Kатарина Ачић ис 10/22

Ж. Делимо, Страх на западу

Наредно поглавље носи назив „Типологија колективних понашања у време куге“. Овде
аутор пре свега обраћа пажњу на саму просутност куге, јер наводи, да су поред
свакодневних страхова постојали и периоди „колективне панике“, поготово када би неки
град или област погодила епидемија. У Европи се најчешће радило о куги која се
периодично и са јачим или слабијим интензитетом појављивала у периоду од 1348-1720.
Постојале су и друге болести које су погађале становништво као што су тифус, велике
богиње, дизентерија, али је куга остала најупечатљивија с обзиром на бројност жртава и
чињеницу да је погађала све друштвене сфере, без обзира на старост и друштвени статус.
Делимо доноси и статистичке податке о броју жртава ове болести, где можемо приметити
да су неки градови губили и до 70% становништва током епидемије. Из извора можемо
приметити да се куга у појединим местима, јављала на сваких десет година, при чему је
сваки пут односила око 30% становништва. Као најстрашнији период наводи се онај
између 1348-1350., где се сматра да је 1/3 европског становништва подлегла зарази.

Тако велике жртве свакако су остављале утисак и на савременике. На основу извора

примећено је да се болест најчешће јављала заједно са ратом и глађу, па су је савременици
често тумачили као божију казну за овоземаљске грехе. Често је у текстовима учених
људи упоређивана са пожаром који се брзо и лако шири.

У делу књиге који носи назив „Нељудски односи“, аутор покушава да дочара како
различити слојеви друштва реагују при појави опасности од заразе. С једне стране је
власт, која одбија да прихвати постојање опасности, што је у неку руку разумљиво јер је
карантин за један град представљао тешкоће у снабдевању, пад трговине, незапосленост,
нереде на улицама итд. Богато становништво, које бежи из таквих места изазивајући
колективну панику. Сиромашно становништво, које из страха или бежи не знајући где ће
стићи или остаје унутар градских зидина. У суштини један свеопшти хаос који потреса
сваког човека. Оног тренутка када је један град стављен у карантин, постаје одсечен од
остатка света, а становништво унутар њега умањује контакт са другим људима плашећи се
заразе. Тако се наводе примери да су заражени бивали напуштени од своје родбине,
пријатеља, суседа, а у појединим изворима јављали су се и случајеви где су свештена лица
одбијала да дају свету причест зараженима који су потом умирали без духовне заштите.
Занимљив је приказ како су се људи носили са старахом од заразе. Тадашња медицина
сматрала је да морална утученост и страх чине људе подложним зарази, па се превентиве
ради препоручивало добро расположење и ведрина. Многи су се одавали пићу, разврату,
уживању, ругању свему што се догађа, желећи да до краја искористе последње тренутке
живота. Са друге стране постојали су људи који су из очаја и лудила, одузимали своје
животе. Забележени су примери где су људи копали себи гробове и легали у њих чекајући
смрт. Овакво стање очаја и безнађа утицало је на европску уметност тог времена која је
била усмерена изражавању насиља, патње, садизма, лудила...

У оваквој атмосфери било је потребно пронаћи узрок трагедије. Аутор наводи три
решења која су у то време била формулисана у погледу куге. Прво, од стране учених
људи, које је помор приписивало искварености ваздуха која је била изазвана небеским
појавама. Друго, од стране просте гомиле која је оптуживала да постоје сејачи заразе и да
се они морају пронаћи и казнити. Ово објашњење допринело је ширењу колективне
агресије према странцима, путницима, Јеврејима, лепрознима који су оптуживани да су
тровали изворе. Треће објашњење долази од Цркве која је тврдила да је Бог, како се
наводи, расрђен греховима целокупног људства одлучио да се освети. Постављано је
питање како се излечити? Како медицина и надрилекарство нису давали задовољавајуће
резултате, народ се окренуо религији. Последица тога је идеја да се треба поправити и
покајати. Ова идеја је допринела организовању јавних манифестација и процесија у којима
је читава заједница учествовала у тој церемонији покајања.

Наредна два поглавља књиге носе назив „Страх и буне“ у којима аутор пре свега жели
да проучавањем некадашњих страхова установи како они доводе до народних буна.
Посебно је обратио пажњу на осећање несигурности које је условљено економским
притиском на народ услед појачаних пореза или периода безвлашћа. У таквој атмосфери
долазе до изражаја вође буна који су најчешће потицали из нижих друштвених слојева.
Они доприносе ширењу миленаристичких идеја тј. веру у скори долазак Христовог
земаљског хиљадугодишњег царства, које ће успоставити свет без зла. Те миленаристичке
идеје смењивале су се у западној Европи од XII до средине XVI века па и касније. Такође
се наводи да су бунама су предходили и конкретни страхови попут стахова од страних
ратника, пљачкаша, луталица, превараната, просијака, Цигана који краду децу, лажних
сиромаха и богаља, луталица који су се насилнички понашали према становништву и
наносили им штету. Из тог разлога су често житељи места кроз које је требала да прође
војска дизали на устанак. Још један веома оправдан страх оног времена био је страх од
глади. Овај проблем јављао се услед повећаног броја становништва у односу на средњи
век и пре свега лоших приноса. На основу података које су оставили савременици у
парохијским регистрима, може се приметити да је велики бр. људи тог времена умирао
услед глади. Опет, услед такве атмосфере народу је потребан кривц, па се она најчешће
сваљивала на пекаре, млинаре, трговце... Такође, наводи се да је најчешће окидач
бунтовних кретања незадовољство услед повећања пореза. Дат је пример британских
историчара који су приметили да је упркос немирима, који су у суштини били политички
и религиозни, за време владавина Хенрија VIII и Едварда VI и упркос грађанском рату од
1642-1649, у Енглеској XVI и XVII века, било је мање народних буна него у Француској у
исто време. Разлог томе је чињеница да су у Енглеској тог доба, за разлику од Француске,
ниже класе биле изузете од плаћања пореза. Овде треба споменути и последице
Тридесетогодишњег рата који је донео удвостручење пореског терета који су сносили
француски сељаци. Период од 1648-1652 год. означен је као Грађански рат или Фронда,
који је у својој првој фази означавао побуну народа против успостављања нових пореза
као мере за покривањем дефицита услед вођења Тридесетогодишњег рата.

У другом делу поглавља „Страх и буне“, аутор се осврнуо на улогу гласина у ширењу
колективне панике, као и о улогама посебних друштвених слојева у бунама попут жена,
свештеника. Гласине су по дефиницији полуистине или потпуно лажне вести које обично
настају у ситуацијама кризе, конфузије и неизвесности. У посебним друштвеним стањима
попут рата или побуна, гласине могу намерно да се производе и шире са одређеним
циљем. Тако се у Француској често ширила прича о крађи деце или успостављања пореза
на живот. Као што је већ наведено у Француској XVI и XVII века, најчешћи окидач буна
било је увођење додатних пореза и те гласине нису увек биле неосноване али се често и
дешавало да се народ побуни и пре спровођења било каквих мера. Тако да је гласина често
настајала на темељу предходно нагомиланих стахова. Тако су се често шириле гласине о
паликућама, ратницима који наносе штету становништву, скитницама... веома су значајне
гласине о заверама било протестаната против католика или власти против народа. Наводи
се како су жене имале веома велику улогу у ширењу метежа. Разлог због ког су жене често
биле покретачи побуна јесте објашњење да жене чешће страхују од мушкараца, било да се
ради о недостатку хране, порезима, отимању деце... оне би прве уочавале опасност а
потом шириле гласине и преносиле страх који би резултирао побунама. Што се тиче вођа
побуна, аутор наводи да се у градовима најчешће на тој позицији јављају занатлије,
крчмари, месари тј. људи који се могу наћи по кафанама и местима где се окупља велики
бр. становништва. У селима то су најчешће свештеници. Они су били у додиру са народом
и говорили су у име Бога. Наводи се да су управо свештеници у периоду пре Француске
револуције „држали народ у шаци, застрашивали их и уливали им наду...“ Они су такође
играли и одлучујућу улогу у миленаристичким покретима, учествовали су и у побунама
против пореза итд. Треба напоменути и каква је психологија побуњене масе. Често се нису
задовољавали само убиством непријатеља, гледало се да се на сваки начин он понизи,
уништи, обезвреди... што је, како аутор наводи, само откривало дубину колективног
страха.