе да је отац
Немањин Техомил а деда Бела Урош, и да је у сродству цара
Константина преко његове сестре Константије. У српској
историографији отац Немањин познат је под именом Завида
(Калић, 2000: стр. 6-7; Ћирковић, 2000: стр. 21-21). У науци је

даље истицано да је Немања рођен око 1113. године а да је
владавину, најпре над источним областима српских земаља а
потом и у Расу, започео 1158-1159. године (Калић, 2000: стр. 8-
10).
О Стефану Немањи и подизању цркава. Када је Стефан
Немања одрастао и упознао истиниту веру, дошао је отачаство
своје и у тридесетој години примио је крштење у цркви светих
апостола Петра и Павла у Расу, од руке епископа рашког
Леонтија. По крштењу, према летописима, Немања је подизао
цркве у своме отачаству.
О Немањином крштењу летописац у ПБ 17 сажето говори:
„И овај више речени велики господин Стефан подигавши се
од захумске земље дође у отачаство своје рашку цркву светих
апостола Петра и Павла, то јест посред Рима. И ту се крсти
руком митрополита рашкога Леонтија“. Овде је уметак
податак да се црква у Рашкој налази „посред Рима“. Леонтије
је први епископ рашки који нам је познат по имену (Вуковић,
1996: стр. 284).
Затим се набрајају цркве које је Немања подигао. У овоме
родослову, пет се помиње поименце: светога Георгија са два
ступа, светога Николе у Топлици, Свете Богородице Пре-
моренице, светога Николе на Ибру, Студеницу храм пресвете
Богородице „где и мошти његове леже. И многе цркве подиже
и обнови у својој области“.
Летопис ПБ 167 описује крштење Немањино следећим
речима: „А овај Стефан, када доспе у савршени узраст
мужаства храбрости, и у познање истините вере дође, у
Господа нашега Исуса Христа, Свете Тројице свечасне, Оца и
Сина и Светога Духа, у једном Божанству. Оца беспочетна,
Сина сабеспочетна, Духа саприсносушна (= са увек посто-

јећега), Божанство једно и царство; није на Оца прешло
рођење, нити се Син променио на исхођење, него Дух Свети
исходи. Тројица у Јединоме и Јединица у Тројици; три Лица
један Бог; тако исповедати и поклањати се и славити. Такође
истинито певати и славити Пречисту Богоматер Господа
нашега Исуса Христа, и све свете који су у Христу оправдани
и препросијани, које света, саборна и апостолска Црква
заповеда славити, и њих у својој молитви призивати.
Опасавши се влашћу, дође у своје преотачаство земље рашке,
и наследник поста све прадедовине. И дође у цркву светих
апостола Петра и Павла, то јест Раса, и ту прими свето
крштење руком свеосвећенога епископа рашкога Леонтија,
узрастом својим тридесетолетан“. Овај летопис на јединствен
начин излаже основе вере у Свету Тројицу, једнога Бога у три
Ипостаси. Имајући у виду такву његову садржину, која је у
служби описа Немањиног крштења, хронограф као да овде
излаже крштењски символ вере. Као могући предложак писцу
овог летописа вероватно је послужио одељак из Житија светог
цара Уроша где стоји: „Када је (Немања) узрастао до разума,
отворише се њему духовне очи да види и позна Свету
Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, да је слави у једном
божанству, да јој се клања и штује пречисту Богородицу,
матер Господа нашег Исуса Христа и све свете. И дође прво у
цркву Светих архистратига сила бестелесних и прими
крштење латинске јереси. После дође у цркву Светих апостола
Петра и Павла, која је усред Раса, и ту прими свето крштење
руком преосвештеног архиепископа Леонтија, који је тада био
у тридесетим годинама“ (Патријарх Пајсије, 1993: стр. 88). Лако
се примећује да у летопису нема помена о Немањином
крштењу „у латинској јереси“ али је зато ту шира допуна
тројичног догмата - „Оца беспочетна, Сина сабеспочетна, Духа
саприсносушна (= са увек постојећега), Божанство једно и

царство; није на Оца прешло рођење, нити се Син променио
на исхођење, него Дух Свети исходи. Тројица у Јединоме и
Јединица у Тројици; три лица један Бог; тако исповедати и
поклањати се и славити.“ Хронографово инсистирање на
непромењивости личних својстава Свете Тројице упућено је
управо против латинске јереси тј. латинског учења о
филиоквама - Filioque. (Пено, 2011: 68-75).
Даље се набрајају цркве које је Немања подигао: светога
великомученика Георгија у Расу на високом месту, светога
архијереја Христова Николе у Тополници, „близу тога места“
цркву Пречисте Богородице при реци Косници, светога
Николе у Ибру „и многим и другим светима молабне храмове
подиже и обнови у својој области. Потом поче и сатвори свету
и преславну цркву Богородице, на похвалу и успење, у
леполиком (въ доброзрачнAмь) мрамору, при реци Студе-
ници, многим иноцима жилишта, а себи и својим пак костима
упокојење, где и до сада свете његове мошти леже, миро
многочесно изливају свима који са вером приступају мо-
штима његовим“. Поименце помиње, дакле, само пет
црквених здања.
У почетном историографском тексту ПБ 175 под насловом
Указ о српским царевима и краљевима и деспотима и великим
кнезовима о крштењу Немањином дају се сажети подаци, али
и доноси нови податак: „Овај се крсти посред српске земље, у
цркви светих апостола Петра и Павла, коју сазда Тит апостол,
Павлов ученик, јер се српска земља још од Апостола крстила“.
Да је цркву у Расу саздао апостол Тит може се наћи и у
Пејатовићевом родослову (Стојановић, 1927: стр. XXII). И у
делу који је омеђен насловом О српским царевима и краљевима
и деспотима и великим кнезовима летописа говорећи о
Немањином крштењу каже да из Захумља: „подигнувши се

Стефан Немања дође у отачаство рашко, и у цркви светих
апостола Петра и Павла, и ту се крсти тридесетолетан“.
У делу који носи наслов О српским царевима и краљевима и
деспотима и великим кнезовима помињу се цркве које је
Немања сазидао. Ни овај опис се не разликује у броју
поименце наведених цркава. У месту крштења Немања сазида
цркву на хуму у име светога великомученика Георгија са два
ступа, светога Николе у Топлици, према реци Косаници
Пресвете Богородице, светога Николе у Ибру, храм Свете
Богородице манастир Студеницу „где и мошти његове леже“.
Летопис сачуван у ПБ 233 не говори ништа ни о Нема-
њином крштењу, ни о подизању цркава.
Уочљиво је то да у овим историографским изворима нема
помена о Немањином крштењу „од латинског јереја“, нити о
томе да је у Расу поново крштен – Немања је, према овим
изворима, примио само једно крштење, и то из руку Леонтија,
епископа рашке епископије која је сматрана епископијом
Србије (Калић, 2000: стр. 13).4 И Немањина црквеногради-
тељска делатност нашла је места у историографским проуча-
вањима (Ђурић, 1981: стр. 273-290).
Синови Немањини. У свим овде анализираним изворима
наводи се да је Стефан Немања имао три сина.
Летописац у ПБ 17 каже да Немања „роди 3 сина с Аном:
Стефана и Вукана који беше велики кнез. Трећи син његов
Рашко наречени Сава, који беше архиепископ Срба“.
У ПБ 167 стоји: „А овај Стефан Немања са својом
супружницом Аном роди 3 сина, којима су имена ова: Стефан
4
Било је сумњи у веродостојност исказа да је крштење извршио епископ
Леонтије: Мандић, 1990: стр. 24.

првовенчани краљ и Вукан велики кнез. А трећи син његов
Раско опрости се од родитеља својих...“ и следи летописно
казивање о сва три сина Немањина. У овоме летопису износи
се родословно стабло Вуканово: „А Вукан, брат Стефана
првовенчанога краља и Саве, роди сина Дмитра жупана, у
иночком образу наречен Давид, који сазда цркву Светога
Јављања при реци Лиму, у месту Бродареву у Босни. А овај
роди синове и кћери, Вратисава кнеза, и Вратисав вратка
кнеза, и Вратко кнез Николу жупана и Милицу кнегињу“.
У родослову у ПБ 175 под насловом Указ о српским
царевима и краљевима и деспотима и великим кнезовима по
имену се помиње само први Немањин син: „И Стефан Немања
роди три сина: Стефана првовенчаног краља, и мошти његове
читаве и нерушиме у манастиру живоначелне Тројице звани
Сопоћани“. Каже се, дакле, да је Немања имао три сина, али се
именом помиње само Стефан Првовенчани.
У делу који носи наслов О српским царевима и краљевима и
деспотима и великим кнезовима помињу се сва три Немањина
сина са својим титуларијама: „Стефан Немања роди три сина:
Стефана који беше првовенчани краљ и Вукана који беше
велики кнез и Раска, то јест Сава наречени, који беше архи-
епископ свих Срба“. У даљем излагању летописац прати живот
Стефана Првовенчанога и Светога Саве, али не и Вукана.
Слично казивање срећемо и у ПБ 233: „А овај Стефан роди 3
сина: први син његов Стефан који беше првовенчани краљ;
други син његов Вукан који беше велики кнез; трећи син
његов Рашко наречени Сава који беше архиепископ Срба“. Ни
овде летописац више не помиње Вукана.
Сви родослови и летописи су сагласни да је Стефан Нема-
ња имао три сина.

Немањин постриг и уснуће његово. У анализираним
историографским споменицима у кратким цртама се говори о
Немањином примању монашког пострига и упокојењу.
Тако, у ПБ 17 кратко се каже: „У лето 6680. постриже се
Стефан Немања наречени Симеон, и отиде у Свету Гору и
сазида велики и часни храм Ваведења Пресвете Богородице,
звани Хиландар ... У лето 6689. престави се благочестиви
господин Стефан Немања, иночаски Симеон Мироточац, и
владаше 40 лета. У лето 6690. прими краљевство српско Стефан
II Немања и жупан“. Треба напоменути да се овде датације
разликују од датација у осталим летописима, као и то да се
Стефан Првовенчани именује као Стефан II Немања.
Састављач летописа у ПБ 167 не говори ништа О
Немањином постригу и упокојењу, чиме одступа од осталих
летописних повести. Летописац говорећи о примању мона-
шког пострига Светога Саве само, као узгред, помиње долазак
Немањин у Ватопед и заједничко подизање Хиландара: „ ...
примивши свети анђелски образ наречен Сава монах. И потом
оде у свој манастир Ватопед, где и отац његов дође. Тада из
Ватопеда купују место где свој манастир подижу Хиландар“.
Летописац летописа у ПБ 175 под насловом О српским
помиње само постриг Немањин: „У лето 6690. постриже се
Стефан Немања у Светој Гори, и нарече се Симеон, и сазида
велики и часни храм Ваведења Пресвете Богородице Хила-
ндар. И тога лета закраљи се син његов Стефан...“ Треба
напоменути да се овде година Немањина пострига – 6690 –
разликује од године наведене у ПБ 17 – 6680. Осим тога, овде
стоји да је оне године када је Немања примио монашки
постриг његов син Стефан примио краљевство; у ПБ 17 стоји

да је Стефан Првовенчани краљевство примио по Немањином
упокојењу.
Слично стоји и у ПБ 233: „У лето 6690. постриже се Стефан
Немања наречени Симеон. И отиде у Свету Гору и сазида
велики и часни храм Ваведење Богородице звани Хиландар.
Тога лета закраљи се син његов Стефан, који беше други
жупан, и владаше 42 лета“. Можда се у синтагми „Стефан, који
беше други жупан“ може видети сличност са синтагмом
исказаном у ПБ 17 „Стефан II Немања и жупан“ – можда је и у
ПБ 17 летописац хтео истаћи да је Немањин син Стефан био
други српски жупан.
У казивању о Немањином постригу и уснућу, летописно
казивање у ПБ 17 одступа од осталих, како датиранјем дога-
ђаја, тако и тиме што једини помиње и упокојење Стефана
Немање.
Савремена историографија је, према најновијим закљу-
чцима, сагласна да се Стефан Немања одрекао престола 1196.
године, замонашио и повукао у Студеницу, одакле се 1197.
упутио у Свету Гору, где је остао до свога упокојења 13.
фебруара 1199. године (Калић, 2000: стр. 15-16).
Српска хагиографска књижевност, чији почеци сежу у прве
године XIII века, представља део широког корпуса хагио-
графске литературе источног хришћанства. Житија, летописи
и родослови српских светитеља и владара настајали су под
утицајем византијских узора и на своме историјском путу,
који је трајао више од четири века, негде до средине XVII века,
пролазили су кроз различите стадијуме. Каснији видови ових
књижевних жанрова, које смо и приказали, настајали су као
компилација ранијих дела српске писмености и византијског
наслеђа, али и преузимања из, до сада неутврђених,

литерарних извора. У њима, поред заједничких, општих места,
не ретко догађаји и личности, који се доводе у везу хагио-
графске поруке, надкриљују историјску истину и спадају у
домен „премишљања и замишљања“. Стога се у савременој
српској историографији приказани текстови својом истори-
јском садржином и не могу третирати као прворазредни
историјски извори. Међутим, и поред тога самом својом
„архаичношћу“ садрже знатан број важних података из вре-
мена у коме су настали. Из тог разлога они су драгоцен
ослонац за проучавање многих историјских тема њихове
епохе.
Богдановић, 1982: Богдановић, Д. (1982). Инвентар ћирилских
рукописа у Југославији (XI-XVII века). Београд: САНУ.
Бошков, 1999: Бошков, М. (1999). „Хронограф српски“. У: Ћирковић С.
и Михаљчић Р. (Ур.), Лексикон српског средњег века (стр. 784-787).
Београд: Knowledge.
Бошков, 2012: Бошков, М. (2012). „Лик Стефана Дечанског у
интерпретацији краја епохе Немањића у летописима Христофора
Рачанина“. У: Суботин – Голубовић Т. (Ур.), Дечани у светлу
археографских истраживања (стр. 203-215). Београд: Народна
библиотека Србије.
Вуковић, 1996: Вуковић, С. (1996). Српски јерарси од деветог до
двадесетог века. Београд: Евро, Подгорица: Унирекс, Крагујевац:
Каленић.
Ђурић, 1981: Ђурић, В. Ј. (1981). „Преокрет у уметности немањиног
доба“. У: Ћирковић, С. (Ур.), Историја српског народа (књ. 1; стр.
273-296). Београд: Српска књижевна задруга.
Јухас – Георгијевска, 2013: Јухас – Георгијевска, Љ. (2013). „Цар
Константин у српској књижевности средњег века“. У: Бојовић, Д.
(Ур.), Међународни научни скуп „Свети цар Константин и

хришћанство“, том II (стр. 371-385). Ниш: Центар за црквене
студије, Философски факултет у Нишу.
Калић, 2000: Калић, Ј. (2000). „Стефан Немања у модерној исто-
риографији“. У: Калић, Ј. (Ур.), Међународни научни скуп Стефан
Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање (стр.
5-19). Београд: САНУ.
Мандић, 1990: Мандић, С. (1990). „Иларион Руварац о двојном
крштењу Стефана Немање“. У: Мандић, С. Царски чин Стефана
Немање (стр. 20-24). Београд: Српска књижевна задруга.
Михаљчић, Р. (1999а). „Родослови“. У: Ћирковић С. и Михаљчић Р.
(Ур.), Лексикон српског средњег века (стр. 625-627). Београд:
Knowledge.
Михаљчић, Р. (1999б). „Летописи“. У: Ћирковић С. и Михаљчић Р.
(Ур.), Лексикон српског средњег века (стр. 367-368). Београд:
Knowledge.
Мишић, 2013: Мишић, С. (2013). „Свети цар Константин у српским
средњовековним житијима“. У: Бојовић, Д. (Ур.), Међународни
научни скуп „Свети цар Константин и хришћанство“, том I
(стр. 583-591). Ниш: Центар за црквене студије, Философски
факултет у Нишу.
Патријарх Пајсије, 1993: Патријарх Пајсије (1993). Сабрани списи.
Београд: Просвета: Српска књижевна задруга.
Пено, 2011: Пено, З. (2011). Догматика - кратко изложење
православне вере. (књ.1). Београд: Висока школа - Академија
Српске православне цркве за уметност и консервацију.
Радић, 2013: Радић, Р. (2013). „Константин Велики у српским
средњовековним житијима“. У: Бојовић, Д. (Ур.), Конференција:
Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта – у
сусрет великом јубилеју 2013. године (стр. 41-46). Београд:
Асоцијација невладиних организација југоситочне Европе –
CIVIS.
Радојичић, 1948: Радојичић, Ђ. Сп. (1948). „Доба постанка и развој
старих српских родослова“. У: Историски гласник (бр. 2; стр. 21-
36). Београд.

Ранковић et al. 2012: Ранковић, З., Вукашиновић, В., Станковић, Р.
(2012). Инвентар рукописа Библиотеке Српске патријаршије.
Београд: Библиотека Српске патријаршије: Службени гласник.
Сајловић, 2011: Сајловић, М. (2011). Милански едикт у контексту
реформи III и IV века. Београд: Висока школа - Академија Српске
православне цркве за уметност и консервацију.
Стојановић, 1927: Стојановић, Љ. (1927). Стари српски родослови и
летописи. Београд – Ср. Карловци.
Ћирковић, 2000: Ћирковић, С. М. (2000). „Преци Немањини и њихова
постојбина“. У: Калић, Ј. (Ур.), Међународни научни скуп Стефан
Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање (стр.
21-29). Београд: САНУ.
Burkhart, 2006: Burkhart, J. (2006). Doba Konstantina Velikog. Sremski
Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Gibon, 2007: Gibon, E. (2007). Opadanje i propast Rimskog carstva.
Beograd: Nolit : Dosije.
Šafarik, 1851: Šafarik, P. J. (1851). Památky dřevního písemnictví
Jihoslovanův. Prag.
Vašica, Vajs, 1957: Vašica, J., Vajs, J. (1957). Soupis staroslovanskych
rukopisu Narodniho muzea v Prace. Praha.

ZORAN A. RANKOVIĆ, MIRKO S. SAJLOVIĆ
RECORDS ON STEFAN NEMANJA IN HISTORIOGRAPHY SOURCES IN

THE MANUSCRIPT COLLECTION OF THE LIBRARY OF THE SERBIAN
PATRIARCHATE IN BELGRADE
SUMMARY
A manuscript collection of the Library of the Serbian Patriarchate in

Belgrade holds, mainly within a Miscellanea volume (Zbornik različitih
sastava), several shorter texts of historiographical content. Some of these
have already been a subject of considerable interest among scholars.
This paper points to these “less known” texts of historiographical
content, paying deliberate attention to their records on Stefan Nemanja,
the founder of the Serbian ruling Nemanjić dynasty.
Although the analyzed historiography texts are a compilation of some
originally Slav but also of translated literature, they managed to create a
specific and a well-thought concept when depicting the life and deeds of
Stefan Nemanja.

УДК: 929.6:94(497.11)“11“
ДВА НЕМАЊИНА СРПСКА ХЕРАЛДИЧКА

СИМБОЛА У ГРБУ СРБИЈЕ
МАРКО П. АТЛАГИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
АПСТРАКТ: Рад обрађује два најстарија српска хералдичка си-

мбола. Доказује да су они из времена 12. века. Ради се о српским
хералдичким симболима, немањићком двоглавом орлу и љиљану
(крину). Рад доказује по први пут да је симбол крина у грбу Србије,
Немањин крин коjи је дошао као симбол из француске
посредством Немањине жене.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Немања, двоглави орао, љиљан, хералдика
1
atlagicmarko@gmail.com
МАРКО П. АТЛАГИЋ 217

Немањићи су најзначајнија српска средњовековна дина-
стија, која је Србијом владала више од две стотине година
(1166-1371). Они су оснивачи самосталности српске средњо-
вековне државе и највише заслужни за култруни и економски
успон. Један од најзначајнијих владара ове династије био је
велики жупан Стефан Немања (Група аутора, 2000).
Владарска титула велики жупан присутна је у Србији до 13.
века. У то време престо се наслеђивао по старом патрија-
халном реду тако што је после смрти векиког жупана власт
прелазила на његову млађу браћу, која су имала титулу кнеза.
После њих долазио је на ред најстарији из следеће генерације.
Династија Немањића остаће забележена у историји Србије,
поред осталог, и по томе што је прекинула традиционални
патријахални наследни ред и увела примогенитуру.
Примогенитура (лат. iusprimogenture) означава првенство
првородство, право прворођењем. То је уствари установљена
традиција наследства где прворођени има предност. Постоји
неколико типова примогенитуре, као: 1. агнотичка примо-
генитура, где је наследство по најстаријем мушком детету,
затим 2. примогенитура мушке референције, која приоритира
најстарије мушко дете, али и женско дете може наследити
уколико нема преживелог сина; 3. апсолутна примогенитура –
где најстарије дете има приоритет без обзира на пол и 4.
примогенитура где се мушко дете потпуно искључује.
Пре Стефана Немање (велики жупан 1166-1190), Србијом су
владали Урош I (велики жупан (око 1130-1145), и Урош II (1146-
1155), као и њихова браћа. (Јиречек, 1952)
Само име Урош на грчком језику означава назив за чувара,
бранитеља, стожера, вође. Ово име Урош у Србији било је
познато и раније али се оно титуларно појављује код Уроша I
218 МАРКО П. АТЛАГИЋ

Два Немањина српска хералдичка симбола у грбу Србије
и Уроша II. Међутим, за само десетка година после њих у
борби за престо учествовало је шест кандидата и то три брата
Уроша II (Примислав, Белош и Деса), па три Немањина старија
брата (Страцимир, Тихомир, Мирослав). Ипак је. 1166. године,
Немања постао велики жупан. Претпоставља се да су Немања
и његова браћа били синови Уроша II . (Мандић, 1988)
У историји а посебно у хералдици Немања је значајан због
више ствари: због српских хералдичких симбола који ће се
касније наћи у грбу Србије, као и због тога што је увео ново
титуларно име Стефан. То титуларно име остаће до краја
династије, а први га је увео Стефан Немања. Такође, први је
почео да носи крунски венац. (Мандић, 1990)
До данас, нажалост, немамо сачуване све владарске по-
ртрете. Међутим, једини Немањин портрет са владарским
инсигнијама сачуван је у јужној капели Радослављеве при-
прате у манастиру Студеници. (Кашанин, 1986) Претпотставља
се да је сликан 1233. или 1234. године. На том портрету
Немања је приказан као монах Свети Симеон, који више није
жив али са венцом на глави. Данас се венац тешко може
видети, јер је избледео, али су се недавно појавиле две
реконструкције.
Немања је после неколико ратова са старијом браћом. 1155-
1166. године, постао велики жупан и уместо старог титуларног
имена Урош узео ново титуларно име Стефан, што нам
показује да је уз царски чин добио и венац и постао
венцоименити или венцоносац. То се слаже са Немањиним
новим титуларним именом Стефан Немања кога први помиње
Никита Хонијат поводом догађаја у Рашкој, 1168. године.
(Група аутора, 1971)

Први српски хералдички симбол који ће се појавити у
време Стефана Немање јесте немањићки двоглави бели орао.
Данас га можемо лепо видети на ктиторској слици Немањиног
брата Мирослава у цркви Светог Петра и Павла на Лиму код
Бијелог Поља, из 1196. године (Новаковић, 1884). То је прво-
разредни сачувани ликовно-историјски извор а који нам све-
дочи о карактеристикама немањићког српског двоглавог орла
који се разликује од византијског и немачког. Немањићки
двоглави орао има ове карактеристике:
Један врат а две главе,
Најчешће око врата и репа постоји колут (крагна),
Реп му је лиснат и у облику крина (љиљана),
Орао се налази у круговима, као „коласте аздије“
Главе су увек вишље од крила
Већина глава је са полуотвореним кљуновима и без изба-
ченог језика (Атлагић, 2009).
Само овакав лик орла, који се јавља од времена Немање (12.
век) па до краја 15. века, називамо немањићки орао (Атлагић,
2007). Он се формирао као тип српског орла у оквиру
немањићке средњовековне државе и њене уметности.

Сл. 1. Најстарији сачувани српски немањићки двоглави орао:

детаљ са плашта великог хумског кнеза Мирослава са ктиторске
слике у цркви Светог Петра и Павла крај Бијелог Поља
Битно је напоменути, да и круг може бити хералдички

штит иако неки историчари тврде да не постоји штит као
круг. Данас, грб САД има штит у облику круга, као и неке
друге земље. Међутим, када орао није у кругу, када је
компонован као део неке композиције у неком другом облику,
он и даље упорно задржава све своје устаљене карактеристике
српског немањићког орла (колути, лиснати реп у облику
крина, декоративност итд.).
Сл. 2. На украсу одеће деспота Јована Оливера из 1349. године

Сл. 3. На цркви Богородице Љевишке (1307-1310)
Сл. 4. На детаљу из манастира Ресава
Сл. 5. На детаљу орнамента из манастира Жича (1207-1220)

Сл. 6. На детаљу са текстила из манастира Жича (1207-1220)
Сл. 7. На детаљу са текстила манастира Велућe (14. век)
Сл. 8. На плочи са грбом Ивана Црнојевића

(1465-1490), као и на другим манастирима и црквама

Много се расправља о томе да ли је хералдичка фигура
(орао) у позитиву (црно на белом) или у негативу (бело на
црном). Гледано чисто хералдички да ли је емајл (боја) на
металу или да ли је метал на емјлу (боји). Хералдички ликови
су стално смена боја и метала.
Што се тиче грба Србије из 1882. године, који је дао
сачинити Стојан Новаковић, добро је блазониран, али
двоглави бели орао није аутентичан немањићки тј. нема
карактеристике српског немањићког орла. Према хералдичкој
конструкцији орла у овом грбу од сликара тог грба барона Фон
Штрела, орао припада једној другој конструктивној групи,
карактеристичној за германске цркве још с почетка 13. века. Па
зашто се није нашао у грбу Србије српски немањићки
двоглави орао? Управо зато што је сликар грба био барон Фон
Штрел – Немац, који је „преварио“ Стојана Новаковића. Он је
уместо српског, немањићког двоглавог орла насликао нема-
чког. Нажалост, тако је остало до данас. Ми данас у грбу
Србије имамо двоглавог орла германског типа.
Српски немањићки двоглави орао наћи ће се после смрти
Стефана Немање на многим српским манастирима и црквама,
као и на оделима српских средњовековних краљева: на оделу
краља Стефана Првовенчаног из 13. века, на орнаменту од
текстила манастира Жиче из 13. века, на звонику у манастиру
Жичи 13. век, на полијелеју у Дечанима (око 1390), на прстену
краљице Теодоре, мајке цара Душана, на орнаменту од те-
кстила манастира Велуће (крај 14. века), у Хиландару (1380), на
одећи ћесара Новака - Мали Град на Преспи (14. век), у
Каленићу, Манасији, Раваници, Љубостињи, Ресави, Цети-
њском манастиру и другим.
Поставља се питање да ли је Стефан Немања, поред
двоглавог орла, имао још који хералдички симбол? Ако јесте,

да ли је он могао бити укомпонован у, евентуално, „неки“
нама до данас непознати грб? Шта је са крином (љиљаном)
хералдичким симболом, од када се он јавља? Од када се јавља
од Немањића?
Љиљан, или бели крин, као цвет води порекло из југо-
западне Азије одакле се проширио на шире подручје
Медитарана. Гаји се као биљка по читавом подручју Балкана.
Љиљан (грчки крин), сматра се у различитим цивилизацијама
симболом добра, чистоте и невиности. Стилизација љиљана у
хералдици често се везује за Исток, а у првом реду дају му
европску провинијенцију. Међутим, многобројни извор не
потврђују ову тоерију. Арапски назив за хералдички
стилизовани крин, „фарансисија“, везан је за француско или
фирентинско порекло, које је арапима било прва асоцијација
на хералдички крин (Младићевић, 1994)
Сл. 9. Љиљан (крин)
Крин се, пре свега, помиње у Библији. У Песми над песмама,

која се погрешно приписује краљу Соломону, љиљан је симбол
лепоте, посебности и изабраности. „Ја сам цвијет шаролики,
љиљан у долу. Што је љиљан међу трњем, то је пријатељица
моја међу дјевојкама“ (Библија, 1968, 644).

Хришћанска симболика утемељена на Библији и кроз
историју цркве надограђивана, истицала је љиљан као симбол
љубави, чистоте и невиности и тиме указује директно на
Богородицу и њену непорочност, као и изабраност – Марије
међу женама, Израила међу народима. Иначе, у хришћанској
иконографији љиљан је приказан као атрибут Светога
Архангела Гаврила – Благовесника, који је Богородици јавио
радосну вест са љиљаном у руци.
Љиљан као стилизовани цвет сусрећемо рано у хералдици.
На њега наилазимо већ 1080. године на скиптру Контракраља
Рудолфа Швапског, иначе представљеног на његовој
надгобрној плочи у катедрали у Мезебургу.
Сл. 10. Примери љиљана као хералдичког симбола
У Француској формирање крина као хералдичког мотива

француских владари и државе отпочела је везано за пошто-
вање култа Богородице (патрона Француске краљевине), за
време краљева Луја VI Дебелог и Луја VII Младог (1108-1180).

Крин је коначно успостављен за време краља Филипа II
Аугуста (1180-1223). Најсатрији пример штита са љиљаном као
симбола на њему, налазимо 1209. године на печату тадашњег
Дофена (престолонаследника – Dauph in de France) Луја
потоњег краља Луја VIII Лава (1223-1226). Сам мотив крина
неки везују за првог крштеног француског краља Клодвига 496.
године. Грбови са љиљаном красили су све француске
династије: Капети, Валоа, Валоа – Ореал, Анжујци, Бурбони.
Љиљан ће постати један од симбола грбова француских
градова и провинција. Тек после Велике француске револуције
1789-1799. француска државна хералдика се увелико одаљава
од љиљана. Наполеон ће користити једноглавог орла а
Француска Република и данас користи револуционарни грб са
мотивима фашине из 1912. године, који не садржи мотив
крина или иницијале „Р. Ф.“
У Византији се мотив крина јавља између 1222. и 1254, на
новцу Јована III Дуке Ватаса. Према нумизматичким изво-
рима, мотив љиљана везан је за култ Светог Трифуна. Ипак,
крин у византији није био симбол у рангу тетравасилиона или
двоглавог орла.
Крин је у 13. веку постао симбол град Фиренце и то црвен
на сребрном белом пољу. Из Фиренце се проширио и постао
мотив у многим италијанским градовима. Међутим, од
времена Карла Роберта Анжујског, мађарског краља из
француске династије Анжу (1309), хералдички крин улази у
угарску хералдику.
Постоје и контраверзе и недоумице везане за појаву
љиљана у српској хералдици. Ако изузмемо представљање
крина као симбола у грбу династије Котроманић у средњо-
вековној Босни, он се ретко јавља и у грбовима српских
земаља. Међутим, он се појављује на печатима краљева
Владислава I, Уроша, Милутина и цара Душана. Дакле,

можемо засигурно казати да је крин био један од хералдичких
симбола наведених краљева. Љиљан као нумизматички
симбол налазимо на новцу од времена краља Драгутина (1276-
1282, тј. 1316). Он се појављује и на новцу краља Валдислава II,
Милутина, Стефана Дечанског, краља и цара Душана, краља и
цара Уроша и краља Вукашина. Исто тако налазимо га на ноцу
неких локалних господара као севаста Стевана и Стефана
Мусића, Константина Балшића и на новцу деспота Стефана
Лазаревића и Ђурђа Бранкловића. Значајно је нагласити да
поједини ковани апоени краља Милутина имају љиљанову
круну.
Што се тиче одежди српских владара крин се ретко јавља.
Ипак га сусрећемо на одори на порталу краљице Ане Комнине
Дуке – жене краља Радослава у Богородичиној цркви у
Студеници (око 1235). Крин се налази и на одори синова краља
Драгутина и Милутина – Владислава II и Константина, на
фресци лозе Немањића у манастиру Грачаници. Налазимо га
средином 14. века на одори једног непознатог властелина на
фресци из цркве Светог Николе у Станичењу. Исто тако,
имамо га и на порталу цара Душана у цркви Светог Дими-
трија у Патријаршији у Пећи.
Као хералдички симбол љиљан ће се појавити и на
печатима деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа
Бранковића, 1445. године.
Ако погледамо писане изворе, онда можемо рећи да крин
налазимо на грбовима Немањића, цара Душана и Уроша,
Лазаревића и других нижих племића. Крин се појављује и на
почетку успостављања модерне српске државности, 1804.
године, као симбол Богородичиног цвета. Он се налази и на
печату Правитељствујушћег совјета сербског из 1804. и 1805.
године. Крин ће се јавити и у грбу Србије из 1882. године. Он
ће, већ 1919. године, нестати са грба нове државе Краљевине

СХС. У српску државну хералдику љиљан се враћа тек 2004.
године рестаурацијом грба Краљевине Србије као грба
Републике Србије.
Љиљан се релативно рано јавља у српским земљама као
декоративни мотив. До данас најстарији пример те појаве је
приказ љиљана на надгробним плочама у манастиру Светог
Архангела Михаила на Превлаци из 9 или 10. века. Исто тако,
у Мирослављевом јеванђељу, 1180. године, појављује се љиљан у
рунделама.
Мотив крина код Срба чврсто је везан за Пресвету
Богородицу. О томе сведочи поред осталог, и српски назив за
крин или љиљан – Богородичин цвет. У манастиру Курбиново,
Богородица је приказана на једној фресци у плашту
прекривеном љиљанима.
Наш, некадашњи, уважени српски министар просвете,
историчар и хералдичар, Стојан Новаковић је мислио да се на
крин више почело обраћати пажња од времена Јелене
Анжујске (крај 13 и почетак 14. века), захваљујући њеном
западњачком пореклу. Данас је потпуно оповргнута теза о
преузимању хералдичког мотива крина у Србији од Анжујаца,
преко саме Јелене Анжујске. Та теорија каже да је захваљујући
њеном браку са Урошем I крин ушао у Србију као хералдички
симбол.
Међутим, крин се јавља као декоративни елемент како смо
видели већ у 9. веку, а као инсигнија између 1234 и 1243.
године. Дакле, у сваком случају пре Јеленина доласка у
Србију. Данас у историографји се поставља и питање Јелене
Анжујске. Неки мисле да је Јелена потицала од рода Куртне, тј.
Првог дома Анжујаца, који за разлику од другог дома, нису
користили љиљан у породичној хералдици. За време Јелене
Анжујске француски утицај крина, засигурно мислимо да није

постојао, зато што пре Јелене, њене удаје у Србији налазимо
љиљан, како на новцу, тако и на неким фрескама, али и код
Стефана Немање.
По нашем скромном мишљењу француски утицај крина је
био баш за време Стефана Немање. О томе нас обавештава
Троношки летопис у којем се дословно каже „...он сам
[Немања] морем отплови у Француску, својим пријатељима од
раније јер га је краљ често примао па је тамо боравио и
понеколико година. Због његовог порекла, мудрости и
храбрости, сам краљ му је дао ћерку Ану за супругу, па су
живели на краљевом двору у Француској. Пошто су Немањина
браћа остала без његове подршке и помоћи јер је отсуствовао
по неколико година, сви су у ратовима изгинули или помрли.
По њиховој смрти епирски цар Георгије опљачка сву Рашку и
све крајеве до Захумља. Рашчани се тако договорише и
послаше француском краљу своје изасланике молећи га да им
пошаље Немању. Послаше писмо и Немању. Примивши
изасланике, краљ посаватова Немању и отпрати га са својом
ћерком, заједно са њиховом двојицом синова, који су се
родили на краљевском двору а звали су се Стефан и Вукан.
Загрливши их краљ рече, свом зету Немањи: „Откинуо си од
мојих кринова два крина, која ће бити теби и твом потомству
део моје крви, и ова два детета су у том печату два крина од
мог печата. Тако је основана Немањина држава са симболом
белог орла са симболом два крина као симбол синова“ (Јосиф
Троношац, 2008).
Тако је настао најстарији грб средњовековне Србије, чији су
основни симболи, симбол двоглавог немањићког српског орла
и љиљан. Ти симболи ће се у грбу Србије у разним варија-
нтама кроз разне историјске изворе појављивати све до наших
дана.

Према томе, два до данас најстарија симбола у грбу Србије
су оба немањићка, и то Немањина: двоглави бели орао и
љиљан. Касније ће се, у 14. веку, придружити и трећи српски
хералдички симбол, крст са оцилима, који симболизује читави
српски народ од најстаријих времена. Нажалост, ми до данас
имамо најстарији историјски извор за крст и оцила тек из
1390. године на дечанском полијелеју, којега је дала обновити
царица Милица, што значи да је постојао и раније.
Атлагић, М. (2007). Културни споменици у Србији и суседним
земљама и двоглави бели орао као национални српски
хералдички симбол. У: Духовност писане културе Срба у
контексту културе балканских Словена, Приштина-Лепосавић,
222-259.
Атлагић, М. (2009). Одређивање националних хералдичких симбола
на примеру Срба и Хрвата. У: Зборник радова Филозофског
факултета 39, Косовска Митровица.
Група аутора. (1971). Византијски извори за историју народа
Југославије IV. Београд: САНУ.
Група аутора. (2000). Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви,
историја и предање (зборник Међународног научног скупа,
књига 26) Београд: САНУ.
Јиречек, К. (1952). Историја Срба I. Београд: Просвета.
Кашанин, М. (1986). Манастир Студеница. Београд: САНУ.
Kaštelan, J. Bonaventura, D. (1968). Biblija, Zagreb, 644.
Мандић, С. (1986). Велика господа све српске земље. Београд: СКЗ.
Мандић, С. (1990). Царски чин Стефан Немање. Београд.
Младићевић, З. (1994). Симболи српске државности. Крагујевац: СКЗ.
Новаковић, С. (1884). Хералдички обичаји у Срба, у примени и
књижевности. У: Годишњица Николе Чупића VI, Беогрда. 140-155.
Троношац, Ј. (2008). Троношки родослов. Шабац: Епархија шабачка,
24-25.

ДВА НЕМАЊИНА СРПСКА ХЕРАЛДИЧКА
СИМБОЛА У ГРБУ СРБИЈЕ
РЕЗИМЕ
У раду се говори о два српска хералдичка симбола и то о
двоглавом белом орлу и љиљану (крину). Најстарији историјски
извор на коме се налази немањићки бели орао је ктиторска слика
Немањина брата Мирослава у цркви Светог Петра и Павла на Лиму
код Бијелог Поља. Касније ћесе овај симбол провлачити све до 15.
века, а од 15. века двоглави орао ће попримити карактеристике
илирског, односно аустро-немачког двоглавог орла. Немањићки
двоглави орао формирао се до 15. века, а има ове особине: један
врат, две главе, колут око врата и репа, реп у облику крина, главе су
вишље од крила. Данас у грбу Србије двоглави орао симболизује
наслеђе Немањића а нема ове особине, него Немачке. Други српски
хералдички симбол, који по први пут се приписује Немањи јесте
крин, односно љиљан, а о томе нам говори Троношки летопис.
MARKO P. ATLAGIĆ
DEUX SYMBOLES HERALDIQUES DE NEMANJA
SUR LES ARMOIRIES DE SERBIE
Le travail traite sur deux symboles héraldiques serbes et cela l’aigle
blanc bicéphale et le lys. La source historique la plus ancienne où l’on
trouve l’aigle blanc de la dynastie Nemanjić est la fresque de fondateurs
de l’Église des Saints Pierre et Paul au bord de la rivière de Lim, près de
Bijelo Polje, c’est-à-dire l’image de Miroslav le frère de Nemanja. Plus
e
tard on trouvera ce symbole à plusieurs reprises jusqu’au 15 siècle, tandis
e
qu’à partir du 15 siècle cet aigle obtiendra les caractéristiques de l’aigle
bicéphale illyrien ou austro-allemand. L’aigle des Nemanjić, créé avant le
e
15 siècle, possède les caractéristiques suivantes: un cou, deux têtes posées
plus haut que les ailes, une queue en forme de lys et des cercles autour du
cou et de la queue. L’aigle bicéphale figurant sur armoiries actuelles de
Serbie symbolise l’héritage des Nemanjić bien quil n’ait plus lesdits
attributs mais ceux d’Allemagne. L’autre symbole héraldique serbe qu’on
attribue à Nemanja pour la première fois est le lys, et c’est la chronique
de Tronoža qui en parle.

УДК: 94(497.11-89)“11“
БЕЛЕШКЕ О НЕКИМ ПИТАЊИМА ВЛАДАВИНЕ

СВЕТОГ СИМЕОНА НЕМАЊЕ
ДРАГАНА Ј. ЈАЊИЋ*
ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА
ЛЕПОСАВИЋ
АПСТРАКТ: Државно-симболички значај светостефанског култа,

политички и идеолошки одредиће правац будуће Немањине поли-
тике да централизује државу и регулише праксу наслеђивања.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: област, династички континуитет, наслеђе, дједина,
багрородство
ДРАГАНА Ј. ЈАЊИЋ 233

Термин “DÞnjkhrhÿ” у српској средњевековној историји, се
односи на област Дукље (Зете)1. Име Дукља (Dioclia,
DÞnjkhrhÿ), према једној верзији, потиче од римског муни-
ципијума Диоклеје, која је добила име од илирског племена
Доклеати, док према другој, потиче од имена цара Диокле-
цијана, пошто је царева мајка била из града Дукље2. У српским
средњевековним текстовима постоји искључиво облик DÞnjkh-
rhÿ, DÞnjkhrÞ`mh. Доментијан и Теодосије називају Јадранско
море “Диоклитијско море”3. Постепено име Диоклитија бива
замењено именом Зета, по први пут поменуто код Кекавмена
око 1080, где термин Зета замењује име Диоклитија, у значењу
области, док Дукља остаје за град4.
Зета или Дукља, у периоду династије Немањића, имала је
посебан статус, неку врсту аутономије. У њој је владао, обично,
онај који је био означен за наследника престола5. О посебном
6
статусу Зете расправљало се у Божићевом чланку , који,
цитирајући истакнуте историчаре који су се бавили овим
проблемом, не негира теорију о посебном статусу Зете, али
* Научни сарадник Института за Српску културу – Приштина/Лепосавић,

dragana.janjicka@gmail.com
** Рад је написан у оквиру пројекта Материјална и духовна културура
Косова и Метохије (ев. Бр. 178028), који је одобрило и финанасира
Министарство просвете и науке Републике Србије.
1
„Dioclea porro propinqua est Dyrrachii oppidis Elisso Helcynio et Antibari,
extenditurque Decatera usque; montana autem Serviae finitima est”. Cons.
Porphy., De administrando, cap. 30, 145.
2
„Enimvero urbem quoque Diocleam, quam nunc Diocletiani incolunt, aedificavit
idem imperatori; unde etima Diocletianorum cognomen nacti sunt eius regionis
incolae”. Ibid., cap. 29, 126. Јиречек, Историја Срвба, I, 65.
3
Доментијан, Живот светога Саве, 197. Теодосије, Житија, 234.
4
Виз. извори, III, 212. Историја Црне Горе, I, 316-318.
5
Данило Други, Животи краљева, 124. Јиречек, Историја Срба, I, 159, 171.
6
Божић, „О положају Зете”, 95-121.
234 ДРАГАНА Ј. ЈАЊИЋ

Белешке о неким питањима владавине Св. Симеона Немање
сматра да га више није било већ крајем владавине Стефана
Првовенчаног.
У српским средњевековним изворима, област Диоклитија
била је поменута као саставни део Српске државе после
освајања Дукље од стране Немање 1186. Како истиче Стефан
Првовенчани, Немања, будући да је рођен у Дукљи и у
сродству са Дукљанском династијом, оправдавао је своја
освајања, као борбу за дедовско наслеђе, “dádhmì”7. Потребно
је, међутим, подвући да у Хиландарској повељи под термином
“dádhm`”, могале би се подразумевати и рашке земље8. У
тексту повеље индиректно видимо прећуткивање када је реч о
проблему тзв. Немањине очевине и отвара проблем порекла и
династичког континуитета пре доласка Немање на велико-
жупански престо9. С тим у вези утврђивање легитимитета
наслеђивања и потреба да се подвуче и установи међузави-
сност између немањићког преузимања важног престоничког
култа зетске династије, чинило се уз помоћ објашњења да је
7
Сава, Житије Симеона, 148. Стефан, Житије Симеона, 31. Историја Српског
народа, I, 252-253. Јиречек, Историја Срба, I, 152-153. Историја Црне Горе, I,
409, 442-443.
8
У српским средњевековним изворима термин “dádhm`” подразумева
Рашку, што је јасно подвучену у Немањиној повељи, која је додељена
манастиру Хиландару 1198/1199, док у Житију његовог оца, Сава каже да је
Немања ослободио “nrwhmì dádhmì” - Рашку и затим јој је присајединио
Зету, чија је потврда дословно била поновљена од стране великог жупана
Стефана Немање у његовој повељи манастиру Хиландару (1200/2). Соловјев,
Одабрани споменици, 11-12. ID., „Хиландарска повеља великог жупана”, 67.
Сава, Житије Симеона, 148. Божић, „О положају Зете”, 95-121. Новаковић,
„Земљиштне радње Немањине”, 81.
9
Ћирковић, „Преци Немањини”, 21-29. Новаковић, Где се налазила Србија од
VII до XII века, 140-144, 146. Милица Грковић, „О пореклу Стефана Немање”,
43-47. Андрејић, „О пореклу великог жупана Стефана Немање”, 30.

Дукља „отачаство” Немањине лозе10. Наглашавајући Нема-
њине ратне успехе у Дукљи “Dhnjkhrh~ fe h D`kl`vh~
nr|w|qrbn h pnfdemmÝe qbnâ hqrnbn~ dádhmü qbn~”, Прво-
венчани јасно истиче тенденцију преузимања дукљанске
владарске титулатуре и инсигнија, кроз аналогију значења
имена Стефан, нарочито ако имамо у виду значај свето-
стефанског култа у околини Скадра11.
Побочне гране Немањића, сачувале су многе традиције
Дукљанске династије. Вукан, на пример, старији Немањин
син, на основу натписа у цркви св. Луке у Котору12 из 1195. био
је “rex Dioclie, Dalmacie, Tribunie, Toplice et Cosne (Хвосна)”,
преузимајући стару краљевску Дукљанску титулу, иако је
приметно да се у интитулацији Вукана као дукљанског краља
не налази титуларно име Стефан, што од времена Немање
постаје привилегије врховног владара, (“sub tempre domini
13
Nemane, magni iupani, et filii sui Velcani, regi Dioclie”) . То се
објашњава Стефановим багрородством у односу на Вукана, тј.
први по реду рођени багрородни принц, пошто је Немања
10
Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, 44-45.
11
Стефан, Житије Симеона, 31. Доментијан, Симеун и Сава, 246. Теодосије,
Живот Саве, 3. Ковачевић, „Традиција”, 291-292. Марјановић-Душанић,
Владарска идеологија Немањића, 45. Кораћ, Градитељска школа поморја, 85-
89. Id., „Владарски знаци Стефана Немање”, 77-87.
12
Позивање Немањиних наследника на старе краљевске традиције Дукље
потиче из 1077. Наиме реч је о писму папе Григорија VII (1073-1085) које је
упућено на почетку 1077 „Михаилу краљу Словена”, по питању јурисдикције
Барске архиепископије, у којем је Михаило именован краљем, чије је
именовање подстакло на могући закључак да је управо тада добио краљевске
инсигније, иако се доиста не зна када су Дукљански владари почели да носе
титулу краља. Историја Српског народа, I, 189-190. Стратимировић, „Натпис”,
11-13.
13
Острогорски, „Автократор и Самодржац”, 300. Ћоровић-Љубинковић,
„Одраз култа св. Стефана”, 53-55.

постао велики жупан (1166?), или можда у прилог претпостаци
да Стефанова предност над Вуканом призилази услед про-
мењене политичке орјентације српског двора према Византији
и успостављања родбинских веза14.
После Вукана, дукљанску краљевску титулу наследио је
његов син Ђорђе, 1208, али ју је постепено изгубио у периоду
између 1215. и 124215, да би се службено назвала само
“кнежевина Диоклија”. То је било последица крунисања
великог жупана Стефана за краља 1217, када је преузео на себи
сву традицију која се односила на титуле Дукљанских владара,
о чему изричито говори Доментијан: „D` bám|w`Ýer| ap`r`
qbnâcn (Qreb`m`) jp`kâbqrbn on opbnlü nr|`w|qrbnü jp`-
kâb|qrb` hu|, a| mâl|fe h nr|v| hu| (Mel`mÿ) pndh qe on
anf|qrb|mnlü q|lnrpemh~ b| láqrá pejnlál| Dhnjkhrhh âfe
gnber| qe bekhjn jp`kâb|qrbn nr|opb`”, позивајући се на стару
16
дукљанску краљевску традицију . Пошто је постао краљ,
Стефан Првовенчани је у међувремену припојио целу
територију Дукље, спојивши и област великих Хумских
кнежевина, која је, вероватно, освојена 121617, како је изложено
14
Теодосије, Житије светог Саве, 141. Историја Српског народа, 259-260.
Ферјанчић, „Стефан Немања у византијској политици”, 41. Андрејић, „О
пореклу великог жупана Стефана Немање”, 32-33.
15
Стара традиција Дукљанског краљевства дефинитивно се прекида под
Вукановим синовима. Касније се догађало да су најближи чланови
краљевске породице имали под својом управом територију Дукље, врло
често заједно са другим поседима, међутим без икаквог поновног позивања
на старе традиције Дукље. Све до краља Владислава (1234-1243) запажа се у
титулатури Немањића, Диоклитија, после чега се стара титула поново
налази у једном општем изразу “поморске земље”. Историја Црне Горе, II, 8-
13.
16
Доментијан, Симеун и Сава, 246. Слијепчевић, Историја СПЦ, I, 68.
17
Облашћу Хума све до XII века (1190) кнез Мирослав. После његове смрти у
области Хума догодили су се немири, за време којих је отерана удовица

у његовој титулатури: „Jp`k| qbáu| p`xjhu| gel|k| h
Dhnjkhrhâ h Rp`bnümhâ h Gù|klhâ”.
Упркос негативном Божићевом мишљењу о аутономији
Зете, када говори о титулатури Немањића, пре свега о оној
Стефана Првовенчаног и његових наследника, он индиректно
одобрава теорију специјалног статуса Зете наглашавајући: „Не
мења ништа чињеница да су Немањићи у њиховој титула-
тури, помињали посебно Дукљу, јер су владари додавали
својој титули имена освојених земаља, упркос њиховој
стеченој позицији у држави. Припајањем освојених земаља у
титулатури, јасно се указује на настанак Српске државе под
Немањом после 1180, која је добијена из сједињења двеју група
српских земаља, из унутрашње Србије и малих кнежевина на
приморској обали”18. Статус одређене Зетске аутономије, која
је дефинитивно укинута од стране Стефана Првовенчаног,
није укинула дукљанску традицију старог краљевства, шта-
више било је од истог краља обновљено, када је затражио
краљевску круну из Рима 1217. године позивајући се на
легитимна права на њу указујући “на старо краљевство од
пре”. Ћирковић, на известан начин подржава ово мишљење
рекавши: „Када је управитељ целе Српске државе добио титулу
краља, важност Дукљанске старе краљевске титуле је смањена,
тако да ће касније српска традиција везати почетак њене
кнеза Мирослава са сином Андрејом, од стране властеле и кнеза Петра

можда сина из првог брака кнеза Мирослава. Политичка промена у Хуму и
Петрово непријатељско држање, били би мотив који је принудио великог
жупана Стефана на војну акцију, која је за последицу имала потчињавање
Хумске области Српској држави 1216. Историја Српског народа, I, 302-303.
Miklosich, Monumenta, n. XVII, 9, n. XVIII, 11. Виз. извори, III, 59-60. Историја
Црне Горе, I, 338, 442-444. Ковачевић, „Традиција”, 293-294. Јиречек, Историја
Срба, I, 165, 171.
18
Божић, „О положају Зете”, 119-120.

краљевске титулатуре за Стефана Немањића”19. Исти аутор
наставља: „Гашење Дукљанске политичке традиције, није била
резултат неке намерне политике неког члана династије
Немањића, иако би се од краља Стефана Уроша I (1243-1276) па
све до цара Стефана Душана (1331-1355) могла запазити једна
одређена намера у правцу централизације и индиректног
увођења контроле једног владара над државном територијом.
Наиме, корени овог достижу до развоја Српске државе у првој
половини XIII века, када је држава постала много већа, ширећи
се од Шар-планине до Рудника, Мачванске равнице и од
Мораве све до Неретве. Према томе, тадашња Дукља или
прецизније Далмација и Диоклитија, представљале су само
мали део ове велике државе, доста удаљене од владаревог
седишта. Центар политичког живота, или главна област
политичке и културне активности у ово време, била је
удаљена од Зете. Осим тога, у току једног одређеног периода,
бележи се разбијање старе Дукље са јачим одвајањем градова и
са њиховим затварањем у комуналне округе. Када је
приморска област почела поново да игра већу улогу у
историји Срба, ово се догодило искључиво преко активних
20
економских снага и са јачањем приморских градова Дукље” .
Наиме, политичка ситуација која је бацила византијско
царство у кризу после смрти цара Манојла I Комнена (1143-
1180), изазвала је побуну у земљи. Сјај моћи који је створио
Манојло врло брзо је избледео и први облаци опасности
надвили су се управо тамо где се чинило раније да је његова
политика била посебно успешна - на угарско-српској
територији. Године 1181. Бела III завладао је Далмацијом,
Хрватском и територијом Сирмијума. Такође, брзо су се
19
Историја Црне Горе, II, 4, 10-12.
20
Ibid., 12-14.

одвојиле територије које су биле освојене дугим и тешким
борбама против Србије: Стефан Немања успео је лако да
постане независан од Византије. Године 1183. Угри и Срби су
склопили савез и упали у царство. Осим Угарске и Србије, и
Бугарска, која је била оптерећена порезима, побунила се
против Византије, постепено остварујући свој план за
наслеђивање царства и за стварање (обновом) Бугарског
царства21. Ширење и консолидација српских граница под
великим жупаном Стефаном Првовенчаним, проузроковало је
промене у црквеној јурисдикцији у овој зони. Према
биографима, територије које је освојио Немања у периоду
између 1180 и 1190, обухватале су значајан део Византије и
упркос њихових привремених поновних освајања од стране
Византинаца (1190), велики њихов део остао је Србији. Дакле,
упркос поразу, границе Српске државе остале су скоро
непромењене ширећи се на север, између Западне и Велике
Мораве (Левач, Лепеница, Белица), на исток Загрлатом,
Дубочицом до област око Врања, на југу до Косова и Лаба,
затим до области Хвосна око Пећи и Дечана, који су
припадали Призренској епархији22. На западу Горњим и
Доњим Пологом, а поново је освојена и Диоклитија и
21
Јанковић, Епископије, 15. Историја Српског народа, I, 251-262. Острогорски,
Историја Византије, 376-386.
22
У Немањиној биографији од светог Саве, помињу се области које је освојио
Немања, између којих се набрајају: Зета, Горњи и Доњи Полог, затим
територија Метохије (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина).
Ових пет области предмет су Новаковићеве дискусије, која разматра питања
њиховог припајање Српској држави, који је сматрао да ових пет области,
заједно са територијом Призрена нису интегрисане у исто време у границе
Српске државе. Новаковић сматра да се њихова интеграција одвијала
постепено између 1204. и 1208, не искључујући могућност да су биле спојене
једно одређено време под Немањом, који је био принуђен да их напусти
после пораза на Морави 1190. Новаковић, „О неким питањима”, 208-212.

Даламација23. По црквеном и државном праву сматра се, да се
државне границе подударају са црквеним, што је случају
освојених области, међу којима се помиње област Хвосна24.
Област Хвосна, после смрти византијског цара Манојла,
1180 године постала је саставни део Српске државе. Наиме,
искористивши тешку ситуацију у којој се је налазило
Византијско царство, Немања је успео да прошири границе
Српске државе, где, између првих области које су биле
освојене налазило се и Хвосно25, које је остало саставни део
23
Стефан, Житије Симеона, 31-32.
24
Метохија – име потиче од грчке речи “метох” што означава заједницу
монаха која обрађује манастирску земљу, тј. црквено власништво. Зато име
Метохија потиче из овог црквеног власништва која се је у првим
Немањићким повељама називала Хвосно. То је једна широка долина на
ушћу Белог Дрима, између планина Мокре, Жљеба, Копривника, Ђеравице,
Паштрика, Коритника и Шар-планине. Од Дренице и Косова одвајају је
планине: Космач, Дреничке планине, Градина и Црнољево. Ово су про-
ширене границе Метохије, док права Метохија се простире све до Градишке
близу Ђаковице. У овој правој Метохији издвајају се неки делови: Подгор
под планинама Мокре и Жљеб, Прекорупље, на ушћу Клине на левој страни
Дрима, Преководе између Пећке Бистрице и Дрима и Реке од Сечанске
Бистрице све до Ђаковице. У јужном басену налазе се области: Хас, Подрима,
Сува Река, Призренски Подгор и Призренско поље, Главни град Метохије је
Пећ. Припадају му шездесет села. Nikolopoulos “Metochion”, 1097.
25
Хвосно – западни део данашње Метохије, између Пећке Бистрице на
северу, Дечанске Бистрице на југу, под планинама Копривника и Стреочке
Планине. На истоку нижи део чини равница око Белог Дрима. Milojević, 310.
О средњевековним границама Хвостанске области, које се поклапају са
данашњим, бавио се је Новаковић, покушавајући да утврди период
интеграције пет области (Паткова, Хвосна, Подримља, Кострца, Драшковине)
обухвативши Призрен, у средњевековној српској држави, базирајући се на
њихове помене како у житију Св. Симеона Немање, које је написано од
стране Св. Саве и Стефана Првовенчаног, тако и у краљевским повељама.
Према Новаковићу границе Хвостанске области биле би: северна граница
Хвосна која би затварала планине: Суву Планину, Мокру Гору, Жљеб, Хајле,

његове државе и после пораза на Морави (1190), када су
границе Србије биле нешто смањене26. Иако је област Хвосна
остала унутар граница Српске државе, али, остаје сумња о
томе27, ако би се бацио поглед на повељу Стефана Немање из
1198-1199 и на повељу великог жупана Стефана, из 1200-1202.
године, где је помен Хвосна изостављен28. Према сачуваном
натпису на цркви св. Луке у Котору из 1195, сазнаје се да је
Немањин син Вукан поменут као краљ Диоклитије, Далма-
ције, Требиња, Топлице и Хвостна као делови његове удеоне
кнежевине29. Иако су Топлица и Хвосно назив за поменуте
жупе у Вукановој титулатури то су истовремено називи и за
земље у којима поменуте жупе имају централно место30. За
Вуканову удеону кнежевину Хвосно, зна се да се помиње и као
Мокре Планине, Девојачки крс, Старац и Пасји Врх. То би значило да се је

Хвосно на северу граничило са Рашком и Зетом. Западна граница
обухватала би источни руб Горњег Пилота, полазећи од Пасјег Врха на
планини Богићевац, затим од планине Ђураковац према Јуничким
Планинама на југу. Теже је утврдити јужне и источне границе. Јужна
граница би се простирала испод Белог Дрима све до ушћа Клине у Бели
Дрим, недалеко од Дрсника, док гранична зона између Паткова и Хвосна
могла би се поставити на брежуљцима који раздвајају воде Дечанске
Бистрице и Ереника. Источна граница простирала би се од планине
Чичавице све до развођа између Клине и Дренице. Новаковић, „О неким
питањима”, 201-203. Калић, „Црквене прилике”, 33. Новаковић, „Земљиште
радње Немањине, 163-243. id., „Српске области”, 114-116. Јиречек, Историја
Срба, I, 126-127. Qmác`pnbz, „Nuphdqj`r` `puheohqjnoh”, I, 55-59. Ферјанчић,
„Стефан Немања у византијској политици”, 31-45. Сава, Житије Симеона,
148. Историја Српског народа, I, 258. Шкриванић, “Хвосно”, 331-335.
26
Историја Српског народа, I, 260. Јиречек, Историја Срба, I, 157.
27
Новаковић, “О неким питањима”, 208-212.
28
Соловјев, Одабрани спомениц, 12. Id, “Хиландарска повеља великог жупа-
на”, 67.
29
Стратимировић, “Натпис”, 11-13.
30
Новаковић С., Законски споменици, Београд, 1912, 394. Сава, Житије Симе-
она, 148.

жупа и као земља, коју је Немања уступио свом најстаријем
сину већ од 1190. године, а можда и 1189, из чега следи
закључак да су поменуте жупе и земље улазиле у састав
Немањине државе и пре 1190. године, као трајна тековина
вишегодишњег ратовања Стефана Немање31.
Новаковића је дошао услед покретања питања величине
Немањине дедовине, до закључка да су удеоне Немањине
кнежевине Топлица, Ибар, Расина, и Реке представљале део
његовог отачаства, за разлику од Немањине дедине, чије
границе прате линију освајања из времена великог жупана
Вукана I, пред крај XI века, пратећи редослед набрајања
дедовине у Стефановој Хиландарској повељи и Савином
Житију светог Симеона32. Савин помен две дедине, ону коју је
обновио и поново уздигао, подразумевао би две области, једну
Немањиног оца, а другу самог Немање, тј. источне и западне
33
земље Рашку са облстима све до иза Јужне Мораве . Ове
удеоне кнежевине, које је Немања добио на управу, према
запажању Андрејића, само су део основне баштине великог
жупана Вукана I и разлог због кога су ове жупе у оквиру
првобитне Савине црквене организације, улазиле у састав
34
Топличке епископије .
31
Сава, Житије Симеона, 148. Соловјев, “Хиландарска повеља великог жу-
пана”, 66-71. Виз. Извори, III, 386-389. Благојевић, „Српске удеоне кнежевине”,
ЗРВИ, 36, 1997, 45-62. Id., „О „Земљишту радње Немањине”, 71. Динић, „Три
повеље из списа Ивана Лучића”, 69-94.
32
Благојевић, „О земљишту радње Немањине”, 70-73. Андрејић, „О пореклу
великог жупана Стефана Немање”, 29-30.
33
Новаковић, „Земљиште радње Немањине”, 172-177, 182.
34
Андрејић, „О пореклу великог жупана Стефана Немање”, 52.

Библиографија
Андрејић А., „О пореклу великог жупана Стефана Немање”,
Братство, XIV, 23-65.
Благојевић М., „Српске удеоне кнежевине”, ЗРВИ, 36, 1997, 45-62.
Благојевић М., „О земљишту радње Немањине”, Стефан Немања -
Свети Симеон Мироточиви, Београд, 2000, 65-75.
Божић И., „О положају Зете у држави Немањића”, ИГ, 1-2, Београд,
1950, 57-121.
Византијски извори за историју Југославије, III, 1966.
Грковић М., „О пореклу Стефана Немање”, Осам векова Студенице,
Београд, 1986, 43-49.
Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, Слижбе,
Београд, 1988.
Динић М., „Три повеље из списа Ивана Лучића”, Зборник Филозо-
фског факултета, V, Београд, 1955, 69-94.
Доментијан, Живот светога Саве и живот светога Симеона, Београд,
1988.
Доментијам, Живот св. Симеуна и Саве, (Ђ. Даничић), Београд, 1865.
Историја Српског народа, I, Београд, 1981.
Историја Црне Горе, I, Титоград, 1967.
Јанковић М., Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку,
Београд, 1985.
Јиречек К., Историја Срба, I, Београд, 1978.
Калић Ј., „Црквене прилике у српским земљама до стварања архи-
епископије 1219. године”, Сава Немањић-Свети Сава, Београд,
1979, 27-53.
Ковачевић Ј., „Традиција о дукљанском краљевству код Немањића”,
ИЧ, V, (1954-1955), Београд, 1955, 291-294.
Кораћ В., Градитељска школа поморја, Београд, 1965.
Марјановић-Душанић С., Владарска идеологија Немањића, Београд,
1997.
Марјановић-Душанић С., „Владарски знаци Стефана Немање”,
Стефан Немања-Свети Симеон мироточиви, Београд, 2000, 77-87.
Miklosich F., Monumenta Serbica, Vienna, 1858.

Nicolopoulos G. P., „Metochion”, Thr. Eth. Enk., VIII, Atene, 1966, 1097.
Новаковић Р., Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд, 1981.
Новаковић Р., „О неким питањима подручја данашње Метохије
крајем XII и почетком XIII века”, ЗРВИ, 9, 1966, 195-215.
Новаковић С., „Земљиште радње Немањине. Историјско-географска
студија”, Годишњица Николе Чупића, I, Београд, 1877, 163-243.
Новаковић С., „Српске области X и XII века”, ГСУД, XLVIII, Београд,
1888, 112-117.
Новаковић С., Законски споменици, Београд, 1912.
Острогорски Г., „Автократор и самодржац”, Византија и Словени,
Сабрана дела, IV, Београд, 1970, 281-364.
Острогорски Г., Историја Византије, Београд, 1969.
Сава, Сабрана дела, Житије Симеона, Београд, 1998, 148-191.
Qmác`pnbá H., Hqrnph m` Nuphdqj`r` `puheohqjnoh, I, Qnth, 1924.
Соловјев А., „Хиландарска повеља Стефана (Првовенчаног) из године
1200-1202”, Прилози КЈФИ, V, 1925, 66-70.
Соловјев А., Одабрани споменици српског права (од краја XII до крјаа
XV века), Београд, 1926.
Слијепчевић Ђ., Историја Српске православне цркве, 1, Београд, 1991.
Стефан Првовенчани, Житије Симеона Немање, (В. Ћоровић),
Светосавски зборник, 1938, 15-74.
Стратимировић Ђ., „Натпис с поменом Наманића. Натпис на цркви
св. Луке у Котору од год. 1195”, Споменик, XXVIII, 1895, 11-13.
Теодосије, Живот светога Саве, (Ђ. Даничић), Београд, 1860.
Теодосије, Житије свњтог Саве, Житија, Београд, 1988.
Ћирковић С., „Преци Немањини и њихова постојбина”, Стефан
Немања-Свети Симеон мороточиви, Београд, 2000, 21-29.
Ћоровић-Љубинковић М., „Одраз култа св. Стефана у српској
средњовековној уметности”, Старинар, 12, Београд, 1961, 45-62.
Ферјанчић Б., „Стефан Немања у византијској политици друге
половине XII века”, Стефан Немања-Свети Симеон мироточиви,
Београд, 2000, 31-45.
Шкриванић Г., „Хвосно у средњем веку”, Зборник филозофског
факултета, XI-1, Београд, 1970, 331-335.
Constantinus Porphyrogenitus, De thematibus et de administrando
imperio, CSHB, III, Bonnae, 1840.

ДРАГАНА Ј. ЈАЊИЋ
БЕЛЕШКЕ О НЕКИМ ПИТАЊИМА ВЛАДАВИНЕ

СВЕТОГ СИМЕОНА НЕМАЊЕ
РЕЗИМЕ
Почетак владавине св. Симеона Немање одражава потребу пре-

узимања старих владарских традиција Дукљанске државе и ре-
гулисање легитимитета интитулације и наслеђивања престола.
Државно-симболички значај светостефанског култа и багрородство
статуса наследика, политички и идеолошки одредиће правац
будуће Немањине политике.
DRAGANA J. JANJIĆ
LES NOTES SUR CERTAINES QUESTIONS

SUR LE REGNE DU SAINT SIMEON NEMANJA
Le début du règne du St. Siméon Nemanja reflète le besion d’adopter

les anciennes traditions de l’Etat de Duklja ainsi que la régulation de la
légitimité de l’intitulation et de l’héritage du tron. La signification
étatique-symbolique du culte du St Stefan et le degré de parenté de
l’héritier définiront la direction de la politique future de Nemanja au sens
politique et idéologique.

УДК: 929.5:94(497.11)“11/13“
НЕТАЧНО ПОРЕКЛО ВЕЛИКОГ ЖУПАНА СТЕФАНА

НЕМАЊЕ И КНЕЗА ЛАЗАРА И ИЗБЕГАВАЊЕ
СУОЧАВАЊА СА ОВИМ ЧИЊЕНИЦАМА
АКТУЕЛНЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА
АПСТРАКТ: У раду се сумирају антиципације о пореклу великог

жупана Стефана Немање, потом и кнеза Лазара, податиру извори
који се упоређују са нетачним закључцима актуелне српске
историјске науке и реализују релевантне чињенице које откривају
њихове праве очеве: Стефана Вукана, брата жупана Уроша I, и
краља Стефана Душана – Лазаревог оца. Ове чињенице намећу
1

закључак да није било дисконтинуитета, како у лози српских
владара, тако и државно-правном, од X до XV века.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Жупан Стефан Немања, кнез Лазар, порекло,
комтинуитет
Најлогичније је да се о пореклу и животу великог жупана

Стефана Немање – Св. Симеона Мироточивог обавестимо из
старих српских изворника. Међутим, о прецима великог
жупана Стефана Немање, оцу, мајци, дедама и бабама не
говори ни једно од најранијих Житија која су писали његови
најрођенији, синови: архиепископ Сава I и краљ Стефан
Првовенчани, или, један века касније, врло учени и добро
обавештени монаси Доментијан и Теодосије. Стефан Прво-
венчани и Св. Сава дају следећу хронологију Немањиног
живота: „И мину много времена владања његова - 37 година...
И кад се наврши 37 година његова владања... сакупив
благородну децу своју и све изабране бољаре своје, мале и
велике... изабра племенитога и другог сина Стефана Немању
(Првовенчаног)... говорећи: 'Овога имајте уместо мене!... И
њега посађујем на престо у држави... И пошто га сам венча и
изврсно благослови... предаде им, да међу њима царује,
другога сина својега, Стефана Немању...“, „Од рођења му 46-те
године, прими пак... владу. И пробави опет на влади 37.
година, а тада пак прими анђеоски лик (замонаши се) и
поживе у том лику 3. године и цео његов живот би 86. година.
Представи се блажени отац и ктитор... године 6708. месеца
фебруара у 13-и дан..“ (Сава, 1987, стр. 24-27, 35) Дакле, Немања
је у 46. години живота (1159-60. године) почео да влада

Нетачно порекло великог жупана Стефана Немање ...
следећих 37. година (до Лазарове суботе, 25. марта 1195.2),
сишао са престола и уступио га у чину крунисања, које је
обављено у епископалној цркви Св. Апостола у Расу, на Цвети,
26. марта 1195. године, средњем сину Немањи II, а потом се
замонашио са супругом Аном. Цео његов живот је трајао 86.
година (умро 13. 02. 1199.) произилази да је Стефан Немања
постао велики жупан 1159-60. године што се не слаже са већ
успостављеном хронологијом његовог владања у нашој науци.
Хиландарски летопис је изгледа најтачније одредио када је
Немања постао самодржац као велики жупан. Било је то 24.
године владе цара Манојла Комнена, (Стојановић, 1927, стр.
184, 190) у лето 1166. године. Архиепископ Сава I јасно
разликује време Немањине врховне власти над читавом
државом Србијом на коју је имао право преко дедова. Уколико
се укључи и време од 1127. године, када је постао удеони кнез,
произилази да је Немања владао читавих 68. година.
Летопис попа Дукљанина (XIII-XIV век) се врло мало бави
Немањом, а ни мало његовим претцима. Заправо, Дукљанин
се бави претцима владара пре жупана Немање и своје дело
завршава са дукљанским краљевима Драгихном и Градихном.
За Драгихну каже да је имао синове: Првоша, Грубишу,
Немању и Страцирира, а за Градихну да има синове: Радо-
слава, Ивана и Владимира. (Perčić E. 1999, стр. 91, 93)
Најстарији наш родослов, родослов краља Твртка I Котро-
манића, из 1374-1377. године, говори о захумском Бела Урошу
и његовом потомку Техомилу који је имао синове: Завиду,
2
Још увек се воде полемике о години монашења Стефана Немање. Пошто је
25. март опште познат као датум његовог монашења сматрамо да је то било
25. марта 1195. године с обзиром да је у питању Лазарова субота, дан уочи
Цвети. Сутрдан, на Цвети, прогласио је и овенчао Стефана Немању II
Првовенчаног за великог жупана.

Страцимира, Првослава и Стефана Немању. (Диздар М. 1990,
стр. 112) Први наш стари извор који се бави пореклом Стефана
Немање је Житије деспота Стефана писано од стране
Константина Филозофа, 1433-1436. године, а по наруџбини
деспота Ђурђа. Заправо, он преузима податке из родослова
босанског краља Твртка I о захумским владарима у коме су
нетачно накалемљени потомци жупана Стефана Немање:
„Бела Урош роди Тихомила а Тихомил роди светог Симеона
(Немању); свети Симеон роди са супругом три сина...“.
(Филозоф К. 2007, стр. 24) Али, ни један од ових података
Твртковог родослова и Константина Филозофа не постоји у
Житијима првих Немањића. Потом, следе наши стари
родослови и летописи који, више или мање, понављају тврдње
Константина Филозофа. Мавро Орбин, 1601. године, каже да је
Стефан Немања син жупана Десе, односно унук жупана Уроша
I. Заправо, код Орбина имамо родослов жупана Десе, који има
синове: Мирослава, Константина, Немању и Завиду. (Орбини,
1968, стр. 15-16; Kukuljević-Sakcinski, 1881, стр. 114) Ако све
саберемо, ни један извор не говори о стварном пореклу
великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане,
односно, о њиховим очевима и мајкама, дедама и бабама!
После истраживања која су трајала преко сто година, српска
критицистичка, модерна историјска наука стоји на стано-
виште да је питање порекла великог жупана Немање решено,
као и да је његова свеукупна биографија валидно уобличена.
Укратко, наша наука је дошла до закључка да о „породичним
прилика Стефана Немање зна се мало. Његова породица била
је, изгледа у сродству и с породицом рашких великих жупана
и са зетском династијом. Немањин отац, Завида... пре-
тпоставља се да је велики жупан постао већ 1166. године...“,
(Калић, 1994, стр. 208-209; Ћирковић, 2000, стр. 21) „Стефан
Немања, монах Симеон, умро је у Хиландару 13. фебруара

1999. године... Овако утврђен дан упокојења... упућује да је
рођен око 1113. године... одрекао се престола 25. марта 1196.
године и одмах замонашио... Истом приликом примила је
монашки образ и његова жена Ана, отада позната као
монахиња Анастасија... монахиња Анастасија је умрла пре
1199. године...“ (Калић, 2000, стр. 9, 14-15) Дошло се и до тврдње
да је Немањин отац Завида имао три старија сина: Тихомира,
Страцимира и Мирослава. (Спасић, Палавестра, Мрђеновић,
1991, стр. 55; Веселиновић, Љушић, 2002, стр. 9) Дакле,
утврђено је „неспорно“ да Немањин отац је загонетни Завида о
коме се не зна ништа, да је рођен у Рибници 1113. године, да
влада од 1166, да је абдицирао и замонашио се 25. марта 1196,
да је умро 13. фебруара 1199, да је Немања имао три старија
рођена брата: Тихомира, Страцимира и Мирослава и да се не
зна ништа о претцима његове жене Ане. Избегнуто је да се
каже да је Немања имао и старију сестру која је била удата за
дукљанског краља Градихну, а то значи да су његова браћа,
Тихомор, Страцимир и Мирослав и сестра морали бити
рођени у периоду од 1100. до 1112. године.
У периоду после 2000. године у бројним радовима смо се
бавили питањима порекла и предака великог жупана Стефана
Немање и његове супруге Ане, као и њиховом укупном
животном биографијом у потпуности негирајући да је Завида
отац Немањин при томе смо досегли бројна нова сазнања која
су заснована на снажној аргументацији. (Андрејић, 2002 б, стр.
37-84; Исти, 2004, Рача, стр. 5–55; Исти, 2005 а, стр. 43-50; Исти,
2005 б, стр. 206–210; Исти, 2007, стр. 27–38; Исти, 2008, стр. 119-
156; Исти, 2009 а, стр. 17-50; Исти, 2009 б, стр. 131-179; Исти, 2010
а, стр. 23-65; Исти, 2011 б, стр. 9-32) Прихватили смо стано-
виште В. Јагића, (Јагић, 1875, стр. 257) И. Руварца, (Руварац,
1888, стр. 68) С. Новаковића, (Новаковић, 1912, стр. 16) Д. Ана-
стасијевића, (Анастасијевић, 1914, стр. 28) Ф. Шишића,

(Шишић, 1928, стр. 92) Љ. Стојановића, (Стојановић, 1927, стр.
14-17) Н. Радојчића,3 (Радојчић, 1928, стр. 6) Л. Мирковића,
(Мирковић, 1939, стр. 56) Р. Новаковића, (Новаковић, 1960, стр.
39) С. Мандића (Мандић, 1990, стр. 92) и М. Грковић (Грковић,
1986, стр. 45–47) да Завида, отац кнеза Мирослава, не може
бити отац великог жупана Стефана Немање и потом у
потпуности одбацили такве тврдње Љ. Ковачевића, (Кова-
чевић, 1900, стр. 1–62) К. Јиречека, (Јиречек, 1892, стр. 3–15;
Исти, 1952, стр. 147–154) В. Ћоровића, (Ћоровић, 1940, стр. 42)
Ђ. Сп. Радојичића, (Радојичић, 1958, стр. 255–261) као и Ј.
Калић, (Калић, 1994, стр. 208; Иста, 2000, стр. 7) С. Ћирковића
(Ћирковић, 2000, стр. 21–22) и Т. Живковића (Живковић, 2005,
стр. 9–21; Исти, 2006, стр. 7–24; Исти, 2006, стр. 95–126; Исти,
2008, стр. 313–332) и кроз више радова доказали да је у питању
Стефан Вукан, као што су то већ тврдили П. Срећковић,
(Срећковић, 1870, стр. 220–225; Исти, 1884, стр. 208) Ђ.
Вукичевић, (Вукичевић, 1897, стр. 1–28) С. Станојевић (Стано-
јевић, 1930, стр. 3–6) и В. Радојковић. (Радојковић, 1960 а, стр.
21–35; Исти, 1960 б, стр. 212–234) На тај начин долазимо до тога
да је Немања по више линија потомак српске династије
Војислављевића и да је по тој основи, не само Рашка, већ и
читава Србија његова дедовина. Заправо, краљ (и цар)
Константин Бодин је дедовски ујак и (пран)деда Стефана
Немање.
Доказали смо да Завида никако није отац Стефана Немање
већ брат из стричевске линије како су то, своједобно, тврдили
3
Радојчић је сматрао да је неуспела студија Љ. Ковачевића Неколика
питања о Стефану Немањи и закључује да “Српски историци, заморени
хипотезама, примили су Ковачевићеву мисао о Завиди као оцу Стефана
Немање, ма да она очевидно није била сасвим без замерке“. Најважнији
Радојчићев разлог против јесте тврдња Стефана Првовенчаног да је
Мирослав, син Завидин, његов стриц.

И. Руварац и С. Новаковић, да је Стефан Немања, син великог
жупана Стефана Вукана и да су његова, наводно, рођена браћа
Тихомир, Страцимир – Константин и Мирослав, заправо,
његови братићи — стричевићи. Тихомир је син жупана Уроша
II а Константин и Мирослав су синови жупана Десе. Стефан
Немања је имао два, а не три, рођена брата. То су велики
жупани Примислав и Белуш што је доказивано у нашим
претходним радовима. (Андрејић, 2005, стр. 43–48) У новије
време су Ј. Калић (Калић, 1997, стр. 63–64, 75–79) и М.
Благојевић, (Благојевић, 1997, стр. 57) окрећући се ка давно
обореним претпоставкама Пантелије Срећковића и неких
романтичарских историка, (Срећковић, 1883, стр. 159–160, 183)
доказивали да су велики жупани Урош II и Примислав једна
личност и да је исти случај и са великим жупаном Белушом и
Белошем, угарским палатином. У ранијим радовима Калић је
овако нешто, такође, негирала али је променила став. (Калић,
1970, стр. 21–27, 33–34) Нема сумње да су и Ј. Калић и М.
Благојевић направили исту грешку као у науци врло
проскрибовани Срећковић, али то нико са београдских
института САНУ и факултета несме да им каже.4
Јасно произилизи да је Немања као удеони господар могао
слободно градити цркву Св. Богородице у свом топличком
престоном месту само у време свог оца, Стефана Вукана, 1143-
1150. године. У време власти своје рођене браће, Примислава и
Белуша 1160-1164. године, градио је цркву Св. Николе у
Топлици али је због тога дошао са њима у сукоб. Може се, чак,
4
Уосталом академику М. Благојевићу нико несме да каже да средњовековне
жупе уопште није имао у виду као једине ареале у којима се могла
одвијати српска средњовековна земљорадња. Види давно (1970) одбрањену
докторску дисертацију: „Земљорадња у средњовековној Србији“, Београд
1973, 2004.

претпоставити, ако је Св. Богородица у Топлици грађена 1143-
1155. године, да је у градњи учествовао и Стефан Вукан, отац
Немањин,5 иако се не помиње у Житијима. Отац великог
жупана Примислава, Белуша и Стефана Немање био је Стефан
Вукан, велики жупан Рашке, који се на престолу смењивао са
својим братом Урошом I. (Андрејић, 2002 б, стр. 37-77) У нашој
науци је већ давно доказано да је Немања имао и сестру која је
била удата за дукљанског краља Градихну. Велики жупани
Урош I (Немања) и Стефан Вукан били су синови жупана
Марка, а синовци великог жупана Вукана.
И о пореклу Немањине жене Ане, мајке Св. Саве, у
монаштву Анастазије, постоје бројне нејасноће и недоумице.
Стефан Немања је био ожењен ћерком босанског бана по
Орбинију. (Орбини, 1968, стр. 15–16) Рајић је тврдио према
Летопису Ђорђа Бранковића да је Немањина супруга Ана кћи
босанског бана Стефана Борића /1154–1163/ (Рајић, 1794, стр.
327) Глушац наводи ово мишљење и претпоставку да је Ана
сестра бана Борића. Троношки летопис бележи да је његова
жена била кћи француског краља, односно да је Немања морао
побећи од браће, отишао је преко мора, примио га је
француски краљ и због часног држања и мудрости дао му кћер
за жену. Потом је једно време живео на двору свога таста где
су му рођена два сина Стефан и Вукан (Радојичић, 1968, стр.
14–15) Пурковић наводи неодређено да је Ана „рода
5
Постоје многе тврдђе да је жупан Стефан Вукан у битци на Тари, 1150.
године, имао двобој са византијским царом Манојлом Комненом у коме је
поражен, детронизован и замонашен. (Андрејић, 2004, стр. 17.) О некој јако
значајној личности, врло значајном монаху, која саветује Саву и Немању у
вези изградње Хиландара као српског манастира на Атосу, ми смо
претпоставили да је у питању неки од Немањине стричевске браће,
бивших жупана. (Исто, стр. 86-87.) Сада би смо додали да може бити у
питању и његов отац Стефан Вукан или старији брат Примислав.

фрушкога“. (Пурковић, 1985, стр. 107) У нашим родословима и
Ана супруга Беле Уроша је кћи француског краља. Руварац
сматра да је Немањина супруга „незнана рода“. (Руварац, 1880,
стр. 1) Срећковић сматра да је она ћерка дукљанског краља
Ђорђа. (Срећковић, 1888, стр. 12) Многи истраживачи тврде да
је она византијског порекла, што не мора да значи да она није
била из лозе француско – норманских Анжуанаца јужне
Италије. Мандић сматра да се Немања оженио рођаком
Манојла Комнена после склапања мировног уговора 1155.
године када је одликован „царским саном“ и добио област
Дубочицу. (Мандић, 1990, стр. 12–17) Карановић наводи
Доментијана који каже за мајку Светог Саве да је била „велика
кнегиња Ана, кћер цариградског императора Романа“. (Кара-
новић, 1936, стр. 122) Јустин Поповић тврди да је „Ана кћи
грчког цара Романа IV“ /1068–1071/. Види се да Роман нема
никакве хронолошке везе са Немањом. Свети Сава каже да
Немања осим „жене своје /Ане/, Богом дане првога венца... не
би учесника другог брака“. (Сава, 1980, стр. 54) Изнета је и
претпоставка да је Ана из Топлице где је Немања имао прву
своју самосталну власт. (Чанак–Медић, Бошковић, 1986, стр.
39)
Мора се још једном напоменути да је Немањин брат
Мирослав био ожењен сестром босанског бана Кулина,
односно ћерком бана Борића. Због тога многи сматрају да
долази до грешке у вези тога да је Борић таст Немањин.
Босански бан Кулин је због нечега признавао Немању за
врховног господара. Осим тога, за бана Кулина се каже да је
Немањин сродник, а мисли се да је то због тога што је
Немањин брат ожењен Кулиновом сестром. Бан Кулин је на
власт у Босни дошао после смрти бана Борића па може бити
да је он његов син Коломан /Кулман–Кулин/. У угарским
родословима стоји да је Борис имао сина Коломана /Кулмана/

и две н. н. кћери које су биле старије. (Jozcef, 1896, родослов)
Произилази да је једна његова кћер Ана удата за Немању, а
друга н. н. за његовог брата Мирослава. Постоји могућност да
је Мирослав најстарији Десин син, а брат од стрица Немањин,
оженио другу Борисову кћер. На овај начин се елиминише ова
не баш свакидашња ситуација да рођена браћа ожене рођене
сестре. (Андрејић, 2007, стр. 118-119)
Борис је по легенди био син Бретиславе или Брениславе,
Брене, или монашког Ефимије, ћерке руског великог кнеза
Светопулка и мађарског краља Коломана коме је ово био
други брак /владао 1095–1114/. (Синиша, 1887, стр. 40–47)
Уствари, Борис је син Коломана и Еуфемије, ћерке Владимира
II Мономаха, великог кијевског кнеза. Еуфимијина братаница
Еуфросина је била удата за угарског краља Гезу II, а за
братанца Владимира била је кћи угарског бана и српског
жупана Белоша. (Калић, 1997, стр. 69) С тога има много
реалности у Доментијановим речима да је Ана „велика
кнегиња“. Коломан је супругу /која је била обудовела/ одагнао
и вратио у Кијев због тога што се „срамотним злочином
оскрвнула“ /turpi crimine contaminatum/. У Кијеву је родила
сина Бориса који је ту одрастао и добио титулу „кнез
Галички“, а она се замонашила као Јефимија. (Синиша, 1887,
стр. 42) Борис је као младић упућен у Цариград код цара
Јована Комнена који ће га оженити неком својом рођаком 1131.
године. Борис се као претендент на мађарски престо сукобио
са Белом II коме су помагали Чеси и Срби. После угарско–
византијског рата, на основу мира из 1154. године Геза II му
даје Босну и Далмацију и титулу бана. Босна се од тада назива
и „русаг“ што несумљиво говори о Борисовом руском пореклу.
Већ у следећем рату гине подмукло убијен по Гезином налогу.
(Исто, стр. 40–47) Ана Борисова је удата за Немању, 1143-1146.
године. Тада је имао 30-33. године. Према томе, најстарији

Вукан, ако је њихов син, могао је бити рођен око 1146. године
/умро 1209. у 63. години/, кћер Вука око 1148, Стефан Немања II
око 1150. /умро 1228. у 78 години/ и Растко 1175. /умро 1236. у
61 години/.
Немања се по томе оженио доста касно, а Ана је од њега
знатно млађа. Ана „мора бити, у најмањој претпоставци, бар
12–14 година млађа... а ако се узму друге комбинације, још и
више“. Теодосије је указао на то да је Ана, родивши Немањи
синове и кћери, престала рађати и да јој муж због тога
приговара /ако је Стефан Немања II Првовенчани рођен око
1146. онда је Растка родила после паузе од 30. година/. То
подразумева да је била млада и у могућности да још рађа.
Теодосије вели “... јер је Бог закључа... због чега ју је вређао и
корео муж... Господ... послуша њихова мољења... у рођењу буде
чудесно дете, јер то није било само дело људске природе...
дадоше га да се учи светим књигама... и велможе њихове са
њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом...”.
(Теодосије, 1987, стр. 90–91) Поменута је хронолошка ситуација
са најмлађим сином Растком кога је Немања добио у 62.
години живота као и још млађом кћери која се 1217. године
удала за епирског деспота и потоњег цара Манојла Анђела.
(Ћоровић, 1940, стр. 3–20)
Питање ове кћери Ћоровић је сматрао много тежим. Ако је
била рођена пре Растка неку годину онда је у време удаје
имала најмање 45 година. Могла се удати као девојка или
удовица, али Ћоровић сматра да је невероватно да Манојло
запроси тако стару девојку, а понајмање распуштеницу или
удовицу. Ако је рођена после Растка неку годину, онда је
Стефан Немања тада морао имати најмање 65 година. И под
тим условом она је у време удаје имала око 40. година. (Исто,
стр. 11–13) Најпре ће бити да је у време удаје имала највише 20

година, а то значи да она није кћи Стефана Немање. Тај
Немања може бити само син жупана Десе, господара Дендре.
Помињана је у нашој науци и могућност да је Ана друга, чак и
трећа, (Исто, стр. 10) жена Стефана Немање и поред изричите
напомене Св. Саве: „првог венца ... не би учесника другога
брака“. Немања је постао за оно време пунолетан и дорастао за
женидбу већ 1127. године.
Дедуктивним и индуктивним путем дошли смо до сазнања
да је Ана кћи угарског против краља и босанског бана Бориса.
Робује се и тврдњи архиепископа Саве I да је његова мајка Ана
/Дука Арпад/ прва и једина супруга Стефана Немање. Заправо,
Ана мајка краља Стефана Немање Првовенчаног и првог
архиепископа и патријарха Саве је друга Немањина супруга.
Ако је тако, а јесте, која је прва Немањина супруга са којом се
оженио 1127-1130. године и шта све то реално мења у његовој
биографији?
Пошто је постао пунолетан и примио „источне земље“ -
Топлицу, Расину, Ибар и Реке, Немања је ожењен, 1127-1130.
године. Прихватили смо Срећковићево мишљење да је прва
супруга ћерка дукљанског краља Ђорђа Бодина, зато што му
се и најстарији син звао Ђорђе, и закључили да је Немањин
син Вукан из његовог првог брака и да је старији него што се
мисли. Такође, сматрамо да се и прва Немањина супруга звала
6
Ана /или Марија / и да је око 1146. замонашена у Богоро-
дичиној цркви у Топлици. Вукан је рођен око 1130. а умро
1209. у 79. години живота. Пошто је био унук дукљанског
краља Ђорђа разумљиво је зашто добија на управу Дукљу где
се чак прогласио за краља што је довело до рата са братом
/1204-1208/, великим рашким жупаном Стефаном Немањом II
6
Руски двор 1564. године зна Немањину жену као Марију (Послания Ивана
Грозного, Послание в Кирилло-Белозерский монастирь,).

/Првовенчаним/. Ако је Вука млађа од Вукана родила се око
1132. године, (Андрејић, 2011 а, стр. 97) или 1150. године.
Сматрамо да је она мајка (Андрије) монаха Арсенија, другог
српског архиепископа, који је рођен око 1170. године. Пошто је
Арсенију архиепископ Сава I био ујак постало је разумљиво да
његов избор није био случајан и зашто је њега поставио за свог
наследника на трон Српске аутокефалне цркве. Арсеније 1235.
Вука се замонашила под именом Јефимија. (Андрејић, 2004,
стр. 138-142)
Најстарији немањин син Вукан се, према томе, оженио
непознатом из Бара у Дукљи, рођаком папе Иноћентија III, око
1146. године. Најстарији њихов син Ђорђе се родио 1146.
године, Стефан (Немања) око 1148, Владин око 1150. и Растко,
монах Теодосије, око 1154. године. Ђорђе је имао сина Завиду
који је рођен око 1162. године и од њега потичу севастократор
Бранко и његов син Вук /Бранковић/. (Андрејић, 2011 а, стр.
105) Тако су се, удајом Маре, ћерке кнеза Лазара, и Вука
Бранковића спојиле две неродоскрвне гране из лозе Немањина
колена, гране Вукана, најстаријег сина великог жупана
Немање. Али, као што ћемо видети то није све: женидбом
кнеза Лазара са Милицом, ћерком кнеза Димитрија Вратка
спојиле су се неродоскрвно и гране Стефана Немање II
Првовенчаног и Стефана Вукана лозе Немањина колена. За
Димитрија Вратка и његову кћи Милицу у српској историјској
науци је неспорно да је из лозе Немањина колена, а за кнеза
Лазара се тврди да је син Припца о коме се незна ништа. Па,
како је могућа тврдња да је кнез Лазар потомак Стефана
Првовенчаног?
***
Шта кажу наши извори о пореклу кнеза Лазара а стим у
вези о Припцу и цару Душану?

У својој повељи цар Душан каже да је Урош његов
„јединородан син“. (Новаковић, 1912, стр. 708.) Међути, цар
Душан великог деспота Иваниша назива „родитељ царства
ми“, а његовог сина Дејана „брат царства ми“. (Исто, стр. 694,
738-739) Овако ословљавање упућује да је Иваниш таст а Дејан
његов шурак што значи да је Душан у првом браку био
ожењен ћерком овог великог деспота. Да је кнез Лазар у
родбинској вези са деспотом Иванишом потврђује запис на
надгробнику Иваниша Алтоманића у Дечанима: „унук
деспота Иваниша, рођак кнеза Лазара“. (Стојановић, 1982, стр.
55) У једној повељи краља Душана једини пут се помиње
извесни логотет Pribez. (Пуцић, 1858-1862, стр. 47.)
Константин Филозоф, биограф /1433-1436/ деспота Стефана
ништа незна о његовом и пореклу његовог оца Лазара. Стефан
се „удостојава најбољег наследства, /а/ то је онај велики и
славни Лазар коме је име као и његовом сину /Стефан Лазар/“.
За цара Душана каже „роди сина Уроша; Урош није имао деце
и без потомства оста лоза та“. (Филозоф, 2007, 25) Савремени
византијски историчар Дука тврди врло јасно: „Лазар син
Стефана /Душан/“, (Динић, 1963, стр. 61) а то исто тврди,
сматра се, и нешто мање поуздан византијски историчар
Псеудо Сфранцес: „краљ Лазар... син краља Стефана /Душана/“.
(Мијатовић, 1872, стр. 162) Деспот Стефан у својој повељи
Хиландару, 1406. године, обраћа се Немањи и Св. Сави
ословљавајући их прародитељима и истиче да је праунук
Стефана Немање. (Соловјев, 1926, стр. 190-191) Произилази да
је Стефан Дечански његов деда и да се и он звао Немања. Да је
то тако већ смо доказивали. (Андрејић, 2002 , стр. 39-40.)
Натпис на порталу старе припрате Раванице тајкође тврди да
је Стефан, син Лазаров, унук цара Душана: „Стјепану унуку
цара благовјарнога Степана“. (Вуловић 1966, стр. 36; Томовић,
1974, стр. 84.) И Руварчев родослов тврди да је Лазар син самог

цара Душана. Цар је имао два сина „Уроша Стефана и великог
Лазара... али /Лазар/ не беше од законите царице рођен, већ га
с неком кнегињом блудом роди цар Стефан“. (Стојановић,
1927, стр. 54 /87/) Житије кнеза Лазара тврди да није потомак
пређашњих царева, али беше од велможа који су први на
двору. (Стојановић, 1927, стр. 86) Каснији Летописи тврде да
„отачество јего град Прилипац, отац же јего Прибац“. (Исто,
210-213, 288) Полихисторик Мавро Орбин /1601./ тврди да „кнез
Лазар је син Припца Хребељановића властелина и великаша у
време цара Стефана“. (Орбин, 1968, стр. 93) Похвално слово
кнезу Лазару /писано незнано тачно када после 1601./ тврди да
је „реченом кнезу Лазару би родитељ велики слуга царев
Привац“ а цар и његов велики слуга су изгледом и по нарави
слични „као једна душа у два тела“. (Руварац, 1874, стр. 110)
О Лазару као припаднику Немањићима сведоче и лозе у
улазној кули утврђења манастира Студенице /прва половина
XV века/ (Ђурић, 1992, стр. 65-79) и на поткуполним ступцима
Ораховице /1594/. (Грујић, 1939, 7-33; Петковић, 1965, 191) У
Студеници је приказана јединствена лоза Немање и његових
потомака и Лазара. Лоза у Ораховици још убедљивије говори о
Лазаревој припадности Немањиној лози. Наиме, на северној
страни североисточног стуба насликани су по вертикали син
Стефана Дечанског, Стефан Урош Пети и на крају кнез Лазар.
А на северозападној страни истог стуба, по вертикали, кнез
Вукан „брат Св. Саве“, кнегиња Милица и деспот Стефан.
Најзад, у владарској поворки краља Душана у Богоро-
дичиној цркви у Карану, 1339. године, приказан је крај њега
његов син, који није Урош, а за кога се да претпоставити да је
Лазар. (Војводић, 2007, стр. 148-150; Андрејић, 2010 б, стр. 22-29,
36)

Наша званична, али и незванична /митизована/ историјска
наука, унисоно се слажу да је кнез Лазар син логотета Припца
и да је рођен око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Од
непознате мајке Лазар је имао две сестре: Драгану, удату за
челника Мусу, и једну непознатог имена и судбине. Лазар се
оженио Милицом, око 1354. године, и са њом имао пет кћери:
Мару /удата за Вука Бранковића/, Драгану /удата за бугарског
цара Ивана Шишмана/, Теодору /за бана и палатина Николу II
Гару/, Оливеру /за султана Бајазита/ и два сина: Стефана и
Вука. (Михаљчић, 1989, 19; Спасић, Палавестра, Мрђеновић,
1991, 111; Веселиновић, Љушић, 2002, 26-27) Прихваћена је
тврдња непознатог аутора Похвалног слова кнезу Лазару,
ничим доказана тврдња полихисторика Мавра Орбина /1601./
и позних родослова и летописа да је кнез Лазар син потпуно
историјски непознатог Припца /Хребељановића/.
У више радова од /1996-2012./ доказали смо да је кнез
Стефан Лазар син цара Стефана Душана Уроша IV из његовог
првог брака са ћерком великог деспота Иваниша. Лазар је
рођен 1325. године. Мајка кнеза Стефана Лазара је преудата за
дворског великог слугу Припца и са њим родила две кћери,
Драгињу – Драгану и другу непознатог имена. Кнез Лазар је,
ступивши у пунолетсво, био у првом браку са ћерком жупана
Брајана (Растислалића) и са њом имао сина Добровоја, који је
рођен 1340. године, а вероватно је из тог брака и најстарија
кћер Мара – Марија. После расапа Вука Бранковића –
Растислалића Добровој је добио земље Кучево и Браничево са
Ресавом. Лазар и његов син Добровој су по завршетку боја на
Косову убијени одсецањем главе. Добровој је са одсеченом
главом, као кефалофор, сахрањен у цркви у Ресави, седишту
истоимене жупе. На остацима ове цркве и гробом брата
Добровоја, косовског мученика, деспот Стефан је из основа
подигао своју нову меморијалну цркву. Душан се пре

крунисања за цара оженио други пут са бугарском царском
принцезом Јеленом (Александром), 1332. године, са којом је,
1337. године, добио сина Немању (VI) Стефана Уроша V.
(Андрејић, 1996, стр. 45-133; Исти, 2002 а, стр. 121-158, 193-196;
Исти, 2010 б, стр. 7-40; Исти, 2011 а, стр. 99, 101, 105; Исти, 2011
ц, стр. 113-147; Исти, 2012, стр. 43-44)
Као што смо и доказивали, кроз Лазара и Милицу су се
неродоскрвно спојиле две гране Немањиних потомака.
(Андрејић, 2002, стр. 142; Исти, 2011 а, стр. 99, 101, 105)
Анастасијевић Д. (1914). Отац Немањин, Београд.
Андрејић Ж. (1996). Велуће Драгаша, Рача.
Андрејић Ж. (2002 а). Манастир Велуће, Рача.
Андрејић Ж. (2002 б). Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде
и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање. У: Новопа-
зарски зборник 26, Нови Пазар.
Андрејић Ж. (2004). Свети Сава, Рача.
Андрејић Ж. (2005 а). Прилог истраживању о великим жупанима
Примиславу и Белушу и претпоставка о њиховим могућим
потомцима. У: Митолошки зборник 13, Рача.
Андрејић Ж. (2005 б). Пантелија Срећковић и Иларион Руварац –
сукоб либерално–романтичарске критичности и радикално–
позитивистичког критицизма; урушавање индоктринарног
система са појавом новоромантичара – слика слабости српских
националних институција и потреба стварања нове српске
историјске школе. У: Митолошки зборник 14, Рача.
Андрејић Ж. (2007 а). Црква свете Богородице у Доњој Каменици,
Рача.
Андрејић Ж. (2007 б). Размишљање о раним бановима Босне и неке
претпоставке о њиховом пореклу и покушај успстављања

родослова. У: Гласник удружења музејских радника Републике
Српске 5, Бања Лука.
Андрејић Ж. (2008). Ко је хумски кнез Мирослав и када је настало
његово јеванђеље? У: Митолошки зборник 18, Рача.
Андрејић Ж. (2009 а). Средњовековна Топлица, баштина жупана
Марка и његових потомака, великих жупана Стефана Вукана и
Стефана Немање. У: Митолошки зборник 20, Рача.
Андрејић Ж. (2009 б). Старија и новија трагања за пореклом великог
жупана Стефана Немање и потпуни преокрет с новим резулта-
тима. У: Митолошки зборник 21, Рача.
Андрејић Ж. (2010 а). О пореклу великог жупана Стефана Немање. У:
Братство XIV, Београд.
Андрејић Ж. (2010 б). Размишљања поводом историјских сцена
живописа и зиданог иконостаса Беле цркве у Карану. У: Ужички
зборник 34-1, Ужице;
Андрејић Ж. (2011 а). Света српска лоза 2, Рача.
Андрејић Ж. (2011 б). О (не)тачном пореклу великог жупана Стефана
Немање. У: Корени VIII-IX, Јагодина.
Андрејић Ж. (2011 ц). Размишљања о изворима и историји кнеза
Лазара и деспота Стефана поводом нових читања живописа
Велуће и Беле цркве у Карану. У: Средњи век у српској науци,
историји, књижевности и уметности, II, Деспотовац.
Андрејић Ж. (2012). Доња Каменица – Каран – Велуће – Рамаћа, Рача.
Благојевићу М. (1973, 2004). Земљорадња у средњовековној Србији,
Београд.
Благојевић М. (1997). Српске удеоне кнежевине, Зборник радова
Византолошког института XXXVI, Београд.
Благојевић М. (2004). Немањићи и Лазаревићи, Београд.
Веселиновић А., Љушић Р. (2002). Родослови српских династија,
Београд.
Војводић Д. (2007). О живопису Беле цркве каранске и сувременом
сликарству Рашке. У: Зограф 31, Београд.
Вуловић Б. (1966). Раваница. У: Саопштења VI, Београд.

Вукичевић Ђ. (1897). Је ли био Мирослав, кнез Хумски, брат или
синовац Немањин? У: Летопис Матице српске 189, св. 1, Нови
Сад.
Грковић М. (1986). О пореклу Стефана Немање. У: Осам векова
Студенице, Београд.
Грујић Р. (1939). Старине манастира Ораховице, Београд.
Диздар М. (1990). Стари босански текстови, Сарајево.
Динић М. (1963). Дукин преводилац о боју на Косову. У: Зборник
радова ВИЗ VIII/2, Београд.
Ђурић Ј. В. (1992). Лоза српских владара у Студеници. У: Зборник у
част Војислава Ђурића, Београд.
Живковић Т. (2005). Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша
I. У: Историјски часопис LII, Београд.
Живковић Т. (2006 а). Синови Завидини. У: Зборник Матице српске
за историју 73, Нови Сад.
Живковић Т. (2006 б). Портрети српских владара (IX–XII), Београд.
Живковић Т. (2008). The South Slavs – Between East and West: 550–1150,
Beograd.
Јагић В. (1875). Константин Филозоф и његов живот Стефана Лаза-
ревића. У: Гласник СУД 42, Београд 1875.
Јиречек К. (1892). Тољен, син кнеза Мирослава хумског. У: Глас СКА,
XXXV, Веоград.
Jozcef S. (1896). Magyar nemzet, Budapest.
Јухас–Георгијевска Љ. (1987). Стара српска књижевност, Београд.
Калић Ј. (1970). Рашки велики жупан Урош II. У: Зборник радова
Византолошког института XII, Београд.
Калић Ј. (1997). Жупан Белош. У: Зборник радова Византолошког
института XXXVI, Београд.
Калић Ј. (1994). Српски велики жупани у борби с Византијом. У:
Историја српског народа I, Београд.
Калић Ј. (2000). Стефан Немања у модерној историографији. У:
Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд.
Карановић М. (1936). О мајци Светог Саве. У: Вардар, Скопље.
Ковачевић Љ. (1900). Неколика питања о Стефану Немањи, прилог
критици за српску историју XII века. У: Глас СКА 58, Београд.

Kukuljević-Sakcinski (1881). Prvovjenčani vladaoci Bugara, Hrvata i Srba i
njihove krune – Stjepan Nemanjić prvovjenčani kralj. У: Rad JAZU
LIX, Zagreb.
Мандић С. (1990). Царски чин Стефана Немање, Београд.
Мијатовић Ч. (1872). Цар Урош и краљ Вукашин. У: Гласник СУД
XXXV, Београд.
Мирковић Л. (1939). Старе српске биографије XV и XVII века, Београд.
Михаљчић Р. (1989). Лазар Хребељановић, Београд.
Новаковић Р. (1960). Бранковићев летопис, Београд.
Новаковић С. (1907). Земљиште радње Немањине. У: Годишњица Н.
Чупића I, Београд.
Новаковић С. (1912). Неколика тежа питања српске историје. У:
Годишњица Н. Чупића XXXI, Београд.
Орбини М. (1968). Краљевство Словена, Београд.
Perčić E. (1999). Ljetopis popa Dukljanina, Bar.
Петковић С. (1965). Српско зидно сликарство на подручју Пећке
Патријаршије 1557-1614, Нови Сад.
Пурковић М. (1985). Српска култура средњег века, Хилместир.
Пуцић М. (1858-1862). Споменици српски I-II, Београд.
Рајић Ј. (1794). Историја разних славенских народа, II, Беч.
Радојичић Н. (1968). О Троношком родослову, Београд.
Радојичић Сп. Ђ. (1958). Завида отац хумског кнеза Мирослава. У:
Јужнословенски филолог 23, Београд.
Радојковић В. Б. (1960). Политички положај кнежевине захумске. У:
Историјски записи XVII, св. 1, Титоград.
Радојковић В. Б. (1960). Расматрања о деоном владању и деоним
кнежевинама. У: Историјски записи XVII, св. 2, Титоград.
Радојчић Н. (1928). О Немањићима. У: Прилози Летопису Матице
српске, књ. I, св. 1, Нови Сад.
Руварац И. (1874). Повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану
Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу. У: Летопис Матице
српске 117, Нови Сад.
Руварац И. (1880). Вукан, најстарији син Стефана Немање и Вука-
новићи. У: Годишњица Н. Чупића X, Београд.

Руварац И. (1888). Мирослав брат Стефана Немање, великога жупана
српског. У: Годишњица Н. Чупића X, Београд.
Сава Немањић. (1980). Живот Стефана Немање, Београд.
Сава, (1987). Житије Св. Симеона Немање. У: Стара српска
књижевност – житија, Београд.
Синиша (Сима Богдановић). (1887). Неколико ријечи о тасту Нема-
њину бану Борићу. У: Летопис Матице српске, 151, Нови Сад.
Соловјев А., Мошин В. (1936), Грчке повеље српских владара, Београд.
Спасић Д., Палавестра А., Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице и
грбови српских династија и властеле, Београд.
Срећковић П. (1870). Стеван Немања. У: Гласник СУД, Београд.
Срећковић П. (1883). Стање и односи српских архонтија према
Угрији и према Византији у половини XII века. У: Гласник СУД
LIV, Београд.
Срећковић П. (1884). Историја српског народа I, Београд.
Срећковић П. (1888). Историја српског народа II, Београд.
Станојевић С. (1930). О Немањином оцу. У: Старинар V, Београд.
Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи, Сремски
Карловци.
Стојановић Љ. (1982). Стари српски записи и натписи, I, Беогрд.
Томовић Г. (1974). Морфологија ћириличних натписа на Балкану,
Београд.
Ћирковић С. (2000). Преци Немањини и њихова постојбина. У:
Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд.
Ћоровић В. (1940). Питање о хронологији у делима Св. Саве. У:
Годишњица Н. Чупића XLIX, Београд.
Филозоф К. (2007). Живот Стефана Лазаревића, деспота српског, Г.
Јовановић, Београд.
Чанак–Медић М., Бошковић Ђ. (1986). Архитектура Немањиног
доба, I, Београд.
Шишић Ф. (1928). Летопис попа Дукљанина, Београд – Загреб.

НЕТАЧНО ПОРЕКЛО ВЕЛИКОГ ЖУПАНА СТЕФАНА НЕМАЊЕ И
КНЕЗА ЛАЗАРА И ИЗБЕГАВАЊЕ СУОЧАВАЊА СА ОВИМ
ЧИЊЕНИЦАМА АКТУЕЛНЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ
Нетачним антиципирањима извора закључено је, прво од Љ.

Ковачевића, а потом цементирано од К. Јиречека, да отац великог
жупана Стефана Немање јесте потпуно непознати Завида. Међутим,
давно је примећено, што смо више пута доказали, да је Немањин
отац жупан Стефан Вукан, брат жупа Уроша I, унук жупана Марка.
Истоветна грешка се десила и са кнезом Лазаром. Прихваћена је
тврдња полихисторика Мавра Орбина и касних летописа да је његов
отац непознати царски слуга Прибац. Више пута смо доказивали да
је, како савремени извори и византијски историчари тврде, отац
кнеза Лазара краљ Стефан Душан и ћерка деспота Иваниша. На овај
начин се долази до важног сазнања да није било дисконтинуитета
српске државе и владарске лозе, од X до XV века.
ŽIVOJIN R. ANDREJIĆ
THE INCORRECT ORIGIN OF STEFAN NEMANJA AND KNEZ LAZAR

AND AVOIDING CONFRONTATION WITH THESE FACTS OF PRESENT
SERBIAN HISTORY SCIENCE
SUMMARY
By the irregular anticipation of the sources it had been concluded,

first by LJ. Kоvacevic, and later by K. Jiricek, that Great Zupan Nemanja’s
father was a completely unknown Zavida. However, it was noticed a long
time ago, and proved many times over, that Nemanja’s father had been
zupan Stefan Vukan, Brother to zupan Uros I, and grandson to zupan
Marko. The same mistake repeated with Knez Lazar. The claim of semi-
historian Mavro Orbin has been accepted, as well as the one of later
chronicles, that his father had been an unknownservant of the empire,
Pribac. We proved many times over that, as many modern sources and
Byzantium claim, that the father of Knez Lazar was king Stefan Dusan
and a daughter of despot Ivanis. Thus an important conclusion was
reached: there was no discontinuity of Serbian State nor ruling lineage
from X to XV century.

УДК: 271.222(497.11)-282“11/12“
ПСАЛМСКО И ДРУГО ПОЈАЊЕ ПРИ ИСХОДУ

ДУШЕ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ1
РАЧА
АПСТРАКТ: У огледу се даје опис смрти Св. Симеона у манастиру

Хиландару и његово псаламско појање при исходу душе, које се
поклапа са православном службом на Јутрењу, која се врши код
Срба и данас.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Свети Симеон, Св. Сава, Стефан Првовенчани,
Доментијан, Теодосије, псалми, јутрење, псаламско појање
1
ЂОРЂЕ Д. ПЕРИЋ 269

Биографије славних личности српске историје, Стевана
Немање и Светог Саве, одавно су предмет проучавања најпо-
знатијих српских историчара и историчара књижевности.
Хронологија живота и рада ових значајних вођа српске
националне и културне историје проучавана је до танчина и
њом су се бавили историчари: Панта Срећковић, Иларион
Руварац, Љуба Ковачевић, Станоје Станојевић, Драгутин
Анастасијевић, Владимир Ћоровић, Реља Новаковић и многи
други; а од књижевних историчара нарочито Светислав
Вуловић и Павле Поповић. И док су историчари и књижевни
историчари, проучавали разне догађаје из занимљивог
животописа Стевана Немање, у калуђерству нареченог пре-
подобног Симеона Српског Мироточивог (1113-1200), прове-
равали биографске податке од рођења до смрти, постављали
тачну хронологију и исправљали случајне погрешке и
„разночтенија“ у рукописима његовог житија, у овом огледу ће
се обратити пажња само на један догађај из биографије
родоначелника светородне династије Немањића, на опис
његових последњих часова пред упокојење и како је оно
(про)текло. Описе монашког упокојења преподобног Симеона,
некад моћног српског владара средњовековне Србије Стефана
Немање, у његовој задужбини, манастиру Хиландару у Светој
Гори, оставили су у својим делима његови синови: Св. Сава и
Стефан Првовенчани, а поред њих и после њих угледни
јеромонаси и списатељи Доментијан и Теодосије Хиландарци.
Од студија поменутих историчара који су разматрали
поред осталих догађаја у животопису преподобног Симеона
Српског, и последње часове његовог земног живота, истиче се
оглед историчара В. Ћоровића Међусобни одношај биографија
Стевана Немање у коме је приказан укратко тај чин смрти
некадашњег рашког великог жупана кроз све четири
биографије његових биографа. (Ћоровић, 1939, стр. 10-11) То
270 ЂОРЂЕ Д. ПЕРИЋ

Псалмско и друго појање при исходу душе...
поређење изведено је овлаш, без већег понирања у срж теме, и
без посебног закључка који није донео никакав значајнији
резултат. Стало се на површном навођењу неких детаља из
описа смрти св. Симеона, на претходним запажањима који су
о томе износили поједини историчари и то бисмо могли
назвати само прегледом разних казивања тог догађаја и
ништа више.
Опис последњих момената земног живота преподобног
Симеона Мироточивог разматра се овога пута, не са
историјског, књижевног, лингвистичког или неког другог већ
познатог становишта, већ са гледишта литургијског а самим
тим и религијског, православног, из кога се могу извести неки
досад непроучени закључци о чину умирања човека уопште у
светлости његовог православног опредељења. Какав одговор,
сазнање и поуку може сваки смртник да нађе у томе? Да ли
нам литургијско-православни смисао даје нешто више од
навођења општих података о последњим тренуцима људског
умирања ? Да ли се ту крије нешто што је лично, а опште за
све нас када дођу такви тренуци на крају сваког људског
живота? Погледајмо.
Описи последњих часова св. Симеона

по сачуваним казивањима
„Васкрсења не бива без смрти!“, позната је изрека владике и

мисаоног српског песника Петра II Петровића Његоша. Као и
живот и смрт се описује у књижевности, па се опис смрти св.
Симеона, који је дао Свети Сава у биографији свог оца,
сврстава међу класичне странице српске средњовековне прозе.
У том делу биографије Свети Сава је описао смрт свога оца у
три одсека: болест и опраштање од светогорских калуђера,

припремање за час смртни и само умирање. Послушајмо у
изводима како је он описао ток боловања и смрти св. Симеона.
[1] „У седми дан месеца фебруара поче нешто мало да
побољева часна старост његова.“ Тога дана појавили су се први
знаци телесне слабости. Тада је св. Симеон позвао свог сина
Св. Саву да га поучи као родитељ и после одржане проповеди,
наговештаја свог одласка, уследило је опраштање: „Подигав
руке своје, блажени их положи на врат мој, описује Св. Сава, и
поче плакати жалосно, дарујући ми слатке своје пољупце; поче
ми говорити: 'Чедо моје, ево већ приспе време да се растајемо.
Ево већ ме отпушта Владика с миром, по речи његовој, да се
испуни што је речено: 'јер си земља и у земљу ћеш поћи.' А ти
не тугуј, чедо, гледајући мој растанак, јер је ово чаша за све
општа...“ После опроштаја са сином, Св. Савом, као са
најближим присутним својим сродником, опрости се с њим са
благословом.
„А кад дође осми дан тога месеца, рече ми: 'Чедо моје,
пошљи ми по оца духовног и по све часне старце из Свете
Горе да дођу к мени, јер се приближује дан исхода мојега.“ У
посету и на последње виђење дошли су старешине из разних
манастира у Светој Гори, и прота светогорски, а сваки дан све
до упокојења долазио је изабрани духовник св. Симеона, на
исповед и свето причешће, које је уместо обеда узимао
спремајући се за „дан исхода“. [2] „У дванаести дан тога
месеца, пише Св. Сава, видех га да се спрема на одлазак и
рекох му: 'О блажени господине Симеоне! Ево се већ спрема
благи твој исход у покој твој.“ Свети Симеон поново
благослови Св. Саву и осталу децу своју, изрекавши на крају:
„Имајте љубав међу собом!“ Потом је уследило брижљиво
спремање за одлазак истог дана, „кад би вече.“ Прва заповест
св. Симеона је гласила: „Чедо моје, принеси ми пресвету

Богородицу, јер такав завет имам: да пред њом испустим дух
мој“.2 Кад је та заповест била испуњена, уследила је следећа:
„Чедо моје, учини љубав, метни на ме расу која ми је за погреб
и спреми ме потпуно на свети начин, како ћу у гроб лећи.
Простри рогозину на земљу, положи ме на њу. Положи ми
камен под главу да ту лежим док ме не походи Господ да ме
узме одавде!“ Када су испуњене духовне и телесне заповести
св. Симеона, чекао се исход душе његове.
[3] Опис смрти свог оца, св. Симеона Српског, записао је
Свети Сава јасно, подробно и тако сликовито, да би му на томе
позавидели и први српски приповедачи. „А кад наста ноћ
[дванаестог тога месеца], сви се опростише, па отидоше у
ћелије да врше службе и да мало отпочину. А ја остадох и
једнога јереја оставих са собом; и остадосмо код њега сву ту
ноћ. Кад би поноћ, утиша се блажени старац и више ми не
проговори Кад би јутро, и започе црквено појање, намах се
просветли лице блаженоме старцу; и подигав руке к небу,
рече:
Хвалите Бога во светих јего,
Хвалите јего и на утвржденији сили јего! [Псалам, 150, 1]
А ја му рекох: „Оче, кога виде кад тако говориш?! А он,
погледав на ме, рече ми:
Хвалите јего и на силах јего,
2
Лик ове Богородице, по предању, сачуван је (видети прилог). Та
Богородица звана на грчком Оди-гитрија, на српском: Путеводитељница,
симболично је присуствовала при исходу душе св. Симеона, да му помогне
да лако пређе пут из земног живота у небесни, бесконачни, живот вечни
(жизн).

Хвалите јего и по премногому владичаствију јего! [Псалам, 150,
2]
И то рекав, одмах испусти пребожанствени дух свој и усну у
Господу“.3 (Свети Сава, 1966, стр. 40-43)
Преподобни Симеон (Немања) Српски преминуо је 13/26.
фебруара 1200. године у својој задужбини, манастиру
Хиландару, на Светој Гори
И други син св. Симеона у биографији свог оца описао је
његову смрт у Хиландару, иако се није десио поред њега у
последњим часовима његовог земног живота. Његов опис
очеве смрти врло је оригиналан и има свој посебни увод из
кога наводим: „А блажени Симеон пребиваше безмлствујући с
дететом својим Савом...у манастиру својем, у храму пресвете
Богородице, у Светој иночаствујући Гори, у сваком правилу
чрнчаског устава, дан и ноћ непрестаним устима и неумуклим
пјенијем преуски и тесни пут текући...оставивши тлена и
прстна и на небеса ум уперивши; телом на земљи стојећи, а
умом и душом на небесима пребивајући, доле као самога
Христа пред собом зрећи, а горе с анђелима удварајући им
се... И окончаше време много у месту својем, у светој
Богородици и присно дјеви Марији, док се не изволи
саздатељу телеса људских и саведцу тајни људских, коме у
рукама јест свако дихање животно и својим милосрђем вест
кончину свакога... Јер, ко је, рече, човек који поживе и неће
узрети смрти?!“ Затим свој богословски увод Стефан Прво-
венчани завршава значајним беседомом о ходу преподобног
Симеона на небо, по науку Јована Лествичника: „И овога
(блаженог Симеона) хотећи објавити небесним човеком, а
земаљским анђелом, поташта своју неизречену милост и
3
Сви наводи у овом раду су са стр. 40-43, по преводу Миливоја Башића.

лествицу уготови усходу преподобнога, коју сам си пре-
уготова пређе, предав Владици својему (молбу): да у часу
исхода његова представи је њему онакву какву је изображује
Климакс Јован...“. (Првовенчани, 1923, стр. 38-40)
Пошто је описао какав је исход душе сваког правог хри-
шћанина, па и његовог оца, који је молио Господа све-
држитеља света: да се успне на небо онако како је то изложио
Јован Климакс у својој Лествици, он описује и његово
боловање и смрт. Овде су у нарочито истакнуте речи св.
Симеона Српског из његове примарне заповести, да му се
изнесе икона Пресвете Богородице: „О љубимче мој, приспе
време разлучења, приспе време одшаствија мојега. Ево,
предстоји Христос невиђено и зове ме. Принеси ми, чедо,
Матер Господа мојега Исуса Христа да, како обећах, предам у
руке њене дух мој... Поспеши, љубимче!“ И пошто је принета
Богородица, он још моли Светог Саву да призове „проту и
братију сву“ да буду присутни при његовом смртном часу.
Стефан Првовенчани наводи да је том приликом св. Симеон
рекао: „Већ се приближују слуге Господа Бога мојега и војници
крепки и глас њихов и песме њихове слушају уши моје“.
(Првовенчани, 1923, стр. 40) И док су присутни „ридали“ над
њим, а Свети Сава „жалосно глаголаше“ речи у виду
тужбалице, и посебну молбу да их никад не заборавља у
молитвама својим, он им је кратко рекао: да не плачу, него
нека поју: „Начните надгробна пјенија!“
При самом крају описа, Стефан Првовенчани је кратко
записао: „И изненада би шум као да се подиже место на коме
беху и чуј! - песма ангелска невиђена: 'Слава во вишњих Богу и
на земљи мир, ва чловецех благовољеније!' А триблажени
појаше с њима, што су сви зрели. И тако преда дух свој у руке
Господње славно“. (Исто, стр. 41)

Оригиналан је био и опис смрти преподобног Симеона из
пера његова биографа јеромонаха Доментијана. У Житију
Светога Саве он почиње свој опис од времена када је почело
упокојење св. Симеона спојивши га са временом црквеног
богослужења: „Приспе време божаственог славословља и
јутарњег појања...А богохвални кир Сава, оставивши једнога
брата да служи преподобноме (Симеону), оде у свету цркву, у
сабор братији - на појање јутарњега богословља (пѣтïе
оутрънıаго б(о)гословïа). Пошто је остао мало времена, би
позван од преподобнога и дошавши, нађе га како се спрема за
позив небескога оца. И скинувши га са постеље на којој је
лежао преподобни, положи га на рогозницу, у коначну
смерност, у крајње сиромаштво телесно, према писаноме:
Бијах у невољи и поможе ми; врати се, душо моја, у мир свој!
(Псалам 116, 6-7). И снесе га у црквену припрату. И тргнувши
се као од сна, благослови богоноснога друга свога кир Саву и
сав сабор светих монаха... Изненада би некакав шум са небеса,
несхватљив нама што смо у телу... И заповешћу пресветог Оца
небеског, приспе Дух Свети са небе-ским силама, хвалећи и
појући богохвалну песму:
Хвалите Господа с небеса,
Хвалите и в вишњих јего,
Хвалите и вси ангели јего,
Хвалите и все сили јего [Псалам 148, 1-2]
А свети преподобни отац отпеваше њима, подобећи се
бестелесној природи херувимској... И неумучну песму поче од
почетка псалма чак до краја, рекавши с клицањем:
Всако диханије да хвалит Господа! [Псалам 150, 6].

И преподобни свете руке своје уздиже ка вишњему
добротвору своме и с анђелима на земљи небесну песму појући
тако се престави од нас и дух свој свети предаде
многожељеноме Господу, кога заволе и са миром оде од нас,
радујући се у Богу, Спасу своме, коме послужи...“. (Доме-
нтијан, [1253], стр, 107-109)
Опис смрти преподобног Симеона Српског јеромонах
Доментијан Хиландарац донео је још једном у посебној
хагиографији Житије светога Симеона, написаној касније од
Житија Светога Саве. Очекивало се да ће ту саопштити више
података о Стевану Немањи, смерном монаху Симеону, „који
се спремао да пређе на блажени и бесконачни живот“. Али,
Доментијан је поводом смрти преподобног Симеона пренео
углавном истим речима основни опис који је дао првобитно и
у Житију Светога Саве. Једино је донео детаље о Богородици
и њеном присуству при упокојењу св. Симеона и то у почетку
описа: „Принеси ми, чедо, Матер Господа мојега Исуса Христа
да у Њезине руке, као што јој обећах, предам дух мој...
понудивши ми своје милосрђе; и спашће ме, роба својега“. Као
и на крају: „...И тако се престави од нас, и свој свети дух
предаде у руке своме многожељеноме Господу и Пречистој
Његовој Матери, коју вазљуби...“. (Доментијан, 1938, стр. 283-
287) Опис смрти преподобног Симеона, Доментијан је тако
ставио у Богородичин оквир, додавши: братија Хиландарска,
после исхода душе св. Симеона, „узашиљаше благодарне
песме за покој преподобнога (тј. опело) и тако с богохвалним
песмама бише положене његове свете мошти у цркви пресвете
Богородице Хиландарске, лавре, славећи Оца и Сина и Светога
Духа, сада и увек и на векове векова, амин“. (Исто, стр. 287)
Песник и биограф Светога Саве, јеромонах Теодосије
Хиландарац, дао је свој опис последњих часова Светог Си-

меона. Он започиње своје казивање похвалом, исказујући
поштовање и дивљење према личности Светог Симеона.
„Мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру
своме, који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства,
коју желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки и
дȅлом Симеон, Симеон изврсни, Симеон богоносни и бого-
мудри, који се нађе добар у свему - молитвама и уздасима, у
ћутању и плачу заврши живот [земни] и остави добру
успомену онима који хоће живот [вечни]. И одмах дозва
љубљенога сина својега и рече му: 'Приближи се време да
будем позван, чедо!'“. У даљем тексту Теодосије описује
опроштај сина и оца, кога отац „загрли са сузама и последње
целовање даде му.“ Замолио је још св. Симеон да његове кости
пренесе у Србију и положи их у манастиру Студеници, коју је
он изградио. Потом се опростио и од братије манастира
Хиландара и свих оних монаха из Свете Горе који су га у
болести походили. „И тако отпусти свакога од њих у ћелију,
заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била
ноћ. И одмах, у последњој старости изненада младићски са
одра устаде, веселом душом...и тако се светим и пречистим и
бесмртним и животворним и страшним и ужасним тајнама
причести, рекавши: 'Слава Богу за све!' Мало после тога био је
као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син његов
усрдно се подвизавао у последњој служби за оца многим
изливањем суза; за целу ноћ Псалтир над њим изговоривши,
никога није пуштао да уђе к њима, него га само поучаваше и
опомињаше да говори благодарне молитве Богу. Када је дан
почео да свиће, унесе га у црквени притвор. И могао се видети
дирљиви призор крајње смерности: ...лежаше само на
рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући
последњим дахом. Братија га опколише и оплакиваху губитак
оца, а преподобни, једва могавши, подиже руку и махну да

буде тишина. И разведри му се лице, и весело гледаше ка
пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери.
Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао
разумети. Дошавши до краја псалма рече јасно:
Свакоје диханије да хвали Господа! [Псалам 150, 6]
И тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота
са анђелима појао анђелску песму и да више, после Анђелске
4
песме не треба друге појати. Ведро гледајући на икону
Христову, изгледаше као да душу предлаже у руке његове. И
гле, као неким добромирисним ароматима ваздух се испуни,
тако да су се сви који су ту стојали дивили необичном и
неисказаном таквом благоухању. И тако, слатко у Господу
усну свети старац, предавши душу своју Христу Богу кога
изнад свега заволе...“. (Теодосије, 1984, стр. 56-59) После
упокојења св. Симеона, уследило је опело и сахрана. „Имајући
унутра у цркви пресвете Богородице гроб украшен мраморјем
положише га у манастиру који се зове Хиландар“, записао је
на крају свог описа смрти св. Симеона јеромонах Теодосије
Хиландарац.
2. О псаламском појању св. Симеона према изнетим описима
Псалми се често наводе или помињу у српској средњо-

вековној прози.
Наши први прозни писци: Свети Сава, Доментијан и
Теодосије писали су текстове у којима су врло често и много
цитирали псалме, нарочито као потврду претходно изло-
4
Ангелска песма, посебна песма коју наводи и апостол Лука: Слава во
вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецех благовољеније, односно: Слава на
висини Богу / и на земљи мир / међу људима добра воља (Лукино јеванђеље,
гл. 2, ст. 14

женим ставовима. Псалми су се употребљавали, осим у прози,
и на разним и готово свим богослужењима, тако да разли-
кујемо две врсте псалама који се наводе у српским сре-
дњовековним списима: псалми који су се исписивали и
читали и који су се у дневним, недељним и празничним бого-
служењима појали, односно певали. Ни у прозним текстовима,
ни у богослужбеним књигама псалми нису обележавани; они
су се просто слили са другим писаним или појаним
текстовима. И док су преводиоци и приређивачи прозних
средњовековних текстова издвајали псалме и нумерисали их
према бројевима у Давидовом Псалтиру, дотле се певани
псалми још увек поју као увод у богослужбене текстове који су
писали разни византијски познати и анонимни византијски
песници, неиздвојени и необележени као посебна целина.
У наведеним текстовима који описују смрт св. Симеона
Српског у Хиландару наводе се псалми које пред смрт говори,
поје и кличе сам отац Симеон. Приређивачи и преводиоци
тих описа које су као српску прозу преводили са српско-
словенског на српски, нису требали да преводе и певане
псалме; њих је требало оставити у српскословенском ори-
гиналу. Појане псалме, узев уопште, не треба преводити.
Опис смрти св. Симеона у овом огледу приказан је кроз
четири казивања из четири књижевна дела: Светога Саве,
Стефана Првовенчаног, Доментијана и Теодосија. Као четири
јевангелиста они приказују један догађај из српске прошлости
онако како су га видели (Свети Сава) или чули по казивању
очевидаца (Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије);
прва двојица то су могла да чују и по казивању Светог Саве,
чији су били савременици, а Теодосије и по причању ста-рих
монаха Хиландараца.

У опису последњих часова св. Симеона, приповедачи почев
од Светог Саве па надаље, наводе и псаламска појања и неке
друге песме које је покојник појао. Да ли је наведене псалме
самртник заиста појао или су они цитирани само као далеко
подсећање у склопу тога догађаја?
(1) Свети Сава, на пример, у свом опширном опису смрти
свога оца, као сведок, казује: „Кад би јутро и започе црквено
појање“, св. Симеон са одра изговара стихове псалма 150, 1-2, а
потом „усну у Господу“.
(2) Стефан Првовенчани, који није присуствовао последњим
тренуцима пред смрт свог оца, наводи да се на самом крају,
при исходу душе св. Симеона чула ангелска песма „Слава во
вишњих Богу / ва человјецех благоволеније“. Трипут блажени
Симеон „појаше са њима“, ангелима, „што су сви видели“.
(3) Доментијан Хиландарац има такође своје виђење
догађаја. Он указује да се смртни чин код св. Симеона десио у
„време божанственог славословља и јутарњег појања“. Да се
после „шֺӯма са небесâ“ чуло појање псалма 148, 1-2. А свети
Симеон „отпеваше њима“ и то почев „од почетка псалма чак
до краја“; а на крају је, испуштајући дух, ускликнуо „всако
диханије да хвалит Господа!“ (Псалам 150, 6) и преминуо
„небесну песму појући.“
(4) Најзад, Теодосије Хиландарац свој опис смрти св.
Симеона удешава према казивању претходника. Он убацује
једну појединост: како је Свети Сава бдио поред оца те ноћи
„цео Псалтир над њим изговоривши“, а „кад је дан почео да
свиће“, по Доментијановом казивању додаје да је Свети Сава
унео свог оца у црквени притвор (припрату). Свети Симеон је
лежао тако, а „изгледало је као да поје са неким“ кога телесним
очима нико није могао видети. И „дошавши до краја псалма,

рече јасно: Свакоје диханије да хвали Господа!“ тј. псалам 150,
6. То исто, пре њега је описао и Доментијан. Затим пише како
су сви разумели „да је преподобни и на крају живота са
анђелима појао анђелску песму...и изгледаше као да душу
предлаже у руке њихове“. И ову реченицу пре Теодосија
препричао је Доментијан.
Приказујући укратко псаламско и друго појање при смрти
св. Симеона, у коме је сам покојник учествовао, видимо да су
поменути описивачи тог догађаја неједнако описали шта и
како се појало. У својим описима негде се слажу, а негде
разилазе. После толико прохујалих векова, тешко је прове-
равати аутентичност ових светих казивања. Али, постоји један
начин да то проверимо и њега ћемо показати у даљем
излагању. Унапред износим резултат који гласи: сви наратори
тачно су приказали псаламско и друго појање св. Симеона у
његовим предсмртним часовима и тако описали тај зна-
менити догађај - онако како се догодио. Ту нарочито мислим
на описе догађаја Светога Саве и његовог ученика јеромонаха
Доментијана Хиландарца. Свети Сава је испустио да напише,
да је његов отац, после поноћног лежања на одру у својој
ћелији, на почетку или у току Јутрења (прве јутарње литу-
ргије), п р е н е с е н у припрату саборне хиландарске
манастирске цркве Св. Ваведења Богородице. А са одром на
коме је лежао св. Симеон, његов син и монаси хиландарски су
пренели и икону пречисте Богомајке, Богородицу Путево-
дитељницу. То је јеромонах Доментијан допунио, тако да је
местом где је св. Симеон издахнуо објаснио једну важну
чињеницу у целокупном опису тога догађаја. Остала казивања
приповедача у вези са псаламским појањем св. Симеона при
исходу душе, ускладиће се увидом у богослужбене књиге у
којима се износи цео план свете литургије на Јутрењу,

саопштен у Часослову, Општем појању и Осмогласнику. Шта
ту налазимо?
3. Псаламско и друго појање: у описима смрти св. Симеона
и на Јутарњем богослужењу у православној цркви
Сва четири српска списатеља, који су оставили описе
последњих часова земног живота св. Симеона, Свети Сава,
Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије, слажу се да је
он преминуо у Хиландару (црквеној припрати) на појутарје
13. фебруара 1200. године. У својим описима приметили су да
је преподобни био свестан и да је у последњим часовима
издахнуо а) пред иконом Св. Богородице Путеводитељнице, б)
прелазећи из света земног у свет вечне жизни, по Лествици, и
в) да се спојио са анђелима појући заједно с њима Анђелску
песму. Они су га дочекали негде на граници где се из земног
живота прелази у небески и са њим су отишли у вечно
поднебесје. Да је та хришћанска симболика умирања пра-
ведника имала и неку реалну подлогу, види се из псаламског
појања преподобног Симеона пред саму смрт коју нам
приказују и наведени описи његових последњих часова.
Свети Симеон је, дошавши у Хиландар упознао сва бого-
служења која се преко целог дана и ноћу служе у свим
манастирским храмовима на Светој Гори, па и у српском
Хиландару. Познато је из историје богослужења у српској
православној цркви да после поноћне, а пре дневне службе,
постоји прва јутарња служба, Јутрење, која се врши раном
зором, после појања првих, других или трећих петлова, а траје
до свитања. Као и све друге службе, Јутрење има прописана
правила богослужења, установљен ред јутарњих молитава које
се читају или поју. Пратећи будан један део јутарњег
богослужења, који је знао и напамет, св. Симеон је своје

последње часове прилагодио молитвама и псаламским
појањима и тако се духом приближио Богу да је спокојно
прешао тај пут који је водио из земаљског у небесни живот.
Појући псалме он је одлазио на сусрет небеским житељима
који су га чекали.
Поредећи описе псаламског појања св. Симеона са редо-
следном истих у служби на Јутрењу запажамо изненађујућу
подударност. Тако је св. Симеон појао или пратио појање оног
дела Јутрења, који и у самој служби почиње и завршава
једним истим псалмом: 150, ст.6.
Всјакоје диханије да хвалит Господа!
(Све што дише, нека хвали Господа! Алилуја!)
Овај псалам појао се различито у српским манастирима
према томе да ли је обичан дан или свечаник. Ако је свечаник:
„недѣлѧ, владичній праздникъ или свѧты“ поју се свечано
стихови овог псалма, као и псалма 148, 1 и то“въ
5
прилϫчившїйсѧ гласъ“. А то значи: на онај глас, према
Осмогласнику, од 1 до 8, који се тај дан поје на богослужењу.
(Мокрањац, 1935, стр. 118-123) Дакле, поју се стихови псалама:
“Всјакоје диханије да хвалит Господа (Пс.150, 6), Хвалите
Господа с небес, хвалите Јего в вишњих (Пс.148, 1). Тебје
6
подобајет пјесн Богу“.
А ако је обичан дан, „иный день“, онда се поје:
- Први лик (хор) појаца монаха из једне певнице:
Хвалите Господа с небес,
Тебје подобајет пјесн Богу! (Пс.148, 1),
5
Часословъ, Начало Оутрєни, стр. [77]
6
Иза тога следи Великое славословїє.

- Исти монашки хор, из исте певнице:
Хвалите Господа с небес,
Хвалите Јего в вишњих! (Пс.148, 1)
Тебје подобајет пјесн Богу!
- Втори (други лик) појаца из друге певнице:
Хвалите Јего вси ангели Јего,
Хвалите Јего всја сили Јего! (Пс.148, 2)
Тебје подобајет пјесн Богу!
Затим су се читали (или појали) остали стихови псалма 148,
3-14 и 149, 1-8. Потом настаје појање тзв. Хвалитних псалама
(Алелујара), али сад само по гласу 6., а потом 4.
По гласу шест [Ŝ]: поју се стихови псалма 149, 9:
Сотворити в них суд написан:
Слава сија будет всјем преподобним Јего!
Затим се на исти глас поју стихови псалма 150, 1:
Хвалите Бога во свјатих Јего,
7
Хвалите Јего во утвержденији сили Јего! (Мокрањац, 1935, стр.
118)
Потом се по гласу четвртом [Д] поју стихови псалма 150, 2-6:
Хвалите Јего на силах јего,
Хвалите Јего по множеству величествија Јего,
Хвалите Јего во гласје трубњем,
Хвалите Јего во псалтири и гуслех,
7
Видети нотни прилог.

Хвалите јего в тимпање и лицје,
Хвалите Јего во струнах и оргање,
Хвалите Јего в кимваљех доброгласних,
Хвалите Јего в кимваљех восклицанија! -
Всјакоје диханије да хвалит Господа!8 (Мокрањац, 1935, стр.
115)
Завршни, шести стих псалма 150, 6, употребљен је и као
почетни из овог дела Јутрења, што показује и Часослов, а
такође и нотни записи Стевана Мокрањца у појачкој књизи
Опште појање. Без обзира како су тада изгледали сами
напеви, они су се морали кретати у оквиру овог реда јутарњег
богослужења и са текстовима псалама који се ту наводе. Тако,
овај заокружени, складни псаламски фрагмент из Јутрења,
који је својим појањем пред смрт (што се у песничкој
терминологији назива: лабудова песма) испратио је св.
Симеон Мироточиви, да би на крају громко кликнуо последњи
стих: Све што дише нека хвали Господа!
Тада је наступио преломни тренутак. За време појања
Еванђелске сти-хире (Преблагословена јеси, Богородице
Дјево...), св. Симеон је управо пред ликом Богородице
Путеводитељнице почео да ослобађа свој дух од трошног тела.
Затим је, испунивши и тај завет, пошао у духу у сусрет
небеским светињама, анђелима. Срео се са њима уз заједничко
појање Ангелске песме (Слава во вишњих Богу и на земљи
мир, в человјецех благоволеније). По тврђењу његових
биографа, та песма се још чула из певница као отпевање
небесним силама пред престолом Христовим. Према бого-
службеној књизи Часослов, по реду Јутрења заиста се поји
8
Видети нотни прилог. (Часослов, стр. 80-81).

Велико славословије, које управо почиње стиховима Анђелске
песме,9 (Мокрањац, 1964) а затим се наставља другим
псаламским припевима.
Према изнесеном фрагменту службе на Јутрењу видимо да
се описи последњих часова св. Симеона заиста поклапају са
тим дêлом богослужења. Сви казивачи су са неким детаљем
свог описа имали тачна обавештења о предсмртним часовима
св. Симеона. И доиста, када би сва четири описа смрти
преподобног оца Симеона Српског хронолошки сложили у
једном заједничком тексту, добили бисмо до детаља сликовито
описану, незаборавну класичну повест о томе како умире
праведник, како се треба спремати за смрт, са молитвом и
песмом, а не са плачем и тугом. Повест о смрти св. Симеона
Српског из XIII века својим снажним описима, веродосто-
јношћу, са потврђеном литургијском матрицом псаламских
појања, спада у тематику коју немају ни највеће и најбогатије
европске и светске књижевности тога доба. И овај оглед само
потврђује да се ради о класичним страницама које имају своје
корене у историји, књижевности и црквеном појању уте-
мељеном на литургици и духовној музици...
9
Велико славословије записано је нотама у свих 8 гласова.

Ћоровић В. (1936). Међусобни одношај биографија Стевана Немање. У:
Светосавски зборник I, Београд.
Сава Свети. Живот Стефана Немање (св. Симеона), [1208], Стара
српска књижевност I, Нови Сад.
Београд 1966; сви наводи у овом раду су са стр. 40-43, по преводу
Миливоја Башића.
Првовенчани Стеван. (1923). Житије и жизан св. Симеона – Немање,
[после 1216], Београд.
Доментијан. Житије Светога Саве, [1253], превела Љиљана Јухас-
Георгијевска, Београд.
Доментијан. (1938). Живот Светога Симеона, [1264], превео Лазар
Мирковић, Београд.
Теодосије. (1984). Житије светог Саве, [крај XIII века], превео Лазар
Мирковић, Београд.
Мокрањац Ст. Стеван. (1935). На хвалитех, глас А до И (1 до 8),
Опште појање. Православно српско на-родно црквено појање,
Београд.
Мокрањац Ст. Стеван. (1964). Осмогласник, Београд.

ПСАЛМСКО И ДРУГО ПОЈАЊЕ ПРИ ИСХОДУ ДУШЕ

СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ
РЕЗИМЕ
У огледу се разматрају четири описа предсмртних часова св.

Симеона (Немање), које су оставили његови синови Свети Сава,
Стефан Првовенчани и јеромонаси манастира Хиландара Доме-
нтијан и Теодосије. Аутор испитује њихову тачност на основу
паралелних места који се у облику псаламског појања појављују у
служби Јутрења у току које је св. Симеон Мироточиви преминуо
(13. фебруара 1200. године). Долази до закључка да су сви описи,
иако различити, у суштини тачно пренели детаље о последњим
часовима пред смрт св. Симеона.
ĐORĐE D. PERIĆ
LES PSALMODIES ET AUTRES CHANTS ACCOMPAGNANT LE

DERNIER SOUPIR DU ST SIMÉON MIROTOČIVI
Ce travail traite sur quatre descriptions des dernières heures de la vie

du Saint Siméon (Nemanja) laissées par ses fils Saint Sava et Stefan le
Premier Couronné et par Domentijan et Teodosije les ieromonahs du
monastère de Hilandar. L’auteur vérifie leur exactitude se basant sur les
passages parallèles des psalmodies qui font partie de la messe du matin
pendant laquelle St Simeon Mirotočivi a rendu son âme (le 13 favrier
1200). l’auteur conclue que toutes les quatres descriptions, bien que
différéntes, relatent avec exactitude les détails sur les dernières heures de
la vie du Saint Siméon.

УДК: 322:27-767(456.31:497.11)“12/13“
94(497.11-89)“12/13“
СРПСКА КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА И КАТОЛИЧКА

ЦРКВА (ОКО 1250-1303) – НАСЛЕЂЕ НЕМАЊИНЕ
ПОЛИТИКЕ
МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ1
БИБЛИОТЕКА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТОРИЈУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Српска краљица Јелена је личност која је обележила

епоху српске историје друге половине 13. и почетка 14. века,
оставивши траг како у спољној, тако и у унутрашњој политици.
Најзанимљивији аспект њене делатности јесте однос са Като-
личком и Српском православном црквом. Рад који је пред нама
има за циљ да представи њену сарадњу са Католичком црквом,
која се пре свега огледала у посредовању у преговорима са
1
miroslavpopovic15@yahoo.com
МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ 291

Папством и помагању развоја просјачких редова у Приморју, из
чије је средине бирала своје сараднике. Њен однос према
Католичкој цркви представља одраз црквене политике Немањића,
која сеже још од Стефана Немање.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: краљица Јелена, Стефан Немања (1166-1196), краљ
Стефан Урош I (1243-1276), Стефан Драгутин (1276-1282), Стефан
Урош II Милутин (1282-1321), Католичка црква, Папство, просјачки
редови
Личност краљице Јелене (Анжујске?) у историографији је

дуго времена остала у сенци српских владара друге половине
13. века, њеног супруга, краља Уроша I, и синова, краљева
Драгутина и Милутина. Рад који је пред нама ограничен је на
период њеног живота у Србији од средине 13. века (око 1250)
до 1303. године. Краљица је умрла 8. фебруара 1314. године.
Ову епоху карактерише полет српске средњовековне државе,
њено територијално ширење, активна политика према
суседним државама, унутрашња организација и изграђивање.
Краљица Јелена је активно учествовала у догађањима свог
времена, показала велике дипломатске и управљачке
способности. После смрти свога супруга Уроша I 1276. године,
управљала је Зетом, Требињем, крајевима око Плава и Горњег
Ибра у периоду од следећих тридесет година. Подизала је
католичке манастире у Приморју и обнављала приморске
градове, изградила православну задужбину, манастир Градац.
Посебно је занимљива њена сарадња са Католичком црквом,
која се огледала у преписци са папама, помагању фрањевачког
реда у Приморју и њеној активној улози у преговорима око
преласка Србије у католичанство (у више наврата 1291, 1303,
1306. и 1308, који је и најзначајнији). У овом раду описују се
292 МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ

Српска краљица Јелена и католичка црква...
преговори до 1303, пошто улога краљице Јелене у потоњим
није позната.
Сарадња католичког и православног клера у Зети поду-
дарала се са политичким интенцијама Немањића на спољном
и унутрашњем плану. Немањићи су већи део владавине били
толерантни према католицима, а таква политика датира од
времена Стефана Немање. Наиме, доласком Зете, у којој је
доминантна била Католичка црква, под Немањину власт, у
погледу црквених прилика није било промена. И пре него је
Зета потчињена, Немања се интересовао за црквена средишта
и њихова права. Према једном писму, опирао се потчињавању
Барске надбискупије Сплитској. Вршио је притисак на барског
надбискупа Гргура, који је, не водећи превише рачуна о
интересима свог средишта, сувише излазио у сусрет прете-
нзијама сплитског. Вукан је ишао стопама својих претходника
и наступао као заштитник Католичке цркве у својој земљи.
(Ћирковић С. 1970: 15) Разлози такве политике Немањића били
су потреба да их папа политички подржава, да им даје
сагласност на краљевски трон (у случају крунисања Стефана
Првовенчаног, српског жупана 1196-1217. и краља 1217-1228,
1217. године), велики број католика у Зети, мешани бракови
католика и православних и честе женидбе Немањића като-
лкињама. Оснивањем Српске православне цркве 1219. године и
постављањем зетског епископа на Превлаци, Барска надби-
скупија, тј. Католичка црква у Зети губи привилегован
положај и статус државне вере. У првој половини 13. века у
Зети почиње процес културне и верске преоријентације.
Уместо бенедиктинских опатија и самостана, који губе
важност, појављују се православни калуђери и манастири под
заштитом и покровитељством династије Немањића.

Лионска унија
У односима Запада и Истока се шездесетих година 13. века

одвијају важни историјски догађаји у којима ће извесну улогу
одиграти и краљица Јелена. Папа је позвао у Италију Карла
Анжујског (1226-1285), грофа од Провансе и брата француског
краља Луја IX (1226-1270), и помогао му да завлада Сици-
лијанском краљевином. Син Фридриха II (1215-1250), Манфред
(1258-1266), претрпео је код Беневента пораз и био убијен (1266.
године). Било је изгледа да ће Карлови антивизантијски
планови имати подршку Рима. Главни догађај одиграо се 27.
маја 1267. г. у папској резиденцији у Витербу, кад је потписан
уговор између Карла Анжујског и бившег латинског цара
Балдуина II, чији је циљ био рестаурација Латинског царства.
Ако се поново попне на престо у Цариграду, Балдуин се
обавезао да Карлу преда у лено Ахају, све епирске поседе
Манфреда Хоенштауфена, грчка острва и једну трећину свих
освајања у Романији. (Geanokoplos D. J. 1977: 198) Под
трећином су се подразумевали византијски поседи и право-
славне земље Балкана. Обезбедивши Манфредове поседе у
Епиру, Карло је ступио у везу са ахајским кнезом Виљемом II
Вилардуеном (1246-1278), који је ставио своју земљу под његов
суверенитет. Карло Анжујски је 1272. године, потчинивши
Манфредове територије, образовао своје „Албанско краље-
вство“ (regnum Albaniae), чије је освајање започео заузећем
Крфа 1267. године. Године 1269. приближио се закључењу
уговора са угарским краљем Белом IV (1235-1270), који је
требало да буде оснажен брачним везама двеју династија.
Савезу се придружио и изабрани, али не свуда признати
немачки краљ Алфонс X Кастиљски (1257-1275). (Антоновић М.
1995: 109)

Србија и Бугарска биле су на Карловој страни. Бугарски
цар Константин Тих био је зет никејског цара2 Јована IV
Ласкариса (1258-1261), кога је Михаило VIII Палеолог (1259-1282)
збацио и ослепео. (Острогорски Г. 1998: 426; Ћирковић С. 1994:
354) Уговор у Витербу ставио је све православне државе
Балкана у тежак положај. Урош I је у контактима са Карлом
Анжујским тежио да отклони ту претњу. Те везе су успо-
стављене преко краљице Јелене, чији степен сродства са
Карлом до данас није јасан. Он је назива предрагом рођаком.
(Rački F. 1872: 219-225) Супруг Јеленине сестре Марије, Анселм
de Chau, био је генерални капетан новостворене анжујске
државе у Албанији, пре 1280. године, Марија је са сином
Анселмом, као удовица, посетила српску краљицу Јелену, 7.
јуна 1280. године. (Rački F. 1872: 218; Макушевъ В. 1871: 30)
Србија је преко Јелене желела да нађе за себе место у новим
догађањима на Балкану.
Србија је због своје снаге и дипломатског умећа Уроша I
била значајан потенцијални савезник. Томе је допринео и
географски положај Србије, значајан за Карлову акцију.
Планирао је да пребаци војску из Италије на Балканско
полуострво и заузме Драч, одакле је водио пут у Солун и
Цариград. Желео је да се осигура од непријатељског напада и
избегне борбу на два фронта. Држање Србије је било важно јер
2
Крсташка војска је у Четвртом крсташком рату 1204. године освојила
Цариград. Од освојених области образовано је тзв. Латинско царство, са
царем и патријархом (латинским) у Цариграду. Било је састављено од више
вазалних држава. Једна је било Солунско краљевство са седиштем у Солуну,
друга Ахајска кнежевина (Мореја) на Пелопонезу, а од грчких области Атике
и Беотије образовано је Атинско војводство. Грци су сачували власт у
западним деловима Мале Азије, где је основано тзв. Никејско царство, са
центром у Никеји, где је боравио и васељенски патријарх. Друга грчка
држава створена је у Епиру.

се непосредно граничила са драчком облашћу. Карло је на-
стојао да добије краља Уроша за савезника у борби против
Византије.
Михаило VIII је после заузећа Цариграда3 желео да на цело
Балканско полуострво прошири утицај и власт Византије.
Урош I је био забринут и спреман да уђе у савез против
Византије. Краљица Јелена је вероватно утицала на супруга да
прихвати политику савеза са Карлом. (Станојевић Ст. 1935:
152-154)
Карло је очекивао српске и бугарске посланике 12. септе-
мбра 1271. године, а засигурно су примљени 12. маја 1273.
године. (Rački F. 1872: 217) Карлови изасланици у Србију
послати су 8. фебруара 1274. године, а међу њима били су
витез Јаков де Регио и свештеник Јован де Герардо. (Rački F.
1872: 217) До ове мисије дошло је из хитних потреба, о којима
ништа не знамо. Урош је брзо одговорио и у документу од 3.
септембра 1274. године помиње се повратак његовог изасла-
ника кнеза Ђорђа у Србију. (Rački F. 1872: 217; Макушевъ В.
1871: 30)
Не знамо ток преговора између краља Уроша и Карла
Анжујског, ни њихове резултате. Нису познати ни уговори
који су можда начињени. Може се претпоставити да су
преговори са обе стране водили зближавању, а вероватно
завршени уговором о заједничкој акцији против Византије.
(Станојевић Ст. 1935: 154) Посредник у тим везама била је
краљица Јелена, која се налазила у данас непознатом степену
сродства са Карлом. С обзиром на непобитну чињеницу да је
3
Михаило VIII Палеолог је 15. августа 1261. свечано ушао у Цариград, који је
његова војска преотела од Латина јула исте године, и постао цар обновљене
Византијске царевине.

она, упркос удаји за православног владара, остала привржена
католичанству, отвара се питање да ли је поред политичког
дошло и до покушаја верског зближавања две стране.
(Антоновић М. 1995: 113)
Да бисмо бацили светло на ове преговоре, морамо се
укратко осврнути на односе Михаила VIII и Запада – са
Папством и Карлом Анжујским. Наиме, још папа Климент IV
(1265-1268) је прихватио понуду Михаила VIII да се обнове
преговори о унији. Римска политика није се поклапала са
освајачким плановима Карла Анжујског. После Климентове
смрти (1268), византијски цар је нашао ослонац код фра-
нцуског краља Луја IX Светог, који је одвратио брата од рата
против Грка. Нови папа од 1271. до 1276. године био је
Григорије X, бранилац уније и крсташког рата, а противник
планова Карла Анжујског. Папа је пред цара Михаила VIII
ставио две могућности: гаранцију безбедности од католичких
сила ако призна црквену власт Рима или давање одрешених
руку Карлу Анжујском да оствари своје намере. Карло је
учврстио своје везе са Јованом Тесалијским, Албанијом,
Србијом и Бугарском. (Острогорски Г. 1998: 427, 430)
Михаилo VIII се 1273. године договорио са римским
легатима и придобио део свештенства за прихватање уније.
Она је потписана на сабору у Лиону 6. јуна 1274. године.
Велики логотет Георгије Акрополит, признао је у царево име
римски примат и догму. Потписали су се и бивши патријарх
Герман и никејски митрополит Теофан. (Острогорски Г. 1998:
431) Намерама Михаила VIII су се жестоко успротивили
цариградски патријарх Јосиф, свештенство и монаштво.
Дошло је до потреса у Византији и Цариградској патри-
јаршији. О држању Српске цркве можемо закључивати
посредно, због непостојања довољних извора.

Повељом Охридској архиепископији из августа 1272. године
Михаило VIII је јурисдикцију охридске Цркве проширио на
Србију и Бугарску. (Бенешевичъ В. Н. 1911: 542-554) Овај напад
на аутокефалност двеју цркава тумачи се одразом жеље за
обновом моћи Византије или пропашћу планова за удају
византијске принцезе за млађег Урошевог сина Милутина.
Михаило VIII је у меморандуму папи Григорију X у току
заседања Сабора у Лиону 1274. године поновио оптужбе
против Српске и Бугарске цркве, али и дао податак да су обе
Цркве „биле расположене“ према унији. Веродостојност
тврдњи Михаила VIII у меморандуму папи Григорију X је
српска наука оспоравала, мада је у питању документ звани-
чног карактера у коме било какав исказ не би требало да буде
изречен олако. Као делимичан доказ истинитости исказа
Михаила VIII наводи се писмо папе Николе IV (1288-1292)
трновском патријарху Јоакиму III из 1291. године, у коме папа
подсећа да му је патријарх Бугарске цркве још као легату папе
Григорија X усмено обећао да ће се потчинити папи. (Theiner
А. 1859: 376-377) Постоји могућност да су носиоци црквене и
државне власти у Византији тражили мишљење и сагласност
других православних центара при потписивању Лионске
уније. Уговор у Витербу ставио је све православне државе
Балкана у тежак положај, па је могуће да је краљ Урош желео
да у контактима са Карлом Анжујским отклони ту претњу и
да је дошло до политичког, па и верског зближавања.
(Антоновић М. 1995: 111-113) Трзавице око унионистичке
политике утицале су на смену српског архиепископа Данила I
(1271-1272). Према закључку Милоша Антоновића, потрага за
новим црквеним поглаваром није била лака, јер је мало
црквених великодостојника било вољно да преговара о унији.
Нови архиепископ Јоаникије (1272-1276) је у одређеном
тренутку између 1272. и 1274. године упутио писмо васе-

љенском патријарху које се помиње у меморандуму Михајла
VIII. У њему је због државних интереса, а можда и под
притиском краљице Јелене, изразио начелну сагласност да се
почне са преговорима, схватајући однос Немањића према
Римокатоличкој цркви и њихову политику вођења преговора
са намером да се они никада не заврше. (Антоновић М. 1995:
114)
Бранислав Тодић сматра да благонаклон став Српске цркве
према унији треба сместити пре периода 1272-1274. године.
Године 1274. византијски цар негира каноничност Српској
цркви, а августа 1272. Михаило VIII издаје повељу Охридској
архиепископији, којом поништава аутокефалност Српске и
Бугарске цркве. Ова реакција византијског цара могла је бити
изазвана променом става Српске архиепископије. Архи-
епископ Данило I је смењен 1272. због одређене кривице.
Данило II је два пута спомиње, а житије Данила I свео је на
неколико уобичајених фраза, што говори да Данило I није
достојно бранио православље. Под архиепископом Јоаникијем
још више су се погоршали односи са византијским царем, што
сведочи да се Српска црква није сагласила са унијом. Важан
податак у корист ове тврдње је програм сопоћанског слика-
рства са наглашеном улогом апостола Андреје у Христовом
оснивању цркве и са сликама српских архиепископа Св. Саве
(1219-1235), Арсенија (1233-1263) и Саве II (1263-1271), у свему
изједначеним са највећим васељенским архијерејима, настао у
време Лионске уније и опасности по аутокефалност Српске
цркве. Урош I, ктитор Сопоћана, штитио је православну веру,
што показује својим и портретом свога сина, највероватније
младог краља Драгутина, тачно испод Српског сабора. Прика-
зан је поредак наслеђа престола у Србији и да је Урош
поборник и чувар вере својих предака. (Тодић Б. 2000: 374-376)
Истицање апостола Андреје на сопоћанским фрескама било је

подстакнуто легендом о овом апостолу као оснивачу Цари-
градске цркве. Једини пут овде насликана три прва српска
архиепископа међу великим црквеним оцима истичу карактер
Српске аутокефалне цркве. Фреске су настале у време Лионске
уније 1274, негирају примат апостола Петра и у служби су
одбране Српске цркве која се супротставила унији. (Тодић Б.
2000: 361)
Јелена и фрањевци
Већ у 13. веку фрањевци су били присталице уније Западне

и Источне цркве и посебни папски изасланици у овом
процесу. Истицали су сличност фрањевачке духовности и
веровања Источне цркве и постали најважнији посредници
приликом представљања доктрине Римске цркве византијским
царевима. (Живковић В. 2003: 79)4 Појава фратара увела је нов
елемент, који је створио илузију да се Римска црква мења на
начин који би дозволио поновну унију Цркава под условима
које су Грци могли да прихвате. То је била илузија, крила је
опасности које је унионистичка политика носила за сваког
цара који је следио тај пут. (Arbel B., Hamilton B., Jacoby D.
1989: 76, 80)
Фрањевци су имали особену улогу у чувању и ширењу вере
на источној обали Јадрана, нарочито у срединама под
врховном влашћу српских краљева. Од друге половине 13. века
фрањевци су на овом подручју преузели улогу инквизиције.
4
Према Св. Бонавентури, основи фрањевачке духовности су молитва и
контемплација, која води до мистичног спајања са Богом, стављају тежиште
на мариологију и молитву Христу. Ови елементи, како је сматрао Св.
Бонавентура, водили су приближавању фрањевачке духовности византи-
јској. (Живковић В. 2003: 79).

Папство је тежило да ојача овај ред на источној обали Јадрана.
Папа Александар IV (1254-1261) је 1258. наредио Задарској и
Барској надбискупији да пруже заштиту и одбрану фра-
њевцима који су у Далмацији и Србији често били изложени
„непријатељствима и насртајима неваљалаца“. (Nikčević V. D.
2001: 164-165) Године 1298. Бонифације VIII (1294-1303) послао је
писмо провинцијском министру из реда Мале браће у адми-
нистрацији провинције Склавоније, будући да у крајевима
Србије, Рашке, Далмације, Хрватске, Босне и Истре треба да се
искорени „смртоносна куга јеретичке изопачености“ која се
шири на штету католичке вере. Тада су у Драчку, Барску,
Дубровачку, Сплитску и Задарску надбискупију послата
двојица фрањеваца да до краја спроведу доминиканско дело у
служби Инквизиције. (Nikčević V. D. 2001: 194-195)
Изградња четири фрањевачка манастира у зетским гра-
довима Котору, Бару, Улцињу и Скадру обично се везује за
краљицу Јелену. (Суботић Г. 1958: 131-148) Са њеном акти-
вношћу повезано је учвршћивање фрањеваца у Зети. Папе су
припаднике нових просјачких редова постављали на важна
места у црквеној јерархији. (Живковић В. 2003: 81) Фрањевци
су имали задатак да раде са масама, сиротињом, а доми-
никанци, носиоци инквизиције, били су оријентисани на рад
са племством коме су најчешће и сами припадали. (Southern R.
W. 1988: 291)
Оба просјачка реда су се у Зети ширила преко огранака
Дубровника. Већ 1284. постојале су у Котору, Бару и Улцињу
фрањевачке мисије, које су уз Јеленину помоћ претворене у
манастире. Захваљујући покровитељству краљице Јелене фра-
њевачки ред је брзо стекао популарност међу паством у Зети.
Нема података из којих би се подробније видело шта је она све
учинила на плану реафирмације католицизма у својој земљи,

али се претпоставља да је нагли успон фрањевачког монашког
реда њено дело.
Јеленини католички сарадници
Повеља краља Милутина бенедиктинској опатији Св. Ма-

рије Ратачке из 1306. године садржи листу сведока – људи
изузетног ранга у државној и црквеној хијерархији Католичке
и Српске православне цркве. То су личности са којима је
краљица Јелена, пошто је у питању потврда дарова које је она
раније поклонила опатији, остваривала блиску сарадњу и
представљају људе из мреже утицаја коју је створила у
Приморју.
Први на списку сведока је Мар(т)ин, барски надбискуп
(1301-25. фебруар 1307). Сачувана је преписка у годинама после
1301. између папске столице и Мар(т)ина. (Nikčević V. D. 2001:
198-205; Марјановић-Душанић С. 2002: 25-26) У првом акту папе
Бонифација о постављању Мар(т)ина на барску надбискупску
столицу он се назива Мартинус. (Nikčević V. D. 2001: 198)
Преписка са папом Бенедиктом XI (1303-1304), која почиње
1303. барског надбискупа ословљава са Marinus еpiscopus Anti-
barensis. Био је представник барске патрицијске породице
Жаре (Carе). Године 1291, у чину архиђакона, био је посланик
краљице Јелене код папе. (Јиречек К. 1980, књ. 2: 75)
У документу из 1291. године Марину Петру Цару, барском
архиђакону, је због заслуга које је истакла краљица Јелена, а
он се наводи као њен клерик и гласник, папа Никола IV
учинио милост да са барском архиђаконијом може да управља
црквом Св. Марка, без обзира на одлуке општег концила или
неке друге супротне одлуке. (Theiner А. 1863: 110-111; Nikčević
V. D. 2001: 186) Из овог документа види се да је Марин био

успешан у Јелениној служби, стекао њену наклоност и
препоруке. Такође, Јеленино мишљење се веома ценило у
Римској курији и папе су њеним захтевима излазили у сусрет.
У избору Мар(т)ина за барског надбискупа Јелена је свакако
одиграла једну од одлучујућих улога, јер се њено име
спомиње у већ поменутом акту папе Бонифација VIII из 1301.
године. (Nikčević V. D. 2001: 198)
У документу папе Бенедикта XI барском надбискупу од 18.
новембра 1303. године, види се да Марин добија дозволу да
поправља и реформише црквене и религиозне људе који су се
одметнули од црквене дисциплине „in Аrbanо, Polatо,
Canaviа(!), Duratiо, Catarо, Dulciniо, Suatiо, Scodrо, Drivastо,
Antibarо“, а његова надлежност да то чини обухвата и било
која друга места под доминацијом византијског цара
Андроника II (1282-1328), српског краља Уроша (Милутина),
његовог брата Стефана (Драгутина) и краљице Јелене.
(Thalloczy L., Jireček C., Sufflay E. 1913: 163; Nikčević V. D. 2001:
200) Папа је био обавештен да се пет поименично наведених
парохија налази на територијама епископа који не припадају
Римској цркви и да им прети озбиљна опасност. Овај
документ свакако треба повезати са покушајем преговора
Папства са краљем Милутином, као и са спором између
Которске и Барске надбискупије пред Римском куријом. Истог
18. новембра 1303. године, Бенедикт XI послао је писмо
краљици Јелени, а 23. децембра краљу Милутину. (Premrou M.
1923: 183-185) О овим папиним плановима биће више речи
касније, а засад довољно је рећи да је у питању покушај да се
краљ Милутин, његова властела и народ сједине са Римском
црквом. Јелена је требало да буде посредник. Писмо папе
барском надбискупу сведочи да су постојали дисциплински
проблеми међу свештенством и верницима у Барској
надбискупији, али и могућност да дође до проширења

надлежности барског примаса у српским земљама. Није дошло
до коначног решења да надлежни епископи прихвате веру и
обреде Римске цркве. Бар је сигурно имао подршку српског
двора, папа је затражио од владара да помогне барског
надбискупа у остварењу његових права, али се односи нису
променили. (Ћирковић С. 1997: 254) Свакако, Јелена је ту
требала да допринесе преко мреже својих људи, а прва
личност био је Марин Жаре.
Још једно писмо Бенедикта XI барском надбискупу из 1303.
говори о проблемима са црквеном дисциплином међу пре-
латима, клерицима и другим људима Цркве. Спомињу се
занемаривање побожних одредби светих Отаца, цензура
канона редова и повластица, симонија и повећавање и
узимање повластица од стране лаичких власти. (Nikčević V. D.
2001: 202) Такође се наводи опадање морала, склапање
безбожних бракова и заједница и преступи према црквама и
верским местима од стране лаика. Овај документ преноси
Фарлати, као и да је папа барског надбискупа посаветовао и
поучио како да реши проблеме и успостави строжу дисци-
плину. Међу територије које су захваћене овим тешкоћама
наводе се земље под влашћу Андроника II, краља Милутина,
али и краљице Јелене, „carissime in Christo“, па овај документ
сведочи о црквеној ситуацији у Јелениној „држави“.
Сачувана је пергаментска повеља краља Милутина којом је
потврдио даровнице свога оца Уроша I и своје мајке Јелене
Жару, Жаревим синовима, надбискупу Марину и Ловри,
синовима Ловре, Андрији Ловретићу, заједно са браћом.
Оригинал се чува у библиотеци доминиканског реда у Ду-
бровнику, а датује се, према ауторима Аcta Аlbaniае, (Thalloczy
L., Jireček C., Sufflay E. 1913: док. бр. 581; Јиречек К. 1980, књ. 2:
75; Соловјев А. 1925: 117-120) у месец август 1306. године. Овим

се истиче углед породице Жаретића код династије Немањића
у другој половини 13. и почетком 14. века, а нарочито Марина,
који је, на основу горе наведеног, у служби краљице Јелене
остварио блиставу каријеру и преко ње се изборио за барску
надбискупску столицу.
Јелена и Бискупија у Сапи
Занимљив случај, о коме је већ било речи, доноси нам

документ из времена барског надбискупа Михаила, тачније
1291. године. (Theiner A. 1863: 111; Nikčević V. D. 2001: 190) Он
говори о везама краљице Јелене са бискупијом у Сапи. Сапа је
древни романски градић у албанским планинама који је
највероватније уништен за време монголске најезде 1242.
године. (Aнтоновић М. 2003: 65) Педесет година касније
преживело расуто и новопридошло становништво је желело да
га обнови. Писмо папе Николе IV сведочи о заузимању
краљице Јелене и барског надбискупа код папске Курије да се
дозволи стварање нове дијецезе. Постоје различита тумачења о
улози краљице Јелене. Јиречек само констатује да је до
одобрења дошло посредовањем Јелене, а Ч. Мијатовић нагла-
шава да је она обновила и населила Саву (Сапу – по Јиречеку
оба назива означавају исто место) и исто тако тражила и
столицу католичког бискупа. (Јиречек К. 1980, књ. 2: 76;
Мијатовић Ч. 1903: 4) Нема изричите тврдње да је она
обновила и населила овај град, али смисао текста на то
указује.5
5
Per tuas et etiam Carissime in Christo filie nostre Elene Regine Servie illustris
litteras nuper nobis transmissas accepimus, quod in Albanie partibus iuxta Sclavos
quedam habetur Civitas, Sava nomine, que iam longi tempore spatio destructioni
sussubuit, cuius incolis per diversa loca dispersis, sed de novo in Civitate predicta

Окупљање становништва католичке вере морао је неко
помагати. Католици, привучени жељом да се врате у град који
су они или њихови очеви морали некада да напусте, и други
„са разних страна“ нису могли решити да се населе у
срушеном насељу без нечије подршке. Жеља да обновљени
град добије верско-административни значај је сама по себи
помоћ бржем развоју града. (Суботић Г. 1958: 146)
Писмо које су краљица Јелена и барски надбискуп послали
Римској курији и које је садржало податке о овом питању није
сачувано. За комунални живот преживелих становника,
њихових потомака и придошлица у Зетском приморју и
Северној Албанији од највеће је важности било постојање
бискупије, односно редовно попуњавање упражњене столице.
Грађани су изабрали за бискупа неког свештеника Петра, за
кога су тврдили да је одани католик и верник. Могао је да
добије рукоположење само од барског надбискупа, а надби-
скуп Михаило је изгледа имао резерве према Петровој
кандидатури и није хтео да га рукоположи без папиног
пристанка. Папа је наложио да се кандидатура испита уз
помоћ дубровачког фрањевачког гвардијана и доминиканског
приора, нагласивши да се Михаилова одлука не сме разли-
ковати од њихових. Ако се установи да Петрова кандидатура
није ваљана, Михаило је добио налог да за сапског бискупа
пронађе и постави личност погодну, католичку и одану
апостолској столици.6 Узрок папиног неповерења можда лежи
у томе што се град Сапа у Албанији налазио „iuxtа Sclavos“,
поред Срба, јер је његова политика према Србији и њеним
владарима већ тада доживела при-времени неуспех, о чему ће
quamplures viri catholici de incolarum ipsorum progenie, ut dicitur, exsistentes, et

alii etiam diversarum partium convenerunt moramque in illa continuam
contrahunt. (Theiner А. 1863: 111)
6
„persona catholica ydonea et apostolice sedi divota“ (Theiner А. 1863: 111)

ускоро бити речи. (Антоновић М. 2004: 125-126) Краљица
Јелена је личним заузимањем код Курије, где је уживала
велики ауторитет, помогла подршку обнови града и
формирање нове бискупије. (Суботић Г. 1958: 146)
Јелена, Драгутин и Милутин

у преписци са папама (1288-1303)
Папа Никола IV био је један од највећих поборника па-
пских универзалистичких претензија у 13. веку. (Антоновић
М. 2004: 122-123) Четири месеца по ступању на папску столицу
папа је из Риете упутио у Србију своје легате, фрањевце
Марина и Кипријана са две поруке истоветног садржаја краљу
Милутину и његовом брату Драгутину. Трећа посланица била
је намењена краљици Јелени. (Theiner А. 1859: 359-361) По
њеном садржају може се претпоставити да је краљица оба-
вестила папу о верском стању у Србији, а можда га и
подстакла на овај подухват. (Marković I. 1902: 321)
У писму краљу Милутину папа тражи да се сам врати у
крило Римске цркве и да у то јединство вере уведе цео свој
народ. На почетку писма образложен је папски примат
позивањем на библијске текстове, с циљем да се оправда то
што се папским писмом захтева. Папа Србију и њен народ не
сматра делом римокатоличког света. Папа владаре Србије не
назива као раније „римокатолички кнежеви и краљеви“, а сам
захтев да краљ себе и народ „ad еаndem unitatem reducas“
говори да је реч о земљи која више није папска. Мада је Србија
после 1219. године коначно опредељена за византијски тип
православља, папе су се српским жупанима и краљевима пре
Милутина обраћали као делу светог света. Сада се осећа да то
више није случај и као израз тог новог схватања према Србији
била су и писма упућена краљици Јелени. (Јовић М. 1994: 70)

Као што је речено, десетак дана касније од писама упу-
ћених Милутину и Драгутину папа Никола IV је писао
њиховој мајци. Разлог је молба и препорука да Јелена подржи
његове предлоге о повратку Србије у римокатоличку заје-
дницу. (Јовић М. 1994: 71) Он је назива „прељубазном кћери у
Христу“ и шаље још „апостолски благослов“, а друге две
посланице имају карактеристичан облик кад се папе обраћају
некатоличким владарима.
У овој посланици Никола IV говори о оснивању једине
Цркве, којој је Христ поставио Петра својим намесником на
земљи, па стога и он, мада недостојан наследник Петров, мора
да брине за спасење свих, да приведе на прави пут оне који су
са њега скренули. Пошто нико не може доћи до истине осим
по католичкој вери коју исповеда Римска црква и да је само
једна вера без које се не може нико спасти, папа моли краља да
се врати у јединство ове вере и да приведе у исту свој народ.
Стога му папа шаље своје легате да њему и његовом народу
објасне догме праве Цркве. Посланица је писана у Риети 23.
јула 1288. године. (Theiner А. 1859: 360-361) У додатку је папа
приложио Исповедање вере, које је посебно истицало исхо-
ђење Светог Духа од Оца и Сина, чистилиште, опште
првенство Римске цркве над свим осталима, које је добила од
Христа у Петровој личности.
У писму краљици, почетком августа, Јелени папа захваљује
Богу што је у њено срце удахнуо побожна чувства и хвали
њену искрену веру и бригу коју је посветила пробитку
Католичке цркве. Препоручује јој да прими фрањевце Мари-
јана и Кипријана и са њима подучи своје синове правој вери.7
7
…Hanc itaque fidem vigere in tua progenie cupientes, magnificos viros
Stephanum et Urosium, illustres reges Sclavorum, natos tua, per nostras literas
hortandos duximus, et monendos, ut pie considerantes, quod una est fides, extra

На основу ових писама може се извести закључак да је
краљица Јелена деловала у корист Католичке цркве и папске
Курије, вршила услуге које је Рим веома ценио и за њих јој је
папа у свом писмо одао признање. Могуће је, у индицијама,
наслутити да је Јелена можда и подстакла ову папску акти-
вност, јер тешко да би папа послао своју мисију без увида у
верску ситуацију на терену и расположење на српском двору и
његовој средини. Ово посланство и писмо је остало без успеха
код Милутина, али се то не може рећи и за Драгутина.
Папа је 15. марта 1291. године писао Драгутину и изгледа
да је он примио папски предлог и признао у својим земљама
папску власт. Папа је на то ставио краља Драгутина и његову
«државу» и краљицу Јелену и њене земље под покровитељство
и заштиту папске Курије. (Станојевић Ст. 1936: 11; Theiner А.
1859: 375)
Посебно писмо је папа Никола IV послао 23. марта 1291. г.
То је био одговор на раније обраћање Драгутина папи којим је
обавестио о ширењу богумила у Босни, тј. у његовом делу
Босне. Он је настојао да уништи богумиле, па је молио папу
да му пошаље мисионаре да их сузбију, који знају народни
језик. Драгутинов посланик у Риму био је Марин, архиђакон
барске Цркве. (Јовић М. 1994: 71; Станојевић Ст. 1936: 11)
Папа Никола IV је дозволио сремском краљу да ангажује
двојицу фрањеваца који знају домаћи језик као инквизиторе.
Да би се одлука што пре спровела папа је писао министру
фрањевачке провинције Славоније да одреди такву комисију.
(Антоновић М. 2004: 124; Theiner А. 1859: 377-378) На овај начин
започела је мисија фрањеваца у Босни. (Ћирковић С. 1964: 75)
quam nulus omnino salvatur, et sine qua deo impossibile est placere, ad ipsius
veniant fidei unitatem. (Theiner А. 1859: 359-360).

Ово је Драгутин чинио вероватно из политичких разлога,
пошто је био у земљи која се налазила под угарским
суверенитетом, где је владала католичка вера. У души је
несумњиво био православан и као такав завршио свој живот,
као монах Теоктист. Сахрањен је у Ђурђевим Ступовима у
Расу, који је и обновио. Његова кћи Јелисавета била је удата за
Стефана Котромана (1290-1314) и васпитала је сина Стефана
Котроманића (1322-1353) у православној вери, а Драгутинови
синови Владислав и Урош такође су били православци.
(Марјановић Ч. 2001: 144) Такође, у време Драгутина је ојачала
Српска црква у Београду, о чему сведочи писмо папе Николе
IV послато легату бискупу Еугубину у лето 1290. године. Папа
говори о штетној делатности православног београдског
поглавара који је стварао потребну основу за учвршћивање
Српске цркве у Београду и областима под њеном јури-
сдикцијом. Тражио је смену београдског епископа и поста-
вљање новог, католичког. То је било тешко изводљиво, јер
услови за рад римокатоличког верског поглавара нису били
повољни у време српске власти у граду. Ово је још једно
сведочанство о деловању Драгутина у корист Православне
цркве. (Калић-Мијушковић Ј. 1967: 68; Theiner А. 1859: 366)
Политички и родбински блиско повезан са угарском
владарском породицом, која је била везана за Рим и католичку
веру, а од које је у великој мери зависио његов положај и
опстанак на територијама којима је управљао, Драгутин је,
вероватно и под утицајем мајке, улазио у преговоре и
комбинације са Папством. Његова побожност и наклоност је
свакако била окренута православљу. Могуће је, по нама, да је
попут своје мајке гајио симпатије и према једној и према
другој вероисповести.

Поводом склапања савеза, који је краљица Јелена наме-
равала да склопи са бугарским царем Георгијем Тертером I
(1280-1292), Милутиновим тастом, с циљем приближавања
Бугарске Риму, што је папа одобравао, послата су два писма
Николе IV краљици Јелени истог 23. марта 1291. године. Да би
подржао ове намере папа је у истом смислу писао и цару
Тертеру I и бугарском патријарху Јоакиму III. Папа је писмо
Георгију Тертеру, слично као и Милутину три године раније,
почео дугим катихетским уводом, завршио Веровањем Кли-
мента IV, а послато је на подстицај краљице-мајке Јелене.
Писмо Јоакиму III, кога папа назива архиепископом, садржи
Веровање Климента IV и папино подсећање на сусрет
Јеронима из Асколија (будући папа Никола IV) и Јоакима III и
дато обећање трновског патријарха да ће се потчинити папи.
Краљица Јелена је прихватила мисију и у лето 1291. састала се
са бугарским царем, подстичући га на савез и унију са Римом.
Уследила је јака православна реакција у Бугарској, збачен је и
убијен Јоаким III, а цар Георгије Тертер I је успео да побегне у
Цариград. (Theiner А. 1859: 375-377; Антоновић М. 2004: 124;
Јовић М. 1994: 71; Јиречек К. 1980, књ. 1: 191)
Првим писмом краљици Јелени папа допушта да може
изабрати за свог исповедника фрањевца Николу из Воштице
или неког другог разборитог свештеника из истог реда.
(Theiner А. 1859: 375) Ово је још један доказ о блискости Јелене
и фрањевачког реда. Из другог писма види се да је не само
одана ономе што папа види као праву веру, него и да настоји
8
да је пренесе другима око себе. (Theiner А. 1859: 375) Папа
хвали њену одлуку да у лето пође у Бугарску у интересу
Католичке цркве, да придобије за њу цара Георгија Тертера. Ту
папа наводи да је о томе писао бугарском цару и патријарху.
8
„Ipsam (se. Romanum fideri) non solum observare devotis affectibus comprobaris,
sed alios etiam ad illius agnitionem et eius terminus propensius dilatandos opem et
operam multe solicitudinis studio non desinas exhibere“.

(Theiner А. 1859: 375) У овом документу сазнајемо да је Јеленин
изасланик Марин, барски архиђакон, будући барски на-
дбискуп.
Текст овога писма и пажљиво биране речи сведоче о
важности и блискости Јелене и Римске курије, о изразитом
поштовању које се указује српској краљици. С друге стране,
открива нам да је Јелена пратила црквену ситуацију у
српским земљама, па и у ширем окружењу, о томе оба-
вештавала Рим и била спремна да извршава задатке које он
пред њу постави.
Унионистичких контаката Србије са Папством било је у
време краткотрајног понтификата папе Бенедикта XI. Краљ
Милутин је све више морао да прати склапање савеза на
Западу, који су били усмерени на Византију и на Србију.
Замолио је своју мајку краљицу Јелену да се обрати папи са
предлогом о склапању савеза Папства са Србијом. Она је то
вероватно и учинила, јер је папа Бенедикт XI 18. новембра
1303. године одговорио писмом у коме показује своју начелну
заинтересованост за савез са Србијом и том приликом свечано
потврђује да краљицу Јелену и њене земље ставља под
9
заштиту св. Петра. (Јовић М. 1994: 71) Децембра 23. исте
године папа је писао српском владару да оствари помисао коју
му је Бог надахнуо у срце, да властела и народ оставе таму
заблуде и упознају стазу истине. (Premrou M. 1923: 184)
Краљица Јелена је имала велики значај за Папство, што
проистиче из преписке која је анализирана. Посебно је
интересантно на који је начин својим животом и радом успела
9
Premrou M. 1923: 184: Ut igitur nostrimanum auxilii tua serenitas sibi sentias in
suis oportunitatibus adjuctricem, personam tuam et Regnum predictum cum
civitatibus, castellis, terris, villis et bonisaliis quas in presentiarum iuste
rationabiliter possides sub beati. Petri et nostra protectione suscipimus etc…

да помири две тако оштре крајности, Папство и Србију,
католицизам и православље. Тежила је да створи унију, што су
безуспешно покушавали папе. Папе су је поштовале и
сматрале „верном кћери католицизма“, јер је несебично
помагала католичку веру. Такође је била искрено окренута
српском народу, кога је прихватила као свој. Поштована је са
обе стране и „као признање за њене заслуге за Цркву и културу
Србије, од стране Српске православне цркве уврштена је међу
светитеље“. (Јовић М. 1994: 71)
Покушаји уније нису успели јер је српска страна била
мотивисана претежно политичким разлозима, а Папство је
тежило јединству Цркве, сматрајући да православни треба да
прихвате све догматске и култне ставове Римске цркве, што
произилази из погрешне процене папа у њиховом приступу
при писању српским владарима. Током свих покушаја уније
са Србијом и Српском црквом од 1288. до 1369. године, Рим је
инсистирао на Веровању Климента IV у верзији из 1267. без
икаквих измена, са додатком Filioque. Из тога следи да је
Папство тежило приступању Римокатоличкој, а не обновљеној
Саборној, јединственој Цркви. (Антоновић М. 2004: 117, 130)
Објављени извори
Бенешевичъ В. Н. (1911). Описание греческих рукописей монастиря
Св. Екатерины на Синае I, С. Петербург.
Макушевъ В. (1871). Италянские архивы и храняшиеся в них
материалы для славянской истории, II, Приложение к XIX тому
записок Императорской Академии Наук, 3, Санкт Петербург.
Марјановић-Душанић С. (2002). Повеља краља Милутина опатији
Св. Марије Ратачке. У: Стари српски архив I, 13-30.
Nikčević, V. D. (2001). Monumenta Montenegrina IV/1, Podgorica.
Premrou M. (1923). Dve poslanici papeza Benedikta XI. U: Prilozi za
književnost, jezik, istoriju i folklor, 183-185.

Rački F. (1872). Rukopisi tičući se južnoslovinske povijesti u arkivih
srednje i donje Italije. U: Rad Jugoslavenske akademije znanosti i
umetnosti 18, 219-225.
Соловјев А. (1925). Повеља краља Милутина барској породици
Жаретића. У: Архив за арбанаску старину, језик и етнологију III,
1-2, Београд, 117-120.
Theiner A. (1863). Vetera monumenta Slavorum meridionalem historiam
illustrantia I (1198-1549), Romae.
Theiner A. (1859). Vetera monumenta historica Hungariam sacram
illustrantia I, Romae.
Thalloczy L., Jireček С., Sufflay Е. (1913). Acta et diplomata Res Albaniae
mediae aetatis illustrantia I, Vindobonae.
Антоновић М. (2003). Град и жупа у Зетском приморју и северној
Албанији, Београд.
Антоновић М. (1995). О узроцима смењивања жичког архиепископа
Данила I. У: Зборник радова Византолошког института 34 (1995),
107-115.
Антоновић М. (2004). Србија и Лионска унија: неуспео покушај
приближавања. У: Међународни научни симпосион 950 година од
Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке
крсташа (1204), Београд, 113-133.
Arbel B., Hamilton B., Jacoby D. (1989). Latins and Greeks in the Eastern
Mediterranean After 1204, London 1989.
Geanokoplos D. J. (1977). Emperor Michael Palaelogus and the West 1258-
1382, Hamden.
Живковић В. (2003). Проповеднички редови у касносредњовековном
Котору. У: Историјски часопис 50, 67-85.
Jиречек K. (1980). Историја Срба I-II, Београд.
Јовић М. (1994). Србија и Римокатоличка црква у средњем веку,
Крушевац.
Калић-Мијушковић Ј. (1967). Београд у средњем веку, Београд.
Марјановић Ч. (2001). Историја Српске цркве, Београд.
Marković, I. (1902). Slaveni i pape II, Zagreb.

Мијатовић Ч. (1903). Ко је краљица Јелена? У: Летопис Матице српске
217, 1-30.
Острогорски Г. (1998). Историја Византије, Београд.
Southern R.W. (1988). Western Society and the Church in the Middle Ages,
The Pelican History of the Church 2, London.
Станојевић Ст. (1935). Краљ Урош. У: Годишњица Николе Чупића 44,
106-167.
Станојевић Ст. (1936), Краљ Драгутин. У: Годишњица Николе
Чупића 45, 1-18.
Суботић Г. (1958). Краљица Јелена Анжујска – ктитор црквених
споменика у Приморју. У: Историјски гласник 1-2, 131-148.
Тодић Б. (2000). Апостол Андреја и српски архиепископи на фрескама
Сопоћана. У: Трећа југословенска конференција византолога,
Крушевац, 361-379.
Ћирковић С. (1970). Барска надбискупија у борби за опстанак. У:
Историја Црне Горе II, Титоград, 15-27.
Ћирковић С. (1964). Историја средњовековне босанске државе,
Београд.
Ћирковић С. (1997). Католичке парохије у средњовековној Србији. У:
Работници, војници, духовници, Београд, 240-259.
Ћирковић С. (1994). Српске и поморске земље краља Уроша I. У:
Историја српског народа I, Београд, 341-356.
МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ
СРПСКА КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА И КАТОЛИЧКА

ЦРКВА (ОКО 1250-1303) – НАСЛЕЂЕ НЕМАЊИНЕ ПОЛИТИКЕ
РЕЗИМЕ
Краљица Јелена је у време Уроша I важну улогу одиграла као

вероватни посредник Србије у преговорима са Карлом I Анжу-
јским. Србија се нашла у средишту дешавања, као стратегијски
кључна, а Урош I је вероватно преко супруге тежио зближавању са
Карлом Анжујским. Имамо сведочанства о размени посланика, што

говори да је преговора заиста било, али не знамо њихов ток и
резултате. Можемо само нагађати да је дошло до зближавања, па
можда и савеза.
Са друге стране, тринаести и почетак четрнаестог века српске
историје је по конфесионалном питању веома нејасан. Јасно је да
су Немањићи били вођени политичким интересима, али приме-
ћујемо у односима према Римокатоличкој цркви и нешто више од
тога, као што смо видели код Јелене, Драгутина и Милутина.
Поред преговора о унији, Милутин је био и ктитор истакнутих
римокатоличких богомоља, бенедиктинских опатија Св. Сергија и
Вакха и Св. Богородице Ратачке. Листа сведока Ратачке повеље
говори да је и Милутин, идући стазама своје мајке, за своје
сараднике узимао људе из католичке хијерархије, о чему сведочи и
повеља Жаретићима. Изгледа да је постојала сарадња Српске
православне и Католичке цркве на одређеном ступњу, нарочито у
Приморју, јер се једни поред других на поменутом списку сведока
налазе представници обе вероисповести, па чак и јеретички
старешина – дјед.
Све се ово може објаснити у светлу преговора са Папством, али
остаје питање – да ли су српски владари можда поштовали, ценили
и помагали обе вероисповести и из личних осећања, сматрајући и
једну и другу легитимним представницима хришћанске екумене,
истовремено чувајући државне верске и политичке интересе? Чак и
међу високом српском црквеном хијерархијом изгледа да је било
личности у којима није било толико непријатељства и одбојности
према римокатолицизму. Трзавице око унионистичке политике
довеле су до смене српског архиепископа Данила I, а извесно је да
је благонаклоног става Српске цркве према унији било. Не знамо
ништа о ставу Српске цркве у преговорима 1308, па стога не
можемо потпуно искључити могућност да су неки црквени
великодостојници можда пристајали уз Милутинову политику
уније. Све ово остаје без одговора, али представља питања која се
могу поставити и правце у којима треба размишљати.

Српској средњовековној држави било је важно да има
самосталну аутокефалну Цркву, јер се тиме Србија изборила за
више место на хијерархијској лествици европских држава и Цркава
и повећала свој међународни углед. Преговори са Папством и
његови захтеви су угрожавали ове политичко-верске интересе, јер
би Српска црква морала да прихвати ауторитет и старешинство
Рима и изгубила тешко стечена права током 13. века. Од Србије и
њене Цркве се тражило сувише, није било речи само о јединству,
већ и потчињености. По нама, Милутин је одбио папске предлоге
да би сачувао важне српске црквено-политичке тековине и извукао
Србију из неповољног спољнополитичког положаја. Отворено не-
пријатељство римокатолицизма и православља у 13. веку, по нама,
није постојало у српској држави, већ чак међусобна сарадња.
Радило се о дипломатским играма око јурисдикције и примата,
која се нису тицале вере нити манифестовале само у односима
двеју Цркава, већ и између владара и црквених великодостојника
католичког Запада.
Сарадња српске државе са Католичком црквом била је потребна
да би се одржали добри односи са Папством и Западом и омогућио
заједнички живот католичког и православног становништва у
српској држави, пре свега у Зети. Такође, католички житељи
Приморја и унутрашњих српских земаља (рудари Саси, трговци из
Дубровника и других приморских, па и италијанских градова)
имали су изузетан значај за развој занатства, рударства, трговине
и економски полет Србије. Било је у интересу државног привредног
уздизања да им се обезбеде добар третман, услови и привилегије,
пре свега исповедање вере и оснивање католичких парохија. Доказ
ове сарадње је учешће краљице Јелене, краљева Драгутина и
Милутина у обнови католичких богомоља, Јеленино и Милутиново
издавање повеље католичком манастиру Св. Богородице Ратачке,
чији су сведоци представници високе католичке и православне
хијерархије, затим повеља племићкој породици Жаретића, чији је
представник Марин био барски надбискуп, изасланик и близак
сарадник српске владарске породице.

MIROSLAV M. POPOVIĆ
SERBIAN QUEEN JELENA AND THE CATHOLIC CHURCH (ABOUT

1250-1303) – INHERITANCE OF NEMANJA’S POLICY
For a long time in historiography personality of Serbian queen Jelena

has remained in the shadow of Serbian rulers of the second half of the
13th century, her husband, king Stephan Uroš I (1243-1276), and her sons
kings Stephan Dragutin (1276-1282) and Stephan Uroš II Milutin (1282-
1321). Queen Jelena came to Serbia about 1250, and died on 8. February
1314. During this period Serbian state had spred its teritories and led
active politics towards neighbour states, had built its internal
organization. Jelena took active participation in these events, showing
great diplomatic and ruling abilities. After her husband king Stephan Uroš
I had died in 1276, she ruled at Zeta, Trebinje, areas around Plav and
Gornji Ibar for next thirty years. She founded catholic monasteries аt
Primorje, built orthodox endowment, monastery Gradac. Her cooperation
with Catholic Church is especially interesting, it took place in
correspondance with popes, helping franciscans at Primorje and her
active part in negotiations concerning the union of Serbian Orthodox and
Catholic Church (1291, 1303, 1306 and 1308). This article deals with the
negotiations till 1303, since Jelena’s role in later ones is not known. Her
cooperation with Serbian Orthodox Church is also of the outmost
importance. Jelena’s church policy was a reflection of political stands of
Nemanjić’s state of obtaining good relations with the Catholic Church,
which took roots from policy of dynastical founder, Stefan Nemanja.
Key words: queen Jelena, Stefan Nemanja (1166-1196), king Stephan
Uroš I (1243-1276), king Stephan Dragutin (1276-1282), king Stephan Uroš
II Milutin (1282-1321), Catholic Church, Papacy, mendicant orders

УДК: 930.2:94(497.11)“11“
СТЕФАН НЕМАЊА У ИСТОРИЈАМА

СРПСКОГ НАРОДА
БРАНКО И. НАДОВЕЗА1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У свим познатим историјама српског народа Стефан

Немања се означава као личност која је утемељила основе српске
државности. Срби су прешли из паганства у хришћанство, мењали су
културу и обичаје, али од Стефана Немање почиње њихова држа-
вност и духовност.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Српске историје, Стефан Немања, државност, духо-
вност
1
nadoveza.branko@gmail.com
БРАНКО И. НАДОВЕЗА 319

Срби су били распети између Угарске и Византије, поде-
љени на два „непомирљива“ супарника - Рашку и Зету. У
најпознатијој Историји Срба Владимира Ћоровића пише: „С
Немањом је то питање решено дефинитивно. Основа српске
средњовековне државе постала је Рашка, која се налазила у
средишту српских, и по том свом средишњем положају је била
централни део целог нашег државног организма“. (Ћоровић,
2003, стр. 132) У та бурна времена по Балкан, када су у
ратовима и сукобима учествовали не само Грци и Мађари, већ
и Млечани, Нормани, крсташи и други, Стефан Немања је
успео створити облик српске државности између далеко већих
и бројнијих народа. „Као родоначелника династије Немањића,
као заслужног бранитеља и утврдитеља православља у Србији
и као човека који је свој бурни живот окајао монашким ризом
и молитвом, српска црква прогласила је Немању за све-
титеља“. (Исто, стр. 140)
И Константин Јирeчек у својој Историји Срба истиче
велики значај великог жупана Стефана Немање: „Велики
жупан Стефан Немања, потоњи монах Симеон, био је
најзнатнији међу српским владаоцима ХII века, његова је
главна заслуга да је ујединио српске земље под влашћу своје
породице, да је заокруглио територију освајањем грчких
пограничних области на истоку и југу, да је створио такав
политички положај који је, при непрестаном опадању грчког
Цариградскиг царства, постао основа за потоњу моћ Србије“.
(Јиречек, 1990, стр. 147) Јиречек истиче да је Стефан Немања
био окружен не само тешком војном ситуацијом, већ и
сталним трвењем између српског племства, па чак и непо-
верењем у самој породици, а његова два брата била су такође
моћни политичари. Под њим за Србију дођоше „мирнија
времена“, а православље је постало доминантна вера у целој
320 БРАНКО И. НАДОВЕЗА

Стефан Немања у историјама српског народа
држави. По Јиречеку, то што Дубровник није постао српски,
један је од неуспеха Стефана Немање.
У Историји српског народа од Станоја Станојевића, која је
писана на популаран начин, истиче се државничка мудрост и
вештина Стефана Немање. Највећа опасност у његово време је
био византијски цар Манојло, који је тежио да завлада целим
Балканом, па је тако дошао до Хрватске и Срема. У то време
ратовао је свако против свакога. Стефан Немања је схватио да
Рашка и српски народ не могу истовремено ратовати на више
страна, па чак ни на две стране, и због тога је вешто тражио
савезнике. Повољна времена за њега и српску државу настала
су када је умро цар Манојло а Византија почела нагло слабити
због унутрашњих трвења. Тако је са Мађарима и Белом 1183.
године напао Византију; „Вероватно је у то доба Немања
предузео акцију и против последњих остатака власти старе
династије у Зети. Овим је ратом Немања не само освојио
многе земље, него утврдио и потпуну независност своје
државе“. (Станојевић, 1926, стр. 102)
Да би избегао рат на више страна и слом своје државе и
народа, он је био склон и ванбалканским савезима. Тако се
ослонио на Барбаросу и крсташе, иако је знао да они не могу
бити дуго на Балкану, али у том тренутку то је било нужно:
„Тако је Немања сада лако могао доћи у опасност да се мора
борити на две стране, са Угарском, са којом је дотле био у
савезу, и са Византијом, са којом је већ иначе у последње
време био у рату. Међутим, Рашка је још увек била исувише
слаба, да сама води борбу и са самом Византијом. Стога се
Немања морао побринути да нађе савезника или бар помагача
у тешкој ситуацији, у којој се нашао. За њега је у овај мах било
најпогодније да се, особито у својој борби за независност
против Византије, ослони на Немачку“. (Исто, стр. 104)

У то време Србији и православљу је претила велика
опасност од „секте“ зване богумилство. Богумилство је у
Рашку дошло из Бугарске и својим демагошким учењем
ухватило је и корена међу српским народом, поготову међу
сељаштвом. „Немања је добро уочио да државном организму
прети велика опасност од ове секте, која је све негирала и тиме
рушила темеље државног живота. Од почетка свога рада
Немања је са разлогом сматрао религију као врло важан
фактор у државном животу и народном животу“. (Исто, стр.
100) Касније је богумилство прешло у Босну где је због
несређених односа лако ухватило маха. Стефан Немања је
тежио да има добре односе са папом и Римском куријом, не
само због контроле Млечана, већ и због тога што су многи
његови поданици у приморју били католичке вере, или често
прелазили из католичанства у православље и обрнуто.
У вероватно најопширнијој и најбољој историји српског
народа до турског ропства од Пантелије Панте Срећковића
пише о ратовима у доба Стефана Немање: „У овим ратовима
развијала се код српских племена национална свест о своме
јединству и јави се нужда да се води борба о опстанку и да се
одбрани народ од спољне навале и унутрашње анархије и
покоља“. (Срећковић, 1888, стр. 5)
П. Срећковић истиче значај Стефана Немање у искоре-
њивању богумилске јереси и многобоштва и успех у створању
српске православне цркве. Његови противници су били
„Латини - свештеници или дошљаци из Рима“. Од свих
црквених личности тражио је да се покоравају Митрополији
светог Петра у Расси (Пећи). Он се залагао за самосталан
културни развитак Србије и победу „народне самосвести над
утицајем како Рима, тако и Цариграда“. У одељку Самостална
и независна Рашка жупанија, П. Срећковић пише: „До 1180.

год. Немања је под окриљем цара Мануила учврстио језгро
српске државе у ’планинским и брдовитим пределима’ под
једнодржавном влашћу с једном православном српском
вером“. (Исто, стр. 36) Набрајајући територије под влашћу
Стефана Немање, П. Срећковић детаљно описује функци-
онисање српске државе у том периоду, говори о правима
сталежа и слично. Затим пише о односима Немање и
Фридриха Барбаросе. Потом пише о одласку Стефана Немање
са власти („Немања се одриче престола“). „Ситне жупанијске
државице нису биле кадре стати на супрот спољној моћној
снази царевине, а унутрашња братска борба и међусобице већ
су дотужиле племенима и народима“ - пише Срећковић.
(Исто, стр. 5)
И у осталим историјама Срба и српског народа углавном се
истиче значај Стефана Немање. У Историји српског народа
Миленка Вукићевића стоји: „Немања је, као самосталан
господар у својој земљи, поред тога што је управљао мудро и
праведно, отпочео подизати цркве и манастире и задобијати
ондашње најученије људе: калуђере и свештенике“.2 (Вуки-
ћевић, 1912, стр. 33) Вукићевић истиче значај Стефана Немање
за ширење православне вере и њену државотворност у српском
народу. Истиче да је збацио грчку власт, ослободио се Грка и
ујединио под своју власт земље од „Рудника и Медведника до
Косова Поља, Дрима и Бојане, од Сталаћа и Јужне Мораве до
реке Цетине и Јадранског мора.“ М. Вукићевић у свом делу
детаљно описује функционисање прве уједињене српске
државе и истиче да је Стефан Немања благословљен за
„Великог жупана и господара све српске земље“. Када је
отишао са власти, осим што је зашао у године, „...тело му беше

малаксало и од година и од многих напора, душа му више
жељаше мира и топлих молитава Богу“. (Исто, стр. 66)
У историји српског народа коју је за народне школе саста-
вио Л. Зрнић у одељку „Снажење српских држава (1170 - 1282) о
Немањи пише да је његов претходник био Деса а свргнут је од
Византије; Немања је проширио Рашку на истоку, југу и
југозападу и тиме обновио Србију, којој даје основицу за
доцнију моћ и превласт на Балканском полуострву“. (Зрнић,
1912, стр. 33) Поред осталог истиче и истребљење богумила:
„Тада је Срба било од четири вере: православних, католика,
старовераца и богумила. На западу су више били католици, а
на истоку православни. Стефан Немања уреди државу у
интересу већине народа./ Православље/ а обрати пажњу и на
своје приморске поданике који исповедаху католичку веру. Ко
није исповедао ове вере беше гоњен. Стога је из Србије
истребљена богумилска јерес“. (Исто, стр. 35) пише Л. Зрнић.
У једној Историји српског народа непознатог аутора,
писаној више на верски начин, о Стефану Немањи пише:
„Немања је био одређен промислом божијим, да у једно
састави све српске земље, па тиме увећа снагу српском народу.
Он је добро живео с грчким царем Манојлом, који му је
поклонио Дубочицу. Немања је био кротак, побожан научен,
одарен великим духом и постојаном вољом, те је тако имао сва
својства, која су нужна да се врше велики послови. Народ је
Немању волео и био му одан, а то је био најтврђи основ, на
ком се развила сва Немањина снага“. (***,1883, стр. 37)
У Историји српског народа за школе од Јована Ђорђевића,
за Стефана Немању пише: „Стефан Немања управљаше мудро
својим делом, сам беше веома побожан, а уз то увиђаше од
колике су вредности црква и свештенство“. (Ђорђевић, 1900,
стр. 44) Затим Ј. Ђорђевић пише о победи Стефана Немање

над браћом и Грцима, освајању Хума, Требиња и Зете; о
другом рату са Грцима и одрицању од престола.
У историјама Срба и српског народа које су писали странци
такође се помиње с уважавањем лик Стефана Немање.
У Иторији српског народа Аполона А. Мајкова коју је на
српски језик превео Ђуро Даничић, кад се пише о Порфиро-
генитовим изворима, када се говори о границама Дукље и
Зете, „поуздано“ се може рећи да две области Диоклициа и
Далмација нису ништа друго него „Стара Зета, која обузи-
маше и садашњу Црну Гору и дио садашње Сјеверне Алба-
није. Отуда се само може разумјети што у титулама неких
српских владалаца: Немање, Стефана Првовјенчаног и Душана
нема Зете, која се без икакве сумње замјењиваше Дукљом и
Далмацијом“. (Мајков, 1876, стр. 11) Зета је била особито важна
за српске владаоце, јер се у „споменицама које се тичу
Немање“ Зета мимо све остале српске земље назива „дједина“.
У познатој Историји српског народа од Венјамина Калаја
истиче се да је у том периоду велики проблем за српско
уједињење била тежња за сепаратизмом, борба племства, уз
спољну опасност. За Стефана Немању пише: „Немањина је
срећа, а његова је и заслуга, што је у том обзиру сталне и
дуготрајне успехе постигао“. (Калај, 1882, стр. 31) Калај истиче
1173. годину и пресудне и сјајне победе. В. Калај се залагао за
тезу о самосталности Босне кроз историју: „Немања је
ујединио Дукљу и Далмацију, дакле Зету, за тим Травинију,
Захумље и Котор, даље још северни део данашње Албаније,
најпосле освојио је и пределе око Призрена и Ниша, и својој
их власти потчинио. Тако се чини да се Немањина власт није
на Босну простирала“. (Исто, стр. 34) То је био и Калајев
задатак у Босни од 1878. године. Затим истиче и његове односе
са Фридрихом Барбаросом и посебно учвршћивању право-
славља код Срба, истиче се помагање „источне цркве“ и да је

„религија код Срба постала народном вером, да су се вера и
народност у један истоветан појам слиле“. (Исто, стр. 37)
Такође се помињу и Стефан Војислав који се окренуо Риму,
као и Константин Бодин који је владао „као католик“:
„Међутим после Бодинове смрти његова држава почела је да
се растаче у грађанском рату, а моћ се постепено померала у
правцу Рашке. Ту је, око 1160. Стефан Немања основао
династију која је владала 200 година и створио српску државу
која се ширила и касније постала велика војна сила на
Балкану. У том су периоду знатни делови Косова са стано-
вништвом које је вероватно било мешовито, први пут били
прикључени српском краљевству“. (Ђуда, 2003, стр. 8) истиче
се у Историји Срба Тима Ђуде, што не одговара научној и
историјској истини и служи у политичке и прагматичне сврхе
остварења одређене политике на Балкану.
*** (1883). Историја српског народа, Београд.
Вукићевић М. (1912). Историја српскога народа, Београд.
Ђорђевић Ј. (1900). Историја српског народа (за средње школе и за
народ), Врање.
Ђуда Т. (2003). Срби - историја, мит и разарање Југославије, Београд.
Зрнић Л. (1912). Историја српскога народа, Београд.
Јиречек К. (1990). Историја Срба, књ. 1, Београд.
Калај В. (1882). Историја српскога народа, Београд.
Мајков А. (1876). Историја српског народа (превео Ђ. Даничић),
Београд.
Срећковић П. (1888). Историја српскога народа, књига друга, Београд.
Станојевић С. (1926). Историја српског народа, Београд.
Ћоровић В. (2003). Историја Срба, (Издавач "Дом и школа"), Београд.

БРАНКО И. НАДОВЕЗА
СТЕФАН НЕМАЊА У ИСТОРИЈАМА СРПСКОГ НАРОДА
РЕЗИМЕ
Све историје српског народа писане крајем ХIХ или током ХХ

века мање - више истичу велики значај Стефана Немање у
формирању прве модерне српске државе у ХII веку, са државо-
творним, културним, правним, верским и другим основама које
чине једну државу. Сви истичу његову способност, државотворност,
оданост народу и вери. Аутори се различито односе према неким
детаљима из историје и самог живота Стефана Немање.
BRANKO I. NADOVEZA
STEFAN NEMANJA DANS LES HISTOIRES DU PEUPLE SERBE
Toutes les histoires du peuples erbe étant écrtites à la fin du 19e et

pendant le 20e siècles souligne plus ou moins la grande importance de
Stefan Nemanja dans la fondation du premier État moderne serbe au 12e
sècle sur les bases étatique, culturelle, légale, religieuse et autres qui
représentent un état. Tous les auteurs accentuent son habileté, ses
compétences de bon souverain et sa fidélité à la nation et à la religion.
D’autre part, des auteurs relatent des détails de l’histoire et de la vie
même de Stefan Nemanja.

УДК: 94(497.11 Поморавље)“11“
КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ВРЕМЕ СТЕФАНА

НЕМАЊЕ
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
ЦЕНТАР ЗА ВОЈНЕ ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
БЕОГРАД
ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду се обрађује простор од Алексинца до Пара-

ћина, познат као капија Поморавља, у историјској и војно
стратегијској географији Србије и то у време Стефана Немање.
Поред тога, посебно су обрађене жупе Поморавље, Загрлата и
Дубравица. Прецизније су одређене и границе жупе Загрлате а дат
је и нешто краћи приказ историје Левча у средњем веку.
1
ndjokic05@gmail.com
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ, ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ 329

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Поморавље, Капија Поморавља, Стефан Немања,
историјска географија, војно стратегијска географија, жупе,
градови
Још је Јован Драгашевић правилно уочио и теоријски

образложио стратегијски значај долине Мораве.2 Ако се
погледа на карту одмах се уочава како Дунав од Пожуна
скреће ка југу и тече тим правцем све до Београда где нагло
скреће ка истоку ка Карпатима који деле северно балканско
ратиште на два одвојена војишта (западно и источно) која
само посредно утичу једно на друго. Ако се вратимо западном
војишту приметићемо да долина Мораве има сличан правац
као Дунав од Пожуна до Београда па тако представља неку
врсту продужетка не само долине Дунава него и долине Тисе.
Већ ово би било довољно да Морави осигура велики значај али
она има и директну везу, преко Јужне Мораве, са вардарском
долином и Солуном или долином Струмице. Долине Мораве
и Вардара представљају једну потпуну удолину. Развође изме-
ђу ових река није образовано планинским ланцем већ лежи у
прешевској и косовској котлини. Поред долине Вардара по-
стоји јужно од Скопља још један правац од Скопља преко
Овчег поља, Штипа, Радовишта и Струмице и завршава се у
Орфанском заливу. Његов значај у саобраћајном погледу је
увек био већи од комуникације поред Вардара пошто је
избегавао вардарске теснаце. Поред тога, кад је реч о моравској
долини, још од Ниша се одваја крак који долином Нишаве иде
до горње Искре (Средац тј Софија) и даље директно у долину
2
Ј. Драгашевић, Илирско полуострво (Балканско) са гледишта војног,
Београд 1881, 105
330 НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ, ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ

Капија Поморавља у време Стефана Немање
реке Марице ка Цариграду.3 На овај начин Морава је везивала
Дунав за Бело море, за Пропонтиду, за Византију, за Левант.
Наравно, и обратно.
Склоп земљишта у Србији отежава маневрисање кру-
пнијим војним снагама осим долином Мораве и донекле
долином у доњем току реке Млаве. Због тога све крупније
војне снаге које се крећу са севера (из правца централне
Европе) ка југу Балканског полуострва, и обратно, приморане
су да се крећу моравском долином. Пошто је она директно
повезана – Нишавом са софијским платоом, Јужном Моравом
са врањанским платоом и Топлицом и Ибром са Косовским
пољем свака држава која из Панонске низије (и централне
Европе) жели да продре у дубину Балканског полуострва мора
да најпре загосподари долином Мораве од ушћа Нишаве у
Јужну Мораву до ушћа Велике Мораве у Дунав. И обратно
свака армија која жели да моравско – вардарским стра-
тегијским правцем продре у Панонску низију мора да најпре
чврсто контролише моравску долину. Шта више држава која
контролише цео моравски базен истовремено контролише и
главне комуникацијске правце из Босне ка Македонији и
4
Тракији.
3
З. Ј. Аљанчић, Војна географија I књига – Општи преглед Балканског
полуострва, Београд 1922, 10 – 11; И. А. Божич, М. А. Кнежевић, Основи војне
географије, ФНР Југославија, Београд 1954, 210
4
Премда су већ помало застарела Драгашевића објашњења стратегијског
значаја моравске долине су још увек инспиративна. Нарочито су
интересантна његова запажања по којима онај ко контролише Косово и
Моравску долину контролише цео Балкан. А пошто није могуће спречити
Србију да контролише Поморавље онда ће велике силе учинити све да
спрече Србију да контролише и Косово јер би била кључни фактор на
Балкану. Не заборавимо, Драгашевић је ово писао пре век и по а не данас. Ј.
Драгашевић, н. д, 103 – 122

Северни фронт централном војишту чине реке Сава и
Дунав. Премда је због дужине овог фронта од 300 км немогуће
бранити га свуда опет због затворености земљишта војска која
би изненада форсирала ове препреке има само на три места
могућности за продор у дубини територије и то су: Мачва,
Морава и Кључ. Мачва и Срем чине једно војиште премда их
раздваја Сава и они имају посебан значај за напад са југа ка
северу и северо – западу а много мањи у случају напада у
обратном правцу. Ово је неоспорно помоћни правац који се
никако не може поредити са моравским операцијским
правцем.5 Исто важи и за Кључ поготово што би нападач који
напад врши форсирањем Дунава код Кључа имао проблема да
координира акцију са својим снагама које би евентулано
прешле Дунав негде западно од Карпата. Бар је то било тешко
изводљиво (да не кажемо неизводљиво) до Другог светског
рата и масовне примене ваздухопловства, моторизованих и
6
механизованих јединица, радио веза и сличног.
Дунав је било могуће прећи, већим снагама, на четири
места. Непосредно око ушћа Велике Мораве од Годоминског
поља па до Костолца, код Рама, затим око Великог Градишта и
на крају око Голупца. На другим местима банатска страна је
била непогодна за прелаз и у историји нису познати случајеви
да је нека већа војска прешла Дунав на неком другом месту.
Нарочито је непогодно било прећи Дунав од Годоминског
поља па до Панчева јер је банатска страна билa мочварна и
практично непролазна. Дакле, од Смедерева западно следећи
прелаз је био преко Саве између Београда и Земуна. Све војске
које при прешле Дунав или Саву од Голупца до Београда
5
Да је ово непогодан правац за напад на Србију најбоље је показала аустро –
угарска офанзива на Србију 1914. године. З. Ј. Аљанчић, н. д, 11 – 12
6
Са друге стране координација акције снага које прелазе Саву код Шапца и
Дунав код Смедерева била је могућа још у антици па и средњем веку.

морале су, у свом продору ка југу, да се користе моравским
операцијским правцем без обзира да ли би користиле кому-
никације уз саму Велику Мораву или комуникацију која је
ишла долином Млаве, па преко Ресаве до Ћуприје. Јер долине
Велике Мораве и Млаве чине јединствени операцијски правац.
Управо у томе је лежала заблуда Драгашевића а после њега и
других српских војних теоретичара који су веровали у значај
Багрданског теснаца.7 Наиме у војно стратегијској географији
у Србији у другој половину XIX века па све до 1915. године
важила је догма да Багрдански теснац представља кључ
одбране долине Велике Мораве при чему се потпуно пре-
виђала споменута комуникација која је ишла долином Млаве
и даље преко Медвеђе за Ћуприју. Била је то уствари ориги-
нална траса римског пута (via publica) који је повезивао Вими-
нацијум са Хореум Маргијем.8 Тај пут се користио и у време
крсташа. Тешко је рећи када је постала значајнија кому-
никација која је из Ћуприје ишла преко Мораве на Јагодину
па кроз Багрдански теснац на Баточину до, данас непостојећег
9
села Ливађе, где је прелазила на десну обалу Мораве и
настављала преко Жабара до брода на Морави (између
Смедерева и Пожаревца). Ту је путник могао да крене било на
запад ка Смедереву и даље Београду или ка истоку ка
10
Пожаревцу. Овај комуникација се јавља већ у првим осма-
7
Ј. Драгашевић, н. д, 151 - 155
8
О viae publicae на деоници Виминацијум – Хореум Марги детаљније ви-
дети у: О. Cuntz, Itineraria Romana vol. I: Itineraria Antonini Augusti et
Burdigalense (репринт издања из 1929. са осавремењеном библиографијом ед.
G. Wirth), Stuttgart, 1990; P. Arnaud, ‘L’Itinéraire d’Antonin: un temoin de la
litterature itineraire du Bas- Empire’, Geographia Antiqua 2, 1993, 33–47; и M.
Vasić, G. Milošević, Mansio Idimvm, Beograd 2000, 127 – 158. Ту видети и за
старију литературу.
9
Село Ливађе се вероватно налазило наспрам данашњег села Ливадице.
10
Пут је излазио на пут Смедерево – Пожаревац на месту где се крајем XVIII
века налазило село Бурјан. Иначе село Бурјан се налазило 4 километара

нским дефтерима а користе је и путници кроз Србију у време
османске владавине. У првим османским дефтерима се јавља
као заначајна комуникација и пут који од Јагодине све време
иде левом обалом Велике Мораве тј Јагодина – Баточина –
Хасан пашина паланка – Коларе итд. Оно што је битно то је да
оригинални првобитни пут који користи долину Млаве да би
преко Медвеђе доспео до Ћуприје потпуно компромитује
Багрдански теснац као стратегијски баријеру. Зато Багрдански
теснац никад није био озбиљније утврђен – ни у античком
периоду ни у средњем веку. Срби ће 1805. године изградити
утврђења на Иванковцу управо да би спречили Турке да
користе споменути пут преко Ресаве али ће управо њиме 1809.
године Турци доћи до Пожаревца и Петке а њиме ће се и
повући крајем те године. И 1815. године њиме ће упасти у
Ресаву и изненадити и потући Србе у шанцу код Миливе.
Немци ће 1915. године кретајући се том комуникацијом са
севера ка југу изманеврисати српске положаје у Багрданском
теснацу који ће тако пасти без озбиљније борбе. Коначно,
октобра 1918. године српске јединице ће користећи тај пут
изненадним продором ослобидити рудник Ресавицу и спре-
11
чити Немце да изврше рушење рудника.
Посебно је значајно што су све три комуникације тактички
повезане тј. растојање међу њима је довољно мало да се
дејство једне колоне може без проблема непосредно осетити и
на дејству других колона. Тако је на пример Лудвиг Баденски
у лето 1689. године изманеврисао Османлије код Баточине.
Док је са једном колоном која је наступала левом обалом
Велике Мораве везивао турске снаге код Баточине друга
западно од Пожаревца, на средокраћи између Драговца и Љубичева. Село је

касније пресељено у Пожаревац. Мих. Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава
- Насеља и порекло становништва књ. 25, Београд 1928, 29 и 169; Д. Пантелић,
Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 129
11
Ј. Драгашевић, н. д, 151 - 155

његова колона која је наступала долином Млаве је изашла у
Ресаву код Грабовца одакле је усиљеним маршем избила на
десну обалу Мораве код Тушева12, из покрета форсирала реку
и напала у бок и леђа Османлија до ногу их потукавши.
Велики војни значај као и постојање многобројних анти-
чких локалитета у долини Велике Мораве северно од Ћуприје
говори нам да су комуникације уз леву и десну обалу Велике
Мораве коришћене и у античком периоду а вероватно и у
раном средњем веку. Један човек, па и десет људи могу да се
крећу кроз шикару међутим већ војна јединица од хиљаду
људи мора да за своје кретање користи какав такав друм. А
војска од 10.000 људи мора да има врло проходан друм, ако
такав друм не постоји она мора да га направи да би омогућила
сопствено кретање. У сваком случају проблем секундарних
путева у време Римске империје слабо је обрађено не само у
нашој него уопште и у светској историографији.13 Углавном је
нешто рађено на питању путева који су повезивали рударске
центре са главним путевима. Међутим ако на карти исцртамо
положај познатих античких локалитета у Србији видећемо да
се преко 90% њих не налази дуж трасе via publica и via militaris.
А морале су да постоје комуникације и међу тим местима. Све
12
Село Тушево се налазило у атару данашњег села Гложана близу Мораве –
недалеко од Миљковог манастира. По подацима из првих пописа на почетку
владе књаза Милоша Тушево и оближњи Златенац су били врло мала села
која су стално страдала од поплава Велике Мораве. Због тога су негде око
1821. или 1822. године и Тушево и Златенац расељени тако што су житељи
оба села насељени у Гложану формирајући своје “мале”.
13
О споредним путевима у то време видети на одговарајућим местима у: H.
Bender, Römischer Reiseverkehr. Cursus publicus und Privatreisen, Aalen 1978 и
A. M. Hirt, Imperial Mines and Quarries in the Roman World, Oxford 2010. a
нарочито зборник радова Travel and Geography in the Roman Empire, (ed. Ed.
C. Adams и R. Laurence), London – New York, 2005. У овим публикацијама
видети и за ширу литературу.

нам ово говори да је постојала врло развијена мрежа спо-
редних путева од којих су многи сигурно били у употреби и у
средњем веку.
Управо на овом простору од Параћина до Алексинца излазе
и сва три реална комуникацијска правца14 која воде из Ви-
дина: преко Књажевца и Бољевца на Петрус тј Параћин, преко
Соко Бање на Бован и преко Сврљига, пролазећи близу Липо-
вца, до недалеко од Алексинца. Сви ови правци су коришћени
током историје – споменимо упад принца Мусе почетком
1413. године, марш грофа Орурка и хајдук Вељка августа 1810.
године са Дунава у Делиград, продор Руса октобра 1944.
године услед чега су немачке јединице из околине Ниша и
јужније (углавном 7 СС Принц Еуген дивизија) морале саме да
униште сву своју моторизацију и механизацију и да се пешке
повлаче преко Јастрепца и Жупе Александровачке. То су
правци које је обично користио и хајдук Вељко за своје упаде у
дубину турске територије а српска војска маневрисала током
рата 1876. године шаљући појачања из Делиграда за заштиту
Зајечара и Књажевца.
Земљишни појас који се пружа долином Мораве од Нишаве
до ушћа Мораве у Дунав је војишна основица централне
Србије у односу на Дунавско војиште тј Дунавску операцијску
област. У складу са тим главна операцијска зона Дунавског
војишта је Моравска операцијска зона која се опет може
поделити на три операцијска поља Велико Моравско, Западно
Моравско и Јужно Моравско. Велико Моравско операцијско
поље је природно повезано са Дунавским војиштем, Западно
14
Кажемо реална јер је могуће у Поморавље стићи и преко Хомоља (тим
путем су Турци из Видина нападали у време Кочине крајине) и преко горње
Ресаве (али за сада нисмо могли да нађемо податке да је тај правац некада
коришћен).

Моравско поље омогућава да се њиме дејствује из Тимочке
операцијске зоне ка западу и коначно Јужно Моравско
операцијско поље омогућава дејство из Тимочке операцијске
зоне ка југу. Ова три поља дивергирају од Сталаћа који
представља за њих централну војишну основицу а шире и
простор од Параћина до Ниша. Велико Моравско операцијско
поље је потпуно маневарско и одлично везано са Савском
операцијском зоном. Дејством Западно Моравским опера-
цијским пољем је лако продирање све до вододелнице ове реке
и Дрине. Из напред реченог јасно је да је Сталаћ једна од
најзначајнијих стратегијских тачака у Србији, због чега се
простор од Делиграда до Сталаћа (по некима до Параћина) у
војно – стратегијској географији назива “Капијом Помо-
равља”.15
Ово је била војишна основица не само у одбрани римских
територија од напада варвара северно од Дунава него и
касније у византијско – угарским сукобима. Није случајно да
се управо ту налазила област Смилес за коју се у византијским
изворима тврди да је била једна од утврђенијих у Византији у
XII веку.
Ова војишна основица је имала велики значај и у ратовању
Србије са Византијом и нарочито са Османским царством. Да
би све ово јасније објаснили узећемо за пример баш српско –
османске сукобе јер су нам они боље разјашњени у изворима.
15
Ж. П. Јовановић, Војна стратегиска географија, Београд 1924, 10-11 и 26-28;
И. Божич, Основи војне географије општи део, 96-97. Н. Ђокић, “Ратне
операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од
устанка ка независности 1806-1876, зборник са научног скупа (уредник Д.
Алексић), ИНИС Београд, Београд 2007, 150-151.

КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ВРЕМЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ
Жупе и области које се помињу у житијима о Светом

Симеону привукле су пажњу историчара још крајем 19. века.
До наших времена оне су скоро све успешно убициране и
њихове територије су постале довољно познате српској науци.
Једна од жупа која је остала недовољно објашњена јесте
Поморавље. То није случајно, јер су изворни подаци о
Поморављу јако оскудни. Поморавље и Ушка се не помињу у
Хиландарској повељи Стефана Немање. Једино се наводе у
житију светог Симеона, које је написао Сава Немањић.16 У
овом житију Ушка и Поморавље се наводе после жупе Реке, а
пре Загрлате.17 Већ је утврђено да је Сава жупе, које су остале у
Немањиним рукама после битке на Морави 1190. године,
наводио одређеним редоследом идући од југа ка истоку и
северу. Зато познавање положаја жупа Реке и Загрлата помаже
одређивању положаја Ушке и Поморавља. Ушка је морала
бити северније од жупе Реке и јужније од Загрлате, а
Поморавље такође, али је оно морало бити и источније од све
три поменуте жупе, јер западније од њих су Топлица и
Расина.18 Недавно је М. Благојевић утврдио да се жупа Реке
налазила на простору данашње Пусте Реке.19 Границе
средњовековне жупе Загрлате углавном нису спорне јер нам је
географија леве обале Јужне Мораве у време кнеза Лазара, све
16
В. Ћоровић, Списи св. Саве 1, Београд 1928, 152; Свети Сава, Житије
светога Симеона Немање, превод Л. Мирковић и Д. Богдановић, Стара
српска књижевност 2, Београд 1986, 97 (даље Сава, Житије).
17
Сава, Житије, 97.
18
О географским подацима и убикацијама у житијима види С. Мишић,
Историјска географија Србије у житијима св.Симеона и св.Саве, Свети Сава у
српској историји и традицији, Београд 1998, 93-105.
19
М. Благојевић, Жупе Реке и Дендра Јована Кинама, ЗРВИ 35 (1996) 197-211.

од Доњег Адровца па до Ђуниса, релативно добро позната
захваљујући повељи манастиру Дренчи из 1382. године.20
Жупа Загрлата се простирала уз леву обалу Јужне Мораве, од
данашњег Доњег Адровца па све до Ђуниса, можда и
Трубарева.21 На западу се простирала до Великог и Малог
Шиљеговца, и готово је сигурно обухватао и цео слив Рибарске
реке. Граница на југу према жупи Ушке је вероватно ишла
вододелницом сливова Рибарске и Туријске реке, пар кило-
метара јужније од Великог Шиљеговца негде око данашње
Рибарске бање. Ово је природна граница која и данас раздваја
крушевачку од алексиначке општине. Овде треба истаћи да
Загрлата највероватније код састава двеју Морава није
прелазила на десну обалу Јужне и леву обалу Велике Мораве.
У турско време Сталаћ се није налазио у нахији Загрлата већ у
крушевачкој нахији.22
Сада је јасно да је Ушка морала бити северније од Топлице
и Пусте Реке (Реке), а јужније од Загрлате, на левој обали
Јужне Мораве. То значи да се жупа Ушка налазила северно од
долине реке Топлице, на простору између Јужне Мораве на
истоку, долином Туријске реке и северним обронцима Малог
Јастрепца ка западу. На северу се пружала бар до данашње
Тешице, а вероватно и до данашњег Житковца где се грани-
чила са Загрлатом вероватно линијом Рибарска бања - Росица
– Каменица – Лознац (сва четири места припадају Загрлати).
20
Арх. Леонида, Стара српска писма из руског манастира Св. Панте-
леимона у Светој Гори, Гласник СУД 24, Београд 1868, 264.
21
На основу турских дефтера можемо са сигурношћу рећи да Сталаћ и
Крушевачка Браљина у XVI веку нису спадали у Загрлату. Загрлата је
приликом припајања Крушевачком санџаку по свему судећи добила и нека
села из Крушевачке нахије али у подјастребачком крају.
22
М. Васић, Становништво Крушевачког санџака и његова друштвена стру-
ктура у XVI вијеку, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 49-73 (даље М.
Васић, Становништво). Уп. Н. Ђокић – М.Стевић, Краћи прилози историји
града Сталаћа, Расински анали 3, Крушевац 2005, 44-62.

Од Лознаца је граница могла да иде ка Тешици (што је мало
вероватно) или северније ка Мрсољу (данашњем Моравцу) а
можда чак и ка Прћиловици или Житковцу.
После оваквог распореда жупа Реке, Ушка и Загрлата јасно
је да Поморавље морамо тражити на десној обали Јужне и
Велике Мораве, североисточније од Ушке и Загрлате. На десној
обали Јужне Мораве крајем 12. и у 13.веку простирала се
област града Ниша. Ниш и његово управно подручје освојио је
Немања после 1183, али га је изгубио 1190. године. Стефан
Немањић је после 1207. поново освојио Ниш и нишку област
до конца.23 Управно подручје града Ниша (градска жупа) се на
запад простирало до десне обале Јужне Мораве, а на север
нишка област није прелазила линију села: Трнова, Веље Поље,
Палиграце, Доњи Крупац, Станци и Пруговац. У 15. и 16. веку
ово су последња села на северу која припадају Нишком
кадилуку и нахији.24 Ако имамо у виду распоред жупа крајем
12. века, и то тако да се на левој обали Јужне Мораве налазе
Ушка и Загрлата, а на десној до у висини Веље Поља управно
подручје града Ниша (градска жупа), онда жупу Поморавље
треба тражити на простору северније, уз десну обалу Јужне и
Велике Мораве, северно од Вељепољске реке и јужно од
Ћуприје.
Већ је напоменуто да се Поморавље не помиње у Хиланда-
рској повељи, што би могло значити да га је Немања 1190.
изгубио, али и да је Стефан Немањић 1207. поново загоспо-
дарио десном обалом Јужне и Велике Мораве до Равног, које је
по њему 1215. било на граници отачества.25 Помињање Помо-
23
С. Мишић, Историјска географија у житијима св.Симеона и св.Саве, 96-98.
24
М. Васић – О. Зиројевић – А. Стојановски, Попис Нишког кадилука из
1498.године, Споменик САНУ 131/7 (1992), 97-148; Историја Ниша 1, Ниш 1983,
107 (Д. Бојанић); С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002, 21.
25
В. Ћоровић, Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног, Свето-
савски зборник 2, Београд 1939, 73; Стефан Првовенчани, Живот Светог

равља код светог Саве би ипак могло значити да је Немања и
после 1190. задржао неке територије источно од Мораве. Тим
пре што се данас поуздано зна да су све остале територије које
Сава помиње заиста биле у рукама Стефана Немање. Намеће
се закључак да је Немања после 1190. задржао на десној обали
Јужне и Велике Мораве управо жупу Поморавље. Непомињање
Поморавља у Хиландарској повељи није препрека овом закљу-
чку, јер се зна да је ту Немања само у грубим цртама оцртао
своја освајања изоставивши неке просторе због саме природе
документа.26
Пошто смо грубо одредили географски простор Поморавља,
нужно је размотрити вести савремених извора о организацији
посматране територије од 12. до 15. века. Значајне вести о овом
простору доноси Јован Кинам, а у вези са ратовањима цара
Манојла I Комнина. Описујући поход из 1150.године Кинам
помиње реку Стримон, а у 14. веку села Видово и Невидово су
се налазила у Заструми. У питању је простор уз десну обалу
Велике Мораве јужно од Параћина, а овај део тока Велике
Мораве називао се Струмен.27 Нешто касније (1154) цар
Манојло Комнин је кренуо у помоћ нападнутом Браничеву, а
упориште му је било у довољно утврђеном крају по имену
Смилис. Утврђено је да је Смилис обухватао ширу околину
села Смиловац, североисточно од Сталаћа.28 Интересантно је
да је управо у Смиловцу нађен скупни налаз византијског
Симеона, превод Л. Мирковић и М. Башић, Стара српска књижевност 3,

Београд 1988, 100-101.
26
Опширније о овоме види С. Мишић, Историјска географија у житијима
св. Симеона и св. Саве, 95-99.
27
Византијски извори за историју народа Југославије 4, Београд 1971, 27-29
(коментар Ј.Калић). Детаљно види М. Благојевић, Сеченица, Стримон и Тара
код Јована Кинама, ЗРВИ 17 (1976) 65-75.
28
ВИИНЈ 4, 51 (Ј.Калић). Детаљно види Ј. Калић, Област Смилис у XII веку,
ЗРВИ 14-15 (1973), 29-38.

новца из XII века.29 Јасно је да је и у време византијске власти
територија око састава двеју Морава и на Цариградском друму
била добро утврђена. Може се закључити да се жупа
Поморавље крајем 12. века пружала дуж десне обале Јужне
Мораве северно од Вељепољске реке, а делом је обухватала и
десну обалу Велике Мораве, укључујући у свој састав и област
Смилис и Заструму јужно од Параћина. Код Сталаћа, на
саставу двеју Морава Поморавље се граничило са Загрлатом.
Оно је на север вероватно допирало до Равна (Ћуприја), али о
томе нема поузданих обавештења. Познија управна подела не
иде у прилог овом закључку, али она сама за себе није
довољно чврст доказ. Иначе је простор од Ражња и Сталаћа до
Ћуприје у 11. веку био прекривен густим шумама па је питање
да ли је ова територија у 12. веку уопште жупски организована
и довољно насељена.30 Једино место које се помиње на овом
делу Цариградског друма је Болван (Бован). Из овога се може
закључити да се Поморавље на север, уз десну обалу Велике
Мораве простирало бар до Дреновца, а вероватно и до Равног
(Ћуприје).
Кад је реч о Левчу он се не јавља у изворима пре краја XII
века премда је највероватније Бела црква из повеље Василија II
Охридској архиепископији данашњи Варварин.31 Левач се
ретко помиње и у српским средњовековним изворима,
тачније, први пут се помиње у Хиландарској повељи (писаној
1198. или 1199. години) при набрајању крајева које је Стефан
29
Д. Рашковић, Налази римског и византијског новца Народног музеја у
Крушевцу, у подручју римског друма – via publica, Нумизматичар 20, Београд
1997, 111 – 112
30
К. Јиречек, Војна цеста од Београда за Цариград и Балкански кланци,
Зборник Константина Јиречека 1, Београд 1959, 126, 132.
31
О овоме детаљније видети у: Н. Ђокић, “Да ли је Бела црква у Београдској
епархији из повеље Василија II данашњи Варварин”, у: Историја Поморавља
и два века Варваринске битке, (ед. Синиша Мишић), Крушевац 2010, 65 - 72

Немања припојио својој држави: „... И обнових своју дедовину и
већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми
од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и придобих: од морске
земље Зету и са градовима, и од Арбанаса Пилот, и од грчке
земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче,
Белицу, Лепеницу”.32 Ово скоро дословце понавља и Стефан
Првовенчани у Хиландарској повељи.33
Из тог времена је и помен ових крајева у делу „Живот
Светог Симеона Немање” од Светог Саве, такође при
набрајању успеха Немањиних: „... и подиже пропалу своју
дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од
Рабна оба Пилота, а од грчке земље Патково, све Хвосно и
Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан,
Глобочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Бели-
цу”.34
Први крунисани Немањић такође помиње ове крајеве у
својој повељи храму Св. Спаса у Жичи.35 Наиме, поред других
32
Ми смо због поједностављења штампе користили превод: Хиландарска
повеља, Списи Светог Саве и Стевана Првовенчана (превео Л. Мирковић),
Београд, 1939, 25-26. За оригинални текст видети у: В. Ћоровић, Списи Св.
Саве, Београд – Ср. Карловци 1928.
33
Хиландарска повеља, Списи Светог Саве и Стевана Првовенчана (превео
Лазар Мирковић), Београд, 1939, 161-162
34
Свети Сава, Живот Светог Симеона Немање, Списи Светог Саве и Стевана
Првовенчана (превео Лазар Мирковић), Београд, 1939, 110. За оригинални
текст видети у В. Ћоровић, Списи Св. Саве, Београд – Ср. Карловци, 1928.
године
35
Текст извода жичке повеље објављен је на више места: Ј. Вујић,
Путешествије по Србији, изд. СКЗ, Београд, 1901, 181-187; Pavel Josef Šafarik,
Památky Listini, Psaný, v Praze, 1873, 6-10; Г. Магарашевић, Сербски Летопис
за год. 1828, друга частица, у Будиму, 9-22; Fr. Miklosich, Monumenta Serbica,
Viennae 1858, 11-16; Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава
средњег века, Београд, 1912, 571-575; А. Соловјев, Одабрани споменици српског
права од XII до краја XV века, Београд, 1926, 17-23. Жичко епархијско

прилога, Стефан Првовенчани жичком властелинству прилаже
и десет жупа међу којима су и жупе Расина, Левач, Лепеница,
Лугомир и Белица.36 Међутим, треба нагласити да су све ове
жупе па и жупа Левач прилажу у циљу наплаћивања
јерархијског данка – „поповског и земљано поповског бира”.37
Утврђења на простору Капије Поморавља
Основни фортификацијски принципи су непроменљиви.

Важили су и у антици и у средњем а и у новом веку. Систем
утврђивања неке земље се заснивао на великим трајним
чињеницама и приликама, које су непосредно везане за ту
земљу и које нису зависиле од “пролазних модних погледа на
38
рат”. Наравно, детаљи су се мењали током времена, зависно
од развоја ратне вештине и војне технике. Систем утврђења
распоређен на одређен начин (било плански, било случајно) са
циљем одбране неке државе (или дела државе) назива се
фортификацијски систем. Њега чине и други фортифи-
кацијски објекти (стражаре, осматрачнице, депои, зимовници,
радионице итд.) и комуникације.39
властелинство је детаљније обрађено у: Др. Р. Грујић, Епархијска власте-

линства у средњовековној Србији, Богословље св. 2 и 3, година VII, Београд,
1932, 6-25 и Г. Шкриванић, Жичко епархиско властелинство, Историски
часопис САНУ IV, Београд, 1954, 164
36
Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд,
1912, 572
37
Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд,
1912, 572-573; Др Т. Тарановски, Историја српског права у Неманићкој
држави, Београд, 1931, 99, 102 и 122
38
Клаузевиц, О рату, Београд 1951, 342.
39
Постоје и објекти пољске и полусталне фортификације (било их је и у
антици, нарочито код Римљана а и касније код Османлија), који такође
обично улазе у фортификацијски систем, али овде говоримо само о

Граничне тврђаве представљају озбиљну препреку само ако
су границе заштићене и природним препрекама (планинама,
рекама и мочварама). Планине могу бити озбиљна препрека,
чак и кад нису високе. Међутим, саме планине никада нису у
стању да спрече пролаз одлучним трупама. Ни мања утврђења
у теснацима нису довољна гаранција, јер ипак могу бити
заузета или их нападач може једноставно обићи. Много пута у
историји се показало да су и врло јаке снаге успеле да прођу
планинским путем за који се мислило да је непролазан.
Фортификацијски систем треба да испуни два главна
задатка: први је да осигура границе, други да помогне
операције које изводи војска на отвореном земљишту.40
Најважнији елеменат фортификацијског система су тврђаве и
без њих је бранилачка војска као тело без оклопа. Пасивни
задаци тврђава су били осигурање слагалишта и великих и
41
богатих градова. Тврђаве са претежно активним задацима су
42 43
биле запречне тврђаве, тактичке ослоне тачке, утврђене
етапне станице и радионице оружја,44 тврђаве намењене
објектима сталне фортификације. Н. Ђокић, Д. Рашковић, Град Сталаћ

Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 12-13.
40
Жомини, Стратегија, Београд 1952, 160.
41
По правилу нападач бира место и време напада, због чега бранилац мора
да држи стално одређену количину ратног материјала и хране у слага-
лиштима. Са друге стране, овај материјал мора да буде заштићен да
нападач не би дошао до њега. Градови се могу третирати као велика
слагалишта. О овоме види у Клаузевиц, н. д, 334.; М. М. Магдаленић,
Одбрана држава и фортификација на крају XIX века, Београд 1896, 50-51.
42
Затварале су путеве и реке на којима су лежале. Клаузевиц, О рату,
Београд 1951, 335.; М. М. Магдаленић, н. д, 47.
43
Обично су постављане на крилима фронта, на којем се очекивао
непријатељски напад. Клаузевиц, н. д, 335.
44
Етапне станице су биле на комуникацијама и служиле су за обезбеђење
транспорта.

заштити концентрације војске, војни логори,45 тврђаве за
заштиту непоседнутих покрајина,46 одбрану река и планина.
Најпростији и најприроднији задатак тврђава је заштита
насељених места (градова и села) од нападача. Међутим још у
праисторији, утврђења су добила много сложеније задатке.
Везе које је имало утврђено насеље са целом земљом и
сопственом војском дале су му ускоро већу важност, значај
који је важио и изван његових бедема и знатно доприносио
освајању или одбрани земље. Тако су тврђаве добиле свој
оперативни и стратегијски значај, јер су сматране као
посредна заштита земље, као чворови који држе оперативно и
стратегиско ткиво. Убрзо су се појавиле тврђаве без градова и
становника, предвиђене само за војну посаду.47
Дејство неке тврђаве је састављено из два различита
елемента, пасивног и активног. Првим штити место а другим
врши известан утицај и на околину. Активни елемент сачи-
њавају, пре свега, напади које посада предузима против
непријатеља који се приближи до извесне тачке. Наравно, што
је тврђава већа и са јачом посадом то је и круг активног
45
На пример римски легијски логори као и утврђени зимовници. М. М.
Магдаленић, н. д, 53.
46
Посредно брани територију, коју не брани оперативна војска. Клаузевиц, О
рату, Београд 1951, 338.
47
Клаузевиц, н. д, 332-333. Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду 1806-
1813 - стратегијска разматрања”, у: Делиград од устанка ка независности
1806-1876, зборник са научног скупа (уредник Д. Алексић), ИНИС Београд,
Београд 2007, 147; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 13. О настанку утврђења у
правом смислу те речи видети у: A. Al. Burke, The arhitecture of defense:
Fortified settlements of the Levant during the middle bronze age – Volume one, The
University of Chicago, 2004. Ту видети и старију литературу.

дејства већи. Активни елеменат се састоји и од јединица које
не припадају тврђави, али стоје са њом у вези.48
Што се тиче места на коме треба градити тврђаве овог пута
ћемо се задржати само на онима које имају стратегијски
значај.49 Утврђене стратегијске тачке у некој земљи су биле (од
праисторије па до I светског рата): престонице, места која су
значајна за економски потенцијал државе (у средњем веку пре
свега рудници и трговачки центри) и најзад географске тачке
које представљају препреку непријатељској инвазији или
омогућавају сопствену инвазију непријатељске територије тј
тачке које контролишу комуникацијске правце који оне-
могућавају кретање непријатељске тј. олакшавају кретање
сопствене. Битно је да такве географске тачке морају бити на
стратегијским комуникацијским правцима и то у непосредној
вези са географским препрекама кроз или преко којих пролазе,
при чему се као најзначајније тачке узимају ушћа значајнијих
50
река. Није случајно да су најзначајнија античка утврђења у
Србији била Сингидунум (ушће Саве у Дунав), Виминациум
(ушће Млаве у Дунав али посредно штити и ушће Мораве у
Дунав), Маргум (ушће Мораве у Дунав) и Наисус (ушће
51
Нишаве у Јужну Мораву). Слично је било и у средњем веку
48
Клаузевиц, н. д, 333; Н. Ђокић, М. Стевић, н. ч, 49; Н. Ђокић, “Ратне
операције на Делиграду 1806-1813 - стратегијска разматрања”, ..., 147; Н.
Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 13
49
Стратегијски значај појединих тачака није се битно променио од
праисторије до појаве ваздухопловства. Детаљније о томе Ж. П. Јовановић,
Војна – стратегикса – географија Краљевине СХС и суседних држава, Београд
1924, 9-37
50
М. М. Магдаленић, н. д, 54-61; Н. Ђокић, “Ратне операције на Делиграду
1806-1813 - стратегијска разматрања”, ..., 148; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч,
Београд 2007, 13
51
О утврђењима у позној антици видети у: H. Elton, Warfare in Roman Europe
ad 350-425, Clarendon press – Oxford, 1997, 155-175; S. Johnson, Late Roman

само што уместо Виминациума имамо Браничево а уместо
Маргума имамо најпре Кулич а затим и Смедерево. Оно што
је мало познато то је да је управо на споју Западне и Јужне
Мораве, у позној антици било чак три утврђења: Укоса у Граду
Сталаћу (око 1,5 км јужно од “Куле Тодора од Сталаћа” на
улазу у Стеваначку клисуру), код “Куле Тодора од Сталаћа” и
у Маскару – и то све на растојању од 4 до 5 км ваздушном
линијом од Маскара до Укосе. Све три тврђаве, као што ћемо
даље видети имају и фазу X-XI век а вероватно и XII век.
Fortifications, London, 1983; J. Lander, Roman Stone Fortifications, BAR S206,

Oxford, 1984; M. Kandler and H. Vetters, Der römische Limes in Österreich,
Vienna, 1986; C. Scorpan, Limes Scythiae, BAR S88, Oxford, 1980; Z. Visy, Der
pannonische Limes in Ungarn, Stuttgart, 1988; J. Hobley and B. Maloney, eds.,
Roman Urban Defences in the West, London, 1983. Ту видети и за старију
литературу и изворе. За утврђене виле видети у: J. Percival, The Roman Villa,
London, 1976. Ту видети за старију литературу о овом проблему. О начину
коришћења фортификације у римској империји видети у: E. N. Luttwak, The
Grand Strategy of the Roman Empire, London, 1976. Премда се као главни извор
обично узима Вегеције за питање утврђивања је важнији Pseudo-Hygini, DE
MUNITIONIBUS CASTRORUM. Ми смо користили латинско издање овог дела
са руским преводом (А. В. Колобова) објављеним у: "Античность и
средневековье Европы" св. 5, Перм, 2000. г. Постоје и ова, новија издања овог
дела (која нама нису била доступна): Grillone A., Hyginus' de Metatione
Castrorum, Leipzig, 1977; Lenoir M., Pseudo-Hygin, Des Fortification du Camp,
Paris, 1979; Gilliver C. M., The de munitionibus castrorum: Text and Translation,
JRMES 1993. №4, p. 33-48. За узајамни утицај староседелачког становништва
и Римљана укључујући и онај на типове фортификације у провинцијама
видети зборник радова: ‘Romanization’?, edited by A. D. Merryweather & J. R.
W. Prag, The Institute of Classical Studies - University of London, 12. novembar
2002. У савременој историографији сва литература о позно-римској војсци
објављена пре средине седамдесетих година XX века сматра се потпуно
неупотребљивом (разлоге зашто је то тако види у предговору књиге H. Elton,
Warfare in Roman Europe ad 350-425, Clarendon press – Oxford, 1997). У сваком
случају пре било каквог озбиљнијег изучавања позно-римске војске
неопходно је прочитати рад Later Roman Military Operations In Europe: A
Theory, од Пери Греја (Perry Gray) професора Војне историје на Вест Поинту.

Није ни чудо да је овај крај био веома утврђен и у касној
антици и у време династије Комнина и у време Моравске
Србије. У за нас најинтересантније време у непосредној
близини су се налазила следећа утврђења Сталаћ, Крушевац,
Трубарево, Бован и Липовац, два или три мања утврђења на
левој обали Јужне Мораве и Јастрепцу (утврђења у Врће-
новици, Укоси код Сталаћа и Градцу код Витковца имају
средњовековну фазу али до сада нађени материјал није млађи
од средине XIII века) итд. Споменимо да у кругу, полу-
пречника од 20 км око Сталаћа има најмање око 30 до 40
касноантичких утврђења (укључујући рефугије). Код неких од
њих је потврђен и слој који се може оквирно датирати у X-XIII
век.52
Предалеко би нас одвело навођење свих археолошких
локалитета у на овом простору па ћемо се осврнути само на
пар најзначајнијих ради доказивања континуитета живљења
од антике до времена кнеза Лазара.
Данас је у свету у току жива дискусија о развоју
средњовековне фортификације у којој учествују историчари,
археолози, војни стручњаци, архитекте као и стручњаци из
још неких других области. То је неоспорно мултидисципли-
нарно изучавање које резултира у огромном броју обављених
радова укључујући не мали број књига. Но, уместо да се дође
до неког система постало је још компликованије да се утврди
неки генерални редослед у развоју фортификације у разним
земљама под различитим социјалним условима и у разли-
52
Након многих рекогносцирања можемо рећи да је велика вероватноћа да
постоје средњовековна утврђења (тј средњовековне фазе на вишеслојним
локалитетима) и у Плочнику, код Смиловца, у Златарима и Разбојни,
најмање једно утврђење (од неколико) на Јухору има врло вероватно
средњовековну фазу. Наравно ту је и већи број утврђења на Копаонику, у
Петрушкој области, па Козник у Расини итд. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 15

читим периодима. Компаративне студије су показале да
различита друштва одвојена простором и временом на
различите начине решавају своје безбедносне проблеме. Због
тога је, за сада, могуће са довољно тачности, посматрати развој
фортификације само на једно релативно ограниченом геогра-
фском простору који уз то мора бити културно (социјално)
уједначен. Са друге стране, слични географски услови ипак
омогућују некакву компарацију и са утврђењима централне
Европе. Ми ћемо се овог пута задржати само на оним
елементима битним за изучавање утврђења Моравске Србије.
Разлог томе је што је код нас истражено изузетно мало
средњовековних утврђења, од којих само неколико си-
стематски а и та која су систематски истражена су потпуно
атипична – реч је наиме о престоницама (Београд, Смедерево,
Крушевац итд) или натпросечно значајним утврђењима
(Маглич, Козник, Ужице, Сталаћ, Ниш, утврђење код Новог
53
Пазара итд).
Скоро сва утврђења Капије Попоморавља, која су постојала
у време Моравске Србије, имају континуитет од праисторије
(гвозденог доба), преко антике до средњег века, уз један
54
могући интерегнум од VII до X века. Што се тиче самих
фортификацијских елемената ових утврђења, за сада, је тешко
рећи шта је задржано од античких елемената.
Византијски извори55 нам говоре да су Византинци
56
познавали “опсадну војну” и у теорији и у пракси. За нас је
53
Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 21
54
Овај интерегнум треба, за сада, прихватити условно. Даља истраживања
га, могу, по нашем мишљењу, сасвим уклонити. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч,
22
55
Најстарији текст о “опсадној војни” је Херона Византинца из око 950.
године (C. Wescher, Poliorcétique des grecs. Traités théoriques – récits historiques,
Paris, 1867, 197-279. На жалост овај рад нам није био доступан). Ми смо
користили Саливенов енглески превод Parangelmata Poliorcetica u: D. F.

нарочито значајан Кекавмен јер даје практичне примере из
“опсадне војне” са Словенима и Бугарима.57 Битно је да имамо
у виду да су утврђења имала велики значај међу Словенима у
првој половини XI века. У осталом зар нам Константин
Порфигенит не говори о градовима у словенским државама
још у првој половини X века. Ако има утврђених градова,
сасвим извесно има и класичних војних уврђења. Још крајем
IX века помиње се епископ у Београду што значи да је он још
у то време био утврђен а утврђени Београд нема никаквог
смисла без других утврђења на Дунаву и даље јужно у
Поморављу. Апсолутно је немогуће да између Београда и
Ниша већ око 900. године није било других утврђења.
Нагласили смо да се тврђаве увек изграђују у склопу неког
фортификацијског система па је тако морало да буде и на
овим просторима. На археолозима је да докажу или оповргну
ову претпоставку али ако између Београда и Ниша није
постојао развијени фортификацијски систем у време када је
Београд био утврђен град у склопу Бугарске државе то би био
Sullivan, SIEGECRAFT - Two Tenth-Century Instructional Manuals by “Heron of

Byzantium”, Dumbarton Oaks (Harvard University), 2000. Из отприлике истог
времена је и De obsidione toleranda (Anonymus de obsidione tolerand, ed. H. van
de Berg, Leiden: E. J. Brill, 1947). Затим следи 65. одељак Тактике Никифора
Урануса из око 1010. године (Ed. J. A. de Foucalt, “Douz chapitres inédits de la
Tactique de Nicéphore Ouranos”, Travaux et mémories 5 (1973), 281-312 – ми смо
користили француски превод) и најзад, вероватно најзначајнији Кекавме-
носов Стратегикон из око 1075. године (Ед. Г. Г. Ливатрин, Советþ¢ и
рассказþ¢ Кекавмена, Москва: Наука, 1972. г, 134-188 – ми смо користили
руски превод). Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 22
56
E. McGerr (Harvard University), “Byzantine Siege Warfare in Teory and
Practice”, у: The Medieval City Under Siege (1995), 123-129; Н. Ђокић, Д.
Рашковић, н. ч, 22
57
Г. Г. Ливатрин, Совети и Раскази Кекавмена, Москва: Наука, 1972. г, 168-170;
E. McGerr, н. д, 129; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 22

преседан у историји фортификације па би и у том случају
заслуживао пажњу.58
Сва утврђења, на простору Капије Поморавља, осим
Крушевца спадају у утврђења подигнута на врховима брда и
најприближније одговарају тврђавама које се у западној
стручној литератури називају “Keep & bailey castle” тј
тврђавама које се састоје од донжон куле и куртине (зида) која
обзиђује само утврђење при чему бедеми или немају других
кула осам донжон куле или их имају релативно мали број.
При томе је врло битно нагласити да куле (осим донжона) и
ако их има не чине основу одбране тврђаве. Чак и Сталаћ
припада том типу утврђења, премда је код њега одбрана малог
града заснована на кулама. Овакава тип утвђења се у Енглеској
јавља крајем XII и почетком XIII века а у Француској,
вероватно средином XII века. Отприлике кад и у Француској
59
јавља се и у средњој Европи.
Код Крушевца је одбрана заснована, примарно, на
фланкирном дејству са кула. Тако је и код Смедерева, Ресаве и
Београда. Обратимо пажњу да су све то равничарска утврђења.
Али има их на брдима - рецимо Ново Брдо или Призрен.
Маглич и Козник представљају прелазну фазу. Супротно од
распрострањеног мишљења такав начин одбране тврђава је
много старији од појаве ватреног оружја. Јавља се још у старом
веку на утврђењима блиског истока и Египта. На нашим
58
О значају који су Византинци придавали фортификацијским системима
видети управо у: E. McGerr, н. д, 123-129 и W. Mark, “Rural Fortifications in
Western Europe and Byzantium, Tenth to Twelfth Century”, u: Byzantinische
Forschungen v.21 (1995), 57-74. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 22
59
W. Janssen, “The International Background of Castle Building in Central
Europe”, у: Danish Medieval History: New Currents, edited by Niesl Skyum-
Nielsen and Niels Lund, 1981, 195-197. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 22

просторима се први пут јавља на римским утврђењима већ од
почетка IV века а претставља основни вид одбране римских
утврђења од друге половине тог века.60 Византинци на тај
начин бране своје утврђења све до пропасти у XV веку.
Наравно, постојала су и код Римљана и код Византинаца мања
утврђења и рефугији код којих није био тај случај. Међутим,
вратимо се за час Крушевцу. Ревизиона ископавања малог
града крушевачке тврђаве, током прве половине деведесетих
година прошлог века, су недвосмислено доказали да је он
старији и то, вероватно, знатно од великог града. На жалост,
због вишеструке нивелације терена у оквиру малог града није
било могуће прецизно датирање. Тако се управо у непосредној
близини крушевачке донжон куле наилазило на следећу
вертикалну стратиграфију: савремени материјал, затим редом
непоремећени слојеви од II светског рата до негде средине XIX
века, затим непоремећени слој оквирно средина XVI – прва
половина XVII века, затим директно латен, па одмах прелаз из
бронзаног у гвоздено доба и на крају неолит – Старчево. Значи
имамо најмање две нивелације терена – прву око 1550. г. и
другу око 1850. г. (тачније вероватно приликом регулације
вароши око 1835. до 1840. г.). На основу археолошког
материјала око крушевачке донжон куле испада да
крушевачки мали град уопште није егзистирао у средњем
веку.61 Ипак, на основу праћења остатака темеља донжон куле,
осталих кула (малог и великог града) и куртине може се са
сигурношћу тврдити да је мали град најпре био самостална
фортификацијска целина која је такође припадала
утврђењима типа“Keep & bailey castle” и то њиховом
рудиментарној форми. Овој фази припадају и неки објекти
60
Hugh Elton, Warfare in Roman Europe ad 350-425, Clarendon press – Oxford
1997, p. 160-175
61

који су касније нашли унутар бедема великог града,
укључујући и цркву чији се темељи данас налазе у близини
споменика кнезу Лазару. Накнадно је дозидан велики град.
Том приликом, или вероватно нешто касније, дозидано је и
још неколико кула у склопу бедема малог града. Велики град и
накнадно дозидане куле малог града су зидани ломљеним
каменом док је мали град (укључујући донжон кулу)
оригинално саграђен речним облуцима. Није спорно да
крушевачки град има и најмање две обнове у време османске
валадавине, и то само у првој половини XV века, па је заиста
тешко извршити прецизно датовање. Ипак, са сигурношћу
можемо рећи да је мали град, вероватно, настао много пре
кнеза Лазара - на основу компарације са западом негде око
1200. године.
Већ смо навели, да овакву компарацију треба узети са
великом резервом јер су ови простори били под утицајем
Византије. Оно што наводи на опрез при коришћењу
аналогија са Византијом је то што је код Бугара била доста
другачија ситуација. За нас је врло корисно што је у Бугарској
извршено систематско истраживање једне целе области -
Крнске која је токо другог бугарског царства била гранична са
Византијом и предстваља бугарско - византијско војиште у
току више од век и по, тј од почетка XIII па до друге половине
XIV века. Све тврђаве у овој области су напуштене у време
османског освајања ових крајева крајем XIV века.
На простору Крнске средњовековне области (дужине око
100) откривено је око 30 утврђења.62 Сва она су, највероватније,
62
Сав овај фортификацијски систем који се простирао на падинама Старе
планине и Снене горе је детаљно обрађен у делу А. Попов, Крепостни и
укрепителни съоръжения в Крънската област, Българска академия на
науките, София 1982.

настала у позној антици а најмање половина од њих је била у
функцији у средњем веку. Изгледа да ниједно није било у
функцији у периоду од VII па до X или века. Ово одговара
истраживањима и на другим просторима на којима се ширило
прво бугарско царство. Наиме, по свему судећи да су током
првог бугарског царства врло ретко користили касноантичка
утврђења већ су подизали утврђења (углавном равничарска)
без икаквог поштовања војних начела, водећи рачуна само о
монументалности и естетском изгледу. Управо зато је важно
напоменути да су сва ова утврђења у Крнској области
саграђена на врховима брда тј да ни једно од њих није
равничарско и да су поштована сва војна начела при њиховој
изградњи.
Непосредно поред река је саграђено њих 19 а 18 је саграђено
у циљу обезбеђивања важних планинских пролаза. Инте-
ресантно је да је чак 5 тврђава опкољено са три стране
меандром неке од река тј да је саграђено на некој врсти
полуострва. У Капији Поморавља је такав случај са тврђавом у
Трубареву. Већи број тврђава у Крнској области је заштићен са
две реке као што је случај са Сталаћем. Интересантно је да је
само код 9 утврђења утврђено постојање кула а само неколико
од њих имају више кула. Међутим А. Попов сматра да је и
већина других утврђења имало бар по једну кула али да је то
данас немогуће потврдити на терену. Поред правоугаоних
кула доста су честе петоугаоне куле. Сва утврђења припадају
типу “Keep & bailey castle”.63
Као што можемо видети Бугари у Крнској области у време
доласка Османлија немају ни једно утврђење које би макар и
приближно могло да се пореди са Ужицем, Звечаном,
63
А. Попов, н. д, 132 – 133, 138 – 140

Козником, Магличем или Соколом а да о Новом Брду и не
говоримо. Говоримо о војном аспекту - наравно. Тешко је
објаснити зашто су српска утврђења са фортификацијске тачке
гледишта била толико усавршенија. То се никако не може
објаснити појавом артиљерије јер њен утицај није дошао до
изражаја све до друге половине XV века а и тада углавном у
дејтву против “равничарских” утврђења. Чак и много
усавршенија артиљерија XVII, XVIII и XIX века имаће врло
ограничено дејство против утврђења на врховима брда.
Аустријанци који су врло лако освојили Београд 1688. године
уопште нису успели да освоје Звечан 1689. године, док су у
међевремену српски устаници без артиљерије сами заузели
Козник и Маглич. Чак и почетком XIX су овакве тврђаве биле
тврд орах само ако су имале јак природни положај. Српски
устаници никако нису успевали да заузму Соко у западној
Србији током Првог српског устанка. Срби и Руси су успели да
у лето 1810. године на јуриш заузму Соко град изнад Соко
Бање али су том приликом имали вишеструко теже губитке
него у Варваринској бици коју су били пар дана касније. А
српска и руска артиљерија употребљена код Соко града је за
један дан могла да испали већу масу ђулади на опседнуте
Турке него што је целокупна артиљерија Мехмеда II испалила
за све време опсаде Цариграда 1453. године.
Град Сталаћ је насеље смештено на једном издвојеном
избрешку на северној ивици Мојсињских планина у троуглу
који чине Западна и Јужна Морава.64 О значају овог положаја
довољно говори и постојање два утврђења у самом насељу, на
64
О географском положају Града Сталаћа видети у Б. Ж. Милојевић, Главне
долине Југославије, Београд 1951, 5 и од истог аутора О значају Сталаћске
клисуре и околних удолина за људски живот, Географски гласник 13, Београд
1951, 338-340.

растојању од око 1 до 1,5 км ваздушне линије. Наиме, поред
самог Сталаћа (“куле Тодора од Сталаћа”) на нешто више од
1000 м јужно готово на самом улазу у Стеваначку клисуру
налази се утврђење познато у народу као Укоса или Кућиште.
Три примерка новца који потичу са утврђења Укоса:65
Константина I, Јустина I и Јустинијана I као и пентанумијум
Анастасија I говоре нам да време настанка утврђења на Укоси
треба тражити у IV веку а да је највећу улогу имало у VI веку
што сведочи и рановизантијска керамика пронађена током
рекогносцирања овог подручја.66 Још значајнији су и налази
четири фибуле: лангобардске “S” фибуле,67 рановизантијске
гвоздене фибуле из V века, рановизантијска фибула са
посувраћеном стопом из V века и фибулом са посувраћеном
стопом из VI века.68 Лангобардска фибула говори о присуству
Лангобарда у утврђењу у улози војне посаде. Треба напо-
менути да су Лангобарди спадали у елитне плаћеничке
65
Три примерка новца са локалитета Укоса крушевачком музеју је поклонио
колекционар Т. Стефановић из Рашевице у Темнићу, док је пентанумијум
Анастасија I пронађен током рекогносцирања марта 2000. године. Д.
Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у
ширем крушевачком окружју”, у: Трећа југословенска конфренција
Византолога (Крушевац 10-13. мај 2000.), Београд – Крушевац 2002, 51; Д.
Рашковић, Појединачни налази римског и византијског новца Народног музеја
Крушевца, Нумизматичар 21, Београд 1998, 103-110; Н. Ђокић, Д. Рашковић,
н. ч, 15
66
О. Вукадин, Утврђење Укоса (Кућиште), Рашка баштина 3, Краљево 1988,
281-282. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 15
67
Д. Рашковић, “Стање истражености рановизантијских утврђења на
северозападу области Наиса”, у: Ниш и Византија, III научни скуп, Ниш, 3-5.
јун 2004, Ниш 2005, 189-190; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 15
68
Ова фибула одговара најприближније Бојовићевој варијанти 5 (Кат. број
325; Т. XXXIII) коју он датује у VI век. D. Bojović, Rimske fibule Singidunuma,
Beograd 1983, 20. А. Јовановић наводи један фрагментовани примерак нађен
у селу Малошиште код Ниша. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 15

јединице Ромејске војске VI века што довољно говори о значају
овог утврђења. Према локалним подацима на Укоси сељаци су
ископавали римски новац и прстење. Са овог локалитета
продат је Народном музеју у Београду један римски златник.69
По површини ово је једно од највећих касноантичких
утврђења у овом делу Србије, дужине 400 м а ширине 80 до 100
метара. Површина утврђења је природно каскадно подељена
на 4 платоа. Са јужне стране је најлакши прилаз па је на тој
страни усечен вештачки ров изнад кога се налази елипсасти
(или кружни) објекат врло великог пречника, врло сличан
каснијим тврђавским “бастионима”. Интересантно је, да је по
подацима О. Вукадин, током рекогносцирања које је вршио
Краљевачки завод за заштиту споменика културе, на Укоси
нађена, поред касноантичке и керамика из (оквирно) X – XI
века.70 Током сондажних ископавања које је задњих година
вршио душан Рашковић у Укоси је дефинитивно потврђен
средњовековни слој X – XII века док позно антички слој ни до
сада није био споран. Кермакима и новац из времена позне
антике (IV – VI век) и сада доминира. Нађени су и гробови
премда још увек није јасно да ли је реч о некрополи или
мањем броју гробова. Као потпуно нови налази су они који се
могу приписати Келтима.
На простору “куле Тодора од Сталаћа” тј сталаћског
утврђења има случајних налаза античких фибула (каснола-
71
тенска фибула из I века пре Христа). Ту је нађен и оловни
69
М. Димитријевић, Ћићевац са околином, Београд 1999, 114. Н. Ђокић, Д.
Рашковић, н. ч, 16
70
О. Вукадин, Утврђење Укоса (Кућиште), Рашка баштина 3, Краљево, 1988.
г, 281-282; мр Н. Ђокић, М. Стевић, н. ч, 50-51; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 16
71
D. Bojović, Rimske fibule Singidunuma, Beograd 1983, 20. Наша фибула на-
приближније одговара Бојовићевој познолатенској фибули варијанте 4 (Кат.

оквир минијатурног огледала такође из античког периода.
Када томе додамо и групни налаз “37 комада разног римског
новца из Града Сталаћа” који бележи још М. Васић,72 као и
налаз римске цигларске пећи (уз пронађену римску керамику
око пећи) добијамо чврсте корене сталаћског града бар од
антике. Најновији налази бронзанодопске керамике на платоу
уоколо цркве Св. Духа пронађене 1998. г. несумњиво показују
и на још старије корене. То потврђују и налази забележени у
литератури као што је бронзана секира са отвором за држаљу
пронађена 1905. г. и камени чекић – бат кога помињу М. и Д.
Гарашанин 1951. године.73 Током рекогносцирања Народног
музеја из Крушевца уочено је да су уз саму цигларску пећ у
Сталаћу налазе скелетни гробови, у којима су покојници
положени на античке тегуле. Непрекинути континуитет
живота на овом месту потврђује и налаз пронађен приликом
конзеваторских радова на цркви Св. Духа, у црквеним
темељима пронађен је примерак златног новца – солидуса
74
Романа I (921-927). М. Ризнић је забележио важан податак
који је добио од месног пароха, да су приликом обнављања
цркве Св. Духа 1836. г. уједној гробници нађени: “Златни
број 5; Т. I) коју он датује у крај I в. п. н. е. и почетак I в. н. е. што одговара

времену римског освајања ових крајева. Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 16
72
73
М. М. Васић, Извештај о раду у археолошком одељењу Народног Музеја,
Годишњак СКА, XXV, 1912, 198, 200; Д. и М. Гарашанин, Археолошка
налазишта у Србији, Београд 1951, 58; Д. Минић, Цигларска пећ у Сталаћу,
Старинар XL-XLI, Београд 1988-1990, 312-313; Д. Рашковић, “Рановизантијски
археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју”, ...,
50; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 16
74
Р. Станић, Средњовековне цркве у Сталаћу и околини, Археолошка
истраживања Крушевца и Моравске Србије, Београд 1980, 70 нап. 45. Чудно је
да се овако значајан налаз у овом раду само узгред наводи у напомени. Н.

чанкасти новци и две минђуше од сребра особитог облика.”
Ова два податка се врло лепо допуњују па тако можемо
говорити о животу у овом граду и у X и XI веку много пре него
је постојеће утврђење обновио кнез Лазар. Интересантно је, да
је не знајући за ово Александар Лома лингвистичким мето-
дама дошао до закључка да је Сталаћ добио име по Св. Тео-
дору Стратиоту и то још негде у X и XI веку.75
Непосредно са друге стране Мораве, насупрот граду
Сталаћу, налази се касноантичко утврђење “Бедем” у Маскару,
најважнији рановизантијски локалитет Темнића и овог дела
Поморавља.76 У раду објављеном 1891. године, Михаило Ри-
знић наводи да су димензије утврђења 156x132 м и да је
утврђење зидано од камена и опеке, са 12 истурених кула,
удаљених 18 м једна од друге и дебљине зидова 1,25 м. Према
катастарској мапи локалитета “Бедем” димензије каструма су
77
130 са 130 метара. Најчешћи материјал који се може пронаћи
на локалитету “Бедем” су одломци опека, међу којима неке
носе украс у виду мањег крста рељефно изведеног на
површини опеке.78 Сличне крстове на опекама налазимо на
75
М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи и околини, Старинар, 1891, 86-87;
Д. Рашковић, Налази римског и византијског новца Народног музеја у
Крушевцу, у подручју римског друма – via publica, Нумизматичар 20, Београд
1997, 111-112; А. Лома, Рани слојеви хришћанских топонима на старосрпском
тлу, Ономатолошки прилози XI, 10; А. Лома, “Сутиван, Сутулија,
Суноврат...”, у: Култ светих на Балкану, Лицејум 5, Кргујевац 2001, 26; Н.
76
С. М. Браљинац, Дописи - I Крушевац, 18. априла 1890 год, Старинар 2/1890,
Београд 1890, 57; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 17
77
М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи и околини, Старинар 8 (1891), 71;
Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у
ширем крушевачком окружју”, ..., 36; Н. Ђокић, Д. Рашковић, н. ч, 17
78
Детаљније видети у: Д. Рашковић, Н. Ђокић, Резултати рекогносцирања
античких налазишта и комуникација на подручју јужног Темнића, Гласник

локалитетима рановизантијских утврђења у Бреговини, у
Балајнцу и на Царичином граду. Међутим, на две опеке се
налазе рељефно изведени крстови, на крајевима рачвасто
расцепљени. Примери оваквог типа крста, у сличним компо-
зицијама или усамљени, често су урезивани на зидовима
цркава значајних хришћанских центара X века на територији
коју је покривало бугарско Прво царство. Његова је употреба
константована и у Србији у истом периоду. Постоје примери
таквог крста урезани на керамичким судовима, довратницима
или фасадним украсима откривеним на неким византијским
утврђењима у Србији (Чечан, Рас − Градина, Београд). У
оближњем Варварину је нађен Темнићки натпис који потиче
управо из тог периода као и некропола са материјалом из IX –
X века.79
Археолошка ископавања локалитета „Бедем“ Народни
музеј Крушевац је започео 2001. године. Ископавања су
показала да је овде реч о вишеслојном налазишту. Послужимо
Српског археолошког друштва 13 (1997), 135-146; Н. Ђокић, Д. Рашковић,

Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд 2007, 17
79
Д. Минић, Керамичке посуде као гробни прилози на средњовековним
некрополама у Србији, Годишњак града Београда XXV, Београд, 1978, 88; Люя.
Дончева - Петкова, “Знаци Вьрху археологически паметници от средно-
вековна Бьлгария VII - X век”, БАН, София 1980, 19-24, 49-51, Т.XXXV/25,
Т.XXXVI; М. Бајаловић-Хаџи Пешић, Унутрашње утврђење Београдског
града, Годишњак града Београда књ. XXXIX, Београд, 1992, 39; Д. Рашковић,
Н. Ђокић, Резултати рекогносцирања античких налазишта и комуникација
на подручју јужног Темнића, Гласник САД 13, Београд,1997, 137-139, сл.1 и
сл.2; Н. Ђокић, Духовни живот у Варварину и околини до Првог светског
рата, Корени бр. 1 (за 2003. г.), Историјски архив у Јагодини, Јагодина, 2003,
77; Н. Ђокић, О. Думић, Храм Успеније Пресвете Богородице у Варварину –
Од Темнићског записа до друге владе Милоша Обреновића, Гласник –
Службени лист Српске православне цркве бр. 3/март 2004, 91-93: Н. Ђокић, Д.
Рашковић, Град Сталаћ Капија Поморавља, Весник Војни музеј 34, Београд
2007, 17.

ли се периодизацијом живота на овом локалитету М. Стојића
и Г. Чађеновић, закључујемо да праисторијски слојеви оваг
налазишта обухватају период од бакарног доба, културне
групе Криводол – Салкуца – Бубањ, преко бакарног доба
културне групе Баден до средњег бронзаног доба ватинске
културне групе. Истичемо да је Бедем највеће насеље баденске
културне групе до сада пронађено у Поморављу. Такође је од
посебне важности да је локалитет Бедем потврдио снажну
присутност ватинске културне групе у зони става Западне
Мораве и Јужне Мораве. Живот у гвозденом добу текао је од
гвозденог доба I, гвозденог доба Iб, до у млађе гвоздено доба.80
Нарочито је богат латенски слој. Најзанимљивији објекат
пронађен приликом археолошких истраживања простора
унутар бедема овог утврђења су остаци базилике која би могла
да буде рановизантијска али средњовековна из времена првог
бугарског царства. Током ископавања нађен је и и
средњовековног материјала који се може датовати у време
првог Бугарског царства или Византије XI или XII века (на
пример скоро пронађени прстен који је готово известно из
времана од X до XII века).
Плочник - “Градац”
Током рекогносцирања 1996. године археолошка екипа
Народног Музеја у Крушевцу обишла је положај касноанти-
чког и средњовековног утврђења Градац изнад села Плочник.
Сам изванредан доминирајући положај тврђаве, изнад
садашњег, али и античког и средњовековног друмског правца,
одакле се визуално контролише готово цела долина Велике
Мораве, на север до Ћуприје, лако објашњава зашто је утврђе-
ње подигнуто баш на овом месту. Градац не само да суверено
80
М. Стојић, Г. Чађеновић, н. д, 163-175

контролише друм који пролази његовим подножјем, него је он
у блиском визуалном контакту и с античким насеqем Пра-
есидиум Дасмини, који се такођер налази у непосредној
близини, источно од данашњег правца моравског друма.
Плато на врху Градца заравњен је и покривен ретким ра-
стињем, лако је приступачан са суседног нешто вишег брега
благих падина на источној страни, док су према западу стрме
падине погодовале обрани тако да су на тој страни скромнији
остаци бедема. На источној страни уочљиви су трагови
укопаног јарка и два реда бедема. Бедеми су широки 1,5 м
грађени од ломљеног камена и цигле са доста малтера. Остаци
покретног материјала ретко се налазе на површини платоа,
али се на западним стрмим падинама може извући обиље
уситњених керамичких уломака за које грубо говорећи
можемо констатовати да имају карактеристике касноантичке
керамике. То је мрка готово црна керамика, средње фактуре, а
међу атипичнм фрагментима може се поменути делови зделе
танких стијенки, са равним хоризонтално разгрнутим ободом.
Археолошки записници из 1958. године говоре о средњо-
вековној керамици коју током последњих рекогносцирања
нисмо уочили. Једини предмет који вреди појединачно
поменути јесте део коштаног украса, вероватно је реч о делу
коштане оплате какву налазимо нпр. на локалитету Јажац код
Сопоћана датоване у VI век.81 Подно тврђаве са североисточне
стране у профилу једне вододерине, приликом рекогносци-
рања Е. Томић и Н. Тасића 1958. године, видели су се остаци
једне веће цигларске пећи са лучним сводом, зидане од цигли
и тегула. Данас је тај положај сасвим зарастао у густо растиње
и не може се видети. У подручју села Плочник, у равном делу
села ближе друму који пролази под Градцем, још 1943. године
81
С. Петковић, Римски предмети од кости и рога са територије Горње
Мезије, Београд, 1995, 86, Тип II, бр. 406

пронађен је гроб зидан од тегула са скелетним укопом, пода-
так је прикупила екипа на челу се Е. Томић и Н. Тасићем
такође за време рекогносцирања 1958. године. На западној
страни од коте Градац налажени су новци цара Константина.
Што се налаза новца тиче у документацији Народног музеја
Крушевац бележимо само један примерак ковања из времена
Аурелијана, који се налазио у збирци нумизматичара из
Ћићевца М. Бегуша.82
Витковац - “Градац”
У групу ових утврђења спада и Градац код цркве св.
Нестор, у селу Витковац на левој обали Јужне Мораве.83 Ова
тврђава је одвојена од Мојсиња током Рибарске реке али ипак
може се рећи да припада истом обрамбеном систему.
Изванредан положај овог Градца, одакле се визуално
контролише читава Алексиначка котлина, сличан је положају
Градца у селу Плочник, и само због важности могли би
помишњати да има корене свог настанка у касноантичком
периоду. На Градцу код Светог Нестора нису вршена
археолошка ископавања, али је у више наврата извршено
детаљно археолошко рекогносцирање утврђења. Прикупљен је
обиман керамички материјал, док је од металних предмета
нађено само пар гвоздених клинова. Керамички, површински
материјал се може грубо поделити по периодима на следећи
начин: 5 % антика (IV век), 90 % антика (VI – VII век) и 5 %
82
М. Димитријевић, Ћићевац са околином, Београд 1999, 100; Д. Рашковић,
“Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем круше-
вачком окружју”, у: Трећа југословенска конференција византолога (ед. Љ.
Максимовић), Београд – Крушевац 2002, 53
83
Детаљније о цркви у селу Витковцу као и утврђењу Градац видети у: О.
Думић, Н. Ђокић, М. Стевић, Планина недосањаних снова – Свети Нестор
код Витковца, Крушевац 2006.

средњи век (X-XII век).84 Како је керамички материјал скупљан
са целог локалитета - а за око 300 већих фрагмената је било
могуће извршити макар грубо датовање - добија се и нека
приближна слика о утврђењу.85
Споменимо, узгред, да нађене опеке имају димензије 32x26
цм, и да су, поред ових фрагментованих опека, нађени и
одломци мрке керамике за које, уопштено, можемо рећи само
толико да припадају рановизантијском типу. Чест налаз је и
керамика са украсом у виду низова паралелних хоризо-
нталних, тзв. чешљастих уреза које можемо везати уз
византијске војне гарнизоне. Нађен је и један звонаст грлић
амфоре - све у свему, а по подацима добијеним од колекци-
онара из Крушевца и околине, на Градцу до сада није било
значајнијих налаза. Прилично често је налажен новац из
Јустинијановог времена, нешто мање новац његових непо-
средних наследника (Јустина II, Тиберија...), још ређе новац из
IV века (углавном из друге половине века), док новца из VII
века уопште нема. Зна се и за један билон аспрон трахеј
василеуса Манојла Комнена,86 а пре десетак година је нађено и
25 бронзаних новчића из VI века.87
84
Треба знати да су слојеви веома поремећени - не само разарањем утврђе-
ња које су извели сељаци непосредно по Другом светском рату, када су
материјал искористили за изградњу више сеоских јавних објеката, већ и
током Српско-турског рата 1876. године када су на утврђењу били саграђени
српски артиљеријски положаји. Том приликом је турска артиљерија жестоко
гађала сâмо утврђење.
85
Нађена је и огромна количина атипичних фрагмената керамике. У поме-
нути број нису урачунати фрагменти опеке и кровне тегуле. Поред тога, сав
материјал је прикупљен на цитадели, а само незнатни део из подграђа.
86
На овим подацима захваљујемо Томици Стефановићу, познатом колекци-
онару из села Рашевица код Параћина.
87
Ови комади су нађени на јужним падинама који се благо спуштају према
цркви. Подаци добијени од Александра Цветковића, професора историје из
Крушевца.

Занимљиво је и то да је, по свему судећи, дуж леве обале
Јужне Мораве ишао римски пут. На потезу “Код друма”, неких
800 м од цркве Св. Нестор, по причању очевидаца је све до
1950. године стајао ваљкасти камени стуб висине око 50 см и
пречника 35 цм, са неколико очуваних римских слова. Трагове
овог пута констатовао је и Тихомир Ђорђевић.
Занимљиво је да и непознати аутор рукописа “Летопис
Цркве Витковачке” говори о мноштву случајних налаза из
античких времена.88 К. Јовановић спомиње малу бронзану
икону - триптихон - састављену од три дела, праве иконе и два
крила. Икону је нашао тадашњи свештеник Милан Јовановић,
крај цркве, копајући земљу за тротоар.89 Том приликом је
свештеник наишао и на делове старинског мермерног
свећњака који својим профилисаним деловима у многоме
подсећа на оне из Јаковца које је публиковао М. Ризнић.90
Градац је вероватно подигнут у IV веку да би, по свој
прилици у VI веку, у Јустинијаново доба, постао чак прилично
значајно утврђење. Лако је могуће да се спомиње у
Прокопијевом списку утврђења која је Јустинијан саградио
или обновио у околини Ниша, али је засад немогуће рећи под
којим именом. На врху брда је била релативно пространа
цитадела издуженог, елипсоидног облика. Источни бедем се
доста добро види изнад земље, па можемо да створимо
поуздане закључке о начину зидања куртина и кула. Куртине,
делови бедема између кула, зидане су од камена, са прилично
дебелим либажним слојевима од опеке. Куле на источној
страни биле су, по свему судећи, правоугаоног облика и
88
Летопис Цркве Витковачке, 8-9
89
К. Јовановић, Старе цркве у Мојсињу, Старинар II-2 1907, Београд 1908, 152
90
М. Ризнић, Старине у планини Мојсињи и околини - Старе цркве по
Мојсињи, Старинар VIII 3, Београд, 1891, 85

зидане на сличан начин као куртине. Куле на северној и
јужној страни највероватније су биле кружног облика, а на
северном крају утврђења постоји велика кружна кула која (по
положају и величини) помало подсећа на касније донжоне.
Унутар цитаделе се могу наћи кровне тегуле у огромним
количинама, што сведочи о томе да је унутар утврђења било и
доста стамбених објеката чији се темељи местимично још увек
назиру на тлу. Испод цитаделе, са јужне стране, простирала се
нека врста подграђа, али је о њему за сада, без ископавања,
тешко било шта прецизније рећи. Ризнић помиње да у том
подграђу постоји већи број укопаних “тунела” засвођених
опеком.91 О тим тунелима и данас причају многи старији
мештани, тврдећи да су постојали све до педесетих година
овог века и наводећи како су се у њима склањали од кише када
су чували стоку.
У тврђави се вероватно живело и од X до XII века. Могуће је
да су Византинци, при поновном освајању ових крајева крајем
X и почетком XI века, обновили ово као и суседно утврђење
Укосу, на периферији Сталаћа, као пограничне утврђене тачке
92
према Србији. Када је Стефан Немања освојио Загрлату,
граница је померена далеко на југ и исток, због чега је тврђава
изгубила војни значај па је убрзо и напуштена. Када се због
опасности од Турака почело са утврђивањем ових крајева,
крајем XIV века, саграђено је (или обновљено) утврђење у
Трубареву које лежи 5 – 6 километара северније и које се
налазило непосредно уз брод на Морави - и још је штитило
91
М. Ризнић, н. ч, на више места
92
О. Вукадин, Утврђења Укоса, Рашка баштина бр.3, 281-282; Спорадичан
налаз једног касноантичког и два рановизантијска бронзана новчића. Душан
Рашковић, Рекогносцирање античких локалитета и комуникација на подру-
чју Мојсињских и Послонских планина, Гласник српског археолошког
друштва 14, Београд, 1998, 180.

улаз у Стеваначку клисуру.93 Градац је још једном повратио
свој значај у Српско-турском рату 1876. године када су, месеца
октобра, током завршних битака у том рату, управо ту биле
концентрисане јаке српске снаге.94
Градиште у селу Врћеновица
Градиште у селу Врћеновица, у долини Туријске реке,

налази се мало издвојено за нека два километра у брдском
залеђу Малог Јастрепца, код сеоске цркве Св. Јована. Са
утврђења се одлично контролише највећи део долине Туријске
реке и лева обала Јужне Мораве од Тешице до Житковца. На
пространој површини овог Градишта не налазимо никакве
трагове који би се могли датовати у позну антику или
рановизантијски период. Најконкретнији налаз типичног
средњовековног прстена јасно нас упућује да је ово утврђење
ако не изграђено а оно свакако свој процват доживело у XI –
XIII веку. На овај период нас упућује и керамика која може
95
временски да се одреди.
Трубарево
На јужном улазу у Сталаћку (Стеваначку) клисуру, код села

Трубарева, налазе се рушевине средњовековног града коме, на
жалост, не знамо име. Локално становништво ово утврђење
93
Д. Минић, Утврђење у селу Трубареву, Рашка баштина 3, 284-286; Д.
Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД 6, 140-145
94
Н. Ђокић, Завршница рата 1876, Од Делиграда до Делиграда 1806-1876,
Београд, 1997, 230-232
95
Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и комуникације у
ширем крушевачком окружју”, ..., 62

назива Јеринин град. Смештено је на завршетку једног речног
рта на окуци реке, са три стране опкољеног током Јужне
Мораве. Утврђење је врло оригиналне концепције. Састоји се
из великог и малог града. Велики град је у облику елипсе
димензија неких 80 са 50 метара. Бедеми великог града су
уствари каменом обзидана ескарпа. Утврђењу се прилази
стрмом (вероватно вештачком) земљаном рампом с тиме што
је бедем увек са десне стране. Пошто се рампом прође дуж
целе дуже стране зида (са запада на исток) у велики град се
улази са источне стране управо где се налази мала донжон
кула која је заједничка великом и малом граду. Иначе велики
град нема других кула. Унутар великог града се налази мали
град, такође елипсоидног облика димензија 30 до 40 метара са
око 20 метара. Северни бедем малог града који гледа ка
дворишту великог града поред заједничке мале донжон куле
има још најмање три – једну на супротном западном крају и
две, једну близу друге на средини зидног платна које су
вероватно штитиле улаз у мали град. Са јужне стране малог
града изгледа да уопште није било бедема јер та страна
надвија директно над Моравом. Реч је о вертикалној литици
најмање 30 до 40 високој. Управо због тога су околни сељаци
причали да се управо ту бацио у Мораву војвода Пријезда а не
у Сталаћу где је река далеко. Иначе цело двориште великог
града представља неку врсту пространог скривеног пута јер
према споља нема бедема већ само парапет са зупцима –
наиме као што смо рекли спољни бедем великог града је у
ствари озидана ескарпа. Ово је омогућавало изванредан
брисани простор стрелцима на ходној стази бедема малог
града као и могућност изузетно ефикасне фланкирне ватре по
нападачу који би нападао улазну капију. Изгледа да у
дворишту великог града није било никаквих зиданих објеката
пошто се не могу назрети никакви темељи. У малом граду већ

се виде неки темељи. Међутим, по свему судећи утврђење је
имало доста велико подграђе али се оно налазило стотинак
метара источно према Морави. На том месту се назире већи
број темеља зграда. Интересантно је да су на неким местима
сачувани дрвени сантрачи и то у доста добром стању што би
можда могло да помогне у релативно прецизном датовању
изградње или обнове овог утврђења.
Приликом сондажних археолошких ископавања на про-
стору утврђења налажена је керамика која упућује на
развијени средњи век и то пре свега период Моравске Србије.96
Од случајних налаза познато је да је на локалитету налажен
римски новац из IV века и керамика која се може датовати у
позну антику (IV век), рану Византију (VI век) и X – XII век
поред оне из времена Моравске Србије.
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ, ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ

КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ВРЕМЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ
РЕЗИМЕ
Још је Јован Драгашевић правилно уочио и теоријски обра-
зложио стратегијски значај долине Мораве. Долина Мораве има
сличан правац као Дунав од Пожуна до Београда па тако
представља неку врсту продужетка не само долине Дунава него и
долине Тисе. Она има и директну везу, преко Јужне Мораве, са
вардарском долином и Солуном или долином Струмице. Долине
Мораве и Вардара представљају једну потпуну удолину. Развође
између ових река није образовано планинским ланцем већ лежи у
прешевској и косовској котлини. Поред долине Вардара постоји
јужно од Скопља још један правац од Скопља преко Овчег поља,
96
Д. Минић, Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД 6, Београд
1990, 140 – 145; Д. Рашковић, “Рановизантијски археолошки локалитети и
комуникације у ширем крушевачком окружју”, ..., 52

Штипа, Радовишта и Струмице и завршава се у Орфанском
заливу. Његов значај у саобраћајном погледу је увек био већи од
комуникације поред Вардара пошто је избегавао вардарске
теснаце. Поред тога, кад је реч о моравској долини још од Ниша се
одваја крак који долином Нишаве иде до горње Искре (Средац тј
Софија) и даље директно у долину реке Марице ка Цариграду. На
овај начин Морава је везивала Дунав за Бело море, за Пропонтиду,
за Византију, за Левант. Наравно, и обратно.
Склоп земљишта у Србији отежава маневрисање крупнијим
војним снагама осим долином Мораве и донекле долином у доњем
току реке Млаве. Због тога све крупније војне снаге које се крећу са
севера (из правца централне Европе) ка југу Балканског
полуострва, и обратно, приморане су да се крећу моравском
долином. Пошто је она директно повезана – Нишавом са софи-
јским платоом, Јужном Моравом са врањанским платоом и
Топлицом и Ибром са Косовским пољем свака држава која из
Панонске низије (и централне Европе) жели да продре у дубину
Балканског полуострва мора да најпре загосподари долином
Мораве од ушћа Нишаве у Јужну Мораву до ушћа Велике Мораве у
Дунав. И обратно свака армија која жели да моравско – вардарским
стратегијским правцем продре у Панонску низију мора да најпре
чврсто контролише моравску долину. Шта више држава која
контролише цео моравски базен истовремено контролише и главне
комуникацијске правце из Босне ка Македонији и Тракији.
Дунав је било могуће прећи, већим снагама, на четири места.
Непосредно око ушћа Велике Мораве од Годоминског поља па до
Костолца, код Рама, затим око Великог Градишта и на крају око
Голупца. На другим местима банатска страна је била непогодна за
прелаз и у историји нису познати случајеви да је нека већа војска
прешла Дунав на неком другом месту. Све војске које при прешле
Дунав или Саву од Голупца до Београда морале су, у свом продору
ка југу, да се користе моравским операцијским правцем без обзира
да ли би користиле комуникације уз саму Велику Мораву или
комуникацију која је ишла долином Млаве, па преко Ресаве до
Ћуприје. Јер долине Велике Мораве и Млаве чине јединствени
операцијски правац. Посебно је значајно што су све комуникације

тактички повезане тј растојање међу њима је довољно мало да се
дејство једне колоне може без проблема непосредно осетити и на
дејству других колона.
Управо на овом простору од Параћина до Алексинца излазе и
сва три реална комуникацијска правца која воде из Видина: преко
Књажевца и Бољевца на Петрус тј Параћин, преко Соко Бање на
Бован и преко Сврљига, пролазећи близу Липовца, до недалеко од
Алексинца. Сви ови правци су коришћени током историје.
Земљишни појас који се пружа долином Мораве од Нишаве до
ушћа Мораве у Дунав је војишна основица централне Србије у
односу на Дунавско војиште тј Дунавску операцијску област. У
складу са тим главна операцијска зона Дунавског војишта је
Моравска операцијска зона која се опет може поделити на три
операцијска поља Велико Моравско, Западно Моравско и Јужно
Моравско. Велико Моравско операцијско поље је природно пове-
зано са Дунавским војиштем, Западно Моравско поље омогућава
да се њиме дејствује из Тимочке операцијске зоне ка западу и
коначно Јужно Моравско операцијско поље омогућава дејство из
Тимочке операцијске зоне ка југу. Ова три поља дивергирају од
Сталаћа који представља за њих централну војишну основицу а
шире и простор од Параћина до Ниша. Велико Моравско
операцијско поље је потпуно маневарско и одлично везано са
Савском операцијском зоном. Дејством Западно Моравским опера-
цијским пољем је лако продирање све до вододелнице ове реке и
Дрине. Из напред реченог јасно је да је Сталаћ једна од најзна-
чајнијих стратегијских тачака у Србији, због чега се простор од
Делиграда до Сталаћа (по некима до Параћина) у војно-стра-
тегијској географији назива “Капијом Поморавља”.
Ово је била војишна основица не само у одбрани римских
територија од напада варвара северно од Дунава него и касније у
византијско – угарским сукобима. Није случајно да се управо ту
налазила област Смилес за коју се у византијским изворима тврди
да је била једна од утврђенијих у Византији у XII веку. Ова војишна
основица је имала велики значај и у ратовању Србије са Византи-
јом и нарочито са Османским царством.

УДК: 322:271.222(470:497.11)“1573“
СТЕФАН НЕМАЊА И СВЕТИ САВА У ПОСЛАНИЦИ

РУСКОГ ЦАРА ИВАНА ГРОЗНОГ 1573. ГОДИНЕ
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ1
ПРВА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У Русији у 16. вијеку сазнања о Европи, а још више о

порорбљеној Србији била су површна, магловита и неодређена. Па
ипак, руски цар Иван IV Васиљевич Грозни (1530-1584) има је
потпунија обавјештења о Србима и Србији. Разлог треба тражити у
чињеници што му је баба Српкиња Ана Глинска (рођ. Јакшић) у
младости дала драгоцјене податке о српском народу и његовој
прошлости. Траг таквог васпитања се може најбоље запазити у
царевој посланици из 1573. године у којој су поменути и Свети
Сава и Стефан Немања. Бројни Руси, чак и они из царевог
окружења, једва да су знали нешто о Србима, само поједини
1
nina.radusinovic@gmail.com
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 373

калуђери су имали нека сазнања о сродном словенском и
православном народу.
КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Стефан Немања, Свети Сава, Срби, Иван
Грозни, посланица
У двије своје опширне посланице од неколико десетина

страница (из 1564. и 1573. године) руски цар Иван Грозни је
помињао Србе.2 У Првој посланици
Андреју Курбском 1564. године3 цар је осудио његову
издају, али је доста простора посветио Византији и њеном
значају. Цариград су 1204. заузели крсташи, а кривицу за
слабљење Византије, по мишљењу руског цара, сносе, поред
осталих, Срби и Бугари, отцјепивши се од колијевке правосла-
2
Послания Ивана Грозного, Первое послание Курбскому Царево государево
послание во всея его Российское царство на крестопреступников его,на князя
Андрея Курбсково с товарищи о их измене; Послание царя и великаго князя
Иоанна Василевича все Русии в Кирилов монастырь игумену Козме, яже о
Христе а братиею Москва-Ленинград 1951. Текст је превео са староруског
језика и коментарисао Соломон Јаковљевич Лурје (Могиљев, 1890-1964,
Љвов). Бавио се античком историјом и филологијом, био је професор
Самарског, Лењинградског и Љвовског универзитета. Поткрала му се
непрецизност (стр. 636), па каже да је „Сава Српски - син српског цара
Стефана Немање“, иако је Стефан Немања био само велики жупан.
3
Андреј Михајлович Курбски(1528-1583), руски војни и политички функци-
онер. Образован, под утицајем Максима Грека. Близак у почетку руском
цару Ивану IV Васиљевичу Грозном, чак је једно вријеме предводио
побједничку руску војску у Прибалтику, разишао се с царем 1564. године и
пребјегао у Литву, па је сад, промјенивши страну, предводио Пољаке против
Руса. Размијенио је по 3 посланице 1564-1579. с руским царем, а написао је и
памфлет „Историја о великом кнезу Московском“, али је понио, приклони-
вши се Пољацима, и жиг издаје.
374 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Стефан Немања и Свети Сава у посланици руског цара...
вља. Руски монарх је пропустио да пребаци великом жупану
Стефану Немањи да је био поборник осамостаљења српске
државе од Византије.4 Не треба ни сумњати да је руски владар
добро познавао историју разних византијских династија. Иван
Четврти је видио Византију као стуб православља, а
византијског цара као јединог самодршца који је тога достојан,
занемарујући царску титулу коју су носили бугарски и српски
владари. Руски цар је знао да се и посљедњи византијски цар
звао Константин Драгаш, а добио је име по мајци Српкињи
Јелени, кћерки Константина Дејановића.5
4
Ево како је Иван Грозни у Првој посланици Курбском 1564. помиње
православне Србе, Бугаре и Румуне (али не и Русе) који су се одвојили од
Грка и њиховог царства: „И яко же Настрия, и Испания, и Долматия, и
фронцоги, и вышний немецкий язык, и поляки, и литаоны, и готфы, и влахи
и мутьяны, тако же и сербом и болгаром, у себя власть держится, поста-
вившим и от Греческого царьствия отторгшеся; и от сего Греческому
царьствию зле к разорению приходящу...“ (в. Послания Ивана Грозного, с. 26,
87). Очегледно је руски цар директно оптужио Шпанију, Французе, Далма-
цију, Њемце, Пољаке, Литванце, Готе, Румуне, Србе и Бугаре због одвајања
од Грчког царства и његовог слабљења.
5
Севастократор српског цара Душана Дејан, оженивши Душановом сестром
Теодором (која је дуго након мужевљеве смрти у бици на Ровинама 1395.
живјела као калуђерица Евдокија), добио је два сина: деспота Јована Дра-
гаша и „господина“ Константина (Драгутин Анастасијевић, Српкиња виза-
нтијска царица, Београд 2004, стр. 9; Монографија Јована Хаџи-Васиљевића у
“Просветном прегледу „1902. године; Константин Јиречек, Историја Срба, I,
Београд 1922, стр. 322). Јелена се вјенчала 1392. за византијског цара Манојла
II Палеолога (владао Византијом 1391-1425) и постала једина византијска
царица српске крви. Родила је 6 синова: Јована, Теодора, Андроника,
Константина, Димитрија и Тому. Само њен син Константин, четврти по
реду, звао се Константин као и његов дјед по мајци, а наслиједио је и његово
име Драгаш. Оца Манојла Другог наслиједио је најстарији син Јован VIII
Палеолог (1425-1448), а онда и Константин XI Драгаш (1448-1453), погубљен
приликом пада Цариграда у руке Мехмеда II Освајача. Јелена је претходно
умрла 1450. као монахиња Хипомена. Руски цар Иван Грозни у својој Првој
посланици Курбском је наласио да је Михаило VIII Палеолог (1261-1282)

Очајање у Византији због растуће турске опасности усмје-
рило је њене посљедње цареве ка католичанству, надајући се
да ће, уз помоћ Рима и католичких држава, сузбити пријетње
Османлија. Фирентинска унија (1439) је била покушај Рима да
православце преведе у католике, па изгледало да ће Русија,
чији митрополит Грк Исидор, предводећи руску делегацију у
Фиренци, прихватио да Русе поунијати (насупрот тврдокорној
деспотовини Ђурђа Бранковића која је одбила да пошаље и
своје представнике на поменути скуп) подлећи под папину
власт, али се десио преокрет, кад је Грк, митрополит Исидор
на тлу Русије, након повратка, смијењен, чиме је Рим био
заустављен.6 Насупрот томе, нагињање Палеолога ка католича-
обновио Византијско царство и истјерао Латине, али се царство одржало

једва два вијека, јер су га уништили „безбожни“ Турци: „Потом же Михаил
первый Палеолог изгна латини из царьствующаго града, и паки убожество
царьства воздвиг, и даже до лет цар Константина, нарицаемого Дрогас,
принемже, грех ради наших, народа христианска, безбожный Магмет Грече-
скую власть погаси, и, яко же ветр и буря зельна, вся без вести сотвори“.
Послания Ивана Грозного, стр. 26, 87).
6
Руску делегацију (од око 100 људи) на Фирентинском сабору предводили су
митрополит Исидор, Грк, владика суздаљски Аврамиј и тверски посланк
Тома, док су Грке предводили византијски цар Јован VIII Палеолог (он је још
од 1431. водио преговоре с Римом о унији) и цариградски патријарх Јосиф.
Православни прваци су прихватили потчињеност папи и католичке догме,
једино задржавајући право на сопствене црквене обреде. Споразум је
потписан 6. јула 1739. године. Руски владар, велики кнез Василије II (1425-
1462) je наредио да се митрополит Исидор ухапси 1441. и тиме је јасно
ставио до знања Риму да је Русија, свјесна сопствене моћи, сачувала право-
славље. Митрополит Исидор је побјегао из затвора и у Риму добио
кардиналски шешир од папе Евгенија IV, a Руси су на упражњено мјесто
митрополита 1448. изабрали Јону (B. D. Grekov, Kijevsка Русија, Мiroslav
Brandt, Ruske zemlje od XII st. do Ivana Groznog, Zagreb 1962, стр. 601). О
сусрету руске делегације и деспота Ђурђа Бранковића почетком фебруара
1440. у Загребу остао је путопис руског калуђера, ђакона суздаљског владике
(„Хождение на Флорентийский собор“). На жалост, Момчило Спремић
(Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, друго издање, Београд 1999, стр.

нству навело је Русе и њихове владаре на закључак да својој
титули великог кнеза додају и титулу цара. Респект према
Византији је нестао. Тако се велики кнез Иван III Васиљевич
(1462-1505) почео, иако ријетко, да помиње са титулом автокра-
тора и цара, а кад му је умрла жена тверска кнегиња Марија
Борисовна (1467) оженио се млађом кћерком деспота Томе
(најмлађим сином цара Манојла Другог и царице Јелене, који
је као католик завршио у Риму 1465. године) Зојом Палеолог
(1472). С њом је добио сина Василија, оца Ивана Грозног.
Према свему судећи, баба Ивана Грозног с очеве стране је била
унука царице Јелене. Зоја (Софија) је била католкиња, док је
руски цар остао привржен православљу, онемогућавајући
католичанству да добије маха. Тако је Иван Грозни по баби
Софији носио крв Палеолога, али и неки проценат српске крви
по чукунбаби Јелени. Разлога за помињање царске титуле код
руских владара било је превише: Византија је пропала 1453.
године, а Русија се 1480. коначно отргла испод монголског
ропства, уз то се 1492. навршило седам хиљада година од
стварања хришћанства, па је Москва, као једина слободна
православна држава, претендовала да преузме месијанску
улогу „трећег Рима“.7
269) необазриво је преузео западно издање руског извора које садржи бар 15
грешака, махом граматичко-интерпункцијске природе (I. Krajkar, Acta
Slavica concilii florentini, Narrationes et documenta, Roma 1976, стр. 37; M.
Спремић, н. дјело, 269). Стога сам публиковао дио путописа, користећи
вјеродостојни руски оригинал, уз сопствени превод који је занимљив за нас,
а дао сам и потребне коментаре за читаоце, што је Спремић пропустио да
уради (Милорад П. Радусиновић, Руски траг о Србима из времена Ђурђа
Бранковића 1438-1440. године. У: Српска слободарска мисао, бр. 73, март-
април 2008. године, стр. 144-147).
7
Јелена, кћи Томе Палеолога, сестра Зоје Палеолог 1446. удала се за деспота
Лазара, сина Ђурђа Бранковића. Из Ахаје се упутила дубровачким бродом
до Дубровника, а онда сухим путем ка Србији.

Муж Зоје Палеолог, велики московски кнез Иван III Васи-
љевич сматрао се природним насљедником византијских
царева, јер се Руси нису одрекли од православља (први се
осмјелио 1461. Србин Пахомије Логотет да Василија II, оца
Ивана III назове царем „боговенчаннаго Василиья царя всея
Руси“).
Посланица коју је Иван Четврти 1573. упутио у Кирило-
Белозерски манастир8 игуману Козми писана је с намјером да
примири свађу међу монасима тог манастира и да им укаже
на бројне примјере гдје су владари, царски синови и синови
властеле испољили побожност и смиреност у калуђерском
братству, одбијајући да подлегну сујети и себичности,
постајући подвижници „Христа ради“.
Руски цар наводи низ свијетлих примјера таквих монаха,
који су презрели овоземаљски живот, па поручује да се
угледају на Светог Саву и његовог оца Стефана Немању, који
је прихватио савјет сина:
„И Сава Сербъский како отца, и матерь, и братию, и
род, и други, вкупе же и царьство и с вельможами остави
и крест Христов прият, и какови труды постничества
показа? Таже и отец его Неманя, иже Симеон,9 и с
материю его Мариею,10 его для поучения, како остави
8
Кирило-Белозерски манастир је био мушки манастир, а основао га је 1397.
Кирил Белозерски на обали Сиверског језера (данас код града Кирилова у
сјев. Русији у области Вологде). Манастир је важио за крупног феудалног
владаоца са неколико стотина села и бројним посједима. Од 15-17. вијека
трговао је сољу и рибом, а ту су истовремено били заточени бројни бојари
(М. И. Воротински, Б. И Морозов, И. Шујски и остали), патријарх Никон и
други. Овај руски духовни центар је 1612-1616. издржао опсаду пољске и
литванске војске и одбранио се. Од 1924. претворен је у музеј.
9
Цар Иван Грозни зна за Немањино монашко име.
10
Немањина жена, мајка светог Саве звала се Ана (монашко име Анаста-
сија), очигледно је руски цар добио погрешно обавјештење.

царство11 и багряница промениша ангельским образом, и
кое утешение улучиша телесное, да небесну радость
улучиша“.12
Руски монах старац Филотеј почетком 16. вијека био је још
јаснији, испољавајући мисионарску улогу Москве: „сва су
хришћанска царства пропала, те су се скупила у једно царство
нашега господара, то јест Руско царство; јер су два Рима пала,
а трећи стоји, а четвртог неће бити“.13
Откуда сазнања о Србији код руског цара? Руски прире-
ђивач посланица руског цара ограничио се на руске љетописе,
али је потпуно занемарио утицај који је имала, посебно у
дјетињству и младости, на царево васпитање његова баба
(мајчина мајка) Ана Глинска (Глинскаја). Ана, кћи српског
племића Стефана Јакшића удала се за литванског великаша
14
Василија Љвовича Глинског (умро прије 1522. године).
11
Србија је постала царевина тек у доба цара Душана 1346. године.
12
Дајемо српски превод из цареве посланице: “А како је Сава Српски оца,
мајку, браћу, рођаке и пријатеље заједно са цијелим царством и велможама
оставио и примио крст Христов и какве је монашке подвиге извршио? И
како су његов отац Немања, сада Симеон, с његовом мајком Маријом,због
његовог савјета оставили царство и замијенили јарку, љубичасто-црвену
одежду са монашком и како су притом стекли овоземаљску утјеху и небеску
радост?“ (Послания Ивана Грозного, Послание в Кирилло-Белозерский мона-
стирь, стр. 174 и 359)
13
Г. Острогорски, Византија и Словени, Саб. д. књ. 4, Београд 1970, стр. 340-
344.
14
Глински су намјеравали да осамостале руске крајеве у Литви, па су морали
пред католичком офанзивом литванске властеле да се склоне 1508. у
Московију, тад се и Ана (дјевојачко Јакшић) с породицом Глинских
настанила у руској пријестоници. Цар Василије Трећи је најприје приморао
своју прву жену нероткињу Соломнију Сабурову, из старинског рода
московских бојара да се склони у манастир, како би се мирно оженио

Њена кћи Јелена Васиљевна се 1726. удала за руског цара
Василија Трећег и 1530. јој се родио син Иван, будући цар.
Пошто је цар Василиј умро 1533.године, царица Јелена је
постала регенткиња, али су је, по свему судећи, отровали 1538.
бојари.15 Тако се мали Иван, оставши сироче у осмој години
живота, васпитавао у окружењу Глинских, бабе Ане и ујака.
Доцније је, након доста година бабу Ану је узео у заштиту у
посланици Курбском 1564. године,16 не допуштајући да падне
било каква љага на њено свијетло име. Од бабе кнегиње Ане
Глинске је чуо најповољније вијести о династији Немањића и
пропалом Српском царству. Очигледно да је посебно цијенио
побожност Светог Саве и његовог оца Стефана Немање, у
калуђерству Симеона Мироточивог.
Јеленом Глинском и добио сина Ивана (Ст. Станојевић, Нешто о Јакшићима,

Београд 1922; Ј. Радонић, Прилози за историју Јакшића, Споменик LIV).
15
Пошто је рано изгубио оца и мајку, а чврсто се вјеровало да је мајка жртва
бојарске завјере, Иван Грозни је према руским великашима сачувао трајну
мржњу. Чак је формирао посебан одред опричника коју су имали на седлу
угравирану псећу главу и метлу (тј. да служе цару као пси и да помету
бојаре).
16
Цар Иван је оптужио „издајнике бојаре“ за паљевину Москве 1547. године,
баш те године кад се прогласио за цара и јавно истакао да је „Москва трећи
Рим“. Он је с огорчењем оповргао лажне гласине да је кнегиња Ана Глинска
„наша бабка“ (наша бакица, бака) с њој блиским људима употребила
чаролије, наводно потапајући људска срца у воду, шкропећи том водом
здања, чак и цркве, па је тако запалила град на више мјеста. То је било
оправдање да се уклоне, поред Ане, њени синови Михаил и Јуриј, ујаци цара
Ивана. Царев ујак Јуриј је био убијен у цркви и из оскрнављене цркве
избачен на трг, као да је био најгори разбојник и убица, док су други ујак
Михаил умакао (умро 1559. године), а и Ана је („мајка наше мајке“, како је с
топлином називао руски цар) измакла освети разјарене свјетине. Наравно, да
је Иван Грозни и одбијао и саму помисао да је помагао да се Москва запали
и да је скривао бабу Ану и ујаке. Након тога, освета младог, тек крунисаног
цара није изостала. Управо надимак Грозни (тј. Стражни) надјенули су му
бојари који су били изложени царевој одмазди. (Послания Ивана Грозного,
стр. 35-36, 95-96, 306)

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЧ
РЕЗЮМЕ
О СТЕФАНУ НЕМАНЕ И СВЯТОМ САВВЕ В ПОСЛАНИИ

РУССКОГО ЦАРЯ ИВАНА ГРОЗНОГО В 1573 ГОДУ.
Русский царь Иван Грозный (1530-1584) остался сиротой в 1538
году, когда его мать отровили бояре, поэтому наибольшую роль в
его воспитании сыграла бабушка, сербка, Анна Глинская (уро-
жденная Йакшич). Именно от нее он впервые узнал о Святом Савве,
великом жупане Стефану Немане и о Сербском царстве. Русский
царь высоко оценил набожность всех выдающихся представителей
сербского дворянства, что особо подчеркнул в послании монахам
Кирилло-Озерского монастыря в 1573 году, советуя им следовать
примеру подвижников - Святого Саввы и Симеона Мироточивого.

Предходно научно саопштење
УДК: 091=161.1“15“(093.3)
94(497.11)“11“(093.3)
ВЕЛИКИ ЖУПАН НЕМАЊА У СТАРОМ РУСКОМ

ХРОНОГРАФУ
САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ
ЧАЧАК
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
ЦЕНТАР ЗА ВОЈНЕ ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду је дат део старог руског Хронографа у

оригиналном тексту на руском а који се односи на Стефана
Немању. Посебно је скренута пажња на овај код нас слабо познати
извор који је по свему судећи прилично поуздан посебно његова
редакција из 1512. године.
1
ndjokic05@gmail.com
САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 383

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Немања, стари руски Хронограф, Немањићи,
Растко, Стефан Првовенчани, Србија, Алексеј, Стефан Лазаревић
Стари руски Хронограф (древне – русскiй Хронографъ) је

састављен на основу неколико старијих хронографских
компилација и целог реда других споменика византијске,
јужно словенске и руске литературе. На жалост стари руски
Хронограф није сачуван у оригиналној редакцији већ у
каснијим преписима. Од тих каснијих преписа или редакција
најближи основној јављају се две: редакција из 1512. године и
западна редакција (са почетка друге половине XVI века).2
Овај Хронограф колико је нама познато није коришћен у
нашој историографији премда садржи прворазредне податке
за српску историју. Премда је најстарија позната редакција из
1512. године, оригинална редакција је пар деценија старија јер
се оригинални начин писања и представљања догађаја
завршава негде око 1480. године. Каснији догађаји су накнадно
додати и представљени су на другачији начин. Што се тиче
историје Србије дати су хронолошки подаци до првог пада
деспотовине 1439. године. И то веома детаљно, додуше не за
све периоде.
2
Детаљније о старо руском Хронографу видети у предговору руског издања
овог хронографа. Редакција из 1512. године је издата као: Полное собранıе
русскихъ лѣтописей изданное по высочайшему повелѣнıю Императорскою
аехиерографическою комиссıею – Томъ двадцать второй, Русскıй Хронографъ
частъ первая – Хронографъ редакцıи 1512 года., С. – Петербургъ 1911. Западна
редакција је издата као: Полное собранıе русскихъ лѣтописей изданное по
высочайшему повелѣнıю Императорскою аехиерографическою комиссıею –
Томъ двадцать второй, Русскıй Хронографъ частъ вторая – Хронографъ
западно – русской редакцıи., С. – Петербургъ 1914.
384 САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ

Велики жупан Немања у старом руском Хронографу
Битно је да се подаци из српске историје који су дати у
Хронографу, а који се могу контролисати из других извора
готово увек тачни нарочито када је реч за редакцију из 1512.
године. Интересантно је да се у Хронографу, врло прецизно
наводи, да је Крушевац са другим градовима, Мурат заузео тек
по смрти деспота Стефана3 а не пред крај његовог живота. Овај
датум који је дат у Хронографу је у српској историографији
усвојен тек пре пар година а раније се сматрало да су
Крушевац и други градови освојени још 1426. године. У
Хронографу наилазимо и на интересантан податак да је
Константин син бугарског цара Страцимира дошао у Београд
код Стефана Лазаревића и ту и умро 1422. године.4 Аутор
Хронографа зна и да је Муса 1413. године заузео Болван,
Липовац, Сталаћ и Копријан. Што је најинтересантније он је и
једини који је врло правилно исписао имена ових градова, чак
и у српским летописима њихова имена су најчешће погрешно
5
исписана. Поуздани су подаци и за ранији период. Јасно је да
је аутор Хронографа располагао прилично поузданим српским
изворима за период пре 1439. године и то ако не оригиналним
летописима (и сличним изворима) онда свакако не ко зна
којом копијом. Управо врло правилно писање личних и
географских имена потврђује ово наше тврђење. Дакле, реч је,
по средњовековним стандардима, о врло поузданом извору
који је црпео податке из српских извора насталих до средине
XV века.
3
Полное собранıе русскихъ лѣтописей изданное по высочайшему повелѣнıю
Императорскою аехиерографическою комиссıею – Томъ двадцать второй,
Русскıй Хронографъ частъ первая – Хронографъ редакцıи 1512 года., С. –
Петербургъ 1911, 434
4
Исто, 429
5
Исто, 428

На жалост, Хронограф је, кад је реч о нашој историји,
можда најсиромашнији управо за период који обрађујемо у
овом раду.
О Стефану Немању се говори у 191. глави која је у
оригиналу на 221 и 222. листу а у издању које смо користили
на 388. и 389. страни. Одељак који се односи на Немању носи
поднаслов О српским деспотима. Ево тог целог одељка на
руском оригиналу (правопис је стари руски пре реформе у
СССР-у).
„Глава 191. Царство Греческое. Алексей Скимнинъ, брать
Исакiа Ангела, царствова лѣтъ 9 и мѣсяць 6, Православенъ.
О Серпьскихъ деспотехъ. Деспотъ же рещи серпьскихъ
деспотъ власть. Первѣе оубо корень лапатою слова окопавше и
отъ корене древо всѣмъ покажемъ и сладость плода словомъ
преставимъ. Великiй оубо деспотй Неманя, иже есть святый
Симионъ, от сихъ изърасте: Бѣлооурошь роди Тѣхомила,
Тѣхомилъ родi сего блаженаго и великаго деспота Неманя, иже
бысть при цари Гречестемъ Алексie Скимнине. Сей убо
оутверди православiе во своей земли и ереси отогна. Сему
супружница бѣ Анна, подобна ему во всякихъ добродѣтелехъ,
священникы, инокы и странныя повсегда милующе. Родиста
же три сыны: Стеѳана, первовѣнчаннаго краля, и Волкана,
великаго князя восонъ Зяти и Холмъской земли, Растъка, егоже
возлюбиша паче всѣхъ. Приiидоша же иноци къ деспоту
Святыа Горы, в нихже бѣ единъ Сербьнъ, Растъко же
бѣсѣдовавъ с нимъ и оувидѣ въ о жительствѣ святыхъ отець,
сущихъ тамо, и разжегъся божественымъ желанieмъ и
испросися оу отца на ловъ и всѣхъ боляръ оутаився, бѣжа со
онѣмъ инокомъ въ Святую Гору. Отець же посла въслѣдъ его
стратилата. И обрѣтоша его еще не пострiжена. Он же обѣщася
с ними поити и оупоивъ ихъ виномъ. И оуснувъшимъ имъ,

Растъко же взыде на столпъ и пострижеся и нареченъ бысть
Сава. Они же, возбнувше, крамоляху мнихи, святый же Сава
явивъся имъ на столпѣ и съверже имъ одежю мирьскую и
власы. Они же, много плакавше, отоидоша. И прiидоша и
возвѣстиша отцу его и матери, они же много плакавше со
всѣми боляри и сродники. Постригъ же се святый Сава в
Русскомъ манастырѣ, потомъ же повелѣнiемъ протовымъ нача
жити въ Ватопеде. Посылаеть же и ко отцу епистолiю, да
оставивъ царство земное, прiидеть к нему. Он же, оставивъ вся
и Стефана сына постави самодръжца, а самъ пострижеся в
манастырѣ Студеници и нареченъ бысть Симионъ, госпо-
дствова лѣтъ 42. Такоже и жену свою Анну въ дивичемъ мана-
стыри постриже и самъ поиде во Святую Гору къ сыну своему
Савѣ со множествомъ имѣнia. Потомъ же испроситса оу царя
Алексѣя, оу свата своего, оу негоже женися Стеѳанъ деспотъ,
сынъ Семионовъ, манастырь Хилондарь со всѣмъ стяжанieъ и
со всѣми селiтвами и оукрасиша его всяцѣмъ зданieмъ. И
Стефану деспоту послаша яко во свое имя прiати манастырь
той, онъ же посылаеть множество имѣнiа и села приложи ему
в Серьпской земли и скотомъ приплоднымъ обагативъ, прiaтъ
его во свое имя деспотъ Стефанъ и да будеть в вѣкы
Серпъскымъ деспотомъ Хиландарь манастырь. Дастъ же имъ
царь писанiе, еже никому не въступатися въ ихъ манастырь,
ни проту Святыя Горы, но точiю царю единому. Вселиста же ся
и сами во свой манастырь Хиландрь, и мало в немъ поживъ,
преподбьный Семионъ отоиде к Господу, и молитвами святаго
Савы истече миро ото гроба его. Потомъ же поставленъ бысть
святый Сава прозвитеръ, таже и архимандритъ Селуньскимъ
митрополитомъ. Потом же оумоленiемъ брата своего самъ
Сава прiатъ началство манастыря, сущаго во отечествiи
своемъ, и многа чюдеса сотвори.“

Нешто даље у глави 194. даје се најпре одељак О Српском
Сави (О Серпъскомъ Савѣ) који ћемо овог пута прескочити а
задржаћемо се на одељку О родослови Српских деспота (О
родословiи Серпскыхъ деспотъ) које се налази на листовима
од 231 об. па до 232 об. тј на 395. и 396. коришћеног издања.
„О родословiи Серпскыхъ деспотъ. Бѣлооурошь роди
Тѣхомила, Тѣхомилъ роди Неманя, иже есть святый Симионъ,
иже оутверди православiе и ереси отогна, Симионъ роди
супружницею своею Анною три сыны: Стефана Первовѣнча-
ннаго краля и Волкана, великаго князя восонъ Зяти и
Холмъской земли и Растъка, иже нареченъ бысть во иноче-
скомъ образѣ Сава. Сынъ же Симионовъ Стефанъ краль роди 4
сыны: Родослава, Владислава, Стефана, Предислава. И Стефанъ
оубо нареченъ бысть Оурошь, во имя прадѣда своего, сей есть
Храпавый краль. Предиславъ же, третiй сынъ Стефановъ,
поревнова дяде своему святому Савѣ и бысть мнихъ и
нареченъ бысть Сава, во всемъ же бысть подобенъ стрыю
своему святому Савѣ и по святомъ Арсенiи быстъ третiй
архiепископъ Серпьсiй. Стефанъ же, иже и Оурошь и
Храпавый краль, роди два сына: Стеѳана и Милутина, Бансаго
краля. Милутинъ роди Коньстянтина и Стеѳана Деченьскаго.
Стефанъ роди два сына: Душмана и Душана. Сей Душана
преступи прѣдѣлы отецъ своихъ и поставляется самовластно
царь. И роди сына Оуроша, и Оурошь не имѣ дѣтей, и оста без
памяти лоза. Стеѳанъ же Оурошевъ, Храпаваго краля, сынъ
первый, роди же сына два: Владислава краля и Оурошица.
Толикъ же бывъ в добродѣтели и Урошица, яко отъ гроба его
миро истекаетъ. Стефан же отець его [поставляетъ брата своего
Уроша на кралевство – сей есть вторый Урошь – самъ же]
скончався в лѣто 6825.

Второе родословie. Волканъ [вторый] сынъ святаго
Симиона, братъ святого Савы, великiй князь, роди сына жюпа-
на Димитрia, во иноческомъ же святомъ образѣ Давыдъ. Сей
Давыдъ роди Вратислава князя. Вратислав же роди Вратка
князя, Вратко же роди дщерь Милицу, сia же бываеть супру-
жница великого князя Лазаря и роди сыны три: велико-
именитаго Стефана Деспота и Волка и Добровоя.“
Западна редакција Хронографа је настала на почетку друге
половине XVI века. У поређењу са редакцијом из 1512. године
у западној редакцији је сачуван највећи део текста те реда-
кције премда са низом измена у односу на претпостављени
још старији изгубљени протограф тј оригиналну редакцију.
Западна редакција Хронографа даје нешто другачије пода-
тке о Немањи и његовом пореклу а даје и неке податке о њего-
вом животу и рада којих нема у редакцији из 1512. године.
Западна редакција Хронографа није подељена у главе и тежа је
за читање и праћење. Део који нас интересује се налази се на
стр. 181. до 183. коришћеног издања тј на листовима од 250. до
251. об. оригиналног рукописа. Са стране (на бочним марги-
нама) су дате неке врсте одредница рецимо „Родословiе
Серпскыхъ деспотъ“ којим се означава место где почиње
одређени део текста.
Текст о Стефану Немањи се наставља на део у коме се
описује заузимање Константинопоља од стране крсташа.
„..... Во царство же сего Алексѣя, Греческаго царя, бысть в
Сербехъ деспотъ Стефанъ, сынъ Неманя, господина Сербьска-
го, братъ же святому Савѣ, первому архieпископу Сербьскому.
Сей же Стефанъ, деспотъ Сербьскиiй, поятъ дщерь сего
Алексея, царя Греческаго, брата Исакиева, нареченнаго Аггела.
Воспомянемъ же о сихъ Сербскихъ деспотехъ, како и откуду

изыдоша и в послѣдняя сия времена просияша. Конста оубо
Зеленый, отецъ Великаго Константина, мужъ по всему кро-
тчайшiй, благочестie любя, тѣмже и христiянъ примляше, во
Вретанiи царствie правяй в лѣта она, егда Диоклитiянъ и
Максимиянъ Еркулiе царствоваста.И понеже побити тѣмъ
многiя тмы християнъ, оставльше царство и въ простыхъ
живяста: Максимиянъ оубо на встоцѣ оудержа, оу него же и
Константинъ Великiй во оуталствѣ бяше, Максентiй же в
самомъ велицемъ Римѣ царствоваше. Сей Конста Зеленый
роди 3 сыны: Великаго Константина и Анавалияна и Далматiя
и дщерь Константiю, юже Великiй Константинъ вдаде Ликинiю
в жену и постави его кесаря в Никомидiи, яко послушливъ бѣ
и способливъ на мучителское разрушенie. Бяше же сей
Ликинiй Далматцкiй господинъ, родомъ Сербинъ. И роди отъ
Константiи сына, отъ негоже по колѣномъ ихъ мнози изыдо-
ша, даже и до Бѣлооуроша, иже роди Тѣхомила, Тѣхомилъ
роди Неманя, иже есть святый Симеонъ мироточецъ. Симеонъ
роди 3 сыны: Стефана Первовѣнчаннаго, краля Сербъскаго, и
Волкана, великаго князя Восонъзяти и Холмъской землѣ, и
Растъка, иже бысть Сава, архieпископъ Сербскiй первый.
Стефанъ же краль, сынъ Симеоновъ, роди 4 сыны: Радослава,
Владислава, Стефана, Предислава. И Стефанъ оубо нареченъ
бысть Оурошь, во имя прадѣда своего, се же есть и Храпавый
краль. Предиславъ же, четвртый сынъ Стефановъ, поревновавъ
дяде своему, святому Савѣ, бысть мнихъ и нареченъ Сава, во
всемъ же бысть подобенъ стрыю своему святому Савѣ и по
святомъ Арсенiи быстъ третiй архiепископъ Сербской землѣ.
Стефанъ же, иже и Оурошь и Храпавый краль, роди два сына:
Стефана и Милутина, Бансаго краля. Милутинъ роди Стефана
Деченьскаго и Константина. Стефан же Деченскiй роди два
сына: Душмана и Душана. Сей Душана преступи прѣдѣлы
отецъ своихъ и поставляется самовластно царь. И роди сына

Оуроша. И Оурошъ не имѣ дѣтей, оста без памяти лоза.
Стефанъ же Оурошевъ, Храпаваго краля сынъ первый, роди
два сына: Владислава краля и Оурошица. Толикъ же бывъ в
добродѣтелехъ Оурошица, яко отъ гроба его миро истекаетъ.
Волканъ же князь великiй, вторый сынъ святаго Симеона,
братъ же святого Савы, роди сына Димитрa Жупана, во
иноческомъ образѣ Давыдъ. Сей же Давыдъ роди Вратислава
князя, Вратислав же роди Вратка князя, Вратко же роди дщерь
Милицу. Сия бываетъ супружница великаго князя Лазаря и
роди 3 сыны: великоименитаго Стефана деспота и Волка и
Добровоя. И много оубо плодъ лоза та процвѣте, аще
Константieю, аще ли же и Ликинieмъ, нѣсть чюдно, якоже и
преже бысть: Исавь бо, сынъ Исаковъ, брат же Ияковль, внукъ
Авраанль, роди Рагуила, рагуилъ же роди Зару, Зара же роди
Ioва праведнаго. Зри, коликъ цвѣтъ исзрасти Богъ здѣ
Аврааму! И сие довольно речеся о родословiи Сербскихъ
деспотъ. Прочая же впредь шествующе оуслышимъ. В лѣто
6642 бысты господинъ Сербомъ Неманя, обладая всѣми
Сербскими землями, яже глаголются: Диоклитiя, Далматiя,
Травунiя, к востоку оубо Илирiи приближающися, к западу же
Римстей области прилежащи. Оукрашен же бѣ сей Неманя
всякимъ добродѣтелми. Супружницу имѣ, именемъ Анну,
ничим же остающу мужа своего в добродѣтелехъ. Родиста же
три сыны: Стефана и Волкана и Растька, егоже зѣло
возлюбиша паче всѣхъ, не точiю же родителие его, но и
боляаре и весь синклитъ. Бывшимъ же у деспота инокомъ
Святыя Горы, в нихже бѣ единъ Сербьнъ, Растъко же
бѣсѣдовавъ с нимъ и слыша о жительствѣ святыхъ отець,
сущихъ тамо, разжегъся божественымъ желанieмъ, совѣща съ
мнихомъ бѣжати и испросися оу отца на ловъ и, оутаився
всѣхъ боляръ, бѣжа со онѣмъ инокомъ въ Святую Гору. Отець
же его вскорѣ посла за нимъ стратилата и отъ самыя Святыя

Горы повелѣ отторгнути его. Обрѣтоша же его в Русскомъ
монастырѣ оу святаго Пантелѣимона, еще в мирскихъ ходяща.
Он же обѣщася возвратитися с ними и оупоивъ ихъ виномъ.
Егда же оуснуша, Растъко взыде на столпъ и пострижеся и
нареченъ бысть Сава. Возбнув же стратилатъ и начатъ
крамолити мнихи. Сава же явися имъ на столпѣ и съверже
одеждю мирьскую и власы и писанie ко отцу. Они же, много
плакавше, отъидоша и возвѣстиша отцу его и матери: и бисть
многъ плачь отъ всѣхъ на много время, послѣди же на Божiя
судьбы возложиша. Святый же Сава, протомъ повѣленъ,
начатъ жити в монастыри Ватопеди. Посылаеть же и ко отцу
писанiя, да оставитъ царство земное и прiметъ небесное.
Неманя же сына своего Стефана постави самодержца, а самъ
пострижеся в манастырѣ Студенцы, егоже самъ созда, и
нареченъ бысть Симеонъ, господствова в Сербехъ лѣтъ 42.
Такоже и жена его Анна пострижеся в дивиче манастырѣ.
Симеон же отъиде въ Святую Гору и подвизася съ сыномъ
своимъ Савою въ единой кѣлiи. Испросиста же оу свата своего
Алексѣя, царя Греческаго, запустѣвшiй манастырь Хилондарь
и оукрасиша его всяцѣмъ зданieмъ и предаша Стефану
деспоту. Он же всячески обогати его села приложи ему в
Сербской землѣ и скоты приплодныя и писанiя оу царя, да
будетъ во вѣки Хиландарь монастырь Сербскихъ деспотъ,
необладаемъ и протомъ Святыя Горы, точiю царемъ единемъ.
Вонь же и вселистая Сава и Симеонъ. Мало же в немъ
пребывъ, преподбьный Симеонъ к Господу отъиде. Молитвою
же святаго Савы миро изыде отъ мощей его. По сем же святый
Сава поставленъ бысть в прозвитеры, таже во архимандриты
Солунскаго митрополита, потом же оумоленiемъ брата своего
Стефана прiатъ началство манастыря, сущаго во отечествiи
своемъ. ...“ (Даље се наставља са историјом бугарског царства у
то време).

Сви горе дати фактографски подаци су углавном познати у
нашој историјској науци. Ипак треба нагласити неколико
ствари. Пошто је реч о Хронографу који је за српску историју
користио, по свему судећи, изворе настале пре пада деспото-
вине треба скренути пажњу да се у Србији у првој половини
XV века веровало да је Немања унук Беле Уроша а син
Тихомилов. Не упуштајући се сад, на овом месту, у расправу
око тога колико је то тачно само скрећемо пажњу на то да се у
ученим круговима у Србији, пред пад деспотовине, у то
веровало као у истину. Ове две редакције једна из 1512. и друга
из око 1560. године прилично убедљиво доказују да је легенда
која везује Немањиће са Лицинијем настала највероватније у
првој половини XVI века или бар је тад узела маха у
летописима и другим писаним изворима.
Интересантно је да ни овде нема ни речи о пореклу Нема-
њине жене Ане премда се у једном другом руском извору,
додуше из краја XIX века, али насталом управо у руском
манастиру св. Пантелејмона на Атону, уз коришћење старих
светогорских писаних извора наводи да је она ћерка
6
византијског цара Романа.
Син Стефана Првовенчаног Предислав је у првој редакцији
наведен као трећи а по другој као четврти син. Код њега
постоји и једна на први поглед непрецизност, слободно
можемо рећи и грешка, за Св. Саву час се наводи да му је деда
а час стриц. Није спорно да му је Св. Сава стриц али не треба
искључити ни могућност да је Немања имао брата који се
замонашио и при монашењу такође добио име Сава. Борба
Немање за независност српске државе не би имала смисла ако
6
Аѳонскıй патерикъ или жизнеописанıе свцятыхъ, на Свцятой Аѳонской
горѣ просıявшихъ – Часть I – я, Москва 1897, 55 (издавач у ствари манастир
Св. Пантелејмона на Атону).

је не би пратила и борба за аутокефалност српске цркве. У тој
борби, за аутокефалност, Немања би морао да има поузданог
саборца у самој цркви а ко би то пре мога да буде ако не његов
брат који би врло лако могао бити архимандрит неког од
главних манастира.
На крају би скренули пажњу и на посебно место посвећено
Вукановом родословљу којим је деспот Стефан Лазаревић,
преко своје мајке Милице, повезиван са светородном дина-
стијом Немањића. Остављајући сад на страну расправу о
родослову деспота Стефана Лазаревића ипак морамо нагла-
сити да се не може олако пренебрегавати да је званична
државна идеологија у време владавине деспота Стефана њега
повезивала са светородном династијом преко мајке а не преко
оца. Али ово остављамо за неку другу прилику.
Главни циљ овог рада је да скрене пажњу српској истори-
ографској науци на стари руски Хронограф врло значајан
извор за српску средњовековну историју који је до данас остао
готово незапажен код нас.

САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ
ВЕЛИКИ ЖУПАН НЕМАЊА

У СТАРОМ РУСКОМ ХРОНОГРАФУ
РЕЗИМЕ
Стари руски Хронограф (древне – русскiй Хронографъ) је

састављен на основу неколико старијих хронографских компилација
и целог реда других споменика византијске, јужно словенске и
руске литературе. На жалост стари руски Хронограф није сачуван у
оригиналној редакцији већ у каснијим преписима. Од тих каснијих
преписа или редакција најближи основној јављају се две: редакција
из 1512. године и западна редакција (са почетка друге половине XVI
века). Овај Хронограф колико је нама познато није коришћен у
нашој историографији премда садржи прворазредне податке за
српску историју. Премда је најстарија позната редакција из 1512.
године, оригинална редакција је пар деценија старија. Што се тиче
историје Србије дати су хронолошки подаци до првог пада
деспотовине 1439. године. И то веома детаљно, додуше не за све
периоде. Битно је да се подаци из српске историје који су дати у
Хронографу, а који се могу контролисати из других извора готово
увек тачни нарочито када је реч за редакцију из 1512. године.
О Стефану Немању, у редакцији из 1512. говори у 191. глави која
је у оригиналу на 221 и 222. листу а у издању које смо користили на
388. и 389. страни. Нешто даље у глави 194. даје се најпре одељак О
Српском Сави (О Серпъскомъ Савѣ) који ћемо овог пута пре-
скочити а задржаћемо се на одељку О родослови Српских деспота
(О родословiи Серпскыхъ деспотъ) које се налази на листовима од
231 об. па до 232 об. тј на 395. и 396. коришћеног издања. Западна
редакција Хронографа даје нешто другачије податке о Немањи и
његовом пореклу а даје и неке податке о његовом животу и рада
којих нема у редакцији из 1512. године. Западна редакција
Хронографа није подељена у главе и тежа је за читање и праћење.
Део који нас интересује се налази се на стр. 181. до 183. коришћеног

издања тј на листовима од 250. до 251. об. оригиналног рукописа.
Текст о Стефану Немањи се наставља на део у коме се описује
заузимање Константинопоља од стране крсташа.
Главни циљ овог рада је да скрене пажњу српској исто-
риографској науци на стари руски Хронограф врло значајан извор
за српску средњовековну историју који је до данас остао готово
незапажен код нас.

Научни осврт
УДК: 94(497.11:497.16)“11“
94(=163.41)(497.11-89)“11“
СТЕФАН НЕМАЊА И БАН КУЛИН
БИЉАНА М. ЈАКОВЉЕВИЋ1
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У овом раду ћемо направити поређење између српске

и босанске државе у последње 2-3 деценије XII века, сличности и
разлике у друштвима тога периода и владарима који су били у
добрим односима и сродству. Балканске земље су у XII веку биле
под окриљем Византије чији цареви су често смењивали владаре
како се не би учврстили на власти и осамосталили. Владари
балканских земаља су у сталној тежњи да осамостале своје државе
од византијске врховне власти тражили помоћ противника Виза-
није. Осврћемо се посебно и на то да је сестра босанског бана
Кулина била удата за кнеза Мирослава, брата српског великог
жупана Стефана Немање, који је управљао Захумљем.
1
biljaj2003@open.teleko. rs
БИЉАНА М. ЈАКОВЉЕВИЋ 397

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стефан Немања, Бан Кулин, Рашка, Босна,
богумили
Посматрамо три аспекта:

1. Долазак на власт – борба за стицање и одржање
самосталности како од
Византије тако и од Угарске
2. Однос владара и владајућег слоја према вери
3. Трговина са Дубровником
1. Политичку ситуацију на Балкану средином XII века
одређивали су међусобни односи Угарске и Византије. Дола-
ском на власт цара Манојла I Комнина, 1143. године. Византија
је ојачала и стекла преимућство на Балкану у односу на
Угарску. Византија је својим упадима у Угарску покорила
Срем, Земун, Рашку, Босну и Далмацију, 1164. године. У
складу са тим византијски цар је постављао жупане у Рашкој
и банове у Босни.
Срби су се у борби за ослобођење од византијске власти
ослањали на Угарску. Устанци су учестали па је Рашка постала
легло сталних немира. Из тог разлога је цар често мењао
неверне жупане. Постављен је Стефан Немања, 1166. године,
али се и он одметнуо од византијског цара. Манојлови успеси
према Угарској променили су ситуацију и одузели Србима
подршку а нарочит од када је византијски штићеник Бела III
(1172-1196) на угарском престолу. Млечани су заоштрили
односе са Византијом јер је цар Манојло склопио уговоре са
Ђеновом и Пизом, млетачким конкурентима, 1171. године.
398 БИЉАНА М. ЈАКОВЉЕВИЋ

Стефан Немања и Бан Кулин
Поход Млечана на Егејска острва је био осујећан појавом
куге у војсци, 1172. године. (Хисторија народа Југославије,
1953, стр. 354) Савез са Млецима није дао резултата па је, 1172.
године, пред јаком византијском војском Немања одустао од
отпора који је постао безизгледан. Морао је да изјави своју
покорност према примењиваном ритуалу. Међу обавезе које је
примио била је да војском помаже виз војску, српски одред је
био у Малој Азији код Мириокефалона у сукобу са Селџуцима
1176, где Византија тешко поражена. У знак потчињености
Немања је дошао у царев логор гологлав, бос, с конопцем око
врата, носећи мач у левој руци. (Остогорски, 1998, стр. 365, 363)
Затим је одведен у Цариград као сужањ да приликом свечаног
царевог повратка корача у његовој тријумфалној поворци. Са
свим царским инсигнијама, цар је јахао на коњу а Немања је
ишао пешке поред царевог коња и држао царево стреме. Ова
победа је била веома важна па је слављена у говорима
дворских беседника и приказивана на фрескама у двору.
Византијски извори Немању описују овако: „којем није стас
онај, који природа људима додељује, него узрастом веома
висок и изгледом наочит“ (Атлагић, Милутиновић, 2002, стр.
164) или „неки врло плећат човек“. (Исто, 144)
Манојлов лични ауторитет деловао је у знатној мери на
мирољубив став краља Беле III и на послушност великог
жупана Стефана Немање босанског бана Кулина. Већ 1181.
године, Бела је поново завладао Далмацијом, Хрватском и
Сремом. Угри и Срби као савезници упадају у Византију и
опустошили су Београд, Браничево, Ниш и Софију, 1183.
године. Немања је успео да осигура независност својој држави
и прошири територије на рачун Византије на истоку и југу.
Проширио власт и на Зету која се спојила с Рашком.
Искористио је византијско-бугарски рат, 1187. године, помагао
Бугаре и још више проширио територију.

Када је покренут Трећи крсташки рат Стефан Немања и
Страцимир су дочекали немачког римског цара Фридриха I
Барбаросу на проласку крсташа кроз Србију. Код Ниша, 1189.
године, цару је припремљен раскошан дочек. Остало је
забележено да су Барбароса и његови ритери поред поста-
вљених златних виљушака и ножева, прстима и војничким
бодежима комадали печење не бришући браде и бркове. Срби
су понудили савез против Византије и вазалан однос до чега
није дошло јер је цар Фридрих страдао у Малој Азији.
Византија је покушај савезништва сматрала за неприја-
тељски чин и започела рат против Србије, 1190. године, српска
војска је поражена на Морави. Склопљен је мир којим је
Србија задржала скоро све што је освојила а учвршћен је
браком између Стефана, другог Немањиног сина и цареве
братанице принцезе Евдокије, која је прва византијска
принцеза на српском двору. Стефан је том приликом добио од
цара високу византијску титулу севастократора. Склапањем
формалног уговора о миру Византија је изрично признала
самосталност српске државе. (Острогорски, 1998, стр. 382)
Брачна веза титулом севастократора која је додељена зету
наглашена је супрематија цара. Симболично је потврђена
царева врховна власт али није било дотадашњих обавеза.
(Исто, 260)
Углед Немање је порастао а Србија ступала у нову фазу
развитка. Родбинске везе са царском породицом донеле су
нове односе. Када је на престо дошао Стефанов таст Алексије
III Анђео (1195-1203) дошло је до промене власти у Србији.
Немања се одрекао престола 25. марта 1196. године а Стефан
преузео власт. (Богдановић, 1968, стр. 24-25)
Босанска држава је настала у специјалним условима. Босна
није непосредно под политичким притиском ни културним

утицајем Византије. Угарски краљеви су тежили да босанску
територију потпуно укључе у своју државу али је нико из
династије не добија на управу због противљења властеле.
Босна одржава независност захваљујући свом повољном
географском положају. Промене у односима снага Византије и
Угарске нису утицале на унутрашње прилике и даљи развој
Босне. Једном изграђена с устаљеном централном влашћу она
се одржава и шири. До краја XII века у Босни је знатно
напредовао процес феудализма. Због честих ратова расла је
моћ војних и феудалних старешина а смањивао се број
слободних сељака.
Бан Кулин се појављује 1180. године а вероватно влада већ
после бана Борића, од 1163. године. (Ћоровић, 2005, стр. 13)
Започео је владавину признавајући врховну византијску
врховну власт цара Манојла. Бан Кулин се први пут помиње у
изворима пар дана после смрти цара Манојла. Папин
изасланик у писму се обраћа: „племенитом и моћном мужу,
великом бану Босне...“ У циљу успостављања приснијих веза
између Босне и Ватикана сада када византијски утицај није
тако јак, бану је саветовано да Ватикану пошаље по робовима
коже од куна „за спас душе своје...“
Како су се прилике знатно промениле у новонасталој си-
туацији, исто као и Стефан Немања, бан Кулин се приближава
вечитим непријатељима Византије Угарској. Угарска је, већ
1181. године, повратила део Хрватске, Далмацију и Срем и
тада је признао врховну власт угарског краља. Угарска војска је
заједно са српском проваљивала на византијску територију, у
источну Србију и Бугарску све до Софије пустошећи У
продорима је са војском учествовао и бан Кулин јер се Босна
на прелазу векова сматра „tera regis Hungarie“ „земља Угарска“
а угарски краљ се изричито наводи као Кулинов врховни

господар. (Ћирковић, 1964, стр. 47) Зависност од угарског
краља огледала се у извесним личним обавезама самог бана,
док је Босна у оквиру својих граница сачувала самосталност.
Бан Кулин је био у врло добрим односима са Стефаном
Немањом и целом владарском породицом, чак је био у
родбинској вези. Сестра бана Кулина је била удата за кнеза
Мирослава. Када је Мирослав, 1190. године, умро она се
вратила у Босну.
Време владавине Кулина бана је време великих преокрета
са далекосежним последицама али главне су тековине биле
краткотрајне. Успео је стекне независност од Византије и
уредио однос са Угарском који је обезбеђивао унутрашњу
самосталност. Недуго после његове владавине Босна је упала у
тежак положај и морала да се бори да одржи самосталност.
Време банове владавине је у традицији остало упамћено као
„златно време изобиља и благостања“ па предања и песме о
Босни почињу: „Од Кулина бана и добријех дана.....“
2. После Немањине смрти успостављен је његов хришћа-
нски православни култ. На то су утицале његова ктиторска
делатност, и чуда која су почела да се дешавају после смрти
према Житију Светог Симеона, (Богдановић, 1968, стр. 41) као
и то што је подржавао цркву, очистио јерес и исповедао строго
православље те је канонозован. Како је први владар династије
проглашен за светитеља цела лоза Немањића добија епитет
светородна.
После покоравања цару Манојлу Немања је радио на
сређивању прилика у држави пре свега у црквеном смислу.
Радио је на јачању праваославља и сузбијању јереси. Његова
браћа су морала да му се покоре да би задржала своје области.
Страцимир је у својој области око Западне Мораве основао

Богородичин манастир Моравски Градац, данас црква у Чачку.
Кнез Мирослав у Захумљу оснива манастир Светог Петра и
Павла у Бијелом Пољу на Лиму у којем је настало чувено
Миросављево јеванђеље. Цркве и манастири постају културна
средишта. Дијак Григорије, један од писара Миросављевог
јеванђеља који је живео на кнежевом двору, дао је драгоцене
податке о стању у земљи крајем XII века. Украшавао је
иницијале и минијатуре по зетском начину украшавања
књига. Са друге стране Вуканово јеванђеље из истог периода
је дело сликара рашке сликарске школе. (Историја српског
народа I, стр. 292-293)
Процес феудализације је већ био доста узнапредовао.
Немања се ослања на цркву, подижући нове манастире и
обдарујући их пространим поседима. Сачувана је повеља
манастиру Студеници „Аз Стефан Немања самодржац српске
земље и поморске како приложи манастиру Студеници храму
пресвете Богородице метохе“ (Новаковић, 1912, стр. 568) у којој
се помиње „давање људи и села“ и „всег Влах“, такође и
повеља Хиландару. (Исто, 384-385; Соловјев, 1926, стр. 11)
Учвршћивање државне власти и феудалног поретка је у тесној
вези са јачањем цркве. Средиште државе је пренето из Дукље у
Рашку међу православно становништво. Немања је у
Византији тражио и налазио узоре верског живота и црквене
организације. Епископија у Расу је постала верско средиште
земље. Рашки епископи су имали утицаја на државним
саборима на којима су се доносиле најважније одлуке.
Немања је тесно сарађивао с црквом. Своју плодну
ктиторску делатност започео је још док је био обласни
господар. Дубока побожност и изграђена мрежа цркава и
манастира је јачала његову власт. (Историја српског народа I,
стр. 262) Изградио је низ цркава а многе обновио или помагао.

Подршка цркве и монаштва му је допринела у борби за
велико-жупански престо а и током целог живота. Ктиторска
делатност је управо била разлог сукоба Немање с браћом.
Стефан Првовенчани пише да је Немања изазвао завист браће
због подизања манастира која га позивају к себи и бацају у
тамницу одакле бива ослобођен чудом св. Ђорђа. (Богдановић,
1968, стр. 33) Немањине најважније задужбине су: Црква Светог
Николе и Црква свете Богородице у Куршумлији, манастири:
Студеница, Ђурђеви Ступови и Хиландар.
Замонашио се у Расу у цркви Светог Петра и Павла а
његова жена Ана у Богородичином манастиру код Куршу-
млије као Анастасија. Повукао се у Студеницу а касније
отишао код најмлађег сина Саве као монах Симеон у
Хиландар. Умро је 1199. године. Био је заслужни бранитељ и
утврдитељ православља.
Из Бугарске или Македоније2 се појавила јерес – богуми-
лство која се раширила и међу властелом. Немања је оба-
вештен о постојању „херезе“ у својој држави и „не каснивши“
сазвао сабор на који су дошли представници цркве и властела.
На сабору је одлучено да се „богомрска јерес“ искорени а
јеретици прогнају и казне. Већина је растерана а њихова
имовина попаљена или раздељена. О тој акцији Стефан
Првовенчани пише „и једне попали, друге различитим
казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове
и све имање сакупив разда прокаженим и убогим; учитељу и
начелнику њихову језик уреза у грлу његовом, што не
исповједа Христа, сина божјег, а књиге нечастиве спали...“.
(Богдановић, 1968, стр. 38) После овога нису представљали
2
У Могленској жупи на десној обали Вардара је, око 1150. године, било више
јеретика него православних. (Соловјев, 1953, стр. 14)

опасност.3 На тај начин је онемогућио један покрет који је био
уперен против даљег изграђивања феудалног поретка и
превласти православне цркве.
Ослобођење Србије је представљало етапу прелаза од
родовског друштва на класно, на учвршћивање родовске
аристократије над народном масом. Потомци старих влада-
лачких и жупанских лоза, споредне гране владалачке куће
повезани женидбама с владарима представљају виши сталеж.
(Јиречек, 1952, стр. 59) Стефан Немања се ослањао на крупну
властелу - жупане. У њиховом је интересу извршен страшан
обрачун над богумилима. (Историја средњег века, стр. 355)
Богумили су били противници цркве и поштовања икона.
Устајући против владајуће цркве богумили устају против
поретка. То је протест против моћних и богатих. Шири се уз
велики одјек у Србији а нарочито у Босни, у Италији, Јужној
Француској. Највећи полет овај покрет доживљава у
временима криза и невоља јер песимистички назори одбацују
овоземаљски живот. (Острогорски, 1998, стр. 259-260)
Бан Кулин је као католик подизао цркве. На улазу једне
„постави образ свои над прагом“ одн. био је изграђен његов
лик. У једном натпису каже се да је Кулин зидао некакву цркву
„када је плијенио кучевско Загорје“. (Хисторија народа Југо-
славије, стр. 563)
Прве вести о ширењу јереси у Босни су из времена бана
Кулина. Бан је био оптужен да пружа уточиште патаренима из
приморских крајева. У Босну су се склањали богумили које је
Стефан Немања протерао из Србије. Учење патарена и богу-
мила је представљало јерес јер је одступало од званичног
3
На сабору у Жичи 1221. архиепископ Сава је прудузео озбиљне мере против
јереси.

учења католичке и православне цркве. Патарени и богумили
иступају против феудалног поретка у свим балканским земља-
ма у којима се појављују осим у Босни. У Босни су били на
страни владара и властеле и помагали их како би они одржали
самосталност од угарских краљева а онда је у самосталној
држави цветала јерес коју су примали и феудалци а владар
толерисао. Угарски краљеви су по налогу папе предузимали
крсташке походе на Босну како би искоренили јерес и да би и
наметнули свој политички утицај. Владајући слој и цркву
босанску су везивали исти интереси па је постала званична
државна црква. Док је босанска држава била мања црква
босанска је преовлађивала.
Када су после Немањине смрти избиле несугласице а
касније и сукоби између његових синова дошло је и до
погоршања односа између Србије и Босне. Наиме, Вукан први
Немањин син, није наследио српски престо, већ је добио Зету
на управу. Да би се додворио Риму крајем 1199. године
денунцирао је своју стрину и њеног брата бана Кулина папи
Иноћентију III4 да је са целом породицом и више од 10.000
католика прихватио јерес. Како је било више оптужби по том
питању римска црква, и сама суочена са опасношћу од јереси
у јужној Француској и Италији, предузела оштре мере против
босанског бана. Те су оптужбе имале основа у томе што је бан
дао уточиште, подршку и јавну заштиту неким патаренима
које је сплитски надбискуп протерао из Сплита и Трогира.
Сплитски надбискуп Бернард оптуживао је папи Иноћентију
III бана да је прихватио „не мало“ патарена који су били
прогањани. Браћа из Задра, Матеј и Аристодије, одлични
сликари и вешти златари, који су дуго радили у Босни били су
4
У доба Иноћентија III (1198-1216) порасла је моћ курије пре свега због
индулгенција.

„потопљени у понору јеретичке куге“ и несумњиво радили на
ширењу патаренства. (Хисторија народа Југославије, стр. 565)
Курија је одбрану католичанства поверила угарском краљу
с налогом да уништи јеретике, конфискује имања и да не
поштеди ни самог бана ако се не врати на „прави пут“. У јесен
1200. године угарски краљ Емерик је као врховни господар
Босне добио наређење од папе Иноћентија да „искорени
болест која би, ако јој се не пружи отпор, и суседство
заразила“. Кулин бан је одбацивао оптужбе сматрајући их
неистинитим и неоправданим у тврдио да је он уверен да су
осумњичени људи у Босни који се помињу у оптужби
католици а не јеретици. Ширење јереси је представљало нову
опасност коју је бан отклонио умереношћу и попуштањем али
са мање лукавства него што се мисли. (Ћирковић, 1964, стр. 49)
Током 1202. бан Кулин је послао делегацију у Рим коју су
чинили представници католичке цркве и неки од осу-
мњичених за јерес. Ово није задовољило папу те упутио свог
легата Ивана Казамарија да испита стварно стање у Босни.
Његов задатак је био да испита Кулина бана и његове
поданике и сведочи о њиховом владању и веровању. У пролеће
1203. године, Иван Казамари је у Босни постигао успех у
сређивању црквених прилика и посредовао у изглађивању
односа између краља Емерика и бана Кулина.
Бан је сазвао састанак на Билином пољу представници
крстјана су се обавезали да ће се строго придржавати учења
католичке цркве. Једно посланство је упућено у Угарску где је
пред краљем и представницима цркве поновило примљене
обавезе. Бан Кулин је успео да се одржи на престолу тек пошто
се одрекао богумилства и прихватио католичку веру и ставио
се под патронат Угарске, 1203. године. За сваки случај Кулину
бану наметнута обавеза да плати казну од 1000 марака сребра

ако јеретици буду толерисани у Босни. То је било последње
помињање Кулиновог имена у изворима.
Међутим, патаренство није било искорењено. У изворима
се помиње вера босанска а присталице патарени или Бошња-
ни, а на подручју православне српске цркве „босански и ху-
мски јеретици“ се називају бабунима под којим се подра-
зумевају богумили док се назив богумил није употребљавао у
Босни. (Хисторија народа Југославије, стр. 565) Суштина
учења босанске цркве је у дуалистичком погледу на свет.
Дуализам учи да је дело ђавола све што је материјално и
опипљиво и самим тим искушење за људску душу.
3. До 1190. године Немања је освојио све приморске градове.
У Котору је 1185. године сазидао и свој двор. Немања је с
браћом покушао да освоји Дубровник који се ставио у
заштиту Нормана из Јужне Италије (1185-1192). Јаки бедеми
Дубровника су штитили малу републику под Св. Срђом од
напада са копна а за напад с мора потребна је јака флоту.
Према писању каснијих дубровачких хроника напад на
Дубровник започела су Немањина браћа 1184. године. Мање
флоте кнежева Страцимира и Мирослава су уништене а
њихови напади са копна наредне године нису имали успеха.
Уговором о миру, 1186. године, који је уз Немању потписао и
кнез Мирослав (Стојановић, 1929, 1) призната је Дубровнику
област коју су држали и слобода трговања по српским
земљама „по старом обичају“ нарочито у Дријевима на доњој
Неретви где је било вашно тржиште. Према уговору
Дубровчани су добили право слободне трговине у рашкој
држави, право испаше на Немањином подручју и иско-
ришћавање шуме. Хумљанима је дато право слободног
промета у Дубровнику.

О живим трговачким везама Србије с приморјем сведочи и
исправа коју је Немања издао Сплиту, после 1190. године, и
којом допушта Сплићанима „да излазе слободно у моју земљу
и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету“.
(Хисторија народа Југославије, 357)
За разлику од Стефана Немање који је ратовао са Дубро-
вником, бан Кулин је имао добре односе са том суседном
републиком. Повеља о пријатељству и трговини (Стојановић,
1929, 2; Атлагић, Милутиновић, 2002, стр. 277) из 1189. године
говори о привредним везама између Босне и Дубровника које
су се овим повластицама развијале још више. Да би осигурао
дубровачке трговце и појачао промет с Босном бан гарантује
Дубровчанима потпуну слободу кретања и трговања без
плаћања икакве царине осим ако му неко од своје воље да
поклон. Уговор говори и о изграђеном државном апарату у
Босни. Кулин се обавезује да трговци неће трпети никаква
насиља од његових „часника“. Бан има дворску канцеларију,
исправу пише „дијак“ Радоје. Може се закључити да су при-
ходи владара били велики из тога што се његов син који је био
послат као талац у Угарској се обавезао да ће платити казну од
1000. марака сребра ако богумили на буду уништени у Босни,
1203. године, што је била знатна свота. У Босни се у то време
отвара више рудника а најважнији Олово и Сребреница. Они
су знатно утицали на развој трговине и урбанизацију и пове-
ћавали државне приходе. Оснивају се колоније трговаца и
занатлија при гардовима.

Објављени извор
Атлагић М., Милутиновић Б. (2002). Извори за историју Срба до XV
века, Косовска Митровица –Рача.
Богдановић Д. (1968). Старе српске биографије, Београд.
Новаковић С. (1912). Законски споменици српских држава средњег
века, Београд.
Соловјев А. (1926). Одабрани споменици српског права од XII до
краја XV века,
Београд.
Стојановић Љ. (1929). Старе српске повеље и писма I, Београд-
Сремски Карловци.
*** Историја средњег века I. (1950). Београд.
*** Хисторија народа Југославије. (1953). Загреб.
*** Историја српског народа I. (1981). Београд.
Јиречек К. (1952). Историја Срба I, II, Београд.
Остогорски Г. (1998). Историја Византије, Београд.
Соловјев А. (1953). Сведочанства православних извора о богомилству
на Балкану, Сарајево.
Ћирковић С. (1964). Историја средњевековне босанске државе,
Београд.
Ћоровић В. (2005). Илустрована историја Срба књ. 2, Београд.

БИЉАНА М. ЈАКОВЉЕВИЋ
СТЕФАН НЕМАЊА И БАН КУЛИН
РЕЗИМЕ
Успон Византије за време Комнина (1081-1180) довео је до

ширења византијског утицаја на Балкану, како у Рашкој тако и у
Босни. Великог жупана Стефана Немању и бана Кулина је поставио
цар Манојло I Комнин (1143-1180) чију су врховну власт признавали.
Вазалан однос према византијском цару састојао се у давању
помоћних одреда за време ратова. Међутим, после његове смрти обе
балканске државе теже осамостаљењу и унутрашњем развоју што је
било олакшано чињеницом да је царство почело нагло да опада.
Када је у Византији настало расуло после Манојлове смрти, Немања
је искористио прилику и заувек ослободио Србију византијске
власти и проширио територију. Затим се окренуо сређивању
унутрашњих прилика у земљи и то по питању вере. Православна
вера је била угрожена јер се почела ширити јерес из Бугарске тзв.
богумили. Немања је богумиле протерао и искоренио јерес. Већина
је нашла уточиште у Босни код Кулина бана.
BILJANA M. JAKOVLJEVIĆ
STEFAN NEMANJA AND BAN KULIN
SUMMARY
The rise of Byzantium during the reign of Komnins (1081- 1180) lead
to the expansion of Byzantine influence on Balkans, in Raska as well as in
Bosnia. The Grand zupan Stefan Nemanja and Ban Kulin were appointed
by Manuel I Komnenos (1143- 1180) whose reign they acknowledged.
Vassal relationship towards the Byzantine emperor was only giving
assisting squads during wars. However, after his death both Balkan states

tend to autonomy and internal development which was facilitated by the
fact that the empire stared to rapidly decrease. When chaos was created
in Byzantium after Manuel’s death, Nemanja grabbed the opportunity an
forever freed Serbia from Byzantine reign and expanded territory. Then
he turned towards putting in order the internal affairs in the country,
especially religion. Orthodox religion was in jeopardy for a heresy from
Bulgaria, so called Bogomilism started expanding. Nemanja banished
Bogumils and rooted out heresy. Most of them found refuge in Bosnia, at
Kulin Ban’s.

УДК: 014.3МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК“1998/2013“
БИБЛИОГРАФИЈА НАУЧНИХ РАДОВА

МИТОЛОШКОГ ЗБОРНИКА 1-30 (А – Л)
РАЧА
Број 1. – Рача 1998.
НАУЧНИ СКУП: МИТОЛОШКО БИЋЕ НАРОДА У ПЕСМИ И

ИСТОРИЈИ (РАЧА, 28. 06. 1997.)
1. Радомир Ракић (Београд): Српско митско биће, стр. 7-12.

2. Радмило Петровић (Београд): Праисторијско порекло Словена, стр.
13-21.
3. Миодраг Стојановић (Београд): Антички мит и „Славеносербска
митологија“, стр. 23-30.

4. Ненад Љубинковић (Београд): Митско ткиво – један од
конституитивних елемената епске легенде јужних Словена –
легенда о Косовском боју, легенда о Марку Краљевићу, стр. 31-73.
5. Андрејић Живојин (Рача): Историјско и митолошко Косово, стр. 75-
109.
НАУЧНИ СКУП: КОРЕНИ СРПСКЕ МИТОЛОГИЈЕ

(БЕОГРАД, 3-24. 06. 1998.)
6. Драган Јацановић (Пожаревац): Знања и веровања Срба о небеским

телима, стр. 13-21.
7. Живојин Андрејић (Рача): Сербали или Савеанци, стр. 23-70.
8. Милорад Стојић (Београд): Украс из Софронијева – појасна копча из
Параћина и дупљајска колица – сличност религиозног значења,
стр. 71-77.
9. Небојша Амановић (Каргујевац): Култ дрвета и биљака, стр. 79-82.
10. Малиша Станојевић (Београд): Дрво космоса у митологији Срба –
записно дрво у Шумадији, стр. 83-94.
11. Ђорђе Јанковић (Београд): Неке особености старог погребног
обреда Срба, стр. 95-106.
12. Горан Комар (Херцег Нови): Налаз камених јаја у Кутима код
Херцег Новог, стр. 107-110.
13. Радмило Петровић (Београд): Владарски крст са натписом „Сава
архиепископ и патријарх српски“, стр. 111-115.
14. Светлана Стевић-Вукосављевић (Винча – Београд): Змај-девојка и
Ненад, стр. 117-119.
НАУЧНИ СКУП: МИТ И СЛОВО (РАЧА, 27. 04. 2000.)
15. Милан Петровић (Ниш): Мит и време, стр. 13-26.

Библиографија научних радова Митолошког зборника
16. Александар петровић (Нови Сад): Разматрање појма митоса на
античким и савременим примерима, стр. 27-56.
17. Миодраг Стојановић (Београд): Ововременост митова, стр. 57-61.
18. Малиша Станојевић (Београд): Слово о владару: од владара ка
миту, стр. 63-74.
19. Живојин Андрејић (Рача): Свети знаци, стр. 77-114.
20. Драган Јацановић (Пожаревац): „Три слова ришћанска“ у српској
епици и миту, стр. 115-127.
21. Небојша Амановић (Крагујевац): Лингвистика потврђује Библију
– порекло и настанак језика, стр. 129-131.
22. Светлана Стевић-Вукосављевић (Винча - Београда): Реч Искона,
стр. 133-138.
23. Вида Томић (Београд): Језик и идентитет – суштина архе-
типског кода, стр. 139-167.
24. Милорад Стојић (Београд): Неки елементи религије Трибала у
раздобљу VI-IV век пре нове ере, стр. 169-184.
25. Марко Атлагић (Београд): Полумјесец као хералдички симбол –
његово поријекло и значај, стр. 185-195.
26. Радмило Петровић (Београд): Justinijana Prima – Bederiana –
Taurision или Царичин град – Балајнац – Бреговина, стр. 197-216.
27. Саво Бетнић (Јагодина): Графике на неолитским предметима у
басену Велике Мораве, стр. 217-240.
28. Горан Комар (Херцег Нови): Гробни записи из Сушћепана, стр.
241-243.
29. Предраг Вучковић (Параћин): Натписи на стени у Речки, стр. 245-
248.
30. Милорад Радусиновић (Београд): Московски „Телеграф“ о Вуковом
дјелу 1827. године, стр. 249-262.
31. Бранко Надовеза (Београд): Владимир Дворниковић о епском
човеку, стр. 263-272.

НАУЧНИ СКУП: КАРАЂОРЂЕ У МИТУ И ЕПИЦИ (РАЧА 30. 11. 2000.)
32. Љубиша Рајковић (Зајечар): Најновија сазнања о Карађорђевом

пореклу, стр. 11-16.
33. Фенике Лупшић (Ковин): Узроци преласка Карађорђевог 1786.
године у Банат и Срем, стр. 17-26.
34. Бранко Надовеза (Београд): Карађорђе и масонерија, стр. 27-40.
35. Милорад Радусиновић (Београд): Историјско и легендарно у
руским вијестима о Карађорђу (1804-1818), стр. 41-57.
36. Срђан Перић (Београд): Карађорђев закон, стр. 59-67.
37. Мирјана Савић (Београд): Хан Манук, букурешки хотел везан за
судбину српског народа, стр. 69-73.
38. Радмило Петровић (Београд): Глава дивље свиње као владарска
инсигнија са грба Вожда Карађорђе, стр. 75-86.
39. Нина Атлагић (Београд): Карађорђе и српска хералдика, стр. 87-94.
40. Малиша Станојевић (Београд): Мотив убиства Вожда Карађорђа
кроз митолошку причу, стр. 97-102.
41. Исидор Граорац (Нови Сад): Карађорђе: мит, предање и деца, стр.
103-110.
42. Драган Суботић (Београд): Карађорђе и српски политички мит,
стр. 111-118.
43. Драган Јацановић (Пожаревац): Митски елементи у лику
Карађорђа, стр. 119-127.
44. Живојин Андрејић (Рача): Митологизација и парамитологизација
Карађорђа, стр. 129-146.
45. Александар Стевановић (Београд): Једно тумачење народне песме
„Лазар Мутап и Арапин“, стр. 147-163.
46. Вида Томић (Београд): Његошев вијенац рода избавнику, стр. 155-
160.
47. Драгољуб Петровић (Београд): Његош о Карађорђу у „Горском
вијенцу“, стр. 161-164.

48. Светлана Стевић-Вукосављевић (Винча – Београд): Вожд у гнезду
змајева омољских гора, стр. 165-168.
49. Љубинко Миљковић (Београд): Две народне песме о Карађорђу с
краја Првог српског устанка, стр. 169-172.
НАУЧНИ СКУП: КОСОВСКИ МИТ 1389-1999. ГОДИНЕ

(КРУШЕВАЦ, 20. 06. 2000.)
50. Милорад Стојић (Београд): Етнокултурни односи Косова и Помо-

равља у праисторији, стр. 13-26.
51. Радмило Петровић (Београд): Debellator hostium, стр. 27-34.
52. Милан Петровић (Ниш): Бој на Косову као српски сумрак богова,
стр. 35-46.
53. Живојин Андрејић (Рача): Митологија Коса прастарог бога рата и
смрти, стр. 47-104.
54. Александар Петровић (Нови Сад): Митологија косовског полома и
птица кос из птичијег племена, стр. 105-118.
55. Милентије Ђорђевић (Крушевац): Путеви преношења историјског
памћења о Косовском боју, предању, култу и легенди, стр. 119-128.
56. Драган Јацановић (Пожаревац): Космолошко календарки елементи
у епици Косовског циклуса, на примеру песме „Бановић
Страхиња“, стр. 131-147.
57. Марко Атлагић (Београд): Да ли је Милош Обилић уистину
Конилић?, стр. 149-161.
58. Адам Стошић (Крушевац): Породица Југовића у песми „Бановић
Страхиња“, стр. 163-178.
59. Милорад Радусиновић (Београд): Милош Обилић у руској
литератури XVIII вијека, стр. 179-192.
60. Ђорђе Петковић (Параћин): Косовски јунаци као митски преци,
стр. 193-203.

61. Душан Рашковић (Крушевац): Митови и легенде о археолошким
налазиштима и споменицима у крушевачком окружју, стр. 207-
228.
62. Милош Марковић (Крушевац): Топоними у Жупи везани за
Лазара, Милицу и Милоша, стр. 229-249.
63. Даница Ђокић (Пожаревац): Косовска легенда у топографији
Браничева, стр. 251-274.
64. Дејан Обрадовић (Крагујевац): Первизи и Срећковићи у великим
Крчмарима – прилог истраживању старије косовско-метохијске
струје у становништву Лепенице, стр. 275-279.
65. Драгољуб Петровић (Београд): Косовски мит – светски феномен,
стр. 283-288.
66. Бошко Сувајџић (Београд): Генеза косовске епске легенде, стр. 289-
342.
67. Драган Суботић (Београд): Косовски мит и етика у делу Владике
Николаја Велимировића, стр. 342-359.
68. Бранко Надовеза (Београд): Владимир Дворниковић о косовском
култу, стр. 361-365.
69. Миодраг Стојановић (Београд): Косово – Термопили Балкана у
визији песника, стр. 369-374.
70. Вида Томић (Београд): Чујете ли коло како пјева, стр. 375-382.
71. Љубиша Рајковић (Зајечар): Елементи косовског мита у усменој
поезији југоисточне Србије, стр. 383-390.
72. Светлана Стевић-Вукосављевић (Винча – Београд): Гора божурова,
стр. 391-398.
НАУЧНИ СКУП: МИТСКА РЕСАВА (СВИЛАЈНАЦ, 29. 05. 2001.)
73. Драган Суботић (Београд): Етнопсихолошке карактеристике

становништва Ресаве, стр. 11-20.
74. Љиљана Вуловић (Београд): Лингвистичка анализа хидронима-
потамонима „Ресава“, стр. 21-31.

75. Љубинко Миљковић (Београд): Ресава као развојни простор
народне музичке архаике, стр. 33-43.
76. Момчило Савић, Мирјана Савић (Беогград): Ресава и рађање
мита о српско-румунском пријатељству, стр. 45-57.
77. Ђорђе Петковић (Параћин): Ресавски трагови античких митова,
стр. 61-70.
78. Живојин Андрејић (Рача): Мара Ресавкиња – реликт прастарог
божанства лова и рата, стр. 71-79.
79. Светлана Стевић-Вукосављевић (Винча – Београд): Песме о Мари
Ресавкињи, стр. 81-85.
90. Милан Крсмановић (Београд): Мари Ресавкињи на дар, стр. 86-92.
91. Миодраг Стојановић (Београд): Ужди јунак огањ у џебану, стр. 95-
101.
92. Дејан Николић (Свилајнац): Историјски и митолошки значај
српских војсковођа и улога војводе Стевана Синђелића у Првом
српском устанку, стр. 103-115.
93. Радмила Маринковић (Београд): О генези „Сова Љубве“ или
деспотов „Канцонијер“, стр. 119-152.
94. Јелена Ванку Моневски (Београд): Ресавска ренесанса деспота
Стефана Лазаревића, стр. 153-166.
95. Живојин Андрејић (Рача): Тврђава витеза златног змаја, стр. 167-
180.
96. Марко Атлагић (Београд): Шлем са бивољим роговима као главни
хералдички симбол у грбу породице Лазаревић, стр. 181-186.
97. Радмило Петровић (Београд): Пророчанства деспота Стефана
Лазаревића „О будућим временима“, стр. 187-196.
98. Милорад Радусиновић (Београд): Деспот Стефан Лазаревић и
његово доба у руским књигама XVIII вијека, стр. 197-204.
99. Саво Ветнић (Јагодина): Цркве и манастири у поречјима Црнице
са Грзом, Раванице и Ресаве, стр. 205-252.
100. Вида Томић (Београд): Књиге староставне или љубите љубав,
стр. 253-260.

101. Бранко Надовеза (Београд): Ресава као један од симбола српског
народа, стр. 261-288.
102. Фенике Лупшић (Ковин): Кнез Лазар Хребељановић велики
српски владар, донатор и подстрекач духовног и културног
живота српског народа, стр. 267-274.
103. Добривоје Јовановић, Дејан Танић (Јагодина): Пренос моштију
Стевана Првовенчаног из Каленића у Студеницу 1839. године, стр.
275-281.
104. Срђан Перић (Београд): Сергије Тројицки о два рукописа мана-
стира Манасије, стр. 282-284.
НАУЧНИ СКУП: КАРАЂОРЂЕ У ПРИПОВЕДАЊУ И ЛЕГЕНДИ

(ВЕЛИКА ПЛАНА, 27. 07. 2002.)
105. Љиљана Стошић (Београд): Лик Свете Марије Магдалене као

идејни смисао цркве Покајнице, стр. 9-32.
106. Миодраг Стојановић (Београд): Грци и Цинцари у Карађорђевом
устанку, стр. 33-40.
107. Малиша Станојевић (Београд): Под шаром дуге – рођење и
женидба јунака Карађорђа, стр. 41-53.
108. Живојин Андрејић (Рача): Кошарна као тајно место за риту-
ално и жртвено убиство прореченог владара, стр. 53-74.
109. Радмило Петровић (Београд): Катабаза, стр. 75-81.
110. Марко Атлагић (Београд): Вексиколошко-сфрагистичко-хералди-
чки симболи у време Карађорђевог устанка, стр. 83-94.
111. Милорад Радусиновић (Београд): Наслаге легенде о Карађорђу у
руској јавности XIX вијека, стр. 95-109.
112. Дејан Обрадовић (Крагујевац): О Карађорђевом војводи Павлу
Цукићу (о. 1782-1817), стр. 111-138.
113. Бранко Надовеза (Београд): Један хрватски покушај да се негира
легенда Карађорђа, стр. 139-144.

114. Љубиша Јовановић (Велика Плана): Приповедања легенди, стр.
145-151.
115. Живојин Андрејић (Рача): Властелинство писара Јована поче-
тком XVI века у Шумадији, стр. 153-160.
НАУЧНИ СКУП: КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ

КАРАЂОРЂЕВОГ ЗАВИЧАЈА (РАЧА, 15. 11. 2001.)
116. Миленко Богдановић (Крагујевац): Праисторија Лепенице, стр.

13-20.
117. Боривоје Радић (Крагујевац): Сеоска архитектура Шумадије у
XVIII и XIX веку, стр. 21-30.
118. Радослав Прокић (Крагујевац): Црквене прилике у Доњој Лепе-
ници у време рођења Карађорђа, стр. 31-36.
119. Радомир Ракић (Београд): Кумство у Шумадији, стр. 37-56.
120. Бранко Надовеза (Београд): О години Карађорђевог рођења, стр.
59-64.
121. Живојин Андрејић (Рача): О Карађорђу и Старовишевцима, стр.
65-88.
122. Роберт Радић (Рача): Карађорђеви могући преци, стр. 89-95.
123. Миодраг Стојановић (Београд): Карађорђев књижевни лик, стр.
99-103.
124. Љубиша Рајковић (Зајечар): О драми „Трагедија српског господара
и вожда Карађорђа“ Симе Милутиновића Сарајлије, стр. 105-108.
125. Марко Атлагић (Београд): Неке заставе у Карађорђевом устанку
1804-1813. године, стр. 111-117.
126. Радмило Петровић (Београд): Срби у војним јединицама Аустро-
Угарске у XVIII веку и у Првом српском устанку, стр. 119-125.
127. Божидар Јововић (Београд): Савремено наслеђе Карађорђеве
устаничке војске, стр. 127-148.

НАУЧНИ СКУП: КАРАЂОРЂЕ И КАРАЂОРЂЕВИЋИ I

(РАЧА, 15. 02. 2003.)
128. Гојко Десница (Београд): Вожд Карађорђе творац српске државе

у Првом устанку, стр. 11-28.
129. Љиљана Стошић (Београд): Карађорђев град у Тополи и небеска
Србија, стр. 29-40.
130. Миодраг Стојановић (Београд): Карађорђев споменик на Кале-
мегдану, стр. 41-43.
131. Божидар Јововић (Београд): Предустаничка ратна искуства Ка-
рађорђеве војске, стр. 45-61.
132. Милорад Радусиновић (Београд): Руски путописац Д. Б. Каме-
нски о Карађорђу 1808. године, стр. 63-70.
133. Радмило Петровић (Београд): Карађорђе и његов син Александар
у слици и речи, стр. 71-78.
134. Нинослав Станојловић (Јагодина): Ламартин о Карађорђу, стр.
79-82.
134. Добривоје Јовановић (Јагодина): Карађорђе у борбама на тери-
торији Јагодинске и Ћупријске нахије у првим годинама устанка,
стр. 83-93.
135. Љубиша Рајковић (Зајечар): Лик Карађорђа Петровића у српској
народној поезији, стр. 95-101.
136. Живојин Андрејић (Рача): Владарска идеологија, инвеститура и
инсигније Карађорђевића и њихове задужбинске цркве, стр. 105-123.
137. Милан Крсмановић (Београда): Црна Гора, Карађорђе и Кара-
ђорђевићи, стр. 125-137.
138. Душан Рашковић (Крушевац): Крушевачко окружје и Петар I
Карађорђевић – 1903/04. године, стр. 139-159.
139. Марко Атлагић (Београд): Великохрватска идеја као основа
геноцидне политике према Србима у Хрватској од XV века до

данас с освртом на великохрватску идеју у грбу Краљевине
Југославије, стр. 161-166.
140. Бранко Надовеза (Београд): Митологизација смрти краља
Александра I Карађорђевића Ујединитеља, стр. 167-180.
141. Ђорђе Петковић (Параћин): Митопотески елементи у причама
о боравку кнежевића Петра Карађорђевића у Србији, стр. 181-192.
Број 10-11. – Рача 2004.
НАУЧНИ СКУП: МИТСКА РЕКА ДУНАВ У ПРОШЛОСТИ И

САДАШЊОСТИ (ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ, 17. 05. 2001.)
142. Живојин Андрејић (Рача): Уснули будни, стр. 7-20.
143. Петар Милосављевић (Нови Сад): Логос и митос Лепенског Вира,
стр. 21-40.
144. Радмило Петровић (Београд): Белуга, стр. 41-46.
145. Ивица Тодоровић (Београд): Значење сакралне архитектуре Ле-
пенског Вира, стр. 47-56.
146. Александар Петровић (Нови Сад): Митологија сањања са Ле-
пенског Вира, стр. 57-76.
147. Саво Ветнић (Јагодина): Модел неолитске куће-светилишта из
Поморавља, стр. 77-90.
148. Вера Милосављевић (Нови Сад): Графија и логос Лепенског Вира и
српски језик, стр. 91-106.
149. Видосава Томић (Београд): Таинства Лепенског Вира, стр. 107-129.
150. Бранко Надовеза (Београд): Лепенски Вир као европско утеме-
љење српске културе и простора, стр. 131-134.
НАУЧНИ СКУП: МИТОЛОГИЈА ЛЕПЕНСКОГ ВИРА

(ДОЊИ МИЛАНОВАЦ, 21. 06. 2003.)
151. Живојин Андрејић (Рача): Представа космоса Лепенца, стр. 137-

164.

152. Александар Јовановић (Београд): Дунав – Хиперборејска гра-
ница?, стр. 165-174.
153. Реља Новаковић (Београд): Срби и рајске реке, стр. 175-179.
154. Драгана Спасић-Ђурић (Пожаревац): Значај и улога Дунава у
снабдевању Виминацијума, стр. 181-194.
155. Драган Јацановић (Пожаревац): Кула Небојша, стр. 195-218.
156. Милорад Радусиновић (Београд): Дунав у свијести праи-
сторијских људи Лепенског Вира, стр. 219-223.
157. Љиљана Вуловић (Београд): „Овде тече Дунај вода“ – компа-
ративна анализа неких магијских вербалних структура, стр. 225-
236.
158. Божидар Благојевић (Неготин): Пристаништа на Дунаву у
Неготинској Крајини 1718-1956., стр. 237-242.
159. Светлана Стевић (Винча – Београд): Дунавске легенде, стр. 243-
250.
Број 12. – Рача 2004.
НАУЧНИ СКУП: КАРАЂОРЂЕ И КАРАЂОРЂЕВИЋИ II

(РАЧА, 15. 11. 2003.)
160. Миодраг Стојановић (Београд): Карађорђе и „капетан Јоргаћ“ –

Јиргакис Олимпиос, стр. 11- 16.
161. Живојин Андрејић (Рача): Карађорђево порекло у светлу до сада
не коришћених извора, стр. 17-68.
162. Адрианос Ј. Пападрианос (Солун): Карађорђева улица у Атини и
Кондина у Београду, стр. 69-72.
163. Марко Атлагић (Београд): Карађорђе и Цинцари, стр. 73-79.
164. Вера Милосављевић (Нови Сад): Карађорђе и Сава Текелија, стр.
81- 92.
165. Милорад Радусиновић (Београд): Руски официр о Карађорђевом
војном логору, стр. 93-98.
166. Ђорђе Петковић (Параћин): Карађорђево брдо код Параћина то-
поним са културно-историјским конотацијама, стр. 99-120.

167. Петар Милосављевић (Нови Сад): Српски устанци на почетку 19.
века и Србистика, стр. 123-132.
168. Бранко Надовеза (Београд): Митологизација Првог српског уста-
нка, стр. 133-142.
169. Душан Рашковић, Зоран Јанићијевић (Крушевац): Преглед исто-
ријске топографске шанчева и комуникација Крушевачког краја у
Првом српском устанку, стр. 143-154.
170. Божидар Јововић (Београд): Први руски официр у Карађорђевом
устанку, стр. 155-168.
171. Радмило Петровић (Београд): Порекло инсигнија Карађорђеве
устаничке државе, стр. 169-178.
172. Љиљана Стошић (Београд): Династичке поруке на портрету
кнежевића Петра Карађорђевића, стр. 181-188.
173. Нинослав Станојловић (Јагодина): Клеопатра Карађорђевић
(1835-1855), прилог генеалогији владалачке породице Карађорђевић,
стр. 189-192.
174. Добривоје Јовановић (Јагодина): Посете Карађорђевића Јаго-
дини, стр. 193-198.
Број 13. – Рача 2005.
НАУЧНИ СКУП: ДОЊА ЛЕПЕНИЦА У ИСТОРИЈИ И МИТУ

(БАТОЧИНА, 20. 09. 2005.)
175. Миленко Богдановић (Крагујевац): Старе културе у Лепеници,

стр. 7-13.
176. Радослав Р. Прокић (Крагујевац): Археолошки локалитети кла-
сичног и средњовековног периода на територији општина
Баточина и Лапово, стр. 15-20.
177. Живојин Андрејић (Рача): Средњовековна жупа Лепеница до XVI
века, стр. 21-32.
178. Душко Грбовић (Јагодина): О војводи Михајлу и великом војводи
Радославу Михаљевићу – Прилог историји војне организације на
територији Доње Лепенице и Ресаве, стр. 33-42.

179. Андрејић Живојин (Рача): Прилог истраживању о великим
жупанима Примиславу и Белушу и претпоставка о њиховим
могућим потомцима, стр. 43-50.
180. Небојша Ђокић (Београд): Стара баточинска црква из 1837.
године, стр. 51-58.
181. Добривоје Јовановић (Јагодина): Борбе код Баточине 1804. године,
стр. 59-62.
182. Бориша Радовановић (Крагујевац): Насеља Осаћана у Лепеници,
стр. 63-72.
183. Марко Атлагић (Београд): Значај жељезничког саобраћаја за
Лапово и околину 80-их година 19. вијека, стр. 73-79.
184. Миодраг Стојановић (Београд): Критички и полемички
историографски списи Јеремије Д. Митровића, стр. 81-88.
185. Голуб Јашовић (Баточина): Архимандрит Рафаило Хиландарац
духовник и ктитор, стр. 89-97.
186. Бранко Надовеза (Београд): Осврт на радикализам у Лепеници
(од оснивања до 1941. године), стр. 99-105.
187. Дејан Обрадовић (Крагујевац): Мало Крчмаре родно место
професора Миодрага Стојановића, стр. 107-123.
188. Нинослав Станојловић (Јагодина): Драгољуб – Драган Јовановић
(1897-1978.) глумац и редитељ из Раче, стр. 125-127.
189. Ђорђе Петковић (Параћин): Прилози из Темнића који упо-
тпуњују слику о прошлости Доње Лепенице, стр. 129-142.
190. Марија Тодоровић (Крагујевац): Примена закона о аграрној
реформи и унутрашњој колонизацији на поседу власника српског
православног манастира Вољавча у Страгарима, стр. 143-154.
Број 14. – Рача 2005.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК ПАНТЕЛИЈА СРЕЋКОВИЋ

(РАЧА, 18. 11. 2005.)
191. Живојин Андрејић (Рача): Зашто скуп о Панти Срећковићу?,

стр. 9-11.

192. Пантелија Срећковић (+): Крагујевац – Пабирци из доба
ослобођења и после ослобођења, стр. 13-18.
193. Живојин Андрејић (Рача): Прилог за библиографију академика
Пантелије Срећковића, стр. 19-24.
194. Даница Ћирковић (Београд): О мом прадеди Пантелији и о мени,
стр. 25-26.
195. Дејан Обрадовић (Крагујевац): Завичај и порекло Панте
Срећковића, стр. 27-42.
196. Милан Ћирковић (Београд): О једној епизоди из Срећковићевог
„Детињства“ и историјској контигенцији, стр. 43-49.
197. Миодраг Стојановић (Београд): Грчко-византијске теме
Пантелије Панте Срећковића, стр. 51-60.
198. Миле Станић (Београд): Реаговања на именовање Пантелије
Срећковића за академика, стр. 61-70.
199. Иван Мијатовић (Београд): Војна академија и професор Панта
Срећковић, стр. 71-82.
200. Радмило Петровић (Београд): За Панту или против њега, стр. 83-
87.
201. Марко Атлагић (Београд): Покушај рехабилитације Пантелије
Срећковића, стр. 89-94.
202. Бошко Сувајџић (Београд): Иларион Руварац о Панти Срећкови-
ћу, стр. 95-121.
203. Малиша Станојевић (Београд): Историк Панта Срећковић при-
поведач и писац, стр. 123-130.
204. Живојин Андрејић (Рача): Пантелија Срећковић и Иларион Рува-
рац – сукоб либерално-романтичарске критичности и радикално-
позитивистичког критицизма; урушавање индоктринираног си-
стема са појавом новоромантичара – слика слабости српских
националних институција и потреба стварања нове српске
историјске школе, стр. 131-219.
205. Бранко Надовеза (Београд): Поређење „Историје српског народа“
Пантелије Срећковића са осталим савременим општим исто-
ријама српског народа, стр. 221-230.

206. Милорад Радусиновић (Београд): Руске теме у историографском
дјелу Пантелије Срећковића, стр. 231-242.
207. Небојша Ђокић (Београд): Панта Срећковић и Сима Андрејевић
Игуманов, стр. 243-254.
208. Нинослав Станојловић (Јагодина): Панта Срећковић као прире-
ђивач изворне историјске грађе у „Гласнику српског ученог
друштва“, стр. 255-258.
209. Ђорђе Петковић (Параћин): Поводом Мандрде Панте Срећкови-
ћа, стр. 259-288.
Број 15. – Рача 2006.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ

(РАЧА, 18. 11. 2006.)
210. Војислав Ђурић (+): Фрагменти Сервантесове поетике, стр. 13-

36.
211. Гордана Радојичић – Костић (Београд): Библиографија академика
Војислава Ђурића, стр. 37-64.
212. Миле Станић (Београд): Избори Војислава Ђурића у САНУ, стр.
65-69.
213. Дејан Обрадовић (Крагујевац): Ђурићи у Малим Крчмарима
(родословни прилог), 71-76.
214. Драгољуб Недељковић (Београд): Наш учитељ – Војислав Ђурић,
стр. 79-82.
215. Иво Тартаља (Београд): О животу и раду Војислава Ђурића, укра-
тко, стр. 83-91.
216. Миодраг Стојановић (Београд): Прве српске антологије грчког
песништва, стр. 95-103.
217. Марко Атлагић (Београд): Главне српске ускочке личности у
Ђурићевим „Народним јуначким песмама о ускоцима“, стр. 105-
111.
218. Живојин Андрејић (Рача): Академик Војислав Ђурић и његови
професори Веселин Чајкановић и Милан Будимир – проблеми

изучавања српске митологије у „марксистичком духу“, стр. 113-
140.
219. Милорад Радусиновић (Београд): Академик Војислав Ђурић као
тумач Његошеве мисли, стр. 141-153.
220. Бранко Надовеза (Београд): Војислав Ђурић: косовска традиција
и митологија, стр. 155-160.
221. Предраг Јашовић (Параћин): Доситеј Обрадовић у хеременеу-
тичкој визури Војислава Ђурића, стр. 161-171.
222. Љубиша Рајковић (Зајечар): Погледи др Војислава Ђурића на
порекло наше народне епике, стр. 173-180.
223. Божидар Јововић (Београд): Војнички поглед на једну песму у
антологији Војислава Ђурића, стр. 181-186.
224. Ђорђе Петковић (Параћин): Уз два краћа прилога академика Во-
јислава Ђурића, стр. 187-200.
225. Љиљана Стошић (Београд): Ликови Арапа, црнаца и Кинеза у
новијој српској уметности, стр. 203-222.
226. Слободан Лазаревић (Крагујевац): Укрштај на фресци времена,
стр. 223-239.
227. Голуб Добрашиновић (Београд): Милан Ђ. Милићевић и Вук
Караџић, стр. 241-248. Ивана Павловић (Београд): Лисип и његова
школа, стр. 251-276.
249. Адонис Ј. Пападрианос (Солун): Заједничка борба Грка и Срба у
устанцима 1804-1830., стр. 277-284.
250. Горан Комар (Херцег Нови): Лав – вук на гробним споменицима
херцеговачког подручја, стр. 285-288.
Број 16. – Рача 2007.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК МИРОСЛАВ ПАНТИЋ

(СВИЛАЈНАЦ, 21. 05. 2007.)
251. Злата Бојовић (Београд): Академик Мирослав Пантић, стр. 11-18.

252. Злата Бојовић (Београд): Библиографија радова Мирослава
Пантића 1952-2002, стр. 19-51.
253. Бојан Ђорђевић (Београд): Књижевни историчар као импли-
цитни биограф, стр. 55-60.
254. Јелка Ређеп (Нови Сад): Побратими Милоша Обилића, стр. 61-74.
255. Миодраг Матицки (Београд): Други у српским изрекама и
пословицама, стр. 75-81.
256. Љиљана Стошић (Београд): Библијско порекло српских народних
изрека и пословица, стр. 83-102.
257. Злата Бојовић (Београд): Један прилог дубровачкој биографији,
стр. 103-108.
258. Гордана Јовановић (Београд): Још понешто о „Јаничаровим
успоменама“ или „Турској хроници“ Константина Михаиловића
из Островице, стр. 111-119.
259. Миодраг Стојановић (Београд): Богишићеви рукописни преводи
римских историографа Салустија и Тацита, стр. 121-130.
260. Голуб Добрашиновић (Београд): Симо Матавуљ и Дубровник,
стр. 131-137.
261. Бошко Сувајџић (Београд): Иларион Руварац и митолошка
школа, стр. 139-158.
262. Војислав Јелић (Београд): Стерија и Нушић – сличности и
разлике, стр. 159-171.
263. Слободан Лазаревић (Крагујевац): Високо дрво хлад нема, стр.
173-184.
264. Малиша Станојевић (Београд): Ренесанса у српској култури и
књижевности, стр. 185-192.
265. Драгана Мршевић-Радовић (Београд): Из историје фразеологи-
зама: „моловани Турци“ и „глинени голубови“, стр. 193-199.
266. Дејан Медаковић (Београд): Приложак историји српских пева-
чких друштава – Певачко друштво „Даворје“ - , стр. 203-212.
267. Ђорђе Перић (Параћин): Почаснице и њихове мелодијске вари-
јанте у антологији Мирослава Пантића „Народне песме у
записима XV-XVIII века“, стр. 213-236.

268. Зоран Живановић Христић (Београд): О збирци народних песама
Томе Смиљанића-Брадине у архиву САНУ у Београду, стр. 237-246.
269. Драгољуб Живојиновић (Београд): Вудро Вилсон и Рапалски
уговор (1920), стр. 249-261.
270. Петар Милосављевић (Нови Сад): Мирослав Пантић и
Србистика, стр. 263-282.
271. Живојин Андрејић (Рача): Стара дубровачка књижевност на
размеђу српства и хрватства и допринос српској историји
академика Мирослава Пантића, стр. 283-301.
272. Милорад Радусиновић (Београд): Сусрет Дубровника и српских
земаља у дјелу Мирослава Пантића, стр. 303-311.
273. Оливера Мијаиловић (Свилајнац): Сусрети – Присуство
академика Мирослава Пантића у ресавској библиотеци у
Свилајнцу, стр. 313-321.
Број 17. – Рача 2007.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ

(РАЧА, 15. 11. 2007.)
274. Живојин Андрејић (Рача): Библиографија академика Антонија

Исаковића, стр. 9-29.
275. Добрица Ћосић (Београд): Антоније Исаковић, животни друг,
стр. 33-44.
276. Мирослав Пантић (Београд): Говор на сахрани академика
Антонија Исаковића, стр. 45-49.
277. Коча Јончић (Београд): Посмртни говор Антонију Исаковићу,
стр. 51-54.
278. Лепосава Исаковић Миланин (Београд): Лепосава Исаковић
Миланин о Антонију Исаковићу Старијем, стр. 55-62.
279. Светозар Кољевић (Нови Сад): „Граничне ситуације“ у
приповедању Антонија Исаковића, стр. 65-75.
280. Зоран Живковић Христић (Београд): Антоније Исаковић у
Српској академија наука и уметности, стр. 77-114.

281. Миодраг Стојановић (Београд): Како се калио писац на поривима
завичаја, стр. 115-128.
282. Живојин Андрејић (Рача): Сусрети са академиком Антонијем
Исаковићем и поимање његове политичке и књижевне личности,
стр. 129-155.
283. Милорад Радусиновић (Београд): Слојеви историјске свијести у
књижевном дјелу Антонија Исаковића, стр. 157-166.
284. Ђорђе Петковић (Параћин): Знаменити Рачани на Конгресу
културне акције у Крагујевцу 1971. године, стр. 167-184.
285. Предраг Јашовић (Приштина – Лепосавић): Трајање
Исаковићевог дела, стр. 185-194.
286. Виолета Јовановић, Илијана Чутура (Јагодина): О трену
287. Тиодор Росић (Београд): Страх и стрепња у Исаковићевим
раним приповеткама, стр. 209-222.
288. Бранко Надовеза (Београд): Митолошко у роману „Трен 2“
289. Душан Живковић (Београд): Елиптичност у приповеци „Берлин
kaputt“ Антонија Исаковића, стр. 227-236.
290. Злата Бојовић (Београд): Дубровник XVI века у виђењу
Александра Видаковића у роману „Марин Сорго“, стр. 239-247.
291. Слободан Лазаревић (Крагујевац): Апсурд у трагична кривица у
Андрићевој новели „Књига“, стр. 249-254.
Број 18. – Рача 2008.
НАУЧНИ СКУП: ПРОФЕСОР РАДМИЛА МАРИНКОВИЋ

(ТОПОЛА, 21. 09. 2008.)
292. Библиографија проф. Радмиле Маринковић, стр. 9-19.

293. Нада Милошевић-Ђорђевић (Београд): Трагом поставки Радмиле
Маринковић о заједничком културно-поетском систему усмене и
средњовековне српске књижевности, стр. 21-32.

294. Јелка Ређеп (Нови Сад): Ново тумачење „Слова љубве“, стр. 33-41.
295. Гордана Јовановић (Београд): На маргинама књиге „Светородна
господа српска“ Радмиле Маринковић, стр. 43-49.
296. Љиљана Јухас-Георгијевска (Београд): Лик Светог Саве у Дани-
ловом „Житију архиепископа Арсенија“, стр. 51-72.
297. Миодраг Стојановић (Београд): Антички извори у „Алекса-
ндриди“, стр. 73-79.
298. Светлана Томин (Нови Сад): Женски ликови у Дометијановом
„Житију светог Саве“, стр. 81-92.
299. Милунка Митић (Ниш): Знамење Часног крста у „Житију
Светог Симеона Немање“ од Стефана Првовенчанога, стр. 93-117.
300. Живојин Андрејић (Рача): Ко је хумски кнез Мирослав и када је
настало његово јеванђеље?, стр. 119-156.
301. Радмило Петровић (Београд): Мирослављево јеванђеље и
богумилске књиге босанске, 157-164.
302. Драгиша Бојовић (Ниш): „Слово љубве“ у светлу библијске
егзегезе, стр. 165-178.
303. Дамјан Петровић (Београд): Власт и властодржац према
схватањима српских писаца средњег века, стр. 179-188.
304. Снежана Самарџија (Београд): Три добра јунака у усменој епици
и српској култури средњег века, стр. 189-210.
305. Злата Бојовић (Београд): Допринос Драгољуба Павловића
проучавању дубровачке барокне књижевности, стр. 211-219.
306. Бошко Сувајџић (Београд): Принцеза на зрну грашка, стр. 221-248.
307. Видосава Томић (Београд): Књиге староставне или Љубите
љубав, стр. 249-258.
308. Радомир Петровић (Београд): Две сцене „Св. Зосим причешћује
Св. Марију Египатску“ и „Св. Пахомије и архангел Гаврило“ на
фрескама из XVII века у припрати цркве Св. Николе у Горњој
Шаторњи из XVII века, стр. 259-265.
309. Милева Стевановић (Топола): Споменик Вожду Карађорђу у
Тополи, стр. 267-275.

Број 19. – Рача 2008.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК ДРАГОЉУБ ЖИВОЈИНОВИЋ

(РАЧА, 14. 11. 2008.)
310. Гордана Радојчић-Костић (Београд): Библиографија Драгољуба Р.

Живојиновића, стр. 11-46.
311. Малиша Станојевић (Београд): Историчар опште и националне
историје Драгољуб Р. Живојинови, стр. 47-54.
312. Дејан Обрадовић (Крагујевац): Белешке о Живојиновићима и
знаменитим људима из села Сипића, стр. 55-62.
313. Коста Чавошки (Београд): Макијавелијев чезаре Борџија и доба у
којем је живео, стр. 65-78.
314. Арсеније Ђуровић (Београд): Академик Драгољуб Живојиновић –
историчар, професор и хуманиста, стр. 79-86.
315. Бранко Надовеза (Београд): Србија и(ли) Југославија у
размишљањима академика Живојиновића, стр. 87-93.
316. Милорад Радусиновић (Београд): Оштрица Ватикана према
Православљу у научном делу Драгољуба Р. Живојиновића, стр. 95-
106.
317. Недељко Радосављевић (Београд): Митрополит Леонтије
Ламбровић (1801-1813), стр. 109-128.
318. Милош Ковић (Београд): Војвода Аргајл и Источно питање, стр.
129-145.
319. Михајло Војводић (Београд): Политика Србије према Босни и
Херцеговини 1878-1914., стр. 147-153.
320. Славенко Терзић (Београд): Русија и војнополитички циљеви
другог српско-турског рата 1877/78. године, стр. 155-166.
321. Славица Ратковић Костић (Београд): Улога краљевско-српске
војске у мајском преврату 1903., стр. 167-199.
322. Живојин Андрејић (Рача): Александар I Карађорђевић као Нови
Константин, или о крунама и инсигнијама краља и краљице Срба,
Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, стр. 201-230.

323. Радмило Петровић (Београд): Нејуначком времену упркос или о
два српска духовна живота, стр. 231-236.
324. Сретен Петровић (Београд): Особеност структуре змаја у
српско-бугарској митологији, стр. 239-253.
325. Ратко Нешковић (Београд): Проблем одређења Ренесансе, стр. 255-
285.
326. Злата Бојовић (Београд): Политичка мисао Марина Држића, стр.
287-295.
327. Миодраг Стојановић (Београд): Историјска и национална мисао
у делима Доситеја Обрадовића, стр. 297-308.
328. Љубодраг Ристић (Београд): Британци путују Србијом (из
путописа XIX века), стр. 309-325.
329. Љубодраг Димић, Јован Чавошки (Београд): Друштвена криза и
друштвена мисао (Година 1968. у Југославији), стр. 327-360.
330. Никола Поповић (Бања Лука): Када је почело разбијање СФРЈ?,
стр. 361-370.
331. Јасна Јанићијевић (Београд): Проучавање садржаја медија, стр.
371-385.
332. Борислав Стојков (Београд): Децентрализација и полице-
нтрчност као принцип будућег развоја Србије, стр. 387-398.
Број 20. – Рача 2009.
НАУЧНИ СКУП: МИТСКА ТОПЛИЦА (БЛАЦЕ, 6. 06. 2009.)
333. Јулка Кузмановић-Цветковић (Прокупље): Заборављена Топлица,

стр. 11-16.
334. Живојин Андрејић (Рача): Средњовековна Топлица, баштина
жупана Марка и његових потомака, великих жупана Стефана
Вукана и Стефана Немање, стр. 17-50.
335. Радмило Петровић (Београд): Богородица Заступница из Куршу-
млије из XII века, стр. 51-56.

336. Ђорђе Јанковић (Београд): Риболики нагдробни споменик из Ку-
ршумлије, стр. 57-75.
337. Милорад Радусиновић (Београд): Српски јунаци Топлица Милан
и Косанчић Иван на страницама „Руске бесједе“ (1857-1860), стр.
77-82.
338. Марко Атлагић (Београд): Католичење Срба у Прокупљу у XVII
вијеку, стр. 83-89.
339. Ивица Тодоровић (Београд): Митска Топлица – етноантро-
полошки осврт на најнаглашеније садржаје са митским пре-
дзнацима, стр. 93-99.
340. Голуб Јашовић (Косовска Митровица): Историја, митологија и
фолклор у микротопонимији Горње Топлице и Косанице, стр. 101-
114.
341. Петар Милосављевић (Нови Сад): Сварча – Сварогово поље, стр.
115-125.
342. Ђорђе Петковић (Параћин): Прилог проучавању митопоетике
Ђавоље вароши, стр. 127-143.
343. Љубинко Милосављевић (Ниш): Митска места блачког краја у
митској Топлици, стр. 145-153.
344. Милош Луковић (Београд): Записи судије Саве М. Луковића из
Топличког устанка, стр. 157-172.
345. Томислав Милетић (Крушевац): Устанак 1917. на територији
крушевачког краја (Истина или мит), стр. 173-198.
346. Бранко Надовеза (Београд): Митологизација Топличког устанка,
стр. 199-205.
347. Небојша Милосављевић (Блаце): Корени Ђинђића и њихов
завичај у Топлици, стр. 209-214.
348. Предраг Јашовић (Косовска Митровица): Дело Петра Милоса-
вљевића, стр. 215-228.
349. Миодраг Дамњановић (Прокупље): Стара стабла и шуме у
традицији и обичајима, стр. 231-236.
350. Драган Лекић (Прокупље): Куршумлијска бања А. Д., стр. 237-247.

Број 21. – Рача 2009.
НАУЧНИ СКУП: ПРОФ. ДР РЕЉА НОВАКОВИЋ

(ОБРЕНОВАЦ, 25. 09. 2009.)
351. Славица Мереник (Београд): Библиографија Реље Новаковића,

стре. 15-26.
352. Мирослава Петровић (Београд): Проф. др Реља Новаковић – кроз
време и простор, стр. 27-34.
353. Радмило Петровић (Београд): Патриотизам као форма сна или о
једном сећању на професора Рељу Новаковића, стр. 37-51.
354. Марко Атлагић (Београд): Реља Новаковић и „Још о пореклу
Срба“, стр. 53-62.
355. Петар Милосављевић (Нови Сад): Запис о Рељи Новаковићу, 63-71.
356. Драгољуб Даниловић (Краљево): Реља Новаковић, директор
Гимназије у Краљеву (1947-1949), стр. 73-75.
357. Видосава Томић (Београд): Остала ми једна туга, стр. 77-80.
358. Светлана Стевић-Вукосављевић (Винча – Београд): Разговор са
професором Рељом Новаковићем, стр. 81-85.
359. Бранко Надовеза (Београд): Српске историје о српском имену и
пореклу, стр. 89-96.
360. Небојша Ђокић (Београд): Браничевска епархија по подацима из
повеље Василија II из 1020. године, стр. 97-111.
361. Ђорђе Јанковић (Београд): Галич, Сеченица и Тара, стр. 113-130.
362. Живојин Андрејић (Рача): Старија и новија трагања за пореклом
великог жупана Стефана Немање и потпуни преокрет с новим
резултатима, стр. 131-170.
363. Бобан Станојевић (Рача): Један осврт на „Срби... народ
најстарији“, стр. 171-181.
364. Ђорђе Петковић (Параћин): Уз немачки превод Новаковићеве
расправе о Петрусу, стр. 183-204.
365. Голуб Јашовић (Косовска Митровица): Историја, митологија и
фолклор у микротопонимији Горње Топлице и Косанице, стр. 224.

366. Драгољуб Антић (Београд): Континуитет митског аријског
ратника у лику Милоша Обилића, стр. 225-235.
367. Томислав Јовановић (Обреновац): Стублине – родно место Реље
Новаковића према истраживању Љубомира Павловића, стр. 237-
243.
368. Милан Ђурђевић (Обреновац): Забрешка шпиртуља -
Пољопривредна фабрика шпиритуса и дестилација воћа Сава С.
Мићић А. Д. – Забрежје од 1931. до 1946., стр. 245-254.
Број 22. – Рача 2009.
НАУЧНИ СКУП: КЛАСИЧНИ ФИЛОЛОГ ПРОФ. ДР МИОДРАГ

МИЋА СТОЈАНОВИЋ (РАЧА, 14. 12. 2009.)
369. Живојин Андрејић (Рача): Животопис и научно житије

хеленисте Миодрага Стојановића, стр. 11-16.
370. Библиографија Миодрага Стојановића, стр. 17-40.
371. Ивана Павловић (Београд): Промоције и признања, стр. 41-46.
372. Радмила Николић (Београд): Изданак свог завичаја, стр. 47-63.
373. Радмило Петровић (Београд): Стегоноша учења својих професора,
стр. 67-74.
374. Светлана Станковић (Београд): Приврженост и допринос Дру-
штву српско-грчког пријатељства, стр. 75-88.
375. Димитрије Јаничић (Београд): Допринос професора Стојановића
међународном есперантском покрету, стр. 89-98.
376. Владимир Стојанчевић (Београд): Грчке колоније у Србији, стр.
101-108.
377. Голуб Добрашиновић (Београд): Вук и Грци, стр. 109-128.
378. Ксенофонт Влахос Политис (Крф): Срби на Крфу и Крфско
друшто, стр. 129-158.
379. Малиша Станојевић (Београд): Поетика превода са становишта
историје и теорије стиха, стр. 159-164.

380. Борислава Лилић (Београд): Хиландарски метох у Пироту у
време ослободилачког покрета у Грчкој (1814-1821), стр. 165-182.
381. Владимир Јовановић (Београд): Београдска опера у Грчкој, стр.
183-190.
382. Љиљана Стошић (Београд): Српске народне изреке о Грцима,
Латинима и Цинцарима, стр. 193-217.
383. Јованка Ђорђевић Јовановић (Београд): Хеленска књижевност у
„Српском књижевном гласнику“, стр. 219-250.
384. Злата Бојовић (Београд): Гундулићеве реминисценције на Стару
Грчку, стр. 251-258.
385. Предраг Јашовић (Параћин): Доситеј Обрадовић у хермене-
утичккој визури Миодрага В. Стојановића, стр. 259-274.
386. Гордана Костић (Београд): Рисански подни мозаик крилатог
божанства Хипноса или Генија?, стр. 275-280.
387. Живојин Андрејић (Рача): Римски империјални култ Сунца и
фундација и консекрација муниципиума Наис, стр. 281-302.
388. Бошко Сувајџић (Београд): О мартолосима и епској слави, стр.
305-322.
389. Милорад Радусиновић (Београд): Портрети српских хајдука у
научној радионици Миодрага Стојановића, стр. 323-334.
390. Слободан Лазаревић (Крагујевац): Фантомска мрежа мита, стр.
335-340.
391. Марко Атлагић (Београд): Миодраг Стојановић о Цинцарима, стр.
341-346.
392. Бранко Надовеза (Београд): Рига од Фере и масонерија, стр. 347-
360.
393. Ђорђе Петковић (Параћин): Поводом Стојановићевих прилога из
српске митологије, стр. 361-388.
394. Зоран Живковић Христић (Београд): Научноистраживачки рад
Илије Николића и Крунослава Спасића у Српској академији наука
и уметности, стр. 389-415.

Број 23. – Рача 2010.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК МИЛАН БУДИМИР

(МРКОЊИЋ ГРАД, 23-24. 09. 2010.)
395. Библиографија научних радова академика Милана Будимира, стр.

15-34.
396. Ксенија Марицки Гађански (Нови Сад): Будимир, Милан Ђ., стр.
35-38.
397. Велимир Будимир (Београд): Преци и потомци академика Мила-
на Будимира, стр. 39-46.
398. Радмило Петровић (Београд): Слепи Хомер из Мркоњић Града,
стр. 47-52.
399. Небојша Раденковић (Ниш): Милан Будимир као балканолог, стр.
53-67.
400. Данко Перић (Београд): Милан Будимир – вјерност политичким
идеалима „Младе Босне“, стр. 69-73.
401. Милан Ристановић (Париз): Хомерско питање професора Буди-
мира, стр. 77-83.
402. Александар Петровић (Косовска Митровица): Југоисточна Европа
у виђењима Милана Будимира (имплицитна философија исто-
рије), стр. 85-108.
403. Живојин Андрејић (Рача): Валоризовани резултати као полазна
основа у трагању за континуитетом индоевропске, прве – Старе
Европе, стр. 109-140.
404. Милорад Радусиновић (Београд): Протосрби и антички Срби у
научним расправама Милана Будимира, стр. 141-153.
405. Светозар Бошков (Нови Сад): Милан Будимир о неким
балканским племенима, стр. 155-163.
406. Љубомир Кљакић (Београд): Неолитска Винча, пелашки мит о
постанку као космичка арка и Милан Будимири, стр. 165-201.

407. Марко Атлагић (Београд): Милан Будимир као представник
аутохтонистичке српске историографске школе и Маријани, стр.
203-210.
408. Ђорђе Јанковић (Београд): Нека археолошка сведочанства о
Илирима у доба Далматско-панонског устанка, стр. 213-227.
409. Владимир Ђукановић (Бања Лука): Чудесно прелијетање цркава
брвнара, стр. 229-239.
410. Млађан Цуњак (Смедерево): Да ли је гост Радин био богумил?,
241-258.
411. Бранко Надовеза (Београд): Дубровник као српски духовни
простор, стр. 259-272.
412. Бобан Станојевић (Косовска Митровица): Генетика, историја,
језик, стр. 273-295.
413. Милојко Будимир (Београд): Велика Попина у Лици – од
најстаријих времена, стр. 297-318.
414. Небојша Ђокић (Београд): Праисторијски криви гвоздени мачеви
са простора некадашње Југославије, стр. 319-330.
415. Мирко Бабић (Бијељина): О значењу назива Семберија, Мајевица,
Романија... , стр. 331-340.
416. Горан Полетан (Бијељина): Српски језик и његова старост, стр.
341-344.
417. Голуб Јашовић (Косовска Митровица): Зооними и пастирски
термини у микротопонимији околине Куршумлије, стр. 345-358.
418. Хаџи-Радомир Петровић (Београд): Натписи и цртежи
которских једрењака на фасади у манастиру Високи Дечани из
XIV века, стр. 359-365.
Број 24. – Рача 2011.
НАУЧНИ СКУП: АКАДЕМИК ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ

РАЧА 21. 05. 2011.)
419. Живојин Андрејић (Рача): Библиографија академика Драгослава

Срејовића, стр. 17-41.

420. Никола Тасић (Београд): Драгослав Срејовић 1931-1996, стр. 43-52.
421. Видојко Јовић (Београд): Драгослав Срејовић и источна Србија,
стр. 53-63.
422. Лела Вујошевић (Крагујевац): Центар за научна истраживања
САНУ и Универзитета у Крагујевцу – поглед уназад, стр. 65-82.
423. Бранко Надовеза (Београд): Борба за античко наслеђе академика
Срејовића, стр. 83-97.
424. Бориша Радовановић (Крагујевац): Неколико непознатих
података о пореклу академика Драгослава Срејовића, стр. 99-118.
425. Јелена Боровић-Димић (Врњачка Бања): Драгослав Срејовић и
Врњачка Бања – прилози за биографију, стр. 119-127.
426. Иванка Црнобрња (Обреновац): Сећања са археолошких ископа-
вања на Лепенском Виру, стр. 129-135.
427. Живојин Андрејић (Рача): Метафизика, уметност и митско-
историјски обрасци мезолитско-неолитске културе Лепенског
Вира, стр. 139-174.
428. Петар Милосављевић (Нови Сад): Драгослав Срејовић као догађај,
стр. 175-212.
429. Ненад Милорадовић (Београд): О биоклиматском карактеру
архитектуре културе Лепенског Вира, стр. 213-231.
430. Александар Петровић (Нови Сад): Old european language as the
protoserbian language, стр. 233-248.
431. Радмило Петровић (Београд): Вигиланција, стр. 249-267.
432. Марко Атлагић, Звездана Елезовић (Београд): Допринос
Драгослава Срејовић развоју проучавања царске дијадеме као
хералдичког симбола, стр. 269-280.
433. Милорад Радусиновић (Београд): Римска Доклеја под лупом
археолога Драгослава Срејовића, стр. 281-293.
434. Миленко Богдановић (Крагујевац): Ватинска култура и
микенски свет, стр. 297-311.
435. Бобан Станојевић (Косовска Митровица): „Cheval“ и „Коњ“, стр.
313-320.

436. Љиљана Мандић (Ужице): Праисторијско насеље у Стапарима,
стр. 321-335.
437. Душан Рашковић (Крушевац): Налазишта из предримског
периода у зони става Јужне Мораве и Западне Мораве, стр. 337-
358.
438. Славица Арсенијевић (Бања Лука): Прилог проучавању појасних
копчи типа Ламинци, стр. 359-414.
439. Мирко Бабић (Бјељина): Информација о површинским налазима
са рекогносцирања неолитских телова у Семберији (1995-2005.),
стр. 415-424.
440. Млађан Цуњак (Смедерево): Први трагови христијанизације
наших простора, стр. 425-448.
Број 25. – Рача 2011.
НАУЧНИ СКУП: ЈАСЕНИЦА И НЕКУДИМ

(СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА, 27. 03. 2011.)
441. Борисав Челиковић (Горњи Милановац): Основе антропогео-

графског истраживања простора Јасенице, стр. 15-28.
442. Живојин Андрејић (Рача): Земља Кучево, Јасеница и Некудим,
стр. 29-66.
443. Велибор Катић (Младеновац): О присуству несловенског етноса у
сливу Јасенице у 12. веку, стр. 67-85.
444. Радмило Петровић (Београд): Нумизматичка грађа владарских
династија Балкана од 1214. до пада Босне 1463. године, стр. 87-110.
445. Дарко Ивановић (Велика Плана): Села Доње Јасенице у средњем
веку и под турском влашћу (1284-1718), стр. 11-126.
446. Радомир Петровић (Београд): Зграфити и фреске у припрати
цркве Светог Николе у Горњој Шаторњи из XVII века, стр. 127-146.
447. Ненад Шошић (Смедеревска Паланка): Црква „Ратарица“ –
прилог проучавању верских објеката у Доњој Јасеници, стр. 147-
154.

448. Винка Лазовић (Смедеревска Паланка): Прогоница у Доњој
Јасеници, стр. 155-186.
449. Јелена Јовановић (Београд): Песма са рефреном „Ноћ, тамна ноћ“
у вокалној традицији Јасенице, стр. 187-210.
450. Бобан Станојевић (Косовска Митровица): Рана историја Срба:
неке недоумице, стр. 211-229.
451. Ружа Јеловац (Београд): Обичаји у селу Мала Плана и у околним
селима доњег тока Јасенице, стр. 231-242.
452. Небојша Ђокић (Београд): Границе Браничевске епархије око 1020.
године и проблеми убикације Беле Цркве, стр. 245-263.
453. Млађан Цуњак (Смедерво): Цртице из прошлости Некудима, стр.
265-283.
454. Владимир Ђурђевић (Смедеревска Паланка): Приповест о
Некудиму као мит здесна, стр. 285-303.
455. Марко Атлагић (Београд): Цариградски друм од Београда до
Букувче у 16. и 17. веку, стр. 303-315.
456. Ана Милошевић (Смедеревска Паланка): Хасан-пашина Паланка
(Hassan bascha Palanca) под аустријском влашћу 1718-1739. године,
стр. 317-341.
457. Милорад Радусиновић (Београд): Хасан-пашина Паланка у руској
публицистици 18. вијека, стр. 343-363.
458. Оливера Думић (Београд): Васкрси манастира Копорина, стр.
365-383.
459. Бранко Надовеза (Београд): Лаза Илић – друштвена мисао, стр.
385-395.
Број 26. – Рача 2012.
НАУЧНИ СКУП: МЛАВА У МИТУ И ИСТОРИЈИ

(ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ, 4. 05. 2012.)
460. Борисав Челиковић (Београд): Истраживања насеља и порекла

становништва Млаве, стр. 15-40.

461. Петар Влаховић (Подгорица): Значај хомољског краја за етно-
лошка проучавања, стр. 41-54.
462. Раде Обрадовић (Петровац на Млави): Петровац на Млави са
околином у прошлости, стр. 55-66.
463. Драган Јацановић (Пожаревац): Беловоде насеље првих мета-
лурга Европе, стр. 67-100.
464. Живојин Андрејић (Рача): Српске средњовековне жупе у сливу
Млаве, стр. 101-131.
465. Радмило Петровић (Косовска Митровица): Реликвијар из Рудина
из XII века и зидање новог Браничева, стр. 133-166.
466. Млађан Цуњак (Смедерево): Некропола и налази у гробовима
локалитета Градац у Калишту, стр. 167-198.
467. Живојин Андрејић (Рача): Браничевска висока властела Расти-
слалића, њихово порекло и родбинске везе са српским владарским
кућама, стр. 199-230.
468. Млађан Цуњак (Смедерево): Горњачка клисура у светлу археоло-
шких рекогносцирања, стр. 231-263.
469. Марко Атлагић (Косовска Митровица), Миленко Мацура, Нина
Атлагић (Београд): Григорије Горњачки, стр. 265-284.
470. Небојша Ђокић, Оливера Думић (Београд): Насељавање Влаха у
Браничеву у XVIII веку, стр. 285-340.
471. Милорад Радусиновић (Београд): Петар Добрњац у повјерљивим
списима К. К. Родофиникина, стр. 341-363.
472. Небојша Ђокић (Београд), Миломир Стевић (Крушевац): Заова
једини женски манастир у Србији кнеза Милоша, стр. 365-378.
473. Бранко Надовеза (Београд): Радикали у Петровцу на Млави и
околини у периоду Краљевине Југославије, стр. 379-389.
474. Голуб Јашовић (Косовска Митровица): Говори Млаве и Ресаве у
роману Јована Д. петровића „Лина тврђа од камена“, стр. 391-410.

Број 27. – Рача 2012.
НАУЧНИ СКУП: КАРАЂОРЂЕ – КОРИФЕЈ ПРВОГ СРПСКОГ

УСТАНКА (РАЧА, 15. 11. 2012.)
475. Живојин Андрејић (Рача): Високо племенско порекло српског

Вожда Карађорђа у светлу пророчких снова о будућем владару
нове лозе, стр. 15-48.
476. Александар Петровић (Нови Сад): Господар Ђорђе Петровић
према дијалектици мита, стр. 49-70.
477. Миодраг Стојановић (Београд): Рига од Фере и Карађорђе –
корифеји балканске револуције, стр. 71-81.
478. Милорад Радусиновић (Београд): Непотпуна московска леге-
ндарна Карађорђева биографија из 1880. године, стр. 81-112.
479. Бранко Надовеза (Београд): Карађорђе и Рига од Фере, стр. 113-
123.
480. Бориша Радовановић (Крагујевац): За хронологију преношења
Карађорђевих посмртних остатака у цркву на Опленцу, стр. 125-
150.
481. Марко Атлагић, Миленко Мацура, Љиљана Михајловић (Бео-
град): Сфрагистичко-хералдичко-вексиколошко наслеђе из Карађо-
рђевог устанка 1804-1813. године, стр. 153-165.
482. Оливера Думић, Небојша Ђокић (Београд): Боравак Карађорђев у
Ресави пред избијање устанка, стр. 167-189.
483. Небојша Ђокић (Београд), Сања Љубисављевић (Чачак): Кара-
ђорђе као командант 1809. године, стр. 191-217.
484. Мирослав Поповић (Београд): Организација судства у Првом
српском устанку, 219-237.
485. Божидар Јововић (Београд): На источницима српске војне
терминологије, стр. 239-269.
486. Млађан Цуњак (Смедерево): Три осврта на дешавања у
Смедереву и у региону из времена Карађорђа Петровића, стр. 271-
297.

487. Владо Батножић, Светлана Никшић (Београд): Лечење рана
Карађорђевих устаника задобијених турским оружјем, стр. 299-
332.
488. Слађана Алексић (Косовска Митровица): Вуков допринос
проучавању књижевности у устаничкој Србији, стр. 335-345.
489. Радмило Петровић (Београд): Историзација гуслара Филипа
Вишњића, стр. 347-375.
490. Слободан Јовановић (Нови Сад): Да ли је Бајронов романтизам
знао за Карађорђево јунаштво, стр. 377-405.
491. Миломир Стевић (Крушевац), Небојша Ђокић (Београд):
Крушевачке цркве у време Првог српског устанка, стр. 407-425.
492. Ђорђе Петковић (Параћин): Прилози из Карађорђеве устаничке
Србије, с посебним освртом на обнову цркве у Темнићу, стр. 427-
453.
Број 28. – Рача 2013.
НАУЧНИ СКУП: КОСМАЈ И ЊЕГОВА ПОДГОРИНА

(СОПОТ, 31. 05. 2013.)
493. Борисав Челиковић (Београд): Истраживања насеља, порекла

становништва и обичаја предеоне целине Космаја, стр. 5-18.
494. Радмило Петровић (Београд): Римске аргентарије на простору
космајских рудокопа, стр. 19-41.
495. Живојин Андрејић (Рача): Српске средњовековне жупе Земље
Кучево и Кучевско Загорје, стр. 43-87.
496. Млађан Цуњак (Смедерево): Сегедински мир 1444. године, стр. 89-
106.
497. Велибор Катић (Младеновац): Поткосмајска села Блашка и
Гурбетица, стр. 107-123.
498. Живојин Андрејић (Рача): Космај и његова подгорина од 1476- до
1560. године, стр. 125-141.
499. Драган Јацановић (Пожаревац): Прелиминарна топографско-
космолошко-митолошка анализа Космаја, стр. 143-177.

500. Марко Атлагић (Београд), Звездана Елезовић (Београд):
Манастир Тресије – светионик космајског краја, стр. 179-190.
501. Роберт Радић (Рача): Посредне везе између Рогаче – Туријског
среза и Раче – Лепеничког среза, стр. 191-211.
502. Миломир Стевић (Крушевац), Небојша Ђокић (Београд): „Списак
Црквиј находећи се у Окружју Београдском, и описаније сваке
Цркве понаособ у цјелом њеном састојанију“ из 1836. године, 213-
259.
503. Сања Љубисављевић (Чачак), Небојша Ђокић (Београд): Попис
свештеника мирског и монашког реда у окружју београдском 1836.
и 1841. године, стр. 261-289.
504. Мирослав Поповић (Београд): Примирителни судови и њихов
састав у космајском крају 1839. године, стр. 291-307.
505. Владислав Павић (Београд): Жене пред судом у Београдској нахији
1828-1839, стр. 309-336.
506. Небојша Ђокић, Оливера Думић (Београд): Цркве у Сибници,
Рогачи и Стојнику у XVIII и XIX веку, стр. 337-370.
507. Милорад Радусиновић (Београд): Мемоарски запис о Младеновцу
уочи Првог балканског рата 1912. године, стр. 371-392.
508. Бранко Надовеза (Београд): Живановић Живан – историјска и
друштвена мисао, стр. 393-424.
509. Љубодраг Поповић (Београд): Необичне судбине – како је
тршћански Србин постао Космајац, стр. 425-434.
510. Драгослав Димитријевић (Београд): Акција Баден – подухват
Космај, стр. 435-462.
511. Гордана Каровић (Београд): „Космај“ на рекама, стр. 463-472.
512. Дејан Дашић (Београд): Брендирање дестинација Космај и
Јаговина, стр. 473-491.

Број 29. – Рача 2013.
НАУЧНИ СКУП: ПРОФЕСОР ДОКТОР ГОРДАНА ЈОВАНОВИЋ

(ДЕСПОТОВАЦ, 15. 06. 2013.)
513. Библиографија проф. др Гордане Јовановић, стр. 17-35.

514. Јелка Матијашевић (Нови Сад): Подсећање на наше заједничке
почетке универзитетске каријере, стр. 37-54.
515. Димитрије Калезић (Београд): Моје познанство са Горданом
Јовановић, стр. 55-59.
516. Петар Буњак (Београд): Проф. др Гордана Јовановић као
високошколски педагог – у сећању једног њеног ученика, стр. 61-73.
517. Звездан Живановић (Смедерево): Лингвистички (лексички,
ономастички, преводилачки...) допринос др Гордане Јовановић
проучавају српске средњовековне књижевности, језика и културе
(теолошки осврт), стр. 75-89.
518. Биљана Јовановић Стипчевић (Београд): Значај једног књижевног
начела Светог Саве за поетику „Житија Светог Симеона“: „да се
речи не умноже“, стр. 95-104.
519. Владимир Поломац (Крагујевац): Ресавски правопис у повељама и
писмима деспота Лазара и Стефана Бранковића, стр. 105-134.
520. Јасмина Грковић Мејџор (Нови Сад): О синтаксичкој арха-
изацији у „Житију деспота Стефана“ Константина Философа:
партикула да, стр. 135-147.
521. Миодраг Стојановић (Београд): Кнез Лазар у народној песми, стр.
149-162.
522. Јелица Стојановић (Никшић): Словенска и хришћанска имена у
„Пивском поменику“ и „Поменику Хоче“, стр. 163-193.
523. Мирјана Бошков (Нови Сад): Летописачки чланци у
„Белопољском хронографу“, стр. 195-220.
524. Злата Бојовић (Београд): Дубровачка књижевност о српским
темама, стр. 221-231.

525. Марија Ђинђић (Београд): Семантичко-деривациона анализа
турцизама у савременом српском језику, стр. 233-244.
526. Митра Рељић (Косовска Митровица): Породични односи за време
средњег века и османског ропства у „сећању“ српског језика, стр.
245-263.
527. Рада Стијовић, Милун Стијовић (Београд): Скупљачи народног
блага Ресаве, стр. 265-278.
528. Марина Спасојевић (Београд): Прилог познавању лексике реса-
вског краја – етници и ктетици, 279-295.
529. Слађана Алексић, Ана Андрејевић (Косовска Митровица): Логос у
филозофској, књижевноисторијској и теолошкој мисли, 297-313.
530. Ксенија Кончаревић (Београд): О неким иновацијама у настави
црквенословенског језика, стр. 315-337.
531. Вера Јовановић (Београд): La theorie de la double aspecualite et la
descrioption des temps verbaux du passe en Francais, стр. 339-354.
532. Слободан Јовановић (Нови Сад): Поезија Емили Дикинсон:
Чудесан смисао тек оживеле речи, стр. 355-383.
533. Радмила Жугић (Београд): Правопис у писаном изражавању
студената на подручју призренско-тимочког дијалекта, стр. 385-
394.
534. Живојин Андрејић (Рача): Адоптирана куманска традиција у
српској уметности и усменој књижевности као извор „научне“
утопије о индијском пореклу Срба и Словена и мита „Срби народ
најстарији“, стр. 395-435.
535. Ђорђе Перић (Београд): „Нерод“ – загонетна причица из Вуковог
„Ријечника“, стр. 437-454.
536. Борисав Челиковић (Београд): Истраживања Ресаве, стр. 457-480.
537. Бобан Станојевић (Рача): Шта језичка интерференција може
открити о досељавању Срба на Балкан?, стр. 481-505.
538. Јелка Ређеп (Нови Сад): Павле Бакић, деспот и ратник, стр. 507-
517.
539. Бранка Иванић (Београд): Прстен из Манасије у збирци Народног
музеја у Београду, стр. 519-537.

540. Хаџи-Радомир Петровић (Београд): Синајска икона Христово
рођење из XII века и њен утицај на фреске манастира Градац из
XIII века, ктиторке краљице Јелене Анжујске, стр. 539-556.
541. Оливера Думић, Небојша Ђокић (Београд): Од трга Орашје до
Деспотовца, стр. 557-571.
542. Радмило Петровић (Београд): Дубровчанин Феликс Петанчић и
Словенац Бенедикт Курипешић као извори за „Турску хронику“
Константина Михајловића из Островице, стр. 573-596.
543. Голуб Јашовић (Косвска Митровица): Реља Новаковић и
именовање и убикација насељених места у Горњој Топлици и
Косаници, стр. 597-621.
544. Милица Карић (Рача): Трансформација мита у прози Момчила
Настасијевића – Из тамног вилајета: „Запис о даровима моје
рођаке Марије“, стр. 623-638.
Број 30. – Рача 2013.
НАУЧНИ СКУП: ХОМОЉЕ У МИТУ И ИСТОРИЈИ

(ЖАГУБИЦА, 24. 09. 2013.)
545. Борисав Челиковић (Београд): Истраживања Хомоља, стр. 1-12.

546. Радмило Петровић (Београд): Историјско-географски значај
Хомоља, стр. 11-26.
547. Раде Обрадовић (Петровац на Млави): Хомоље у миту и легенди,
стр. 27-52.
548. Милорад Ђорђевић (Пожаревац): Путеви кроз Хомоље, стр. 53-66.
549. Живојин Андрејић (Рача): Српска средњовековна жупа, град и
нахија Хомољ, стр. 67-114.
550. Млађан Цуњак (Смедерево): Градови Ждрело и Градац Рибарски,
стр. 115-142.
551. Марко Атлагић (Београд), Звездана Елезовић (Лепосавић),
Данијела Тешић Радовановић: Две горњачке повеље, стр. 143-166.
552. Гордана Јовановић (Београд): Имена у Хомољу према турском
дефтеру из 1467. године, стр. 167-186.

553. Сања Љубисављевић (Чачак), Небојша Ђокић (Београд): Средњо-
вековни трг Госпођинци и Тршка црква, стр. 187-210.
554. Живојин Андрејић (Рача): Урезани натписи и угребани записи на
каменим фасадама Богородичине цркве у тргу код Жагубице, стр.
211-238.
555. Злата Бојовић (Београд): Хомољске теме у књижевности –
прилог истраживањима књижевне и културне традиције, стр.
239-254.
556. Мирослав Поповић, Небојша Ђокић (Београд): Прилог историји
манастира Горњака у XVIII и XIX веку, стр. 255-278.
557. Оливера Думић, Небојша Ђокић (Београд): Етнички састав
становништва у Хомољу у XVIII и првој половини XIX века, стр.
279-307.
558. Милорад Радусиновић (Београд): Прилог историји хомољских
кнезова у доба Карађорђа (1804-1813), стр. 307-314.
559. Љубодраг Поповић (Београд): Наши преци – сећања, стр. 315-330.
560. Бранко Надовеза (Београд): Радикали у Жагубици и Хомољској
области до 1941. године, стр. 331-340.
561. Светлана Стевић Вукосављевић (Винча – Београд): Време кад је
сунце засијало усред пола ноћи, стр. 341-350.
562. Дејан Дашић (Јагодина): Зелени брендови Хомоља у функцији
одрживог развоја и дестинацијског брендирања, стр. 351-372.

УПУТСТВО ЗА ИЗРАДУ РАДОВА
ЛИЦЕНЦА
Радови које пошаљете за Зборник центра за митолошке
студије Србије објављује се под лиценцом Creative Commons
Именовање-Дели под истим условима 3.0 нелокализована
лиценца.
Уговорни сулови под којима је дело лиценцирано су јасно
иѕложени на страници: http://creativecommons.org/licences/by-
nc-sa/3.0/rs/.
Уредништво и рецензенти Зборника Центра за митолошке
студије Србије не прихватају никакву одговорност за ориги-
налност објављених радова. Поред тога, аутори су одговорни и
за језичку исправност сопствених радова.
САДРЖАЈ РАДА
Молимо Вас да се строго придржавате одговарајућих упу-
тстава надлежног Министарства и овог упутства. Структура
рада мора бити следећа:
1) наслов;
2) наслов на страном језику;
3) име, средње слово и презиме аутора; електронска адре-
са у подножној напомени;
453
4) афилијација (установа коју наводите мора бити правно
лице – детаљније у одговарајућем упутству
Министарства науке);
5) апстракт (сажетак);
6) кључне речи;
7) сам рад;
8) литература;
9) грађа (уколико је има);
10) резиме на страном језику;
11) кључне речи на страном језику;
12) година рођења аутора, ради каталогизације.
Рад неће бити прихваћен уколико недостаје неки од
наведеним елемената.
ФОРМА РАДА
Текстови на српском се куцају искључиво ћирилицом, уз
употребу стилова. Образац за изрдау радова се може добити од
секретара редакције зборника. Стилови у обрасцу су именова-
ни тако да је њихова употреба јасна сама по себи.
Уколико не користите образац – што није неопходно – мо-
рате водитит рачуна о следећем:
СЛОВНИ ЛИКОВИ. Писма која користите морају бити у

unicode стандарду; радови писани нестандардним писменима
неће бити прихваћени, јер Центар за митолошке студије
Србије мора плаћати њихову конверзију током припреме за
штампу. У такве спадају: Times New Roman, Lucida Sans
Unicode, Ariel, MS Serif; можете користити и квалитетна писма
доступна на интернету: Linux Libertine, било који од Deja Vu
454
Упутство за израду радова
писама и било који од SIL словних ликова (Charis SIL, Doulos
SIL). Последње две породице словних ликова су погодне за
транскрипцију дијалекатских текстова, и за текстове из
фонетике и историјске фонетике.
Исто важи и за текстове са одломцима на грчком, црквено-
словенском или старословенском. Предлажемо Вам да употре-
бите једно од следећих писма за старословенски: Kliment Std,
Damase, док Dilyan има словне ликове за глагољицу. Сви ти
словни ликови су бесплатни и могу се преузети са интернета.
Још једном Вас упозоравамо да не користите ascii или yuscii
писма, као ни власничке словне ликове.
ТАБУЛАТОР. Табулатор се не употребљава у тексту. Уколико

имате текст у две колоне, молимо Вас да направите одгова-
рајућу невидљиву табелу.
НУМЕРИСАЊЕ. Нумерисање параграфа се не врши, као ни

нумерисање наслова и поднаслова. Наслови и поднаслови се
синтаксички издвајају од остатка текста. Молимо Вас са
адекватно структуришете свој рад.
НАВОДНИЦИ. У тексту користите немачке наводнике – какви

се употребљавају код нас. Пример за њих имате у овом
зборнику. Уколико пишете на страном језику, можете
користити интерпункцију прилагођену том језику.
ЦИТАТИ. Наводи се издвајају у нови пасус кад год је то

могуће.
ТАБЕЛЕ. Табеле морају бити једноставне, без боје и сенчења,

и свака мора имати наслове на језику рада и језику резимеа.
Све табеле ће бити преформатиране у зборнику, те не треба да
455
се трудите да изгледају као у зборнику, нити треба да им
дајете посебан изглед.
ИЛУСТРАЦИЈЕ. Илустрације се не уносе у документ, већ се

прилажу у посебним дадотекама. У тексту само пишете наслов
илустрације на месту на коме треба да се налази, на језику
рада и језику резимеа. Графикони остају у тексту.
ВЕРТИКАЛНИ РАЗМАЦИ. Вертикални размаци се не уносе

ручно, већ аутоматски или никако.
НАГЛАШАВАЊЕ. Основно правило при писању је да нагла-

шавате текст онако како наглашавате и у говору. При нагла-
шавању, најбоље је користити курзив, док су црна и подвучена
слова непожељна, и ваља их користити само када је нео-
пходно. Такође, избегавајте писање великим словима, чак и
наслова.
Навођење литературе
Навођење литературе се врши по АПА стандарду, како је у
овом зборнику. Такав избор омогућава да користите аутома-
тске функције које постоје у Microsoft Woprd–у, што знатно
олакшава посао на изради литературе. Примери из овог
зборника су адекватни. Обратите пажњу на следеће измене у
односу на стандардни АПА стил:
- парентезе у тексту се бележе ћирилицом, и понављају
се испред библиографске јединице; уколико не постоји
референца на дело, не наводите је. Парентеза се бележи
на следећи начин:
456
Упутство за израду радова
• (Презиме, година: стр. Број стране) /курзивом су
обележене променљиве, црним словима стални
елементи/.
- Библиографска јединица – књига, наводи се на
следећи начин:
Станишић, 2006: Станишић, В. (2006). У: Увод у индоевропску
филологију. Београд. Чигоја штампа.
Библиографска јединица – чланак из часописа, наводи
се на следећи начин:
Стојменовић, 2000: Стојменовић, Ч. (2000). „Фонетско-
фонолошке одлике Службе и Житија Стефана дечанског
(Дечански препис)“. У: Годишњи зборник (књ. 26; стр. 411-
412). Скопје: Филолошки факултет „Блаже Конески“.
Уколико је наслов ћирилични, или је референца довољно
јасна, референца не мора да се понови испред уноса.
- Чланак из зборника се наводи на следећи начин (овде без
референце):
Formigari, L. (1999). „Grammar and Phsilosophy in the Age of
Comparativism“. У: Embleton S. Joseph J. E. (Ур.), The
Emergence of the modern Lanuage Sciences; Studies on the
Transition from historical-comparative to structural Linguistics
in honour of E.F.K. Koerner (стр. 3-12). Amsterdam: John
Benjamins Publishing company.
Из ових примера можете видети који су обавезни елементи
и који је њихов начин форматирања. Уколико наводите
документ доступан интернету, страну са интернета, молимо
Вас да наведете датум када је страна посећена, или када је
документ био доступан.
457
Формат датотеке
Радови се шаљу у rtf, doc, или odt формату.
Цртежи, карте, фотографије се достављају у посебној
датотеци у jpg или tiff формату, у резолуцији већој од 150 х 150
тачки по инчу, иначе неће бити унети у рад. Векторски
цртежи неће бити унети у рад. Број графичких елемената по
раду је ограничен на пет.
Начин достављања рада

Радови се достављају у електронској форми на адекватном
диску и у штампаном облику. У договору са уредником,
радови се могу послати електронском поштом.
Финалне напомене
Највише пажње треба поклонити елементима које рад мора
садржати, као и елементима које литература мора садржавати.
За помоћ можете се обратити секретару редакције зборника.
458
CIP - Êàòàëîãèçàöè¼à ó ïóáëèêàöè¼è
Íàðîäíà áèáëèîòåêà Ñðáè¼å, Áåîãðàä
94(497.11)"11/12"(082)
930.85(=163.41)"11/17"(082)
321.17:929 Ñòåôàí Íåìàœà(082)
ÍÀÓ×ÍÈ ñêóï "×àñíè êðñò âåëèêîã æóïàíà

Ñòåôàíà Íåìàœå - 1113-2013" (2013 ; Ðà÷à)
[Íàó÷íè ñêóï] ×àñíè êðñò âåëèêîã æóïàíà
Ñòåôàíà Íåìàœå - 1113-2013 [Ðà÷à, 15.
íîâåìáàð 2013. ãîäèíå] / [ïðèðåäèî Æèâî¼èí
Àíäðå¼èž]. - 1. èçä. - Ðà÷à : Öåíòàð çà
ìèòîëîøêå ñòóäè¼å Ñðáè¼å : Íàðîäíà áèáëèîòåêà
"Ðàäî¼å Äîìàíîâèž", 2013 (Êðàãó¼åâàö :
Interprint). - 462 ñòð. : èëóñòð. ; 21 cm.
- (Ìèòîëîøêè çáîðíèê = Mythology Collection
; 31)
Íà ñïîð. íàñë. ñòð.: Le sainte croix du

grand prince Stefan Nemanja - 1113-2013. -
Òèðàæ 300. - Íàïîìåíå è áèáëèîãðàôñêå
ðåôåðåíöå óç òåêñò. - Áèáëèîãðàôè¼à óç ñâàêè
ðàä. - Summaries ; Resume.
ISBN 978-86-83829-51-4
a) Ñòåôàí Íåìàœà, ðàøêè âåëèêè æóïàí

(1114-1200) - Çáîðíèöè b) Ñðáè - Êóëòóðíà
èñòîðè¼à - 11â-18â - Çáîðíèöè c) Ñðáè¼à -
Èñòîðè¼à - 11â-12â - Çáîðíèöè
COBISS.SR-ID 202459916

31 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

31 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Главни и одговорни уредник

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

ЧАСНИ КРСТ ВЕЛИКОГ

LA SAINTE CROIX DU GRAND

Поводом 900 година од рођења Стефана Немање

Часни и Животворни крст од Свете Горе преко Србије

Српске владарске инсигније од X – XI века

Хоризонталне и вертикалне слике као први родослови

Велики жупан Стеван Немања – Преподобни Симеон

Култ Константина Великог и Немањићи ................................... 95

Свети цар Константин – Света царица Јелена,

Неуочена паралела естергонског портала и Студенице ..... 139

Обриси „Немањиног крста“ пре Немање .................................. 155

Белешке о Стефану Немањи у историографским изворима

Два Немањина српска хералдичка симбола

Белешке о неким питањима владавине

Нетачно порекло великог жупана Стефана Немање

Псалмско и друго појање при исходу душе

Српска краљица Јелена и Католичка црква (око 1250-1303)

Стефан Немања у историјама српског народа ....................... 319

Капија Поморавља у време Стефана Немање ........................ 329

Стефан Немања и Свети Сава у Посланици руског

Велики жупан Немања у старом руском Хронографу ......... 383

Стефан Немања и бан Кулин ........................................................ 397

Библиографија научних радова

Упутство за израду радова Митолошког зборника .............. 453

ЧАСНИ И ЖИВОТВОРНИ КРСТ ОД СВЕТЕ ГОРЕ

АПСТРАКТ: Уз техничку помоћ најмлађег сина монаха Саве и

По доласку великосимника Симеона на Свету Гору, до

допуна и прерада оснивачке Хиландарске Савине повеље, у којој су та села

крста у Жичу био би важан чин у процесу утемељења династичког

Богдановић, Д. (1980). Историја старе српске књижевности. Београд:

TRUE CROSS FROM MOUNT ATHOS THROUGH

СРПСКЕ ВЛАДАРСКЕ ИНСИГНИЈЕ ОД X – XI ВЕКА

АБСТРАКТ: На 900 годишњицу од Немањиног рођења као прилог

Српска краљевска лоза у Дукљу у X и XI веку

Михајло Војисављевић (1046-1080) и

Српска краљевска лоза XII и почетка XIII века

Порекло сваке власти, а следствено томе и краљевске лозе,

Немачке круне Отонске династије3

Српски крстови са владарских докумената из XII века

Шта је за нас заиста занимљиво у Немањином

Савин Карејски типик

Сл.1 - Мирослављево Јеванђеље из 1185. године, насловна

Сл. 2 - Фреска из цркве св. Луке у Котору из 1195. године

Сл. 3 - Немањина ктиторска повеља из 1199. године

Сл. 4 - Карејски типик св. Саве из 1199. године (Према: Д. Богдановић,

Сл. 1 - Црква св. Богородице у Студеници из 1208-1209. године,

Сл. 2 - Крст од бронзе са горским Сл. 3 - Сребрни крст св. Саве из

Сл. 5 - Крст реликвијар са нишке

СРПСКЕ ВЛАДАРСКЕ ИНСИГНИЈЕ ОД X – XI ВЕКА

ХОРИЗОНТАЛНЕ И ВЕРТИКАЛНЕ СЛИКЕ ЛОЗЕ

АПСТРАКТ: У раду се прати развој хоризонталне и вертикалне

Родослови и генеалошке таблице владара и властеле су као

Јовановић (Живот Стефана Лазаревића деспота српског, Београд 2007,

Развијена лоза Немањиног колена, Пећка патријаршија

ХОРИЗОНТАЛНЕ И ВЕРТИКАЛНЕ СЛИКЕ ЛОЗЕ КАО ПРВИ

У време српске средњовековне државе нису постојали родо-

ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН НЕМАЊА –

АПСТРАКТ: У овом огледу се, пре свега, са теолошког аспекта

LE GRAND PRINCE STEFAN NEMANJA, SIMÉON

Le personnage du Grand Prince Stefan Nemanja a représenté un motif