Ljudi

Svako umire sam

„Ne razumem kako bih se to doveo u opasnost da pola sata sedim u parku“, piše Ivan Ivanji
(91) iz svoje beogradske „samice“. Koliko ljudi umire daleko od medijske lupe okrenute
korona-virusu?

Ograničenja sloboda tokom pandemije neophodna su u uređenim društvima. Ali, različiti

tretman pojedinih starosnih grupa u Srbiji nije samo nerazumljiv, već i protivustavan.
Seniorima iznad 65 godina određena je apsolutna zabrana kretanja. Za kršenje tog propisa
plaća se kazna od 1.300 evra – nezamisliva suma za srpske penzionere koji sastavljaju kraj s
krajem sa prosečno 350 evra mesečno. Sprovođenje mere ne kontroliše smao policija, nego i
tročlane patrole vojske sa automatskim puškama na gotovs.

Pre nego što ovde prenesem svoja razmišljanja o situaciji sa korona-virusom, moram da
priznam da nisam tipičan primer. Upoznao sam se sa masovnim umiranjem veoma rano i, za
razliku od mnogih sugrađana, sada sam materijalno obezbeđen.

Koliko sam ugrožen? Šanse da budem ubijen 27. maja 1944. iznosile su najmanje 50 odsto.
Tog dana sam kao petnaestogodišnjak oteran pred premorenog SS-lekara u Aušvicu, a on je
jednim potezom ruke odlučio da sam radno sposoban te da neću biti podvrgnut posebnom
tretman (u prevodu: gasnoj komori).

Od 18. februara do 13. aprila 1945. bio sam u očajnom stanju u spoljnoj jedinici
koncentracionog logora Buhenvald u Langenštajnu, selu pokraj Halberštata. Od 7.000
zatvorenika preživelo je oko 2.500. Iz današnje perspektive mi je činjenica da nismo imali
krevete već smo spavali tesno zbijeni na polutruloj slami još užasnija od rada u oknima
Tekenberga. Niko se nije mogao okrenuti, a da ne prodrma desetine drugih zatvorenika.
Moralo se ležati u istom položaju do jutra.
Čudio sam se kada sam posle rata saznao da je samica u zatvorima zapravo teška posebna
kazna. Ako me ikada osude na tamnicu, smesta bih zamolio za samicu.

Ivan Ivanji 2008. godine u Buhenvaldu

Moja „ćelija“ od 68 kvadrata

Danas sam, sa 91 godinom, zbog pandemije korona-virusa ponovo u zatvoru, doduše u

veoma udobnoj samici. Moja „ćelija“ ima 68 kvadratnih metara, zastakljene zidove na dve
strane sveta i terasu koja gleda na jugozapad. Sa nje gledam na mali lepi travnjak. Toplo je,
22 stepena, drveće na pragu da prolista, više klupa je slobodno. Ne razumem kako bih se to
doveo u opasnost da pola sata sedim u parku. Stručnjaci kažu da je malo verovatna zaraza na
otvorenom ukoliko se drži odstojanje.

No moram da se povinujem vladaocu, kao i mlađi sugrađani za koje apsolutna zabrana

kretanja važi od 17 do 5 časova ujutru. U borbi protiv pandemije različite zemlje uvele su
različite mere koje vode ograničenju individualnih sloboda – to razumem. Širom sveta se
govori o „do sada neviđenoj situaciji“. To ne prihvatam jer, jednostavno rečeno, nije istina.

Bez izlaganja opasnosti da umanjujemo trenutnu pandemiju, možemo se slobodno prisetiti da

je između 1346. i 1353. trećinu Evropljana odnela „Crna smrt“, kuga. Pedeset do sedamdeset
miliona ljudi 1918/19. nije preživelo „Špansku grroznicu“. Tada se nije brojalo precizno kao
danas, koji milion mrtvih više ili manje – to nije bilo tako važno. Svakako je u godinu dana
bilo više mrtvih nego tokom četiri godine Prvog svetskog rata.

Čujem primedbe da „to nije isto“. Da kugu nije izazvao virus, već bakterija, da je influenca
posle Velikog rata potekla od virusa iz grupe H1N1, a da sada imamo posla sa do sada
nepoznatim korona-virusom koji se označava i kao SARS-Cov-2. Za naučnike, epidemiologe
i virusologe je to veoma interesantno, ali pacijentima je sasvim svejedno da li se radi o
bakteriji, virusu ili Božijoj kazni.
Pedeset do sedamdeset miliona ljudi 1918/19. nije preživelo „Špansku grroznicu“

Traže se krivci

Dakle, nikako nije tačno da nikada nije bilo „ovakve situacije“, ali je doduše tačno da ranije
nije bilo medija koji su tako brzo širom sveta mogli da prošire slike i vesti zasnovane na
činjenicama ili lažima, da daju ne samo dobro utemeljene preporuke, već da, gladni senzacija,
šire paniku. I nikada još nismo imali takvu međuzavisnost u svetskoj ekonomiji. Veoma
mnnogo ljudi će patiti zbog sloma njihovih prihoda, dugo nakon što bolest, medicinski
posmatrano, bude pobeđena.

Kao i uvek posle potopa, tražiće se krivci. Za „Crnu smrt“ su krivljeni Jevreji, sada su iz
perspektive kineskih zvaničnika, virus uneli američki vojnici, a iz vizure Donalda Trampa su
Kinezi krivi, jer su navodno dugo tajili epidemiju. Poneki na Zapadu kažu da je mutaciju
virusa izazvala konzumacija mesa slepih miševa, pa su emigranti iz Afrike i Azije doneli
virus u Zapadnu Evropu, i tako dalje.

Sadašnja situacija i teorije zavere pogoršaće psihičke bolesti i podstaći rasističku agresiju,
ojačati izolacioniste i nacionaliste svuda i na posletku će demokratija, tamo gde postoji, biti
izložena još većem preziru. Utoliko stvarno verujem da će se svet posle pandemije promeniti.

Neki veruju da bez testiranja na korona-virus ne bismo ni znali da se dešava neka pandemija.
Kažu, zarazilo bi se 70 odsto čovečanstva, ali bi se većina izvukla s lakim simptomima, stopa
smrtnosti zbog zapaljenja pluća bi bila „prihvatljiva“. Kod starijih ljudi i obična prehlada
može da vodi smrtonosnom zapaljenju pluća.
Nije tačno da nikada nije bilo „ovakve situacije“, ali je tačno da ranije nije bilo medija koji su
tako brzo širom sveta mogli da prošire slike i vesti zasnovane na činjenicama ili lažima

Virus ne potiskuje stvarnost

Ali mi imamo test, a tekovina zapadne civilizacije posle Drugog svetskog rata jeste da jedan
ljudski život nema cenu. Pa čak ni ako privreda propadne. Doduše, samo ako se ne radi o
životima migranata, životima ljudi van zapadne hemisfere.

Korona-virus je naprosto prognao (skoro) sve ostale vesti, ali nije potisnuo sve iz stvarnosti.
U Siriji i dalje umiru ljudi, izbeglice se dave u Sredozemnom moru ili beznadežno čame u
prepunim kampovima. Povećala se opasnost od rata između Izraela i Irana. U Libiji u
najbolju ruku vlada prekid vatre. Rusija, SAD i Kina testiraju najnovina oružja iako i stara
mogu da izazovu propast sveta. I dalje umiru ljudi od tumora, otkazivanja srca i bubrega,
dijabetesa, side. Zaludno je i nabrajati koliko više ljudi umire od drugih bolesti nego od ove
„do sada neviđene“.

Sve posledice klimatskih promena prete kao tamni olujni oblaci sa neba i o njima će se, bojim
se, još dugo diskutovati i ništa neće biti rešeno čak i kad se u kafanama zbijeni ljudi budu
prisećali: „Sećaš se kad je bio onaj virus, kako beše? svinjski grip, ptičji?“ „Ne, misliš na
korona-virus...“

Važi ono što je Hans Falada napisao u sasvim drugom kontekstu: „Svako umire sam“. Kao
što sam na početku upozorio, ja sam predugo na „ti“ sa smrću i ne mogu biti dobar primer.

*Tekst je, uz dozvolu autora, preveden sa nemaökog i preuzet iz berlinskog lista

„Tagescajtung“.