Saša Edi Ðorđević

USTANIK
Druga knjiga trilogije o slobodi

Beograd, oktobar 2017

By

2
Glavni i odgovorni urednik:
Sanja Ðurković

Urednik izdanja:
Gordana Subotić

Lektura:
Aleksandra Sulović

Tehnički urednik:
Vesna Pijanović

Likovna oprema:
www.nebojsazoric.com

www.evrobook.com
redakcija@evrobook.com
marketing@evrobook.com
prodaja@evrobook.com

3
 PROLOG

N
ad Srbijom je ugašeno sunce. Ostavljena da se sama bori
protiv moćne imperije, pala je na kolena, u krvavo blato.
Preživeće teške vekove u ropstvu pre nego što se Osmansko
carstvo bude urušilo iznutra, izjedano pohlepom i nelojalnošću vlastele i
janičara, istih onih na čijim je krilima letelo preko slabijih naroda i čijim
je kandžama i kljunovima kidalo njihovo meso i hranilo svoje nezasito
telo. Nabijaće je na kolac, okivati u lance, kidati kožu usijanim kleštima,
ali joj neće slomiti slobodarski duh. Boriće se, jadna i izmučena, nekada
potpuno sama, nekada uz prave, nekada uz lažne prijatelje, da zbaci
okove i protera zlotvore. To joj dugo neće uspeti, sve dok u srcu
Šumadije ruke nekih hrabrih ljudi ne zapale ustaničke baklje koje će je
obasjati svetlošću slobode.

4
 Uglješa

H
ajdučki jatak Uglješa, rodoljubivi Azanjac, stari vuk
samotnjak čiju su ženu i nejake naslednike odavno odnele
bolesti, lako je zavoleo hajduke koji su se drznuli da udare na
moćne osvajače. Nemirno je spavao one noći kada su Gojko, Stefan i
družina upali u Smederevsku tvrđavu. Kada mu je Lazar doneo novac i
ukratko objasnio šta su namerili da urade te noći, nekako je predosetio
da neće sve biti po planu. Činilo mu se da je hajducima do tada sve išlo
previše glatko i da će negde morati da zapne. Ali nije ništa rekao
momku, nije želeo da baksuzira poduhvat. Čitave večeri, sve dok nije
iscrpljen zaspao oko ponoći, molio se za njihov uspeh i živote. Čim se
ranom zorom probudio, obukao je čakšire i lanenu košulju, navukao
opanke na bose noge, umio se hladnom vodom sa plitkog bunara u
dvorištu i pohitao u šumu, do hajdučkog bivaka. Za pojasom je nosio
kesu sa kovanicama, nadajući se da će zateći nekoga kome će moći da je
preda. Brzo je hodao kroz orošenu travu i nisko rastinje, a grane mladog
drveća su ga šibale po licu i prskale kapima rose koje su se zadržale na
njihovom lišću. Do odredišta je stigao izgreban i gotovo mokar. Zatekao
je prazan bivak. Trava koju su hajduci koliko sinoć gazili već se skoro
bila ispravila.
„Nisu se vratili. Možda su morali da beže naokolo”, mislio je. „Da i’
pričekam malo, valjda će doći…”

Sedeo je neko vreme na klupi sklepanoj od granja, u vlažnoj odeći i

obući, cupkajući nogama i pažljivo osluškujući zvuke u šumi. Često su
mu telom prolazili trnci, što zbog mokre odeće i hlada koji su pravile
guste krošnje nad njim, što zbog neizvesnosti i lošeg predosećaja koji ga
je sve više obuzimao. Zečevi i lisice povremeno su protrčavali nedaleko
od njega, ptice su pevale svoje jutarnje pesme, a ljudskih koraka i
glasova nije bilo. Kada ga je strpljenje izdalo, ustao je i skoro trčeći se
vratio u selo. Otišao je pravo do dvorišta Bogosava, najbogatijeg seljaka

5
u Azanji. Naslonio se na ogradu od prošća pa iz sveg glasa dozivao
domaćina sve dok se ovaj napokon nije pojavio na tremu, odeven u
dugačku košulju koju je na brzinu navukao preko glave.
– Šta si navro, crni Uglješa?! Gde gori? – povika Bogosav na
galamdžiju.
– Nigde ne gori, prijane moj. Treba mi konj da odem do Smedereva,
imam neodložna posla tamo.
– Pa si došao baš kod mene?
– A kod koga bi' drugog? Ti imaš i konje i dobru dušu – nasmeja se
Uglješa od sve muke.
– Vala, da to ne reče, ništa ne bi uradio! Deder, ulazi, šta si se stiso?!
– dobaci kroz smeh Bogosav, odlazeći prema štali.
Uglješa otvori klimavu kapiju, uđe u dvorište i pođe za domaćinom.
Obojica uđoše u štalu, u kojoj su bila tri konja. Oni zarzaše kad im
Bogosav priđe, a ovaj ih sve potapša po sapima i vratovima, pomazi im
tople njuške i gubice pa osedla vitkog dorata.
– Ovaj je izdržljiv i brz, Uglješa. Odneće te do Smedereva ko na
krilima. I mirne je naravi, neće ti zadavati muke – reče pružajući uzde
prijatelju.
– Fala, brate Bogosave, živ mi bio trista godina! Vratiću se što pre –
reče Uglješa izvodeći konja iz štale.
Životinja je poslušno hodala za čovekom koji je držao uzde.
Bogosav je izašao za njima. Kad je doveo konja do sredine dvorišta,
Uglješa stade, okrete se, priđe konju sa leve strane, zaglavi levo stopalo
u uzengiju i, uprkos svojim godinama, a imao ih je preko pedeset, lako
se vinu u staro, izlizano sedlo.
– Samo da ti kažem, stari moj, da se po selu priča da imaš neke
čudne prijatelje u šumi – reče mu Bogosav.
– Srpska posla! Nema u šumi nikoga, izmišljaju budale! Ali, hvala ti
svakako!
Uglješa lagano munu konja petama u slabine, životinja poskoči,
zatrese glavom i istrča kroz otvorenu kapiju na prašnjav put. Uglješa
cimnu uzde i usmeri konja ka Smederevu, a Bogosav se okrete i vrati u
štalu da napoji ostale konje.
Čim je izašao iz sela na glavni put, konjanik je naišao na tursku
patrolu. Bili su to vojnici iz Hasan-pašine Palanke, koji su znali lokalne
prilike i raju. Poznavali su Uglješu, pa im je bilo čudno što ga vide na
konju. On im reče da je krenuo u Smederevo da završi neki posao za
Bogosava, a oni ga odmah pustiše. Poterao je konja laganim kasom, kako
ga ne bi previše umorio, jer ih je čekao dug put. Svratio je nakratko u

6
susedno selo, Dobri Do, da pozdravi starog prijatelja, Dragutina, koji mu
je dao komad hleba i sira da pojede, da ne putuje gladan. Negde oko
podneva, Uglješa je stigao na polje pred tvrđavom. Izdaleka je video
glave na kolju, stresao se od straha i dojahao što je bliže mogao i smeo,
ne bi li ih prepoznao. Kad je prišao zidinama dovoljno blizu da može da
razazna lica, skamenio se shvativši da je hajdučki napad propao i da su
svi pobijeni. Oči mu se napuniše suzama, a srce mu se steže. Oborio je
glavu i produžio na konju duž zida tvrđave, kao da se zaputio prema
Beogradu. Uto iz tvrđave izjahaše tri vojnika i dadoše se u galop za njim.
Čuo je topot kopita iza sebe i obrisao oči grubim rukavom. Sustigli su ga
za tili čas pošto nije pokušao da beži. Jedan prepreči put njegovom konju
i zaustavi ga, a druga dvojica mu priđoše sa strane. Svi su držali drške
jatagana, kao da će svakog trena da ga poseku.
– Ko si ti, kaurine, i kuda si se zaputio? – upita ga na srpskom
Turčin koji mu je preprečio put.
– Ja sam ubogi seljak iz Azanje, Uglješa, efendijo! Pozajmi’ ovo
kljuse od prijatelja da odem u Grocku, da obiđem brata. Prođe neki
njegov komšija juče kroz selo te mi reče da mi je brat teško bolestan –
oborio je pogled da ne ljuti Turčina gledanjem u oči.
– A što se muvaš oko tvrđave? Iz Azanje si mogao do Grocke i
prečim putem?
– Mogo sam, gospodaru. Al’ bojim se ’ajduka o kojima narod priča,
pa se držim glavnog puta. Tako dođo’ do tvrđave i vide’ ove glave
nataknute na kočeve te se približi’ da i’ bolje osmotrim… Šta su uradili
oni jadnici?
– Nisu ono jadnici, nego hajdučka bagra! Sad možeš mirno da jašeš
kud god ti se prohte, ono su hajduci kojih si se bojao. Pobijeni su noćas u
tvrđavi. Junaci! – isceri se Turčin.
– Budale se ne seju, efendijo… – procedi s mukom seljak, a vilice mu
se stegoše.
– Jašta! Putuj ti dalje, Uglješa, i pričaj svuda šta si ovde video! – reče
Turčin sklanjajući konja u stranu. – Treba raja da zna da sa carevinom
nema šale!
– ’Oću, efendijo! – odgovori seljak, klimnu glavom, pljesnu šakom
konja po slabinama te ovaj pođe.
Turci se vratiše u tvrđavu da izveste zapovednika straže, Ajnura, o
razgovoru sa seljakom. Uglješa, koji je dotle izgledao potpuno smiren,
namah se preznoji od straha. Znao je da su Turci mogli da ga zadrže,
pretresu, ispituju… Da su mu za pojasom pronašli kesu sa novcem, bio
bi gotov. U trenu je odlučio da odmah ode u Kolare. Naime, dok je

7
onomad Gojko bio u Istanbulu, Uglješa je svakodnevno nosio hranu
hajducima u bivak. Jednom ga je Stefan pozvao na stranu i potanko mu
ispričao sve o Ljubici i njenoj trudnoći, kao i sve što je znao o Gojku,
starom Samiru i Esmi.
– Ako se desi da izginemo, otiđi do Ljubice i sve joj kaži, da zna… –
rekao mu je hajduk na kraju.
Uglješa potera konja u kas i brzo stiže u Kolare. Neki seljaci koje je
sreo na putu pokazaše mu Ljubičinu kuću. Došao je do kapije, sjahao,
vezao konja za jedan direk u ogradi i ušao u dvorište.
– Domaćine! – pozvao je. – Ima l’ koga?
Iz kuće na trem izađe Ljubica, koja je bila sama jer su joj roditelji
radili u polju. On joj nazva dobar dan.
– Dobar dan! – odgovori ona. – Ko ste vi? Kojim dobrom?
– Eh, ćeri moja, da je dobro – nije. A nije važno ni ko sam. Može li
ovaj nezvan gost negde da sedne? Umori’ se, odavno nisam putovao na
konjskim leđima – bio je ozbiljan i namršten.
– Može, može, uđite! – pokaza mu ona rukom ka vratima, sva
zbunjena i uplašena, svesna da joj taj čovek donosi neke loše vesti.
Uđoše u kuću. Uglješa sede na grubu drvenu klupu, za isti takav
sto, a devojka ga ponudi medom i vodom, da se okrepi.
– O čemu se radi? – upita ga nestrpljivo kad se napio vode i
zahvalio.
– Ti si Ljubica, Ognjenova kći? I poznaješ Stefana iz Vučaka?
– Da, ja sam ta – devojka se strese.
– Da ne okolišamo – trudna si, nosiš Stefanovo dete?
– Da. Šta je bilo sa njim? – jedva izgovori, a suze joj napuniše oči.
Uglješa ustade i uhvati je za ramena.
– Pogiboše on i još šestorica noćas, niko ne preteče. Među njima je
bio i njegov brat Gojko, onaj što je odveden u janičare. Eno im se glave
ljuljaju na kolju na tvrđavi.
Noge je izdadoše, pade mu u naručje i zakuka.
– Ne plači, dete, ne bi on voleo da te vidi takvu. Ne kuka se za
junakom!
– Jaoj meni, kako da ne kukam! Ostade mi čedo bez oca pre no što se
i rodilo! Kuku, siroto i ono i oni! Nadala sam se da ću ga opet videti, da
će da se vrati po mene i dete jednog dana. Znala sam Stefana i još
dvojicu, bili su dobri ljudi. Jaoj, Bože, ima li te? – tresla se od plača u
Uglješinom zagrljaju.
– Gotovo je sad. Oni se svoji’ muka oslobodiše, niko im više ništa ne
može – tešio je on. – Molim te, smiri se, moram nešto da ti ispričam što

8
treba dobro da zapamtiš. Stefan je tako ’teo.
Devojka je jecala i plakala, dugo nije mogla da se smiri. Kad su joj
suze napokon presahle, pogledala je Uglješu u oči i klimnula glavom,
spremna da ga sasluša.
– Da počnem od dana kada su otišli iz Kolara… Boravili su malo u
Grockoj, pa su na Avali ubili Orhana, ti znaš ko je on bio. Potom su
pobegli u Azanju i napravili bivak u šumi, pored sela. Ja sam im bio
glavni jatak. Družina im se uvećala. Pridružio im se i Gojko, janičar.
Poslali ga Turci u potragu za bratom. Bio je u Stambolu čuvar sultanove
porodice, čak je nekima od nji’ spasao život te je dobio na poklon
čudesan nož, vredan ko zna kol’ko. On se u Turskoj oženio, a žena mu
beše Esma, ćerka čoveka koji ga je školovao, nekog velikaša. Samir se
zove, mislim da sam dobro zapamtio sva imena koja mi je pomenuo…
Esma je noseća, rodiće uskoro. Stefan je ’teo da ti ovo ispričam ako oni
padnu, da znaš da će vaše dete imati rodbinu u Turskoj i da mu pričaš o
tome. Takođe, treba da znaš da su Stefanovi roditelji ubijeni. I čitava
porodica njegovog druga Bogdana.
– Dobro, fala vam. Neka im je svima laka zemlja! Za Bogdanove
znam, a i za Stefanove… – ona zaćuta na trenutak, uperi pogled u
tavanicu, udahnu duboko nekoliko puta, pa spusti glavu i pogleda
sagovornika u oči, očekujući kraj priče. – Kako su poginuli, mučenici?
– Junački! Ajduci su noćas pokušali da upadnu u tvrđavu, da ubiju
Bali-bega, da im ne utekne u Tursku. Svi su izginuli, to je sve što znam.
Mislim da do bega nisu ni došli… Eto! Sada idem, treba da vratim konja
prijatelju. I, da ne zaboravim, uzmi ovo! – on se maši rukom za pojas,
izvadi kesu sa novcem i pruži je devojci. – Meni ne treba, a tebi će biti za
dete. Ostalo mu je od oca i njegovi’ drugova.
– Ne treba, moći ću ja i bez toga.
– Samo ti ovo uzmi, valjaće ti – on spusti kesu na sto i pođe ka
vratima, povijenih pleća. – Odo’ ja, ćeri moja. Čuvaj se i čuvaj dete.
Zbogom!
– Zbogom i fala, dobri čoveče! – promrmlja ona, jer je Uglješa već
bio izašao.
Kad je izašla na trem, videla je da Uglješa, poskakujući na konjskim
leđima, već odlazi putem ka Hasan-pašinoj Palanci.

9
 Desetak dana posle posete Ljubici, u samo svitanje, dok je Uglješa
spavao u skromnoj postelji od slame prekrivene starim čaršavom od
lanenog platna, pokriven grubim ćebetom od kostreti, turski vojnik
grunu nogom u trošna vrata njegove blatare, izvali ih iz ležišta pa utrča
u bednu prostoriju, a za njim još trojica. Skočiše na bunovnog Uglješu i
stadoše ga bez reči krvnički tući pesnicama. Udarci su mu pljuštali po
glavi, rebrima, leđima, a on je bezuspešno pokušavao da se zaštiti
šakama i podlakticama, premeštajući ih sa jednog na drugi deo lica.
Tuča nije dugo trajala i snažne janičarske ruke ščepaše seljaka za mišice,
podigoše ga iz kreveta pa ga izvukoše pred kuću. Ošamućen, zbunjen i
zaslepljen svetlošću jutarnjeg sunca, očiju već otečenih od udaraca,
gledao je unezvereno oko sebe, pokušavajući da shvati šta se desilo. U
dvorištu je bilo bar tuce Turaka, a jedan mu priđe i dobro ga osmotri.
– Ovoga smo zaustavili na konju pred tvrđavom pre neki dan – reče
taj vojnik dvojici oficira koji su sa nekolicinom janičara stajali na sredini
dvorišta.
To su bili vojnici iz hana u Hasan-pašinoj Palanci, svi sem jednog
oficira i janičara iz Smedereva koji je proverio da li su našli pravog
čoveka.
– Došli ste, a? – progovori Uglješa kojem se svest razbistrila.
– A što smo došli, kaurine? – upita ga oficir Palančanin cereći se i
prilazeći mu.
– Seljak jesam, al’ budala nisam, nakinđureni! – drsko mu odgovori
Uglješa, podsmevajući mu se zbog visoke, bogate kape. – Došli ste zbog
’ajduka, al’ kasno!
Turčin mu priđe i raspali šamarčinu od koje mu je zazvonilo levo
uvo, a tanak mlaz krvi mu krenu niz obraz.
– Samo ti kevći, matori! Brzo će te proći volja. Imaš li nešto da mi
kažeš o tim hajducima? Gde su boravili, ko su im bili jataci osim tebe?
Gde si išao onomad? U Grockoj nisi bio, proverili smo – nagnu se oficir
prema njemu i prošaputa mu na zdravo uvo.
Seljak htede da ga pljune, ali se u trenu predomisli, nadajući se da će
ipak da se izvuče, pa samo ponizno reče:
– Ne tuci me više, efendijo, preklinjem te, nema drugi’ jataka. Ja sam
jedini. Niko im više nije pomag’o, nikada nisu došli u selo… Onomad
sam otiš’o u Smederevo da probam da saznam šta se desilo, jer se nisu
vratili u šumu. Jedan od ’ajduka bio je moj rođak, tu iz sela, siromašak
bez igde ikoga. Pito me za pomoć i ja pristado’, luda glava. Mogu da
vam pokažem nji’ov logor u šumi.

10
 Turčin je lagano sukao brkove i gledao seljaka kog su čvrsto držala
dvojica janičara.
– Tako veliš…? Koliko je to daleko? Može li se donde na konjima?
– Ima dosta da se ide kroz gustu šumu, efendijo, a na konjima –
teško.
– Dobro… Vodi nas tamo, pa ćemo videti… – reče oficir i dade
rukom znak vojnicima da ga puste da im pokaže put te ovi poteraše
bosonogog čoveka pred sobom.
Jedan od vojnika ostade da čuva konje, a svi ostali pođoše za
Uglješom i uskoro uđoše u šumu, skinuvši odmah kape. On ih je vodio
najgorim putem, naokolo, gde je najgušće drveće i šiblje, pa se svako
malo mogla čuti psovka kad bi se neko ogrebao o trnje ili bi ga ošinula
grančica.
– Kako dođoste do mene? – upita Uglješa oficira iz Palanke.
– Došli su Smederevci pre nekoliko dana da pitaju za tebe, bilo im je
sumnjivo što si jahao pored tvrđave. Ispostavilo se da te je i naša patrola
koja te poznaje zaustavila, pa smo lako utvrdili da si ti onaj koga traže.
Posle smo se malo raspitali o tebi po selu, utvrdili da si češće nego
obično išao u šumu i eto nas u gostima jutros…
– Našli ste, znači, neku prodanu dušu da me izda?
– Ne, kaurine, našli smo pametnog čoveka koji će se nanositi glave,
za razliku od tebe!
– Lako će mu biti da je nosi, kad je prazna, ko i duša mu! – gorko
reče Uglješa.
Posle sat kruženja i krivudanja kroz šumu, stigoše do nekadašnjeg
hajdučkog bivaka, koji je trava skoro progutala.
– Eto, to je mesto gde su boravili ’ajduci – reče Uglješa pokazujući
rukom na ostatke bivaka.
Vojnici ostaviše kape na ono što je hajducima bio sto, pa većina njih
zagazi u travu i poče da pretresa hajdučko boravište, iako je bilo
očigledno da tamo nema ničega. Izvežbani, disciplinovani vojnici
postupali su rutinski. U jednom trenutku, kada mu se učinilo da Turci
ne obraćaju pažnju na njega, Uglješa poskoči i potrča kroz najgušće
žbunje ka dubini šume. Nije se obazirao na to što su ga grane šibale a
trnje grebalo. Trčao je ka brdima, trčao je za život. Turci ga nisu jurili,
već su otvorili paljbu iz pušaka i kubura, nišaneći u pravcu odakle se
čulo šuštanje lišća i krckanje grančica. Nekoliko kuršuma je proletelo
blizu Uglješe, ali ništa više od toga, a on se sve više udaljavao od
strelaca. Taman kad je poverovao da će uspeti da umakne, jedno tane
mu prostreli desnu butinu i on uz glasan jauk pade u travu. Janičari

11
potrčaše ka mestu odakle je došao krik i ubrzo ga pronađoše sklupčanog
u grmu gde je pokušao da se sakrije. Odvukoše ga za noge do bivaka, do
oficira.
– Podvežite mu ranu, da ne iskrvari! – naredi ljutito palanački
kapetan. – Kaurine, ko su još bili jataci? Ima li još hajduka? Gde si išao
na konju? Pevaj!
– Zini da ti kažem, Turčine! Crk’o dabogda! Svi vi! – viknu Uglješa.
– Idrize, klinove! – naredi kapetan jednom janičaru, te ovaj, dok su
Srbinu podvezivali ranu, isuče handžar, odlomi jednu bukovu granu i
od nje izdelja nekoliko malih drvenih klinova. Uglješa ga je gledao
razrogačenih očiju, prestravljen, svestan šta mu se sprema.
– Držite ga dobro, ali da mu šake budu slobodne! – naredi kapetan
dalje.
Šestorica janičara spustiše puške na onaj sto, skočiše na Uglješu,
prilepiše ga licem za zemlju, sputaše mu noge i odvojiše ruke od tela.
– Idrize! Mirsade! – viknu kapetan i glavom pokaza dvojici vojnika
na Uglješu.
Oni priđoše, pa Mirsad uhvati Uglješu za desnu šaku i silom mu
ispravi kažiprst, uze od Idriza jedan klin i njegov oštri vrh gurnu Srbinu
malo pod nokat te klimnu glavom. Idriz lagano zamahnu puškom i
kundakom udari drveni klin po tupom kraju te se on zabi duboko pod
nokat seljaka, a ovaj vrisnu toliko jako da je čitava šuma ječala. Krv linu
dok se Uglješa uvijao i trzao od bola.
– Još! – naredi kapetan, pa Idriz i Mirsad zabiše hajdučkom jataku
klin pod nokat srednjeg prsta, a on ponovo životinjski urliknu.
– Ko su drugi jataci, kaurine? – upita kapetan.
– Nema ih, svinjo! – procedi Uglješa kroza zube.
– Nastavite! – naredi oficir i janičari nabiše preostalih pet klinova
pod nokte obe ruke čoveka koji je sve slabije vrištao jer je već gubio svest
od krvarenja i šoka. I dalje se koprcao, ali ga je snaga napuštala. Usne su
mu bile krvave jer ih je od bolova izgrizao, a slomila su mu se i dva zuba
od prejakog stiskanja vilica, pa je pljuvao njihove komade i krvavu penu.
– Niko nije poneo konopac? – upita kapetan, na šta svi Turci
odmahnuše glavama, pa se on obrati Idrizu. – Kolji!
Ovaj odloži pušku, opet isuče handžar i priđe gomili sa desne
strane. Napraviše mu mesta i on kolenom pritisnu Srbinu pleća, uhvati
ga za kosu i cimnu glavu unazad te mu brzim potezom prevuče oštricu
preko grkljana. Čovek ne ispusti ni glasa, čulo se samo kako vazduh šišti
kroz ranu, a krv linu u travu. Turci ga pustiše i skloniše se od njega, a on
se trzao i hvatao za grlo, izvalivši pritom većinu klinova koji su mu bili

12
zabijeni pod nokte.
– Vidi ga, kao kad pustiš preklanu kokošku! – nasmeja se grohotom
onaj janičar iz Smedereva, a ostali za njim.
Tim smehom ispratiše Uglješu na onaj svet. Jedan priđe beživotnom
telu i munu ga par puta nogom. Pogleda kapetana i odmahnu glavom.
Idriz se saže i obrisa krv sa handžara o travu, pa ga vrati u korice.
– Idemo! Neka tog pseta tu, neka ga pojedu zveri – reče kapetan i
oni pokupiše oružje, vratiše se u selo, uzjahaše konje i odoše u palanački
han, na doručak, kao da se ništa nije desilo.

13
 Samir

P
očetkom avgusta te godine, u Istanbulu, u prebogatu kuću
Četina stigla je prinova, zdrav i lep dečak, sin Esme i Gojka.
Dadoše mu ime Samir, po dedi. Majci je bio uteha za gubitak
voljenog čoveka, na njega je prenela svu ljubav i pažnju, sve što je mogla
da od sebe da pružila je sinu. Nikada nije pogledala drugog muškarca,
majčinstvo je postalo jedina svrha njenog postojanja. Detetu nije mnogo
pričala o ocu. Rekla mu je da je bio junak, janičar, i da je poginuo u ratu
boreći se za sultana, pa je i mališa želeo da postane sultanov vojnik. Nije
želela da njegovu glavicu puni teškim pričama i stvarima koje možda ne
bi mogla da shvati. Dedi je bio kao sin kojeg nije imao, a kojeg je čitavog
života žarko želeo, pa mu se stari posvetio toliko da je zapostavio i
trgovačke i poslove na dvoru i provodio čitave dane sa unukom, vodeći
ga svuda sa sobom i učeći ga svemu što je znao. Dečak se vezao za dedu
i nije hteo bez njega nikuda da mrdne, čak ni sa majkom. Jedinu neudatu
Esminu sestru su, kad je mališa imao četiri godine, udali u Damask, za
sina jednog trgovca sa kojim je njen otac godinama sarađivao. Kao i
njene sestre koje su se ranije udale, dobila je veliki miraz. Tako je u kući
ostala samo Esma i sa njom sin Samir, jedini naslednik porodičnog
bogatstva. Godine su prolazile, dečak je rastao obasut pažnjom,
vaspitavan i obrazovan na najbolji način, uz vrhunske učitelje sa svih
strana sveta. Dadilju, naravno, nije imao, dadilja mu je bio deda koji nije
skidao oka sa njega. Ali, kako je mladi Samir jačao, tako je stari Samir
slabio. Kad je dečak navršio trinaest godina, deda se razboleo od neke
teške bolesti i počeo naglo da kopni. Posle nekoliko meseci je potpuno
klonuo i pao u krevet. Um mu je bio bistar, ali telo je umiralo i to se
svakog dana sve više videlo. Čas njegove smrti se neumitno bližio. Unuk
je povazdan bdeo nad njim i prinosio mu sve što je trebalo. U školu tih
dana nije hteo da ide i niko nije mogao da ga natera na to, onako
tvrdoglavog i kuražnog na pokojnog mu oca, pa su jedina znanja koja je
za to vreme stekao bila ona koja je deda mogao da mu prenese. A starac

14
mu je više pričao o životu, odnosima među ljudima i sudbinskim
zamkama koje će ga čekati, nego o stvarima koje imaju veze sa školom.
Jednog toplog letnjeg jutra, dok su pili čaj na terasi, deda zavaljen u sofu
a unuk pored njega na drvenom tronošcu presvučenom platnom i
kožom, bolesnik promuklim glasom reče:
– Sinko moj dragi, vidiš da sam se osušio kao urma?
– Vidim, deda moj.
– Znaš kako će se moja bolest završiti?
– Znam. Otići ćeš u dženet a ja ću ostati sam na svetu – dečaku
zasuziše oči.
– Da ću baš u dženetske bašče, nisam siguran. Zadužio sam Alaha i
ovako i onako… – starac se nasmeja, zakašlja i nastavi kad se kašalj
smirio. – Ti sigurno nećeš ostati sam na svetu, imaš majku i babu, one će
te paziti kao malo vode na dlanu. Nego, ima nešto drugo što hoću da ti
kažem. Nije prijatno… Mislim da to moraš da znaš, a bojim se da ti
majka o tome neće pričati, u želji da te nekako zaštiti od teških misli.
– Ako ti hoćeš nešto da mi kažeš, znam da je dobro.
– Dobro… Ti znaš šta su kauri i šta je raja? – upita deda da bi
nekako započeo priču.
– Znam, to su nevernici, tuđinski narodi koji žive u našem carstvu
i…
– E, to baš i nije istina! – prekide ga starac. – Nisu oni nevernici, oni
samo nisu naše vere. Veruju u istog boga, ali ga drugačije zovu i
drugačije mu se mole. I ne žive oni u našem carstvu, nego mi na njihovoj
zemlji.
Dečak ga začuđeno pogleda.
– Čudi se, čudi, ali tako je! – starac se opet zasmeja i zakašlja. – Naša
carevina nije uvek bila ovolika. Decenijama, vekovima već, širi se
osvajajući tuđe zemlje i porobljavajući druge narode. To na svetu tako
biva. Oni, naravno, nisu to raširenih ruku dočekali i mrze nas iz dna
duše. Borili su se koliko su mogli i gubili ratove, jer smo mi jači. Ako
ikada oni budu bili jači, najuriće nas iz svojih zemalja. No, nije to ono
zbog čega počeh priču.
– Meni je i ovo dovoljno zanimljivo, iako mi se baš ne sviđa –
promrmlja dečak.
– Slušaj ostatak, još manje će ti se svideti. Tokom tih osvajanja i
posle, ljudi su se mešali, menjali veru, prilagođavali novim običajima i
uslovima… Tako je bilo i sa mojim precima. Da ne dužim, ja imam
srpske krvi jer je neki moj daleki deda promenio veru, primio islam i iz
Srbije došao u Stambol. Ovde se oženio Turkinjom i od njih potiče naša

15
loza.
Dečak skoči na noge gledajući u dedu razrogačenih očiju.
– Kako to? Kakvi Srbi, zar mi nismo čuvena turska porodica, bliska
sultanu? – upita sa nevericom.
– Jesmo. Ja sam Turčin sa mnogo više turske nego srpske krvi.
Ponosan i na jednu i na drugu. Ti, vidiš, ti si Turčin sa nešto više srpske
nego turske krvi.
Dečak se sruči na tronožac, povi leđa i nastavi da blene u starca.
– Kako? – jedva je izgovorio, dok mu je lice bivalo sve bleđe.
– Lepo. Tvoj otac, rahmetli Gokan, bio je Srbin Gojko, iz Smedereva,
iz sela Vučaka, doveden u janičare i u moju kuću sa petnaest godina.
Mali Samir sede na drveni pod pored dedine sofe i zagnjuri lice u
svilu pored starčevog boka, suze mu lagano krenuše i on tiho zajeca.
Deda mu nežno spusti svoju veliku šaku na glavu i stade da ga mazi po
kosi.
– Nemoj da plačeš, dete moje, jer za to nema nijednog razloga –
nežno mu reče.
– Kako nema kad sam kaurin?! – procedi dečak kroza zube,
isprekidano dišući.
– Saslušaj me do kraja, pa ćeš i sam uvideti. Elem, ne upoznah
boljeg, poštenijeg, pravednijeg i srčanijeg momka od tvog oca. Od prvog
dana sam ga zavoleo kao sina i ta ljubav se u meni nikada nije ugasila, ni
dan danas. Odgajao sam ga slično kao tebe, samo od starijih godina.
Postao je dobar vojnik i uradio je neke dobre stvari za Tursku i sultana. I
neke loše, što je platio glavom. Ali, one su loše samo ako gledamo na
njih kao Turci. Ako gledamo ljudski, nepristrasno, on je imao pravedno
srce, veliko kao Ararat. Dao sam mu tvoju majku za ženu i nisam
pogrešio. Izrodili su tebe i dali mi naslednika kakvog sam želeo. – Dečak
se polako smirivao. – Otac ti nije poginuo u sultanovoj vojsci, u ratu, već
u napadu na Turke, kao pobunjenik, rame uz rame sa svojim mlađim
bratom, Stefanom. Okolnosti nisu bitne. Bitno je da je bio na pravoj
strani!
Dečak podiže glavu i pogleda ga.
– Kako na pravoj strani, ako je bio pobunjenik?
– Tako što je njegov brat bio u pravu, pobunio se sa razlogom, a
Gojko mu se pridružio. Nisu isterali pravdu do kraja, ali su se borili za
nju do poslednjeg daha. A borba za pravdu i slobodu najveća je ljudska
vrlina, zapamti to! Gojko, Gokan, bio je ljudina! Bio sam i ostao ponosan
na njega, a i ti treba da budeš!
– I da budem ponosan na obe krvi koje imam?

16
 – Baš tako! Dobio si najbolje od obe strane! Ono što još treba da znaš
jeste da je Stefan negde u okolini Smedereva, valjda u selu Kolare, za
sobom ostavio bremenitu devojku, Ljubicu, koja je, ako je sve prošlo
kako treba, rodila tvog rođaka, rođaku, šta god, tako da se loza tvog oca
ni u Srbiji nije ugasila. Ako te put nekada tamo nanese, probaj da nađeš
rodbinu, lepo je znati za svoje, ko god i gde god bili.
Nastade tišina i potraja dugo. Napokon, unuk sede na svoje mesto i
obrisa uplakane oči rukavom svilene košulje.
– Deda, uvek sam hteo da budem vojnik. Zbog oca.
– Znam.
– Više to ne želim.
– A šta ćeš da radiš? – stari Samir se blago nasmeja, beše mu drago
što dečak odustaje od želje da bude vojnik, jer nije voleo da mu unuk
bude ratnik.
– Kad porastem još malo, ostaviću majku da vodi trgovinu, a ja ću
krenuti na put oko sveta. Potražiću rodbinu u Srbiji, u Siriji, u Egiptu i
preko velikog mora, svuda gde budem mogao da stignem. Kad to
završim, videću šta ću dalje.
– Eto Gojka gde govori! – deda se grohotom smejao. – Deder, padni
dedi na grudi, pre no što kreneš na put!
Dečak mu priđe i oni se jako zagrliše smejući se glasno, toliko da su
ih Esma i Azra čule u kući i izašle da vide o čemu se radi. To je bio
poslednji put da se stari Samir smejao. Već sutradan mu se stanje
pogoršalo, nekoliko dana je više spavao nego što je bio budan, a i kada je
bio budan jedva da je progovarao i skoro da nije prepoznavao ljude oko
sebe. Naravno, unuk je neprestano bio pored njega, čak je i noću dremao
sedeći na sofi pored dedinog uzglavlja. Niko nije mogao da ga natera da
ode u svoju sobu na spavanje. Jednog jutra je, probudivši se iz dremeža,
prišao dedi i našao ga ukočenog i hladnog. Nije plakao, samo su mu oči
bile pune suza. Deda ga je pripremio na ono što će se desiti. Otišao je do
Esme i rekao joj da je deda ispustio dušu i da treba da se sprema pogreb.
– Neka ga Alah na onom svetu primi po zasluzi, bio je dobar čovek
– rekla je Esma kroz suze. – A ti si čvrst, ozbiljan, jak, pravi sin svog oca i
unuk svog dede. Samir je bio ponosan na tebe, a i Gokan bi bio… U ovoj
kući sada nema drugog muškarca, postaješ gazda, sine! Ja znam da si
spreman za to!

17
 Posle samo dve godine, pošto je završio školu, Samir je učinio ono
što je rekao dedi: ostavio je majci da vodi trgovačke poslove, a on je
unajmio trojicu pratilaca, krupne i dobro obučene Jevreje, iskusne borce,
i krenuo na svoj put oko sveta. Čuvari su dobili unapred trećinu plate,
za troškove na putu, a ostatak je Esma predala u carsku riznicu
zahvaljujući sultaniji Hurem, miljenici sultana Sulejmana, sa nalogom da
u Samirovom prisustvu bude isplaćen Jevrejima kada se vrate u
Istanbul. Sinu je na rastanku dala skupoceni handžar, da mu bude i
oružje, a i blago, ako mu zatreba.

18
 Bogdan

U
ranu jesen 1527. godine, u Smederevskoj nahiji, u Kolarima,
napaćena seljanka Ljubica rodila je sina kome je dala ime
Bogdan, po poginulom saborcu njegovog oca Stefana.
Roditeljima je zabranila da bilo kome van kuće kažu da je dete rođeno.
Čekala je da dečak preživi prve dane, kada je bio najslabiji, da se uveri
da je zdrav i prav, da će da živi i da raste. A onda je odlučila da im kaže
istinu o dečakovom ocu. Jedne večeri, kad je smestila Bogdana na
spavanje u sobu u kojoj su nekoć boravili Stefan i drugi hajduci, u
kolevku od grubo istesanih dasaka koju je čvornovatim rukama za svog
unuka napravio deda, mlada žena se vratila u veliku sobu, do ognjišta
pored kojeg su sedeli Ognjen i Spasenija. Bez ikakvog okolišanja, stojeći
iza njihovih leđa i strepeći kako će oni da prihvate ono što će im reći, ona
ih prekide u razgovoru koji su vodili:
– Roditelji moji, evo nam je Bogdan živ i zdrav, daće Bog da poraste
velik i jak. Sada mogu da vam kažem, a vi sudite o tome kako ’oćete, da
je njegov otac Stefan, a ne Miloš – istrese kao iz rukava i zastade,
gledajući naizmenično čas u oca, čas u majku, čekajući ko će prvi da se
okrene.
Njih dvoje se pogledaše u oči i njoj se učini da je videla osmeh na
očevom licu, ali nije bila sigurna zbog titranja vatre koja je gorela pred
njim.
– Ćeri moja, i sami smo mi do toga došli, samo nismo bili sigurni –
reče Ognjen pogledavši je nakratko. – Nismo ti nikada poverovali u
priču o Milošu. Neka nam je dečak u kući i neka raste, a dobri Bog neka
da da bude na oca. Sramote pred selom nemamo, to smo pregrmeli još
onda kad si nam rekla da si bremenita.
Ona im priđe, zagrli ih i izljubi oboje.
– Oprostite ako sam vas osramotila… – suze joj kliznuše niz obraze,
a glas postade drhtav. – Nisam drukčije znala… Tako sam glavu
sačuvala, našla razlog da živim…

19
 – Ćuti, ćeri! – prekide je majka brišući joj suze. – Da ste nam samo vi
dobro, sve drugo je manje važno. I nema tebi šta da se oprašta, oprosti ti
nama što nismo mogli da te zaštitimo od Turaka!
Tu i Spasenija zaplaka, teško i gorko, vratiše joj se slike onog dana
kada su Turci oteli Ljubicu od bespomoćnih roditelja i odveli je u
tvrđavu, navodno kao sluškinju, i svih onih beskrajnih dana kada su je
čekali da se vrati i na kraju dočekali silovanu, unakaženu,
upropašćenu…
– Žene, dosta je bilo suza u ovoj kući! Imamo razloga za radost,
radujmo se! – grubo ih, ne znajući bolje, prekide Ognjen, pa se zamisli i
počeša po bradi. – Nego, mislim se nešto… Da li je dobro da seljacima
kažemo istinu? Da ne dočuju Turci, pa da dođu da naprave neki zulum?
Bili smo jataci, skrivali smo ’ajduke…
– Pametno zboriš, oče! To bi se, pre ili posle, sigurno desilo. Zato da
ćutimo i da se držimo stare priče. A ja ću svom čedu reći istinu kad bude
trebalo.
– Dobro. Ovako ćemo: ja ću da odem do Miloševi’, da im kažem da
su dobili unuka. Odbiću bilo kakvu pomoć ako budu ponudili. Nije
pošteno da bilo šta od nji’ uzmemo.
– Eto, dogovorismo se – nasmeja se na kraju Spasenija. – Idemo sad
na spavanje, da trenemo bar malo dok Bogdan ne ogladni.
Tako se nekako rešiše problemi koje je neizbežno morao da donese
Bogdanov dolazak na svet. Za selo, rastao je kao Milošev i Ljubičin sin.
Bio je lep i bistar dečačić. Tugujući za sinom jedincem, Milošem, njegovi
roditelji su dve zime kasnije, nedugo jedno za drugim, otišli za njim na
onaj svet, pa teret svakodnevne griže savesti kod Ljubice i njenih starih
malo popusti pošto nisu više morali da ih lažu gledajući ih u oči. Leto po
leto, zimu po zimu, Bogdan je bivao veći, jači, lepši… Nije bio baš uvek
poslušan, znao je da se pobuni i posvađa sa ukućanima braneći svoje
mišljenje, makar ga ta pobuna koštala neke majčinske ćuške. Ponekad se
tukao sa dečacima u selu jer su ga, surovi i zajedljivi kakva deca znaju
da budu, zvali kopiletom. Kad nije bio raspoložen za tuču, rekao bi im
samo da je i najveći srpski junak, Miloš Obilić, možda bio kopile. Uz
Ognjena je naučio da radi sve poslove oko kuće, stoke i na njivi već do
desete godine. Više od toga nije mogao da nauči jer nije imao od koga. U
čitavom selu nije bilo nikoga pismenog, učenog, svi su bili prosta, uboga
sirotinja koja je jedva preživljavala. Majka ga je učila da mrzi Turke i da
ih se čuva, da im se sklanja sa puta kad god može.
Kad je Bogdan imao trinaest godina i skoro se zamomčio, Ognjen se
razbole od teške upale pluća i brzo ga odnesoše groznica i težak kašalj.

20
Dve žene i dečak živeli su bez hranitelja još teže, u skoro neizdrživim
uslovima. Jedva da su imali čime da se prehrane. Do proleća, i Spasenija
se teško razbole i ode za svojim čovekom. Majka i sin su teško podneli
gubitak najbližih, a njihov opstanak je doveden u pitanje. Ljubica je
odlučila da se odsele i pokušaju da nađu bar malo bolji život na nekom
drugom mestu.
– Sine, moram nešto da ti ispričam – rekla je jedne večeri, smatrajući
da je došao trenutak da dečak sazna istinu o sebi. – Deda, baba i ja smo
krili od sela i tebe istinu o tvom poreklu, o tvom ocu. Ti nisi sin Miloša iz
Kolara, nego Stefana iz Vučaka. Otac ti je bio ’ajduk i poginuo je u
tvrđavi u Smederevu kad je napao Turke. Pre toga je neke pobio. To
niko ne sme da zna sem nas, jer ako saznaju Turci, mogu da nam se
osvete.
Dečak je otvorenih usta gledao majku.
– Kako ’ajduk?! Što mi to nisi pre rekla?! – upita pomalo ljutito kad
se pribrao.
– Nisam smela, sine, da ne izlaneš nešto pred drugovima. Bio si
mali, ne bi razumeo… Sad si porastao, znaćeš da čuvaš tajnu.
– Dobro, majko! – uzdahnu dečak, koji svakako nije upoznao oca o
kome su mu pričali do tada, pa mu ovo saznanje ne pade teško; zapravo,
beše mu drago što mu je otac bio hajduk, borac protiv mrskih Turaka, a
ne običan seljak. – Eto, sada znam čiji sam! Deca su me zavitlavala da
sam kopile, pa mi je milije da sam bar ’ajdučko! Doduše, niko to neće
saznati, ali ja znam, pa ću lakše da podnosim njihovo blebetanje i
zadevanje. A imam li nekoga od rodbine u Vučaku?
– Eto, tako je… Rodbine nemaš, Turci su ih pobili kad su tražili tvog
oca. Kao i porodicu njegovog druga Bogdana, po kom si dobio ime.
Možemo sutra da odemo u Vučak, da vidimo gde su živeli. Ni ja nikada
nisam bila tamo. A posle, kad se vratimo, spakovaćemo se i otići u neko
drugo selo da živimo, negde daleko, gde nas niko ne zna. Ovde me sve
podseća na muke i patnju, sine moj.
– Dobro, majko! Možda je tako i najbolje.
Sutra ujutro su otišli u Vučak, raspitali se o Stefanovoj porodici, ne
govoreći, naravno, nikome razlog svog dolaska u Vučak, niti ko su i
odakle su. Seljaci su ih uputili na mesto gde je nekada bila Milovanova
kuća, a tamo je već godinama bila livada i ni po čemu se nije moglo
videti da je na tom parčetu zemlje nekada neko živeo. Vučačani su
izbegavali to mesto, niko tamo nije želeo da se nastani niti da obrađuje
zemlju iz poštovanja prema stradalima. Ljubica je onda rešila da siđu do
obližnje Ralje, da vide i mesto gde je nekada bila Bogdanova kuća. Posle

21
kraćeg pešačenja kroz šumarke, livade i njive, stigli su do sela. Pitali su
nekog starijeg seljaka kog su sreli na drumu o Bogdanu i njegovima. On
im je rekao da se ne raspituju mnogo, jer je na zemlji gde su oni nekada
živeli kuću napravio Turčin, seoski spahija, te da im je pametnije da idu
tamo otkud su došli. Dok su se vraćali kući, Ljubica reče sinu:
– Tvoja deca će se po tebi nazivati Bogdanovićima, kao što se sva
deca znaju po ocu i tako im se loza prati. U spomen na ove hrabre ljude,
neka se svi tvoji potomci zovu Bogdanovićima, dokle god ih bude bilo!
To ti majka ostavlja u amanet.
– Dobro, majko! – odgovori dečak. – Ako budem imao naslednike,
tako ću ih zavetovati.
Iste večeri su njih dvoje spakovali svoje skromno pokućstvo u
čaršave, prespavali noć i ranom zorom, sa prvim petlovima, tiho
napustili Kolare, zauvek, ne oprostivši se ni od koga. Mesecima su išli
od mesta do mesta, spavali po štalama ili po šumama, jeli ono što bi
dobili kao milostinju ili zaradili pomažući u raznim seljačkim
poslovima. Konačno, u leto stigoše do Rudnika. Tamo Ljubica dade
spahiji dukat, jedan od onih koje joj je dao Uglješa, i izmoli od njega
dozvolu da se sa sinom nastani u njegovom selu. On im odredi neko
mesto nedaleko od njegovog imanja. Seljaci im pomogoše da podignu
blataru i majka i sin se tu skrasiše. Živeli su od letine koju su mogli da
uzgaje na parčetu zemlje koje su imali, od služenja spahiji i drugim
Turcima… Bogdan se posle nekoliko godina oženio devojkom iz
susednog sela. Dvoje mladih su imali puno dece, familija se kroz
generacije uvećavala i smanjivala, u zavisnosti od ratova i bolesti.
Bogdanovići su uvek nosili isto prezime i sa kolena na koleno prenosili
priču o svom poreklu i dičili se njime.

Dve godine pošto su Ljubica i Bogdan otišli iz Kolara, u selo je, u

pratnji trojice čuvara, došao mlad, krupan, lep i bogat Turčin. Samir.
Pitao je seoskog spahiju i seljake o Ljubici, ne govoreći zašto je traži.
Saznao je da je ona rodila sina i da su njih dvoje, posle smrti njenih
roditelja, iznenada otišli iz sela ko zna kud. Kuća u kojoj su nekada živeli
bila je urušena, obrasla travom i mahovinom. Teško mu je palo što nije

22
našao brata i što niko nije mogao da mu kaže gde bi mogao dalje da ga
traži. Razočaran, otišao je u Vučak, gde je od tek pridošlog spahije
saznao da u selu nema njegove rodbine. Seljaci su mu rekli da bi mu
najviše i najbolje o ocu ispričao pop Dimitrije, ali da je on preminuo pre
nekoliko godina. Gojkovi ispisnici su mu ispričali da mu je otac bio
prava sila i da je u svemu bio bolji od njih. Pokazali su mu livadu na
kojoj je rođen i odrastao njegov otac i na kojoj su stradali njegovi deda i
baba, posle čega je njihova kuća spaljena. Samiru je bilo mučno, borile su
se misli i osećanja u njemu. Produžio je put do Smedereva i tvrđave,
uporan u nameri da što više sazna o svom poreklu. Čuvare je smestio u
mehanu, a on je sam otišao u tvrđavu, gde je zlatnicima bogato platio
ulazak u Mali grad i susret sa ostarelim komandantom Halilom. Za
ručkom je stari vojnik mladiću ispričao sve što je znao o događajima koji
su doveli do pogibije njegovog oca i sve o svom učešću u tim
događajima. Odveo ga je kasnije u dvorište i pokazao mu gde su hajduci
pobijeni i tačno mesto gde je odmetnuti janičar pao. Samir se prvo za
očevu dušu pomolio klanjajući, a zatim je zamolio svog domaćina da mu
da jednu sveću, koju je zapalio, njenim otopljenim voskom je zalepio za
kameni pod, ustao i nespretno se prekrstio i promrmljao nešto što bi
trebalo da bude hrišćanska molitva, na Halilovo iznenađenje.
„Eto, oče, pomolih se za tebe, ništa drugo ne mogu. Počivaj u miru, i
ti i amidža Stefan, a i svi vaši što padoše… Žao mi je što me nisi ti
podigao, ali razumem zašto si poginuo”, mislio je. – Krv nije voda! – reče
glasno na kraju.
Okrete se držeći ruku naslonjenu na jabuku handžara, a Halil
ustuknu.
– Ne boj se, ti si samo radio svoj posao! – reče mu mladić jer je video
strah u njegovim očima, pa prođe pored njega i ode iz tvrđave u onu
mehanu.
Sutradan su on i čuvari krenuli dalje. Tokom narednih godina,
Samir je proputovao bezmalo čitav svet, od Sirije do Egipta i preko
okeana do Amerike. Pronašao je sve tri tetke i njihovu decu, upoznao
nove predele, ljude i običaje. Pratioci su ga dobro čuvali i bezbedno
vratili u Istanbul kao tridesetogodišnjaka, za šta su pošteno isplaćeni. On
je preuzeo trgovačke poslove od majke, oženio se i dobio sina. Kasnije,
svaki njegov potomak imao je samo po jednog sina i na njega prenosio
porodično bogatstvo, tradiciju i legende.

23
 Dahije

T
okom 18. veka Osmansko carstvo se našlo na prekretnici.
Posle dugih godina jačanja i širenja, veliko telo moćne države
počelo je da slabi, koliko zbog neprijatelja sa kojima se
sukobljavala, toliko zbog loše unutrašnjeg uređenja i nelojalnosti
podanika, naročito onih koji su u rukama imali nekakvu vlast i
pokušavali da što više moći i bogatstva prigrabe za sebe. Kako je kod
pojedinaca rasla želja za bogatstvom i lagodnim životom, tako se
smanjivala njihova odanost državi i vladaru. Većim oblastima carstva
upravljale su paše, carski nameštenici. Njima su bile podređene spahije,
konjanici kojima je sultan davao zemlju na kojoj su živeli i kojom su
upravljali naplaćujući danke za sultana, pašu i sebe. Bili su dužni da
imaju određeni broj opremljenih vojnika pod svojom komandom i da ih
koriste onako kako sultan odnosno paša zapovedi. Ti gramzivi lokalni
despoti raznim su lukavstvima izbegavali da rade ono što je sultan od
njih zahtevao i trudili se svim silama da stvari prilagode svojim, a ne
državnim potrebama. Pešadija, janičari, nisu više bili elitni carski vojnici
niti su bili dečaci otimani od raje, već Turci koji su želeli da budu ratnici.
Tako je vojna služba postala maltene nasledna i čisto turska stvar. Na
obodima carstva janičari su postali zulumćari koji su zavodili
strahovladu terorišući i raju i Turke, ne prezajući ni od suprotstavljanja
carskim naredbama i spahijskim jedinicama. Pred janičarima ništa nije
bilo sigurno, ni imovina ni život ni čast ljudi, žena i dece. Oslabljeni
sultani, mada i dalje apsolutistički vladari, navodni vlasnici svega i svih
u carstvu, bili su praktično zatočenici u carskoj palati, jer je njihova
stvarna moć izvan carskog grada bila mala i sve manja kako je
udaljenost od prestonice bivala veća. U takvim okolnostima, usred
drugog rata Turske sa Austrijom, na vlast je 1789. godine došao sultan
Selim III. Kratkotrajni rat je izgubio i ko zna kako bi se to završilo da
Francuska i Pruska nisu izvršile pritisak na austrijske granice i prinudile
Beč da okonča sukob sa Turskom. U tom ratu, na austrijskoj strani su

24
učestvovale srpske jedinice osnovane u Austriji, takozvani frajkori, u
kojima su i najviši oficiri bili Srbi. Njima su se, tokom prodiranja kroz
Srbiju na jug, sa oduševljenjem priključivali srpski seljaci željni slobode
ili bar prestanka janičarskog zuluma. Rat je okončan Svištovskim
sporazumom, potpisanim u Bugarskoj. Austrijanci su se povukli iz Srbije
i izneverili očekivanja napaćenog srpskog naroda. Turci su se vratili u
Beogradski pašaluk, kako su najveći deo Srbije tada svi neslužbeno
nazivali. Taj trenutak je pokušao da iskoristi sultan i da u carevini izvrši
određene reforme koje bi mu pomogle da učvrsti svoju vlast. Zabranio je
janičarima i njihovim glavešinama, dahijama, da se vrate u pašaluk, a za
upravnika je postavio pašu Hadži Mustafu, mudrog, dobrog i trpeljivog
čoveka, koji je znao sa rajom i koga je narod prozvao „srpskom
majkom”. Pod njegovom upravom Srbi su živeli mirno i imali izvesnu
samoupravu, mada mnogo manju od one koju su očekivali i koju im je
obećao austrijski ćesar za učešće u ratu. Mustafa-pašu su dahije,
predvođene najmoćnijim janičarem, vidinskim vladarom Osmanom
Pazvanogluom, tri puta napadale, ali on se odbranio i opstao na vlasti,
pre svega zahvaljujući srpskim seljačkim jedinicama koje su se borile na
njegovoj strani. Paša nije podizao porez, ali je naredio Srbima da prodaju
deo stoke i kupuju oružje te su svi odrasli muškarci morali da imaju
pušku, dva pištolja i nož, kako bi bili opremljeni ako mu zatrebaju.
Međutim, usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti tursko carstvo i
dalje je slabilo, a time i sultanova pozicija, pa je on na kraju ipak
dozvolio janičarima da se vrate u Beograd. Mustafa-paša ih je, kako bi
sprečio njihovo grupisanje, raselio po pašaluku i dao im razne dužnosti,
što su oni iskoristili i ponovo počeli da zulumćare i da se svete Srbima
koji su u ranijim sukobima branili pašu. Za samo nekoliko godina dahije
su ojačale, zarobile Mustafa-pašu a na kraju ga je lično dahija Kučuk-
Alija ubio sredinom decembra 1801. godine. Posle toga je za Srbe nastalo
najstrašnije vreme, a pašalukom su zavladala četvorica dahija: Mehmed-
aga Fočić, poreklom Hercegovac, surov, hrabar i ponosit čovek i odličan
govornik, Kučuk-Alija Ðevrlić, Rudničanin, svirep i lukav, najveći
zlikovac među dahijama, Mula Jusuf, Novopazarac, i Aganlija Barjaktar,
Bosanac, ranije tek prost čamdžija, najmirniji i za narod najbolji od
dahija. Bilo je tu i drugih dahija i moćnika, no ova četvorica behu
najvažniji, uz mudrog starca Foču efendiju, Mehmed-aginog oca, kojeg
su svi uvažavali. Dahije su lažno poštovale sultana, a on im se nije
mešao u upravu pašalukom, jer nije ni imao snage za to. Istinski vladari
pašaluka su, pored sultanovih spahija, muftija i kadija, u svakom iole
važnijem mestu postavljali po jednog subašu i po jednog handžiju sa

25
deset do čak pedeset janičara, a u svakom selu je bilo bar po nekoliko
janičara na narodnoj grbači. Sve njih je sirota i izmučena raja morala da
izdržava i da pritom trpi pljačkanja, prebijanja, silovanja i ubistva.
Srpski životi i čast nisu vredeli ništa, beda i poniženje postali su
neizdrživi. Sa druge strane, sultan je shvatao da mu konci uprave izmiču
iz ruku i pokušavao je da zavadi ili uplaši dahije, ne bi li ih kako
primirio. Doduše, kao što je bio slučaj u čitavom carstvu, tako su se i u
Beogradskom pašaluku dahije i same međusobno zavadile, jer niko od
njih nije bio srećan zbog činjenice da su vlast i bogatstvo podeljeni na
više ljudi. Naročito je bila velika zavada između Fočića i Aganlije, koji su
zazirali jedan od drugoga i skoro da se nisu ni viđali. Međutim, ako bi
pretilo bilo šta što bi moglo da ugrozi njihovu vladavinu, sarađivali su.

Krajem zime 1803. godine, pošto je dočuo da mu dahije rade o glavi,

sultan je poslao glasnika u Beograd sa naročitim poklonom i porukom.
Pre otvaranja pošiljke, Fočić Mehmed-aga je pozvao ostale dahije u
Beogradsku tvrđavu, u svoje odaje, da svi zajedno vide šta je to sultan
poslao. Očekivao je da je u pitanju nekakva manje ili više prikrivena
pretnja i želeo je da svi budu zajedno kada se bude odlučivalo o
odgovoru koji će biti poslat u Istanbul. Glasnik je nekoliko dana bio gost
u beogradskoj varoši, sve dok se dahije ne okupiše. Jednog jutra, aga
naredi slugama da dovedu glasnika u njegovu sobu za prijem gostiju.
Kad glasnik uđe, aga naredi da svi sem dahija izađu iz odaje, a onda
Mula Jusuf razmota paketić. Ugledaše crven svilen gajtan dužine ljudske
ruke i pored njega ceduljicu, koju Jusuf naglas pročita.
– Sultan nam poručuje ovako: „Dahije, čestite age, samovoljni
upravitelji mog pašaluka, šaljem vam ovaj gajtan crvene boje, na radost,
da njime ukrasite nešto što vam je drago, da vas svakog dana podseća da
mislim na vas. Vaš gospodar, sultan Selim!”
Dahije se razbesneše, počeše da se udaraju šakama u kolena i da
najgrđe psuju i kunu. Kučuk-Alija baci na zid porcelansku činiju punu
suvog voča koju je držao na krilu i razbi je, a krhotine i voćke se
razleteše na sve strane.
– Daj da zadavimo glasnika ovim gajtanom, da ga upakujemo u

26
neki ćilim, sa sve gajtanom oko vrata, i pošaljemo sultanu! – riknu on.
Siroti poštonoša pade na kolena i plačući zavapi za milost, govoreći
da on nije ništa kriv.
– Ne, ne, čekajte! Imam bolju zamisao! – reče lukavi Mehmed-aga i
pljesnu dlanovima da dozove sluge, koje utrčaše u odaju. – Deder,
odvedite sultanovog čoveka i držite ga pod stražom, a dovedite ovamo
onog slikara Veliju. Hitno, jala, jala!
Onda rukom pozva jednog slugu da mu priđe, pa mu nešto šapnu
na uvo, a ovaj klimnu glavom i izađe iz prostorije. Dahije se primiriše,
ali su i dalje gunđale sebi u bradu; sultanova pošiljka ih je baš razljutila.
– Šta si sad smislio? – upita Mula Jusuf Fočića.
– Videćete, samo se malo strpite. Popušite malo hašiša, da se smirite
dok slikar ne stigne.
Nedugo zatim, sluge uvedoše Veliju. On dođe do sredine odaje,
klanjajući se.
– Selam alejkum, čestite age! Šta može vaš ponizni sluga da učini da
vam udovolji?
– Velija, treba da naslikaš jednu naročitu sliku, za sultana. Mora da
bude gotova danas pre mraka – reče mu Mehmed-aga i pokaza rukom
na sultanov poklon. – Deder, uzmi onaj gajtan i priđi da ti šapnem šta
valja da uradiš.
Kad je dobio uputstva, Velija sa zagonetnim osmehom na licu izađe
u hodnik, gde ga je čekao onaj sluga kojem je Mehmed-aga ranije šapnuo
šta treba da radi pa njih dvojica odoše van tvrđave, u srpski deo
beogradske varoši, a na polasku Velija svrati do kuće po slikarski pribor.
Dahije se vratiše neobaveznom razgovoru, uskoro im sluge postaviše
raskošnu trpezu i bes izazvan sultanovim pismom i gajtanom prođe ih
uz hašiš i obilno jelo. Mehmed-aga je posle obeda zatražio od slugu da
mu donesu pero i mastionicu i napisao kratku poruku za sultana.
Predveče, onaj sluga što je bio sa Velijom nagviri kod dahija u odaju i
zatraži dozvolu da uvede slikara. Pošto dobi znak od Mehmed-age, njih
dvojica unesoše u prostoriju veliku sliku pokrivenu platnom i spustiše je
na sto, pa sluga izađe. Mehmed-aga mahnu rukom te Velija skide platno
i ispravi sliku. Kad videše šta je na slici, dahije prasnuše u smeh, a kad
im Fočić pročita poruku za sultana, oni se zaceniše i popadaše sa sećija
na pod. Mehmed-aga pozva Veliju da mu priđe, reče mu da ćuti o
svemu što je tog dana video, čuo i uradio, a onda izvadi iz kese pet
velikih zlatnika, dade mu ih za dobro obavljen posao pa mu reče da ide.
Sutra ujutro, glasnik je ispraćen iz Beograda za Istanbul sa
poklonom za sultana: slikom koju je naslikao Velija, umotanom u debelo

27
platno. Posle desetak dana putovanja, menjanja konja i spavanja po
hanovima, stigao je u prestonicu i bez odlaganja izašao pred vladara,
klanjajući se do poda. Sliku je ostavio pred vratima sultanovih odaja.
– Kako se dahijama svideo poklon? – upita ga Selim čim ga je
ugledao.
– Ne znam, presvetli! Uzeli su zamotuljak i izbacili me iz odaja –
lagao je, bled i preplašen za život, znajući da su dahije sigurno poslale
nešto što se sultanu nikako neće svideti i što će njegovu glasničku glavu
opet dovesti u opasnost. – Video sam ih tek posle nekoliko dana, pred
polazak, kad su mi dali poklon za vašu svetlost.
– Kakav poklon?
– Nekakvu sliku, eto je pred vratima. Nisam je video, bila je ovako
umotana kad su mi je dali.
– Deder je unesi, pa idi da odmoriš.
Glasnik unese sliku i stade da je razmotava.
– Neka, sam ću! – prekide ga sultan i naredi njemu i slugama da
izađu, sluteći da je u pitanju neka ujdurma.
Kad se odaja isprazni, Selim ustade s kanabeta, uze i raspakova
sliku. Čim je ugledao šta je naslikano, pocrvene kao bulka. Na slici je bio
neki kaljav sokak i nasred njega blatom umazano prase oko čijeg je vrata
bio vezan crven gajtan drugim krajem privezan za tarabu. Na uglu rama
visila je ceduljica, ona koju je napisao Fočić Mehmed-aga.
„Čestiti padišahu, svetlosti našeg carstva!”, pisalo je. „Dobismo tvoj
dar preko glasnika, pa je red da ti istim putem uzvratimo. Na slici koju
šaljemo možeš da vidiš da smo tvoj gajtan upotrebili najbolje što smo
mogli i njegovom lepotom ukrasili najlepše kaursko prase u Beogradu.
Okači sliku više sofre, da te svakog dana podseća na našu ljubav i
poštovanje! Beogradske dahije, čuvari carstva na zapadu.”
Sultan baci sliku na jedan otoman, dohvati jatagan sa stalka na zidu
i besno udarajući iseče sliku i ram u paramparčad, kao i deo otomana
pod njom.
– Neće tako moći, dahije! Neće tako moći! Doći ću vam glave! –
urlao je izbezumljeni Selim, a sluge se razbežaše po hodnicima, ne želeći
da mu izađu na oči dok je u takvom stanju, da se njegov gnev ne bi
sručio na njih.
Sultan uze platno u kojem je slika doneta, raširi ga na mermerni pod
usred prostorije, pokupi parčiće slike i rama i baci ih na platno, prosu po
njima barut iz jedne fišeklije pa zapali gomilu. Plamen buknu i sramna
dahijska pošiljka očas izgore, pre nego što je iko mogao da vidi kako se
dahije sprdaju sa sultanom. Čitava prostorija se jako zadimila, sluge su

28
to videle, ali niko nije smeo da uđe sve dok ih sultan nije pozvao da
počiste pepeo i provetre prostoriju dok se on prošeta po vrtu.
Iste večeri, Selim je sazvao Divan radi savetovanja. Velikog vezira i
ostale vezire je na početku podsetio da su se dahije u Beogradskom
pašaluku potpuno otrgle kontroli, da je pokušao na sve načine da ih
podvede pod carsku vlast i da u tome nije uspeo, što je velika bruka za
carevinu. Obavestio ih je da je njegov nedavni pokušaj da ih zastraši i
urazumi završen njihovim drskim odgovorom, te da je odlučio da im
stane ukraj što pre. Divan je trajao gotovo do svanuća. Zaključeno je da
carstvo nema snage da se vojno izbori s dahijama, kao što to nije moglo
da učini ni s Pazvanogluom u Vidinu, jer je vojska razvučena na sve
strane, a lokalni veziri i spahije često neposlušni i uplašeni.
– Ostaje nam da budemo strpljivi, mudri i da zaigramo na srpsku
buntovničku krv – rekao je Selim na kraju savetovanja. – Znamo odavno
da je raja izmučena i besna, da ne može više da trpi dahijski zulum. Njen
bes nije usmeren na carsku vlast, nego na dahije i to treba lukavo
iskoristiti. Što pre pošaljite naše poverljive ljude u Beogradski pašaluk,
kao trgovce, vidare, putopisce, da razgovaraju sa Srbima i da ih huškaju
na bunu protiv dahija, da im obećavaju podršku i pomoć, da im vatru u
grudima raspale. Ako dobri Alah da, to će uroditi plodom i za kratko
vreme će sami Srbi svrgnuti dahije, a mi ćemo bez mnogo muke ponovo
vladati Beogradom kako dolikuje, jer raja neće smeti da udari na
carevinu. Ako i ne uništi dahije, buna će ih sigurno jako oslabiti, pa
ćemo ih mi lako dokusuriti.

Tokom narednih nekoliko meseci, sultanove uhode su obilazile

Beogradski pašaluk, razgovarale sa rajom, pronalazile Srbe najogorčenije
na dahije, ispitivale ih o raspoloženju naroda, podstrekivale na pobunu,
pravdale sultanovu nemoć da uništi odmetnutu tursku vlastelu,
obećavale pomoć i sultanovo mirenje sa time što će u buni Srbi ubijati
Turke… Među Srbima je ubrzo počela da se širi priča da carska vlast
nema ništa protiv da raja ustane na dahije. Seoski knezovi su počeli
prilikom susreta da govore o tome, a dahijski zulum je sve više uzimao
maha i tako požurivao Srbe u donošenju odluke. Svakojaka zverstva

29
svakodnevno su se dešavala širom pašaluka. Niko nije bio bezbedan,
Srbi su bili potpuno obespravljeni i nezaštićeni. Svaki janičar bio je mali
bog za raju. Najsuroviji su bili prema ženama i preko njih su najviše
ponižavali narod. Najveći tiranin bio je Sali-aga, upravnik i muselim u
centru pašaluka, u Rudničkoj nahiji, brat Kučuk-Alije, kojeg je narod
prozvao »Rudnički Bik”. Imao je malu privatnu vojsku i sa njom išao od
sela do sela, ubijao, palio i pljačkao, činio šta god mu se prohte. Raja je
morala da hrani, poji i dvori agu i njegove vojnike, da čini sve po
njihovoj volji, koliko god to mučno i ponižavajuće bilo. I po drugim
nahijama je bilo zuluma, ali se niko u tome nije isticao kao Sali-aga.
Upravo zato se ideja o buni najranije i javila među Srbima u Rudničkoj
nahiji i njoj susednoj Kragujevačkoj.

30
 Sali-aga

S
elo Plaskovac, sa oko tri stotine stanovnika i pedesetak kuća,
nalazilo se među šumadijskim brdima, u Kragujevačkoj
nahiji, rasuto po zaseocima, kao i većina sela u tom kraju.
Grupice kuća od dasaka, blata i slame, u malim dvorištima omeđenim
ogradama od prošća, nepravilno raspoređene po krčevinama na
brežuljcima, uz potoke, delile su selo na familije. Jednog dana početkom
jula, oko podneva, tri janičara su polako ujahala u selo sa zapada, lenjo
se klateći u sedlima. Kod prvih kuća naišli su na starijeg seljaka,
odevenog u dotrajale čakšire i dugu košulju, sa pocepanim opancima, a
on im se žurno uklonio sa puta, priljubio uz ogradu i pognuo glavu da
im ukaže poštovanje dok prolaze pored njega. Međutim, vojnici
zaustaviše konje.
– Čiča, ko je seoski knez i gde mu je kuća? – upita starca jedan od
njih.
– Dobar dan, efendije! – pozdravi ih seljak, podiže pogled i pokaza
rukom ka zaseoku udaljenom nekoliko stotina koraka. – Onamo je knez
Stojan, u zaseoku Vračarića.
Turci bez reči podbodoše konje i odjahaše do zaseoka, razgledajući
usput, a starac ostade da gleda za njima, pitajući se zašto su došli. Kad
su stigli do Vračarića, janičari sjahaše i privezaše konje za jedno drvo, pa
uđoše u najbliže dvorište. Iz kuće, koja je bila nešto veća i uređenija od
okolnih, izađe naočit muškarac dugih opuštenih brkova, prosede kose sa
dubokim zaliscima, odeven nešto bolje od onog starca. Za širokim,
šarenim pojasom nosio je zataknut mali, lepo ukrašen handžar. Po
izrazu lica videlo se da mu nije pravo što vidi nezvane goste. Usiljeno se
nasmejao i pozdravio ih.
– Dobar dan, efendije, dobri ljudi! Čime sam zaslužio čast da me
posetite?
– Jesi li ti Stojan, seoski knez? – mrko ga, bez otpozdrava, upita
najkrupniji Turčin, predvodnik grupe.

31
 – Taj sam! Stojan Vračar – odgovori knez, pa stavi ruke na trbuh i
zatače palčeve za pojas. – Jesam li štogod skrivio?
– Nisi, nisi. Inače ne bismo ovako došli. Ovde smo da ti kažemo da
je selo dužno da sutra ujutro pripremi gozbu za dvadesetak ljudi, dolazi
vam Sali-aga na teferič. Trpezu da postavite onde! – vojnik pokaza
rukom na zaravan među zaseocima. – Oružje koje seljaci imaju mora da
bude prikupljeno i odloženo ispod onog velikog hrasta ukraj livade.
Nemoj da bude kakve omaške! Ti si za sve odgovoran!
Knezu, hrabrom i čvrstom čoveku, klecnuše kolena. Sali-aga Ðevrlić
nigde nije bio rado viđen gost. Priče o njegovim zlodelima, a naročito
njegov odnos prema ženama uterivale su strah u kosti Srbima u
Šumadiji. Ne dozvolivši da Turci primete da se uplašio, knez drsko reče:
– Čestiti Sali-aga je gospodar Rudničke nahije, a ovo je
Kragujevačka. Nismo dužni da mu pripremamo teferič.
Turčin se u trenu razjari zbog Srbinove drskosti.
– Vala, kneže kragujevačke selendre, čuj me dobro! – iskezi se
zlokobno. – Aga je dahijin brat, to znaš, čitav vašljivi pašaluk je njegov!
Mi sad odosmo, a ti čik nemoj da pripremiš ono što ti rekosmo!
Turčin se podrugljivo nasmeja i prevuče palcem sebi preko grkljana,
pokazujući šta će se desiti ako ih ne posluša. Ne čekajući odgovor,
janičari se okretoše, odoše do konja, odvezaše uzde, popeše se u sedla i
odjahaše iz sela ka Rudniku.

Knez ostade da stoji pred kućom, drhteći od straha i besa koji su se

smenjivali. Grozničavo je razmišljao šta da radi. Vojnik je bio u pravu:
dahijski ljudi, janičari-došljaci, mogli su po Srbiji da čine šta im je volja,
raju niko nije mogao da zaštiti čak i da je hteo. Ništa ne bi vredelo da se
žali muslimanima starosedeocima, niti kragujevačkim Turcima. Jedino
što je preostalo, koliko god nemilo, bilo je da ispuni ono što je aga
naredio i da se svi oni u selu mole dobrom Bogu da sutrašnji dan prođe
sa što manje muka. Knez uđe u kuću, gde su za stolom preplašeni sedeli
njegova žena Slavka, sedamnaestogodišnji sin Damjan i
petnaestogodišnja ćerka Olga, koji su čuli razgovor pred kućom. Damjan
je bio običan mladić, koji se ničim nije izdvajao od svojih vršnjaka, a

32
Olga je bila prava lepotica, visoka, vitka, duge svetlosmeđe kose i
bademastih očiju, među najlepšim devojkama ne samo u selu nego u
čitavoj nahiji.
– Dođe nam zlo na vrata, Stojane! – reče Slavka, koja je čula
muževljev razgovor sa Turcima. – Bojim se za ovu decu…
– Dođe… Bojali se ili ne, dobro biti neće. Nema se kud, zulumćari
rade šta hoće. Ali staćemo i njima za vrat jednog dana! Idem da obiđem
ljude po selu, da odredimo šta ko treba da radi i šta da priloži za tu
posranu gozbu.
Stojan zaređa od kuće do kuće po zaseocima. Čitav dan je obilazio
Gaj, Vučak, Krstaču, Žuti Breg, svoje Vračariće… Do večeri je nekako
uspeo da pronađe glave svih domaćinstava i da dogovori sve što treba
za doček Sali-age. Seljaci su se uspaničili, kukali, proklinjali dan kad su
baš tu došli, čak i pretili borbom i trovanjem Turaka, ali su na kraju
pristali da urade sve što je od njih traženo i da u miru dočekaju agu i
njegove ljude. Sa prvim mrakom, knez se vratio kući. Noć je selu donela
kakav-takav mir.

Sutradan, oko podneva, Sali-aga je sa manjim odredom došao u

Plaskovac. Ništa na tom čoveku nije bilo naročito, ni lik, ni građa, ni
držanje. Poseban je bio samo po tome što je bio dahijin brat, a to mu je
davalo praktično neograničenu vlast. Vođa jučerašnje prethodnice doveo
je kolonu do livade koju je prethodnog dana pokazao knezu. Tamo su
seljaci tog jutra, od grubo istesanih daščanih stolova i stoličica bez
naslona koje su doneli od kuća, napravili dugačku sofru. Na stolove su
naređali jelo i piće prikupljeno po selu. Bilo je tu, po drvenim činijama i
tanjirima, svakakvog mesa, čak i svinjskog, jer se mnogi janičari nisu baš
revnosno pridržavali verskih pravila, sireva, hlebova od raznih žitarica,
meda, oraha, lešnika, jabuka, suvog grožđa i smokava, vode, vina,
rakije… Nedaleko od sofre, na travi ispod drveta, bile su na veliku
gomilu nabacane srpske sablje, handžari i ispražnjene puške i kubure.
Pored te gomile stajao je knez Stojan, a pored sofre nekolicina mladih i
sredovečnih muškaraca. Ostali seljani bili su u kućama, gde su
preplašeni molili Boga da ih sačuva. Sali-aga zaustavi konja i mahanjem

33
pokaza ljudima da sjašu. Jedan mladi janičar zatim sve konje odvede do
ivice šume i priveza ih uzdama za nisko rastinje. Aga je prišao knezu,
koji se duboko poklonio i stajao tako povijen. Poklonili su se i ostali
seljaci. Aga je gledao gomilu oružja. Onda je nehajno podigao desnu
ruku da je knez celiva, što ovaj i učini.
– Jel’ ovo sve od oružja što imate u selu? – upitao je Turčin Stojana
strogim glasom.
– Jeste, čestiti ago! – reče knez ispravljajući se, a ispraviše se i drugi
seljaci, ugledajući se na prvog čoveka sela.
– Dobro… Nego, gde su seljaci? Ovde vas je samo nekolicina?!
– Po poljima, čestiti ago. Vredan narod, radi…
– More, ne baljezgaj, kneže! – preseče ga aga. – Posakrivali su se po
kućama kao miševi! Zar se ovako dočekuju važni gosti?! Deder, ovi što
su tu neka se rastrče po selu i neka pozovu sve muškarce i žene starije
od dvanaest i mlađe od šezdeset leta da se odmah ovde stvore! Bolje da
sami dođu, nego da ih ovi moji traže i dovode – on pokaza glavom na
janičare. – I neki guslar obavezno da dođe! Kakva je to zabava bez
muzike?!
Knez duboko uzdahnu. Znao je unapred kako će turska poseta
izgledati, ali se nadao da će tog dana aga biti mekše duše nego obično,
pa je rekao seljacima, a naročito ženama, da ostanu kod kuća i da ne
izlaze Turcima na oči ako ne moraju. Ali, nada mu je bila uzaludna.
– Razumem, gospodaru! Evo, odma’ – nevoljno je promrmljao, a
zatim otišao do seljaka i objasnio im šta treba da urade.
– Jala, jala! Da se ne dangubi! Momci, sedajte za sto! – viknu aga, pa
janičari zauzeše mesta za sofrom, ostavljajući stolicu na čelu stola za agu.
– Ti, mali! – naredi Sali-aga onom vojniku što je vezao konje – Dođi
ovamo i čuvaj oružje!
Najmlađi janičar, Bosanac rodom iz Tuzle, tiho progunđa nešto sebi
u bradu, ali učini kako mu je naređeno. Aga sede na stoličicu u čelo
stola.
– Stani ovde blizu mene, kneže, da ne vičem kad zapovedam! –
pokaza Stojanu nedaleko od sebe, gde ovaj i stade.
Turci nisu počeli da obeduju sve dok se seljani, njih stotinak, nisu
okupili na livadi i stali na sredinu zaravni. Među njima je bilo nekoliko
devojčica i mladih i lepih žena, čiju lepotu nije mogla da sakrije široka
odeća. Aga pokaza rukom na Stojanovu Olgu i još dve mlade, lepe, tek
zadevojčene seljančice.
– Vas tri dođite, da vam dam titule! – naredi aga.
Devojčicama se noge odsekoše. Jedva su uspele da pređu onih

34
nekoliko koraka što ih je delilo od age.
– De, de, ne bojte se, neće vam ništa biti! Ti si kralj, ti kraljica, a ti
barjaktar – reče im on smejući se, pokazujući prvo na Olgu, pa na ostale
dve. – To su vaše, srpske titule, da se dičite. Vi ćete me, kao srpska
vlastela, dvoriti, jer sam ja danas vaš sultan. Davaćete mi hranu, sipati
piće, čistiti mrve, terati muve… Ostale žene neka služe moje ljude.
Jasno?
Devojčice klimnuše glavama, a Olga otrča do najbližeg drveta i
otkide nekoliko lisnatih grančica, da imaju čime da teraju dosadne bube.
Aga odloži oružje na sto ispred sebe, pa dade znak da gozba počne.
Obed je trajao dobrih nekoliko sati. Turci su još kako znali da uživaju.
Jeli su, pili i sprdali se na račun seljaka i seljanki koje su ih dvorile. Aga
se sa svojim najbližim ljudima, oficirima, često domunđavao tokom jela.
Kad završiše obedovanje, dvojica među njima ustadoše i probraše među
devojkama i mladim ženama nekoliko najlepših pa ih postrojiše u red
nedaleko od stola. Seljaci su, uplašeni i zbunjeni, upućivali upitne
poglede ka Stojanu, koji je samo nemoćno slegao ramenima. Treći janičar
ustade i odnese svoju stolicu iza reda žena, pa na nju posadi guslara, koji
je dotle stajao u grupi sa ostalim muškarcima.
– Deder, guslaru, zagudi malo, da ima ovo kolo uz šta cupkati! –
naredi aga starcu, cereći se. – Ali, nemoj da te šejtan prevari da pustiš
glas, da ne dobiješ kuglu u glavu!
Starac stade da svira gusle, žmureći, a u sebi je izgovarao reči
srpskih junačkih pesama, lagano mrdajući usne.
– Kolo, idemo! – viknu aga, a devojke koje su janičari odabrali
nevoljno dadoše ruke jedne drugima te načiniše kolo i počeše da igraju,
cimajući se nespretno tamo-amo, jer ih noge zbog straha nisu najbolje
slušale. Poskakivale su im kose i grudi i tresli se bledi obrazi koji su
jasno pokazivali koliko su uplašene. Seljaci su sa strane gledali i
iščekivali šta će se desiti, previše uplašeni da bilo šta učine. Turaka je
bilo dovoljno i bili su tako naoružani da su mogli za tili čas sve da ih
pobiju. Sali-agi je u kolu za oko zapala visoka, lepa devojka duge smeđe
kose upletene u kiku debelu kao ruka, milog lica i ponosnog držanja. On
pokaza prstom na nju a onaj oficir što je stajao pored guslara priđe joj,
grubo je ščepa za nadlakticu, istrže je iz kola i odvuče do age, pokazujući
drugom rukom guslaru i ženama da nastave kolo. Aga se okrete prema
njoj i raširi noge. Među seljacima nastade gurkanje i negodovanje.
– Ti si, devojče, prava lepotica, blago tvojim roditeljima. Kako se
zoveš? Čija si?
Devojka, nasmrt preplašena, oborenog pogleda, drhtavim usnama

35
jedva prozbori:
– Anđa, gospodaru. Ja sam ovde nedavno udata.
– Anđa, kao anđeo, jelda? Kako si tiha i fina… Deder, anđele, sedi
kod mene u krilo, da te nešto priupitam!
Devojka se nećkala, ali je onaj janičar gurnu s leđa prema agi a ovaj
je zgrabi oko struka i posadi u krilo. Ona vrisnu, poče da se otima i
pokuša da ustane, pri čemu slučajno uštinu agu za butinu. On je zadrža
na krilu i raspali joj šamar od kojeg joj obraz odmah nateče. Njen muž,
koji je stajao među seljacima, pođe prema stolu, ali ga njegov otac
zadrža, ne dopuštajući mu da izgubi glavu, jer se ništa drugo ne bi
moglo desiti da je napao agu.
– Kud si pošla, kučko?! Otkide mi meso, krvavu ti majku! – dreknu
silnik na Anđu i zavuče joj ruku pod suknju, šireći joj noge koje od
straha skoro nije ni osećala i koje je bezuspešno pokušavala da drži
čvrsto pripijene. Uspeo je da dopre dokle je hteo, ali ubrzo izvuče ruku
koja je bila potpuno krvava.
– Pi, kud baš tebe nečistu izabrah?! – odbrusi, pa gurnu devojku s
krila i ona pade u travu. – Vuci se kući, prljavušo!
Ona skoči na noge, od stida povi glavu, pogrbi se i pobeže kući, a
aga, sa izrazom gađenja na licu, stade da pere ruku rakijom iz čuturice
koja se nalazila na stolu ispred njega. Kad je to završio, on pogleda u
kolo koje je i dalje igralo. Izabra drugu devojku, vitku plavooku i
plavokosu Jelenu, koja se nedavno vratila kući posle smrti muža, te je
onaj isti oficir dovede do njega i gurnu mu je u krilo. Nije imala sreće sa
mesečnim čišćenjem, kao Anđa. Aga je već bio van sebe od besa, pa joj
ništa ne reče, već joj divljački gurnu ruku pod suknju. Ona poče da
vrišti, cvili, pokuša da se otme, ali je razjareni Turčin udari čelom u nos
te se ona ošamuti a krv je obli. Olga je kao skamenjena stajala i gledala
šta se dešava na korak od nje, a suze joj pođoše niz obraze, kao i drugim
dvema devojčicama. Stojan im priskoči, okrete ih od groznog prizora
koji se pred njima dešavao i šapnu im da beže u šumu. One potrčaše
gonjene strahom, praćene pogledima janičara koji nisu pokušavali da ih
zaustave. Odmah iza prvog drveća, Olga pade na kolena i ispovraća se.
Drugarice je podigoše i između sebe odnesoše duboko u šumu, odakle
nisu mogle da vide i čuju šta se u selu dešava. Jelenin brat, koji je dotle
grizao usne u grupi muškaraca nedaleko od guslara, zalete se duž stola
ka agi ne bi li kako odbranio sestru. Jedan od janičara skoči sa stolice i
saplete ga, a kad ovaj pade na zemlju stade krvnički da ga šiba svojim
debelim kožnim bičem. Mladić je jaukao i uvijao se pod udarcima,
pokušavajući da ustane, ali nije uspeo zbog oštre boli. Njegov otac se

36
takođe odvoji od grupe, pritrča i pade preko njega, primajući udarce
umesto sina. Nije ni pisnuo iako mu se košulja urezivala u meso a krv
prskala. Kolo stade, guslar prestade da gusla. Za to vreme, Sali-aga je
oborio devojku na zemlju i u gušanju je delimično ugurao pod sto. Ona
se branila koliko je mogla onako ošamućena, ali to nije bilo dovoljno da
ga spreči u nameri, pa je on uspeo da joj zadigne suknju, legne među
njene noge, smakne svoje čakšire i siluje je. Činio je to pred svima, bez
stida i obzira, držeći levom rukom devojku preko usta, da joj priguši
vrištanje, pošto se njoj od bolova svest nekako brzo povratila, pa je
ponovo počela da vrišti. Njen otac je i dalje ležao preko sina i štitio ga
telom, a kad je iznova čuo ćerkino vrištanje podigao je glavu i između
nogu Turaka koji su sedeli ili stajali oko stola video šta se dešava sa
njegovom ljubimicom. Od jada zaurla, obliše ga suze, pred očima mu
puče i on se onesvesti. Sin ga odgurnu sa sebe, skoči na noge, Turčina
koji ih je bičevao udari pesnicom u lice najsnažnije što je mogao i obori
ga, pa krete ka Sali-agi koji mu je obeščastio sestru, s namerom da ga
svuče s nje, da mu iskopa oči, da ga udavi… Od stola poskakaše svi
Turci, a oni najbliži ga dočekaše pesnicama i nogama, ponovo ga
oboriše, pa stadoše da ga šutiraju gde su i kako stigli. Slomiše mu rebra,
nos, donju vilicu, levu jagodicu, desnu šaku kojom je pokušavao da
zaštiti lice… Bio je za tren sav krvav i naduven. Od jednog udarca u lice i
on se onesvesti i ostade nepomično da leži. Za to vreme, njegov otac
dođe sebi i vide sina kako nepomično leži, pomisli da je mrtav, pa se
zalete na janičare mašući pesnicama i uspe da dvojicu malo zakači po
ramenima i glavi, a onda ga jedan od njih ščepa za perčin, savi, isuče
handžar i izbode ga njime u stomak, grudi, vrat, leđa, gde god je mogao.
Čovek pade na kolena i prekrsti ruke na grudima dok mu je krv
natapala košulju. Baci poslednji, od šoka već izgubljen pogled na ćerku
pod Turčinom koji se nije obazirao na gužvu, pa na nepomičnog sina te
pade i zabi lice u izgaženu travu, mrtav. Uto Sali-aga završi svoj gnusni
čin, ustade sa devojke, pridiže i namesti čakšire osvrćući se oko sebe, da
vidi šta se dešava. Ona ostade na travi i sklupča se držeći se za stomak,
krvava i uplakana. Tog trenutka stari guslar, lica crvenog od besa,
suznih očiju, poče ponovo da gusla, ali ovaj put i zapeva, glasom jakim
kao kad je bio mladić:

– Sali-ago, da te bog ubije

Nećeš iznet’ glave iz Srbije
Uteć’ nećeš od narodnog besa
Naješće se pseta tvoga mesa!

37
 Aga već na sredini strofe zgrabi kuburu sa stola, potrča ka guslaru,
stiže do njega kod poslednjih reči i ispali mu izbliza kuršum u čelo te
starac pade mrtav sa stoličice, raznesene glave.
– Kauri, pokvariste mi teferič! Udri! – urliknu aga.
Janičari ispreturaše stolove i sve što je na njima bilo, mašiše se
kubura i sablji, a seljaci stadoše da beže kud koji, ne bi li spasli žive
glave. Jedan vojnik opali iz kubure metak u leđa onesvešćenom mladiću
i ubi ga. Ostali bez nišanjenja zapucaše po narodu koji je bežao, većina
promaši, ali nekoliko tanadi rani teže ili lakše nekoliko seljaka. Turci ih
nisu jurili, ostali su okupljeni oko age. Za tili čas, nije bilo nijednog
Srbina u vidokrugu Turaka. Ranjeni su se odvukli sami ili uz pomoć
drugih dok su vojnici punili kubure. Silovana žena jedina nije bežala.
Ustala je polako i spustila suknju. Videla je da su joj otac i brat mrtvi. Sve
u njoj je umrlo tog trenutka. Nije imala nikoga više na svetu, jer joj je
majku odavno pokosila neka zaraza. Polako je prišla Turcima, stala
ispred age prezrivo ga gledajući u oči, bez imalo straha, pljunula mu
krvavu pljuvačku u lice, okrenula se i polako pošla ka turskim konjima.
Sali-aga se obrisa, osramoćen pred svojim ljudima, a već besan od
malopre, pa uze napunjenu kuburu od vojnika pored sebe i uperi je u
njena leđa. Ipak ne opali, već sačeka da vidi šta će devojka da uradi. Ona
nije pokušala da pobegne, već uze jednu od prevrnutih stoličica, priđe
konjima, skide kanap koji je bio privezan za sedlo jednog od njih, ode do
najbližeg drveta, postavi stoličicu i pope se na nju ispod visoke, debele
grane oko koje priveza jedan kraj kanapa i napravi omču na drugom
kraju. Sve je činila sa neverovatnim mirom. Omču stavi sebi oko vrata,
smače noge sa stoličice i obesi se. Trznu se nekoliko puta, ispusti dušu i
ostade da se lagano ljulja na konopcu. Turci ne progovoriše ni reč. Sali-
aga stajaše među njima, još jednom postiđen devojčinom hrabrošću.
Tišina je trajala dugo, sve dok Turke nije napustio bes. Seljaci su iz šume,
kroz drveće i šiblje, sa bezbedne udaljenosti, šćućureni u manjim ili
većim grupama, posmatrali šta se dešava. Mnogi su plakali i grizli usne,
bespomoćni i poniženi, žaleći i sebe i mrtve na livadi.
– Idemo, ovde smo završili! – konačno progovori aga pa ode do
prevrnutog stola za kojim je malopre sedeo, pokupi svoje preostalo
oružje iz trave i pođe ka konju, a ostali janičari za njim.
– Bosanac, ponesi te cevke, da nam neko ne zapuca u leđa! –
doviknuo je aga mladiću koji je čuvao srpsko oružje te ovaj pokupi
puške i kubure, poveza ih kanapom i nabaci na sedlo svog konja uz
pomoć još dvojice vojnika.

38
 Turci su uskoro lagano izjahali iz sela, a na začelju kolone je pešice
išao Bosanac i vodio natovarenog konja. Za njima su ostali Srbi da
sahranjuju mrtve i vidaju rane. Rudnički Bik je još jednom opravdao svoj
nadimak.

Sutradan, u selo je sa jednim momkom u pratnji došao Ðorđe

Petrović, svinjarski trgovac iz obližnje Topole, bivši hajduk i borac iz
ćesarskog frajkora. Bio je veoma visok i krupan čovek, tamnokos, brkat,
sa dugim perčinom, odeven u uske čojane čakšire i košulju, ogrnut
gunjem, sa crnom šubarom na glavi, opasan širokom tkanicom za koju
su mu bile zataknute dve kubure i austrijski vojnički nož, oštrih crta lica
i preke naravi. Turci su ga zvali Karađorđe, odnosno Crni Ðorđe.
Dahijski vojnici su povremeno pokušavali da ga se dočepaju i da ga
ubiju, jer su znali da je od rane mladosti bio bundžija, da je četovao sa
hajducima, da je pobio mnogo Turaka i učestvovao u austrijskom ratu
protiv njih i da će to sigurno ponovo učiniti ako u Srbiji dođe do neke
bune. Lokalni Turci ga nisu dirali, sa njima je živeo u miru. O njemu su
kružile razne priče i legende, ali niko nije bio potpuno siguran šta je u
tim pričama bila istina, a šta plod mašte. U Plaskovcu je saslušao priče
seljaka o zverstvu koje je počinio Sali-aga, jednom od mnogih koja su
išla na račun bezdušnog rudničkog gospodara.

39
 Manastir

U
sumrak vrelog dana sredinom jula, uoči letnjeg Svetog
Aranđela, slave šumadijskog gorskog manastira Voljavča,
dvojica pešaka se polako, osvrćući se, približiše kapiji
manastirskog imanja. Jedan je bio Karađorđe, a drugi, dosta mlađi,
njegov odani pratilac Strahinja. Bio je snažne građe, lepog lica sa tankim
brkovima, kratke kose, odeven u odeću od grubog, tamnog seljačkog
sukna, a za pojasom je imao zadenutu kuburu i turski handžar. Dok je
momak osmatrao prostor iza njih, Karađorđe pokuca jako tri puta na
vrata. Uskoro, reza škripnu, vrata se otvoriše i jedan od mladih monaha
propusti ih kroz kapiju, pa je zatvori za njima i zaključa.
– Pomoz’ bog, sinko! – nazva mu stariji gost glasom tanjim nego što
bi se očekivalo od tolikog čoveka. – Jesu li stigli ostali?
– Bog vam pomogao, dobro nam došli! Stigli su, čekaju vas na
tavanu. Pođite za mnom!
On ih provede kroz pusto dvorište do manastirskog konaka, uvede
unutra i pokaza im put do sprata i tavana te dalje nastaviše sami.
Strahinji je dao monaški ogrtač da odene preko svog odela. Kad mladić
navuče ogrtač, dvojica gostiju se popeše na sprat konaka, gde su uza zid
glavne sobe bile prislonjene merdevine koje su vodile do skoro
neprimetnog ulaza na tavan.
– Ostani ovde, Stra’inja, čuvaj stražu! Ako bilo šta sumnjivo
primetiš, odma’ dođi da nam javiš! – reče Karađorđe i poče da se penje
uz merdevine.
– Jasno mi je, gazda! Budi bez brige! – odgovori mladić pre nego što
ovaj nestade u tavanskom otvoru.
Na tavanu niskog svoda nije bilo prozora, a sveća je osvetljavala
dvojicu sredovečnih muškaraca koji su na sredini prostorije sedeli na
prostirkama na podu. Kad Karađorđe uđe na tavan, ova dvojica skočiše
na noge, priđoše mu i izgrliše ga i izljubiše po tri puta u obraze.
– Dobro došo, brate Ðorđe! – reče mu jedan. – Kako je bilo na putu?

40
 – Bolje vas naš’o, moj Matija! Kojekude, bili smo oprezni. Sklanjam
se i čuvam od Turaka koliko god mogu. U nekoliko navrata su već bili u
Topoli, rade mi o glavi. No, uz božju pomoć, neće još dugo biti tako!
– Vala neće, dogorelo je do nokata! – reče drugi čovek.
– Jeste, Gajo! Da’ijski zulum se više ne može trpeti! Stoga vas pozva’
da se sastanemo ovde, da se dogovorimo šta nam je najbolje činiti. A
izabra’ baš ovo mesto jer doču’ da će Sali-aga u Voljavču sutra doći na
teferič pa naumi’ da ga ovde ubijemo i narod bar jednog krvnika
oslobodimo. Da pokažemo da se i najvećim tiranima može stati u kraj.
– Au, brate mili, da l’ je pametno na Rudničkog Bika udariti? – upita
Gaja dok su sedali. – On je Kučuk-Alijin brat, za njegovu bi se smrt Turci
krvavo osvetili, ne smem ni da mislim kako. Ja bi’ da se mi ovde o buni
dogovaramo, a Sali-aga će već doći na red.
– Ja bi’ da se dižemo na oružje što pre, nema se šta čekati. Narod
cvili pod Turcima, valja ga izbavljati. Ako sada nisu dobre prilike za
bunu, nikada neće biti – odgovori mu Karađorđe. – Po duši te, Matija,
šta ti misliš?
– Ja velim da se sve potanko pripremi: narod, oružje, džebana,
’rana… Ako to sve obavimo do proleća, buna bi mogla da počne u
martu. Nisam ni ja za to da buna počne sada.
– Da krenemo onda da obilazimo na’ije, knezove i seljake, da i’
obavestimo o namerama, da vidimo ko ima volju da nam se pridruži, ko
šta može da pomogne… Kad to svršimo, na jesen, da se opet sastanemo,
što više nas, da odlučimo o buni – predloži Karađorđe. – A što se tiče
Sali-age, ako dođe ovamo sutra i učini nešto što ja ne mogu da gledam,
ubiću ga nasred porte, pa neka košta šta košta!
– Ja se slažem sa svim, sem sa onim za Sali-agu – reče Gaja.
– I ja mislim da je tako najbolje. I kažem isto što i Gaja – polako sa
Sali-agom! – dodade Matija.
– Dobro, videćemo već – promrmlja Karađorđe, odmahnu rukom i
tako zaključi razgovor – Da siđemo sada da večeramo, dok kaluđeri nisu
pospali.
Oni siđoše merdevinama na sprat, gde je stražario Strahinja.
– Strale, ovo je Matija Jovičić, knez topolski – predstavi Karađorđe
kneza, a zatim i Gaju. – Ovo je Gaja Pantelić. Braćo, ovo je Stra’inja, moj
odan momak.
Mladić se rukova sa Matijom i Gajom, pa sva četvorica odoše u
manastirsku kuhinju da obeduju. Monasi su ih lepo ugostili te se dobro
najedoše svakakvih đakonija i napiše rakije i vina, posle čega se popeše
na onaj tavan da spavaju, a Strahinja opet ostade ispod ulaza da drema i

41
stražari. Pre nego što su zaspali, dogovorili su se ko će u koju nahiju da
ide, sa kim da razgovara i koje bi bilo najbolje vreme da se ponovo
sastanu. U zoru, jedan kaluđer dođe da ih probudi i pozove na doručak.
Kad su sišli s tavana, on im reče:
– Dobro se najedite i izvršite nuždu, braćo, jer kad narod počne da
dolazi u manastir, kad počne slavska služba i posle nje gozba, ovde će
sigurno biti i Turaka, pa vam neće biti silaska dok se svi ne raziđu.
– Jasno – složi se Karađorđe. – Da požurimo mi da obavimo šta
treba pa da se sklanjamo, a moj momak neka se umeša u narod i neka
sluša šta se priča.
Brzo završiše jelo i pripreme za duži boravak na tavanu, pa se
vratiše u skrovište. Sa sobom su poneli čuturice sa vodom i malo proje i
sira. Strahinja je odneo merdevine iza konaka, a zatim se pridružio
mladim monasima dok su dočekivali narod koji je, čim se razdanilo,
počeo da dolazi u manastir. Za kratko vreme u porti se okupilo nekoliko
stotina ljudi, mladih i starih, muškaraca i žena. Pošto je u crkvi završena
služba, iguman, monasi i narod izađoše u manastirsko dvorište, gde su
bili postavljeni stolovi s hranom i pićem. Nije to bila bogzna kakva
trpeza, ali je bilo dovoljno hrane da se počaste svi gosti. Karađorđe, Gaja
i Matija posmatrali su dešavanja u dvorištu kroz uske proreze između
dasaka na zidovima tavana. Strahinja se vrzmao među ljudima u
dvorištu i razgovarao sa njima. U neko doba, u manastir sporo ujahaše
trojica janičara, saginjući se da glavama ne udare u luk iznad kapije. Sa
njima je bio i pešak, gajdaš, neki Luka kog su svi seljaci poznavali. Turci
na konjima dođoše do samih stolova sa hranom, dok se narod sklanjao
pred njima negodujući. Luka je išao za njima.
– Šta je, kauri, šta gunđate? – dreknu jedan od Turaka, očito vođa
patrole, pa zamahnu i kandžijom ošinu najbližeg seljaka po glavi te ovaj
zaurla od boli i pobeže u masu. – Došli smo vam u goste, a vi tako?!
– Oprosti, efendijo, neuka je raja, ne zna kako valja dočekati važne
goste – obrati se Turcima iguman, koji je stajao pored stolova. – Izvolite,
poslužite se, okrepite se! Ima tople jaretine i jagnjetine, prijaće vam.
– E, tako treba, pope! Deder, neka priđu neke devojke da nas služe,
nije red da sami sa stolova grabimo! – reče onaj isti janičar.
Sva trojica sjahaše, priđoše stolovima i posedaše na grubo istesane
drvene stolice, a konje ostaviše nevezane nasred dvorišta, tako da su se
ljudi tiskali dalje od njih da ih ne uplaše i da konji nekoga ne ritnu.
Seljaci se skloniše od stolova da bi Turci mogli da jedu na miru, a
nekoliko devojaka, nećkajući se i zgledajući se, priđoše da posluže
Turke.

42
 – Dođoše samo ova trojica, nema Sali-age. I neki seljak je sa njima,
nosi gajde – reče Gaja vireći kroz daske.
– Ne dođe, stoka, kao da je predosetio da bi mogo danas ovde da
izgubi glavu – razočarano reče Karađorđe, koji je stajao pored njega i
gledao u dvorište. – Nego, da vidimo šta su ovi namerili, oštro su počeli.
– Samo polako, brate Ðorđe, da ne učinimo nešto nepromišljeno, pa
da se posle kajemo – napomenu Gaja.
– Ne vidim nijednog sumnjivca ovde, pope. Sve neka pitoma raja –
reče vođa janičara dok su privodili jelo kraju, a pošto je dobro osmotrio
prisutne Srbe. – Jesu li se pojavljivali neki hajduci i bundžije danas?
– Koliko znam, efendijo, nisu. Taman i da jesu, mi i’ baš ne
poznajemo dobro, promakli bi nam u ovoj gužvi.
– Što ste vi, Srbi, naivni! Puna zemlja hajduka, a niko ih ne zna?!
Moreee… Deder, Luka, zasviraj malo, a vi, devojke, hvatajte se u kolo! –
zapovedi Turčin.
Luka odmah stade da svira u gajde, a nekoliko devojaka se nevoljno
uhvati u kolo i zaigra. Odmah pored kola zateče se neki starac iz tog
kraja, Milutin, sav jadan i oronuo. Svirajući i gledajući da se dodvori
janičarima, Luka mu priđe i gurnu ga ka kolu:
– Igraj, čiča, ne dangubi! Pustite starca da igra!
Turci se grohotom zasmejaše, Milutinu to teško pade, pa zgrabi
gajde iz Lukinih ruku i tresnu ih na pod.
– Sram te bilo, budalo! Nije ovo mesto za igru i smejanje, nego da se
ljudi Bogu mole! – viknu na gajdaša.
Luka ga udari šakom po glavi i obori te stade da ga šutira, a jedan
janičar mu se pridruži te njih dvojica krvnički izudaraše starca, ne
birajući gde udaraju. U tren oka ih skoro opkoliše muškarci u dva-tri
reda, a prvi među njima beše jedan krupan mladić, Milutinov dalji
rođak, koji je sevao očima na janičare. Vođa Turaka ustade od stola,
priđe i unese mu se u lice.
– Šta je tebi, budalo? Nanosio si se glave, pa hoćeš da ti je na kolac
odložimo?
Mladić je škrgutao zubima i stezao pesnice, ali nije ništa rekao. Ljudi
iza njega se primakoše još bliže Turcima. Među njima je bio i lažni
monah Strahinja, koji je pod mantijom grčevito stiskao dršku kubure. Na
tavanu, Karađorđe od besa steže prstima gredu na koju se bio naslonio,
toliko jako da raskrvari nokte na desnoj ruci, pa poče da cupka i psuje
tresući ruku, gotov da skoči u sobu i siđe u dvorište. Ostala dvojica
Turaka potegoše kubure i napeše oroze pa uperiše cevi u momke koji su
ih polako okruživali. Vođa patrole, snažan čovek, iznenada desnicom

43
udari Milutinovog rođaka u stomak i izbi mu vazduh, a kad se mladić
savi, on ga još jednom udari pesnicom za vrat te ovaj pade ošamućen.
Stojeći raširenih nogu nad oborenim mladićem, on poteže kuburu.
– Samo neka neko mrdne, ubiću ga kao psa! – zapreti Srbima
šetajući se kuburom od jednog do drugog čoveka u prvom redu.
Svi seljaci su mirno stajali, ruku spuštenih pored tela, ali su bili
besni, napeti i spremni za borbu. Bilo je dovoljno da samo jedan krene,
pa da svi skoče na Turke. Iguman uđe između njih i janičara, da
pomogne oborenom mladiću, a Luka pokupi gajde i pobeže ka kapiji.
– Ne gubite uludo glave, deco moja! Ne prosipajte krv u manastiru!
Budite mirni i podignite sa mnom ovog momka na noge! – viknu on, pa
se molećivo obrati Turčinu. – Oprosti im, efendijo, kumim te bogom, žao
im je starca. Danas je ovde sveti dan, ajde da svi budemo blagi. Oprosti
im, preklinjem te, biće im ovo dovoljno za nauk.
Turčin spusti cev kubure i prisloni je oborenom mladiću na potiljak.
– Baš mene briga za vaš sveti dan! Prosuću mu mozak, da ovu
lekciju krvlju potpišem, da je bolje zapamtite! – cerio se igumanu u lice.
Karađorđe pođe ka izlazu sa tavana, rešen da siđe u dvorište i
presudi Turcima.
– Sad ću im se krvi napiti! Kojekude, braćo, za mnom, da počnemo
bunu pre vremena!
– Ne, Ðorđe, za ime boga! Ne sada! – zavapi Matija, zagrli
Karađorđa i zadrža ga. – Ima još mnogo posla da se završi, još mnogo
priprema da se obavi. Kad dođe zima, pobićemo po dva Turčina u šest’o
’anova, pa ćemo za noć imati ’iljadu i dvesta momaka pod oružjem, na
konjima. Onda ćemo popaliti i po’arati sve ’anove i opremiti veću vojsku
pa ćemo onda na Vračar, da sa da’ijama porazgovaramo. Nemoj sada,
kumim te! Rano je, porobiće nas Turci za mesec dana!
Priđe im i Gaja, koji je u međuvremenu video da se Turčin smilovao
i da je sklonio cev sa mladićeve glave.
– U pravu je Matija, Ðorđe! Treba sačekati. Eno, u dvorištu se
smiriše, Turci odlaze.
– Dobro, braćo, neka bude kako kažete – pomirljivo zaključi
Karađorđe. – Sve dugove ćemo im uskoro naplatiti, sa kamatom!
U porti, Turci su vodili konje ka kapiji, još uvek držeći napete
kubure uperene u ljude koji su ih pratili, a među njima je bio i onaj
Milutinov rođak, pošto se povratio od udaraca. Kad su izveli životinje
kroz kapiju, Turci uzjahaše, otpustiše petliće i zadenuše kubure za pojas,
dobaciše Srbima nekoliko pretnji i sočnih psovki, pa pođoše polako niz
brdo, a Luka za njima, brbljajući nešto i smejući se. Srbi se vratiše za

44
stolove, nastaviše da jedu i piju te im se raspoloženje nekako popravi a
čarku sa Turcima smetnuše s uma. Popodne, kad su se seljaci većinom
razišli a ostali samo oni najpouzdaniji, jedan monah se pope na sprat
konaka i pozva Karađorđa, Gaju i Matiju da siđu u dvorište i pridruže se
preostalim gostima za trpezom. Obedovali su i pričali sa monasima i
seljacima o stanju u zemlji i raspoloženju naroda za borbu protiv tirana.
U sumrak, kad više nisu očekivali da na putevima mogu da nalete na
turske patrole, zaverenici sa tavana se oprostiše od monaha i
međusobno te odoše da obilaze Srbiju po dogovoru i rasporedu koji su
na manastirskom tavanu napravili.

45
 Noć u šumi

K
arađorđe i Strahinja su krenuli u Požarevačku, Smederevsku i
Beogradsku nahiju. Išli su šumskim stazama, podalje od
glavnih puteva, da ne nalete onako naoružani na turske
vojnike. Konačili su kod Karađorđevih prijatelja, seoskih knezova i
viđenijih seljaka, poverljivih ljudi sa kojima je on pričao o predstojećoj
buni i upućivao ih da pripremaju narod i prikupljaju novac za nabavku
stvari koje će im biti potrebne za rat. Svi su znali da sultan neće stati na
stranu dahija iako su Turci. Jedne večeri, nekoliko dana posle događaja u
manastiru, Karađorđa i Strahinju mrak zateče u šumi između dva sela te
odlučiše da tu i zanoće. Od lisnatih grana napraviše dva ležaja, pojedoše
nešto hrane koju su nosili u torbama, popiše malo rakije i vode iz
čuturica, pa legoše. Vatru nisu palili jer je bilo vedro i dobro se videlo
pod jakom mesečinom čak i u gustoj šumi. Karađorđe brzo zadrema, ali
Strahinji san nikako nije dolazio na oči. Vrteo se po onom lišću, šuškao,
uzdisao te naposletku probudi Karađorđa.
– Aman, sinko, šta se obrćeš ko brav na ražnju? Spavaj, sutra ima
puno da se oda!
– Oprosti, gazda, more me neke misli, ne da mi se da zaspim.
– Šta te spopade u po noći, života ti?!
– Mislim kako smo mi, Srbi, proklet narod. Samo se selimo,
ratujemo, stradamo, nikako da budemo na miru i svoji na svome. Eto,
zbog taki’ prilika ja ne znam gde su moji koreni. Od silnih potucanja od
nemila do nedraga pogubiše se i rodbina i sećanja o tome ko smo i
odakle smo.
– Nismo prokleti, nego nas nema mnogo, a imamo i zemlju i kamen,
i vodu i šumu, i srebro i zlato, i jake muževe i lepe žene… Svi to ’oće, svi
putevi vode preko nas, zato nas stalno gaze tuđinske čizme i kopita. No,
daće dobri Bog da se oslobodimo i da živimo ko ljudi! Kojekude, rasani’
se… Ako ’oćeš, mogu da ti ispričam nešto o svom poreklu, verovatno ni
tvoje nije mnogo drukčije.

46
 – Ako ne možeš da spavaš, gazda, ja bi’ voleo to da čujem.
– Sad ne mogu da spavam, moraću da pričam – nasmeja se
Karađorđe, ne baš pričljiv čovek, pa leže na bok i nasloni glavu na dlan.
– Odakle da krenem? Moj deda, Jovan, Vasojević iz crnogorski’ brda,
posle nekog boja sa Turcima pobeže sa svojima u meto’ijsko selo
Mečetevo, strahujući od turske osvete. Tamo su bili dobro primljeni jer u
selu, u čitavom tom kraju, ima Srba a i mnogo Arbanasa koji su srpskog
porekla. Petar, moj otac, onde se zamomčio. Bio je preke naravi, mrzeo je
Turke, nosio oružje… Jednom ga na putu iz nekog sela pojuriše dva
Turčina da ga ubiju, a on se zakloni među drveće i obojicu i’ ubi. Navrat-
nanos, opet bežeći od turske osvete, Jovan sa ženom i decom napusti
kuću i pređe u Beogradski pašaluk, gde tumaraše tamo-amo dok se ne
skrasiše u Šumadiji, u Viševcu. Onde se Petar oženi mojom majkom,
Maricom, koju su zvali Katana, jer je bila oštra i čvrsta, a konja je jašila
bolje nego većina momaka. U tom selu se ja rodi’ še’set druge, pod
nekom rakljastom bukvom, jer je te noći u našoj blatari na konaku bio
spa’ija. Živeli smo bedno, ko i sva raja. Još sam bio dečak kad smo se
preselili u Zagoricu, koju je nenaseljenu kupio bogataš Mula Usein. Eto,
tako je išlo naše seljakanje… Računaj da su se i tvoji tako potucali od
nemila do nedraga.
Strahinja, snebivajući se, reče:
– Verovatno je tako bilo… Nego, još me nešto muči, gazda… Bliži se
buna, biće boja, ja imam dvadeset leta, a još ne omirisa’ barut, pa se
pitam kako je to kad čovek ubije čoveka, da l’ ga nešto grize u duši?
Karađorđe razmisli malo, pa kaza:
– Kad ubiješ po pravdi, lako je. Ne grize te savest. Veća je gre’ota
opsovati nekoga na pravdi boga, nego ubiti zlotvora! Ja sam bio dosta
mlađi od tebe kad sam ubio prvog Turčina. Naoružan puškom, čuvao
sam svinje kod mosta na Kubršnici. Svinje su se raštrkale po šumi pored
puta i navalile na žireve, a ja sam leškario u ’ladu sa druge strane mosta.
Odnekud naiđe neki Turčin sa kerovima i rtom, lovac valjda. Psi skočiše
na svinje, svinje se zbiše i zagroktaše na nji’, umalo se ne poklaše. Turčin
opali iz kubure i ubi jedno krmče, ostale svinje se prepadoše i zatrčaše
prema meni a paščad za njima. Ja digo’ pušku i, kad mi se dovoljno
približiše, ubi’ jednog kera. Turčin se razbesne, pa krete onako izdaleka
da gađa svinje iz svi’ cevi što je im’o i potera polako konja prema mostu
puneći oružje. Meni pade mrak na oči, na brzinu napuni’ pušku, strča’
do mosta i zakloni’ se iza jednog panja. Kako konj pređe most a ja
Turčina kuršumom u grudi. Odma’ otrča’ do vodeničara te mi on
pomože da uklonim telo, tragove, konja i oružje, psi se razbežaše kud

47
koji, ja vrati’ svinje kući i tako se to svrši, niko nikada nije sazn’o.
Nikada se nisam pokajo što posla’ siledžiju na onaj svet. Posle sam po
drumovima i po Beogradu ubij’o turske trgovce ko momak kesedžije
Fazli-baše, očevog prijatelja, Arnauta iz Palanke, pa ko vojnik u
frajkoru…
– Narod priča da si ti i svog oca ubio, gazda – izlete Strahinji.
Karađorđe poskoči, sede, lice mu promeni boju, oči mu se raširiše i
zažariše. On upilji u mladića koji se uplaši da će izgubiti glavu zbog
jezika te mu se grlo namah osuši.
– Kakvog oca, crni Stra’inja?! Moj Petar je bio junak, ’ajduk, borio se
sa Turcima i poturicama koliko god je mog’o! Mnoga je bula zbog njega
zakukala! Ubili su ga u vodenici u Masloševu, zajedno sa još tri ’ajduka,
pre Kočine krajine. Preobučenog austrijskog oficira koji se sa njima tamo
tajno naš’o obesili su. Izdade i’ subaši Kurti seljak Vukoje iz Jagnjila, jer
je mrzeo Petra. Tako je moj otac pogin’o!
– Oprosti, gazda, nisam znao… Ne verujem ja u seljačke priče, samo
reko’ šta sam čuo.
– Narod kao narod… – reče Karađorđe mirnije. – Kojekude, tom
Vukoju sam izdaju naplatio! Bio sam na saboru u Jagnjilu, da vidim
moju Jelenu, koja je bila najlepša devojka tamo. Igrali smo u kolu jedno
do drugoga, kad ljubomorni Vukoje mene šakom za vrat s leđa, ja posle
njega kuršumom u rebra… Zbog ubistva sam odma’ pobego u ’ajduke, u
četu Stanoja Glavaša. Jelenu potom probaše da otmu Turci. Ja i’ sreto’ na
drumu sa dva druga te neke pobismo, neke ’ranismo, među njima i
onoga Kurtu što mi ubi oca. Jelenu i njenog oca Nikolu izbavismo te on
skloni nju i sitnu decu kod rodbine i sa dva odrasla sina pođe sa nama u
Glavaševu četu. Naposletku pogibe u čarki sa Turcima.
Pošto je video da se Karađorđe smirio, Strahinja reče:
– Samo mi nije jasno što je narod izmislio da si ti ubio Petra?!
Karađorđe se od sve muke kiselo nasmeja, leže, pa nastavi da
pripoveda:
– Evo kako… Posle smrti mog oca, Marica se preudade za Petronija
iz Topole i dovede ga u svoju kuću, da olakša sebi domaćinstvo. Nije bio
loš čovek, a ja sam ga čak i ocem zvao, poštujući majčin izbor. Ja se iz
’ajdučke čete vrati’ u Zagoricu i oženi’ Jelenom te se načisto smiri’. Al’ ne
lezi, vraže! Jednog dana, dok sam bio na putu, u našu kuću na konak
dođe neki Deli Musa, pijandura i kesedžija. Najede se, napi, pa mi stade
ženu zagledati i ’tede sa njom leći te noći. Uto ja dođo’ kući, sedo’ pored
njega, stigo’ ga brzo sa rakijom… Reč po reč i posvadismo se, pa ja
potego’ kuburu i rastavi’ ga od života. Onda moja majka, Jelena i ja

48
raskomadasmo leš i zakopasmo u rupu ispod ognjišta nasred kuće.
Njegovog konja sa oružjem sam tokom noći odveo daleko od sela i
dobro raspalio štapom po sapima te on uteče šumom ko zna kuda.
Godinu dana je Mula Usein tražio Deli Musu, a od njega ni traga ni
glasa. Čvario se ispod našeg ognjišta! – zasmejaše se gromko obojica. – E,
onda Marica predloži a mi odlučismo da bežimo od turskog zuluma u
Srem, kod prokleti’ Nemaca. Petronije pristade. Skupismo se u zbeg nas
tri’es i više duša i jedne večeri utekosmo iz sela ka Beogradu. Danima
smo putovali i krili se po šumama, plašeći se potere za koju smo bili
sigurni da je spa’ija posl’o za nama. Kad smo bili kod Stojnika, u
Beogradskoj na’iji, Petronije se popišmani, raskuka za svojim selom i reši
da se vrati. Kojekude, molismo ga da ostane sa nama bar do Save, pa da
se otud vrati ako se usput ne predomisli. Rekosmo mu da će ga Turci
mučiti i ubiti, al’ on se svejedno okrete od nas i pođe nazad, rekavši da
će nas odati Turcima pa mu oni neće nauditi. Tad ciknu moja Marica i
zakle me svojim mlekom da ga ubijem, da ne bismo svi zbog njega
stradali. Pozva’ ga ja još koji put da se vrati u zbeg, ali on se i ne osvrnu.
Nemajući kud, dado’ znak pobratimu Ðorđu Ostojiću. On diže pušku i
ubi mog oču’a s leđa. Sa’ranismo ga i produžismo u Srem. Eto, to je
čitava istina. Oni što me mrze, a ima i’ među Turcima, Nemcima i
Srbima, laju da sam ubio oca. Na ruku im idu imena Petar i Petronije jer
i’ je lako pomešati. Moj otac je bio živa vatra, čitav život se selio, ne bi
mu bilo teško da pređe preko Save sa familijom i nikada ne bi svoju decu
ugrozio niti bi’ ja njemu što nažao učinio.
– Sad sve razumem… – reče Strahinja. – Nego, gazda, čini mi se da
baš ne voliš Austrijance?
– Uf, sinko moj, a kako da i’ volim?! Tri puta su ratovali sa Turcima
ovde, gazila nas je vojska i nji’ova i turska idući gore-dole, kamen na
kamenu ne ostade. Prvi put pre više od sto godina poteraše Turke na
jug, pa i’ pustiše da se vrate. Naivni Srbi, koji su s njima uz rame
ratovali, pretrpeše tešku tursku osvetu. Onda sedamsto osamnajste
okupiraše pašaluk, opet uz srpsku pomoć, i držaše ga dva’es godina.
Naturaše Srbima svoju veru i propovednike, nametnuše takse i poreze
gore nego Turci! Uzimao je i ćesar po zakonu i ćate mimo zakona.
Kukavni narod je cvilio pod njima i počeo da se seli u Tursku, pola se
zemlje ispraznilo. Prosto se ljudi moliše Bogu da se Turci povrate, što i bi
na kraju, pošto nas Bog voli – on se kiselo nasmeja. – Opet Srbi krvavo
platiše svoju lakovernost. Naposletku sedamsto osamdes’ osme, ti si
imao pet-šest leta pa možda nešto i pamtiš, udariše ponovo Nemci na
Turke i isteraše i’ skoro iz čitave Srbije. Tad se napravi i Kočina krajina.

49
No, nikad kraja jadu, pa se posle dve godine dana povukoše zbog
Francuza i Prusa i opet ostaviše Srbe na cedilu. Iako nam je ćesar obeć’o
zaštitu, ne dobismo ništa do neki’ varljivi’ prava koja su važila samo dok
je Mustafa-paša bio na vlasti u Beogradu. E, u toj sam vojni ja bio u
frajkoru, pod kapetanom Radičem Petrovićem. Spaso sam mu glavu u
zasedi nadomak Beograda. Kojekude, dobro sam se u borbi pokaz’o i
posto narednik. Nisam čitav rat proveo u frajkoru, nego sam bio i u
’ajducima i gledao da svršavam i neka srpska posla, a ne samo nemačka.
Brzo se rat završi, Nemci odoše, a Turci se vratiše devedes’ druge. Ćesar
nam ponudi da se naselimo u Sremu i Vojnoj krajini. Ponudiše i meni da
budem vojnik, ali ja ne ’tedo’, nego se vrati’ u Topolu, a dovedo’ i
familiju iz Srema. Sa drugovima raspusti’ mnoge ’ajdučke družine, jer su
počele i naš narod napadati i činiti teška zlodela. Sledeće godine sultan
izdade ferman da se janičari ne vraćaju u pašaluk i dade raji neke
olakšice i malo samouprave. No, i to potraja tek nekoliko leta. Onaj
vidinski zlotvor Pazvanoglu, koji je ’teo da smeni sultana Selima, udari
sa svom janičarskom silom na Beogradski pašaluk u tri navrata. Odbrani
se paša uz pomoć krdžalija koje je mog’o da plati i Srba koje su vodili
Aleksa Nenadović i Stanko Arambašić, čuo si za nji’. Pod potonjim sam i
ja vojev’o, dobro potukosmo razbojnike. Opsedasmo i Vidin uz pašinu
vojsku, al’ ga ne osvojismo, pa se napravi klimav mir. Carigradski
muftija, tako se tada pričalo, nađe u Kuranu da se janičari po tom
zakonu mogu vratiti na očevinu te oni slobodno dođoše u Beogradski
pašaluk. Kako ne biva da sultan išta radi bez svog interesa, ja mislim da
je on to dopustio ne bi li kako podelio janičarsku vojsku na dva dela i
oslabio Pazvanoglua. Al’ beogradski janičari počeše iznutra da ruše pašu
i carsku vlast, malo-pomalo. Ubiše Stanka na konaku u Smederevu i
probaše dva puta mene da nađu, al’ mi pobratim Ibra’im, orašački
’andžija, pomože da sačuvam glavu. Carska vojska, oslabljena ratom sa
Francuzima u Misiru, nije mogla da odbrani pašaluk. Osamsto prve
janičari pobediše krdžalije, zauzeše Beograd, zarobiše, a kasnije i ubiše
Mustafa-pašu. Tada poče nji’ova osveta Srbima i ovo silno stradanje
kome si i sam svedok. Zato ja od pašine smrti retko kod kuće noćivam.
Eto, udavi’ te… Al’ sam si me pito za Nemce! – nasmeja se na kraju
Karađorđe.
Strahinja, koji je bez reči, samo povremeno klimajući glavom,
saslušao Karađorđevu priču, reče:
– Jesam pito i nije mi žao, sad mi je slika osvetljena i sve mnogo
jasnije. Nemcima nikada nije bio cilj da pomognu Srbima, nego su ’teli i
na nas da prošire svoju ćesariju!

50
 Karađorđe zevnu, kapci su mu otežali.
– Tako je, sinko! I uvek če tako biti, jer je tako sa carevinama. One su
nezasite, proždiru male i slabe da bi sebe ojačale!
– Ali dok ima junaka kakav si ti, gazda, ima nade i za male narode!
Karađorđe malo poćuta. Po izrazu lica Strahinja vide da mu je
neprijatno.
– Ne kuj nikoga u zvezde, sinko moj! I ko ti najsvetiji izgleda, znaj
da nije! Dok sam ’ajdukovo, dva puta su me Aleksini Srbi iz Valjevske
na’ije puškama isterali, jednom su me čak u levu šaku ranili, jedva sam
utek’o preko Kolubare. Ponese čoveka moć, osili se pa postane stoka!
Prelazili smo tamo i otimali ’ranu i drugo što nam je trebalo i od Turaka
i od Srba. Zato nas Valjevci poteraše. Nisam im nikada ništa zamerio,
zaslužili smo! A sad je dosta priče, krajnje je vreme za počinak. Laku
noć! – Karađorđe naglo okrete leđa mladiću i bolje se pokri ogrtačem.
– Laku noć, gazda! – uzvrati ovaj i ubrzo obojica zaspaše.

51
 Pripreme

R
anom zorom nastaviše put. Prođoše za mesec dana
Požarevačku, Smederevsku i Beogradsku nahiju i obiđoše sve
viđene i bogate ljude, seoske knezove, sveštenike, trgovce,
hajdučke harambaše… Zatim odoše i u Zemun, gde se Karađorđe sreo
sa trgovcem Dragutinom Milutinovićem i razgovarao sa njim o
budućem zajedničkom poslu. Dragutin je bio čovek koji je trebalo da u
Austriji, sa drugim Srbima, nabavlja barut, olovo, hartiju i druge
potrepštine za srpsku vojsku. Dogovarali su se o uslovima za isporuku
robe, kao i o ljudima koji će jemčiti da će roba biti plaćena.
– Ja od Nemaca mogu da nabavim svašta, al’ to neko mora da plati.
Ako i nema odma’ novca, mora biti valjani’ jemaca koji će sigurno
isplatiti dogovorenu sumu. I sigurno neće biti isporuke druge ture dok
se ne plati prva. Tako se ovde radi – reče tada Dragutin Karađorđu.
– Stvar je potpuno jasna. Ja ću se uskoro ponovo videti sa
najbitnijim ljudima i kad se sledeći put nas dvojica sretnemo, načinićemo
spisak jemaca za plaćanje džebane i ostalog. Po duši te, ’oće li to biti
dovoljno?
– Za nekog drugog i za neku drugu stvar, iskreno, ne bi bilo, ali za
tebe i srpsku vojsku mora biti!
– Onda, Dragutine, da se rastajemo, nemam vremena za dangubu. –
Karađorđe ustade, oprostiše se, pa on sa Strahinjom pređe Dunav i vrati
se u Beogradski pašaluk.
Narednih par meseci, do jeseni, Karađorđe je malo radio svoj
seljački i trgovački posao, a više putovao tamo-amo po nahijama i
agitovao za bunu. Razgovarao je sa mnogim ljudima iz svih slojeva, od
najubogijih do najbogatijih i najvažnijih i još jednom se uverio da je
narodu i njegovim starešinama dozlogrdio turski zulum i da je Srbija
kao veliko bure baruta koje samo što ne eksplodira. Sebi je dao zadatak
da uredi da ta eksplozija, kad do nje dođe, ne ode uludo, da Srbi ne
završe ponovo pod turskim sabljama i sa lažnim obećanjima, nego da se

52
trenutak iskoristi za istinsko oslobođenje od Turaka. Nije mu bilo bitno
kako će se ta sloboda zvati i kakvog će oblika tačno biti, želeo je samo da
se narodu zaista skine jaram sa vrata i da Turci budu što dalje i sa što
manje nadležnosti nad Srbima.

Međutim, nije samo Karađorđe u ono doba vršio pripreme za borbu

protiv dahija. U Valjevskoj nahiji to isto je činio jedan od najuglednijih
Srba onog doba, knez Tamnavsko-posavske knežine, Aleksa Nenadović,
sa grupom bogatih i uglednih ljudi koje je okupio oko sebe i sa kojima je
smišljao i dogovarao šta je najbolje da se učini protiv dahijskog zuluma.
Slično kao Karađorđe, i on je želeo da se ustane samo na dahije, a ne i na
Turke jerlije, smatrajući da Srbi nemaju snage da se u potpunosti
oslobode turske vlasti, ali da mogu dahije skinuti narodu sa grbače, jer je
ona odavno savijena do zemlje i pretila da se skrši pod teretom. On je
čak u proleće 1803. godine napisao pismo austrijskom majoru Mitezeru,
zapovedniku Zemuna, u kojem se žalio na dahije i tražio pomoć od
Beča. To pismo je zahvaljujući izdajnicima i špijunima palo dahijama u
ruke i postalo nepobitni dokaz da ovaj ugledni Srbin iz valjevskog kraja
nešto smera protiv njih. Dahije nisu ništa preduzele, već su čekale da se
nešto ozbiljnije desi, da vide koji su još Srbi umešani u zaveru. Jedan od
najpoverljivijih saradnika prote Alekse bio je njegov dalji rođak Rafailo
Nenadović, Karađorđev ispisnik, iguman manastira Bogovađa, mudar i
učen čovek, prosvetitelj i bibliotekar, koji je imao crkveno ime Hadži
Ruvim. I on je, otprilike u isto vreme, napisao poslanicu o potrebi bune
protiv dahija, koju je razdelio po narodu i koja se brzo raširila po celom
pašaluku. Naravno, u doba kada se svako svakoga plašio, kada su se
ljudi prodavali za sitnice, bilo je očekivano da i ta poslanica završi u
dahijskim rukama, a prepredeni turski poglavari su postupili isto kao i
kod pisma kneza Alekse: čekali su!
Upravo u manastiru Bogovađa su se tokom juna 1803. godine, u
najvećoj tajnosti, sastali valjevski knezovi i crkveni velikaši i napisali
sultanu tužbu protiv dahija, u kojoj su opisali sva njihova zlodela i
zatražili pomoć od sultana za oslobađanje od njih. Tužbu su potpisali,
kako bi ona imala određenu težinu. Na tom sastanku su se dogovorili da

53
za osam meseci, u martu sledeće godine, počne buna protiv dahija, a da
se dotle dobro povežu i o svemu dogovore sa istomišljenicima širom
pašaluka.
Priča o tom sastanku došla je i do Karađorđa, koji je bio saglasan da
se buna podigne na proleće. Bilo je potrebno još vremena da se narod
pripremi i opremi za rat, a i bilo je pametnije početi u martu kada je
mnogo lakše ratovati i kriti nejač u zbegovima po šumama i pećinama,
nego da se krene na jesen, pa da najveće bitke budu po zimi i snegu.

Vreme je odmicalo a teror janičara nad nezaštićenom rajom bivao

sve gori, niko i ništa nije bilo sigurno pred osionim samoprozvanim
vladarima pašaluka. Svaki dahijski miljenik bio je mali bog u svom
mestu. Posle nekoliko meseci dogovora sa narodnim prvacima širom
pašaluka, dok teror janičara nad nezaštićenom rajom nije jenjavao,
Karađorđe zaključi da je došlo vreme da se više ne sastaju po dvojica-
trojica, nego da se napravi velik zbor na kojem će se javno pričati i
doneti važne odluke te početi završna i masovna priprema bune.
Narodne vođe se dogovoriše da se taj zbor održi na Svetog Aranđela, 8.
novembra, u Orašcu u Kragujevačkoj nahiji, gde je tamošnji ugledni
domaćin Stevan Tomić slavio porodičnu slavu i pravio svadbu za sina
Maksima. Karađorđe je tamo otišao sa Petrom Jokićem i zatekao veliki
broj ljudi, od kojih su neki zaista bili gosti na veselju, a neki su to
iskoristili samo kao opravdanje pred Turcima za svoj dolazak u Orašac,
gde su se okupili zbog narodnog zbora. Posle venčanja i ručka poče
veselje, muzika i kolo, a oni kojima je u glavi bila buna počeše
neopaženo da se izdvajaju i da odlaze u Matijaševića jarugu, skrovito
mesto u šljiviku koje su prethodno odredili za mesto zbora. Prvi je otišao
bukovički prota Atanasije Antonijević, koji je i obavio venčanje
mladenaca. Za njim su do jaruge sišli mnogi drugi te naposletku i
Karađorđe sa Petrom. Beše ih više od trideset.
– Kojekude, braćo, ako dozvolite, ja bi’ da prvi nešto kažem – poče
Karađorđe kad je stao u središte jaruge, ne želeći da se gubi vreme i da
se desi da ih Turci tu nekako iznenade. – Obiš’o sam pašaluk uzduž i
popreko, mnogo sam sa narodom prič’o, svima je dogorelo do nokata,

54
ko i vama što je. Vreme je da se dižemo na oružje i da bijemo Turke,
zulum se više ne da trpeti! Valjevci su takođe spremni, saglasismo se da
buna počne u martu, kad možemo nejač da sklonimo od janičarske
osvete.
Ljudi zažagoriše odobravajući, a prota uze reč:
– Pravo veliš, Ðorđe Petroviću, pravo veliš! Deco moja, braćo Srbi,
naša slava stotinama godina leži u grobu na Kosovu! Oružje krijemo u
šupljim panjevima! Crkve naše Turci pretvoriše u štale za nji’ove konje!
Čast naši’ žena, sestara i ćeri ne vredi ništa, ne možemo i’ zaštititi jer
smo golo roblje! Zemlja stenje a nebo plače dok gledaju naše muke!
Nema nam druge nego da u ime Boga ustanemo na oružje! Molimo
njega za pomoć, a cara za razumevanje! On će nam odobriti bunu, jer su
da’ije i njegovi neprijatelji!
Svi prisutni se saglasiše sa njegovim rečima i viknuše:
– Tako je, oče proto!
– Onda da ne dangubimo! – reče prota, pa iz mantije izvuče drveni
krstić i pozva zaverenike da se zakunu nad tom svetinjom na vernost i
čuvanje tajne. – Ko izdao, izdalo ga telo, poželeo, al’ ne mog’o poći!
– Amin! – izgovoriše glasno svi prisutni.
– U kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado, od ruke mu se sve
skamenilo, u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale! – nastavi
prota svoju kletvu.
– Amin! – začu se opet.
– Dabogda se u sinji kamen pretvorio, ne bio srećan ni dugovečan,
lica Božjeg nikad ne video!
– Amin! – grmnu narod i treći put.
Onda svi priđoše, poljubiše krst i zakleše se na vernost jedni
drugima.
– Braćo, obavismo što je danas trebalo da se obavi! – reče
Karađorđe. – Sada svako od nas treba da se potrudi da još ljudi privuče
ovom našem poslu, da nas od početka bude što više. Ali, dobro pazite da
se ništa ne kazuje kolebljivcima i sumnjivcima da nas ne bi snašla kakva
izdaja, pa da nas Turci iznenade i satru!
– Tako je! – reče prota. – Treba se čuvati izdajnika i špijuna!
Jedan po jedan, neupadljivo, zaverenici se vratiše na svadbu, gde se
veselje nastavi do večeri, uz obilje svakojake hrane i pića i muziku
gočeva, doboša, gajdi i frula. Sutradan je priča o buni počela polako da
se širi, od poverljivog do poverljivog čoveka. A oni nepoverljivi do kojih
je došla priča o buni završavali su u neobeleženim grobovima po
šumarcima i vrzinama, kao narodni izdajnici.

55
 Malo posle zbora, Karađorđe se u Ostružnici sastao sa zemunskim
trgovcima, Srbima, među kojima je bio i Dragutin. Tom prilikom su
ugovorili uslove za nabavku baruta za bunu, a Karađorđe je Dragutinu
rekao ko su jemci za plaćanje te je ovaj napravio spisak od šezdesetak
imena. Kad se Dragutin vratio u Zemun, ostavio je spisak u fioci svog
radnog stola, misleći da tu niko neće da pretura. Jednog dana, njegov
trgovački pomoćnik, mladi Austrijanac Paul, radeći nešto za tim stolom,
video je spisak i pročitao ga. Iskoristio je gazdino odsustvo i na brzinu,
strahujući da ga ovaj ne zatekne u toj nečasnoj raboti, prepisao dvadeset-
trideset imena na list hartije, drhtavim rukama ga presavio i sakrio u
nedra, vratio spisak na mesto i nastavio da radi svoj posao. Kad se
Dragutin vratio, nije primetio ništa sumnjivo, a spisak je ostao u fioci, da
čeka vreme naplate dugova. Nekoliko dana kasnije, Paul je prešao u
Beograd i onaj list hartije koji je napisao predao dahijama. Kao nagradu,
dobio je od Turaka čam drva, odnosno pun čamac spakovanih oblica
koje su mu bile potrebne kao ogrev za nastupajuću zimu. Tako su Turci
pred sam kraj godine, bez ikakve muke i jeftino došli do još jednog
dokaza da se u Srbiji sprema pobuna, ko je sprema i za kada, a to je bilo
ono što su čekali još od kada su se dokopali knez Aleksinog pisma i
Hadži Ruvimove poslanice.
A Srbi su u Ostružnici napisali i pismo o dogovoru carskih Turaka i
srpskih knezova o zajedničkoj borbi protiv dahija u kojem su bila i
mnoga imena sa spiska što ga je Dragutin odneo u Zemun. Plašeći se da
će dahije otkriti zaveru i da će zbog toga izgubiti glavu, knez Maksim iz
Guberevca pismo je predao guberevačkom muselimu, koji ga je odmah
odneo dahijama u Beograd. To je bila još jedna kap u čaši dahijskog besa
koji je svakodnevno rastao. Konačno, negde u to isto vreme, u janičarske
ruke je pala i tužba protiv dahija koju su u junu napisali Valjevci i koju
su preko Hasan-bega i Mehmed-age Konjalije, dvojice Turaka jerlija i
prijatelja pokojnog paše Hadži Mustafe, poslali sultanu. Kada je pročitao
pismo, sultan je bio veoma zadovoljan jer je shvatio da će njegova želja
da Srbi udare na dahije uskoro biti ostvarena, pa je Hasan-bega
unapredio, ali Mehmed-agu nije. Ovaj se tada razočarao i naljutio,

56
prebegao dahijama i izmolio od njih da se vrati na svoje imanje, a
zauzvrat im predao tužbu koju su sačinili valjevski knezovi i sveštenici.
Prikupivši toliko neospornih dokaza da Srbi pripremaju bunu, dahije
shvatiše da je vrag odneo šalu i da je vreme da se preduzme nešto da se
spreči pobuna.

57
 Seča knezova

O
dmah posle Ramazana, prvih dana 1804, saznavši od
Mehmed-age Fočića sve detalje o srpskim planovima,
beogradski vezir Hasan-paša odluči da pokuša da izmiri
zavađene dahije kako bi svi zajedno osujetili srpske namere pre nego što
se stvari otmu kontroli. To mu je nekako uspelo te se najveći turski
junaci iz čitavog pašaluka ubrzo okupiše u Beogradu: sve dahije, njihovi
najbolji janičari i još neki moćni Turci jerlije, svi bogati, odeveni u krzno,
čoju, svilu i kadifu, sa puškama, kuburama i jataganima optočenim
srebrom i zlatom, sa skupocenim ukrasima koje su radili najbolji
majstori. Mehane i dućane napuniše njihovi ljudi, bogati i bahati gosti
trošadžije, pa su mehandžije i dućandžije zadovoljno trljali ruke. Za
stolovima su se pričale junačke priče i pretilo neposlušnoj raji, zurle su
svirale, a igračice zanosno plesale kao u transu, udarajući dairama o oble
bokove. Janičari su pili, urlali i pucali u mehanske karatavane. Uplašena
raja se zavukla u svoje udžerice, niko ni nos nije promaljao ako nije
morao.
U odajama Hasan-paše, posle duge zavade i netrpeljivosti, za jedan
sto su seli Kučuk-Alija i Aganlija, a sa njima i stari Fočo-efendija, njegovi
sinovi Mehmed-aga i Musaga te Mula Jusuf i Derviš-aga. Bilo je prisutno
i nekoliko jerlijskih velikaša čija je uloga na tom skupu bila nebitna,
pošto je sve zavisilo od volje dahija. Posle dobrog ručka tokom kojeg su
se dahije ispod oka merkale pokušavajući da dokuče šta ko kome misli,
domaćin prvi uze reč:
– Junaci, pozvah vas da se u miru dogovorimo šta nam valja činiti.
Raja se uznemirila, uzmuvala, šalje pisma sultanu i žali se na stanje u
pašaluku, naručuje džebanu od Nemaca… Da bismo svi znali o čemu se
tačno radi, pročitaću vam pisma i spiskove bundžija koje smo dobili –
reče pa pročita nekoliko papira, a ostali to čitanje propratiše najgorim
psovkama i teškim pretnjama. – Ne miriše na dobro. Krajnje je vreme da
se uzmemo u pamet i probamo da rešimo stvar bez krvi.

58
 – A što bez krvi? – preseče ga Mehmed-aga Fočić. – Čega se ti to
plašiš, čestiti pašo?
– Neće se liti samo kaurska krv, hrabri moj Mehmed-ago! –
odgovori mu paša mirno. – Svi znamo tvoje junaštvo, ali mi jerlije nismo
za rat sa rajom. Bolje je da dizgine malo popustimo, da namete malo
smanjimo, da se zulum zaustavi… Da stanje u pašaluku bar zaliči na ono
pod rahmetli pašom Hadži Mustafom. Od rata nećemo imati nikakve
vajde.
– Kako nećemo? Satrećemo bundžije, pa će raja biti mirna i
poslušna, a mi ćemo živeti lepo kao i do sada. – reče Kučuk-Alija.
– Zar je ovo lepo? – oglasi se i Aganlija. – Hajduci na sve strane,
svakog dana neki Turčin pogine, ne sme trgovac na put poći… Lako je
nama koji imamo velike vojske da se junačimo, ali dobro nije!
– A šta bi ti? Da pustimo kaurima na volju, da oni vladaju?! Da se
nisi uplašio? – zajedljivo ga upita Kučuk-Alija.
– Vala, ne plašim se ni tebe, a kamoli raje, zevzeku! – odseče
Aganlija i pođe da ustane, ali ga zadrža stari Fočo, koji je sedeo pored
njega.
– Polako, deco, polako! Nismo ovamo došli da se međusobno
bijemo, nego da zemljom upravljamo i da o rajinskoj buni mislimo i
rešavamo! Vidim da imamo, da tako kažem, dve glave koje na različite
strane gledaju, pa nam valja odlučiti za kojom ćemo poći. Ja velim da bi
trebalo raji malo popustiti, da se ne započinje rat bez preke potrebe.
– Poštujem tvoje mišljenje, stari moj babo, ali raju treba pročistiti i
zastrašiti sada, dok još nije spremna za borbu, to sam ti već rekao –
obrati se ocu Mehmed-aga. – Ako budemo popuštali, raja će se osiliti,
misliće da se plašimo i nastaviće da se priprema za bunu, sve dok nam
jednog dana ne skoči za vrat. Bundžije treba poseći i ostaviti raju bez
glave!
– Tako je! – podrža ga Kučuk-Alija. – Spiskove imamo, znamo ko su
glavni ljudi. Kad njih pobijemo, sve će biti lakše. Raja će se preplašiti i
umiriti.
– Ja opet velim da popuštamo – javi se ponovo Aganlija. – Ovima
što su na spiskovima da ponudimo bolji položaj, da se svi odreknemo
dela nameta kako bi raji bilo malo lakše i naša muka će biti rešena, bar
za neko vreme.
– Ne zaboravite, moje dahije, da vam sultan nije naklonjen i da
jedva čeka da vas neko potuče, to mogu da vam potvrde prisutni carski
Turci – ponovo se oglasi mudri Fočo a jerlije klimnuše glavama. – Ako
stvari krenu po zlu, od njega nikakvu pomoć nećete videti. On će pustiti

59
da vas rajinska vojska potuče, pa će posle sa kaurima lako da pregovara,
jer oni nemaju moć da i na njega udare i moraće caru da se pokore, a nas
neće biti. Ne zaboravite, opet kažem, moje dahije, koliko je Srba protiv
nas ratovalo i pobede odnosilo tokom prethodnih ratova. Mnogo ih je
pod oružjem, vični su borbi, a naše vojske nema mnogo, odnosno nema
je dovoljno za pobedu protiv ujedinjenih Srba. A to ujedinjenje se pred
našim očima dešava, vidite to po ovim njihovim pismima. Zato
ponavljam: polako i pametno sa rajom!
– Vala, ognjem i mačem sa rajom! Neće nas seljačka vojska potući! –
poskoči već razjareni Kučuk-Alija. – Ja sam za to da u prvi mah
pokupimo oružje od raje i posečemo najvažnije i najhrabrije među njima,
da Srbe obezglavimo i zaplašimo. A posle polako, od nahije do nahije,
od sela do sela, od kuće do kuće, da posečemo sve muške glave starije
od petnaest godina, da nam nema ko pružati otpor bar deset narednih
leta i da im uteramo strah u kosti.
– I ja sam za to! – saglasi se Mehmed-aga. – Što će se orao sa
vrapcima nagađati?
– Ja sam protiv, ostajem pri onome što rekoh! Neće vaša zamisao na
dobro izaći! – suprotstavi se Aganlija njihovom mišljenju, odmahujući
glavom.
– Šta ti kažeš, Jusufe? – upita Mehmed-aga Mulu Jusufa. – Ti se još
ne oglasi, sediš tu i ćutiš, kao kakva mudra sova!
– Pažljivo sam vas slušao… – češkao se po bradi Mula Jusuf. –
Mogući su i jedan i drugi način… Ipak, ja sam uz Aliju i Mehmeda: da se
na raju krene oštro! I to odmah! Mi smo vladari ovde i to mora jasno da
se pokaže!
– Uz dužno poštovanje tebi, čestiti pašo, i ostalim prisutnima, ipak
smo samo nas četvorica gospodari u pašaluku i glasali smo tri prema
jedan za oštre mere – prekide Mehmed-aga diskusiju. – Nema se više šta
većati! Odluka je doneta! – svi u sobi klimnuše glavama, slagali se sa
odlukom ili ne, jer bi u suprotnom rizikovali svoj život i imetak. – Valja
odmah delati, pa predlažem sledeće: da Jusuf sa svojim ljudima izađe u
Beogradsku nahiju i Grocku, Alija u Smederevo i Pomoravlje, a ja ću u
Valjevo i Šabac, da posečemo najuglednije knezove. Evo ih na ovim
hartijama. Pošto je Aganlija bio protiv ove odluke, kao zalog njegovom
pomirenju sa Alijom i znak dobre volje i vere svih nas, predlažem da on
ostane u Beogradu, da nam čuva leđa i pomogne ako negde napolju
stvari krenu naopako, ako kauri nekoga od nas zarobe ili štogod slično.
Takođe, da pošaljemo glasnike da svim muselimima naložimo da
određenog dana pobiju knezove u svojim mestima i sve druge za koje

60
misle da su pretnja, a obavezno one koji su na ovim spiskovima i
pismima što dobismo. Posle seče da se vratimo u Beograd i da se
dogovorimo šta čemo dalje. Šta kažete?
Svi se saglasiše, pošto Mehmed i nije ostavio mesta raspravi.
– Kog će dana da bude ta seča? – upita ga Mula Jusuf.
– Glasnici će krenuti koliko danas… Kad mi izađemo sa janičarima i
krenemo da sečemo kaure po mestima kroz koja budemo išli, trebaće
nam do nedelje dana da stignemo u najdalja sela i varoši. Ostavimo i
nekoliko dana za svaki slučaj… Neka bude glavni dan dvadeset treći,
subota!
– Neka bude! – reče Alija. – Koliko ljudi da vodimo sa sobom?
– Po dvesta dobro naoružanih svaki. Ostali neka budu u Beogradu
pod Aganlijinom komandom, zlu ne trebalo!
– Biće to dovoljno… Kada krećemo? – upita Mula Jusuf.
– Prekosutra rano ujutro, tako da sve bude spremno do one subote –
zaključi Mehmed-aga savetovanje i svi odoše da se spremaju da izvrše
svoj deo krvavog posla.
Nedugo potom, iz Beograda izjahaše desetine glasnika i pođoše na
sve strane pašaluka da prenesu muselimima dahijski nalog za ubistvo
viđenih Srba na određeni dan. U petak, petnaestog januara, trojica dahija
sa janičarima izađoše u nahije i zlo u svom najgorem obliku pade na
srpski narod. Zastrašujuće čete najboljih dahijskih vojnika, što peške što
na konjima, obrušiše se na srpska sela i počeše svoju misiju ubijanja
knezova i odvraćanja raje od svake pomisli o buni. Mula Jusuf je odmah
pogubio knez Marka Čarapića u Kaluđerici, spalio Vrčin i rasterao
seljake u zbegove u brda po snegu i ciči zimi, a do večeri je stigao u
Grocku i tamo obezglavio kneza Stevana Palaliju. Kučuk-Alija je istog
dana u Požarevačkoj nahiji spalio selo Livadice, a nekoliko dana kasnije
kod Plane pobio više rođaka tamošnjeg čuvenog hajduka Milovana.
Slično je činio i Mehmed-aga putem ka Valjevu. Janičari su sekli, vešali i
prebijali ljude do smrti kud god su prošli. Glas o njihovim zlodelima
počeo je da se širi pašalukom, pa je narod masovno napuštao kuće i krio
se u manjim i većim zbegovima po planinama, šumama i pećinama.
Ipak, Turci su tokom prvih dana seče većinu onih koje su tražili pronašli
kod kuća. Lukavi i gramzivi kakvi su bili, nisu sve žrtve odmah ubijali,
već su neke držali utamničene po nekoliko dana, čekajući ugovoreni dan
i pokušavajući za to vreme da iznude od njihovih porodica bogat otkup,
sa namerom da ih svakako pobiju u subotu. Tako je bilo i sa protom
Aleksom Nenadovićem, koji je bio mudar i nije dozvolio rodbini da za
njega plati otkup Turcima, pošto je znao da će ga Mehmed-aga svakako

61
pogubiti. Seča knezova trajala je petnaestak dana, a najkrvaviji dan je
bila ona subota određena kao glavni dan, kada su i posečeni najvažniji
ljudi iz Valjevske nahije, Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Posle toga,
Turci skoro da nisu mogli da nađu nikoga od onih sa spiskova. Poslednji
je pogubljen Hadži Ruvim, 29. januara u Beogradu, gde je došao iz
manastira Bogovađe, pokušavajući da se sakrije pred Turcima i da pređe
u Zemun.
Niko nije mogao sa sigurnošću da kaže koliko je Srba ubijeno tih
dana. Više desetina odsečenih glava je doneto u Beograd i nabijeno na
kolje. Dahije su se zatvorile u Beogradu i većale šta dalje da čine,
zadovoljne činjenicom da je seča prošla prilično uspešno i skoro bez
ikakvog otpora raje koja je samo bežala u zbegove, ne pokušavajući da
se sukobi sa njihovim janičarima. No, umesto da zulum zastraši Srbe,
kako su to dahije očekivale, on ih je ujedinio i učvrstio njihovu odluku
da podignu bunu. Srbi su se već od sredine januara, u nekoliko nahija,
okupljali u dobro naoružane grupe i počeli gde god mogu da napadaju i
ubijaju Turke sa kojima su imali neraščišćene račune. Na dahijske
jedinice još nisu udarili, jer nisu imali dovoljno snaga na jednom mestu,
ali je bilo jasno da buna samo što nije počela.

62
 Vožd

U
dane seče knezova dahije odrediše sposobnog i lukavog
ratnika Uzun Mehmeda da sa dvanaest janičara ode u
Topolu, da pronađe i pogubi Karađorđa. Ta grupa je dva
puta dolazila do hajdukove kuće i nije ga našla, jer se on sa svojima i sa
momcima Stanoja Glavaša krio kod jataka u rudničkom kraju, svestan
da će se Turci potruditi da mu dođu glave. Jelena je janičarima oba puta
rekla da joj je muž negde u šumi i da čuva svinje, ali da ne zna tačno gde
i da se ne nada da će uskoro doći nazad. No, Turci su imali uhode među
Srbima koji su se protivili buni, a takvih nije bilo malo bez obzira na
turski zulum, jer su janičari raji uterali strah u kosti i mnogi su se plašili
da bi pobuna samo razljutila Turke i dovela raju u još gori položaj. Neko
od njih dojavi Uzun Mehmedu da Karađorđe ne čuva svinje, već da se sa
hajducima krije od janičara po šumama i kod jataka širom Šumadije
pošto zna da ga traže kako bi ga pogubili, te da povremeno dolazi kući
na konak da obiđe porodicu. I zaista, u subotu, 30. januara, Stanojeva
grupa se sklonila u lovačku daščaru u Krćevačkoj šumi, a Karađorđe je
sa dva momka, Strahinjom i Jovanom, kasno po podne došao u Topolu
na konak. Njegovo imanje je bilo veliko i nalazilo se na kraju sela, na
obodu šume. Posle srdačnog pozdrava ukućana sa gazdom i njegovim
pratiocima, svi posedaše oko ognjišta u dnevnoj sobi da jedu i popričaju,
dok su Strahinja i Jovan naizmenično čuvali stražu ispred kuče. Jelena
reče mužu da ga janičari traže skoro svakodnevno. Kad završiše večeru,
Karađorđe naredi:
– Ajte, deco, u svoje sobe, na spavanje, a ti, Jelo, ostani da ti kažem
šta treba da činiš. Stra’inja, neka i Jovan uđe! Noć je, neće Turci sada da
dođu. Nas trojica ćemo spavati ovde, pored ognjišta.
U dnevnoj sobi ostade njih četvoro. Popiše po čašu vina u tišini, pa
Karađorđe reče:
– Jelo, mira nema, buna je gotova stvar! Ako čuješ da je počela, a
mene ne bude bilo, kupi decu i što možeš ’rane i ćebadi, pa bežite u kuću

63
u planini i tamo čekajte da dođem po vas!
– Dobro, Ðorđe, tako je valjda najpametnije. Neće nam biti prvi put
da se sklanjamo… Ajde sada da spavamo, valja vam rano ustati i krenuti
na put, da ne naiđe opet turska potera i zatekne vas ovde – reče žena,
dobro naloži vatru pa ode u svoju sobu, a njih trojica se zavukoše u
ponjave oko ognjišta.
Jelena se probudila u cik zore, dok su muškarci još čvrsto spavali.
Nabacala je sitna drva na žar i sačekala da se potpale, ubacila krupna
drva u vatru pa izašla pred kuću da se umije snegom. Napolju je svitalo.
Karađorđe se probudi i izađe za njom, a ona mu hladnim, mokrim
rukama istrlja lice i povuče ga za brkove te se zasmejaše i zagrliše. Na
sokaku, oko sto koraka od njih, iza jednog plota, promoliše glave
nekoliko njih sa turbanima i Karađorđe ih krajičkom oka ugleda. Odmah
mu beše jasno o čemu se radi.
– Turci! U kuću, brzo! – on ugura Jelenu unutra, uđe za njom, zalupi
vrata i navuče rezu. Tresak probudi momke koji se hitro obukoše i
pripasaše kubure i noževe, uzeše puške u ruke, pa dodadoše odelo i
oružje Karađorđu. Kroz male otvore na vratima videli su da Turci
prilaze kući i da se dele. Po dvojica su išla na bočne strane, a trojica su
prilazila sa čeone jer je Uzun Mehmed odlučio da opkoli kuću. Čitave
noći je sa šestoricom svojih ljudi putovao do Topole kako bi upali u
Karađorđevu kuću u zoru, a ostale je poslao u poteru na drugo mesto.
Konje su vezali za neki plot i prišli polako, pešice, nadajući se da će
ukućane zateći na spavanju. To im nije uspelo, ali su bar našli Karađorđa
i Mehmed pomisli kako će konačno obaviti zadatak i vratiti se u
Beograd, gde nema hajduka, a ima mehana.
– Jelo, idi kod čeljadi i ne daj nikome da mrda dok ne budeš sigurna
da ste bezbedni! Rekoh ti sinoć šta treba dalje da radiš. Mi ćemo se
probiti. Kojekude, Turaka ima dvaput više nego nas, ali se plaše stoput’
više nego mi. Možda će sve da ispadne dobro. Ako stradam, oprosti mi
ako sam ti štogod loše učinio!
Uto, pošto je video da su vojnici dobro zauzeli busiju, Uzun
Mehmed povika:
– Kauri, izbacite oružje napolje i izađite sa podignutim rukama!
Karađorđe, nemoj da neko od tvojih džabe strada! Predaj nam se na
veru, da te odvedemo dahijama, a tvoji momci i žena neka budu sa
mirom!
Karađorđe pomeri rezu i odškrinu vrata da ga Turci dobro čuju, pa
odgovori:
– Mnogi se na veru predadoše, pa i’ da’ije predadoše anđelima!

64
Nema vere u Turaka! Nego, okrenite se i idite otkud ste došli dok ste
živi i čitavi! Predati se nećemo, biće krvi, a reko bi’ – biće vaša!
Dok je to pričao, davao je momcima znake kuda da udare kad krenu
u proboj.
– Ne luduj, Crni, nema potrebe da se gine, nećemo ti ništa! Predaj se
i svima će biti dobro! – viknu Mehmed ponovo prividno sigurnim
glasom, jer su mu posle Karađorđevih reči hladni žmarci krenuli niz
kičmu pošto je znao s kim ima posla.
– Za nas nema predaje! – viknu Karađorđe, cimnu vrata i prvi istrča
iz kuče, a momci za njim.
Turke, koji su očekivali da pregovori duže traju, potpuno zateče što
su hajduci tako brzo izašli. Ovi opališe iz pušaka i Strahinja ubi jednog
janičara pored Uzun Mehmeda, a Karađorđe zapovednika rani u desno
rame i onesposobi ga za borbu. Treći Turčin se sklupča iza drvenog
korita za pojenje stoke, ne pokušavajući da puca. Srbi zalomiše levo
vadeći kubure, a onda se naglo vratiše desno od vrata, tako da Turci na
koje su prvo krenuli uzalud ispališe iz pušaka. Hajduci pak pripucaše na
one sa druge strane kuće čim su zašli za ugao i opet jednog ubiše, a
drugi ne stiže da puca, već zaleže iza ovećeg kamena i zabi glavu u sneg,
srećan što i njega nije dokačila neka kugla. Begunci prođoše do zadnje
strane kuće, preskočiše plot i potrčaše uzbrdo, ka šumi.
– Povlačenje, povlačenje! – čuli su ranjenog Uzun Mehmeda kako
urla.
Preživeli Turci otrčaše do njega i podigoše ga iz snega. On im naredi
da ponesu leševe poginulih drugova, pa se dvojica nevoljno vratiše do
tela, uhvatiše ih za noge i stadoše vući ka Mehmedu. Onda svi počeše
bez reda da se povlače ka mestu gde su vezali konje, što dalje od
hajduka, a dvojica opališe iz pušaka ne bi li sprečili Srbe da pođu za
njima. A ovi, kad stigoše do šume, zauzeše busiju iza prvog drveća i
napuniše oružje. Kad Karađorđe shvati da Turci beže, viknu:
– Nazad, deco moja, da i’ ljudski ispratimo!
Njih trojica strčaše nazad u dvorište, dođoše do onog pojila, i
opališe iz svih cevi u pravcu Turaka koji su odmicali, ali nikog ne
pogodiše. Dok su Srbi ponovo punili oružje, Turci stigoše do konja,
prebaciše tela preko sedala, uzjahaše i galopom pobegoše is sela. Momci
ostadoše napolju da čuvaju stražu, a Karađorđe utrča u kuću, gde su se
svi šćućurili pored ognjišta, oko Jelene, sanjivi i uplašeni.
– Jelena, čuvaj decu! Turci se, vidiš, ne smiruju, biće bune za dan-
dva, samo da se okupimo. Ako ne dođem kući po vas za nekoliko dana,
bež’te u planinu!

65
 – Šta će biti ako Turci za to vreme dođu da se svete? Ko će decu da
zaštiti? – upita ona sa strahom u glasu.
– Neće doći brzo, prvo će onom ranjenom da izvidaju rane, on im je
vođa. A i plašiće se da i’ ne dočekamo opet u Topoli kao jutros.
Ona samo klimnu glavom, a on ih sve izgrli, izljubi, oprosti se od
njih i izađe napolje. Momci su ga čekali sa puškama u rukama, motreći
na okolinu, iako su bili sigurni da se Turci neće vraćati. Njih trojica što
su brže mogli odoše Krćevačkoj šumi i Stanoju Glavašu. Kad su došli do
Stanoja, Karađorđe ispriča šta im se dogodilo u Topoli.
– Znači, nigde više nismo bezbedni, pobro… – reče stari hajduk kad
je čuo priču. – Šta ćemo sada?
– Ja više ne mogu da trpim da me Turci vijaju ko zeca! Došao je čas
da dižemo vojsku! Dok smo dolazili, išli smo malo naokolo i ja
poverljivim ljudima ostavi’ poruku za sve one koji žele sa nama da se
nađu da ćemo noćas biti na konaku kod Matije Karatošića u Kopljarima.
Idemo tamo, da vidimo ’oće li ko doći na sastanak. Tamo ćemo i odlučiti
šta ćemo dalje – odgovori mu Karađorđe.
Oni se na brzinu spakovaše i napustiše skrovište. Kretali su se kroz
šume, ostajući na bezbednoj udaljenosti od glavnih puteva. Nekoliko
puta su u daljini videli potere sačinjene od Turaka i srpskih seljaka koji
su po zakonu bili dužni da pomažu Turcima da uhvate prestupnike iz
sela. Niko ih nije primetio i bezbedno su stigli u Kopljare sa prvim
mrakom. Tamo su bili poznati hajduci Milovan iz Plane, Vule iz Kolara,
Mileta iz Glibovca, Steva Kara iz Prova i Milosav iz Lapova. Takođe, u
Matijinoj kući su zatekli i Janićija Ðurića, zbog koga se tih dana i digla
potera.
– Šta učini, Janićije, sokole, podigoše se zbog tebe na noge Turci iz
čitavog kraja? – upita ga Stanoje posle srdačnog pozdrava, dok su sedali
za sto.
– Eh, braćo moja mila… ’Asan-aga iz Vrbice odavno je dužan i meni
i mnogima za razna zlodela. Dugo i predugo smo trpeli njega i njegove
zlotvore. No, dobri Bog sve uredi kako treba, pa ga Blagoje Masloševac i
ja nađosmo slučajno samog na putu pre dve nedelje. Da ste samo videli
kako se izbečio kad nas je ugledao, kao da je sama smrt pred njim! A
tako je i bilo! – nasmeja se on, a i svi drugi za stolom. – Počastismo ga
olovom iz kubura, ostade da se trza u snegu, a mi pobegosmo i evo do
danas smo u bekstvu. Ali, nije mi žao!
– Vala, ako ste ga! – reče Karađorđe. – Nego, po duši vas, braćo
moja mila, šta ćemo sada? Turci posekoše najbolje Srbe na prevaru,
nama su se nakačili na vrat… Neće stati dok nas sve ne satru. Mi jutros u

66
Topoli, oko moje kuće, pobismo i ranismo neke, meni povratka u Topolu
nema, a moraću i familiju što pre da zbrinem. Ja sam za to da počnemo
bunu odma’, nema se više šta čekati. Turci znaju naše planove i sve nas
koji smo umešani. Budemo li čekali, samo će nam teže biti. Turci će i
dalje jednog po jednog ’vatati i moriti, narod će se sve više plašiti… Na
kraju će stvar da propadne i biće da su svi naši dobri ljudi džabe
pobijeni. Što je najgore, zulum će biti sve veći.
– I ja tako mislim! – reče Stanoje, a ostali zažagoriše sa
odobravanjem.
– Odakle ćemo da krenemo? – upita Matija.
– Odande gde će biti mnogo ljudi na okupu, da ne bude sumnjivo –
reče Stanoje.
– Danas je u Orašcu počela svadba, knez Marko Savić ženi sina
Luku. Veselje će, iako mu vreme nije, trajati tri dana, možemo tamo da
se okupimo – predloži Matija.
– Dobro si se toga setio! – reče Karađorđe. – Da šaljemo onda ljude
po čitavom kraju da razglase da će zbor biti u utorak ujutro u Orašcu,
kod knez Marka?
Svi se složiše i odlučiše da ne gube vreme. Stanoje i Karađorđe
ostadoše u kući i Strahinja sa njima, da stražari, a svi ostali, iako je bila
noć, odmah pođoše od sela do sela, što na konjima, što peške, da
pozivaju pouzdane ljude na zbor u Orašcu. Tokom te noći i sutradan
obišli su Rudničku, Kragujevačku i Smederevsku nahiju, kao i južne
delove Beogradske nahije. Nedaleko od Krćevca, dok se kasno po podne
vraćao kući, Matija naiđe na jednog od ljudi najbližih Karađorđu, Petra
Jokića, sa kojim je bio Aleksa Dukić, hrabar mladić iz šumadijskog sela
Banje. Vodili su sa sobom sedamdeset-osamdeset dobro naoružanih
momaka.
– Pomaže bog, junaci! Kud ste se zaputili po ovoj zimi tako lepo
opremljeni? – našali se Matija.
– Rekosmo da se malo zagrejemo, baš je ’ladno, pa popalismo juče i
jutros ’anove u Topoli, Žabarima i Jagnjilu! – prihvati šalu Aleksa. – Ovi
moji i ja ’tedosmo i u Saranovu da zapalimo ’an, ispade čarka sa
Turcima, ali i’ seljaci zaštitiše, plašeći se turske osvete. Kukavice! I nisu
jedini… Mnogi se plaše i negoduju. Ljudi Mladena Milovanovića, koji je
zatočen u Kragujevcu, čak zapretiše da će nas sve odati Turcima ako se
ne okanemo ćorava posla.
– Sram i’ sve bilo! Rešićemo mi to, samo dok buna počne… –
progunđa nezadovoljno Matija. – Nego, šta bi sa Turcima iz popaljeni’
’anova?

67
 – Utekoše pre nego što mi dođosmo, dojavio im je neko šta im se
sprema – reče Petar. – Ne znamo gde su otišli, sem za ’andžiju Ibra’ima
iz Topole, koji je sa svojim ljudima pobego u Orašac. Pošli smo za njima.
– U pravi čas! Sutra ujutro je u Orašcu zbor kod knez Marka na
svadbi. Biče tamo i Karađorđe i Stanoje Glavaš. Vi ste, eto, bunu već
počeli, treba samo da se i drugi priključe. Naši ljudi obilaze čitav kraj i
pozivaju na zbor.
– Nismo samo mi – reče Aleksa. – Svuda se Srbi okupljaju u velike
grupe da bi se sačuvali od Turaka. Ako bog da, i ako ti pozivari dobro
obave pos’o, već kol’ko sutra imaćemo u Orašcu pravu vojsku!
– Daće bog i sreća junačka! Ja odo’ kući po Crnog i Stanoja, a vi ’ajte
polako Marku u goste! – reče na kraju Matija, pa podbode konja i ode.
Kad je stigao kući, obavestio je Karađorđa i Stanoja o svemu što je
na putu učinio i saznao, a oni se obradovaše zbog saznanja da se narod
već diže na bunu i da su borbe sa Turcima počele.
– Ne zaboravimo, braćo, da sada u Orašcu ima bar tri’es’ janičara –
reče Stanoje kad su saslušali Matiju. – Treba biti oprezan!
– Ima, ima… – složi se Karađorđe. – Ali nekima su pete već
potprašene, pa će uplašiti i one druge. Neće oni nos promoliti iz ’ana.
Kojekude, da mi krećemo kod Marka čim se svi vrate!
Nedugo potom, kad su se svi okupili, oni pregledaše oružje,
spremiše se i odoše u Orašac. Kod Marka su stigli drugog dana svadbe,
na večeru i konak. Tokom obeda su se dogovorili da se zbor održi sutra
ujutro, na imanju Marićevića, na širokoj zaravni kod dva velika bresta
više Marićevića jaruge, dovoljno daleko od orašačkog hana, kako ih ne
bi Turci pre vremena opazili. Deo ljudi je zanoćio kod kneza, a deo po
selu gde je bilo mesta.

Od rane zore drugog februara, na Sretenje, žene su spremale hranu

za treći dan svadbe i postavljale stolove. Marko, Karađorđe i ostali
muškarci ustali su rano, spremili se, doručkovali pa iznova i iznova
pregledali i pripremali oružje, čistili i punili puške i kubure, oštrili
sablje, noževe i sekire… Poslali su tri momka prema hanu da čuvaju
stražu i paze da ih Turci ne iznenade. Bili su oprezni iako su verovali da

68
su Turci u strahu i da neće napuštati han. Ubrzo sa svih strana počeše da
pristižu naoružani ljudi, pojedinačno ili u malim grupama, navodni
svatovi. Srdačno su se pozdravljali sa domaćinima i pridošlicama koje su
već bili u kući, a Marko ih je gostio hranom i pićem neštedimice.
Karađorđe je manji deo ljudi zadržavao za stolom, a većinu slao na
zaravan više Marićevića jaruge, gde ih je dočekivao Teodosije Marićević,
vlasnik imanja. Oni manje hrabri pili su i kod Marka i kod Marićevića
više rakije nego obično kako bi savladali strah. Još je bilo jutro kad se
Karađorđe i ostali koji su tu došli zbog bune zaputiše ka onoj zaravni,
malo izokola, podalje od hana. Kad stigoše, Karađorđe se iznenadi i
obradova jer vide da se okupilo pet-šest stotina ljudi pod oružjem.
Mnoge od njih znao je kao srčane ljude i dobre borce. Zemlju je pokrivao
tanak snežni pokrivač, bilo je hladno, ali to okupljenima nije smetalo.
Malo ih je grejala rakija a više misao o slobodi koja im je možda
nadohvat ruke. U sredinu okupljenog naroda uđoše prota Atanasije,
Karađorđe, Stanoje Glavaš i njegov najhrabriji hajduk, Veljko Petrović iz
Krajine, Matija, Teodosije, Gaja, Vule Kolarac, Marko Savić i još
nekolicina najistaknutijih ljudi. Prota, jedan od najstarijih na skupu, prvi
uze reč:
– Braćo, danas je Sretenje gospodnje! Mi se na ovaj sveti dan
sretosmo da krenemo u susret slobodi i da i nju sretnemo!
Nastade vika oduševljenih ljudi, a prota ih mahanjem ruku umiri.
– Neka nam Karađorđe, koji je najviše trčao i radio oko ovog posla
radi kojeg smo se danas okupili, kaže šta nam prvo valja činiti! – viknu
prota koliko je mogao.
– Braćo, ovakva se stvar bez vođe ne pokreće! – poče odmah
Karađorđe, da se ne gubi vreme. – Treba izabrati jednog od nas koji će
biti glava koju ćemo svi slušati!
Za trenutak nastade tišina, koju iskoristi prota:
– Tako je, brate Ðorđe! Mi svi ovde ’oćemo da nam ti budeš
starešina i dajemo reč da ćemo te slušati!
Opet nastade vika, ali sada Karađorđe umiri ljude.
– Braćo, ja ’oću svuda sa vama, ali ne pred vama! Kojekude, neka
bude starešina neko drugi: Stanoje, Vule, knez Marko, Teodosije… – reče
on pokazujući na ljude koje je imenovao. – Sve su to čestiti i mudri ljudi,
kadri da taj posao valjano obavljaju!
– Neka onda vožd bude Stanoje Glavaš! – viknu neko iz mase. – On
zna kako se valja s Turcima nositi!
Narod zagraja sa odobravanjem, ali Stanoje podiže ruku i prekide
graju.

69
 – Braćo, čujte me dobro! Ja sam ’ajduk! Znam da nosim pušku i da
se bijem sa Turcima, ali ne znam da komandujem velikom vojskom i da
vodim politiku. Mene ’ajduci slušaju, ali narod nisu ’ajduci! Pitaće se
ljudi sutra kuda će za ’ajdukom koji nema ni kuće ni kućišta, pa ništa i
ne reskira! Nisam ja za taj pos’o. Vožd mora da bude neko drugi, a ja ću
biti uz njega do slobode ili do smrti!
Nasta tišina koju prekide Karađorđe:
– Kojekude, neka onda vožd bude Teodosije, on ima sve što treba za
to mesto!
Teodosije, nimalo iznenađen, odmahivanjem rukom odbi ovaj
predlog pre nego što je okupljeni narod dobio priliku da se izjasni. Imao
je za to dva razloga: kao mudar čovek, znao je da bi za vođu i njegovu
porodicu eventualni neuspeh bune značio sigurnu smrt pa je strahovao
od preuzimanja te uloge, a i nije hteo da pred narodom ispadne kako
jedva čeka da mu se ponudi vlast. Odlučio je da odbije prvu ponudu, pa
ako ga ponovo predlože – prihvatiće, pa kud puklo da puklo. Da bi
dobio na vremenu za konačnu odluku i da se pred narodom pokaže kao
neko kome nije stalo do vlasti, on ponovo predloži Karađorđa za vožda:
– Ne mogu ja, braćo, da vodim vojsku i ’ajdučke čete, ja sam
trgovac! Karađorđe Petrović je rođen za vožda! Ima ratničko i svako
drugo iskustvo, kuražan je, ima stas… Boljeg od njega nema!
Većina okupljenih poče da uzvikuje Karađorđevo ime, ali on podiže
ruke pokazujući im da se utišaju.
– Neću, braćo, birajte drugog!
Tad se umeša prota:
– A što nećeš, brate Ðorđe, kad mi svi ’oćemo baš tebe za starešinu?
– Zato što većina ne zna vojevati, pa će se brzo predati Turcima, a
znate šta mene onda čeka!
– Mi ćemo za tobom u vatru i vodu! Nema predaje! Za tobom do
slobode! – začuše se povici iz naroda.
– Braćo, ja sam prek čovek, nije za mene vlast! – vikao je Karađorđe
da nadjača graju. – Znam olako da potegnem i šaku i kuburu! Ako ja
budem vožd, moglo bi se desiti da nekoga za neposlušnost ubijem, a za
najmanju sumnju na izdaju obesim! Posle ćete me mrzeti i nećete me
slušati, pa će se ova naša stvar razgraditi i svako će na svoju stranu vući!
Kojekude, birajte drugoga!
Teodosije već vide da će biti ponovo predložen i odluči da se u tom
slučaju prihvati starešinstva. Ali to se ne desi jer se opet oglasi Stanoje
Glavaš:
– Deder, pobratime Ðorđe Petroviću, ne snebivaj se, nego se

70
pri’vataj starešinstva pa da krećemo u boj! Ako li nećeš, ja odo’ sa
družinom onim putem kojim smo i došli!
Ljudi ponovo počeše da uzvikuju Karađorđevo ime, sve masovnije i
masovnije, dok naposletku nisu svi klicali svom voždu, koji je i dalje
odmahivao i rukama i glavom. Teodosiju Marićeviću ne beše pravo, a ne
beše mu baš ni jasno da li je za njega dobro ili loše što je tako ispalo. No
nije imao kud te je i on vikao i pljeskao rukama. Pomislio je kako će malo
pričekati, da vidi kako će krenuti buna, pa ako krene dobro već će naći
načina da zauzme voždovo mesto. Vika preko pet stotina ljudi razlegala
se čitavim krajem, orila su se okolna brda. Karađorđe i knezovi oko
njega nekako uspeše da utišaju ljude te vožd dobi priliku da im se obrati.
– Dobro, braćo, kad tako ’oćete! Od danas, ja ću pred vama, a vi za
mnom, da bijemo Turke dok i’ sve ne oteramo! ’Oćete li?
– ’Oćemo! – odgovori narod.
– Dignite onda tri prsta uvis! – naloži Karađorđe i još tri puta upita
okupljene da li hoće a oni mu isto odgovoriše.
– ’Oću onda i ja vas! – zaključi novi vožd izbor, pa nastade vika,
grljenje, ljubljenje i čestitanje.
Prota Atanasije pročita molitvu pa održa slovo:
– Braćo Srbi, deco moja! Narodni starešina, vožd naš Karađorđe,
prvi je pred nama i mora se bez pogovora slušati, ne zato što je prek i
opasan, nego zato što zna kako valja bunu voditi! Mnogo je do sada i
četovao i ratovao, znate svi njegova junaštva i podvige, a evo, Bogu ’fala,
i dalje glavu nosi! Moramo biti složni i ne smemo ni u kom slučaju jedni
druge izdavati! Ne smemo se nikako Turaka bojati, mi nemamo šta da
izgubimo, a oni imaju te će oni od nas zazirati i čuvati se! Priđite,
celivajte ovaj krst i Jevanđelje i zakunite se na slogu i vernost! – završi on
i ponudi im relikvije na celivanje.
Prvi mu priđe Karađorđe, poljubi krst i Jevanđelje i zakle se na
vernost, a za njim najbliže starešine pa svi ostali. Kad to obaviše, vožd
izdade prvo naređenje: da se krene na han.

71
 Ustanak

U
orašačkom hanu, Turci su čuli nerazgovetnu viku sa brda i
shvatili da se dešava nešto što nema veze sa svadbom koja je
bila daleko od brda, sa druge strane hana. Komandu je
prethodnog dana preuzeo Ibrahim, topolski handžija, pošto je bio
najstariji i najiskusniji. On naredi da se svi Turci okupe u dvorištu, da
oružje pregledaju i pripreme za borbu, da pojačaju stražu, a jednog
vojnika iz Orašca posla ka imanju Marićevića, da izvidi o čemu se radi.
Ovaj trkom siđe u jarugu, skoro do pojila, i vide da se niz brdo, stazom
ka pojilu i između stabala sa obe njene strane, pridržavajući se za stabla i
klizajući po snegu, spuštaju mnogi dobro naoružani seljaci koje
predvode bogato obučeni ljudi, verovatno knezovi i trgovci. Nekolicinu
je i prepoznao. Pre nego što su ga primetili, on se okrete i što je brže
mogao otrča nazad u han.
– Ljudi, eno kaura kod pojila, mnogo ih je, svi su pod oružjem! –
povika čim je ušao u dvorište. – Imaju puške, kubure, sablje, sekire…
Idu ovamo, crno nam se piše!
– Au, neka nam dobri Alah pomogne! – zabrinuto reče Ibrahim. –
Utekosmo od bundžija iz Topole, a evo njih za nama!
– Dok dlanom o dlan, biće ovde! Ako sam dobro video, prvi pred
njima je onaj Karađorđe, hajduk!
Kad to čuše, janičari se prepadoše i stadoše da sedlaju konje
gurajući se, padajući, psujući… Ibrahim, koji je brzo procenio situaciju,
zapovedi:
– Stojte! Nemamo vremena za beg! A ne znamo ni otkuda sve
dolaze! Odvedite konje u štalu i povucite se svi u han, ja ću sam da
dočekam kaure, pa šta bude neka bude! Oružje složite na trem! Ne činite
ništa nepromišljeno, zatvorite prozore i vrata i ne virite kroz njih, da ne
pomisle kauri da ih držimo na nišanu! Dobro se obucite i obujte i čekajte
moj poziv! Ako nas Alah danas pogleda, izvući ćemo žive glave odavde.
Ti, sinko! – pokaza on rukom na jednog od najmlađih – Otvori širom

72
kapiju, a onda mi donesi onaj kaput što visi na zidu pored mog
otomana!
Vojnici uradiše kako im je naređeno, uđoše u han, opremiše se i
okupiše u glavnoj sobi u prizemlju, drhteći više od straha nego od zime.
Onaj mladić otvori kapiju hana, a potom ode u zgradu, iznese Ibrahimu
kaput, vrati se unutra i zatvori vrata za sobom. Zapovednik obuče kaput
i sede na ivicu trema, čekajući Srbe da se pojave na kapiji.

A Srbi, kad siđoše do pojila u jaruzi, zastadoše i okupiše se oko

vožda.
– Ima nas mnogo, daleko više nego Turaka u ’anu. Danas je pobeda
sigurno naša! – zagrme Karađorđe. – Ali, ne želim da bilo ko od nas
strada ako ne mora! Zato ćemo ’anu prići polako i opkolićemo ga sa
sviju strana! Oraščani, vi ćete za mnom na kapiju! Stanoje, Vule, idite sa
svojim ’ajducima na zadnju stranu, Gaja i Teodosije sa po pedeset
momaka na bokove! Ostali, budite blizu kapije, ali ne ulazite! Turci će
nas videti kad priđemo ogradi, možda će se predati! Ima nas dva’estak
na jednoga!
Prozvane vođe okupiše svoje ljude, proveriše oružje, dadoše znak
voždu da su spremni, pa sve grupe kretoše ka mestima koja im je
Karađorđe odredio. On sa Oraščanima priđe kapiji koja je bila širom
otvorena. Ostali opkoliše han sa svih strana. Karađorđe vide Ibrahima
kako sam sedi na tremu pa uđe laganim i sigurnim korakom u dvorište,
visok, stasit, namršten, sa šubarom natučenom na oči, ogrnut crnim
debelim gunjem, bez oružja u rukama, sa velikim šakama preklopljenim
na stomaku između kubura, i palčevima zakačenim za tkanicu. Ustanici,
njih preko šezdeset, sa puškama i kuburama na gotovs, sa spremnim
oštricama, uđoše za voždom u dvorište i raširiše se iza njega u širok luk.
Neposredno za njim, sa desne strane, išao je njemu nepoznat visok i
krupan momak, a sa leve Strahinja i Jovan, svi napeti, oprezni, sa
kuburama u rukama, spremni da skoče ispred njega i zaštite ga svojim
telima ako zatreba.
– Dobar dan, Ibra’im-efendijo! – pozdravi Karađorđe Turčina, koji je
u međuvremenu ustao.

73
 – Dobar dan, pobratime! – otpozdravi ovaj. – Šta ovo znači?
– Vakat je, pobratime…
– Dođe i to, a? – setno reče Turčin i duboko uzdahnu. – I, šta ćemo
sad?
– Šta bi ti?
– Ja bih bez krvi, ako je ikako moguće – on zastade, da naglasi reči
koje slede. – Dva puta ti spasoh život, Ðorđe Petroviću! Dva puta ti javih
da janičari dolaze po tebe te se ti ukloni pred njima i ostade živ. Ti meni
danas ništa ne javi! – Karađorđe je klimao glavom. – Ako naše
pobratimstvo išta vredi, ja te, evo, molim za svoj život i za živote ovih
mojih jadnika. Oni su svi u hanu, bez oružja, čekaju tvoju odluku. Nismo
pružali otpor, a ni od ranije nemamo krvi na rukama.
– Nemate, pobratime Ibra’ime, znam to. Vi nemate, ali vaši imaju,
toliko da je nijedna reka ne može oprati. Kojekude, što se javljanja tiče,
istinu zboriš. Ne javi’ ti ništa, ali, evo, niko puške ne opali i niko ne
postrada. Došli smo zbog tebe, jer sam čuo da si ovde, da vas u miru sa
naše zemlje ispratimo. Ako se slažeš, tako sam naše pobratimstvo
poštovao i učvrstio. Da nema mene, svi bi vi ovde sada mrtvi ležali. Ti si
mene dva puta od janičara spasao, a ja danas tebe i još sijaset drugi’
Turaka. Sačekaj malo! – Ibrahim klimnu glavom, a Karađorđe ostavi
Strahinju, Jovana i onog momka pored Ibrahima i povuče se sa
nekolicinom istaknutih Oraščana na stranu, da donese odluku o sudbini
Turaka.
U kući jedan od vojnika, Safet, od straha i nestrpljenja, priđe do
zatvorenog prozora i kroz rupu na dasci vide svog zapovednika, momke
koji ga čuvaju, masu naoružanih Srba i izdvojenu grupu u dnu dvorišta.
Gledao je neko vreme šta se dešava, a onda se vrati među ostale, da im
kaže šta je video. Njima malo laknu kad su čuli da se u dvorištu vode
pregovori.
U međuvremenu, Karađorđe je poslao momke da pozovu i Stanoja,
Gaju i Teodosija. Kad ovi stigoše, on započe:
– Braćo, podigosmo se da bijemo Turke, a evo nam se već na prvom
mestu ne da. Istina je što reče moj pobratim ’andžija, dugujem mu život.
Dvostruko. No, ako vi kažete da i’ sad sve pobijemo, tako će i biti.
– Ja sam mnogo puta na Turke udario i nije mi bilo ni teško ni žao –
reče Stanoje. – Ali, pobratimstvo je sveta stvar pred Bogom, pa ti sam
odluči šta će s njima biti, brate Ðorđe!
Gaja i Oraščani klimnuše glavama da pokažu da se slažu sa slavnim
hajdukom.
– Ja bi’ da i’ pobijemo, da vidi narod da je ovo naše ozbiljna stvar –

74
usprotivi se jedino Teodosije, koji je shvatio da Karađorđe želi da pusti
pobratima i njegove ljude te mu se situacija učini kao odlična prilika da
vožd pred narodom već prvog dana ispadne kolebljivac, što bi njemu
kasnije, računao je, u slučaju povoljnog razvoja bune, moglo da olakša
preuzimanje vlasti. – Ako svi krenemo da puštamo Turke radi neki’
stari’ zasluga i prijateljstava, rašta smo se na bunu dizali?! Oni će se
sutra vratiti da nam poseku glave! A ljudi nam se neće pridruživati, jer
će videti da smo milosrdni, a tako se sa Turcima ne može ratovati.
Voždu ne beše pravo što Teodosije tako govori i što ga unapred
optužuje za stvari koje svakako mogu da krenu naopako, pustili oni
Ibrahima i njegove ili ne. Prozreo je Teodosijevu nameru da mu već na
prvom koraku oslabi komandu. On u glavi i srcu preseče i donese
odluku.
– Kojekude, kad je meni glava bila u torbi, Ibra’im mi je pomogao.
Da ne beše njega, ne bi mene danas ovde pred vama bilo, pa biste imali
drugog vožda, braćo! – reče i značajno pogleda Teodosija. – Zato ga ja
danas oslobađam! I sve njegove ljude!
Ne ostavljajući mesta raspravi, on se okrete i vrati do trema gde je
čekao Ibrahim. Ostali pođoše za njim.
– Ibra’ime, pobratime, fala ti još jednom za sve! Slobodan si ti i svi
tvoji vojnici. Idite odavde, bez blaga, oružja i konja! Idite u Tursku i ne
vraćajte se! Ako se ponovo sretnemo, neće se ovako završiti!
– Hvala, pobratime! Nadam se da nam se putevi više neće ukrstiti,
jer sigurno neće biti dobro. Nego, daj nam bar konje, da ne gacamo po
snegu…
– Nema ništa od toga, potrebni su nama! – preseče ga Karađorđe, pa
mu priđe te se rukovaše i izljubiše u obraze tri puta.
– Zbogom, pobratime! Neka te sreća prati i oprosti što se ne
rastajemo lepše – tiho mu reče.
– Kad nije gore, dobro je i ovako – nasmeja se od muke Ibrahim,
potapša Karađorđa po ramenu, pa se okrete i pođe do vrata hana, otvori
ih i pozva janičare da izađu. – Idemo, ljudi, dok su nam glave na
ramenima!
Turci odahnuše i predvođeni Ibrahimom užurbano napustiše
zgradu i dvorište, pognutih glava, ne gledajući Srbe u oči, kako ne bi
došlo do neke svađe i sukoba. Kad su dovoljno odmakli od hana,
stadoše da psuju i prete strašnom i krvavom osvetom za poniženje koje
su doživeli. To što su im poklonjeni životi nije im bilo važno. Raja je bila
niža vrsta kojom je trebalo upravljati čeličnom pesnicom i nikakva
pobuna protiv vlasti, bila ona opravdana ili ne, nije smela niti mogla biti

75
oproštena.

Čim Turci napustiše dvorište, Karađorđe naredi ustanicima da

detaljno pretresu mesto, podele tursko oružje, izvedu konje iz štale,
uzmu blago i sve što može biti od koristi i zapale han. Strahinja, Jovan i
treći momak stajali su pored njega dok su ostali izvršavali naređenja.
– Ko si ti, sokole? – upita vožd nepoznatog mladića.
– Ja sam Vuk Bogdanović, gospodaru, iz Plaskovca.
– Zar tamo ima Bogdanovića? Bio sam u tom selu letos, ne ču’ za tu
familiju…
– Mi Bogdanovići smo od Smedereva došli na Rudnik pre više od
dvesta godina. Prvo smo se, pričaju ljudi, umnožili, a onda su nas skoro
uništile bolesti, zulumćari i učešća u bunama i ’ajdučkim četama. Na
kraju, ostadosmo samo moji roditelji i ja, jedinac. Moj otac je neposlušan,
bandoglav, zavadio se sa rudničkim janičarima, a za to je i Sali-aga čuo.
Iz bojazni da nas Turci sve ne pobiju, otac je odlučio da se odselimo sa
Rudnika. Nije ’teo da idemo daleko, pa smo se letos sklonili u Plaskovac,
u kuču koja je ostala prazna posle zuluma koji je tamo napravio baš Sali-
aga sa svojom bagrom. Računao je otac da aga neće skoro tamo da se
vraća. Kad sam čuo da se sprema buna, rešio sam da se pridružim. Od
nedelje sam bio na svadbi, kod mog ispisnika Luke, baš kad i gde treba, i
eto… Znam. i da se bijem i da pucam i ne plašim se nikoga do Boga!
– Dobro, jedinac! – nasmeja se Karađorđe i pokaza na Strahinju. –
Od danas si moj lični čuvar, zajedno sa ovom dvojicom opasnika i
Aleksom Dukićem.
– Čast mi je, gospodaru! – odseče Vuk i stade mirno.
Vožd prođe pored njega i potapša ga po ramenu, a Strahinja mu
glavom pokaza da treba da pođu za njim ka kapiji. Iza njih, plamen je
već gutao han.

76
 Na poljani izvan hana, Karađorđe okupi starešine oko sebe.
– Petre! – obrati se prvo Petru Kari, hrabrom ratniku iz Trešnjevice,
koji je odlično poznavao taj kraj. – Ti i Arsenije uzmite sto ljudi, udarite
na hanove u Banji i Vrbici i popalite ih. Postavite straže i blokirajte put
od Rudnika, da nam Sali-aga sa ondašnjim Turcima ne udari sa leđa. Svi
ostali će sa mnom, da palimo ’anove redom ka Beogradu i da narod
dižemo na oružje. Ko ’oće sa nama, dobrodošao je! A ko neće, moraće!
Od svake kuće po jedan, a od zadruge bar dvojica! Nećemo se mi sami
tući dok oni pod ponjavama i ženskim suknjama čekaju da im donesemo
slobodu!
– Tako je! – zaori se iz svih grla i nastade galama sve dok Karađorđe
ne podiže ruku.
– Prikupite sve konje! – komandovao je vožd. – Svaki četovođa
mora da ima konja za sebe i još dva-tri konja za glasnike! Konje moramo
imati takođe ja i moji momci! Ako ima više konja, podelite ih kako znate!
– Ðorđe, gospodaru! – obrati mu se Arsenije Loma. – Ako dopustiš,
ja bi’ sa svojim ljudima, ako uvidim da Sali-aga neće nikuda iz Rudnika,
za tobom, ka Beogradu.
– Može, sokole, može! Kojekude, samo dobro izvidi stanje! –
odgovori Karađorđe.
Konji su brzo podeljeni po četama i svi pođoše da izvršavaju
naređenja. Karađorđe uzjaha i krete na severozapad, Strahinja, Vuk,
Jovan i Aleksa na konjima za njim, a vojska, mahom pešice, za njima.
Gazili su sneg i led, promrzli i umorni, slinavili, kijali i kašljali, nisu
imali dovoljno hrane ni vode, ali im ništa nije teško padalo jer ih je
pokretao žar za borbom i grejala misao o slobodi. Delili su ono malo
tvrde proje što su imali po torbama i jeli sneg da utole žeđ. Kasno po
podne pređoše u Beogradsku nahiju i stigoše u Raniloviće. Tamošnji
Turci su tokom dana bili čuli da je izbila pobuna, da su neki hanovi već
popaljeni i da nekoliko stotina Srba pod oružjem ide ka njima, pa su
pobegli glavom bez obzira ka Beogradu. Usput su poplašili i janičare u
Drlupi, pa i tamošnji Turci sa njima, ko na konju ko peške, zapucaše ka
Avali i Beogradu, ne bi li se spasli. Na polasku poslaše jednog konjanika
da uzbuni Turke u Rogači te i ovi nagrnuše ka Beogradu. Svi zajedno,
njih skoro pedeset, svratiše u Dučinu, gde takođe uzbuniše Turke i ovi
pođoše sa njima, ali neki od njih, oni najhrabriji i najobesniji, prosto ne
mogaše da veruju da će nekakva seljačka srpska vojska doći do njihovog
sela, pa ostadoše u hanu. U međuvremenu, Srbi zapališe han u
Ranilovićima i uzeše tamošnje seljake u svoje redove. Karađorđe,

77
shvativši da u tom kraju neće biti mnogo turskog otpora, manji deo
snaga posla na zapad da diže narod na oružje, a on sa većinom ljudi
nastavi na sever. Kad pade noć, stigoše u Drlupu, gde takođe zapališe
han i malo uvećaše ljudstvo, a isto učiniše i u Rogači. Produžiše dalje i
usred noći dođoše do Dučine. Pred selom ih dočekaše neki seljaci i
rekoše da u hanu ima nekoliko janičara, a da je većina otišla ka Beogradu
sa drugim Turcima. Karađorđe naredi napad na han, u kojem su Turci
spavali bez straže. Da su bili oprezniji, videli bi tokom noći vatru u
Drlupi i Rogači i mogli bi da se spasu bekstvom. Pobunjenici, što su tiše
mogli, obiše bravu i otvoriše kapiju, upadoše u dvorište te u tren oka
opkoliše han i pobacaše plamteće baklje na krov i kroz vrata i prozore u
unutrašnjost hana. Vatra buknu, a bunovni Turci stadoše da u gaćama
navrat-nanos izlaze iz hana, ne stižući da uzmu oružje. Srbi ih sve
pobiše na tremu paljbom iz pušaka, bez milosti. Dvojica-trojica
preskočiše tela, utrčaše u han, u dim i vatru, pokupiše što su mogli od
turskog oružja i istrčaše napolje kašljući i pljujući. Požar brzo proguta
zgradu i proširi se na štalu u kojoj nije bilo konja jer su ih sve uzeli Turci
koji pobegoše prethodnog dana. Mala janičarska kasarna nestala je u
plamenu.
Prva pobeda, iako izvojevana bez prave borbe, dodatno osokoli
neveliku srpsku vojsku, kojoj se pridruži i nešto Dučinaca. Vožd naredi
da se odmah nastavi dalje i ustanici u zoru stigoše u Stojnik, selo u
kojem svojevremeno izgubi glavu Karađorđev očuh Petronije. I u
tamošnjem hanu ne beše Turaka, jer su se prethodnog dana pridružili
onima koji su sa juga bežali ka sigurnosti beogradske tvrđave, pa Srbi
samo zapališe prazan han i uzeše u svoje redove nekoliko ljudi iz
Stojnika, malo milom, malo silom, kao i svuda. Tada na vojsku naiđoše
dvojica srpskih trgovaca koji su se vraćali iz Beograda. Oni ispričaše da
ih je lično Sali-aga pre nekoliko dana uputio da Kučuk-Aliju obaveste o
ubistvu Asan-age u Vrbici.
– Alija je odma’ uputio dva’estak janičara da ispitaju slučaj – reče
jedan od trgovaca. – Mi obavismo još neka posla po Beogradu, pa
pođosmo nazad. Pošto su Turci većinom pešadija, mi i’ na konjima sinoć
stigosmo pred Guberevcem, gde su konačili. Tamo i mi zakonačismo
pored nji’, beše nam sigurno, da nas neko ne orobi. Rekoše da će danas
konačiti u sibničkom ’anu. U samu zoru smo krenuli i daleko im
odmakli na konjima, verujem da oni tek sada kreću iz Guberevca.
– Fala, braćo, za tu vest! Nego, naiđoste li na janičare koji pobegoše
pred nama iz ’anova? – upita ih Karađorđe.
– Ne, brate Ðorđe, mora da su išli nekim drugim putem.

78
 „To je dobro, neće da upozore ove što dolaze iz Beograda”, pomisli
vožd, pa reče trgovcima:
– ’Ajte vi što brže Sali-agi u Rudnik i kažite mu da ste sreli ’iljadu
dobro naoružani’ seljaka koji idu po selima i redom pale ’anove i biju
Turke! Kažite mu i da Srbi motre na njega i da će ga čekati jaka zaseda
ako izađe iz utvrđenja!
Trgovci ih srdačno pozdraviše i poželeše im junačku sreću, pa odoše
da učine kako im je rečeno, a Karađorđe povede vojsku u Sibnicu da
dočeka Kučuk-Alijine ljude i da pohara tamošnji han. U blizini Sibnice
pridruži mu se Arsenije Loma, koji je svoju grupu uvećao na oko
osamdeset ljudi.
– Turci su se zatvorili u utvrđenje, mali su izgledi da će nešto
pokušati, pa dođosmo za vama, da ne gubimo vreme na položaju. Pre no
što odosmo, ja obavesti’ Petra i on podeli svoje ljude pa zauze i naš
položaj – reče on Karađorđu posle pozdrava.
– Dobro ste uradili. I ja mislim da će Sali-aga junački da se zatvori u
grad. Još kad ga zaplaše trgovci što smo i’ sreli… – nasmeja se vožd
posle dužeg vremena.
Pošto po Stojniku prikupiše nešto hrane i na brzinu obedovaše,
Karađorđe povede vojnike ka Sibnici. Negde oko podneva postaviše
zasedu severno od sela, na putu ka Beogradu, kao i jaku stražu ka
samom selu, da pazi na han.
– Neka niko ne puca pre mene! – naredi on. – Da ne bismo džabe
trošili džebanu, neka pucaju samo Stanojevi i Arsenijevi ljudi, a vi ostali
čekajte! Tek ako vidite da je neko od Turaka pretekao i da ’oće da puca, a
vi udrite po njemu! Čim ove Beogra’čiće savladamo, punite oružje i
trkom idemo na ’an!
Ubrzo ugledaše janičarsku jedinicu kako im se približava. Na čelu
su bila dva oficira na konjima, a ostalo je bila pešadija. Srbi su bili dobro
zaklonjeni i Turci nisu mogli da ih vide. Kad su prišli na svega
pedesetak koraka, Karađorđe opali iz puške i pogodi jednog konjanika.
Odmah grmnu plotun iz pušaka Glavaševe čete i većina Turaka pade u
sneg. Opališe i Arsenijevi momci i oboriše preostale janičare, padoše i
konji, a sneg se na onom mestu sav zacrvene. Samo četvorica Turaka su
ležala u snegu živi, nepovređeni, jer su zalegli čim je prva puška pukla, a
potom su ih od kuršuma zaštitila tela konja i poginulih Turaka. Grupa
Srba priđe, pregleda tela i pokupi oružje i novac. Nepovređenima vezaše
kanapima ruke na leđima i povedoše ih kod vožda. Za to vreme,
Karađorđe je vodio vojsku ka hanu. Svi su išli pešice, laganim trkom, a
konji su ostali u šumarku gde su ih sakrili kad su postavljali zasedu.

79
Najmlađi Srbi, kojima je krv uzavrela kad su videli kako janičari padaju
pod kuršumima, počeli su bezglavo da trče kad su se približili polju
pred hanom i nisu slušali Karađorđa koji je vikao da ostanu u stroju. U
hanu, Turci su čuli pucnjavu i uzbunili se, ali nisu ni pokušali da
pobegnu jer nisu znali šta se dešava i ko puca. Njih nekoliko je pod
oružjem izašlo na kapiju, da izvidi šta se dešava. Videli su desetak
najbržih mladića koji su malo izmakli ostalima i prvi izašli na čistinu
pred hanom. Janičari podigoše puške i zapucaše, misleći da drugih Srba
nema. Pošto su napadači bili dosta daleko, samo jedno tane pogodi u
stomak nekog nesrećnog mladića iz orašačke čete i obori ga u sneg. Uto
iza ugla istrča sva sila Srba koji stadoše da urlaju jurišajući i šireći se u
streljački stroj po poljani. Turcima se sledi krv u žilama i oni panično
utrčaše u dvorište pa zatvoriše kapiju.
– Kauri, kauri! Ima ih kao trave! – vrištali su od straha.
– Šta uradiste?! – dreknu na njih handžija.
– Pogodismo jednog! – odgovoriše uglas.
– Znači, gotovi smo! – handžija proguta knedlu dok je vika ustanika
bivala sve bliža. – Možda smo i mogli da pregovaramo, sada sigurno ne!
Svi na ogradu, da se branimo dok možemo!
Neki Turci se popeše na ispust sa unutrašnje strane ograde od
cigala, sa namerom da pucaju preko nje, a drugi zauzeše puškarnice
kojih je u ogradi bilo nekoliko. Ali Srbi su već bili stigli blizu i Turke
zasu paljba iz stotine srpskih pušaka te polovina odmah pogibe.
Preživeli potrčaše ka zgradi, ali ne stigoše do nje, jer Srbi probiše kapiju,
uleteše u dvorište i pobiše ih paljbom iz pušaka i kubura. Sve se utiša za
tili čas. Ustanici proveriše da li ima preživelih među Turcima. Nije ih
bilo. U dvorište uđe i Karađorđe sa svojim momcima.
– Jel’ gotovo? – upita one koji su preturali mrtve.
– Izgleda da jeste, gospodaru! – odgovori jedan od njih. – Ovi su svi
mrtvi.
– Pročešljajte zgradu i štalu, oprezno! – reče Karađorđe. – Sve
korisno podelite, a han zapalite!
Hajduk Veljko povede deo Glavaševih ljudi da obave taj zadatak.
Zgrada hana je bila velika, na sprat, izgrađena na sredini dvorišta, a iza
nje se nalazila velika štala. Veljko postavi nekoliko ljudi da pazi na vrata
hana, a nekolicinu posla u štalu. Ovi se vratiše brzo i rekoše da je u štali
pet konja, a da Turaka tamo nema. Veljko, onako prav, visok, vitak i
žilav, isprsi se i prvi uđe u zgradu sa kuburom u ruci, a za njim desetak
njegovih drugova iz čete, Stanojevih najspremnijih momaka. U
prizemlju je bila samo jedna velika prostorija i u njoj ne beše nikoga. Oni

80
se lagano popeše škripavim drvenim stepenicama na sprat. Tamo je bilo
šest soba, po tri sa obe strane dugog hodnika. Veljko pođe pred
momcima od jedne do druge sobe držeći kuburu uperenu ispred sebe i
otvarajući vrata snažnim udarcima nogom. U pet soba nije bilo ljudi te
se Veljko opusti i nemarno grunu na vrata poslednje sobe. Ona se uz
tresak otvoriše i on se silno iznenadi i umalo ne zapuca na mladog
Turčina koji je mirno sedeo za stolom.

81
 Osman

S
to je bio visok, zapadnjački, od masivnog drveta, donet u
vreme kad su Austrijanci bili u Srbiji. Turčin je sedeo i nešto
pisao, kao da ga uopšte ne zanima ono što se dešava u hanu.
Kad su Srbi nagrnuli u prostoriju, on samo podiže pogled, odloži pero u
mastionicu i spusti ruke na sto pored hartije. Veljko priđe stolu ne
znajući šta da uradi. Čudio ga je mir s kojim ih je mladić dočekao.
Jednostavno je sedeo nepomično i gledao ustanike. Po njegovoj skupoj,
ali ne i kitnjastoj odeći kakvu su voleli da nose osioni turski vojnici,
videlo se da nije janičar. Na kraju stola, desno od pribora za pisanje,
ležali su uredno poređani puška, kubura, sablja i handžar.
– Šta je s tobom, Turčine, te sediš tu kao baba dok se tvoji tuku s
nama? – upita Veljko oštro.
– Sa mnom je sve dobro, šućur Alahu! Nego, nikad ne učinih
nikakvo zlo Srbima, pa ne htedoh ni danas, taman poginuo.
– Ja odavno ne verujem u tursku dobrotu. Zato kazuj brzo o čemu se
radi, nemamo mnogo vremena da se bavimo tobom, treba još ’anova
paliti – reče preki hajduk.
– Nije baš priča za nekoliko reči… Ako nećeš da slušaš, junače, a ti
pucaj, neka ti je prosto.
– E, budale… – Veljko vrati petlić kubure i zadenu je za pojas. –
Neka neko pozove Karađorđa!
Jedan od momaka otrča u dvorište, gde je Karađorđe upravo
naredio vojnicima koji su doveli zarobljene Turke da ih drže pod
stražom, vezane na tremu. Veljkov momak ukratko objasni voždu zašto
ga Veljko traži pa Karađorđe odmah ode u onu sobu, praćen četvoricom
svojih čuvara.
– Šta se dešava, Veljko? – upita kad uđe u sobu.
– Vožde, evo ovog turskog junoše gde nas zajebava! Sedi s mirom
usred boja i dočekuje nas mrtav ’ladan. Umalo ga ne sastavi’ kuburom
kad otvori’ vrata. No, pošto preteče, reko’ da ne uzimam komandu i

82
pravdu u svoje ruke, nego da ti odlučiš šta ćemo s njim.
– Po duši te, tako i treba! – reče Karađorđe pa bolje osmotri Turčina.
– Ti nisi janičar?
– Nisam, gospodine! Putopisac sam. Imam trgovinu u Stambolu, ali
taj posao drugi vode za mene, a ja putujem.
– Kud putuješ po Srbiji?! Zar nisi mogao da ideš na neko lepše,
mirnije mesto?
Mladi Turčin duboko uzdahnu.
– Mogao sam, ali imam dobar razlog što sam baš ovde… Ja sam
krvno povezan sa Srbima. Ma, Srbin, skoro koliko i Turčin. Preci mog
oca su poreklom Srbi. Nekada davno, jedan od njih se poturčio i
nastanio u Stambolu. Drugi moj predak je odveden u janičare i oženio se
Turkinjom, baš iz familije onog poturčenog, ali je kasnije promenio
stranu i poginuo kao hajduk ovde u Srbiji, boreći se rame uz rame sa
rođenim bratom protiv Turaka. Pre toga, spasao je život sultanovoj
porodici i dobio od čuvene Hurem ovaj handžar. – Turčin pokaza
glavom na oružje pored sebe i Srbi tek tada obratiše pažnju na skupocen,
dijamantima ukrašen zakrivljen nož. – Nasleđuje ga glava porodice već
vekovima. Eto… Zato što sam to što jesam, naučih srpski jezik i nikada
ništa nažao ne učinih Srbima. Zato vas sada dočekah sa mirom, bez
straha, a vi činite sa mnom što vam je volja.
Uto Vuk priskoči stolu, zgrabi handžar i poče da ga okreće u
drhtavim rukama i zagleda. Bio je crven u licu kao bulka.
– Turčine, ko si ti? Kako se zvao taj tvoj predak što je bio i janičar i
’ajduk? – viknu na Turčina.
– Ja sam Osman Četin, iz čuvene stambolske familije. A on se zvao
Gokan, ili Gojko, kako ti je draže. Poginuo je pre oko dvesta pedeset
godina.
Vuku se zavrte u glavi, on ispusti handžar koji pade na pod i
nasloni se rukama na sto, jer su ga noge za trenutak izdale.
– Šta ti bi, Vuče? – upita ga Karađorđe zabrinuto i zagrli ga.
– Gospodaru, ovaj čovek je moj rođak! – odgovori mladič muklo, a u
sobi nasta tajac kao u grobu.
– Kojekude, kako to može biti?! I otkud ti to znaš?! – začudi se vođa
ustanika.
– Moj prapradeda je bio taj Gojkov brat. Mlađi brat, Stefan. Poginuli
su zajedno u Smederevu, u napadu na Turke. Ta se priča prenosi sa
kolena na koleno u mojoj familiji. Znam čak i za ovaj ’andžar!
– I šta ćemo sad s njim, po duši ti? Sve Turke sem četvorice
pobismo. A ni oni neće dugo, mislim.

83
 Vuk obori glavu. Svi su ćutali.
– Gospodaru, juče pustismo tvog pobratima Ibra’ima i njegove
ljude… To je bilo pravedno. Ako dozvoliš, molim te, ja bi’ da danas
oslobodimo i ovog mog rođaka – reče Vuk, pa pipnu cevi Osmanove
puške i kubure. – Oružje je ’ladno, nije iz njega ni metak ispaljen, valjda
govori istinu. A i valjaće nam da ide na jug, da plaši druge Turke.
– Ja sam putopisac, rekoh, nisam vojnik. Pišem knjige, ne pucam čak
ni na zverad, a kamoli na ljude! Oružje nosim da se branim od
razbojnika, ali ni za to mi nije trebalo – reče Osman.
Karađorđe ništa ne odgovori, već stade da suče brkove i lagano
klima glavom. Vuk je netremice gledao u njega, a Osman i dalje mirno
sedeo sa rukama na stolu. Konačno, vožd se oglasi:
– Dobro, sinko, neka bude po tvome! Krv nije voda, čak i kada je s
turskom pomešana! Neka zadrži kuburu, da ima čime da se brani od
zveri na putu. Pušku ti uzmi kao uspomenu, a sablju daj momcima!
’Andžar ćemo dati za džebanu, može njime lepo da se trguje. Isprati
rođaka! Neka ide peške, svaki konj nam treba. Ajde, razlaz, vreme je da
svi odmorimo! – završi on, saže se, uze handžar i zadenu ga za pojas.
– Da ne ispadnem bezobrazan, ali može li handžar umesto kubure?
– upita Osman kojem nije bilo pravo što gubi deo porodičnog nasleđa.
– A da ti uzmemo oba i glavu? – ljutnu se vožd, a Osman shvati da
je bio nesmotren.
Karađorđe ispruži levi dlan i pljesnu se po njemu desnim. Osman
shvati gest, iz pojasa izvadi kesu sa novcem i položi je u Karađorđevu
ručerdu, a ovaj odmeri njenu težinu i stavi je u nedra, okrete se i izađe iz
sobe pre nego što Vuk stiže da mu zahvali.
Jedan Veljkov momak priđe stolu i uze sablju, pa svi sem Vuka i
Osmana izađoše. Rođaci su izvesno vreme gledali jedan drugoga, kao da
traže zajedničke crte kojih skoro da nije bilo.
– Hvala ti, sačuvao si mi glavu na ramenima! Nadam se da ću
jednom moći da ti vratim na neki način – prvi progovori Turčin.
– Nema na čemu, rođo! Vidiš, moja je loza skoro ugašena, jedinac
sam i poslednji Stefanov potomak. Istrebiše nas bolesti i turski zulum…
Osmana obli rumenilo, kao da je i on kriv zbog toga. Vuk nastavi:
– Ja se, evo, maši’ oružja, pa može lako da se desi da ostanem bez
glave, a dece nemam. Ostani bar ti živ, neka pretekne neko da priča ove
naše priče pokolenjima, makar to bilo u Turskoj.
– Vala, čini mi se da si u pravu, rođače! I u mom slučaju je slično, i ja
sam jedinac, još uvek neoženjen. Drugih Gojkovih potomaka nema u
Stambolu, nisu preživeli ratove, zaraze i dinastička previranja. Na nekim

84
drugim mestima ima Samirovih potomaka, ali to je sve predaleko, ja
nikoga ne znam, a verovatno im poreklo i nije važno. A to i nisu tvoji
rođaci već samo moji. Nego, daj da krećem na put, imaš ti važnija posla
nego da divaniš sa mnom.
Dok se Osman užurbano spremao za polazak i pakovao svoje knjige
i kuburu u veliki ranac, popričali su još malo o svojim starima i nekako
utvrdili da su braća. Na tremu hana, Osman sažaljivo pogleda vezane
Turke, koji su se tresli od zime i straha.
– Pretpostavljam da nema svrhe da molim milost za njih? – šapatom
upita Vuka.
– Nikako! Već si naljutio vožda… Sem toga, ovi su od beogradski’
janičara, oni su među najgorima. Idi svojim putem, njima je sudbina
zapečaćena – šapatom mu odgovori Vuk i pogura ga u leđa ka kapiji.
Prođoše između ustanika u dvorištu, koji su se gurkali i došaptavali
dok su ih puštali da prođu. Vuk je čuo da neko kaže kako pušta Turke
isto kao njegov gazda, ali se nije obazirao na to, želeći da što brže isprati
Osmana. Ispreskakaše tela mrtvih janičara po dvorištu i Osmanu ih bi
žao, ali mu je bilo jasno da su svojim zlodelima sami doveli do toga da ih
snađe takva sudbina. Na poljani izvan hana zagrliše se i oprostiše. Mladi
Turčin nabaci ranac na leđa i pođe na jug.
– Ako te usput zaustave naši, kaži samo da te je Karađorđe
oslobodio, pustiće te da ideš dalje! – doviknu mu Vuk pre nego što je
zamakao iza okuke. – I ne prikrivaj kuburu, nosi je za pojasom i
slobodno im kaži zašto ti je ostavljena!
Osman je, ne okrećući se, podigao ruku i mahnuo, da pokaže da je
čuo. Vuk ga je ubrzo izgubio iz vida, pa se vratio u dvorište.

85
 Tomaš

U
dvorištu hana, ustanici su se okupili oko tela momka
ranjenog u jurišu, koji je u međuvremenu preminuo. Skinuli
su kape i oborili glave, mrmljali molitve za njegovu dušu i
kletve za dušmane zbog kojih je morao da pogine. Mladići koji su mu
bili bliski, koji su odrasli sa njim, plakali su. Prišao im je i Karađorđe,
prekrstio se i izgovorio Očenaš, a onda se što je glasnije mogao obratio
borcima, da ga svi dobro čuju:
– Deco i braćo moja! Pao je prvi među nama za novu Srbiju!
Padaćemo još, u desetinama, stotinama i ’iljadama! Kosiće nas kuršumi i
đulad, seći sablje, daviti dušmani! Ostajaćemo da trunemo po sokacima,
vrzinama i šumama, nepokopani, ješće nas zveri! Bićemo robljeni i
mučeni! To je cena slobode! Platićemo je!
U dvorištu nastade tajac. Svima su se grudi nadimale od snage koju
su odjednom osetili, ali niko nije ni glasa pustio iz poštovanja prema
poginulom saborcu. Vožd nastavi tišim glasom:
– Odakle je bio ovaj junak?
Javi se Teodosije, kojem su oči bile pune suza:
– Iz Orašca, od moji’ Marićevića.
– Primi moje saučešće kao njegov rođak i starešina, Teodosije! Neka
pokojnikov najbolji drug uzme dva konja od ovih turski’ iz ’ana i neka
ga odnese u Orašac, da ga familija dostojno sa’rani – naloži Karađorđe. –
Ne znam kako će da bude sa nama drugima kada postradamo, al’ neka
bar prvi kog je buna odnela bude pokopan kako običaji nalažu. Postavite
straže podalje od ’ana i neka se stražari brzo smenjuju, ’ladno je. Ne
verujem da ima ko da nas iznenadi, al’ treba biti na oprezu. Svi ostali,
uđite u ’an, razgorite vatre po svim sobama, ugrejte se, osušite obuću i
odelo, pojedite ono ’rane što ima… Uskoro nastavljamo dalje.
– Šta ćemo sa telima pobijeni’ Turaka? Ima i’ kodža i ovde i tamo
pred selom? – upita neko.
– Naredite seljacima da i’ sklone što dalje, u šumu, gde god i kako

86
god znaju, da se ne raširi neka zaraza i da ne navale zveri na selo.
’Ladno je, al’ nikad se ne zna. Inače, baš me briga za nji’… – promrsi
vožd, okrete se i polako ode u han.
Jedan od Oraščana ode po konje, natovari telo mladog Marićevića
na konjska leđa, uzjaha drugog konja i pođe da mrtvog druga vrati
porodici. Arsenije posla nekoliko svojih momaka na stražu, a ostali
ustanici uđoše u han da odmore.
Nedugo pošto Karađorđe zadrema u jednoj od soba na spratu, u
dvorište hana na konju prosto ulete Radoje Trnavac, jedan iz grupe koju
je Karađorđe iz Ranilovića poslao na zapad, da dižu druga sela.
– Gde je vožd? – upita stražara koji je na tremu čuvao zarobljenika.
– Negde unutra, uđi pa vidi! – odgovori mu mladić.
Radoje uđe u han i voždovi momci mu pokazaše u kojoj je sobi
Karađorđe. On kucnu na vrata pa, kako niko ne odgovori, polako uđe i
nakašlja se te probudi vožda, koji sanjiv progunđa:
– Bre, Radoje, po duši te, što me probudi? Čini mi se da tek što oka
sklopi’!
– Oprosti, gospodaru, znam da si umoran, al’ ovo ne sme da čeka.
Neka sela ne podigosmo na bunu, jerbo je Tomaš, puškar iz Venčana,
podbunio seljake i nazvao sve nas ’ajducima. Rekao je da će svaki loše
proći ko sa nama krene na Turke. Priča se za tili čas raširila po selima i
silan se narod popišmanio.
Karađorđe istog trena skoči, a bes ga obuze.
– Kojekude, skinuću mu glavu! – viknu, skoči iz kreveta, navuče
gunj i natuče šubaru na čelo, siđe među ustanike i naredi da se odmah
kreće u sela južno od Sibnice.
Vožd tokom popodneva, usiljenim maršem, provede ustanički
bataljon kroz nekoliko sela i prisilno uze u vojsku po jednog naoružanog
čoveka iz svake kuće, onako kako je u Orašcu i naredio. Pođoše na
konak baš u Venčane. Tomaš puškar izdaleka vide kolonu koja se sa
brda spuštala u selo, pa dade petama vetra i uteče u šumu, svestan da će
biti surovo kažnjen ako sačeka Karađorđa. Radoje dovede vojsku pred
Tomaševu kuću, gde se za čas skupi skoro čitavo selo.
– Gde je domaćin? – upita vožd Tomaševog sina koji je izašao na
ulicu kad je video vojsku.
– Ode nekim poslom u Aranđelovac… – poče da muca prestravljeni
mladić, svestan opasnosti.
– Ode u božju mater i bolje mu je da se ne vraća! – preseče ga
Karađorđe. – Oblači se, pripasuj oružje i polazi sa nama!
– Meni je tata rek’o da sedim ovde i da ga čekam. I reko je još da je

87
to vaše ’ajdučka ujdurma i da će svi koji su sa vama uludo da stradaju jer
su Turci opasni. Ja ne mogu… ne smem da pođem!
– Il’ počni odma’ da se spremaš, il’ će da ti spremaju sanduk! –
Karađorđe skoči sa konja, pritrča do momka pa mu raspali šamarčinu od
koje ovaj sede u sneg. – Govno jedno! I ti i tvoj otac! Mi da krvarimo za
slobodu, a vi da čekate na mekom divanu i da se ližete s Turcima?! E,
neće moći, bratac!
Karađorđe ga ščepa za kragnu kožuha, podiže kao pero i gurnu
prema vratima.
– Ajde, trkom! A sad ćeš da vidiš koliko su Turci opasni! Aleksa! –
pozva Dukića. – Daj jednog zarobljenika ovamo! I konopac!
Aleksa ubrzo izađe iz gomile, vodeći vezanog Turčina kojeg je
nasumično izabrao. Ovaj je bio bled kao da u sebi nema ni kapi krvi.
– Besi! – naredi vožd pokazujući na trem.
– Milost! Nemojte, ljudi, aman! – zakuka zarobljenik.
– Kuš! – munu ga Aleksa u rebra. – Ti si, biće, iz čiste milosti
onomad krenuo iz Beograda?
Dovede ga do trema, postavi ispod glavne grede, prebaci preko nje
kanap koji je nosio, sveza mu omču oko vrata i rukom pokaza nekolicini
najbližih ustanika da mu priđu, što ovi odmah učiniše te im Aleksa
dobaci slobodan kraj kanapa.
– Svi ćete da platite, kauri! Visićete kao ja danas! Bili ste i vazda ćete
biti roblje! – vikao je Turčin koji je shvatio da mu je došao kraj.
– Možda i ’oćemo, al’ ti to nećeš da vidiš, zlotvore! Vuci! – viknu
Dukić.
Ustanici zategoše kanap i podigoše Turčina dva pedlja od zemlje.
On se očajnički trzao i cvileo neko vreme boreći se za vazduh, a onda se
umirio.
– Evo koliko su opasni Turci! Pobismo za dva dana čitav buljuk! –
viknu Karađorđe da ga svi čuju. – Ovaj neka služi svima za primer,
obesismo njega umesto Tomaša! Ovako će proći svako ko protiv bune i
narodne vojske radi!
Kanap privezaše oko druge grede i ostaviše telo da visi. Tomašev
sin izađe iz kuće, obiđe ga i umeša se u masu ustanika.
– Poručite Tomašu da može da izađe iz rupe u koju se zavukao i
ubuduće neka pazi šta radi, neće biti oprosta za njega! – reče Karađorđe
okupljenim seljacima i povede vojsku iz sela.

88
 Narednih nekoliko dana nije bilo borbi. Vožd je to iskoristio da
odmori ljude i uveća čete, pa je obilazio okolna sela i podizao narod na
oružje. Takođe, poručio je valjevskim i šabačkim knezovima da je buna
počela, da dižu vojsku, da biju Turke i pale hanove. Zarobljene janičare
vodio je sa sobom jer nije želeo da ih tek tako pogubi, računajući da živi
mogu da mu budu od koristi. Kad dođoše u Orašac na konak, nađe ih
glasnik kojeg je poslao Petar Kara i donese vest da je na Rudnik kao
pomoć Sali-agi stigao užički dahija Halil-aga sa skoro dve stotine
konjanika i da preti opasnost da će krenuti na ustanike. Karađorđe
poruči Petru da okupi što više vojske i da još budnije motri na Turke, da
ne bi iznenadili ustaničku vojsku s leđa i uhvatili je između dve vatre.
Konačno, misleći u svoj toj gužvi i na porodicu koja ga je čekala,
Karađorđe sa vojskom 7. februara stiže u Topolu. Tamo je u svoju
telesnu stražu uzeo i svog komšiju, odvažnog, kršnog momka, Gavrila
Ðurića. U međuvremenu, dahije su čule za bunu i ponovo se okupile u
Beogradu, da se posavetuju. Bilo im je jasno da đavo dolazi po svoje i da
su mudri Fočo i Aganlija bili u pravu, da je trebalo malo popustiti raji, a
ne činiti još gori zulum. Nadajući se da mogu lukavstvom da se izvuku
u zadnji čas, odlučiše da pošalju pregovarače da naprave dogovor o
miru sa Srbima. Četvoročlana grupa, u kojoj je glavni bio Mula Jusufov
oficir Mehmed-aga Košanin, a garant turskih dobrih namera srpski
kaluđer Mata Žabarac, čovek od poverenja beogradskog mitropolita
Leontija, dođe u Topolu na pregovore, Karađorđu na noge. Pred
njegovom kućom ih razoruža i pretrese od glave do pete oprezna
voždova garda, predvođena Aleksom, a u kojoj su sada bili Petar,
Strahinja, Vuk, Jovan, Gavrilo i još nekoliko momaka što ih je vožd
izabrao od ustanika, a na preporuku starešina kojima je najviše verovao.
Karađorđe izaslanike primi domaćinski, pozdravi se i upozna sa svima,
uvede ih u kuću i bogato posluži hranom i pićem. Aleksa i petorica
čuvara stajali su u sobi pored Turaka i motrili njihove pokrete. Pošto su
neko vreme obedovali u tišini, vožd progovori:
– Kojekude, ako ste se okrepili, red je da čujem šta da’ije predlažu.
Nemojte mi samo nuditi razgovor u čet’ri oka, ja pred narodom tajne
nemam!
– Dobro, čestiti Karađorđe! – reče aga Košanin. – Dahije žale za

89
posečenim srpskim glavama, ali ih ne mogu na ramena vratiti. Zato
nude mir i tvrdu veru da će unapredak svaki Turčin koji Srbina poseče
ili kako drugačije ubije i sam biti posečen. Raja će živeti mirno i niko
neće smeti da je dira. A tebi, ako umiriš raju, nude da i dalje budeš prvi
među Srbima i pride tri stotine kesa dukata.
– Baš tako vele da’ije, brate Ðorđe! – potvrdi kaluđer aginu priču. –
A ja pred tobom i svevišnjim Bogom velim da im treba verovati i urediti
da narod u miru živi.
– Eh, da oni mogu tako lako da se razbacuju blagom, platili bi
krdžalije da odasvud udare na nas i da nas satru, a ne bi meni mito
nudili! I ja ’oću da narod u miru živi i zato pristajem da o tome još sa
da’ijama progovorim. Neka mi jave da li se slažu da po selima više ne
bude ’anova i subaša, da raja ne trpi zulum i da austrijski car, il’ neki
drugi sem turskog, bude jemac mira. Toliko o tome danas!
– Kako kažeš, tako ćemo im preneti, a oni će ti posle javiti svoju
odluku – reče na kraju aga.
Tada kaluđer reče da mora da se olakša te izađe. Za njim i
Karađorđe izađe na trem, a Turke ostavi pod stražom u sobi. Na tremu
sačeka Matu da se vrati iz šumarka.
– Po duši te, brate Mato, kakvo je pravo stanje? – upita kad mu ovaj
priđe.
– Ne puštaj me nazad za Beograd, eto kakvo je! – reče uplašeni
kaluđer. – Lažu Turci kao i obično! Poručio ti je mitropolit da se ne miriš
sa njima.
– Vrati se ti slobodno za Beograd, neće te Turci dirati. Pomogao si
im, a i glume da su se primirili, vidiš valjda. Za neko vreme budi
spokojan, siguran si. Leontiju poruči da nema mira sa Turcima dok da’ije
i nji’ove ljude ne oteramo. Ovako ćemo još malo vremena pazariti, dok
se još vojske ne prikupi i dok se vreme ne prolepša, a onda ćemo udariti
na Beograd. Idi sad unutra, a ja ću brzo za tobom.
Jedan po jedan vratiše se u sobu. Turci su ispod oka gledali
kaluđera, sigurni da je razgovarao nasamo sa srpskim voždom, ali su se
pravili nevešti. Izaslanici ubrzo odoše nazad dahijama. Pošto Turcima
ništa nije verovao, Karađorđe je već sutradan pokrenuo vojsku iz Topole
kako bi im manevrisanjem po Šumadiji otežavao praćenje i moguće
planiranje napada. Na polasku, Karađorđe je naložio da se topolska
nejač skloni u zbegove, kako se to već svuda po pašaluku činilo. Svoju
porodicu je uputio u okolinu sela Darosave, u zbeg u planini Kleštevici,
koja je bila jedno od najsigurnijih mesta.
Čim su čule Karađorđeve uslove za mir, dahije se opet sastadoše i

90
opet se među njima javi podela. Mehmed-aga Fočić, Kučuk-Alija i Mula
Jusuf nikako nisu mogli da se pomire sa činjenicom da moraju da
popuštaju raji, a stari Fočo i Aganlija smatrali su da treba pristati na mir
i živeti od poreza u Beogradu.
– A kad se svi muselimi, subaše i janičari navuku u Beograd, ko će
da ih izdržava? Možemo li svi da živimo dobro samo od poreza? I dokle
će raja da plaća porez i nama i sultanu? – besno je pitao Kučuk-Alija
sagovornike. – Ako pristanemo, raja će se osiliti, pa će udariti na nas još
jače! Karađorđe ovako odugovlači, čeka proleće, možda traži i neku
stranu pomoć… Treba što pre udariti na njega svom silom, da se skrši
kičma pobunjenicima!
– Šta ćemo i kako da činimo? – upita Aganlija.
– Ti si Srbima poznat kao najmirniji među nama – reče mu Fočić. –
Pođi sa nekoliko stotina janičara na pregovore sa Karađorđem, jer je
tražio da o miru razgovara, pa gledaj da ga na prevaru zarobiš ili ubiješ,
a onda ćemo lako sa obezglavljenom rajom!
– Mora li baš tako? – namršti se Aganlija.
– Vala, biće da druge nema – saglasi se Kučuk-Alija sa Fočićem.
Na kraju se svi složiše da se tako učini, dogovoriše detalje i već
sutradan Aganlija sa nekoliko oficira-konjanika i četom od četiri stotine
pešaka pođe u Šumadiju, da pronađe Karađorđa. Usput je u
kolubarskom kraju, koji još nije bio pobunjen, prisilno uzeo oko dvesta
seljaka u svoj odred, pod vođstvom knezova, opet po zakonskoj obavezi
da Srbi pružaju pomoć Turcima u gonjenju pobunjenika.

91
 Drlupa

U
međuvremenu, Karađorđe je pokazao da brine o svojim
ljudima i iz kragujevačkog zatvora izbavio Mladena
Milovanovića tako što je tamošnjem muselimu poslao u
razmenu onu trojicu zarobljenih Turaka. Mladen je bio najviđeniji
utamničeni Srbin za koga je vožd znao, a silom nije mogao da ga spase,
tako da je iskoristio zarobljenike na najbolji mogući način. Od živog
Mladena je bilo još kakve vajde, a od mrtvih Turaka baš nikakve. Sem
toga, oni su Kragujevčanima ispričali o broju, borbenom duhu i
surovosti ustanika i prilično ih uplašili, tako da su ovi odlučili da budu
uzdržani i da se ne uključuju u sukob sve dok ne budu morali.
Vest da je Aganlija sa vojskom izašao iz Beograda i da će konačiti u
Drlupi te da je sa njim i dvesta Kolubaraca stigla je do srpskog vožda u
Jagnjilu. On je odmah sazvao ustanički glavni štab i sa najbližim
saradnicima razmotrio stanje. Zaključili su da Turci sigurno ne dolaze sa
iskrenom željom da pregovaraju, već da će pokušati da na prevaru
udare na ustanike, a da im je glavna meta Karađorđe. Vožd je odmah
pokrenuo vojsku, sa namerom da još te noći iznenada napadnu Turke i
poraze ih. Dok su marširali preko obronaka Kosmaja, padao je jak, težak
i lepljiv sneg i usporavao ih, tako da su u Rogaču, nedaleko od Drlupe,
stigli usred noći, umorni, promrzli i mokri, pa su odustali od prvobitnog
plana i odlučili da se odmore, ogreju i osuše, a sutra kako bude.
Rasporedili su se po dvorištima, kućama i štalama, gde je ko mogao, i
čekali. Tako su se dve vojske našle u susednim selima 12. februara.
Karađorđe ni tokom odmora nije mirovao. Budući da je znao da Srbi
čine trećinu ljudstva koje Aganlija ima sa sobom, odlučio je da
Kolubarcima pošalje čoveka i pozove ih da sutradan zajedno udare na
Turke. Kao dobrovoljac za taj posao javio se Vuk. Ostavio je oružje,
obukao suvo odelo koje su mu dali seljaci iz Jagnjila i krenuo
zaobilaznim putem kako bi u Drlupu ušao sa suprotnog kraja da bi, ako
ga Turci zarobe, mogao da im kaže da ide iz Beograda, da ga ne povežu

92
sa ustanicima. Niko ga nije primetio i on se pred svanuće ušunjao u selo.
Prikradao se kroz dvorišta i pored plotova sve dok na nekom raskršću
nije primetio dva stražara. Šćućurio se u jendeku i načuljio uši. Čuo je da
stražari pričaju srpski, nešto o tome kako neće na dobro da izađe to što
su pošli s Turcima.
– Braćo! Ej, braćo! – pozva ih prigušeno, ali dovoljno glasno da ga
čuju, pa se uspravi i poče da im maše.
Oni povadiše kubure i pođoše ka njemu, a on podiže ruke i priđe
im, tako da mogu dobro da vide da nije naoružan.
– Koji si ti, sinko? – upita ga stariji stražar glasno.
– Pssst! Čuće nas Turci! Jeste li Kolubarci? Šalje me Karađorđe, treba
mi vaš vođa – reče tiho dok su mu prilazili.
– Naš vođa je Aganlija, pas mu mater! – prosikta stariji stražar i vrati
kuburu za silav, široki kožni pojas za oružje.
– Ne zajebavaj, nemam vremena za to! Srpski vođa mi treba.
– Dobro, Kolubarci smo. Imamo više knezova, ali jedan je ipak
najstariji i glavni. Šta će ti?
– To ću njemu da kažem. Možete li da ga dovedete ovamo?
Mlađi stražar zadenu kuburu za silav, gurnu ruku pod kapu i
počeša se po glavi, osvrćući se.
– Mogu ja da odem… Ako nas na’vataju Turci, odraće nas žive – i
dalje se osvrtao.
– Ma, ne brini, veruju vam čim su vas stavili na stražu.
– Veruju vraga! Oni stražare prema jugu, gde su ustanici, a nas su
stavili na ovu stranu, da se džabe smrzavamo. Odo’ ja po kneza – reče i
otrča do obližnje kuće.
Ubrzo se vrati sa knezom, mršavim, visokim pedesetogodišnjakom
mrkog lica, koji je očigledno bio ljut što su ga probudili.
– Šta ’oćeš, bre?! – odseče čim je došao do Vuka pa ga odgura iza
ugla, dalje od turskih pogleda.
– Pomoz’ bog i tebi, kneže! – uzvrati mu Vuk oštro, otimajući ruku
iz njegovog stiska. – Vožd ti je poručio da ćemo danas da se pobijemo sa
Turcima i da vi treba da se okrenete na našu stranu, da i’ zajedno
potučemo.
– Ne znam ja ni za kakvog vožda! Mi smo sa Turcima zato što
moramo i nećemo na nji’ da pucamo! Ako stvar propadne, vi ćete svi da
begate, a nas će ovde da pokolju ko piliće, nama nema beganja!
– Ma kakvo crno beganje! Sa vama nas ima dvaput više no nji’,
pomlatićemo i’ ko kruške! A vožd je Karađorđe, znaš za njega vrlo
dobro, ne pravi se lud, čiča!

93
 – Ko god da je, mi protiv Aganlije nećemo! I nisam ti ja čiča!
– A ’oćeš li da mi kažeš ime, kad si tako odlučan, da kažem voždu
ko je izdao? – besno će Vuk.
– Neću! Nikoga ja nisam izdao, al’ neću moje seljake da teram na
klanicu! Treba da i’ vratim kući ženama i deci – knez malo spusti ton.
– Jadan si i ti i oni i žene vam i deca! Ja sad odo’, a vi drš’te gaće,
braćo Kolubarci, kad udarimo!
Knez htede da mu prilepi šamarčinu ali odustade jer je Vuk bio
veoma krupan, a od besa su mu iz očiju sevale munje. Mladić se okrete i
pođe u brdo. Knez pomisli da kaže stražarima da ga uhapse i predaju
Aganliji, ali se seti da bi se to sigurno pročulo, pa bi ga Karađorđe pre ili
posle našao i ubio. Znao je on ko je i kakav je srpski vožd, čuo je o njemu
mnoge priče. Zato samo odmahnu rukom i reče stražarima da nikome
ne pominju ovaj događaj pa ode nazad u toplu kuću. Vuk se što je brže
mogao vrati u Rogaču i ispriča Karađorđu kako je protekao razgovor sa
Kolubarcima.
– Obesiću tog kneza, samo da ga se dokopam! Strina jedna! – besneo
je vožd. – Već je dobro svanulo, dižite ljude! Aganliji pošaljite nekoga
razboritog da najavi pregovore! Neka on izađe sa svojim glavnim
ljudima izvan sela, a ja ću ga susresti sa našim glavnima.
Stanoje Glavaš odmah posla hrabrog i otresitog Veljka Petrovića da
pozove Aganliju na razgovor, a Karađorđe podiže čitavu vojsku, dade
četovođama zadatke te pođoše u Drlupu. Kad se približiše, presrete ih
Veljko i reče da ih Aganlija čeka pred selom. Srbi uskoro ugledaše Turke,
priđoše im na jedva malo više od puškometa i tu Karađorđe rasporedi
vojsku u zaklon sa obe strane puta, a sam pođe bliže, u susret Aganliji
koji im se iz Drlupe približavao sa dvadesetak svojih ljudi. Karađorđe sa
sobom povede Stanoja Glavaša, nekolicinu četovođa i sve svoje momke.
Ostalim starešinama je pre polaska zapovedio šta da čine ako dođe do
sukoba ili nekakve turske prevare. Kad priđoše janičarima na pedesetak
koraka, Karađorđe zaustavi svoju grupu i dalje pođe sam, a sa druge
strane isto učini Aganlija. Priđoše jedan drugome dovoljno blizu da
mogu bez vikanja da govore i nazvaše dobro jutro.
– Evo, konačno da se u oči pogledamo, čestiti ago! – započe
Karađorđe razgovor.
– Moglo je i drugačije, Crni! Da si došao u Beograd na veru sa Uzun
Mehmedom, mogli smo o svemu na vreme i potanko da prodivanimo,
pa se ništa od ovoga ne bi desilo – odgovori Aganlija.
– Što niste sa knezovima potanko divanili, nego ste napunili
Kalemegdan nji’ovim glavama? Prođi me se sa turskom verom! Nisi ti ni

94
sad u veri došo, nego ne možeš drukčije. I sad bi me kuburom sastavio,
samo kad bi bio siguran da ćeš posle živu glavu izneti sa ove ledine.
Nemoj da se od početka lažemo, nego kazuj što si izaš’o iz Beograda!
Pada sneg, smrzoše mi se noge, daj da obavljamo pos’o pa da se
razilazimo!
– Oštar si, Ðorđe, baš kako se o tebi priča! Dođoh ispred dahija, da
te pitam što raju buniš i na oružje dižeš.
– Ako ti ne znaš, i ostale da’ije, ko zna? Zulumćarite po pašaluku
godinama: globite, robite, bijete, ubijate, žene napadate… Raja ta vaša
zlodela nekako izdrža. Na kraju počeste knezove i druge važne ljude
seći i pretiti da ćete potući sve što se može oružja mašiti. Kojekude,
prekardašili ste i evo vam rajinske vojske, danas ovde a uskoro pod
Beogradom!
– Polako, polako! Nisam ja ovde što se plašimo, nego da udesimo
zajedno da više niko džabe ne strada, ni raja ni Turci. Tvrdu ti veru
dajem da po selima neće biti hanova, subaša nit’ ikakvog zuluma. Tebi
ćemo dati pet stotina kesa! Ako nam ne veruješ, a ti idi u Nemačku,
tamo ćemo ti kupiti kuću i kakvo hoćeš imanje, pa živi i uživaj, a raja
neka bude mirna.
– Sve i da se sad pomirimo, ago, vi ćete dogodine opet isto početi,
jer drukčije ne znate! Mene bi da pošaljete u ćesariju za petsto, a onda da
Nemcima platite ’iljadu kesa da me predaju u vaše ruke! Nema sa vama
pogodbe! Nego, ja tebi dajem veru da ću vas sa narodom biti dotle dok
vas sve u zemlju ne nabijemo! Neću ostaviti narod ni za pet ’iljada vaši’
kesa! Ko vama da veruje? Ko bi bio jemac pomirenja?
– Možeš nam na reč verovati, mi smo časni ljudi, Ðorđe Petroviću!
Kako ugovorimo, tako će biti! A cara austrijskog, kao što si iz Topole
poručio, ili nekog drugog, nećemo prihvatiti za jemstvo, jer se sa njima
ne poznajemo i ne verujemo im. Ma, mi ne verujemo ni sultanu, a
kamoli kakvom tuđem caru!
– Onda smo se džabe sastajali…
Uto u selu puče puška koju slučajno opali neki Turčin okliznuvši se
na led i povukavši obarač dok se muvao tamo-amo da bolje vidi šta se
dešava. Pregovarači sa obe strane potrčaše kao jedan ka svojima, a Srbi
sa položaja, misleći da je neko pucao na Karađorđa, bez komande
poleteše u juriš i zapucaše po Turcima čim se malo približiše selu. Turci
uzvratiše i nasta opšta pometnja. Srbi su zalegali u sneg, šančeve i iza
drveća, a Turci iza plotova, kuća, štala… Kolubarci su pucali u nebo,
zemlju i šumu, onako kako su im knezovi naredili, da ne bi pogodili
nikoga od svoje braće sa druge strane. Voždovi čuvari svojim telima

95
zakloniše gospodara i otpratiše ga u zaklon, a jedno tane pritom pogodi
u leđa i na mestu ubi Jovana. Pucnjava ne potraja dugo i Karađorđe
naredi da se vojska povuče. U puškaranju je poginuo još jedan Srbin, u
jurišu, a jedan bio ranjen u nogu. Stanoja Glavaša je kugla dobro zakačila
u glavu, a on je samo zgužvao šubaru, pritisnuo ono mesto i tako
izdržao do nekog brda, dovoljno daleko od janičarskih cevi. Kod Turaka
pogiboše trojica, a sam Aganlija beše ranjen u potkolenicu. Bilo bi
sigurno više žrtava na obe strane da nije mnogo pušaka zakazalo zbog
snega koji je pokvasio barut i da su vojske bile malo bliže. Karađorđe,
koji još nije znao za poginule Srbe, stiže Stanoja na brdu, baš kad su mu
momci brijali glavu oko rane.
– Potreviše me u glavu, majku im njinu! – reče Stanoje.
– A kud bi tebe da pogode, no u glavu? Nisi Nogo, pa da te pogode
u nogu, nego Glavaš! – Karađorđe se nasmeja grohotom.
– E, vala, mator čovek, a spadalo! – smejao se i Stanoje od sve muke.
Stanoju središe ranu, a pobrinuše se i za momka ranjenog u nogu.
Uto donesoše Jovanovo i telo drugog poginulog ustanika, kog
prepoznaše kao Pantu, iz jednog obližnjeg sela. Karađorđe se silno
rastuži kad vide da je poginuo jedan od njegovih momaka, koji je čak
možda pogođen olovom namenjenim njemu. Dodatno ga je potreslo što
je i drugi poginuli bio veoma mlad. Mnogo je ratovao, video je mnogo
mrtvih, ali mu je uvek bilo teško kada bi pao neko mlad i hrabar, tek na
početku života. Postarao se odmah da obojicu poginulih konjanici
odnesu kućama, a onda je naredio da se vojska uputi na konak u Ivanču.
Za to vreme, Turci su se povukli u selo i postavili straže prema
ustanicima, a poginule zavili u čaršave i pripremili za prenos u Beograd.
Vidari su očistili i previli Aganlijinu ranu, koja nije bila mnogo teška.
Srbi su se, ne znajući da je Aganlija ranjen, utvrdili u Ivanči i čekali
turski napad, ali do njega nije došlo jer ranjenom Aganliji nije bilo do
boja. On je već sutradan raspustio Kolubarce da idu gde koji hoće i sa
svojom četom krenuo nazad u Beograd. Tamo je ostalim dahijama i
turskim velikašima objasnio kakvo je stanje u Kragujevačkoj nahiji,
koliko je opasna rajinska vojska i koliko je odlučan njen vođa. Oni
shvatiše da im se crno piše jer nisu imali saveznike. Odmetnuli su se od
sultana i bili u za vadi sa njegovim pašama iz okolnih pašaluka, nisu
imali vojsku kao Pazvanoglu ni po broju ni po odanosti, a nisu imali ni
novca za više plaćenika nego što su ih već imali pod komandom. Njihovi
janičari nisu bili kukavice, ali su ipak bili gomila siledžija i razvratnika, a
to nisu bili ljudi spremni za pravi rat kakav je upravo počeo. Od
vidinskog vladara su se udaljili i nisu mogli da traže pomoć od njega,

96
pogotovo zato što su znali da on želi da pokori Beograd, a time i njih.
Odlučili su da još jednom pokušaju da sklope mir sa ustanicima.
Odredili su da kod Karađorđa ovoga puta pođu stari Fočo, trojica ljudi
beogradskog vezira i nekoliko uglednih beogradskih Turaka.
Srbima pak istog popodneva, dok su još čekali turski napad, stiže
vest da je Aganlija ranjen i da je sa svojom četom utekao u Beograd.
Neke raspuštene Kolubarce stiže vožd sa konjicom i oni mu ispričaše da
su im knezovi naredili da, ako izbije boj, pucaju svuda sem prema
Srbima te se Karađorđe smiri i oprosti im što su marširali uz janičare.
Tako se Srbi međusobno izmiriše, samo Vuku beše krivo što ne dobi
priliku da bar dobro isprepuca onog kneza. Aganlijino bekstvo silno
obradova ustanike i dodatno ih osokoli. Pobedili su bez velikih gubitaka
u prvoj borbi sa nekom većom turskom jedinicom, kojom je pritom
zapovedao jedan od dahija lično. Priča o ranjavanju i povlačenju jednog
od vladara pašaluka brzo se proširila među narodom i ljudi su počeli
slobodnije i masovnije da pristupaju ustaničkoj vojsci i da se podižu na
oružje i po drugim nahijama. Karađorđe je poslao poruke svojim
ljudima u Smederevskoj, Požarevačkoj i drugim nahijama južno i istočno
od Beograda. Misao o slobodi se širila i pokretala potlačene da čine
velika dela, ona za koja su mislili da ih nikada neće činiti. Turci su
užurbano sklanjali porodice iz Beogradskog pašaluka, a sami se
zatvarali u utvrđene gradove i čekali da vide kako će se stvari odvijati.
Uskoro poče buna u Valjevu, Šapcu, Smederevu, Požarevcu… Lukavi
prota Mateja širio je laži o sultanovoj podršci ustanicima, kako bi se
narod lakše dizao na oružje. Izmišljao je i krivotvorio carske fermane o
tome kako Porta sa odobravanjem gleda na narodnu bunu protiv
dahijskog bezakonja i kako i sama želi da Srbi unište razbojnike i
odmetnike od carske vlasti. On je čak iz Zemuna doveo nekog Deli
Ahmeta, prijatelja Derviš-bega, sina ubijenog beogradskog paše Hadži
Mustafe, koji je svuda išao sa protom i pred narodom glumio sultanovog
izaslanika poslatog da podrži raju u borbi protiv dahija i da joj iskaže
sultanovu podršku. Veru u protine priče pospešivao je i mali top koji je
dobio od Srba iz Srema, a za koji je govorio da je pomoć dobijena od
sultana. Priče o sultanovoj blagonaklonosti, koju su Srbi i te kako
priželjkivali, lako su se širile u narodu i uticale da oni kolebljivi prelome
i odluče da se priključe ustaničkoj vojsci. Doduše, prota jeste izmišljao,
ali sultan je u tom periodu zaista bio naklonjen Srbima i odlično upoznat
sa stanjem u pašaluku. I okolne paše, koje su se sa dahijama mnogo puta
sukobile oko raznih stvari i na razne načine, najčešće oružjem, imale su
svoj interes i bile rade da podrže ustanike, pa su im povoljno prodavale

97
džebanu ili je čak besplatno doturale. Čak je i navodni dahijski saveznik
i prijatelj Pazvanoglu žmurio na oba oka i nije mu ni na pamet padalo da
se umeša u sukob, bar ne u početku. Lukavi vidinski vlastodržac je
čekao da klupko počne da se raspetljava pa da proceni za koji kraj treba
da se hvata. Slobodarska iskra lako prelete i u srpska plemena u Crnoj
Gori i Hercegovini i zapali hrabra srca nepokornih gorštaka koji
poželeše da se i oni dignu na ustanak protiv ugnjetača i zbace okove
jednom zasvagda.
Karađorđe se svim silama trudio da iskoristi vreme u kojem dahije
nisu mogle da dobiju nikakvu pomoć spolja i da im zada što jači udarac.
Žureći što je više mogao po snegu i vetru, kako dahije ne bi stigle da
svim snagama udare na ustaničke jedinice koje su se još uvek
prikupljale, on prođe većim delom pašaluka, uveća narodnu vojsku i
dade zadatke lokalnim komandantima da paze da Turci ne izađu iz
Beograda. Nađe se sa Mladenom Milovanovićem, Ðušom Vulićevićem,
Jankom Katićem, knezom Simom Markovićem, Vasom Čarapićem i
mnogim drugima. Hiljade Srba pristupiše vojsci i ona postade ozbiljna
sila. Brzo se napravi i linija opsade Beograda. Dahijama je bilo
onemogućeno bekstvo, nisu imale snage da se probiju kroz ustaničke
blokade. Iako su držali glavni grad, Turci nisu bili ništa više no
zarobljenici u istom.

98
 Rudnik

O
čajnički pokušavajući da se izvuku iz neugodne situacije,
dahije su pisale svima za koje su mislile da im mogu pomoći i
zahtevale, zapomagale, molile da prikupe snage i napadnu
ustanike sa juga kako bi zajedničkim udarom sa dve strane skršili
ustaničku vojsku. Naročite nade polagale su u rudničkog muselima Sali-
agu, jer je on, kao brat Kučuk-Alije, imao najveću obavezu da pomogne.
I zaista, u Rudniku se okupilo preko hiljadu dobro naoružanih janičara,
mahom konjanika, što Sali-aginih, što iz Užica, pod komandom
kapetana Alil-age Džavića, iz Čačka, odakle ih dovede Osman-baša, i iz
Karanovca, sa zapovednikom Hadži-bašom Pljakićem. Petar Kara je o
prikupljanju turskih snaga u Rudniku odmah izvestio vožda, a kako je
ovaj odavno bio kivan na Sali-agu, on sa svom vojskom koju je smeo da
povede sa sobom a da pritom ne oslabi opsadu Beograda dođe pred
Rudnik. Tako srpske snage oko Rudnika postadoše znatno brojnije od
turskih koje su se tamo prikupile i opkoliše ga. Grad je imao malu
tvrđavu na brdu, koja je bila dodatno utvrđena šancem i ogradom od
debelog i na vrhu zašiljenog kolja, tursku varoš sa pedesetak kuća u
podnožju brda i izdvojen agin konak. Ohol i samouveren kakav je bio,
Sali-aga je verovao da bedna raja neće imati dovoljno vojske da napadne
i osvoji njegov Rudnik, pa svoju porodicu nije poslao na jug u neko
sigurnije mesto, već su njegova žena i deca ostali sa njim, kao i žene i
deca većine njegovih vojnika.
Odmah po dolasku na položaj, Karađorđe pozva Turke jerlije na
pregovore i pokuša da ih ubedi da oteraju janičare iz grada. Zauzvrat,
garantovao im je mir i sigurnost u Rudniku. Ali lokalni Turci nisu imali
snage da isteraju došljake iz svog mesta pa vožd odluči da napadne. On
sutradan podeli vojsku i poče napad sa četiri strane na grad i tvrđavu.
Nekoliko stotina Turaka je izašlo iz šanca da dočeka Srbe i udarilo baš
na deo vojske koji je predvodio vožd. Ustanici su uspeli da odbiju taj
protivnapad i da vrate Turke u šanac, zapalivši pritom nekoliko turskih

99
kuća. Sporadično puškaranje potrajalo je do mraka, palo je nekoliko
žrtava na obe strane ali se na bojištu ništa nije promenilo, vojske su
zadržale svoje položaje. Sledećeg dana borba je počela pre zore,
neuspešno po Srbe koji zbog zime i leda nisu mogli da se kreću uzbrdo,
sve dok oko podne mraz nije malo popustio. Ustanici su na brda oko
grada postavili trešnjeve topove, koje su napravili od debala velikih
trešanja tokom onih dana kad su bili smešteni u Topoli. To oružje nije
bilo opasno koliko je buke pravilo pa su ga ustanici koristili da
pucanjem iz njega plaše Turke i svoju snagu prikažu većom nego što je
zaista bila. Tog dana ustanicima se pridružio i Milan Obrenović, trgovac
iz Brusnice, sa svojih sedamdesetak boraca. On je javio voždu da iz
Čačka u pomoć Rudničanima stiže Čolak-Alija, jedan od znanih turskih
junaka, sa četrdesetak janičara. Karađorđe odredi Stanoja Glavaša da sa
svojom četom presretne Turke, što ovaj učini i postavi zasedu, iznenadi
Turke i uspešno odbi taj napad s leđa, potpuno razbivši janičarsku četu
u boju u kom pogibe i sam Čolak-Alija. Dan je odmicao a ustanici su, uz
neznatne gubitke, napredovali i sužavali obruč oko grada, pa dobri i
mudri vođa Turaka jerlija, aga Tokatlić, nije imao kud nego da ponovo
pokuša da pregovara sa Karađorđem i tako spasi svoje ljude. Vožd mu je
opet rekao da će oni biti sigurni čim janičari napuste Rudnik. Janičari su
pak saznali da je Čolak-Alija poginuo i da sa te strane neće biti pomoći, a
videli su da im se ustanici približavaju i da je pitanje trenutka kada će
njihova odbrana biti razbijena. Kad im je aga rekao da će ih Srbi pustiti
da odu iz grada, odlučili su da prihvate ponudu. Dok su Turci u gradu
većali šta i kako da čine, Karađorđe je okupio ustaničke starešine i
naredio da se postave jake straže svuda, da im janičari ne umaknu ako
krenu iz grada. Težište vojske prebacio je u zasedu na pravcu prema
Beogradu, jer je očekivao da će janičari pokušati da se probiju na tu
stranu, ne bi li se nekako spojili sa glavnim dahijskim snagama. Nastalo
je zatišje, ubrzo je pala i noć. Janičari, naravno, znajući koliko su zuluma
narodu učinili, nisu verovali da će ih Srbi tek tako pustiti da odu.
Spremili su se za proboj, sa namerom da svi krenu jednim pravcem, ali
ne prema Beogradu nego prema Užicu, pošto je među njima bilo mnogo
Užičana pa bi tamo bili kao domaći. Pod okriljem mraka, negde iza
ponoći, u najvećoj tišini, janičari pođoše iz grada, vodeći sa sobom žene i
decu. Silni Sali-aga obukao je ženske haljine i umešao se među žene,
noseći dvogodišnjeg sina u naručju. Ustanička straža je bila budna,
primetila je tursku kolonu i uzbunila srpsku vojsku. Nastade opšti
metež, vika, bežanija i pucnjava. Čas su Srbi ganjali Turke, čas Turci
Srbe, kako su se gde zatekli, a žrtve su padale na obema stranama.

100
Karađorđe, čim začu da se na jugu naselja puca, sa glavninom vojske
slete s brda iz one zasede i uključi se u borbu te Turci brzo bejahu
razbijeni. U onoj gužvi, gurajući se među ženama koje su vrištale i
pokušavale da drže korak sa muškarcima, Sali-aga se okliznu i pade
koliko je dug, a sin mu odlete iz ruku u sneg i otkotrlja se onako povijen
kao trupac. Aga pokuša da ga dohvati, ali ga muškarci i žene koji su
panično bežali izudaraše kolenima i odguraše na stranu, daleko od onog
mesta gde je pao. Prolomi se nekoliko ustaničkih plotuna, neki janičari
koji su bili oko age padoše u sneg, te on na kraju ustade i pogrbljen,
vukući teške, pokvašene suknje, pobeže dalje. Trčao je kao bez duše,
bojeći se da ne padne Karađorđu u ruke, jer je znao šta bi ga u tom
slučaju snašlo. U pucnjavi, između ostalih, pogiboše i Alil-aga Džavić i
Hadži-baša Pljakić, a od Srba niko viđeniji ne nastrada. Turci se na
jedvite jade probiše ka Užicu, a u krvavom snegu ostade ih oko dve
stotine. Pretresajući mrtve, gledajući ima li ranjenih ili pritajenih
nepovređenih Turaka, Srbi pronađoše živog i zdravog dečačića. Čim se
borba završila, Karađorđe pozva agu Tokatlića. Ovaj brzo dođe, u samu
zoru. Oko njih se okupi mnogo ustanika.
– Čestiti ago! – reče vožd turskom starešini. – Kako ti reko’, tako će
biti! Janičara na Rudniku više nema, a vi, carski Turci, živite i radite u
miru, kao i pre bune što ste! Ne sme vam ni dlaka s glave faliti! Ako
neko prekrši ovo što ti kažem, odma’ mi ga prijavi, ja ću da mu sudim!
– Čuven si po hrabrosti i poštenju, Crni, pa nisam ni pomislio da
drugačije može biti. Hvala ti, nadam se i verujem da će sva ova frtutma
brzo biti gotova i da će se mir vratiti u pašaluk.
Uto im priđe Stanoje Glavaš, noseći onog dečačića, kojeg su mu
predali vojnici što su pregledali bojno polje. Dete nije plakalo.
– Porodi se, jel’ Stanoje? Kojekude, krajnje je vreme bilo, nosio si
stomačinu godinama! – iskoristi Karađorđe novu priliku da se našali na
Stanojev račun, pa svi prasnuše u smeh.
– Jašta, vala, rodi’ odma’ dete od nekoliko godina, da ne brčkam po
usranim pelenama! – prihvati Stanoje sprdnju, a svi prisutni se uhvatiše
za stomak od smeha.
– Nego, čije je to dete, gde ga nađoste? – upita vožd kad se smeh
stišao.
– Tutnuše mi ga u ruke oni što su mrtve pregledali, našli su ga u
snegu.
– Ture? Ago, deder vidi znaš li ovog deliju! – okrete se Karađorđe
Tokatliću.
Stari aga priđe i dobro pogleda dečaka.

101
 – Znam ga, tako mi Alaha! To je Sali-agino najmlađe dete, sin
mezimac.
Nasta žagor među Srbima, počeše da pljušte psovke i kletve. Neki
rekoše da ga bace u reku, neki da ga daju nekoj srpskoj porodici kojoj su
Turci nekoga ubili, neki da ga daju rudničkim Turcima…
– Tišina! – dreknu Karađorđe. – Nismo mi janičari, da se na deci
svetimo! Nije dete krivo što mu je otac nečovek! Nek još jedan samo
opsuje ili neku glupost izvali, pa ću mu ja vilicu izvaliti!
Nastade muk. Karađorđe se maši za pojas, izvadi iz kese dukat,
priđe i stavi ga detetu u nedra, pomazi ga po kosi pa upita:
– Ima li ovde Srbina iz Rudničke nahije koji dobro zna Sali-agu?
Javi se jedan i progura kroz masu do Karađorđa.
– Gospodaru, ja sam Milić iz Majdana, poznajem Sali-agu. Šta treba
da uradim?
– Sedaj na konja i nosi ovog mališu ocu! Kaži mu da ga pozdravlja
Karađorđe!
Ustanici opet zažagoriše, ovaj put sa odobravanjem. Karađorđe
isprati agu i pozva srpske starešine u štab, da odluče šta će dalje. Milić
uze dete od Stanoja, ode do najbližeg konja, uzjaha ga i potera kasom ka
Užicu. Dva dana je jurio za Turcima, konačeći usput po seljačkim
kućama, gde su dečaka dobro hranili, kupali i pazili iako im je seljak
rekao čiji je. Janičare je stigao tek u Požegi, gde su zastali da konače.
Straža ga sprovede do kuće u kojoj je odseo aga, koji je, čim je odmakao
od Rudnika, opet obukao svoje raskošno odelo. Aga izađe na trem i vide
dečaka koji je mirno spavao dok ga je seljak držao u naručju između dve
kubure koje su mu bile zataknute za silav. Surovom zulumćaru srce
zaigra. Srbin mu pruži dete ne silazeći s konja.
– Pozdravlja te Karađorđe, čestiti ago! – reče mu tiho, da ne probudi
mališana. – Šalje ti sina kojeg je sigurno tvoja žena ispustila dok si se ti
borio u proboju. Stavio mu je i dukat u nedra, za uspomenu.
Sali-aga pocrvene, klimnu glavom, obori pogled, bez reči priđe,
nežno uze usnulog dečaka od Milića, privi ga na grudi, okrete se i
odnese ga u kuću, a suze mu napuniše oči. Seljak ču da neka žena u kući
vrišti od sreće, cimnu uzde, obode konja i odjaha nazad u Rudnik.

102
 Kučuk-Alija

S
rbi su bili silno ohrabreni novom pobedom nad janičarima.
Posle Aganlije, po nosu je dobio i zloglasni Sali-aga, a
teritorija oslobođena od dahija se uvećavala. Plamen slobode
je grejao ledenu zemlju i širio se od nahije do nahije, od sela do sela, od
čoveka do čoveka. Beograd je bio pod opsadom koju su vodili Janko
Katić, Vasa Čarapić i knez Sima. Turci u čaršiji počeli su da osećaju prve
posledice tog stanja: nedostatak hrane, drva, municije i drugih
potrepština. To je brinulo dahije i povećavalo netrpeljivost među njima,
moglo se svakog dana očekivati da će se međusobno obračunati ako ta
nemaština potraje. Doskorašnji gospodari pašaluka stalno su se
savetovali, svađali i uzajamno optuživali za muke koje su ih snašle. Na
Karađorđeve uslove za mir, koje im je onomad poslao po Mehmed-agi
Košaninu, nisu ni odgovorili jer nisu mogli da se usaglase. I dalje su
jedni, uvek isti, bili za popuštanje, a drugi, opet isti, za borbu i strašnu
odmazdu. Na kraju se nekako dogovoriše da nastave borbu i da na
ustanike udare sa tri strane: iz samog Beograda, od Rudnika i sa
Morave. Beogradske Srbe su razoružali pod pretnjom smrću, jer im nisu
verovali. Kučuk-Alija sa preko pet stotina vojnika pođe sredinom marta
iz Beograda na jug, na Moravu, da tamo unajmi Arbanase za rat protiv
srpske vojske, što je bio deo dahijskog plana. Odmah van Beograda ih
dočekaše i napadoše ustanici, ali se Turci nekako probiše i nastaviše
dalje. Kučuk-Alija onda okrete vojsku ka Rudniku, ne bi li se sastao sa
Sali-agom i njegovim ljudima, ne znajući da su janičari iz čitavog tog
kraja razbijeni i da je njegov brat već neko vreme bio u Užicu. Koristeći
srpskog vodiča, knez Maksima Guberevčanina, janičari uspeše da se
probiju do Vrbice, gde iznenada naleteše na Karađorđa, koji je tu bio sa
Jankom Katićem, ličnom stražom i nešto malo vojske. Dođe do kratkog
boja u kom Turci lako razjuriše ustanike i zarobiše neke voždove lične
stvari. Karađorđe sa ono malo vojske uteče u planinu. U Vrbici je Kučuk-
Alija saznao sudbinu Sali-age i rudničkih Turaka. Shvatio je da će Srbi

103
brzo da prikupe jake snage i da udare na njega, pa je još iste noći
podigao četu i provukao se kroz ustaničku blokadu do Kragujevca.
Svuda gde je prošao pokazivao je raji Karađorđev kratki kaput, ćurak, i
pričao kako je srpski vođa poginuo u borbi, ne bi li tako pokolebao
narod. U tome nije uspeo jer su odmah za njim stigle ustaničke jedinice
koje je vožd poslao, blokirale put od Kragujevca i pokazale narodu da se
buna nastavlja. Karađorđe je ostatak vojske poveo prema Beogradu,
rešen da dahijama zada konačni udarac. Tri hiljade njegovih ustanika
dočekali su Turci pred Beogradom, na Topčideru. U kratkom boju Srbi
su nadjačali janičare i naterali na povlačenje u tvrđavu, a voždov momak
Gavrilo je lično ubio i Hasan-agu, kragujevačkog muselima i odsekao
mu glavu. Procenivši da beogradski Turci nemaju snage da se probiju iz
obruča, Karađorđe uze sa sobom jedan puk vojske i pođe u poteru za
Kučuk-Alijom, koji je uspeo da se probije do Jagodine.
Kako su ustanici u Beogradskom pašaluku napredovali, tako su
okolni Turci shvatali da je vrag odneo šalu i da će Srbi uskoro da osvoje
čitav pašaluk. To nikome od njih nije išlo naruku, jer je moglo da posluži
kao primer raji u drugim krajevima. Među balkanskim lokalnim
gospodarima u ono vreme su vladali čudni odnosi, slično kao i među
beogradskim dahijama: nepoverenje, zavist, svađe, prinudna saradnja…
Vidinski gospodar Pazvanoglu od početka ustanka je pomno pratio
dešavanja u svom komšiluku i nije želeo da se meša u sukob, odbijajući
dahijske pozive za pomoć. U isto vreme, imao je muke da svoje
saradnike i plaćenike drži pod kontrolom tokom perioda mira, pa je na
kraju odobrio čuvenom junaku Aliji Gušancu da pođe dahijama u
pomoć sa svojih osam stotina krdžalija. Kako među Turcima ništa nije
bivalo bez ličnog interesa, Pazvanoglu je smatrao da će to biti dobar prvi
korak za dugo željeno i čekano preuzimanje vlasti u Beogradskom
pašaluku, a Gušanac je nameravao da iskoristi iznenadnu priliku i
postane u Beogradu ono što je Pazvanoglu bio u Vidinu. A same
krdžalije, stari razbojnici, očekivali su da se obogate, bilo od dahijske
nagrade, bilo od pljačke. Kako god bilo, nove turske snage se uključiše u
rat. Na Moravi ih dočekaše Srbi, tri puta potukoše za nedelju dana i
zaustaviše u Ćupriji. Ipak, pod okriljem noći, Gušanac uspe da prođe sa
vojskom pored srpskih straža i da se sastane sa Kučuk-Alijom u
Jagodini. I Karađorđe brzo stiže pred grad sa vojskom i mnogim
srpskim starešinama. Tih dana dođe do više manjih i većih borbi, jer su
Turci pokušavali da na jednom mestu okupe što jače snage, a Srbi da ih
u tome spreče i da osvoje Jagodinu. Stanoje Glavaš zadobi i drugu ranu,
ovog puta u pleća, ali opet bez težih posledica. Teodosije Marićević

104
napravi propust kod postavljanja straže jedne noći te se neki Arbanasi
provukoše kroz blokadu iz Jagodine, što dovede do dve manje,
nepotrebne bitke. Karađorđe mu to silno zameri, ali ne preduze nikakve
mere protiv njega. Srpsko osvajanje Jagodine nije uspelo i ustanici su
doživeli novi poraz jer su Turci u gradu imali jake snage i bilo ih je teško
savladati. Sem toga, okolne reke su se izlile iz korita zbog topljenja snega
i poplavile okolinu grada, što je onemogućilo manevrisanje srpske
vojske i istovremeni napad iz svih pravaca. Izginulo je mnogo ustanika,
a neke su Turci zarobili. Njih je lukavi Kučuk-Alija pustio žive, da idu i
pričaju Srbima da ne slušaju Karađorđa i da se ne dižu na oružje da ih
ne bi stigla turska osveta. Iskoristivši pogodnu situaciju, pobedu Turaka
i nered u delu ustaničke vojske koja je opsedala grad, prvi se iz Jagodine
do Beograda probio Alija Gušanac. Njega prepadnute beogradske dahije
nisu sa vojskom pustile u tvrđavu i varoš, plašeći se da ih ne pobije, pa je
ostao sa krdžalijama na Vračaru. Za njim je proboj napravio Kučuk-
Alija, uz velike gubitke, jedva izvukavši živu glavu. Besan, poražen i
ponižen, izbegavajući glavni put ka Beogradu da ne bi uleteo u
ustaničku zasedu, poveo je svoje ljude okolnim putem i sutradan ujutro
stigao u Topolu. Sokaci su bili pusti, nije se vio dim iz kuća, ništa se nije
čulo sem frktanja turskih konja. Jedan od onih Turaka što preživeše
napad na Karađorđev u kuću uoči ustanka pokaza dahiji voždovo
imanje.
– Obiđite ovu selendru, sve pretražite, možda ima kaura negde!
Brzo, da se ne zadržavamo bez potrebe! – naredi Alija janičarima.
Turci se rastrčaše od kuće do kuće, pretresoše ih sve i u jednoj
pronađoše vremešnog seljaka sakrivenog u ponjave, zgrabiše ga i
dovedoše Aliji.
– Kaurine, šta još ima Karađorđe sem kuće?
– Ne znam, gospodaru, ja nisam odavde. Zateko’ se ovde slučajno,
begam od vojske. – odgovori preplašeni čovek.
– Ti si mator, bre, od koje vojske ti bežiš, tebe niko neće?
– Begam od svake, čestiti ago! Bojim se da mi starom ne tutnu pušku
u ruke!
– Ne laži! Ostavili su te ovde da motriš na selo!
– Nisu, tako mi bo…
Jak šamar koji mu je ne silazeći s konja raspalio Alija prekide ga u
pola reči. Obraz mu se zacrvene i nadu.
– Stari, nemamo vremena za gubljenje! Kazuj šta još ima Crni ili će ti
odleteti glava!
Seljak obori glavu, protrlja bolni obraz, poćuta kratko pa reče:

105
 – Ima ovu kuću i okućnicu, vodenicu i malu kuću u planini.
– Do planine je daleko… Gde je vodenica?
– Onde, više sela. Nema mnogo da se ’oda do nje – pokaza seljak
rukom u pravcu šume.
– Vodi moje ljude tamo! – naredi dahija, pa odredi petoricu janičara
da pođu sa seljakom. – Zapalite vodenicu i pohitajte nazad! Starog ne
dirajte, neka ima ko da priča Karađorđu kako mu je Kučuk-Alija spalio
imanje!
Oni odoše, a Alija uze baklju od jednog vojnika koji ju je upalio
kremenom pa sam ode do Karađorđeve kuće, zapali je, a onda i ostale
zgrade u dvorištu: koš, štalu, tor, obor… Sve je bilo napravljeno
uglavnom od drveta i vatra se rasplamsala za tili čas. Uskoro buknu i
vodenica. Kad se ona petorica vratiše, dahija povede četu ka Beogradu.
Dok su se žurno udaljavali, vatra je iza njihovih leđa gutala zapaljeno
imanje. Sa brda nedaleko od Topole, Karađorđe je posmatrao kako
nestaje sve ono što je godinama stvarao. Čim je čuo da je Kučuk-Alija
umakao iz opsade, krenuo je sa vojskom za njim i bio mu za petama, ali
nikako nije uspevao da ga stigne.
„Neka kuće i ostaloga, neka gori… Podići ću sve ponovo kad rat
prođe, u slobodi”, mislio je dok je gledao požar. „Bogu fala, na vreme
skloni’ familiju, posekli bi i’ Turci ko snoplje.”
Janko Katić mu priđe i stavi ruku na rame.
– Vidiš, Janko, ja Turcima vrati’ dete, a oni bi moju čeljad nabili na
kolje da su mogli. Zato nikada nećemo moći zajedno. Ako dobri bog da,
ovo je poslednji put da su Turci prošli kroz Topolu! – reče vožd, okrete
se i naredi pokret.
Ustanici se stuštiše za janičarima i stigoše ih tokom noći pod
Kosmajem, gde su se ulogorili da prenoće. Dođe do čarke, Jankova četa
udari na Turke, pucalo se nasumice sa obe strane, ali je zbog mraka ta
paljba imala slab učinak. Srbi se posle nekog vremena povukoše u šumu
jer nisu uspeli da probiju tursku odbranu. U svanuće, janičari pobegoše
dalje ka Beogradu, opet obilaznim putem, a Karađorđeva vojska pojuri
za njima. Popodne, sa Avale Turke videše ljudi Vase Čarapića, jurnuše i
presretoše ih kod Leštana. Tu pogibe mnogo Turaka a ustanici zarobiše
silne konje, odelo, oružje, municiju i blago. Sve to podeliše među sobom
Vasini vojnici i neki se tako namah obogatiše. Preživeli Turci su navrat-
nanos pobegli za Beograd. Jedini Srbin koji je tu poginuo bio je neki
siroti seljak kojeg su Turci usput sreli i poveli sa sobom kao vodiča, a
kojeg su posle turskog bekstva ustanici zarobili i bez milosti posekli.
Karađorđe je sa svojom jedinicom zakasnio za taj boj i stigao je u Leštane

106
tek sutra ujutro. Kučuk-Alija mu je još jednom izmakao.
Zloglasni dahija se tako uz mnogo muka i velike gubitke vratio u
Beograd, koji nije bio isti kao grad koji je onomad ostavio. Stanovništvo
je bilo iscrpljeno nemaštinom i glađu, mnogo Srba i Turaka je pobeglo
glavom bez obzira pre nego što su ustanici pojačali blokadu i potpuno
onemogućili kretanje u grad ili iz njega. Beogradski Turci su sa velikom
nadom čekali Alijin povratak sa najamnicima, a vratila se razbijena
vojska koja im nije mogla biti od velike pomoći u odbrani od pobunjenih
Srba. Naprotiv, bilo je to mnogo novih gladnih usta i ranjenika o kojima
je trebalo brinuti. Malo pre Alijinog povratka, sredinom aprila, trojica
dahija koji su ostali u Beogradu dogovaraše se da predaju Hasan-paši
vlast, ali dogovor propade zbog Mule Jusufa, koji je Aganliju i Mehmed-
agu nazvao kukavicama. Mula Jusuf je čak pokušao proboj iz Beograda
Savom sa tri lađe-topovnjače prepune vojnika, ali je doživeo težak poraz
i vratio se u tvrđavu. Da turska muka bude veča, nedugo za Alijom je u
Beograd Savom utekao i šabački muselim Musaga Fočić sa svojih
tristotinak janičara, što za zaštitu grada nije značilo mnogo ali je bilo
novi teret za iscrpljene gradske zalihe. Kako se senka konačnog poraza
sve više nadvijala nad njima, dahije svoje blago prebaciše u Zemun i
odlučiše da pregovaraju sa ustanicima uz austrijsko posredovanje.

107
 Ostružnička skupština

K
arađorđe, čim dobi poziv od Austrijanaca, shvati da se
dahijskoj vlasti bliži kraj i da ne treba popuštati. Ne želeći da
sam odlučuje o pregovorima, poslao je poruku svim glavnim
srpskim starešinama da što pre dođu na ratni savet u Ostružnicu, kako
bi se dogovorili o stavu koji će u Zemunu zauzeti. Kroz nekoliko dana,
baš na Uskrs, sastadoše se viđeni Srbi iz čitavog Beogradskog pašaluka,
prvi put od izbijanja ustanka: Karađorđe, Stanoje Glavaš, Mladen
Milovanović, Teodosije Marićević, Ðuša Vulićević, Janko Katić, Vasa
Čarapić, Radoje Trnavac, Tanasko Rajić, prota Mateja, Milan Obrenović i
mnogi drugi. Prvog dana dogovoriše da od Turaka traže da se dahije i
janičari proteraju iz Srbije, da se ustanicima oprosti učestvovanje u
pobuni, da se ukine čitlučenje, da beogradski vezir vlada po sultanovom
fermanu iz 1793. godine, da raja sama bira knezove, da jedan knez bude
glavni i da Turci samo preko njega vrše poslove sa narodom, da trgovina
bude slobodna… Drugog dana počeše da rešavaju druga važna pitanja,
od kojih je jedno bilo plaćanje računa austrijskim trgovcima za barut,
municiju i druge stvari koje su slali od početka bune. Njih više od
šezdeset sedelo je na drvenim stolicama i klupama oko dugačkog i
širokog stola od dasaka koji je bio napravljen u crkvenoj porti.
– Po duši vas, braćo, dođe vreme da se trgovcima plati džebana! –
reče vožd sa čela stola. – Kad platimo prvu isporuku, možemo da
tražimo drugu, takav je bio dogovor sa Dragutinom Zemuncem. Račun
je velik i biće još veći, treba skupiti stotine ’iljada groša. Red je da
pošteno odredimo koliko će svaki od nas dati.
Starešine zažagoriše, začuše se glasovi odobravanja i negodovanja.
Voždovi momci priđoše sasvim blizu njegovih leđa.
– Kojekude, kad smo se onomad o buni razgovarali, svi ste pristali
da delimo trošak! Sad kad je došlo do plaćanja, kanda bi neki da izbegnu
olakšavanje svoje kese?! Neće moći! – viknu Karađorđe i žagor prestade.
– Pogledajmo se u oči! Svi smo zaplenili od Turaka blago, oružje, konje,

108
odelo… ’Oćemo li to kući da nosimo?! Nismo, bre, razbojnici i ’ajduci,
nismo se zbog toga na oružje digli! Nemam ništa protiv da se deo plena
zadrži, ali većina mora da se da za opštu stvar i tu nema popuštanja!
– Tako je, brate Ðorđe! – viknu Glavaš. – Ko je ’teo da ’ajdukuje,
činio je to kad je bilo vreme! Znamo mi svi ovde ko je ko!
Većina starešina odobri voždove i Stanojeve reči, ali opet nastade
žagor i gunđanje. Neki su mrmljali sebi u bradu a neki su se poluglasno
protivili. Teodosiju Marićeviću, koji je od prvog dana smišljao kako da
preuzme vlast koju je na zboru u Orašcu olako prepustio Karađorđu,
učini se da je ovo pravi trenutak da to učini.
„Ako Crni danas pretekne, više ga niko ne skide”, mislio je. „Na
kraju će i na presto da sedne, a mi ćemo svi da mu budemo sluge.”
Dok su se starešine domunđavale, Teodosije ustade.
– Ti si narodu starešina, Ðorđe Petroviću, pa je red da ti i platiš
račun! Ti si najviše za bunu agitovo! A sigurno si mislio i da baš ti budeš
glavni knez!
Karađorđu pade mrak na oči, on skoči kao oparen.
– Teodosije, ne buni ljude, ne igraj se glavom! Još za Lipar je trebalo
da te pogubim ko izdajnika kad si straže pred Turcima uklonio! Ratov’o
si tamo ko baba a sad mi se krutiš! Nemam dokaz, al’ sumnjam da si
petlj’o s Kučuk-Alijom, da sebi obezbediš zaštitu ako buna pođe
naopako!
Ova uvreda, iako nije bila sasvim bez osnova, teško pade Teodosiju,
on ne izdrža već poteže kuburu iz silava i podiže je ka voždu. Starešine
oko orašačkog kneza se razmakoše, niko ne pokuša da osujeti njegovu
nameru. Ali, čim je Marićević spustio ruku na dršku oružja, Strahinja i
Vuk, koji su stajali iza vožda, skočiše, zaštitiše ga svojim telima i oboriše
na kolena. Teodosije, više trgovac nego ratnik, uzbuđen, čak i uplašen,
svestan u koga je uperio cev, opali i promaši. Tane prolete iznad
Karađorđeve glave i zabi se u gredu zida kuće prekoputa porte. Svestan
da je sebi potpisao smrtnu presudu ako ne dovrši započeto, Oraščanin
baci praznu kuburu i pokuša da izvuče drugu, ali prekasno. Karađorđe
se posle pucnja oslobodio stiska svojih momaka, ustao, zgrabio tursku
pušku šešanu od Glavaša koji mu je sedeo sa desne strane, uperio je u
Teodosija i opalio. Zrno pogodi kneza u levo rame i onesposobi ga, on se
zatetura i pade pored stola, a kubura mu ispade u travu. Karađorđe mu
priđe.
– Po duši te, Teodosije, kad si znao bolje od mene da zapovedaš, što
si mene ter’o da se pri’vatim ovog posla? Ja ga radim kako znam!
Teodosije, teško ranjen, u šoku, bled kao da u njemu nema ni kapi

109
krvi, nije imao snage da odgovori. Nekoliko knezova na Karađorđev
znak priskoči u pomoć ranjeniku. Jedan od njih, Ðuša, okrete se ka
voždu i odmahnu glavom.
– Tane mu je prošlo kroz rame i prebilo kosti, izašlo na drugu
stranu… Rame mu je ko samleveno. Ovo neće na dobro da izađe!
– Već nije dobro, moj Ðuša, kad se na zboru starešine olovom
raspravljaju! Neka mu neko sredi ranu pa neka ga njegovi Oraščani
odnesu kući! Ako preživi, videćemo šta ćemo sa njim. Ako podlegne,
neka mu je laka zemlja! – reče ljutiti Karađorđe i vrati se u čelo stola.
Teodosija odnesoše do obližnje kuće, gde mu je seoski vidar očistio i
previo rane i daščicama učvrstio ruku. Onda ga podigoše na konja i
posadiše u sedlo, a iza njega, na konjske sapi, sede jedan Oraščanin da bi
ga pridržavao. On i još nekoliko suseljana odvedoše kneza kući. Ðuša je
bio u pravu, Teodosije je posle nekoliko dana preminuo jer su se rane
jako upalile i zagadile krv te nikakvo narodno lečenje nije moglo da
pomogne. Tako je glavni pretendent na Karađorđevo mesto izgubio
glavu u direktnom obračunu sa srpskim voždom, koji je još jednom
pokazao koliko je prek i da neće imati milosti ni prema kome ko dovodi
u pitanje bunu i njegovu komandu.
Skupština je posle tragičnog događaja nastavila rad mnogo mirnije,
bez rasprava i burnih negodovanja. Odluke su donošene brzo i
uglavnom jednoglasno. Tokom dogovora o plaćanju računa, Karađorđe
isuče Osmanov handžar iz pojasa i tresnu ga na sto.
– Evo ’andžara koji smo zaplenili! Ko što onomad reko’, poslužiće
nam za trgovinu. Vredi bogatstvo, al’ nam ga niko neće kao bogatstvo
priznati jer smo u procepu! Treba još para! Ja dajem još dve kese groša!
Proto! – obrati se Mateji. – Po duši te, preračunaj kako misliš da će
trgovci priznati ’andžar i moje pare, a ostalo neka daju Stanoje, Mladen i
Ðuša! Za drugi put – videćemo!
Tako se završi sakupljanje novca za plaćanje prvog ustaničkog
računa. Niko ne prigovori voždu, Teodosijev primer bio je jasan. Zatim
je izabrano petnaest starešina koje će sa Karađorđem ići na pregovore u
Zemun. Određeno je da ih prati dvadesetak momaka, među kojima i svi
iz voždove garde, koji se posle Teodosijevog napada ni danju ni noću
nisu odvajali od njega i skoro nikoga nisu puštali u voždovu blizinu bez
ozbiljnog razloga. I on sam je postao mnogo oprezniji, jer je shvatio da
oni koji ga ne podržavaju ili u čiju je lojalnost posumnjao mogu biti
veoma opasni. Napravljen je lukav plan za dobijanje dobre pozicije kod
Austrijanaca i kvarenje turske u isto vreme. Od samog početka ustanka,
Srbi su slali pisma zemunskom majoru Mitezeru i tražili barut i olovo, a

110
uoči pregovora vožd je poslao Austrijancima pismo u kojem je zatražio
carsku zaštitu i pomoć za srpsku stvar.

Konačno, Srbi 28. aprila pređoše preko Dunava u Zemun, gde su se

u dvorištu vojne komande, u prisustvu austrijskog komandanta
Petrovaradina, barona Genejna, sastali sa turskom delegacijom u kojoj
nisu bile ni dahije ni beogradski paša, već samo njihovi izaslanici. Kad
svi posedaše na stolice, baron reč dade prvo Srbima, odnosno
Karađorđu kao prvom među njima. Tumač je bio Janko Katić, koji je
znao turski i nemački jezik.
– Gospodine komandante i Turci, da ne okolišam, ovde smo jer se
digosmo na oružje zbog da’ijskog zuluma koji narod više nije mog’o da
trpi. Pisali smo pisma sultanu i ćesaru, al’ nam nijedan nije pomog’o ni
dao kakvu nadu u skoru pomoć. Zato smo ustali. Mi smo sultanu
pokorni, ali da’ije i nji’ove janičare više nećemo da gledamo, nek idu kud
znaju!
– Joldaš Ðorđe, polako! – reče Ibrahim Fočić, janičarski efendija,
Mehmed-agin rođak. – Sve se moglo rešiti i bez bune. Valjalo je da kod
čestitih dahija dođeš na razgovor kad su te zvale.
– Da rešite sa mnom ko što ste sa drugim knezovima rešili?! Da mi
glava na kocu završi?! Prođi me se, Turčine, sa tom praznom pričom!
Prošlo je vreme vaši’ laži. Ovamo ste došli da nekako uredite da žive
glave iz Beograda iznesete. Drugi cilj nemate, jer ste borbu izgubili. Sad
se krijete iza pašini’ Turaka, jer znate da smo sa njima dobro! – nekoliko
Turaka jerlija klimnu glavom.
– Nemoj tako, Crni, nismo mi još sve svoje rekli! – ljutnu se efendija.
– Ima u nas i vojske i džebane, možemo se tući godinama. Ali, od toga
nema vajde ni nama ni vama, pa je red da nekako mir u pašaluku
zajednički utvrdimo.
– Imate vojske i džebane, nego dokle će vam trajati? A ’rane nemate,
uskoro ćete jedni drugima uši pojesti! Da’ije su blago poslale u Zemun,
to znamo. Spremaju se za bežaniju! Mi to i ’oćemo! Ali ’oćemo i da svi
janičari napuste Srbiju! To je prvo!
Nastade galama, svađa i međusobno optuživanje Srba i Turaka.

111
Taman kad je baron uspeo da ih umiri, Janko Katić se okrete ka
Beogradu i vide da se na Topčideru vije gust dim na više mesta. Gorele
su udžerice koje su Srbi zapalili po planu napravljenom u Ostružnici.
– Eno, čestiti barone, turske reči! – viknu Janko pokazujući rukom
preko Dunava. – Dok mi ovde gubimo vreme, Turci po Beogradu pale
srpsku sirotinju!
Turci stadoše da se pravdaju i da se kunu kako to nije tačno, a Srbi
da prete i psuju. Izaslanik beogradskog paše, Ibrahim ćehaja-beg,
pokuša da smiri situaciju:
– Tačno je da su dahije i janičari činili zulum. Ali moglo se to na
sudovima raspraviti, nisu se Srbi morali dići na oružje. No, kad je več
ovako kako je, mi ih uveravamo da će se dahije unapredak držati
umereno i da zuluma više neće biti. Turci će ispuniti one molbe što su u
Palanci iskazane.
– Nisu to molbe, nego uslovi za mir'. Nego, ko će biti garant
ispunjenja? – upita Karađorđe.
– Čestiti paša, svi mi što smo ovde i drugi beogradski Turci jerlije –
odgovori ćehaja-beg.
– E, silnog li garanta! – nasmeja se Karađorđe. – Vi nemate snage da
se oduprete da’ijama, drže vas u Beogradu kao u zatvoru!
Baron se umeša u razgovor i predloži kao rešenje da dahije i janičari
odu u Niš ili neko drugo mesto van Beogradskog pašaluka, a da Srbi
prekinu bunu i budu pokorni sultanu i Turcima koji ostanu u pašaluku.
Turci, znajući da dahije neće prihvatiti takvo rešenje, odbiše predlog.
Janko Katić skoči na noge i uhvati se za kuburu, a baron se uplaši da će
doći do obračuna pa povika:
– Polako, polako! Ovde smo da pričamo!
– Polako ću, dobri moj gospodine, jer sam preko vode i od Turaka
nasamaren! A čućete me sutra na Vračaru! A vi, Turci, i jedni i drugi,
idite i kažite kurvi Kučuk-Aliji neka rano ujutro bira Vračar ili koje god
mu brdo drago, pa at mu, at mi, kubura mu, kubura mi, sablja mu, sablja
mi, čime god voli da nas dvojica megdan podelimo, a sirotinja neka
bude mirna!
Svi ustadoše i tako Janko prekide pregovore od kojih Srbi ništa nisu
ni očekivali, a Turcima su služili da pokušaju još jednom da podvale raji.
Baron je pre rastanka preneo Karađorđu stav bečkog dvora da se neće
mešati u sukobe koje smatra unutrašnjom stvari Turske. Ustanici su se
vratili u Ostružnicu zadovoljni što nije sklopljeno primirje sa janičarima,
ali i još jednom razočarani austrijskom politikom, još jednom sa knedlom
izdaje u grlu jer su ih hrišćanska braća sa zapada ponovo ostavila da se

112
sami obračunavaju sa moćnom islamskom imperijom. Te je večeri, posle
starešinskog sastanka, Karađorđe sedeo u svom šatoru, okružen
momcima. Ogorčen i zabrinut, govorio im je o carevinama i čudnim
odnosima koji među njima vladaju.
– Reko’ ti ja onda u šumi, moj Strale, da su Nemci prevrtljivci. Oni i
Rusi ’oće da podele trulo tursko carstvo, a kad im se mi obratimo za
pomoć, odbiju nas i šalju nazad Turcima. Glume kako neće da se mešaju
u turska posla, a zaista se boje da mi ne postanemo svoji na svome, pa
da posle ne mogu ovde da vladaju kad odu Turci. Dobri smo im da
slabimo Turke, al’ neće da mnogo ojačamo. Zaziru i od Francuza, čija je
ratobornost velika, a sila neosporna. Francuzi pak sa jedne strane
napadaju Turke, a sa druge i’ brane od Švaba. Boje se da se Austrija ne
raširi previše. Sačuvaj me, bože, kakav je to svet?! Svako se sa svakim
grli i zabija mu nož u leđa! I šta nama ostaje nego da se sami borimo za
sebe kako znamo i umemo? Koliko sutra, predložiću da pišemo Rusima,
a odgovor unapred znam – ni oni neće da se mešaju, jer žive dobro sa
Turcima… – ogorčeno je pričao mladićima koji su ga pažljivo slušali.

Skupština je nastavila sa radom i donošenjem važnih odluka, na

zadovoljstvo Karađorđa koji je tako pokazao da nije samoživi
vlastodržac, kao i knezova i drugih srpskih prvaka kojima je tako odato
priznanje za dobro držanje u borbama. Učesnici skupštine verovatno
nisu bili svesni da su tih dana udarili temelje novoj Srbiji, potpuno
drugačijoj od one koju su srpski srednjovekovni vladari razvijali i na
kraju izgubili u sukobu sa Turcima ili one koja je grcala pod osmanskim
jarmom. Jedna od odluka skupštine bila je da se za pomoć obrati Rusiji,
pa je poslata molba ruskom poslaniku u Istanbulu, a sam mitropolit
Leontije pisao je carigradskom patrijarhu. U skoro isto vreme je i jedan
od najobrazovanijih i najistaknutijih Srba u Austriji, mitropolit Stevan
Stratimirović, pisao ruskom caru da Rusija treba da podrži obnovu
slovenskosrpskog carstva, a ne grčkog carstva u Carigradu, jer su Rusi i
Srbi prirodni saveznici, narodi istog porekla i vere. Nažalost, kao što je
Karađorđe predvideo, odgovor Rusa je bio negativan, jer su dve
carevine u to doba imale dobre odnose i stabilan mir. Rusi su čak želeli

113
da se nemiri što pre okončaju, na bilo koji način, kako se Srbi u očajanju
ne bi obratili Francuzima za pomoć. Razočaranim Srbima preostalo je da
sami pokušaju potpuno da očiste pašaluk od janičara. U skladu sa tim
ciljem, ustaničke starešine su odlučile da se oko Beograda okupi do
dvadeset pet hiljada vojnika i da se grad osvoji silom ili izgladnjivanjem
branilaca.

Tokom maja, planirane snage su stigle i pojačale pritisak na

odbranu Beograda. Bilo je tu Srba sa svih strana pašaluka, iz svih nahija,
a skoro sve srpske starešine bile su na položajima, u šatorima, šančevima
i busijama. Vrlo malo ustanika je ostalo da brani granice pašaluka na
zapadu, jugu i istoku, pošto se nije bio očekivao napad sultanovih snaga
ili Pazvanogluovih janičara. Samo su Milenko Stojković i Ðuša Vulićević
sa svojima držali pod opsadom Požarevac i Smederevo. U Ðušinoj
jedinici bio je i Hajduk Veljko sa svojim momcima, pošto ih je Karađorđe
dodelio Smederevcima kao pomoć. Turci su u opkoljenom Beogradu bili
u sve lošijem položaju. Nedisciplinovane i obesne krdžalije Alije
Gušanca, nenaviknute na nemaštinu i nespremne da je podnose, napale
su i opljačkale magacin sa pašinim zalihama, uzele svu hranu i opremu
koju su tamo našle i brzo potrošile, ostavivši tako ostale Turke praktično
bez ikakvih rezervi. Austrijanci, koji su balansirali između zaraćenih
strana i pritom dobro pazili da se ne zamere Porti, doturali su iz
Zemuna nešto hrane Beograđanima, ali nedovoljno da se zadovolje
potrebe gradskog stanovništva. Poput zveri sateranih u tesnac koje
skaču na mnogo jačeg progonitelja, jednog jutra je preko hiljadu očajnih
Turaka predvođenih dahijama i Gušancem pokušalo da probije obruč,
ali su ih ustanici lako porazili i vratili nazad, zahvaljujući svojoj
brojnosti, dobroj utvrđenosti odbrambenih linija i preciznoj paljbi iz dva
topića koje je prota Mateja dobio od Srba iz Srema; njihova su đulad
pravila pometnju u turskoj konjici. Posle povratka Turaka u grad, Srbi su
se ohrabrili i dodatno stegli obruč oko Beograda. Pad glavnog turskog
uporišta bio je pitanje dana. Bar je tako izgledalo…
Računajući da će Turcima biti potrebno izvesno vreme za oporavak
od poraza i planiranje daljih koraka, Karađorđe je već sutradan sa delom

114
snaga i jednim topićem otišao u Požarevac. Tamošnji janičari bili su
dobro obavešteni o dešavanjima u pašaluku i oko Beograda i svesni da
bi borba protiv ustanika bila uzaludna pa su predali grad bez borbe i,
praćeni ustanicima, mirno otišli do granice, vojnici u Vidin, a žene i deca
u Niš. U Požarevcu su ustanici dobili mnogo blaga, oružja, konja,
ovaca… Karađorđe je deo plena podelio starešinama, a deo vojsci, ali ti
delovi nisu bili jednaki, baš kao i pri ranijim podelama plena, tako da su
se starešine malo-pomalo bogatile i postajale novi društveni sloj. Vožd je
vojsku pokrenuo ka Beogradu i zastao kod Smedereva. Čim je izašao na
položaj, naredio je da se ispali nekoliko đuladi na grad. Turci su shvatili
poruku i pod belom zastavom izašli na polje pred smederevskom
tvrđavom na pregovore. Zamolili su Karađorđa da ih ne napada i
zauzvrat obećali da neće izlaziti u narod već da će u gradu čekati ishod
borbe za Beograd.
– Ako padne Beograd, mi ćemo mirno predati Smederevo, čvrstu ti
veru dajem – rekao je voždu turski zapovednik, dizdar Muharem Guša,
rodom Bosanac. – Nema vajde da se sada bijemo zbog janičara, Crni.
Nama se ne mili da uludo ginemo, verujem ni vama. Neka bude mir u
Smederevu dok se ne reši stvar oko Beograda. Moji će ljudi u malim
grupama, sa lakim oružjem, izlaziti da kod seljaka kupuju što nam za
život bude trebalo, sve ćemo pošteno platiti i niko neće smeti da učini
nikakav zulum. Lično ću odrubiti glavu onome ko to prekrši. A ti se
postaraj da na te moje ljude niko bez razloga ne udari. Kad se oko
Kalemegdana klupko raspetlja, videćemo se ponovo, ovako ili onako.
– Kojekude, neće biti onako, dizdare! Samo ovako! Ja na konju, sa
kuburama, a ti peške, sa belom zastavom! Ostavljam te da u miru
upravljaš tvrđavom do daljnjeg i dajem tvrdu veru da će po padu
Beograda da’ijski ljudi moći mirno da odu do granice pašaluka –
odgovorio je Karađorđe.
– Ako je takva volja dobrog Alaha, tako će i biti.
– Ne znam kakva je njegova volja, ali znam kakva je naša: borićemo
se do zadnjeg da se oslobodimo đema koji nam je Murat na Kosovu
nabio u usta, koji nam žvale napravi i zube polomi, i uzdi koje vekovima
cimate te nam vrat lomite! Uzdravlje do sledećeg susreta! – odbrusi
Karađorđe, okrete konja i povede vojsku ka Beogradu.
– Vidiš, mladiću, kako se od raje začas načini vojska a od seljaka
vojvode kad se vladari zanesu pa čine i ono što im nije dato – reče dizdar
svom seizu, koji je nosio belu zastavu. – Mogli smo lepo da živimo po
našim varošima, u miru i bogatstvu, ali se dahije zaigraše i evo nam
belaja. Kauri su čvrsto rešili da nam stanu ukraj, bojim se da će im to

115
ovog puta poći za rukom. Sad se biju sa dahijama i njihovim janičarima,
ali mi se čini da se neće na tome završiti…
Turci pokunjeni odoše u tvrđavu. Mir im je bio osiguran za neko
vreme, ali im je bilo jasno da će iz Smedereva uskoro otići podvijena
repa.

Dok je Karađorđe bio u Požarevcu i Smederevu, oko Beograda su se

vodili manji bojevi pošto su Turci pokušavali da iznenadnim napadima
iz grada pronađu slabe tačke u obruču koji su ustanici napravili i sve
jače stezali oko varoši. Međutim, Srbi su imali plaćene špijune u gradu i
u Zemunu, pa su uvek unapred znali kada će i gde Turci da udare, tako
da su u tim borbama janičari loše prolazili pa ih je po livadama oko
Beograda ostalo nekoliko stotina mrtvih. Sa druge strane, toliko je bilo
manje gladnih usta koja je trebalo svakodnevno hraniti u isceđenom
Beogradu. Neke srpske starešine su čak smatrale da su dahije svesne da
neće još dugo moći da se brane i namerno šalju vojnike u te sulude
napade kako bi u gradu ostalo što manje gladnih, očajnih i neisplaćenih.
Kako god bilo, vreme dahijske vladavine bližilo se kraju, bilo je samo
pitanje dana i načina na koji će se okončati.

116
 Ada Kale

S
ultan Selim je pomno pratio dešavanja u Beogradskom
pašaluku i okolini preko svojih namesnika i uhoda. U
početku mu se sviđalo što pobunjena raja deli ćuške od
carstva odmetnutim dahijama. To mu je išlo naruku i pravilo dobru
osnovu za vraćanje neposlušnika pod vlast Porte. Međutim, kako je
vreme odmicalo i kako se ustanička vojska uvećavala, njeni uspesi na
bojnom polju postajali sve brojniji a teritorija oslobođena od janičara sve
veća, shvatio je da bi stvari mogle da izmaknu kontroli, da bi raja mogla
da navikne da sama vlada te da se onda okrene i protiv same carevine.
Kako bi predupredio takav razvoj događaja, odlučio je da se umeša u
sukob dok još nije bilo konačnog pobednika i da povrati zakonito stanje
u pašaluku. Ovu izuzetno osetljivu misiju poverio je bosanskom veziru
Bećir-paši, koji se već istakao u rešavanju teških zadataka kao što je bilo
preuzimanje Beograda od Austrijanaca ili zavođenje reda između
krdžalija i dahija u Nišu. Paša je sredinom juna preveo preko Drine pet
hiljada vojnika, stigao u Šabac i poslao pred sobom izaslanika sa
pismom ustanicima, kojim je tražio da mu obezbede miran put kroz
ustaničke linije i sastanak sa Karađorđem i drugim srpskim starešinama.
Zahtevao je da ga Srbi uvaže kao sultanovog namesnika, da pošalju
svoje izaslanike u njegov logor i poziv da ih poseti pod Beogradom.
Takođe, pašin izaslanik je ušao u Beograd i predao dahijama ferman
kojim im je sultan nalagao da se moraju bezuslovno predati Bećir-paši i
postupiti u svemu onako kako im on naloži. Dahije nisu ni primile
pašinog čoveka, već su pročitale i odbacile ferman, poručujući paši da
lično dođe da sa njima razgovara ako hoće. Silnici su se nadali da će
čvrstim stavom izboriti za sebe bolji položaj u pregovorima i sultanove
ustupke, kako je to ranije i bivalo. Izaslanika je iz grada ispratio Hasan-
pašin seiz i rekao mu da paša već tri godine ne upravlja pašalukom, već
da dahije rade sa rajom šta im je volja, a da pašu i Turke jerlije u gradu
drže gotovo kao taoce. Još dok je izaslanik napuštao grad, dahije su

117
poslale vojsku na šajkama uz Savu da pucaju na Srbe, ne bi li pokazale
kako se ne plaše ni ustanika ni bosanskog vezira. Izaslanik je pobesneo
jer su dahije tim nesmotrenim postupkom ugrozile i njega lično, pa se
vratio u srpski štab i zahtevao da ustanici napadnu one janičare na
šajkama, što su Srbi jedva dočekali i za kratko vreme jakom paljbom
naterali dahijske ljude na povlačenje. Izaslanik se zadržao kod ustanika
u Ostružnici tri dana i bio je primljen i ugošćen kako njegovom položaju
dolikuje. Do Šapca ga je ispratila četa konjanika sa dvanaest knezova iz
dvanaest nahija koje je predvodio Milovan Grbović. Knezovi su Bećiru
preneli Karađorđev poziv na razgovor. Paša je zajedno sa srpskom
delegacijom krenuo ka Beogradu, vodeći čitavu svoju vojsku. U
međuvremenu, stanje u Beogradu je postalo neizdržljivo, pa je svakog
dana po nekoliko jerlija navrat-nanos bežalo ustanicima. Svesni da im je
došao kraj, donedavni neprikosnoveni gospodari života i smrti u
pašaluku izvršili su poslednji očajnički pokušaj da se probiju iz obruča i
napali srpske položaje sa oko dve hiljade ljudi, što je bila sva sila koja im
je preostala. Srbi su ih teško porazili, pobili tri-četiri stotine Turaka i
ponovo ih potisnuli u grad, suzivši još jednom obruč. Sada je u gradu
bilo još manje gladnih usta, ali hrane gotovo da uopšte nije bilo. Bećir-
paša je pod Beograd stigao poslednjeg dana juna, a Srbi su ga primili kao
uvaženog gosta, sa svim počastima koje zaslužuje carski velikaš. Pred
pašu su, kao prethodnica, izašli Janko Katić, Jakov Nenadović i knez
Sima sa šest stotina najbolje opremljenih konjanika, a u Ostružnici lično
Karađorđe sa još dve hiljade odabranih konjanika. Veći deo pašine
vojske, sa topovima i municijom, ostao je dalje od Ostružnice, a deo je
došao sa njim skoro do glavnine srpskih snaga, gde su podigli mali
logor.
— Videh u vašem pismu da tražite više prava za raju nego što je
davao sultanov ferman – reče paša Karađorđu i ostalim starešinama na
razgovoru u svom čadoru. – Razlika nije baš velika, ali se svakako pitam
otkud to?! Treba li svaka rajinska oblast da postane nekakva država za
sebe?!
– Čestiti pašo, mi se borimo da se da’ijski krvnici uklone sa vlasti u
pašaluku i nemamo nikakve loše namere prema carevini. Ako naš naum
uspe, smatramo da ćemo zaslužiti sultanovu milost i ispunjenje onoga
što od njegove svetlosti ištemo, jer su da’ije neprijatelji sultanu taman
koliko i nama. U carstvu ima oblasti kojima je i više prava i
samostalnosti dato nego što mi molimo, pa mislimo da bi onaj ferman
bio odveć mali napredak – odgovori mu vožd.
– Ako sam dobro razumeo stanje, vi ne pristajete da se sa dahijama

118
mirite?
– Sa njima nema ni mira ni poverenja, o miru će moći da se priča
kad oni budu mrtvi. Videćeš i sam kakvi su to zlikovci i prevaranti kad
sa njima budeš pokušao da napraviš dogovor. Ako ti išteš, mi ćemo se u
tvom prisustvu sastati sa njima, ali to će biti prazna priča i gubljenje
vremena.
– Dobro, videću i to. Staraću se da se ova stvar što pre reši i da se
vrati mir u narod. Moje je da pričam sa svima koji u ovoj gužvi imaju
udela i da nađem najbolje i najpravednije rešenje. Vama dajem tvrdu
veru da ću ispuniti sve vaše zahteve, pa i više od toga!
Prisutne srpske starešine stadoše da zahvaljuju paši i da prilaze da
mu celivaju skute. Međutim, Srbi su bili naviknuti na stalne turske
prevare i lažna obećanja, pa nisu verovali Bećir-paši i bili su veoma
oprezni. Primili su i uvažili pašu da ne bi na sebe navukli gnev sultana i
napad njegove vojske, ali ih nisu uljuljkale pašine slatke reči. Kad god su
Turci bili u blizini, Karađorđevi momci su bili tik uz svog gospodara, sa
rukama na kuburama, spremni da ga zaštite na svaki način i polože
svoje živote ako treba. Nosili su pletene žičane pancire koje su poskidali
sa gardista Kučuk-Alije, takozvanih pancirlija, izginulih u boju kod
Jagodine. Sam vožd nije želeo da navlači pancir. Odmah posle razgovora
sa Srbima, paša je u svom čadoru primio beogradske carske Turke, koji
su izašli da ga pozdrave. Po njima je poslao poziv dahijama da dođu u
srpski štab na pregovore. Dahije su pristale, ali su tražile da Srbi pošalju
u Beograd najviđenije starešine kao taoce. U međuvremenu, Srbi su
među onim jerlijama koji su ranije bežali iz Beograda otkrili zaverenike
protiv ustanika i još jednom se uverili u tursku prevrtljivost, pa su odbili
dahijski zahtev, te do novih pregovora nije došlo. Nekoliko dana potom,
dahije su još jednom napale ustanike, pokušavajući poslednji put proboj
iz opkoljenog grada. Borba je trajala čitav dan, sve do mraka, Turci su
opet odbijeni i vraćeni u grad a dahije shvatiše da im nema bekstva kroz
ustanički obruč. Zapovednici ne više pašaluka već samo Beograda,
priterani uza zid, pristali su da ponovo pregovaraju sa Srbima, ali u
Zemunu, ne na ustaničkoj teritoriji. Sredinom jula, njihovi ljudi sastali su
se sa Bećir-pašinim izaslanikom i srpskim starešinama kod Austrijanaca.
Srbi su tražili da im se dahije predaju i da njihovom sporazumu sa
vezirom garant bude Austrija. U tom slučaju, oni bi položili oružje i
vratili se kućama kao raja pokorna caru. Turci su, naravno, odbili
predlog ustanika i pregovori su prekinuti.
Za Srbe, rešavanje situacije je predugo trajalo, a Bećir-pašino
insistiranje na pregovorima i nekakvom dogovoru sa dahijama ličilo im

119
je na otezanje, te postadoše još nepoverljiviji prema njemu i njegovoj
misiji. Karađorđe je zahtevao od paše da jasno kaže šta, kada i kako
namerava da uradi, ili će on sa ustanicima svom silom napasti Beograd.
U tom trenutku, Alija Gušanac je procenio da je došao čas da učini nešto
za sebe i odlučio da igra dvostruku igru, sarađujući i sa dahijama i sa
Srbima. Krdžalije su i dalje bile van beogradske tvrđave i njegov glavni
cilj bio je da prodre kroz njene kapije ili da izmami dahije da izađu u
varoš. Slao je svoje ljude Karađorđu i čak postigao pobratimstvo sa njim,
obećavajući skori zajednički napad na dahije, za koji će dati hiljadu
svojih vojnika. Srpski vožd mu je zauzvrat obećao da će, čim dahije
padnu, moliti sultana da Gušanca postavi za novog vezira u Beogradu.
Sa druge strane, lukavi Gušanac je sa dahijama pravio klopku za Srbe, sa
namerom da pričom o napadu namami u grad glavne srpske starešine sa
malim brojem ustanika. Trebalo je da tom prilikom Karađorđe i drugi
srpski prvaci budu pobijeni, što bi verovatno značilo i slom ustanka.
Posle toga bi likvidirao i dahije i preuzeo vlast u Beogradu, a paša mu ne
bi mogao ništa, pošto je imao mnogo manje snaga nego ustanici koji nisu
uspeli da zauzmu grad. Gušanac je uspeo da prevari i Srbe i dahije i da
ugovori napad za 16. jul. Dahije su sa janičarima izašle iz tvrđave i
postavile zasedu Srbima u gradskim kućama. Ustanici su krenuli u grad
sa oko dve hiljade ljudi, ali su posumnjali u prevaru, pa su poveli još pet
hiljada, došli pred grad i zahtevali da se Turci predaju, što su ovi odbili.
Tada Karađorđe vrati vojsku na početni položaj, a krdžalije, videvši da
prevara nije uspela, sprovedoše u delo plan da isteraju dahije iz tvrđave,
pa uđoše u tvrđavu, zatvoriše kapije i ostaviše dahije van zidina. Tako
prođe čitav dan. Dahije, našavši se u bezizlaznom položaju između
sigurnosti tvrđave i srpskih snaga, odlučiše da se spasavaju bekstvom
niz Dunav. Sledeće večeri, ukrcaše se na tri šajke sa nešto blaga i oko
osamdeset ljudi i spustiše niz Dunav ka Vlaškoj. Ustanici su ih usput
povremeno napadali ali nisu mogli da ih zaustave i šajke nekako stigoše
u Poreč, mesto na ušću istoimene rečice u Dunav. Tamo dahije ostaviše
većinu pratilaca i sa najbližim čuvarima produžiše do Ade Kale,
nizvodno od vlaške Oršave, na ušću reke Černe, gde stigoše nedelju
dana posle napuštanja Beograda.
Posle bekstva dahija, Alija Gušanac je, kako bi se dodvorio Srbima,
napao i opljačkao dahijske konake i bogate Turke koji su bili bliski sa
dahijama i postarao se da ustanici to saznaju. Istovremeno, primio je u
svoju vojsku sve gradske bećare i razbojnike, kako bi imao što više ljudi
pod komandom. Zatvorio se sa vojskom u tvrđavu i čekao sledeće
poteze paše i ustanika. A paša se ponadao da je bekstvom zulumćara niz

120
Dunav problem rešen, pa je pozvao Karađorđa i druge važne Srbe na
razgovor, dan posle odlaska šajki. Zavalio se u jastuke i počeo:
– Dahije odoše niz Dunav, naš se posao bliži kraju. Vreme je da raja
položi oružje i da se vrati svojim poslovima. Ja ću se kod sultana
postarati da sve što ste iskali i što sam vam obećao bude u najkraćem
roku ispunjeno.
– Kojekude, čestiti pašo, mi znamo da te je sultan posl’o da nas
umiriš i pomogneš da’ije da svrgnemo. Fala ti na trudu! Al’ zulumćari
utekoše noćas niz Dunav. Ti ćeš sutra nazad u tvoju Bosnu, a oni će u
Vidinu da plate novu vojsku, dođu nazad i krvavo nam se osvete, baš ko
i prošli put. Nema mira dok nji’ove glave ne padnu! Zbogom! –
Karađorđe se okrete i pođe ka izlazu iz čadora, a ostali Srbi za njim.
Bećir-paša se uplaši, pa povika:
– Stanite, stanite! Možemo se, valjda, dogovoriti! – Srbi se vratiše
pred pašu. – Crni, imaš li koga da pošalješ na Adu Kale da pobije dahije?
– Ja imam, čestiti pašo! A imaš li ti?
– Niko ne može proći za Vidin bez pregleda na adi. Straža sigurno
neće dahije propustiti dalje, jer su sultanovi neprijatelji. Zadržaće ih.
Narediću tamošnjim Turcima da Srbima izdaju dahije i da njihove glave
budu posečene i donete u Beograd. Ovde je sa mnom adakalski aga,
Arbanas Redžep, a njegov amidža Ibrahim ostao je da komanduje na
adi. Redžep-aga će poslati Ibrahim-agi pismo i on će tvojim ljudima
izdati dahije. I ja ću mu napisati pismo, da potvrdim stvar.
– Dobro! Ja šaljem Milenka Stojkovića sa njegovim momcima da sve
nas reši da’ija i da nji’ove glave donese pred tvoje noge. Posle ćemo da
pričamo i da utvrdimo mir.
– Neka bude tako! – završi paša razgovor.
Srbi odoše i Karađorđe u štabu naredi Milenku da bude pripravan
da sa tridesetak svojih ljudi krene na Adu Kale da presudi dahijama.
– Nemoj ni da pokušavaš da i’ zarobljavaš! Dok oni ne budu mrtvi,
nećemo biti mirni. Udri zlotvore i donesi nji’ove glave paši! – reče vožd
svom oficiru.
– Tako mi je i lakše i draže nego da treba da i’ ’apsim! – kaza
Milenko baš ono što je Karađorđe očekivao.
Vrlo brzo pisma za Ibrahim-agu stigoše i Milenko se sa svojim
ljudima i dva Turčina ukrca na dva brodića i pođe za dahijama. Već
sutradan paša i Srbi nastaviše pregovore o miru kao i do tada – uz
obostrano nepoverenje. Paša je iznenada odlučio da ubrza stvari i da uđe
u Beograd. Srbi, znajući koliko je lukav i opasan Gušanac, stadoše da
odgovaraju pašu od takvog poteza, ali ih sujetni paša ne posluša te sa

121
izvesnim brojem vojnika pođe u Beograd 21. jula. Srbi mu nedaleko od
grada napraviše počasni špalir od najbolje opremljenih ljudi, a kad vezir
naiđe, stadoše da pucaju iz ona dva topa u njegovu čast. Turci bejahu
zadivljeni disciplinom srpske vojske i uplašeni njenom snagom. To nije
bila neuređena seljačka vojska kakvu su očekivali da vide kad su krenuli
iz Bosne, to je bila prava armija, sa jedinstvenom komandom, kakvu su
imale samo ozbiljne zemlje. Karađorđe je upravo to i hteo – da pašu pre
ulaska u Beograd još jednom podseti sa kim ima posla. A u gradu se
pokazalo da su Srbi bili u pravu, jer Gušanac, bezbedan u utvrđenju, sa
dovoljno vojske da može da ga brani, snabdeven namirnicama koje je
kupio od Austrijanaca, ne htede da pusti pašu u tvrđavu te ovaj ostade u
donjoj varoši. Narednih dana Srbi nastaviše pregovore sa pašom u
Beogradu. On je obećavao raji kule i gradove, ali kad mu prota Mateja,
koji je predvodio srpsku delegaciju, iznese želju ustanika da Austrija
bude garant mirovnog ugovora, on se razgoropadi i odbi bilo kakav
razgovor o tome. Posle toga nastade zastoj u pregovorima. Obe strane su
čekale da vide šta će Milenko uraditi sa dahijama.

A on stiže na adu dan posle dahija, predveče, i odmah predade ona

pisma Ibrahim-agi. Pošto pročita pisma i pošto ga oni Turci što su sa
Milenkom došli iz Beograda uveriše da nema nikakve prevare, aga
povede Srbe i pokaza im kuću u kojoj su se smestile dahije sa pratnjom.
Bila je to omanja prizemna zgrada debelih zidova od pečene cigle i
kamena. Nije bilo straže pred njom, niti svetla u kući. Drveni kapci na
prozorima bili su zatvoreni. Nisu se čuli glasovi ukućana. Dahije su
pritajene čekale jutro da pokušaju da izmole dozvolu za prolaz ka
Vidinu. Ustanici se posakrivaše po okolnim dvorištima i sačekaše da se
sasvim smrkne a onda pod okriljem mraka opkoliše kuću i priđoše
prozorima. Osmorica zauzeše busiju pred vratima. Napad je sa
bezbedne udaljenosti, iz zaklona, nadgledalo nekoliko aginih Turaka.
Svi Srbi su bili naoružani puškama i sa po dve kubure, što je činilo skoro
devedeset cevi koje su mogle da opale skoro istovremeno. Računajući i
iznenađenje koje su im omogućile neoprezne dahije, bilo je izgledno da
će borba kratko trajati. Kad su se svi postavili na mesta koja im je

122
Milenko odredio, srpski zapovednik udari kundakom puške u jedan
drveni kapak i odvali ga, a njegovi ljudi na isti način obiše ostale
prozore, pa njih dvadeset stade da puca iz svih cevi u mrak, ka Turcima
koje su udarci i pucnji probudili i koji su bunovni, u panici, pod kišom
tanadi, počeli da bauljaju i trče tamo-amo po mraku, da se sudaraju,
sapliću i padaju. Turaka je u kući bilo šesnaest: četvorica dahija i tuce
njihovih čuvara. Njih sedmorica, od kojih trojica nisu ni ustali iz postelje,
pogiboše od prvog plotuna. Četvorica padoše teško ranjeni, nesposobni
za borbu. Pošto ustanici nisu videli gde gađaju već su pucali nasumice,
petorica Turaka ostadoše nepovređeni. Mula Jusuf je bio među
poginulima, pogodilo ga je po nekoliko zrna u grudi i leđa. Aganlija je
ležao teško ranjen. Posle paljbe, Srbi se povukoše da napune oružje.
Tada Mehmed-aga Fočić otvori vrata, nadajući se da će uspeti da
pobegne u mrak okolnih sokaka, ali ga dočekaše kuršumima oni ustanici
iz busije pred vratima i usmrtiše. Pao je na sam prag, onemogućivši
janičarima da zatvore vrata. Turci u kući se pribraše i prikupiše nekoliko
pušaka i kubura. Kučuk-Alija je komandovao i rasporedio po jednog
čoveka na prozore i vrata, a on je zalegao na sredinu kuće, iza nečijeg
leša, i čekao. Povremeno se čulo jaukanje ranjenih Turaka, kojima niko
nije ni pokušao da pomogne. Dozivali su Aliju, majku, Alaha, ali pomoći
nije bilo. Krvarili su i umirali u mukama.
– Pomagaj, Alija, krv mi lipti iz grudi… – ječao je Aganlija.
– Neka ti pomognu kauri prema kojima si hteo da budeš milosrdan!
– odbrusi Alija iz zaklona.
– Uvek si bio… ništarija! – uspeo je da izgovori Aganlija i izdahnuo.
– Ti ćeš da mi kažeš?! – promrsi Kučuk-Alija sebi u bradu.
Milenko pozva Turke da se predaju:
– Izlazite, da’ije i janičari! Predajte se, inače ćemo vas žive spaliti!
Kučuk-Alija ustade i priđe prozoru koji je gledao na onu stranu
odakle je čuo Milenkov glas, pazeći da ga Srbi ne vide.
– Ne laži, kaurine! Ne smete da palite zbog drugih kuća! Dođite pa
nas izvucite napolje kad ste takvi junaci! – odgovori on.
– Jok, vi ste junaci! Siledžije i razbojnici! Predajte se, obećavam vam
časnu i brzu smrt, iako je niste zaslužili!
– Baš si darežljiv, hvala na ponudi! Ja sam Kučuk-Alija, ne predajem
se nikome! Platićete svojim glavama moju glavu!
– Pretiš praznom puškom, Turčine! Ima vas tu živi’ tek nekolicina,
nema vam spasa! Pali! – naredi Milenko, a Alija leže pored zida.
Plotun iz ustaničkih pušaka grunu i brojna zrna prozviždaše kroz
kuću, ali nikoga ne pogodiše, pošto su se janičari dobro zaklonili.

123
Janičari iz kuće odgovoriše nasumičnom paljbom, tek da pokažu da će se
boriti do poslednjeg. Pošto su neki Turci pucali iz dve kubure
istovremeno, ustanici nisu mogli da procene koliko je tačno borbeno
sposobnih u kući. Srbi ispališe i plotun iz kubura, jedno zrno se odbi od
nekog kamena u zidu i pogodi u glavu janičara koji je bio pored vrata
kuće. Njegov vrisak prolomi se kroz noć. On se sruši na daščani pod,
mrtav.
– Jedan manje, Alija! – viknu Milenko. – Gotovi ste!
– Džukelo kaurska, lako ti je sada da laješ! Al, sve ovo smo vam
odavno naplatili, kad smo vam sestre i žene jašili a vas na kolje nabijali!
– ujedao je besni janičar. – Možete da nas pobijete, ali to ne možete ni da
vratite ni da operete!
Srbe teško pogodiše ove reči, pa stadoše da pucaju bez komande iz
svega što su imali. Po kući je fijukalo na sve strane. Tanad su se odbijala
od zidova i zabijala u ormare, krevete i sto, ne pogodivši nikog od
Turaka. Milenko je mahao i pokazivao ljudima da obustave paljbu.
– Ne trošite uzalud džebanu! – rekao je kad je pucnjava prestala. –
Neka ga, neka laje, neće još dugo!
Nastade zatišje koje potraja skoro do svanuća. Milenko je obilazio
ustanike, raspoređivao ih i davao im zadatke. U kući, svi ranjeni Turci
su preminuli. Alija i trojica preživelih napeto su iščekivali sledeći potez
Srba, svesni da im je došao kraj. Nisu se plašili, samo su želeli da što
skuplje prodaju kožu i da ne budu živi uhvaćeni. U samu zoru, Milenko
ustade iz busije, osvrte se da vidi da li ga svi ustanici gledaju, pa podiže
visoko desnu ruku i naglo je spusti. Srbi sa bočnih strana kuće, po
desetorica njih, počeše da pucaju iz pušaka i kubura kroz prozore, što
natera janičare da se zalepe za patos. Šestorica najspremnijih ustanika, sa
po dve kubure u rukama, udariše na odškrinuta vrata preskačući
mrtvog Mehmed-agu pa uleteše u kuću. Četvorica zapucaše na dvojicu
Turaka koje ugledaše i ubiše ih, pa utrčaše u sobu levo od vrata, u kojoj
više nije bilo živih Turaka. Zakloniše se iza zida i stadoše da pune
kubure, a ona dvojica koja nisu pucala stadoše do vrata sobe i uperiše
oružje prema drugoj sobi, tako da Alija i četvrti janičar, koji su u njoj
ležali na podu, nisu mogli da ih napadnu. Sada i Milenko povede grupu
ustanika ka prozoru na koji su maločas pucali. Kučuk-Alija ih je čuo
kako se približavaju, podigao se na kolena, proturio kuburu preko
prozorskog ispusta i opalio, pa onda drugu, treću… Ne pogodi nikoga a
ustanici ga zasuše paljbom iz pušaka. On zaleže i dohvati preostale dve
pune kubure. Više zrna pogodi Turčina koji je pazio na one Srbe koji su
bili u kući i Alija ostade sam. Srbi, kad videše da je Turčin pao, pogureni

124
jurnuše ka sobi gde je bio dahija, pucajući. Dvanaest kubura je sevalo i
bacalo vrelo olovo na zlotvora koji je ustao i pokušao da puca, ali nije
uspeo, jer ga je tanad izrešetala. Zateturao se, ispustio oružje, zakrkljao,
pogledao svoja krvava prsa, pao na kolena, pa pogledao Srbe koji su mu
prilazili sa isukanim noževima i jedva čujno promrmljao na srpskom:
– Robovi…
Ustanici mu priđoše i iskasapiše ga nemilosrdno, ubadajući ga
iznova i iznova u grudi, stomak, leđa, ruke, noge, vrat i lice, sve dok više
nije bilo mesta na njegovom telu koje nije bilo krvavo.
– Dosta! – grmnu na kraju Milenko kroz prozor. – Dosta, mrtav je!
Ne možete da ga ubijete sto puta!
Oni stadoše, gledajući čas u svog starešinu, čas jedni u druge.
Izgledali su kao zveri zakrvavljenih očiju, zadihani, isprskani krvlju po
licu, rukama, odeći… Dočekali su da na najvećem tiraninu srpskog
naroda iskale sav bes skupljan godinama i um im se pomračio. U kuću
uđe Milenko sa nekoliko ustanika, a oni što su ubili Kučuk-Aliju
izađoše. Starešina pokaza na četiri tela:
– Ovo su da’ije. Po odelu se vidi. Aliji se, doduše, vidi i po krvi, od
čega je živeo to ga i u smrti prati!
– Obogatili su se od srpski’ suza, zlotvori! – reče jedan od vojnika.
– Posecite im glave i dajte i’ Ciganima da i’ operu! Nji’ova, i tela svi’
ostali’ dajte Ibra’im-agi, neka i’ Turci sami sa’rane kako misle da
dolikuje! – naredi Milenko.
Ustanici učiniše kako im je rečeno. Tela predadoše aginim ljudima, a
posečene dahijske glave dadoše Ciganima da ih operu, oderu i napune
slamom. Dok je prao Aganlijinu glavu, jedan čovek se okliznu na blato i
ispusti glavu u Dunav. Ona potonu kao kamen i nestade u mutnoj vodi.
Srbi stadoše da viču na njega, pa im Milenko priđe da vidi šta se dešava.
Kad mu rekoše, on skoči kao oparen i prebi onog Ciganina rukama i
nogama, skoro namrtvo, psujući što je grđe mogao. Jedva ga nekako
odvojiše da ga baš ne ubije.
– Glupak i nesposobnjaković! Mi se satresmo da im poskidamo
glave, a on i’ gubi u Dunavu! Sklanjajte mi ga s očiju, da ne ponesem
njegovu glavu Karađorđu umesto Aganlijine!
Sirotog čoveka odnesoše kući, a ostali Cigani za obavljeni posao
dobiše dobru platu, od koje posle dadoše pošten deo i onom prebijenom.
Uskoro, tri janičarske glave behu spakovane u drveni sanduk koji
ustanici utovariše na brodić. Pošto se Milenko oprosti od Ibrahim-age i
zahvali mu na pomoći, ustanici zaploviše uzvodno ka Beogradu.

125
 Rasulo

D
ok je Milenko ganjao dahije niz Dunav, u Beogradu su se
stvari zakuvale. Pregovori su trajali i Srbi su ponovo tražili
od Bećir-paše da prihvati da neka strana sila bude jemac
mirovnog sporazuma, što je ovaj opet odbio. Istovremeno, tražio je od
Srba veliku svotu novca kojom je trebalo da isplati Aliju Gušanca i
njegove vojnike za navodne zasluge u skidanju dahija sa vlasti. Na
brzinu su određeni novi srpski knezovi i poslati u narod da sakupljaju
poseban porez, namenjen isplati krdžalija. U to vreme se Milenko vratio
u ustanički štab. Dahijske glave predate su Bećir-paši, a on ih je poslao
sultanu u Istanbul. Sultan je bio zadovoljan što su njegovi opasni
neprijatelji likvidirani, ali je shvatao veoma dobro da time problem nije
rešen već da je, štaviše, tek počeo. Želeo je da nagradi Srbe za odanost i
borbu protiv dahija i predložio je Porti da se Srbima da velika
autonomija, kakvu su imale kneževine Vlaška i Moldavija. Porta je
odbacila vladarev predlog, smatrajući da bi Srbija kao kneževina
predstavljala opasnost po interese carevine i da bi to bio prvi korak ka
njenom otcepljenju. Onda je Selim pokušao da umiri pobunjenike uz
posredovanje vlaškog kneza, Grka Aleksandrosa Ipsilantisa, i
Carigradske patrijaršije, ali to nije uspelo jer su Srbi bili nepoverljivi
prema turskim obećanjima i tvrdoglavi u svojim zahtevima. Ipsilantis je
bio vešt političar, lažno odan Porti i blizak Rusima, pa je o svim
dešavanjima u Srbiji redovno izveštavao i ruski dvor, što je ustanicima
išlo naruku, jer oni u to vreme nisu imali bliske veze sa Sankt
Peterburgom. Povrh svega, preko Drine je prešao Musaga Fočić sa
svojim janičarima, napao i popalio neka sela, na prepad upao u Šabac i
tamo pobio čitav odred neopreznih ustanika, iskopao svoje ranije
sakriveno blago i pobegao nazad u Bosnu. Taj događaj je jako uznemirio
srpske starešine i učvrstio njihovo mišljenje da se Turcima ne sme
verovati. Posebno su bili ogorčeni na šabačke Turke, jer su smatrali da
su oni pomogli Musagi u napadu. Baron Genejn je u prepisci sa

126
Karađorđem, na novu molbu srpskog vožda za austrijsku podršku i
pomoć, odgovorio da Srbi treba da se oslone na carskog namesnika
Bećir-pašu, kojeg je sultan poslao da povrati mir u Srbiji. Ponovo
razočaran stavom Austrije a svestan da je turska carevina slaba,
nesposobna da drži na uzdi krdžalije i preostale janičare, Karađorđe je
odlučio da ozbiljnije pokuša da zainteresuje Ruse za srpsku borbu. Na
starešinskom sastanku izneo je svoju zamisao.
– Kojekude, braćo, mnogo postigosmo na bojnom polju, a opet ne
odmakosmo daleko sa našom stvari. Ako nas uskoro ne prigrli neka
golema ruka, bojim se da od naše slobode neće biti ništa. Nemci su nas
odbili više puta, Francuzi su daleko… I Rusi su nas odbili, al’ oni su naša
istoverna braća, mislim da treba ponovo da pokucamo na nji’ova vrata i
to pravo na ona carska.
– Kako to da učinimo? – upita Jakov Nenadović.
– Tako što ćemo tvog sinovca, a našeg dičnog protu, Mateju, poslati
ruskom caru!
Prota se nasmeja i klimnu glavom.
– To je opasno i teško, neće i’ pustiti kroz Vlašku… – umeša se
Milan Obrenović.
– Jeste opasno, al’ ići će tajno, tako da niko ne zna o čemu se radi, da
se Vlasi ne dosete.
– Ja se ne bojim poći u Rusiju! – reče prota. – Sad je vreme za
slobodu! Sad il’ nikad!
– Tako je! Ako nam ova prilika izmakne, Turci će nas istrebiti! –
dodade Karađorđe. – Šta da pišemo caru, braćo?
– Istinu! – viknu Janko Katić. – Samo istinu, jer je ona toliko crna da
crnja ne može biti! Ako ona ne gane cara i ne pokrene ga da nam
pomogne, neće ni nekakva laž i izmišljotina!
– Pravo veliš, Janko! – odobri prota. – Samo istina i vera u Boga, pa
će sve biti kako treba!
– Dobro, neka tako i bude! Proto, sačini to pismo, pa da što pre
kreneš za Rusiju! – zaključi vožd priču.
Odlučiše da na ruski dvor krene tročlana delegacija: prota Mateja,
Petar Novaković Čardaklija, bivši frajkorski kapetan, čija je žena služila
Veliku Kneginju Aleksandru, sestru ruskog cara Aleksandra Prvog
Romanova a ženu austrijskog nadvojvode Jozefa, i Jovan Protić iz
Požarevca. U molbi ruskom monarhu, Srbi su opisali razloge za ustanak,
svoje uspehe u borbama, neuspešne pregovore sa Turcima sa
sultanovim predstavnicima ili bez njih, strah od turske osvete, kako
janičarske tako i carske… Od Rusa su tražili oružje i municiju, artiljerce

127
sa topovima, vojnike i oficire, novac i, što pre, konzula u Srbiji, da prati
šta se dešava. Nudili su da budu deo Ruske carevine kad se konačno
oslobode Turaka. Pozivali su se na slovensku krv, jezik i pravoslavnu
veru. Izaslanici su krenuli u septembru, a usput im se u Harkovu, kao
prevodilac, pridružio profesor tamošnjeg univerziteta Todor Filipović,
koji je kasnije koristio lažno ime Boža Grujović. U Sankt Peterburg su
stigli tek krajem oktobra. Naravno, nije ih primio ruski car, nego
ministar inostranih poslova Adam Čartoriski, Poljak, koji je skoro u
potpunosti odbio zahteve ustanika i uputio ih da se za rešavanje
problema obrate Porti. No, da ne bi ispalo kako su potpuno okrenuli
leđa Srbima, Rusi su ustanicima kao pomoć poslali nešto novca i
pokušali da preko svog izaslanika u Istanbulu utiču na Portu da pažljivo
razmotri zahteve koje su Srbi pred nju odavno izneli. Neobavljena posla,
ali ipak sa nekakvom nadom u rusku pomoć, ustanički deputati su se
vratili u Srbiju krajem zime. Oni su voždu i starešinama, a naročito
vojsci i narodu, preneli malo ulepšane ruske poruke kako bi se želja za
borbom rasplamsala. To je opet bila ideja i delo mudrog prote Mateje,
vičnog da bezmalo ni od čega napravi bitnu i veliku stvar.

U međuvremenu, pokušavajući da nekako okrene stvari u svoju

korist, sultan je tokom jeseni u Beograd uputio novog vezira, Sulejman-
pašu, da smeni nemoćnog Hasan-pašu i da sa Bećir-pašom istera
krdžalije iz Beograda i u pašaluku uspostavi stanje kakvo je bilo za
vreme mirne uprave paše Hadži Mustafe. Ali, novi paša je stigao u
Beograd u nezgodno vreme, kada su Bećir-paša i Alija Gušanac bili u
zavadi zbog neisplaćenih krdžalijskih plata. Kako je Gušanac pored
krdžalija i janičara uz sebe imao i beogradske Turke, Sulejmanu su pred
nosom zalupljena gradska vrata i on nije prihvaćen kao novi vezir, već je
morao privremeno da se povuče u Smederevo. To je bio još jedan težak
udarac carskom autoritetu, ponovo se pokazala slabost i neodlučnost
Porte da zavede red u Beogradskom pašaluku. Nastalo je rasulo u kojem
se nije znalo ko vlada. Gospodarili su svi i niko. Alija Gušanac je držao
beogradsku tvrđavu i u njoj starog Hasan-pašu, ali nije mogao nikuda iz
nje i trpeo je nemaštinu. Bećir-paša je, što nikome nije bilo važno, držao

128
beogradsku varoš i nije mogao dalje odatle. Sulejman-paša je bio novi
vezir, gospodar bez vlasti, zemlje i vojske, prinudno smešten u
Smederevo. Srbi su držali čitav pašaluk, ali u Beograd nisu mogli ni da
privire. Iz takvog stanja ustanici su shvatili da veziri mogu u ime sultana
svašta da im obećavaju, ali da ništa od toga neće moći da ispune jer
Selim nema snage da carstvom vlada kako bi trebalo, čak ni tamo gde na
vlasti nisu bili lokalni gospodari kakav je u Vidinu bio Pazvanoglu. Zato
nisu pristali ništa da potpišu, ali su sa Bećir-pašom usmeno dogovorili
kakav-takav mir. Deo srpske vojske je raspušten i poslat kući na odmor,
deo je poslat na granice da pazi da Turci ne udare na narod a deo je
ostao da drži Beograd pod opsadom. Obnovljena je trgovina i kretanje
ljudi u grad i iz grada, osim ustanika i krdžalija, naravno. Raja je ponovo
počela da plaća redovan porez Turcima. Ubrzo je Gušanac dozvolio
Sulejman-paši da dođe u Beograd i smeni na dužnosti vezira Hasan-
pašu. Činilo se da je ustanak gotov i da je mir zavladao. Ali Gušanac je
tražio obećani novac i pretio Sulejman-paši i Bećir-paši, a Hasan-pašu i
dalje nije puštao iz tvrđave. Nemoćne paše tražile su novac od Srba, koji
nisu uspeli da skupe dovoljno blaga od raje, pa su tražili zajam od
zemunskih trgovaca. Uz silne muke, skupilo se dovoljno novca da se
isplate novi silnici koji su zaposeli Beograd. No Gušanac nije želeo da
napusti Beograd, već je ostao u tvrđavi i postavio stvari tako da se čini
da je odan sultanu i da je sa svojim ljudima u najmu kod novog vezira,
čime je ponovo počeo da se stvara dug carevine prema krdžalijama.
Krajem oktobra, bivši vezir dobi od Gušanca dozvolu da napusti
Beograd pa, srećan što je napokon na slobodi, uteče u Istanbul što je brže
mogao, bez blaga i ponosa, samo sa sedom glavom na ramenima. I
Bećir-paša izađe iz Beograda, nemoćan i osramoćen. Dok je u varoši
sedeo ni na nebu ni na zemlji, njegova vojska u logoru van grada bila je
desetkovana bolestima i dezerterstvom. Jako malo njegovih odbeglih
vojnika stiglo je kući jer su Srbi mnoge pobili usput, misleći da su neki
razbojnici. Pošto se oprostio od Karađorđa i drugih srpskih starešina,
paša je poveo preostalu vojsku u Bosnu, žureći po kaljavim drumovima
pod prvim snegovima, da ne ostanu zavejani u Srbiji. Za sobom je
ostavio topove koje su mu Srbi nešto kasnije vratili, ne želeći da ih
koriste za borbu protiv Turaka, dokazujući tako još jednom svoju
pokornost sultanu. A siroti Sulejman-paša, koji je od sultana dobio vruć
krompir koji nije mogao ni da ohladi ni da proguta ni da baci, našao se u
Beogradu u rukama bahatog i samoživog Alije Gušanca. Pisao je Selimu
molbe da ga izbavi iz tog položaja pošto ništa ne može da uradi bez para
i vojske. Izvestio ga je da je potrebno bar deset hiljada ljudi da se Alija

129
porazi i istera iz Beograda. Zaista, taj pravi zapovednik grada je u to
vreme imao pod komandom oko dve hiljade dobro naoružanih
krdžalija, janičara i svakojakih beogradskih siledžija i samozvanih
ratnika i junaka. Svakim danom pašin dug za najam Gušančevih vojnika
rastao je i on je, nemajući kud, zatražio novac od Srba. Oni su pašinom
izaslaniku pokazali priznanice koje su dokazivale da su prošli put
isplatili Gušanca i nisu pristali da ubuduće daju srpsko blago za turske
razbojnike.
– Kojekude, poruči čestitom paši da smo mi, mada nije trebalo,
jednom platili lažne troškove Gušancu i njegovoj bandi! – rekao mu je
Karađorđe, a Katić tumačio. – Ako su oni sada kod paše u najmu, neka i’
paša plaća! Nama ne trebaju, pa i’ nećemo ni plaćati! Ako pak ni njemu
ne trebaju, neka i’ najuri iz pašaluka! A ako i’ ne može najuriti, onda i
nije gospodar Srbije! Po duši te, ako nije gospodar tim pusta’ijama, nije
ni nama!
Tako paša, kao i prethodni, dopade ropstva kod uzurpatora vlasti u
Beogradu, ostavljen i od sultana i od ustanika na milost i nemilost Alije
Gušanca. Srbi, videvši da se carska nemoć nastavlja i da se ništa ne čini
da se stanje u pašaluku sredi i udovolji njihovim zahtevima, pojačaše
pritisak na Beograd i skoro potpuno zatvoriše puteve snabdevanja.
Srpska vojska je podizala disciplinu i spremnost, svakodnevno je vršena
obuka koju su vodili Radič Petrović i drugi bivši austrijski oficiri i
podoficiri koji su prišli ustanicima. Srbi su bili spremni za rat protiv bilo
kog neprijatelja, rešeni da ne predaju oružje dok ne ostvare san o
slobodi. Uskoro u gradu ponovo nastade teška oskudica. Krdžalije su
povremeno pokušavale isto što i dahije nekada: da noćnim ispadima iz
grada prodru do najbližih sela i dođu do hrane. Ali ustanici su bili
oprezni i njihove straže su svaki put vraćale Turke u grad. Ubrzo su
oskudica i Gušančevo despotsko ponašanje doveli do pobune u njegovoj
šarolikoj vojsci. Poslušnost su mu otkazali Arbanasi i neki Turci.
Uplašen za život, on pokupi sve što je mogao od hrane i municije i
zatvori se u tvrđavu sa četiri stotine najvernijih ljudi.

Koliko god da je srpska stvar napredovala, koliko god da je bilo

130
uspeha u borbama i organizaciji vojske, to nije bilo dovoljno da spreči
pojavu stare srpske boljke: nesloge. Karađorđe je od prvih dana ustanka
imao protivnike, manje ili više prikrivene. To se najbolje videlo u sukobu
sa Teodosijem Marićevićem, kada niko od onih koji su bili pored njega
nije pokušao da ga spreči da puca u vožda. Da voždovi momci nisu
skočili i zaštitili ga, verovatno bi ustanici tog dana birali novog vođu, ili
bi se međusobno poubijale Karađorđeve pristalice i protivnici a ustanak
propao. Vožd je imao nespornu komandu nad vojskom, ali su niže
starešine imale mnogo autoriteta nad svojim ljudima, tako da
Karađorđeva centralna vlast nije bila dovoljno jaka, a lokalni
zapovednici su u svojim krajevima radili po svom nahođenju. Neki su
počeli da se ponašaju obesno kao turski nasilnici, da se bogate i prave
sebi velike kuće i hareme pune lepih žena. Čak je i u vojnim dejstvima
bilo slučajeva samovoljnog delovanja, kao kada su se krajem godine
Jakov Nenadović i Janko Katić dogovorili i napali Šabac, da bi se osvetili
tamošnjim Turcima zbog one pomoći Musagi. U tom boju su ustanici
poraženi i mnogo ih je izginulo. S obzirom na bliskost vođa napada sa
Karađorđem, niko nije bio načisto da li je vožd odobrio napad ili je samo
naknadno oprostio samovolju svojim najbližim saradnicima i dokazanim
junacima. Tokom zime je među ustanicima počela da se oseća i oskudica
u hrani, jer je narod bio po zbegovima i nije imao ko da radi u poljima
prethodnog leta i jeseni. Rezerve su se trošile, a novog roda nije bilo.
Tekovine ustanka bile su u opasnosti i zato što su se razni turski silnici
okupljali u Užicu, Karanovcu i drugim gradovima koje Srbi nisu
napadali, čak i u nekim koji su se predali, i tamo ponovo činili zlodela
slična onima iz vremena dahija. Čekali su svoju priliku da opet
zavladaju rajom kao nižom rasom, kako su na nju gledali. Zbog rasula
koje je polako ali sigurno nastajalo u pašaluku, Karađorđe je naredio
raspuštenim ustanicima da se vrate u jedinice. To nije išlo glatko, jer su
mnogi, smatrajući da je rat završen, otkazivali poslušnost i odbijali da
ponovo uzmu oružje. Milom ili silom, sva vojska je ponovo sakupljena
pod barjak, a oni koji su pokušali da pobegnu bili su pohvatani i
pogubljeni. Zima i rano proleće doneli su nerede i u niškom, pirotskom,
resavskom i novovaroškom kraju, gde su Srbi dizali manje bune protiv
tirana. To je pokazivalo sultanu i Porti da se srpski slobodarski pokret
širi i da se nešto ozbiljno mora preduzeti što pre.
U Beogradu je došlo do žestokog okršaja između krdžalija i jerlija,
kratkog i surovog, koji je završen bez pobednika, pa je svako ostao na
svome. Nezadovoljni platom, Arbanasi su napustili Aliju Gušanca i
izašli iz tvrđave u varoš, a za njima i deo krdžalija. Gušančeva četa

131
bivala je sve manja, ali i dalje dovoljna da uspešno brani tvrđavu. Kad je
čuo da su Arbanasi u neprilici, njihov sunarodnik iz Oršave, Redžep-
aga, došao je u varoš i iz svog džepa im isplatio novac za najam. Neki su
pristali da prime deo duga i da niz Dunav zaplove u Oršavu po ostatak,
a drugi su zahtevali da im sve bude isplaćeno, posle čega su pešice
krenuli na jug, kroz Šumadiju. Znajući da su ti Arbanasi došli sa
Gušancem u Srbiju da pomognu dahijama i da su učestvovali u borbama
protiv narodne vojske, Srbi stanu da ih napadaju, pljačkaju i ubijaju gde
god su mogli. Skoro svi Arbanasi su pobijeni, umalo i sam Redžep-aga
nije izgubio glavu u napadu na ušću Morave u Dunav, kod Kuliča
pokraj Smedereva. To je razbesnelo agu, koji je smatrao da zaslužuje
poštovanje Srba, zbog pomoći koju je pružio prilikom likvidacije dahija, i
napravilo od njega ljutog srpskog neprijatelja. Čim se vratio kući, pisao
je Porti da Rusi pomažu ustanike i počeo da nagovara vezire da ustanak
uguše oružjem i postao prvi turski zvaničnik koji je javno predložio
takvo rešenje za nerede u Srbiji. Ogromno blago koje su ustanici
opljačkali u obračunu sa Arbanasima uložili su u blagajnu, za nabavku
vojnih potrepština, a zaplenjeno oružje, opremu i odelo podelili su
najboljim borcima. S druge strane, njihova pozicija je politički oslabljena,
pošto se rodila ideja da carevina uguši ustanak silom jer su Srbi još
jednom pokazali da ne poštuju carske velikaše onako kako su pričali i
pisali sultanu u svojim molbama.

Kad su do Srba dospele oprečne vesti o raspoloženju Porte prema

ustanicima i mogućnosti da car na njih digne vojsku, Karađorđe je,
osokoljen nadom u rusku pomoć, naredio da se počne sa pripremom
vojske za rat protiv sultana. Jednog dana je na savetovanju starešina
odlučeno da se raspiše proglas svim Srbima da pristupe narodnoj vojsci.
– Piši ovako, dobri moj proto! – reče vožd Mateji Nenadoviću – „Ja,
vožd srpski, Ðorđe Petrović zvani Karađorđe, u ime starešina i ustanika
srpski’, pozivam sve Srbe, gde god oni bili, da neodložno pristupe
narodnoj vojsci, jer nas čekaju velike i odsudne bitke! Ko dođe, biće nam
brat, a ko ustukne i izda biće proglašen za izdajnika srpskog roda i bez
milosti pogubljen! U boj, braćo, za čast i slobodu, tako nam Bog

132
pomogao!”
Prota završi pisanje i zadovoljno se nasmeši:
– Tako! A sada da se postaramo da se ovo razglasi po narodu na sve
strane, po na’ijama gde se nije ratovalo, preko Dunava i Save, po Staroj
Srbiji, Crnoj Gori, ’Ercegovini, Bosni, Vidinu… Da stigne svuda gde ima
srpskih glava!
Odmah su razaslati kuriri pa voždov proglas brzo stiže do Srba
širom Balkana i bi prihvaćen kako dolikuje buntovnom srpskom narodu,
te sa svih strana odvažni i sposobni mladići pohrliše u ustanički štab da
se prijave u vojsku. Jedinice se omasoviše i Karađorđe podeli ustaničke
snage u tri korpusa. Jedan je opsedao Beograd, drugi na Drini čuvao
granicu prema Bosni i oblast oko Užica, a treći pazio na jug od Morave
do bugarske granice.

133
 Rat

U
takvom je stanju bio pašaluk početkom 1805. godine. Oko
njega su uvek gladne carevine vrebale svoje žrtve. Francuska,
Austrija i Rusija bile su sve moćnije, a Turska sve slabija.
Evropske sile su želele da se nahrane mesom omražene, umiruće azijske
zveri, a ona se svim silama, koje više nisu bile velike, trudila da ih spreči
da uživaju u toj gozbi. Austrija je želela da prisvoji Balkan, a Rusija da
sve slovenske i pravoslavne narode stavi pod jednu kapu. Francuska je
smatrala da treba da dobije svoj deo kad se Turska konačno slomi, i nije
želela da njeni neprijatelji rastu i jačaju na račun propasti Osmanskog
carstva. Pruska je iz prikrajka vrebala svoju priliku. Velike sile su
započele svoj ples pod maskama, igru u ritmu ratnih doboša i
grmljavine topova koja će tokom narednih sto godina potpuno
promeniti sliku sveta i dovesti i njih same do propasti.
Ustanička vojska je narasla na oko pedeset hiljada vojnika, od kojih
je dvadesetak hiljada bilo odlično naoružano i uvežbano. Sastojala se od
pešadije i konjice. Najistaknutije starešine dobijale su zvanje vojvoda.
Artiljerije nije bilo, sem ona dva mala protina topa i nekoliko trešnjevih
topova koji su služili da prave galamu. Sela po Srbiji bila su sve pust’ija,
jer su se oni sposobni za rat prihvatali oružja, a nejač je bežala sve dublje
u šume. Iako je srpska vojska rasla, jačala i postajala samouverena sila
koja uliva strahopoštovanje, priče o neslozi među ustanicima bivale su
sve glasnije a Karađorđevi protivnici sve brojniji. Dok je voždova struja
bila za bespoštednu borbu do konačnog oslobođenja, oportunisti su
smatrali da treba sagnuti glavu pred sultanom i moliti ga za milost i
neku vrstu autonomije. Pored toga, bilo je mnogih koji su smatrali da što
pre treba ograničiti Karađorđevu apsolutnu vlast kako on ne bi postao
nekakav despot ako ustanici odnesu pobedu u predstojećem ratu.

134
 Sredinom aprila održana je druga skupština, na zaravni više
Ostružnice, kod sela Pećana. Prota Mateja je zvanično podneo izveštaj o
putu u Rusiju, određeni su izaslanici za pregovore sa Portom u
Istanbulu, a glavni deo je bilo brojanje novca prikupljenog za harač i
poseban porez. Radilo se o pravom bogatstvu.
– Po duši vam, braćo, jesmo se obavezali da plaćamo paši i sultanu
sve što su razrezali – reče Karađorđe. – No, pitam ja vas da l’ je pošteno i
pametno da sve ove pare damo Turcima? Da im platimo da nas sutra
jače i bolje biju?
– Nikako! – skoči Janko Katić. – Mi smo već dosta blaga u nji’ovo
ime i za nji’ov račun dali! Ja sam za to da im se deo da, a deo da
zadržimo i namirimo nji’ov dug prema nama za ono što smo dali za
krdžalije. Nismo i’ mi ni zvali ni tražili, nije pravo ni da i’ mi plaćamo!
Ma, tri dela da bude, a treći deo da se potroši za vojsku!
– Tako je! – složiše se starešine. – Pošteno je da se podeli!
– Kojekude, neka bude tako! Proto! – obrati se vožd Mateji
Nenadoviću – Uredi da se blago prebroji i popiše, pa da se od toga prvo
odbije onaj dug za krdžalije. Što preostane, da se podeli na dve polovine,
pa jedna nama, druga paši! Mi sa svojom znamo šta ćemo, a paša neka
šalje sultanu kol’ko ’oće i misli da treba, to nije naša briga.
Svi se složiše i tako i učiniše. Obračun koji je za taj novac napravljen
overili su potpisom ili otiskom prsta svi prisutni knezovi, vojne starešine
i sveštenici.
Na skupštinu su stigli poslanici iz Vlaške i Moldavije, poslati od
sultana sa zadatkom da pomire Srbe i Turke. Već sutradan po njihovom
dolasku, počeli su pregovori za koje je unapred bilo jasno da neće uspeti,
jer su Srbi uporno tražili nešto za šta su znali da neće biti prihvaćeno: da
se svi Turci isele iz Srbije. Kada su Moldavci preneli ustanicima
sultanovu pretnju da će poslati veliku vojsku na njih i umiriti ih silom
ako ne polože oružje, ovi su odlučili da prekinu pregovore i odmah
upute deputate sultanu sa molbom sličnom onoj koju su mu poslali na
početku ustanka. Doneta je i odluka da se, dok ne stigne sultanov
odgovor, od dahijskih pristalica očiste i Užička, Sokolska i Požeška
nahija, kako bi srpska vlast u pašaluku bila što stabilnija, a Turaka što
manje.

135
 Srpska delegacija, predvođena Čardaklijom, predala je caru uz
molbu, navodno kao dokaz svoje odanosti, račun za srpska potraživanja
prema Porti nastala na osnovu troškova u borbi protiv dahija,
odmetnika od carevine. Sultanu je bilo jasno da mu Srbi na taj način
zapravo stavljaju do znanja da im duguje poštovanje, pomoć i uslugu,
jer su u Beogradskom pašaluku obavili njegov posao i uništili
odmetnute janičare koje carska vojska godinama nije mogla da savlada.
Srpska nesloga se i ovom prilikom videla, jer je neko iz Karađorđeve
opozicije tajnim kana lima javio Porti da iza izaslanika ne stoji srpski
narod i da oni govore u ime pojedinaca koji vode pobunu. Srpsku misiju
je kod Porte podržao jedino ruski diplomata Italinski. Da je odgovor
ustanicima zavisio samo od sultana, on bi verovatno bio povoljan, ali
sultan odavno nije bio onako svemoćan vladar kako je to u Turskoj
nekada bilo, a sede glave vezira u Porti nisu imale razumevanja za
probleme raje u Srbiji. Istanbul je bio pun verskih fanatika čije strpljenje
veziri nisu želeli da kušaju svojom podrškom nekim kaurima koji ubijaju
Turke, koliko god ti Turci bili loši, i da kakvim, njima neprihvatljivim
sporazumom i ustupcima tim kaurima, premeste nerede iz dalekih
evropskih selendri i kasaba u srce prestonice. Sem toga, bili su svesni da
srpski pokret za oslobođenje uzima sve više maha u svim krajevima gde
oni žive i da bi davanje široke autonomije Srbima u Beogradskom
pašaluku podstaklo i one iz okolnih oblasti da se dignu na oružje i
povedu borbu protiv Turaka, što se već dešavalo u Hercegovini i Crnoj
Gori. Veziri su bili sigurni da nijedna velika sila neće priskočiti
ustanicima u pomoć.
Srbi su bili hrabri, dobri ratnici, ali naivni i prostodušni, nisu
razumeli političke prilike i odnose među carevinama, pa su pogrešno
protumačili ruske poruke i bili zavedeni njima. Negde u vreme
održavanja Pećanske skupštine, niški Hafis-paša, svestan opasnosti koju
nosi jačanje srpske vojske i njeni uspesi u borbama, tražio je od sultana
da ga postavi za beogradskog vezira, rešen da pobunu uguši oružjem.
Posle glasina o ruskoj pomoći ustanicima, Austrijanci su postali
ljubomorni i ogorčeni, pa su počeli češće da prodaju hranu Gušancu
kako bi pomogli da se održi pod opsadom i sprečili Srbe da zagospodare
gradom što im je bila želja. Bečki poslanik u Porti počeo je potajno da
savetuje sultana kako treba da uguši ustanak svim sredstvima. Austrija
je pojačala kontrolu prelaska i povećala broj vojnika na granici te
zabranila svojim vojnim službenicima, makar bili i penzionisani, da
prelaze u Srbiju i pružaju pobunjenim Srbima pomoć. Čak su tražili od
ustanika da u Austriju vrate Radiča i Čardakliju. U isto vreme, lukavi

136
Napoleon je nagovarao sultana da se udalji od Rusije, a bečkog cara da
zarati protiv Turske. Senka neuspeha i propasti nadvijala se nad
ustaničku vojsku u trenutku kada je ona bila najjača, kada se činilo da je
sloboda nadohvat ruke. Porta je počela da ih smatra buntovnicima
protiv carevine, Austrija im je i zvanično okrenula leđa, Rusija je bila
neodlučna, a Francuzima su postali kamičak u čizmi kojom su planirali
da pregaze Istok. Sultan je prihvatio ponudu Hafis-paše i dodelio mu
položaj upravnika Beogradskog pašaluka, sa zadatkom da sa vojskom
uđe u pašaluk i zavede red, ali da pritom bude pravedan prema Srbima.
Istovremeno, Porta je naredila bosanskom Bećir-paši da napadne
ustanike, ali je ovaj, nezadovoljan što nije postavljen za beogradskog
vezira kako mu je bilo najavljeno iz Istanbula tokom zime i svestan
snage ustaničke vojske, odugovlačio i traljavo prikupljao ljude za
izvršenje dobijenog naređenja, nadajući se da će se stvar nekako razrešiti
i bez njegovog učešća. Treći paša kojeg je Porta odredila za napad na
srpsku vojsku bio je skadarski Ibrahim-paša, koji je postavljen za
beglerbega Rumelije, ali su njega zadržale borbe sa pobunjenim
crnogorskim plemenima. Porta je tako pokušavala da izvede napad na
Srbe sa zapada i juga, na severu je bila Austrija, a na istoku Vlaška i
Pazvanoglu, tako da ustanicima ne bi bilo pomoći niotkuda. Ali, kako je
taj napad postajao izvesniji, tako su Rusi postajali bliži ustanicima, slali
im novčanu pomoć i savetovali ih da ne veruju turskim obećanjima, da
ne raspuštaju vojsku i da budu složni.
Hafis-paša je brzo i odlučno delovao. Plan mu je bio da napad
izvede glavninom svoje vojske iz Niša, ali i iz Karanovca, Užica i
Smedereva, pa je svoje poverljive ljude poslao u ta mesta da sa lokalnim
Turcima okupe vojsku, razbojnike i prognanike koje su Srbi ranije
porazili. Međutim, čim su se okupili i osetili jakima, ti nedisciplinovani i
obesni vojnici počeli su da izlaze iz gradova, da napadaju srpska sela i
pljačkaju i zlostavljaju narod. Srpskim starešinama je postalo jasno da je
početak rata protiv carske vojske pitanje dana, da se nema više šta
čekati, pa su otpočeli sprovođenje odluke skupštine da se zapad Srbije
očisti od Turaka. Prvo su ugovorili primirje sa Gušancem, koji se znao
da če stradati ako Hafis-paša sa vojskom dođe do Beograda i odgovaralo
mu je da Srbi poraze ili bar oslabe pašine snage. Srbi su se ponovo
obratili Austriji za pomoć u oružju i artiljeriji, ali su odbijeni, baš kao i
ranije. Nemajući vremena za gubljenje, ustanici su sa pet hiljada pešaka i
hiljadu konjanika pod komandom kapetana Radiča napali Karanovac i
što borbom što pregovorima osvojili taj grad na Ibru, a Turci su se iselili
i otišli u Novi Pazar, zajedno sa Novopazarcima koji su im pomagali u

137
odbrani. Zatim su pali Trstenik, Požega i Sokolska nahija, bez većih
borbi i gubitaka. Početkom jula, Karađorđe je sa delom vojske krenuo u
susret Hafis-paši, a Radič, prota Mateja i Milan Obrenović udarili su na
Užice. Posle dvodnevne borbe, Srbi sabiše Turke u tvrđavu, ali mnogi
vojnici, žene i deca ostadoše oko tvrđave i Užičani odlučiše da se
predaju. Dogovorili su se da starosedeoci ostanu u gradu, a janičari i
druge pridošlice su proterani u Bosnu. Turci su morali da daju Srbima
pet hiljada dukata i osamdeset dobro opremljenih konja kao odštetu za
gubitke pretrpljene u borbi. To je bilo 22. jula i tada je konačno
oslobođen čitav Beogradski pašaluk, sem samog Beograda.
Tako je Hafis-paši otežan položaj, doveden je dotle da može da se
pouzda samo u jedinice koje povede sa sobom a kojima će se
suprotstaviti gotovo čitava srpska vojska. Zvanično, trebalo da sa dve
hiljade ljudi mirno uđe u Beograd i zavede stanje kakvo je bilo po
carskom fermanu u vreme paše Hadži Mustafe. Međutim, paša je bio
jedan od najvećih srpskih neprijatelja i zalagao se da se Srbima ne da
samouprava ili bilo kakve povlastice i olakšice, pa je sakupio oko
petnaest hiljada vojnika sa namerom da srpske starešine ukloni sa vlasti
i rastera srpsku vojsku milom ili silom. Porta je najavila srpskim
poslanicima u Istanbulu da će ih poslati Hafis-paši, da mu pomognu da
umiri pašaluk. Videvši da od njihove političke rabote neće biti nikakve
vajde i plašeći se za svoje živote, oni su se u avgustu ukrcali na neki
ruski brod i utekli u Odesu, odakle su otišli u Sankt Peterburg.
Srbi su se u takvim okolnostima našli na prekretnici. Ako bi pristali
da puste pašu u Beograd, povratilo bi se staro stanje kojim oni nisu bili
zadovoljni, a od željene samouprave ne bi bilo ništa, te bi maltene sve
što su postigli u ustanku palo u vodu. Sa druge strane, suprotstavljanje
paši značilo bi rat protiv čitave carevine. Da bi se donela odluka šta treba
činiti, vožd je sazvao ratni savet, koji je održan u glavnom ustaničkom
štabu.
– Braćo, dođe i taj dan, oslobodismo pašaluk, skidosmo da’ijski
jaram sa vrata! – počeo je Karađorđe govor na savetu. – Ako smo mislili
da će time naše muke biti gotove, prevarili smo se! Čini se da one tek
počinju! Sultan bi da sve što postigosmo potre! Da vrati staru upravu!
Turci misle da je raja stoka, da za nju nije da vlada i sobom i svojom
zemljom upravlja! Meni je, braćo, sloboda koju osetismo opila dušu,
otvorila oči i odvezala ruke! Ne mili mi se da pustimo Turke da nam
opet sednu na grbaču! Kojekude, šta vi kažete?
– Ðorđe, brate i gospodaru! – oglasi se prvi Milenko Stojković. – Ja
bi’ rađe da u boju poginem, nego da pustimo Turke da nas pregaze i da

138
opet budemo nji’ovo roblje!
– Tako je! Ne damo se Turcima! – povikaše uglas ostale starešine i
nastade silna graja i nadvikivanje.
– Mi smo, moja junačka braćo po oružju i deco po Bogu, više puta
dobrano potukli janičare i krdžalije! – uze reč prota Mateja kad se larma
stišala. – Iste one koji se godinama sa carevinom sprdaju, vaspostavljaju
gde god mogu svoju vlast i ne mareći za sultanove paše i fermane!
– Tako je! – začu se opet iz grla svih prisutnih.
– Ako smo mogli nji’ tući, tući ćemo i carsku vojsku koja im ništa
nije mogla! – vikao je prota i pokušavao da nadjača galamu.
– Jašta ćemo! – odobriše starešine protine reči.
Karađorđe podiže ruke da umiri ljude.
– Ko se slaže da ne pustimo pašu u Beograd, neka digne ruku! – reče
on i svi podigoše desnu ruku uvis. – Onda, braćo, da napravimo plan, da
dočekamo pašu kako dolikuje, uz svirku baruta i pesmu jurišnika!
Štab je doneo odluku da se Hafis-paša čeka na dva pravca: na
Carigradskom drumu kod Mijatovca i na sporednom putu, kod
Ivankovca. Ta su mesta bila blizu i lako su se mogle prebacivati snage sa
jednog na drugo ako zatreba. Položajem kod Mijatovca trebalo je da
komanduje Karađorđe, a kod Ivankovca Milenko Stojković, Petar
Dobrnjac, Stevan Sinđelić i drugi. Takođe, preko deset hiljada vojnika
pod komandom Jakova Nenadovića ostavljeno je uz Drinu, da brani
granicu od upada Turaka iz Bosne. Vožd je manje jedinice ostavio i oko
Beograda te kod Smedereva, Poreča, Užica i Kruševca. Pašaluk je bio
dobro branjen iz svih pravaca. Disciplina, obučenost i moral srpske
vojske bili su na visokom nivou, a komandovali su iskusni frajkorski
oficiri i seljačke starešine, sve prekaljeni ratnici. Vođe ustanka nisu
sumnjale u uspeh u borbi. Snabdevanje jedinica je popravljeno pošto se
narod vratio na polja i sam donosio vojsci hranu i odelo. Svi su davali
sve od sebe da bi se ustanici što bolje pripremili za rat. Da borci i narod
ne bi gladovali, vožd je zatvorio granice i zabranio trgovcima da izvoze
stoku.

Po planu, Karađorđe i Milenko su krajem jula ušančili svoje jedinice.

139
Milenko je kod Ivankovca postavio dva šanca, manji i veći. Taman što su
se smestili na položaje, Karađorđu je javljeno da je u Smederevu došlo
do manjeg boja između Srba i Turaka i da je poginuo vojvoda Ðuša.
Vožd je odmah sa manjim delom vojske otišao u Smederevo, gde je
saznao da je Ðuša jednog dana, pripit, sa tri svoja momka naleteo na
turske stražare i stao da ih vređa i izaziva te su oni pripucali i ubili na
mestu njega i još dva momka a trećeg ranili, ali je i on kasnije umro.
Posle toga je došlo do okršaja Srba i Turaka koji su izašli iz tvrđave. Srbi
pobegoše u Vučak i Šalinac, a Turci opljačkaše sve što su mogli iz
njihovih kuća i uništiše ono što nisu mogli da ponesu. Karađorđe je tako
još jednom uvideo koliko je turska reč nepostojana i učvrstio svoj stav da
im se nikako ne sme verovati. Ali, kako je sukob izazvao Ðuša Vulićević
i tako prvi prekršio primirje i kako nije bilo vremena za razračunavanje
sa Turcima Smederevcima, Karađorđe je samo još jednom dogovorio
primirje sa njima i vratio se na položaj da čeka carsku vojsku.
Privremenu komandu nad srpskom vojskom u Smederevu poverio je
Hajduk Veljku.
Hafis-paša je sa jedinicama došao u Paraćin, okićen, uparađen,
praćen gočevima i zurlama kao da ide na svadbu a ne u boj. Uhode su
mu javile da ga ustanici čekaju na dva mesta i da su komandanti
Karađorđe i Milenko. Paša je znao ko je Karađorđe i nije želeo da krene
na njega pretpostavljajući da je oko vođe ustanka veći deo vojske, već je
odlučio da pošalje četiri svoja čoveka Milenku i proba da ga pridobije
lukavstvom. Vođa izaslanika bio je Smail-aga iz Niške Banje. Milenko ih
je dočekao kod malog šanca, sa ašovom u rukama, pošto je radio na
utvrđivanju bedema sa drugim ustanicima.
– Čestiti Hafis-paša, novi beogradski vezir, traži od raje da ga sa
vojskom propusti u Beograd kako bi mogao da zauzme svoje mesto
upravnika pašaluka – reče aga Milenku pošto se predstavio. – Takođe,
paša nudi tebi, Milenko, koji si se u ovoj gužvi dosad pokazao kao
najbolji junak, da budeš glavni srpski knez kad se on ustoliči u
Beogradu.
– Smail-ago, banjski starešino, tvoj čestiti Afis-paša ide u Beograd sa
carskom vojskom i fermanom pa nek ide kud su Turci još od Kosova
vazda za Beograd išli, Carigradskim drumom! – odgovori mu oštro
srpski zapovednik. – Nije paša ni ’ajduk ni veverica da se provlači po
šumama!
Srbi koji su stajali iza Milenkovih leđa prasnuše u smeh.
– Kaži paši da ja više volim da budem komandant u mom kraju
nego u pašaluku, a glavnog srpskog kneza smo mi sami odavno izabrali!

140
Eno mu Karađorđa na glavnom drumu, pa nek se njemu obrati za
prolaz! Poruči, dakle, Afis-paši da ovuda neće proći!
– Malo vas je, Milenko, a pašina vojska je silna, svakako će proći! –
namršti se aga.
– Može samo preko naši’ mrtvi’ glava! Dok je ijedan od nas živ,
prolaza mu nema! Dobri Bog je na strani pravednika! Poruči paši kako
sam ti rek’o! Nemoj više da me zamajavaš, imam pametnija posla!
Naredne reči čućete iz puške ako krenete ovuda! ’Ajd’ uzdravlje! – sasu
agi u lice, okrete se i nastavi da radi.
Aga pocrvene, steže vilice, ljutito klimnu glavom, obode konja i
povede grupu nazad. Pašu jako naljuti Milenkova poruka i on odluči da
ranom zorom svom silom udari na Ivankovac. Milenko je to očekivao,
jer je znao da se paša plaši da krene na Karađorđa i da je zbog toga
njemu slao pregovarače. Odmah po aginom odlasku, poslao je voždu
glasnika i obavestio ga o poseti pašinih ljudi i razgovoru. Poručio je da je
siguran da će paša sutra napasti položaj koji je smatrao lakšom
preprekom i da Karađorđe treba sa glavninom vojske da se premesti što
bliže Ivankovcu, kako bi mogao da iznenadi Turke sa leđa. Sutradan
ujutro, 6. avgusta, na Preobraženje, turska konjica napade mali šanac i
beše lako odbijena. Za njom udari pešadija i razvi se velika bitka. Turci
su hrabro napadali puškama, kuburama, sabljama prsa u prsa, ne mareći
za žrtve. Srbi su se junački branili pred naletima višestruko brojnijeg
neprijatelja, ne popuštajući ni za pedalj. Boj potraja do mraka, kad Turci
konačno osvojiše mali šanac, a preživeli ustanici umakoše u veliki šanac
koji su mogli lakše da brane jer je bio bolje utvrđen. Noć prekide borbu,
napadači se povukoše dalje od velikog šanca. Ujutro su Srbi oko malog
šanca pronašli oko četiri stotine mrtvih turskih konja, a poginule i
ranjene vojnike su Turci bili izvukli i prebacili u pozadinu. Hafis-paša se
posle srpske herojske odbrane položaja dobro zamislio i shvatio da je
rajinska vojska mnogo ozbiljnija sila nego što je mislio. Dok je sa svojim
oficirima većao kako da napadnu veliki šanac, izvidnici su mu javili da
se približava Karađorđe sa velikom vojskom. Paša se uplaši i naredi
svojim jedinicama povlačenje u Paraćin. Karađorđe je na Ivankovac
stigao kad se već smrklo. Njegova prethodnica priđe šancu ne najavivši
se Milenkovim ljudima, pa ovi, misleći da Turci pokušavaju da im se
prišunjaju, zapucaše te ubiše i raniše nekoliko ustanika. Onda se oglasiše
voždovi dobošari i branioci šanca shvatiše ko ide, metež se smiri, a oni
siromasi džabe izgiboše zbog lakomislenosti. Srpske jedinice se sastaviše
i proslaviše u šancu veliku pobedu. Sutradan se srpska vojska spusti na
jug i opkoli Paraćin. Kako je dan bio pri kraju, čekali su zoru da krenu u

141
napad. Tokom noći, u gradu je bilo veoma živo jer su Turci vršili
pripreme za borbu. Paša je u jednoj kući, dobro osvetljenoj svećama i
lampama, držao ratni savet.
– Vala, kauri su tvrđi orah nego što smo mislili – rekao je svojim
najbližom saradnicima. – Osvojili smo juče njihov položaj, ali im nismo
ništa naudili, samo su prešli na bolje mesto za odbranu. Izgubismo
džabe silne ljude i konje. Sad im se i onaj pas Karađorđe pridružio, eno
nam sede na glavi. Mislim da sutra udarimo svom silom kao klin u
jedno mesto i da se probijemo ka Beogradu. Ako prođemo ovu branu, do
Beograda nas nema ko zaustaviti, to je sigurno. Sem toga, uhvatićemo
glavninu ustaničke vojske između dve vatre, jer očekujem da ih
napadnu i Bećir-paša i Ibrahim-paša. Uz Alahovu pomoć, brzo ćemo
bundžijama doći glave!
Turci stadoše da ugovaraju detalje napada i da pripremaju ljude, a
Srbi su za to vreme sa brda osmatrali grad. Videli su da se pašina vojska
užurbano sprema. Voždov pisar, Stevan Živković zvani Steva, sitan i
slabašan čovek, spletkaroš i nikakav borac, beše malo natopljen rakijom
pa izmoli od gospodara da opali jednom iz malog topa na grad.
Karađorđu i drugim starešinama beše zabavno što je kržljavi pisar rešio
da se oproba kao artiljerac. Steva usmeri cev ka onoj jako osvetljenoj
kući, zapali fitilj, top grunu a đule ulete pravo u kuću, kao da ga je
vodila neka nevidljiva ruka. Začu se dreka, pogasiše se svetla, a onda
među Turcima nastade muk. Steva je pogodio pravo u turski štab, a
komad đuleta pogodio Hafis-pašu u levu nogu, polomivši je i
onesposobivši ga za borbu. Srbi nisu znali ko je pogođen, ali su svakako
slavili dobar pogodak, iznenađeni i oduševljeni Stevinim nišandžijskim
sposobnostima. Turski vidari su previli paši groznu ranu, stavili na nju
melem i učvrstili nogu što su bolje mogli, posle čega posadiše pašu na
konja te on sa delom vojske pođe na jug, ka Nišu, ne čekajući svanuće.
Glavnina vojske ostade da mu čuva odstupnicu i da pokuša da se
probije ka Beogradu. Ujutro, Turci napadoše ustaničke položaje svom
silom, rešeni da odnesu pobedu. Ustanici ih dočekaše čvrsto i odbiše
više puta i od one strane gde je bio Karađorđe i od one kojom je
komandovao Milenko. Turci se povukoše, pa popodne udariše ponovo,
ali sa manje borbenog žara, svesni da su pretrpeli velike žrtve bez
ikakvog učinka. Posle kraćeg puškaranja sa poprilične daljine, oni se
vratiše u Paraćin i uskoro pobegoše na jug, za pašom. Tada iz grada
izađoše Paraćinci, i Turci i Srbi, i dođoše pred Karađorđa da mole za
milost, govoreći da oni nisu ni za šta krivi i da se nisu mešali u borbu.
Paraćin je bio deo Leskovačkog pašaluka, a tamošnji Šašit-paša nikada

142
nije pokazao nikakvo neprijateljstvo prema Srbima, čak je zabranio
Turcima iz svog pašaluka da se priključuju Hafis-pašinoj vojsci. Znajući
to, vožd je bio milostiv i lepo je primio Paraćince, ljubazno sa njima
razgovarao i u miru ih ispratio kućama. Zatim se ustanička vojska
povukla u Beogradski pašaluk. Hafis-paša je od posledica rane
zadobijene na Ivankovcu umro tokom jeseni.
Tako su ustanici, posle važne pobede kod Drlupe, koja im je
pokazala da je moguće pobediti moćne i surove dahije, ostvarila još
jednu važnu pobedu, ovog puta nad carskom vojskom, što im je dalo
krila i nadu da snovi o slobodi nisu neostvarivi.

143
 Država

S
vega nedelju dana posle boja na Ivankovcu, ustanici su
održali još jednu skupštinu, u Boraku, južno od Beograda, u
srcu oslobođene teritorije. Kao i obično, starešine su
raspravljale o plaćanju računa, nabavci oružja i municije, stanju u vojsci i
narodu i drugim stvarima kao na prethodnim skupštinama. Ali,
raspravljano je i o novom i veoma važnom pitanju, o mestu gde bi mogli
da naprave arsenal za čuvanje oružja i municije i magacine za čuvanje
hrane. Za to im je bila potrebna Smederevska ili Beogradska tvrđava, a
obe su držali Turci. Kako se osvajanje Smedereva činilo kao lakši zalogaj,
rešeno je da se taj grad što pre napadne. Konačno, doneta je i prva
ustanička državnička odluka: da se ustanovi Praviteljstvujušči sovjet kao
najviši organ državne uprave i da bude privremeno smešten u manastir
Voljavča, a da po ulasku ustanika u Smederevo i Sovjet bude premeštan
u tvrđavu. Za prvog čoveka Sovjeta izabran je prota Mateja Nenadović.
Tako je u Boraku udaren kamen temeljac modernoj Srbiji koja je zbacila
sa sebe turske feudalne okove i krenula u susret mladoj buržoaskoj
Evropi.

Pripremajući napad na tvrđavu, Karađorđe je smestio štab u Kolare

i odande pozvao vojvodu Milenka da krene u Smederevo. Za novog
vojvodu Smederevske nahije, i pored negodovanja i drugačijih saveta
nekih starešina i samog Hajduk Veljka, postavio je mlađeg brata
pokojnog vojvode Ðuše, neuglednog i golobradog Vujicu Vulićevića, sa
kojim se kasnije i okumio. Čim je Milenko stigao iz Požarevca, počeo je
napad. Prvo je došlo do čarke pred gradom, a zatim i u varoši. Bile su to

144
prave ulične borbe između srpskih i turskih kuća, od jedne do druge, od
ćoška do ćoška. Turci su trpeli veće gubitke i ubrzo se povukli u
utvrđenje, svesni da na otvorenom ne mogu da se odbrane. Ustanicima
je bilo jasno da nemaju artiljeriju kojom bi mogli da ugroze Turke u
tvrđavi, pa su odlučili da opsednu grad i da izgladnjivanjem nateraju
neprijatelja na predaju. Posle dvomesečne potpune blokade
snabdevanja, Turci su 8. novembra predali grad ustanicima. Ključeve
grada predao je Karađorđu zapovednik tvrđave, Muharem Guša, pod
velikim dudom, na puškomet od gradske kapije. Dizdar je iz grada
izašao pešice, sa belom zastavom u rukama, a pratili su ga seiz i
predstavnici turskih zanatlija i trgovaca.
– Kojekude, dizdare, reko’ ti onda da će biti ovako! – dočeka vožd
Muharema sedeći na konju.
– Reče, Crni, reče! Ali dade i čvrstu veru da će biti mir u Smederevu
dok se Beograd ne razreši! Koliko ja znam, tamo još traje opsada i ko zna
dokle će…
– Ti si valjda mir poštov’o pa se na mir pozivaš, Turčine?! – naljuti
se Karađorđe. – Čim ste čuli da vaš veliki Afis-paša kreće na nas,
okrenuli ste ćurak naopako, ubili vojvodu Ðušu i njegove momke i
udarili na srpsku sirotinju u varoši! Jel’ se tako mir poštuje?
– Ðuša je pijan psovao i pretio, nije poslušao stražu… – pokušao je
dizdar da se opravda.
– Pa što mu neko ne izađe na megdan, nego ga ubiste plotunom iz
zaklona?! Zar u tvojoj vojsci nema nijednog delije kome su gaće pune sa
prednje umesto sa zadnje strane?! Eee, dizdare, jedva ste dočekali da ga
se rešite! Da ste ga pustili malo da šenluči, otišao bi svojim putem i
nikome ne bi ništa bilo! On Ðuša, ti Guša, mogli ste valjda bolje da se
složite?! Šteta za onak’og junaka da uludo strada!
Turčin obori glavu.
– Šta bi – bi, sad nema nazad… Hoće li i moji ljudi, kao dahijski,
moći mirno da napuste grad?
– Neće, jer ga niste mirno predali! Ti možeš da ideš sa porodicom i
najbližom pratnjom, ovde ti više nema mesta! Ispratiće vas Milenkovi
ljudi, kao i sve Turke koji u Smederevu nemaju imovinu ili ’oće da odu.
Tvoji vojnici ostaće u tvrđavi kao ratni zarobljenici. Turci Smederevci
koji ’oće da ostanu moći će slobodno da rade svoj pos’o. Topove, oružje i
džebanu ćete nam predati, kao i magacine za ’ranu. Toliko! Putuj u
miru!
Dizdar klimnu glavom, priđe i predade Karađorđu raskošni jastučić
od crvenog baršuna na kome se nalazio masivni bronzani ključ grada

145
Smedereva. Vožd podbode konja i ode u svoj štab, praćen nagizdanim
momcima. Turci se vratiše u tvrđavu a Milenko ostade sa vojskom pred
zidinama da nadgleda kretanje Turaka. Već sutradan su Srbi zauzeli
mesta u tvrđavi, a uskoro je i Sovjet premešten u Smederevo, u najveću i
najlepšu kuću u Velikom gradu. Tako je Smederevo, poslednja
prestonica srednjovekovne Srbije, postalo i prvi glavni grad
novonastajuće srpske države koju su predvodili gorostasi iznikli iz blata,
iz raje, odvažni i odlučni ljudi. Ti dojučerašnji odrpani seljaci, marveni
trgovci, popovi, hajduci, sada su bili vojvode i knezovi odeveni u
raskošnu čoju, svilu i kadifu, nakićeni srmom i tokama, naoružani
skupocenim puškama, kuburama i sabljama, na leđima najboljih turskih
atova, spremni da vode svoju otadžbinu.

146
 Politika

P
obedom nad Hafis-pašom ustanici su udarili jak šamar
Turskoj. Osramoćena Porta je želela osvetu, sultan i veziri su
besneli. Ali unutrašnji problemi, približavanje zime i
neprestano kolebanje između Rusije i Francuske ometali su carevinu da
odmah preduzme oštre mere protiv Srba. Doduše, sultan je naredio svim
pašama iz okruženja Beogradskog pašaluka i redovnoj vojsci iz
prestonice da krenu na ustanike, ali je brzo promenio tu naredbu i
naložio samo Hafis-paši da okupi dvadeset hiljada vojnika za rešavanje
srpskog pitanja, a kao pomoć mu je poslao artiljerijski odred sa dvadeset
poljskih topova. Međutim, paša je umro nedugo zatim, pa je pohod
odložen. Porta je preko srpskih prijatelja, Šašit-paše i carigradskog
patrijarha, i nekadašnjeg prijatelja, Redžep-age, pokušala još jednom da
ubedi Srbe da polože oružje i pokore se sultanu. No, kako te turske
ponude nisu sadržale nikakve garancije o autonomiji, Srbi su ih odbili.
Sem toga, smatrali su da Turci samo pokušavaju da dobiju na vremenu
kako bi što bolje pripremili novi napad.
Rusija je i dalje savetovala ustanicima da što pre zauzmu Beograd
kako bi naterali Portu da prihvati njihovu molbu poslatu još sa
Ostružničke skupštine. Da bi rešili to i druga pitanja, Karađorđe i Sovjet
sazvali su skupštinu svih starešina u Smederevu. Ona je održana krajem
novembra, a u radu je učestvovalo četrdesetak crkvenih i narodnih
prvaka iz svih krajeva pašaluka. Te mudre glave, svesne opasnosti koja
se nadvila nad napaćeni narod, odlučile su da igraju lukavu igru sa
Portom. Sultanu je poslata nova molba, udvoričko i podaničko pismo, u
kom je opisano teško stanje u pašaluku i istaknuta lojalnost Srba,
veličane Selimova dobrota i mudrost i traženo da njegovo veličanstvo
izda ferman o srpskoj samoupravi, koji bi doneo dobro i carevini i raji.
Sa druge strane, ponovo su poslate molbe za vojnu i političku pomoć
austrijskom i ruskom dvoru. Doneta je odluka da se ne plati godišnji
danak Porti, da se od svih stanovnika, bili oni Srbi ili Turci, prikupi

147
ukupno pedeset hiljada dukata harača i da se sav taj novac upotrebi za
opremanje vojske. Dalje, odlučeno je da se pozovu i u pašaluk i vojsku
prime svi Srbi iz bilo kog kraja koji žele da žive na oslobođenoj srpskoj
zemlji. Naređeno je komandantima da sve položaje i šančeve što bolje
utvrde i pripreme za odbranu, a varošima da izdržavaju vojnike u
dnevnom sledovanju koje je na skupštini propisano, a koje se sastojalo
od mesa ili pasulja, proje i rakije. Vojnicima je najstrože zabranjeno da
bilo šta samovoljno uzimaju od naroda. Vojne starešine su ovlašćene da
zavedu najstrožu disciplinu u svojim jedinicama i da begunce ubiju po
svojoj samostalnoj odluci, bez obraćanja višim oficirima. Karađorđu je
data neograničena vlast u svim vojnim poslovima, što ga je praktično
učinilo apsolutnim vladarem zemlje, jer drugih poslova skoro da nije ni
bilo. Ta odluka je teško pala njegovim protivnicima, ali nikako nisu
mogli da je spreče jer su velike pobede nad Turcima ojačale voždov
položaj u narodu i Sovjetu. Tvrđava je odlukom skupštine pretvorena u
garnizon sa arsenalom oružja i magacinom hrane, koji je mogao da primi
pet hiljada vojnika. Odlučeno je i da se, ako zatreba, za odbranu od
carske vojske koriste i krajevi izvan Beogradskog pašaluka. Konačno, po
ruskom savetu, doneta je odluka da se Beograd osvoji što pre, na bilo
koji način. Odluke skupštine pokazale su da je Srbija postala država, i to
država u ratu koja o svemu vodi računa i priprema do sitnica sve što
treba da joj obezbedi opstanak i napredak.
Odmah posle skupštine, bez obzira na oskudicu u svemu i svačemu,
Srbi prionuše na pripremu odbrane i izvršavanje drugih skupštinskih
odluka. Starešine odoše svaki u svoje mesto, a Karađorđe, Janko Katić,
vojvoda Sima i Vasa Čarapić pod Beograd, jer je bio kucnuo čas da se
reši najteže ratno pitanje. Karađorđe naredi da se ponovo zatvore svi
putevi snabdevanja grada i tako okonča primirje ugovoreno sa
Gušancem. Razjareni Turci htedoše da pobiju hrišćansko stanovništvo u
gradu, ali se u zadnji čas dosetiše da su im ti ljudi u neku ruku zaštita od
ustaničkog napada, kao i da bi odmazda Srba za takav čin bila strašna, te
odustadoše. Posle nekoliko dana gladovanja, očajna turska sirotinja
ukrade sa Ade Ciganlije četiri austrijske lađe sa državnim brašnom i
žitom. Odgovor Austrije bio je prekid trgovine između Zemuna i
Beograda, što je dovelo Turke Beograđane u bezizlazan položaj, pa su
ponovo počeli noću da izlaze iz grada i napadaju srpska sela u potrazi
za hranom, sa manje ili više uspeha. Zatišje u borbama narušili su i
bosanski Turci, koji su krajem godine, baš na Svetog Nikolu, iznenada
napali Srbe kod Šapca i pobili mnoge koji su slavili i nisu očekivali
napad. Negde u to vreme je ustanicima od Austrije stiglo još jedno

148
pismo kojim se odbija molba za pomoć.
Početkom 1806. godine, Karađorđe je pozvao protu Mateju u štab,
gde su sačinili novo pismo sultanu u kojem su cara opet kovali u zvezde
i molili ga da ne diže vojsku na njih jer su oni verna i pitoma raja koju su
zulumćari naterali da se lati oružja. Za razliku od prethodnih, ova molba
je sadržala i prikriveno upozorenje da se Srbi neće predati ako ne budu
ispunjeni uslovi koje traže, u rečima da će radije izginuti do poslednjeg
nego što će dopustiti da im neki zulumćari ponovo uzmu imovinu i čast.
Ustanici su molili sultana da pošalje komisiju i utvrdi ko je kriv za
nerede u pašaluku, pa ako su krivi Srbi, da budu posečeni, a ako su krivi
Turci, da car ponovo primi Srbe pod svoje okrilje. Pisma su još jednom
napisana i ruskom i austrijskom dvoru, jer su Srbi uporno i očajnički
želeli stranu pomoć, svesni da sami neće moći da se odbrane od novog
napada sultanove vojske. Tim pismima je traženo i da se sastavi komisija
od članova iz sva tri carstva da ispita stanje u Srbiji i kako je do njega
došlo. Ovog puta, pismo je u Beč odnela delegacija na čelu sa protom
Matejom i to je bio poslednji i najozbiljniji pokušaj ustaničke uprave da
privoli Austriju da pomogne Srbima.
Ali, ni sama Austrija nije bila ono što donedavno je bila. Naime,
burna dešavanja u Evropi na početku 19. veka brzo su menjala karte u
rukama vojnih i političkih igrača u srcu kontinenta. Tokom 1804. godine,
Napoleon se proglasio za cara Francuske i krunisao. Osioni imperator,
vladar velike i bogate mlade kapitalističke sile, namerio je da osvoji sve
zemlje u okruženju. Glavne mete bile su mu velike monarhije Engleska i
Austrija, ali i daleka Rusija. Prvo je zaratio sa Engleskom. Lukavi
Englezi, svesni da je Francuska opasan protivnik, nagovarali su
Aleksandra Prvog da se stavi na čelo evropske koalicije koja bi obuzdala
ratobornog novopečenog cara. Aleksandar je, uplašen osvajačkim
težnjama Francuza, prihvatio da predvodi savez protiv Napoleona. U
martu 1805. godine potpisan je koalicioni sporazum Rusije i Engleske,
kojem su se uskoro pridružile Austrija i Švedska, sa ciljem da vrate
Francusku u stare granice. Pored toga, Rusija je želela da oslobodi
balkanske hrišćanske narode od Osmanskog carstva, da Vlašku i
Moldaviju pripoji sebi te da od Slovena i Grka napravi jak savez pod
svojim okriljem i branu turskom povratku u Evropu. Englezima se nije
svidela ideja o tolikom širenju i jačanju Rusije, ali je mudro ćutala jer je
ruski car ipak igrao po njenim notama. Napoleon je brzo raspršio snove
koalicije. Nastavio je sa munjevitim osvajanjima u Italiji, započetim
ranijih godina, a onda se neočekivano obrušio na nespremnu Austriju.
Doživeo je težak pomorski poraz od moćne engleske flote kod

149
Trafalgara i odustao od invazije na Britaniju, ali je na drugoj strani, samo
dan kasnije, prevevši vojsku preko pruske teritorije, kod Ulma do nogu
potukao Austrijance. Krajem oktobra je lako zauzeo i sam Beč, potpuno
ignorišući to što je bezopasna Pruska pristupila koaliciji, uvređena
gaženjem njene zemlje francuskim čizmama. Kod Austerlica je krajem
novembra potpuno i konačno razbio austrijsko-ruske snage i zavladao
čitavom centralnom Evropom. Austrija, ponižena i razdrobljena u ratu
sa Napoleonom, prva je izašla iz saveza, a za njom i Pruska i Švedska,
tako da su u koaliciji ostale samo Engleska i Rusija, sa kojom je
Napoleon bezuspešno pokušao da se izmiri. Onda je francuski ministar
inostranih poslova, strahujući od širenja Rusije, predložio caru da
Austrija, kao zapadnjačka civilizacija, mnogo bliža Francuzima od Rusa,
okupira sve zemlje između Rusije i Turske, dakle i Srbiju. Po njegovoj
zamisli, to je trebalo da napravi jak bedem prema Rusiji od Beča do
Crnog mora, a Turska bi, po cenu gubitka nekih zemalja nad kojima je
njena vlast svakako bila klimava, dobila mir i zaštitu od opasnih Rusa.
Konačno, Rusija bi bila potisnuta od Evrope ka Aziji, gde ju je sa leđa
vrebala Engleska, lažni prijatelj i saveznik. Ipak, bez obzira na razumno
obrazloženje, Napoleon je odbacio taj predlog, kao i Austrija,
nesposobna i nespremna da se upušta u avanture protiv opasne Rusije i
ranjene Turske. Pruska je, ucenjena od Napoleona, potpisala sa
Francuskom sporazum o uzajamnoj odbrani, sa delom koji je obavezivao
obe zemlje da čuvaju nezavisnost i celovitost turske carevine. Pošto je
Francuska osvojila Istru i Dalmaciju, Rusija se uplašila da bi pobunjena
srpska plemena iz Hercegovine i Crne Gore mogla da se obrate za
pomoć francuskom caru, za čim bi mogli da se povedu i Srbi iz
Beogradskog pašaluka, što bi značajno umanjilo ruski uticaj na Balkanu.
Očito je da se oslabljena Turska nije mnogo pitala o svemu što se u
Evropi dešavalo. Ona je za Evropljane uvek bila uljez na kontinentu i svi
su želeli da je gurnu nazad u Aziju, čak i oni koji su je povremeno
branili, obično onda kada je to išlo naruku njihovim zamešateljstvima.

U takvom složenom trenutku srpska se delegacija obrela u Beču.

Uzdrmanoj carevini, koja je do poraza od Napoleona oholo odbijala

150
srpske vapaje za pomoć, molba ustanika je sada dobrodošla da, čineći
njima neke ustupke, povrati sebi malo ugleda i dostojanstva, više pred
samom sobom nego pred drugima, budući da su druge carevine shvatile
da je Austrija nespremna za plivanje u evropskom bazenu punom
ključale vode. Srbi su tražili od ćesara da utiče na sultana da ne šalje
vojsku na njih i da uvaži njihove zahteve, da im Beč da oružje i municiju
za novac ili na veresiju i da odobri Srbima da, u slučaju nevolje,
razoružani pređu u Austriju. Ti zahtevi su prevazilazili i moći i želje
Austrije, pa je prihvaćen samo prvi zahtev, drugi je glatko odbijen, a
treći je čak doveo do toga da dvor naredi graničarima da zatvore granicu
i nipošto ne propuštaju Srbe čak ni u karantin. Beč je poslao Porti mlako
pismo o svojim željama da se, ako je moguće, nemiri u Srbiji okončaju
mirnim putem i to je bilo sve.
Srpski deputati su imali misiju da produže put do ruskog dvora, ali
su im Austrijanci oduzeli pisma i ovlašćenja i vratili ih u Srbiju umesto
da ih propuste prema Rusiji. Tako su još jednom pokazali svoje licemerje
i potvrdili da je ono što je Karađorđe svojim momcima pričao o njima
čista istina. Deputati su ipak uspeli da u Beču napišu i doture ruskom
poslaniku novo pismo za cara Aleksandra, u kojem su ponovo opisali
pravo stanje u pašaluku i tražili veliku konkretnu pomoć: milion rubalja
gotovine, oružje za pedeset hiljada vojnika, dvesta brdskih topova sa
posadom i nekoliko pukova carske vojske s velikim knezom
Konstantinom, carevim bratom, na čelu. Na kraju su naveli da bi to
sigurno dovelo do ustanka Srba na čitavom Balkanu i stvaranja vojske
od dve stotine hiljada ljudi koja bi bila kadra za velika dela i oslobađanje
svih Slovena koje su Turci vekovima ugnjetavali, te da bi bilo primereno
da predvodnik te borbe za slobodu bude upravo ruski car, najmoćniji
među pravoslavcima. Kako bečka diplomatija nije imala nikakvog
učinka kod Porte, car je posle izvesnog vremena ipak odobrio Srbima da
se u slučaju nužde i turskog progona, bez oružja, sklone u Austriju, pod
uslovom da ne budu na teretu carevini. U vreme kad je srpsko pismo
stiglo u Sankt Peterburg, Aleksandar je zbog poraza kod Austerlica,
najtežeg u ruskoj istoriji, bio rastrojen, grub, sumnjičav, neodlučan…
Tražio je nove načine da zaštiti ruske interese od agresivnog, sve
moćnijeg i bližeg Napoleona. Kako je Osmanska imperija bila na
izdisaju, razbijena mnogim pobunama raje, samovoljom i potkupljivošću
državnih činovnika, nadohvat Napoleona koji je mogao bez mnogo
muke da pokori njen veliki deo, činilo se da je za Rusiju najlakše da svoj
položaj popravi nauštrb Turske, tako što bi u pogodnom trenutku sebi
pripojila Vlašku, Moldaviju i Besarabiju, a od slovenskih zemalja na

151
Balkanu načinila nezavisne zemlje pod svojim okriljem i vrhovnom
vlašću.
Turska pak, uplašena Napoleonovim izbijanjem na njene zapadne
granice, počela je da potpada pod francuski uticaj i da se udaljava od
Rusije, a Austriju je smatrala za poraženu zemlju kojoj ne treba pridavati
značaj. Lukavi Napoleon je iskoristio strah Porte i počeo otvoreno da
utiče na tursku spoljnu politiku. Predviđajući namere Rusije i dobijajući
izveštaje od špijuna koji su potvrđivali njegove pretpostavke, nagovarao
je Portu da najoštrijim merama uguši ustanak srpskih pobunjenika koji
rade u dosluhu s Rusijom i za njene interese. Tako savetovani i podržani,
Turci odbaciše sve ruske napore za mirno rešenje sukoba i započeše
pripreme za sveopšti napad na ustanike sa namerom da ih satru i učine
zastrašujućim primerom za sve narode koji bi poželeli da se bore za
slobodu. Ali to su istovremeno bile i pripreme protiv Rusije, jer je za
zborno mesto vojske, opreme i hrane određena Sofija.

152
 Oluja

C
arigradski muftija je u dogovoru sa sultanom izdao ferman o
svetom ratu protiv dobro naoružanih srpskih nevernika
predvođenih pravim vojskovođom, koji se bore za
oslobođenje od turske vlasti, ubijaju muslimane i otimaju im imovinu.
Selim je onda fermanom objavio rat srpskom narodu, a tajnim pismom
naredio svim muslimanima u Srbiji da se svom snagom uključe u džihad
i pomognu da se pokori raja i osvete nebrojene muslimanske žrtve.
U međuvremenu, svestan da će sultan poslati vojsku na njih,
Karađorđe odluči da proširi slobodnu teritoriju i pomeri granicu na jugu
i istoku što dalje od Beograda, te naredi komandantima da pokrenu
vojsku, a ovi onda krvavim jurišima ili pregovorima osvojiše Poreč,
Negotin, Ćupriju, Paraćin, Ražanj, Aleksinac i Kruševac i postaviše jaku
odbranu prema Novom Pazaru i Bosni. U tim dejstvima su se naročito
istakli vojvoda Milenko, Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić, Stanoje Glavaš,
Mladen Milovanović, Radič Petrović, Tanasko Rajić i Milan Obrenović sa
bratom Milošem. U osvojenim gradovima, Srbi su zaplenili topove,
džebanu, oružje i blago. Dotada uzdržani Pazvanoglu, kome je srpsko
osvajanje Poreča i Negotina bilo trn u oku, rešio je da kazni Srbe i poveo
tri hiljade najboljih konjanika na Aleksinac i Dobrnjca, izbegavajući
Milenka i neprohodne planine. Samouveren, siguran u nepobedivost
svoje konjice, najavio je Srbima svoj dolazak, misleći da će se ovi
prepasti i predati ili pobeći. Ali Petar i njegovi ga dočekaše kod sela
Dživdžibare i potukoše do nogu, te se on sa ostacima vojske jedva vratio
u Vidin, pobivši usput iz osvete starce, žene i decu u nekoliko sela. Kada
ga je bes prošao, odlučio je da se prema kaurima bolje ponaša i da ne
učestvuje u borbama dok ne bude morao, svestan da rajinska vojska ima
ogromnu snagu. Česte borbe su tokom zime vođene i oko Beograda, ali
bez nekakvog važnog učinka za bilo koju stranu.
Na zapadnom ratištu Srbima je išlo mnogo teže. Vojnici su bili
manje disciplinovani i borbeni, komandanti neodlučni, Šabac u turskim

153
rukama a čitava Mačva izložena prodorima turskih jedinica iz Bosne.
Ipak, nekako su osvojili Krupanj i odbili manje napade preko Drine kod
Zvornika i Rače. Sredinom januara, videvši da stvari ne stoje najbolje,
sam Karađorđe sa delom vojske ode u šabački i valjevski kraj ne bi li
ohrabrio tamošnje ustanike i poboljšao disciplinu. Učestvovao je sa
Jakovom Nenadovićem u boju protiv zvorničkog junaka Mehmed-
kapetana Vidaića, na Žičkom Polju kod Lešnice, gde ga je tursko tane
zakačilo u vrat, a Jakova u glavu. Još opasnije je bilo u Jelenči kod
Mišara, gde su Turci opkolili voždovu vojsku u šancu i ne žaleći žrtve
satima životinjski nasrtali ne bi li se dokopali živog ili mrtvog
Karađorđa, te su ga momci i vojnici jedva odbranili i odbili napade, a
najviše zahvaljujući iznenadnom prepadu Petra Molera i svega
pedesetak njegovih ljudi koji su prestrašili i razjurili daleko brojnije
turske vojnike.
U tim bojevima, kao i u mnogim pre toga, videlo se da srpski prvaci
nisu komandovali iz pozadine već da su najčešće bili prvi u boju,
rizikovali sopstveni život i ličnim primerom pokazivali borcima kako se
valja boriti za slobodu. Srpski vožd, iako vrhovni komandant i ne baš u
cvetu mladosti, u duši je i dalje bio hajduk, frajkor, buntovnik, zakleti
dušmanin Turaka, željan borbe, neustrašiv, spreman da sa puškom
krdžalinkom, kuburom ili sabljom u rukama na čelu vojske udari na
neprijatelja. Bio je ranjavan, opkoljavan, jedva je živu glavu izvlačio ali
nije posustajao, a njegovo prisustvo i hrabrost sokolili su ustanike i činili
ih boljim borcima, odvažnijim nego što su zaista bili. Bio je prek, oštar,
opasan, spreman da udari, obesi ili upuca neposlušnike i kukavice, svi
srpski vojnici i činovnici su ga se bojali. Ali bio je i pravedan u
kažnjavanju i nagrađivanju, a kao vojskovođa razuman, promišljen i
lukav strateg. Ustanici su verovali da je heroj kojeg je sam Bog poslao da
ih vodi i večinom su ga bespogovorno slušali i sledili po tvrdom
buntovničkom putu, klizavom od njihove i turske krvi.
Uprkos srpskim napadima, Turci su zadržali Šabac i dobar položaj
nadomak Beograda i zauzeli skoro sve mačvanske nahije, napravili
glavni logor i šančeve u Badovincima, postavili nove knezove i počeli da
ubiraju harač i dobijaju hranu i druge potrepštine od Srba. Da zlo bude
veće, srebrenički Hasan-paša početkom februara, po najvećoj zimi i
snegu, pređe Drinu i napade Valjevo i Brankovinu razvlačeći tako srpske
snage i spali brankovačku crkvu i kuću Nenadovića. Nazad u Bosnu ga
najuriše Valjevci koje je Karađorđe vratio od Šapca i konjica Janka Katića
i Vujice Vulićevića, koju je pozvao od Beograda. Mnogo srpske nejači
pobeglo je iz Mačve u Austriju, gde su ih veoma loše primili i konačno 1.

154
marta silom naterali preko Save nazad u Srbiju, po ledenom vetru,
predajući ih isto tako ledenog srca na milost i nemilost Turcima. Prvi jači
udar sa juga izveo je u rano proleće Sulejman-paša Skopljak, koji je
potisnuo Radičeve jedinice u boju na Deževi i opljačkao i spalio manastir
Studenicu. Srećom, taj poraz nije imao teže posledice po ustanike. U isto
vreme, Valjevsku nahiju je sa skoro šest hiljada vojnika od Sokola napao
Osman Džora, kojeg je u selu Čučugama stiglo i potuklo oko dve hiljade
ustanika pod komandom Jakova Nenadovića, pobivši u dvodnevnoj
borbi polovinu Turaka. Nastade kraće zatišje u čitavoj Srbiji, koje je
Karađorđe iskoristio da pošalje dva dirljiva bratska pisma crnogorskom
vladiki Petru Prvom, sa molbom da napadne Bosnu i tako natera Turke
da podele snage koje su spremali za napad na srpsku vojsku. Međutim,
Crnogorci su u to vreme, po savetu i nagovoru Rusa koji su sve činili da
ometu Napoleonovo napredovanje, podržani ruskom mornaricom na
Jadranu, ratovali oko Boke protiv Francuza i nisu ni mogli ni hteli da
preduzmu nešto protiv bosanskih paša. Tokom maja i juna došlo je do
nekoliko većih bojeva u Mačvi i užičkom kraju, iz kojih su većinom Srbi
izlazili kao pobednici, ali bez veće vajde, pošto je Šabac ostao u turskim
rukama, Badovinci dobro utvrđeni, a hiljade Turaka je na Drini čekalo
kao gladni vuci da ih vezir prevede u Srbiju. Austrijanci su posredno
pomagali Turcima u Šapcu i Beogradu da izdrže opsadu tako što su im
tajno doturali hranu. Pred samo leto, u srpski štab dođe prvi ruski oficir,
izaslanik komandanta Dunavske armije, generala Ivana Miheljsona, Ilija
Ugričić, jedva poručnik, sa pištoljem za pasom i sabljom o bedru, da
ispita kakvo je u Srbiji stanje, raspoloženje prema Rusiji i stav prema
Francuskoj. Ostade među ustanicima nekoliko dana, izađe sa njima u
neke manje bojeve, sagleda stanje pa ode, a Karađorđe po njemu uputi
tri pisma ruskim zvaničnicima, ozlojeđen, svestan da na njih opet neće
biti odgovora, a ako ga i bude – stići će kasno. Izveštaj ruske vojske caru
Aleksandru posle Ugričićeve posete ustanicima svodio se na predlog da
što pre pomogne Srbima. Našavši se u teškoj situaciji, bez ikakve strane
pomoći, suočen sa nemaštinom i izvesnim napadom nadmoćne carske
vojske, Karađorđe je sredinom jula ovlastio Petra Ička, iskusnog
diplomatu, da u ime ustanika odnese sultanu ponudu za mir, kojom je
traženo da Srbi plaćaju danak odjednom za čitavu godinu, da u Srbiju
dođe carski muhasil sa svojim službenicima da preuzima taj danak, da
sve niže carske poslove obavljaju Srbi i da se iz Srbije isteraju janičari,
krdžalije i svi drugi turski zlikovci i srpski neprijatelji, a da Srbi sami
čuvaju granice po sultanovim zapovestima.

155
 Kraj jula vožd je proveo u Mačvi, gde je stanje i dalje bilo najteže u
pašaluku i najbliže propasti. Obilazeći taj kraj sa svojim momcima i
četom mladog i odvažnog starešine Miloša Pocerca, 24. jula se zatekao u
selu Grušić, gde su mu ustanici doveli na preki sud trojicu od onih
knezova koje su postavili Turci. U središtu sela, na prašnjavom putu, bio
je postavljen klimav sto i dva tronošca na koje su seli vožd i Pocerac, a
voždovi momci su napravili red iza njihovih leđa. Masa muškaraca pod
oružjem, žena, dece i staraca tiskala se oko improvizovane sudnice na
otvorenom. Knezovi su bili siromašno odeveni, sijali su im samo binjiši
od crvene čoje kojima su ih ogrnuli Turci kada su im dodelili titule. Ruke
su im bile vezane na leđima, podnadule i utrnule, a glave pognute dok
su drhtali od straha čekajući da im strašni vožd odredi sudbinu. Pošto je
Pocerac jasno i glasno pred svima izrekao optužbe za izdaju, reč uze
Karađorđe.
– Kojekude, umesto pušaka, vi ste uzeli vile da postavljate seno
turskim atovima! A noževima, umesto da bodete Turke, vi ste klali svoju
stoku i ’ranili dušmansku vojsku, sve ogrnuti u te lažne knezovke
binjiše! Odgovarali ste narod od borbe i plašili ga turskom silom, terali
da preda oružje Turcima, skupljali ’arač i davali agama i činili razne
druge gluposti da im se dodvorite! Imate li šta da kažete na to?
– Gospodaru, bojali smo se ne za svoje glave, nego za žene i decu –
reče jedan.
– Nejač u zbegove, u šumu, kao mi što smo, pa u borbu! – odseče
vožd. – Zar samo vi imate žene i decu?! Mi naše ne videsmo ko zna
otkad, dragi Bog zna šta je sa njima! A i šta će vam žene i deca kad nisu
vaši nego turski?! I te glave što nosite nisu vaše nego turske! Stoga ćemo
vam i’, kao takve, danas poskidati!
Knezovi stadoše da se gurkaju, domunđavaju i plaču, ali se nijedan
ne oglasi. Vožd rukom pozva Vuka i šapnu mu nešto. Ovaj ode do
obližnjeg dvorišta i donese poveći panj, koji postavi pred knezove.
Svesni da im se zaista bliži smrtni čas, oni popadaše na kolena i stadoše
da kukaju i preklinju vožda za milost. Neki od okupljenih užurbano
odoše, vukući decu za sobom. Vožd je bio kamenog srca, nije opraštao
izdaju, pa je pozvao Aleksu i Strahinju i šapnuo im šta treba da učine.
Njih dvojica priđoše knezovima, Vuk i Strahinja uhvatiše prvog za ruke,

156
onog što je pokušao da objasni voždu šta je posredi, dovukoše ga
ukočenog kroz prašinu do panja, položiše mu vrat i grudi na drvo pa
Aleksa isuče sablju, podiže je visoko i jednim potezom mu odseče glavu
kao piletu. Sečivo se zabi u panj, glava se otkotrlja, krv linu, poprska
binjiš i natopi zemlju, a neke žene vrisnuše i zakukaše. Vuk i Strahinja
odgurnuše telo u stranu, dovukoše i drugog i trećeg kneza te Aleksa i
njih pogubi, obrisa sablju i vrati je u kanije. Izdajnici su bili kažnjeni.
Pognutih glava, seljaci se raziđoše. Vožd i Pocerac ustadoše i povedoše
vojsku iz sela, ostavljajući seljacima da sahrane pogubljene ljude. Te
večeri, za trpezom u susednom selu, Karađorđe je postavio Miloša za
vojvodu Pocerine.

Istini za volju, tokom dugotrajnog vojevanja, ni Karađorđe ni ostale

starešine i vojnici nisu zaboravljali svoje najmilije. Oni koji su mogli i
želeli, dovodili su porodice u mesta u kojima su stanovali i obavljali
posao, a ostali su obilazili svoje kad god su mogli ili bar za vreme
verskih praznika, ako nije bilo borbi. Voždova porodica nalazila se u
Topoli gde je, nedugo pošto je Kučuk-Alija spalio staru, napravljena
nova kuća za srpskog poglavara, u inat Turcima. On je, budući da je
stalno bio u pokretu i prolazio tim krajem, često svraćao u Topolu. Voleo
je da vidi Jelenu, sestre i decu, to ga je smirivalo i bar na tren mu skretalo
pažnju sa muka i problema sa kojima se svakodnevno suočavao.
Međutim, upravo je u Topoli doživeo nešto što će ga do kraja života
proganjati i moriti mu dušu, a u narodu stvoriti još jednu strašnu
legendu o njemu i dati njegovim protivnicima priliku da ga još žešće
ogovaraju i ocrnjuju da je tiranin. Naime, nedugo posle seče mačvanskih
knezova, Karađorđe se obreo u Topoli. Neka sirota žena mu dođe na
kuću i požali se da je njegov brat Marinko pijan silovao njenu ćerku, koja
je bila prava lepotica, da to svi u Topoli znaju i da je devojci upropašten
život jer je više niko neće hteti. Karađorđe se razbesneo toliko da je pred
siroticom polomio i pobacao sve stvari po sobi, a onda joj je naredio da
dovede ćerku i neke svedoke ako ih je bilo. Iako preplašena voždovim
besom, žena nije odustala od tužbe, već je dovela ćerku i seljane koji su
čuli njeno zapomaganje dok ju je Marinko zlostavljao. Kad ih je sve

157
saslušao i uverio se da su optužbe istinite, vožd je naredio Aleksi Dukiću
da uhapsi i dovede siledžiju.
– Kojekude, šta učini, crni Marinko?! Što upropasti ono devojče?! –
upita smrknuti vožd kad je ugledao brata, koji je i tada bio pripit i
bazdio na rakiju.
– Šta sam učinio?! Malo smo se poigrali, ona se malo nećkala, ja sam
je malo pričepio… Ništa strašno! – zaplitao je Marinko jezikom, ne
shvatajući u kakvoj se neprilici našao.
– Ti si lud! Kako nije strašno, po duši te?! Mi na Turke zbog takvih
zlodela ustadosmo i svu ovu pogibiju započesmo, a ti mi sad tako kažeš!
Zar udarismo na Turke da od nji’ gori budemo?! Ja sam i za manje stvari
glave skidao!
– Ma ajde, bre, Ðorđe, ja sam ti brat! Nije valjda bitnija jedna suknja
od brata?!
– Kad si mi brat, treb’o si najviše da me poštuješ i najbolje da me
slušaš! Bio si mi brat, više nisi! – prošišta Karađorđe kao zmija, pa
razjaren Marinkovom drskošću, skoči na noge, pritrča bratu, išamara ga
i izudara pesnicama dok ga ne obori na patos te stade da skače po njemu
i da ga šutira dok ovoga krv ne obli i tek se onda skloni.
– Obesite ga pred kućom! – zapovedi momcima.
Aleksa, Strahinja i Vuk podigoše ošamućenog Marinka, vezaše mu
ruke na leđima i povedoše ga u dvorište. Shvativši da će zaista biti
obešen, ovaj zakuka i poče da doziva sestre. One dotrčaše, stadoše da
nariču i preklinju Karađorđa da mu oprosti, ali ih on otera sa očiju i
zapreti da će ih išibati ako se opet pojave pred njim. Momci bez
oklevanja obesiše Marinka o gredu na tremu, isto kao onog Turčina pred
kućom Tomaša puškara na početku ustanka. Telo je visilo nekoliko dana
na vrućini i počelo da truli i smrdi, ali niko nije smeo da ga skine sa
konopca niti da mu priđe sve dok vožd nije otišao iz Topole. Tek tada su
ga sestre skinule i pokopale.
Jašući sa momcima, Karađorđe je sam započeo priču o strašnim
stvarima koje su se dogodile, kao da se ispoveda:
– Ovi dani su bili najstrašniji u mom životu. Nijedna smrt mi nije
teško pala ko Marinkova. Ko brat, mogo sam da mu progledam kroz
prste. Ista nas je majka rodila i kolevka odnjihala, mnogo smo muka
preko glave zajedno preturili… Ko muškarac, vojskovođa i državni
čovek nisam mogo, jer nema gnusnijeg dela od napastvovanja žene.
Mogu da razumem pljačku i ubistvo, ali silovanje i izdaju ne mogu i
neću. Sad će oni što me ne vole da kažu da sam ubio brata na pravdi
boga, jer svako može lako da bude optužen da je silov’o… Ali, kad sam

158
pričo sa onom devojkom, vido sam u njenim očima kol’ko joj je duša
bolna, vido sam je ko moju ćerku il’ sestru i eto…
– Gospodaru! – reče Aleksa. – Oprosti što smo ga obesili, možda je
bilo bolje da smo ga negde sklonili, pa kasnije da ga opet dovedemo kod
tebe…
– Ne, Aleksa! Nikako! Onda bi’ pobio vas što me niste poslušali!
Izvršena je pravda… – vožd duboko uzdahnu. – Pravda je samo
pravedna, nije ni nežna ni milosrdna… Vido sam ja nju kod Nemaca.
Ona je od ’ladnog kamena i nosi povez preko očiju i mač, a ne guščije
pero, deco moja!
I odjahaše dalje, da se bore za slobodu i pravdu.

Turci su, učeni od francuskih oficira, čitave zime planirali i

pripremali sveobuhvatni napad na Srbiju. Plan je bio da se istovremeno
izvrši udar sa tri korpusa: od Niša ka središtu Srbije, uz Dunav do
Beograda i Šapca te od Drine preko Valjeva ka Beogradu. Predviđeno je
da sva tri korpusa napreduju polako, čekajući jedni druge da ih ustanici
ne bi opkoljavali i odsecali, da se u osvojenim oblastima dobro utvrđuju
i da tako stignu do Smedereva i Beograda, što je trebalo da okonča rat.
Sultan je za glavnog komandanta čitavog poduhvata postavio
rumelijskog beglerbega Ibrahim-pašu, a njemu je podredio najmoćnije
balkanske paše sa najvećim turskim junacima. Ibrahim je bio oprezan
vojskovođa i nije želeo da uđe u rat sve dok vojska ne bude potpuno
spremna i opskrbljena svime što joj treba, pa su pripreme, uz uobičajenu
tursku traljavost i nedisciplinu, trajale do leta, kada je za upad u Srbiju u
tri korpusa napokon raspoređeno ukupno oko sto hiljada vojnika. A
onda je sultan pustio oluju na Srbe! Hiljade moćnih, naoružanih i
nakićenih turskih paša, aga, kapetana, vojnika, janičara, krdžalija,
Arbanasa i drugih najamnika, konjanika i pešaka, sa stotinama topova
svake vrste, sjurilo se na ustanike. Turci su nastupali smelo u
nepreglednim kolonama, razigravali konje po poljima pred srpskim
šančevima, šenlučili, pozivali prijatelje da gledaju bitke, sigurni da će
lako da poraze izmorene, slabo naoružane pobunjenike, tu bednu raju,
ta niža bića stvorena da robuju i zanavek ljube turske skute, koja su se

159
drznula da ujedu gospodara za milostivu ruku koja ih je nežno milovala
sve dok im ne odere kožu. Nastade klanica, ali se Srbi pokazaše kao tvrd
orah, daleko tvrđi nego što su i najoprezniji Turci očekivali. Predvođena
bivšim austrijskim oficirima i već iskusnim ustaničkim vojvodama,
srpska vojska je veoma brzo zaustavila tursko napredovanje. Izgiboše
hiljade Turaka i njihovi junaci i čuvene starešine Mehmed-beg
Kulenović, Krajišnik, znan kao Kulin-kapetan, goraždanski Sinan-paša,
Mehmed-kapetan Vidaić i mnogi drugi. Od srpskih junaka pao je možda
i najveći, Janko Katić, koga uoči boja na Mišaru, dok je po polju razgonio
razbijenu prethodnicu banjalučkog Hasan-paše, ubi iz kratke puške neki
turski čiča na kojeg se Janko smilovao i nije hteo da ga poseče, već ga je
pozvao da se preda, rekavši mu ko je. Srbi su, jednu za drugom,
ostvarivali velike pobede. Potukli su Ibrahim-pašu, Šašit-pašu i druge
velikaše na Deligradu više Aleksinca, gde je srpske šančeve postavio i
utvrdio austrijski kapetan iz vremena Kočine krajine, Vuča Žikić, kao i
Sulejman-pašu Skopljaka na Mišaru kod Šapca, gde je komandovao lično
Karađorđe. Glavaš je osvojio Prokuplje, Srbi su okruživali Niš sa svih
strana… Tim pobedama, dostojnim najvećih naroda i vojskovođa, Srbi
su razbili tursku oluju i vratili je sultanu na divan.

160
 Saveznici

N
a tom divanu našao se i Petar Ičko sa srpskom mirovnom
ponudom, u pravi čas. Selim je bio osramoćen jer su njegovi
najbolji komandanti dobili po nosu od srpske seljačke vojske
u ratu koji ga je koštao preko milion dukata i za čiji su nastavak paše
tražile još. Pored toga, izbila je pobuna janičara u Jedrenu, rastrzali su ga
Francuzi, Englezi i Rusi, činilo mu se da mu se čitav svet srušio na glavu.
Bilo mu je potrebno da bar neku muku reši, da dobije vreme da se
presabere i nađe način da umiri Srbe sa što manje dodatne sramote.
Hartija koju mu je doneo Ičko došla mu je kao melem na ranu. Lako su
usaglašene odredbe mirovnog ugovora i činilo se da je kraj rata blizu
kad je Ičko početkom septembra stigao nazad u Smederevo, a nedugo za
njim i carski muhasil, Hasan-aga, poslat da utvrdi mir.
Aga je doneo ponudu koja je negde davala manju a negde veću
samoupravu nego što su Srbi tražili, čak je nuđeno i mesto naslednog
glavnog kneza. Srbi su muhasila primili sa počastima i poštovanjem,
pregovarali sa njim, ali nisu dozvoljavali da ih uspava turska
slatkorečivost, pa je vojska i dalje vredno vežbala i utvrđivala položaje.
Naročito su bili sumnjičavi zbog činjenice da aga nije doneo carski
ferman, nego usmenu ponudu. Zato su tražili da im, kao potvrdu
ozbiljnih namera sultana da se ugovori mir, pomogne da Gušanca
isteraju iz tvrđave. Muhasil je pristao, ali Gušanac nije, pa je opsada
Beograda sa dvadeset pet hiljada ljudi i četrdesetak topova potrajala do
kraja novembra. Grad je bio utvrđen šancem i grudobranom, branjen
mnogim topovima i puškama, pa bi frontalni napad na njega
predstavljao samoubistvo. Međutim, Srbima je prebegao Konda
buljubaša, Alijin krdžalija, hrišćanin, koji je Srbima odao raspored straža
na kapijama grada, prolaza, kula, topova i dao voždu predlog za napad
koji je ovaj prihvatio i razradio. Juriš na Beograd počeo je poslednje
novembarske noći. Uoči napada, Milosav Čamdžija, borac iz knez
Siminog odreda, obećao je Karađorđu da će u boju pevati sa turskog

161
topa. Konda je proveo buljubašu Uzun Mirka i petoricu njegovih
najboljih boraca do Sava kapije gde su iznenadili i pobili mnogo brojniju
stražu, ali su poginuli i svi Mirkovi ljudi, a on i Konda su zadobili teške
rane. Kapija je otvorena i ustanici su upali u varoš i osvojili je. U jurišu je
poginuo Vasa Čarapić, jedan od pokretača ustanka, i još pedesetak Srba,
a Turaka oko tri stotine. Milosav Čamdžija je održao reč datu Karađorđu
pa je usred bitke, još po mraku, prošavši Stambol kapiju zaseo na
kumbaru na bedemu i zapevao koliko ga grlo nosi, što je raspalilo
ustanike koji su ga čuli, te su se borili sa još većim žarom. Turci su u
panici sa ženama i decom bežali u tvrđavu, ali tamo nije bilo mesta za
sve, pa su mnogi ostali u varoši. Karađorđe, kad je video da se bitka bliži
kraju, naredi da se uspori juriš kako bi Turci jerlije mogli da pobegnu u
tvrđavu. Naredio je da se žene i deca smeste u dve džamije i da budu
dobro čuvani i hranjeni. Pod pretnjom smrću zabranio je pljačkanje
turske imovine. Međutim, nisu svi ustanici to poštovali. Dvojicu koji su
uhvaćeni u krađi ustanici su po voždovom naređenju streljali, raščerečili
sabljama i delove njihovih tela pokačili po gradskim kapijama da
opominju druge. Ni puštanje Turaka u tvrđavu ni čuvanje njihove nejači
nije se svima svidelo, a streljanje dva ustanika još manje. Do tada je
otimanje blaga i svega drugog bilo dopušteno pa ljudi nisu razumeli
zašto im se komanduje drugačije u bogatom Beogradu. Polako, dan za
danom, broj voždovih protivnika je rastao. Po osvajanju čitave varoši,
Srbi su iskopali šanac oko tvrđave i utvrdili topove. Bombardovali su
zidine sedam dana bez ikakvog uspeha. Kad su uvideli da se mora
odseći tvrđava od Austrije, puk vojske sa jednim topom prešao je na
turski deo Ratnog ostrva, prekinuo dovoz hrane Turcima i bombardovao
Gušančeve ljude. Austrijanci su protestovali i zamerali Srbima povredu
neutralnosti ostrva, ali su ovi svakako dovršili što su naumili. Videvši da
nema kud, Gušanac je predao tvrđavu ustanicima sredinom decembra i
otplovio lađama niz Dunav sa svim svojim ljudima, ispraćen po
dogovoru sa vojnim počastima. Taman kad su Srbi pomislili da su svršili
veliki posao, niotkuda se pojavio prežaljeni i zaboravljeni beogradski
vezir Sulejman-paša i zatvorio se u tvrđavu odbijajući da poštuje
dogovor carskog odmetnika i pobunjenika koji pregovaraju sa sultanom.
Srbi su ubedili muhasila da paši pošalje pismo kojim ga oslobađa
obaveze da čuva carsku tvrđavu i tek posle toga su ustanici zaista
zagospodarili Beogradom, 27. decembra. Doduše, tvrdoglavi paša se
predao tek kada su se ustanici sami uvukli u tvrđavu i zauzeli jedan njen
deo. Srbi su poštovali muhasila i pašu i njihov status visokih carskih
službenika i sarađivali su sa njima, te su im ovi pomogli da se sa

162
šabačkim Turcima dogovore o predaji tvrđave kako se ne bi bespotrebno
prolivala krv. Krajem januara, Srbi su konačno imali u rukama ključeve
obe tvrđave koje su opsedali i napadali više od dve godine i postali
gospodari čitave oslobođene teritorije. Ali – ne i svoje sudbine!

Komešanje u Evropi se nastavilo brže i jače. Austrija je ostala hladna

prema ustanicima, ne želeći na Balkanu srpsku državu sa Beogradom
kao prestonicom na čelu, a koji je bio njena davnašnja želja. Rusi su i
dalje ćutali. Moćni francuski imperator nastavio je da savetuje sultana da
Srbima ne čini nikakve ustupke i da ih umiri silom. To i ne bi bilo tako
strašno da je jedino što je radio protiv Srba pored one pomoći Turcima u
planiranju napada. Međutim, Napoleon je tražio od Selima da pošalje
svoju vojsku protiv ruske i ovaj otpoče svađu sa Aleksandrom te ukloni
sa vlasti rumunske knezove u Vlaškoj i Moldaviji, čije je položaje
garantovala Rusija. Ruska vojska je odgovorila oštro i tokom novembra i
decembra zauzela Besarabiju, Moldaviju i Vlašku, po pravu garanta
njihove autonomije. Porta je prekinula diplomatske odnose sa Rusijom, a
zatim joj, baš na dan pada Beogradske tvrđave, objavila rat. U tom
trenutku, Turcima je odgovarao mir sa Srbima da bi mogla svim silama
da se suprotstavi Rusima. Ali, dok se Ičko spremao da se sa dobrim
vestima vrati u Sovjet, Rusi su se konačno setili Srba kao ozbiljne vojne
sile koja je očistila poveći deo turske carevine od odmetnika, porazila
više puta redovnu tursku vojsku i na kraju osvojila i Beograd, kapiju
Evrope. Znali su Rusi sve to i pre objave rata, ali sada im je bio potreban
saveznik da ometa koncentrisanje turskih snaga, a boljeg od Srbije za tu
ulogu nije bilo. Osvajanjem tri kneževine i povezivanjem sa ustanicima u
Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini, Rusija bi napravila bedem pred
Francuzima i Turcima od Crnog do Jadranskog mora. Misli o Srbima
imao je i Napoleon: da pregazi sve od Dalmacije do Vlaške i udari sa
boka na desno krilo ruske vojske na Balkanu. U takvoj situaciji, čitajući
dobro karte na stolu, Karađorđe shvati da bi turski mir trajao samo dok
ne bude odbačena Rusija, možda čak i kraće, posle čega bi Turska,
potpomognuta Francuzima, učinila sve da povrati svoj pun suverenitet,
što bi za Srbe bila smrtna presuda. Zato je doneo odluku da se prikloni

163
Rusima, pa kud puklo da puklo. Kada se Ičko vratio u Srbiju, ustanike
više nije zanimao mir, sem onih umerenih koji su se protivili voždovoj
odluci da se rat nastavi, a koje niko nije hteo da sluša. Većina je bila
uverena da će velika Rusija lako poraziti oslabljenu Tursku i pomoći
Srbiji da se osamostali. Srbi su pamtili svoju moćnu srednjovekovnu
državu čiji su se tragovi i posle vekova ropstva videli na svakom koraku
i očekivali da će i drugi to da poštuju. Nisu razumeli da mali služe
velikima kao kamenčići u mozaiku i da će im svaka sila na čijoj se strani
nađu dati tek toliko slobode da mogu dobro da joj služe. Na samom
početku ratovanja na ruskoj strani Karađorđe je doživeo prvo
razočaranje: umesto da Srbima pošalje pomoć koju su tražili tako dugo,
general Miheljson je zahtevao da ustanici krenu na Vidin i obećao da će
im tek tamo pružiti veliku pomoć. Vožd se setio nekadašnjih austrijskih
obećanja i srpskih stradanja u njihovim ratovima i učinilo mu se da je
Srbima opet namenjeno da budu topovsko meso.
„Nema braće, nema vere, jezika, sveslavjanske ljubavi”, dumao je
ogorčeni vožd dok je sedeo u dvorani Malog grada tvrđave u
Smederevu i kroz prozor gledao Dunav. »Samo pusti interes. Ne boli me
turski jaram, švapska čizma, ni francusko lukavstvo, koliko me boli
nemar majke Rusije. Da su nam Rusi pomogli odma’ kad smo iskali,
odavno bismo bili slobodni i bedem i pretnja Turcima, te bi i oni od njine
strane bili mirni. Ovako nije dobro ni nama ni njima, niti će biti. Neka
nam je dragi Bog u pomoći!”

164
 Nova Srbija

S
rpsku vlast u Beogradu, po voždovom ovlašćenju, vodili su
Šumadinci Mladen Milovanović kao zapovednik i njegov
kum i saborac Miloje Trnavac kao vojni starešina. Bili su
opasni, sračunati, bogati i pohlepni ljudi koji su u gradu od prvog dana
zauzeli najbolje kuće i imanja. Sem toga, Mladen je oterao iz grada preko
hiljadu Jevreja, navodno zato što nisu ništa učinili za srpsku stvar već su
nastavili da trguju sa Turcima i da se bogate kao da se oko njih ništa ne
dešava. Tako je u gradu ostalo još praznih kuća. I drugi ustanici su, u
skladu sa svojim položajem, ulazili u napuštene kuće i postajali novi
vlasnici. Smatrali su da je sva ta imovina stečena na srpskoj muci i da je
red da Srbima i pripadne. Međutim, svi su znali da je većina pravih
vlasnika i dalje ili u tvrđavi ili u džamijama i da imanja neće biti njihova
sve dok postoji neko ko na njih polaže zakonsko pravo i dok je
predstavnik turske vlasti prisutan. Sulejman-paša pak, nezadovoljan
svojim položajem i ponašanjem Srba, poče da kuje zaveru za ponovno
zauzimanje tvrđave, što su Srbi dočuli i jako se naljutili. Kako su Rusi
nešto ranije, preko Miheljsonovog poslanika, bojara Manolakija, čoveka
svrgnutog vlaškog kneza Ipsilantisa, savetovali srpskim vlastima da
proteraju pašu, i kako su nove beogradske gazde mislile da će za sve
službene i privatne poslove biti mnogo bolje da u Beogradu ima što
manje Turaka ili da ih uopšte nema, Karađorđe je, malo sam a malo pod
pritiskom, odlučio da protera pašu i njegovu vojsku iz grada i Srbije.
Vožd nije lako doneo takvu odluku, jer je sumnjao da obećanja o velikoj
pomoći neće biti ispunjena. Naime, umesto vojske i topova, došao mu je
Manolaki i predao poklon od cara, sablju sa natpisom „Braniocu vere i
otadžbine”.
„Šta će meni ova sablja? Ne branim ja zemlju sam…”, mučile su
teške misli razočaranog vožda. „Gde su sablje, puške i topovi za onu
moju sirotinju što treba po šančevima da se kolje sa Turcima? Ako
oteramo pašu, biće da smo načisto okrenuli leđa sultanu i carevini, a

165
onda nikada mira među nama… Jadna moja majko Srbijo, šta li te čeka? I
tebe i nas. Nude mi da budem nasledni knez… Oni misle da je meni
stalo da deci natovarim na leđa, glavu i dušu breme kakvo sam ja
primio?! Da se samo ova vojna svrši kako treba, pa da predam vlast i
vratim se Jeleni i deci u Topolu, da u miru vršim svoja domaćinska
posla, a drugi neka se nasleđuju kako ’oće!”
Paša je, doduše, i sam tražio da ode, svestan da neće moći da
povrati vlast i da mu je glava u torbi. Srbi su mu dozvolili da krene ka
Nišu 23. februara, zajedno sa preostalim carskim službenicima i
vojnicima, sa muzikom i srpskom vojnom pratnjom. Čim je paša
napustio varoš, počeo je pogrom u Beogradu. Vožd nije direktno naredio
pokolj, ali ga nije ni izričito zabranio, podležući pritisku Rusa i srpskih
starešina. Karađorđe je većinu vremena provodio u Smederevu sa
Sovjetom a vlast u Beogradu vršili su Mladen i Miloje i po naređenjima i
po svom nahođenju. No, malo je verovatno da bi iko u Srbiji smeo da se
ogluši o voždove naredbe i na svoju ruku učini gnusna dela kojima je
bačena teška ljaga na srpsku vojsku i borbu za slobodu, tako da je
odgovornost pala i na vožda i na starešine, pa i na Sovjet. Posle tih
nekoliko dana, mnogima se učinilo da voždu konci vlasti izmiču iz ruku.
Kako god, ustanici su, pod vođstvom Vuleta Kolarca, kod Šarenog
izvora na izlazu iz Beograda opkolili i pobili pašu i par stotina njegovih
skoro nenaoružanih pratilaca. I u varoši je učinjena velika sramota za
srpsku vojsku, jer je za jedan dan pobijena većina preostalih Turaka,
starih, mladih, muških, ženskih, bez razlike. Neki su pokršteni te su
ostali živi. Porušena je većina beogradskih džamija, koje su Srbi smatrali
simbolom mrske tuđinske vlasti. Slično se dogodilo i u Šapcu, gde je
vlast vršio pop Luka Lazarević, koji je naredio da turski službenici budu
posečeni, a njihove žene i deca pokršteni. I u ostalim delovima Srbije
porušeno je mnogo muslimanskih bogomolja, koje su raji bole oči i
podsećale je na viševekovni turski teror.
Kako u Srbiji skoro da nije bilo turskih ljudi i špijuna, Porta nije
odmah saznala za pokolj. Tih dana se Petar Ičko vratio u Srbiju, a za
njim je stigao i sultanov glasnik koji je doneo u Smederevo zahtev da
ustanici pošalju dvadeset hiljada vojnika kao pomoć carevini za rat
protiv Rusa. Srbi su odbili taj suludi nalog i tako okončali pregovore o
miru sa Turcima, kojeg svakako nije ni moglo biti posle događaja u
Beogradu i Šapcu. Do tih događaja nije smelo doći, zbog časti i milosrđa
ali i zbog političke situacije koju su Srbi i dalje loše razumeli i koja je za
njih postajala sve nepovoljnija. Rusija je ratovala na dva fronta: u
Poljskoj protiv Francuza i na Balkanu protiv Turaka, a na Bliskom istoku

166
joj je pretio i rat protiv Sirije. Pritešnjena između dve vatre, obećavala je
Srbima više nego što je mogla da ispuni i dovela ih u zabludu da će se
uskoro potpuno osloboditi od Turaka uz rusku pomoć. Međutim, Rusi
su na zapadu doživeli dva teška poraza i tamošnja armija im se raspala,
a granice postale širom otvorene za Napoleona. Aleksandar je očajnički
želeo primirje. Ruski saveznik Engleska napala je Tursku sa mora i bila
odbijena, što je podiglo tursko samopouzdanje i veru da će poraziti
Rusiju. Baš u to vreme se muhasil vratio u Tursku i javio Porti šta se
dogodilo sa pašom i turskom nejači. Mržnja prema Srbima i bes
muslimana porasli su do neba a vrisak za osvetom čuo se iz svakog grla
u Istanbulu. Francuzi su lukavo iskoristili takvo raspoloženje za
ostvarenje svojih namera i ponovo počeli da sa Portom prave plan za
nemilosrdni napad na Srbiju. Turci su odlučili da surovo kazne ustanike,
ali tokom planiranja napada, sredinom maja, u Istanbulu izbi pobuna
protiv sultana Selima zbog njegovog zbližavanja sa Francuzima, zavade
sa janičarima i promena u carstvu, koje su za njegove protivnike bile
previše zapadnjačke. Pobunjenici ga zbaciše sa vlasti, a mnoge njegove
vezire pobiše. Novi sultan je, posle višemesečnih nemira, previranja i
ubistava među rođacima postao Mahmud Drugi. Tokom tih borbi
unutar dinastije sve drugo je stalo u Osmanskom carstvu.

Za to vreme u Srbiji su se rasplamsale borbe na sve strane.

Ohrabreni mislima o ruskoj pomoći, ustanici su, ne žaleći sebe, jurišali
na svim frontovima: u podunavskim krajinama, gde je Milenko
Stojković sve činio da spoji svoje snage sa Rusima, a Hajduk Veljko sa
ženom, Čučuk-Stanom, gospodario svojim Negotinom i uspešno odbijao
turske napade; oko Užica, gde je Miloš Obrenović ranjen u grudi, i oko
Niša, gde je pred Uskrs poginuo kapetan Žikić. Početkom marta su
prešli Drinu i sa tamošnjom braćom napadali Turke, ali bez mnogo
uspeha, pošto su ovi posle februarskog pogroma pripremili ogromnu
vojsku za rat i bili na oprezu. Posle svega tri meseca, mnogobrojnija i
bolje naoružana vojska potpuno je potisnula ustaničke snage. Ubrzo je i
po Srbiji počeo da se pokazuje nedostatak ljudi i oružja i stanje je
postajalo sve teže na svim delovima ratišta. Karađorđe je rastrzan jezdio

167
tamo-amo po zemlji da poveže jedinice i pomogne gde treba. Sve više je
uviđao da ruska pomoč neće biti onakva kako je obećano. Činilo se da se
Srbi nadaju ruskoj pomoći, a Rusi srpskoj, pošto ni jedni ni drugi nisu
imali znatnije uspehe u bojevima oko Dunava. Dok je pomagao vojvodi
Milenku u boju kod Štubika, vožd je čamcem prešao Dunav i sreo se sa
ruskim generalom Isajevom, koji je imao tek mali odred vojske, a od
pomoći za ustanike baš ništa, što je razbesnelo vožda koji skoro da nije
ni razgovarao sa generalom. Ipak, posle nekoliko dana Isajev je sa
hiljadu svojih ljudi učestvovao u prvoj zajedničkoj borbi sa Srbima, kada
je Milenko oslobođen iz okruženja. Velike sile nikako nisu davale mira
Srbima, pa su austrijski i ruski emisari i dalje dolazili kod vožda i
ubeđivali ga kako je baš njihova carevina prava strana za Srbe, odnosno
da nikako ne bi trebalo da se priklone onoj drugoj. Vožd, nepismen ali
mudar čovek, i jednima i drugima je govorio ono što su želeli da čuju, jer
mu je bilo sasvim jasno da obe sile rade samo u svoju korist, sa željom da
od Srbije naprave svoju umesto turske oblasti a ne da pomognu da ona
postane nezavisna.
Po Srbiji, Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori vodile su se manje ili veće
borbe, ali ni Srbi preko Save nisu bili baš mirni. Kako su Austrijanci sve
bolje čuvali granicu i sprečavali ih da pomažu braći ustanicima, Srbi-
graničari sve više su se ljutili i mislili o buni, zagrejani plamenom
slobode koji ih je obasjavao iz matice. Da bi sprečili taj rodoljubivi naboj,
Austrijanci su čak zabranili knjige, pesme i slike koje su veličale srpske
junake, kraljeve, cara Dušana, velike bojeve… Ljuti graničari onda
počeše da prete da će i sami uzeti oružje u ruke i braniti se od tiranije,
čak su pisali Miheljsonu da su spremni da ustanu protiv Austrijanaca,
jer oni više mrze Srbe nego Turci. Carevina se na to nije obazirala i na
kraju na području Rume i Iloka zaista izbi buna koju je podigao Teodor
Avramović zvani Tican, po kome je i dobila ime. Iako se pobunilo čak
petnaestak hiljada seljaka, buna je ugušena za svega deset dana, a Tican
osuđen i streljan, dok su svi ostali amnestirani. Austrijske vlasti su po
svaku cenu želele da povežu bunu sa ustanicima, pa su optužile
upravnika Mačve, popa Luku Lazarevića, da je podbunio Sremce, ali to
nije proizvelo nikakve posledice.
Do leta je postalo jasno da Rusi gube rat. Vojska je na zapadu bila u
sve većem rasulu, a starešinski kadar desetkovan. Svestan
nepouzdanosti Engleske kao saveznika, male snage Srba za dejstva
protiv velikih sila i potrebe da što pre preduzme mere za oporavak
zemlje, car Aleksandar je odlučio da sklopi mir sa Francuzima, spreman
da se odrekne svih osvojenih teritorija na istoku i da obustavi pomoć

168
Srbima. Takav razvoj događaja odgovarao je i Napoleonu, pošto mu je
omogućavao da sve snage prebaci na borbu sa Englezima. Sredinom
juna, Napoleon i Aleksandar potpisaše mir u Tilzitu, na istoku Pruske,
koji je bio dobar za Francuze, a loš za Ruse i Pruse. Srbija ostade sama
pred Turskom, gola, bosa, gladna i slabo naoružana.

169
 Slom

V
ožd Karađorđe se nikada nije oporavio od tilzitskog udarca. I
do tada prek i nepoverljiv, on je postao još gori, razočaran
odnosom velikih sila, naročito Rusije, čiji je konzul u Srbiji,
Rodofinikin, poreklom Grk, bio tek vešti spletkaroš koji se trudio da
posvađa srpske starešine. Voždova duša je bila ranjena nelojalnošću i
gramzivošću srpskih starešina, a njegovo telo umorno od trčanja na sve
strane u pokušaju da upravlja, podrži i pomogne u svemu. Nije više
verovao nikome sem svojim momcima i porodici, u mnogima je video
spletkaroše, zaverenike i pohlepnike koji se bore samo za svoje lične
interese, povlačio se u sebe i svoje misli, nije mu bilo ni do čega. Ipak,
ostao je na čelu ustanka smatrajući da je dužan da učini sve da narod
koji je čista srca poveo u borbu dovede do slobode ili da ga bar spase
turske odmazde koja je postala izvesna. Vodio je vojsku uzdignutog čela,
dok su drugi pokušavali da što bolje iskoriste svoje učešće u ustanku i
stečene položaje, da višestruko povrate novac koji su dali za bunu i
stvaranje države. Ponovo se ponadao u Ruse 1809. godine, kada su ovi
iznova zaratili sa Turcima. U tom ratu su Srbi konačno dobili značajnu
pomoć u odbrani od turske navale. Međutim, Napoleon je 1812. sa
ogromnom vojskom ušao u Rusiju, koja je onda morala da sklopi mir sa
Turskom, a Srbija je opet ostala da sama dočeka tursku silu. Vožd je
jezdio pred svojom seljačkom vojskom od Beograda do Deligrada, od
Drine do Dunava i nosio na leđima mnogo više nego što može da
podnese običan čovek, što je upravo i bio, bez obzira na legende koje su
se oko njega ispredale. Čvrsto je držao vlast u svojim rukama, plašeći se
da neki drugi više rade za sebe nego za narod. Njegovi najbliži saradnici
počeli su da mu okreću leđa i sve žešće agituju da mu se umanje prava i
ovlašćenja. Milenko Stojković se pokajao što nije prihvatio tursku
ponudu da bude glavni knez, pa je šurovao sa Rusima da bi to ispravio,
Mladenova i Milojeva pohlepa postala je nezajažljiva, te su Srbiju skoro
pretvorili u svoje gazdinstvo, Petar Dobrnjac je zbog sujete i sukoba sa

170
Milojem zakazao u boju na Čegru kod Niša, pa su Turci odneli pobedu
presudnu za ishod rata, ministar prosvete u Sovjetu, Ivan Jugović postao
je austrijski špijun… Karađorđe se protiv svega toga borio kako je
najbolje znao. On nije bio političar, nego borac, mnogo veštiji u upotrebi
sile nego reči pa je na kraju prebio Mladena Milovanovića i proterao
Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, a čini se da su svi oni dobro prošli
što nisu pogubljeni. Srbi su imali vlast u zemlji nekoliko godina, osvajali
nove gradove i gubili osvojene, posekli mnogo Turaka i izgubili mnogo
junaka, pa i jednog od najvećih, neustrašivog Hajduk Veljka, kojeg na
šancu u junačka prsa pogodi tursko đule u leto 1813. Napredovalo je
državno uređenje, nicale su škole, jačali organi vlasti, menjao se srpski
narod nabolje. Ali, beda je i dalje vladala, krv lila, majke kukale a deca
plakala. Kao najsuroviji spomenik herojstva i stradanja ostala je niška
Ćele-kula, koju sagradiše Turci od srpskih lobanja posle pobede na
Čegru, gde je vojvoda Stevan Sinđelić u očajanju, svestan da ustanici
zbog nesloge gube bitku i da će biti poklani, skresao kuburu u barutanu
srpskog šanca i digao u vazduh i Srbe i Turke. Stvorena da zaplaši Srbe,
tužna i jeziva građevina postala je simbol junaštva i svetli primer
budućim naraštajima. Turska je navaljivala i navaljivala sa svih strana na
Srbiju, rešena da konačno slomi otpor ustanika i nastavi da sisa krv
srpskih seljaka i lagodno živi od njihove muke. Bila je to carevina
zatucanih ljudi, surovih i sirovih, zaslepljenih verskim fanatizmom i
opijenih pričama o staroj slavi, nesposobnih da shvate promene koje
donosi novo doba i bezosećajnih za patnje i prava drugih. Nažalost, nije
samo Turska bila takva. Sve evropske carevine su se ponašale kao
siledžije koje pokušavaju da dokažu ko je najjači, ulazile u besmislene
sukobe i još besmislenije ratove, satirale i svoju i tuđu mladost i snagu,
grabile i otimale sve što su mogle, gazile po malim narodima, primale ih
pod svoje okrilje ili gurale u bezdan, u skladu sa svojim potrebama.
Krunisane glave jasno su pokazale da nisu odmakle ni pedalj od
osvajača-masovnih ubica iz nekih davnih vremena, kakvi su bili
Aleksandar Makedonski, Cezar, Džingis-kan, Atila… Želele su da i
njihova imena budu zauvek upamćena i zlatnim slovima upisana u
istorijske spise, ne shvatajući da su ta slova krvava i ni po čemu
veličanstvena, ili ne mareći za to. Pred ugnjetavanima je bilo još mnogo
toga što će morati da pretrpe od onih koji su smatrali da im je
bogomdano da bezdušno vladaju drugima. Međutim, svaka sila je za
neko vreme. Francusko carstvo je propalo brzo, a strahovlada ostalih je
trajala još čitav vek, sve dok nisu upali u vrtlog velikog rata koji su sami
izazvali i koji je progutao austrijsko-mađarsko, tursko, rusko i nemačko

171
carstvo, a koji je, ironijom sudbine, počeo pucnjem srpskog golobradog
mladića u bečkog prestolonaslednika.

– Gospodaru! Gospodaru, vreme je! – reče Strahinja stojeći pored

rasklimanog austrijskog vojničkog kreveta u skromnoj kućici na obali
Dunava i dodirnu vožda po ramenu.
Ovaj se probudi, mamuran od teških snova, pogleda oko sebe pa
kad vide momke koji su stajali oko njega zagnjuri lice u jastuk i samo
odmahnu rukom. Iz daljine se čula paljba topova i pušaka.
– Gospodaru, moramo da krenemo! – pozva ga Strahinja nešto
glasnije. – Nemamo vremena za gubljenje!
Vožd sede u krevetu i pogleda svoje čuvare, mrk u licu i nabranih
veđa.
– Kojekude, ja neću da idem, deco moja! Narod će me sa pravom
prezreti i kleti. Ja sam vožd srpski, izabran da vazda budem prvi, pa i
kad se gubi glava. Ja sam išao po Šumadiji da dižem sirotinju na oružje.
Ja! Zar sad da uteknem i ostavim je turskim sabljama, ko najveća
kukavica?! Ja sam, bre, takve strelj’o i besio! – viknuo je bolno na kraju i
zagnjurio lice u šake, a suze mu udariše na oči.
– Tvoja glava, gospodaru, nije kao svaka druga – reče mu Vuk
nežno, priđe mu i zagrli ga oko ramena koja su se tresla. – Ona će još biti
potrebna srpskom narodu, ne smeš danas da je izgubiš. Čitav svet je čuo
za tebe, ti si oličenje naše borbe. Tvoja glava ne sme da padne!
– Ja neću da idem! – ponovi odlučno vožd.
– Ti nisi samo ti, gospodaru! Ti si Srbija! Danas i zauvek! – Vuk se
uspravio i vikao, kao da drži govor na saboru. – Ti moraš da opstaneš da
bi Srbija opstala! Dok si ti živ, Turci će da strepe! Crni Ðorđe je njihova
crna sudbina!
– Osedlajte mi konja da krenemo u susret Turcima! – naredi vožd.
– Vala, jok! – viknu i Strahinja. – Ako treba, vezaćemo te,
gospodaru, ali na konja nećeš! Ne danas!
Karađorđe baci pogled na stolicu pored prozora na kojoj je stajalo
njegovo oružje. Strahinja pokaza glavom prema prozoru a Gavrilo skoči
i pokupi oružje.

172
 – Idemo, gospodaru! Kasno je – reče Vuk što je blaže mogao.
Vožd obori glavu, udahnu i izdahnu nekoliko puta duboko i teško
kao da mu se srce cepa, obrisa oči pa ustade. Vuk ga ogrnu gunjem,
zagrli i povede ka vratima. Svi izađoše iz kuče i pođoše ka obali Dunava
gde ih je čekao veliki čamac. Na suprotnoj obali video se Zemun, mračan
i sablasan pod oktobarskim kišnim nebom. Karađorđe je koračao sporo,
oborene glave, poguren, činilo se nikad sitniji, ni nalik na onog diva koji
je koliko do juče vodio srpske vojnike u juriše. Stigao je do čamca i
zastao u muljevitom plićaku. Uporna kiša je sipila i natapala mu odelo.
Okrenuo se još jednom i pogledao Srbiju, ali nije mogao da vidi ništa
sem obližnje šume i brežuljaka iza nje. Pomogli su mu da uđe u čamac i
on sede tako da tokom plovidbe gleda prema austrijskoj strani. Tada je
video drugi čamac, već na pola reke, u kojem je bila njegova porodica.
Pognuo je glavu i pokrio lice onim velikim šakama te se samo po
podrhtavanju njegovih ramena videlo da plače.
– Ja odlazim… moji odlaze… A koliko će i’ ostati jadni’ da i’ Turci
raščereče? – šaputao je. – Gospode Bože moj, šta ti je zgrešio ovaj narod?!
Pucnjava je bivala sve bliža. Momci gurnuše čamac u vodu,
poskakaše unutra, posedaše i dohvatiše se vesala. Posle nekoliko
zaveslaja, kad je čamac ušao u duboku vodu, Strahinja podiže pogled sa
poda čamca i ugleda Vuka kako im maše sa obale.
– Ej, budalo, šta uradi?! – zaurlao je. – Čekaj tu, vraćamo se!
Pre nego što su i pokušali da okrenu čamac, Vuk pođe ka šumi.
– Srećan vam put, braćo! Odo’ ja da sa ostalima zadržim Turke! –
doviknuo je onima u čamcu i odjurio u pravcu iz kog se čulo puškaranje.
Zastao je na ivici šume, pogledao reku i video da je voždov čamac
odmakao van domašaja pušaka sa obale.
– Dobro je! – promrmljao je i ušao u šumu gde je četa ustanika u
busiji čekala napad.

Čitava se Srbija tih dana nagurala na obale Dunava i Save. Narod je

bežao od Turaka i nadao se da će spas naći u Banatu i Sremu. Narodne
starešine i njihovi najbliži, sveštenici, trgovci, sirotinja, svi su hrlili u
nepoznato, jer im se činilo mnogo bolje od onog poznatog koje su im

173
donosili turski vojnici. Jedan od retkih vojvoda koji je odlučio da ne beži
i da izađe pred Turke bio je Miloš Obrenović.
– Ode vožd! – rekao je svojoj ženi Ljubici dok je, sutradan po
Karađorđevom odlasku, oblačio novo odelo ukrašeno srmom i opasivao
se širokim pojasom. – Kad su drugi bežali, on i’ je seko i besio, a sad je
podvio rep i utek’o! Utek’o kod Nemaca koji su ga sto puta nasamarili?!
Ostavio narod go i bos da čeka tursku sablju! E, neće moći! Odo’ ja pred
pašu, da ga dočekam i molim da zaustavi pokolj, da bar nešto naroda
ostane na ovoj krvavoj zemlji!
– Miloše, ne budi lud! Pogubiće te Turci, znaju da si vojvoda i pod
oružjem od prvi’ dana bune! Daj da ponesemo najnužnije i idemo kud i
drugi odoše! Rekla bi’ – kud pametni odoše!
– Eee, ženo moja, zar misliš da sam budala?! Znaju Turci da sam ja
vojvoda, znaju! I baš to će da im treba! Jasno je njima da nikada više u
Srbiji neće biti kao što je pre bune bilo! Proći će ova odmazda za koji
dan, a onda će neko morati da upravlja narodom i da skuplja harač za
pašu i sultana. Neko će morati da bude glava Srbije! Nikada više to neće
biti Turčin, Ljubice! To ću biti ja!
Natuče turban na glavu, okrete se, izađe i zalupi vrata za sobom.

174
 Dug

O
sman je ujahao u turski logor od čadora i na brzinu sklepanih
kolibica, postavljen na obali Dunava naspram Zemuna.
Među turskim vojnicima je bila gužva, galama i opšti metež.
Trčali su tamo-amo, vodili konje i uprezali ih u lafete, vukli topove,
nosili oružje i municiju, dovikivali se, svađali i psovali. Sišao je s konja,
prišao najbližem vojniku i obratio mu se:
– Srećan rad, momčino! Gde je vaš komandant? Treba odmah da se
vidim s njim.
– Ma kakvi srećan po ovom blatištu?! Ko ga traži? – odgovori vojnik
pitanjem, gledajući mrsko ispod oka stranca u skupom i čistom odelu, za
razliku od Turaka koje je vojnik svakodnevno viđao, štrokavih,
umazanih blatom i krvlju.
– Ja sam Osman Četin. Donosim mu važne vesti iz Stambola.
– Sačekaj tu, ja idem do njega – zapovednički reče vojnik.
– Dobro. Ne mrdam odavde.
Vojnik klimnu glavom i zamače u gužvu. Vratio se brzo. Sa nekoliko
koraka rastojanja dao je Osmanu znak da priđe, što ovaj učini.
– Pođi za mnom, Kabir-beg te čeka u čadoru.
Osman priveza uzde za neki direk, da konj ne odluta, pa pođe za
vojnikom. Pred begovim čadorom su stajala trojica krupnih, namrštenih
i dobro naoružanih čuvara, njegova telesna garda. Pretresli su Osmana,
oduzeli mu oružje, a onda ga pustili da uđe kod bega, koji je bio sam i
razgledao neke mape raširene na velikom stolu.
– Čestiti beže! – reče Osman klanjajući se. – Nadam se da te zatičem
u dobrom zdravlju i dobrom raspoloženju. Neću da ti oduzmem mnogo
vremena.
– Šućur Alahu, dobro je! – promrsi Kabir-beg i Osmanu se učini da
mu glas baš ne zvuči prijateljski. – Onaj tikvan što mi je javio da si došao
reče da se zoveš Osman Četin. Jesi li ti onaj čuveni begovski sin što ga
Srbi na početku bune jedinog pustiše živa iz hana kod Beograda, te dođe

175
u Stambol i ne htede posle sa vojskom da se vrati u rat sa kaurima?
Osmanu nije bilo pravo što je razgovor ovako počeo i što beg zna
njegovu priču.
– Ja sam taj. Nisam vojnik, nego trgovac i pisac, nije bilo moje da
ratujem. Ima dovoljno vojske i bez mene, ja baš i nisam za borbu – reče
što je mirnije mogao.
– A što se sad vrati u Srbiju?!
– Došao sam da tražim Karađorđa i njegove momke, čuo sam da su
saterani ovde negde uz Dunav.
– Bili su. Većina ih uteče onomad preko reke, junački – posprdno se
isceri beg. – Zakasnio si. A šta će ti oni?
– Sad je nebitno, ako su utekli…
– Nekoliko njih je čuvalo odstupnicu beguncima. Pobismo većinu na
obali, a nekoliko zarobismo.
– Mogu li da ih vidim?
– Možeš. Evo, ja ću te lično povesti – beg se i dalje cerio.
Izašli su iz šatora, gde Osmanu vratiše oružje, i zaputili se ka obali,
praćeni onom trojicom vojnika. Nedaleko od vode, na blatnjavom tlu,
bilo je od debelih kočeva pobodenih u zemlju napravljeno nekoliko
niskih kaveza, u kojima nije moglo da se stoji. Na sredini svakog kaveza
bio je zakucan u zemlju debeo stub, a za njega lancem oko vrata, kao
pas, beše vezan čovek. Osman se zgrozi, ali priđe jednom po jednom
kavezu, da osmotri zarobljenike. Video je da su bili zlostavljani i da se
jedva drže u životu. Kod poslednjeg kaveza klecnuše mu kolena. Srbin u
njemu ležao je u kaljuzi u užasnom stanju: blatnjav, bos, pocepan,
upišan i usran, sav krvav i modar, otečenog lica, mestimično odrane
kože i kose sa glave, sa levim okom potpuno zatvorenim. Osman ga je
jedva prepoznao, najviše po velikom belom mladežu na desnom obrazu.
Vuk! Prišao je, čučnuo ispred kaveza i suznim očima gledao ono što je
ostalo od kršnog momka koji ga je spasao pre devet godina. Iza njega su
se Turci glasno smejali.
– Brate, kako im pade u šake? Šta ti uradiše? – tiho je pitao
unakaženog čoveka.
Vuk je škiljio na ono oko na koje je mogao da vidi. Ćutao je dok nije
bio siguran ko je pred njim.
– Osmane… – prošaputao je s mukom. – Gotov sam, brate… Ranjen
sam u rame… Prebijen… Više mi je rebara slomljeno nego što i’ je čitavo,
čini mi se. Nije važno, vožd je umak’o. Idi, pusti me, da ti ovi tvoji nešto
ne zamere… Neću još dugo…
– Brate moj… Sve ove godine sam osluškivao glasove iz Srbije. Znao

176
sam da si dobro dok je Karađorđe dobro. Kad sam čuo da ustanak
propada i da sultanova vojska ganja srpskog vožda, krenuo sam da te
nađem… – grlo mu se steže.
– Džabe si se mučio, dobri moj Osman-efendijo! – prošaputao je Vuk
poslednjom snagom, pokušavajući da se našali.
Osman primače rukav licu i natopi tkaninu suzama. Gledao je Vuka
bez reči još neko vreme, dok suze nisu prestale da mu sijaju u očima.
Onda naglo ustade, okrete se i pozva bega na stranu. Kad su se izdvojili,
on okrete leđa vojnicima, iz pojasa izvadi tešku kesu sa novcem i tutnu
je begu u ruku.
– Čestiti beže, molim te, uzmi novac i oslobodi ovog kaurina!
Dugujem mu život. Povešću ga sa sobom u Stambol.
– Jok, vala! U Tursku neće! Borio se protiv Turaka, a ti bi sad da ga
lečiš pod sultanovim pendžerima?! Sikter, bre!
– Daj mu onda neki čamac, ako boga znaš, pa neka vesla preko
Dunava. U kesi ima preko sto dukata, nije to mali otkup za čoveka kome
je duša u nosu.
Beg je neko vreme ćutao, gledao preko reke i odmeravao težinu kese
koju je držao u ruci. Drugom rukom je nemarno češkao bradu. Onda je
zadenuo kesu za pojas.
– U redu, da ti učinim kad ti je baš stalo… Neka ide kod njegovog
Karađorđa, pobegulje – reče prolazeći pored Osmana, ne čekajući da
ovaj bilo šta kaže. – Safete, dovuci jedan čamac na suvo! Ibro, Dženane,
odvežite onog smrdljivka i ubacite ga u čamac! Neka vesla do Austrije,
ako može.
Vojnici skočiše đa urade šta im je rečeno. Safet dohvati debeli
konopac i dovuče čamac u muljeviti pesak. On je bio jedan od onih
janičara koje je Karađorđe poštedeo i pustio sa Ibrahimom iz orašačkog
hana na početku ustanka, baš onaj koji je virio iz hana dok su Ibrahim i
Karađorđe pregovarali, i dobro je zapamtio Vuka koji je čuvao Ibrahima
u dvorištu, dok se donosila odluka o njihovoj sudbini. Posle odlaska iz
hana, priključio se prvom janičarskom odredu na koji su naišli i imao
sreće da preživi sve borbe sa ustanicima. Kasnije se priključio sultanovoj
vojsci i učestvovao u poteri za Karađorđem. Kad su ranili i zarobili Vuka
u šumi gde je čuvao odstupnicu voždu, Safet ga je prepoznao i onako
nemoćnog krvnički pretukao, skoro nasmrt. Druga dvojica vojnika
priđoše kavezu, Dženan sabljom preseče debeli kanap kojim je bila
vezana drvena rešetka sa njegove gornje strane, podigoše je i, gadljivo
kriveći lice, uspraviše Vuka na noge. On je ječao od bolova, nije mogao
da stoji, kolena su mu klecala. Ibro nožem pokida žicu kojom je lanac bio

177
stegnut oko Srbinovog vrata i oslobodi ga. Onda ga prevukoše preko
bočne strane kaveza, umalo mu pritom ne slomivši nogu koja se
zaglavila između dva kolca. Vukli su ga za ruke kroz travu i blato, a kad
su prišli čamcu na dva metra, Dženan ga uhvati za ruke, Ibro za noge,
podigoše ga, zaljuljaše i baciše na čamac. On kriknu kad udari leđima i
slomljenim rebrima u ivicu bočne strane čamca. Ležao je tako
presamićen preko čamca dok nije prikupio snagu da se okrene na
stomak i uvuče u čamac. Teškom mukom je uspeo da sedne na dasku i
namesti vesla gde treba. Svaki deo tela ga je đavolski boleo, razum mu je
bio pomućen, činilo mu se da te pripreme u čamcu traju čitavu večnost.
Safet priđe i gurnu plovilo u dublju vodu. Struja ga je ponela nizvodno a
izmučeni Vuk je pokušavao da vesla ka drugoj obali reke, bezuspešno i
bez reda pljuskajući veslima po vodi, usled čega je čamac ubrzo počeo
nekontrolisano da se okreće ukrug, kao ljuska oraha. Beg i vojnici su se
grohotom smejali, a Osman je gutao knedle i od besa škripao zubima.
Pipnuo je desnicom dršku kubure i prvi putu u životu poželeo da
nekoga ubije. Ipak, savladao se i prišao begu, trudeći se da što bolje
odglumi zahvalnost.
– Hvala ti, čestiti beže, ovo nikada neću da ti zaboravim.
– Nego šta nego hvala! I dakako da nećeš da zaboraviš! – nasmeja se
beg zlurado, pa namignu Safetu.
Ovaj skide pušku s leđa, zape oroz, nanišani u Vuka i opali.
Zgranuti Osman nije stigao ni da mrdne. Kuršum pogodi Srbina posred
leđa i obori ga na dno čamca, vesla ispadoše u Dunav i čamac nastavi da
pluta nizvodno, okrećući se i dalje, sve brže i brže.
– Dobru pušku je imao kaurin! – grohotom se smejao Safet,
lupkajući pušku dlanom, onu koju je Vuk uzeo od Osmana u hanu.
Saznanje da mu je brat ubijen baš njegovom puškom beše kap koja
je prevršila čašu Osmanovog besa, puče mu pred očima, maši se rukom
za kuburu i urliknu na bega:
– Ti, prevrtljivo đubre!
Ibro i Dženan, koji su stajali iza njega, zgrabiše ga za ruke i
razoružaše. Beg mu priđe i opali mu šamar svom snagom.
– Ðubre je otac što te napravi, kukavice! Ovaj tvoj kaurin bi svakako
umro u čamcu, budalo! A ti budi srećan što ćeš živ da odeš odavde!
Osman je sevao očima na njega.
– Nemaš ni časti ni obraza, Kabir-beže! Možda bi umro, ali ti si uzeo
zlato da ga pustiš!
– Čuj gde mi čast pominje Turčin koji nije hteo u Srbiju u rat, ali je
dojezdio da spasava kaure?! Pustite ga! – naredi beg vojnicima, što ovi

178
odmah učiniše.
Beg, krupan i snažan čovek, zgrabi Osmana za rame, okrete ga kao
pero, pa ga desnom nogom udari u tur te ovaj odlete i pade u blato.
– Nosi se odavde, da te više nisam video! I da nisi zucnuo nijednu
više, inače ću te ubiti kao kera! A ako me sretneš u tvom Stambolu
nekad, sklanjaj mi se s puta!
Osman ustade, besan i nemoćan, sav umazan žitkim blatom, na ivici
suza, steže pesnice i pogleda bega i vojnike. Oni su se tresli od smeha i
držali ruke na kuburama. Bilo mu je jasno da mogu da ga ubiju svakog
trenutka i da bi im to pričinjavalo zadovoljstvo. Okrenuo se, otrčao do
svog konja, odvezao uzde, uzjahao i odjurio iz logora, šibajući nedužnu
životinju po sapima. Jahao je tako izvesno vreme, kao bez duše, plačući,
psujući i kunući. Grizao je uzde da ne slomi zube, toliko je čvrsto stiskao
vilice. Kad ga je bes malo prošao, kilometrima daleko od logora, cimnuo
je uzde i usporio konja. Potapšao ga je po vratu, kao da mu se izvinjava
za galop i šibanje. Trudio se da se smiri, da sredi misli. Razmišljao je šta
bi trebalo da uradi. Odlučio je da se odmah vrati kući. Imao je dovoljno
novca za put u preostale dve kese za pojasom. Putovao je do turske
prestonice bez žurbe, spavajući i hraneći se po obnovljenim i
novoizgrađenim hanovima. Jašući na jug kroz Srbiju, sretao je kolone
robova koje su vojnici terali svojim vlastelinima na imanja ili na prodaju
na pijace robova. Viđao je nebrojene mrtve pored druma, u šumarcima,
po selima… Bilo je među njima dece, staraca, obeščašćenih žena svih
dobi… Ustreljenih, preklanih, izbodenih, obešenih, nabijenih na kolac…
Video je mnogobrojne turske jedinice koje su išle ka poslednjim
ustaničkim uporištima. Nije više bilo Crnog Ðorđa da vodi ustanike i,
mada su se u nekim krajevima Srbije oni još uvek borili i držali mesta i
šančeve, bilo je jasno da će uskoro svaki otpor carskim jedinicama biti
slomljen. Turski plan da najpre zauzmu Beograd i da se dokopaju ili reše
Karađorđa i drugih narodnih vođa potpuno je uspeo. Sada im je
preostalo samo da poraze Srbe na nekoliko položaja koje su još uvek
držali, a to nije bio težak zadatak, jer ih je bilo malo, bili su bez municije,
prave komande, moral im je bio nizak… Dok je stigao do Istanbula,
raščistio je u srcu i glavi sa sobom i rešio šta će da učini. Prvog dana po
povratku otišao je kod svog pobratima i prvog komšije, Tarika, bogatog
trgovca. Ovaj je odmah s vrata video da sa Osmanom nešto nije kako
treba. Znali su se od malih nogu i mogao je da prepozna kada njegovog
pobratima nešto muči.
– Šta je bilo, pobro, što si se smrkao? Šta uradi tamo u Srbiji? I što si
uopšte išao tamo? – zasu gosta pitanjima čim je ušao na vrata i ustade da

179
ga pozdravi i zagrli. – Nisam ni znao gde si, rekoše mi tvoje sluge pre
neki dan, kad sam te tražio da prezalogajimo nešto zajedno. Što ode na
put bez pozdrava?
– Oprosti, pobro, odoh na put noću, na brzinu… I, što je najgore, baš
ništa ne uradih, dobri moj Tariče! Em ne uradih ono zbog čega sam
putovao nego izgubih brata, em se pride zavadih sa lažljivim sultanovim
vojnicima. Bojim se, kad se vrate, ako se sretnemo, biće belaja. Prevariše
me i poniziše, ne mogu preko toga da pređem kao da se nije desilo. Ako
ih ponovo vidim, učiniću sve da im se osvetim! Ja tamo umalo ne
izgubih glavu od turske ruke, a nisam bio ni kriv ni dužan! Ej, kauri me
onda pustiše živa, a sad moji htedoše da me ubiju?! – Osman zastade,
sabra se, pa nastavi mirnije kad obojica sedoše. – Mnogo sam razmišljao
putujući ovamo, morile su me teške misli… Posle ovog puta i svega što
sam doživeo i video, moj svet se okrenuo tumbe. Odlučio sam da sve u
životu promenim.
– Kako sve, jadan? Šta ti to znači?
– Baš sve, dobri moj pobro… Baš sve! Prvo, prodaću kuću, sve što u
njoj imam, celo imanje i trgovački posao i veze. Ako si rad, voleo bih da
ti budeš kupac. Daću ti ispod cene.
– Ma, šta bulazniš, crni Osmane?! Kakva prodaja, Alaha ti?!
– Eh, o Alahu ću malo posle… Nego, hoćeš li da kupiš imanje ili ne?
Nemam vremena za čekanje. Za tebe, cena je pet oka zlata.
– Pobratime, ta cena jeste dobra, skoro kao poklon, ali ja ne želim da
zarađujem na tebi. Ma, ne samo to, nego ne želim da odeš! Kud ćeš ti sa
svog ognjišta, vekovima tvoja familija živi na tom mestu?!
– Žuri mi se, kao što rekoh, daj zlato ako hoćeš, pa da odemo kod
ćate da sačinimo ugovor.
– Ti si stvarno poludeo, kukavni moj pobratime! Šta ćeš kad prodaš
kuću? Šta te je spopalo, čoveče?!
– Idem u Srbiju, da postanem Srbin! Krstiću se i postaću
pravoslavac.
– O, pa ti si luđi nego što sam pomislio! – Tarik se udari dlanovima
po kolenima. – Saberi se, iksane, ne lupetaj! Sačekaj malo, ohladi glavu…
– Hladio sam glavu na dugom putu od Dunava dovde. Sve sam
stotinu puta promislio, moj pobratime, i siguran sam da je moja odluka
ispravna.
– Kako ispravna?! To je ludost! – vikao je Tarik.
– Nije, nije… Evo, saslušaj me, pa sam zaključi! Moj daleki predak,
Arslan-aga, bio je poturčeni Srbin, kao i dosta godina kasnije Gokan,
janičar. To i sam znaš, nije nikakva tajna. Moja krv je, dakle, tursko-

180
srpska, ne mogu da prebrojim koliko čijih kapi ima. Pre devet godina, na
samom početku srpske bune, moj brat po Gokanovoj liniji, Srbin, spasao
mi je glavu kad je shvatio da smo familija, i to znaš. Ja njegovu nisam
uspeo da spasem pre neki dan. A samo zbog njega sam se vratio u
Srbiju, da probam da ga nađem i da mu pomognem. Dugujem, dakle,
Srbima jednu glavu, čini mi se baš ovu moju! – pobratim ga je
zaprepašćeno gledao, otvorenih usta. – Zato reših da im tu glavu vratim!
Porodicu još nemam, pa se ovo samo mene tiče. O tome toliko! Niko me
neće odvratiti! – Osman ustade i pruži desnicu pobratimu. – Hoćeš li da
pazariš moje imanje ili nećeš?
Tarik je dugo ćutao i razmišljao. Konačno, ustade i prihvati pruženu
ruku.
– Evo ruke, neću da te odgovaram! Vidim da si skroz pomerio
pameću. Ali, ovo je moj uslov: naredne tri godine kuća će stajati onako
kako je ti budeš ostavio kad pođeš u Srbiju – reče dok su se rukovali. –
Slaću povremeno sluge da je očiste. Ako odlučiš da se vratiš, platićeš mi
samo dve i po oke zlata. Kako je ti sad meni daješ u bescenje, daću je i ja
tebi nazad za pola cene koju ti plaćam. I voleo bih da se vratiš, da znaš.
– Hvala ti, pobratime! Neka bude tako, mada znam da se neću
vratiti. Vadi zlato, pa da idemo kod ćate…
Tarik ode do ornamentima ukrašenog i gvožđem okovanog
drvenog sanduka koji je stajao u uglu sobe, otvori ga, uze iz njega mali
kantar i tegove, stavi ih na stočić pa poče da vadi dukate iz sanduka i da
ih meri. U međuvremenu, pozvao je jednog slugu i poslao ga da mu
donese nove bisage od debele kože. Kad je izmerio pet oka, zagrabio je
još jednu, dve, tri pune šake dukata i dodao ih na one izmerene, pa ih je
sve ubacio u bisage.
– Evo, pobratime… Nije pošteno, nije ovo ni pola vrednosti, ali tako
si ti rekao…
– U redu je, ne brigaj! Kuća će ostati u domaćinskim rukama, što
dugujem precima, a meni će ovo, uz novac koji već imam, biti više nego
dovoljno da nastavim dalje. Idemo sada da uredimo hartije, pa da se
spremam za put.
Oni odoše u čaršiju, kod ćate koji sačini ugovor o kupoprodaji. Kad
obaviše posao oko hartija, pobratimi se izljubiše i oprostiše. Tarik je
iskreno želeo da se Osman jednog dana vrati, ali je nekako znao da ga
poslednji put vidi. Osman je otišao kući, obukao najlepše odelo, pokupio
sav novac i zlato i ubacio u bisage, bogato isplatio sluge i oprostio se sa
njima, okačio torbu sa malo hrane i bisage sa dukatima na sedlo, popeo
se na konja i izjahao kroz gradsku kapiju, zauvek napuštajući Istanbul.

181
Krenuo je put Srbije, da na svoj način vrati dug svom spasiocu i bratu.
Poterao je konja u lagan kas, ne okrenuvši se nijednom da pogleda grad
u kojem je rođen i proveo čitav život. Za pojasom su mu bili zadenuti
handžar od srebra i dve kubure, a preko butina prebačena puška.
Prolaznicima je ličio na ratnika, a bio je čovek koji nikada nije metak
opalio niti bilo kome naneo kakvo zlo. Imao je desetak oka zlata dobro
sakrivenih u bisagama, hrabro srce i čvrstu volju. Dovoljno za novi
život.

182
 Epilog

O
sman Četin kršten je u kasnu jesen 1813. u manastiru
Voljavča, baš tamo gde se rodila ideja o srpskom ustanku
protiv Turaka. Manastiru je tom prilikom poklonio pola oke
zlata. Dobio je kršteno ime Uroš, koje je koristio i kao svetovno, a prema
popu koji ga je krstio, Marku, uzeo je prezime Marković. Nastanio se u
Rudniku, na obroncima istoimene planine, gde je obrađivao zemlju i
trgovao. Uskoro je došao Milošev ustanak i Uroš je kao Srbin dočekao
slobodu. Nije učestvovao u borbama, kao što ni kao Turčin nije ratovao
protiv Srba. Oženio se ubrzo posle ustanka i dobio sina jedinca kojem je
dao ime Vuk, po bratu kome je dugovao život. Vuk je nastavio lozu
Markovića i imao brojne potomke širom Srbije. Uroš je svojoj ženi Milici,
deci i drugima sa ponosom pričao o svom poreklu, smatrajući da nema
šta da krije. Zato su mnogi njegovi naslednici nosili nadimak Turčin i bili
na njega ponosni. Posrbljeni čovek nikada nije zažalio što je napustio
Istanbul. Čast mu je nalagala da učini ono što je učinio i on je bio
spokojan i srećan. Bogatstvo koje je doneo sa sobom trošio je za svoju
porodicu, ali ga je takođe davao sirotinji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao
prilog za obnovu crkava i manastira i državi za izgradnju institucija
Kneževine Srbije. Čovek rođen kao bogat turski feudalac umro je u
drugoj polovini 19. veka, u dubokoj starosti, kao pripadnik novonastalog
srpskog građanskog sloja.

Srpski vožd Karađorđe potucao se po tuđini od nemila do nedraga,

slomljen kao staklo. Austrijanci su ga loše primili i držali skoro kao u
zatvoru. Jedva se nekako dokopao Rusije, ali ni tamo mu nije bilo mnogo

183
bolje. Posle Takovskog ustanka 1815. oporavio se, oraspoložio i
poverovao da dolazi pravi čas da se Turci konačno oteraju. Vratio se u
Srbiju u leto 1817, čamcem izdubljenim u debelom stablu, sa samo
jednim momkom, odan svom narodu i siguran u ugled koji u njemu ima,
nameran da podigne novi ustanak, sa Grcima, preko udruženja zvanog
Heterija, da donese slobodu otadžbini i olakša dušu zbog bekstva i
ostavljanja naroda na milost i nemilost Turcima. Po nalogu vođe Drugog
srpskog ustanka, upravitelja Srbije i voždovog kuma, kneza Miloša
Obrenovića, u zoru 26. jula (13. po starom kalendaru), u Radovanjskom
Lugu kod Velike Plane, ubio ga je rukom i sekirom Nikole Novakovića
iz Kolašina drugi kum, Vujica Vulićević, isti onaj kojeg je Karađorđe
postavio za vojvodu Smederevske nahije. Glavom Karađorđa,
najomraženijeg turskog neprijatelja, pred kojom se čitavu noć na
kolenima molio a sutra je predao Turcima, Miloš je obezbedio sebi
veliku milost sultana i Porte, što je bilo važno za njegov kasniji rad na
stvaranju nezavisne srpske države i dobijanje titule naslednog kneza, na
osnovu koje je nastala dinastija Obrenovića. Savremenici, istoričari,
književnici, niko nije dao dovoljno dobar odgovor na pitanje da li je
vožd morao tako da skonča, da li je trebalo da bude drugačije i da li je
ubijen zbog borbe za vlast, iz straha, osvete, zarad izvršenja nekakve
pravde… Tek, Vujica Vulićević je nedaleko od mesta na kojem je
Karađorđu odsečena glava podigao crkvicu-brvnaru koju je nazvao
Pokajnica. Ali, za neke stvari nema pokajanja.

Kraj

Obrada: Disco Ninja

184
185
 Beleška o autoru

A
utor romana „Janičar”, Saša Ðorđević Edi, rođen je 7. 1. 1969.
godine u Smederevu, gde i danas živi. Završio je osnovnu
školu i gimnaziju u rodnom gradu, zatim Višu školu
unutrašnjih poslova, a posle nje i Kriminalističko-policijsku akademiju u
Beogradu. Zaposlen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike
Srbije od 1993. godine. Pored profesionalne karijere, od 2005. godine
uporedo je gradio i muzičku karijeru kao pevač, basista, tekstopisac i
kompozitor autorskog rok benda Patrias, koji za sobom ima dva albuma
i veliki broj nastupa.

186