Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – prvi deo]

Objavljeno 14. maja 2012.

Kurcio Malaparte (1898-1957) je pseudonim čoveka koji se zvao Kurt Erih Sukert (Kurt Erich Suckert).
Prezime pseudonima je namerno odabrao kao suprotnost u odnosu na Napolena Bonapartu. Kako
Bonaparte na italijanskom znači „dobru stranu“, tako Malaparte znači „pogrešnu ili lošu stranu“.
Prepoznatljiv je i uglavnom jedino pamtljiv po knjizi Tehnika državnog udara. Ova knjiga mu u životu nije
donela ništa dobro. Objavljena je 1931. godine u Parizu. Kako u ovom delu napada Hitlera i Musolinija,
jasno je da zameriti se takvim psihopatama nije moglo da prođe bez krajnjih posledica po pisca. Tako je
Malaparte dobar broj godina svog života proveo u progonstvu i po zatvorima. Napisao je i druge sjajne,
sjajne knjige, a njegovu bibliografiju pogledajte ovde.

Ukoliko želite da pročitate dobru kritiku Tehnike državnog udara upućujemo vas na članak Adriana
Cvitanovića na sajtu Nove Istre.

Naša namera je da vam prenesemo u delovima (kroz članke na blogu) kompletnu knjigu, što će se
odvijati u skladu sa našim raspoloživim vremenom. Kod nas je ovu knjigu pre 20 godina plasirala
izdavačka kuća Apostrof iz Beograda i teško ju je naći u prodaji, osim po antikvarnicama, a može se naći
u biblioteci, gde su dostupna i njegova dela: Kaputt (nemačka reč: poražen, uništen, razbijen, izgubljen),
Koža, Sodoma i Gomora i Prokleti Toskanci.

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA

Mrzim ovu svoju knjigu. Mrzim je iz dna duše. Donela mi je slavu, tu bedu koju nazivamo slavom, ali i
koliko nevolja. Zbog te knjige upoznao sam zatvor, progonstvo, izdaju prijatelja, podmuklost protivnika,
egoizam, ljudsku pakost. Iz te knjige proistekla je glupa legenda koja od mene stvara cinika i surovnjaka,
okrutnu ličnost, neku vrstu Makijavelija u koži kardinala od Reca, a ja sam samo pisac, umetnik, slobodan
čovek koji jače oseća tuđe no sopstveno zlo.

Ova moja Tehnika državnog udara, koja se pojavila u Parizu 1931. (kod Bernara Grasea, u ediciji Les
écrits, urednik Žan Gueno), izlazi danas iz štampe prvi put u Italiji i u obnovljenom izdanju u Francuskoj,
povodom stogodišnjice Manifesta komunističke partije iz 1848. To je sad već poznata „klasika“, kako
tvrde francuski kritičari, i jednako aktuelna danas kao što je bila aktuelna i značajna ranije. A ko bi mi
zamerio što u ovom prvom italijanskom izdanju i u obnovljenom francuskom nisam dodao neko novo
poglavlje u vezi sa španskom republikanskom revolucijom, i onom frankovskom ili povodom lišavanja
prava slobode u Pragu (i državnih udara koji se tu i tamo pripremaju u Evropi), pokazao bi da ne razume
kako ti događaji, koji su se zbili posle pojavljivanja ove knjige ne donose ništa novo u pogledu moderne
tehnike državnog udara. Revolucionarna tehnika je i danas u Evropi ona ista koju sam ja prostudirao i
opisao na ovim stranicama. Izvestan napredak je ipak vidljiv u modernoj tehnici odbrane države. Gotovo
bi se reklo da su svi državnici odreda (ako uopšte čitaju knjige) pročitali ove stranice i znaju da izvuku
pouku koju one sadrže. Znači li da je, dakle, ova moja knjiga zaslužna za taj napredak? Da nije to, možda,
pre posledica iskustva iz ovih poslednjih godina?

Slavni g. Žan Šiap (Jean Chiappe), tvorac francuske kompleksne državne mašine za odbranu Republike i
republikanskih sloboda, kome sam iz poštovanja poslao 1931. jedan primerak Tehnike državnog udara s
posvetom „Gospodinu Žaku Šiapu, tehničaru sprečavanja udara“, odgovorio mi je jednom prilikom da je
moja knjiga opasna u rukama protivnika slobode, i desničara i levičara, toliko dragocena u rukama
državnika na kojima je odgovornost da brane demokratske slobode. „Vi učite državne ljude“, dodao je u
istom pismu, „da predviđaju revolucionarne fenomene našeg vremena, da ih shvate i spreče pobune za
osvajanje moći putem nasilja.“

Verovatnije je da su branioci države znali da izvuku veću pouku iz događaja no što bi je sticali čitanjem
moje knjige. Ali zasluga ovih stranica ne bi bila zanemarljiva i kada bi samo braniocima sloboda ukazale
na način tumačenja događaja, što je, zapravo, pouka koju iz njih treba izvući.

Zabranjena u Italiji od strane Musolinija, Tehnika državnog udara predstavlja danas za italijanskog
čitaoca novinu kojoj se i međunarodna situacija i unutrašnja zbivanja u našoj zemlji pridružuju, na žalost,
s vrlo aktuelnim udelom. Možda stoga nije suvišno obavestiti italijanskog čitaoca da ova moja knjiga
svojevremeno nije bila zabranjena samo u Italiji, nego i u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Portugaliji, Poljskoj,
Mađarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj, Grčkoj, u svim tim državama gde su javne i lične slobode bile
ugušene ili ukinute, bilo zbog samovolje diktatora, bilo zbog korupcije demokratskih institucija.

Čudna je i pustolovna sudbina ove moje knjige! Zabranili su je totalitarni režimi koji su u Tehnici
državnog udara videli „priručnik savršenog revolucionara“; liberalne i demokratske vlade označile su je
kao opasnu jer je ona za njih bila samo „priručnik veštine osvajanja vlasti putem nasilja“ a ne,
istovremeno, i „priručnik odbrane države“; trockisti i sam Trocki optužili su je za fašizam, a neki
komunisti koji ne podnose da ime Trockog vide pored Lenjinovog i, što je još značajnije, pored
Staljinovog, pripisali su joj trockizam; a nije neistinito reći ni da je malo koja knjiga podstakla toliko
diskusija i toliko suprotnih strasti. Retko koja knjiga je tako dobro i na tako bezazlen način opslužila i
Dobro i Zlo. Neka mi, s tim u vezi, bude dopušteno da podsetim na jedan neobičan slučaj oko kojeg su
novine svojevremeno podigle veliku buku. Kada je princ Štarenberg (Stahrenberg), okrivljen za zaveru
protiv države, po naređenju austrijskog kancelara Dolfusa[1] bio uhapšen u svom zamku u Tirolu, našli su
u njegovoj kući, „horresco referens“[2], jedan primerak moje knjige. Kancelaru Dolfusu je to odmah
poslužilo kao izgovor da zabrani Tehniku državnog udara u Austriji. Ali onoga dana kada su nacisti ubili
Dolfusa, bečke novine su objavile da je jedan primerak moje knjige nađen na njegovom pisaćem stolu.
Primerak verovatno još neotvoren. Da je Dolfus pročitao moju knjigu i umeo da izvuče iz nje korist
verovatno ne bi tako završio.
Tehniku državnog udara napisao sam poslednjih meseci 1930. godine u Torinu dok sam još bio direktor
Stampe. Rukopis je u Pariz, izdavaču Bernaru Graseu, odneo Danijel Halevi (Daniel Halévy) koji je došao u
Torino po njega, pošto se ja nisam usuđivao da s tim spisima pređem granicu. U martu 1931, kada je
knjiga trebalo da izađe iz štampe, krenuo sam u Francusku po savetu B. Grasea i Halevija da bih se
zaštitio od eventualne Musolinijeve reakcije.

Kako je Musolini primio moju Tehniku državnog udara? Knjiga mu se dopala, ali nije mogao da je
„proguta“. I zbog jedne od onih kontradikcija svojstvenih njegovom karakteru zabranio je italijansko
izdanje, ali je dozvolio da se o njoj opširno piše po novinama. Jednog dana, iznenada, novine su dobile
naređenje da više ne pišu o mojoj knjizi ni pozitivno ni negativno. Šta se u međuvremenu dogodilo?

Štampana u Nemačkoj 1932. mnogo pre dolaska Hitlera na vlast (Die Technik des Staatsstreichs, Tal
Verlag, Leipzig und Wien, 1932), Tehnika državnog udara, prva knjiga koja se u Evropi pojavila pre
Hitlera, bila je važan doprinos antinacističkoj propagandi. Za vreme političkih izbora, ujesen 1932, zidovi
svih gradova i predgrađa u Nemačkoj bili su oblepljeni velikim plakatima Demokratskog antinacističkog
fronta na kojima su, pod naslovom Kako italijanski pisac Kurcio Malaparte ocenjuje Hitlera i nacizam,
odštampane otvoreno najsmelije teze iz poglavlja o Hitleru. Kopije tih manifesta kao dokaz mog
prestupa poslao mi je šef vladinog odeljenja za štampu Lando Fereti propraćene samo ovih rečima: „Vidi
šta si uradio!“ Šta sam uradio shvatio sam posle nekog vremena u ćeliji broj 471, 4. krila zatvora Ređina
Ćeli.

Nikada nisam upoznao Hitlera, nikad mu se nisam približio. Ali sam ga intuitivno naslutio, bolje reći,
„pogodio“. Hitlera su po mom opisu, kao čoveka bolesnog uma i čvrste ruke, prepoznali i sami Nemci,
kako su već pisali Franfurter Zeitung i Berliner Tageblatt. Moja proricanja podbola su strasne diskusije.
Pokazaće se docnije, u januaru 1933, da Hitler neće zauzeti vlast putem državnog udara, već zahvaljujući
parlamentarnom kompromisu; u junu 1934. obistinilo se i moje drugo proročanstvo, odnosno to da je
Hitler nemilosrdno ugušio ekstremno krilo svoje partije.

Zato se ne treba čuditi što se Hitler, čim je došao na vlast, postarao da moju knjigu, dekretom
saksonskog gaulajtera, osudi na spaljivanje na glavnom trgu, dželatovom rukom, kako nalaže nacistički
ritual. Moja Tehnika državnog udara bila je bačena na isti plamen lomače koja je mnoge knjige, osuđene
zbog političkih i rasnih razloga, pretvorila u pepeo. Ne zadovoljivši se time što je spalio moju knjigu,
Hitler je zatražio od Musolinija i moju glavu, i dobio ju je.

Zapanjenost i u Italiji i van nje bila je ogromna. Desilo se prvi put da su nekog italijanskog pisca zatvorili,
ne zbog „zavere“ već zbog literarnog dela. Listovima Times i Manchester Guardian, koji su me uzali u
odbranu ocenjujući da je moj slučaj vrlo ozbiljan pokazatelj veoma teškog položaja italijanske literature,
Musolini je preko listova Popolo d’Italia i Tevere, 6. oktobra 1933, odgovorio da je moje hapšenje samo
obična administrativna predostrožnost.
Bio sam dakle uhapšen, strpan u ćeliju zatvora Ređina Ćeli i osuđen na „pet godina progonstva u
Liparima zbog antifašističkih manifestacija u inostranstvu“ (zvanično saopštenje Agencije Stefani od 11.
oktobra 1933). Dokazi koji su me teretili bili su: jedan primerak moje knjige Tehnika državnog udara na
kojoj je sâm Musolini obeležio crvenom olovkom inkriminisane fraze; manifesti nemačkog Demokratskog
antinacističkog fronta; pismo koje sam mnogo meseci ranije uputio jednom prijatelju, sada već
pokojnom, u kome sam u ime svih italijanskih pisaca branio slobodu umetnosti i literature i izrazio strogi
sud o stavu Balba[3] (pismo na koje sam se odlučio povodom apela koji mi je u Pariz poslao Elio
Vitorini[4] da se vratim u Italiju i javno preuzmem odbranu slobode literature i dostojanstva italijanskih
pisaca koji su bili izloženi napadu i pretnjama fašističke štampe); i, na kraju, jedan članak koji otvoreno
govori protiv Musolinija i Hitlera, štampan u Nouvelles Littéraires, marta 1933, pod naslovom Immoralité
du Guichradin.

Zbog kleveta i zlih namera pojedinaca koji danas, mada nisu platili za svoje grehe, postaše najveći heroji
slobode, potrebno je reći neke stvari, i ja ih iznosim. Pošto su izvesni džentlmeni raširili glas da sam posle
progonstva uživao Musolinijevu naklonost, potrebno je da se jednom za svagda javno iznesu neke
činjenice koje su znane samo mojim prijateljima i kojima nisam pridavao važnost do sada, ne iz oholosti,
već iz čistog nehaja za klevete.

_______________

vrati se na tekst[1] Engelbert Dollfuss (1892-1934), austrijski političar i kancelar, protivnik Anšlusa
(prisajedinjenja Austrije Nemačkoj). Februara 1934. ugušio je ustanak radnika u Beču. Ubijen u toku
nacističkog prevrata.

vrati se na tekst[2] „ježim se dok govorim“

vrati se na tekst[3] Italo Balbo (1896-1940), političar i maršal avijacije, učesnik fašističkog pohoda na Rim
1922, blizak Musolinijev saradnik, jedan od fašističkih kvadrumvira.

vrati se na tekst[4] Elio Vittorini (1908-1966), antifašista i pisac.

Posle tri godine progonstva moja kazna je preinačena u dve godine specijalnog nadzora. Pušten na
slobodu 1938, morao sam da podnosim svu bedu i sva policijska gonjenja, dobro poznata onima koji su
„oslobođeni“ zatvora ili progonstva. Zbog svog kompleksa niže vrednosti u odnosu na one koje je na neki
način uvredio, Musolini mi nikada nije oprostio to što je morao da me pošalje u zatvor. (Ja sam mu, u
času kada je umirao, sa svoje strane oprostio. Imam dovoljno razloga da budem hrišćanin.) Počeo je,
dakle, ne samo da mi zabranjuje da boravim u Pratu, gde je bila moja porodica, i u Forte dei Marmi, gde
sam stanovao, nego mi je uskraćivao da tamo odem i na par sati. Morao sam svaki put da tražim
specijalnu dozvolu policije. Kada je umirala moja sirota, draga Euđenija Baldi, koja mi je zamenila majku,
nisam stigao na vreme da budem uz nju u smrtnom času. Kada sam konačno uspeo da dobijem dozvolu
od policijske uprave i stigao u Prato, ležala je na odoru već dva dana. Ne samo to, već mi je zabranio da
dobijem pasoš, da ne bih mogao da se vratim u Pariz, gde su mi moji francuski prijatelji savetovali da se
sklonim, i uskratio da odlazim u pogranične regione – nisam smeo prekoračiti izvan Đenove, Torina,
Milana, Verone.

Godine 1936, to jest dve godine pre stupanja na snagu rasnih zakona, naredio je da se istraži da li sam
Jevrejin, nadajući se da će naći razlog više da pred sopstvenom savešću opravda svoje kukavno i
uskogrudo ponašanje prema meni – toliko ga je ponižavao njegov kompleks inferirornosti. Ta istraga,
koju je više puta pospešivao ličnom intervencijom kod šefa policije (posedujem dokumenta, između
ostalog njegovu telefonsku depešu upućenu šefu policije ovim rečima: „Pa, je li konačno Jevrejin ili
nije?“), utvrdila je nepobitno da ni moj otac, ni moja mati, ni njihovi roditelji, ni roditelji njihovih roditelja
nisu snosili odgovornost za moju Tehniku državnog udara. I pored toga, naredio je novu istragu 1938,
povodom stupanja na snagu rasnih zakona, na veliko zaprepašćenje Dina Alfijerija, tadašnjeg ministra za
kulturu, koje je Musolini naložio tu uzaludnu i smešnu inkviziciju. Avaj, nisam bio čak ni Jevrejin.

Pošto mu nije bilo dovoljno što sam po njegovom zahtevu bio strogo kontrolisan, naređivao je, uvek kad
bi u Rim stigao kakav nacistički vođa, da me zatvore zbog „mera javne sigurnosti“. Bio sam opasan, a da
to nisam ni znao. Tako sam morao da provodim duge dana u pritvoru, gde sam svaki put susretao svoje
stare drugare iz zatvora Ređina Ćeli, gotovo sve republikance[5] ili mlade komuniste iz Testaća i
Trasteverea,[6] bilo povodom Hitlerove posete u maju 1938, ili Gebelsa, Himlera i Geringa. To je bio
razlog što me je, na predlog Galeaca Ćana, prebacio na Kapri, daleko od Rima, daleko od krajeva kroz
koje voz iz Brenera prolazi da bi se spustio do Tibra. No, ni na Karpiju me nije ostavio na miru: policijski
komesar Morini i docnije njegov naslednik Fortunato imali su naređenja da me nadgledaju i često
pretrišu moju kuću.

Srdačno prijateljstvo Galeaca Ćana[7] (koji je tolike pisce, umetnike, Jevreje, političke protivnike branio
od samog Musolinija) nije uspelo da spreči moja proganjanja. Njegovo prijateljstvo mi je ipak bilo od
velike pomoći: jer mnogi koju su se u početku pretvarali da me ne vide i ne prepoznaju (svi danas heroji
slobode), saznavši da mi je Galeaco Ćano prijatelj, počeli su da me pozdravljaju i da mi se osmehuju. A
bio je od velike pomoći i mojim prijateljima: mnogi od njih, Jevreji ili ne, koji mi danas prebacuju zbog
tog prijateljstva, kao da ima nečeg nečasnog u tom osećanju, između ostalog, sasvim lične prirode,
obraćali su mi se tada za intervenciju Galeaca Ćana da bi iz zaštitio, odbranio, spasio.

Aldo Boreli mi je 1939. predložio da se uputim u Etiopiju kao specijalni izveštač lista Corriere della Sera.
Posle dugih pregovora između ministra za kulturu, ministra unutrašnjih poslova i Alda Borelija, direktora
lista Corriere della Sera koji, uz Ćanovu podršku, ne samo da me nije napustio, već je činio sve što je bilo
u njegovoj moći da ublaži proganjanja kojima sam bio izložen, stiglo je konačno odobrenje da idem u
Etiopiju. Musolini je ipak naredio da me prati policijski funkcioner doktor Konte, na moju sreću ličnost
ozbiljna, poštena i, dodajem, privržena, koji se zalepio za mene i nije se udaljio ni pedalj od mog ramena
za sve vreme tog dugog, napornog puta od tri hiljade kilometara kroz Etiopiju.
Musolini se, bez sumnje, plašio da ću se ukrcati u Port Saidu ili Suecu, ili da ću preko Džibutija dospeti u
Francusku. Neposredno pred Port Said, u odlasku, i pred Suec, u povratku, zatvorili su me u kabinu pod
prismotrom sve dok nismo izašli iz Sueckog kanala, daleko na pučinu. Posedujem izveštaj dr Kontea koje
je redovno slao Musoliniju o svakoj mojoj i najbezazlenijoj izjavi i merama preduzetim protiv mog
eventualnog bekstva.

Desio mi se, za vreme tog putovanja, jedan sasvim neobičan slučaj. Uvrteo sam u glavu, u Gondaru, da
stignem u Adis Abebu preko Gođama (put od hiljadu kilometara na mazgi), i mada je rat u Etiopiji bio već
četiri godine okončan, pobune u Gođamu bile su u punom jeku; moj put, okarakterisan kao luckast,
zabrani je vojni guverner Gondara. Saznavši, ipak, da bi Deveti eritrejski bataljon, kojim je komandovao
kapetan Renculi, hrabri vojnik iz Pulje, pokušao da uđe sa obala jezera Tana u Gođam zbog snabdevanja
hranom, oružjem i municijom naših garnizona, izolovanih i opkoljenih već mesecima i tako da preko
Debra Markosa dospe do Adis Abebe, dobio sam dozvolu da se priključim tom bataljonu. Uputio sam se,
dakle, na jezero Tana marširajući s Devetim eritrejskim bataljonom a dr Konte mi je doslovno bio
„prišiven“ za pete.

Prvog dana je sve išlo glatko, ali pred suton našu kolonu opkolila je horda od nekoliko hiljada etiopskih
pobunjenika. Bio sam nenaoružan i nisam mogao da se branim. Zatražio sam stoga od policijskog
funkcionera, čiji sam vrli zarobljenik bio, dozvolu da uzmem pušku od jednog askara[8] ubijenog
nedaleko od mene. Dr Konte mi je, ne bez neznatnih odgovora, dao dozvolu i tako sam mogao da se
branim od napadača uz rame mog anđela čuvara koji je pucao na pobunjenike čak bez nišanjenja, toliko
je bio okupiran da me ni za tren ne izgubi iz vida. Za naše vladanje u tom krvavom okršaju i dr Konte i ja
smo bili nagrađeni ratnim krstom na bojištu.

Za vreme mogu Puta po Etiopiji za 80 dana ja sam, dakle, krstario kao Fileas Fog, u pratnji policajca kome
verovatno dugujem žviot. Jer da mi je dr Konte, umesto što mi je dozvolio da uzmem pušku od ubijenog
vojnika, u tom opasnom trenutku stavio lisice na ruke, ja bih bez daljeg skupo platio nepromišljenost što
sam napisao Tehniku državnog udara.

Glas o specijalnom izveštaču lista Corriere della Sera koji prelazi Etiopiju gotovo kao zarobljenik, praćen
u stopu, zbog koga su nadležni autoriteti dobijali specijalna uputstva da spreče eventualno bekstvo, koga
je danonoćno kontrolisala kolonijalna policija, ta glasina se pronela po celoj Imperiji stvarajući mi
nepodnošljivu situaciju i pospešujući negodovanje čestitih ljudi, među kojima s posebnom zahvalnošću
pominjem guvernera Daodiaćea. Mora se reći: posle mog progonstva, za razliku od mnogih heroja
slobode, bio sam opet u Musolinijevoj milosti.
Naravno, sve ovo što sam do sada rekao mogu da potvrdim. O svim ponižavajućim proganjanjima kojim
sam po ličnom naređenju Musolinija bio izložen od 1933. do 1943. imam zvaničnu dokumentaciju. Od
savezničke Vrhovne komande u Italiji dobio sam fotokopije s ciljem da, ako ustreba, mogu nepobitno da
potvrdim tačnost svojih navoda.

Godine 1940, par dana pre objave rata, bio sam pozvan u borbu i upućen na front kao kapetan Pete
alpske divizije. Odmah sam protestovao kod ministarstva rata. Imao sam status političkog krivca i bio
sam, po statutu PNF[9] koji je imao važnost zakona, „civilni prognanik“. Shodno tome, tražio sam u svom
protestu da me smatraju i „vojnim prognanikom“.

Umesto da mi daju odsustvo, kako sam se nadao, ili da me opet pošalju na Lipare, kao što su mnogi
očekivali, Musolini je, možda u nameri da me primora na kompromitovanje, naredio da me prebace u
„bazu“ ratnih izveštača koja je zavisila od Odeljenja P Vrhovnog štaba a sačinjavali su je pisci i novinari
koji su nosili vojnu uniformu, svaki sa sopstvenim činom, i bili jednako podređeni vojnoj disciplini kao i
oficiri borbene jedinice.

Poslali su me, dakle, na front kao ratnog korespodenta lista Corriere della Sera zajedno s ostalim
izveštačima drugih listova od kojih su mnogi danas članovi raznih partija a da niko ne pomišlja, i pravo je,
da im prebaci to bivše zaduženje. Pojedinci su da se ne bi kompromitovali, a znam da su danas najčistiji
komunisti, u svojim člancima samo parafrazirali izveštaje nemačkih i italijanskih odeljenja propagande
kada nisu imali prilike da pišu hvalospeve Hitleru. Što se mene tiče, ja sam se tako lepo kompromitovao
da su me u jesen 1941. nemačke vlasti (koje nisu htele da čuju za mene, što mogu i da dokažem)
proterale s ruskog fronta uprkos protestu maršala Mese, komandanta CSIR,[10] zbog mojih po Nemačku
veoma nepovoljnih izveštaja koji su izazvali, kako svi znaju, veliko čuđenje i buku u Italiji.

Dopraćen na italijansku granicu, po naređenju Musolinija koji je ipak dozvolio da se moji članci štampaju,
bio sam kažnjen na četiri meseca prinudnog boravka. Nepotrebno je da ponovim kako za sve što tvrdim
imam dokaze. Posle četiri meseca poslali su me opet na front, u Finsku, kod finske pozadinske vojske.
Posle Musolinijevog pada u julu 1943. vratio sam se u Italiju kao mnogi drugi ratni izveštači sa Severnog
fronta. Moj dugi period nemira i patnji bio je okončan. Kao što je poznato, sa iskrcavanjem saveznika u
Salernu, od 1943. do 1945, učestvovao sam kao dobrovoljac u italijanskom odredu za oslobođenje,
potom su me proizveli u oficira za vezu pri savezničkoj Vrhovnoj komandi, učestvovao sam u bitkama
kod Kasina, za oslobođenje Rima, u okršajima na Gotskoj liniji. U avgustu 1944, kao oficira za vezu
između američko-kanadskih trupa i partizanske divizije Potente, saveznička Vrhovna komanda pohvalila
me je za hrabro držanje u krvavim okršajima za oslobođenje Firence (komunistički komandant divizije
Potente pao je u Oltrarnu na par koraka od mene).

_______________
vrati se na tekst[5] Republikanci – u tom periodu ilegalna opozicija koja se bazirala na Macinijevom
konceptu iz XIX veka „jedinstvo – republika – demokratija“.

vrati se na tekst[6] Testaccio, Trastevere – kvartovi Rima nastanjeni nižim i srednjim staležom.

vrati se na tekst[7] Galeazzo Ciano (1903-1944), političar, ministar spoljnih poslova Italije, Musolinijev
zet, čovek od karijere i mondena ličnost. Pred kapitulaciju Italije, 1943, izjasnio se protiv Musolinija.
Fašistički sud ga je osudio na smrt.

vrati se na tekst[8] Italijanski kolonijalni vojnik u Severnoj Africi.

vrati se na tekst[9] PNF – Partito nazionale fascista

vrati se na tekst[10] CSIR – Corpo di spedizione italiano in Russia, kasnije ARMIR (Armata italiana in
Russia)

U Engleskoj, Americi, Poljskoj, Španiji, u republikanskoj Španiji 1931, moja Tehnika državnog udara bila je
prihvaćena uz opšte odobravanje. Čak je i anglosaksonska liberalna i demokratska štampa, uključujući
New York Times, New York Herald, Times, New Statesman and Nation, Manchester Guardian, pohvalno
govorila o „the moral purposes“, „moralnoj svrsi“ moje knjige (u engleskom prevodu Silvije Spridž),
premda je s rezervom prihvatila moju tezu da su „na isti način sva sredstva povoljna da uguše slobodu,
kao što su sva sredstva dobra da je odbrane“. Kada sam 1933. otišao u London, prihvatili su me s onom
simpatijom koju Englezi gaje prema ljudima slobodnog duha.

U Francuskoj, počev od Šarla Morasa i Leona Dodea od Žaka Benvila, od Pjera Deskovea do Emila Burea,
preko Action Francaise, Humanité Republique, Populaire Leona Bluma, katoličkog Croix, onda Figaro,
Echo de Paris, La gauche, itd., itd., – u horu pohvala nije zazvučao nijedan neusklađeni glas.

Dok je ekstremna desnica, uzevši kao povod moju knjigu, predočavala opasnost od situacije u Nemačkoj
i Španiji (Žak Benvil, Action Francaise od 31. jula 1931.) i skretala pažnju branitelja slobode na slabosti
liberalne i demokratske države (Anri de Kerilis, Echo de Paris, od 5. avgusta 1931.), okomivši se vrlo
čudno i na Pola Valerija: „nigaud de bureau aux airs profonds, hydrocéphale pour cimetière marin“
„kancelarijski blesan, hidrocefalus na morskom groblju“ (Leon Dode, Action Francaise od 12. avgusta
1931.), ekstremna levica se poslužila mojom knjigom da bi napala Trockog.

Ambasador SSSR u Parizu mi je preko mog izdavača Bernara Grasea preneo poziv moskovske vlade da
odem u Rusiju i budem njen gost šest meseci da bih izbliza proučio sovjetski način života. Poziv nisam
mogao da prihvatim iz poznatih razloga. Prvi nemački begunci, kao Simon, direktor Frankfurter Zeitunga i
Teodor Volf, preneli su mi u Parizu pozdrave nemačkih antinacista. Studije i rasprave o Tehnici državnog
udara pojavljivale su se i u Evropi i u Americi. S posebnom naklonošću pominjem knjigu Revolucija
nihilizma koju je nemački pisac Herman Raušning, autor poznatog Hitler mi je rekao, posvetio ispitivanju
osnovne teze moje knjige.
U tom horu bila je samo jedna disonanca: glas Lava Trockog koji me je oktobra 1931. silovito napao u
govoru na Radio-Kopenhagenu. Posle svog izbeglištva na Kavkazu Trocki je bio udaljen iz Rusije; sklonio
se na ostrvo Prinkip u Mramornom moru blizu Konstantinopolja. Ujesen 1931. odlučio je da ode u Pariz.
Ali pošto mu je boravak u Francuskoj bio uskraćen, izabrao je Meksiko kao mesto svog izgnanstva, a pre
no što je napustio Evropu prihvatio je poziv Radio-Kopenhagena koji mu je pružio priliku da javno
odgovori na Staljinove optužbe.

Bilo je to prvi put posle oktobarske revolucije 1917. da se Trocki, u Evropi, obratio Evropi: interesovanje
za njegov govor je bilo ogromno. Ali on je, na žalost, govorio samo o Staljinu i meni. Time bejah, ništa
manje od Staljina duboko razočaran. Veliki deo njegovog govora (čije je tekst štampan u pariskim
trockističkim novinama La cloche) bio je posvećen mojoj Tehnici državnog udara: Trocki je pljuvao na
Staljina i povraćao po meni. Iste večeri sam mu uputio sledeći telegram: „Pourquoi mêlez vous mon nom
et mon livre à vos hitories personnelles ni avec Staline? Stop. Curzio Malaparte“. (Zašto uplićete moje
ime i moju knjigu u vaše lične događaje sa Staljinom? Stop. Kurcio Malaparte“). Trocki mi je odgovorio
odmah ovim telegramom: „Je l’espère pour vous. Stop. Léon Trotzki“. (Želeo bih to, zbog Vas. Stop. Lav
Trocki.“)

Ali od svih koji su pozdravili moju knjigu posebno mi je drag Žan-Rišar Blok. (Jean-Richard Bloch).
Italijanski čitalac možda ne zna ko je Žan-Rišar Blok. On je jedan od heroja francuskog komunizma.
Prebegavši za vreme ratu u Moskvu, vodio je na tamošnjem radiju propagandu na francuskom jeziku. Po
povratku u Pariz posle oslobođenja osnovao je list Ce soir. Posmrtno su mu dodeljena najviša priznanja.
Iako komunista, Žan-Rišar Blok nije bio sektaš ni fanatik – shvatao je značenje moje knjige i važnost ne
samo političkog, već i moralnog problema koji ona postavlja braniteljima slobode. Neprekidno mi je, od
našeg prvog susreta u Parizu 1931, pokazivao svoju naklonost. Možda će mu pojedini komunisti zameriti
zbog simpatija koje je gajio prema meni. Kako bi i prihvatili to da bi komunista čiji su posmrtni ostaci
ovenčani čašću apoteoze, junak slobode preko koga je francuska komunistička partija osigurala
ekskluzivnost „u svim zemljama, uključujući Švedsku i Norvešku“, mogao biti časno naklonjen slobodnom
čoveku? (I podvlačim „slobodnom čoveku“, jer tako je o meni sam Žan-Rišar Blok mislio).

„Pročitao sam“, pisao mi je Žan-Rišar Blok 20. novembra 1931, boraveći u svojoj vili La Mérigote blizu
Poatjea, „pročitao sam sa velikim interesovanjem knjigu koju ste mi s ljubaznošću poslali. Ukoliko je
tačno da je prevashodna dužnost intelektualca, sada na početku savremenog doba – agonije modernog
vremena – da ‘imenuju’ stvari, da pročiste duh, da odstrane mrtve reči, istrošene sadržine, zastarele
načine mišljenja, da se usmere ka egzaktnim načinima predstavljanja jednog sveta koji bi bio u
potpunosti obnovljen, Vi ste Vaš deo uloge u ostvarenju zajedničkog zadatka izuzetno majstorski
odigrali.
Spajajući dve ideje koje su u toj meri različite u kojoj su to revolucionarni program i pobunjenička
taktika, Vi ste za nas ispitali teren. Pomogli ste nam da sve shvatimo i oštroumno dođemo do izvesnih
činjenica. Doprineli ste da naša vizija ‘novog vremena’ postane što određenija. To je mogao samo jedan
marksista. Jedino jedan marksista, kao što Vi rekoste, može danas izvesti uspešan državni udar. Držeći se
Vaše ideje, dodajem da jedino marksista može napisati jedan roman ili dramu koja bi ‘pristajala’
današnjici, a ne bi vijorila oko nje kao preveliko odelo.

Navodite nas na bezbroj načina razmišljanja. I sva su najsuštinskije prirode. Osećam taj slobodni i veseli
ton kojim govorite o stvarima, u zvuku Vašeg glasa prepoznajem ono što najviše volim i cenim kod
italijanskih intelektualaca. Malo je naroda kojima sam toliko naklonjen kao Vašem. Njegova mana je goli
verbalizam, kao što je greh Francuza otužna sentimentalnost, a Nemaca lažna sistematičnost. Jedan
Italijan je, kada nastoji da bude pronicljiv, i više od svetskog čoveka. Ja nigde nisam naišao na
inteligenciju koja bi bila autentičnija i istinoljubivija od italijanske, mada je istovremeno tako malo
poznata i o njoj je retko izrican bilo kakav sud. To znači da u Vašoj knjizi jednostavno udišem atmosferu
koja mi je i bliska i blagotvorna: atmosferu koju rađa slobodan čovek. A to i jeste jedini način da se nešto
napiše, sem ukoliko se u delu ne radi o načinima gušenja slobode. Uvek se najviše nezavisnosti unese u
pokušaj da se uništi nezavisnost. Prinuđen sam da se obuzdavam da mi se ne bi desilo da ulazim u
detalje o tome na kakva me sve razmišljanja navodi Vaša knjiga. To više ne bi bilo pismo, već knjiga.
Zadovoljiću se time da Vam prenesem da, kao i po pitanju hiljadu drugih stvari, delim Vaš krajnje strogi
sud o Hitleru. Moguće je da će nas događaji demantovati, i Vas i mene, i da ćemo jednog dana pojmiti da
taj patetičan Austrijanac, prepredeni poltron, za kasnije čuva jednu drugu, novu i efikasnu taktiku.
Istorija se ne vraća. Gete je bio u pravu kada je rekao da su istorijska zbivanja katkad homologna, ali
nikada analogna. Ja sam se veoma prevario, ne što se tiče stvarne, nego što se tiče relativne vrednosti
Musolinija koga sam pomalo poznavao 1914. U svakom slučaju, i tu sam sklon da delim Vaše mišljenje.

Svaki put se zadivim kada vidim način na koji pristupate Hitleru, znacima njegove slabosti, njegovom
gušenju duhovnih sloboda, ljudskog dostojanstva, kulture, njegovim policijskim metodama i
potkazivanju koje je pretvorio u svakodnevnu praksu. Musolini nije postupao tako, zar ne?“[11]

Musolini je isto tako činio, dragi Žan-Rišar Blok, i sa mnom i sa mnogima koji su bili kao ja, pa i bolji od
mene. Možda je bio u pravu, možda su u pravu, možda su u pravu svi oni koji i danas, u ovoj Evropi
oslobođenoj od Hitlera i Musolinija, ponižavaju i proganjaju slobodne ljude, pokušavaju da uguše
osećanje ličnog ponosa, slobodu svesti, slobodu duha, slobodu umetnosti i literature. Otkud mi znamo
da intelektualci, pisci, umetnici, slobodni ljudi nisu možda opasna rasa, čak nepotrebna, ukleta rasa? „Šta
sam ja?“, govorio je Montenj.

Ali zašto da se s mržnjom osvrćemo na prošlost kada ni sadašnjost nije bolja, a budućnost nam već preti?
Sve nevolje i proganjanja koje mi je ova knjiga donela lakše bih podneo kad bih bio ubeđen da su ove
moje stranice bar malo doprinele slobodi odbrane u Evropi, u kojoj ta opasnost danas nije ništa manja
nego što je juče bila, nego što će sutra biti.
Nije tačno, kako je jadikovao Džonatan Svift, da se ništa ne dobija odbranom slobode. Uvek ponešto
dobijamo; ako ništa drugo, ono bar svest o sopstvenom ropstvu po kojoj se slobodan čovek odvaja od
drugih. Jer kako sam pisao 1936: „svojstvenost čoveka nije da živi slobodan u slobodi, već slobodan u
zatvoru„.

Pariz, maja 1948. Kurcio Malaparte

KURCIO MALAPARTE: TEHNIKA DRŽAVNOG UDARA [I]

Mada sam naumio da prikažem kako se osvaja moderna država i kako se ona brani, ne može se reći da
ova knjiga treba da bude imitacija Makijavelijevog Vladaoca; pa, i kad bi bila moderna imitacija, sasvim
malo je makijavelijevska. Vremena na koja se odnose argumenti, primeri, mišljenja i moral Vladaoca bila
su vremena tako velike dekadencije opštih i ličnih sloboda, građanskog dostojanstva i ljudskog
poštovanja, da bi uzimati kao uzor to čuveno Makijavelijevo delo kada se raspravlja o nekim
najznačajnijim problemima moderne Evrope značilo vređati čitaoca, slobodnog čoveka.

Politička istorija ovih poslednjih deset godina nije istorija primene Versajskog ugovora, niti ekonomskih
posledica rata, ni zalaganja vlada da se osigura mir u Evropi, već je to borba između branilaca principa
slobode i demokratije, odnosno parlamentarne države i njenih protivnika. Stavovi partija nisu drugo do
politički aspekti te borbe i treba ih posmatrati samo s te tačke gledišta ako hoćemo da shvatimo značnje
mnogih događaja poslednjih godina i predvidimo razvoj aktuelne unutrašnje situacije pojedinih
evropskih država.

Gotovo u svim zemljama, pored partija koje se deklarišu kao branioci parlamentarne države i pobornici
unutrašnje političke ravnoteže, tj. liberalne i demokratske (to su svi konzervativci, od liberala desničara
do socijalista levičara), postoje partije koje bi problem države prenele na revolucionarni teren. To su
partije ekstremnih desničara i ekstremnih levičara, „katilinci“, tj. fašisti i komunisti. Desni katilinci plaše
se rizika nereda: okrivljuju vladu zbog slabosti, nesposobnosti i neodgovornosti, smatraju da je potrebna
gvozdena državna organizacija i stroga kontrola celokupnog političkog, socijalnog i ekonomskog života.
Oni su idolopoklonici države, pristalice državnog apsolutizma. U centralizovanoj, autoritarnoj,
antiliberalnoj i antidemokratskoj državi nalaze jedinu garanciju reda i slobode, jedinu odbranu od
komunističke opasnosti. „Sve u državi, ništa van države, ništa protiv države“, potvrđuje Musolini.
Zagovornici levice ciljaju na osvajanje države da bi zaveli diktaturu proleterijata. „Gde je sloboda, nema
države“, govorio je Lenjin.

Primeri Musolinija i Lenjina uveliko utiču na aspekte i razvoje borbe između pobornika desnice i levice i
branilaca liberalne i demokratske države. To su, nema sumnje, taktika fašista i taktika komunista ali je
neophodno uočiti, što se toga tiče, da ni katilinci, ni branioci države ni do danas nisu dokazali da znaju na
čemu se zasnivaju i jedna i druga taktika, da li među njima postoji kakva analogija i koje su njihove
posebne karakteristike. Taktika koju je sledio Bela Kun nema ničeg zajedničkog sa boljševičkom. Kapov
revolucionarni pokušaj nije drugo do vojnička pobuna. Primo de Rivera i Pilsudski su državni udar shvatili
i izveli po pravilima tradicionalne taktike koja nema nikakvu sličnost s fašističkom. Bela Kun bi mogao da
izgleda moderniji taktičar, tehnički bolji i stoga opasniji od ostale trojice, ali u postavljanju problema
osvajanja države i on pokazuje da ne zna da postoji ne samo moderna ustanička taktika, nego i moderna
tehnika državnog udara. Bela Kun veruje da oponaša Trockog, a ne primećuje da je ostao pri pravilima
koja je Marks postavio na primeru Pariske komune 1871. Kap se zavarava da će protiv Vajmarske
skupštine ponoviti udar od 18. brimera.[12] Primo de Rivera i Pilsudski zamišljaju da je dovoljno srušiti
oružjem ustavnu vladu da bi zavladali modernom državom.

Jasno je da ni katilinci ni vlade nisu postavili sebi pitanje da li postoji moderna tehnika državnog udara i
koja su njena osnovna pravila. Na revolucionarnu taktiku katilinaca vlade nastavljaju da se
suprotstavljaju defanzivnom taktikom koja pokazuje totalno nepoznavanje osnovnih principa veštine
osvajanja i odbrane moderne države. Samo je Bauer, kancelar Rajha, marta 1920. dokazao da je shvatio
kako je za odbranu države neophodno poznavati veštinu njenog osvajanja.

Protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja kancelar Bauer, čovek osrednjih kvaliteta, odgojen u
marksističkoj školi, ali u suštini konzervativac kao svaki dobar Nemac srednje klase, nije oklevao da
upotrebi oružje generalnog štajka: on je bio prvi koji je u odbrani države primenio osnovno pravilo
komunističke taktike. Veština odbrane moderne države regulisana je istim pravilima koja regulišu veštinu
osvajanja: eto, to je ono što se može nazvati Bauerovom formulom. Naravno, koncepcija poštenog
kancelara Bauera nije ista kao Fušeova. Bauerova formula podrazumeva osudu klasičnih policijskih
sistema kojima vlade pribegavaju u bilo kojoj prilici i protiv bilo koje opasnosti, ne praveći razliku između
nereda u predgrađu i pobune u kasarni, između štrajka i revolucije, između parlamentarne zavere i
barikade. Čuvena je apologija kojom je Fuše branio svoje sisteme, tvrdeći da je u stanju da provocira,
predupredi i uguši nered bilo kakve vrste. Ali čemu bi služili danas Fušeovi sistemi protiv taktike
komunista ili fašista?

Zanimljivo je konstatovati povodom toga da taktika koju je sledila vlada Rajha da bi obuzdala i ugušila
hitlerovsku pobunu nije ništa drugo nego jednostavna i čista primena klasičnih sistema policije. Politika
vlade Rajha prema Hitleru opravdava se u Nemačkoj time da Bauer protiv Hitlera nije isto što i Bauer
protiv Kapa. Sigurno da postoji ogromna razlika između Hitlerove i Kapove taktike ali najbolji sudija
aktuelne nemačke situacije je Bauer. Njegova formula se pokazuje svakim danom sve više kao jedina
kadra da odmeri nesposobnost taktike koju vlada sprovodi u odbrani Rajha od bilo koje opasnosti.

Postoji li Hitlerovska opasnost? – pitaju se branioci Rajha i zaključuju da postoji samo jedna jedina
opasnost u Nemačkoj i Evropi i da je to opasnost od komunista. Bauer bi mogao da prigovori vladi Rajha
što protiv komunističke opasnosti sledi istu taktiku koju je primenila protiv hitlerovske pobune, onu koja
se sastoji u primeni klasičnih policijskih sistema. Ovde se vraćamo na Bauerovu formulu. Da bi se država
odbranila od revolucionarnog prevrata fašista ili komunista, potrebno je primeniti odbrambenu taktiku
zasnovanu na istim principima koji regulišu taktiku fašista i komunista. Protiv Trockog, drugim rečima,
treba suprotstaviti Trockog, ne dakako Kerenskog, odnosno policijski sistem. Kerenski nije drugo nego
demokratičan i liberalan Fuše sa ponekom marksističkom idejom, Fuše a la Valdek-Ruso i a la Milran[13]
1899. Ne treba zaboraviti da je Kerenski i danas na vlasti u Nemačkoj: Hitleru je neophodno suprotstaviti
Hitlera. Da bi se odbranilo od komunista i fašista potrebno je boriti se na samom njihovom terenu.
Taktika koju bi 18. brimera primenio Bauer protiv Bonaparte bila bi da ga napadne na samom njegovom
terenu: on bi upotrebio sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva i primorao Bonapartu da ostane na
terenu parlamentarnog postupka koji je odabrao Sjejes[14] za izvođenje državnog udara. Bonapartinoj
taktici Bauer bi suprotstavio taktiku Bonaparte.

Aktuelne prilike u Evropi pružaju mnogo verovatnoće za ostvarenje ambicija pobornika i desnice i levice.
Nedostatak mera, usvojenih i predviđenih od strane vlada za osujećenje eventualnog revolucionarnog
pokušaja, toliko je veliki da se opasnost od državnog udara može smatrati mogućom u mnogim
državama Evrope. Posebna priroda moderne države, kompleksnost i osetljivost njenih funkcija,
ozbiljnost političkih, socijalnih i ekonomskih problema koje treba da reši, geometrijski uvećavaju njene
slabosti i uznemirenost naroda i gomilaju teškoće koje treba prebroditi da bi se osigurala njena odbrana.
Moderna država je više no što se veruje izložena revolucionarnim opasnostima: vlade ne umeju da je
odbrane. I nema koristi od saznanja da vlade ne znaju da je odbrane a da i katilinci, sa svoje strane, u
mnogim slučajevima, dokazuju nepoznavanje osnovnih elemenata moderne tehnike državnog udara. I
mada je tačno da katilinci do danas nisu uspeli da u mnogim prilikama iskoriste povoljne okolnosti za
preuzimanje vlasti, to ne znači da opasnost ne postoji.

Javno mnjenje u liberalnim i demokratskim državama napravilo je grešku što nije brinulo o mogućem
državnom udaru. Takva eventualnost, u aktuelnim uslovima Evrope, ne treba da se prenebregne ni u
jednoj državi. Primo de Rivera ili Pilsudski sigurno ne bi imali nikakvih šansi za uspeh u nekoj slobodnoj i
organizovanoj državi i, da upotrebim izraz iz osamnaestog veka, a veoma modernog značenja, u državi
policé.[15] Argument je veoma tačan, ali odveć jednostavan i previše engleski. Jer niko ne kaže da
opasnost od državnog udara treba obavezno da se zove Primo de Rivera ili Pilsudski. Koji se dakle
problem postavlja vladama, svim vladama Evrope?

Političari Evrope pripadaju uglavnom Kandidovoj porodici: njihov liberalni i demokratski optimizam ih
spasava od svake sumnje i svake brige. Ali ima i onih koji se ne povode za opštim predrasudama i
obdareni modernijim senzibilitetom počinju da shvataju da klasični policijski sistemi nisu dovoljni ga
garantuju bezbednost države. Za vreme ankete koju sam nedavno objavio o situaciji u Nemačkoj, gde je
polemika o unutrašnjoj odbrani Rajha danas življa nego ikada, imao sam prilike da čujem kako mnogi
ponavljaju Štrezemanovo mišljenje o Hitleru: „Taktika koju je sledio Ciceron protiv Kataline ne bi dala
nikakav rezultat protiv Hitlera“. Jasno je da je Štrezeman[16] postavljao problem odbrane Rajha na
drugačijim prinicipima od onih na kojima je počivala nemačka državna tradicija. On se izjašnjavao protiv
taktike koja je i sad dominantna koncepcija odbrane države u najvećem delu Evrope, tj. taktike
zasnovane na policijskom sistemu, kojom je Ciceron savladao Katilininu zaveru.
Imaću prilike docnije, povodom aktuelne situacije u Nemačkoj, da se vratim na Štrezemanov stav prema
Kapovom[17] revolucionarnom pokušaju u Berlinu 1920. kao i Karovom i Hitlerovom u Minhenu 1923.
Nesigurnost i slabost koje je iskazao Štrezeman u tim okolnostima verno pokazuju suprotnosti što
uznemiravaju savest nemačkog naroda pred opasnošću od državnog udara. U Vajmarskoj-Nemačkoj
problem države više nije isključivo problem vlasti, to je i problem slobode. Ako su sistemi policije
nedovoljni da garantuju odbranu Rajha prvi eventualnom pokušaju komunista ili Hitlera, koje mere može
i treba da primeni vlada a da ne izloži opasnosti slobodu nemačkog naroda? Štrezeman je u govoru
održanom 23. avgusta 1923. na sastanku industrijalaca izjavio da se ne bi dvoumio da primeni
diktatorske mere ako bi to situacija zahtevala. Ali zar između policijskih sistema i diktatorskih mera nema
drugih sredstava za garantovanje odbrane Rajha? U tim granicama se postavlja nemačko pitanje; i u tim
istim granicama se postavlja, u gotovo čitavoj Evropi, problem odbrane države.

Aktuelno stanje u Evropi i politika vlada u odnosu na katilince ne mogu se razmatrati i procenjivati u
Makijavelijevom duhu i metodu. Problem osvajanja i odbrane moderne države nije politički već tehnički
problem. Povoljne okolnosti za državni udar nisu bezuslovno političke i socijalne prirode i ne zavise od
opšte situacije u državi. Revolucionarna tehnika koju je pri preuzimanju vlasti primenio Trocki u
Petrogradu oktobra 1917. dala bi iste rezultate da je bila primenjena u Švajcarskoj ili Holandiji. „Ili u
Engleskoj“, dodavao je Trocki. Ove tvrdnje mogu da izgledaju proizvoljno i apsurdno samo onima koji
revolucionardni problem posmatraju kao problem isključivo političke i socijalne prirode i pozivaju se,
ocenjujući situaciju i činjenice našeg vremena, na primere prevaziđene revolucionarne tradicije, na
Kromvela, na 18. brimer ili na Parisku komunu.

Leta 1920. u Varšavi, za vreme jedne od konferencija koje je diplomatski kor držao gotovo svakog dana u
sedištu papinog poslanstva da bi se razmotrila situacija u Poljskoj koju je okupirala Crvena armija
Trockog, a potresali su je i unutrašnji nemiri, imao sam priliku da čujem veoma živ dijalog, neku vrstu
disertacije, veoma malo akademske, o prirodi i opasnostima revolucije, između engleskog ministra ser
Horasa Rambolda i Monsinjora Ratija, potonjeg pape Pija XI, koji je tada bio apostolski nuncije u Varšavi.
Retka prilika da se čuje kako budući papa podržava mišljenje Trockog o modernom revolucionarnog
problemu, u kontradiktornosti s engleskim ministrom i pred diplomatskim predstavnicima najvažnijih
nacija sveta. Ser Horas Rambold je izjavljivao da je nemir u celoj Poljskoj na vrhuncu i da bi mogao
svakog momenta da se izrodi u fatalnu revoluciju, pa stoga diplomatski kor treba bez odlaganja da
napusti Varšavu i skloni se u Poznanj. Monsinjor Rati je odgovorio da je nemir zaista veliki u celoj zemlji,
ali da revolucija nije neminovna posledica nemira, i zbog toga je smatrao greškom napuštanje glavnog
grada, utoliko pre što bi premeštanje diplomatskog kora u Poznanj moglo da se interpretira kao
nepoverenje u poljsku vojsku i zaključio je da se on ne bi povlačio iz Varšave. U civilizovanoj zemlji, gde
je državna organizacija jaka, dodavao je engleski ministar, opasnost od revolucije ne postoji, pošto se
ona rađa samo iz nereda. Monsinjor Rati, koji je i ne primećujući branio mišljenje Trockog, istrajavao je u
tvrđenju da je revolucija isto tako moguća i u civilizovanoj zemlji, jako organizovanoj i policé, poput
Engleske, kao i u zemlji prepuštenoj anarhiji, kakva je u tom momentu bila Poljska pod pretnjama
političkih frakcija i koju je napala neprijateljska vojska: „Oh, never“, uzviknuo je ser Horas Rambold,
uznemiren i zaprepašćen ovom klevetom o mogućnosti revolucije u Engleskoj poput kraljice Viktorije
kada joj je lord Melburn prvi put predočio mogućnost preomene ministarstva. O situaciji u kojoj se
nalazila Poljska leta 1920. nepotrebno je nadugačko govoriti da bi se izložilo kako povoljne okolnosti za
državni udar ne zavise od opštih uslova zemlje i nisu bezuslovno političke i socijalne prirode. Videće se
da u Poljskoj, u tom momentu, nisu nedostajali ni ljudi, ni prilike: sve okolnosti koje je ser Horas
Rambold smatrao povoljnim bile su na izgled na strani katilinaca. Zbog čega onda u Varšavi nije došlo ni
do kakvog revolucionarnog pokušaja? I sam Lenjin se prevario oko situacije u Poljskoj. Interesantno je
konstatovati da je aktuelni papa, Pije XI, o prirodi revolucije imao tada i ima verovatno i danas jasnije i
modernije ideje od Lenjina. Stav Pija XI prema katilincima Evrope može sigurno bolje da razume Trocki,
jedan od prvih tvoraca moderne tehnike državnog udara, nego li Šarl Moras,[18] Dode[19] ili svi oni za
koje je revolucionarni problem samo problem isključivo političke i socijalne prirode.

_______________

vrati se na tekst[12] Misli se na državni udar koji je izveo Napoleon uz pomoć svog brata Lisjena, 18.
brimera 1799. (brimer – drugi mesec u francuskom revolucionarnom kalendaru: 22.X – 22.XI).

vrati se na tekst[13] Étienne Alexandre Millerand (1859-1943), francuski političar i publicista. Član
Socijalističke partije, uprkos zabrani stranke ušao, kao prvi socijalista, u buržoasku vladu Valdek-Ruso.

vrati se na tekst[14] Emmanuel Joseph Sieyes (1748-1836), francuski političar, učestvovao u

pripremanju državnog udara 18. brimera i postao uz Bonapartu jedan od tri konzula.

vrati se na tekst[15] policé, franc. (država) zakonima osiguranog poretka.

vrati se na tekst[16] Gustav Stresemann (1878-1929), nemački političar, kancelar i ministar spoljnih
poslova.

vrati se na tekst[17] Wolfgang Kapp (1858-1922) izveo kontrarevolucionaran državni udar protiv
Vajmarske Republike, zauzeo Berlin i proglasio se kancelarom, ali je srušen generalnim štrajkom posle
samo četiri dana. (Po njemu – Kapov puč).

vrati se na tekst[18] Charles Marie Photius Maurras (1868-1952), francuski pesnik i politički pisac,
desničar, ratni huškač, zagovornik saveza s Musolinijevom Italijom. Podržavao Franka i Petena, 1945.
osuđen na doživotni zatvot. Pomilovan pred smrt.

vrati se na tekst[19] Léon Daudet (1868-1942), francuski novinar i književnik, sin Alfonsa Dodea.
Protivnik republike, parlamentarizma, nacionalista i antisemita. S Morasom osnovao list L’ Action
française.
KURCIO MALAPARTE: TEHNIKA DRŽAVNOG UDARA [II]

Prva razmatranja veštine osvajanja i odbrane moderne države, tj. tehnike državnog udara, sugerisalo mi
je posmatranje izvesnih događaja kojima sam bio očevidac i donekle učesnik, leta 1920. u Poljskoj. Posle
nekoliko meseci provedenih u Vrhovnom ratnom savetu Versaja, bio sam naimenovan u oktobru 1919.
za diplomatskog atašea pri italijanskom poslanstvu u Varšavi. Imao sam tako priliku da se približim
Pilsudskom i uverio sam se da je u njemu bilo više fantazije i zanosa nego li logike, više umišljenosti nego
ambicije i, konačno, više volje nego inteligencije; on sâm uživao je u tome da se predstavlja kao mahnit i
tvrdoglav, poput svih Poljaka iz Litvanije.

Životna priča Pilsudskog ne bi izazvala simpatije Plutarha ili Makijavelija: njegova ličnost revolucionara
delovala mi je mnogo neinteresantnije nego li ličnosti velikih konzervativaca, Vilsona,[20] Klemansoa,
[21] Lojda Džordža, [22] Foša[23] koje sam upoznao i posmatrao na mirovnoj konferenciji. Kao
revolucionar Pilsudski mi je izgledao mnogo inferiorniji od samog Stambolijskog[24] koji mi se činio kao
čovek bez ikakvog moralnog osećanja, najciničniji i istovremeno najvatreniji prevratnik koji je u Evropi
1919. govorio o miru i pravdi naroda.

Kada sam se prvi put našao pred Pilsudskim u njegovoj rezidenciji Belvedere u Varšavi, iznenadio me je
njegov izgled i ponašanje. Osetio se u njemu buržujski katalinac, obuzet idejom da smisli i izvede
najhrabrije zamisli u granicama građanskog i istorijskog morala svoga vremena i svoje nacije, pun
poštovanja prema zakonitosti koju je on nameravo da prekine ne rizikujući, ipak, da sebe stavi van
zakona. Celokupnim svojim nastojanjem da se dokopa vlasti koje je kulminiralo državnim udarom 1926,
Pilsudski je zapravo pokazao da sledi maksimu Marije Terezije u njenoj politici prema Poljskoj:
„Reagovati na pruski način, čuvajući privid poštenja“.

Ne treba se čuditi što je Pilsudski usvojio maksimu Marije Terezije i pridržavao se nje do poslednjeg časa,
tj. kad je već bilo suviše kasno da sačuva privid zakonitosti. Ta njegova konstantna zabrinutost,
zajednička mnogim revolucionarima, sputavala ga je da shvati i izvede državni udar po pravilima veštine
koja nije isključivo politička. Svaka veština ima svoju tehniku. Nisu svi veliki revolucionari pokazali da
poznaju tehniku državnog udara, jer su i Katilina, Kromvel, Robespjer, Napoleon, da se napomenu samo
najvažniji, pa i sam Lenjin dokazali da poznaju sve što se tiče te veštine, osim tehnike. Između Napoleona
od 18. brimera i generala Bulanžea[25] ne stoji niko drugi do Lisjen Bonaparta.

Te kasne jeseni 1919. Pilsudski se pojavio pred očima svih Poljaka kao jedini sposoban da drži u šaci
sudbinu Republike. On je bio tada šef države, više formalno nego suštinski. Pa ni ta forma nije bila
savršena jer u iščekivanju Ustava koji je trebalo da se razradi na Zemaljskoj skupštini (Dieta) u januaru
iste godine, vlast poverena Pilsudskom bila je samo privremena. Igra političkih partija i ličnih ambicija
ozbiljno je ugrožavala autoritet Šefa Države. Pilsudski se našao pred Zemaljskom ustavotvornom
skupštinom u istoj situaciji kao Kromvel pred Parlamentom 3. septembra 1654.

Javno mnjenje uzalud je očekivalo od njega da raspusti Skupštinu i preuzme svu odgovornost. Taj
brutalni, buržoaski i buntovni diktator, istovremeno pun obzira prema zakonitosti i obuzet brigom da se
pokaže nepristrasan u očima širokih slojeva, neka vrsta generala socijaliste, revoulcionar do pojasa i
reakcionar od pasa nagore, koji nije umeo da se odluči između građanskog rata i rata protiv sovjetske
Rusije, pretio državnim udarom jednom nedeljno a pokazivao žurbu da usvoji i ozakoni Ustav Skupštine
koji još nije bio proglašen, i na koji se narod uzalud pozivao, počeo je da pobuđuje uznemireno čuđenje
javnog mnjenja. Ne samo socijalisti već i desničari pitali su se začuđeno šta čeka taj Tezej koji već godinu
dana vrti među prstima Arijadnin konac ne odlučujući se da ga upotrebi i da ili izađe iz političkog i
finansijskog lavirinta u kome se izgubila država, ili da uguši slobodu Republike; i gotovo godinu dana
gubio je svoje vreme i propuštao prilike drugih, u tišini Belvederea, letnjoj rezidenciji kralja, vodeći
lukave igre da bi razmrsio intrige Paderevskog[26], predsednika Saveta, koji je iz Kraljevske palate,
zimske rezidencije kralja Poljske u srcu Varšave, odgovarao čembalom na trube ulana Pilsudskog.

Ugled šefa države, umanjen parlamentarnim polemikama i partijskim intrigama, bledeo je u očima
naroda svakim danom sve više. Poverenje socijalista prema starom drugu iz zavera i izgnanstva bilo je
stavljeno na tešku probu zbog njegovog neobjašnjivo pasivnog držanja pred zbivanjima u spoljnoj i
unutrašnjoj politici Republike. I plemstvo koje je posle neuspelog državnog udara januara 1919. protiv
Pilsudskog, napustilo ideju o nasilnom osvajanju moći, vratilo se na ambiciozne iluzije i postepeno se
uverilo da Pilsudski, konačno, ne samo da nije predstavljao opasnost za javne slobode, nego ih ne bi ni
odbranio prilikom nekog pokušaja desničarskih stranaka.

Pilsudski nije bio kivan na princa Sapjehu. Litvanac kao i on ali veliki gospodin, ljubaznih i uverljivih
manira, elegantan do licemernog optimizma, otmen na engleski način, neusiljeno i nemarno, način koji
stranci vaspitani u Engleskoj usvajaju kao drugu prirodu, princ Sapjeha nije bio čovek koji bi izazvao
podozrenje i ljubomoru Pilsudskog. Njegov revolucionarni pokušaj bio je suviše diletantski i empirički da
bi uspeo. Pilsudski, čovek oprezan i neobjektivan, koji je prezirao poljsku aristokratiju do
omalovažavanja, osvetio se Sapjehi imenujući ga za ambasadora u Londonu. Evo jednog Sule vaspitanog
u Kembridžu koji se vraća u Englesku da završi svoje studije.
Odluka da se silom dočepaju vlasti postepeno je sazrevala ne samo među desničarskim strankama,
zabrinutim zbog opasnosti koju je predstavljao parlamentarni nered po zdravlje Republike i po interese
veleposednika. Kada se general Jozef Haler po završetku rata, u kome se hrabro borio na francuskom
frontu, vratio u Poljsku kao vođa svoje dobrovoljačke vojske odane samo njemu, povukao se u senku
držeći se kao protivnik Pilsudskom i pripremao tiho za naslednika. Šef engleske vojne misije, general
Carton de Wiart, za koga su Poljaci govorili da liči na Nelsona,[27] jer je u borbi izgubio jedno oko i ruku,
tvrdio je, smešeći se, da Pilsudski ne bi trebalo da se uzda u Halera, hromog kao Taljeran.[28]

Unutrašnja situacija se u međuvremenu pogoršavala iz dana u dan. Posle pada Paderevskog borba
između stranaka postajala je sve življa i novi predsednik Saveta Skulski nije bio najpogodnija ličnost,
kadra da se suprotstavi političkom i administrativnom neredu, zahtevima stranaka i događajima koji su
se tajno pripremali. Krajem marta na ratnom savetu održanom u Varšavi general Haler usprotivio se
odlučno vojnim planovima Pilsudskog i kada je o osvajanju Kijeva bilo odlučeno povukao se ustranu
oprezno, mada je izgledalo i s mnogo prezira koji se ne bi mogao opravdati samo strategijskim razlozima.

Poljska vojska je 26. aprila 1920. prešla granicu Ukrajine i 8. maja ušla u Kijev. Lake pobede Pilsudskog
izazvale su u celoj Poljskoj veliki entuzijazam: 18. maja stanovnici Varšave priredili su trijumf osvajaču
Kijeva, a najnaivniji i najveći fanatici među njegovim borcima upoređivali su ga s pobednikom kod
Marenga.[29] Ali početkom juna boljševička vojska pod komandom Trockog počela je napad i 10. juna
crvena konjica Buđonija[30] zaposela je Kijev. Na iznenadnu vest, strah i nered podstaknuli su bes
stranaka i zahteve ambicioznih – predsednik Saveta Skulski ustupio je vlast Grabskom, a ministra
inostranih poslova Pateka zamenio je princ Sapjeha, ambasador iz Londona, stari Sula koji se vratio još
ublaženiji iskustvom engleskog liberalizma. Ceo narod ustao je na oružje protiv crvenih zastava osvajača,
a sam general Haler, protivnik Pilsudskog, pritrčao je sa svojim dobrovoljcima u pomoć poraženom
rivalu. Ali povika stranaka nadjačavala je rzanje Buđonijevih konja.

Početkom avgusta vojska Trockog prispela je pred Varšavu. Trupe vojnika odbeglih posle teškog poraza,
izbeglice iz istočnih delova i seljaci u bekstvu pred osvajačem tumarali su gradom između gomila koje su
uznemireno i ćuteći pretrpavale trgove i ulice danonoćno iščekujući vesti. Tutnjava rata se približavala.

Kabinet Grabskog je pao posle nekoliko dana postojanja i novi predsednik vlade, Vitos,[31] mrzak
desničarskim partijama, uzalud se upinjao da smiri borbu frakcija i organizuje građansku odbranu. U
radničkim predgrađima i u kvartu Nalevki, varšavskom getu, gde je trista hiljada Jevreja osluškivalo buku
borbe, već je vrila žudnja za pobunom. Po hodnicima Skupštine, u čekaonicama ministarstva, po
novinskim i bankarskim kancelarijama, u kafeima i kasarnama raznosile su se najčudnije glasine. Govorilo
se o mogućoj intervenciji nemačkih trupa koju je u Berlinu pospešio novi predsednik Saveta Vitos da bi
obuzdao ofanzivu boljševika; videlo se kasnije iz interpelacije koju je podneo Savetu poslanik Glombjuski
da je pregovore sa Nemačkom pokrenuo Vitos u dogovoru s Pilsudskim. Dolazak generala Vegana[32]
bio je posledica tih pregovora, što je pokrenulo kritike i umanjilo ugled i Vitosu i Pilsudskom –
desničarske partije, privržene francuskoj politici, nalazile su tome povoda da napadnu šefa države zbog
dvoličnosti i nesposobnosti i da zahtevaju jaku vladu koja će biti sposobna da se suprotstavi opasnostima
unutrašnje situacije i dâ oslonac republici i vojsci. Sam Vitos, u nemogućnosti da suzbije pobunu frakcija,
zaoštravao je spor prebacujući odgovornost za raspad države na desničare i levičare.

Ako je neprijatelj bio pred vratima, glad i pobuna su već ušle u Varšavu. Povorke naroda koji je proklinjao
sudbinu prelazile su ulice predgrađa i već počinjale da se pojavljuju na trotoarima Krakowskie
Przedmiescie, ispred velikih hotela, banaka i plemićkih palata, ćutljive gomile dezertera upalih očiju,
bledog i mršavog lica.

Šestog avgusta apostolski nuncije, dekan diplomatskog kora, Monsinjor Rati, aktuelni papa Pije XI, u
pratnji engleskog, italijanskog i rumunskog ministra uputio se predsedniku Saveta Vitosu, da ga upita da
li bi hteo već sada da predloži grad gde bi se namestila vlada u slučaju evakuacije iz prestonice. Na ovaj
značajan korak odlučili su se dan ranije, posle duge diskusije, na sednici koju je diplomatski kor držao u
sedištu nuncijata. Većina inostranih predstavnika, prateći primer engleskog ministra ser Horasa
Rambolda i nemačkog, grofa Oberndorfa, izjasnila se za ubrzani premeštaj diplomatskog kora u neki
sigurniji grad, Poznanj ili Čenstohovu. Ser Horas Rambold je čak predložio poljskoj vladi Poznanj kao
privremenu prestonicu gde bi se za neko vreme smestilo ministarstvo spoljnih poslova sa stranim
predstavnicima. Jedino su Monsinjor Rati i italijanski ministar Tomazini smatrali neophodnim da se
ostane u Varšavi. Njihov stav je izazvao oštre kritike na sednici i sama poljska vlada ga je ocenila kao
neprijateljski, sumnjajući da će apostolski nuncije i italijanski ministar u poslednjem momentu izjaviti da
ne mogu da napuste Varšavu, potajno se nadajući da će biti primorani da ostanu u gradu za vreme
boljševičke okupacije. Na taj način bi, govorilo se, apostolski nuncije za svoj račun uspostavio kontakt
između Vatikana i sovjetske vlade, razmatrajući religiozne probleme koji su interesovali crkvu, pažljivog
posmatrača ruskih događaja, jer je bila više nego ikada zainteresovana da proširi svoj uticaj na Istočnu
Evropu. Namera Svete Stolice da iskoristi ozbiljnu krizu u kojoj se nalazila pravoslavna crkva posle
boljševičke revolucije bila je jasna ne samo posle naimenovanja Oca Đenokija za apostolskog vizitatora u
Ukrajini, nego i po samom držanju nuncija Ratija prema unijatskom mitropolitu iz Ljvova Monsinjoru
Andreju Šeptickom, omraženom među Poljacima. Unijatsku crkvu istočne Galicije Sveta Stolica je uvek
smatrala prirodnim mostom za katolička osvajanja Rusije. Na italijanskog ministra Tomazinija sumnjalo
se da će se on pridržavati preciznih uputstava svog ministra spoljnih poslova grofa Sforce, opravdanih
procenom unutrašnje politike i željom da se na neki način stupi u kontakt sa vladom Sovjeta i tako
udovolji zahtevu italijanskih socijalista. Ako bi boljševici okupirali prestonicu Poljske, prisustvo ministra
Tomazinija bi dalo povoljnu priliku grofu Sforci da stupi u diplomatske odnose sa vladom Moskve.

Predlog Monsinjora Ratija, dekana diplomatskog kora, prihvatio je veoma hladno predsednik Saveta
Vitos. Odlučeno je ipak da se vlada povuče u slučaju opasnosti u Poznanj i da se u datom momentu
pobrine i prebaci u privremenu prestonicu strane predstavnike. Dva dana docnije, 8. avgusta, veliki deo
funkcionera poslanstva napustio je Varšavu.
Čelni odredi boljševičke vojske bili su već pred vratima grada. U radničkim predgrađima odzvanjali su
prvi pucnji. Došao je momenat da se pokuša državni udar.

_______________

vrati se na tekst[20] Thomas Woodrow Wilson (1856-1924), američki predsednik 1912-1920. U I

svetskom ratu najpre bio za neutralnost SAD, ali je 1917. ipak objavio rat Nemačkoj. Idejni je tvorac
Društva naroda (preteča UN).

vrati se na tekst[21] Georges Bejamin Clemenceau (1841-1929), predsednik vlade i ministar rata.
Intervencionist protiv oktobarske revolucije, neprijatelj Nemačke i protivnik Vilsonove koncepcije
posleratnog mir.

vrati se na tekst[22] David Lloyd George (1863-1945), britanski političar, ogorčeni protivnik Nemačke, u
unutrašnjoj politici reformator.

vrati se na tekst[23] Ferdinand Foch (1851-1929), francuski maršal, zapovednik savezničkih snaga u I
svetskom ratu.

vrati se na tekst[24] Aleksandar Stamboliski (1879-1923), bugarski političar, vođa zemljoradničke

stranke. U I svetskom ratu zalaže se kao premijer da Bugarska priđe Saveznicima, zbog čega je osuđen na
doživotnu robiju. Ubijen pri državnom udaru Cankova.

vrati se na tekst[25] Georges Ernest Boulanger (1837-1891), francuski diplomata i političar, učestvovao
u obaranju Pariske komune, antiparlamentarista i revanšista, neuspeli pučista.

vrati se na tekst[26] Ignacy Paderewski (1860-1941), poljski pijanista, kompozitor i državnik. Bio
ministar-predsednik i ministar spoljnih poslova Republike Poljske (1919), a 1940. predsednik poljskog
parlamenta u emigraciji.

vrati se na tekst[27] Horatio Nelson (1758-1805), legendarni britanski admiral, u pomorskoj bici kod
Korzike izgubio desno oko. Najveći strateg u istoriji pomorskih ratova.

vrati se na tekst[28] Charles Maurice de Talleyrand – Périgord (1754-1838), francuski diplomata i

političar, hrom od rođenja. Najpre pomaže Napoleona, zatim Luja XVIII, pa vojvodu Orleanskog da dođe
na presto. Primer diplomatske veštine i beskrupuloznosti.

vrati se na tekst[29] Bitka kod Marenga, vođena 14. juna 1800. između Francuza i Austrijanaca,
osigurala je Napoleonu Lombardiju.

vrati se na tekst[30] Sejmon Mihajlovič Buđoni (1883-1973), komandant crvene konjice, sovjetski
maršal.

vrati se na tekst[31] Wincenty Witos (1874-1945), predsednik poljske vlade 1920, 1923. i 1926, kada je
oboren državnim udarom Pilsudskog.

vrati se na tekst[32] Maxime Weygand (1867-1965), francuski general, načelnik štaba savezničkih armija
na zapadnom frontu 1918, stalni predstavnik u Komitetu za pripremu mirovnih ugovora. U II svetskom
ratu bio Petenov ministar rata.
KURCIO MALAPARTE: TEHNIKA DRŽAVNOG UDARA [III]

Varšava je tih dana pružala izgled grada koji je položio oružje pred haranjem. Avgustovska zapara
prigušivala je glasove i buku, duboka tišina prekrivala je gomile ljudi posedalih po ulicama. Povremeni,
beskrajni redovi tramvaja rastvarali su gomilu. Ranjenici su proklinjali sudbinu oslonjeni licem i rukama o
prozore; dugi žagor prenosio se od trotoara do trotoara. Prolazile su u pratnji kopljanika grupe
boljševičkih zarobljenika obučenih u rite, sa crvenom zvezdom na čelu, šepajući pogrbljeni između kopita
konja. Pri prolazu zarobljenika gomila se otvarala u tišini i zatvarala tromo iza njihovih leđa. Izbijali su tu i
tamo neredi, ugušeni namah iznenadnim tiskanjem. Inad tog mora glava štrčali su drveni krstovi koje su
u povorci nosili mršavi vojnici u groznici; narod se lagano pokretao, stvarala se talasave reka ljudi po
sredini ulice, kretala se iza krstova, nailzaila, nestajala u uzburkanim potocima mnoštva. Na prilazu
mostovlju na Visli uznemirena i bučna grupa osluškivala je neku udaljenu tutnjavu; teški oblaci, žuti od
sunca i rpašine, zatvarali su horizont koji je vibrirao tutnjeći kao da je udaren maljem. Centralna stanica
bila je danonoćno preplavljena izgladnelom masom dezertera, izbeglica, begunaca svih vrsta. Samo su
Jevreji izgledali zadovoljno tih uzavrelih dana. Kvart Nalevki, varšavski geto, bio je u slavlju. Mržnja
prema Poljacima, progoniteljima izraelskih sinova, žeđ za osveto i radost da se prisustvuje velikom
uniženju Poljske, katoličke i netolerantne, manifestovale su se hrabro i snažno, neobično za Jevreje iz
Nalevke, inače ćutljive i pasivne iz predostrožnosti i po tradiciji. Jevreji su postali buntovni – loš znak za
Poljake.

Vesti koje su izbeglice prenosile iz zauzetih regiona pothranjivale su duh pobune: u svakom gradu, u
svakom zauzetom selu boljševici su žurili da obrazuju Sovjet sačinjen od Jevreja iz samih mesta.
Progonjeni Jevreji postali su progonitelji. Ukus slobode, osvete i moći bio je suviše sladak da bedne mase
kvarta Nalevki ne bi poželele da ga osete. Ruska vojska, koja je već bila nekoliko milja od Varšave, imala
je u samom gradu prirodnog saveznika u ogromnoj populaciji Jevreja koja je iz dana u dan rasla i po
broju i po hrabrosti. Početkom avgusta bilo ih je pola miliona u Varšavi. Često sam se tih dana pitao šta
je kočilo tu ogromnu pobunjenu masu, podstaknutu fanatičnom mržnjom i glađu za slobodom, da
pokuša ustanaka. Bilo kakav prepad je mogao uspeti.

Država u raspadu, vlada u agoniji, vojska potučenja, vleiki deo nacionalne teritorije okupiran, prestonica
u metežu i već opkoljena: samo hiljadu ljudi odlučnih i spremnih na sve bilo bi dovoljno da se zauzme
grad bez upotrebe oružja. No, tadašnje iskustvo me je ubedilo da Katilina može da bude Jevrejin, ali
katilinci, tj. izvršioci državnog udara ne treba da budu izabradni među sinovima Izraela. Oktobra 1917. u
Petrogradu Katilina boljševičkog ustanka bio je Jevrejin Trocki, ne Rus Lenjin, ali izvršioci, katilinci, bili su
u većini Rusi, mornari, vojnici, radnici. Godine 1927. Trocki je u borbi protiv Staljina morao da na svojoj
koži oseti koliko je bilo opasno poveriti izvršenje državnog udara isključivo jevrejskih elementima.

Gotovo svakodnevno sastajao se diplomatski kor u sedištu papinog poslanstva. Pratio sam često
italijanskog ministra Tomazinija koji nije pokaivao neko zadovoljstvo zbog držanja svojih kolega saglasnih
s tezom se Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa. Samo ministar Francuske M. De Panafieu, iako je
ocenjivao situaciju vrlo kritičnom, nije krio da bi odlazak diplomatskog kora u Poznanj ličio na bekstvo i
izazvao ogorčenje javnog mnjenja, smatrao je stoga, u dogovoru s Monsinjorom Ratijem i ministrom
Italije, da treba ostati u Varšavi do poslednjeg momenta i da savet ser Horasa Rambolda i grofa
Oberndorfa, pobornika hitnog napuštanja prestonice, ne treba slediti sve do eventualnog pogoršanja
unutrašnje situacije koja bi mogla da dovede u nepriliku vojnu odbranu grada.

U suštini, M. de Pnafieu je bio mnogo bliži tezi engleskog i nemačkog ministra nego apostolskog nuncija i
ministra Italije: dok su Monsinjor Rati i Tomazini očevidno želeli da se ostane u Varšavi i za vreme
boljševičke okupacije i ispoljavali otvoren optimizam što se tiče ne samo vojne situacije, nego i
unutrašnje, izjašnjavajući se da nema nikakvog rizika da diplomatski kor do poslednjeg momenta odloži
prelazak u Poznanj, M. de Panafieu je ocenjivao s optimizmom samo vojnu situaciju. On nije mogao da
krivi Vegana. Budući da je odbrana grada bila poverena francuskom generalu, ministar Francuske se
opredeljivao za tezu ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, ne zbog problema vojne prirode, već
samo zbog opasnosti koju je predstavljala unutrašnja situacija. Predstavnici Engleske i Nemačke strepili
su naročito od pada Varšave u ruke boljševičke vojske, dok se M. de Panafieu plašio, zvanično, samo
pobune Jevreja i komunista. „Ja se plašim“, govorio je francuski ministar, „udara nožem u leđa
Pilsudskom i Veganu“.

Apostolski nuncije po onome što je tvrdio Monsinjor Pelegrineti, sekretar papskog poslanstva, nije
verovao u mogućnost državnog udara. „Nuncije“, govorio je smešeći se šef engleske vojne misije general
Carton de Wiart, „ne može da zamisli da bi bedna rulja iz geta i predgrađa Varšave pokušala da se usudi
da preuzme vlast. Ali Poljska nije Crkva, gde samo pape i kardinali vrše državni udar.“

Iako nije verovao da bi vlada, vojne glavešine i vladajuća klasa, tj. odgovorni za situaciju, učinili sve što je
u njihovoj moži da spreče nove opasnosti, Monsinjor Rati je bio ubeđen da bi bilo kakav pokušaj pobune
propao. Argumenti M. de Panafieua bili su ipak suviše ozbiljni da ne bi izazvali zabrinutost u duši nuncija.
Zato me nije čudila poseta koju je Monsinjor Pelegrineti učinio jednog jutra ministru Tomaziniju,
podstičući ga da ispita da li je vlada preuzela sve potrebne mere kako bi se oduprla eventualnom
pokušaju pobune. Ministar Tomazini je odmah pozvao konzula Paola Brenu, predočio mu nuncijevu
zabrinutost i zamoilo ga u prisustvu Monsinjora Pelegrinetija da detaljno ispita unutrašnju situaciju i
mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju nereda i eventualne pobune. Vesti koje mu
je nešto ranije potvrdio general Romei, šef italijanske vojne misije, o stalnom napredovanju boljševičke
ofanzive, nisu mu ostavile nikakvu sumnju o sudbini Varšave. Bio je 12. avgust, u toku noći vojska
Trockog stigla je na dvadeset milja od grada. „Ako poljske trupe izdrže još nekoliko dana“, dodao je
ministar, „manevar generala Vegana može uspeti. Ali ne treba imati velike iluzije.“ Naložio mu je da
krene u radnička predgrađa i u kvart Nalevki, gde bi moglo doći do nereda, da bi se osvedočio oseća li se
zaista u vazduhu miris praha i da se svojim očima uveri, u najosetljivijim punktovima grada, da li su
preduzete mere dovoljne da zaštite leđa Veganu i Pilsudskom i osiguraju vladu od eventualnih prepada.
„Bilo bi dobro“, završio je, „da ne idete sami“, i posavetovao konzula Brenu da pođe u mojoj i pratnji
kapetana Rolina koji je bio ataše francuskog poslanstva.

Kapetan Rolin, konjički oficir, bio je zajedno s majorom Šarlom de Golom jedan od najozbiljnijih i
najučenijih saradnika M. de Panafieua i generala Henrisa, šefa francuske vojne misije. On je vrlo
revnosno posećivao italijansko poslanstvo i prema ministru Tomaziniju gajio velike simpatije i prijateljske
odnose. Docnije sam ga opet sreo u Rimu, 1921. i 1922. za vreme fašističke revolucije, gde je bio ataše
francuske ambasade u palati Farneze i bio je zadovoljan Musolinijevom taktikom u preuzimanju vlasti.
Od trenutka kada je boljševička vojska stigla blizu Varšave, gotovo svakog dana odlazio sam s njim do
isturenih položaja Poljaka da bih iz blizine pratio ishod bitke. Ali osim crvenih kozaka, izvanrednih
konjanika dostojnih najslavnijih — stizali su na paljbu laganim korakom, nesigurni i kolebljivi. Izgledali su
gladni, poderani, pokrenuti glađu i strahom. Uprkos dugom ratnom iskustvu na francuskom i
italijanskom frontu nije mi bilo jasno zbog čega su se poljaci povlačili pred ovom vrstom vojnika.

Kapetan Rolin bio je mišljenja da poljska vlada ne poznaje ni osnovne elemente veštine odbrane
moderne države. Ista ta ocena, iako u drugom smislu, izgledala je opravdana u odnosu na Pilsudskog.
Poljaci važe za hrabre vojnike. Ali uzalud vojnička hrabrost kad vođe ne znaju da se veština odbrane
zasniva na poznavanju vlastitih slabih tačaka. Mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u
sprečavanju eventualnog pokušaja pobune bile su najbolji dokaz da nije poznavala slabe tačke moderne
države. Tenika državnog udara znatno je uznapredovala od Sule nadalje: jasno je onda da su mere koje
primenio Kerenski u sprečavanju Lenjina da se dokopa vlasti morale biti logično sasvim drugačije od onih
koje je upotrebio Ciceron da bi odbranio Republiku od Katilinine pobune. Ono što je u pređašnjim
vremenima bio problem policije, danas je postao problem tehnike. Videlo se u martu 1920. u Berlinu za
vreme Kapovog državnog udara koliko je velika razlika između policijskog i tehničkog kriterijuma.

Poljska vlada je reagovala kao Kerenski: držala se Ciceronovog iskustva. Ali veština osvajanja i odbrane
države modifikovala se u toku vekova paralelno sa modifikovanjem prirode države. Ako su neke
policijske mere bile dovoljne da osujete Katilinin plan pobune, te iste mere ničemu nisu mogle služiti
protiv Lenjina. Greška Kerenskog je bila što je hteo da odbrani ranjive tačke modernog grada sa
električnim centralama, bankama, železničkom stanicom, telefonskim i telegrafskim centralama pomoću
istih sistema koje je svojevremeno upotrebio Ciceron u odbrani Rima gde su slabe tačke bile Forum[33] i
Subura[34].

U martu 1920. Fon Kap je zaboravio da u Berlinu, osim Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase, postoje
električne centrale, železničke stanice, radiotelegrafske antene, fabrike. Njegovu grešku iskoristili su
komunisti da parališu život u Berlinu i nateraju na predaju privremenu vladu koja je došla na vlast putem
sile i uz kriterijume vojne policije. U noći 2. decembra Luj Napoleon[35] je započeo svoj državni udar
okupirajući štamparije i zvonike. Ali u Poljskoj niko ne vodi računa ni o sopstvenim, ni o tuđim
iskustvima. Istorija Poljske je puna događaja koje Poljaci smatraju svojim izumom i misle da bilo koje
zbivanje u životu njihove nacije nema primera kod drugih naroda, da se nikada nije nigde obistinilo i da
se po prvi put dešava u njihovoj kući.

Mere predostrožnosti koje je vlada Vitosa primenila bile su svedene na uobičajene policijske mere.
Mostove na Visli, onaj na železnici i Prahi nadgledala su samo po dva vojnika, stojeći nepomično na
krajnjim tačkama mostova. Električna centrala bila je bez straže: nismo videli ni traga bilo kakve službe
bezbednosti, ni zaštite. Direktro nam je izjavio da su mu par sati ranije telefonirali iz Vojne komande
grada rekavši da će ga lično smatrati odgovornim za bilo kakav akt sabotaže na mašinama ili za prekid
struje. Tvrđava koja se nalazila na krajnjoj periferiji Varšave, još dalje od kvarta Nalevki, bila je puna
kopljanika i konja, a mi smo mogli da uđemo i izađemo, pri čemu nam stražari nisu tražili propusnicu.
Treba znati da je u tvrđavi postoajo arsenal oružja i barutana. Na železničkoj stanici konfuzija je bila
neopisiva: grupe izbeglica uskakale su u vozove, uznemirena rulja glasno se tiskala po trotoarima i
između koloseka, gomile pijanih vojnika, ispurženih po zemlji, spavale su dubokim snom. Sonno vinoque
sepulti,[36] primetio je kapetan Rolin koji je znao nešto latinskog. Desetoro ljudi sa ručnim bombama
moglo je da bude dovoljno. Sedište Vrhovnog vojnog štaba na centralnom trgu Varšave, u senci danas
razrušene ruske crkve, nadzirala su opet samo dva stražara. Oficiri i glasnici, uprašinjavljeni do glave,
prolazili su tamo-amo i zakrčivali ulaz i hodnik zgrade. U toj opštoj gužvi ušli smo, popeli se stepenicama,
prošli hodnikom i ušli u jednu kancelariju čiji su zidovi bili prekriveni topografskim mapama, gde je jedan
oficir, za stolom u uglu, podigao glavu i pozdravio nas sa izrazom dosade. Pošto smo potom prošli kroz
još jedan hodnik i stigli u neku vrstu predsoblja u kome je nekoliko oficira sivih od prašine čekalo ispred
poluotvorenih vrata, sišli smo u atrijum. Dok smo ponovo prolazili pored dvojice stražara da izađemo na
glavni trg, kapetan Rolin mi je dobacio pogled osmehujući se. Zgradu pošte čuvao je odred vojnika pod
komandom jednog poručnika. Oficir nam je izjavio da ima zadatak da u slučaju nereda spreči gomili ulaz
u zgradu. Odgovorio sam mu da bi odred vojnika, uredno postrojenih na ulazu u zgradu, sigurno bez
problema uspeo da odvrati pobunjenu gomilu, ali ne bi sprečio prepad desetorice odlučnih ljudi.
Poručnik se osmehnuo i, pokazujući na narod koji je slobodno ulazio i izlazio, odvratio da su se njih
desetorica možda već uvukla pojedinačno u zgradu ili da baš u ovom momentu ulaze pred našim očima.
„Ja sam ovde da sprečim pobunu“, završio je oficir, „ne da suzbijem prepad“. Vojnici su stajali u grupama
ispred ministarstava i začuđeno posmatrali neprestano prolaženje publike i službenika. Skupština je bila
okružena žandarmima i ulanima, poslanici su ulazili i izlazili u grupama, diskutujući međusobno tihim
glasom. U atrijumu smo naleteli na maršala Skupštine Trompčinjskog, gojaznog i zabrinutog, koji nas je
rasejano pozdravljao dok ga je opkoljavala grupa hladnih i opreznih poslanika iz Poznanja. Trompčinjski,
Poznanjac i desničar, suprotstavljao se otvoreno politici Pilsudkog — tih dana govorilo se mnogo o
njegovim tajnim potezima da obori Vitosovu vladu. Iste večeri u lovačkom klubu maršal Skupštine rekao
je sekretaru engleskog poslanstva Kevendišu Bentinku: „Pilsudski ne ume da brani Poljsku, a Vitos ne
ume da brani Republiku.“ Republika je za Trompčinjskog bila Skupština. Kao svi debeli ljudi, Trompčinjski
se nije osećao dovoljno zaštićen.
Celog tog dana obilazili smo grad uzduž i popreko, stižući i do najudaljenijih predgrađa. Oko deset uveče,
prolazeći pored hotela Savoy, kapetan Rolin je čuo da ga neko zove po imenu. General Bulah Balahovič,
sa ulaza hotela, davao nam je znak da uđemo: partizan Pilsudskog, ali „partizan“ u onom smislu koji se u
Rusiji i Poljskoj daje toj reči, ruski general Balahovič komandovao je čuvenim bandama crnih kozaka koji
su se kao plaćenici Poljske borili protiv crvenih kozaka Buđonija. General sa izgledom bandita, hrabri
vojnik koji je poznavao sve zamke partizanske gerile, neustrašiv i bezobziran, Bulah Balahovič bio je pio u
igri Pilsudskog koji se koristio njime i atamanom Petljurom da bi u Belorusiji i Ukrajini održavao pobunu
protiv boljševika i Denjikina. Smestio je svoj glavni štab u hotelu Savoy gde se povremeno pojavljivao
nakratko, između jednog i drugog okršaja, osmatrajući političku situaciju. bilo kakva kriza Vitosove vlade
ne bi po njega prošla bez posledica, bilo pozitivnih, bilo negativnih. Manje su ga brinuli manevri
Buđonijevih kozaka, držao je na oku unutrašnje događaje. Pljaci nisu imali poverenja u njega i sam
Pilsudski koristio se njime krajnje oprezno kao opasnim saveznikom.

Balahovič je odmah započeo razgovor o situaciji, ne krijući da bi po njemu samo državni udar
desničarskih partija mogao da spasi Varšavu od neprijatelja i Poljsku od propasti. „Vitos je nesposoban
da vodi događaje“, zaključio je, „i da štiti leđa vojsci Pilsudskog. Ako se niko ne odluči da preuzme vlast i
smiri nerede, organizuje građanski otpor i odbrani Republiku od opasnosti, za dan-dva ćemo doživeti
državni udar komunista“. Kapetan Rolin je smatrao da je već suviše kasno sprečiti komuniste i da
desničari nemaju sposobne ljude koji bi preuzeli tako ozbiljnu odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazila
Poljska odgovornost za državni udar nije izgledala Blahoviču tako ozbiljno kako je verovao Rolin, budući
da se radilo o spasavanju Republike, a trenutna situacija je takva da bi bilo kakav imbecil bio u stanju da
se dočepa vlasti. „Ali“, doda je, „Haler je na frontu, Sapjeha nema ozbiljne prijatelje a Trompčinjski se
plaši“. Nadovezao sam se komentarom da u levičarskim partijama nedostaju ljudi na visini situacije, jer
šta inače sprečava komuniste da pokušaju državni udar? „Imate pravo“, potvrdio je Balahovič, „na
njihovom mestu ja ne bih dugo čekao. I da nisam Rus, da nisam stranac u ovoj zemlji koja me gosti i za
koju se borim, ja bih do sada već napravio državni udar“. Rolin se nasmešio: „Da ste Poljak“, rekao je,
„ne biste još ništa uradili jer u Poljskoj, sve dok nije suviše kasno, uvek je suviše rano“.

Balahovič je zaista bio čovek sposoban da uništi Vitosa za tili čas. Hiljadu njegovih kozaka bilo bi dovoljno
da iznenada zauzmu glavne centra grada i da garantuju mir za neko vreme. Ali potom? Balahovič i
njegovi ljudi bili su Rusi i još kozaci. Udar bi svakako uspeo bez ozbiljnih teškoća; u tim uslovima
neprebrodive teškoće došle bi docnije. Čim bi vlast došla u njegove ruke, Balahovič bi je bez oklevanja
prepustio desničarima, ali ni jedan poljski patriota ne bi prihvatio vlast iz ruku jednog stranca. Situaciju
koja bi nastala iskoristili bi komunisti. „U suštini“, završio je, „bila bi to dobra lekcija za desničare“.

U lovačkom klubu našli smo se te večeri na okupu, pored Sapjehe i Trompčinjskog, neke od
najreprezentativnijih članova opozicije iz redova plemstva i posednika protivnih politici Pilsudskog i
Vitosa. Od stranih diplomata bili su prisutni samo ministar Nemačke grof Oberndorf, engleski general
Carton de Wiart i sekretar francuskog poslanstva. Svi su izgledali spokojno osim princa Sapjehe i grofa
Oberdorfa. Sapjeha se pravio da ne sluša razgovore oko sebe i povremeno se okretao da izmeni reč-dve
s generalom Carton de Wiartom koji je diskutovao sa grofom Potockim o vojnoj situaciji. Boljševičke
trupe su u toku dana znatno napredovale u sektoru Rađimin, naselju na dvadeset kilometara od Varšave.
„Borićemo se do sutra“, ponavljao je Englez smešeći se. Grof Potocki vratio se tih dana iz Pariza i već je
pomišljao da što pre opet ode u Francusku čim se sreća osmehne Poljskoj. „Vi ste svi“, primetio je Carton
de Wiart, „kao vaš čuveni Dombrovski koji je u vreme Napoleona komandovao poljskim legionima u
Italiji. ‘Ja sam uvek spreman da umrem za svoju zemlju’, govorio je Dombrovski, ‘ali ne da živim u njoj’.“

Takvi su bili ovi ljudi i ovi razgovori. Iz daljine je odjekivala grmljavina topova. Tog prepodneva, pre no
što nas je ostavio, ministar Tomazini nas je zamolio da ga čekamo uveče u lovačkom klubu. Bilo je već
kasno i milio sam da odem kad je naišao ministar Italije. Naša razmišljanja o nesmotrenosti Vitosove
vlade, iako su mu izgledala ozbiljna, nisu mu zvučala kao nova. I sam Vitos, koji sat ranije, priznao mu je
da se ne oseća sigurnim. Tomazini je ipak bio uveren da među protivnicima Pilsudskog i Vitosa nema
sposobnih ljudi koji bi pokušali državni udar. Jeidni koji su mogli da pobude nemir bili su komunisti; ali
strah od uvlačenja u nepotrebnu, iako ne mnogo opasnu avanturu. Bilo je jasno da su oni igru već
smatrali dobijeno i, sigurni u to, čekali su mirno dolazak Trockog. „I Monsinjor Rati“, pridodao je
ministra, „odlučio je da ne odustane od stava koji smo do sada zajedno imali. Apostolski nuncije i ja
ostaćemo u Varšavi do poslednjeg momenta, bilo šta da se desi“. „Šteta“, prokomentarisao je Rolin
docnije, ne bez ironije, „šteta ako se ništa ne desi!“

Sledeće večeri, na vest da je boljševička vojska zauzela naselje Rađimin i napala mostobran Varšave,
diplomatski kor napustio je navrat-nanos prestonicu bežeći u Poznanj. U Varšavi su ostali samo
apostolski nuncije, ministar Italije i izaslanici Sjedinjenih država i Danske.

U toku noći grad je postao žrtva terora. Sledećeg dana, 15. avgusta, na dan Svete Marije, sav narod je
krenuo u procesiju za statuom Device moleći je glasno da spasi Poljsku od invazije. I kada je izgledalo da
je sve izgubljeno, da svakog trenutka iza ugla ulice patrola crvenih kozaka može iznenada da bane ispred
ogromne povorke, raširila se kao munja vest o prvim pobedama generala Vegana. Vojska Trockog
povlačila se sa svih linija. Trockom je nedostajao neophodni saveznik: Katilina.

_______________

vrati se na tekst[33] Forum – središte javnog života u starom Rimu (između Palatina i Kapitola).

vrati se na tekst[34] Suburra – prostran kvart siromašnih slojeva (između Viminala i Eskvilina).

vrati se na tekst[35] Luj Napoleon (Napoleon III), sin Luja, brata Napoleona Bonaparte, živeo u
izgnanstvu do 1848. kada ga krupna buržoazija bira za predsednika; u noći 1/2.XII 1851. izvršio državni
udar i uspostavio monarhiju 1852; car Francuske do 1870.

vrati se na tekst[36] Od sna i vina skrhani.

KURCIO MALAPARTE: TEHNIKA DRŽAVNOG UDARA [IV]

„Računali smo na revoluciju u Poljskoj, ali do revolucije nije došlo“, govorio je Lenjin Klari Cetkin ujesen
1920. Kako oni koji misle da je nered najneophodniji od svih povoljnih okolnosti za državni udar
opravdavaju poljske katilince? Prisustvo vojske Trockog pred vratima Varšave, krajnja slabost Vitosove
vlade, buntovni nemir naroda – zar to nisu bile tako povoljne okolnosti za revolucionarni pokušaj? „Bilo
koji imbecil“, govorio je Balahovič, „uspeo bi da se dokopa vlasti.“ Sličnih imbecila bila je 1920. puna ne
samo Poljska već i cela Evropa. Kako se onda desilo, u tim okolnostima, da se u Varšavi nije verifikovao
nikakav pokušaj državnog udara, ni od strane komunista?

Jedini koji nije imao iluzije o mogućnosti revolucije u Poljskoj bio je Radek.[37] To je i Lenjin priznao Klari
Cetkin. Radek, koji je poznavao nesposobnost poljskih katilinaca, smatrao je da revoluciju u Poljskoj
treba veštački stvoriti, spolja. Bilo je poznato da Radek nije imao iluzija ni što se tiče katilinaca u drugim
zemljama. Hronika događaja u Poljskoj, leta 1920, služi da rasvetli ne samo nesposobnost Poljaka, nego i
katilinaca iz cele Evrope.

Ko bez predrasuda razmatra situaciju u Evropi 1919. i 1920. godine ne može a da se ne upita kojim
čudom je prebrođena tako ozbiljna revolucionarna kriza. U gotovo svim zemljama liberalna buržoazija se
pokazala nemoćnom da odbrani državu: njen odbrambeni metod se sastojao, a sastoji se još uvek, u
jednostavnoj, čistoj primeni onih policijskih sistema kojima su se prepuštale u svim vremenima, sve do
danas, kako apsolutističke, tako i liberalne vlade. Ali nesposobnost buržoazije da odbrani državu
izjednačavala se sa nesposobnošću revolucionarnih partija da se modernom ofanzivnom taktikom
odupru zastareloj odbrambenoj metodi vlada, da suprotstave, zapravo, revolucionarnu tehniku
policijskim merama.

S čuđenjem se pitamo kako 1919. i 1920, u najozbiljnijem periodu evropske revolucionarne krize, ni
katilinci desnice, ni oni levice nisu znali da iskoriste iskustvo boljševičke revolucije. Nedostajalo im je
poznavanje metode i taktike moderne tehnike državnog udara, čemu je Trocki dao već prvi klasni
primer. Njihova koncepcija zadobijanja vlasti bila je zastarela i fatalno ih je vodila da reaguju na terenu
koji je protivnik odabrao, da se posluže sistemima i instrumentima protiv kojih čak i slabe i neoprezne
vlade mogu uspešno da suprotstave klasične sisteme i instrumente u odbrani države. Na tom
nametnutom terenu je mnogo lakše odbraniti se nego napasti. Evropa je bila zrela za revoluciju, ali
revolucionarne partije su pokazale da ne umeju da iskoriste niti povoljne okolnosti, niti iskustvo Trockog.
Uspeh boljševičkog ustanka oktobra 1917. opravdavali su samo izuzetnom povoljnim uslovima u Rusiji i
greškom Kerenskog. Oni nisu primećivali da je Kerenski bio na vlasti u gotovo svim zemljama Evrope i
nisu shvatali da se Trocki u koncepciji i izvršenju svog državnog udara nije uopšte obazirao na izvrsne
okolnosti u Rusiji. Novina koju je Trocki uveo u ustaničkoj taktici bila je apsolutno neobaziranje na opštu
situaciju zemlje; na koncepciju i izvršenje državnog udara boljševika uticale su jedino greške Kerenskog.
Taktika Trockog bila bi ista i da su okolnosti u Rusiji bile drugačije.

Greške Kerenskog su bile, i još uvek su svojstvene svoj liberalnoj buržoaziji Evrope. Slabost vlada bila je
ekstremna: pitanje njihove egzistencije baziralo se samo na policiji. Ali sreća liberalnih vlada bila je u
tome što su i sami zaverenici shvatali revoluciju kao problem policije.

Ta nesposobnost katilinaca da ne brinu o opštim uslovima zemlje, da ne shvate revolucionarnu taktiku

kao problem političkog reda, već tehničkog, može se videti u primeru Kapovog državnog udara.

U noći između 12. i 13. marta 1920. neka odeljenja baltičkih trupa, sakupljena blizu Berlina pod
komandom generala Fon Lutvica, poslala su ultimatum Bauerovoj[38] vladi preteći da će okupirati
prestonicu ako vlada ne prepusti vlast u Kapove ruke. Od samog početka revolucionarni pokušaj imao je
klasični aspekt nasilnog udara shvaćenog i izvedenog po tipično vojnim kriterijumima. Na opomenu
pobunjenika Bauerova vlada odgovorila je odbijanjem i preuzela neophodne policijske mere za odbranu
prestonice i sigurnost javnog reda. Kao što uvek biva u tim slučajevima, vlada je na vojne mere
odgovorila policijskim merama; ova dva kriterijuma su slična i to je ono što onemogućava bilo kakav
revolucionarni karakter državnim udarima koje smišljaju i izvode vojni elementi. Policija brani državu kao
da je grad, vojska napada državu kao da je tvrđava. Policijske mere koje je Bauer preduzeo sastojale su
se u zatvaranju najvažnijih trgova i ulica i okupiranju javnih građevina. Izvođenje državnog udara po Fon
Lutvicu bilo je u tome da svojim trupama zameni odrede policije smeštene po uglovima glavnih ulica,
trgovima, ispred Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase. Par sati posle svog ulaska u grad Fon Lutvic je
bio gospodar situacije. Preuzimanje grada izvršeno je bez prolivanja krvi, po pravilu promene straže. Ako
je Fon Lutvic bio vojnik, Kap, bivši generalni direktor poljoprivrede, bio je visoki funkcioner, birokrata.
Dok je Fon Lutvic mislio da je zaposeo državu činjenicom što je samo smenio policiju sopstvenim
vojnicima u službi javnog reda, novi kancelar Kap je bio uveren da je zauzeće ministarstava dovoljno da
garantuje normalno funkcionisanje državne mašine i da posvedoči legitimnost revolucionarne vlade.

Čovek veoma prosečnih kvaliteta, ali dobar poznavalac generala i visokih funkcionera Rajha, Bauer je
shvatio da je bilo uzalud i opasno suprotstaviti se oružjem na nasilni udar Fon Lutvica. Pad Berlina u ruke
baltičkih trupa bio je neizbežan. Policija ne ume da se bori protiv vojnika obučenih za rat, ona je dobra
odbrana samo protiv zavera i javnih pobuna; protiv trupa, disciplinovanih i oprobanih na vatri, ničemu
ne služi. Kada su se pomolili čelični šlemovi Fon Lutvicovih veterana, odred policije koji je sprečavao ulaz
u Vilhelmštrase predao se pobunjenicima. Sam Noske, čovek energičan i pobornik borbe do poslednje
kapi, na vest o prvim dezertiranjima odlučio je da sledi stav Bauera i drugih ministara. Slaba tačka
revolucionarne vlade, mislio je Bauer s pravom, bio je državni aparat. Ko bi uspeo da ga zaustavi, ili samo
da onemogući funkcionisanje, pogodio bi u srce Kapovu vladu. Da bi se onemogućio život države bilo je
neophodno paralizovati ceo javni život. Bauer je imao stav sitnog buržuja odgojenog u marksističkoj školi
i samo građanin iz srednjih slojeva, čovek poretka nadojen socijalističkim idejama, navikao da ocenjuje
ljude i događaje, pa čak i one koji su sasvim tuđi njegovom mentalitetu, obrazovanju i njegovim
interesima, sa objektivnošću i skepticizmom državnog funkcionera, mogao je da smisli tako smeo plan i
da dubokim i nasilnim potresanjem javnog života spreči Kapa da iskoristi postojeći poredak i učvrsti se na
vlasti.

Pre no što je napustila Berlin i povukla se u Drezden, Bauerova vlada je objavila apel proleterijatu,
pozivajući radnike da proklamuju generalni štrajk. Bauerova odluka stvorila je situaciju punu opasnosti
po Kapa. Pravi kontrarevolucionarni pokušaj, ofanzivni povratak revolucionarnih snaga vernih zvaničnoj
vladi Bauera bio bi mnogo manje opasan po Kapa nego generalni štrajk jer bi Fon Lutvicove trupe našle
mnogo lakše opravdanje za bilo kakav nasilni pokušaj, ali kojim sredstvima naterati ogromnu masu da se
vrati na posao? Sigurno ne oružjem. Iste večeri je Kap, koji je tog dana u podne verovao da je gospodar
situacije, postao zarobljenik nepredvidivog neprijatelja. Za samo nekoliko sati život u Berlinu se
paralizovao. Štrajk se proširio na celu Prusiju.

Prestonica je utonula u mrak: ulice su opustele, u radničkim predgrađima vladala je apsolutna tišina. Bile
su paralizovane sve javne službe: čak su i bolničari napustili bolnice. Železnički saobraćaj sa Prusijom i
ostalim delom Nemačke bio je prekinut već u popodnevnim časovima, vozovi su ostali napušteni na
kolosecima. Za samo nekoliko dana u Berlinu je zavladala glad. Od strane proleterijata nikakav čin
nasilja, nikakav gest pobune: radnici su napustili fabrike u najvećem miru. Nered je bio perfektan.

Činilo se da je u noći između 13. i 14. marta Berlin spavao dubokim snom. Samo u hotelu Adlon, gde je
bilo sedište Savezničke misije, svi su do zore ostali na nogama u iščekivanju ozbiljnih događaja. Jutro je
zateklo mirnu prestonicu bez hleba, bez vode, bez novina, ali mirnu. U radničkim kvartovima pijace su
bile puste, prekid železničkog saobraćaja ostavio je grad bez životnih namirnica. Štrajk se u
međuvremenu širio s jedne na drugu kategoriju javnih i privatnih službenika. Službenici pošta, telefona,
telegrafa nisu se pojavili na poslu. Banke, prodavnice, kafei, ostali su zatvoreni. Mnogi funkcioneri samih
ministarstava odbili su da priznaju revolucionarnu vladu. Bauer je predvideo zarazu. Kap, nemoćan da
reaguje protiv pasivnog otpora radnika, pribegao je pomoći poverljivih tehničara i funkcionera da
povrate u pogon najosetljivije mehanizme javnih službi – ali bilo je suviše kasno. Paraliza se brzo širila na
celu državnu mašinu. Radnici iz prigradskih naselja nisu više bili mirni kao prvog dana. Svuda su počeli da
se očituju znaci neizdržljivosti i uznemirene pobune. Ultimativne note koje su stizale iz mnogih južnih
država postavljale su Kapa pred alternativu da popusti Nemačkoj koja opkoljava Berlin, ili da popusti
Berlinu koji je držao zarobljenu ilegalnu vladu. Predati vlast u ruke Baueru ili Radničkom veću koje se već
polako formiralo u predgrađima? Državni udar dao je Kapu moć samo u Rajhstagu i ministarstvima.
Situacija koja se iz časa u čas pogoršavala nije nudila revolucionarnoj vladi ni elemente ni prilike za
političku igru. Nije bilo moguće stupiti u kontakt ni sa desničarskim, niti sa levičarskim partijama. Bilo
kakav prisilni akt mogao je imati nepredvidive posledice. Nekoliko pokušaja Lutvicovih trupa da radnike
silom vrate na posao doveli su do bespotrebnog prolivanja krvi. Po asfaltu ulica već su, tu i tamo, ležale
prve žrtve: fatalna greška revolucionarne vlade koja je zaboravila da okupira električne centrale i
železničke stanice. Ta prva krv nepopravljivo je navukla rđu na mehanizam državnog aparata. Hapšenje
nekolicine visokih funkcionera spoljnih poslova pokazalo je koliko je nedisciplina već duboko uništila
birokratiju. Na sednici Nacionalne skupštine, 15. marta u Štutgartu, Bauer je rekao predsedniku Ebertu,
obaveštavajući ga o krvavim incidentima u Berlinu: „Kapova greška je što je poremetio nered“.

Gospodar situacije bio je Bauer, prosečni Bauer, čovek poretka, jedini koji je shvatio koliko je nered
odlučujuće oružje u borbi protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja. Kakav konzervativac napojen
principom autoriteta, nekakav liberal koji poštuje zakon ili neki demokrata veran koncepciji
parlamentarne političke borbe nikada se ne bi usudili da podstaknu nezakonito posredovanje
proleterskih masa, prepuštajući odbranu države generalnom štrajku. Samo Makijavelijev Vladalac, po
primerima od kojih vrvi istorija od grčke i azijske tiranije do italijanskih kneževina iz doba renesanse,
mogao je dozvoliti da pozove u pomoć narod da zaštiti palatu od zavere i iznenadnog napada.
Makijavelijev Vladalac bio je sigurno veći konzervativac od jednog torijevca[39] iz perioda kraljice
Viktorije: koncept države nije se zapravo uklapao u njegove moralne predrasude i njegovo političko
vaspitanje. Ali u tradiciji vlada moderne Evrope, bilo konzervativnih, bilo liberalnih, koncept države
isključivao je ma kakvo pribegavanje ilegalnoj akciji proleterskih masa u otklanjanju bilo koje opasnosti.
Docnije su se neki u Nemačkoj pitali kakav bi bio Štrezemanov stav da se našao u Bauerovoj situaciji.
Nema sumnje da bi Štrezeman ocenio Bauerov apel berlinskom proleterijatu kao „zabranjeni udar“.

Neophodno je ovde napomenuti da je marksističko vaspitanje logično podstaklo Bauera da ne bira

skrupulozna sredstva u borbi protiv revolucionarnog pokušaja. Koncepcija generalnog štrajka kao
legalnog oružja demokratskih vlada u odbrani države protiv vojnog ili komunističkog prepada nije mogla
biti nesvojstvena čoveku odgojenom u marksističkoj školi. Bauer je bio prvi koji je primenio
fundamentalni princip marksizma u odbrani građanske države. Njegov primer ima velikog značaja u
istoriji revolucije našeg doba.

Kada je 17. marta Kap najavio da napušta vlast jer „veoma ozbiljna situacija Nemačke nalaže čvrsto
ujedinjenje svih partija i svih građana da se odupru opasnosti od komunističke revolucije“, poverenje
koje je nemački narod imao u Bauera za vreme petodnevne ilegalne vlade preobratilo se u nemir i strah.
Socijalistička partija izgubila je kontrolu nad generalnim štrajkom: pravi gospodari situacije postali su
zapravo komunisti. U nekim predgrađima Berlina proklamovana je Crvena republika. Radnički odbori
formirali su se na više mesta po Nemačkoj: u Saksoniji i Ruru generalni štrajk je bio preludijum za
ustanak. Rajhsver[40] se našao u situaciji da mora da se suoči sa pravom pravcatom vojskom komunista
naoružanim mitraljezima i topovima. Šta bi učinio Bauer? Generalni štrajk je srušio Kapa, civilni rat bi
dobio Bauer.

Tu se marksističko vaspitanje, pred neophodnošću da se nasilno uguši radnička pobuna, pokazalo kao
Bauerova slaba tačka. „Pobuna je veština“, potvrđuje Marks, ali veština da se zadobije vlast, a ne da se
ona brani. Cilj Marksove revolucionarne strategije je osvojiti državu, njegovo oruđe je klasna borba.
Lenjin je, da bi se održao na vlasti, morao da preokrene neke fundamentalne principe marksizma. To je
ono što priznaje Zinovjev kad piše „da je pravi Marks zapravo ‘nemoguć’ bez Lenjina“. Generalni štrajk je
bio oružje u Bauerovim rukama da se Rajh odbrani od Kapa: da bi se odbranio Rajh od proleterske
pobune bio je potreban Rajhsver. Von Lutvicove trupe, koje su se pokazale nesposobne protiv
generalnog štrajka, mogle su lako da uguše komunističku pobunu, ali Kap je napustio vlast u momentu
kada mu je proleterijat dao priliku da s uspehom povede borbu na vlastitom terenu. Takva greška jednog
reakcionara, poput Kapa, neshvatljiva je i neopravdana. Greška jednog marksiste, kakav je bio Bauer, da
ne shvati da je Rajhsver bio jedino efikasno oružje protiv proleterske pobune, opravdana je sa svih
aspekata. Pošto je uzalud pokušavao da dođe do dogovora sa vođama komunista, Bauer je predao vlast
u ruke Mileru.[41] Tužan kraj za čoveka tako hrabro poštenog i prosečnog.

Evropa liberala i pobunjenika imala je još mnogo da nauči od Lenjina i Bauera.

_______________

vrati se na tekst[37] Karl Bernhardovič Radek (1885 -1939), poljski i sovjetski revolucionar i publicista.

vrati se na tekst[38] Gustav Bauer (1870-1944), kancelar u vajmarskoj koaliciji, za vreme njegove vlade
potpisan Versajski ugovor. Zbog Kapovog puča (marta 1920) dao ostavku. Kasnije bio u raznim
ministarstvima.

vrati se na tekst[39] Torijevci ili konzervativci – članovi Tory Party, stranke tradicionalne buržoaske
desnice i krupnog kapitala.

vrati se na tekst[40] Reichswehr – nemačka vojska.

vrati se na tekst[41] Hermann Müller (1876-1931), nemački socijaldemokrata, ministar, kancelar.

Njegovim padom izdvojila se konačno SPD iz vlasti.