РЕФОРМАЦИЈА

Од 1517. до 1564. Европа пролази кроз кризе великих размјера и оштрине.

Неколико оригиналних, вјерских реформатора и мислилаца подстичу вјерски
жар милиона вјерника, стварају нова хришћанска учења, вјере и цркве,
непријатељски настројене према Ватикану и руше духовно и политичко
јединство Европе. Реформација, покрет који започиње Мартин Лутер против
злоупотреба Ватикана и католичке цркве, не представља дјело појединаца.
Она је израз еконмских, политичкких, социјалних и вјерских збивања које
појединци (Лутер, Калвин, Цвингли) користе да створе нову вјеру као
алтернативу католичанству.
У XV и XVI вијеку нижи клер, често веома сиромашан, необразован,
сујевјеран и занемарен од црквених врхова, живи у недозвољеним везама и
има дјецу. У самостанима се ријетко примјењују правила, а дисциплина
црквених редова слаби. Такво стање траје неколико вијекова. Ренесансне
папе, као световни владари, воде раскошан живот и занемарују духовне
обавезе и служе се свим средствима да прибаве новац. Продаја црквених
положаја често служи световним владарима као примјер како да дођу до
потребних финансијских средстава.
Париски парламент упућује 1512. трупе да наметну реформу монашког
живота, а надбискуп Кантерберијски захтјева исте године од свештенства да
живи у складу са Христовим учењем. Пети Латерански сабор, одржан у Риму
од 1512-1517, истиче потребу уклањања злоупотребе из цркве и враћања на
старе вриједности.
Иако се тврди да појава Лутера доводи до нестанка јединства хришћанске
западне Европе, она је већ од раније подијељена и Лутер је је тога свјестан.
Он признаје допринос његових претходника таквом стању. Међу њима
најзначајније мјесто заузима Џон Виклиф (1328-1384), енглески теолог и
мислилац. Виклифова склоност ка јеретичким мислима, реформи цркве и
теолошкој чистоћи претходи Лутеру, нагласак на вјери и директној вези
човјека са Богом основи су протестантског учења. Иако се црква обрачунава
са његовим учењем, Виклиф има многе присталице у XV и XVI вијеку и тако
се укључује у токове реформације. Јан Хус (1369-1415), чешки реформатор,
његово учење умјереније је од Виклифовог, он истиче папску погрешивост и
примат Св. писмо. Његова смрт пружа присталицама црквене реформе
оружје у борби против папства.
Лутер и његово дјело

Мартин Лутер (1483-1546), поријеклом из Тирингије. Он уобличава

различите идеје, надања и страховања у посебну вјеру. Одлучан, добро
образован, са осјећањем за хумор, пун предрасуда и оштрих реакција,
конзервативан и груб у говор, Лутер је сушта супротност Еразму. Он вјерује
у зле духове и против њих се бори до краја живота. Постаје члан реда Св.
Августина и стиче потпуно вјерско образовање. Студира теологију у
Ерфурту, гдје указује на разлику између разума и откровења. Постаје
професор на Универзитету у Витенбергу (1508), гдје се залаже за
хуманистичке студије и напада схоластичаре; ту стиче докторат теологије
(1512). кад почиње да држи предавање о Св. писму, псалмима, Римљанима и
Галима.
Његов циљ је да умањи разлику између Бога и човјека, а метод да се то
оствари остају мистика и размишљање. Тренутак кад Лутер износи мишљење
да се човјек може спасити вјеровањем (1516.) значи почетак уобличавања
нове теологије. То је основна снага реформације. Из ње се проистиче
увјерење да истину треба тражити у Св. писму, које стога мора бити
приступачно и разумљиво свима. То се подстиче проповједима, које постају
снажно оруђе реформације и Лутера.
Продаја опроштаја гријехова (индулгенције) је за Лутера повреда његовог
учења да добра дјела не могу да замјене праву вјеру. Он у окторбру 1517.
поставља својих 95 теза на цркви замка у Витенбергу. Лутерове тезе – Спор о
моћи и корисности индулгенција – су умјерене и подстакнуте жељом за
истином. Он тврди да је покајање и признање гријехова потврда вјере, па
откупљивање новцем нема вриједности. Лутер тражи да папа из љубави
ослободи вјернике чистилишта, а не златом. Његове тезе наилазе на широко
одобравање у многим дијеловима Њемачке. Неуспјех дискусија са
кардиналом Кајетаном (1518) и Јоханом Еком (1519) доводи до Лутеровог
отвореног сукоба са папом Лавом X. У јуну 1520. Лав X осуђује Лутерове
списе и позива га да се одрекне свога учења. Лутер то одбија, спаливши јавно
папску булу. Тиме је расцјеп са Ватиканом потпун.
У току 1520. и 1521. Лутер уобличава своје погледе на католичку цркву и
реформацију. Позива кнежеве да подрже реформацију цркве и брину о новој
вјери. За Лутера су сви хришћани једнаки, јер се сви крштавају , имају и
једно јеванђеље и једну вјеру. Лутер одбацује постојање седам сакрамената и
предлаже три: крштење, покајање и причешће. Тиме потврђује учење да су
сви вјерници истовремено и свештеници и да клер нема посебну улогу.
Вјерска служба постаје заједничка, а њен симбол химна. Лутер мијења став
према трансубстанцијацији, претварању вина и хљеба у тијело и крв
Христову.
Почетком 1521. године Лутер бива екскомунициран. Прихвата позив Карла V
и одлази на сабор у Вормсу гдје, у присуству цара, племства и клера, брани
своје ставове и учење. Позива Њемце да стану у одбрану земље од тираније
Рима, одбија оптужбе против себе, потврђује примат Св. писма и одбацује
прерогативе папа. У мају 1521. сабор доноси Вормски едикт којим осуђује
Лутера због прихватања Хусовог учења, одбацивња сакремената, увреде папе
и Ватикана и подстицања на побуну у цркви. Лутер налази уточиште код
саксонског кнеза у замку Вирдбург гдје, послије дубоке кризе, преводи Св.
писмо на њемачки језик. Сви Лутерови сљедбеници (најпознатији:Филип
Меланхтон, Матија Влачић) прихватају његово учење о примату Св. писма
над осталим црквеним текстовима.
Тома Минцер (1489-1525) је идеолог радикализма. Он проповједа вјечити
споразум изабраних са Богом и познавање Св. духа. Одбацује Св. писмо као
основе црквеног учења. Он осуђује Лутера као лажног пророка и слугу
кнежева. Минцерове проповједи подстичу сељачке буне у Саксонији.

Њемачки сељачки устанак

Сељачки рат започиње 1524. у југозападној Њемачкој, према Швајцарској
гдје реформација узима све више маха. Циљеви устаника се разликују у
појединим крајевима. У југозападним областима тежи се очувању старих
права, као и њиховом ширењу на рачун племства и државе. На сјеверу, разлог
за побуну представља економско пропадање сељаштва. Минцер очекује да
устанак донесе друштвену једнакост, што изазива отпор владајућих кругова.
Иако многобројни, њих око пола милиона, сељаци, нису довољно
организовани, немају савезнике и дугорочне циљеве. У мају и јуну 1525.
њихове снаге су у расулу, послије чега слиједи незамислив покољ и одмазда.
Заузеће Вирдбурга завршава се убиством 64 лица, а након бискуповог
обиласка дијецеза још 272 сељака плаћа главом. Стотине хиљада сељака бива
убијено, а исти толики број остаје осакаћен. Обрачун владајуће класе са
устаницима представља, по ријечима Хаја Холборна, једно од најсрамнијих
поглавља њемачке историје.
Држање Лутера, од кога сељаци очекују разумијевање и подршку, постаје
временом непријатељско. У априлу 1525. године, Лутер јавно осуђује
кнежеве и сељаке; прве сматра одговорним за избијање устанка и тражи да
испуне захтјеве сељака и тако ублаже „неподношљиве патње“, друге осуђује
што користе оружје у борби против кнежева. У мају 1525. године, Лутер стаје
потпуно на страну племства, постаје непријатељ сељака. Позива све да им се
супроставе и да их убијају без милости. Лутер одбацује идеје вјерских
радикала и социјалну револуцију. Племство одбацује његове приједлоге за
увођење умјерених реформи, али прихвата позив на одмазду.
Минстерски експеримент

Један од центара вјерског реализма је град Минстер, на сјеверу Њемачке, у

коме послије 1525. анабаптисти представљају посебан примјер. Већ 1524.
Минстер је под контролом досељеника из Холандије, који, укинувши вјерску
слободу, стварају „Свету заједницу“. Теократија предводи социјалну
револуцију, укида приватну својину, забрањује употребу новца у граду и
намеће комунално власништво над свим добрима у њему. Живот у Минстеру
се одвија у складу са Старим завјетом. Конрад Грабел у Цириху оснива
анабаптистичку заједницу 1525. и захтјева да се баптизам (крштење) обавља
само освједоченим вјерницима.
Ширење реформација у Њемачкој
Гушење сељачког рата 1525. је значајан догађај у Лутеровом животу. Он
раскида са Еразмом, социјалним радикалима и вјерским екстремистима. На
сабору у Шпајеру 1529. потврђује се Вормски едикт и забрањује ново учење.
Протест кнежева остаје без одговора, па Карло V сазива 1530. године сабор у
Аугсбургу, са циљем да разјасни вјерске прилике у Царству. На царев захтјев
Јохан Ек саставља списак јеретичких учења, на које Лутерове присталице
одговарају Меланхтоновом Аугсбуршком конфенсијом. Докуменат потврђује
непромјењиве разлике између католика и протестаната и уобличава Лутерово
учење. Наредне 1531. године протестански кнежеви и градови стварају
Шмалкландску лигу са циљем да бране своју вјеру. Мир у царству траје до
1546. године, кад Карло V објављује рат и наредне године побјеђује снаге
Лиге. Иако поражен, протестантизам задржава своју снагу и положај. Карло
V одлучује 1552. године да се коначно обрачуна са протестантизмом, али
нема средства да води рат. Подршка француских католика њемачким
протесантима показује да вјера више не представља основни чинилац у
политици европских држава. Коначно, на сабору у Аугсбургу 1555.
успоставља се вјерски мир у Царству. Његове одредбе предвиђају да кнежеви
имају право да одерђују вјеру својих поданика. Тако настаје позната изрека
„Чија власт, његова и вјера“. Ове одлуке потврђују политичку и вјерску
подјелу Њемачке.

Ширење реформације у Европи

Реформација се брзо шири Европом, а њене присталице дјелују у Француској,
Енглеској и швајцарским кантонима, гдје развијају специфичне облике
вјерске и државне организације. Реформација се шири на Балтик, у Ердељ и
дијелове Пољске, Угарску, јужнословенске земље (Хрватска, Словенија,
Истра) и Скандинавију.

Реформација у Швајцарској
Најистакнутији представници реформације у Швајцарској су Улрих
Цвингли (1484-1531) и Жан Калвин (1509-1564).
Цвингли даје подстицај реформацији у Швајцарској избором за пастора
цркве у Цириху (1518). упознат са Лутеровим идејама и продајом
индулгенција, Цвингли почиње 1519. реформну дјелатност. У периоду од
1520. до 1525. реформација у Цириху добија свој потпуни облик.
Цвингли ужива подршку градског вијећа Цириха и то му осигурава учешће у
политичком животу. Уклањају се слике, свештеници се жене и напушта света
миса. Цвингли истиче корпоративни карактер цркве, чиме се свештеници и
лаици изједначавају. Црква постаје „света заједница“ у којој су световни
послови и црквене молитве повезане.
Жан Калвин, један од најистакнутијих теолога реформације, ствара вјеру
која осваја велики дио Европе и свијета. Калвин 1536. године долази у
Женеву и исте године обављује своје најважније дјело „Наук хришћанске
вјере“ које до краја живота допуњава и исправља. Наук представља класично
дјело протестантизма и израз Калвинових схватања о многим политичким,
социјалним и вјерским питањима. Његово вјерско учење почива на увјерењу
о божанској узвишености, христовом милосрђу и снази вјерника. Калвин
одбацује мисао да човјеково дјело одлучује о његовој судбини. По њему Бог
одлучује ко ће бити изабран, а ко одбачен.
Он сматра да црква треба да буде одвојена од државе, која не смије да се
уплиће у њене унутрашње послове и организацију. Такође се супроставља
животу пуном задовољства и забаве.
Калвинизам се шири из Швајцарске у Француску, Холандију, Шкотску,
Енглеску и Њемачку. Поред ширења догми, пастори Калвинове цркве се
супростављају притиску других вјера. Многобројне избјеглице долазе у
Женеву гдје прихватају нову вјеру.
У политичким питањима калвинизам доживљава широм Европе потпуну
трансформацију. Калвин проповједа пасивни отпор тиранији, пошто једино
Бог може казнити рђавог владара. Такав став се напушта у многим земљама.

Реформације у Енглеској
Реформација у Енглеској има политичке коријене: ступање на престо Хенрија
VIII (1509-1547) подудара се са дјелатношћу пијетиста, присталица Еразма и
антиклерикалаца. Појава лутеранизма и калвинизма доводи до сукова са
Ватиканом.
Хенри VIII не показује наклоност према Лутеру, иако преговара са његовим
представницима. Протестантизам се шири у Енглеској против Хенријеве
воље. Од 1529. до 1536. Парламент доноси више закона који доприносе
његовом ширењу. До 1532. Хенријев циљ је да примоли папу и клер да
прихвате његов развод, чим се то испунило Хенри је окренуо други лист.
Године 1534. Парламент доноси Закон о супремацији који одређује да краљ
постаје „врховни поглавар енглеске цркве“
Доласком на власт Марије („Крвава“) ток реформације се зауставља. Она је
настојала да врати католичанство.
Елизабета I (1558-1603) жели повратак англиканске цркве. Доноси тридесет
девет чланака англиканске цркве (1563) утврђују нову догму и потврђују
вјерске слободе. Краљ постаје врховни поглавар у црквеним и свјетовним
питањима. Закон ступа на снагу 1571. године.

Пуританци
Пуританци желе да „прочисте“ цркву од остатака католичке догме и
церемоније. Пуританизам показује разноврсност погледа на вјерски живот.
Једни се залажу за свету хришћанску заједницу, која не захтјева дисциплину
већ постоји кроз божанску инспирацију. Други су против тога. Из овог
покрета се развија конгрегационализам.

Политичке теорије протестантизма и католичанства

Политичке и вјерске прилике средином XVI вијека, као посљедица ширења
реформације, веома су сложене. Протестантизам је снажан, али је отпор
његовом ширењу примјетан на многим странама. Други сабор у Тренту и
ступање на папску столицу папе Павла IV указује на појачани отпор
католичанства. Шпанија остаје у оквирима католичке цркве, а Филип II
предводи борбу против протестантизма у Европи. Сукоби између католика и
протестаната су стална појава, као и борба између разних протестантских
деноминација. Вјерске борбе су дио сукоба великих сила за доминацију у
Европи и Америци.
Представник политичког вјерског радикализма у Шкотској је Џон Нокс.
Сукоби Енглеске и Француске за утицај у Шкотској доведе до рата између
двије земље (1513), јачање католичког утицаја у Шкотској (1542) и побуне
против шкотске краљице Марије (1547). Нокс подстиче и подржава народ и
племство против Француске. Устанак се завршава побједом и тријумфом
калвинизма (1566). Хугеноти и калвинисти разилазе се у својим политичким
ставовима. Први нагињу уставним промијенама, док су други радикалнији у
својим ставовима.
Жан Боден и теорија суверенитета
Вјерски ратови и њихове посљедице доводе до стварања теорије о
суверенитету, централној власти и улози сталежа у цркви. Боденово дјело
Република (1576) истиче да у свакој земљи мора да постоји врховна власт
која има улогу у стварању и спровођењу закона. Тако настаје теорија о
политичкој власти. Док се раније дијели, сувјерена власт сада постаје
централна и недјељива. Ново учење је одговор теоријама хугенота и
католика, одбрана апсолутистичке монархије. Потврда „божанског поријекла
краљевске власти“ је несумљива, нико осим Бога не може да уклони владара
са престола. Ова теорија наилази на подршку других владара и доживљава
нагли успон.

КАТОЛИЧКА РЕФОРМАЦИЈА И ПРОТИВРЕФОРМАЦИЈА

Католичка црква и реформа

Један од главних узрока кризе католичке цркве и један од главних разлога
успона протестантизма је недовољан број образованих свештеника. Избијање
и ширење реформације подстиче нове напоре унутар цркве; они уживају
подршку папа и најистакнутијих представника Ватикана. Са Хадријаном VI,
који заступа поставке Еразмовог хуманизма, окончава се низ ренесансних
папа. Његови насљедници показују одлучност и имају одређене циљеве. Лав
X (1513-1521) и Клемент VII (1523-1534) показују примјетне политичке
склоности. Клементова политика доводи до пљачке коју су Карлови
најамнци, католици и протестанти извршили у Риму 1527. Пљачка Рима
изазива запањеност католика широм Европе. Она доводи до потпуног
раскида са ренесансним понашањем папа и одвајања Енглеске од католичке
цркве.
Папа Павле III (1534-1549) увиђа потребу за реформама. Ствара комисију да
припреми приједлоге за будући рад. Приједлози у документу познатом под
називом „Савјети за реформу цркве“ (Consilium) садрже критику стања у
цркви. Consilium оштро осуђује корупцију. Он проповиједа чистоћу,
побожност и надзор над образовањем. Његови састављачи залажу се за
дискусију са протестантима, што ужива подршку Карла V. Сабор у
Регесбургу (1541) представља покушај залијечења шизме. Међутим ни ово не
доводи до успјеха.

Црквени редови
Стари редови се налазе у кризи. Постоји дилема да ли основати нове или
обновити старе редове. Међу новим редовима истичу се Капуцински,
основан 1529. чији припадници, у складу са учењем св. Фрање Асишког,
живе у сиромаштву и баве се милосрдним радом. Ред шири своју дјелатност
изван Италије и стиче велику популарност. Кардинал Карафа оснива
Театински ред 1524. који се бави проповиједањем и придобијањем вјерника.
Картузијански ред води уздржану вјерску борбу. Барнабити, урсулинке и
конвентуалци проповиједају потпуно сиромаштво.

Игнације Лојола и језуити

Најпознатији и најутицајнији међу новим редовима били су језуити или
Друштво Исусово. Оснивач је шпански племић Игнације Лојола (1491-1556)
Они се заклињу (1534) да ће папу служити у Светој земљи или другдје. Папа
Павле III прихвата ред 1540. Основни циљ језуита је дисциплина ума и
тијела, способност да извршава све што захтјева Христово учење. Задатак
реда је да се супротставља протестантизму и васпитава омладину.
Сабор у Тренту и реформа цркве
Папа Павле III сазива сабор у Тренту са циљем да утврди догматска питања и
програме реформе. У непосредној вези са вјерским збивањима у Њемачкој и
под надзором Карла V, Сабор се састаје у 3 наврата (1545-1547, 1551-1552 и
1561-1562).
Декрети Сабора у Тренту представљају потврду непопустљивости католичке
цркве у питањима догме. Сабор разјашњава и потврђује питања доктрине,
дисциплине и организације цркве. Папство излази ојачано. Одлуке Сабора
доводе до потпуног разлаза у хришћанском свијету. Отварају се два пута:
крсташки рат против протестаната или мирење са постојећим стањем. Сабор
се одлучује за први.

Протестантизам и Њемачко Царство

Спровођење одлука Сабора у Тренту представља најтежи проблем са којим
се суочавају папство и Царство. Сјеверна Њемачка прихвата чврсто
протестантизам, Рајнска област је изложена утицајима па пријети да
прихвати нову вјеру. У градовима Баварске проповиједају лутерански
свештеници. Протестантизам се шири у Штајерску, Корушку и југословенске
земље. Око 1570. протестантизам стиче чврст положај у Чешкој и Моравској.
У овом раздобљу долази до коначног расцјепа између калвинизма и
лутеранизма.
Аугсбуршки уговор (1555) доминира вјерским животом Царства.
Противреформација у Царству одвија се под надзором баварских надвојвода
и језуита. Средином XVI вијека језуити оснивају школе широм Царства.
1565. године уз краљеву помоћ језуити преузимају контролу над школством у
Пољској што доводи до претварања Пољске у једну од католичанству
најоданијих земаља. У Чешкој и Моравској противреформација наилази на
већи отпор. Протестантизам прихвата већина становништва. Вјерски мир
створен у Аугсбургу бива поремећен 1609. Царски сабор се растура 1608.
Њемачки протестантски кнежеви стварају Протестантски савез 1609., на
чијем је челу изборник Палатината. Католичке државе стварају Католичку
лигу. Настоје да избјегну оружани обрачун. Такво стање траје до 1618, када
избија криза око Чешке.