Vakufi Novi Prelom KONACNO

Главни и одговорни уредник
Дејан Мастиловић
Рецензенти
Проф. др Владан Виријевић
Доц. др Урош Шешум
Др Енвер Ујкановић
МА Александар Савић
ISBN 978-86-6309-240-2
Штампање ове књиге финансирало је Министарство

културе и информисања Републике Србије
ИРЕНА КОЛАЈ РИСТАНОВИЋ
СТАТУС ВАКУФСКИХ
ДОБАРА У КНЕЖЕВИНИ
СРБИЈИ (1878‒1882):
Прилог проучавању османске баштине
„Филип Вишњић“
Друштво за урбану историју
Београд, 2020.
Мајци
ПРЕДГОВОР
Вакуф је реч арапског порекла и представља „заду-
жбину, завештање, вакуф у исламском праву, те неотуђиву и-
мовину и привредни капитал“.1 Постоји неколико тумачења
појма вакуф, али најопштије тумачење, „представљало би осни-
вање добротворне установе у побожне сврхе“. Према дефини-
цији Ибрахима Халебија, чувеног шеријатског правника, „ва-
куфи или побожне задужбине су непокретна добра која оснивач
добровољно поклања Богу и на плодоуживање другима“.2
Премда су вакуфи оснивани на читавој територији
Османског царства, те на територијама у којима живи мусли-
манско становништво, одлучили смо да критички осврт на изу-
чавање вакуфа територијално ограничимо на простор бивше Ју-
гославије. Разлог томе лежи у чињеници да су најбројније и нај-
исцрпније студије које су се бавиле овим питањем управо поте-
кле из пера оријенталиста који су стварали у периоду њеног
постојања. Најбројније студије односе се на вакуфе у Босни и
Херцеговини.
Требало би поменути да је почетком друге деценије XX
века објављена студија Милана Ј. Пећанца О вакуфима и о њи-
ховим главним врстама са нарочитим обзиром на врсте вакуфа
у Цариградском Уговору о миру између Србије и Турске,3 која је
1
Термин вакуф (ар. ‫ )ﻮﻘﻒ‬потиче из арапског језика и значи „заустављање, спре-
чавање“. Овај се појам односи на „имовину која је вољом свог власника
издвојена из промета и чији се приход даје у тачно утврђене добротворне
сврхе које су у складу с исламским учењем“. Teufik Muftić, Arapsko-bosanski
rječnik, Sarajevo 1997, 1665; Mehmedalija Hadžić, „Vakufi i vakufname-definicija
i implementacija“, Vakufi u Bosni i Hercegovini: zbornik radova, Sarajevo 2011,
15; Irena Kolaj Ristanović, O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima u Kneževini
Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir“, Pravni zapisi, X/1, Beograd 2019, 203.
2
Марија Коцић, Оријентализација материјалне културе на Балкану-
османски период XV‒XIX век, Београд 2010, 73; Исто, 203.
3
Милан Ј. Пећанац, О вакуфима и о њиховим главним врстама са наро-
читим обзиром на врсте вакуфа у Цариградском Уговору о миру
између Србије и Турске, Београд 1914.
7
Ирена Колај Ристановић
проистекла из потребе да се чланови Владе Краљевине Југосла-

вије и Вакуфског одбора упознају са појмом институције вакуфа
како би могли да реше питање статуса вакуфских добара у кра-
јевима који су освојени у Балканским ратовима 1912‒1913. го-
дине. Милан Ј. Пећанац је своју студију о вакуфима започео ре-
чима: „Наш народ у старим границама одавно је већ заборавио
на значење речи вакуф. Њено пуно значење, нарочито у правном
погледу, држим да је ретко коме и од јавних раденика у Србији
познато, јер се по ослобођењу Србије у старим границама па све
до наших дана, све више сужавао круг интелигентних људи, који
су се занимали вакуфима [...] Нестајањем Турака у Србији и њи-
хових џамија нестајало је и вакуфа. Велики историјски догађаји
од пре две године донели су, међутим, собом, и то, да су се са
значењем речи вакуф морали и још морају интересовати готово
сви грађани Старе и Нове Србије“.4 Како би нагласио значај ва-
куфских установа за муслиманску заједницу и традицију додао
је: „Муслимани су, могло би се рећи, од дана, кад су за њих у
верским и правним светим књигама утврђиване биле норме и
правила, према којима се знало шта је чије од земаљских блага и
у што други не сме да дира, ако неће да се огреши о закон, дакле
од времена утврђивања приватно правног поретка, имали утвр-
ђен појам вакуфа. Давати Богу средством одређивања делова
своје имовине на побожне и добротворне циљеве, може се сло-
бодно рећи, да је истовремена манифестација унутрашњег жи-
вота и тежњи следбеника Мухамедових са манифестацијом њи-
хових тежњи да стичу и долазе до имовине за живот свој и своје
породице. Како је овај осећај потребе давања своје имовине Богу
тако рећи део вере муслиманове.“5 Ова студија је, иако написана
у виду својеврсног приручника, веома детаљна и обрађује све е-
лементе појма вакуф. Премда је објављена 1914. године, можемо
закључити да се вакуфи са различитих становишта проучавају
дуже од једног века.
4
Милан Ј. Пећанац, н.д., 1.
5
Исто, 5.
8
Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878‒1882)
Велики број радова о вакуфима потекао је из области

османистике, а њих карактерише превод вакуфских повеља:
вакуфнама.6 Представљању дипломатичких одлика ва-
куфнама посвећене су три публикaциje: Турски спoмeници у
Скoпљу, Глишe Eлeзoвићa,7 Najstariji vakufski dokumenti u
Jugoslaviji na arapskom jeziku,8 Хасана Калешија кao и
збиркa Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek).9
Глиша Елезовић се више пута освртао на споме-
ничко наслеђе града Скопља из османског доба.10 Елезовић
се први одважио и приложио осам вакфија, а несумњиво
најдужу чини вакфија којом је потврђено оснивање заду-
жбине Јахја-паше у Скопљу. Садржај оригинала потиче из
1506. године и износи 16,5 метара.11 У студији Turski
spomenici је приложио оригинале вакуфнама. Прва потиче
из 1469. године и тиче се установљења медресе из сред-
става санџакбега Иса-бега, сина босанског бега Исхак-бега
при истоименом вакуфу, а друга потиче из 1470. године и
односи се на изградњу џамије Мехмеда Челебије, сина Ис-
хак-бега.12 Његово залагање за представљање ових повеља
6
„Вакуфнама представља званични документ о завештању покретних или
непокретних добара дародавца оверен од стране кадије. Назива се и
вакфија, задужбинска повеља, завештајно писмо или статут“. Љиљана Чо-
лић, Османска дипломатика са палеографијом, Београд 2005, 174.
7
Глиша Елезовић, Турски споменици у Скопљу, Скопље 1925.
8
Hasan Kaleši, Najstariji vakufski dokumenti u Jugoslaviji na arapskom
jeziku, Priština 1972, 49‒209.
9
Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV‒XVI vijek), Sarajevo 1985.
10
Глиша Елезовић, Турски споменици у Скопљу, Скопље 1925; Исти,
„Турски споменици у Скопљу“, Гласник Скопског научног друштва,
I, Скопље 1925; Исти, „Турски споменици у Скопљу“, Гласник Скоп-
ског научног друштва, VII‒VIII, Скопље 1930; Ирена Колај Ристано-
вић, „Преглед развоја оријенталних студија на тлу бивше Југославије
1857‒1950“, Архив, 1‒2, Београд 2014.
11
Љиљана Чолић, Оријенталистичко дело Глише Елезовића, Београд,
Приштина 1996, 22‒23.
12
Gliša Elezović, Turski spomenici, knj. I, sv. 2, Beograd 1952, 13; 30.
9
је обухватило и превод вакфија чиме је, пишући о сакрал-

ним објектима: џамијама и месџидима, образовним објек-
тима: мектебима и медресама; привредним објектима: за-
натским и трговачким дућанима; те комуналним: хама-
мима и мезарима, писао о „њиховим добротворима и тиме
указао на урбани развој османског града“.13
Калеши је у поменутој студији објавио превод шест
вакуфнама на арапском језику које због своје дужине обухва-
тају простор од око 250 страница. Најпре се осврнуо на исто-
ријат језичке асимилације арапских термина на некадашњем
југословенском простору, те списа различите провенијенције
и затим се посветио појашњењу институције вакуфа. И Ка-
леши је осетио потребу да укаже на значај постојања вакуфа
у исламском свету, те је у самом Уводу записао: „Институ-
ција вакуфа није одиграла тако важну улогу ни у једној рели-
гији и ни у једном друштву као у исламу. Скоро да не постоји
ни један аспект живота исламских народа и држава‒верски,
морални, економски, политички и социјални‒на који вакуф
није имао утицај.“14 Вакуфнаме које је представио обухватају
све елементе установљења једног вакуфа који су у складу са
шеријатским правом. Ови списи нам потврђују информа-
тивни карактер и вредност вакуфнама, али смо мишљења да
речи Хазима Шабановића то појашњавају на бољи начин:
„Вакуфски документи пружају највише података за историју
градова и насеља уопште, за колонизацију, историјску топо-
графију, а нарочито за културну и економску историју. Ови
нас документи упознају са системом територијалног развоја
вароши, са стварањем нових вароши, квартова и махала, са
тачкама концентрације људи различитих занатских,
13
Љиљана Чолић је дала детаљну анализу рада Глише Елезовића на
представљању вакуфнама. Види: Љиљана Чолић, Оријенталистичко
дело Глише Елезовића (друго допуњено и проширено издање), Београд
2019, 25‒48.
14
Hasan Kaleši, n.d., 13; Gliša Elezović, Turski spomenici, 13.
10
индустријских и трговачких активности. Вакуфнаме пружају

могућност упознавања са унутрашњом структуром друштва
за турске владавине у нашим земљама […]."15 Значајно је по-
менути и рад Сејфудина Кемуре који је студију Сарајевске
џамије и друге јавне грађевине турске добе објавио 1908,
1909, 1910. и 1911. године. Његов рад обухвата 57 вакфија, те
остале акте централне и локалне администрације Царства
који се тичу историје настанка ових објеката.16 О значају за-
дужбинских повеља писала је и Бехија Златар у свом раду
Značaj izvora za izučavanje historije institucije vakufa17 у коме
је посебно нагласила и непроцењиву вредност дефтера који
садрже пописане вакуфе. Истовремено, од великог значаја
јесу и сами вакуфски дефтери.18
Уобличавајући исламску правну мисао о вакуфима су
писали понајвише Мехмед Беговић и Абдуселам И. Белагија.
О шеријатско-правним елементима установљења вакуфа
писао је Мeхмeд Бeгoвић у својој монографији Вaкуфи у
Jугoслaвиjи.19 Беговић је свеобухватно анализирао институ-
цију вакуфа кроз историјски преглед законодавства о ваку-
фима од XIX века, расветлио појам и порекло задужбине,
приказао шеријатско-правне елементе при оснивању вакуфа
расправљајући о условима пуноважности, последицама ува-
куфљења, употреби вакуфске имовине и начину иско-
ришћавања исте. На крају своје студије о вакуфима у
15
Hazim Šabanović, „Dvije najstarije vakufname u Bosni“, Prilozi za orijentalnu
filologiju, II, Sarajevo 1952, 5; Љиљана Чолић, Оријенталистичко дело
Глише Елезовића (друго допуњено и проширено издање), Београд 2019, 26.
16
Šejh Sejfudin Kemura, „Sarajevske džamije i druge javne građevine turske
dobe“, Glasnik Zemaljskog muzeja, XX, Sarajevo 1908; XXI, 1909; XXII,
1910; XXIII, 1911.
17
Behija Zlatar, „Značaj izvora za izučavanje historije institucije vakufa“,
Vakufi u Bosni i Hercegovini: zbornik radova, ur. Mustafa Hasani, Sara-
jevo 2011.
18
Исто, 22‒23.
19
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, Београд 1963.
11
Југославији навео је примере оснивања јеврејских и

хришћанских задужбина и њиховог третирања у шеријат-
ском праву.20 Садржај ове студије користили смо као по-
лазну тачку у нашој расправи о вакуфима.
Монографија Абдуселама И. Балагије Улога вакуфа у
верском и световном просвећивању наших муслимана,21 иако
насловом наговештава расправу о утицају образовних инсти-
туција на муслиманско становништво, садржи историјат
настанка вакуфских установа, дефиницију појма вакуф, шери-
јатско-правни оквир установљења задужбине, расправу о
организацији шеријатске управе у вакуфима у Османском цар-
ству, у Босни и Херцеговини након потпадања под aустроу-
гарску власт 1878, те у Југославији од оснивања Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Тек на крају моногра-
фије, Белагија расправља о улози вакуфа у световном образо-
вању наводећи стање верске просвете у Босни и Херцеговини
за време Османског царства, те за време успостављања ре-
форми школског система од стране аустроугарских власти да
би монографију завршио стањем верске наставе у Југославији
и закључио поглављем о мисији вакуфа у световном просве-
ћивању муслимана. Бројне студије сличног садржаја настале
су на основу садржаја монографије Мехмеда Беговића, те
објављиване у зборницима. Издвојили бисмо рад Енеса Ље-
ваковића Institucija vakufa u šerijatskom pravu22 у коме поме-
нути аутор даје мишљење исламских правника о појединим
елементима шеријатског права која се тичу вакуфа. Нешто
другачији приступ, ближи студији Мехмеда Беговића, дао је
Мехмедалија Хаџић у свом раду Vakufi i vakufname ‒
20
Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima u Kneževini
Srbiji 1830‒1878: pravno-istorijski okvir, Pravni zapisi, god. X, br. 1, Beograd
2019, 202; Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, Београд 1963.
21
Абдуселам И. Балагија, Улога вакуфа у верском и световном
просвећивању наших муслимана, Београд 1933.
22
Enes Ljevaković, „Institucija vakufa u šerijatskom pravu“, Vakufi u Bosni
i Hercegovini: zbornik radova, ur. Nedim Begović, Sarajevo 2013, 15‒23.
12
definicija i implementacija23 у коме је изнео различите дефи-

ниције појма вакуф, те шеријатских елемената који се тичу
установљења и рада задужбине.24
Иако није могуће поменути све студије које се баве изу-
чавањем вакуфских задужбина, јер се о историји проучавања
истих може написати посебна монографија, са становишта
историјског развоја вакуфа, те улоге вакуфа у урбанизацији
османских градова међу значајне радове можемо убројити рад
Александра Фотића Улога вакуфа у развоју оријенталног
града: београдски вакуф Мехмед-паше Јахјапашића,25 у коме
Фотић издваја све субјекте који чине један вакуф, детаљно де-
терминише улогу верских и образовних институција у укупном
функционисању ове институције, а у складу са исламским пра-
вом. Допринос овој теми дао је исти аутор и у свом раду Турски
документи о Рустем пашином вакуфу и „двоструком закупу
(icâreteyn)“26 у коме је на примеру неколико приређених ху-
џета27 објаснио улогу вакуфа у привредном развоју града.
На пољу проучавања улоге вакуфа у формирању и
развоју градова, посебно у Босни и Херцеговини, велики
допринос је дао Ахмед Ханџић. Ахмед Ханџић је „дуги низ
година био један од ријетких, ако не и једини хисторичар,
који се озбиљно бавио изучавањем процеса развоја градских
насеља на подручју источне и сјевероисточне Босне“.28
23
Mehmedalija Hadžić, n.d., 11‒18.
24
Исто, 13‒15.
25
Александар Фотић, „Улога вакуфа у развоју оријенталног града: бео-
градски вакуф Мехмед-паше Јахјапашића“, Социјална структура
српских градских насеља (XII‒XVIII) век, ур. Јованка Калић, Милосав
Чоловић, Смедерево-Београд 1992.
26
Александар Фотић, „Турски документи о Рустем пашином вакуфу и „двос-
труком закупу (icâreteyn)““, Мешовита грађа, XXXI, Нови Сад 2010.
27
Термин хуџет (ар. ‫ )ﺣﺠﺔ‬је арапског порекла и значи потврда, доказ,
исправа, признаница, решење. Види: Teufik Muftić, n.d., 268.
28
Alen Zečević, „Adem Handžić i njegov naučni doprinos izučavanju institu-
cije vakufa u Bosni i Hercegovini“, Gračanički glasnik, br. 42, god. XXI,
Sarajevo 2016, 45.
13
Бавећи се историјом босанско-херцеговачких градова у

више наврата је потврдио да су институција вакуфа и систем
муафијет29 имали великог утицаја на формирање градова и
насељавање становништва у исте. У свом раду О форми-
рању неких насеља у Босни у XVI вијеку, Ханџић наводи да
је „у месту Гласинац Хаџи Ибрахим-ага на основу наређења
султана Мурата III подигао објекте свог вакуфа у периоду
пре 1590. године и тиме поставио темеље за формирање
нове касабе“.30 У његовом раду О значају путова за разви-
так градских насеља у Босни у XVI и XVII стољећу31 по-
мињу се градска насеља која се нису развила до статуса ше-
хера, али су у њима установљени вакуфи. Развоју истих на-
учна јавност до тада није посветила пажњу. Реч је о Кулен-
Вакуфу, Доњем и Горњем Вакуфу, Вакфи Сана или Сан-
ском Мосту и Скендер-Вакуфу. Својом студијом О улози
дервиша у формирању градских насеља у Босни у XV сто-
љећу32 доказао је да су дервишки редови условили настанак
градских средина. Студија Љиљане Чолић Derviški redovi
muslimanski: tekije u Skoplju33 доказује да су текије, не само
учествовале (не)посредно у урбанизацији градова приликом
оснивања вакуфа, већ и да су се исте издржавале од прихода
задужбине. Дакле, вакуф је у себи обједињавао верске, обра-
зовне, привредне и комуналне елементе у једном насељу.
29
Термин муафијет представља правну и пореску повлашћеност град-
ског становништва: Adem Handžić, „Vakuf kao nosilac određenih držav-
nih i društvenih funkcija u Osmanskom carstvu“, Anali Gazi Husrev-be-
gove biblioteke, IX‒X, Sarajevo 1983, 113; Александар Фотић, „Улога
вакуфа у развоју оријенталног града: београдски вакуф Мехмед-паше
Јахјапашића“, 149.
30
Adem Handžić, „O formiranju nekih gradskih naselja u Bosni u XVI
vijeku“, Prilozi za orijentalnu filologiju, XXXV, Sarajevo 1975.
31
Adem Handžić, „O značaju putova za razvitak gradskih naselja u Bosni u XVI
i XVII stoljeću“, Prilozi Instituta za istoriju, XIII, Sarajevo 1977, 73‒78.
32
Adem Handžić, „O ulozi derviša u formiranju gradskih naselja u Bosni u XV
stoljeću“, Prilozi za orijentalnu filologiju, XXXI, Sarajevo 1981, 169‒178.
33
Ljiljana Čolić, Derviški redovi muslimanski: tekije u Skoplju, Beograd 1995.
14
Монографија Историја Ниша I: од најстаријих вре-

мена до ослобођења од Турака 1878. године34 садржи податке
о вакуфима који су саграђени у граду Нишу у периоду од XV
до XVIII века и кратке биографије задужбинара.35
Није непознато да су и жене могле бити задужбинари.
О улози жена у оснивању задужбинских установа детаљно је
писала Керима Филан у својој студији Žena i institucija vakufa
u osmanskoj Bosni36. Том приликом је дала пример супруге
босанског санџак-бега Хусрев-бега, Шахдидар, која је завеш-
тала 115.000 акчи у име изградње месџида и мектеба.37 Дра-
гана Амедоски је дала свој допринос овој теми својим радом
Османска жена на Централном Балкану: између стерео-
типа и стварности (16‒18. век)38 у ком је, између осталог,
поменула да је „право завештања било резервисано за жене
из виших друштвених слојева, те да су се жене радије одлу-
чивале да свој допринос дају у новчаним средствима“. Упр-
кос томе, жене су као своју задужбину остављале непокретна
добра попут стамбених кућа, обрадивих и необрадивих повр-
шина, занатских и трговачких дућана које су наследиле, те
покретна добра попут накита и одеће.39
Колико нам је познато, питањем статуса државних и
вакуфских добара након ослобођења Србије од Османског
царства и присаједињења нових, јужних крајева, иако је
проблем аграрних односа на простору Кнежевине Србије
34
Историја Ниша I: од најстаријих времена до ослобођења од Турака
1878. године, Ниш 1983.
35
Премда монографија садржи податке о вакуфима у Нишу у наведеном
периоду, у овој студији смо поменули само поједине задужбине.
36
Kerima Filan, „Žena i institucija vakufa u osmanskoj Bosni“, Vakufi u
Bosni i Hercegovini: zbornik radova, ur. Nedim Begović, Sarajevo 2013.
37
Исто, 122.
38
Драгана Амедоски, „Османска жена на Централном Балкану између
стереотипаи стварности (16‒18. век)“, Гласник Етнографског инсти-
тута САНУ, LXVI, бр.1, Београд 2018.
39
Исто, 129.
15
темељно проучен у историографији, до сада се наша научна

јавност није бавила. Осим студије Слободанке Стојичић А-
грарно питање у новоослобођеним крајевима Србије после
српско-турских ратова 1878‒1907: правни и политички
аспект40 која нам је донела податке из садржаја закона до-
ношених у периоду од 1880. до 1907. године уз приложене
законске одредбе на крају публикације и рада Милоша Јаго-
дића Међународни аспект аграрног питања у Србији
(1880‒1882)41 који се бави анализом односа европске дипло-
матије према српском Закону о уређењу аграрних одношаја
из 1880. којим су укинути чифлуци, нисмо имали могућност
да користимо литературу неопходну за анализу ове теме, те
смо се држали пре свега садржаја архивских извора.
Архивска грађа коју смо користили током истражи-
вања похрањена је у Архиву Србије у фонду Министарства
иностраних дела и чине је несређени и готово некоришћени
списи који се тичу рада Мешовите српско-турске комисије
за државна и вакуфска добра 1880‒1887.42 Ови списи обу-
хватају кореспонденцију српских и турских представника,
кореспонденцију српског опуномоћеника у поменутој Ко-
мисији са српским државним органима, претежно Мини-
старством иностраних дела, спискове вакуфских добара
које су сачиниле српске окружне власти, те спискове
40
Милош Јагодић, „Међународни аспект аграрног питања у Србији (1880‒
1882)“, Пирот-од турске касабе до модерног града преко Берлина и Вер-
саја: зборник радова, ур. Милош Јагодић, Пирот 2018, 85‒96.
41
Слободанка Стојичић, Аграрно питање у новоослобођеним крајевима
Србије после српско-турских ратова 1878‒1907: правни и политички
аспект, Лесковац 1987.
42
Aрхивска грађа која је коришћена у изради ове студије, а којом смо
настојали да прикажемо и рад Мешовите српско-турске комисије за
државна и вакуфска добра 1880‒1882, није још увек сређена; обухвата
прилоге дописима које је најпре требало спојити са актима којима
припадају, садржи грађу на српском, османском и француском језику
коју је требало груписати током истраживања.
16
вакуфских и државних добара које је потраживала Осман-

ска држава. Нажалост, сви спискови који се помињу у спи-
сима, а које је доставила Порта нису сачувани, осим три:
једног на француском и два на османском језику. Пописи
вакуфских добара које су саставиле српске окружне власти
непосредним увидом садрже опис, врсту, стање, седиште и
вредност пописаних добара. Исти су нам у већој мери олак-
шали истраживање, те смо поједине доставили на крају сту-
дије. Приликом избора списа смо настојали да приложимо
оне који су у вези са укупном вредношћу муслиманских до-
бара, условима под којим је вршено располагање истим, те
оних који нам дају могућност да упоредимо садржај пописа
добара који су вршиле српске локалне власти и оних који је
доставила Порта.
Хронолошки оквир у коме се обављао рад Комисије
шири је од оног којим се ми бавимо. Разлог томе лежи у чи-
њеници да је број, врста, локација, стање и вредност вакуф-
ских добара установљена у прве две године рада Комисије
(1880‒1882). Ради лакшег разумевања теме и тешкоћа рада
међународне Мешовите српско-турске комисије за државна
и вакуфска добра, те ширем сагледавању институције ва-
куфа као османске баштине, настојали смо да укажемо на
значај вакуфских установа представљајући сложен систем
шеријатских прописа у складу са којима су оснивани, те њи-
хову улогу у друштвеном животу муслимана и урбаниза-
цији градова. Студију смо наставили давањем општег пре-
гледа решавања вакуфског питања у Кнежевини Србији пре
1878. године. Пре него смо се осврнули на рад Мешовите
српско-турске комисије за државна и вакуфска добра (1880‒
1882) направили смо поређење у улози вакуфа у развоју
Ниша и Прокупља у време османске управе, те дали опште
податке о становништву и приликама у новослобођеним
крајевима. Податке о државним и вакуфским добрима у
Нишу и Прокупљу у време османске управе црпли смо и из
17
фондова Османског архива у Истанбулу (Başbakanlık

Osmanlı Arşivi). На крају студије приложили смо фотогра-
фије града Ниша из албума краља Милана Обреновића који
је похрањен у Народном музеју Ниша, те користимо при-
лику да се захвалимо Бојани Нешић, вишем кустосу-исто-
ричару Народног музеја Ниша која нам их је уступила.43
Циљ ове студије је да допринесе ширем сагледавању
појма вакуф као делу османске баштине, прикаже број,
врсту, локацију и стање вакуфских добара у новоослобође-
ним крајевима на основу расположивих списа заосталих из
рада Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуф-
ска добра. Истовремено, ова студија има за циљ да заштити
архивску грађу о вакуфима осврћући се на рад поменуте Ко-
мисије без намере да се исти посматра у ширем друштвено-
политичком контексту. То бисмо оставили далеко позвани-
јима од нас.
Посебну захвалност дугујемо директору Архива
Србије, др Мирославу Перишићу, који је испред своје
институције дао препоруку за објављивање ове грађе.
За прерачунавање датума из хиџретске у хришћанску
еру користили смо календар Турског историјског друштва
(Türk Tarih Kurumu, Tarih Çevirme Kılavuzu).
43
Народни музеј Ниш, Историјско одељење, збирка фотографија, инв.
бр. 13, Албум краља Милана Обреновића.
18
УСТАНОВЉЕЊЕ ВАКУФА:
ЧИЊЕЊЕ БОГОУГОДНОГ ДЕЛА
Вакуф је верско-правна задужбина која поседује еле-

менте религијског, образовног, привредног и комуналног
карактера. Дакле, вакуф је задужбина друштвеног карак-
тера. Историјски посматрано, ови елементи су посебно о-
сетни у свим областима у којима се улога вакуфа рефлек-
тује, а у основи је идеја помагања другима.44
Вакуф је верско-правна установа јер је основан у
складу са шеријатским правом, привредна јер су део вакуфа
чинили и чине објекти који доприносе економском развоју,
комунална јер поседује субјекте за коришћење читаве друш-
твене заједнице и, уопштено речено, друштвена јер је
основна улога вакуфа помагање другима. Вакуфска заду-
жбина се приликом оснивања регистровала на шеријатском
суду уз издавање задужбинске повеље: вакуфнаме.45
Задужбина ове врсте је основана у складу са ислам-
ским правом, али се не може сматрати искључиво исламским
правним субјектом. Разлог томе лежи у чињеници да су се
путем вакуфа финансирале бројне установе друге врсте.46
Вакуф је дакле „институција која је основана у складу
са исламским правом од стране појединца који је сматрао лич-
ним власништвом“.47
Кур'ански садржаји не помињу институцију вакуфа и-
ако оснивање задужбине почива на исламском праву. Међу-
тим, идеја оснивања задужбине у добротворне сврхе почива
44
Mehmedalija Hadžić, n.d., 12.
45
Исти, н.д., 13.
46
Zubbair Abbasi, „The Classic al Islamic Law of Waqf: A Concise Intro-
duction“, Arab Law Quarterly, 26, Brill 2012, pp. 121‒153; Irena Kolaj
Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji
1830-1878: pravno-istorijski okvir“, 203.
47
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, 10-11.
19
на општим порукама Кур'ана. Посланик Мухамед и његови

следбеници установили су добротворну установу: садака,48
која се може поредити са идејом оснивања вакуфа у Осман-
ском царству. У ширем смислу ова врста задужбине се може
разумети као „давање милостиње“. У исламској заједници се
давање милостиње сматра верском дужношћу, а Посланик
Мухамед је дао пример својим.49
Из претходног се може закључити да је установљење ва-
куфа дало подстицај за чињење богоугодних дела у ширем сми-
слу још од периода Посланика Мухамеда. Чланови прве зајед-
нице муслимана су се још у то време надметали у чињењу бо-
гоугодних дела. Како би дао пример, Посланик Мухамед је дао
у задужбину седам воћњака палми у Медини.50
Не само да је давање милостиње представљало основну
намеру појединца приликом оснивања задужбине, већ се посту-
пак увакуфљења посматра кроз призму исламског права јер су
секундарни извори шеријатског права: Кијас,51 Иџма,52
48
Термин садака (ар. ‫ )ﺻﺩﻗﺔ‬потиче из арапског језика и значи мило-
стиња. Види: Teufik Muftić, n.d., 791.
49
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, 11.
50
51
Термин кијас (ар. ‫ )ﻘﻴﺎﺲ‬потиче из арапског језика. Подразумева она
решења која су на основу аналогије извели исламски правници из
постојећих правних прописа. Овај поступак у пракси има велики
значај, посебно за судије и остале функционере који су за задатак
имали примену шеријатских права у пракси. Teufik Muftić, n.d., 1246;
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, 5‒15.
52
Термин иџтима (ар. ‫ )ﺇﺠﺗﻤﺎﻉ‬потиче из арапског језика. Појам иџма ел-
умет означава сагласно решење исламских научника о неком верском
или правном питању. Право на давање мишљења признавало се у
почетку једино Посланиковим друговима, што се касније пренело и на
њихове ученике, а затим на све исламске научнике на основу хадиса,
који каже: „Научници су наследници божјих посланика“. Teufik Muftić,
n.d., 237; Мехмед Беговић, Шеријатско брачно право са кратким
уводом у изучавање шеријатског права, Београд 1936, 5‒15.
20
Истихсан, Истисхаб54 и Урф55 имали свог учешћа. У каснијем

53
периоду, Истислах56 је коришћен како би се правно регулисали

нови облици рада вакуфа.
Мехмед Беговић сматра да је у периоду од 632. године
до смрти Посланика Мухамеда засновано више вакуфа. Заду-
жбине су настале из увакуфљеног новца, стоке, стамбених обје-
ката и другог. Вакуфски приходи били су намењени издржа-
вању сиротиње, помагању војске, откупу робова и изградњи
стамбених станишта. У том периоду није се састављала заду-
жбинска повеља. У прилог томе сведочи и оснивање вакуфа од
стране халифе Омара који се поверио Посланику Мухамеду: „Ја
сам прибавио једно земљиште и никад нисам имао добро које
би ми било драже, нареди ми шта да радим. „Он одговори: „Ако
хоћеш, завештај то имање да служи као милостиња.“57
Вакуф се тада детерминише у виду „институционалног
остварења основних моралних вредности попут доброте, со-
лидарности, братске љубави, милосрђа и великодушности и не
значи само моралну врлину него и верски пропис. У извесном
смислу поприма значење правде и праведности које би поје-
динац требало да примени на заједницу“.58
Оснивањем задужбине се приватно добро уступало
на коришћење друштвеној заједници, а расподела прихода
53
Термин истихсан (ар. ‫ )ﺇﺴﺘﺤﺴﺎﻦ‬потиче из арапског језика. Истихсан пред-
ставља занемаривање аналогије због јачег доказа из Кур'ана, суне или кон-
сензуса. Teufik Muftić, n.d, 296; Hajrudin M. Hodžić, Arapsko vjersko-pravna
terminologija u islamu: doktorska disertacija, Beograd 2014, 74.
54
Термин истихсаб (‫ )ﺇﺴﺘﺤﺴﺎﺏ‬потиче из арапског језика. Истихсаб представља
правну пресумпцију. Teufik Muftić, n.d., 292; Hajrudin M. Hodžić, n.d., 68.
55
Термин урф (ар. ‫ )ﻋﺮﻑ‬потиче из арапског језика. Урф представља обичај, на-
име „све оно што се устали код људи на темељу разума и прихвати га здрава
људска природа“. Hajrudin M. Hodžić, n.d., 77; Teufik Muftić, n.d., 952.
56
Термин истислах (ар. ‫ ) ﺍﺳﺘﺼﻼﺡ‬потиче из арапског језика и значи
„општа сагласност, конвенција“. Teufik Muftić, n.d., 809.
57
58
Nusret Isanović, „Vakuf i islamski etos“, Vakufi u Bosni i Hercegovini:
zbornik radova, Sarajevo 2011, 73.
21
вакуфа се утврђивала у складу са исламским правом. На тај

начин је вакуф постао институција чије је оснивање требало
да да пример заједници и промовише чињење богоугодних
дела.59 Задужбинска повеља: вакуфнама би се састављала на
шеријатском суду уз присуство сведока.
Вакуфнаме
Као што смо претходно поменули „вакуфнама пред-

ставља званични документ о завештању покретних или непо-
кретних добара од стране дародавца оверен од стране кадије.
Назива се и вакфија, задужбинска повеља, завештајно писмо
или статут“.60 Дипломатичке одлике вакуфнама, те осталих
докумената администрације Османског царства доказују да се
настојало да се сва овоземаљска дела муслимана чине „у име
Милостивог, Самилосног Бога“. Вакуфнаме у самом врху
садрже инвокацију која је често била веома дуга, а кратке су:
„У име Алаха милостивог, милосрдног; Он је прави помагач;
О Боже, о Мухамеде; Ослањам се на свог Бога“.61 Велики број
вакуфнама поседује дугу инвокацију, има улогу изражавања
захвалности Богу и величања снаге и моћи његове воље. После
обраћања Богу, било је значајно захвалити се следбеницима
Посланика Мухамеда. Пример томе налазимо у садржају
инвокације која се налази у вакфији паше Јусуфа Челебије
(Синанудин Јусуф Челебија)62 из Охрида из 1491. године и
гласи: „У име Алаха милостивог, милосрдног! Хвала Алаху
који је сам произвео све што постоји и једини створио све што
је створено! У пространству његове величине губе се умови
мудрих, а пред морима његове узвишености стаје памет
59
60
Љиљана Чолић, Османска дипломатика са палеографијом, 174.
61
Hasan Kaleši, n.d., 55‒56.
62
О Јусуф Челебији Бранислав Нушић наводи да „Турци веле да није
био Турчин већ хришћански светац“. Исто, 112.
22
учених. Свеци признају да су немоћни да га потпуно спознају;

све што постоји потврђује нужност његовог биствовања и не-
могућност његовог непостојања и пролазности. Он је нада-
хнуо своје најбоље робове да иду путевима добрих дела, обе-
ћавши им да ће бити награђени за њих онога дана када земља
и небеса буду замењени другим. И нека је благослов и спас
над његовим Послаником Мухамедом, који је показивао чуда
и наднаравна дела, посредником чије ће се посредовање ува-
жити на судњем дану, затим његовој породици и другима који
су извршавали од Алаха прописане дужности и све оно што је
Мухамед радио.“63 Иза инвокације се исписивала тугра или
стављао печат, а затим се оверавао оригинал који садржи да-
тум настанка акта или преписа истог.
Експозицију вакуфнаме карактеришу речи Посланика
Мухамеда о томе „како је Алах украсио човека знањем и ра-
зумом и одредио му да троши свој иметак на божјем путу“.64
Вакуфнама обухвата и садржај диспозиције у коме се
набрајају она добра која су остављена друштвеној заједници.
Задржаћемо се на примеру вакуфнаме Јусуф Челебије из
Охрида из 1491. године: „Добротвор је за Божију љубав и на-
дајући се Божијој наклоности подигао и саградио у центру
заштићеног Охрида цватућу завију и школу за муслиманску
сирочад и побожне сиромахе, какве ни један градитељ није са-
градио и којима нема премца. [...] Господин добротвор је ува-
куфио као ваљан и на шеријату заснован вакуф као изричито
завештање које треба уважити [...]“.65
Обавезан део садржаја вакуфнаме јесу и услови
оснивања задужбине, те санкција услед непоштовања истих.
Услови поменуте вакуфнаме започињу речима: „Затим је
поменути господин добротвор [...] поставио као услов да ра-
сполагање вакуфским добрима буде у његовим рукама док
63
Исто, 59‒60.
64
Hasan Kaleši, n.d., 59‒60.
65
Исто, 130‒137.
23
му скупоцена душа буде садруг његовог тела [...]“.66 Санк-

ција је веома симболично записана: „А ко нешто предузме
да га промени (вакуф), измени, уништи и укине, онда од
њега Алах неће примити ништа [...].67 Након наведених
садржаја следе имена сведока и датум настанка повеље.
Иако је вакуф била исламска задужбина није било
ретко да задужбине оснивају и хришћани и Јевреји.
Посланик Мухамед се обратио монасима манастира
Свете Катарине на Синају 623/624. године и издао им по-
вељу у којој им гарантује заштиту исповедања вере и очу-
вање верских установа.68
Мехмед Беговић наводи да би задужбине хришћана и
Јевреја требало да буду под заштитом на основу Кур'анских
садржаја и проповеди Посланика Мухамеда. Истовремено,
постоје и прописи у исламском праву који се тичу заштите
истих. Прописи наводе да је забрањено рушити поменуте бо-
гомоље, да је дозвољено поправљати старе и градити нове, а
да се имовина истих не сме узимати у власништво. Чланови
неисламске заједнице стога имају право да оснивају своје за-
дужбине у добротворне сврхе.69
Сарајевска јеврејска општина је подигла синагогу
1581. године и усвојила свој уставни закон 1731. године. Си-
нагога је саграђена на муслиманском земљишту који је
општина узела у најам.70
Претходно сведочи да су садржаји вакуфнама осман-
ске провенијенције, те оне на арапском језику извори на
основу којих се може расветлити развој урбаних структура и
биографије појединих личности османског доба.71 Осим
66
Исто, 138.
67
Исто, 140.
68
69
Исто, 84.
70
Исто, 90.
71
Behija Zlatar, n.d., 20.
24
сазнајног карактера, могли бисмо рећи да вакуфнаме посе-

дују карактер књижевног текста. Поједине вакфије писане на
папиру дугачком и по неколико метара.72 Вакфија Гази Иса-
бега у Скопљу дуга је 6,72 метра и садржи 21 ред речи дуг 19
сантиметара.73 Поједине вакуфнаме нису сачуване, али су са-
чувани њихови преписи. На тај начин је очуван садржај ва-
куфнаме Хасан-аге Прибојца, која потиче из 1758. године.
Ниже достављамо прве две стране преписа вакуфнаме Хасан-
аге коју је у свом раду приложио Фарук Диздаревић74, а до
сада је „најверодостојнији превод“ саопштио Алија Бејтић.75
Вакуфнама Хасан-аге Прибојца76
72
Из овог разлога нисмо дали ни једну вакуфнаму као прилог.
73
Глиша Елезовић, „Турски споменици у Скопљу“, Гласник Скопског
научног друштва, књ. 1, св. 2, Скопље 1926, 398.
74
Фарук Диздаревић наводи да је оригинал вакфије Хасан-аге из Прибоја
био похрањен у Вакуфско-меарифском поверенству у Прибоју све до
1940. године. Тада је један од упосленика Поверенства урадио препис
вакуфнаме. Фарук Диздаревић, „Вакуф и вакуфнама Хасанаге При-
бојца“, Новопазарски зборник, 29, Нови Пазар 2006, 139‒140; 149‒150.
75
Alija Bejtić, Priboj na Limu pod osmanlijskom vlašću 1418‒1912, Sarajevo
1945, 53‒57.
76
Фарук Диздаревић, н.д., 149‒150.
25
Највећи број вакуфнама које сведоче о оснивању ва-

куфа у добротворне сврхе похрањен је у Османском архиву
у Истанбулу (Başbakanlık Osmanlı Arşivi). Премда су бројне
повеље изгубљене, значајно је поменути да се велики број
чува и у Архиву катастра у Истанбулу (Tapu ve Kadastro
Genel Müdürlüğü) и Вакуфском архиву (Vakıflar Genel
Müdürlüğü Arşivi).
Вакуфски дефтери
У вези са садржајем задужбинске повеље јесу фи-

нансијски дефтери који су својеврсан резимирани садржај
задужбинских повеља. У њима су наведени сви правни
субјекти који су чинили један вакуф, седиште вакуфских
субјеката, упосленици вакуфа и њихова примања. На при-
меру извода из дефтера мундерисе вакуфа из Косовског ви-
лајета из 1910. године (Кумановска каза) можемо напра-
вити увид у примања упосленика школа које су припадале
задужбини.77
Писар просветног одељења примао је 250 гроша, а
вратар 50 гроша на месечном нивоу. Први учитељ школе
Хамидије примао је месечно 350 гроша, други 250, трећи
200, а учитељ Кур'ана у помоћној школи 200 гроша. Плата
вратара износила је 125 гроша месечно. Ова школа имала
је 1.125 гроша расхода на месечном, а 13.500 гроша на го-
дишњем нивоу. Упосленици школе Османије остваривали
су приходе у истој вредности. Дакле, први учитељ школе
Османије примао је месечно 350 гроша, други 250, трећи
200, а учитељ Кур'ана у помоћној школи 200 гроша. Плата
вратара износила је 125 гроша месечно. Ова школа имала
је 1.125 гроша расхода на месечном, а 13.500 гроша на
77
Архив Србије (=АС), Министарство просвете и црквених дела
(=МПс), Црквено одељење (Ц), 1913, Ф. VIII, Р. 18. Извод је
достављен ниже у виду факсимила.
26
годишњем нивоу. Прва учитељица Женске школе при-

78
мала је 300 гроша месечне надокнаде за свој рад, а го-

дишње 3.600. Плата учитељица је дакле била нижа од при-
мања учитеља.79
78
АС, МПс-Ц, 1913, Ф. VIII, Р. 18.
79
АС, МПс-Ц, 1913, Ф. VIII, Р. 18. Исто смо утврдили на основу увида
у примања свих упосленика мундерисе вакуфа: учитељица, помоћних
учитељица и вратарки (беваба).
27
Извод из дефтера мундерисе вакуфа

(Кумановска каза) из 1910. године80
80
АС, МПс-Ц, 1913, Ф. VIII, Р. 18.
28
ОСНИВАЊЕ ВАКУФА:
ШЕРИЈАТСКО-ПРАВНИ ОКВИР
Шеријат дефинише све правне елементе установљења

вакуфа. Услови оснивања задужбине који је чине пуноваж-
ном су следећи: 1. предмет који се може увакуфити; 2. спосо-
бност добротвора или оснивача; 3.одређивање сврхе установ-
љења задужбине; 4. установљење управе у вакуфима; 5. по-
дела вакуфа према врсти земљишта; 6. подела вакуфа према
употреби прихода; 7.подела вакуфа према начину ко-
ришћења; 8. последице увакуфљења.
Добра која се могу увакуфити
У складу са садржајем шеријата у задужбину се могу

дати непокретна и покретна добра која су лично власништво
појединца. Простор Балкана карактерише оснивање заду-
жбина давањем непокретних добара у добротворне сврхе.
Ова добра била су објекти привредног карактера: занатски и
трговачки дућани; објекти верског или образовног карактера:
џамије, мектеби и медресе; објекти комуналног карактера:
хамами, ханови, имаретхане или болнице.81
Од самог циља оснивања задужбине зависила је и
врста добра који се давао у вакуф. Покретна добра нису
могла бити дата у вакуф уколико нису била део непокрет-
ног. Стога су добра таквог карактера, на пример, прибор за
рад уз радионицу, прибор за купање уз хамам, те књиге уз
библиотеку верског објекта.82
Остављање новчаних средстава уз вакуф није било
ретко. У Кур'ану се наглашава забрана остварења интереса. Сви
акти којима се уговара интерес се сматрају ништавним, а кори-
сници подлежу одговорности. У сури „Крава“ у више ајета се
81
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, 69-70.
82
Исто.
29
наводи: „Они који се каматом баве дићи ће се као што ће се

дићи онај кога је додиром шејтан избезумио, зато што су гово-
рили: „Камата је исто што и трговина.“ А Алах је дозволио ка-
мату, а забранио трговину.“83 Такође и: „Алах уништава ка-
мату, а унапређује милосрђа;“84 „О верници бојте се Алаха и од
остатка камате одустаните ако сте прави верници“.85
У сури „Имранова породица“ верници се опет упозо-
равају: „О верници, бездушни зеленаши не будите, и Алаха
се бојте, јер ћете тако постићи што желите.“86
Да би вакуфи радили у складу са исламом предложено је
да се новац даје у сврху располагања истим, а уколико постоји
идеја намене коришћења. Извесни Нејгјара хаџи Ибрахим, сара-
јевски дунђер је тако подигавши месџид у Мједеници оставио и
неколико хиљада акчи како би се сакрални објекат одржавао.87
Вакуфнама Хасан-аге из Прибоја из 1171. године по
хиџри (1758) садржи услове давања новца на зајам и ограни-
чења остваривања добити. Вакуф је у свом поседу имао вер-
ске, образовне и привредне субјекте. Џамија, која је била део
вакуфа, је добила и хан на истом земљишту. Задужбина је ра-
сполагала скелом на Лиму у близини села Бореновића која се
издавала у закуп и остваривала приход од 25 гроша годишње
који се давао вакуфу. У граду Прибоју је такође радила скела
која је била део овог вакуфа и остваривала је приход од 10
гроша годишње. Вакиф је оставио и готов новац (36.000
акчи) у наслеђе и утврдио начин давања новца на зајам:
„(једна акча = 1/3 паре; један грош= 40 пара)“.88
Услови су наглашени уводом: „Ја Хасан-ага Муста-
фин син, из варошице Прибоја у срезу Нововарошком, као
83
Сура „Крава“, 2/275.
84
85
86
Сура „Имранова деца“, 3/130.
87
Šejh Sejfudin Kemura, n.d, 1‒6.
88
30
заштитник сиромаха и убогих, водитељ добрих људи, који

по милости Божијој будући у потпуном здрављу и разуму
пред ниже потписаним сведоцима, а у својој кући, изјављу-
јем своју жељу и остављам ово писмено по доле прописаном
садржином.“89
Путем склапања својеврсног уговора: мурабаха90 о-
могућено је остваривање зараде. Садржај уговора је преци-
зирао добра која је појединац откупљивао или узимао у
најам од вакуфа. У складу са садржајем уговора најамник је
добијао право да вакуф откупи након истека периода од де-
сет година, а овим начином склапања уговора о зајму понај-
више су се служили трговци и занатлије.91
Вакуфи су, са друге стране, морали да осигурају
наплату своје добити па су од најамника тражили да пот-
пише изјаву о давању својих непокретности у залог. Нај-
чешћи случај је био склапање уговора којим је најамник да-
вао своја добра у залог с клаузулом да вакуф има право да
их откупи.92 Повериоци су били и вакуфи и појединци: при-
падници трговачког и занатског слоја, земљопоседници и
представници османских власти. Неретко су то биле и
хришћанске или јеврејска заједница.93
На плодоуживање другима су се могла оставити само
добра која би била од користи муслиманима, те се свиње и
вино нису могли увакуфити.94
Истовремено, сваки задужбинар је имао право да у-
вакуфи само добра која је лично поседовао. Шеријатско
89
Исто.
90
Термин мурабаха (ар. ‫ )ﻣﺮﺍﺒﺤﺔ‬потиче из арапског језика и значи
препродаја, трговина. Види: Teufik Muftić, n.d., 504.
91
92
Авдо Сућеска, „Вакуфски кредити у Сарајеву (у свијетлу сиџила са-
рајевског кадије из године 1564‒1566), Годишњак Правног факул-
тета, II, Сарајево 1954, 343; 375‒376.
93
Мехмед Беговић, н.д., 73.
94
Исто, 23.
31
право познаје „установу подељене својине“, те је вакиф мо-

гао имати у поседу непокретна добра на земљишту које није
било у његовом власништву.95
Дешавало се често да је земљиште на коме су изгра-
ђена добра припадало једном, а добра другом вакуфу. У тим
случајевима је вакиф био дужан да плати или плаћа надок-
наду у име коришћења земљишта. У случајевима када је
циљ увакуфљења представљао изградњу сакралног објекта
односно месџида или џамије, задужбинар је био условљен
поседовањем земљишта на коме је намеравао да подигне бо-
гомољу. Како би се дошло до решења, приликом изградње
сакралних објеката вакифи су разрешени ове обавезе, али су
за узврат централној хазини Османског царства плаћали на-
докнаду у име закупа земљишта.96
Обавеза сваког вакифа била је да имовину коју жели
да остави у задужбину стекне бавећи се послом у законским
оквирима.97
Изградња вакуфа имала је за последицу подизање
угледа у локалној муслиманској заједници. Задужбинари
који су остављали читав вакуфски комплекс (тур. küliye) били
су углавном имућнији поданици Царства, припадници висо-
ког друштвеног слоја османског друштва, чланови админис-
тративног апарата Царства и верски великодостојници. Њи-
хово улагање средстава у вакуф имало је и црту проницљи-
вости. Премда су средства која су добијали од централне ад-
министрације могла бити одузета, они су их улагали у вакуфе
и тиме свом потомству осигуравали будућност.98
95
Исто.
96
Исто, 23-24.
97
Исто, 20; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima
u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir“, Pravni zapisi, X/1,
Beograd 2019, 204.
98
Марија Коцић, н.д., 76.
32
Сматра се да је султан Махмуд II (1432‒1481), који

је, након што је освојио Цариград, тражио од својих пода-
ника, „да преузму део града и развију га“. Био је први султан
који је саградио вакуфске комплексе. 99
Способност вакифа
Обавеза шеријатског судије приликом оснивања за-

дужбине била је да утврди да ли је добротвор способан да
располаже својом имовином и сачини вакуфнаму. Садржај
вакуфнаме обухватао је и потврду непостојања правне
сметње да се имовина увакуфи, те да се добротвор налази „у
стању у коме му је дозвољено да располаже имовином, да
то чини здрав при свести и у стању да правоваљано распо-
лаже и слободно отуђује“.100
Оснивалац или добротвор би требало да буде здрав,
слободан, да зна последицу својих дела, те да смисаоно
управља својим добрима. „Способност вакифа“ се не ува-
жава „малолетним и душевно болесним појединцима, те ра-
сипницима, појединцима у дуговима и робовима“.101
У складу са тим може се извести неколико закључака:
„малолетници су неспособни да схвате значај својих дела и о-
цене корисност и умесност својих поступака.“102 Дакле, мало-
летна лица не могу да оснивају задужбине, а њихови биоло-
шки родитељи, правни заступници или законски старатељи не
могу то учинити уместо њих. Малолетна лица се сматрају
„неспособним“ све док не достигну зрелост: рушд. Старосна
доб и духовна снага дефинишу зрелост појединца, а шери-
јатско право је прописало да се пунолетним лицем сматра
особа од петнаест или двадесетпет година живота. То би
99
Исто.
100
101
Исто.
102
Исто.
33
значило да се здравом појединцу који жели да постане ва-

киф зрелост уважава тек са навршених 25 година старости.
Премда се разлика између полова није правила, кадија је мо-
гао да утврди постојање духовне разборитости и пре 25 го-
дине живота.103
Појединац који је душевно оболео не може разумно
да располаже својом имовином, а овај период траје од тре-
нутка установљења болести до излечења. Стога може осно-
вати вакуф у оном моменту када се утврди да је оздравио,
али не пре тога.104
Болест која носи смртни исход је, у складу са шери-
јатом, свака која је болесника везала за постељу. Тиме је
појединцу који болује од смртне болести дозвољено да ра-
сполаже само једном трећином своје имовине. 105 Сматра
се да су ови прописи донесени ради заштите наследника
оболелог, а исти може увакуфити само једну трећину свог
иметка. Наследници имају право да се заједно са вакифом
договоре о остављању добара у вакуф већих од једне тре-
ћине укупног иметка. 106
Појединци који су у друштвеној заједници означени
као расипници не могу слободно располагати својим имет-
ком. Беговић наводи да је „расипник је оно лице коме ка-
дија својом одлуком ограничи пословну способност и
стави га под старатељство“.107 Шеријатско право је устано-
вило могућност располагања једном трећином сопственог
иметка расипницима, али само у добротворне сврхе. Дакле,
расипник има право да преда своју имовину у вакуф јер су
вакуфи добротворне установе. 108
103
104
Исто.
105
Mecelley-i Ahkam-ı Adliye, 877/1595.
106
107
108
Исто.
34
Појединци који су у дуговима или су презадужени

не могу да оснивају вакуфе. Ова забрана је установљена
ради заштите оних који су у овом систему у статусу пове-
рилаца.109
Као што је познато, у Османском царству које је по-
чивало на примени шеријата, робови нису имали никаква
права. Робови су заправо сматрани објектом права јер све
што су имали право да стекну припало би њиховом власнику.
Робови су имали право да стичу имовину у своју корист само
уколико би им власник то дозволио, али ни тада нису имали
право да постану вакифи.110
Тестамент је акт којим је могао бити формиран ва-
куф. Неретко су и на тај начин задужбинари оснивали ва-
куфе, посебно у виду библиотека.111
Врсте вакуфа према циљу оснивања
Шеријатско право прави разлику међу задужбинама

у складу са циљем оснивања задужбине.
Подизање или установљење вакуфа у верске сврхе
проистиче из чињенице да је правно дефинисан и основан
у складу са исламским законом. Остале карактеристике ко-
јима су се вакуфи одликовали ослањали су се на религиј-
ску: „учинити добро и богоугодно дело сматра се као
основна сврха сваког вакуфа“, а давање милостиње при-
пада области верских дужности муслимана.112 Муслиман-
ска заједница је полагала и полаже много на давање мило-
стиње, помагање болеснима и сиромашнима, те уопштено
исказивање милосрђа. Беговић наводи да је почетком VII
века забележено оснивање болница у вакуфима и објеката
109
Исто.
110
111
Абдуселам И. Балагија, н.д., 13.
112
Мехмед Беговић. Вакуфи у Југославији, 25; 32.
35
за смештај слабих и сиромашних. У овим институцијама је

указивана бесплатна нега припадницима свих верских за-
једница.113
Можемо закључити да је улога вакуфа у Османском
царству била далеко важнија него што је данас. Поједини ва-
куфи основани су у циљу издржавања џамија и њених слу-
жбеника, тачније у верске сврхе,114 док су они у којима су
подигнуте школе, те из средства вакуфа издржаван
наставни кадар и њихове породице имали образовни карак-
тер. Премда се основно образовање стицало у мектебима
при џамијама, изградња џамија имала је заправо верско-
образовни циљ установљења вакуфа. Основно образовање
се истовремено стицало у месџидима и текијама, а средњо-
школско у медресама.115
У мектебима је било запослено неколико службе-
ника: муалим (тур. muallim), калфа (тур. kalfa/halife) и муте-
велија (тур. mütevelli) и назир (тур. nazır).116
У медресама су радили мудерис (тур. müderris), муид
(тур. mu̕id), и шејх (тур. şeyh). Уколико бисмо представили
улогу упосленика у овим образовним институцијама могли
бисмо закључити и колико је важну улогу вакуф играо у раз-
воју исламског образовања.117
113
Исто, 37.
114
Највећи број џамија на простору Балкана изграђен је током XV, XVI
и XVII века. У вакуфнамама су детаљно предвиђени услови одржа-
вања џамија. Најпознатије џамије при вакуфима су џамија Иса-бега
Исхаковића у Скопљу из 1475, Гази Хусрев-бегова џамија из 1530,
Алаџа џамија у Фочи из 1550. и многе друге.
115
Абдуселам И. Балагија, н.д., 64-66.
116
Исто; Ünal Taşkın, „Klasik Dönem Osmanlı Eğitim Kurumları“, Ulusla-
rarası Sosyal Araştırmalar Dergisi, I/3, Bahar, İstanbul 2008, 345-349.
117
Исто, 345.
36
Мектеби и медресе у вакуфима
Мектеби
Још у време владавине династије Абасида отварани

су мектеби под називом кутаб (тур. küttâb). Ове школе су
добиле нови назив код Турака Караханида, Селџука и
Османлија, а то је сибјан мектеб (тур. sıbyan mekteb).
Извори османске провенијенције бележе различите називе
за мектеб: „darutali, muallımhân, mahalle mekteb, taş mekteb,
mekteb-i ibtidaiyye“118, док се исти на територији Балкана
најчешће називају сибјан мектеб или мектеби ибтидаије.
Велики број назива за мектеб указује на развојни пут ових
школа, а исте су похађала деца узрастта од пет до десет го-
дина старости. Била су подучавана основним религијским
прописима, учењу алфабета арапског језика и читању
Кур'ана.119
Мектеби су настајали са ширењем исламске зајед-
нице на нивоу једне махале. Називали су се махалски
мектеби (тур. mahalle mektebi), а њихови оснивачи били су
вакифи, припадници вишег слоја османског друштва, али и
сам султан.120
Градска насеља одликовала су се већим бројем
мектеба премда су мектеби постојали и у сеоским насе-
љима. Наставни програм првих мектеба није био уједначен
што је разумљиво. Исти се развијао и унапређивао у складу
са знањем самог учитеља или хоџе. Изнад свега, било је
важно, очувати традицију исламског образовања које се
одликовало учењем ајета из Кур'ана, правилног начина о-
бављања молитви и примене верских прописа у пракси.
118
Ünal Taşkın, op. cit., 345.
119
Исто.
120
Исто.
37
Хоџе су подучавале децу према сопственом нахођењу што

је за резултат имало слаб успех деце. Настава је трајала целе
године, осим током месеца рамазана. Деца нису била распо-
ређена по разредима нити нивоима наставе коју похађају.
Белагија наводи да је „хоџа читао наглас садржаје Кур'ана и
да су деца за њим понављала“.121 Заједнички елемент своје-
врсног наставног програма свих мектеба јесте учење деце
основним одликама ислама, правилног начина спровођења
ритуалног прања и молитве, те упознавање деце са арап-
ским алфабетом и граматиком, а затим су ова знања унапре-
ђивана у медресама.122
Иако су се у мектебима првобитно школовала само
мушка деца, у Османском царству је та традиција проме-
њена, те је и женској деци дата могућност похађања наставе.
Најпре су отворени мектеби посебно за дечаке и посебно за
девојчице. Временом су наставу похађали заједно, али се-
дећи у одвојеним групама. 123
Иако су првобитно деца полазила у школу са навр-
шених пет година, 1846. године је у Османском царству до-
нета Уредба на основу које су деца полазила у школу са
навршене четири године, а уколико до шесте године живота
не би била уписана у мектеб, родитељи би бивали кажњени.
Уредбом о образовању из 1868. године регулисано је пи-
тање узраста деце која се уписују у мектеб и установљена
обавеза да се деца са навршених шест година уписују у
мектеб. Био је обичај да дете приликом поласка у школу
попну на коња или у кочије и да га свечано обученог одведу
у школу. Током вожње певале би се илахије и читала би се
молитва.124
121
Ünal Taşkın, op. cit., 345; Абдуселам И. Белагија, н.д., 65-66.
122
Исто, 346.
123
Исто.
124
Исто.
38
Службеници у мектебу:
Муалим (тур. muallim). Муалим је особа која децу у

медреси учи основним постулатима исламске религије, чи-
тању Кур'ана уз учење алфабета арапског језика. Муалими
су углавном дуго времена радили у џамији као имами или
мујезини, а претходно су образовање стекли у медреси. У
женским мектебима учитељи би биле жене које су добро чи-
тале Кур'ан, а децу су подучавале углавном правилном чи-
тању Кур'анских сура.125
За обављање учитељске дужности било је потребно до-
бити дозволу (тур. izin, berat-ı şerif). Кадија би према свом
мишљењу слао молбу централној администрацији Царства, а
затим би се чекао одговор (често и султански берат). Учитељи
су махом читав живот проводили подучавајући децу у једном
месту. Плата учитеља кретала се од једне до шест акчи дневно,
а уколико не би били у могућности да обављају дужност на
њихово место долазили би привремено учитељи уз обавезу
полагања стручног испита.126
Калфа (тур. kalfa/halife). Калфа је радио у мектебу
као помоћник муалима. Задаци који су обављале калфе били
су различити и варирали су од физичких послова до при-
преме ученика за полазак у школу. Плата калфе износила је
једну до две акче дневно.127
Мутевелија (тур. mütevelli). У слопу вакуфа су наста-
јали многи мектеби. Како је говорио и сам Посланик Муха-
мед, а чије су се речи нашле „у вакуфским повељама, да човек
може оставити вечни траг на овом свету уколико учини ми-
лосрдно дело трајне вредности, остави за собом ваљано по-
томство или наук, којим ће се други користити, представници
виших друштвених слојева муслимана, поред стварања
125
Исто, 347.
126
Исто, 348.
127
Исто, 347.
39
породица, подизали су џамије, мостове, ханове, чесме и исто-

времено оснивали школе и библиотеке“.128 Мутевелија би у
овом случају био најодговорнија особа у склопу мектеба јер
је истовремено био и управитељ вакуфа. Његова плата кре-
тала се од једне до три акче дневно.129
Назир (тур. nazır). Назир је представљао помоћника
мутевелије и особу која је надзирала све послове који су се
одвијали у вакуфу. Плата назира кретала се од једне до једне
ипо акче дневно.130
У складу са садржајем историјских извора, Хасан Ка-
леши закључује да су вакуфи и мектеби, који су уњима фор-
мирани, настали готово истовремено. На простору Балкана
најстаријом вакуфнамом сматра се вакфија Сунгур Чауш-бега,
једног од заповедника војске султана Мурата II (1421‒1451),
од 14. јуна 1439. године. Вакуфнама поседује податке о њего-
вој задужбини у Битољу: џамији, текији, медреси, хану, 25 ду-
ћана, два земљишна поседа и седам воденица.131
Медресе
Медресе представљају школе које су пружале и пру-

жају образовање на нивоу средњошколског образовања.
Отварању медреса отворила се могућност тек у X веку. На-
име, мектеби су постојали у време Посланика Мухамеда у
виду подучавања верника о основним елементима нове ре-
лигије и начину исповедања исте. Временом се потреба за
ширим знањем из области теологије увећала с повећањем
броја верника. Када је и где подигнута прва медреса није
сасвим познато, али се сматра да су међу Турцима
128
Ljiljana Čolić, „Uloga vakufa u širenju islamske kulture i obrazovanja“, 87.
129
130
Исто.
131
Hasan Kaleši, n.d., 66.
40
подигнуте прва у Хорасану и Туркистану на местима ста-

рих будистичких храмова (тур. vihara).132
У време владавине Турака Селџука, а посебно Осман-
лија, медресе су се развијале и градиле и независно од џамиј-
ских објеката. Основно и средњошколско образовање дожи-
вело је пун развој у Османском царству, а владар Орхан Гази
(1326‒1362) је саградио прву медресу у Изнику (тур. İznik
Orhaniyesi). С обзиром да је ова медреса настала од манастир-
ског објекта називана је и манастирска медреса (тур. Manastır
Medresesi). Након што је Султан Мехмед II Освајач освојио
Цариград, 1453, и осам цркава претворио у медресе, исте су се
почеле градити у већем броју и временом се изградило устрој-
ство ових школских установа. Након почетног корака који је
начинио Мехмед II, а који се тицао изградње медреса и успо-
стављања устројства у истим, период владавине султана Су-
лејмана Законодавца обележила је изградња великог броја
образовних институција, па и медреса. Тада је основана
медреса при џамији Сулејманији (тур. Süleymeniye Medresesi)
и медреса у којој би се образовали лекари ради решавања
права војника на здравствену заштиту (тур. Tıp Medresesi). То-
ком своје владавине успоставио је низ медреса и начин степе-
новања мудериса.133 Медресе су током векова углавном задр-
жале устројство и организацију.
Настава у медресама била је подељена у три разреда.
Петком се ишло на молитву и ученици су морали вршити
прописаних пет молитви дневно. Углавном су изучавани
предмети из области исламске теологије.134
132
Ünal Taşkın, op. cit., 350‒351.
133
Исто, 352‒354; Најпознатије врсте медреса биле су: „İbtida-i Hâriç,
Hareket-i Hâriç, İbtida-i Dâhil, Hareket-i Dâhil, Musıla-ı -Sahn, Sahn-ı
Seman, İbtida-i Altmışlı, Hareket-i Altmışlı, Musıla-ı Süleymeniye,
Hamise-ı Süleymaniye, Süleymeniye Dârülhadȋs“. Исто, 354.
134
Исто, 352-354.
41
Службеници у медреси:
Мудерис (тур. müderris). Мудерис је требало да буде

пре свега веома побожна и образована особа. Било је потре-
бно да из области исламске теологије влада тефсиром, усу-
лом, садржајем хадиса, а из области филологије одликама
арапског и турског језика и науком о књижевности.135
Устројство медреса и услови запошљавања настав-
ника који су успостављени у време султана Мехмеда II омо-
гућавали су ђацима који су завршили медресе Dâhil, Hâriç,
Süleymaniye и Sahn-ı Seman да добију иџазетнаму настав-
ника односно мудериса. Мудерис је након добијања
дипломе пролазио кроз два ступња у свом службовању. И-
ако је могао одмах добити намештење његов је пут до ста-
туса наставника зависио од његовог образовања. Први ниво
је представљао статус помоћника (тур. mu̓id) након чега би
добио статус мулазима (тур. mülazım). Уколико није био по-
моћник учитеља султанове или деце шејхулислама морао је
имати статус мулазима да би касније постао мудерис.136
Многи су дуго чекали право намештење у статусу
мулазима. Овај период чекања звао се нобет (тур. nöbet).
Историчар Унал Ташкин наводи да је овај период могао тра-
јати и до седам година.137
Мудериси који би били учитељи кадиаскерима имали
су могућност да добију намештење у некој школи. Ипак, уко-
лико нису провели један период као мулазими нису могли до-
бити стално намештење. Истовремено, могли су добити статус
кадијског службеника са положеном разликом испита. Заним-
љиво је да су мудериси који су конкурисали за намештење у
појединим школама током XVII и XVIII века полагали јавно
135
136
Исто, 354-355.
137
Исто.
42
испит пред верницима испред Аја Софије, Зејрек и Вефа џа-

мије у Цариграду.138
Муид (тур. mu̕id). Муиди су били својеврсни помоћ-
ници мудериса. Наиме, њихов задатак је био да градиво које
мудерис испредаје ученицима са њима понављају. У
медреси Sahn-ı Seman муиди су држали и наставу. Њихов
избор у непосредног сарадника мудериса зависио је пре
свега од њихове дисциплине.139
Шејх (тур. şeyh). Учитељи хадиса у медресама биле су
особе које су додатно ученике училе читању и поимању садр-
жаја хадиса у медресама за учење хадиса (тур. Darülhadis) или
учитељи који су у медресама за учење Кур'ана (тур.
Darülkurralarda) децу подучавали читању Кур'ана.140
У медресама је предавања из живота Посланика Муха-
меда, дакле хадис, предавао мудерис. Остале предмете који су
увођени развојем медреса, посебно из области шеријатског
права, могле су предавати и по позиву муфтије.141
Библиотеке
Библиотеке су настајале уз сакралне објекте у сврху

образовања верских службеника. До XVIII века обухватале
су само рукописна дела, а у каснијем периоду и штампана.
Садржај вакуфнаме је прецизирао делове вакуфа намењене
библиотечком фонду и начин коришћења истог. Иако су
библиотеке одиграле значајну улогу у образовању осман-
ског друштва, страдале су често у ратовима и пожарима.
Исхак-бег је у својој повељи нагласио да је подигао
медресу за „учене људе“ која обухвата десет просторија. У бли-
зини поменуте медресе саградио је једну богомољу „за оне који
138
139
Исто, 356.
140
Исто, 356-357.
141
Исто.
43
дођу и прођу, убоге и богате, за улему и друге“.142 За потребе

издржавања медресе завештао је један плац, који се налазио у
самом граду Скопљу, а који је наследио од Паша-бега, те још
неколико имања.143 За потребе издржавања медресе и текије у-
вакуфио је и својих 19 дућана такође у самом граду Скопљу.144
Увакуфио је и све своје књиге (укупно 135) из обла-
сти тефсира, шеријата, фикха и још око 50 књига из области
филозофије, синтаксе арапског језика, реторике, медицине
те је увакуфио приручнике.145
Социјална улога вакуфа била је изражена посебно по-
дизањем јавних кухиња: имарета у сврху помагања сиромаш-
них. Помагање сиромашних одвијало се у задужбинама и пу-
тем давања чисте одеће, смештањем путника и давањем гото-
вог новца. У Кур'ану је на више места наглашен значај пру-
жања помоћи путницима: „Иметак који удељујете нека при-
падне родитељима и рођацима, и сирочади, и сиромасима, и
путницима-намерницима; а за добро које учините Алах си-
гурно зна“.146 Због тога није необично да су се још у VII веку
у Арапа градили вакуфи у сврху помагања пустињских кара-
вана, а у Османском царству су имарети, каравансараји и ха-
нови у оквиру задужбине одиграли значајну улогу у овом „бо-
гоугодном делу“.147
Историчар Аднан Ертем заступа становиште да вакуф-
ски комплекс поред милосрдне представља и војну установу
јер није било ретко да представници војних структура у
142
Глиша Елезовић, „Турски споменици у Скопљу“, Гласник Скопског
научног друштва, књ. 1, св. 2, Скопље 1926, 399.
143
Глиша Елезовић, „Турски споменици у Скопљу“, 40; 403.
144
Исто, 403.
145
Исто, 404‒416.
146
147
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, 32‒33; Irena Kolaj Ristanović,
„O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji: pravno isto-
rijski okvir“, 205.
44
Османском царству посете вакуф током ратних похода како

би се у њему окрепили или лечили.148
Премда је у Кур'ану наглашено ослобађање робова као
вид милосрђа, Мехмед Беговић наводи да се догађало да ро-
бови у вакуфима ступе на функцију мутевелије након ослоба-
ђања.149 Ислам не забрањује институцију ропства, али у
Кур'ану се истиче „да зекат припада само сиромасима и не-
вољницима, и онима који га сакупљају, и за откуп из ропства
и путнику намернику.“150
Занатски и трговачки дућани, каравансараји, ханови
и други објекти су служили издржавању сакралних и про-
светних објеката и институција унутар вакуфа. Ови објекти
су вакуф чинили привредним субјектом. 151
Шеријатско право је као циљ подизања задужбине
размотрило и изградњу комуналних објеката: хамама и водо-
водне мреже.152
Исламски правни прописи посветили су пажњу и чи-
њења богоугодних дела у циљу заштите животиња. Стога се
у вакуф могу оставити и средства у поменуту сврху. Мехмед
Беговић наводи „да је човек дужан да лепо поступа са жи-
вотињама које се налазе у његовој својини; да је дужан и да
их храни и заштити; да их не сме злостављати и преоптере-
ћивати пословима који прелазе њихову снагу; кадија и по-
лицијски органи имали би право да казне оне који би се
огрешили о ове прописе“.153
148
Adnan Ertem „Osmanlıdan günümüze vakıflar“, Vakıflar dergisi Aralık
2011, s. 36, İstanbul 2011, 37; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa
i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski
okvir“, 205.
149
150
Сура „Покајање“, 9/60.
151
Adnan Ertem, op. cit., 35‒36.
152
153
Исто.
45
Управа у вакуфима
У пракси би добротвор, приликом оснивања заду-

жбине „дао своју изјаву слободно и без ограничења, а у при-
суству кадије и сведока; кадија саставио задужбинску повељу
претходно одобривши оснивање“.154 Вакиф је имао право да
на шеријатском суду изабере управитеља своје задужбине. У
складу са исламским правом, градитељи вакуфа могли су бити
и они појединци који нису припадали исламској заједници:
хришћани или Јевреји. Они су могли бити вакифи уколико би
установили вакуф у складу са својом религијом и само у
добротворне сврхе.155
Управа вакуфима у складу са шеријатским правом
подразумева постојање мутевелије, назира и кадије.
Мутевелија је био појединац који је изабран да, у складу
са садржајем вакфије, управља вакуфом. У својству управи-
теља био је дужан да надзире вакуфска добра, да поменута
добра издаје у закуп у циљу стицања средстава за идржавање
вакуфских установа, те да управља приходима на онај начин
како је то претходно одређено у повељи.156
Шеријатски суд је имао обавезу да надзире рад свих ва-
куфа, те мутевелија. Кадија је у име суда имао право да у по-
себним околностима постави новог мутевелију. Истовремено,
уколико би вакиф за мутевелију поставио малолетно лице, ка-
дија је имао право да постави његовог заменика до стицања
пунолетности. Жена је такође могла бити мутевелија.157
Забележени су случајеви у којима је изричито било
забрањено вољом вакифа, у овом случају вакифе, Аише из
Скопља, да жена буде мутевелија њене задужбине. У својој
154
Исто, 44-45.
155
Zubbair Abbasi, op. cit., 121‒153.
156
157
Исто, 79-80.
46
вакуфнами из 1630/1631. године158 нагласила је „вакифа

Аиша хатун док је жива да буде мутевелија, а после њене
смрти њен син Тахир, након његове смрти његов најстарији
син, а после њега генерација за генерацијом, најбољи и нај-
старији од мушких потомака, а када се лоза угаси, најбољи
и најстарији син ослобођених робова, колено за коленом.“159
Наведено је да се женска деца не постављају за мутевелије
јер је то грех.160
Назир или надзорник вакуфа је био лице које је за-
дужено да надзире рад мутевелије у вакуфу, а сам управи-
тељ је био дужан да тражи мишљење назира у управљању
вакуфом.161
Кадија је надзирући рад мутевелија имао право да
повремено контролише мутевелију у управљању вакуфском
имовином, те да га искључи из управе уколико утврди непра-
вилности у раду или проневеру вакуфских средстава.162
Према начину управљања шеријатско право је вакуфе
делило на масбута вакуфе163 и гајри масбута вакуфе.
Масбута вакуфи су они који су временом постали непотре-
бни јер су изгубили своју функцију након што су их преузела
друга лица на управљање. Примера ради, у Босни и Херцего-
вини је забележен највећи број масбута вакуфа који су под
158
У овој вакуфнами уписано је „седам међусобно повезаних дућана у
близини Алаџа џамије, воденица, њива од 40 дунума поред реке
Пчиње, те новац, башта поред махале Јигит-паше и завија од две ме-
ђусобно повезане собе у махали Хатунџуклар“. Види: Ljiljana Čolić,
Derviški redovi muslimanski: tekije u Skoplju, 31.
159
Исто.
160
Исто.
161
162
Исто, 79-80.
163
Термин масбута/мазбута (ар. ‫ )ﻣﻀﺒﻮﻃﺔ‬потиче из арапског језика и
значи конфискован, узет заплењен. Када је реч о вакуфима, мисли се
на вакуфе које су преузела друга лица на управљљање. Види: Teufik
Muftić, n.d., 835.
47
аустријском влашћу изгубили своју функцију јер је држава

преузела на себе многе одговорности.164
Гајри масбута вакуфи су они којима су мутевелије
управљале у складу са садржајем вакуфнаме насупрот
масбута вакуфима.165
Вакуфска питања у Османском царству решавана су у
складу са шеријатом, садржајем фетви и кануна. Танзимат-
ским променама дошло је до развоја судства, те дношења но-
вих законских уредби у вези са статусом вакуфа. Султан је
надзор над вакуфима поверио најпре „поглавици белих, а за-
тим црних евнуха тј. чувара царских харема са титулом
врховних управника светих места“.166 Министарство вакуфа
је установљено 1840. године. Административни апарат овог
органа чинило је око 2.000 чиновника чија се надокнада за
рад обезбеђивала из вакуфских прихода. Године 1860. је до-
несен Закон о укидању гедик вакуфа, а Закон о управи вакуфа
1863. године. Законски прописи у вези са ицаретејн ваку-
фима и правом наслеђивања у истим донет је 1870. године.
Проблеми у вези са вакуфима регулисани су делимично зем-
љишним закоником из 1858. године и садржајем Меџеле чији
су прописи доношени постепено од 1869. до 1876. године.167
Држава је намеравала да преузме управу над задужбинама,
те је султанским актом наређено пописивање и утврђивање
стања у вакуфима Царства 1867. године.168
Највећим бројем задужбина руководиле су мутевелије,
а појединим Министарство вакуфа са извесним ограничењима
у надлежности. Министарство вакуфа је управљало задужби-
нама османских султана, те су носили назив шерифије
164
Fikret Karčić, „Međunarodno regulisanje vakufskih pitanja u jugosloven-
skim zemljama“, Anali Gazi Husrev-begove biblioteke, IX-X, Sarajevo
1983, 146.
165
Исто.
166
167
Исто; Милан Ј. Пећанац, н.д., 6.
168
48
вакуфи . Природно је било да султани овласте Министар-

169
ство вакуфа да управља њиховим задужбинама. Истовремено,

Министарство вакуфа управљало је и вакуфима у којима је за-
бележено да не постоје потомци управитеља или су исти пре-
минули. Вакуфи који су били под директном управом Мини-
старства вакуфа функционисали су на тај начин што су њима
директно руководиле службе Министарства уз задржаног му-
тевелију. Називани су мулхака вакуфи170.171
Подела вакуфа према врсти земљишта
Шеријатско право прави разлику и између вакуфа у

складу са врстом земље на којој су настали. Задужбине које су
настале на мулковној земљи називане су сахиха вакуфима172, а
они који су настали на миријској земљи тахсисат173 вакуфима.
Врста земље на којој је вакуф установљен, морала је бити лично
власништво, а никако државна земља. Шеријатско право дефи-
нисало је начин коришћења земљишта у Османском царству, а
садржај Сулејманове Будимске кануннаме и Ебусуудове фетве,
те кануннаме Мехмеда Челебије утврдио постојање категорија:
харачке, десетинске и државне земље.174
169
Термин шерифије вакуфи (ар. ‫ )ﺍﻭﻗﺎﺍﻑ ﺷﺮﻳﻓﻴﺔ‬потиче из арапског језика
и означава вакуфе који су припадали аристократији и племству,
угледницима и славнима. Види: Teufik Muftić, n.d., 730.
170
Термин мулхака вакуфи (ар. ‫ )ﺍﻭﻗﺎﻑ ﻣﻠﺤﻘﺔ‬поитче из арапског језика и
означава вакуфе који су придодати, приспојени и припадајући не-
чему. Види: Исто, 1338.
171
Милан Ј. Пећанац, н.д., 6-7.
172
Термин сахиха вакуфи (ар. ‫ ) ﺍﻮﻗﺎﻒ ﺼﺤﻴﺤﺔ‬потиче из арапског језика и
означава вакуфе који су веродостојни и правилни. Види: Исто, 786.
173
Термин тахсиса вакуфи (ар. ‫ ) ﺍﻮﻗﺎﻑ ﺘﺤﺼﻴﺼﺔ‬потиче из арапског језика
и означава вакуфе који су део нечега односно део државне земље.
Види: Исто 302.
174
Ćiro Truhelka, Historička podloga agrarnog pitanja u Bosni, Sarajevo 1915,
21‒28; Бранислав Недељковић, Историја баштинске својине у Новој
Србији од краја 18. века до 1931, Београд 1936, 120; Миљана Ј. Тодоровић,
49
Сва непокретна добра која су се налазила махом у

градским насељима називана су мулком. За разлику од у-
живаоца државног земљишта, власник мулковног зем-
љишта је имао право располагања истим. Исто земљиште
могло је поседовати и непокретна добра. 175
У кануннами Сулејмана I Величанственог стоји сле-
деће: „Куће, виногради башче и зграде у градовима и селима
нека им буду властити мулк, да га могу продавати, поклањати,
и да су кадри давати га на сваковрсни начин темлик. (...) И
њиве, што их сију и жању, нека им остану такођер у рукама;
али пошто им њиве нису мулк као горе споменуте врсте
мулковног иметка, него су од оне врсти, која је у читавој тур-
ској позната као арзи мемлекет под именом арзи мирије, те им
рекаба припада бејтул-малу муслиманима, дочим су оне тек у
облику зајма у рајином посједу […].“176
Земљиште које је освојено током ратова и предато
становништву на уживање уз обавезу плаћања пореза на-
зива се харачким. Раја која је остала настањена на поменутој
земљи би плаћала харач или џизију, а било је дозвољено ра-
сполагање овом земљом: поклањање, продаја и давање у ва-
куф. Миљана Тодоровић наводи да су „припадници ислам-
ске заједнице имали право уживања над харачком земљом,
власник је био Бог, а били су обавезни да плаћају порез на
коришћење исте иако се то противи одредбама шеријата“.177
Тапијски систем у XIX веку – отоманска заоставштина јужнословен-

ским народима, докторска дисертација: Правни факултет у Београду, Бе-
оград 2016, 11; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakufskim
dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir“, 208.
175
Бранислав Недељковић, н.д., 120; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi
vakufa i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-isto-
rijski okvir“, 208-209.
176
Миљана Ј. Тодоровић, н.д., 13; Ćiro Truhelka, n.d., 21‒22.
177
Миљана Ј. Тодоровић, н.д., 10-12; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i
vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir“, 209.
50
Десетинска земља је била у власништву муслимана

или појединаца који су претходно прихватили ислам. Након
што би једна територија била освојена, земљиште би било
остављено на коришћење. Сматра се да су муслимани били
заправо и правни власници исте.178
Земљиште које је припадало држави се називало ми-
ријском земљом. Централна администрација Царства је
утврдила начин располагања истом, а раји која је била
настањена на њој није било дозвољено да је ставља у про-
мет. Поданици су имали права да наследе земљиште и да га
на тај начин преносе с генерације на генерацију. У име ко-
ришћења државне земље поданици су плаћали десетак, а у-
колико поданик није имао наследника, спахија је имао
право да земљиште преда другом поданику на коришћење
како земља не би остала необрађена.179
Премда је располагање земљиштем доносило више
прихода, централна администрација је додељивањем
мулкнаме180 припадницима аскер класе државно земљиште
трансформисала у мулковно. На тај начин се могао сагра-
дити вакуф. Јасно је да је вакуфско земљиште уживало
сасвим другачији статус. Шеријатско право је вакуфско зем-
љиште категорисало као сербестијет (тур. serbestiyet).
Тиме је вакуфска земља и сам вакуф био лишен мешања ло-
калне администрације Царства у рад вакуфа, а такође је ва-
куф могао да привређује сам за себе. Статус сербестијет
земље „је у себи обухватао две компоненте, право ужива-
оца-сербест поседа да убира дажбине од раје насељене на
вакуфској земљи и право вршења управно-полицијске вла-
сти, чиме је стекао економски и управни имунитет“.181
178
Исто.
179
Исто.
180
Мулкнама (осман. ‫ ) ﻤﻠﻚ ﻨﺎﻣﻪ‬је документ којим се поданицима
Османског царства додељивао посед (мулк) у трајно власништво.
181
Авдо Сућеска, „Serbestiyet у османском феудалном праву“, Анали
51
Подела вакуфа према употреби прихода
Вакуфи су се делили и према употреби прихода.

Шеријатско право у складу са тим дефинише лични вакуф:
вакуф ехли182 и добротворни: хајри,183 а највећи број ва-
куфа на Балкану, припадао је групи породичних вакуфа:
евлади.184 Карактеристично за ову врсту вакуфа је да је
добротвор био истовремено и управитељ, а након што би
се упокојио, ову функцију би преузимали његови потомци.
И супруга је имала право да наследи статус управитеља. 185
Познаваоци шеријатског права подстицали су осни-
вање вакуфа чија би одлика била „трајност“. Вакуфи, чије
би оснивање било привремено, нису наишли на одобравање
исламских правника. Можда објашњење лежи у чињеници
да је Посланик Мухамед установу вакуфа одредио „као
трајну и неопозиву јер је трајност важна у случају развода
или смрти вакифа“. И један од четворице праведних халифа,
Халифа Омар, је био мишљења да задужбину не би требало
основати као привремену, да је не би требало стављати у
промет, те да вакиф не би требало да продаје своју заду-
жбину како би остварио материјалну добит.186
Правног факултета у Београду, 1, Београд 1987, 112; Irena Kolaj

1830-1878: pravno-istorijski okvir“, 209.
182
Термин вакуф ехли (ар. ‫ )ﻭﻘﻒ ﺍﻫﻠﻱ‬потиче из арапског језика. Види:
Teufik Muftić, n.d., 1665.
183
Термин вакуф хајри (ар. ‫ )ﻭﻘﻒ ﺧﻴﺮﻱ‬потиче из арапског језика. Види:
Исто.
184
Термин вакуф евлади (ар. ‫ )ﻭﻘﻒ ﺍﻭﻻﺩﻱ‬потиче из арапског језика. Види:
Исто.
185
Мехмед Беговић, н.д., 54-60; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakuf-
skim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir“, 204-206.
186
Zubbair Abbasi, op.cit, 121-153; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi va-
kufa i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski
okvir“, 206.
52
Османско царство је као званичну правну школу

(мезхеб)187 неговало ханефитску,188 па је установа вакуфа
могла бити наслеђена и поново увакуфљена.189 Кадија је био
обавезан да у сиџил заведе акт поновног оснивања заду-
жбине. Ова појава је настала из потребе вакифа да потом-
ству остави непокретно или покретно добро које би им било
извор прихода.190
Право потомака вакифа заснива се на три елемента:
становање у вакуф објекту: сакана191, право на управу овим
вакуфом: тевлијет192 и право на вишак прихода од вакуфа:
фазла193.194
Подела вакуфа према начину коришћења
Шеријатско право обухвата и поделу вакуфских за-

дужбина према начину коришћења. У складу са овом поде-
лом постоје вакуфска добра која не доносе приходе
187
Термин мезхеб (ар. ‫ ) ﻣﺬﻫﺐ‬потиче из арапског језика и означава ста-
новиште, мишљење, веру, конфесију у ширем смислу и једну од че-
тири признате школе у шеријату. Исто, 488.
188
Шеријатско право се позива и на четири верско-правне школе: хане-
фитску, маликитску, шафитску и ханбалитску. Ирена Колај Ристано-
вић, „Жена и брак: шеријатски прописи у изворима на османском је-
зику (XVII‒XIX век)“, Osmanlı İdaresinde Balkanlar, II, ed. Alaattin
Aköz, Konya 2020, 203.
189
Zubbair Abbasi, op. cit., 121‒153.
190
Мехмед Беговић, н.д., 54-60; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa
okvir“, 206; Абдуселам И. Белагија, н.д., 13-20.
191
Термин сакана (ар. ‫ )ﺴﻛﻦ‬потиче из арапског језика и значи становати,
настанити се, обитавати, пребивати и друго. Види: Teufik Muftić, n.d., 661.
192
Термин тевлијет (ар. ‫ )ﺘﻮﻠﻴﺔ‬потиче из арапског језика и значи имено-
вање, постављење (за намесника). Види: Исто, 1672.
193
Термин фазла (ар. ‫ )ﻔﻀﻠﺔ‬потиче из арапског језика и означава остатак,
вишак, отпадак, превагу, додатак. Види: Исто, 1127;
194
Мехмед Беговић, н.д., 54-61.
53
(муесесат хајрије вакуфи)195, те она која их доносе (сафа-

кат вакуфи) 196. Истовремено, мусакафат вакуфи дају мо-
гућност привређивања путем закупа. Закуп може бити крат-
корочан (до три године), а видови закупа јесу муката197 и
иџаретејн198.199
Вакуфи који се налазе под закупом-муката јесу они
које вакуф издаје под закуп појединцима да на њима посаде
одређене културе или подигну непокретна добра. Закуп би
трајао све док закупљени објекат постоји на закупљеном
земљишту. Уколико би се објекат из неких разлога срушио,
мутевелија је имао право да раскине уговор. Уколико би за-
купац саградио нови објекат био је обавезан да плаћа мукату
јер она представља „неотуђиво стварно право и сваки је за-
купац био дужан да је плаћа“.200
Начин искоришћавања вакуфске имовине је изузетно
важан моменат за оснивача. Наследни закуп: муката се при-
мењивао у османским градским и сеоским насељима, а на
основу садржаја списа османске провенијенције може се за-
кључити да је примена муката закупа била веома честа.201
Непокретна добра која су се нашла под закупом била
су на располагању закупцу у истом статусу као и поседнику.
Наиме, иста је могао продати, издати у закуп, заменити,
поклонити и располагати задужбином према сопственом
195
Термин муесесат хајрије (ар. ‫ )ﻣﺆﺴﺴﺔ ﺧﻴﺮﻳﺔ‬потиче из арапског језика
и означава установу добротворног карактера. Види: Исто, 29.
196
Термин сафакат (ар. ‫ )ﺻﻔﻘﺔ‬потиче из арапског језика и означава трго-
вачки уговор, погодбу, посао, трансакцију. Види: Исто, 804.
197
Термин муката (ар. ‫ )ﻣﻘﺎﻄﻌﺔ‬потиче из арапског језика и означава раз-
двајање, прекидање, обустављање. Види: Исто, 1214.
198
Термин иџаретејн (ар. ‫ )ﺍﺟﺎﺮﺗﻴﻥ‬означава дуал именице иџарет (ар.
‫ )ﺍﺠﺎﺮﺓ‬у косом падежу у значењу заштита, протекција, патронат. Види:
Исто, 250.
199
Мехмед Беговић, н.д., 62-73.
200
Исто, 63.
201
54
нахођењу. Без писменог договора са управитељем вакуфа

није имао поменута права. Услед оваквог начина распола-
гања вакуфским добрима, није било ретко да се на зем-
љишту вакуфа: муслиманском земљишту, нађу хришћанске
или јеврејске задужбине.202
Уколико би се закупац упокојио, у складу са особи-
ном муката закупа, његови потомци су имали право да
наставе да управљају добром. Услови закупа се не би про-
менили, али је овај начин закупа стварао бројне недоумице
у својинским односима. Вакиф је у правном смислу остао
власник земљишта, а закупац је стекао право да располаже
непокретним добрима које је подигао на том земљишту.203
У XVI веку нашло се решење које је омогућило да се
закуп вакуфа врши на једноставнији начин. Такав закуп нази-
ван је иџаретејн. Наиме, заинтересована страна могла се са
мутевелијом договорити да му вакуф исплати унапред сред-
ства у име договореног закупа, на пример у име издавања ду-
ћана, а онда би исти поменути објекат одржавао од прикупље-
них средстава и обавезао се да ће вакуфу плаћати закуп на го-
дишњем нивоу, у овом нашем примеру, за дућан. Надокнада
која се добијала у име закупа је била симболична и служила је
установи вакуфа ради евиденције прикупљених средстава.204
Важно је напоменути да код иџаретејн закупа заку-
пац није стицао „право својине него само право уживања:
менфа“205. Током XVII века ова врста закупа је заживела,
али је дошло и до злоупотреба јер су закупци закупљивали
обновљене објекте, а мутевелије су прижељкивале да се до-
копају закупнине.206
202
Исто, 63.
203
Исто, 64‒65.
204
Исто, 66.
205
Термин менфа (ар. ‫ )ﻣﻨﻔﻌﺔ‬потиче из арапског језика и означава про-
фит, корист добитак, интерес. Teufik Muftić, n.d., 1519.
206
55
У периоду XVII века почела је веома често да се при-

мењује пракса „двоструког закупа“ вакуфа. Разлог томе лежи
у чињеници да задужбине нису биле у могућности да одржа-
вају непокретна добра у свом власништву која су била често
руинирана услед пожара. Шеријатски суд би изашао у сусрет
вакуфу и издао дозволу о издавању вакуфских добара у за-
куп. Након што би кадија издао дозволу, закупац би склапао
уговор о закупу са управитељем задужбине у складу са којим
је био у обавези да мутевелији на годишњем нивоу исплати
нижу суму новца у име закупа: иџареи муеџеле207. Овим су
вакифи били заштићени од могућности да закупац током вре-
мена добије право располагања вакуфом. Плаћање иџаретеи
муеџеле на годишњем нивоу осигуравало је закупцу обнову
поменутог уговора.208
Оно што је важно напоменути јесте чињеница да је
управа вакуфима путем иџаретејн закупа временом постала
најуноснија јер закупнине које су установљене уговором
постале веома скромне. На тај начин су закупци посматрани
у својству мутевелија. Овај начин закупа вакуфа довео је ва-
куфе до стања потпуног сиромаштва, а захваљујући ниским
ценама закупа вакуфских добара богатили су се појединци:
закупци. Исти су тиме осигурали и своје потомство које је
имало право да наследи уговор о закупу. Како се њихово
право закупа пренело и на право градње објеката и засад кул-
тура, врста закупа је вакуф дефинисала муката вакуфом.209
Како би се вакуфи заштитили од пропадања, време-
ном је закуп задужбине на период од три године продужен.
Дугорочан закуп се показао ефикаснијим и условио мањи
број случајева богаћења појединаца. О истом сведоче многи
207
Многи термини су се у српском и босанском језику одржали у извор-
ном облику.
208
Мехмед Беговић, Вакуфи у Југославији, 66‒67; Абдуселам И.
Балагија, н.д., 12‒13.
209
Абдуселам И. Балагија, н.д., 12‒13.
56
списи османске провенијенције које је издавала локална ад-

министрација Османског царства, посебно хуџети. Хуџети
су својеврсни купопродајни уговори који су били склоп-
љени између заинтересованих страна у присуству сведока
из локалне заједнице и кадије. Било је обавезно завести их у
сиџил и претходно оверити на шеријатском суду. Хуџети о
Рустем-пашином вакуфу у Београду из XVII века представ-
љају сведочанство о иџаретејн закупу, те се у једном наводи
да се „један дућан, који се налази преко пута Орта хамама,
дат у закуп Хусејину усти (мајстору), за хиљаду акчи пред-
закупа и уз периодичну ренту од једне акче дневно, од по-
менутог датума до истека 81 године, с тим да га поправља и
одржава сопственим средствима када се укаже потреба.“210
Последице увакуфљења
Шеријатско право као крајњи циљ остављања имо-

вине у задужбину препознаје последице овог правног
чина. Правно дејство оснивања задужбине почиње оног
момента када кадија изда задужбинску повељу. Тим чи-
ном власник добара који их је дао у вакуф постаје, правно
посматрано, задужбинар, а власник добара Бог. Власник
добара није могао да опозове своју одлуку о давању истих
у вакуф, али ни његови потомци. Беговић сматра да „на-
чело неопозивости вакуфа припада основним начелима
оснивања вакуфа“.211 Непокретна и покретна добра која
су постала део вакуфа нису се могла продати, поклонити
ни заменити другим. Истовремено, ова добра су постала
„извор трајне милостиње“. Само уколико би се утврдило
210
Документ је датиран на 14. јун 1600. године: Александар Фотић,
„Турски документи о Рустем пашином вакуфу и „двоструком за-
купу“ (icâreteyn)“, 79; Абдуселам И. Балагија, н.д., 12‒13.
211
Мехмед Беговић, н.д., 49.
57
да ће добра пропасти, било је дозвољено заменити их:

истибдал.212
Изградња вакуфа повезана је са изградњом џамија и
насељавањем новоосвојених области у Османском царству.
Око вакуфских имања формирале су се најпре градске
четврти, па и читава насеља, касабе и на крају шехери. На
овај начин, Царство је током XVI и XVII века, добило нова
градска насеља која су никла управо око вакуфа.
Значајно је поменути да су управо вакуфи, око кога су
се формирале градске четврти, дали свој допринос развоју
града у области верског образовања, промовисања и ширења
симбола исламске вере, изградњи комуналних објеката и о-
чувања чистоће, те привредних објеката и развоју занатства
и трговине.
О доприносу вакуфа општем образовању становника
краја у коме се налазио сведочи дефтер мундерисе вакуфа
из Косовског вилајета из 1910. године. Мундерисе вакуфи
су заправо вакуфи који су првобитно установљени као и
остали у својству „богоугодног дела“, али чија су непо-
кретна добра временом изгубила своју сврху услед немогућ-
ности одржавања.213
Мундерисе вакуфи су искључени из јурисдикције
Министарства вакуфа и припали су надлештву Министар-
ства просвете. Тим чином су, правно посматрано вакуфска
непокретна и покретна добра постала државна својина.
Мундерисе вакуфи су, изгубивши право привређивања,
постали просветне установе. Може се закључити да је „у-
лога ових вакуфа и употреба средстава била искључиво
212
Термин истибдал (ар. ‫ )ﺍﺴﺗﺒﺪﺍﻞ‬потиче из арапског језика и преводи се
у значењу промена, замена. Види: Teufik Muftić, n.d., 80. Мехмед Бе-
говић, Вакуфи у Југославији, 50.
213
Милан Ј. Пећанац, н.д., 17-18.
58
усмерена на финансирање просветних установа у њиховом

саставу“.214
Објекти који су чинили вакуфски комплекс, махом
занатске радионице, трговачки дућани и комунални објекти,
издавани су у закуп, те тиме доносили приход задужбини.
Укупан број објеката који су издавани у закуп условио је и
настанак привредне области: чаршије и тиме условио остале
процесе у друштву: насељавање градских насеља, развитак
привредних делатности, богаћење појединаца, насеља и
промену њиховог статуса и друго.215
Премда су објекти у склопу вакуфске задужбине гра-
ђени у виду богоугодног дела, њихова улога је била и да за-
довоље потребе становништва. Вакуф је у својој намени и
унутрашњој организацији испуњавао све елементе чија
изградња задовољава чињење богоугодних дела о чему се у
Кур'ану каже „[…] честити су они који од иметка, иако им
је драг, дају рођацима, и сирочади, и путницима-намерни-
цима, и просјацима, и за откуп из ропства, и који молитву
214
Милан Ј. Пећанац, н.д., 17‒18; Дефтер мундерисе вакуфа у Косов-
ском вилајету на османском језику (Штипска каза) из 1910. године
бележи постојање Велике основне школе-мектеба која је имала ди-
ректора, другог, трећег, четвртог и петог учитеља, те вратара; Та-
хир хоџине школе која је имала другог и трећег учитеља и вратара;
Женске школе која је имала прву, другу и трећу учитељицуи вра-
тара; школу „Устав“; школу у кварту Кијалк и школу у кварту те-
кије Бала, те неколико основних сеоских школа. Годишње се у име
плата запослених издвајало 39.360 гроша. Наиме, вакуф је основан
средином XV века, а био је активан све до 1913. године. АС, МПс-
Ц, 1913, Ф. VIII, Р. 18.
215
Пример османског дефтера мундерисе вакуфа у Приштинској кази
у Косовском вилајету из 1910. године који су чинили дућан с чита-
оницом на горњем спрату, берберски дућан, два дућана у чаршији
Сарачлар, бакалски дућан до хана, бакалски дућан и трговачка
радња за ћилиме у чаршији Терзи, бакалски дућан и шнајдерска
радња у чаршији, млин у селу Грачану сведочи о годишњој добити
вакуфа у износу од 9.344 гроша у име издавања ових објеката у за-
куп. АС, МПс-Ц, 1913, Ф. VIII, Р. 18.
59
обављају и зекат дају […].“216 Истом сведочи и велики број

вакуфа у Османском царству.
216
60
УЛОГА ВАКУФА
У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА
Историјом структуре градских насеља на простору

Балкана научници су се почели бавити у време „утемељења
критичке историографије“ у XIX веку. Прве истраживачке
експедиције су настојале да открију остатке античких и
средњовековних градова. Средином XX века ће почети прва
истраживања османског наслеђа које је оставило дубок траг
у историји градских насеља.217
„Комплексност феномена града“ одувек је била за-
нимљива посетиоцима османских градова, а доживели су
је и описали са различитих становишта. Градска насеља
Османског царства била су симбол моћи представника цен-
тралне и локалне администрације. Нису настајали само
„спонтаним развојем производних и класних супротности,
већ и свесном активношћу носилаца власти и целе влада-
јуће класе“.218 У складу са наведеним, институција вакуфа
је одиграла значајну улогу представљајући основу урбаног
развоја османског града.
Јакобсон и Пракаш, „урбани географи“, доживљавају
процес урбанизације градова као спонтану промену терито-
рије насељавања становништва услед друштвено-поли-
тичке атмосфере наглашавајући да је анализа и разумевање
услова због којих настаје веома важна.219 Ови услови су не-
посредно у вези са основним елементима који карактеришу
217
Драгана Амедоски, Владета Петровић, Градска насеља Крушевачког
санџака (XV‒XVI век), Београд 2018, 13.
218
Dženana Arnautović, Urbanizam i arhitektura Visokog u doba Osmanlija:
završni rad, Sarajevo 2018, 16.
219
Злата Вуксановић-Мацура, „Урбанизација и промена просторних обра-
заца трговине у Србији у 19. веку“, Урбанизација у источној и југоисточ-
ној Европи: зборник радова, уредник Срђан Рудић, Београд 2019, 199.
61
градове: верски, образовни, комунални и привредни. Пошто

процес урбанизације обухвата „концентрацију становниш-
тва у градовима, али и ширење града у простор околних за-
једница и региона, укључује и структурна својства урбани-
зације која су фокусирана на концентрацију економских ак-
тивности у градском простору“.220
Свако градско насеље се одликује материјалним и
друштвеним карактеристикама које се у њему међусобно
преплићу. Градови су пример развоја друштва на одређеној
територији. Разумевање историјског развоја града није мо-
гуће без праћења историје друштвено-политичких околно-
сти које су се у њему дешавале.221
Средњовековна градска насеља су приликом осва-
јања од стране Турака Османлија само делимично и у по-
четку задржала своје одлике. Иста су била позната „као
трговиште или варош“ јер су представљала центре у којима
се одвијала робно-новчана размена, а имала су и исту фи-
зиономију. Најчешће су се одликовала постојањем трга око
кога се одвијао привредни живот. Исти трг би био претр-
пан занатским и трговачким дућанима и кућама у којима
се становало. Већину градских насеља овог типа је обеле-
жило постојање хана и коначишта, те ђумрукане.222
Пошто је употреба камена у изградњи стамбених
објеката била скупа, исти су махом грађени од дрвета. У
оквиру њих су често и радили и становали представници
трговачког и занатског слоја. Богатији слојеви становниш-
тва живели су у насељима која су имала и сакрални објекат:
цркву.223 Из наведеног се намеће закључак да су османски
градови поседовали сличне карактеристике, али је центар
220
Исто, 198‒199.
221
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н.д., 8.
222
Desanka Kovačević-Kojić, Gradska naselja srednjovekovne bosanske
države, Sarajevo 1978, 273.
223
Исто, 278‒279.
62
османског града чинила муслиманска богомоља. Средњове-

ковни градски центри су временом усвајали елементе
османских урбаних средина и бивали вредновани у складу
са истим.224
Османлије су настањивале приликом освајања „три
типа градова: балкански, анадолски и исламски град на
Средњем Истоку и у северној Африци“.225 Територијално су
се разликовали у складу са својим географским одликама,
те религијском припадношћу већине становника, а у складу
са тим и архитектонским приступом у изградњи сакралних,
образовних, привредник и комуналних објеката. Ипак, цен-
трални део града је функционисао на сличан начин у свим
османским градовима.226
Усвајање османског начина изградње градова
вршено је постепено уважавајући средњовековни.227
Централна администрација Османског царства де-
лила је сва насеља на „утврђена и отворена места“. На на-
шим просторима забележено је постојање: „кале-тврђава228,
хисар-утврда229 и паланка230“.231 Након што би једно градско
224
О српским средњовековним насељима види: Сима Ћирковић, „Урба-
низација као тема српске историје“, Социјална структура српских
градских насеља (XII‒XVIII век), Београд-Смедерево 1992.
225
Мирјана Маринковић, „Живот османског града до епохе Танзимата“,
Урбанизација у источној и југоисточној Европи: зборник радова, уред-
ник Срђан Рудић, Београд 2019, 153‒167.
226
Исто.
227
Исто, 153‒167.
228
„Град је већа тврђава саграђена од тврђег материјала, камена и цигле,
снабдевена кулама и опасана озиданим бедемина“. Olga Zirojević,
Srbija pod turskom vlašću 1459‒1804, Beograd 2007, 48‒50.
229
„Град тврђава је мање утврђење, саграђено од тврдог материјала, са
једном или без иједне куле, али свакако без бедема“. Исто, 48‒50.
230
„Паланком је називано обично мање утврђење изграђено од слабог
материјала, дрвета и земље, опасано ровом и облепљено плотом од
брвана“. Исто, 48‒50.
231
Исто, 48‒50.
63
насеље било освојено, у њега би се настанила османска вој-

ска. Заједничко свим османским утврђеним градовима јесте
посебан начин разумевања намене простора унутар града:
најзаштићенији део града је била његова унутрашњост
окружена високим каменим зидовима и кулама за осма-
трање. Уколико је тврђава представљала значајан страте-
шки центар за Османлије, у њу би била смештана управна
власт локалне администрације Царства, те представници
војних и административних власти. Као неопходност били
би изграђени сакрални, стамбени и комунални објекти који
су служили задовољењу њихових потреба.232
Отвореним градским насељима сматрани су „касаба
(тур. kasaba), шехер (тур. şeher) и варош (тур. varoş)“. Статус
насеља се мењао у складу са одликама које је поседовало.
Статус касабе би добило градско насеље које је имало еле-
менте муслиманског насеља: џамију, мектеб, занатске и трго-
вачке дућане, хан и хамам. Дакле, добијањем муафнаме (тур.
muafname) једно место би добило статус касабе уколико би
било настањено претежно муслиманима и поседовало одлике
градског привредног центра, а то се место у списима нази-
вало муаф (тур. muaf).233 Пошто би насеље било убележено
као касаба, становништво које је у њему настањено би било
ослобођено плаћања одређених намета (тур. muafiyet). Садр-
жај кануннама не пружа довољно података на основу којих
се може закључити на основу чега је једно место добило ста-
тус касабе. Међутим, садржај дефтера османске провенијен-
ције сведочи да се „проглашење места касабом односи на де-
мографски, привредни и културни елемент који карактеришу
једно место“.234 Догађало се да касабом буде проглашен само
део насеља, а да остатак у коме живе претежно хришћани
232
233
Elma Korić, „Banjalučka muafnama iz 1588. godine“, Prilozi za
orijentalnu filologiju, LIV, Sarajevo 2004, 1.
234
Исто.
64
остане у претходном статусу (тур. gayr-i muaf).235 Промена

статуса градских насеља доприносила је демографском расту
становништва, развоју привреде и уопштено оријентализа-
цији освојених градова.
Сваки шехер настао је из касабе. У списима османске
провенијенције градска насеља би била описана следећим
речима: „Базар живи и џума намаз се клања“ (тур. Bazar
durur, cuma kılınır).236 Из претходног се може закључити да
су постојање сакралног објекта и привредног центра били
најважнији елементи османског града. Познато је да су на-
сељена места која су поседовала од 150 до 200 домаћинстава
имала услов да добију статус шехера. Добијање статуса ше-
хера може се посматрати и на другачији начин. Насељена
места која бележе 3.000 пореских обвезника, а припадају
групи градова са више од 10.000 становника, насељена
места са 1.000‒1.500 пореских обвезника у градовима са
3.000‒5.000 становника, те места са 400‒900 обвезника која
су углавном припадала становништву касабе. Са стано-
вишта управне и судске власти, седиште санџак-бега или ка-
дије требало је бити у шехеру.237
Највећи утицај на развој османских градских насеља
извршили су управо вакуфске задужбине и систем муафијет.
Становништво које је становало у градовима називало би се
шехирлијама (тур. şehirli/şehirlü). Овај назив се односио на
становнике градских утврда и вароши, муслимане и немусли-
мане. Друштвеној класи означеној као аскер припадали су
управитељ и војници градских утврда, верски службеници и
мудериси, а цивилном становништву, раји, припадали су чла-
нови занатлијских еснафа, трговци и остали становници.238
235
Исто.
236
Özlem Bektaş Öztaşkın, XV.‒XVII. Yüzyıllarda Osmanlı Halkı: Doktora
tezi, Atatürk Üniversitesi, Erzurum 2008, 53.
237
Исто, 54.
238
Özlem Bektaş Öztaşkın, оp. cit, 55.
65
Након што би Турци Османлије заузели нову терито-

рију започели би са изградњом сакралног објекта: џамије
као симбола моћи исламске заједнице којој су припадали.
Визуелна промена градова „која је уследила је требало да
означи промену хијерархије на ново освојеном простору и
оличавала је трајност владајуће династије“.239 Центар града
у Османлија се ширио око џамије, а иста је могла бити са-
грађена у саставу вакуфа и текије. Османски Турци су уре-
ђење градова посматрали кроз призму изражавања надмоћи
над освојеним народима, али и задовољења верских потреба
становништва. Због тога је постојање главне, често највеће
џамије било неопходно, јер иста је „омогућавала окупљање
верника на месту обожавања изражавајући истовремено
тријумф ислама“.240 Привредна област града или чаршија
(тур. çarşı) формирала би се око џамије, а из ње су се пру-
жале улице које су чиниле стамбени део града: махале (тур.
mahalle). Стециште чаршије и махала било је изван град-
ских утврда у вароши. Свака махала била је огледало њених
становника, који су често били у родбинским везама, а при-
падали су истој верској заједници. Услед различитих друш-
твених слојева којима су становници махала припадали, по-
једине су биле познатије по великим кућама и уређеним
двориштима, а поједине по сиромаштву.241
Муслимани су становали у махалама које су чинили
сокаци и поједине слепе улице. Испреплетане улице и неу-
једначено подељен простор омогућавао је становницима о-
чување реда, мира и махремијета.242
Развојни пут османских градова може се пратити тек
након проласка две или три деценије од освајања нових те-
риторија. Оријентално-исламски елементи би се усвајали
239
240
Исто, 79‒80.
241
Исто, 82.
242
Исто.
66
након постигнуте сигурности, умножавања броја мусли-

мана и утврђивања управне власти.243
У првом периоду након освајања, муслимани би исти-
скивали хришћанско становништво које се услед тога насеља-
вало у периферне делове градског насеља. Исто је бележило
пад броја чланова заједнице услед сталне исламизације.244
Централна администрација је спроводила исту политику
у погледу изградње градова. Наиме, након освајања би се сред-
њовековни градови реконструисали ради усклађивања простора
са потребама османске војске. Грађен је велики број табија које
су служиле заштити од опасности и смештају топова.245
Освајање је пратило и претварање цркава у џамије
или изградња нових. Ова пракса се усталила још од раног
периода ширења ислама. Посланик Мухамед је 624. године,
актом издатом свештеницима манастира Свете Катарине на
Синају, наредио „да се хришћанске богомоље не смеју пре-
тварати у џамије нити побожне установе, због новонасталих
потреба све бројније муслиманске заједнице“.246 Међутим,
Арабљани су настојали да некадашње византијске цркве
прилагоде условима исповедања нове религије и у складу са
тим их претварали у џамије. Приликом освајања Балкана од
стране Турака Османлија Османлије су у складу са шеријат-
ским правом и тимарским системом одређивања категорија
земље сву оружјем освојену земљу сматрали својином, те су
и добра која су се на њој налазила сматрали својим власниш-
твом с правом располагања истим.247
Уколико бисмо узели за пример Београд који се на-
кон освајања од стране Турака Османлија 1521. године
243
Adem Handžić, „O gradskom stanovništvu u Bosni u XVI stoljeću“, POF,
XXVIII‒XXIX, Sarajevo 1980, 247.
244
Исто, 248.
245
Husref Redžić, Studije o islamskoj arhitektonskoj baštini, Sarajevo 1983, 85.
246
Осман Нури Хаџић, Мухамед и Коран, Београд 1931, 116.
247
Исто.
67
постепено трансформисао у османски град, требало би на-

поменути да је Феридун бег, хроничар Мехмед паше Соко-
ловића забележио да су „Турци приликом освајања града,
доњу цркву претворили у џамију“.248
Београдски кадилук је био део локалне администра-
ције Османског царства на чијем челу се налазио кадија.
Садржај списа османске провенијенције бележи да се бео-
градски кадилук јавља и под називом београдска нахија.249
Списи сведоче да се термин београдска каза јавља када се
пише о селима која припадају поменутом кадилуку, а бео-
градска каза, када се писало о самом граду. Истовремено,
био је коришћен и термин у самом Београду-подручју рата
(тур. nefs-i dâr´ul cihad Belgrad).250
Београд је само пример постепеног формирања
османског шехера. Након што су га Османлије освојиле,
формирале су се прве муслиманске заједнице или џемати, а
стамбене четврти ницале су око богомоље. Премда је било
неопходно да стамбене четврти буду повезане са чаршијом,
улице су се простирале у различитим правцима и на тај на-
чин формирале градско насеље налик осталим у османским
градовима.251
Махале у којима су живели муслимани према садр-
жају дефтера из 1585. биле су сконцентрисане у тврђави и
вароши. Број муслиманских домаћинстава у вароши изно-
сио је 512, док су Хришћани живели у 195 кућа. Из прет-
ходно наведеног је јасно да се број домаћинстава муслимана
у вароши повећавао, те да се у периоду од 1521. до 1585.
248
Андреј Андрејевић, „Претварање цркава у џамије“, Зборник за ли-
ковне уметности, 12, Београд 1976, 105.
249
Овај назив понајвише срећемо у дописима локалне администрације
Османског царства српским властима-обавештењима, те списима
приватно-правног карактера: хуџетима и тапијама.
250
BOA, TT. d, 316, s. 370.
251
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н. д., 81.
68
умножавао и готово изједначио са бројем домаћинстава у

нехришћанским махалама.252
редни назив махале број до-
број маћин-
става
1. Cam-i Şerif Hazret-i Padişah-ı Alempenah 4
2. Zeyneddin ağa der Varoş 20
3. Cam-i Şerif Ferhad Paşa der Varoş 28
4. El-Hac Veli der-Kale-i mezbur 15
5. Cam-i Şerif Merhum Mehmed Paşa ibn-i Yahya 55
Paşa der Varoş
6. Küçük Haci Mustafa Üskubî müfrezi Mehmed 33
Paşa
7. Hacı Mustafa Küçücük oğlu 15
8. Alaaddin Petrevî der Kale-i Zîr 15
9. Cami-i Ferhad Kethüda der Varoş 30
10. Mescid-i Hasan Ağa der Haci Nazar müfrez-i 19
Ferhad Kethüda
11. Mescid-i Hacı Yakub 7
12. Mescid-i Hacı Veli müfrez-i Hasan Ağa der Hacı 13
Nazar
13. Ahmed Ağa der Varoş 26
14. İskele bölme-i kale-i Belgrad 13
15. Hacı Mustafa der Varoş 19
16. Hacı Mustafa Üskübî 8
17. Cam-i Şerif Merhum Bayram Bey der Varoş 28
18. Mescid-i İbrahim Bey müfrez-i Merhum Bayram 27
Bey der Varoş
19. Mescid-i Hasan Ağa der Kal’a-i bölme 21
20. Cam-i Şerif Hudavendgâr der Kal’a-i Bala 30
21. Mescid-i Hacı Secah müfrez-i Zeyneddin Ağa der 15
Varoş
252
Свеобуватно у: İlhan Türkmen, XVI. Yüzyılda Belgrad, Doktora tezi,
İstanbul 2014, 59‒73; 77.
69
22. Mescid-i Baba Mahmud der Varoş 17

23. Mescid-i Şamlu Hoca müfrez-i Üskubî Hacı 6
Mustafa
24. Mescid-i Dede Zülfi müfrez-i Baba Mahmud 30
УКУПНО 512
Број муслиманских домаћинстава у вароши износио је 512,

док су Хришћани живели у 195 кућа у следећим улицама:253
редни назив махале број до-

број маћин-
става
1. Çaypazar 35
2 Viraçar 14
3 Cedid-i müfrez-i Viraçar Debbağın 32
4 Anbar-ı Hassa müfrez-i Kebir 28
5 Kara Yovan 36
6 Anbar-ı Hassa 21
7 Lazar Vadoş 29
УКУПНО 195
Из претходно наведеног је јасно да се број дома-

ћинстава муслимана у вароши повећавао, те да се у периоду
од 1521. до 1585. умножавао и готово изједначио са бројем
домаћинстава у нехришћанским махалама.254
Са настанком првих махала настајали су и први ва-
куфи, јер како наводи Александар Фотић, „не постоји
муслиманска махала без џамије, а ни џамија без вакуфа“.255
Муслиманска касаба ницала је уз исламску богомољу, а
253
İlhan Türkmen, XVI. Yüzyılda Belgrad, Doktora tezi, İstanbul 2014, 59‒73.
254
О пореклу назива махала и промена броја становника у вароши
опширније у: Исто, 59‒73; 77.
255
Александар Фотић, „Улога вакуфа у развоју оријенталног града: бе-
оградски вакуф Мехмед-паше Јахјапашића“, 149.
70
ширила се уз објекте који су чинили вакуф и становништву

пружали могућност да унутар касабе упражњавају потребе
из свих области друштвеног деловања.256
Изградња текија са сакралним објектом око кога су се
припадници текије окупљали је у тесној вези са изградњом
вакуфа. Није непознато да су дервишки редови градили
месџиде или џамије и након формирања дервишког братства
добијали земљиште на основу кога су се издржавали. Исто им
је додељивао и султан лично, а дервиши би га поклонили ста-
новништву на плодоуживање и тиме основали вакуф. О улози
муслиманских дервишких редова и текија у Скопљу у развоју
насељених места непосредно сведоче списи Качаникли Гази
Мехмед-пашине завије која је позната и под називом „Хора-
сани Аџем-заде, синанијска текија“. Поменути Гази Мехмед-
паша основао је текију коју је чинио објекат са 16 соба. Овај
објекат шире намене подигао је након изградње џамијског
1601. године. Премда се о историји текије све до 1832/1833.
године не зна много, познато је да је те године шејх текије,
Хасан халифа добио берат султана. Текија се помиње и 1874.
године када су две собе у њој преуређене. Љиљана Чолић бе-
лежи да се текија издржавала од прихода вакуфа поменуте џа-
мије. Истовремено наводи да је на место шејха ступио
Мустафа ефендија, син Хасана ефендије након његове смрти
1898/1899. године и подигао стамбени објекат на спрат који
је поседовао три собе и једну семахану. Уложена средства
износила су 60.000 гроша.257
Овај начин ширења текија и вакуфа био је посебно ка-
рактеристичан за простор Босне и Херцеговине. Адем Хан-
џић наводи да се град Сарајево развијао уз џамију вакуфа Иса-
бега Исхаковића, заповедника Босанског крајишта. У прилог
томе сведоче нишани два дервиша и вакфија из 1462. године.
Поред претходне мале џамије били су подигнути нишани
256
Исто, 149.
257
Ljiljana Čolić, Derviški redovi muslimanski: tekije u Skoplju, 25.
71
дервиша Ајни-деде и Шемси-деде, а након што се иста сру-

шила пренесени су у Али-пашину џамију која се налазила
преко пута. Сматра се да су поменути објекти изграђени из
вакуфских средстава, а Иса-бег је Царску џамију (Хункар џа-
мију) саградио у складу са наредбом централне администра-
ције Царства између 1435. и 1461. године и средствима које је
у ту сврху добио. Прве заједнице муслимана су се формирале
управо око ових објеката.258 Новонасталом џемату је ова џа-
мија била довољна у почетку, а затим је Иса-бег у периоду од
1461. до 1462. године подигао „бању, мост, те око Башчар-
шије сарај са дућанима на западној страни чаршије“.259
Несух-бег260 је 1463. године наставио са изградњом
објеката различите намене око текије.261 Подизање објеката
сакралног, образовног, привредног, комуналног и меморијал-
ног карактера настављена је кроз читав XV и XVI век. Исто
доказује да је вакуф представљао центар османског града.
Последица изградње џамија од стране централних
власти османске администрације и у склопу вакуфа или дер-
вишких редова који су основали вакуф била је иста: насеља-
вање новоосвојених области и формирање првих џемата, ка-
саба и шехера. Статус џамијских објеката који су изграђени
у тврђави и вароши није био исти. Сакрални објекти који су
се налазили у тврђавама служили су потребама војне по-
саде, док су они подигнути у вароши служили муслиман-
ском становништву у вароши. Оне џамије које су заправо
прве подигнуте су носиле често назив владајућег султана и
258
Adem Handžić, „Vakuf kao nosilac određenih državnih i društvenih
funkcija u Osmanskom carstvu“, 114.
259
Владислав Скарић, „Постанак Сарајева и његов територијални раз-
витак у 15. и 16. вијеку“, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, XLI,
Сарајево 1929, 47.
260
Како наводи Скарић, „Насух-бег није био позната историјска личност,
те се не појављује ни у дубровачким списима који садрже доста података
о босанској историји овог периода“. Види: Владислав Скарић, н.д., 47.
261
Владислав Скарић, н.д., 47.
72
као такве су имале повлашћен статус. Богомоље које су

никле у вакуфима нису биле преуређене хришћанске цркве,
а оне у тврђавама често јесу. Сматра се да је „претварање
цркава у џамије, изградња месџида или њихова трансфор-
мација у џамије представљала први корак у оријентализа-
цији освојених градова“.262
Не би требало заборавити да је улема263 одиграла зна-
чајну улогу у подизању вакуфа или подршци оснивања за-
дужбина. Филип Хити наводи да су чланови улеме који су
били постављени на функцију кадијских службеника над-
гледали рад вакуфа.264
Најјачи утицај на трансформацију градског насеља у
османски град извршили су вакуфски комплекси и установа
муафијета.265 Добијање статуса касабе означавало је да те-
риторија градског насеља постаје државно земљиште или
део мулк добра.266
Након што је Бањој Луци издата муафнама 1588. го-
дине, када је била седиште беглербега Босанског ејалета, по-
већао се број насељеног становништва у граду, ојачала је
привреда и седиште беглербега је временом добијало на зна-
чају. Бања Лука је званично проглашена касабом 26. рама-
зана 996. године по хиџри (19. август 1588.) када је усли-
шена молба беглербега Ферхад-паше Соколовића и кадије
262
Марија Коцић, н.д., 48-52.
263
Термин улема (ар. ‫ )ﻋﻠﻤﺎﺀ‬потиче из арапског језика и означава мно-
жину именице алим у преводу „учен човек, зналац, научник“. Teufik
Muftić, n.d., 1003.
264
Filip Hiti, Istorija Arapa, s engleskog preveo Petar Pejčinović, Sarajevo
1983, 215.
265
Термин муафијет (тур. muafiyet) представља правну и пореску
повлашћеност градског становништва: Adem Handžić, „Vakuf kao
nosilac određenih državnih i društvenih funkcija u Osmanskom carstvu“,
113; Александар Фотић, „Улога вакуфа у развоју оријенталног града:
београдски вакуф Мехмед-паше Јахјапашића“, 149.
266
Исто, 115‒116.
73
коју су послали Порти. Тиме је становништво града било

ослобођено плаћања одређених намета.267
Дешавало се да се у муафнамама не наведу претходно
поменути разлози који су насеље чинили муслиманском на-
сеобином и били услов за добијање статуса касабе, већ други,
који су у том моменту Царству били значајнији. Премда се
Бања Лука налазила на граници Царства садржај бањалучке
муафнаме гласи: „Због тога што су становници споменуте ка-
сабе на граници спремни и приправни да одбране Заштићену
Царевину и њене тврђаве уколико проклети неверници буду
узнемиравали и наносили штету, не би требало да им се
остане дужно и нека као еквивалент за њихову службу на
објашњени начин буду ослобођени и поштеђени од давања
avariz-i divaniye и tekalif-i örfiyye.“268 Период службовања
Ферхад-паше Соколовића допринео је привредном развоју
Бања Луке, те је веома интересантно да је тек 1588. године
добила статус касабе. Можда разлог лежи у касном покре-
тању иницијативе јер је молба послата исте године.
Још једном се потврђује да је институција муафијета
била један од главних предуслова за насељавање станов-
ништва у градовима и да је убрзала њихову трансформацију
у оријентално-муслимански тип града.269
Постојање вакуфа и муафијета у једном градском на-
сељу значила је додатну олакшицу за становништво јер су и
вакуфи уживали статус сербестијет поседа. И вакуфи су, као
и систем муафијет, допринели привредном развоју градова
издавајући у закуп објекте које су имали у свом поседу.270
Чланови текије или неког дервишког реда су често
иницирали изградњу занатских и трговачких дућана.
267
Elma Korić, n.d., 1.
268
Elma Korić, n.d., 4.
269
Adem Handžić, „Značaj muafijeta u razvitku gradskih naselja u Bosni u
XVI vijeku“, Jugoslovenski istorijski časopis, Beograd 1974, 60‒69.
270
Alen Zečević, n.d., 43.
74
У скопљанској текији Гејик бабе, која је била позната

под називом Меламијска текија, Али ефендија је подигао че-
тири дућанска објекта. Љиљана Чолић наводи да је сам Али
ефендија живео у текији, те да су текији дати у задужбину и
хан у селу Којнаре (тур. Göreler) и стамбена кућа у махали
Дервишан у Скопљу.271 Текија је поседовала и хан у Катла-
новској бањи (тур. Kaplan), чију изградњу је иницирао Хаџи
Кемал ефендија, а поседовао је и кахвехану са печењаром.272
За пример израстања у касабу може се узети и град
Високо. Хатиџа Чар-Дрнда се у својој студији о урбаном
развитку града Високог користила садржајима вакуфнаме
Ајас-бега из 1477. године „која је пресудна за изучавање
културне, економске, друштвене и политичке историје
града у османско доба“.273 Наводећи године градње поје-
диних објеката успоставила је везу са моментом када је Ви-
соко стекло статус касабе, те касније нахије.274
Градови у Османском царству су представљали осло-
нац управне и извршне власти, посебно на простору Балкана
у коме су били настањени махом хришћани. Заједно са утвр-
ђењима и варошима, градови су представљали одбрамбену
окосницу војних власти. Исти су били центри привредног
живота и услов развитка читаве области која је била под њи-
ховом јурисдикцијом.275
Као што смо претходно више пута напоменули, чи-
тав привредни живот у градским насељима Османског цар-
ства одвијао се у чаршији. На примеру града Пирота, „који
се већ крајем XVI и у XVIII веку развијао у значајно урбано
средиште Нишавске области“, можемо потврдити значај
271
Ljiljana Čolić, Derviški redovi muslimanski: tekije u Skoplju, 54‒55.
272
Исто, 55.
273
Hatidža Čar-Drnda, „Sidžil visočkog kadiluka kao historijski izvor (1755‒
1810)“, Prilozi za orijentalnu filologiju, XXXVIII, Sarajevo 1987.
274
Исто.
275
Исто.
75
постојања чаршије у једном насељу. Пошто се Пирот „нала-

зио на раскрсници путева у њему се налазило панађуриште
у које су се сливали трговци, занатлије и путници намер-
ници из Османског царства и Европе“.276
Иако је чаршија била визуелно одвојена од махала, у
њој се често становало. Занатски дућани били су веома по-
годни за становање јер је процес производње био дуготра-
јан, док су трговачки дућани, који су изгледали готово исто,
служили углавном обављању трговине. У чаршији су се пре-
плитали утицаји различитих култура, отварала се након
изласка сунца, а затварала након што би њени радници оба-
вили трећу молитву. Припадници занатлијског слоја су се
удруживали према делатностима и излагали своју робу у
својим дућанима.277 Локално становништво је увидело да је
процес трговине уносан па је временом почело да улаже но-
вац у трговачке послове. Посебно вешти у обављању трго-
вачких послова биле су спахије које су, услед неучество-
вања у ратовима, напустиле тимарске поседе.278
Велики број трговаца се одлучио да свој капитал у-
ложи у изградњу стамбених објеката, те су се могле видети
куће у којима се у приземљу обављао породични посао, а на
спрату становало. Исто је допринело постепеном мењању
изгледа варошке чаршије.279 Објекти који су служили раду
и становању нису више били примарни у вароши. Дешавало
се да трговци изнајмљују куће за становање или старе тур-
ске објекте различите намене дају у најам.280
276
Борислава Лилић, „Традиционална култура у југоисточној Србији (до
ослобођења од Турака), Лесковачки зборник, XXXV, Лесковац 1995, 119.
277
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н.д, 104‒105.
278
Марија Коцић, н.д, 223.
279
Александра Вулетић, „Просторни и стамбени простор у градским сре-
динама Србије средином XIX века – преплитање и раздвајање“, Про-
сторно планирање у Југоисточној Европи (до Другог светског рата):
зборник радова, ур. Бојана Миљковић-Катић, Београд 2011, 447.
280
Исто, 447.
76
Дућани који су били у саставу вакуфа издавани су у

годишњи закуп. Од ових средстава вакуф је могао да одр-
жава остала вакуфска добра која је имао у поседу.
У саставу једног вакуфа, као што смо напоменули,
били су верски, образовни, социјални, привредни, али и кому-
нални објекти. Осим ових објеката, и грађевине меморијалне
културе су заузимале важно место у традици Османлија.
Њихов „однос према смрти као природном завр-
шетку овоземаљског живота утицао је да гробља буду
саставни део махале“.281 Покојници су сахрањивани у бли-
зини сакралних објеката јер су исти били, како смо напоме-
нули, места окупљања становника махале. Махалска гробља
су била просторно мања и у њима су се налазили надгробни
споменици: нишани (тур. nişan) изнад гробних места (тур.
mezar).282Градска гробља красили су и маузолеји (тур. türbe)
у које су сахрањиване важније личности у граду.
281
Мирјана Маринковић, н.д., 160.
282
Исто.
77
ВАКУФИ У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ
1830‒1878: ОПШТИ ПРЕГЛЕД
Уколико за пример узмемо простор Кнежевине

Србије у периоду двојне српско-турске власти у Србији су
егзистирала три типа насеља: вароши, варошице и села.229
Вароши и варошице се нису битно разликовале, али ипак не
припадају истој врсти насеља. Градска насеља која су имала
утврђења била су: Београд, Смедерево, Шабац, Соко и У-
жице. У утврђењима ових градова живела је турска војна
посада, а изван града муслиманско становништво. Кладово
је била варошица са утврђењем.230
Важан моменат у процесу развоја баштинских односа
у Кнежевини Србији представљало је доношење Хатише-
рифа из 1829. године. Овим актом је најављено укидање
постојећих феудалних односа путем исплате прихода са тур-
ских спахилука централној администрацији Царства у виду
јединствене суме, те да ће се извршити откуп непокретних
добара од муслиманског становништва.231 Садржајем Хати-
шерифа из 1829. године још увек нису били регулисани баш-
тински односи.232
Односи између Србије и Порте прецизирани су садр-
жајем Хатишерифа из 1830. године и утврђена „права и повла-
стице“ српског становништва које је било настањено у обла-
сти ослобођеној у време Првог српског устанка. Хатишериф
је предвиђао рушење турских војних утврда с тим да се осман-
ска војска настани у градовима који нису били предвиђени за
рушење. Ти градови су били Београд, Смедерево, Шабац,
229
Закон о местима од 16. јуна 1866. предвидео је постојање три типа на-
сеља: вароши, варошице и села. Лаза М. Костић, Закон о местима са
списковима свих вароши и варошица и коментаром, Београд 1928, 9.
230
Радош Љушић, Кнежевина Србија 1830‒1839, Београд 2004, 88.
231
Миљана Ј. Тодоровић, н.д., 95.
232
Радош Љушић, н.д., 49.
79
Кладово, Соко и Ужице. Исто се сматрало кораком напред у

добијању српске аутономије јер је османска војска требало да
се исели из утврђења.233
Хатишериф из 1830. је предвиђао да муслиманско
становништво живи само у тврђавама, али исто није било
могуће спровести у пракси. Муслиманско становништво је
било настањено и у варошима у којима је имало своја непо-
кретна добра. Члан четири поменутог Хатишерифа је пре-
цизирао однос српских власти према приходима са тимара
и зеамета и потврдио да ће српске власти њима располагати,
а након што се обави процена висине прихода, исти ће се
уплаћивати Порти заједно са приходима из области које ће
припасти Кнежевини Србији у виду јединствене суме.234
Муслиманска непокретна добра је требало продати
српском становништву у року од годину дана. Уколико
муслимани нису желели да продају своја добра приходи са
истих би били уплаћивани у београдску касу, а затим испла-
ћивани поседницима.235 Рашид-бег је о томе забележио
„Што се пак несретних Турака тиче, они из далека посма-
траху како олако њихова крвљу стечена имања и чифлуци
прелазе у туђе руке.“236
Слово Хатишерифа из 1830. године, односило се
само на решавање питања непокретних добара Турака која
су била у њиховом приватном власништву. Сакрални, обра-
зовни, привредни, комунални, те објекти меморијалне
233
Исто, 7; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima
u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir”, 211.
234
Исто, 7-11; 49; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa i vakufskim
dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski okvir”, 211.
235
Исто, 8; Димитрије Матић, Објасненије грађанског законика за Кња-
жество српско, Београд 1850; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi va-
kufa i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-1878: pravno-istorijski
okvir”, 211.
236
Рашид-беја историја чудноватих догађаја у Београду и Србији, Бео-
град 2010, 124.
80
културе нису били предмет расправе. Посебно се није по-

вело речи о непокретностима која су лежала на некадашњој
вакуфској земљи.
Хатишериф из 1833. године предвидео је да се Србији
врате отргнути крајеви: „Крајина и Кључ, Црна Река са Гур-
гусовцем, Бањом и Сврљигом, Алексинац са Ражњем и Па-
раћином, Крушевац или Алаџа Хисар, један део Старог
Влаха, један део Новог Пазара под називом Брвеника, те Ја-
дар и Рађевина“.237 Предвиђена је исплата данка од 2.300.000
гроша у две годишње рате, у време Митровдана и Ђурђев-
дана. Радош Љушић наводи да је „ова, по Србе повољна
одредба прокламована још у Хатишерифу из 1830. године,
али не и прецизирана, омогућила укидање феудалних односа
у Кнежевини Србији“.238 Муслиманско становништво је до-
било нови рок за потпуно исељење од пет година.
Нестанком османских феудалних односа на терито-
рији Кнежевине Србије задржао се велики број алија. Про-
стори који су били обрађени или запуштени, а налазили су
се између сеоских атара биле су алије. Њих су добијале спа-
хије на коришћење уз спахилук.239Статус који су уживале
алије није било лако утврдити, посебно у периоду од 1831.
до 1833. године. Попис из 1834. године указује нам да су
исте коришћене од стране више сеоских насеља, понекад
два или више села.240
Питање муслиманских непокретних добара разли-
чите врсте и намене остало је исто тумачено и Хатишери-
фом из 1838. године. Члан 59 поменутог Хатишерифа
потврдио је да су непокретна муслимана оформљена у
складу са тимарским системом укинута и да се у истом ста-
тусу не могу вратити, а члан 65 поменутог Устава, између
237
Радош Љушић, н.д., 16.
238
Исто, 16.
239
Исто, 60.
240
Исто, 61‒62.
81
осталог, одређује: „За добра земље и собствености, опреде-

љење Церквама, варошицама, житељима и обштеполезним
заведенијима, као и за добра принадлежећа приватним као
собственост, даће се сваком поособ доказатељства (доку-
менти, то јест Тапије) потврждавајуће право притјажанија,
и које ће бити уписане у Канцеларима земаљским“.241
Нови рок који су муслимани добили за исељење у
трајању од пет година је истицао 1839. године. Вакуфско
земљиште је укључено у земљишни фонд Кнежевине
Србије Указом од 27. јула 1839. године, а непокретна добра
исламске заједнице припала су црквама.242
Управа града Београда обратила се дописом Мини-
старству просвете и црквених дела, 1862. године, у насто-
јању да попише сва турска добра без сахибије која су лежала
на вакуфској земљи у Београду. У допису се, између осталог
наводи, да када су турске земље Хатишерифом од 1833. пре-
шле у „српске руке“, Турци нису више имали права да живе
на вакуфској земљи, након чега су почели са продајом не-
покретних добара на овој врсти земљишта. Ова продаја је
заустављена и 14. јула 1833. је одлучено да се новац врати
онима од којих је откупљена вакуфска земља. Решењем
Управитељства града Београда од 5. децембра 1839. уступ-
љене су све општинске земље општинама, земља која је
била без сахибије остала је задржана за Управитељство, а
вакуфска земља уступљена цркви.243
Одлуком Попечитељства правосуђа, од 17. новембра
1841, у местима у којима су Турци још увек живели, вакуфска
земља која је била без сахибије припала би цркви уколико би
241
Турски устав из 1838. године у дигиталном виду: http://digital.bms.rs/
ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=3633&m=
2#page/8/mode/2up 11.11.2020.
242
Миљана Ј. Тодоровић, н.д., 118.
243
АС, ДС, 1862‒1867, бр. 186; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa
okvir“, 214-217.
82
се приход од вакуфских непокретности (земље) добровољно

уступио црквама. Тако је Попечитељство добило списак „ва-
куфских земаља“ у Смедереву, 18. децембра 1839, чији статус
није утврђен, и која је требало да припадну црквама. Међутим,
књажевским решењем од 3. фебруара 1847, одлучено је да се
црквама забрани продаја вакуфских добара. Шабачка
општина се огласила тим поводом и молила Министарство
просвете, исте године, да се дозволи продаја вакуфске земље
јер је заједнички став општина био да би се остварила већа за-
рада продајом земље. Истовремено, достављен је и списак по-
писаних добара на вакуфској земљи у Србији.244
Списак вакуфских земаља у Србији:
пошто би се земља у
колико је годишњи
закуп давати могла

колико парче земље
приход од земље
број зграда
редни број
Подручје
1. 12 Пожаревачко 12 190 4800

окружје-
9 уживалаца
2. 4 Окружје црно- 4 3704 30.800
речко-
3. 46 Окружје шабачко- 64 2211 40.300
4. 6 Окружје јагодин- 2 910 8700
ско-8 уживаоца
244
АС, ДС, 1862‒1867, бр.186; Irena Kolaj Ristanović, „O ustanovi vakufa
okvir“, 214-217.
83
5. - Окружје подрињ- 52 2728 39344

ско-52 уживаоца
6. 12 Варош Београд- 12 481 3230
7. - Окружје рудничко 5 202 1150
8. 7 Окружје смедерев- 7 300 3000
ско-7 уживалаца
9. - Окружје чачанско- - - -
нема
10. - Окружје ужичко- - - -
нема
11. 2 Окружје крајин- 6 815 19200
12. - Окружје београд- 6 322 1980
13. 23 Окружје 28 487 6520
ћупријско-
14. - Окружје алекси- 44 32917 16910
начко - 43 ужива-
лаца
15. - Окружје крагује- 2 600 3000
вачко-2 уживаоца
16. 80 Окружје ваљевско- 83 - [26397]
17. 123 Окружје круше- 127 457 […]245
вачко-127 ужива-
лаца
18. 4 Окружје шабачко- 10 3876 20380
319
укуп-
но
245
Микрофилм је оштећен.
84
Комплексност баштинских односа задавала је про-

блеме у раду представницима српских власти. Стога је 08.
априла 1840. године донесена Уредба којом је било забрањено
утврђивање „подељене својине“ уговором. Српски грађански
законик је потврдио садржај и значај Уредбе одредбама члана
280 у ком је наведено: „Што се тиче особитог случаја гди је са
знањем и уговором од пређашњих времена ко здање на туђој
земљи саградио, за такови постоји и особита уредба од 03.
априла 1840. године“.246 Поменуте законске одредбе су се при-
мењивале и касније, а посебно у новоослобођеним крајевима
након ратова 1876‒1878. и 1912. године.247
Године 1862. Кнежевина Србија је била аутономна
држава, а османска администрација је била присутна у виду
представника османских власти и војске у шест тврђава. Ло-
кална администрација Царства била је надлежна муслиман-
ском становништву које је било настањено широм Кнеже-
вине Србије.248 После бомбардовања београдске вароши из
тврђаве, успостављен је мир потписивањем Протокола у
Канлиџи 08. септембра 1862. године. Француска и Русија
су начиниле споразум на основу кога су подржале интерес
Срба пре почетка Конференције 10. јула 1862. године. По-
менути Протокол који је садржао 12 чланова, а на основу
којих је требало да се сруше тврђаве Соко и Ужице, предви-
део је да Царство задржи представнике османских власти и
војску у четири града: Београду, Фетисламу, Смедереву и
Шапцу. Први и осми члан закључака канличке конферен-
ције предвидели су исељење муслиманског становништва.
246
247
Исто.
248
Fikret Karčić, „Protokol konferencije u Kanlidži 1862.: pravno-historijska
analiza odredaba o muslimanskom stanovništvu“, 150 godina od
protjerivanja muslimana iz Kneževine Srbije: zbornik radova sa naučnog
simpozijuma, ur. Mirsad Arnautalić, Orašje 2012, 72; Irena Kolaj Rista-
nović, „O ustanovi vakufa i vakufskim dobrima u Kneževini Srbiji 1830-
1878: pravno-istorijski okvir“, 212-213.
85
Исто је било прецизирано и Хатишерифима из 1830. и 1833.

године. Порта је требало да прими девет милиона гроша у
име одштете за непокретна и покретна добра београдског
муслиманског становништва. Објекти меморијалног карак-
тера је требало да припадну српским властима које су биле
обавезне да воде бригу о истим, а објекти сакралног карак-
тера нису смели да се руше.249
Како би се извршиле одредбе прецизиране у Прото-
колу, требало је да се формирају једна војна и две цивилне
комисије. Кнез Михаило Обреновић је био веома незадово-
љан исходом Канличке конференције. Био је мишљења да је
њен садржај наградио Османлије, јер је истим, између оста-
лог, било предвиђено рушење појединих београдских кућа
ради проширивања београдске тврђаве.250
Муслиманско становништво је требало да се исели и
насели у места по сопственој жељи о чему су стигла оба-
вештења видинском, босанском и нишком валији.251У Бео-
град су, 13. септембра 1862. године, стигла два брода, која
су, након што су муслимани у Земуну продали своја добра
наставила према Лому у Бугарској. У Лому су дочекани 376
домаћинстава и 1.802 лица, од чега је 350 послато у Пирот,
а 1.502 лица у Ниш.252У Београд су поново стигли бродови
24. септембра исте године. Превезли су у Видин 550 мусли-
мана. Следећи брод је из Београда, 2. октобра 1862, превезао
у Видин 600 муслимана с намером да се даље пошаљу у
Ниш. Истог дана, бродови су пребацили 300 муслимана у
249
Safet Bandžović, „Muslimani u Smederevskom sandžaku: progoni i
pribježišta (1804‒1862.)“, 150 godina od protjerivanja muslimana iz
Kneževine Srbije: zbornik radova sa naučnog simpozijuma, 36; Исто.
250
Данијел Б. Радовић, Јован Ристић: биографија државника, доктор-
ска дисертација: Филозофски факултет, Београд 2020, 62.
251
Ayşe Özkan, „Kanlıca Konferansı Sonrasında Müslümanların
Sırbistan’dan Çıkarılmaları ve Osmanlı Devleti’nin Sırbistan’dan Çekilişi
(1862‒1867)”, Akademik Bakış, c. 5, sy. 9, İstanbul 2011, 125.
252
Исто, 125.
86
253
Брчко. Ајше Озкан наводи да се у Нишу настанило око
2.100 муслимана.254За потребе досељеног становништва
изграђено је 144 куће око новоизграђене Фетхије џамије у
Нишу, а одлучено је да се изгради још 75 кућа. Од планира-
них 75 објеката за становање 15 је требало саградити у Про-
купљу и 60 у Нишу. У Прокупљу је забележено око 200 до-
сељених муслимана.255
Из Кладова је муслиманско становништво упућено у
Видин, а из Шапца 568 породица у Босну. Из Смедерева је
упућено 500 лица у Видин 4. новембра 1862. године, а из
Ужица је прва група исељеника бројала 400 лица. Прва
група исељеника је из Ужица кренула 19. септембра, а
последња 28. септембра 1862. године. Сматра се да се из У-
жица иселило 2.917 муслимана махом у Босну.256
Из Сокола се муслиманско становништво исељавало
сукцесивно у Босну, а задња група исељеника отишла је 28. ок-
тобра 1862. године. Ајше Озкан наводи да се у Босну населило
око 7.000 муслимана из Београда, Ужица, Сокола и Шапца.257
Најважнији чланови потписаног Протокола у Кан-
лиџи, који се тичу непокретних добара Турака, те вакуф-
ских, јесу први, трећи и осми.
Члан 1: „Ради спречавања могућности сукоба који про-
истичу из измешаности српског и муслиманског становниш-
тва на истој локацији, Османска влада ће у целини, пренети
власништво на српску владу, уз услов обештећења власника,
све земље и куће у вароши Београд, које у садашње време при-
падају муслиманима. Порта ће препустити под истим усло-
вима споменутој влади све зидине, шанчеве и објекте који
чине стари бедем који одваја модерни од старог града, који се
253
Исто, 125.
254
Исто, 125.
255
Исто, 126.
256
Исто, 131.
257
Исто, 131.
87
зове четврт, као и капије ‒ савску, варошку, истанбулску и ви-

динску. Ови шанчеви, зидине, капије и објекти биће уништени
и сравњени. Срби неће подићи ни један војни објект на том
терену. Ове промене ранијег стања ствари имаће за последицу
искључиво надлежност српских власти које ће се убудуће про-
тезати на целу варош као и београдске четврти. Сва верска
здања и мезареви која би муслиманско становништво оста-
вило повлачећи се са места на којима су били на основу ста-
ринских права биће савесно поштовани“.258
Члан 3: „Српска влада ће се побринути да надокнади,
или натурално или новчано, све покретне ствари које су оста-
вили муслимани у својим кућама или дућанима када су се по-
вукли у тврђаву. Ако су, у време нереда који су се тада де-
сили, поједини Срби претрпели губитке исте врсте делима
муслимана, њима ће штету надокнадити османска влада.“259
Члан 8: „Висока Порта предузеће тренутне мере у
сагласности са српском владом да се сви муслимански ста-
новници који живе око пет утврђених тачака које она држи
у поседу на основу уговора, и који су специфирани у прет-
ходним члановима, могу ослободити своје имовине и по-
вући са српске територије што је могуће брже. Османски по-
вереник послан у Београд, у циљу одлучивања овог и других
питања која од раније стоје, окончаће свој посао у оквиру
рока који ће одредити Мешовита цивилна комисија описана
у члану пет. Подразумева се да нема ничег у ономе што
претходи, а што би спречавало муслимане да због својих
послова путују по унутрашњости Кнежевине, под условом
да поштују законе земље.“260
258
Fikret Karčić, „Protokol konferencije u Kanlidži 1862.: pravno-historijska
analiza odredaba o muslimanskom stanovništvu“, 76-77; Irena Kolaj
1830-1878: pravno-istorijski okvir“, 212-213.
259
Исто.
260
Исто.
88
*
Београд је био градско насеље које је захваљујући
свом стратешком значају за Османско царство и брзом при-
вредном развоју имао све услове да прерасте у „османски
шехер“.261 Изградња вакуфских задужбина у Београду је за-
бележена одмах након настањивања Османлија на његовом
тлу 1521. године. Просторно највеће и најбогатије заду-
жбине су основали: Мехмед-паша Јахјапашић, Мехмед Со-
коловић, Бајрам-бег, Пири-паша, Муса-паша и везир Ахмед
Ћуприлић. Поменути представници османских власти су
били санџакбегови и највећи број вакуфа су подигли у XVI
и XVII веку.262
Управа града Београда настојала је да прикупи по-
датке о лицима која су поседовала непокретна добра на ва-
куфској земљи, те је Дописом Министарству просвете и
црквених дела од 10. јуна 1862, доставила списак, са назна-
ком да је исти састављен посредством Среског суда, али да
се након објаве да се варошани који имају непокретна добра
на вакуфској земљи јаве, нико није одазвао позиву.263
Важно је напоменути, да џамијски објекти у складу
са исламским правом, грађени на вакуфској земљи, нису
смели бити срушени, јер су изграђени у име Бога. Могли су
само бити обновљени или уклоњени руинирани и трошни
делови џамија или читаве богомоље.264 Иако у Кнежевини
Србији шеријатско право није регулисало рад државних
органа, српске власти, у мирна времена, нису рушиле џамије
које су биле у функцији или у стању у коме би се могла
вршити служба у њима.
261
Александар Фотић, „Улога вакуфа у развоју оријенталног града: бе-
оградски вакуф Мехмед-паше Јахјапашића“, 150.
262
Исто.
263
Ирена Колај Ристановић, „Исповедање вере београдских Турака
1878-1884. године“, Сан о граду, Вишеград 2020, 158-159.
264
Zubbair Abbasi, op. cit., 121‒153; Исто, 158-159.
89
Списак џамија које су се налазиле на вакуфској

земљи у београдској вароши, а издаване су у закуп, био је
следећи:265
1. Мата С. Дајкић, Бајракли џамија на Дорћолу којој го-
дишње плаћа 48 гроша, а када би се продала износила би
земља 400 гроша;
2. Коста Џанга, трговац, Синџирли џамија на Зереку, којој
годишње плаћа 61 грош, када би се продала износила би
3. Катарина, Васе Џанге, Тевтердар џамија на Дорћолу, ко-
јој годишње плаћа 108, а када би се продала износила би
4. Ђорђе Дука Џанга, Синџирли џамија на Зереку, којој го-
дишње плаћа 48 гроша, а када би се продала износила би
5. Живко Јовановић, калфа, Али Пашина џамија на Дор-
ћолу, којој годишње плаћа 24 гроша, а када би се про-
дала износила би земља 300 гроша;
6. Дамњан Богдановић, екмекџија, Тевтердарова џамија на
Дорћолу ниже дорћолског тамиза, којој годишње плаћа
60, а када би се продала износила би земља 300 гроша;
7. Ђорђе Јовановић, крпаџија, на Дунаву џамија иза Варош
капије, којој годишње плаћа 60, а када би се продала
износила би земља 200 гроша;
8. Јелисавета Стевана Рудничанина, на Видин капији џа-
мија, којој годишње плаћа 18, а када би се продала изно-
сила би земља 150 гроша;
9. Максим Трифковић, дугмаџија, Тевтердарова џамија на
Видин капији, којој годишње плаћа 36, а када би се про-
10. Цвета, Радојка Јовановића, џамија испод дорћолског та-
миза, којој годишње плаћа 22, а када би се продала изно-
сила би земља 100 гроша;
265
АС, ДС, 1862‒1867, Р. 186; Исто, 158-159.
90
11. Марија, Милана Савића, џамија испод дорћолског та-

миза, којој годишње плаћа 18 гроша, а када би се про-
12. Лаза Антонијевић, џамија испод дорћолског тамиза, ко-
јој годишње плаћа 18, а када би се продала износила би
Управа града Београда је наложила да се поново по-
пишу турска добра у Београду 1865. године, а међу 665 „ну-
мера“ у Списку, нашао се само један вакуфски посед, који
је означен као „го плац“, под нумером 201.266
Ферманом од 10. априла 1867. године српским вла-
стима, тачније кнезу Михаилу Обреновићу, је препуштена
управа над Београдом, Кладовом, Смедеревом и Шапцем.
Али Риза-паша, последњи мухафиз Београда, је 18. априла
предао кључеве тврђава кнезу Михаилу, а у то име уприли-
чена је церемонија предаје. Застава Османског царства је
остала да се вијори, а војна посада је напустила београдску
тврђаву 6. маја 1867. године. Поменута застава скинута је
тек 30. јуна 1875. након што је Кнежевина Србија објавила
рат Османском царству.267
Ислам је као религија признат у Кнежевини Србији
1868. године. Тада је кнез Михаило Обреновић муслиманској
заједници предао на употребу Бајракли џамију. У складу са
функционисањем управне власти у Кнежевини Србији одре-
ђена су материјална средства за издржавање богомоље и ме-
сечна надокнада службеницима.268
Обнова Бајракли џамије, која је била вакуфско добро,
започета је након што је министар просвете и црквених
дела, Димитрије Црнобарац, упутио допис Државном
266
Историјски архив Београда (=ИАБ), Управа града Београда (=УГБ),
1865, к. 907, 5825; Исто.
267
Hikmet Karčić, „Posljednji muslima ni u Beogradu 1867.“, Takvim,
Sarajevo 2018, 164.
268
Јована Шаљић, н.д., 45‒46.
91
савету, 10. маја 1868. године, у коме наводи да је потребно

обновити једну исламску богомољу у Београду, како „не би
мухамеданци који се по својим пословима у Београду баве,
без религиозне утехе били“.269 Министар просвете и цркве-
них дела био је овлашћен од стране Државног савета да од
1. јуна 1868. године издаје хоџи при Бајракли џамији 240, а
мујезину 120 талира годишње. Бајракли џамија је обнов-
љена 1868. и верски обреди су се поново почели вршити у
другој половини поменуте године. Из суседне куће исељен
је Вилхелм Шосберг, а дата је на коришћење имаму Муха-
меду ефендији Хаџи Мехмедовићу, који је пореклом био из
Сарајева. Џематски одбор и џамијски тутор постављени су
1871. године, али су већ 1876. године напустили Београд
услед рата Србије с Турском. Услед тога, Бајракли џамија је
затворена, а сав инвентар закључан и како наводи Абдулах
Хаџић „врата џамијска запечаћена“. Кућа у којој је становао
имам дата је избеглицама на коришћење.270
Обнова Бајракли џамије извршена је од стране
Управе града Београда, али богомоља је обновљена, не зато
што се налазила на вакуфској земљи и зато што није смела
бити срушена, већ из разлога што је кнез Михаило желео да
муслиманима у Београду обезбеди место пригодно за моли-
твене обреде.
Подаци о обнови задужбина-џамија у Кнежевини
Србији и намештењу њених службеника су малобројни. За-
бележено је да су шабачки муслимани послали допис ми-
нистру просвете и црквених дела, Димитрију Црнобарцу,
1868. године наводећи да у је Шапцу настањено 65 поро-
дица муслимана у махали са 40 домаћинстава. У истом
писму су молили да сами изаберу свог хоџу, а преферирали
су босанске хоџе, и самостално му обезбеђују надокнаду за
рад. Министар Црнобарац је изашао у сусрет њиховом
269
Исто.
270
Исто.
92
захтеву, али се након овог писма нису оглашавали све до

1873. године када је Абидим Аџиазеров, хоџа из Босне, сти-
гао из Босне у Шабац. Тада су се поново обратили министру
Црнобарцу с молбом да се прихвати њихов избор, а у истом
писму су нагласили да њихова заједница броји 61 породицу
и да би из својих средстава издвојили 2.000 гроша у име на-
докнаде за хоџин рад.271 Како би обновили своју богомољу,
те богомољу у Смедереву, послато је писмо Министарству
вакуфа Османског царства у коме се предлаже издвајање по
400 гроша за обнављање џамија у Шапцу и Смедереву и
плату њихових имама.272
Старо вакуфско добро забележено је и у Јагодини.
Реч је о џамији Дервиш-бега о којој је Евлија Челебија забе-
лежио: „Џамија Дервиш-бега Јахјапашића је ниска, а пре-
кривена је оловом. То је добро посећена и веома светла џа-
мија.“273 Јагодински муслимани су послали арзухал274 пади-
шаху275 27. фебруара 1808. године молећи да се месџид Дер-
виш-бега који се налази у Јагодини претвори у џамију јер у
близини и околини месџида у Јагодини нема џамија, а број
становника се повећао. Одговор на ово писмо није сачу-
ван.276 Дивна Ђурић-Замоло наводи да је минарет ове џа-
мије поправљен из средстава које је обезбедио кнез Милош
Обреновић 1818. године.277
271
Јована Шаљић, н.д., 50.
272
BOA, A. MKT. MHM, 324/76.
273
Evlija Čelebi, Putopis: odlomci o jugoslovenskim zemljama, pr. Hazim
Šabanović, Sarajevo 1967, 67.
274
Термин арзухал (осман. ‫ )ﻋﺮﺿﺤﺎﻝ‬представља „молбу упућену разли-
читим представницима османских власти“. Љиљана Чолић, Осман-
ска дипломатика са палеографијом, 186.
275
Претпоставља се султану Махмуду II (1808‒1839).
276
BOA, HAT, 1502/73.
277
Дивна Ђурић-Замоло, „Џамије у ужој Србији из XIV‒XIX века“,
Градска култура на Балкану (XV‒XIX век), Београд 1984, 346.
93
Џамија Дервиш-бега у Јагодини
94
ВАКУФИ У НОВИМ КРАЈЕВИМА
У ВРЕМЕ ОСМАНСКЕ УПРАВЕ:
ПРИМЕР ПРОКУПЉА И НИША
У складу са нашом темом одлучили смо се да на при-

меру градова Прокупља и Ниша, који су у подели османских
градских насеља различито категорисани, прикажемо про-
цес развоја османског града уз вакуф. Ова два града битно
разликује географски положај који заузимају, војно-страте-
шки и административни значај који су поседовали, те посто-
јање/непостојање утврђења у граду као једне од најважни-
јих одлика османског градског насеља. Рад Међународне
српско-турске комисије за државна и вакуфска добра, о чи-
јој ћемо делатности детаљније говорити у наставку ове сту-
дије, обухватао је и попис вакуфских добара у самим градо-
вима некадашњег Нишког санџака. У градовима Нишу и
Прокупљу забележен је велики број вакуфских добара у
списима који су нам дали могућност да реконструишемо
развој ових османских насеља у најопштијим историјским
оквирима.
Прокупље
Демографски развој Прокупља одвијао се у складу са

устаљеним начином развоја османских насеља. Прокупље је
од XV века било „део Крушевачког санџака који се прости-
рао Крушевачком котлином око доњег тока реке Расине, ле-
вом обалом реке Јужне Мораве у Алексиначкој котлини,
Здравињском и Каоничком преседлином, јужним делом Ве-
ликог Поморавља, источним обронцима планина Гоч, Же-
љина и Копаоник, Топличком котлином са Прокупљем и
Куршумлијом, пределом Дубочице и планином Радан на за-
паду, до данашње српско-бугарске границе на истоку, до
Суве планине на северу, до планина Кукавица и Чемерник
95
на југу, северозападно од Врања до Пољанице, те крајем око

Косовске Каменице“.278 Као део Крушевачког санџака, Про-
купље је било центар Прокупачке нахије. Никло је на
Хисару, који је био „опасан високим бедемима у сврху
одбране од непријатеља“. Из Хисара се град развијао уз реку
Топлицу. Средњовековна градска насеља у статусу вароши
временом су стицала статус касабе. Прокупље, Крушевац,
Лесковац, Куршумлија и Параћин су добили статус ка-
сабе.279
Као што смо претходно навели, центар градског на-
сеља чинила је џамија око које су се формирале стамбене
четврти. Прокупље је била касаба која није имала утврђење,
али су центар самог насеља чиниле исламске богомоље око
којих су се формирале махале. Називи махалских четврти и
структура становника у њима су се мењали још у XVI веку.
Године 1530. Прокупље бележи већину хришћанских ста-
новника са 13 и само три махале настањене муслиманима.
У попису становника из 1536. године забележено је четири
муслиманске махале, али се број махала није увећавао до
1570. године, иако је утврђен пораст броја становника у
граду. Из доле наведене табеле, коју је приложила Драгана
Амедоски, може се пратити раст броја муслиманских дома-
ћинстава у Прокупљу: махала Старе џамије је према попису
из 1570. године имала 97 домаћинстава; махала Нове џамије
83 домаћинства; махалу џамије Илијаса чинило је 79 дома-
ћинстава, а махалу месџида Џафера сина Ширмерда 57 до-
маћинстава.280
278
Нахије Крушевац, Петрус, Бован, Козник, Прокупље, Куршумлија,
Дубочица, Пољаница и Изморник су чиниле Крушевачки санџак.
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н.д, 33; 37.
279
Исто, 56‒57.
280
Исто, 113-114.
96
редни назив махале 1530. 1536. 1570. 1584.

број
1. џамија281 49 28 97 48
2. Нова џамија 83 25
3. Часна џамија Хаџи 64
Хизира
4. Хамза Хоџина 23
5. Месџид Џафера сина 11 57 33
Ширмерда282
6. Хаџи Илијаса 79 53
7. Калканџи Хаџија џа- 39 14
мија
Прве џамије носиле су назив свог задужбинара. Сматра

се да џамија султана Мехмеда II Освајача није подигнута из ва-
куфских средстава већ на основу султановог наређења и у ње-
гово име. Око ове богомоље формирале су се прве махале.
Мектеб кадије Муслихудина и мектеб Јахши-бега саграђени су у
периоду пре 1536. године.283 Јакши-бег је увакуфио 7.000 акчи у
име издржавања овог мектеба, а исти је издаван у закуп. Од при-
купљених средстава издржавани су службеници у мектебу.284
281
Драгана Амедоски наводи назив џамија који је уписан у дефтер, али
смо мишљења да је реч о првој џамији која је изграђена на територији
Прокупља: џамија султана Мехмеда II Освајача (1451‒1481) која се
одржала све до пописа које су након ослобођења 1878. године извр-
шиле српске власти. У попису вакуфских добара на тлу Прокупља и
Прокупачког среза из 1880. године помиње се под истим називом.
Тада се налазила у Ханкјарском кварту. Архив Србије (=АС), Мини-
старство иностраних дела (=МИД), Вакуфска акта, к. 1.
282
Ова џамија помиње се у попису вакуфских добара у граду Прокупљу
које су начиниле српске власти 1880. године под називом Хаџи Ха-
ферова џамија. Налазила се у Хаџи Хазаровом кварту. АС, МИД, Ва-
куфска акта, к. 1.
283
Dragana Amedoski, Alacahisar Sancağına Ait 1536 Tarihli Bir Vakıf
Defteri, Belleten, 275, İstanbul 2012, 37.
284
Исто, 37.
97
Просторно највећи вакуф у Прокупљу је формиран у

периоду између 1536. и 1570. године. Поменути вакуф, Али
Балија, сина Ширмердовог, је обухватао медресу која се издр-
жавала из средстава вакуфа. Хаџи Халифа је подигао вакуф
који је поседовао 60.000 акчи готовог новца. Осим готовог
новца, вакуф је располагао медресом и издавао у закуп осам
радњи.285
Привредни живот у Прокупљу је био веома развијен.
Обављао се у чаршији чији су занатски и трговачки објекти
били нанизани један уз други. Како се у овим дућанима често
и становало, било је потребно да прође доста времена од ко-
ришћења дућана као стамбеног простора до стицања матери-
јалних средстава потребних за изградњу самосталних ста-
мбених објеката. Трошни материјал од кога су грађене радње
натерао је привреднике да се групишу у чаршији према де-
латностима ради заштите од пожара. Занатлије су осим ради-
онице поседовале и трговачки дућан који се налазио у истом
објекту. Ови мали објекти нису имали стаклене излоге већ су
се продукти излагали испред. Радње би се ноћу затварале
дрвеним капцима и осигурале закључавањем катанцима.286
Како би се вакуфи издржавали, привредни објекти су изда-
вани у закуп, а забележено је да је у вакуфском поседу у Про-
купљу у XVI веку било осам радњи.287
Привредни развој у градским насељима Османског
царства је зависио од пораста броја становника и њихове
способности да обављају робно-новчану размену са сусед-
ним областима. У Прокупљу је у „XVI веку забележен изве-
стан број заната: поткивачки, ковачки, алваџијски,
285
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н.д, 137.
286
Александар Дероко, Народно неимарство II, Споменик, САНУ, 20,
Београд 1968, 13.
287
Драгана Амедоски, „Оријенталне грађевине Крушевца од османског
освајања до краја XVI века“, Историјски часопис, 55, Београд 2007,
155‒169.
98
месарски, и пекарски“.288 Занатлије које су обављале поме-

нуте делатности су могле да задовоље само основне биоло-
шке и социјалне потребе становништва. Традиција одржа-
вања панађура допринела је развоју занатства, те привреде
уопште, иако Прокупље није имало утврђење са настање-
ном војном посадом која је била стална. Ипак, забележен
пораст муслиманског становништва које је своје снаге усме-
рило ка развитку традиционалних оријенталних заната омо-
гућило је овом подручју несметану трговину са Дубровча-
нима. Муслиманско становништво у Крушевцу, Лесковцу и
Прокупљу је, већ од XVI века, обухватало око 68% укупног
становништва. До краја овог столећа број муслимана се по-
већао и чинио 85% укупног броја становника. На основу
наведеног, може се закључити да разлог томе лежи у вели-
ком броју ново насељених трговаца и занатлија.289
Развоју трговине, посебно у XVII и XVIII веку,
допринео је и сам географски положај Прокупља. Трго-
вачки пут који је повезивао Солун са Подунављем кретао се
„долином Вардара, преко Прилепа и Велеса до Скопља, о-
дакле се даље рачвао у два правца, кроз качаничку клисуру
и Косовску котлину на Приштину па преко Лаба на Круше-
вац или преко Куманова на Масурицу и Врање или Грде-
личке клисуре и Лесковца до Ниша“.290 У XVIII веку Дубро-
вачка република је одиграла значајну улогу у посредовању
између трговаца цариградског и малоазијског тржишта са
Апенинским полуострвом. Дубровчани су током векова
утрли пут трговине који је водио преко Фоче, Пљеваља,
Пријепоља и Сјенице ка Новом Пазару и Приштини. Одатле
се на северу пружао преко Прокупља и водио до Ниша. У-
рош Шешум наводи да је „од праваца трговачких путева
288
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н.д, 244‒245.
289
Исто.
290
Урош Шешум, Србија и Стара Србија (1804‒1839), докторска дисер-
тација: Филозофски факултет, Београд 2015, 430.
99
зависио и просперитет чаршија кроз које су они пролазили,

па су се трговачке чаршије уздизале или опадале у зависно-
сти од скретања трговачких маршрута“.291
Дубровчани који су пре свега трговали са Османским
царством нису само пролазили кроз Прокупље већ су се у
њему и задржали. Дубровачке колоније постојале су широм
Османског царства, а централна администрација им је омо-
гућила несметано обављање трговине. Поменути вакуфи и
Дубровчани у Прокупљу допринели су значајно привред-
ном развоју града. У Прокупљу су поседовали и непокретна
добра, а покретна су слали трговачким караванима према
Цариграду.292
Прокупље је било један од центара трговине и у XIX
веку. Урош Шешум наводи да је од Митровдана 1834. до
средине августа 1835. године, путем зајечарског ђумрука
пренешено путем Прокупља, Врања, Ниша, Лесковца и Пи-
рота „450.850 ока или око 577 тона соли“, а да су каравани
који су долазили били бројни. Сматра се да је 323.300 ока
од поменуте количине послато у Прокупље. Прокупље је
дакле представљало трговиште сољу одакле су се снабде-
вала сеоска насеља Јабланице, Копаоника, Топлице, већег
дела Јужног Поморавља и Косова и Метохије.293
Карађорђеви устаници су 1806. године освојили Про-
купље, а османска војска је запалила варош приликом повла-
чења.294 Након што су се исте године Турци вратили у град,
можемо само претпоставити да су донекле обновили здања
која су им била од користи.
Етничка и конфесионална структура у Прокупљу
знатно се изменила након ратова 1876, 1877‒1878. године.
Пошто су ратне операције окончане у фебруару месецу 1878.
291
Исто, 430‒431.
292
Драгана Амедоски, Владета Петровић, н.д., 46‒47.
293
Урош Шешум, н.д., 441.
294
Исто, 109.
100
године, забележено је да се становници Алексиначког, Кру-

шевачког и Књажевачког округа настањују у Топлици усе-
љавајући се у напуштене куће Албанаца. У току 1878. и 1879.
године Топлица је насељавана сукцесивно од стране српског
становништва из Врањског и Лесковачког округа.295 Пред-
ставници српске владе су започели рад на изради Закона о
насељавању 1879. године. Начелство Округа топличког је 14.
новембра 1878. упутило допис Министарству финансија који
садржи попис слободне државне и општинске земље, број на-
сељених породица и исељених муслимана. Пописом није о-
бухваћено Прокупље.296 Под „општинском земљом Начел-
ство је подразумевало необрађену земљу која је могла да се
раскрчи“, а попис је обухватао имања „одбеглих Турака и
Арнаута“. Број досељених породица у Прокупачком срезу
износио је 1.280 од затечених 1.414, у Добричком 319 од у-
купно 1.807, у Косаничком 212 од укупно 806 и Јабланичком
срезу 711 од 1.331 породице.297
Премда су након припајања нових крајева српске
власти пописале четири џамије, четири мектеба и једну
медресу које су припадале вакуфским добрима, закључу-
јемо да су се исте до тог периода издржавале из вакуфских
средстава. Ови су се објекти налазили у самом центру про-
купачке вароши и тиме чинили Прокупље једним од много-
бројних османских градова уређених по истом принципу.
Истовремено, забележено је постојање осам гробаља од ко-
јих је једно названо циганским и једно турбе.298
Богомоље које су забележили налазиле су се у самој ва-
роши, а списак вакуфских добара укључује и вакуфска добра у
295
Милош Јагодић, „Насељавање Топличког округа 1878‒1879.године“,
Годишњак за друштвену историју, год. VII, св. 1, Београд 2000, 53.
296
Исто, 54.
297
Исто, 55.
298
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2.
101
Прокупачком срезу.299 Џамија Хаџи Џаферова налазила се у

Хаџи Хазаровом кварту, а њен мутевелија био је Хафиз Мехмед
ефендија. Граничила се са дућаном иза лончарнице и сокаком
иза пазара. Сматра се да је била задужбина Хаџи Хазара.300
Џамија Фатих султан Мехмедова (султана Мехмеда
Фатиха) налазила се у кварту Хункар у коме су живели нај-
богатији Турци. Исти мутевелија је управљао и овим вакуф-
ским добром, Хафиз Мехмед ефендија. Била је ограничена
виноградским путем и гробљем, а као оснивач се помиње
султан Мехмед II Освајач.301
Џамија Меџидије се налазила у истоименом кварту,
а њоме је управљао Хоџа ефендија.302Била је смештена
између кућа Черкеза и пута за Ниш, а као њен оснивач по-
миње се султан Абдулмеџид (1839‒1861).303 Џамија у
кварту Хаџи Хазара била је под управом Хадриз Сулејмана
ефендије. Смештена међу вакуфским добрима попут куће и
Есман хана, била је задужбина Хаџи Хазара.
У попису вакуфских добара града Прокупља поменуте
су четири школе за које се наводи да су давнашња задужбина,
а да су сада у власништву прокупачке општине. За једну школу
која је била уписана без имена наводи се да се налазила у
Хунгјар махали покрај пута за Ниш и да је њоме управљао Ха-
лим ефендија.304 Школа Халим ефендије и дућан покрај ње на-
лазили су се у Хаџи Хазировом кварту, а њоме је управљао Су-
лејман ефендија. Била је смештена покрај дућана извесних
Хаџи Ибрахима и Хаџи Османа, покрај улица ка пијаци и иза
пијаце. Дакле, ова се богомоља налазила непосредно уз чар-
шију која се простирала одмах уз богомољу. Била је задужбина
299
Исто.
300
Исто.
301
Исто.
302
Највероватније је реч о верском службенику у самој богомољи.
303
Можемо претпоставити да је џамија обнављана из средстава осман-
ске хазине током владавине султана Абдулмеџида Хана. Исто.
304
Исто.
102
извесног Абриш Сулејман спахије.305 Школа Хафиз Мехмед е-

фендије се налазила у Хаџи Хазировом кварту и њоме је управ-
љао Хафиз Мехмед ефендија. На њу су се ослањали дућани
пушкара Мехмеда и дућан извесног Мухамеда, а напомиње се
да се налазила иза чаршије. Ову богомољу можемо сместити
на сам крај овог кварта и крај чаршије који су очито чинили
занатски дућани. Подигнута је из вакуфских средстава које је
хоџа (део наставног кадра) уложио у школу.306 Школа која се
налазила преко пута џамије Меџидије није имала свог управи-
теља, а познато је да је подигнута из вакуфских средстава. Иако
списи сведоче да су богомоље подигнуте и издржавале се из
средстава вакуфа, није познато да ли је реч о више вакифа или
једном. Истовремено, није познато јесу ли задужбине настале
из више задужбинских прилога.
Муслиманска гробља која су била део вакуфа била су
смештена непосредно уз богомоље како је то и бивало у
организацији гробних комплекса у Османском царству.
Прво гробље налазило се поред џамије Меџидије, друго до
Хункар џамије, треће преко пута мектеба, четврто до Хаџи
Хазирове џамије, пето, на самој Хаџи Хазировој пијаци, је
означено као гробно место Али-паше Черкаџије, шесто,
гробље Баден Бајрије је било нешто даље и граничило се пу-
тем према виноградима, а наспрам њега се налазило седмо
гробље од седам дунума. Осмо, Циганско гробље, налазило
се на Дурмуш баби и било је смештено међу хришћанским
кућама, а оивичено ливадама и путем за виноград.307
У Хаџи Хазировом кварту налазило се и његово
308
турбе. Османска гробља, те и засигурно гробља у Про-
купљу, красили су нишани.
305
Исто.
306
Исто.
307
Исто.
308
Исто.
103
Попис вакуфских добара које су начиниле српске

власти 1880. године сведочи о урбаној структури Прокупља
у време османске управе и потврђује да се Прокупље није
разликовало од осталих османских градова која нису посе-
довала статус кале, те тиме имала мањи војно-стратегијски
значај, али и привредни. Само присуство бројне посаде у
утврђењима имало је својеврсан утицај на привредни развој
вароши у градским насељима.
14
12
10
8 дућан
6 чесма
4 турбе
2 гробље
0 медреса
школа (мектеб)
џамија
Графикон бр. 1: однос верских, образовних, комуналних и при-

вредних објеката у махалама Прокупља
Попис вакуфских добара које је начинило Начелство

Округа топличког 1882. године и његов препис изнова на-
чињен 1886. године обухвата вакуфска добра у Топличком
округу и даје нам детаљније податке о задужбинским непо-
кретностима.309
309
Види поглавље Архивски документи. Исто.
104
Ниш
За разлику од Прокупља, који је носио статус касабе,

град Ниш је поседовао утврђење и у складу са поделом град-
ских насеља у Османском царству био категорисан као кале.
Након пада под османску власт, 1428, почеле су да се фор-
мирају прве махале уз муслиманске богомоље. Нишка на-
хија била је део Крушевачког санџака до 1481. године. На-
кон што је на престо ступио султан Бајазит II (1481‒1512),
1481. године, из Крушевачког санџака је издвојена Нишка
нахија и припала је Румелијском ејалету. Припадала је Сме-
деревском санџаку све до XVII века, а затим је, после пада
Будима, 1541. године, издвојена из административне управе
Румелије и прикључена Будимском ејалету. Требало би на-
поменути да Смедеревски санџак и Нишка нахија нису били
и територијално повезани. Нишка нахија је, дакле, све до
1481. године била смештена између Ћустендилског, Круше-
вачког, Видинског и Софијског санџака.310 У Нишу је пред
крај XV века утврђено постојање муслиманских богомоља:
Цареве (Хункар) џамије и месџида Хаџи Балабана и Ћупри-
баше.311
Попис из 1516. године бележи постојање три мусли-
манске махале чији су називи настали у складу са богомо-
љама које су прве саграђене. Џамијска махала имала је џа-
мију, имама и мујезина намењених муслиманима у 155 до-
маћинстава; махала Врхмост (Ћуприбашина махала) имала
је једног имама за 59 домаћинстава; махала Чаршијски
Мали месџид имала је једног имама за 28 муслиманских до-
маћинстава. Хаџи-Дурмуш је подигао богомољу на десној
обали реке Нишаве по којој је названа Чаршијска махала.
310
1878. године, 117.
311
Исто, 118.
105
Први каравансарај је подигнут из средстава која је уложио

Хаџи-Дурмуш.312 Нишкој нахији припадало је 111 на-
сеља.313 Вакуфске задужбине у Нишу су, почетком XVI
века, бројале 13. Просторно највећи и најпознатији су били
вакуфи Сулејман-паше, Али-бега Михаила, Мехмед-бега,
сина Минет-бега, вакуф Мехмеда сина Михаил Кочуа, ва-
куф Чичек хануме, супруге Синана, фурунџије, вакуф Хаџи
Дурмуша и други.314 Истакли бисмо задужбину Чичек-ха-
нуме, супруге пекара Синана, пореклом из Ниша. Сматра се
да је Чичек-ханума дала у вакуф у име хатиба нишке џамије
приходе од привредних објеката које је поседовала: дућана,
воденице и више објеката различите намене. Воденица се
налазила у Топоници, а остали објекти у граду Нишу.315 На
левој обали реке Нишаве налази се вакуф Мехмед-бега, сина
Минет-бега, а поседовао је и хамам. Извори бележе његово
оснивање пре 1498. године.316Вакуф Али-бега Михаила чи-
нили су верски, комунални и привредни објекти: радње у
Нишу, два хамамска објекта у Ресави и Нишу, те текија са
народном кухињом у Нишу.317
Премда су чифтлуци муслимана били касније пред-
мет расправе након ослобођења јужних крајева није згорег
поменути поједине. На основу једне врсте пописних
дефтера (тур. Temettüat Defterleri) утврђено је постојање 48
чифтлука од којих су напознатији чифтлук, Мустафе-бега,
Хаџи Давуда, , Абдулкерима-бега, Хаџи Хафиза, , Рашид-
аге, Агус-аге, Мула Омера, Хасан-бега, Емин-аге, Али-бега,
312
Исто, 120.
313
Ема Миљковић, На раскршћу епоха: студије из историје српског на-
рода под османском влашћу, Ниш 2013, 185.
314
Mead Osmani, Arşiv Belgelerine Göre Niş Sancağı (1839‒1878): Doktora
Tezi, Bursa Uludağ Üniversitesi, Bursa 2018, 77.
315
1878. године, 118.
316
Исто, 119.
317
Исто, 120.
106
Махмут-паше, те Киремитхане чифтлук.318 У монографији

Историја Ниша I: од најстаријих времена до ослобођења од
Турака 1878. године, наводи се да је „мост Мехмед-паше на
Нишави био веома важно државно добро“.319Мост је носио
назив по имену свог задужбинара, Мехмед-паше, а на плочи
од мрамора утиснутој на мост било је написано у стиху:
„Добротом и великодушношћу Мехмед-паше,
за љубав божју изгради се овај мост.
Мост постаде неупоредив и врло јак.
За пролаз богатих и сиромашних јутром и вечером.
Алах прихвати добар рад доброчинитеља
И дао му је обилну заслугу.
О Хашиме! Направљен је стих у хронографу на овом
мосту:
-У Нишу мост Мехмед-паше- “
Из претходно наведених стихова можемо закључити да
је мост својеврсна задужбина или вакуф поменутог паше, а не
државно добро. Сматра се да је подигнут 1619. године.320
Евлија Челебија је шездесетих година XVII века за-
бележио у свом Путопису следеће: „Ниш је кадилук од сто-
тину и педесет аспри. Његово се подручје састоји од много
напредних села. [...] У самој тврђави нема никаквих зграда;
она је дупке пуна дрвеног грађевног материјала. [...] Варош,
међутим, која лежи у равној долини, броји две хиљаде и
шездесет приземних сиротињских кућа и високих сараја на
спрат, а све је покривено ћерамитом и окружено виногра-
дима и башчама. [...] Најпознатије џамије су џамија султана
Мурада I у чаршији; џамија Мусли-ефендије и џамија Ху-
сеин-ћехаје. [...] Има више месџида и двадесет и два
318
Mead Osmani, op.cit., 77‒78.
319
1878. године, 116.
320
Исто, 16.
107
мектеба. Познате текије су Ћупри-баши текија, биједних

бекташија, Захиде-баџи текија и Хајдар-ћехајина текија.“321
Београдски пашалук је добио статус војне територије
након склапања Карловачког мира 1699. године. Сматра се
да је османска војска у београдској тврђави бројала око 300
припадника јерлија, а то је било у рангу ужичке и смедерев-
ске посаде. Бројност османске војске у нишкој тврђави није
се могла поредити са београдском коју је чинило од 5.000
до 6.000 војника. Мухафиз Ниша био је само управитељ
града, те није имао ингеренције које је поседовао мухафиз
Београда.322
Мирослав Павловић наводи да „територија Смедерев-
ског санџака, као и сам формални назив нису одређени у
савременој историографији упркос већ добро познатим кар-
тама Београдског пашалука“.323 Градови Ниш и Видин су
представљали главни одбрамбени бедем Царства после По-
жаревачког мира склопљеног 1718. године. Тада је „Аустрији
припао цео Банат с Темишваром, доњи Срем, северна Србија
са Београдом до Западне Мораве, подручје од реке Дрине до
ушћа реке Тимок у Дунав, узак појас уз Саву с Бијељином, те
Мала Влашка“.324 Није нимало чудно да је централна адми-
нистрација Цартва настојала да у овом периоду главницу сво-
јих трупа задржи у тврђави Ниша. О Нишу се размишљало
„као о граду који је требало да постане савремени турски сер-
хат“.325
У првој половини XVIII века вршена је обнова твр-
ђаве, а морала је трајати неколико година. Средства из
321
Evlija Čelebi, n.d., 62‒63.
322
Mead Osmani, op. cit., 122‒123.
323
Мирослав Павловић, Војно административно уређење Смедеревског
санџака 1739‒1788, докторска дисертација: Филозофски факултет,
Нови Сад 2016, 80.
324
Исто, 123.
325
Радмила Тричковић, Београдски пашалук 1687‒1739, пр. Небојша
Шулетић, Београд 2013, 308.
108
околних санџака су усмерена у те сврхе. Извори османске

провенијенције бележе поправку утврђења, чишћење јен-
дека и изградњу табија од фебруара 1702. године.326 О томе
сведочи и кореспонденција представника османских власти
у околним провинцијама.327 Улагање у процес реконструк-
ције и изградњу нових делова тврђаве изискивао је редовно
сакупљање џизије и у санџаку Софија.328 Приходи који су
убирани од таксе на воловска кола, која су слана из Дуп-
нице, примера ради, одвајани су за потребе чишћења табија
нишке тврђаве крајем 1702. године.329 У децембру 1714. го-
дине је забележено да су из појединих каза послати столари,
зидари и каменоресци за потребе поправке тврђаве.330 Исто-
ричар Бекир Гокпинар наводи да је током 1716. године утвр-
ђено да је за обнову тврђаве било потребно ангажовање 500
радника, а да је дужност обезбеђивања радне снаге доде-
љена Халил-паши:331 Број радника који је био потребан је
био следећи:332
Каза број радника

1. Крушевац 20
2. Лесковац 60
3. Прокупље 20
326
BOA, A. DVNS. MHM, d., 112/438.
327
BOA, A. DVNS. MHM, d, 112/438; BOA, A. DVNS. MHM, d, 112/510;
BOA, A. DVNS. MHM, d, 112/517.
328
BOA, AE. SMST. II, 15/1483.
329
BOA, AE. SMST. II, 7/24.
330
BOA, İE. AS, 65/5880.
331
Bekir Gökpınar, „Niş Kalesi’nin Yeniden İnşaatı Ve Avusturya
Seferlerindeki Rolü (1716‒1717)“, History Studies, v. 11, 1, February
2019, 111.
332
Исто, 111.
109
4. Скопље 30
5. Тетово 30
6. Харшова 20
7. Велес 10
8. Прилеп 20
9. Ражањ 40
10. Алексинац 20
11. Тимок/Зајечар 20
12. Ниш 40
13. Пирот 30
14. Ћустендил 30
15. Врање 30
16. Кратово 20
17. Штип 10
18. Тиквеш 20
19. Петрич 10
20. Дојран 20
Надокнада која је требало да се обезбеди радницима
ангажованим на реконструкцији тврђаве утврђена је на 18
акчи дневно.333У овом периоду било је тражено да се за
потребе радова пошаље из различитих каза 50 зидара и 60
радника за печење креча. Надокнада која је предвиђена за
њихов рад износила је до 30 акчи дневно. Осим њих, анга-
жовано је 100 столара из редова војника и 10 разбијача ка-
мена исто из редова војске, чија је плата износила до 30 акчи
дневно.334Како би се утврдио шанац око тврђаве било је
потребно исећи велики број стабала и допремити их до
333
Исто, 112.
334
Исто.
110
тврђаве. Бекир Гокпинар наводи да је за ове потребе тра-

жено 33.000 комада стабала из следећих каза:335
Каза број стабала

1. Ниш 6.000
2. Пирот 8.000
3. Лесковац 6.000
4. Прокупље 5.000
5. Крушевац 3.000
6. Алексинац 5.000
Овај подухват се наставио и у августу 1717. године,

током рата са Аустријом, када је наређено да се из околних
каза пошаљу столари и припадници џерахор одреда за
потребе обављања радова на нишкој тврђави.336 О значају
обнове ове тврђаве за Османско царство сведочи и обавеш-
тење сиваског валије Ибшир Хусејин-паше анадолским ва-
лијама од 06. октобра 1717. године о томе како су на место
предводника радова именовани официри, мирмирани и
други припадници војске, те власници зеамета и тимара јер
је обнова „нишке тврђаве веома важна“.337 Стратегијски
значај утврђења потврђује и обавештење централних власти
Царства нишком мухафизу од 16. октобра 1717. године да
ће војници из околних паланки који су били под оружјем
након истека војног ангажмана бити послати у Ниш како би
учествовали у реконструкцији.338 Реконструкција тврђаве је
резултирала ширењем вароши која се састојала од две
335
Исто, 114.
336
BOA, C. AS, 1119/49562.
337
BOA, A. DVNS. MHM. d, 126/584.
338
BOA, A. DVNS. MHM, d, 126/622.
111
муслиманске махале и српске вароши. Чаршија се посте-

пено развијала и формирала око леве обале Нишаве.
Ниш је заједно са хисаром обухватао територију ве-
личине београдске тврђаве. У Хисару су били смештени нај-
важнији објекти за потребе војске и управитеља тврђаве:
„џебеџијска касарна, џебехана, амбари за храну, воскара, те
конак мухафиза Ниша“. 339 Град је бележило постојање при-
вредне четврти са бројним занатским и трговачким дућа-
нима. Постојање сахат-куле и џамија, Терзи-баше, Хаџи
Дурмуша и Бали-реиса Једрењанина чинило је град правим
османским насељем. Установљено је постојање четири
градске капије, Београдске, Видинске и Софијске, Проку-
пачке и Стамбол-капије, а преко Таш-ћуприје, нишавског
моста, ишло се из града према вароши.340
Објекти који су подигнути још током XV века посто-
јали су у XVIII веку на обе обале реке Нишаве. Имарет Мех-
мед-бега и хамам у непосредној близини воденице која се
налазила на Прокупачкој капији су опстали. На простору
некадашње, урушене Хизир џамије саграђен је нови
сакрални објекат од стране Топал Осман-паше.341 Године
1722. Топал Осман-паша је откупио велики део нишке чар-
шије и увакуфио га. На месту некадашње Хизир-бегове џа-
мије нашло се десет задужбинских дућана различите намене
и пет ханова. Вакуф су чинили и „хан са ђумруком и одајама
за коначење, хан Мехмед-аге Софијанца, главног пројек-
танта Ниша, хан Шахин Мехмед-аге, две солане на реци Ни-
шави и многи други привредни и комунални објекти за које
је Топал Осман-паша издвојио 211 акчи дневно“.342 Топал
Осман-пашина вакфија је заведена у кадијски сиџил тек
339
Радмила Тричковић, н.д., 337.
340
Исто.
341
Исто, 338.
342
Исто, 339.
112
343
1729. године. Абдурахман ефендија, син Хусејин-аге који
је био дефтердар у Нишу дао је у задужбину добра уз џамиј-
ске објекте Хаџи Дурмуса и Хаџи Мустафе. Абдурахман-е-
фендија је од мутевелије поменуте џамије откупио један хан
с одајама у приземљу и на спрату, други хан у вароши са 32
одаје, те читлук у Јагодин-махали са свим пратећим објек-
тима. Ефендија је дао да се изграде и три чесме у Нишу.344
Ниш је дакле имао бољи предуслов за развој трговине и занат-
ства од града Прокупља јер се налазио на путу трговине Сара-
јево-Видин.345
План нишке тврђаве са околином346

План нишке тврђаве са околином чине:
1. нишка тврђава
343
Исто, 339.
344
Исто, 340.
345
Ема Миљковић, н.д., 125‒127.
346
BOA, HRT. h, 2158. План је без датума.
113
2. Београдска махала
3. башта с поврћем
4. башта
5. Јагодин-махала
6. Низамије табија
7. шанац
8. гробље шехида
9. војни објекти
10. Народна табија
11. заповедниково утврђење
12. Исмаил-пашина табија
13. ваге за воду
14. гробље звано Намазгјах
15. Београдски пут
16. Редифова табија
17. пут према виноградима у Винику
18. јендеци „од главе до пете“ овога пута утврђени ради без-
бедности
19. пут ка Циганском насељу
20. нечитко
21. житне њиве
22. Меџидије табија
23. житне њиве
24. чифтлик Зир Кумрана
25. виногради у Винику
26. [...] табија
27. [...] табија
Изградња џамија је била изузетно важна за мусли-
манско становништво. Историчар Меад Османи наводи да
је кроз векове постојало око 37 џамија у нишкој тврђави и
вароши. Највећи број џамија налазио се у вароши.347 Иако
су сакрални објекти углавном грађени из средстава вакуфа,
о вакуфима нисмо пронашли довољно података у списима
347
Детаљно у: Mead Osmani, op. cit., 74‒75.
114
османске провенијенције који су нам били доступни. Исти

бележе да су редовно постављани имами у џамијама и да се
о њиховом издржавању водила брига. У Осман-пашину џа-
мију која се налазила у Дефтердар/Тефтердар махали у
Нишу постављен је нови имам након смрти старог уз плату
од 16 акчи дневно. Наиме, након смрти Хафиза Мустафе-
ефендије, имама Осман-пашине џамије на ову дужност је
постављен Али-ефендија, син Мустафин 7. августа 1796. го-
дине.348 У Фетхије џамији која се налазила у Фетхи махали
у Нишу постављен је на дужност имама садриазам Јеген
Мехмет-паша који је био у посади нишке војске. Након
смрти Мустафе, сина Мехмедовог постављен је нови имам
12. децембра 1814. године уз плату од 20 акчи дневно.349
Иако је Ниш заузимао значајно место у развоју трго-
вине и занатства, у другој половини XVIII века може се о-
карактерисати само као војна тврђава. Након враћања јер-
лија у Београд, у Нишу је остала војна посада од 336 коња-
ника и 400 пешака. Београдска хазина није могла да задо-
вољи њихове потребе у том периоду, те се бележи пораст
чланова војне посаде инволвираних у трговачке послове у
чаршији.350 Нишка тврђава је обнављана и у XIX веку, исто-
времено са реконструкцијама тврђава у Београду, Шапцу и
Смедереву. Незаинтересованост османских власти према
обнови тврђава била је видљива, али се не може оспорити
чињеница да су локалне власти иницирале набавку топова и
парцијално обнављање градова још од XVII века.351
348
BOA, C. EV, 44/2186.
349
BOA, C. EV, 121/6020,
350
Исто, 128‒129.
351
Ненад Макуљевић, Османско-српски Београд: визуелност и креи-
рање градског идентитета (1815‒1878), Београд 2014, 24; Марко
Поповић, Београдска тврђава, Београд 2006, 183‒275. BOA, İ. MVL,
325. BOA, C. NF, 55; BOA, A. MKT. UM, 30; BOA, İ. MVL, 324; BOA,
İ. MVL, 328; BOA, A. MKT. MHM, 40; BOA, İ. MVL, 251; BOA, İ.
MVL, 330; BOA, İ. MVL, 335; BOA, İ. MVL, 268; BOA, A. MKT.
115
О потреби обнављања тврђава понајвише сведоче

списи османске провенијенције. Реконструкција утврђења у
Шапцу и Смедереву обављала се током 1862. године за шта је
одвојено 20.083 гроша352, а стратешка одлука Порте била је
да исте године реконструише зидине нишке тврђаве и издвоји
33.600 гроша353. Међу архивском грађом Османског архива у
Истанбулу сачуван је план изградње телеграфске централе у
Нишу који смо доставили. Из касније пописаних државних
добара Османског царства у Нишу закључујемо да је иста
била категорисана као државно добро. План је без датума.354
План телеграфхане садржи355:
1. изглед бочне фасаде
2. изглед предње фасаде
3. улаз
4. дописништво или соба за корепонденцију на турском је-
зику
5. просторија за саопштавање писама на турском
6. канцеларија управника
7. дописништво или соба за корепонденцију на француском
језику
8. ходник
9. просторија за чиновнике
10. просторија за прикупљање (телеграфа)
11. простор за хартију и слично
12. соба за нареднике и чауше
13. просторија за чиновнике
14. соба за прикупљање телеграфа
15. просторија за папир
MHM, 53; BOA, İ. MVL, 337; BOA, İ. MVL, 286; BOA, A. MKT. NZD,
107.
352
BOA, İ. MVL, 463/20918.
353
BOA, İ. MVL, 466/2115.
354
BOA, PLK, p. 4619.
355
Исто.
116
16. соба за главног кореспондента/дописника на францу-

ском језику
План телеграфхане у Нишу356
Када је Милан Ђ. Милићевић ушао у Ниш након

ослобођења записао је о тврђави: „На граду су четвора ве-
лика врата: Стамболска Врата (Стамбол-капија) на југу,
356
BOA, PLK, p. 4619.
117
према вароши, пред којима је мост који води у варош. [...]

Београдска врата, на југозападној страни града, на путу ко-
јим се долази до Алексинца. [...] Видинска врата на северној
страни града управ према Винику и Водена врата (или врата
јагодинска) којима се излази на Нишаву, па онда се иде даље
кроз Јагодинску махалу [...] Ма да је нишки град мали по
обиму, опет је за Турака било у њему доста грађанских тур-
ских кућа. Та унутрашња варош имала је два дела: Хунћар-
махалу и Едирне-бали-махалу (владалачки део и део Балије
Једренца). Ту је било врло много неких каваница, бакал-
ница, бозаџиница, и свакојаких турских прчварница“.357
357
М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија: нови крајеви, Београд 1884, 93‒94.
118
НОВА СРБИЈА:
ЗЕМЉА И СТАНОВНИШТВО
Кнежевина Србија је проширила своју територију у

другом српско-турском рату 1877‒1878. године и добила је
признање на Берлинском конгресу 1878. године. Територије
које су ослобођене најпре је чинило шест па четири округа:
Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски. Територије које је
Кнежевина Србија припојила називале су се „новоослобо-
ђени“ или „нови крајеви“. Градска насеља су природно била
најважнији центри административне власти, а њих су чи-
нили градови Ниш, Пирот, Врање, Лесковац, Прокупље и
Куршумлија. Као што је познато, некада је ова територија
била део Косовског вилајета који је установљен 1877. го-
дине. Наиме, централна администрација Царства је посте-
пено уводила вилајете као административне јединице.358
Реорганизација управне поделе власти започета је
1864. године одлуком Порте. Реформе су спроведене на и-
ницијативу Фуад-паше, а паша је сматрао да је било неоп-
ходно применити нову управну, те територијалну поделу
Царства. Истим је настојао да централизује власт у држави.
Претходна подела административних јединица на ејалете
требало је да буде замењена поделом на вилајете. Џевдет-
паша је био мишљења да би, приликом реорганизације ад-
министративне управе, требало водити рачуна о верским и
етничким односима у појединим територијама.359
У сврху вршења експеримента договорено је да се
формира само једна административна јединица на Балкану.
Наиме, требало је оформити нову управну власт у „делу
Царства где су националне тежње потчињених народа биле
најјаче и где је народ највише истицао своје захтеве за више
358
359
Ahmed Aličić, „Uredba o organizaciji vilajeta 1867. godine“, Prilozi za
orijentalnu filologiju, XII‒XIII, Sarajevo 1965, 219‒220.
119
слободе и права“.360 Уредба из 1864. године предвидела је

да се од ејалета Рушчука, Видина и Ниша створи Дунавски
вилајет (Vilayet-i Tuna). Чинили су га следећи санџаци: Ви-
дин, Ниш, Рушчук, Софија, Тулџа, Варна и Трново. Адми-
нистративна подела је подразумевала ранију поделу сан-
џака на кадилуке, а кадилука на нахије. Читаво Османско
царство је „подељено на 55 вилајета и 123 санџака“, а у
европском делу Царства било је „10 вилајета и 44 сан-
џака“.361
Призренски вилајет је формиран 1871. године, а чи-
нили су га Призренски санџак са кадилуцима Призрен, Пећ,
Вучитрн, Ђаковица, Гњилане, Приштина, Љума, Тетово,
Гусиње; Скопски са казама Скопље, Штип, Кочани, Радо-
виште, Крива Паланка, Куманово, Кратово; и Дебарски, са
кадилуцима Дебар, Доњи Дебар, Елбасан, Горња Малесија,
Мат, Доња Малесија. Призренски санџак је већ следеће го-
дине, 1872, територијално повећан припајањем Нишког сан-
џака (кадилуци Ниш, Врање, Пирот, Прокупље, Лесковац,
Знепоље и Куршумлија) који је био део Дунавског вила-
јета.362 Санџаци Дебар, Призрен и Скопље су припојени Би-
тољском вилајету, а Нишки санџак је поново потпао по
управу Дунавског вилајета када је расформиран Призренски
360
Исто.
361
Као узор послужила је Уредба о организацији Подунавског вилајета
према којој су уредбе за остале вилајетске јединице. Истанбул је
представљао посебну управну територију, а Вилајет Једрене се састо-
јало од пет санџака. Босански вилајет је обухватао санџаке Бања
Луку, Сарајево, Травник, Зворник, Бихаћ, Нови Пазар и Херцего-
вину; Солунски вилајет Драму, Солун, Серез; Вилајет Јанина санџаке
Ергели, Јанину, Берат, Трикалу и Превезу; Вилајет Манастир (Би-
тољ) Призрен, Манастир, Дебар и Скопље; Скадарски вилајет истои-
мени санџак. Посебан вилајет са пет санџака био је Архипелаг, а и
острво Крит. Детаљније види: Исто, 220.
362
Милош Јагодић, Српско-албански односи у Косовском вилајету
1878‒1912, Београд 2009, 4.
120
вилајет, 1875. године.363 Међутим, оснивањем Косовског

вилајета чије је средиште било у Приштини припојене су му
административне јединице Нишког, Приштинског, Новопа-
зарског, Скопског, Призренског и Дебарског санџака.364
Кнежевина Србија је након 1878. године проширила
своју територију за 10.972 км2, а њена популација се увећала
за 299.640 становника.365
Премда је садржајем Берлинског мировног уговора
било предвиђено да територије Нишког санџака366 буду при-
саједињене Кнежевини Србији, српска влада је имала за зада-
так да успостави исти административни поредак у овим тери-
торијама као и у Кнежевини Србији. Низ законских аката је
усвојен у периоду од децембра 1877. до јануара 1879. године,
а писмо кнеза Милана Обреновића, врховног команданта,
сведочи о неопходности успостављања нове управне,
извршне и судске власти: „Ради одржања реда међу светом
ономашњим који без власти није у стању да опстане ниједан
дан, ради чувања имовине турске која иза њих заостаје, од
грабежа и разношења, ради увођења судства и финансијске
управе и што је најглавније ради прибирања хране која зао-
стаје иза Турака као приватна или државна својина турска
која би се у прилично знатној количини могла да искупи.“367
Алимпије Васиљевић, министар просвете и црквених дела и
члан владе при Врховној команди, имао је пред собом веома
важан задатак. У неопходности територијалног уређења
363
Исто, 4.
364
Исто, 5.
365
Слободанка Стојичић, н.д., 5.
366
Нишки санцак су у том периоду чиниле врањска, прокупачка, пирот-
ска, куршумлијска, лесковачка и трнска каза. Историја Ниша I: од
најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878. године, 262.
367
Предраг М. Видановић, „Успостављање српске власти на територији
Пиротског округа након ослобођења од Турака“, Пирот-од турске
касабе до модерног града преко Берлина и Версаја: зборник радова,
ур. Милош Јагодић, Пирот 2018, 96.
121
новоослобођених крајева Влада је, 3. јануара 1878, донела За-

кон о уређењу ослобођених предела. Овај Закон је прецизирао
границе између општина и имплементацију рада општинских
органа власти, те укупну организацију управне власти на сре-
ском нивоу. Из претходног се наслућује да је организационо
најмању административну јединицу представљала општина,
а највећу округ. На садржајима овог Закона донесен је нови,
Закон о привременом управном подељењу и снабдевању са
властима ослобођених предела. Овај Закон, од 6. јуна 1878,
поделио је ослобођене територије на шест округа и 21 срез:
Куршумлијски, Врањски, Нишки, Пиротски, Кулски и Леско-
вачки.368 Развој законодавства у смислу доношења коначног
акта о подели територија био је захтеван, те се подела на
округе и срезове у административном смислу одржала. Тако
је у децембру 1878. године српска влада донела други Закон
о подели присаједињеног земљишта на округе и срезове, на-
кон што је Врховна команда „проучила земљиште и потребе
становништва“.369 Закон је препознао округе: Нишки,
Топлички, Пиротски и Врањски. Истовремено је установ-
љено и 15 среских јединица у њима. Нишки округ састојао се
од: Нишког, Власотиначког и Заплањског среза; Топлички
округ од: Прокупачког, Добричког, Косаничког и Јабланич-
ког среза; Врањски округ од: Масуричког, Пољаничког и
Пчињског среза; Пиротски округ били су: Брезнички, Ви-
сочки, Трнски, Нишавски и Лужнички срез.370
Српске власти нису само настојале да изврше форми-
рање управне, извршне и судске власти у новоослобођеним
крајевима већ и да попишу становништво. Било је
368
Исто, 100‒101.
369
Завршетак административно-територијалне поделе у новим краје-
вима обележен је доношењем Указа о одређењу простора и граница
окрузима и срезовима и места за среске канцеларије у ослобођеним
и присаједињеном Србији земљишту у фебруару 1879. године.
Исто, 105.
370
Исто.
122
неопходно пописати непокретна и покретна добра мусли-

манског становништва која су иза њих остала, те „стоку,
храну, државну и спахијску земљу, куће и воденице у њихо-
вом власништву“.371 Чланови комисија које су биле осно-
ване у ту сврху учествовали су и у онемогућавању вршења
пљачки и експлоатацији покретне имовине од стране албан-
ског становништва. Поменуто становништво се претходно
иселило из ових крајева, а њихови оружани упади на осло-
бођену територију ометали су рад комисија.372
Према статистичким подацима Османског царства из
1873. која је обухватала само одраслу мушку популацију у
седам кадилука Нишког санџака је пре рата са Кнежевином
Србијом живело 46.027 муслимана и 110.386 припадника
хришћанске заједнице, тачније Срба.373
Српско-турски рат, 1877-1878, донео је бројне про-
мене у свим областима друштвеног деловања становниш-
тва. Оне су се највише огледале у демографској структури
новоослобођених крајева.374
У периоду када је Кнежевина Србија стекла незави-
сност њени службеници су махом били стручни да „модер-
ним техникама прикупљaју податке о становништву“.375
Забележено је да је 1879. године у новим крајевима било
299.640 становника. Према садржају пописа становништва
Кнежевине Србије који је извршен 1874. године и
371
Исто, 100.
372
Исто.
373
Miloš Jagodić, „The Emigration of Muslims from the New Sebian
Regions“, Balkanologie, V.II, 2, electronic version, 1998, 4. (
<file:///C:/Users/rader/Downloads/balkanologie-265.pdf> )17.08.2020.
374
Милош Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије 1861‒1880, Београд
2004, 131.
375
Александра Вулетић, „Демографске карактеристике становништва
нових округа у време присаједињења Кнежевини Србији“, Пирот-од
турске касабе до модерног града преко Берлина и Версаја: зборник
радова, ур. Милош Јагодић, Пирот 2018, 130‒131.
123
информативних података о њиховом кретању у периоду од

1874. до 1879, процењено је да број становника у старим
окрузима износи 1.400.000. Намеће се закључак да је број
становника у новоослобођеним пределима износио нешто
више од једне петине укупног броја становника настање-
них на тлу Кнежевине Србије.376 Нови окрузи одликовали
су се неравномерном насељеношћу. У Нишком округу је
констатована најгушћа насељеност за разлику од Топлич-
ког. Сукцесивна имиграција становника у новоослобођене
крајеве имала је за последицу знатно већи природан при-
раштај забележен у периоду од 1879. до 1884. године у од-
носу на прираштај старих територија. У Топличком округу
је установљен природни прираштај од 108.1‰, а у Пирот-
ском 2.7‰. Александра Вулетић наводи да је „овако висок
природни прираштај у Топличком округу имао је за резул-
тат повећање броја становника за скоро 78.000“, а разлог
томе лежи у миграцији становништва.377
Топлички округ је понајвише осетио промене у де-
мографској структури становника јер је у њему живео нај-
већи број муслимана. Муслимани су се после српско-тур-
ских ратова затекли на овој територији која је ослобођена
припојена Кнежевини Србији. Из Врањског и Пиротског
округа се у Топлички насељавало махом српско станов-
ништво, а ови окрузи су због тога имали негативан при-
родни прираштај.378 Муслимани Нишког и Пиротског
округа су били настањени у градским насељима, а Врањ-
ског и Топличког у сеоским. Уколико становништво
округа посматрамо према етничкој и националној струк-
тури, можемо рећи да су на овом простору живели мусли-
мани турског и албанског порекла, али и Черкези и Татари.
„Цигани муслимани“ живели су у готово свим
376
Исто.
377
Исто, 132.
378
Исто, 133.
124
ослобођеним областима.379 Присуство Черкеза у Кнеже-

вини Србији забележено је шездесетих година XIX века у
периоду након руског освајања Кавказа. Наиме, черкеске
колоније су најпре основане у Османском царству, а затим
су их плански насељавали на простор Балкана. Њихове ко-
лоније су биле најбројније у Бугарској на граници са Ни-
шом, Пиротом и Косовом. Муслиманско становништво
које је напустило Београд настанило се најпре у Нишу, те
Видину, Врању, али и покрај река Дрине и Саве. Ово ста-
новништво је „константно представљало живу границу
између хришћанских народа“.380
Табеларни приказ броја становника и домаћинстава
према конфесионалној припадности коју је дао Милош Ја-
годић у својој студији Насељавање Кнежевине Србије по-
казује да је у Нишком санџаку 1873. године живео 4.291
муслиман у 2.000 кућа, Пиротском 5.772 муслимана у 400
кућа, Врањском 12.502 муслимана у 800 кућа, Лесковачком
10.525 муслимана у 1.000 кућа, Прокупачком 6.207 у 650
кућа, Куршумлијском 5.951 у 150 кућа.381 У Куршумлијској
и Прокупачкој кази је муслиманско становништво било ве-
ћинско (88,7% и 57,34%), а мањинско у Врањској (29,37%),
Лесковачкој (33,35%), Пиротској (16,25%), Нишкој
(19,48%). Процентуална разлика у броју становника у
Нишком санџаку била је следећа: хришћана 70,57% и
муслимана 29,43%.382
Приликом вршења пописа становништва није било
лако утврдити тачан број, посебно уколико су у питању
муслиманске жене и деца. Поједини подаци сведоче да су
припадници исламске заједнице настањени у граду Нишу
379
Јована Шаљић, н. д., 68.
380
Regions“, 4.
381
Исто, 5.
382
Милош Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије, 132.
125
поседовали и по две, а они исељени са ових територија и по

четири супруге.383 Овај податак је важан за утврђивање укуп-
ног броја становника. Попис које су извеле српске власти
између 22. фебруара и 22. марта 1879. године затекао је 7.081
муслимана. Прокупачки срез чинила су 131 сеоско и једно
градско насеље: град Прокупље. У срезу је пописано 1.485
српских и 1.553 муслиманских кућа, у којима је било наста-
њено 12.077 Срба у селима и 1.804 Срба у граду Прокупљу.
У селима је било настањено 987 муслимана. У Куршумлиј-
ском срезу попис није обављен, а у Лесковачком срезу је за-
бележено 221 сеоско насеље и 10.369 кућа. У граду Лесковцу
је евидентирано 2.015 настањених и око 715 напуштених
муслиманских кућа.384 У Врањском срезу је забележно 817
муслимана, Албанаца, у Масурици. Урош Шешум наводи да
је број кућа Турака, Албанаца и Черкеза на територији која је
1878‒1879. године ушла у састав Врањског округа износио
1.600 домова.385У Нишавском срезу је евидентирано 80 села
која су настањивали Срби. Евидентирано је и 86 настањених
Турака од којих је четворо имало пребивалиште у Нишу.386
Турски муслимани су живели у градским насељима
Нишког и Пиротског округа, а албански Врањског и Топлич-
ком округа.387 Након рата 1876‒1878. из новоприсаједињених
крајева иселило се од 30.000 до 70.000 муслимана.388
383
384
Детаљно о броју становника у селима и градовима присаједињених
крајева види: Miloš Jagodić, „The Emigration of Muslims from the New
Sebian Regions“, 9‒14 .
385
Урош Шешум, „Етничка и популациона слика Прешевске казе 1903‒
1912.“, Јужни српски крајеви у XIX и XX веку: друштвено-економски
и политички аспект, ур. Дејан Антић, Иван Бецић, Врање 2018, 152.
386
Regions“, 10.
387
388
Јован Цвијић наводи да се из поменутих крајева иселило 30.000
муслимана, док Милош Јагодић сматра да је овај број много већи и
да је износио 71.000 од чега је 49.000 албанске националности. Види:
126
Описујући догађаје из рата са Турском 1876. године,

Јосиф К. Поповић, учитељ из Грачанице је записао: „Срби као
раја морали су плаћати два пореза за једну годину, плаћати
коње за једну комору, чарапе за војнике, а при том и сами да
кулуче. Народна војска-башибозук, која се дизала добро-
вољно у рат, она је најпре, тако састављена са својим вођама
и заставом кренула се по српским селима, да се пчасти и о-
дене, па поред тога још да потовари и понесе натраг својим
кућама. [...] Док једна чета ситна и даривана из села излазила,
друга је из другог села гладна долазила и све онако као и прва
чинила. [...] Царски људи-заптије нису ни покушавали да
томе зулуму стану на пут, јер се сав ред беше изгубио, а није
то чинио један и два, него сав турски и арнаутски народ.“389
Након што су завршене ратне операције и успостав-
љена српска војна власт, муслимани су настојали да се што
брже иселе и населе у делове Османског царства који су им
били најближи. Представници српских власти су настојали
да им помогну обезбеђујући превозна средства и товарну
стоку. Градска насеља остала су насељена само најбогати-
јим слојем османских муслимана: трговцима и занатлијама.
Прокупачки срез је бројао 119 села у које муслимани нису
смели да се врате након што су се иселили.390
Како наводи Сузана Рајић, „Србија је на Берлинском
конгресу успела да добије потврду својих великих жртава,
компензованих кроз територијално проширење и признање
државне независности.“391

Regions“, Balkanologie, V. II, 2, electronic version, 1998.
389
Урош Шешум, „Приказ стања у Приштинском валилуку у времену
од Првог српског устанка до отварања српских конзулата у Турској
Јосифа К. Поповића“, Српске студије, VII, Београд 2016, 386.
390
Милош Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије, 134.
391
Сузана Рајић, „Сточетрдесет година од почетка ратова Србије за не-
зависност 1876-2016: претње Европе, нећкање Русије и одлучност
Србије“, Српске студије, VII, Београд 2016, 201.
127
Непосредно након Берлинског конгреса је одлучено

да сва непокретна и покретна добра муслиманског станов-
ништва буду продата путем лицитације. Становништво које
се иселило и напустило своје непокретности било је пози-
вано путем Српских новина да се јави или ће се о њиховој
имовини одлучивати у њиховом одсуству. После доношења
пресуда, махом у њиховом одсуству, били су позивани да
исплате своја дуговања, уколико су их имали, или ће у про-
тивном њихова имовина бити дата у продају.392 Исељавање
је пратило насељавање претежно Срба, а у самом процесу је
владало хаотично стање. Фебруара месеца 1878. године за-
бележено је да се српско становништво из Алексиначког
Крушевачког и Књажевачког округа усељава у албанска не-
покретна добра настањујући се у Топличком округу. Војни
команданти су одиграли важну улогу у процесу насељавања
становништва премда је Алимпије Васиљевић апеловао да
се исто забрани. Посебно је важно напоменути да је ново
насељено становништво очекивало да им се додели и зао-
стала земља како би се од исте издржавали. Напуштена
муслиманска добра била су привлачна становништву из о-
колних крајева, Врања и Лесковца, али и других крајева
Србије. Милош Јагодић наводи да је „сам процес колониза-
ције који се одиграо у периоду од 1878. до 1879. године био
је онакав какав је могао и бити: стихијски и прилично неор-
ганизован“.393
Законом о уређењу ослобођених предела од 3. јану-
ара 1878. потврђена је изнова слобода исповедања исламске
вере. Исто је садржано у члану 77: „Грађани мухамеданске
као и грађани друге законом признате вере имају право и
слободу на равно извршење верозаконских обреда
392
Севделин Андрејевић, „Друштвено-економске промене у Нишу и о-
колини од 1878. до 1884.године“, Нишки зборник, Ниш 1978, 61.
393
Детаљније о насељавању нових крајева види: Милош Јагодић, Насе-
љавање Кнежевине Србије, 136‒144.
128
вероисповеди своје“.394 Исламска заједница Србије је на

основу садржаја Устава из 1869. године и поменутог закона
одлучила да своје седиште премести из Београда у Ниш.
Муслиманси су овако организовани настојали да управљају
свим пословима везаним за припаднике исламске вере, те
врше надзор над вакуфским добрима уз одобрење српских
представника власти.395
Међународне друштвене прилике одликовале су се
сложеношћу, а унутрашње прилике у Кнежевини Србији
комплексношћу која је наметала решавање „аграрно-прав-
них односа као пре свега правно и политичко питање“.396 У-
колико узмемо пример града Прокупља, намеће нам се миш-
љење да су поједини муслимани настојали да остану наста-
њени у Кнежевини Србији. Први ослобођени град у српско-
турском рату био је град Прокупље. Забележено је да је
османска војска запалила 30 кућа и дућана приликом повла-
чења.397 У Прокупљу је регистровано 1.804 становника и
1.114 домаћинстава након ослобођења. Породице пописа-
них чинило је 440 Срба, 405 Турака и 209 Арнаута. Управна
власт је поделила град на улице од којих је свака бележила
постојање муслиманских стамбених кућа. Југ Богданова у-
лица је имала 47 турских домаћинстава, Косанчићева 30,
Нишка 154 турска домаћинства, Кнез Лазарева 40 и
Топличка 50 турских домаћинстава. Породице ових турских
муслимана биле су имућне и пре ослобођења града. Заједно
су формирале турску чаршију са привредним објектима у
њој. Поседовале су и друге објекте од важности за мусли-
манску заједницу: четири џамије у Кнез Милановој улици и
394
395
Исто.
396
Детаљно о овој теми у: Милош Јагодић, „Међународни аспект аграр-
ног питања у Србији (1880‒1882)“, 85‒96.
397
Владимир Стојанчевић, Југоисточна Србија у XIX веку (1804‒1878),
Ниш 1996, 458.
129
хамам у Топличкој улици.398 Дакле, сви поменути објекти и

даље су представљали центар окупљања ове муслиманске
заједнице, као што је то био случај у организацији осман-
ских градова. Сеоска насеља Топличког округа бележе
постојање 4.413 домаћинстава, од којих су 1.932 припадала
Србима, 4.481. Турцима или Албанцима.399
Непосредно након ослобођења најпре је требало о-
безбедити заштиту муслиманском становништву које је
остало настањено на територији Кнежевине Србије. Иста је
била прокламована чланом 76 Привременог закона о уре-
ђењу ослобођених предела. Права и слободе исповедања
вере свим конфесионалним заједницама у Кнежевини била
су гарантована чланом 77 поменутог Закона. Права која су
била гарантована актима српског законодавног система је
требало поставити на међународни ниво. Најважнији моме-
нат у стицању независности било је управо дефинисање
заштите права свих становника. Међународни Берлински у-
говор је у члану XXXV предвидео заштиту права свих гра-
ђана без прављења разлике у њиховој верској и етничкој
припадности.400 Можемо рећи да се су се истовремено оди-
гравала два процеса: процес успостављања различитих ре-
гулатива за решавање питања у новоослобођеним обла-
стима са једне и процес неговања старог, већ утврђеног
система решавања питања муслиманског становништва у
складу са шеријатом са друге стране. Услед непостојања за-
конских регулатива у примени шеријатског права,401
398
Видосава Николић Стојанчевић, Лесковац и ослобођени предели
Србије 1877‒1878. године, Лесковац 1975, 124.
399
Исто, 118.
400
Јована Шаљић, н.д., 70; Balkanski ugovorni odnosi 1876‒1996, pr. M.
Stojković, tom I, Beograd 1998, 126.
401
Тек 1914. године регулисана је имплементација шеријатског права на
тлу Србије. Била је у непосредној надлежности муфтија. Ови пред-
ставници исламског закона и религије добили су у надлежност „ре-
шавање брачних спорова муслимана, питања сирочади и осталих
130
муфтије су биле прва инстанца у решавању проблема

муслимана. Сва питања која су се тицала муслиманског ста-
новништва решавала су се постепено, а муфтије су одиграле
значајну улогу у очувању примене шеријатског права пре
свега доношењем „правних децизија: фетви“402. Актуелни
проблеми муслимана из свих области њиховог друштвеног
деловања били су у њиховој надлежности. Пошто су „муф-
тије током читаве исламске историје морале да одговарају
на актуелна питања, фетве су индиректно постале средство
којим се ислам прилагођавао и прилагођава актуелним пи-
тањима савременог друштва“.403 Без обзира на једнак статус
муслимана са осталим верским заједницама, муслиманско
становништво се сукцесивно исељавало, а Јосиф К. Попо-
вић, учитељ из Грачанице је у својим белешкама записао:
„Арнаути као „Турци“ не могаху себи дозволити да их њи-
хова раја гледа под заставом Кнежевине Србије, да им њи-
хова раја рече: и ми смо сада аге као ви што бесте, па дајте
области грађанског права“ Уредбом о уређењу судова и судском

поступку у ослобођеним пределима Старе Србије од 7. јуна 1914. го-
дине. Врховни муфтија Краљевине Србије је постављен у току Првог
светског рата и тада је „представљао највишу исламску верску власт
у Краљевини и другостепену инстанцу у питању тумачења и примене
шеријатског права“. Види: Fikret Karčić, Studije o šerijatskom pravu i
institucijama, Sarajevo 2011, 346‒355.
402
„Документ којим су представници високообразованих људи на пољу
познавања верског закона, а посебно шејх-ул-ислам, представник улеме
и врховни верски поглавар у држави (Османском царству) и муфтије да-
вали писмена тумачења као одговоре на питање да ли је поједини посту-
пак или намера у складу са исламом или не, назива се фетвом. Овај се
службеник називао и фетва-емин“. Љиљана Чолић, Османска диплома-
тика са палеографијом, 178; Enver Ujkanović, Islamska terminologija u
jugoslovenskoj upotrebi od 1918. do 1990. godine, Novi Pazar, 2011, 114;
Irena Kolaj Ristanović, „Zbornici fetvi na osmanskom jeziku: opšti pregled“,
Pravni zapisi, god.IX, br.1, Beograd 2018, 127.
403
Olga Zirojević, „Fetve“, Helsinška povelja, 127‒128, januar-februar,
Beograd 2009, 52; Irena Kolaj Ristanović, „Zbornici fetvi na osmanskom
jeziku: opšti pregled“, 133.
131
и враћајте нам оно што сте отимали од нас, за то прегореше

своја стара огњишта и не сачекавши српску војску бежаху
дубље у турску царевину […]“.404 Исељено муслиманско
становништво за собом је оставило непокретну и покретну
имовину чији се статус морао утврдити.
Берлински уговор је представљао окосницу реша-
вања баштинских односа у правном и политичком смислу.
Исти је, чланом XXXIX, условљавао стечену независност
Кнежевине Србије обавезом обештећења османске државе
и бивших поседника непокретности кап појединаца. Премда
су сељаци који су се населили на поменутим непокретним
добрима већ почели да обрађују земљу, дакле нису били
њени власници већ корисници, држава је требало да изврши
исплату Порти. Међутим, Кнежевина Србија је била финан-
сијски исцрпљена ратовима, те је одлучено да се непокретна
добра муслимана откупе. На међународном нивоу је овај
проблем посматран крајње једнострано, те је Кнежевина
притискана да што пре реши проблем између власника и у-
живалаца земљишта. Исто је „било готово немогуће јер су
сељаци земљу коју су обрађивали сматрали својом, а вла-
снике земље бесправним држаоцима исте“.405 Сељаци нису
намеравали да прихвате тапијске документе као валидне,
премда су их муслимани уредно достављали представни-
цима судских власти. Муслимани су такође напуштена не-
покретна добра сматрали својим власништвом.406
Из претходно наведеног намеће се закључак да се
аграрни односи нису могли решити заменом пређашњих и
нових власника у виду уживалаца поседа, те је било неоп-
ходно уредити друштвено-политички поредак како би се у
404
Урош Шешум, „Приказ стања у Приштинском валилуку у времену
од Првог српског устанка до отварања српских конзулата у Турској
Јосифа К. Поповића“, 388.
405
Слободанка Стојичић, н.д., 5‒10.
406
Исто.
132
напреднијем имовинско-правном оквиру решили про-

блеми.407
Кнежевина Србија је донела Закон о уређењу аграр-
них одношаја у новоослобођеним пределима 3. фебруара
1880. године. Поменути Закон је садржао одредбе „којим се
имају расправљати они имовни одношаји, који су за време
владавине турске постојали као (односи) такозвани госпо-
дарских и чифличких земаља у новоослобођеним преде-
лима“.408 Ступио је на снагу 1. априла 1880. године, а усвојен
је у време владе Јована Ристића. Као што је познато, када је
ова влада дала оставку 19. октобра 1880. године, након по-
беде напредњачких и радикалских првака на спроведеним из-
борима, формирана је влада Милана Пироћанца. Природно
је, променом представника власти, дошло до измена у ставу
према реформи аграрних односа.409
Доношењу закона и подзаконских аката претходиле
су скупштинске дебате на којима су поједини посланици
извргавали руглу некадашње законе Османлија неосно-
вано наводећи да се исти заснивају на садржајима Кур'ана.
Наиме, Јован Авакумовић, министар правде је на седници
одржаној 2. фебруара 1880. настојао да подсети посланике
да је земљиште у Османском царству у складу са Земљиш-
ним закоником из 1858.410 подељено на: „мулк: приватну
својину; миријску земљу: искључиво државну својину;
мевкуфску земљу: имања мртвих руку (добротворне за-
воде); метруке: земљу за општу употребу и меватску
земљу: „пуста земљишта““.411
407
Исто.
408
Закон о уређењу аграрно-правних одношаја у новоослобођеним пре-
делима из 1880, чл.1, у: Слободанка Стојичић, н.д., 131‒132.
409
410
Attila E. Aytekin, ''Agrarian Relations, Property and Law: An Analysis of
the Land Code of 1858 in the Ottoman Empire'', Middle Eastern Studies,
V. 45, no. 65, November 2009, London, pp. 935‒951.
411
133
Закон је дао дефиницију врсте „земаља“ која је тре-

бало да буде предмет обештећења. Као „Господарску или а-
галучку земљу“ означио је обрадиве површине за које се пла-
ћала „нека дажбина, било у новцу, маслу, сиру или плодо-
вима земље“; „чифличком“ ону са „које су се убирали пло-
дови“. Величина од 70 до 80 дунума земље престављала је
земљу „прве каквоће“, а од 100 дунума, друге; те од 130 ду-
нума, треће.412У обзир је узета и дужина коришћења зем-
љишта, па је „насељеном чифличком земљом“ сматрана
површина која је коришћена десет година пре успостављања
управне и извршне власти Кнежевине Србије на поменутом
тлу. Десетогодишња брига о обрадивим површинама омогу-
ћила је уживаоцима да аутоматски постану власници исте.
Закон је једнако третирао и кориснике „господарских зе-
маља“.413
Слободанка Стојичић наводи да су „власници земље
коју су уживаоци обрађивали у периоду краћем од 10 година
били дужни уступити новим власницима по цени утврђеној
на основу комисијског извештаја који би у обзир узео вели-
чину, стање и локацију земљишта“. Уколико законски вла-
сници нису имали намеру да је откупе, поменута земља би
припала корисницима.414 Озбиљност нерешених аграрних
односа налагала је да једним чланом Закона буде предви-
ђено оснивање комисија које ће утврдити вредност и стање
непокретних добара која Османско царство потражује. Тако
је члан XXII предвидео оснивање комисије коју ће чинити
председник и два члана.415
На основу члана XXXIX Берлинског уговора из 1878.
године, предвиђено је да се формира Мешовита српско-
412
Величина једног дунума износи у дужини и ширини 40 корака или
1.600 квадратних аршина.
413
414
Исто;
415
Исто, 39-41.
134
турска комисија која је у периоду од три године требало да

установи број, врсту, вредност и начин експлоатације ва-
куфских добара. Горе поменута комисија формирана је
1880. године. Процес насељавања становништва, решавања
аграрних односа и утврђивања статуса заостале земље на-
кон одласка муслимана пратило је богаћење већ имућног
слоја становника. Исти су несметано откупљивали мусли-
манска непокретна добра, а међу купцима нису били само
трговци и занатлије, већ и чланови окружних комисија. Ови
чланови су „преко процене средњег годишњег прихода сма-
њивали или повећавали откупну цену појединих села или и-
мања, па тиме директно утицали на продају турских и-
мања.“416
Закон о аграрном зајму од 22. јуна 1882. године је до-
несен како би се становништву пружила могућност откупа,
те како би се отклонили недостаци претходног. Садржај За-
кона је предвидео да Кнежевина Србија узме у обавезу
отплату купљених добара, а да иста буду исплаћена од
стране становништва у року од 15 до 25 година. Разлог томе
лежао је у настојању представника власти да пруже олак-
шице уживаоцима непокретних добара.417
Решавањем статуса вакуфских добара бавила се ме-
ђународна Мешовита српско-турска комисија за државна и
вакуфска добра која је основана 1880. године са седиштем у
Нишу.
416
Исто, 39-42.
417
Исто, 44.
135
РАД МЕШОВИТЕ СРПСКО-ТУРСКЕ
КОМИСИЈЕ ЗА ДРЖАВНА И ВАКУФСКА
ДОБРА (1880‒1882)
На основу члана XXXIX Берлинског уговора предви-

ђено је да се формира Мешовита српско-турска комисија за
државна и вакуфска добра која је у периоду од три године
требало да установи број, врсту, вредност и начин експлоа-
тације поменутих добара. За првог опуномоћеника српске
владе у Комисији изабран је Ђорђе Павловић Указом кнеза
Милана Обреновића од 21. фебруара 1880. године, а на пре-
длог министара иностраних дела, финансија и правде.418
Пре него што је Комисија формирана, Алимпије Васиље-
вић, министар просвете и црквених дела је слао циркуларна
писма начелницима округа у више наврата током 1878. го-
дине у којима им ставља у задатак да сачине попис свих ва-
куфских и спахијских добара и даје инструкције на који на-
чин да њима располажу.419
Рад Мешовите српско-турске комисије за државна и
вакуфска добра420 започео је доласком Ђорђа Павловића у
Ниш 11. маја 1880. године. Павловић је редовно писао
извештаје министру иностраних дела, Јовану Ристићу. У
свом првом извештају обавестио је министра о проналаску
простора за адекватан рад канцеларије, коју је представљала
једна мала соба у граду Нишу. За овај простор се одлучио
како би канцеларија за рад Комисије представљала засебан
простор који није био приватни, ни његов ни турског иза-
сланика. У истом писму је написао да Али-бег, османски
418
419
АС, Збирка поклона и откупа (=ПО), 64/186.
420
У списима се комисија јавља под називом Мешовита српско-турска
комисија за државна и вакуфска добра, а у Закону о уређењу аграрно-
правних одношаја у новоослобођеним пределима из 1880. као Тур-
ско-српска комисија.
137
представник код себе није имао пуномоћје за рад када је до-

шао, али да је о његовом постављењу свакако обавештена
српска страна, што олакшава даљи рад Комисије. И сам тур-
ски изасланик је на томе инсистирао. Након уводног прото-
кола давања пуномоћја на увид и читања XXXIX члана Бер-
линског уговора рад Комисије је започет. Требало би нагла-
сити, да је током 1880. и у првој половини 1881. године рад
Комисије био континуиран.421
На самом почетку Али-бег је замолио да му српске
власти, тачније начелници округа, предају све књиге еви-
денције непокретних добара, државних или вакуфских, те
евиденцију о приходима и расходима истих. Уколико су
добра издавана у закуп у време управљања мутевелија тра-
жио је да се османској држави достави евиденција свих при-
хода уколико су мутевелије о томе обавештавале локалне
власти. Турски изасланик је захтевао и да се турској страни
доставе „пупиларне књиге“ које су водила лица под надзо-
ром мула. Ова евиденција садржана у књигама требало је да
олакша рад Комисије и служи њеним представницима при-
ликом упоређивања података којима се буду служили. До-
датно питање које је мучило османског изасланика било је
место боравка дотадашњих мутевелија. Османска држава
им није могла ући у траг.
Павловић је био мишљења да се сви захтеви Али-
бега могу уважити, али да се списак добара која су пописана
од стране османске државе морају упоредити са стањем на
терену.422 Изражавао је забринутост јер није имао
421
Иако сачувани списи који сведоче о раду међународне Комисије за
државна и вакуфска добра обухватају период до 1886. године, у прве
две године је утврђен број, врста, стање, локација и вредност вакуф-
ских добара у новим крајевима. У периоду након 1881. године
вршено је више пописа добара изнова, преписка се понављала (слани
су преписи писама Ђ. Павловића), а рад Комисије је одуговлачен.
422
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, српски представник, Ђ. Павловић-ми-
нистру иностраних дела, Ј. Ристићу 21.5.1880.
138
ингеренције над општинским властима које је требало ста-

вити Комисији на располагање. Морао се у потпуности
ослонити на рад општинских власти јер су исте биле упу-
ћене у број добара о којима ће се расправљати. Премда је
претпостављао да ће турски изасланик спискове спорних
државних и вакуфских добара доставити на турском језику,
тражио је преводиоца. Истовремено је нагласио и потребу
за изласком на терен заједно са представницима локалних
власти како би се утврдило стање добара. Министар инос-
траних дела је у свом одговору на извештај са првог
састанка опуномоћеника наложио Павловићу да од Али-
бега затражи копију списка који је саставила османска
држава и који обухвата сва „турска и вакуфска добра“ како
би на основу истог српске власти могле утврдити о којој
врсти добара је заправо реч, те установити законитог вла-
сника, стање и вредност добара.423
Павловић је нагласио да је мишљења да садржај тур-
ских спискова који се буду разматрали неће бити довољан,
јер уколико нема пописа непокретности, које је непосред-
ним увидом у добра установила српска страна турски попис
неће бити јасан и као такав подложан сумњи у веродостој-
ност.424 Павловић је без увида у добра претпоставио и ми-
нистру предочио да је реч о различитим врстама „јавних до-
бара“: ливадама, пашњацима, друмовима, путевима, плов-
ним рекама, утврђењима и пристаништима, док је у
„државна добра“ сврстао „све остало“.425 Павловићу посве
није било јасно због чега је Али-бег тражио спискове свих
штедионица. Сматрао је да, уколико је Порта оснивала ште-
дионице, не би требало да за надокнаду тражи више но што
423
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, министар иностраних дела, Ј. Ристић-
српском представнику, Ђ. Павловићу, 30.5.1880.
424
425
Исто.
139
је уложила, те да би требало начинити попис свих штедио-

ница како би српска страна била спремна да преговара. Рад
Комисије је у првим месецима био посве неорганизован јер
се Порта није припремила на време и доставила списак до-
бара чију накнаду потражује.
У међувремену је Посланство Србије у Цариграду
послало допис у коме информише српске власти о доласку
Зеки-ефендије, чиновника државног данка у Ниш који је
требало да донесе „турске државне књиге и документе о
државном имању и вакуфима у присаједињеним земљама
Србији“.426 Зеки-ефендија је доставио сумарни списак и-
мања и њихову укупну вредност у Нишком, Топличком,
Врањском, Лесковачком и Пиротском округу. Укупна вред-
ност добара, у складу са садржајем који је доставио Зеки-
ефендија, у Нишком округу износила је 953.730 пијастера и
30 пара, у Пиротском 1.711.236 пијастера и 27 пара, у Врањ-
ском 1.466.903 пијастера и 20 пара, у Лесковачком 1.045.940
пијастера и 20 пара, а у Топличком 1.027.479 пијастера.427
Павловић је примио Зеки-ефендију, који је био у
пратњи Али-бега, који му је у разговору изнео бројне кри-
тике на аграрни закон који је био на снази и који није добро
протумачио врсте некадашњих добара у поседу Турака
нагласивши да исти има „штетне последице по Турке који
права имају да се расправе по том закону“.428Овај сусрет са
Зеки-ефендијом очигледно није протекао очекивано јер је
Зеки-ефендија настојао да изложи своје критике закона Кне-
жевине Србије.
Питање утврђивања заосталих турских или вакуф-
ских добара није био једини проблем у раду Комисије. Али-
426
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, Посланство Србије у Цариграду-ми-
нистру иностраних дела, Ј. Ристићу, 31.5.1880.
427
428
140
бег је био мишљења да не би требало водити белешке са сва-

ког састанка Комисије о чему је Павловић известио минис-
тра Ристића.429 У граду Нишу заостала су два фонда која су
радила у периоду османске владавине: Фонд чесменски430 и
Фонд народне штедионице431. Непокретна добра која су
била у власништву фондова представљала су додатни про-
блем у раду Комисије. Министарство финансија је увидом у
списе утврдило да је Фонд чесменски 1878. године поседо-
вао капитал од 346.734 гроша чаршијских, а капитал Фонда
Народне штедионице 703.143 динара.432
Важно је поменути да је Али-бег на састанцима које
је одржавала Комисија настојао да се узме у рад и питање
429
430
У периоду османске управе у граду Нишу свака чесма имала је свој
фонд који се финансирао из добровољних прилога и „посмртних за-
вештаја“. Служио је за одржавање водовода и чесми. У периоду рада
Комисије фонд је и даље радио, а њиме је руковала Општина града
Ниша. Постојала су још два фонда која су служила одржавању чесми
у граду: Фонд Урћеп махале и Фонд Дефтердар махале којима су
управљали извесни Бајазит, хоџа и Амет, кафеџија, Турци из Ниша.
Средства овог фонда су изгубљена, а поменути Турци су се иселили
без да су оставили за собом непокретна добра: АС, МИД, Вакуфска
акта, к. 1‒2.
431
Новац из фонда Народне штедионице обухватао је средства Нишког
округа. Свако ко је поседовао летину давао је одређену количину ле-
тине, која се након тога продавала и стечен новац улаган је у касу
овог фонда. У периоду владавине османских власти фондом је руко-
вао савет састављен од чланова-грађана Ниша. АС, МИД, Вакуфска
акта, к. 1, Министарство финансија-Министарству иностраних дела,
23.6.1880.
432
У писму се наглашава да је капитал Фонда чесменског према извеш-
тају окружних начелстава 30. септембра 1884. године износио
112.214 динара. АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Министарство инос-
траних дела-српском представнику, Ђ. Павловићу, 30.6.1880; АС,
МИД, Вакуфска акта, к. 2, Протокол рада Мешовите српско-турске
комисије у Нишу за вакуфска и државна добра за време министро-
вања г. Ристића и Мијатовића и комисарства г. Павловића, 28. 1.1885.
141
непокретних добара у личном власништву Турака која нису

могла бити предмет рада ове Комисије, а додатни проблем
је представљао детаљан списак вакуфских и државних до-
бара који је саставила Порта, а српска страна га није добила
на увид. Ипак, сачињен је попис и процена мулковних до-
бара од стране турских сахибија која су била у њиховом вла-
сништву, а налазила су се у махалама Ниша и околине.433
Вредност свих мулковних добара који су се налазили у ма-
халама износила је 2.919, 510 гроша на површини од 4.191,
868 дунума, а њива са чаирима и околином 4.540,711 гроша
на простору од 3.936, 164 дунума.434
Противник Закона о аграрним односима био је пре
свега Али-бег. Његов став се заснивао на мишљењу да је
садржај поменутог Закона противан члану XXXIX Берлин-
ског уговора. Његово разумевање Закона почивало је на
схватању да, у складу са чланом XXXIX Берлинског уго-
вора, Кнежевина Србија није добила право да мења затечене
аграрне прилике у новоослобођеним крајевима, те да
одредбе Закона представљају чин „прикривене експропри-
јације муслиманских имања“.435 Својим гледиштем био је
изван оквира посматрања Сермед-ефендије, турског посла-
ника у Србији, који је Закон, прихваћен од стране Порте,
сматрао прихватљивим.436
Иако су Турци били власници бројних добара све до
исељавања из градова и села, забележено је да су бројна и-
мања добили на коришћење у другој половини XIX века. У
периоду када су се масовно из Кнежевине Србије насеља-
вали у Ниш посебно у Фетхи махали, за њих су према
433
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. Списак мулковних имања приредили
смо у интегралном виду у поглављу Архивски документи.
434
435
Милош Јагодић, „Међународни аспект аграрног питања у Србији
(1880‒1882)“, 86.
436
Исто.
142
упутствима султана Абдулазиза I (1861‒1876) подигнуте

нове куће или су им поједине уступљене на коришћење.
Дакле, нису сва добра која су Турци напустили била у њи-
ховом приватном власништву о чему сведоче списи локалне
администрације Османског царства који су касније преве-
дени за потребе рада Комисије и решавања својинских од-
носа. Наиме, тапијски документи за бројна добра нису
постојали. У хуџету од 19. зулхиџе 1280.године (26. мај
1864.) стоји следеће: „Његово величанство господар света,
у својој превеликој царској милости благоволео је наредити
да се за београдске исељенике у Нишу, у Фетхи џамијској
махали подигну куће и станови и њима у својину уступе [...]
Према датом ми овлашћењу, ја сам кућу као царски поклон
Шакиру Селмановићу, заптији, Београђанину, уступио
[...].“437
На примеру имовине Рамиз-паше, сина Хусејин-
паше из Врања која се налазила у Врањском округу, може
се потврдити да су бројни муслимани који су били некада
настањени у новоослобођеним крајевима имали у свом вла-
сништву непокретности попут обрадивог и необрадивог
земљишта, ливада и пашњака. У складу са проценом секре-
тара Министарства народне привреде, 1889, вредност непо-
кретних добара која је поседовао у селу Кукавица Врањског
округа износила је 180.000 динара. Министарство је добило
предлог откупа земље Рамиз-паше путем аграрног зајма.438
Пример Рамиз-паше сведочи у прилог и чињеници да су се
многи муслимани понашали супротно законима Кнежевине
Србије. Читаву деценију након што су јужни крајеви осло-
бођени, Рамиз-паша, један од најбогатијих муслимана са о-
вих простора, који се населио у Београд, наставио је да
437
438
Видосава Николић-Стојанчевић, „Турска имовина у врањском
округу у време ослобођења 1877/1878. године“, Лесковачки зборник,
VIII, Лесковац 1968, 78‒79.
143
прикупља приход од уживалаца његових поседа у селу

Јовцу. Овај се процес одвијао и током 1889. године, а за при-
ход са поменутих имања паша није пријавио порез. Након
што су ове неправилности утврђене, тужен је од стране На-
челства Округа врањског, те је судском пресудом наложено
да плати 89.442,23 динара у име казне за неплаћен порез.
Судски органи су наложили да се прекине са убирањем при-
хода од становника села Јовца.439
На другој седници Комисије одржаној 21. јуна 1880.
Павловић је тражио од Али-бега да Порта достави списак
свих државних и вакуфских добара у новоослобођеним
областима. Али-бег је поднео списак непокретних добара у
граду Нишу које Порта потражује на трећем састанку одр-
жаном 25. јуна 1880. и обећао да ће у догледном периоду
доставити спискове спорних непокретности у Топличком,
Врањском и Пиротском округу.440 Предложио је да се
састанци и даље одвијају у граду Нишу све док остали спи-
скови не пристигну. Павловић је известио Јована Ристића,
министра иностраних дела, да је списак непокретности у
граду Нишу који је поднео турски опуномоћеник одбијен
јер је био „нетачан“. На основу садржаја извештаја које је
Павловић слао министру иностраних дела можемо закљу-
чити да је турска страна започела преговоре и рад у Мешо-
витој српско-турској комисији сасвим неспремна или
спремна да по сваку цену оствари право и на непокретна
добра која нису била у надлежности рада ове Комисије.
С обзиром да Павловић није одмах успоставио пуну
сарадњу са локалним властима, тражио је од министра
Ристића да апелује на полицијску власт како би заједно при-
ступили изради списка турских добара у јужним крајевима.
Ова се сарадња није могла одмах ни успоставити с обзиром
439
Исто, 80.
440
Међу архивском грађом која нам је била на располагању нисмо про-
нашли први списак добара која Порта потражује.
144
да начелници округа нису добили никаква упутства о свом

учешћу у раду Комисије.441
Павловић је добио информације о пупиларним књи-
гама и штедионицама од стране Министарства финансија у
коме је наглашено да су се Турци који су некада водили
бригу о тим питањима иселили из Србије и са собом однели
„и готов новац и документа“.442Иако је више пута инсисти-
рано да се исти врате, није било успеха. Поставило се пи-
тање да ли би ова средства требало одбити од укупне вред-
ности потраживања османске државе. Када је реч о штедио-
ницама, Павловић је још у јуну 1880. тражио од Али-бега
попис свих штедионица, које је Портин изасланик и предао
у виду својеврсног списка, али без икаквог потписа и оста-
лих елемената који би требало да садржи један званични
акт. Списак, као такав није могао имати никакву вредност,
те га Павловић није прихватио.443Павловић је био мишљења
да ће Порта на основу проблема са средствима штедионица
правити „рекламације“ и предложио следеће: уколико је
Порта уложила свој новац за оснивање штедионица да би
имала могућност да „подиже рекламације за онолико ко-
лико је уложила“, а ако је капитал подигнут од стране поје-
диних улагача како би Порта контролисала рад сахибија и
ако би требало извршити само надокнаду њиховог улога
онда је у оба случаја „одговорност наша само за оне суме
које смо у касама нашли“.444
Павловић је циркуларним дописом од 9. јула 1880.
тражио од начелника Врањског, Пиротског и Топличког
441
АС, МИД, Вакуфска акта, к.1, српски представник, Ђ. Павловић-ми-
442
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, српски представник, Ђ. Павловић-Ми-
нистарству иностраних дела, 31.6.1880.
443
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, српски представник Ђ. Павловић-ми-
444
145
округа спискове вакуфских и државних добара на њиховој

територији. Министарство спољних послова претходно је о-
бавестило Павловића 3. јула да је локалним властима издата
молба да се српском изасланику изађе у сусрет приликом
пописа вакуфских и државних добара. Наглашено је да се
спискови које саставе окружне власти не смеју никоме по-
казивати нити износити у јавност.445
Министарство иностраних дела је примило жалбу
турског посланства у Београду које је тврдило, према пи-
сању портиног комесара, да се вакуфска и државна добра
руше од стране српских власти.446
Министар иностраних дела доставио је Павловићу
инструкције за рад у више наврата. У свом Допису од 21.
августа 1880. нагласио му је да би посебну пажњу требало
обратити на „државна добра“ и утврдити јесу ли добра на-
кон одласка муслимана постала јавна попут поште и теле-
графа или објеката намењених војсци; приватна државна
добра на основу којих је држава остваривала добит попут
обрадиве земље или дућанских места. Било је веома важно
направити разлику између врсте и услова коришћења непо-
кретних добара, како би се надокнада Османском царству
успоставила на што коректнији начин.
Павловић је у писмо записао да је Зеки-ефендија „из
Цариграда донео више сандука разних докуме-
ната“.447Испоставило се да Зеки-ефендија том приликом
није донео списе који се тичу државних и вакуфских добара
већ оне који се односе на добра која су била у приватном
власништву Турака. Павловић је исто закључио након што
445
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, Министарство иностраних дела-срп-
ском представнику, Ђ. Павловићу, 3.7.1880.
446
447
146
му је Али-бег једном приликом рекао како би требало да се

споразумеју и у вези са непокретним добрима и да се списи
које је Зеки-ефендија донео „раздаду заинтересованим стра-
нама“.448 Павловић је изнео своје мишљење о могућим про-
блемима са којима се Комисија може суочити, а то је купо-
вина појединих добара путем лицитације од стране општин-
ских власти или појединаца, а која касније могу бити пред-
мет потраживања Порте.449
На крају је Јован Ристић, министар иностраних дела
утврдио да су пописана турска добра садржана у Списку
који је донео Зеки-ефендија из Цариграда заправо она која
су била у приватном власништву Турака, а не вакуфска или
државна. О томе је известио Павловића.450
Премда је Порта започела посве неспремна прего-
воре с Кнежевином Србијом, њени представници су поку-
шавали да добију на времену и поступали крајње неучтиво
настојећи да отежају рад Комисије разним жалбама. Зеки-
ефендија се жалио Павловићу да се поједина вакуфска и
државна добра бесправно отуђују, а повод за то дала му је
продаја једног дућана извесном Душану Сотировићу из
Ниша. Поменути Сотировић је од спорног и својих дућана
подигао кафану.451 Истовремено, Зеки-ефендију је разљу-
тила регулација улица која је условила експропријацију се-
дам или осам вакуфских плацева. Али-бег није пристао на
откупну цену плацева, већ је тражио да се за узврат осман-
ској држави додели сасвим други плац и да се зидање ка-
фане заустави на 24 часа. Али-бег је оптужио и општинске
власти у Нишу да су обуставиле финансирање хоџе и
448
Исто.
449
450
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, министар иностраних дела, Ј. Ристић-
српском представнику, Ђ. Павловићу, 30.8.1880.
451
147
мујезина у Нишу средствима прикупљеним од издавања ва-

куфских добара у закуп.452Министарство иностраних дела је
доставило писмо Али-бега које је упутио турском послан-
ству у Београду још 6. септембра и његове примедбе. Прет-
ходно је Министарство иностраних дела одбацило све
тврдње о незаконитој продаји и рушењу државних и вакуф-
ских добара на основу извештаја Начелства нишког округа.
Наведено је да ни једно добро од 1879. године до „данаш-
њих дана“ није порушено ни продато осим једног дућана у
покривеној чаршији који је према Закону о експропријацији
био срушен због регулације улице. Министарство иностра-
них дела је искористило прилику да овим путем упозори
турског комесара да нема право да се меша у послове српске
владе и да су његове ингеренције у тесној вези са распола-
гањем само државним и вакуфским добрима које Порта
потражује, а чији коначан списак није достављен.453 Премда
је утврђено да су потраживана добра срушена или су се у-
рушила, Начелство округа нишког додатно је образложило
министру иностраних дела начин и повод рушења објеката
у приватном власништву Турака, те вакуфских добара. У
извештају се наводи: „У време кад је наша војска град и ва-
рош Ниш освојила и заузела, није тада политичне власти-
начелства било. Неколико дана пре него што је наша војска
у варош умарширала, Турци су, са малим само изузетком,
варош напустили и у Турску избегли. У то време три су кор-
пусне команде у град и варош умарширале. Због саобраћаја
трупа, батерија и војног убојног материјала, као и уопште
транспорта војне су власти одмах узане улице проширивале
и све јавне и приватне зграде због преко потребне
452
453
148
комуникације рушиле.“454 Прво добро била је џамија Дамла-

паше и стражарница „Каракол“. Војска је ушавши у град за-
узела све јавне и приватне објекте у које се потом настанила.
У крајњој оскудици материјала за огрев, војска је рушила
старе стаје и трошне зграде, што су чинили и „Цигани му-
хамеданске вере“ којих је у граду било око 2.000.455 У
извештају се наводи: „Ово се није могло ни једним ни дру-
гим спречавати јер у оскудици политичне власти, војене су
имале далеко важнијег задатка.“456
У периоду када је успостављена градска власт при-
мећено је да су многе зграде трошне и да представљају опа-
сност по безбедност грађана. У извештају се наводи да су се
ђаци приликом једне олујне кише сакрили под трем једне од
ових кућа, те да се иста срушила услед јаког ветра. Том при-
ликом страдало је петоро деце. Неколико дана пре овог до-
гађаја, у периоду након Ђурђевдана 1879, срушио се један
објекат при чему је страдало пет коморџија. Након ових не-
милих догађаја градска власт је наложила да се оформи
стручна комисија која ће пописати све трошне и „паду
склоне“ објекте у граду.457
Након оцене стручне комисије већина објеката који
су затечени у стању непогодном за коришћење срушени су.
Међу њима нашао се и објекат у коме је био смештен епи-
скоп, премда тај објекат није убележен из непознатих раз-
лога. Земљиште на коме су се налазили порушени објекти је
454
АС, МИД, Вакуфска акта, к.1, Извештај начелника Нишког округа, Ј.
Швабића, 27.10.1880.
Као што је познато Халил-паша и Решид-паша понудили су склапање
примирја српској војсци, те је склопљена конвенција на основу које
је турска војска напустила град Ниш. Детаљније у: Рат Србије са
Турском за ослобођење и независност 1877‒78. године, Београд 1879,
69‒70.
455
456
Исто.
457
Исто.
149
продато, а Начелство Округа нишког је средства депоно-

вало у касу, те су се све заинтересоване стране могле јавити
и узети новчана средства која им припадају, наводи се у
Извештају.458 „Рушење дакле јавних и приватних зграда на
предложени начин у ратном времену и онаким околностима
и са гледишта међународног потпуно се оправдава, тим пре,
што ту није кличне самовоље као што је наспрам нас у
првом рату било, него у интересу војене потребе и личне
безбедности, за коју је у целом европском свету политична
власт одговорна.“459
Министарство иностраних дела препоручило је на-
челствима Нишког, Пиротског, Топличког и Врањског
округа да се суздрже од рушења свих вакуфских добара која
су се затекла у лошем стању како турска страна не би уло-
жила приговор.460 Истовремено, сасвим природно, војска је
приликом уласка у градове, па и у Ниш, затекла и бројна
покретна добра које су Турци користили.461Вредност
покретности које су затекли у Нишком округу износила је
16.583 франака и 8.487 гроша, у Врањском 1.065, 50 франака
и 1.160 гроша, а у Лесковцу 1.526 франака.462
Министарство спољних послова је предложило да
Комисија на извесно време прекине рад.463 Павловић је по-
слао допис Министарству иностраних дела да је од почетка
1880. године исплаћивана помоћ хоџи у Нишу у износу од
290 динара месечно, али да је исплата обустављена јер су
458
Исто.
459
Исто.
460
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Министарство иностраних дела-на-
челствима Нишког, Пиротског, Топличког и Врањског округа,
4.12.1880.
461
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. Списак телеграфских добара које су
затекле војне власти доставили смо у поглављу Архивски документи.
462
463
150
приходи од вакуфских добара изостали. Разлог томе лежао

је у чињеници да су поједини дућани у покривеној махали
продати извесном Душану Сотировићу. Приход од вакуф-
ских добара у 1879. години износио је 1.320 динара, те је у
том периоду улазила у државну касу.464
Комисија је имала следећи састанак 15. септембра и
том приликом је Али-бег предао два списка добара на осман-
ском језику која обухватају Ниш, Врање, Муса-пашину па-
ланку (Белу паланку), Пирот, Алексинац, Прокупље и Кур-
шумлију. Један списак се односио на државна добра, а други
на вакуфска добра.465 Рад комисије додатно је ометало пре-
вођење списа што су закључила оба опуномоћеника на
састанцима више пута. Списи су преведени 22. октобра 1880.
године.466 Међу њима су се одвојено нашла пописана
државна добра које је потраживала османска држава.
Павловић је уредно извештавао Министарство иностра-
них дела о раду Комисије. Стога је одмах известио и о добијању
два списка државних и вакуфских добара које му је лично Али-
бег предао. Навео је да спискови садрже „гробља, карауле, и-
мања одбеглих Черкеза, плац испред дворца у Нишу“, те додао
да још увек није добио списак имања у граду Нишу јер има
много неслагања са стањем на терену. Исто објашњава делова-
њем војних власти приликом освајања града које су вршиле ре-
гулацију зарад својих потреба. Том приликом су многа добра
464
465
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Списак вакуфских добара од 27. рама-
зана 1296/15. септембра 1880. године и Списак државних добара од
27. рамазана 1296/15. септембар 1880. године. Види поглавље Архив-
ски документи.
466
Списак вакуфских добара доставили смо у преводу у поглављу
Архивски документи.
151
порушена.467Списак вакуфских добара у Нишком округу који

је Али-бег предао садржао је 1.002 пописана добра.468
Садржај Салнаме Дунавског вилајета (тур. Salnâme-yi
Vilayet-i Tuna)469из 1868. године бележи далеко већи број
објеката у Нишком санџаку чији статус није дефинисан. На-
име, непокретности које је Османска држава након 1878. го-
дине дефинисала као државна или вакуфска добра нису пре-
позната као таква у Салнами већ као османска добра у
Нишком санџаку.470 Салнама Дунавског вилајета бр. 9 за
1876. годину која нам је била доступна није садржала податке
о државним и вакуфским добрима у Нишком санџаку.471 Сал-
нама Дунавског вилајета за 1868. годину бележи следећа
османска добра у градским насељима Нишког санџака472:
467
Иако је Ђ. Павловић навео да није добио спискове вакуфских и
државних добара у граду Нишу, ми смо доставили препис истих јер
је Списак вакуфских и државних добара у граду Нишу био у прилогу
коришћених архивских извора и Ђ. Павловић помиње ова добра у
свом писму. Мишљења смо да Павловић у свом писму мисли на пре-
вод Списка вакуфских и државних добара за град Ниш који је доста-
вила Порта. АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, српски представник, Ђ.
Павловић-Министарству иностраних дела, 25.10.1880.
468
469
Термин салнама (осман. ‫ )ﺳﻠﻨﺎﻣﻪ‬односи се на својеврсан годишњак или
хронологију административних промена у Османском царству.
Састављала се посебно за сваку годину.
470
Salname-yi Vilayet-i Tuna, H. 1285 (M. 1868), s. 109. Историчар Меад
Османи наводи да у Салнами за годину 1869. нису похрањени подаци
ове врсте. Mead Osmani, op. cit., 86.
471
Види: Salname-yi Vilayet-i Tuna, H. 1293 (M. 1876)
https://babel.hathitrust.org/cgi/pt?id=mdp.39015049571741&view=1up
&seq=94 23.11.2020.
472
Mead Osmani, op. cit., 86; Salname-yi Vilayet-i Tuna, H. 1285 (M. 1868),
s. 109.
152
врста добра
број добара
Прокупље
Лесковац
укупан
Врање
Пирот
Ниш
џамија 2 6 4 4 18 38
кућа/домаћинство 1.853 1.951 886 1.759 3.077 9.526
дућан 910 876 223 814 1.389 4.212
магаза 79 22 1 7 10 159
хан 30 27 13 12 75 157
хамам 2 1 1 1 4 9
млин 11 / 29 23 5 68
фуруна 35 34 / 16 52 1373
воденица 3 12 2 5 26 48
механа 119 / 2 72 47 240
полицијски уред / / / / 18 18
табија и топхана / / / / 10 10
џебана / / / / 7 7
ислахана / / / / 1 1
телеграфски уред 1 1 / 1 1 4
болница / / / / 1 1
фабрика 4 35 1 / 14 54
амбар 11 / / 2 19 36
управни конак 1 / 1 / 1 4
суд / / / / 1 1
ђумрук / / / / 1 1
сат 1 1 1 1 1 5
медреса и имарет 3 2 / 1 2 8
153
мектеб 6 4 1 3 14 28
текија и турбе 3 13 2 6 10 34
црква и синагога 2 1 1 1 2 7
просторије за дру- / / / / 3 3
жење473
Из претходно наведене табеле можемо закључити да

је број сакралних, образовних, комуналних, привредних и
објеката у приватном власништву износио укупно 16.052
непокретна добра. Од овог броја било је 9.526 кућа и није
прецизирано да ли је реч о кућама муслимана, хришћана
или Јевреја. Није прецизиран ни њихов статус, дакле, да ли
припадају државном или вакуфском добру. Премда добра
нису била дефинисана није могуће направити коретно поре-
ђење са бројем пријављених вакуфских или државних до-
бара које је потраживало Османско царство 1880. године.
Ипак, на основу садржаја Салнаме Призренског вила-
јета (тур. Salname-yi Vilayet-i Prizren) из 1874. године сазна-
јемо да се број домаћинстава у Пироту у односу на податке
из Салнаме из 1868. године повећао са 1.853 на 2.195, џамија
са две на девет, а да се број мектеба са шест смањио на три,
текија са три на две, дућана са 910 на 870, а ханова са 30 на
22. Број механа остао је исти, 119, број магаза се повећао за
једну, а фуруна за седам и износио 42. Број хамама и сатова
остао је исти, а број воденица се са три смањио на две.474
Из исте Салнаме видимо да се број домаћинстава у
Врању повећао са 1.759 на 2.069, а број џамија са четири на
пет. Број мектеба се повећао за два на укупно пет, медреса
473
У извору пише gazino што би у преводу значио казино, велика кафана
или објекат за дружење уз друштвене игре и храну.
474
Salname-yi Vilayet-i Prizren, H. 1291 (M. 1874), s. 104‒105; Mead
Osmani, op. cit., 84.
154
за једну на три, а текија за две на укупно осам. Број хамама

и сатова се није мењао.475
У Лесковцу се број домаћинстава повећао са 1.951 на
2.689, а џамија са шест смањио на пет. Број текија се са 13
смањио на шест, а број мектеба и медреса остао исти као и
ханова и сатова.476 У Прокупљу је забележено да се број
кућа смањио за четири са 886 на 882, а број џамија повећао
са четири на пет. Број дућана се повећао за један на 225, а
број медреса и мектеба се увећао на укупно три мектеба и
три медресе, а постојање текије није забележено.477 Осим за-
бележеног повећања броја домаћинстава не може се рећи да
је дошло до значајних промена у броју османских непокрет-
ности које су чиниле саставни део османског града.
Уколико узмемо у обзир да су Ниш и територија
њему подручног санџака били поприште рата 1877‒1878.
године, да су више пута урушена здања утврђења и да су
овај период пратиле сталне миграције становништава, није
изненађујуће да се број вакуфских добара које је потражи-
вала Порта у новим крајевима свео на 1.002 добра. Ипак, ни-
смо у могућности да поредимо број добара према врсти који
су део садржаја Салнаме из 1868. године јер, како смо већ
напоменули, статус добара није наведен. Добра која су еви-
дентирана као вакуфско добро 1880. године у нишким ма-
халама чини 19 џамијских објеката, пет текија, једна мевле-
вихана, пет турбета, осам гробаља, осам чесама, пет кафана
и 72 дућана.478
475
Osmani, op. cit., 84‒85.
476
477
478
155
0
2
4
6
8
10
12
14
16
18
20
Фетхије махала (Фети мала)
Јаја-пашина махала (Јаја паша мала)
Арапска махала (Араб мала)
Тефтердар махала (Тефердар мала)
Поп Прокина махала
Таш ћупри махала

Абаџијска чаршија
Покр. чаршија
Телалска чаршија
Таш ћупријска махала-Коњски пазар
Таш ћупријска махала-Покрајинска чаршија
Јагодинска махала (Јагодинска мала)
156
Велика Цинцар махала
Стамбол капија
Ризаје махала
Београдска махала у чаршији
Београдска махала у тврђави
Хункар махала (Унћар мала)
турбе
чесма
текија
хамам
џамија
кафана
гробље
медреса
ачки дућан
мевлевихане
вредних објеката по махалама у вароши и тврђави Ниша

занатски/тргов
школа (мектеб)
Графикон бр. 2: однос верских, образовних, комуналних и при-
роши и тврђави што нимало не чуди, а непокретних добара

Број вакуфских објеката био је највећи у нишкој ва-
попут земљишта у Врањском срезу. Од укупно 1.002 добра

која су се налазила у новим крајевима, у Нишком срезу се

налазило 239 добара, у Пиротском 85, у Муса-пашиној па-
ланци 20, у Прокупачком срезу 52, у Лесковачком 148, у
Врањском 301, а у Куршумлијском 39. Иако смо ми сабрали
укупно 884 добра, а у Списку Порте је назначено да обухвата
1.002, можемо само претпоставити да је ова разлика у броју
објеката настала јер на више места пише „и више дућана“ или
„више кућа“.479 Одлучили смо се да однос непокретних до-
бара према врсти по окрузима представимо путем графикона,
а истовремено и однос броја привредних објеката према
врсти с обзиром да су они, поред верских, представљали је-
дан од најважнијих елемената за развој вароши.
30
25
20
15
10
5
0
џамија текија
Графикон бр. 3: Верски вакуфски објекти

у новим крајевима по окрузима
479
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Списак државних добара од 27. рама-
зана 1296/15. септембар 1879. године.
157
25
20
15
10
школа-мектеб медреса
Графикон бр. 4: Образовни вакуфски објекти

90
80
70
60
50
40
30
20
10
0
дућан кафана хан
Графикон бр. 5: Привредна вакуфска добра

158
25
20
15
10
5
0
хамам чесма гробље турбе
Графикон бр. 6: Комунална вакуфска добра

Павловић је 31. октобра 1880. послао спискове

државних и вакуфских добара Начелствима Нишког, Пи-
ротског, Врањског и Топличког округа које је Али-бег пре-
дао с молбом да се исти уврсте у рад.480
Државна добра која је потраживала Порта обухва-
тала су махом објекте од војног значаја, а турски комесар
је предао списак од 184 непокретна добра која су чинила
карауле, касарне, табије, телеграфска централа, амбари за
чување хране и магацини за чување муниције.481
480
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Увидом у кореспонденцију Комисије
са органима власти Кнежевине Србије установили смо да је Комисија
налагала попис вакуфских и државних добара и током 1885. и 1886.
године. У односу на списак добара који је доставила Порта нису се
много разликовали, али су пописана здања затечена у трошном или
већ урушеном стању.
481
АС, МИД, Вакуфска акта, к.1. У списку државних добара термин ма-
гацин и амбар се јављају ну истом значењу. Види поглавље Архивски
документи.
159
160
140
120
100
80
60
40
20
0
караула телеграфхана табија касарна

конак кућа џамија болница
школа амбар/магацин барутана пашњак/земља
воденица дућан башта хамам
Графикон бр. 7: број и врста државних добара у новим крајевима
Табија на Горици, стратешки најважнија табија у

граду Нишу, била је државно добро које је Османска држава
потраживала. На том месту је била смештена Абди-пашина
табија која је у каснијем периоду понела име кнеза Милоша
Обреновића.482О њој је Сретен Л. Поповић записао „да лежи
на југозападу, четири сата удаљена од Ниша и доминира над
свим путевима који воде до Лесковца и Прокупља“. Наводи
да се „налази на узвишењу, а опет укопана и затрпана
482
Сретен Л. Поповић, Путовање по Новој Србији (1878 и 1880), Бео-
град 1950, 357.
160
шљунком, те да је иста одиграла значајну улогу у ослобо-

ђењу града Ниша од Турака“.483
Комисија је наставила редован рад. Павловићу је До-
писом од 15. октобра 1880. наложено да састави списак тур-
ских добара и вакуфа у граду Нишу, која су порушена или
продата на лицитацији од стране нишке општине, те га
достави Министарству иностраних дела.484
Највећи део муслимана са ових простора је одбегао у
унутрашњост Царства током периода рата 1877-1878. го-
дине. Општинске власти су крајем 1879. године започеле са
издавањем у закуп њихових заосталих непокретних добара.
Ова добра била су стамбени, привредни и комунални објекти,
те земљишне површине. Муслиманима који су се вратили
или њиховим опуномоћеницима је дозвољено да слободно у-
живају своја добра уколико докажу власништво над њима по-
казивањем поседовних списа. Уколико нису били у могућно-
сти да непосредно докажу власништво над добрима, могли
су се обратити суду и покренути поступак.485 Затечене а-
грарне прилике у почетку нису биле мењане. Приходи са
земље су у овом периоду прилагани у српску државну касу,
а у претходном периоду давани сахибијама.486
Прве српске војне и цивилне власти које су форми-
ране у новоослобођеним крајевима преузеле су бригу о свим
заосталим непокретним и покретним добрима. Из претходно
поменутог списка пописаних добара види се да је интерес
војних и цивилних власти био да се добра сачувају и заштите
од рушења и разношења. Потребе војних власти захтевале су
коришћење покретних добара, посебно заостале хране, стоке,
483
Исто, 357‒359.
484
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Списак добара достављамо у препису,
целовит и неизмењен у поглављу Архивски документи.
485
(1880‒1882)“, 86.
486
Исто, 86.
161
те сточне хране због чега су војне власти ангажовале интен-

данте да воде бригу о прикупљању приноса са земље. Ци-
вилне власти су пак добиле за задатак да попишу сва затечена
добра. Како поједина добра не би остала неискоришћена и
услед тога пропала, предвиђено је да се иста издају у закуп
уз обавезу закупаца да средства предају државној каси. Ми-
нистар Васиљевић достављао је циркуларна писма начелни-
цима округа у којима им је давао упутства о начину издавања
различитих врста добара у закуп. Државна добра која нису
претходно употребљена у „државне сврхе“ требало је издати
у закуп јавном лицитацијом на период од годину дана уз оба-
везу плаћања кирије два пута годишње. Земља и непокретна
добра „одбеглих Турака“ издавала би се у закуп под истим
условима. Уколико су поменуту земљу обрађивали сељаци
под одређеним условима предложено је да исти наставе са
радом под истим условима. „Чифлике“ и земљу оних Турака
који нису напустили земљу требало је дати сељацима на ко-
ришћење, посебно уколико су је и до тада обрађивали, све до
регулисања аграрних односа.487 Чесменска добра била су
углавном порушена. Општина града Ниша оспоравала је вла-
сништво османској влади над овим добрима и сматрала их
својином свих грађана којих су их користили, а не својином
општинских власти. Поводом издавања турских добара у за-
купа Начелство Округа пиротског је доставило списак до-
бара које је издавало у закуп од 1. новембра ове 1879. до 1
новембра 1880. године.488 Услови под којима је Начелство
Округа пиротског издавало добра су претходно успостав-
љени актом од 12. новембра 1879. године.489
487
АС, Збирка поклона и откупа (=ПО), 64/347.
488
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Списак добара која су издавана у закуп
доставили смо у поглављу Архивски документи.
489
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Услове за издавање турских добара у
закуп у Начелству пиротског округа види у поглављу Архивски доку-
менти.
162
Комисија је имала састанак 15. децембра 1880. године.

Том приликом је Али-бег приметио да Комисија ради веома
споро и да би ваљало убрзати с решавањем питања у вези са ко-
јим су се састали, али да је тренутно највећу препреку представ-
љао превод спискова спорних добара које је Порта доставила.
Рад Мешовите српско-турске комисије за државна и
вакуфска добра одвијао се и даље на састанцима два опуно-
моћеника који су преговарали о поменутим и осталим
добрима која је Порта потраживала.
Током децембра 1880. године састанци Комисије
подразумевали су расправу о добрима које је користила
нишка општина или појединци. Није се расправљало о мо-
гућностима унапређења рада Комисије, већ напротив, тур-
ска страна као да је настојала да успори и отежа рад свом
колеги. Али-бег није одустао од проблема продаје дућана
извесном Сотировићу. Стога је Павловић настојао да се
утврди поновна процена дућана и о томе известио Портиног
комесара. Својим писмима је извештавао о наваљивању
Али-бега о неопходности извршења поновне процене спор-
них имања: поменутог дућана и експроприсаних имања
општинским властима Ниша.490 На то је Али-бег одговорио
без изражавања воље за сарадњом и поновио да инсистира
да се изврши поновна процена вакуфских имања која су
била спорна.491 Проблем продаје дућана поново је активи-
ран 1882. године када је Министарство иностраних дела
Османског царства примило телеграм датиран на 11. новем-
бар 1882. године у вези са овим проблемом у коме се указује
на инсистирање Али-бега да се исто питање реши.492
490
491
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, српски представник Ђ. Павловић-Ми-
492
Телеграм је на француском језику и не садржи датум и потпис. Датум
који смо навели је датум који је уписан у регест. BOA, HR. HMŞ. İŞO,
165/19.
163
У марту 1881. године именован је Драгомир Рајовић

на место српског представника у Комисији. Радио је до
краја 1884. године, када је на његово место постављен А-
лекса Н. Спасић.493 Премда је нови представник српске
стране у Комисији био Алекса Н. Спасић, међу списима Ме-
шовите српско-турске комисије за државна и вакуфска
добра затекло се писмо од 7. фебруара 1885. године наслов-
љено на Драгомира Рајовића, комесара за вакуфска добра у
Нишу.494 Ово је писмо очигледно представљало одговор Ра-
јовићу на његов ранији апел да се питање вакуфских добара
реши на време. У истом документу се наглашава да је
сасвим јасно да се овај проблем не може решити за прео-
стала три и по месеца колико је остало до истека трогодиш-
њег рока, те да је његов став о насељеним Черкезима, чије
су куће пријављене као добро на које Порта полаже право,
сасвим исправан. Рајовић је био мишљења да иста добра не
могу бити предмет расправе Комисије.495
По угледу на свог претходника, Рајовић је слао извеш-
таје о раду тадашњем министру иностраних дела, најпре Јо-
вану Ристићу, Милану Пироћанцу, те на крају Милану Боги-
ћевићу. У својим извештајима је навео да је Али-бег пристао
да као доказ о власништву Османског царства над вакуфским
добрима поднесе изводе из „турских државних прото-
кола“496како би се српска држава осигурала да турске власти
493
Из писама А. Н. Спасића које је слао министрима српске Владе мо-
жемо реконструисати рад Комисије у мандатном периоду Драгомира
Рајовића јер су списи за овај период малобројни. АС, МИД, Вакуфска
акта, к. 2, српски представник, А. Н. Спасић-председнику Министар-
ског савета и министру спољних послова, Милутину Гарашанину,
8.1.1885.
494
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Претпостављамо да је допис послало
Министарство иностраних дела јер није у целости очуван.
495
496
Као што смо претходно навели, вакуфи су оснивани састављањем за-
дужбинске повеље у присуство сведока и оверу исте од стране
164
не затраже поновну одштету. Исмаил-бег, који је био постав-

љен за новог турског комесара није био истог мишљења и ка-
тегорично је одбио да подноси изводе из протоколарних
књига.497 Рајовић је остао без даљих упутстава министра Бо-
гићевића иако је изразио бојазан да би, у случају пристанка
на услове које је поставио Исмаил-бег, српска држава била
приморана да исплати и надокнаду за она добра на која
Османско царство није имало права. Инсистирао је на понов-
ној провери спискова државних и вакуфских добара и њихо-
вим усклађивањем са списковима које саставе општинске
власти на терену. На примеру бројних сувата у јужним краје-
вима објаснио је да се добра те природе не могу сматрати ис-
кључивом својином неке државе јер су током године слу-
жили за испашу стоке која је припадала и војсци и народу.
Дакле, сувати нису служили држави као извор прихода.498
Черскеска имања која је Порта уврстила међу добра
која потражује нису сматрана својином Османског царства
од стране српских власти. Рајовић је био мишљења, у чему
се касније слагао са Миланом Пироћанцем, да је колониза-
ција Черкеза која је плански извршена од стране Порте ре-
зултирала и узурпацијом појединих кућа за становање, те да
услед тога Порта нема право потраживања. Најважнији мо-
менат у кореспонденцији Рајовића са министром Пироћан-
цем био је његов извештај у коме наводи да су спискови ва-
куфских и државних добара који су преведени заправо спи-
скови добара који су се тада налазили у општинској власти
и на која Порта нема право потраживања.499
кадије. Затим су завођене у протоколарне књиге шеријатског суда.

Дакле, овде је реч о сиџилима, кадијским књигама евиденције.
497
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, српски представник, А. Н. Спасић-
председнику Министарског савета, Милутину Гарашанину, 8.1.1885.
498
Исто.
499
председнику Министарског савета, Милутину Гарашанину,
08.1.1885.
165
Драгомир Рајовић је писао председнику Министар-

ског савета, министру иностраних дела, Милану Пироћанцу
о неопходности ефикаснијег рада Комисије јер су расправ-
љана сва спорна питања у вези са пописаним државним и
вакуфским добрима. У писму је наглашено да би требало да
Порта поднесе доказе о вакуфским и државним добрима
која би евентуално додатно потраживала. Истовремено,
наглашено је да је „тражилац дужан да представи цело своје
тражење и да наведе од чега се састоји“.500 Рајовић је у до-
пису од 5. новембра исте године добио потврду министра
просвете и црквених дела о неопходности потврђивања свих
спискова вакуфских добара које Исмаил-бег достави у рад
Комисији од стране Министарства вакуфа Османске
државе.501 На основу увида у архивску грађу могли смо за-
кључити да су општинске власти наставиле попис вакуф-
ских и државних добара у јужним крајевима с циљем утвр-
ђивања њиховог статуса. Због сложености проблема овом
послу се није назирао крај. Разлог томе лежи у бројним спи-
сима који садрже податке и о непокретним добрима Турака
која су била у њиховом приватном власништву и у неопход-
ности ажурирања спискова јер су бројна добра током вре-
мена пропадала.
Џамијска добра у граду Нишу су заправо представ-
љала објекте од којих је џамија прикупљала додатна сред-
ства за издржавање или образовне институције попут
мектеба или медреса. Поједине џамије су биле у веома
трошном стању, а поједине су према процени инжењера
нишке општине свртане у објекте за рушење. Мешовита
српско-турска комисија је послала допис Начелству Округа
500
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, српски представник, Драгомир Рајо-
вић-председнику Министарског савета, Милану Пироћанцу,
25.10.1882.
501
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Министарство просвете и црквених
дела-српском представнику, Д. Рајовићу, 5.12.1882.
166
нишког 9. децембра 1882. године улажући протест због

предстојећег рушења Ризаје џамије у Нишу. Комисија је
сматрала да се џамија не сме порушити јер надлежни слу-
жбеници нису изнели процену стања самог џамијског
објекта већ само помоћних. Стога су надлежни 10. децембра
изашли и утврдили да је џамија грађена тако да се не могу
порушити само поједини делови зграде. Лукови крова су се-
зали до централног дела џамије. Закључили су да је од „јав-
ног интереса“ да се објекат поруши.502
Муслимани су имали на располагању неколико џа-
мија у Нишу, Врању и Лесковцу. Сви објекти били су у ло-
шем стању услед вишегодишњег неодржавања. Издржа-
вање џамијских службеника вршило се исплатом средстава
из државне касе. О џамијским објектима су дуго година на-
кон ослобођења водили бригу и појединци, често запослени
у начелствима округа. У једном од писама благајника нишке
општине се наводи да је одмах по ослобођењу „држава Срп-
ска узела под своју заштиту џамијска имања и услед тога
управу и руковање са истим, издавање у закуп, као и приби-
рање прихода, наплаћивање кирије дошло је у старање
окружних благајника“.503
На овај начин се настојало да се рад муслиманских
богомоља одржи, а из истог разлога обновљена је и Бајракли
џамија у Београду која је била вакуфско добро. Предмет
извршења реконструкције Бајракли џамије у Београду 1884.
године обухвата неколико докумената од важности за разу-
мевање имплементираних радова на објекту. Из доступних
502
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. И следеће, 1883. године, поставило се
питање рушења верских и образовних објеката у Прокупљу. У писму
поднетом Мешовитој српско-турској комисији за државна и вакуф-
ска добра од стране Начелства топличког округа, 05. новембра 1883.
године, наглашено је да се мора срушити једна џамија на пијаци и
једна школа јер су у трошном стању.
503
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, благајник нишког начелства, С.Тодо-
ровић-Начелству нишког округа, 30.5.1897.
167
архивских извора, можемо закључити да су обнову бого-

моље иницирали верници, а да је Управа вароши Београда,
одвојила средства за реконструкцију. Из наведених пода-
така може се закључити да је постојала воља и залагање бе-
оградских власти за обнављањем богомоље. Пре самог по-
четка радова, 23. јула 1884. године, израђен је детаљан пре-
драчун „за оправку Барјак џамије“, у коме су наведени не-
опходни радови и предвиђене радње, те површина, у
метрима, коју би требало реконструисати и средства која би
требало издвојити за сваку предвиђену радњу. Реконструк-
ција је обухватала следеће504:
1. Малтерисање и „местимично са додатком намешћање фале-

ћег цигаља“, што би са материјалом износило 180,80 динара
за 90,40 метара површине. Цена радова по метру квадратном
износила је 2,00 динара.
2. Реконструкцију крова „местимично са додатком 30% фалећег
материјала-црепа“ са метиријалом и спроведеним радовима
износила би 96,00 динара за 120 метара површине. Цена ра-
дова по метру квадратном износила је 0,80 динара.
3. „Облепљивање сви пукотина“ малтером, након чега је тре-
бало окречити зидове „цементном бојом“, што би са матери-
јалом и скелом износило 344,00 динара за 688 метара. Цена
радова по метру квадратном износила је 0,50 динара.
4. Утврђивање гвоздених рамова малтером на прозорима, што
би износило 4,00 динара.
5. Малтерисање унутрашњих зидова уз мешање малтера са ку-
чином. Малтерисање 30 квадратних метара зидова износило
би 45,00 динара Цена радова по квадратном метру износила
је 1,50 динара
6. Фарбање свих зидова и плафона у унутрашњости џамије,
„облепљивање“ свих пукотина и „по турском обичају, као
што је било старо, фарбање фриза испод копуле“, што би
износило 145,00 динара за 582 метра квадратна површине.
Цена радова по квадратном метру износила је 0,25 динара.
504
ИАБ, УГБ, 1886, к. 1973, Ф. I, 175; Ирена Колај Ристановић, „Испо-
ведање вере београдских Турака“, Сан о граду, III, Вишеград 2020,
163‒164.
168
7. Премазивање олтара „као што је стари био“, што би износило

37,58 динара за 13,30 метара квадратних. Цена радова по ква-
дратном метру износила је 2,60 динара.
8. Поправка дашчаних степеница код олтара, што би износило
2,50 динара.
9. Намештање „102 стаклених табала на 16 комада прозора“,
што би износило 102,00 динара уз глетовање. Цена радова по
метру квадратном износила је 1,00 динар.
10. Поправка врата „од тишлера, бравара и фарбара“, што би
износило 14,00 динара.
11. Начинити зид од цигле и „наместити га према скици (М)“,
што би износило 141,00 динар за 60 квадратних метара повр-
шине.
12. Начинити плехани левак над истим зидом од „средњег поцин-
кованог плеха заједно са израдом целе гвоздене конструкције
за утврду истог према скици (Н)“
13. Израда полумесеца од бакра, позлаћеног у ватри, и израђеног
„онако као на џамији код позоришта“505, износила би 395,00
динара.
14. Прање патоса, прозора, врећа, галерије и басамака, што би
износило 20,00 динара.
15. Набавка и намештање 5 комада степеница за „округле баса-
маке у кубету, које су сатрулеле, од растовине“, што би изно-
сило 18,00 динара.
На начин на који је извршена обнова Бајракли џамије

нису могли бити обновљени сакрални објекти у јужним кра-
јевима. Уколико држава није убирала приход од вакуфских
добара припојених општини средства нису исплаћивана ре-
довно ни за издржавање џамијских службеника ни за одржа-
вање богомоља. Иако је унутрашње уређење односа у вер-
ским заједницама званично потпадало под обавезе самих за-
једница, проблеми који су били тесно у вези са радом зајед-
ница дати су на решавање Министарству иностраних дела и
касније Министарству просвете и црквених дела. Услед не-
постојања законских и подзаконских аката сви проблеми су
505
Овде се највероватније мисли на Турбе џамију.
169
решавани у ходу. Велики притисак на рад Комисије и окруж-

них начелстава вршило је и турско посланство у Београду,
које је отворено непосредно након ослобођења, 1879. године.
Сва размимоилажења између српског и турског представ-
ника била су предмет интересовања посланства које је имало
великог утицаја на решавање питања из свих области дело-
вања муслиманског становништва.
Поједини објекти су у време рата порушени од
стране војске, о чему је Начелство Округа нишког поднело
Свитак протоколарног саслушања чланова бившег меџлиса
које је било на снази у време управљања Митхат-паше.
Митхат-паша је јавно прочитао ферман о забрани поседо-
вања приватног власништва у граду Нишу и околини. Стога
је српска страна Комисије закључила да Османско царство
нема права на ове објекте.
Из периода рада Алексе Н. Спасића у Комисији мо-
жемо сазнати још неке појединости о периоду рада Драгомира
Рајовића јер је консултовао Рајовићеву кореспонеднцију са
српским властима. Спасић је у свом писму Милутину Гараша-
нину, председнику Министарског савета навео да је Рајовић
на састанку одржаном 15. септембра (1884) изнео све своје
примедбе Исмаил-бегу у вези са списковима добара у Врању,
Пироту, Лесковцу, Куршумлији, Прокупљу и Белој Паланци.
Предложио је и заједнички излазак на терен, али из располо-
живих списа не можемо закључити да ли до истог дошло.506
Кореспонденција представника српских власти у
Мешовитој српско-турској комисији за вакуфска и државна
добра и српске владе настала током 1880‒1882. године све-
дочи о преданом раду начелника округа и отворености срп-
ске стране да утврди број, врсту, локацију, стање и вредност
добара које Порта потражује. Владање српских представ-
ника било је опрезно и у интересу српске државе. Ипак,
506
председнику Министарског савета, Милутину Гарашанину, 8.1.1885.
170
хаотично стање које је затечено у годинама након ослобо-

ђења јужних крајева условило је неопходност улагања на-
пора у разумевање и решавање овако сложеног проблема.
Скица реконструкције кубета Бајракли џамије у Београду507
507
ИАБ, УГБ, 1886, к. 1973, Ф. I, 175;
171
Списак вакуфских (I) и државних добара (II‒III) у

граду Нишу које су доставиле османске власти 31. децембра
1881. и након тога их на терену поново пописале и утврдиле
њихово стање српске власти доставили смо у интегралном
виду како би се могао направити увид у првобитно стање
државних добара у време када су потраживана.508Истовре-
мено, овај списак можемо сматрати првим које је Порта
доставила. На основу истог рађен је попис добара од стране
српских општинских власти.
Комисија је наставила рад и наредних година. Вред-
ност пописаних добара је временом опадала јер су у међу-
времену добра пропала или порушена од стране општин-
ских власти. Поједине непокретности су се урушиле услед
старости или трошног материјала од ког су саграђене. За-
кони које је у каснијем периоду доносила Краљевина Србија
резултирали су бољим односом српских власти према а-
грарном питању. На основу истих обештећење правних вла-
сника непокретних добара у новоослобођеним крајевима
вршено је сукцесивно.509 Премда је исплата некадашњим
поседницима била нередовна, држава је одлучила да на себе
преузме обавезу исплате и 1882. године их је једнократно
обештетила. Било је предвиђено и да уживаоци земљишта
држави исплате дуг у име преузете обавезе, али им је држава
508
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. Види поглавље Архивски документи.
509
Након доношења Закона о аграрним одношајима у новоослобођеним
крајевима 3. фебруара 1880. донесени су следећи закони и подзакон-
ски акти од важности за решавање аграрног питања: Допуна члана
XXV Закона о аграрним одношајима у новоослобођеним крајевима
од 10. новембра 1883; Закон о изменама и допунама у закону о оду-
жењу аграрног зајма у ослобођеним покрајинама од 1. фебруара
1902; Закон о изменама и допунама у закону о одужењу аграрног
зајма у новоослобођеним покрајинама од 20 јуна 1907. године.
172
опростила дуг 1907, јер су исплате вршене прећене кашње-

њем и тешкоћама.510
Питање утврђивања коначног престанка рада Коми-
сије нажалост остаје отворено. Садржај списа који су сачу-
вани сведочи о сталним недоумицама општинских власти у
вези са правом располагања вакуфским добрима. У вези са
тим је и допис Управе града Ниша који је послала Мини-
старству финансија у септембру 1895. године како би нагла-
сила потребу рушења појединих вакуфских објеката јер су
у трошном стању. У допису се наглашава да у Нишу постоје
„такозвана вакупска имања“ и да су у граду током „1883. и
1884. године били постављени комесари од стране Владе
српске и турске, те су водили расправу о вакупским
добрима, али се не зна резултат њиховог рада.“511
У Реферату о вакуфским добрима од 02. новембра
1896. године се наводи: „Из акта о вакуфским добрима не
види се тачно колико су и у које време радиле комисије о
овим добрима. [...] Међу актима нема Записника из којег
би се видело докле се дошло у расправи ових питања. Ме-
ђутим, налази се један табак хартије за кои је српски пре-
вод трију турских спискова о извесном имању које постоји
у Нишу и околини и који Турска сматра као беледијско и-
мање т.ј. општинско. [...] Нашавши за тим и једно писмо
општине нишке, којим моли да јој се јави да ли су одно-
шаји међу турском и Србијом расправљени и која су имања
вакувска, а која беледијска како би првостепени нишки суд
могао да реши парницу коју је она повела против државе
због својине имања: једне Ислахане с плацем; једне воде-
нице с плацем и кошевима; једне баште са салашима иза
510
(1880‒1882)“, 85.
511
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Управа града Ниша-Министарству
финансија, 19.9.1895.
173
Ислахане итд.“.512У марту 1897. године Министарство и-

ностраних дела је послало допис Драгомиру Рајовићу на-
водећи да му се обраћа јер је учествовао у раду Комисије
од 1881. до 1884. године. Министарство иностраних дела
се интересовало да ли су добра која су у Списку турских
добара означена ознаком III као беледијска и од стране
српских власти сврстана у иста. Допис се завршио молбом
која је захтевала Рајовићево мишљење о томе да ли је у
државном интересу „целисходно да се приступи коначном
решењу овог питања или не“.513Рајовићев одговор на ово
писмо није сачуван.
Питање вакуфских и државних добара покренуто је
поново када је основан Вакуфски одбор 23. априла 1913. го-
дине. Ово тело је представљало државну комисију за утвр-
ђивање статуса вакуфа у ослобођеним крајевима у Старој
Србији у време Балканских ратова 1912‒1913. за разлику од
Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуфска
добра која је била међународна, а не државна. Истанбул-
ским уговором потписаним између Краљевине Србије и
Османског царства 14. марта 1914. посвећена је поново
пажња регулисању статуса ових, али и добара у приватном
власништву муслимана (чл. два, пет, шест и 12). Након
избијања Првог светског рата обавезе српске стране нису
испуњене услед новонасталог ратног стања.514
512
513
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2, Министарство иностраних дела-Дра-
гомиру Рајовићу, 8.3.1897.
514
Ayşe Özkan, „I. Dünya Savaşında Sırbistanın Müslümanlara Karşı
Tutumu“, Akademik Bakış, C.7, S.14, Yaz 2014, İstanbul, 49‒70.
174
ЗАКЉУЧАК
Вакуфи су као добротворне установе одиграли зна-

чајну улогу у друштвеном животу муслимана и осталих по-
даника Османског царства. Освајањем нових области
Османлије су понекад градиле нове богомоље чиме су усло-
виле насељавање становништва и изградњу градских
четврти. Изградња богомоља често није била рађена план-
ски већ посредством вакуфа. Задужбински објекти ове врсте
имали су вишеструки значај уколико узмемо у обзир њи-
хову верску, образовну, привредну и комуналну функцију.
Чинили су и условили развој османског града. Како наводи
Сораја Фаруки, „у градским насељима налазила би се ве-
лика џамија, а и велики број малих у градским четвртима у
којима би се обављала молитва пет пута дневно. У истим
градовима у медресама би се пружало верско и шеријатско-
правно образовање женама које су стасавале за удају. У сиб-
јан мектебима који су били мањи деца су учена читању и
писању, те садржајима Кур'ана. Због постојања важних ру-
кописа постојале су библиотеке које су биле отворене за
све.“515 Уколико узмемо у обзир да су се у вакуфима нала-
зила и муслиманска гробља, можемо закључити да су ва-
куфи били део свакодневног живота појединца од његовог
рођења до смрти.
Иако је Османска држава често помагала финанси-
рање вакуфских задужбина и њених упосленика поједини су
нестали услед немогућности одржавања свих задужбинских
објеката. Вакуфи у јужним крајевима Кнежевине Србије, те
касније Краљевине Србије нису се ни мало разликовали од
оних који су оснивани широм Османског царства. Напро-
тив, њихова улога се понајвише тицала образовања мусли-
манског становништва и привредног развоја градског
515
Suraiya Faroqhi, Osmanlı Kültürü Ve Gündelik Yaşam: Ortaçağdan Yirmi
Yüzyıla, İstanbul 1997, 147.
175
насеља. Премда су за муслимане представљали део ислам-

ске традиције у оним облицима у којим је вакуф неговао,
решавање проблема заосталих задужбина након ослобо-
ђења представљало је велики изазов за власти Кнежевине
Србије. Бројност, врста, локација и стање затечених вакуф-
ских добара који су одвећ били коришћени од стране
општинских власти, те непостојање доказа да Порта има
право потраживања истих готово је онемогућавало рад Ме-
шовите српско-турске комисије за државна и вакуфска
добра. Стиче се утисак да изасланици у Комисији, те сама
држава нису били дорасли решавању овако сложеног за-
датка који им је наметнут Берлинским уговором. Разлог
томе лежи и у непостојању законских и подзаконских аката
који би детаљније регулисали проблем својинских односа.
Нимало изненађујућа јесте и чињеница да се ослобођењем
јужних крајева настојало „ослободити свега што је турско
јер су током прошлости „ислам као изазов“ за Србе били
Турци, односно Османлије“.516 Дакле сложеност задатка
која је постављена пред Мешовиту српско-турску комисију
за државна и вакуфска добра обухвата много више елеме-
ната од простог решавања својинских односа.
516
Дарко Танасковић, „Ислам као изазов и судбина“, Срби на простору
Босне и Херцеговине од XV до XX века: зборник радова, ур. Дејан
Микавица, Београд 2020, 14.
176
АРХИВСКИ ДОКУМЕНТИ
1.
Начелство округа Топличког517

Списак
Вакуфских и других добара, која се налазе о округ Топличком
Ред. Врста и- бр Где се и- Име муте- Границе имања Чија је оста- Примедба
број мања мање на- велије вина или заду-
лази жбина, завеш-
тање
I Варош Прокупље
1. Џамија 1 У кварту Кварт варошки, Хаџи Хазарова Да је вакуфско
Хаџи Хаџи Ха- дућан, лончар- оверава и тврди
Хафе- зара ница и сокак Општина прокупачка
рова Хафиз иза пазара
2. Џамија 1 У кварту Мехмед е- Кварт, пут ви- Завештање Фа- Дето
Фатих Хункјар- фендија ноградски и тих Султан
Султан ском гробље, земља Мехмеда
Мах- и кварт нишки
меда
3. Џамија 1 У кварту Хаџи е- Улица Хазир Завештање
Меџи- Меџидије фенди мала, куће Султан Абдул Дето
дија Черкеза и пут Меџид Хана
нишки
4. Џамија 1 У кварту Хидриз Су- Пут и кућа ва- Завештао Хаџи
Хаџи Ха- лејман е- куфска Хазар Дето
зара фенди
5. Кућа 1 У кварту Кућа Ђакова- По извештају суда и
Хаџи Ха- лије Ханзе, одбора општине проку-
зара кварт варошки пачке, кућа је била сво-
и пут, гробље и јина овдашње општине,
кућа Али паше па као таква и остаје, јер
ју је градио народ
овдашње општине Срби
и Турци
517
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Стиче се утисак да општинске власти
нису добро познавале терен јер су несигурне у погледу назива попи-
саних места.
177
6. Школа 1 У Хункјар Халил Е- Пут и друм Старо завеш- Школа је била својина
мали фенди нишки тање овдашње општине, па
као таква и остаје
7. Школа 2 У кварту Сулејман Дућан Хаџи 85-те године Нису вакуфски јер по
Сулејман Хаџи Хази- Ефендија Ибраимов, ду- завештао је извештају суда и
ефен- ровом и ћан Хаџи Абриш Хусе- одбора оп. Прокупачке
дина и чаршији Османов, у- јин – општинска је својина
дућан лица иза пијаце била, а као таква и
и пијаца остаје
8. Школа 1 дето Хафиз Му- Дућан Бехрама, Дето Школа је била овдашње
Хафиз хамед Е- дућан Турчина општине својина, па
Мухамед фендије Мохамеда, иза као таква и остаје
ефендије чаршије и у-
лица испред
пијаце
9. Дућан 1 У кварту Школа, улица 85-те Хоџа Пре је била својина
Хаџи Хази- иза пијаце, ду- школски поди- овдашње општине, као
ровом ћан Турчина гао је новцем таква и сад остаје
Мехмеда и ду- вакуфским
ћан пушкара
Уста Бехрама
10. Дућан 1 Дето Дућан вакуф- Купљен нов- Дето
ски, иза пијаце, цем вакуфским
школа и дућан
Турчина Мех-
меда
11. Дућан 1 Дето Школа иза пи- Дето дето
јаце и дућан ва-
куфски
12. Медресе 1 У кварту Кућа Сабита, У старо добаПо тврђењу општине
и њене Хаџи Хази- дућан и улица овде су живели
прокупачке, и ово је
прина- ровом Евреји, доцније
била пре а и сад сво-
длежно- је купљено ва-
јина општине проку-
сти куфом и у пачке, јер је исплатио
медрезе пре-народ Општине
творено овдашње Срби и
Турци.
13. Школа 1 Преко пута Черкеске куће, Подигнута је и Дето
од џамије земља и друм претворена у
Меџедије нишки вакуф прави-
тељством
14. Кућа 1 У мали Дето
Хаџи Хази-
ровој
178
15. Гробље 1 У махали Стара завеш- Гробља су била утрине
Черкеској тања оовдашње Општине, па
преко од као Општинска својина
џамије Ме- и остају.
џедије
16. Гробље 1 До џамије Пут виноград- Дето Дето
Хункјар ски, џамија
Хункјар и кућа
17. Гробље 1 Преко од Свуд унаоколо Дето Дето
школе улица
Руждије
18. Гробље До џамије Дето Дето Дето
од 4 ду- Хаџи Ха-
лума518 зир
19. Роб Чар- 1 На пијаци Река Топлица и Заоставштина Дето
каџије Хаџи Хази- улица Чаркаџије Али
Али ровој паше
паше и
гробље
20. Гробље 1 На Баден Виноградски Старо завеш- Дето
Бајден Бајри пут, шанац и тање
Бајрије ливада
21. Гробље 1 У карши519 Пут баштенски Дето Дето
од 6 ду- ово и добротички,
лума река топоница
и ливада
22. Циганско 1 На Дур- Хришћанске Дето Дето
гробље муш баба куће, виноград-
ски пут и ливаде
23 Дућан 1 У Махали Дућан Емил У- Године 80-те По извештају одбора и
Хаџи Хази- лаха, куће постао је ва- суда Општине проку-
ровој и Ва- хришћанске, куфски и за- пачке, пре је био сво-
рошком со- кварт чаршиј- вештан јина општине овдашње
каку ски и дућан ва- чесмама хајда- па као такав и остаје
кувски ром, теразијом
24 Тулбе520 1 У кварту Џамија Хаџи Била је ту пре општинска
Хаџи Ха- Хаџи Хази- Хазирова и утрина, па је доцније по-
зирове ровом гробље дигнута Тулба, и сада ра-
чуна се као својина
Општине прокупачке.
518
Свуда даље у списима требало би дунума.
519
У значењу наспрам.
520
Требало би турбе.
179
25. Земља 1 У махали Пут, кућа Кер- Завештање Пре је била, и остаје
Хункјар- хуфа, Јусуфа Хаџи Исак Аге својина Општине про-
ској Долме и Чауша купачке.
Ахмед Луке
26. Ливада 1 У коба Шанац по- Старо завеш- Нема ливаде, већ је
од 625 Алви, на точни, пут и тање утрина и крш, својина
дулума друму Ло- воденицу, пут је била и остаје
ковце у Локовце и Општине прокупачке.
Куба
27. Сахат 1 У кварту Курде ага и Улица и штала Старо завеш- Зграда је срушена у
Варошки Хаџи Хази- Хаџи Али Осман Агина тање рату. Подигнута је на
ровом Чиде Омер општинско утрини
ага плацу, па као својина
овдашње општине и
остаје.
28. Чешме 6 Находе се Хаџи Ха- Чешме су грађене на
варошке у разним лил Ефен- општинским плаце-
квартовима дија и вима. Зидао их је народ
Курде ага овдашње општинњ и
Срби и Турци.
Општинске и остаје
II Срез прокупачки
1. Џамија, 3 У селу Ве- Пут за Плану, Џамија а и школа не
школа и ликој друм и башта постоје јер су у време
тулбе Плани Мехмед оглуа рата још порушене, а
тулбе постоји и плац на
коме је Џамија и школа
постојале. Неупотреб-
љиво је тулбе за ништа.
2. Џамија и 2 У селу Пут Конџељ- Џамија постоји и једна
школа Кончићу ски, пут у Про- кућа до џамије, за коју
купље и пут у се не зна да ли је била
село. школа или иначе чија
кућа. Ова је кућа упо-
требљена за судницу
општинску од 1879. го-
дине, а џамија је неупо-
требљива.
3. Кућа 1 У селу Дето Ове куће нема у Кон-
Кончићу чићу, нити се зна где је
била.
4. Ливада 1 Дето Дето Ове ливаде нема у Кон-
чићу, нити се зна да је
била као вакуфска.
180
5. Џамија и 2 У селу Џамије нема а ни
школа Прекопоту школе, него има место
(Преко- где је Џамија била, а
пуцу) школско место и не зна
се где је било.
6. Ливада 1 Дето Нема ове ливаде нити
се зна која је.
7. Школа 1 У Преслан- Селски пут, Села Пресланџик нема
џику поље Селма- у овоме округу (срезу
ново, и пут у прокупачком), него има
село Бресничић, али школе
нема у Бресничићу ми
плаца школског.
8. Поље од 1 Дето Дето Села Пресланџик нема
6 дулума у Срезу прокупачком,
ни у овом округу, него
има Бресничић, али не
зна се да ово поље има
као вакуфско.
9. Школа 1 У селу Мо- Кућа Шаба- Село Меровча нема,
равчи нова, улица и него има Меровац, и у
(Меровцу) ливада сеоске њему постојала је
школа, него је била о-
пала те је оправио Јо-
ван Ђуришић насеље-
ник те у њој живи.
10. Школа 1 У селу Школе у Бресници
Бресници, нема, нити се зна да је
а не Прше- кад год била, нити где
ница је била.
11 Џамија, 3 У селу Ве- Две зграде Школа и Џамија
школа и ликој Дра- постоје и плац постоје а и плац у гра-
кућа гуши (а не до сокака, реке ницама овим, али куће
Драгачи) и са западне нема јер је изгорела у
стране купље- време рата, а плац на
ном земљом коме је ова кућа била
Вукомана Ми- продао је Оџа Селим
лошевића и Ра- Хасановић као свој. Џа-
дича Јоксимо- мија и школа употреб-
вића. љена је за судницу
општинску од 1879. го-
дине и Општина је
оправљала.
181
12. 1 ливада Дето Ливада се гра- Ливада постоји према
од 5 ду- ничи Емино- селу Алабани, но до
лума вом кућом, пу- шуме се не граничи.
1 шума тем у драгушу, Гробље такође постоји,
од 350 шумом и лива- али не заузима више у
дулума дом. Гробље се два оделења, него за
1 гробље граничи по- пола ектара. Шума од
од 200 љима, равни- 350 дулума не постоји
дулума цом кривајском сада нити се зна које је
и гробљем Дра- то место.
гушким.
13. Школа у 1 У селу У овом селу нема ове
Сварчи Сварчи школе нити ко зна да је
била и где је била
14. Ливада 1 „ У овом селу нема ове
од 4 ду- „ ливаде, све су земље
лума испродавали арнаути и
ни један није казивао
да је имала каква ва-
купска земља у Сварчи.
15. Школа 1 У селу Јо- Пут, баште За- Има дуварина од школе
шаници карине сина која је у време рата
Бехрамова и изгорела, а плац је про-
Сали Кела дао као свој Берим Зе-
Олгу ћировић из Д.
Бреснице, као имање
његове мајке Новици
Ђорђевићу и Петру Ла-
заревићу.
16. Кућа 1 У селу Јо- Дето Нема ове куће, нити се
шаници зна која је то кућа,
пошто су све испрода-
вали пријављени арна-
ути као своју.
17. Џамија, 3 У селу Пут сеоски са Џамија и плац постоје и
школа и Шиљомани две стране и није за ништа употреб-
гробље (а не Су- башта Реџе- љен, а где је школа
лејманији) пова била не зна се, нити је
школа затечена када је
село насељено нашим
људима. Гробље
постоји до саме џамије.
18. Кућа 2 Дето Ове куће нема, нити се
зна да је постојала као
вакупска.
182
19. Школа и 2 У селу Од ових зграда није зате-
џамија Врбовцу чено ништа кад је пало
20. Кућа 1 Дето под нашу власт, а земљу
је као своју дао у транпу
Марку Петровићу, Зећир
Фазлић исељени арнау-
тин као своју, а узео
Маркову у селу Букошу
нахије Вучитрнске, Зе-
ћир је из Врбовца а о-
вамо није долазио, него
дао пуномоћје Марку
21. Џамија и 1 У селу Овог села Селишана
њене Слишане нема у овом срезу, и
прина- зато се не зна где је ово
длежно- добро.
сти и
гроб,
поље од
седам ду-
лума.
Гробље
22. Џамија 1 У селу Село Крлат нема у
Крлату Срезу прокупачком,
него има Крлиград, али
у њему нема ни џамије
ни места џамиског.
23. Школа 1 У селу Нити има у Блацу
Блацу школа нити се зна
место где је школа
била, ако се овде
подразумева село Блаца
24. Школа 1 У селу То- Са свију страна У Горњој Топоници је
поница утрина била зграда, која је за
време рата сагорела;
плац постоји као
утрина и врло је мали.
III Срез косанички
1. Џамија 1 У вароши Плац граничи Џамије нема, запалили
варошка Куршумљу се од истока и је Турци за време рата.
запада по 9. се-
вера и југа по
12:50 мет. до
сокака
183
2. Кућа 1 „ Граничи се од Постоји, но склона
„ истока и запада паду.
по 7:20 од Се-
вера и Југа по
5.40 мет. До
школског
плаца и пута.
3. Дућан 1 „ Граничи се од Постоји. Склон паду.
„ Истока и За-
пада по 4 Се-
вера и Југа по 4
метра, до Сако-
вића и пута.
4. Школа са 1 „ Граничи се од Постоји, сад је ту
4 собе „ Истока и За- мушка школа, пошто је
пада 8 Севера и оправљена.
Југа по 17 ме-
тара до Живка
Ивановића
5. Стара 1 „ Не постоји, нити је и-
школа „ мала.
6. Џамија и 1 У селу Село Тобрљана нема,
школа Тобрљану но има Товрљан. Ту су
7. Кућа и 1 „ била два Џамиска места
башта од „ – имаћа, ал су их про-
4 дулума дали: једно Бећир Н. Из
Јабучева пуномоћник
Зеке Аметовића из То-
врљена, Ђоки Дроб-
њаку ондашњем, а
друго Демир и Садик
Мољока из Грабовице,
Радовану Ракићу и
Арси Костићу, овдаш-
њем на шта и тапију и-
мају.
8. Џамија и 1 У селу Ту- Овог села нема.
школа чану
9. Кућа 1 „ „ „
„
10. Кућа 1 „ „ „
„
11. Кућа 1 „ „ „
„
184
12. Ливада 1 У селу Ту- Овог села нема
од 20. чану
дулума
13. Поље од 1 „ „ „ „
6. ду- „
лума
14. Џамија и 1 У селу Ба- „ „ „
школа басинду
15. Кућа 1 „ „ „ „
„
16. Ливада 1 „ „ „ „
од 15 ду- „
лума
17. Џамија и 2 У селу Бе- „ „ „
школа лотиње
18. Кућа 1 „ „ „ „
„
19. Џамија и 1 У селу „ „ „
школа Гургуру
20. Кућа 1 „ „ „ „
„
21. Кућа и 1 У селу „ „ „
школа Ташави
22. Кућа 1 У селу „ „ „
Ташави
23. Башта од 1 „ „ „ „
4 дулу- „
ма
24. Ливада 1 „ „ „ „
од 15 ду- „
лума
школа Гараница
26. Кућа 1 „ „ „ „
„
27. Ливада 1 „ „ „ „
од 7. ду- „
лума
школа Пачи
29. Џамија 1 У селу „ „ „
Зачи
30. Кућа 1 „ „ „ „ „
185
IV Срез добрички
1. Џамија и 1 У селу Испосни пут, Џамија је у рату Срп-
школа Девчи 12 метара за- ско-турском порушена.
падно прогон, А школе нема, нити се
12 метара се- зна да је била.
верно пут, 15
метара јужно
пут 15 метара
2. Кућа и 3 „ „ У овом селу нема овог
два поља имања, нити се зна да је
било. Кућа је била по-
дигнута на општинском
плацу, па је у рату изго-
рела.
3. 4000. ду- 2 у селу Никакве шуме вакуф-
лума у Девчи ске нема, нити је кад
два ко- год постојала, већ има
мада општинских шума.
4. Џамија 1 У Горњем Џамија је у рату сру-
Кординцу шена, а плац Арнаути
продали и тапију из-
дали.
5. Ливада и 2 „ „ Турци (Арнаути) про-
кућа „ дали су као своју сво-
јину.
6. Тулба 1 У селу Ми- Ово није била Тулба
Шеих куловци већ гробница Шеих
Мехмеда Мехмеда зграда је изго-
и земља рела у рату. Ова гро-
бница подигнута је на
општинској утрини, па
општинска и остаје.
Бр. 3861 за
Јуна 1886. године Начелника окружног
Прокупље Помоћник
Секретар Ст. Катић
К. Петковић
186
2.
Превод с Турског
Списак521
Телерафских зграда, апарата и намештаја, шта је све остало
у нишком санџаку, који је санџак Србији присаједињен
Нишко централно надлештво са осталим апаратима у њему.
1. Девет мазина (апарата) по 310 франака = 2790 фр.
2. Манипулатора (тастера) по 15 франака = 45 фр.
3. Пет бусола по 25 франака =175 фр.
4. Пет бард-чарни (ругоа) по 18 фр. = 90 фр.
5. Швајцарски комуни тастер (мењач са пет жица)=100 фр.
6. Један паратонер (гроновођа)=5.50
7. Шест Хугових апарата по 1450 = 8700
8. Један Хугов релеј (Хугове транслација)=470
9. Пет Морзеових апарата са бусолом ручном и тастером по
390 франака = 1950
10. Један велики швајцарски комуникатор=300
11. Шест комада паратонера од хартије по 5.50 гроша = 33
12. Седам комада округлих комуникатора по 8.50 = 59.50
13. Четири стотине комада слевкошових елемената по 3.80
= 1520
14. Шест чуварских прибора по 50 франака = 300
15. Један потпуни прибор за бранове = 15
Свега 16.583 фр.
Намештај у горњем надлештву

1. Један миндер ... 150 гроша
2. Један штоф од дамаска по миндеру ... 120 гроша
3. Шест јастука од дамаска ... 120 гроша
521
187
4. Завесе са поставом ... 480 гроша

5. Два канабета ... 600 гроша
6. Два астала ... 150 гроша
7. Један стаклени орман ... 250 гроша
8. Четири сандука ... 600 гроша
9. Шест простих столица ... 75 гроша
10. Девет светњака ... 180 гроша
11. Три сата ... 300 гроша
12. Један телеграфски званични печат ... 20 гроша
13. Две тенећко за фарбу ... 20 гроша
14. Два вуном напуњена шигтета ... 300 гроша
15. Четири јоргана ... 600 гроша
16. Три јастука ... 60 гроша
17. Једна стара велика столица ... 80 гроша
18. Један стари амбрк ... 50 гроша
19. Четири старе просте столице ... 60 гроша
20. Две карте Европе ... 500 гроша
21. Три мала Хугова астала ... 300 гроша
22. Једна тезга ... 300 гроша
23. Један мангал од бледа ... 30 гроша
24.Један орман ... 100 гроша
25. Један сандук за плен ... 50 гроша
26. Једне везне (теразијце) ... 17 гроша
27. Осам драмова ... 15 гроша
28. Једна кутија за облатне ... 40 гроша
29. Два сандука ... 100 гроша
30. Једна поштарска тарифа ... 5 гроша
31. Једна карта обична ... 5 гроша
32. Четири поштанска шечата ... 60 гроша
33. Једна гвоздена каса ... 2000 гроша
34. Три блехане фуруне ... 750 гроша
Врањска централна надлежатељство ствари
1. Два апарата ... по 310 франака ... 620 франака
188
2. Две бусоле ... по 35 франака ... 70 франака

3. Један комунитатор ... по 8. 50 франака
4. Два паратонера ... по 5.50 франака ... 11 франака
5. Два манипулатора ... по 15 франака ... 30 франака
6. Два рулоа ... по 18 франака ... 36 франака
7. 50 левкошевих елемената ... по 2. 80 франака ... 190 фра-
нака
8. Два прибора за чуваре ... по 50 франака ... 100 франака
Свега 1065.50
Намештај у надлештву Врањском

1. Једна гвоздена фуруна ... 300 гроша
2. Један печат ... 20 гроша
3. Један сандук ... 120 гроша
4. 11 комада обичних јастука ... 170 гроша
5. Два застирача по миндерлуку ... 160 гроша
6. 11 завеса ... 170 гроша
7. Четири столице ... 120 гроша
8. Један астал ... 120 гроша
Свега 1.160 гроша
Надлештво у Лесковцу
1. Три апарата по 310 франака = 930 фр.
2. Два манипулатора по 5. 50 франака = 11 фр.
3. Пет бусола по 30 франака = 175 фр.
4. Четири мала комитатора по 8. 50 франака = 34 фр.
5. Четири паратонера по 5. 50 франака = 22 фр.
6. Једно звонце 31 фр.
7. Један руло 18 фр.
8. Прибор за грамове 15 фр.
9. Прибор за Чуваре 100 фр.
10. Педесет Лекрошеових елемената по 2. 80 = 190 фр.
Свега 1.526 франака
189
3.
Списак522
Турски Ункарских 523
добара и његова вредност по процени
сили турска сајбиа
Простор Вредност Погорели Непогорели

Градска махала 62.600 249.500 / 42
Хунђарска махала 32.505 191.800 14 26
Шамачка махала 14.250 110.400 17 6
Уницка махала 100.800 156.600 / 34
Алази махала 46.221 92.000 10 6
Амамиa махала 18.510 127.050 22 2
Фукарска махала 8.139 ½ 128.500 7 5
Табачка махала 22.531 132.000 7 14
Синан Челебијина ма- 48.045 213.400 1 23
хала
Тихачка махала 59.693 96.650 / 20
Комтичка махала 65.580 97.800 / 27
Ресулска махала 34.765 88.750 14 6
Мирiлiјска махала 121.672 344.100 55 24
Долња махала 170.496 182.450 50 1
Теразијска махала 154.800 129.400 17 8
Али-Војводина ма- 29.292 187.750 7 19
хала
Клисуричка махала 104.579 219.110 32 23
Дућани и остало што 21.866 570.850 388 /
је у Чаршији погорело
Циганска махала 32.354 172.250 / 71
Селевачка околина 158.650 52.960 / /
/поља/
522
523
Хунгјарских/ (тур. hünkâr) у значењу власник.
190
Туриска околина 218.050 171.500 / /

Достичка околина 141.900 71.600 / /
Сирачка околина 55.650 11.000 / /
Главичка околина 270.800 57.151 / /
Костичка околина 87.950 33.300 / /
Скупачка околина 74.500 36.000 / /
Бостоничка околина 45.000 48.000 / /
Папаловачка околина 68.600 25.100 / /
Горња царина око- 59.350 25.300 / /
лина
Поточка околина 218.000 95.600 / /
Глуханска околина 274.850 21.100 / /
Дератска околина 105.960 90.100 / /
Араничка околина 123.820 36.000 / /
Табиначка околина 12.100 3.000 / /
Царина околина 18.000 4.000 / /
Мошчинска околина 74.081 33.700 / /
Крчагова околина 843.492 248.550 / /
Остравичка околина 27.600 26.550 / /
Врача околина 39.000 35.000 / /
Врловачка околина 142.856 51.950 / /
Дреновечка околина 162.200 59.700 / /
Боровачка околина 9.000 1.000 / /
Папајловачка околина 705.300 123.300 / /
5.149.798 5.031.121 634 357
Сви миљчеви кои се у
махалама налазе 1.191.868 2.919.510 2 18
Миљкови у Чаршији 21.866 570.850 26 4
Њиве, чаири и остала
околина 3.936.164 4.540.711 / 152
191
4.
Списак524
вакуфских добара у Нишу која су продата или порушена од
стране општине Нишке
Добра која се налазе у Копру махали:
1. Један дућан резачки који је припадао џамији и који је про-
дат извесном Душану. Како је плац иза био празан додељен
му је уз одређену накнаду, а припадао је вакуфу Дами-Ла-
лије. На истом ће се зидати објекат
2. Један дућан „арзуалџи“ који припада вакуфу Дали-лалије
3. Један кројачки дућан који је продат од стране власти изве-
сном Јусуфу из Ниша, дуванџији (чесменско добро)
4. Један обућарски дућан (чесменско добро)
5. Један дућан ћурчијски (чесменско добро)
6. Дућан обућарски који је продат извесном Дилчиз-Јовану
(чесменско добро)
7. Ћурчијски дућан продат истом лицу (чесменско добро)
8. Једна јеврејска кућа на вакуфском земљишту
9. Џамија Дамла паше која је порушена, а на земљишту је
никла пијаца
10. Један дућан књиговезачки (приватно добро)
11.Једна ћебапџијница (џамијско добро)
12./ (џамијско добро)
13. Једна поткивачница (џамијско добро)
14. Једна школа (џамијско добро)
15. Један дућан лимарски;
16./;
17. Један трговачки дућан (приватно добро)
18. Једна бакалница (приватно добро)
19. Једна воћарница (приватно добро)
20. Више дућана за штављење (џамијско добро)
524
192
21. Један телалски дућан (приватно добро)

22. Један обућарски (чесменско добро)
23. Један сапунџијски дућан (џамијско добро)
Добра која се налазе у граду:

24. Једна џамија и једна школа-обе разрушене (џамијско добро)
25. Једна школа од 9 соба (џамијско добро)
26. Десет дућана (чесменско добро)
27. Две чесме (чесменско добро)
28. Бурмали џамија (џамијско добро)
29. Једна библиотека (џамијско добро)
Добра постојећа у Стамбол капији, Гидаје махали:
30. Једна бакалница (чесменско добро)
31. Један коларски дућан (чесменско добро)
32. Један дућан за ћилиме (чесменско добро)
33. Једна бакалница (чесменско добро)
34. Једна сапунџиница (чесменско добро)
35. Једна текија-Куру текеси
36. Један дућан
37. Једна џамија
38. Једна школа
39. Једна седларница
40. Једна бакалница
41. Једна пиљарница
42. Једна школа525
43. Три дућана (џамијско добро)
Добра која постоје у Дефтердар махали
44. Девет кућа (чесменско добро)
45. Једна кућа (чесменски објекат, а земља припада џамији)
46. Медреса (џамијско добро)
525
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. Наведени објекти од броја 35 до 41 и
даље су постојали у граду Нишу у време рада Комисије, а служили
су за издржавање турског живља у граду (у документу стоји „хране
се светиње турске“).
193
47. Школа (џамијско добро)

48. Медреса (џамијско добро)
49. Једна берберница (чесменско добро)
50. Једна чесма (чесменско добро)
Добра која се налазе у Чингијане махали:
51. Дванаест кућа (чесменско добро)
52. Два дућана бакалска (џамијско добро)
53. Једна ковачница и поткивачница (чесменско добро)
54. Једна ковачница (чесменско добро)
55. Фабрика ракије (чесменско добро)
Добра која се налазе у Јахја-пашиној махали, Уркуб џадеси:
56. Једна џамија (џамијско добро)
58. Једна кафана (џамијско добро)
59. Једна чесма (чесменско добро)
Непокретна добра у Хаџи Бекир махали:
61. Осам кућа (џамијско добро)
63. Један дућан (џамијско добро);
Непокретна добра у Ђедној махалеси:
66. Једна текија (приватно добро)526;
Добра у Мектеб сокаку:
67. Једна џамија (џамијско добро);
Добра постојећа у Папо Ставра махали:
69. Једна берберница (чесменско добро)
70. Једна брашнарница (чесменско добро)
526
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. У списима се наводи да је текија била при-
ватно власништво и да је сахибија лично продао, те да су ово и остала
добра углавном порушена од стране војске и „Цигана турске вере“.
194
5.
Протокол527
Лицитације за издавање вакупских добара постојећих у
овдашњој вароши Пироту за време од 1. новембра ове 1879.
до 1. новембра 1880. године
Број Број Како је добро Име и презиме закупца Одакле је Из лицитације

старог Цена
списка Динара Пара
1. Дућан тенећеџиница у Аврам Хајим, тенећеџија Пирот 17 /
Сва ова добра Вакупска уступљена су Опћини овдашњој по президијалном налогу
Чаршији
2. Дућан туфегџиница бр. 10 Јованча Пејчић, пушкар „ 20 /
3. Дућан ћурчиница Ранђел Бошковић, ћурчија „ 25 50
4. Два дућана што је било Живко Мадликов, мира- „ 28 /
механа зелија
5. Један дућан до Мијалка Срушен дућан само плац Само плац
Кукића
6. Један дућан до Мијалка Алекса Манчић „ 4 /
Кукића
г. Министра финансија
7. Један дућан до општине Марко Живковић „ 27 /

8. Један дућан опет до Мица Пантић „ 30 /
Општине
9. Један дућан опет до Анта Влатковић „ 26 /
Општине
10. Један дућан до Општине Мада Вељковић „ 27 /
11. Један дућан до Општине Јеленко Ђорговић „ 36 /
12. Један дућан до Општине Ставрија Марковић „ 37 /
13. Дућан код Царске Џамије Тодор Станковић „ 2 50
Крпаџин
14. Један дућан код Царске Младен Станковић, бакал „ 10 50
Џамије
15. Два дућана до пекарнице Петар Илирић, механџија „ 67 /
Рушин
16. Једа кућица до Турско Панча Колић, бојаџија „ 2 /
гробље
527
195
6.
Условија528
За издавање добара одбеглих турака под закуп, налазећих
се у Вароши Пироту и околини.
1. Држава Српска даје од 1. новембра 1879. до 1. новембра
1880. године под закуп.
2. Закупну цену која на лицитацији изишла буде, дужан је
сваки закупац прву половину закупне цене одмах при
лицитацији положити, а другу половину у другој поло-
вини закупног рока платити.
3. Закупац је дужан употребљавати закупно добро на оно,
на шта је намењено, а по свршеном закупа предати га у
оном стању у коме га је примио.
4. Ако се у времену закупа што је закупном добру, било
узроком закупца, његових слугу или кога страног, било
случајно или природним трајањем повреди или сасвим
пропадне, па закупац не оправи и не постави у стање у
какво је примио, платиће штету по цени три вештака, и-
забране од надлежне административне власти. Против
избора вештака и њихове цене неће моћи закупац пра-
вити примедбе.
5. На основу чл.13 закона грађанског, држава задобија
право да може закупца без суда преко административне
власти из закупа истиснути у овим случајевима:
а. Кад закупац за пет дана после одређеног му рока
не положи закупну цену;
б. Кад према наређењу тач. 4-те за време које му ад-
министративна власт одреди не оправи или не
направи оно што је покварено или уништено.
в. Када добро не употребљује на шта је намењено.
528
196
6. Кад се закуп раскине, закупац ће поред наплађене за-

купне цене са 12% годишњег интереса од протеклог
рока, када је требао да положи и свега осталог што је
одређено, , платити и шесто – месечну цену од раски-
нућа закупа у име накнаде штете.
7. У случају смрти закупчеве, његови наследници или ста-
раоци могу овај закуп раскинути ако плате тромесечну
цену на име накнаде штете за раскинуће.
8. Условија ова вежу закупце добара као и уговор на ко-
јима ће сви закупци по саопћењуистој условија потписе
своје дати.
КН. Начелник Округа пиротског

12. новембар 1879. година В. Поповић
У Пироту
Благајник
С Неренџић
197
7.
СПИСАК529
Вакуфских добара
У срезу / округу / Нишавском
Фетија Џамија у Фетијској махали

Мевлахана Мевлахана/дерви-
шана/
Пекарница, бакал- „
ница и кафана
Два гробља 100 дулума530 у Горици
од
Јахја-па- Џамија у Јахја-пашиној махали 40633
шина џа- Пекарница У Арабаџи махали гроша
мија Налбантница „
Кафана, школа са
зградама и обор у Јахја-пашиној махали
(авлија)
„
Гробље од 50 ду-
лума
Дефтердар 14763 Махмуд-
џамија „ ага
Месџид Са тулбом531 /гро- у Дефтердар махали
/мала/ џа- бом/
мија
Дефтердар Медреса /света „
џамија кућа/532 „
Школа у Кујунџи чаршији
Берберница у Дефтердар махали
Кућа
529
530
Требало би дунума.
531
Требало би турбе.
532
Медреса је школа средњошколског типа.
198
Медреса Медреса /света „ 74000 Уста534
„Топал-а- кућа/533 гроша Исмајил
јан“ у Таш-ћупријској махали ек-
Бакалница и во- мекџија
ћарница 11990
гроша Јакуб –
Џамија ага
Шехид- Чифлук у доњој Више Јагодин-махале

Осман-па- Врежини у старој ђумрукани и
шина џа- Јеврејске куће (9) пошти
мија535 у Девтер-дар махали
Кућних плацева уз Паша – џамију
25 дулума „
Штампарски ду- „
ћан „
2 тенећеџијска ду- „
ћана „
Школа и под њом „
дућан плац Исмаил
Ћевапџијски ду- Мути-
ћан На Арнаут – пазару шовић
Дуванџиница
Књиговезница Код бањске чесме
14 плацева дућан-
ских-касапских у Фетијској махали 11232
2 дућана број 35 и гроша
83
Њива
Два кућна плаца

Осман-па- мала џамија и У Мувти улици (сокаку)
шина џа- школа
мија
Рожна џа- Џамија
мија 2 сарачнице, 2 ба-
калнице, 1 воћар- Хаџи
ница и над њом у Абаџијској чаршији Хафиз
школа
533
Исто.
534
Уста (тур. usta)је реч турског порекла и значи мајстор.
535
У документу на османском језику пише Осман-пашина џамија.
199
Школа и под њом 113293 Ахмед е-
3 дућана гроша фендија
Ризаије џа- Џамија и школа у Ризаије махали Ова је кућа
мија Кућа у Новој махали Абдурама
Печаторезница, нова, па је
адвокатница /пи- У покривеној чаршији џамија држи
сари/ и терзиница „ у залози за
Дућан обућарски „ дуг
Тенећеџијски ду-
ћан Према Паша - џамији
Дућан
На Стамбол капији536
Бакалница и му- „
тавџиница
Качарница /пин- уз Џамију
терн/ код Ризаије чесме
Бакалница
3 бакалнице и ка- у Ризаије махали
фана на Стамбол капији
„
2 куће
5 ковачница
Ковачница с буна-
ром
Ризаије џа- Гробље од 20 ду- Код „Ислахане“537 139637 Ибраим
мија лума гроша Х. Али-
4 чесме товић538
Ризаијска Гајтанџиница539 у покривеној чаршији

чесма Берберница у старом тамизу
Бакалница на Арнаут пазару
Воћарница „
Бакалница и под „
њом540 кафана
Телалски дућан у Телалској чаршији
Телалски дућан „
Кујунџијски ду- „
ћан „
536
У списку на османском језику стоји наспрам Стамбол капије.
537
У списку нна османском стоји близу Ислахане.
538
У списку на османском стоји Хаџи Халид син син Ибрахимов.
539
У списку на османском стоји казанџијски дућан.
540
У списку на османском стоји изнад.
200
Телалски дућан „ Пола вакув-
Кафана на Стамбол капији у Ци- ско пола
Налбантиница ганској махали туђе
„
2 бакалнице „
Кућни плац у Лулеџи - чаршији
Казанџиница у Ризаије махали542
Кућа у Качамар чифтлуку
5 кућа у 1 на Стамбол капији
8 кућа и 3 дућана
у Чминској кутини
Механа541 На Стамбол капији
Кућа „ Обо је кућа
12 кућа „ Ибраима ста-
Дућан /мумџи- „ раоца и стоји
ница/ у Фишком брду у залози за
Бакалница у Ризаије махали дуг
Виноград од 5 ду-
лума
Кућа
Градске Дућан у граду543

чесме 4 чесме у граду
2 дућана обућар- у покривеној чаршији
ска према 544 Паша џамији
2 дућана ћур- у покривеној чаршији
чијска на Арнаут пазару
Дућан обућарски у Циганској махали
Бакалница у Циганској махали 358727 Мехмед-
Брашнарски ду- у Јеврејској махали гроша ага
ћан
Дућан /бакалница/
Кућа
Београд џа- Џамија и школа 22619 Абду-
мија 2 бакалнице на Београд друму гроша рахман- Трећи део
Трговачки дућан у покривеној чаршији ага
Кожарски дућан на Стамбол капији
Кућа у Београд махали
541
У списку на псманском стоји хан.
542
У списку на османском стоји у Ризаје махали у околини Ђумрука.
543
У списку на османском језику стоји у тврђави.
544
У списку на османском језику стоји наспрам/преко пута.
201
Кућних плацева – у Београд махали
4
Два гробља од 100 у Намазђаху

дулума
Едирне- Њива у Стамбол – Кованлук 25341
бали џамија Медреса у граду гроша
Џамија у граду од градске чесме
10 дућана до сахата Мехмед-
ага
Бурмали џа- Џамија у граду
мија Библиотека у граду 10578 Мехмед-
Стари хамам у граду гроша ага
Султан Су- Џамија на Ат – пазару 105888 Мемед-

лејман џа- Касапница у граду гроша ага
мија
Кадри - те- Текија на Стамбол капији 6652 Шејх-

кија Кућа са дућаном Уз текију гроша Јаја е-
фендија
Арнаут -па- Бакалница под џамијом
зарска мала Џамија на Арнаут пазару
џамија
Нова џамија Џамија у новој махали 5250 Асан
Школа у новој махали гроша Мехме-
Папуџијски дућан у покривеној чаршији довић545 Половина ва-
2 куће у Шанац улици кувска
3 гробља од 80 ду- код тополе
лума
Џамија и Хаџи Бећирова 54875 Мустафа
школа гроша Те-
лалбаша
546
Јаме-те- Текија У Београд махали

кија547 /по- Башта са гостио-
ред воде те- ном и собама „
кија/ 3 дућана на Арнаут пазару
„
у Покривеној чаршији
545
У списку на османском језику стоји Мехмед-ага син Хасана [Акифа]
546
У списку на османском језику стоји Мустафа-ага, телал-баша.
547
У списку на османском језику стоји Јали текија.
202
Кућни плац од 2 у Београд махали
дул „
Мумџијски дућан „
Подрум за вино „
Циганске куће
Пекарница
Текија „Џа- Текија548 у граду 9414
мија“ гроша
Кадри – те- кућа са зградама „
кија „
4 чесме Бе- у Београд махали 29936 Ахмед –
оград ма- гроша ага
хале
Мустафа – бегова чесма на Стамбол капији 110511 Хаџи
грош Хафиз –
Ахмед
Паша – џамијска чесма 30805
гроша
Алвет текија549 у новој махали 6125
хроша
Две њиве у Топонич чифлуку
Варошки сахат
У Срезу /округу/ пиротском
Велика џа- Џамија у средини чаршије
мија близу сахата551
4 дућана на Царигр – друму
Бозаџијски дућан у Чаршији
Бакалница „
Дуванџиница „
Берберница „
Кућа са баштом у Асил-бег махали
од 9 дул у велико-џамијској ма.
Кућа уз хамам
Мртвачка кућа550
Гази – Џамија у Скендербег махали
Скендербе- Кућа уз џамију
гове махале
џамија
548
У списку на османском језику стоји Кадиријска текија.
549
Мисли се на текију халветијског реда.
550
Мисли се на објекат за припрему сахране.
551
У списку на османском језику стоји поред сата.
203
Тактали- Џамија у Шејховој махали
баба-џамија 2 њиве у селу Нерезини
4 баште уз џамију
Бакалница, дућан
и кафана „
Касапски дућан близу сахата
Кућа у Асилбег – махали
Такта – џа- Џамија у Шејховој махали
мија Берберница и ку- у чаршији
пачница
Света кућа у Вел-џам махали553 Припада
/медр/552 са 11 свештенич-
[Поменута соба у средини чаршије кој кући
медреса] 2 кафане / на
горњи и доњи
боју/
Свештени- Кућа код сахата554
кова кућа Дућан „
/медресе/
Хаџи Ме-
гуш Огли
Чесме 4 дућана у среди чаршије
Галата џамија
Асил-бегова џамија
Халил-бегова џамија
Мала џамија /месџид/ у Асил-беговој махали
Текија Текија са згра-

„Тактали дама уз текију
баба“ Башта
3 куће
Текија, мала џамија, кућа са згра-
дама и школа за децу
Школа Школа уз велику џамију
Механа са дућа- код сахата
ном
Школа за Школа у сред чаршије
малу децу 6 дућана „
2 школе у Галата - махали
552
Мисли се на медресу.
553
У списку на османском језику стоји у махали Кебир џамије/у махали
Велике џамије.
554
У списку на османком језику стоји у околини сата.
204
Варошки сахат
Логориште и гробље у Ноништу
Гази-Скен- Кућа, дућан и ма- у вароши Са 107 Земља до-
дер-бег гацински плацеви комада носи при-
облиг хода 2650 гр.
Зграде нису
вакуфске,
него другога
Гробље Према великој џамији555
9 чесама На Царигр-друму и вел.
1 чесма у Тахтали баба-махали
1 чесма у „Јаја-огли“ у вароши
Шећер чесма на крају вароши
1 чесма у Циган махали
Мухтарова чесма у граду
Школа и џамија са три дућана у селу Тополници
Џамија и школа у селу Метији
Џамија и школа у селу Лутвија
Муса – пашина /Бела паланка/
Џамија, школа и кућа у граду
Шејх – Алијева текија са 4 дућана у вароши Шејх А-
лија
1 њива
1 виноград
Ак бабина текија са 2 њиве код текије
Кућни и дућански плацеви у вароши
У Срезу /округу/ Прокупачком /Топличком
Хаџи - Азирова џамија
Хунђар – џамија
Меџиди – џамија
Џамија у Хаџи – Азировој ма-
хали
Хунђар – џа- Кућа у Вароши
мија Школа „
Сулејман – ефендина школа „
Хафи з Мемед ефендијина школа у вароши
са 3 дућана
Свештеничка кућа /медр/ са згра- у Хаџи – Азир – махали
дама
Коначки плац „
Школа према Меџиди – џамији
555
У списку на османском језику стоји наспрам Велике џамије.
205
Меџиди џамија и кућа у Хаџи – Азир – махали
Школа за малу децу у среди чаршији
Џамија и школа са браником у селу Девчи
Џамија и кућа у селу Гординцу
Џамија и школа у селу В. Плани
Џамија и школа са кућом и лива- у селу Куновачић
дом од 4 дул
Џамија и школа са ливадом од 7 у селу Прековица
дул
Школа са њивом од 6 дулума у селу Бресничик
Школа у селу Моравче
Школа у селу Д. Беринцу
Џамија, школа и кућа у селу В. Драгуши
Школа и ливада од 4 дулума у селу Сврача
Школа и кућа у селу Јошаница
Џамија, школа и кућа у селу Сулејманији
Џамија, школа и кућа у селу Вирловцу
Џамија у селу Селиница
Џамија у селу Крелу
Школа у селу Блацу
Школа у селу Топоници
Фетије џа- Житорађски
мија чифлук
У Срезу лесковачком
Стара свештен кућа556 са 6 дућана на Нишком путу
Нова свештен кућа „Кадниџик- на Арнаут путу
Хатун“ са 10 дућана
Иста свештен кућа са 19 дућана на Ћуприји Од ових ду-
ћана даје се
2400 гроша
свештен
кући, 3000
гроша цркви,
2000 гроша
џамији, оста-
так вакуфу
Чаршијска џамија са три дућана
Султан – бајазит џамија са 6 ду- Пола при-
ћана и 1 кафаном хода од ду-
ћана и ка-
фане, долази
556
Као и до сада писар назива медресу светом или свештеном кућом.
206
на џамијуа
пола на учи-
теље проку-
пачке
Иста џамија Школа
и школа 4 дућана
Џамијски сахат
Иста џамија Школа, 7 дућана
и кућа у селу Дудару
Њива од 20 ду-
лума
Текија са 2 дућана у Гробљу
Текија, џамија и школа „
Будровачка Џамија и 3 куће
џамија Њива од 4 дулума у селу Радудару
Мала џамија Школа и кућа у Ликој махали
Јали – текија са зградама
Шејих – исламова текија у вароши
Шејих – Амирова текија у Султан-Бајазит махали
Шам – баба текија са кућом и
зградама
Пашњак за стоку од 5000 дулума Поклон од
Хавеш абе557
Џамија, школа и кућа у селу Г. Беријану
Џамија, школа и кућа у селу Ботићу
Џамија, школа и кућа у селу Потоку
Џамија, школа и кућа у селу Магашу
Џамија, школа, кућа и земља у селу Слишани
Џамија, школа, кућа и земља у селу Граболница
Џамија, школа, кућа и земља у селу Вадићу
Џамија, школа, кућа и земља у селу Бувцима
Џамија, школа, кућа и земља у селу Гургуревцима
Џамија, школа, кућа и земља у селу Пајду/Барју
Џамија, школа, кућа и земља у селу Махуловцима
Џамија, школа, кућа и земља у селу Трстана
Школа и башта у селу Д. Беријану
Текија у Дервиш махали
Текија у селу Расовачи/Расвачу
Текија са земљом у селу Дудићу
Текија у селу Злати
557
У списку на османском језику стоји Увакуфио је [ханџија] по имену
Хавес.
207
Чесма са земљом од 100 дулума у околини вароши
Емил-султанова тулба /гроб/ са уз вел. Текију
собом и дућаном
Емил-султанова тулба са земљом на крају вароши
од 10 дулума
Кула за сахат од тврдог матери-
јала
Ковачки дућан уз сахат
Гробље од 60 дулума у Теки – махали
Гробље од 15 дулума у Лика – махали
Гробље од 10 дулума у Теки – махали
Гробље од 15 дулума у Подворце махали
Гробље од 6 дулума у вашаришту
Шам – бабина текија у Горњој Војловици
њива од 20 дулума
У Срезу /округу/ врањском
Џамија Хусејин – пашина и света
кућа
Иста света кућа 14 кућних пла- у ковачкој механи и Па-
цева нађуришту
Бањске зграде у околини вароши
Геди - пашина џамија, школа и
текија
Иста 81 кућни плац у Циган – махали Сваки плац
џамија 4 дућана „ има по 100
Дућански плац код чесме пара го-
Дућански плац „ дишње ки-
Две кафане, са налбахт „ рије
Трећи део пекари према чесми558
Берберница у вароши На овом
плацу посто-
јећа зграда
тућа је
Дурмиш-бегова џамија са шко-
лом
Курдоглина џамија са школом и
собом
Гробље код Курдогли џамије
Курдо- 150 плацева дућанских По 3 гроша
глина год. кирије
џамија 150 гроша
558
У списку на османском језику стоји наспрам.
208
Механски плац у старом Џувар хану По 7 ½ „ „
„
2 дућанска плаца према џамији По 11 ½ „
Механски плац иза дућанских плацева

Шејих - Сулејман ефенди текија
са зградама
Шејих - Арабова текија и кућа
Баба – Еминова тулба /гроб/и те-
кија
Султан – Нусуова тулба / гроб/
башта, обор и зграде
Лебница – текија и кућа
Руждије школа и уз њу мала
школа
Берберница код сахата Поклон га
народ у
Меки /у А-
зији/
Берберница код чесме
Варошки сахат Поклон од
Рустем аге
18 чесама Начињено и
поклоњено
од турског
народа559
У Срезу /округу/ куршумлијском
Џамија са кућом и дућаном у вароши
Велика школа са 4 собе „
Школа за малу децу „
Џамија, школа са кућом и баштом у селу Дурлаху
од 4 дулума
Џамија, школа, 3 куће, ливада од у селу Дуџаку
20 дулума и њива од 6 дулума
Џамија, школа, кућа и ливада од у селу Бабасинцу
25 дулума
Џамија, школа и кућа у селу Блувану
Џамија, школа и кућа у селу Гургару
Џамија, школа, кућа, ливада од 15 у селу Томаву
дулума и башта од 4 дулума
559
У списку на османском језику стоји увакуфљено од стране вакифа
Рустем-аге и муслиманског народа.
209
Џамија, школа, кућа и ливада од у селу Грабовница
20 дулума
Џамија и школа у селу Бачу
Џамија и кућа у селу Вичу560
Да у овом списку /Нишком округу/ има 1.002 комада вакуф-

ских добара, тврди подписом Отомански комисар Мехмед
А. Али (м.п) с.р. Сравнио са ориђиналом (архивом) чинов-
ник девтерхански Хусејин Зећир (м.п.).
15/27. септембар 1880. године

превео,
22. октобра 1880.
Лука Мамуровић
у Нишу
560
У списку на османском језику даље стоји Искендер-бега дућан у
Муса-пашиној паланци; Кара Абдулах, њива, башта и мала кућа;
Кара Абдулах, млин.
210
8.
Списак
вакуфских добара на османском језику који је доставила
Порта 15. септембра 1880. године561
561
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 2. Превод овог списка вакуфских добара
доставили смо претходно. Види архивски документ бр. 7.
211
212
213
214
215
216
217
218
219
220
221
222
9.
Списак562
државних добара које је потраживала Османска држава.
Достављен 15. септембра 1880.
I у Нишу
Арем /кућа за жене/ селамлук /кућа за људе/ апсана са сво-
јим зградама и конак.
Школа „Руждије“ од тврдог материјала.
Телеграфска зграда.
Кућа за канцеларију штаба народне војске /редиф/ са згра-
дама, магацином, амбаром и барутаном /џебехана/ од твр-
дог материјала.
Кућа /радионица/ тишлерска.
Два амбара од тврдог материјала.
Карауле: пожарна, Осман – агина и ћошк.
Диванхана /соба за дочек/.
Сарајска /коначка/ касарна.
Болница.
Касарна уз муфтију.
Возарска касарна.
Стара болница.
Магацин за артиљеријску муницију, од тврдог материјала.
Амбар /магацин/ за артиљеријску муницију, под старим са-
хатом.
Барутана /магацин/ од тврдог материјала.
Велики магацин /барутана/ за барут.
Приватна /ручна/ барутана.
Приватна /ручна/ барутана уз мановску караулу.
Приватна /ручна/ барутана на Видин капији.
Приватна /ручна/ барутана код карауле ћошк
Амбар /магацин/ за лафете.
562
223
Амбар /магацин/ за пексимет од тврдог материјала.

Амбар /магацин/ за жито, од тврдог материјала.
14 салаша /амбара/ за кукуруз, у којима има кукуруза
300.000 ока.
1 велики амбар за жито, у који може да стане један милион
ока, а у коме има жита 1.400.000 ока!!!
15 салаша /амбара/ за кукуруз, у којима има пшенице
1.000.000 ока и кукуруза 1.685.000 ока.
Велика сиротињска болница, код „Ћеле-куле“ са зградама.
Караула на „Стамбол – капији“.
Караула у Фетија махали.
Караула на Тошиној капији.
Караула „Наспетије“ од тврдог материјала.
Караула у Београд – махали од тврдог материјала.
Караула у Јагодин – махали.
Велика касарна од тврдог материјала, са зградама и две
штале, од полутврдог материјала и џамијом. Код ове Ка-
сарне има 15 барака /болница/.
Ватрена воденица563 у Ташлијском брду, са баштом у којој
има 10 кошева и кукуруза 530.000 ока.
Караула у Битпазарској /телалској/ чаршији.
Караула од тврдог материјала, близу Ражна – џамије, где је
била канцеларија „Менафи – салдик“ /народна штедио-
ница/ апсана и затворски /жандарски/ стан.
Ђумрукана од тврдог материјала.
Ислаханска зграда од тврдог материјала, на Стамбол ка-
пији.
Башта уз Ислахану.
563
Значајан број воденица нашао се међу вакуфским и државним
добрима које је Османско царство потраживало. Исте су након осло-
бођења користили сељаци, а Јован В. Јовановић наводи да су воде-
нице у „пропадању, те да би многе од њих ваљало сачувати јер су оне
видљив знак наше културне прошлости“. Види: Јован В. Јовановић,
„Неке привредне гране Поречја уочи и после ослобођења од Турака“,
Лесковачки зборник, VIII, Лесковац 1968, 91.
224
Салаш за кукуруз и кукуруза 200.000 ока.

Воденица у Девтердарској махали, која доноси прихода го-
дишњег 17.000 гроша.
Караула од тврдог материјала у Тамијаници.
Караула од тврдог материјала код Али – Таскиног хана.
Караула у Равном – долу.
Караула у Плочи.
Караула „Моралија“ од тврдог материјала са поштанском
кућом, баштом и другим зградама.
Караула чечинска, од тврдог материјала.
Караула Приморска, од тврдог материјала.
Караула „Драга“ од тврдог материјала.
Караула „Тумин“ од тврдог материјала.
Караула „Душмиш“ од тврдог материјала.
Караула „Коларична“ од тврдог материјала.
Караула „Оревци“ од тврдог материјала.
Караула стражарска на Грамиди са Ђумруканом од тврдог
материјала.
Караула Кнез – сеоска од тврдог материјала.
Караула Горњо – матејевачка.
Караула Каменичка од тврдог материјала.
Караула Церска од тврдог материјала.
Караула у Крављу од тврдог материјала.
Караула Врелска од тврдог материјала.
Караула Горњо – Крупачка од тврдог материјала.
Караула Доњо – Крупачка од тврдог материјала
Ђумрукана на граници Алексиначког округа.
Караула Шаревачка од тврдог материјала
Суповачка Караула и Ђумрукана од тврдог материјала.
Караула Дудулајска од тврдог материјала.
Караула змијоглавска.
Караула Ново – сеоска.
Караула Клисуричка.
225
У Абди – пашином шанцу /табији/ касарна и барутана, од

тврдог материјала.
У Митхад – пашином шанцу / табији/ касарна и барутана.
У Дурук – шанцу /табији/ на Винику, касарна и барутана.
У шанцу /табији/више Јашар – беговог бунара, касарна и
барутана.
У Ариф – пашином шанцу /табији/ касарна и барутана.
У Меџиди – шанцу /табији/ Касарна и барутаном.
Разне собе за мушке и женске у бањи са једном механом и
Караулом.
У Касапани /код касапница/ у вароши, 4 касапска дућана,
од тврдог материјала.
Кланица /шупа/ где се коље стока. Има прихода годишње
23.000 гроша.
Караула код „Липе“.
Логориште за учење војске, од 2.500 дулума.
Плац Мамут – пашин.
Плацеви са зградама, за досељенике београдске купљени
од државе у фетијској, метијској и иксанијској махали.
Земљиште, за свештеничку кућу и кућу досељених
Черкеза, на Стамбол капији.
Земља на Горици, купљена за Черкезе, има 6000 дулума.
Земља на Мрамору, купљена за џамију, свештеничку кућу,
школу и куће досељених Черкеза.
Ислаханска апотека са медицинама и ___ баште на Леско-
вачкој капији.
Доња табакана, са бурадима за штаву, од које кирија
„Ислахани“.
Пола Лазаревог Чифлука.
Њива припадајућа „Ислахани“ на Жожиној капији од 50
дулума.
На великој Ћуприји, 7 дућана „Ислаханских“.
226
У шанчевима /табијама/ Садри – алијевом, Осман – паши-

ном, марашком, Ћупријском, Хунијском и Руменлијском,
налазеће се зграде.
II у Пироту
Конак са зградама.
Две Касарне, амбар, собе и пет кула за стражаре у граду.
Фабрика за ћилиме, гајтане и вуну.
40 дућана у вашаришту, доноси приходе 22.000 гроша.
22 пашњака за стоку, доноси приходе 125.000 гроша.
4 дућана на варошкој ћуприји, доносе приход 29 лира.
Механа и Караула „дуруг“ на београџијском путу.
Караула равно – бучка од тврдог материјала.
Караула црновирска од тврдог материјала.
Караула бабика од тврдог материјала.
Караула балтабериновачка од тврдог материјала.
Караула калнска од тврдог материјала са баштом.
Караула изворска од тврдог материјала
Караула Мириновачка од тврдог материјала.
Ђумрукана пандиралска од тврдог материјала.
Караула на бабиној глави, од тврдог материјала.
Механа код исте карауле, нишке „Ислахане“.
Караула церовска од тврдог материјала.
Караула Суковска од тврдог материјала.
Караула уркупачка од тврдог материјала.
Караула пираздичка, од тврдог материјала
Караула калотинска од тврдог материјала.
Караула дебелирдска од тврдог материјала.
Караула сливска од тврдог материјала.
Караула тимочка од тврдог материјала.
Караула големоливадичка од тврдог материјала.
Караула русулачка од тврдог материјала.
Караула кузбачка од тврдог материјала.
Ринска од тврдог материјала.
227
Стара Караула у вароши. Хамам и кућа начињени од

стране турског народа.
Плац.
III Муса – пашина /бела/паланка

Полицијска кућа /конак/.
Караула дербен циганска.
IV у Прокупљу
Школа „Руждије“ са зградама.
Плац спремљен за конак.
Караула џадинска са кафаном и шупом.
Караула доњо – бланска, од тврдог материјала.
Караула црнотравска од тврдог материјала.
Караула костаничка од тврдог материјала.
Караула миколовачка од тврдог материјала.
Караула горњо – бланска од тврдог материјала.
Караула горњо – бресничка од тврдог материјала.
Караула бероверичка од тврдог материјала.
Караула себичка од тврдог материјала.
Караула поповска од тврдог материјала.
Ђумрукана и Караула, на Јанковој клисури.
Караула дашичка од тврдог материјала.
Караула музалска од тврдог материјала.
Караула џебогубинска од тврдог материјала.
Караула гургурска од тврдог материјала.
Караула агриштска од тврдог материјала.
Караула маговска од тврдог материјала.
Караула зеђакска од тврдог материјала.
Караула баловитска од тврдог материјала.
Караула кнаровачка од тврдог материјала.
Караула равништска од тврдог материјала.
Велика централна Караула у Чачарду.
Караула у Чачарду, од тврдог материјала.
228
Караула пачаковска од тврдог материјала.

Караула височка од тврдог материјала.
Караула кршено џамијска од тврдог материјала.
6 пекарница новоначињених у вароши.
Кафана са шупом /кланицом/ .
Школа новоначињена за Черкезе.
100 кућа черкезких, са 7500 дунума земље.
V у Лесковцу
Конак са аремом /кућом за жене и селамлуком /кућом за
људе/.
Телегрефхана са аремом /кућом за жене/.
Школа „Руждије“ са два дућана.
10 касапских дућана и 10 шупа .
Хамам.
Караула брестовачка.
Караула лебанска.
Караула граваличка.
Караула паловичка, од тврдог материјала.
Двокатна караула од тврдог материјала са другим зградама
у Власотинцима.
VI у Врању
Телеграфхана.
Школа „Руждије“.
Караула калманичка.
Шупа код Табакхане
VII у Куршумлији
Конак са аремом /кућа за жене/ и саламлуком /кућом за
људе/
Двокатна караула блађска
Телеграфски материјал
Телеграфске живе
229
Горе именована државна добра, по овом списку, износе на

184 комада, што стојим потписом потврђујем.
15/27 Септембар 1880.

(М.П.) Отомански комисар
Мехмед А. Али с.р.
Сравнио са ориђиналом /архивом/
Превео
(м.п.) Чиновник девтерхански
Лука Мамуловић
Усејин Зећи с.р.
22. октобра 1880.
230
10.
Вакуфска (I) и државна добра (II, III) у граду Нишу564
редни коли- назив имања гди је у којој улици старалац примедба

број чина
1. Фетхија џамија Ниш Фети мала
2. Мевљане (мевлеви- Ниш Фети мала
хане)
1 Мевљана
1 Текија
1 Фуруна
1 Кафана
Дућан бакалски
3. Осман паша џамија Ниш Фети мала
4. Ризаја-кућни плацеви Ниш Фети мала
1 Чесма
5. Горица-гробље Ниш Горица
2 Гробље од 100 дунума
6. Јаја паша џамија Ниш Јаја паша мала Имам беја
1 Џамија -II- Зит. ефен-
1 Кафана -II- дија
1 Школа -II-
1 Плац ограђен -II-
1 Гробље од 50 дунума -II-
1 Чесма -II-
1 Лебарница Арабска мала-
Арнаут пазар
1 Налбантски дућан -II-
7. Јали текија Ниш Арабска мала-
3 Дућан Арнаут пазар
2 Кућни плац
8. Тефтердар џамија Ниш Тефтердар Кафеџи Амд Од куће у-
1 Џамија мала зимао ки-
1 Мала џамија рију имам
1 Медреса са 6 соба и за- за читање
градом
564
231
1 Школа
1 Кућа Бен Исмаил
1 Турбе махала
9. Топал ајанска Ниш Тефтердар Ефенди уста
1 Кућа читаоница мала Исмаил
10. Градска чесма Ниш Тефтердар
1 Кућа мала-бен
Исмаил махала
11. Осман паша џамија Ниш Тефтердар ма-
Кућни плацеви хала-бен
9 Кућа Исмаил махала
12. Тефтердар џамија Ниш Попа Прокина
1 Берберница мала-Кујунџи
1 Турбе чаршија
13. Топал Ајан медреса Ниш Таш ћупри
1 Бакалница мала Телалска
1 Пиљарница чаршија
14. Паша џамија Ниш Таш ћупри Јакуп-ага
Џамија мала Телалска
1 Лебарски дућан чаршија
1 Тенећеџински дућан
2 Кућа-горњи
1 бој школа,
1 доњи налбантица
1 Дућан ћевабџиски
1 Дућан књиговезачки
14 Дућански плац Исмаил Му-
1 Мала џамија и школа Мувта сокак тишић
15. Ражња џамија Ниш Абаџијска чар- [Исмаил
Џамија шија Мутишић]
1 Дућан сарачки
2 Дућан бакалски
2 Дућан пиљарски
Школа над овим дућа-
1 нима
Дућан-горњи бој
3 школа
Дућан код Паша џа-
1 мије
16. Ризаје џамија Ниш Покр. Чаршија
1 Дућан адвокатски
1 Дућан печаторезачки
1 Дућан терзијски Ташћупријска
1 Дућан обућарски мала-Абаџиј-
1 Дућан тенећеџијски ска чаршија
232
Спрам Паша џамије
терзијски дућан с би-
1 ном
17. Ризаје чесма Ниш Ташћипријска
1 Дућан казачки мала-Телалска
1 Дућан берберски чаршија
3 Дућан телалски
1 Дућан кујунџијски
1 Кафана
7 Дућан табачки
18. Градска чесма Ниш Покр. чаршија-
2 Дућан обућарски Пашина џамија
2 Дућан ћурчијски
1 Дућан обућарски
19. Београд џамија Ниш Покр. чаршија
1 Дућан трговачки
20. Султан Сулимова џа- Ниш Ташћупријска
мија мала
1 Дућан касапски Коњ. Пазар
21. Нова џамија Ниш Ташћипријска
1 Дућан обућарски мала
Покр. чаршија
22. Јали текија Ниш Ташћипријска
1 Мумџијски дућан мала
Кућа код Бурмали џа- Покр. чаршија
1 мије
23. Паша џамија Ниш Јагодин. мала Јакуп-ага
1 Чесма -II-
1 Чифлук Врежина -II-
2 Њива код пантел. -II-
2 Дућан Велика Цинцар
мала
24. Ризаје чесма Ниш Велика Цинцар
1 Дућан бакалски мала
1 Пиљарница
Бакалница-горњи бој
1 кафана
25. Градска чесма Ниш Цинцар мала Абдул Ла-
1 Дућан бакалски тиф
1 Дућан брашнарски
Мала џамија-доњи бој
1 бакалница
233
26. Ризаје џамија Ниш Стамбол ка- Ибрахим Х.
1 Џамија и школа пија Алиловић
2 Дућан кепећијски Ризаје мала
1 Бакалница
1 Качарница
Бакалница и озго ка-
3 фана
2 Кућа
20 ду- Гробље
нума
2 Чесма
27. Муста бегова чесма Ниш Код мевлеви- Х. Алзамет
1 Чесма хане имам
28. Ризаје чесма Ниш Ризаје мала
Дућан обућарски
1 близу лулеџија
1 Кућа близу ђумрука
1 Мумџиница
1 Кућа Пиротски пут
1 Место ханско
29. Београд џамија Ниш Стамбол ка-
1 Дућан бичакчијски пија
30. Кадри текија Ниш Ризаје мала Шах Јаја е-
1 Текија фенди
1 Кућа са дућаном
31. Ризаје чесма Ниш Циг. Мала
1 Налбантица
1 Кућни плац
1 Кућа плац
2 Кућа плац Стамбол ка-
пија
Циг. мала код
Ђумрука
32. Ризаје џамија Ниш Стамбол ка-
5 Дућан ковачки пија Циг.мала
1 Дућан с бунаром
33. Х. Бећир џамија Ниш Х. Бећир мала Телал баши
1 Џамија Мустафа-ага
1 Школа
34. Ризаје чесма Ниш Риза мала
8 Кућа
234
3 Дућан
1 Виноград
1 Хан у Еминовом
чифтлуку
35. Нова џамија Ниш Стамбол ка- Мемед-ага
1 Џамија пија-Нова мала Заде оглан
1 Школа ефендија
2 Кућа Ендек сокак
3 Гробље 80 дунума
1 Текија
36. Ризаје џамија Ниш Нова мала
1 Кућа
37. Београд џамија Ниш Београдска Абдураман-
1 Џамија чаршија ага
1 Школа Београд мала
1 Кућа
4 Плац кућевни
2 Гробље од 100 дунума
1 Текија Дерун баба
38. Јали текија Ниш Београд мала Амет-ага
1 Текија
1 Башча и соба с кућом
за госте
4 Меански плацеви
Плацеви кућа циган-
ских
Чесме
1 Фурунџиница
39. У Граду-Кале Ниш Град Х. Абдурах-
1 Џамија Едрене у граду ман ефенди
1 Медреса и школа
9 Дућан
1 Кафана
40. Ризаје чесма Ниш Београд мала
1 Дућан
41. Градска чесма Ниш Београд мала Мемет-ага
1 Чесма
42. Градска џамија Ниш Београд мала
1 Кула са сахатом од
тврдог материјала
43. Бурмали џамија Ниш Београд мала
1 Стари амам
1 Место радионица
235
44. Султан Сулим џамија Ниш Град Унћар Абдурам е-
1 Џамија мала фендија
45. Теће џамија Ниш Град Унћар
1 Џамија мала
46. Кадри текија Ниш Град Унћар
1 Текија мала
1 Кућа с плацевима
47. Ризеје чесма Ниш Варош
1 Кућа (Качамак Хаџи Асан бе-
чифтлук) гова мала
48. Београд џамија Ниш Стамболи-
1 Ливада ски кована
2 Њиве уз чесму у топол-
ници
II
редни зграде и земље од каквог место улица и махала примедба

број материјала
1. Државно надлештво са Слабог Ниш
харемом, заптијским оде-
љењем и осталим згра-
дама
2. Руждија Тврдог Ниш Телеграфска
3. Телеграфско надлештво Тврдог Ниш Телеграфска
са осталим зградама
4. Амбар за храну Тврдог Ниш Хаџи Хасан бе-
гова; Хунћарева
5. Амбар за кукуруз Слабог Ниш Хаџи Хасан бе-
гова; Хунћарова
6. Амбар за храну спрам Слабог Ниш Бујук амбар
куће Јусуфа аге Секћерде
7. Ком за кукуруз Слабог Ниш Бујук амбар;
Хунћарева
8. Државна земља испод (садашњи Ниш Јени махала; Таш Садашњи парк
града позната под нази- парк у ћуприја испред двора
вом „Махмуд-пашин меј- Нишу)
данлук“
9. Воденице од два камена Слабог Ниш Митхад пашина;
Дефтердар ма-
хала
236
10. Ђумручко одељење Тврдог Ниш Митхат пашина
џаде; Ризаије
11. Зграде за београдске исе- Слабог Ниш Габровац; Ове зграде су
љенике на Самији, фетхија државна својина
Фетхији и Мефхији које је држава
својим новцем
подигла
12. Њиве од шесет (шезде- Ниш Горица Арнау- Ове њиве купила
сет) дунума тлук; Попа Вање- је држава и при-
това ход уступила
Ислахани
13. Башче на Лесковачкој ка- Ниш Пропкупачка Ово је државна и-
пији џада; Јаја-пашина мовина/према тур-
махала ском комесару и-
мају 20 дунума
14. Општинска апотека за- Слабог Ниш Јени чаршија; Ве-
једно са свим лековима лика Цинцарска
на Арнаутском пазару махала
15. Болница за сиротињу са Тврдог Ниш Ћеле кула; ван Власт мисли да је
осталим зградама вароши општинска
16. Караула и ђумручке тврдог Ниш Ораховачки Порушено у
зграде чифлук првом рату с
Турцима
17. Ђумрук и махала на алек- трдог- про- Ниш Дражевац Порушено у
синачкој граници дат мате- првом рату с
ријал за Турцима
120 динара
18. Хан, караула, много соба Тврдог Ниш Бања Народ подигао о
и зграда за мушкиње и свом трошку.
женскиње у бањи Еснафи Ниша
највише су при-
помогли.
19. Седамдесет черкеских Ниш Чероска-ван ва- Варошка утрина.
кућа; 1 мала џамија- роши Варош Ниш о
месџид и 100 дунума своме трошку по-
земље дигла
20. Земља од 600 дунума 6 динара- Ниш Горица Општинска
дата Черкезима наши утрина
20 динара-
Турци
Дато Црно-
горцима на
аренду и у-
живање
237
21. Сто осамнаест черкеских Ниш Мрамор чифлук Насељено Бана-
кућа, 4.000 дунума ћанима; сада је ту
земље, 1 џамија, медреса село Александро-
и школа вац; куће
черкеске пору-
шене током рата
22. Половина државних зе- Ниш Балчак Ово је неумесно
маља у Лазаревом унесено у списак.
чифлуку Питање је ре-
шено у Аграрној
комисији
23. Ђумрук на Суповцу Тврдог Ниш Логинци Ђумрука нарочи-
тог није било.
Само је била ка-
раула.
III
редни зграде и земље од каквог место улица и махала примедба

број материјала
1. Зграда за редифе, ре- Тврдог Ниш Џада топџијске ка-
дифски депо и џебана сарне, Едирнебалина
махала
2. Топџијска касарна Тврдог Ниш Џада топџијске ка-
сарне, Едирнебалина
махала
3. Тишлерница Тврдог Ниш Садска
4. Касарне: Јангин, Ма- Тврдог Ниш Садска Један крај Јангин
нуф, Осман ага касарне налази се
у Едирнебалиној
махали, а други у
Хунћаревој ма-
хали
5. Топџијски амбар за му- Тврдог Ниш Мухурдар
ницију близу куле
6. Ручна џабана код град- Тврдог Ниш Телеграфска
ске капије
7. Ручна џебана до Ману- Тврдог Ниш Текија
фове касарне
8. Ручна џебана до Видин Тврдог Ниш Османагина караула
капије
9. Ручна џебана до Ћошак Тврдог Ниш Османагина караула
капије
238
9. Амбар за кундаке на Слабог Ниш Османагина караула
мејданлуку иза амбара
за храну
10. Амбар за кундаке Слабог Ниш Текија-џамија
близу текијске џамије
11. Магацин за пексамит Тврдог Ниш Хаџи Асан бегова
спрам Хаџи Хасан-бе-
говог конака
12. Апсана, Заптичка кара- Тврдог Ниш Абаџијска чаршија, порушена; до хо-
ула и штедионица Таш ћуприја тела „Париз“;
близу џамије Турци проценили
на 8.000, а наши
1.500
13. Караула на Бит пазару Слабог Ниш Караула пору-
шена; била до хо-
тела „Оријент“ у
Пиротској улици
14. Стамбол капијска кара- Слабог Ниш Митхад пашина порушена; нала-
ула зила се на крају
Пиротске улице;
Турци проценили
на 500 динара, а
наши на 200
15. Београдкапијска кара- Тврдог Ниш Београдска порушена за
ула време рата; наши
проценили на
200, а Турци на
500 динара
16. Два амбара спрам ре- Слабог Ниш Телеграфска, Едерба-
дифске зграде лина
16. Један амбар до Јангин Слабог Ниш Телеграфска, Едерба-
куле лина
17. Диванхана за стан ко- Слабог Видин капија на левом
манданта крилу на табији –Хун-
ћарева
18. Касарна Ески сарај у Слабог Ниш [Видин ] капија Хунћарева
коју се може три та-
бора војске сместити
19. Велика болница спрам Слабог Ниш Хунћарева џамија –
џамије Хунћарева
20. Касарна за војску мешовитог Ниш Муфти Ефендије
близу муфтијине куће
21. Касарна за возаре Слабог Ниш Муфти Ефендије
239
22. Стара болница Слабог Ниш Мухурдарева
23. Амбар за артиљеријску Тврдог Ниш Хаџи Хасан бегова
муницијуиспод старог
сата
24. Магацин за џебану до Тврдог Ниш Болничка
Хаџи Хасан бегових и
Хаџи Расим ефендији-
них кућа
25. Велика џебана до ко- Тврдог Ниш Нови амбар
нака Осман аге бим-
баше
26. Поље на коме се војска Општин- Ниш Ордучко поље, Бео-
егзерцира велико 2.500 ско зем- градска
дунума љиште и не
може да
уђе у про-
цену
27. Јагодинска караула Слабог Ниш Бендлија, Јагодинска наши 200, а
Турци 400 ди-
нара
28. Барутана у табији Слабог Ниш пут Доње Врежине
29. Фетхијска караула Слабог Ниш Фетхијска џамија, наши 200, Турци
Фетхија 1.000
30. [Ужина] капија Слабог Ниш Велика касарна, Попа наши 200, а
Вање Турци 1.000 ди-
нара
31. Нис-фетије арнаутска Тврдог Ниш Прокупачка џада, Јајја наши 2.000, а
караула паше Турци 6.000 ди-
нара
32. Болница за топџије, по- Ниш
ход и коњицуна томин
бари спрамкарауле Нис
фетије и у овима ве-
лика касарна и џамија
33. Касарна и барутана Ниш Горица, Абдипашина
табија
34. Караула Слабог ван Село Тамљаница порушена за
ва- време рата
роши
Ниша
35. Караула Слабог округ Близу Алипашиног порушена за
нишки хана време рата
36. Караула Слабог округ Рамни дол чифлук порушена за
нишки време рата
240
37. Караула [Моралија] Тврдог округ Рамни дол чифлук
нишки
38. Караула Чечина Тврдог округ Чечина постоји, али је
нишки сва опала; Турци
2000, а наши на
200 динара
39. Караула Мрамор Тврдог округ Мрамор постоји; била је
нишки за време рата по-
паљена; наши
2.000, а Турци на
4.000
40. Караула565 Тврдог округ Драча
нишки
41. Караула Тврдог округ Тумен
нишки
42. Душманска караула Тврдог округ Тумен
нишки
43. Караула Коларница Тврдог округ Сићево
нишки
44. Караула Тврдог округ Оровачки чифлукк
нишки
45. Караула Кнез-село Тврдог округ Кнез-село
нишки
46. Караула Тврдог округ Горњи Матејевци
нишки
47. Караула Тврдог округ Каменица
нишки
48. Караула Тврдог округ Чифлук Церије
нишки
49. Караула тврдог округ Кравије
нишки
50. Караула Тврдог округ Врело
нишки
51. Караула Тврдог округ Г. Корица
нишки
52. Караула Тврдог округ Д. Корица
нишки
565
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. Наводи се да су све карауле порушене
су за време рата (бр. 40‒56), „а подигнуте од слабог материјала на
утрини општинској“.
241
53. Караула Тврдог округ Дражевац
нишки
54. Караула Тврдог округ Дудучијски чифлук
нишки
55. Караула Тврдог округ Ново Село
нишки
56. Караула Тврдог округ Клисурица
нишки
57. Касарна и барутана у Тврдог округ ван вароши
Митхад пашиној та- нишки
бији566
58. Караула и барутана у Тврдог ван ван вароши
Оглук табији ва-
роши
59. Касарне и барутана у Тврдог ван над Јашарбеговим бу-
табији ва- наром
роши
60. Касарне и џебане у А- Тврдог ван Виник
киф пашиној табији ва-
роши
61. Касарна и џебана у Ме- Тврдог ван Ордијско поље порушена за
џидија табији ва- време Турака
роши
62. Касарна и џебана у та- Тврдог ван Ордијско поље порушена за
бији до Хаким ефен- ва- време Турака
дјине куће роши
63. Џебана у Оглук табији Тврдог ван Горица порушена за
ва- време Турака
роши
64. [Маралијска] караула Тврдог ван Коновички чифтлук порушена за
ва- време Турака
роши
566
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1. У напомени се наводи са су сви
објекти порушени и не постоје више од 20 година (бр. 57‒ 60).
242
ИЛУСТРАЦИЈЕ
BOA, HRT. h, 52, Карта Кнежевине Србије из 1845. године
243
Бајракли џамија у Београду
244
Карта нових крајева М. Ђ. Милићевића
245
АС, МИД, Вакуфска акта, к. 1, Указ кнеза Милана

Обреновића о постављењу Ђ. Павловића на место
српског представника у Мешовитој српско-турској
комисији за државна и вакуфска добра
246
Митхат-паша
247
Народни музеј Ниш, Историјско одељење,

Збирка фотографија
Хамам у Врању
248


249

Народни Музеј Врање, Збирка фотографија,

Пашин конак у Врању
250
Панорама Лесковца 1878. године
Мост у Врању
251
Поглед из нишке тврђаве на варош
Поглед из нишке тврђаве
252
Стамбол капија нишке тврђаве
Стари мост на Нишави
253
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Архивска грађа
Архив Србије (АС)

1. Државни савет (ДС)
2. Збирка поклона и откупа (ПО)
3. Министарство иностраних дела (МИД)
4. Министарство просвете и црквених дела (МПс),
Црквено одељење (Ц)
Başbakanlık Osmanlı Arşivi (BOA)
1. Ali Emiri Mustafa II (AE. SMST. II)
2. Amedi Kalemi Defterleri (A. AMD. d)
3. Cevdet Askeriye (C. AS)
4. Hariciye Nazareti Belgeleri, Siyasi Kısmı Belgeleri
(HR. SYS)
5. Hariciye Nezareti Hukuk Müşavirliği İstişare Odası
Evrakı (HR.HMŞ.İŞO)
6. Haritalar (HRT. h)
7. İrade Meclis-i Vala (İ. MVL)
8. Bab-ı Asafi Divan-ı Hümayun Sicilleri Mühimme
Defterleri (A.DVNS.MHM)
9. Plan, Proje ve Krokiler (PLK. p)
10. Sadâret Mektubî Kalemi Mühimme Kalemi (Odası)
Belgeleri (A.MKT.MHM)
11. Tapu Tahrir Defterleri (TT. d)
Историјски архив Београда (ИАБ)
1. Управа града Београда (УГБ)
255
İslam Araştırmaları Merkezi Kütüphanesi (İSAM), Salname-yi

Vilayet-i Tuna, H. 1285 (M. 1868).
İSAM, Salname-yi Vilayet-i Prizren, H. 1291 (M. 1874).
Литература
1. Abbasi, Zubbair, „The Classical Islamic Law of Waqf: A

Concise Introduction“, Arab Law Quarterly, 26, Brill 2012,
pp. 121‒153.
2. Aytekin, Attila E., ''Agrarian Relations, Property and Law: An
Analysis of the Land Code of 1858 in the Ottoman Empire'',
Middle Eastern Studies, V. 45, no. 65, November 2009,
London, pp. 935‒951.
3. Aličić, Ahmed, „Uredba o organizaciji vilajeta 1867. godine“,
Prilozi za orijentalnu filologiju, XII‒XIII, Sarajevo 1965,
219‒235.
4. Amedoski, Dragana, „Alacahisar Sancağına Ait 1536 Tarihli
Bir Vakıf Defteri“, Belleten, 275, İstanbul 2012, 31‒48.
5. Амедоски, Драгана, „Османска жена на Централном Бал-
кану између стереотипа и стварности (16‒18. век)“, Гла-
сник Етнографског института САНУ, LXVI, бр. 1, Бе-
оград 2018, 119‒137.
6. Амедоски, Драгана, Петровић, Владета, Градска насеља
Крушевачког санџака (XV‒XVI век), Београд 2018.
7. Андрејевић, Андреј, „Претварање цркава у џамије“, Збор-
ник за ликовне уметности, 12, Београд 1976, 99‒117.
8. Андрејевић, Севделин, „Друштвено-економске промене у
Нишу и околини од 1878. до 1884. године“, Нишки збор-
ник, Ниш 1978, 61.
256
9. Arnautović, Dženana, Urbanizam i arhitektura Visokog u

doba Osmanlija: završni rad, Sarajevo 2018.
10. Balkanski ugovorni odnosi 1876‒1996, pr. M. Stojković,
tom I, Beograd 1998.
11. Bandžović, Safet, „Muslimani u Smederevskom sandžaku:
progoni i pribježišta (1804‒1862.)“, 150 godina od protjerivanja
muslimana iz Kneževine Srbije: zbornik radova sa naučnog
simpozijuma, ur. Mirsad Arnautalić, Orašje 2012, 9‒51.
12. Беговић, Мехмед, Вакуфи у Југославији, Београд 1963.
13. Беговић, Мехмед, Шеријатско брачно право са кратким
уводом у изучавање шеријатског права, Београд 1936.
14. Bejtić, Alija, Priboj na Limu pod osmanlijskom vlašću
1418‒1912, Sarajevo 1945.
15. Белагија, Абдуселам И., Улога вакуфа у верском и светов-
ном просвећивању наших муслимана, Београд 1933.
16. Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV‒XVI vijek), Sarajevo
1985.
17. Видановић Предраг М., „Успостављање српске власти
на територији Пиротског округа након ослобођења од
Турака“, Пирот-од турске касабе до модерног града
преко Берлина и Версаја: зборник радова, ур. Милош Ја-
годић, Пирот 2018, 96‒108.
18. Вуксановић-Мацура, Злата, „Урбанизација и промена
просторних образаца трговине у Србији у 19. веку“,
Урбанизација у источној и југоисточној Европи, ур.
Срђан Рудић, Београд 2019, 197‒217.
19. Вулетић, Александра, „Демографске карактеристике
становништва нових округа у време присаједињења
Кнежевини Србији“, Пирот-од турске касабе до
257
модерног града преко Берлина и Версаја: зборник ра-

дова, ур. Милош Јагодић, Пирот 2018, 129‒141.
20. Вулетић, Александра, „Просторни и стамбени простор у
градским срединама Србије средином XIX века – пре-
плитање и раздвајање“, Просторно планирање у Југои-
сточној Европи (до Другог светског рата), ур. Бојана
Миљковић-Катић, Београд 2011, 441‒455.
21. Gökpınar, Bekir, „Niş Kalesi’nin Yeniden İnşaatı Ve
Avusturya Seferlerindeki Rolü (1716‒1717)“, History
Studies, v. 11, 1, February 2019, 107‒128.
22. Дероко, Александар, Народно неимарство II, Београд 1968.
23. Диздаревић, Фарук, „Вакуф и вакуфнама Хасанаге При-
бојца“, Новопазарски зборник, 29, Нови Пазар 2006,
139‒155.
24. Ђурић-Замоло, Дивна, „Џамије у ужој Србији из XIV‒
XIX века“, Градска култура на Балкану (XV‒XIX век),
ур. Радован Самарџић, Београд 1984, 331‒363.
25. Elezović, Gliša, Turski spomenici, knj. I, sv. 2, Beograd 1952.
26. Елезовић, Глиша, „Турски споменици у Скопљу“, Гласник
Скопског научног друштва, I, Скопље 1925, 137‒176.
27. Елезовић, Глиша, „Турски споменици у Скопљу“, Гла-
сник Скопског научног друштва, VII‒VIII, Скопље 1930,
177‒192.
28. Елезовић, Глиша, „Турски споменици у Скопљу“, Гла-
сник Скопског научног друштва, књ. 1, св. 2, Скопље
1926, 397‒474.
29. Ertem, Adnan, „Osmanlıdan günümüze vakıflar“, Vakıflar
dergisi, Aralık 2011, s. 36, İstanbul 2011, 25‒65.
258
30. Zečević, Alen, „Adem Handžić i njegov naučni doprinos

izučavanju institucije vakufa u Bosni i Hercegovini“,
Gračanički glasnik, br. 42, god. XXI, Sarajevo 2016, 73‒78.
31. Zirojević, Olga, „Fetve“, Helsinška povelja, 127‒128,
januar-februar, Beograd 2009, 52‒54.
32. Zirojević, Olga, Srbija pod turskom vlašću 1459‒1804,
Beograd 2007.
33. Zlatar, Behija, „Značaj izvora za izučavanje historije
institucije vakufa“, Vakufi u Bosni i Hercegovini: zbornik
radova, Sarajevo 2011, 19‒27.
34. Isanović, Nusret, „Vakuf i islamski etos“, Vakufi u Bosni i
Hercegovini: zbornik radova, Sarajevo 2011, 63‒77.
35. Историја Ниша I: од најстаријих времена до ослобо-
ђења од Турака 1878. године, Ниш 1983.
36. Jagodić, Miloš, „The Emigration of Muslims from the New
Serbian Regions“, Balkanologie, V.II, 2, electronic version,
1998, 1‒21.
37. Јагодић, Милош, „Међународни аспект аграрног питања
у Србији (1880‒1882)“, Пирот-од турске касабе до мо-
дерног града преко Берлина и Версаја: зборник радова,
ур. Милош Јагодић, Пирот 2018, 85‒96.
38. Јагодић, Милош, „Насељавање Топличког округа 1878‒
1879. године“, Годишњак за друштвену историју, год.
VII, св. 1, Београд 2000, 52‒57;
39. Јагодић, Милош, Српско-албански односи у Косовском
вилајету 1878‒1912, Београд 2009.
40. Јовановић, Јован В., „Неке привредне гране Поречја у-
очи и после ослобођења од Турака“, Лесковачки збор-
ник, VIII, Лесковац 1968, 89‒95.
259
41. Kaleši, Hasan, Najstariji vakufski dokumenti u Jugoslaviji

na arapskom jeziku, Priština 1972.
42. Karčić, Fikret, „Protokol konferencije u Kanlidži 1862.:
pravno-historijska analiza odredaba o muslimanskom
stanovništvu“, 150 godina od protjerivanja muslimana iz
Kneževine Srbije: zbornik radova sa naučnog simpozijuma,
ur. Mirsad Arnautalić, Orašje 2012, 71‒87.
43. Karčić, Fikret, Studije o šerijatskom pravu i institucijama,
Sarajevo 2011.
44. Karčić Hikmet, „Posljednji muslimani u Beogradu 1867.“,
Takvim, Sarajevo 2018, 161‒170.
45. Kemura, Šejh Sejfudin, „Sarajevske džamije i druge javne
građevine turske dobe“,Glasnik Zemaljskog muzeja, XX,
Sarajevo 1908; XXI, 1909; XXII, 1910; XXIII, 1911.
46. Kovačević-Kojić, Desanka, Gradska naselja srednjove-
kovne bosanske države, Sarajevo 1978.
47. Kolaj Ristanović, Irena, „O ustanovi vakufa i vakufskim
dobrima u Kneževini Srbiji 1830‒1878: pravno-istorijski
okvir, Pravni zapisi, god. X, br. 1, Beograd 2019, 201‒220.
48. Kolaj Ristanović, Irena, „Zbornici fetvi na osmanskom
jeziku: opšti pregled“, Pravni zapisi, god. IX, br. 1, Beograd
2018, 127‒140.
49. Колај Ристановић, Ирена, „Преглед развоја оријентал-
них студија на тлу бивше Југославије 1857‒1950“,
Архив, 1‒2, Београд 2014, 153‒168.
50. Колај Ристановић, Ирена, „Жена и брак: шеријатски
прописи у изворима на османском језику (XVII‒XIX
век)“, Osmanlı İdaresinde Balkanlar, II, ed. Alaattin Aköz,
Konya 2020, 207‒230.
260
51. Колај Ристановић, Ирена, „Исповедање вере београд-

ских Турака 1878‒1884“, Сан о граду, III, Вишеград
2020, 145‒170.
52. Korić, Elma, „Banjalučka muafnama iz 1588. godine“, Prilozi
za orijentalnu filologiju, LIV, Sarajevo 2005, 181‒188.
53. Костић, Лаза М., Закон о местима са списковима свих
вароши и варошица и коментаром, Београд 1928.
54. Коцић, Марија, Оријентализација материјалне културе
на Балкану-османски период XV‒XIX век, Београд 2010.
55. Лилић, Борислава, „Традиционална култура у југоисточ-
ној Србији (до ослобођења од Турака), Лесковачки збор-
ник, XXXV, Лесковац 1995, 119‒125.
56. Ljevaković, Enes, „Institucija vakufa u šerijatskom pravu“,
Vakufi u Bosni i Hercegovini: zbornik radova, ur. Nedim
Begović, Sarajevo 2013, 15‒25.
57. Љушић, Радош, Кнежевинa Србија 1830‒1839, Београд
2004.
58. Макуљевић, Ненад, Османско-српски Београд: визуел-
ност и креирање градског идентитета (1815‒1878), Бе-
оград 2014.
59. Маринковић, Мирјана, „Живот османског града до е-
похе Танзимата“, Урбанизација у источној и југоисточ-
ној Европи, ур. Срђан Рудић, Београд 2019, 153‒167.
60. Матић, Димитрије, Објасненије грађанског законика за
Књажество српско, Београд 1850.
61. Милићевић, Милић. Ђ., Краљевина Србија: нови кра-
јеви, Београд 1884.
62. Миљковић, Ема, На раскршћу епоха: студије из исто-
рије српског народа под османском влашћу, Ниш 2013.
63. Muftić, Teufik, Arapsko-bosanski rječnik, Sarajevo 1997.
261
64. Недељковић, Бранислав, Историја баштинске својине у

Новој Србији од краја 18. века до 1931, Београд 1936.
65. Николић Стојанчевић, Видосава, „Турска имовина у
врањском округу у време ослобођења 1877/1878. го-
дине“, Лесковачки зборник, VIII, Лесковац 1968, 77‒89.
66. Николић Стојанчевић, Видосава, Лесковац и ослобођени
предели Србије 1877‒1878. године, Лесковац 1975.
67. Osmani, Mead, Arşiv Belgelerine Göre Niş Sancağı (1839‒
1878), Doktora Tezi, Bursa Uludağ Üniversitesi, Bursa 2018.
68. Özkan, Ayşe, „Kanlıca Konferansı Sonrasında
Müslümanların Sırbistan’dan Çıkarılmaları Ve Osmanlı
Devleti’nin Sırbistan’dan Çekilişi (1862‒1867)”, Akademik
Bakış, c. 5, sy. 9, İstanbul 2011, 123‒137.
69. Öztaşkın, Özlem Bektaş, XV.‒XVII. Yüzyıllarda Osmanlı
Halkı, Doktora tezi, Atatürk Üniversitesi, Erzurum 2008.
70. Павловић, Мирослав, Војно административно уређење
Смедеревског санџака 1739‒1788, докторска дисерта-
ција, Филозофски факултет, Нови Сад 2016.
71. Пећанац, Милан Ј., О вакуфима и о њиховим главним
врстама са нарочитим обзиром на врсте вакуфа у Ца-
риградском Уговору о миру између Србије и Турске, Бе-
оград 1914.
72. Поповић, Сретен Л, Путовање по Новој Србији (1878 и
1880), Београд 1950.
73. Поповић, Марко, Београдска тврђава, Београд 2006.
74. Радовић, Данијел Б., Јован Ристић: биографија држав-
ника, докторска дисертација, Филозофски факултет, Бе-
оград 2020.
75. Рајић, Сузана, „Сточетрдесет година од почетка ратова
Србије за независност 1876‒2016: претње Европе,
262
нећкање Русије и одлучност Србије“, Српске студије,

VII, Београд 2016, 177‒202.
76. Рат Србије са Турском за ослобођење и независност
1877‒78. године, Београд 1879.
77. Рашид-беја историја чудноватих догађаја у Београду и
Србији, превео Димитрије Чохаџић, Београд 2010.
78. Redžić, Husref, Studije o islamskoj arhitektonskoj baštini,
Sarajevo 1983.
79. Скарић, Владислав, „Постанак Сарајева и његов терито-
ријални развитак у 15. и 16. вијеку“, Гласник Земаљског
музеја у Сарајеву, XLI, Сарајево 1929, 41‒55.
80. Стојанчевић, Владимир, Југоисточна Србија у XIX веку
(1804‒1878), Ниш 1996.
81. Стојичић, Слободанка, Аграрно питање у новоослобође-
ним крајевима Србије после српско-турских ратова
1878‒1907: правни и политички аспект, Лесковац 1987.
82. Сућеска, Авдо, „Serbestiyet у османском феудалном
праву“, Анали Правног факултета у Београду, 1, Бео-
град 1987, 112‒117.
83. Сућеска, Авдо, „Вакуфски кредити у Сарајеву (у свијетлу
сиџила сарајевског кадије из године 1564‒1566), Годиш-
њак Правног факултета, II, Сарајево 1954, 343‒379.
84. Танасковић, Дарко, „Ислам као изазов и судбина“, Срби
на простору Босне и Херцеговине од XV до XX века, ур.
Дејан Микавица, Београд 2020.
85. Taşkın, Ünal, „Klasik Dönem Osmanlı Eğitim Kurumları“,
Uluslararası Sosyal Araştırmalar Dergisi, I/3, Bahar,
İstanbul 2008, 343‒366.
263
86. Тодоровић, Миљана Ј., Тапијски систем у XIX веку – о-

томанска заоставштина јужнословенским народима,
докторска дисертација: Правни факултет, Београд 2016.
87. Тричковић, Радмила, Београдски пашалук 1687‒1739,
пр. Небојша Шулетић, Београд 2013.
88. Truhelka, Ćiro, Historička podloga agrarnog pitanja u
Bosni, Sarajevo 1915.
89. Türkmen, İlhan, XVI. Yüzyılda Belgrad: Doktora tezi, İstan-
bul 2014.
90. Ћирковић, Сима, „Урбанизација као тема српске исто-
рије“, Социјална структура српских градских насеља
(XII‒XVIII век), Београд-Смедерево 1992, 9‒19.
91. Ujkanović, Enver, Islamska terminologija u jugoslovenskoj
upotrebi od 1918. do 1990. godine, Novi Pazar 2011.
92. Faroqhi, Suraiya, Osmanlı Kültürü Ve Gündelik Yaşam:
Ortaçağdan Yirmi Yüzyıla, İstanbul 1997.
93. Filan, Kerima, „Žena i institucija vakufa u osmanskoj
Bosni“, Vakufi u Bosni i Hercegovini: zbornik radova, ur.
Nedim Begović, Sarajevo 2013, 117‒144.
94. Фотић, Александар, „Турски документи о Рустем паши-
ном вакуфу и „двоструком закупу (icâreteyn)““, Мешо-
вита грађа, XXXI, 2010, 75‒108.
95. Фотић, Александар, „Улога вакуфа у развоју оријентал-
ног града: београдски вакуф Мехмед-паше Јахјапа-
шића“, Социјална структура српских градских насеља
(XII‒XVIII) век, ур. Јованка Калић, Милосав Чоловић,
Смедерево-Београд 1992, 149‒159.
96. Hadžić, Mehmedalija, „Vakufi i vakufname: definicija i
implementacija“, Vakufi u Bosni i Hercegovini: zbornik ra-
dova, ur. Mustafa Hasani, Sarajevo 2011, 11‒19.
264
97. Handžić, Adem, „O formiranju nekih gradskih naselja u

Bosni u XVI vijeku“, Prilozi za orijentalnu filologiju,
XXXV, Sarajevo 1975, 156‒165.
98. Handžić, Adem, „O gradskom stanovništvu u Bosni u XVI
stoljeću“, Prilozi za orijentalnu filologiju, XXVIII‒XXIX,
Sarajevo 1980, 247‒256.
99. Handžić, Adem, „O ulozi derviša u formiranju gradskih na-
selja u Bosni u XV stoljeću“, Prilozi za orijentalnu filolo-
giju, XXXI, Sarajevo 1981, 169‒178.
100. Handžić, Adem, „O značaju putova za razvitak gradskih
naselja u Bosni u XVI i XVII stoljeću“, Prilozi Instituta za
istoriju, XIII, Sarajevo 1977, 73‒79.
101. Handžić, Adem, „Vakuf kao nosilac određenih državnih i
društvenih funkcija u Osmanskom carstvu“, Anali Gazi
Husrev-begove biblioteke, IX‒X, Sarajevo 1983, 113‒119.
102. Handžić, Adem, „Značaj muafijeta u razvitku gradskih na-
selja u Bosni u XVI vijeku“, Jugoslovenski istorijski časopis,
Beograd 1974, 60‒69.
103. Хаџић, Осман Нури, Мухамед и Коран, Београд 1931.
104. Hodžić, Hajrudin M., Arapsko vjersko-pravna terminolo-
gija u islamu: doktorska disertacija, Filološki fakultet, Beo-
grad 2014.
105. Čar Drnda, Hatidža, „Sidžil visočkog kadiluka kao histo-
rijski izvor (1755‒1810), Prilozi za orijentalnu filologiju,
XXXVIII, Sarajevo 1989, 253‒256.
106. Čelebi, Evlija, Putopis: odlomci o jugoslovenskim zem-
ljama, pr. Hazim Šabanović, Sarajevo 1967.
107. Čolić, Ljiljana, Derviški redovi muslimanski: tekije u Skop-
lju, Beograd 1995.
265
108. Чолић, Љиљана, Оријенталистичко дело Глише Елезо-

вића, Београд, Приштина 1996.
109. Чолић, Љиљана, Оријенталистичко дело Глише Елезо-
вића (друго допуњено и проширено издање), Београд 2019.
110. Чолић, Љиљана, Османска дипломатика са палеогра-
фијом, Београд 2005.
111. Шаљић, Јована, Од конфесије ка идентитету (мусли-
манско питање у Србији 1878‒1912), докторска дисер-
тација, Филолошки факултет, Београд 2016.
112. Шешум, Урош, „Етничка и популациона слика Пре-
шевске казе 1903‒1912.“, Јужни српски крајеви у XIX и
XX веку: друштвено-економски и политички аспект, ур.
Дејан Антић, Иван Бецић, Врање 2018, 149‒169.
113. Шешум, Урош, „Приказ стања у Приштинском вали-
луку у времену од Првог српског устанка до отварања
српских конзулата у Турској Јосифа К. Поповића“, Срп-
ске студије, VII, Београд 2016, 369‒401.
114. Шешум, Урош, Србија и Стара Србија (1804‒1839), док-
торска дисертација, Филозофски факултет, Београд 2015.
266
БИОГРАФИЈА АУТОРА
Ирена Колај Ристановић је рођена у Београду 1981.

године у коме је завршила основну школу и гимназију
„Свети Сава“. Студије оријенталне филологије уписала је
2000. године на Катедри за оријенталистику Филолошког
факултета у Београду. На поменутој Катедри похађала је
мастер академске студије и одбранила рад на тему „Доку-
менти породице Вељковић на османском језику и њихов
историографски значај“ 2010. године. На истој катедри упи-
сала је докторске академске студије и пријавила тему „Кул-
турни идентитет муслимана у Београду (1841‒1867)“. Запо-
слена је на Катедри за оријенталистику Филолошког факул-
тета у Београду у звању асистента. Ужа научна област којом
се бави је османистика, а шира примена шеријатског права
у Османском царству. Коаутор је једне монографије и аутор
неколико студија из области османистике, шеријатског
права и културног идентитета муслимана.
267
САДРЖАЈ
Предговор .................................................................................7
Установљење вакуфа: чињење богоугодног дела................19
Вакуфнаме ..................................................................22
Вакуфски дефтери .....................................................26
Оснивање вакуфа: шеријатско-правни оквир .....................29
Добра која се могу увакуфити .................................29
Способност вакифа ...................................................33
Врсте вакуфа према циљу оснивања ........................35
Мектеби и медресе у вакуфима ................................37
Мектеби .........................................................37
Медресе ..........................................................40
Библиотеке .....................................................43
Управа у вакуфима ....................................................46
Подела вакуфа према врсти земљишта ...................49
Подела вакуфа према употреби прихода ................52
Подела вакуфа према начину коришћења ..............53
Последице увакуфљења ............................................57
Улога вакуфа у оријентализацији градова ..........................61
Вакуфи у Кнежевини Србији 1830‒1878: општи преглед.........79
Вакуфи у новим крајевима у време османске управе:
пример Прокупља и Ниша .............................................................95
Прокупље ............................................................................95
Ниш ....................................................................................105
Нова Србија: земља и становништво .........................................119
Рад Мешовите српско-турске комисије
за државна и вакуфска добра (1880‒1882) ................................137
Закључак .........................................................................................175
Архивски документи ....................................................................177
Илустрације ...................................................................................243
Извори и литература ....................................................................255
Биографија аутора .........................................................................267
269
Издавачи
„Филип Вишњић“, Београд
Друштво за урбану историју, Београд
За издаваче
Дејан Мастиловић
Раде Ристановић
Сарадник
Драгана Митрашиновић
Ликовно-графички уредник
Небојша Стамболија
Лектор
Вељко Стамболија
Тираж
500 примерака
Штампа
Чигоја штампа д. о. о.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
061.27(497.11)"1878/1882"
28-747:347.23(497.11)"1878/1882"
КОЛАЈ-Ристановић, Ирена, 1981-

Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878-1882) : при-
лог проучавању османске баштине / Ирена Колај Ристановић. - Бе-
оград : "Филип Вишњић", "Друштво за урбану историју", 2020 (Бе-
оград : "Чигоја"). - 269 стр. : илустр. ; 21 cm. - (Посебна издања /
["Филип Вишњић"])
Тираж 500. - Биографија аутора: стр. 267. - Напомене и библио-

графске референце уз текст. - Библиографија: стр. 255-266.
ISBN 978-86-6309-240-2 (ФВ)
а) Вакуфи -- Србија -- 1878-1882 б) Србија -- Друштвене прилике --

1878-1882
COBISS.SR-ID 28426505

Vakufi Novi Prelom KONACNO

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vakufi Novi Prelom KONACNO

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Главни и одговорни уредник

Штампање ове књиге финансирало је Министарство

проистекла из потребе да се чланови Владе Краљевине Југосла-

Велики број радова о вакуфима потекао је из области

је обухватило и превод вакфија чиме је, пишући о сакрал-

индустријских и трговачких активности. Вакуфнаме пружају

Југославији навео је примере оснивања јеврејских и

definicija i implementacija23 у коме је изнео различите дефи-

Бавећи се историјом босанско-херцеговачких градова у

Монографија Историја Ниша I: од најстаријих вре-

темељно проучен у историографији, до сада се наша научна

вакуфских и државних добара које је потраживала Осман-

фондова Османског архива у Истанбулу (Başbakanlık

Вакуф је верско-правна задужбина која поседује еле-

на општим порукама Кур'ана. Посланик Мухамед и његови

Истихсан, Истисхаб54 и Урф55 имали свог учешћа. У каснијем

периоду, Истислах56 је коришћен како би се правно регулисали

вакуфа се утврђивала у складу са исламским правом. На тај

Као што смо претходно поменули „вакуфнама пред-

учених. Свеци признају да су немоћни да га потпуно спознају;

му скупоцена душа буде садруг његовог тела [...]“.66 Санк-

сазнајног карактера, могли бисмо рећи да вакуфнаме посе-

Вакуфнама Хасан-аге Прибојца76

Највећи број вакуфнама које сведоче о оснивању ва-

У вези са садржајем задужбинске повеље јесу фи-

годишњем нивоу. Прва учитељица Женске школе при-

мала је 300 гроша месечне надокнаде за свој рад, а го-

Извод из дефтера мундерисе вакуфа

Шеријат дефинише све правне елементе установљења

Добра која се могу увакуфити

У складу са садржајем шеријата у задужбину се могу

наводи: „Они који се каматом баве дићи ће се као што ће се

заштитник сиромаха и убогих, водитељ добрих људи, који

право познаје „установу подељене својине“, те је вакиф мо-

Сматра се да је султан Махмуд II (1432‒1481), који

Обавеза шеријатског судије приликом оснивања за-

значило да се здравом појединцу који жели да постане ва-

Појединци који су у дуговима или су презадужени

Врсте вакуфа према циљу оснивања

Шеријатско право прави разлику међу задужбинама

за смештај слабих и сиромашних. У овим институцијама је

Мектеби и медресе у вакуфима

Још у време владавине династије Абасида отварани

Хоџе су подучавале децу према сопственом нахођењу што

Муалим (тур. muallim). Муалим је особа која децу у

породица, подизали су џамије, мостове, ханове, чесме и исто-

Медресе представљају школе које су пружале и пру-

подигнуте прва у Хорасану и Туркистану на местима ста-

Мудерис (тур. müderris). Мудерис је требало да буде

испит пред верницима испред Аја Софије, Зејрек и Вефа џа-

Библиотеке су настајале уз сакралне објекте у сврху

дођу и прођу, убоге и богате, за улему и друге“.142 За потребе

Османском царству посете вакуф током ратних похода како

У пракси би добротвор, приликом оснивања заду-

вакуфнами из 1630/1631. године158 нагласила је „вакифа

аустријском влашћу изгубили своју функцију јер је држава

вакуфи . Природно је било да султани овласте Министар-

ство вакуфа да управља њиховим задужбинама. Истовремено,

Подела вакуфа према врсти земљишта

Шеријатско право прави разлику и између вакуфа у

Сва непокретна добра која су се налазила махом у

Тапијски систем у XIX веку – отоманска заоставштина јужнословен-

Десетинска земља је била у власништву муслимана

Подела вакуфа према употреби прихода