Жан Делимо - Настанак и учвршћење реформације

III књига

Расправе историчара и смерови истраживања

Трећа књига, која је по својој структури унеколико сложенија од остатка књиге, дели се на
два дела, део А Расправе и део Б Правци Истраживања. За нас је свакако значајнији део
А, те ће о њему излагање бити несразмерно веће него излагање о делу Б. Расправе се даље
деле на три главе, Узроци Реформације, Случај Лутер и Протестантизам и
Капитализам, те ће и овај приказ бити конципиран сходно томе.

Узроци реформације су свакако бројни, сложени, изнијансирани хиљадама нијанси, а

зависе и од тога из које тачке и са каквог становишта се посматрају. У првом делу, аутор
наводи став марксистичке историографије, која је читаву проблематику верских
размирица и ратова у XVI и XVII веку посматрала кроз призму класне борбе. По Енгелсу,
ратови католика и протестаната (како ортодоксних тако и хетеродоксних) нису ништа
друго него ратови које воде различите класе које имају различите и супротстављене
економске интересе, а под плаштом религије. Аутор, као и највећи део модерне
историографије одбацује ово схватање Реформације као превише упрошћено и анахроно.
Устанак Томаса Минцера марксисти виде као прву велику социјалну побуну
подјармљених и обесправљених маса, а Минцера као првог вођу таквих, занемарујући
његов мистицизам. Маркс протестантизам доживљава као буржоаску религију, а у Лутеру
и Минцеру види прве веснике капитализма. Међутим аутор разликује комерцијални и
индустријски капитализам, при чему је први одавно постојао у превасходно католичкој
Италији већ у XV веку. Италија је на почетку реформације била свакако најразвијенија
земља Европе, где је слој становништва који Маркс назива буржоаским изузетно моћан.
Па ипак, реформација није кренула из Италије, чиме аутор недвосмислено побија ову
марксистичку тезу. Делимо такође скреће пажњу да марксисти у XVI век преносе дух XIX
века и занемарују побожност шеснаестовековног човека.

С друге странке, остала економска објашњења, која знатно опрезније прилазе овом
проблему, дају другачије аргументе. На примеру хугенота у Француској, неки историчари
су покушали да покажу како је, макар у првим деценијама, протестантизам био религија
племића и богатијих класа. Неки су то покушали да побију списковима људи пребеглих у
Женеву где је највећи број избеглих долазио из редова занатлија. Аутор, полазећи од тезе
да су протестантизам једнако пригрлили и племићи и сиромашни, па чак и конзервативни
витезови, то објашњава тиме да је управо слој занатлија био најбројнији у тадашњој
структури становништва, па није било ни могуће да удео у избеглима изгледа другачије.
Дакле, у Француској XVI века све друштвене категорије биле су захваћене реформацијом.
У Немачкој су реформацију започели нижи и средњи слојеви, али без заштите и помоћи
кнежева она никада не би успела. Пригрлили су је и витезови, што јасно видимо на
примеру фон Хутена. Ипак, не сви, што је додатно повећало раздоре у овој класи на
заласку. Још један од аргумената везаних за економско објашњење реформације је и
тврдња да су Хенри VIII, немачки кнежеви и скандинавски краљеви пришли реформацији
како би секуларизовали имања цркве и тако знатно профитирали. Затим, тезу по којој су
северне земље знатно сиромашиле јер се огроман новац слио у Италију, свакако је веровао
велики део тадашњих протестаната.

Аутор закључује да, уколико историчар покуша да читав покрет реформације објасни
искључиво социо – економским разлозима, он остаје „кратких рукава“, због огромног
броја противречности, зависно од државе у којој је реформација спроведена. Што се тиче
секуларизације, Делимоов одговор је следећи: таквом тврдњом изнорише се дубока
побожност владара тог времена. Наводећи пример Франсоа Првог, који је конкордатом
1515. практично постао господар цркве у Француској, поставља питање чиме се могло
доказати да ће он након овога остати веран Риму? Иако је тиме практично добио оно за
шта се Хенри VIII касније борио, он се дуго колебао око оданости Риму, не знајући на
којој је страни истина. Немачkи кнежеви би у случају победе Карла V много изгубили, али
су и поред тога остали верни протестантским начелима. Објашњење реформације
побуном против сливања новца у Рим, Делимо одбацује наводећи пример да је тај одлив
свакако био већи 1350. него 2 века касније, па је до реформације ипак дошло. Пример
којим ваља закључити овај део расправе је питање да ли су економски разлози заиста били
кључни у спремности 15.000 калвиниста да умру од глади приликом опсаде Ла Рошела?

Стога, разлоге реформације по писцу свакако треба тражити пре у верским побудама.
Велики део историографије дуго је сматрао да је главни узрок дубоко морално порснуће
Западне Цркве. Дисциплинско огрешење великог дела свештенства по многима главни је
узрок Лутерове побуне, а тој тези и он сам даје повода. Приликом једне посете Риму, јако
се разочарао и како сам наводи, овај утисак биће један од пресудних који ће утицати на
њега да се побуни против папе. Да би остао веран Христу, било му је важно да напусти
једну непоправљиво искварену установу. Овој тези су дуго били склони и католички и
протестантски историчари. Још је Луј XIV сматрао незнање црквених лица тога доба,
њихову развратност и рђав пример за главне узроке јереси XVI века. Друго објашњење,
које даје католичка историографија, а које је по Делимоу натегнуто, па чак и злобно и
неутемељено на јасним доказима, је следеће: Лутер се супротставио строгим правилима
цркве јер није могао, будући путен и недисциплинован, да им се повинује. Један
француски историчар каже : „Tу постоји само класична прича, ако смем тако да кажем, о
паломе монаху“, а његове следбенике назива похлепнима и чулно незајажљивима.

Ипак, модерна историографија тежи да одбаци моралистичке побуде као главне узроке
реформације, мада је и њих свакако било. Неки су Лутерову побуну поздравили као
почетак ослобађања људског духа. Пангерманисти су видели у њему пре свега Немца,
сматрајући да је он само пружио народу оно што му је требало, утирући пут за касније
реформације које су се догодиле у XVIII веку. Даље, једни су сматрали да је Лутер чак
спречио обнову католичке цркве која је тада почињала да узима замах. Један француски
историчар се пита да ли су недовољно добро објашњене притужбе на рачун
католичанства, наводећи да је папска контрола тада била мања него икад, сагрешења
свештенства једнака као и у претходним раздобљима а Велика Шизма Западне Цркве ипак
није уништила послушност према Риму те главну опасност по цркву види у јачању
националног.

Коначно, аутор се слаже са оценама историчара који кажу да су у основи религијски

разлози били најзначајнији, а истичући неке од њих наводи појачану индивидуалност,
кризу вере, немогућност Римске цркве да утоли глад верника на начин на који је то фра
Мартин учинио. Политичка позадина није била потребна првим проповедницима да
прошире протестантизам, али им је била неопходна да га очувају. Главни узрок избијања
реформације, по Делимоу је неспособност Цркве да у доба јачања индивидуализма
одговори на потребу становништва за чвршћом и животнијом теологијом од оне коју су
добијали.

Друга глава носи назив Случај Лутер, и бави се проучавањем аспеката његовог живота. У
биографијама пре 1900. године углавном се јавља слична слика овог реформатора.
Протестанти га сматрају за очинску фигуру, више се интересују за његову духовност него
теологију, а Немци га уздижу и захваљују му се што је цркву потчинио држави, али се
мало пажње обраћало на његову младост. Преокрет у студијама о Лутеру је интересовање
за његово образовање. Велику пажњу изазвао је рад једног угледног католичког
историчара који је читав Лутеров живот и рад приказао кроз призму његове слабости
према алкохолу, кроз његову сексуалност, кроз бројне пороке и лажи које је изрекао. Ипак
овај став је углавном одбачен, због пристрасности и темељењу на нетачним изворима.
Међутим, ово оштро дело је расправу о Лутеру некако померило са мртве тачке. Неки
католици су чак почели да признају Лутеру дубоку побожност и да одбацују чињенице
које иду у прилог његовој моралној изопачености.

Занимљив део друге главе је психоаналитичка теза и њена критика од стране аутора. По
овој тези, коју заступа неколико аутора, одустајање од концепта добрих дела и прелазак на
концепт оправдања вером објашњава се његовом раном младости и одрастањем.
Наклоност ка алкохолу наследио је од оца, према мајци је гајио љував који неки називају и
Едипов комплекс, а строго васпитање и одрастање стално га је нагонило на страх од
ђавола и од тога да није вредан спасења. Будући лошег здравља, склон меланхолији и
имајући честе нападе тескобе у грудима, био је прилично нестабилан. Пошто је и жељу
сматрао за грех, његов страх је био још већи, јер није био у могућности да сузбије оно
путено у себи. Тако је, притиснут свим тим околностима, а не логичким расуђивањем,
дошао до концепта оправдања вером, и тако отворио врата могућности сопственог
Спасења.
Делимо пак одбацује већину ових аргумената као пресудне узроке реформације. Ако је
реформација кренула из чисто личних побуда Лутерових, како је могуће да ју је тако
велики број људи прихватио са таквим жаром? Да ли је васпитање које је Лутер добио
заиста било толико строго? Да ли је могуће анализирати Лутера независно од времена у
којем је живео? Учење о оправдању вером као последицу унутрашњег неспокоја
Лутеровог данас нико не доводи у питање, али аутор одбија чисто биолошку димензију
овог проблема. Ипак, позивајући на непристрасан приступ личностима Лутера и Лојоле,
указује на правац којим даља истраживања треба да крену. Поглавље се завршава
истицањем оног новог што је Лутер увео, као и оног што је преузео од ранијих
хришћанских аутора, указујући на потребу за равнотежом у истраживању.

Последња, трећа глава дела у којем су изложене расправе, носи назив Протестантизам и
Капитализам. Пошто је писац претходно економске узроке протестантизма истражио,
сада поставља супротно питање: колико је протестантизам утицао на економску еволуцију
запада? Историографија се већ деценијама не слаже око овог питања. Делимо најпре
наводи најширу могућу теорију капитализма, по којој је то моћ капитала и оних који га
држе, а одликује се тријумфом великих финансијских сила, покретношћу богатства,
екстензијом кредита, светским димензијама трговине и на крају раздвајањем капитала и
рада, уз превласт првог над другим. Капитализам се у потпуности развија у индустријски
тек кад прође трговинску и финансијску фазу. Капиталистички менталитет гледа на добит
као на циљ по себи, а не увећане богатства као сврху земаљског живота. Одликује се
снажним индивидуализмом. Дуго се сматра да је један од узрока полета протестантских
земаља, а нарочито пуританских заједница Америчког континента, у томе што су
протестанти, нарочито Калвин, благонаклоно гледали на позајмљивање са каматом. У то
време, католичка црква лихварење је сматрала за грех. Ово би могло да објасни полет
Амстердама и Женеве у вековима након утемељења Калвинове догме.

Макс Вебер је сматрао да капиталистички дух потиче од протестантизма. По њему, у

Немачкој XX века главни предузетници су протестанти. Затим, хугеноти прогоњени из
државне службе пре су се упуштали у приватне подухвате него прогнани католици. По
схватању пуританаца, добит постаје циљ по себи, али не да би се уживало у
задовољствима овога света. Она је исход марљивог рада и стручне способности. Да би се
капитализам развијао неопходно је било да потекне од протестантског појма „позива“.
Жустри професионали морал пуританаца сигурно је потекао од идеје о предестинацији.
Иако су и Калвин и Лутер добро дело одбацили као средство којим се долази до спасења, а
они који су веровали у предестинацију знали да никаквим делима не могу да промене
Божју вољу, ипак се сматрало да је напредак и успех у послу јасан показатељ Божје
милости и да онај који је успешан у послу може да очекује спасење. Суштина је у све
већем раду, осим недељом. Ово, такође, неминовно доводи до мржње према просјацима,
тако некарактеристичне за католике тога доба. Сувереност појединца, којом је
протестантизам снажно снабдео човека, доводи временом пресађивањем у економску
област до удаљавања од колективног ка индивидуалном, што ће довести до појаве смелих
финансијера и изумитеља.

Аутор одустаје од црно – белог приказивања ствари, макар у XVI веку, наводећи да је тада
најважнији банкарски центар Ђенова, да су многи католици налазили рупе у канонским
прописима и зарађивали по основу камата, а да су скоро сви Фугери, најмоћнија породица
Европе XVI века, били католици. Такође, многи протестанти, са изузетком Калвина, нису
благонаклоно гледали на лихварење, а Калвин је имао подељено мишљење, сумњајући у
способност човека да одоли богаћењу на туђој муци. Он подржава зајам за производњу,
ако ће то довести до богаћења оног којем је новац позајмљен, уједно позивајући људе да
савесно позајмљују новац и у складу са тим одређују камате. Главни допринос Лутера и
Калвина капитализму је указивање на директну везу Бога и човека, и дужности човека
према држави, померајући Спасење из манастира у свакодневни живот. Пуританци су се
можда огрешили о ортодоксни калвинизам, али је њихово поимање предузетништва
заувек променило свет. Калвиново инсистирање на умерености у трошењу, такође је
довело до акумулације капитала. Иако не можемо извршити јасну поделу на заостали
католички и напредни протестантски свет, аутор сматра да је управо пуританизам тај који
је извео човека из средњег века.

Други део треће књиге, који носи назив Правци Истраживања, за нас је мање битан и
овом приликом биће напоменут само у најкраћим цртама. Аутор указује на проблеме
истраживања Лутера и Калвина, на неправедно запостављање осталих вођа
протестантизма као што су рано убијени Цвингли, Буцер, Еколампад, велики утемељивач
калвинизма Теодор из Беза и други. Бави се начинима протестантске пропаганде,
напомиње изворе које ваља користити у изучавању француског протестантизма.
Последњи делови књиге тичу се проблема екуменизма, указују на правце којима се треба
кретати у циљу екуменизма и наводи разлике, због којих је проливена толика крв, али и
сличности којих има много више и које чине да се и католицизам и протестантизам
сматрају важним покретима који су обележили цивилизацијску историју Европе.

Стефан Мандић ИС56/09