УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Основи православне педагогије

Тема: Призренска богословија

МЕНТОР КАНДИДАТ
Др. Драгомор Сандо, ред. проф. Стефан Гавриловић, 15/196

Београд
2017
 Садржај

Увод.........................................................................................................................................................3
Оснивање Призренске богословије......................................................................................................4
Богословија у турској царевини ...........................................................................................................5
Рад Богословије после ослобођења......................................................................................................7
Богословија за време Другог светског рата.......................................................................................10
Рад Призренске богословије после Другог светског рата ...............................................................11
Закључак ...............................................................................................................................................14
Литература............................................................................................................................................15

2
 Увод

После велике сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, а наручито после друге
под патријархом Арсенијем IV Шакабентом 1737. године почиње агонија српске цркве и народа у Старој
Србији. Ситуација се додатно погоршала након уништавања Пећке патријаршије. Владике и свештеници
били су прогањани, заробљавани и убијани. Мало је свештеника остало након ових прогона међу народом.
Оваква ситуација била је посебно тешка народу на Косову, који је увек био најрелигиознији и
традиционалнији део нашег народа. Свештенства које је долазило из Србије било је превише малобројно да
би се успешно супроставило исламизацији, бугаризацији и јелинизацији Срба у Старој Србији. Малобројни
свештеници који су долазили из Србије, хапшени су под оптужбом да су агенти Србије. Народ у Старој
Србији вапио је за неким ко ће вршити и макар и основне свештенослужитељске радње. Због овога се код
српских родољуба јавља жеља за оснивањем школе која ће образовати малде свештенике и тиме сачувати
национални идентитет Срба у Старој Србији.

3
 Оснивање Призренске богословије

Призрен је у другој половини XIX века, био културно и економски развијен град. У њему је још у време
вожда Карађорђа отворена Мушка световна основа школа, а 1836. године отворена је и женска. Политичка
ситуација у Старој Србији била је промењиве природе. Премда се након Једренског мира положај Срба у
Турској царевини поправио захваљујући европским силама, а пре свега Русији, то није дуго трајало. Већ од
1856. године и слабљења Руске моћи ситуација се драстично погоршава и крећу сурови прогони српског
народа. Немогу се занемарити ни последице великобугарских тежњи, које су подржане од стране Русије.
Српска влада желећи да помогне и заштити српски народ у Старој Србији, који је још увек био под турском
влашћу, од бугаризације и јелинизације оснива 1862. године ,,Српски одбор“ чији је задатак био
организација Срба у Старој Србији. Деловање овог одбора најбоље се огледа у стварању велиге мереже
школства и слању свештенства. Међутим, број учитеља и свештенства који су пристизали није био довољан
јер је и сама Србија имала мало. Тада се појављује потреба за оснивањем Богословске школе у Старој
Србији. Никола Муслин, призрански професор је још 1857. године изнео идеју о оснивању Богословије, са
тим што је он сматрао да се она треба основати у Скопљу, који је био историско и географско средиште
Србије у време њене највеће моћи. Просветни одбор, основан 1868. године у Београду, имао је више
предлога за локацију изградње Богословије. За овај подухват изабран је Призрен, зато што је био већинско
српски град и у њему се налазио Руски конзулат који је гарантовао макар некакву сигурност. Међутим, оно
што је преломило у корист Призрена јесте личност Симе Андрејевића Игуманова трговца и задужбинара из
Призрена, којем је поверена изградња Богословије. Он је био угледна личност којој су наколоњени српски
народ и црква али и власти Турске. Игуманов је такође био и руски држављанин, те је имао подршку Руског
конзула Ивана Стјепановича Јастребова, што је помогло при добијање дозволе од турске власти. Осим тога
најважније је што је он већ био познат као задужбинар, те турске власти неће посумњати да идеја као и
средства за ово долазе из Србије. Призренска богословија свој рад почиње 13. октобра 1871. године у старој
згради, коју је Игуманов купио за Призренску основну школу 1862. године, будући да је нова још увек била
у изградњи. У првим данима школе предавачи су били Сава Дечанац, који је био управник, и Милан
Новичић. Убрзо им се придружује и Илија Ставрић, чије је школовање у Русији обезбедио Игуманов.
Наставничко веће Призренске богословије била је тадашња интелектуална елитна, не само у Призрену већ и
у Старој Србији. 1 У први разред школе уписало се 14 ученика, а након трогодишњих студија исто
толико је дипломирало.

1 В. Бован, Призренска богословија, Српска православна богословија Светог Кирила и Методија, Ниш

2007,стр. 34

4
5
 Богословија у турској царевини

Рад Богословије је у прве две године њеног постојања теко без већих проблема или опасности по њу.
Међутим, у трећој године њеног рада долази до потреса који ју је скоро затворио. Наиме, дошло је до судске
парнице измђу Срба и Цинцара из Призрена. Наиме Цинцари су желели да сруше Цркву Светог Спаса,
задужбину српског великаша Младена Владојевића, и на њено место подигну нову цркву. Цинцари су из
Цариграда добили Ферман и њим добили овај спор. За овакава развој догађаја најзаслужннији је митрополит
Милентије, који је у Цариградској патријаршији издејствовао ферман. Нагон овога, Мелентије је присиљен
да напусти град и враћа се тек 1874. године, и то захваљујући турским властима. Након његовог повратка у
његову одбрану устају ректор Богословије С. Дечанац и професор М. Новичић, а на страни Срба био је
професор И. Ставрић. Како ниједна страна није попуштала, Дечанац и Новичић подносе оставке и одлазе у
Србију. Илија Ставрић као једини професор који је остао у Призренско богословији, преузима улогу ректора
Богословије и Интерната као и предавача сваког предмета свим годинама. Такво стање је потрајало све до
20. августа 1873. године, када у Богословију долазе два нова предавача, Петар Костић и Ђорђе Камперлић,
који су завршили Београдску богословију. Епископ Милентије одбија да рукоположи богослове Призренске
богословије, наводећи да то одбија због тога што управник Богословије није свештено лице. Иако је ово
заиста био један од његових услова за давање благослова за оснивање Богословије, разлог одбијање
рукополагања вероватно је био личније природе. Костић пише да је разлог вероватно био то што је Илија
Ставрић био главни противник при његовом повратку у Призрен. Ово као и отварање другог одељења
Богословије за странце у Београду, верововатно су ралог за мали број уписника у прву годину, које је
Богословија имала наредних година.

У годинам које су следиле стање у Богословији било је прилично мирно, након доласка нових наставника
школа се вратила у редовно стање. Мирни период се нагло завршава са почетком српско-турских ратова,
када изнова почиње страдање целокупног српског становништва а са њим и Богословије. На почетку рата
Сима Игуманов и руски конзул Иван Јастребов напуштају призрен, чиме Призренска богословоија остаје без
својих заштитника. Нови потрес Богословија доживљава у фебруару 1879. године када изненада умире њен
управник Илија Ставрић. Након његове смрти место управника заузима Петар Костић, који ће на овој
позицији остати до 4 априла 1880. Године, када бива ухапшен и одведен у затвор. Повод за његово хапшење
било је једно од његових писма намењено влади у Београду, у којем их он извештава о стању у Старој
Србији. Неко од Срба га је потказао турским властима. Органи арнаутске Конгре одмах су ухапсе Костића.
Срећом, Костић је за то сазнао пре него што су дошли по њега, те сакрио се и предао Руском и Енглеском
конзулату.2 Захваљујући њима он је безбедно спроведен у Прилеп, где је осуђен на 5 месеци

затвора али након одслужења казне морао је побећи у Србију, да до њега неби дошли Конгрини
људи. Ђорђе Камперлић, оставши једини предавач у Призренској богословији, морао као и

2 В. Бован, Призренска богословија, стр.52

6
Ставрић некада преузети све обавезе око Богословије на себе. Након завршетка рата и
распуштања Конгре у Призрен се враћа П. Костић, а исте године му се придружује и Илија Вучетић.
Њиховим доласком наставни кадар бива комплетан, и Богословија

се враћа у редовно радно стање. Међутим то није дуго потрајало, влашки потурица Николица оклеветао је
преко 200 виђених Срба да су учествовали спремању устанка против Турске. Међу оклеветаним био је и
Камперлић који је 30. 1. 1882. Године, ухапшен и осуђен на десет година затвора без икаквих доказа његове
кривице осим речи Николице. Николица касније оптужује Костића и Вучетића, али су се они сакрили од
полиције са намером да пребегну у Србију. Међутим, они су од ове намере одустали, јер нису могли да
оставе Богословију која би се у том случају затворила.

Због оваквих прогона у Старој Србији недостајало је учитеља, што утиче на Призренску богословију јер
њени уписници нису имали довољно основно школског образовања. Решење овог проблема нађено је у
оснивању припремног разреда, у који се састојао од програма четвртог разреда основне школе. Овај разред
основан је 1833⁄34 године, а постојао је до 1890. године. Ово је било могуће учинити јер су се почеком те
године Богословији придружила два нова наставника Трифун Димитријевић и Апостол Филиповић. Овај
разред је укинут је 1890. године, када је дошло до реформе по којој је настала Богословско-педагошка
установа. Уведени су нови предмети , нови наставни програми, продужено је време школовања са 3 на 6
година, а највећа промена била је увођење Турског језика који се изучавао свих 6 година школовња.
Продужавањем школовања на 6 година Богословија је уврштена у ред других средњих школа у Србији чиме
су решена многа питања у вези са њеним признавањем и могућностима запошљавања њених свршених
ученика.3 Било је мало потешкоћа при добијању дозволе од турских власти, због промене ранга образовања
али је то превазиђено и дозвола је добијена од вилајетских власти у Скопљу 30. октобра 1893. године.
Известан проблем представљала је клауза о приватном карактеру ове школе, који захтева да сви наставници
и све књиге у школи буду одобрени од стране турских власти. У наредним годинама Призренска
богословија добија све више на значају у Старој Србији. Тим пре што после рата 1885. године долазак
учитеља из Србије био немогућ. Школа није само бринула о школовању нових свештеника и учитеља, већ
их је помагала у превазилажењу свих потешкоћа након завршетка школовања. Такође је имала важан
задатак у борби против Егзархије, коју је успешно водила чувајући национални и верски идентите Срба у
Македонији. Са Царским указом о слободном школству из 1892. године долази до наглог отварања огромног
броја српских школа, чиме је значај Призренске богословије још више порастао.

До нове реформе долази 1900-1901. године, за врене ректоровања Стефе М. Димитријевића. Наставни план
реформисане Призренске боголсовије обухватао је 26 предмета и спровођен је током четворогодишњег
школовања, а упис је вршен малом матуром. Стева Димитријевић је записао да ,, По наведеном Наставном

3 В. Бован, Призренска богословија, стр. 61

7
плану ова је Школа радила све до свршетка 1914. и 1915. године па је затим због бугарске окупације морала
паузирати готово четири године – до 26. маја 1919. године 4

Рад Богословије после ослобођења

Први балкански рат 1912. године, донео је Старој Србији ослобођење од турске владавине. Град Призрен је
ослобођен већ у јесен 1912. године, што ће рећи на самом почетку рата. Захваљујући ослобођењу,
Богословија доживљава нагли успон и почиње да ради боље неко иката раније. Наставничко веће добило је
нови наставни кадар. Сви предавачи сада су имали завршено факултетско образовање, а и број ђака
уписника у школу се такође многоструко повећао. Штампарија коју је Призренска богословија добила уочи
ослобођења, сада је проширена и појачана новим машинама. Постојале су у њој чак и глумачка и литерарна
секција. Први пут од свог оснивања, Призренска богословија, се у свему изједначила са Београдском.
Нажалост успешан рад Богословије прекинут је 1915. године, због Првог светског рата односно
приближавања фронта Призрену. Бугарска војска је окупирала Призрен 16. новембра 1915. године. Они
одмах запоседају зграду Школе и потпуно је руинирају. Библиотека је такође уништена, тек је покоја књига
спашена захваљујући грађанима Призрена. Према рачуну ратне одштете вредност књига износила је пола
милиона тадашњих динара, али њихова култура вредност била је непроцењива. Богословијаје била до те
мере разрушена да се у њу након ослобођења једава могло ући, а камоли предавати. Ректор Богословије
Стева Димитријевић настојао је да Богословију што пре оспособи за рад. Захваљујући његовом утицају у
Грађавинској обласној управи и Градској грађавинској управи као и властима у Призрену зграда Богословије
је убрзо реновирана. За снабдевање Интерната основним потребшинама, добио је помоћ Америчког црвеног
крста. Упоредо са обнављањем зграде и интерната, рађено је и на донођењу адекватног Наставног плана.
Донесена су два Наставна плана. Први, који се састојао од скраћених курсева и тајао би 3, 4 и 6 месеци. Овај
програм намењен је ђацима који су Богословију похађали пре рата. Док је други, заправо престављао
редовно четворогодишње школовање. Скраћени курсеви трајали су од 26. маја 1919. године до 26.јуна
наредне године. Редовни програм школовања почео је 1. фебруара 1920. године. Димитријевић је такође
радио на обнављању привредних добара Богословије, те успештно решава и проблем правног регулисања
положаја Богословије. Након нормализације рада Призренске Школе, Димитријевић је одређен за декана и
професора новооснованог Теолошког факултета у Београду. Нови ректор, после није одмах постављен, али
је за вршиоца дужности постављен др. Симеон Поповић, који ће неку годину касније постати и њен указни
ректор.5

Министарски савет је 12. јануара 1921. године, на својој седници донео акт којим се Призренска богословија
ставља под надлежност Министарства вера и те да се њен наставни план усклади са планом осталих

4 В. Бован, Призренска богословија, стр. 77

5 В. Бован, Призренска богословија, стр. 110

8
богословија. Реформа усклађивања Наставног плана, значила је да Призренска богословија више неће бити
богословско-учитељска установа, већ искључиво богословска. У авгусу исте године Министарство вера,
доставља акт Управи богословије, у којем је обавештава о условима које студенти морају да испуне да би се
ушисали у ову школу. При чему се држава обавезала да ће се 30 студената финансирати о свом трошку.
Такође је затржено да се у складу са ново донесеним Уставом, попуне формулари заклетве краљу
Александру. Нови Наставни план за Призренску богословију изашао је 21. фебруара 1922. године. Ова
реформа захтевала је оснивање још једног петог разреда као завршног, укидање одређених предмета и
увеођење нових на њихово место, као и измена фонда часова. Ове промене увођене су поступно, школске
1922/23. ходине. Трећи и четврти разред су још увек радили по старом програму.

У нарадним годинама Призренска богословија радила је нормално. Највећи проблем у овом периоду био је
недостатак материјалних средстава. Наиме зграда Богословије је била у изузетно лошем стању, неким
њеним деловима претила је чак и опасност од урушавања. Зграда Интерната била је у подједнако лошем
стању као и сама Школа. Лоша хигијена, недостатк водовода и купатила престављала је велико опасност по
здравље ученика. Значајан пораст ђака Богословије довео је до пренасељености интерната. Управа
Богословије, неколико пута се обраћала Министарству вера са молбом за обезбеђивање нових зграда или
реновирањем старих. Међутим будући да је финансиско стање у Краљевини Југославији, која се још увек
опорављала од рата, било лоше Призренској богословији се није могло изаћи у сусрет. Богословији не само
да се није могло помоћи, већ су уведене и одређене мере штедње које су укључивале и смањење квалитета
оброка ђака. Упркос овако лошим условима Богословија успешно ради и до 1930. године, потпуно
превазилази последице које је рат на њу оставио. У овим можда и најбољим годинама Богословије, наставно
особље сачињавали су седам професора, три суплента , један предметни професор и један лекар. Професори
нису били преоптерећени великим бројем часова али јесу бројем предмета који су предавали. Постојала је
међутим лоша пракса честог измештања професора у друге школе, а да ствар буде гора то је чињено често у
току наставне године. У једном разреду Школе у току шест година изменило се пет или шест наставника за
Св. Писмо.6 Ово се свакако одразило лоше на рад ученика. Још једна по Богословију штетна пракса било је
примаће већег броја ученика, од оног које је Школа могла да прими, а које се вршило по налогу власти.
Проблем је била и политика Министарства вера да се у прву годину примају првенствено кандидати из оних
подручја у којима мањка свештенства, чак иако је то на уштрб квалификованијих кандидата. Оваква
политика довела је до слабије образованог кадра, наиме иако је из Призренске богословије изашао
приближно исти број ученика који је уписан, одличних ђака било је само двадесет посто.

Српска православна богословија у Призрену била је образовно-васпитна установа у којој је васпитању

ученика посвећивана посебна пажња, јер они су као школовани свештеници, радили у народу са народом и
за народ у духу светле традиције Светосавске српске цркве. Зато је у годишњим изветајима посебан део био

6 В. Бован, Призренска богословија, стр. 141

9
намењен извештају о васпитању ученика.7 О васпитању ђака бринула су се обично три васпитача, на чијем
челу се налазио главни васпитач, који је био подређен рекору као управнику интерната. Васпитању и
духовном узрастању ученик значајно је доприносио и рад ученичких друштва, међу којима је најзначајнији
рад Литерарне дружине „Растко”. Поред овог ученичког друштва постојала су још четири: Подмладак
Црвеног крста, Коло тревезне младежи „Нада”, Подружница Феријалног савеза и Подмладак Јадранске
страже. Из годишњих извештаја школе може се видети да је ниво васпитања увек био примеран, и да сем
мањих преступа није било никаквих проблема. Ово се променило 2. новембра 1938. године, када су ученици
напустили час и започели штрајк. Истог дана су написали своје захтеве те их доставили ректору Војиславу
Катићу. Ученици су енергично захтевали : „ Желимо безусловно смењивање ректора г. В. Кат. У противном
наш даљи опстанак у Богословији је немогућ.”8 Наставничка већа одржана су 3. и 4. новембра и на њима је
одлучено да се затражи помоћ Синода, чији изасланици стижу већ 5. новембра. За време штрајка
Богословија није одржавала часове. Са норамалним радом почела је 7 новембра. На седници Наставничког
већа и изасланика Светог архијерејског синода одржаној 9. новембра, одређене су казене за штрајкаче.
Кажњено је 92 ученика од којих је неколицина избачена из Богословије за свагда. Остали су кажњени
блажим казнама. На седници је такође одлучено да ће се на три месеца укинути државна помоћ за
школарину. Донесена је и одлука о суспендовању ректора В. Катића на три месеца. На његово место
привремено је постављен Виктор Царевски. У наредним данима радило се као да до штрајка никада није ни
дошло.

У читавом међуратном периоду наставно-васпитни процес се стално кретао ка усавршавању, препреке

углавном материјалне природе, некако су савлађиване. Призренска богословија је у овом периоду израсла у
једну од најугледнијих школа у Србији. Нажалост ово златно доба Богословије бива прекинуто, окупацијом
Србије у Другом светском рату. Призренска богословије затвара се у априлу 1941. године.

7 В. Бован, Призренска богословија, стр. 150

8 В. Бован, Призренска богословија, стр. 155

10
 Богословија за време другог светског рата

Призренска богословија је за време рата, као и неколико година после рата, била затворена. Школа је своје
ђаке распустиа 3. и 4. априла 1941. године. Богословија је са своји радом после рата започела тек у школској
1947/48. години. Већина ученика се никад није вратила да настави школовање. Велики део их је погинуло
током рата, помрло од разних болести или изгинуло у логорима широм Европе. Нова власт није била
наклоњена Цркви па се један део преживелих ученика из политичких разлога није вратио. Они су своје
сколовање наставили у световним школама или су се запослили у државним институцијама нове власти.
Особлје Призренске богословије већом је остало у Пизрену, углавном они који су и били са територије
Призрена, док је други део прешао у Београд и Србију, где им је уточиште пружила Патријашија. На челу
дела особља које је остало у Призрену био је заменик ректора Петко Трифуновић, док је на челу дела из
Београда био ректор Живан Маринковић. Део особља које је остало у Призрену, имао је проблем са
финансирањем те је морало да распрода оно залиха што је остало по затварању, наплаћујући кирије за
просторије Школе коју су користили италијани али и покушавајући да од апбанске православне цркве
добије неку врсту помоћи. Архивска грађа из периода Другог светског рата у којој се могу наћи податци о
раду Богословије је веома оскудна и већином није из архива Богословије. Највише података сачувао је Свети
архијеријски синод из Београда.Оно што се зна јесте да се особље за разлику од претходних ратова боље
снашло, па је на време успело да склови вредне ствари, робу и документа, углавном их закопавајући

Један од важнијих докумената који показује стање Школе је ,,Списак инветара Призренске богословије
уништеног за време овог рата од 20. септембра 1942. године“ заменика ректора у ком је процена имаовине
школе износила 847.00г динара. Из 1943. године има врло мало историјске архивсе грађе из које није
могуце пратити рад Школе, док из 1944. године, уопште нема архивских записа. Ипак, 1945. године
напраљен је инвентар имовине Богословије који је показао да је послератна штета на имовини 1.109,142
динара

Призрен је ослобођен 17. новембра 1944.године. Иако, је нова комунистичка власт већ 1945. године почела
са обнављањем основних и средњих школа, ипак није показала интересовање за обнављање Призренске
богословије, док СПЦ у том периоду није имала услове за њено обнављање. Оскудна архива 1946. године
показује да је покрезује да је покренута иницијатива за поновно отварање школе. Школа се поново отвара
септембра 1947. године.

11
 Рад Призренске боглсовије после другог светског рата

Иако је све још увек било неигурно, СПЦ и Управа Богословије, биле су задовољне интензивитетом
припрема за почетак рада Школе у школској 1947/48. години. Призренска богословија свој рад званично је
отпочела 1.септембра 1947. године иако су часови почели тек 5. октобра 1947. године по доношењу
Наставног плана. Школа је бројала само 14 ученика прве године, три професора и ректора. Према новом
настљавном плану Богословија је постала четворогодишња школа. У првој години по свом орварању
Богословија се сусреће са проблемом недостатка огрева и хране. Недостатак хране коју је требала да
обезбеди власт објашњава непланским поновним отварањем Школе. Попчетком школске 1948/49. године
решено је питање даљег постојања и рада Школе. Нерешив проблем ове године представља набавка
уџбеника и прибора за писање. Покушаји да се прибор набави преко власти били су неуспешни. Према
извештају Школе школска година протекла је нормало и што се тиче окружења Школе. Проблеми између
актуелне власти и Богословије који све више су се заоштравали, прерасли су у отворен сукоб у школској
1947⁄48. Години. Градски одбор Омладине решио је да у Призренској богословији оснује омладинску
организацију. Оснивању организације оштро се противила Управа школе. Свети архијерејски синод
енергично подржава Богословију наводећи да у њој већ постоји литерарна дружина „Растко”. Градски одбор
у својој замисли није посустајао, све више притискајући Богословију. У новембру наредне године у
Призренску богословију долазе делегати месног Комитета Партије и Комитета Народне омладине. Они су
ректору Маринковићу отворено запретили да ће држава прекинути снабдевање интерната храном и другим
потребштинама, уколико Богословија настави са одбијањем њихових захтева. Ректор Маринковић
обавештава Свети архијерејски синод о уцени државне власти. У одговору Маринковићу Свети архиерејски
синод пише да по предмету поновног захтева делегата Градске народне омладине у Призрену, Управи
Богословије, да им се одобри формирање омладинске организације, Свети Архијерејски Синод по остаје
при својој раније донетој одлуци бр. 3826⁄зап. 1088 из 1948. Године.” 9

У јуну месецу Свети Архијерејски Синод одређује висуну школарине за наредну годину у износу од 500 до
600 динара месечно, док је школовање сиромашних ученика Свети Архијерејски Синод преузео на себе.
Финансиско пословање Богословије је у овој године знатно успешније него претходних година, чак је било
и боље него у већини други школа. Ово доводи до тога да први пут од отварања за место у Богословији
јављају се ученици са бољим школским успехом. Свети Архијерејски Синод шаље Управи Богословије нови
наставни план по коме ће ђаци уписани у септембру 1951. године имати петогодипњи план школовања. У
овој години све зграде уништетне у рату оспособљене су за употребу. Према извештају овоа школска година
била је најуспешнија од отварања школе 1947. године. Међутим већ следеће године школа упада у

9 В. Бован, Призренска богословија, стр. 248

12
финанскиску крузу због чека јој Свети Архијеререјски синод одобрава повећање школарине са 400 на 1000
динара. У овој школској години догодила су се два инцидента, која ће битно утицати на Богословију. Први
инцидент започео је учествовањем учаника у протесту у Призрену 3. априла 1952. године против одлуке о
припрајању Трста Италији. У протесту су учествовали и ученици Учитељске школе и Гимназије. Када су
ученици ове две школе поново кренуле да протестују, учеици Богословије им се нису придружили, због чега
они врше упад у Богословију. Ово је довело до варница између школа

О другом случају ректор је обавесио Свет архијерејски синод о проблемима коју су задесили ученике
Богословије на радној акцији. Ректор наводи како је 21. јуна 1952. године од свог ученика примио писмо у
коме се описује боравак ученика на акцији. Ученик објашњава како је однос са другим „друговима” у почетк
био пријатељски али се стање изменило после предавања једног „друга”. „Он је ту изнео да поред
непријатрља са стране постоје и непријатељи у нашој земљи, а то су попови”10 Ученици Богословије бивају
окарактерисани као: издајници, битанке, лудац чак и шпијунии. На ово писмо ректора, Свети Архијерејски
Синод одговара критикујући Богословију и самог ректора што нису тражили одобрење од Светог
Архијерејског Синода пре слања ученика на радну акцију.

Из архивске грађе о школској 1952⁄53. године, види се да је државна власт често стварала проблеме
Богосоловији. Прво је одбијен захтев Задужбине Симе Игуманова за куповину зграда за проширење
Богословије. Даље власт од ученика тражи посебне дозволе за одлазак у школу. Које ученици , поготово они
малолетни без личне карте, нису могли добити. Један од ученика чак је по кривичној пријави добио и
затворску казну од месец дана. Свети синод реагује али власт идаље проналазе начида ученике задрже.
Ректор наводи пример из околине Скопља, где су власти натерале родитеље једног ученика да га из
Богословије испишу. Невоље су стварале и шиптарске националистичке организације које су физички
нападале ученике. Притисак власт је у наредној школској 1953⁄54. години почео да опада. Међутим тада
долази до унутрашњих подела у школи. „Зло је почело када је 2. Новембра стигао акт Светог Ахијерејског
Синода бр. 2675, од 23 октобра, у коме јеизражена жеља да наставници у цивилу ступе у свештенички чин
до 1. јула ове године”, наводи ректор.11 Главни васпитач Војин Ракић, 23 маја 1954. године, рукоположен је
за ђакона, а од других нико није желео што је довело до стварања две групе професора. Ракић је сматран
највероватнијом заменом садашњег рекотра. Ово је довлео до незадовољства групе професора. Ту групу
чинили су наставници Стефан Чакић, Светозар Милојевић у Ђока Кузмановић. Будући да је ректор
Маринковић подржав Ракића, поменута група професора и један део ученика окренуо се и против ректора.
Ракић је смењен али то није помогло смирењу ситуације. Тада под утицајем писма Ђоке Кузманивића
ректор тажи од Светог Архијерејско Синода разрешење снђела Стефана , због негативног утицаја на ђаке.
Свети Архијерејски Синод у јулу обавештава Управу Богословије ”да се отказује служба у Богословији
синелу Стефану Чекићу као неподобном за наставничку службу.” Светозар Милојевић је убрзо након тога

10 В. Бован, Призренска богословија, стр. 267

11 В. Бован, Призренска богословија, стр. 281

13
поднео оставку коју му је Свети Архијерејски Синод уважио. У јуну наредне године Свети Архијерејски
Синод доноси одлуку у којој разрешава протојереја Живана Маринковића ректорске дужности. На његово
место 1. јула ступа протосинђел Методије Муждек

У наредних 10 година није било већих догађаја. Ректор Муждек наставио је свке године да шаље извештај
Свето Архијерејском Синоду, са истим поглављима као и до сада, додуше са понеким малим изменама у
насловима поглавља. У извештајима се види да уџбеници више нису проблем, да се хигијенско стање
поправило, али су имали проблеме са пијаћом водом од чега су многи добили жутицу. Такође се помиње
пооштравање дисциплинских казна за ученичке преступе.

Притисак власти на Богословију се и у наредним годинама рада наставља. Забележен је случај да су због
крађе сви ученици постројени у дворишту, док их је полиција претресала помоћу паса трагача. Неколико
ученика завршило је у затвору, а када је касније нађен прави лопов, један шиптар, како продаје украдену
робу у Загребу, валсти нису чак ни извињење упутили ученицима и школи. Богословију је уздрмао догађај у
селу Драчеву код Скопља, где је основана средња богословска школа која је припадала такозваној
Македонској православној цркви . Они су 1967. године из Призренске богословије исписали ђаке са
територије Македоније и уписали их у своју школу. Ово се дешавало и неколико наредних година.
Богословија у наредним годинама знатно побољшава своје материјално стање и већ 1987. године бива у
могућности да изгради нове наставничке станове, чиме је решено питање доласка наставника на рад у
Богословију.

Притисак власти на Богословију се и у наредним годинама рада наставља. Забележен је случај да су због
крађе сви ученици постројени у дворишту, док их је полиција претресала помоћу паса трагача. Неколико
ученика завршило је у затвору, а када је касније нађен прави лопов, један шиптар, како продаје украдену
робу у Загребу, валсти нису чак ни извињење упутили ученицима и школи. Богословију је уздрмао догађај у
селу Драчеву код Скопља, где је основана средња богословска школа која је припадала такозваној
Македонској православној цркви . Они су 1967. године из Призренске богословије исписали ђаке са
територије Македоније и уписали их у своју школу. Ово се дешавало и неколико наредних година.
Богословија у наредним годинама знатно побољшава своје материјално стање и већ 1987. године бива у
могућности да изгради нове наставничке станове, чиме је решено питање доласка наставника на рад у
Богословију.

Иако под тешким условима Призренска Богословије је опстајала и трајала идаље образујући младе
свештенике. Њен рад није више прекидан све до избијања рата на Косову 1999. године. У овом рату
Призренска богословија као и српски народ на Косову, са којим је увек делила судбину, страдали су као
никада пре у својој историји. По први пут Богословија мења своју локацију. Протерана са Косова заједно са
мноштвом народа прелази у Ниш, где надаље не затварајући се наставља свој рад. У Нишу је поново
уахваљујући средствима Задужбине Симе Игуманова подигнута зграда у којој Богословија наставља свој

14
рад. Призренска богословија налазила се у Нишу све до 2011. године, када се вратила у Призрен где и
данас, као и када је основана чува српски идентитет и Православну веру.

15
 Закључак

Са Притисак на Србе у Старој Србији у XIX веку, да се одрку свог националног идентитета и вере био је све
већи.Српски свештеници и учитељи борили су се да се супроставе исламизацији, албанизацији, јелинизацији
и бугаризацији али су у томе били ослабљени јер их није било у довољном броју, ни у Старој Србији ни у
Србији а и они којих је било углавном су хапшени. Због тога је валада Србије одлучила да у Старој Србији
оснује богословску школу. Она је захваљујући великом задужбинару Сими Игуманову у овој замисли и
успела. Богословија је почевши од 1874. године, сваке године до ослободђења слала четрдесетак свештеника
и учитеља у народ. По ослобођења 1912. године школу је завршило чак 700 ученика. Богословија је за време
Турака надонађивала недостатак средњих школа, а чак и по њиховм оснивању остала је водећа српска
средња школа. Она је као чувар Српског духовног и културног развоја била центар читавог српског
школства. Стварала је културно уметничка друштва, певачке хорове и драмске секције. Школа је имала и
најбогатију бибилиотеку у Старој Србији. Својим постојањем уливала је наду Србима за време многих
ратова. У њој су се школовали многи писци, два српска патријарха, велики број епископа али и низ
политичара, култуних и јавних радника. После Првог светског рата организовала је сраћено школовање
великом броју свештеника и учитеља који су недостајали после рата. После Другог светског рата у
неповољним услвима школовала је велики број свештеника којих је у Србији било мало. Баш захваљујући
Богословији за време притиска Шиптара на српски народ да се одсели , велики број српских породица остао
је на својим огњиштима. Чак и након што је из Призрена протерана и пресељена у Ниш 1999. године она је
наставила са бригом о српском народу и његовом духовном развоју, образујући младе свештенике.
Фаа За Призренску Богословију се може рећи да била и остала једна од најважнијих како школских,
политоичких тако и духовних Српских институција

16
Литература

В. Бован, Призренска богословија, Српска православна богословија Светог Кирила и Методија, Ниш 2007

17