КРВАВА ИСТОРИЈА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ, 1.

део
Како су Лека и Крцун у Титово име штитили народ од непријатеља
Маршал је службу основао по узору на совјетску НКВД да би “штитила народ”, али се она убрзо
претворила у комунистичку инквизицију, која је убијала, мучила и изнуђивала лажна признања не
само од идеолошких непријатеља, већ и од дрчних комшија, жениних љубавника и
интелектуалаца који су штрчали
“Озна све дозна” пошалица је која се и данас чује у народу, али је у послератној комунистичкој
Југославији она служила понајмање за шалу. Била је то фраза која је утеривала страх у кости и
изазивала језу при помисли на тортуру тајне полиције над онима који се случајно или намерно, у
љутњи, бесу, бунилу или пијанству, пожале на Тита и његов режим.
Касније је служба мењала имена и методе: УДБ-а, СДБ, ДБ, БИА, а мењали су се и они чије је
име, лик и дело требало чувати од поганог језика, али и много горих ствари…
БОРБА ПРОТИВ “НАРОДНОГ НЕПРИЈАТЕЉА”
Маршал Тито је пред крај Другог светског рата проценио да нову, комунистичку власт у
Југославији може да учврсти само ако се обрачуна са остацима бившег режима и њиховим
присталицама, због чега је у Дрвару 13.маја 1944. наредио формирање ОЗНЕ (Одељења за
заштиту народа).
На чело злогласне контраобавештајне службе створене по узору на совјетску тајну полицију
НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова), и по према инструкцијама руског пуковника
Тимофејева, поставио је своју десну руку, Александра Ранковића, који је нешто касније,
1946.године, када је ОЗНА реорганизацијом подељена на Управу државне безбедност (УДБ-у) и
Контраобавештајну службу ЈНА (КОС), преузео да води УДБ-у. Двадесет година касније,
1966.године, тајна полиција је преименована у Службу државне безбедности, а Ресор државне
безбедности постала је пред сам грађански рат у бившој Југославији, 1991.године.
Тајна полиција је била и остала стуб свих режима, не само тоталитарних какав је био Титов у
бившој СФРЈ, већ и демократских, али је у бољшевичким режимима устоличеним после Другог
светског рата широм Источне Европе њена улога била на првом месту политичка, и сводила се
на обрачунавање са идеолошким неистомишљеницима, док је борба против спољашњег
непријатеља била у другом плану. У првим послератним годинама Озна је имала задатак да
прогони и прислушкује грађане како размишљају и односе се према власти.
Тајна полиција је „штитила народ од народа“, односно од унутрашњег непријатеља – како су
означени противници владајуће идеологије. Иако је мењала називе, тајна полиција је, примећује
историчар Срђан Цветковић, задржала карактер класичне политичке полиције.
-И поред честих критика њеног рада, посебно шездесетих година када је пао Ранковић, остала је
инструментализовано партијско тело – „мач револуције“, како ју је назвао историчар Коста
Николић, и основни стуб система.
–У првој фази револуције имала је циљ да обесмисли свако опозиционо деловање, да намести
изборе 1945.године и после тога поцепа неке партије као што је била партија Драгољуба
Јовановића, затим да организује поједине судске процесе, да саслушава оптужене и изнуђује им
признања под притиском. Имала је милионску мрежу агената, доушника, резидената и
прожимала је сваку улицу, зграду, инстутитуцију, предузеће – каже Цветковић.
У различитим периодима, сходно политици, имала је и одређену улогу. Мењала је свој фокус у
складу са променом те политике и циљним групама које су се постављале пред власт, а које је
требало елиминисати, али је заувек остала у служби власти и идеологије. Озна се доказала већ
септембра 1944. када је почела чистка широм земље, добивши налог да у сваком месту до марта
1945. без суђења ликвидира присталице бившег режима.
Намештена суђења
Када су почела суђења “ознаши” су имали задатак да изнуде доказе и признање кривице под
претњама, уценама, тортуром и мучењима. Многи су признавали кривицу коју нису починили,
најчешће да су писали против Тита, па су завршавали на Голом отоку. Неретко су пријављивали
оца, мајку или најближе само да би се лишили мучења…
Многима су, каже Цветковић, додељене бесмислене квалификације које нису заслуживали,
наводећи пример професора Правног факултета Драгољуба Јовановића, којем је суђено 1947.
под оптужбом да је енглески шпијун.
-Он је био убеђени левичар, може се рећи и русофил. Пре рата је због тога био на робији три
године, а после ослобођења осуђен је на девет година и избачен је из своје партије и са
факултета само зато што се побунио против изборних услова на изборима у којима је учествовао
као коалициони партнер комуниста. Без обзира на то принципијелно је устао у одбрану
демократских права и критиковао је закон о јавним тужиоцима, закон о колективизацији села и
закон о деловању тајне полиције, сматрајући да су јој 1946.дата превелика овлашћења.
Јовановића су „обрађивали“, али било је тешко наћи му кривицу. Када је Тито наредио да ухапсе
Јовановића, Ранковић се бранио како му је тешко да докаже његова непочинства, о чему је
Милован Ђилас писао у својим књигама. Међутим, кривица му је брзо нађена, а контакти са
амбасадом Велике Британије били су довољни да га прогласе енглеским шпијуном – објашњава
саговорник Експреса.
Тајна полиција је имала кључну улогу у судским процесима против јаких политичких личности
попут Драгољуба Јовановића или Драже Михаиловића.
-Након афере или иступа политичара ОЗНА би направила процес и у медијима организовала
напад, затим га ислеђивала и изнудила му доказ. У судским поступцима су учествовали
поверљиви тужиоци који су на неки начин били везани за тајну полицију или војну безбедност,
као у случају Драже Михаиловића у којем је тужилац био Милош Минић, шеф тајне полиције у
Београду – каже Цветковић.
Голи оток – почетак самоуправљања
УДБА је одиграла и главну улогу у јединственом примеру затварања државних непријатеља по
логорима у Југославији, а напознатије је било предузеће Мермер – Голи оток, где су затвореници
преваспитавали једни друге.
–Чак су ишли дотле да су ангажовали познате неуропсихијатре и стручњаке да конструишу тај
монструозни систем мучења у циљу преваспитавања. Како би доказали да су променили
мишљење, затвореници су морали да учествују у мучењу других осуђеника, што раније није
постојало у историји логорског живота. Ниједан систем се раније није досетио да затвори људе
на једном месту да се међусобно муче уз надзор службе. Неко је рекао да је 1949. на Голом
отоку први пут пробано самоуправљање – каже историчар.
Репресивни апарат, јако бруталан до 1953.године, био је под надзором тајне полиције. Обрачун
са са остацима поражених снага био је прави изазов за ОЗНУ.
-Реч је о одметницима, махом припадницима југословенске војске у отаџбини, који су последњи
похватани педесетих година, попут групе Владимира Шипчића, ликвидиране 1957. или
Меденичине групе, која се криле по пећинама, шумама…ОЗНА се служила бруталним техникама
да их ухвати уцењујући њихове јатаке који су масовно стрељани, а приказивано је да су
страдали бежећи преко границе. Неки извештаји показују да је до средине педесетих погинуло
око две хиљаде удбаша у обрачунима са одметничким бандама по српским планинама, Косову,
Хрватској, Босни… наводи Цветковић.
Да би се ново руковододство Југославије на челу са Титом доказало као стаљинистичко, иако им
је совјетски лидер спочитавао супротно, поред отварања Голог отока, УДБА почиње да хапси
сељаке и утерује их у колективе – тзв. задруге, све по узору на колхозе у Совјетском савезу.
Током 1950. године основано је седам хиљада задруга, а више од 40.000 сељака завршило је по
затворима у Сремској Митровици, Трепчи, Хомољима јер се опирало колективизацији.
-Ту акцију је водила тајна полиција, требало је покупити што више жита јер је била гладна
година, а тебало је приволети сељаке да уђу у задруге и одрекну се приватне својине. Међутим,
сељаци нису желели да се одрекну дедовине коју су њихови преци добили још од Милоша
Обреновића, па су ту настали проблеми. Чак ни породица Александра Ранковића није хтела у
задругу у Дражевцу. Тајна полиција је примењивала бруталне мере, претресала амбаре по
Војводини, а локални полицајци су имали одрешене руке како би за кратко време основали што
више задруга.
Како се напредовало у Озни
Партија и безбедност су се потпуно преклапали. Партијски функционер је обично био и
функционер безбедности, попут Ранковића, који је био члан Политбироа. У тајној поилицији
нигде у пирамиди нису постављани професионалци, него су партијски прваци по аутоматизму
заузимали позиције.
Тајна полиција је била састављена од најправовернијих кадрова који су се доказали у илегалном
предратном раду и борби у рату.
-Такви су били Ранковић и Крцун и врбовани су најоданији партији. Није могло да се деси да неко
у тајној служби није идеолошки веран и о томе се посебно водило рачуна. Морали су да имају
партијски стаж, јер тада није било масовног учлањења у странке као данас. Постојао је
кандитатски стаж, доказивање, пријем у СКОЈ, па у партију – објашњава Цветковић.
Занимљив је и феномен локалних Удбаша који су спроводили партијске и безбедносне
директиве, а у чему је важну улогу имао и њихов карактер. Ако је припадник тајне полиције био
амбициозан и желео да се докаже на партијској лествици, свакој акцији је давао лични печат, а
партијску залеђину је користио да се обрачуна са личним непријатељима, да отме нечију кућу,
жену, убије мужа своје швалерке, реваншира се неком за кавгу пре рата…
-У њиховом деловању на локалу примећују се одређене квоте. Што је више народних
непријатеља убио и процесуирао и утерао више жита локални удбаш се брже пробијао ка врху
партијске и безбедносне лествице. Душан Саша Глигоријевић догурао је до председника
партијског комитета у Београду, високо рангиране функција, а почео је као полицајац који је у
Зајечару. Сличан је и пример председника Србије Добривоје Видића (1978-1982). Видић је у
Ужицу спроводио репресивну политику, а у Војводини се истицао у акцији истеривања откупа, и
то је партија знала да цени. Кад су пали либерали у Србији после 1970.године Видић је заједно
са Живаном Васиљевићем и Дражом Марковићем ушао у партијски врх као стари ознаш који је
важио за чврсту руку – објашњава Цветковић.
Стаљиниста и антистаљиниста у истој ћелији
Почетком педесетих примењују се софистицираније методе. И даље има прислушкивања,
убистава, али су дозирана и рационизована, тајна полиција има рафиниранију улогу у праћењу,
идеолошком наступу, више се ради на придобијању и контроли, а мање на бруталној репресији.
Идеологизација је учинила своје и режим је уживао све већу подршку народа, а рад тајне
полиције је формализован.
-То више није послератно време, већ време мира и приближавања западу, које захтева да се
поштују одређени стандарди. Побољшани су услови затворског живота за политичке
затворенике од којих су на робији били цењенији чак и тешки криминалци. Дешавале су се
апсурдне ситуације. Рецимо, исту ћелију су 1949. године делили затвореник оптужен за
пропаганду у корист Стаљина и затвореник који је наводно водио пропаганду против Стаљина.
Један је осуђен пре, а други после 1948. године. То није виц, већ стварни догађај којем одговара
једна сцена у филму “Три карте за Холивуд”, а која је историјски заиста реална – наводи наш
саговорник.
Када је дошло до раскола између Тита и Стаљина, тајна полиција је најобразованије политичке
притворенике, који су таворили по српским затворима, одлучила да узме за савезнике у обрачуну
са СССР-ом.
-У затвору у Сремској Митровици су формирали посебно “научно одељење” у којем су били
политичар Коста Кумануди, новинар Данило Грегорић, Драги Стојадиновић (брат Милана
Стојадиновића), адвокат Драгић Јоксимовић (бранилац ђенерала Драже Михаиловића)… Шеф
затворске УДБЕ у Сремској Митровици одредио је да осуђеници за пропаганду пишу памфлете
против Стаљина, а ко је то могао боље да ради од оних који су до сржи проучили стаљинизам и
писали из срца – открива историчар Цветковић.
У затворским ћелијама су припремани елобарати, превођене књиге, писани разни извештаји за
потребе партије.
-Неке од тих књига су сачуване, једна је о 27.марту, није потписана, али се претпоставља да је
аутор Данило Грегорић, а друга је о политичким странкама у краљевини Југославији, писана у
комунистичком духу, али се види да ју је писао неко ко је припадао предратној елити – наводи
Цветковић.
Притворени интелектуалци су састављали и елаборате на енглеском језику, а највише Коста
Кумануди, који је говорио шест језика.
-У његовом досијеу стоји да је превише педантан, преводи сувише детаљно, лекторише у длаку,
ради преспоро. Он је писао и редиговао многе рукописе за наступе Милована Ђиласа пред
Уједињеним нацијама. Иначе, Кумануди је био предратни гадоначелник Београда, министар
финансија и високи функционер Демократске странке, али и један од најстаријих политичких
затвореника, који је имао 75 година када је 1951. године завршио на робији.
Сукоб официра УДБ-е и ЈНА
– Оптужен је у групи адвоката који су били кафанска опозиција, писали елоборате и наводно
планирали да оснују илегалну опозицију и због тих намера су под плаштом шпијунаже осуђени
на драстичне казне. Кумануди је добио 10 година робије, а у Митровици га је чувар дочекао
речима: ”Стара магарчино, нећеш одавде изаћи”.
Један од сачуваних докумената сведочи о сукобу официра УДБ-е и ЈНА после испада на
утакмици Партизан-Сарајево. У извештају се наводи како су на утакмици “неки другови причали
пред грађанством, не пазећи где се налазе, да су неки од играча били четници и усташе”.
– Ако неко од другова зна за неког играча да је непријатељ, те ствари треба износити тамо где је
место, а не причати пред грађанством. Наши другови и као комунисти и као официри УДБ-е
треба на све гледати хладније, а не падати у ватру јер то није одлика доброг комунисте и УДБ-
овца – стоји у извештају који се завршава овако:
– Не тражи се од другова да буду навијачи “Партизана”, али другови треба да воле тај тим, јер је
то тим наше Армије, а ми смо њен саставни део – наводи се у документу УДБ-е.
КАКО ЈЕ БИЛА ОРГАНИЗОВАНА ОЗНА
Тајна полиција је била организована на следећи начин: савезна ОЗНА, на чијем је челу био
Александар Ранковић, имала је четири одељења, последње је обично била техничка служба.
Треће одељење је била војна контраобавештајна служба која је касније постала КОС, а прво и
друго одељење била су задужена за истрагу. Тако је била подељена и ОЗНА за сваку републику.
У оквиру српске постојала је ОЗНА за Београд као врло важна, а децентрализацијом после
Ранковића је имала још већи значај. На челу српске ОЗНЕ је био Слободан Пенезић Крцун.
Ранковић је мењао политичке функције, али је све до смене био неформални шеф ОЗНЕ.
ЗАТВОРИ ОЗНА-е У БЕОГРАДУ
Централа Озне за Србију била је у згради данашњег Завода за заштиту интелектуалне својине
код Природно-математичког факултета. У тој згради је саслушаван Драгољуб Дража Михаиловић
и са трећег спрата те зграде је, по наводима ОЗНА-е, скочио Милан Недић. Зграда данашњег
Тањуга на Обилићевом венцу била је седиште ОЗНА-е за читаву Југославију, а преко пута је
било седиште за Београд.
Највећи затвор ОЗНА-е у Београду после ослобођења била је злогасна Главњача, на месту
данашњег Природно-математичког факултета, која је срушена 1955. године и ту подигнут ПМФ.
Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког, у
Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима
одвођени у Лисичји поток на стрељање.
БРОЈКЕ
-Око милион људи је имало репресвно искуство под деловањем тајне полиције.
– На више од 200 тајних локација у Србији ликвидирани су”непријатељи данашњице”
– Око 60.000 људи је у том периоду изгубило живот, 35.000 стрељањем без суђења, 3.000 је
осуђено на смрт, а остало је пострадало у логорима.
– Око 120.000 политичких затвореника од 1945. до 1953. званично је осуђено пред војним и
цивилним судовима.

КРВАВА ИСТОРИЈА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ, 2. део

Како је смењен Лека и како се Стане Доланц обрачунао са српском емиграцијом
Све је почело сменом Александра Ранковића. Када је 1961. у Београду одржана прва
конференција Покрета несврстаних, руководиоци су се иселили из вила на Дедињу, а у њих су
смештени гости. По налогу Броза, све куће су озвучене, а уређаји нису скинути када се завршила
конференција, што је искоришћено за аферу “Прислушкивање” и елиминацију Ранковића
Обрачунавање са народним непријатељима и политичким неистомишљеницима, које су после
рата на зверски и бруталан начин спроводиле ОЗНА и УДБ-а од шездесетих па до краја
осамдесетих довршила је Служба државне безбедности (СДБ) која је, као и њене претходнице,
тајним и контроверзним деловањем исписала крваве странице југословенске тајне полиције.
Пошто се Јосип Броз 1948. истргнуо из Стаљиновог загрљаја, а Југославија почетком педесетих
приближила Западу, доживотном председнику СФРЈ дозвољено је да задржи постојећи, али
делимично модификован политички систем - самоуправљање. Успостављање нове идеологије
одразило се и на рад тајне полиције и систем репресије, па брутална стрељања по кратком
поступку замењују блаже и софистицираније методе чију примену диктирају тренутне политичке
околности.
Преломни догађај у историји југословенске тајне полиције била је смена “владара моћне Удбе”,
Александра Леке Ранковића 1966. године, који је "зглајзнуо" после намештене афере
прислушкивања највишег државног руководства, чак и самог Маршала и његове супруге Јованке.
Брионски пленум, на којем је угашена УДБ-а и формирана СДБ, почетак је децентрализације
Титове тајне службе, а по мишљењу многих - и саме Југославије.
Срђан Цветковић са Института за савремену историју подсећа да је Ранковић смењен јер се
замерио новом концепту Југославије чији су ватрени заговорници били комунистички
функционери из Словеније и Хрватске, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић.
- Они су тежили успостављању конфедерализације, а суштина је у децентрализацији и већим
овлашћењима за републике и покрајине. Сукоб унитариста и конфедералиста био је прави узрок
смене Ранковића, а не наводно прислушкивање. Кажу да је Тито вагао и да се неко време
чинило да ће прећи на Ранковићеву страну, али се на крају одлучио за пут конфедерализације, а
Леку пустио низ воду. Права истина је да су се 1961. када је одржана прва конференција Покрета
несврстаних у Београду, Титови руководиоци иселили из вила, а у њих сместили гости. По
налогу Броза, све куће су озвучене, а уређаји нису скинути када се завршила конференција.
Руководиоци су се вратили у виле, а арсенал тих прислушних уређаја искоришћен је да се
Ранковићу, уз помоћ војне службе и Титовог интимуса Стеве Крајачића, намести афера и да се
оптужи и за покушај завере - појашњава Цветковић.
У дискредитовању првог човека тајне службе опоненти су потезали и Призренски процес
албанским вођама и интелектуалцима из 1956. – оптужујући Ранковића и УДБ-у да су на Косову
користили претерану репресију током одузимања оружја Албанцима.
Сукоб унитариста и конфедералиста био је прави узрок смене Ранковића, а не наводно
прислушкивање. Кажу да је Тито вагао и да се неко време чинило да ће прећи на Ранковићеву
страну, али се на крају одлучио за Кардеља и пут конфедерализације.
- Смишљена је и оптужба на основу кулоарских прича о здравици коју је у Ранковићеву част
подигао један совјетски функционер рекавши да га види као Титовог наследника. Ранковић се
после смене није бунио, прихватио је игру и отишао у политичку пензију - наводи наш
саговорник.
Одласком Леке и “ранковићеваца” прочишћена је тајна служба и склоњени су ратни удбаши
проказани као силеџије, батинаши, неписмени и необразовани, а СДБ је формирана од
новопеченог високообразованог кадра који је у народу и даље колоквијално називан “удбашима”.
Служба је реорганизована тако да је свака република имала своју тајну полицију, али је
постојала и Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала.
Пошто се брутално разрачунала са остацима предратног буржоаског режима у Југославији, пред
тајном службом је био нови изазов - политичка емиграција, која после либерализације и
отварања граница постаје све опаснија по Титов комунистички режим, а чије се деловање прати
још од педесетих година.
Средином шездесетих Југославија отвара границе и подстиче велики број незапослених да
трбухом за крухом оду на Запад, а тајна полиција започиње рат против политичке емиграције
како гастарбајтере не би преобратила против социјалистичке Југославије.
Виђенији удбаши уче језике и образују се, а на амбасадорска и конзуларна места у земљама са
јаком политичком емиграцијом често се именују истакнути удбаши као што је Слободан Крстић
Уча у Минхену, Милан Трешњић у Штутгарту, Владимир Роловић у Стокхолму.
- Према проценама, у том извозу радне снаге миллион људи је отишло на Запад и они су за
Службу постали проблем, иако се махом радило о економским емигрантима које политика није
занимала. Међутим, стари политички емигранти желели су да "покваре" те “здраве јабуке”,
сервирају им пропаганду, организују се клубови, што је све заједно изискивало одговор Службе.
Она креће у акцију елиминације политичких емиграната који су се највише истицали у
непријатељској пропаганди, а под плаштом обрачуна с тероризмом. Међутим, у том “лову на
вештице” често неселективно убија људе који су обични интелектуалци који су имали политички
утицај. Највише су на удару били Хрвати проусташке идеологије, али и око 20-ак српских
емиграната, иако се Срби нису бавили тероризмом - наводи Цветковић.
МАСАКР У ЧИКАГУ
Немачки лист “Шпигл” објавио је 1976. да је југословенска државна безбедност за десет година
на подручју Западне Немачке извршила око стотинак убистава, а нешто мање у Француској,
Енглеској, Шведској, Америци.
Једно од првих и до данас неразјашњених убистава истакнутих чланова српске емиграције, који
су страдали зато што су имали другачије мишљење о државном уређењу Југославије, била је
ликвидација Ратка Обрадовића, уредника часописа “Искра”, веома читаног међу српском
емиграцијом. Обрадовић је убијен у Минхену 17. априла 1967. године. На мети службе нашли су
се и Петар Љ. Валић, који је током рата уређивао часописе “Видовдан” и “Шумадија”, а писао је
под псеудонимима “Пјер” и “Слободан Небојшић”. У емиграцији је уређивао лист “Васкрс Србије”,
због чега је и убијен 13. маја 1976. у Бриселу.
Две године раније, 8. јула 1974. у свом стану у Минхену задављен је краватом 82-огодишњи
Јаков Љотић, брат Димитрија Љотића и власник листа “Искра”.
Монструозно убиство новинара Драгише Кашиковића и његове деветогодишње поћерке Иванке
Милошевић 19. јуна 1977. године у Чикагу згрозило је светску јавност. Девојчица је избодена
ножем више од 20 пута, а на Кашиковићу је избројано чак 58 убода ножем.
- Измасакрирани су и тако је на неки начин послата порука осталим емигрантима. Њихово
убиство је остало неразјашњено, а починиоци никада нису ухваћени - каже Цветковић.
На листи нерасветљених случајева је и ликвидација Михајла Наумовића, уредника листа
“Слобода”, који је скончао тако што су дебеовци 16. јануара 1978. у Чикагу сурвали његов ауто с
моста у реку, а исте године у ауту је убијен и Борислав Васиљевић, спикер српског радија у
Герију, САД.
Осим убистава, било је и случајева киндаповања емиграната, који су довођени да им се суди у
земљи.
- Познат је случај отмице Милете Перовића, председника Нове комунистичке партије која се
ослањала на идеологију Информбироа. Перовић је киднапован 1977. у Италији, пошто су га
навукли да дође у Трст. Осуђен на смрт, па на максималну временску казну. Изашао је са робије
1989. године - подсећа саговорник Експреса.
ОТМИЦА ВЛАДЕ ДАПЧЕВИЋА
Други, трагичнији случај је отмица Владе Дапчевића, млађег брата народног хероја Пеке
Дапчевића, који је уз албанског дисидента Адема Демаћија и равногорца Ђуру Ђуровића, имао
најдужи стаж на робији. Киднапован је у Букурешту у сарадњи румунске и југословенске тајне
полиције, а страдала су двојица његових пратилаца и “непотребних сведока”, Александар
Опојевић и Ђока Стојановић (1937-1975). Званично је саопштено да је Дапчевић ухапшен
приликом покушаја да пређе границу.
- Дапчевићев адвокат, Јован Баровић, покушавао је да се нагоди са судом да пусте дисидента
који је имао породицу у Белгији, где је завршио после Голог отока и дисиденства у Русији.
Служба није пристала, а Дапчевић је осуђен на максималну казну коју је издржавао у Забели.
Баровића је пратила тајна служба и у документима се налазе налози за његово неутралисање
јер “сувише много зна, прича и контактира са породицама Дапчевића и убијених”. На Савету за
заштиту уставног поретка, чији је председник био Стане Доланц, а које је планирало ликвидације
емиграната, одлучено је да Баровић буде ликвидиран 6. фебруара 1979. када је камион с песком
ударио у његов аутомобил на путу ка Пећинцима, где је кренуо на рочиште.
Судбина Дапчевићевих пратилаца дуго је била мистерија, иако су породице годинама
покушавале да открију како су скончали Стојановић и Опојевић.
Иван Стојановић, брат убијеног Ђоке Стојановића, преживео је агонију ратујући са тајном
службом дуже од три деценију у жељи да се открију убице и изведу пред лице правде.
Стојановић за Експрес открива како је његов старији брат сплетом несрећних околности постао
невина жртва немилосрдне службе безбедности.
- Ђока је нестао у августу 1975. године, а “Политика” је у децембру објавила да је ухапшен
Дапчевић што ми је одмах изазвало сумњу. Од снаје сам сазнао да је брат упознао Дапчевића
неколико месеци пре трагичног догађаја у Бриселу где су обојица тада живели. Све је почело
када је Владо на једном скупу, којем је присуствовао и југословенски амбасадор, почео да лаје и
провоцира: “Нећете ви још дуго, у контакту сам са 20 генерала, спремамо пуч, све ћемо да вас
поскидамо”. Амбасадор је одмах обавестио службу која се уплашила побуне и одлучила да
Дапчевића киднапује и натера да пропева. Када је ухваћен, испричао је да је све то измислио,
али било је касно - прича Стојановић како је његовог брата дружење са дисидентом коштало
живота.
Председник Окружног суда у Зрењанину је проналажење тела мог брата и Александра
Опојевића прогласио државном тајном. Када сам питао судију по ком основу је то урађено, рекао
је да је то његово дискреционо право.
Дапчевић је планирао да са породицом отпутује у Букурешт где су живели његови пријатељи,
такође емигранти, Ђорђе Маркушев и Опојевић, бивши партизански мајор обучаван у Совјетском
савезу који је после резолуције Информбироа побегао у Румунију.
Пошто му се ћерка разболела неколико дана пред пут, Дапчевић је позвао Стојановића да крене
с њим у Букурешт. У хотелу “Доробанти” агенти тајне полиције су киднаповали Дапчевића, а
Опојевића и Стојановића, као незгодне сведоке, претукли тупим предметима.
Њихова тела ликвидатори су у кесама бацили у кукурузиште близу Зрењанина, где су их
пронашли сељаци, а после полицијске истраге закопани су испод стазе зрењанинског гробља
као НН лица и случај је заведен као “строго поверљив”.
Прва потврда сумње да су Стојановић и Опојевић убијени стигла је после пада румунског
председника Николаја Чаушескуа 1991. године, када је шеф Секуритатее, румунске тајне служе,
генерал Дојкару, испитиван о разним случајевима, па и о отмици Дапчевића.
- Дојкару је открио да је то урадила југословенска тајна служба тврдећи да он нема везе с тим.
Неколико дана касније убијен је у шетњи, а капетан који га је испитивао рекао је Опојевићевој
супрузи, која је инсистирала да се покрене истрага у Румунији, да не сме даље да истражује јер
ће му убити децу - присећа се Стојановић.
После ексхумације посмртних остатака обављене 2002. године на захтев породица извршена је
обукција и идентификација тела Опојевића и Стојановића, али то није донело никакав помак у
откривању њихових убица.
- Председник Окружног суда у Зрењанину је случај прогласио државном тајном! Чекајте, шта то
значи, да ће сваки пут кад нађу мртву скитницу његову смрт прогласити државном тајном? Када
сам питао судију по ком основу је то урађено, рекао је да је то његово дискреционо право.
Неспорно је утврђено да се ради о убиству, обдукциони налаз је показао да је смрт наступила
насилним путем, али нико није осуђен. Сигуран сам да је налог да се убију мој брат и Опојевић
издао Стане Доланц, против којег сам чак и подносио кривичну пријаву, иако сам знао да од тога
нема ништа, али сам хтео да их провоцирам. Акцијом је руководио Силвестер Горенц, један од
главних оперативаца службе, а ко су директни извршиоци нисам сигуран - прича Стојановић.
Наш саговорник каже да је дигао руке од свега када је Окружни суд у Београду после
ексхумације оспорио правоснажно решење о идентификацији, иако су пронађени лешеви у
кесама били сачувани и нераспаднути, а на кожи Ђоке Стојановића су се јасно видели трагови
некадашње тетоваже.
- Јавни тужилац Окружног суда у Београду, Ненад Укропина, тражио је да се поново изврши
идентификација, што би било компликовано јер су тела већ сахрањена. Ја сам сачувао копије
фото-документације, али они су тражили да се понови ДНК анализа на основу делова костију и
зуба које смо накнадно закопали у гроб. Међутим, агенти тајне службе су очигледно и овог пута
били у све упућени, дошли су у село у којем је сахрањен мој брат, ископали и склонили остатке
кључне за анализу - прича Стојановић.
Да би га ућуткала и спречила да покрене истрагу о братовљевом убиству, Титова тајна полиција
је над Стојановићем испробавала разне ванправне методе - од поткупљивања и намештања
девојке до праћења и застрашивања.
ЗБОГ ИМИТАЦИЈЕ У ПАДИЊАК
- Служба је била злочиначка организација “пар екселанс”. Када сам почињао да истражујем
случај, упозоравали су ме на Горенца којег су ми описивали као психопату. Према сведочењу
Дапчевића, када су дошли у базу Секуритатее, Опојевић је према обдукционом налазу већ био
мртав, а мој брат у дубокој коми. Припити Горенц је са флашом вискија пришао мртвом
Опојевићу и ишутирао га. Убиства емиграната не смеју да се начну јер би свашта изашло на
видело, то је “пандорина кутија” потврдили су ми један истражни судија и један јавни тужилац -
прича Стојановић и открива како је Ђока после трећег покушаја емигрирао на Запад о којем је
стално сањао.
- Ђока је мислио да тамо тече мед и млеко, а овде је већ имао досије пошто је волео да имитира
Тита и одлично је то радио, али је једном заглавио Падињак. Кад год су биле неке мисије и
конгреси у Београду, њега би хапсили да не би пред страним новинарима изазвао неки ексцес.
Отишао је 20. октобра 1963. и до априла следеће године ништа нисмо знали о њему све док није
стигла разгледница из Гренобла - приповеда Стојановић како је његов брат илегално прешао у
Италију и стигао до Француске, где је затражио азил.
Тамошње власти су га одбиле и планирале да га депортују у Југославију, а Стојановић се онда
пријавио у Легију странаца.
- Пребацили су га у Џибути где је упознао једног руског доктора који је смутио да не прође
преглед, па су га пустили из Легије, а онда је добио право на политички азил. У Греноблу је
радио као шофер и телохранитељ једног индсутријалца док није савладао француски, а онда се
преселио у Лион, где је упознао западни поредак на прави начин и уопште му се није допао.
Ђока је био левичар и учланио се у Комунистичку партију Француске у којој је брзо напредовао
до секретара XIX арондисмана Париза, а био је врло близак са Жоржом Маршеом. Међутим,
када је дошло до партијског сукоба на линији Марше - Тион, иступио је из партије и са супругом
Полет се преселио у Брисел, где је упознао Дапчевића - прича Иван Стојановић.
МИСТЕРИОЗНА ВИОЛЕТА
Непосредно после ликвидације Ђоке Стојановића у Букурешту, дебеовци су његовом млађем
брату “наместили” девојку, Виолету Николић, која се није раздвајала од њега.
- Она је све време знала шта се дешава, а кад је објављено да је Дапчевић ухапшен, покупила је
све што је имало везе с мојим братом и нестала, никад је више нисам видео. Однела је Ђокине
слике, сва његова документа, тако да нисам имао ниједан доказ да је он постојао. Све што данас
имам од успомена, добио сам касније од његових пријатеља - сећа се Стојановић мистериозне
Виолете са Бановог брда, која се представљала као ћерка комерцијалног директора БИП-а.
- Кад је нестала, запуцам код директора који се заиста презивао Николић. Прими ме човек, питам
га да ли има ћерку Виолету и кад је потврдио кажем му да сам био с њом у вези. Човек ме
згрануто погледа и каже:”Али, моја ћерка има 12 година!” Објасним му о чему се ради, касније
смо заједно покушавали да откријемо ко се то представљао као његова ћерка, али ништа нисмо
сазнали.
Ђока Стојановић, који је убијен приликом киднаповања Владе Дапчевића, 1963. године је
илегално дошао у Француску где је тражио азил. Тамошње власти су га одбиле и планирале да
га депортују у СФРЈ, а Стојановић се онда пријавио у Легију странаца, где му је један руски
доктор помогао да не прође прегледе, после чега му је дозвољено да напусти Легију и добије
азил.
У широком спектру метода рада које СДБ примењује током седамдесетих најчешће се примењују
врбовање сарадника међу грађанима и странцима, информативни разговори, прислушкивање,
праћење телефонских разговора и поште, тајна праћења кретања, претресање станова,
осматрање… Већину тх метода на својој кожи искусио је Иван Стојановић када је почео да се
занима за случај свог брата. Служба је, како каже, прво покушала да га ућутка “куповином“.
- Позвао ме је секретар партије и убеђивао да сам млад и перспективан и да треба да уђем у
партију, па ћу добити одговарајуће место. Када сам то одбио, покушали су да ме придобију
нудећи ми посао за који немам довољну квалификацију. То су радили са многим породицама
ликвидираних државних непријатеља. Обично је то било радно место на којем сте имали и
“право на криминалну аутономију”, како се звало поткрадање. Немате школе, али партија вас
постави да будете директор или шеф и поред регуларне плате зарадите још једну-две на мућку.
Ћутите и чувате посао, баш вас брига за брата, оца, мајку... Многи су тако трговали да би се
заштитили и зато данас многе породице ћуте о томе - наводи Стојановић који није пристао на
компромис због чега је Служба прешла на други метод - застрашивање.
- Измислили су да припадам “Симићевој групи” коју је формирао Владимир Симић, партијски
функционер на чији је предлог Тито наводно проглашен за доживотног председника, али су се
касније сукобили око Ђиласа. Испитивали су моје другове и комшије да ли знају да држим оружје
и експлозив у стану. Чак су и моју тадашњу девојку и њене родитеље приводили на
информативни разговор, после чега ми је веза пукла. Неке од мојих комшија су толико
заплашили да је један побегао код родбине у Швајцарску и вратио се тек после 20 година, док су
многим друговима родитељи забранили да се друже са мном. У једном тренутку су се сви
разбежали и остао сам сам - прича Стојановић.
Истрајност и непоколебљивост у намери да открије убице свог брата и занимање за остале
ликвидације у емиграцији, као и то што је 1984. постао сарадник емигрантског листа “Искра” из
Минхена, Ивана Стојановића је коштало и каријере. Иако је дипломирани економиста, никада
није могао да се запосли у струци, а данас живи од пензије која је свега 14.000 динара.
- Од помоћника управника ресторана “Пинки” постао сам курир, да би ми директор рекао: “Сад
ћеш бити пред мојим очима”. Мењао сам разне послове, а обично би ми се после два дана
захвалили јер су агенти долазили да се распитују. Често су ми претресали стан, некад су
намерно остављали трагове, некад не. Једне ноћи, у марту 1986. године упали су у стан и
почели да претурају, да вичу како сам долијао, третирали су ме као криминалца. Један од њих је
пришао кревецу у којем је спавала моја тринаестомесечна ћерка и силеџијски преврнуо душек
тако да се она заглавила између дасака. Хтео сам да притрчим да је ухватим, али ме је један
бркати ударио пиштољем и ишчашио ми раме. Један од њих је касније напустио службу и био је
код Вука Драшковића, али је дан пре трагедије на Ибарској магистрали ухапшен и очигледно
склоњен, пошто је припремио шта је требало - прича Стојановић.
Претњама југословенске службе била је изложена и породица Ђоке Стојановића, после чијег
убиства се његова супруга Полет са тројицом синова вратила у Париз. Удовица Стојановића је у
намери да сазна истину 1977. године, у време одржавања конференције КЕБС-а у Београду,
свим учесницама упутила допис на седам страна о случају свог супруга.
- Тиме је изиритирала дебеовце који су је „напипали“ у Паризу и почели су да јој прете
телефонским позивима на лошем француском, али довољно да разуме да ће јој страдати деца.
Она се одмах пожалила брату који је радио у полицији и француска тајна служба је поставила
прислушне уређаје и утврдила да је сигнал долазио из Југославије. Држава их је ставила у
програм заштите од 1977. до 1997. године и променила им имена и презимена, а ми за то време
нисмо имали никаквих контаката са њима. Једном годишње смо мајка и ја позивани у француску
амбасаду у Београду у којој би нам прочитали по неколико реченица о сваком од њих. Када им је
скинута заштита и они су вратили стара имена и долазили су у Београд. Сва тројица су се
школовали на најпрестижнијим француским универзитетима и данас су успешни у својим
професијама.
Конобари су у ланац ресторана “Дубровник” довођени из Југославије пошто би прошли кратку
обуку у Служби, а њихов задатак је био врло лак. Сви столови су били озвучени, а у кухињи је
био апарат који је снимао. Дужност конобара је била да попише ко седи за столом и одакле је.
Кад гости оду, извади касету и пошаље је, на пример, Служби у Чачак, ако су гости били Чачани.
О моћној Титовој тајној полицији у књизи “Црвени хоризонти” писао је Јон Михаљ Паћепа, шеф
личне Чаушескуове тајне полиције која је деловала у оквиру Секуритатее. Паћепа је 1977. успео
да побегне на Запад као први функционер неке комунистичке земље којем је то успело после
1945. године.
- Кад су му показали како је организована југословенска служба, био је задивљен како је
успевала да милион гастарбајтера држи под контролом. Једна од прича коју Паћепа обрађује у
својој књизи је ланац ресторана националне кухиње “Дубровник” по западној Европи у којима су
цене биле приступачније, а често су гостовале естрадне звезде. Конобари су довођени из
Југославије пошто би прошли кратку обуку у Служби, а њихов задатак је био врло лак -
препричава Стојановић део из књиге “Црвени хоризонти”.
- Сви столови су били озвучени, а у кухињи је био апарат који је снимао. Дужност конобара је
била да попише ко седи за столом и одакле је, што је било врло битно. Кад оду, извади касету и
пошаље је, на пример, у Чачак, ако су гости били Чачани. Шеф УДБ-е у Чачку преслуша касету и
напише извештај ако је, на пример, гастарбајтер из Чачка причао вицеве о Титу. Гастарбајтери
су сваке две године долазили у земљу да би продужили пасош, па би Чачанина позвали на
информативни разговор и рекли шта имају о њему, уцењују га за пасош јер лоше репрезентује
Југославију. Несрећник згранут моли да га пусте јер му је породица остала у иностранству,
Служба пристане, али под условом да их извештава о осталим гастарбајтерима с којима је у
контакту. Иначе, свако је пратио сваког, тако да су у УДБ-и имали информација више него што
им је требало - прича Стојановић.
КАВАЈА И ОТМИЦЕ АВИОНА
Седамдесетих година емигранти су узвратили ударац Титовој тајној служби спроводећи
неколико терористичких акција у којима су предњачиле хрватске проусташке организације.
Хрватски народни отпор поставио је експлозив у летелицу „Јата“ на линији Стокхолм-Београд.
Авион је експлодирао 26. јануара 1972. године и са 10.160 метара се срушио у близини села
Српска Камењица у Чехословачкој. Погинула су 22 путника и пет чланова посаде, а преживела је
само стјуардеса Весна Вуловић.
Група из Хрватске је 26. септембра 1981. преузела контролу над „Јатовим“ боинг са 98 путника и
осам чланова посаде на линији Титоград-Београд, али су им путници побегли.
Једну од највећих, али неуспелих акција отмице авиона организовао је и Никола Каваја, српски
емигрант из Пећи, који је после неколико саботажа у ЈНА заглавио затвор из којег је побегао у
Аустрију, а касније је радио за америчку ЦИА-у.
У авион на лету између Њујорка и Чикага, Каваја, који је четири пута покушао да изврши атенат
на Тита, успео је 20. јуна 1979. да унесе две бомбе у пивским флашама везаним за ноге и
неколико штапића динамита у торби. Планирао је да лети до Београда и као камиказа удари у
зграду Централног комитета, данашње Ушће, због чега је од америчких власти тражио да
ослободе његовог друга Стоиљка Кајевића, који је требало да му покаже зграду данашњег Ушћа.
Са четворицом талаца Каваја је полетео ка Европи, али је на наговор свог адвоката, који му је
рекао да Ирска нема споразум о изручењу са САД, слетео у ову земљу.
- То је на неки начин била планирана освета за убиство Драгише Кашиковића. Кавајина идеја је
била прилично хаотична и помало научнофантастична, али је занимљиво да су је спровели у
дело терористи Ал Каиде 11. септембра 2001. на куле близнакиње - каже Цветковић.
АКЦИЈЕ УСТАШКИХ ЕМИГРАНАТА
Две највеће терористичке акције хрватских емиграната биле су подметање бомбе у биоскопу “20.
октобар” 13. јула 1968. године када је погинуо радник Сава Чучуревић, 76 људи било повређено,
а студенткиња Магдалена Новаковић остала без обе ноге.
Друга је била акција “Феникс” из 1972. када су припадници Хрватског револуционарног братства
покушали да у околини Бугојна подигну устанак, али се све завршило погибијом неколико
агената Службе и ликвидацијом и осудом свих диверзаната.