ОПШТА ИСТОРИЈА ОД 1492. ДО 1650.

ГОДИНЕ

ВОЈИСЛАВ ЖИВКОВИЋ
ЕВРОПА ОД 1492. ДО 1650. ГОДИНЕ
 ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

Ренесанса је препород свих видова живота. Она обнавља везе са класичном

културом и отвара пут модерној цивилизацији. Хуманисти су љубитељи старине
и присталице новог начина образовања. Боре се за обнову уметности, науке,
књижевности (од половине 15. века). Са хуманизмом у Италији почиње нови,
ренесансни поглед на свет и људе. Већина образованих тврди да у свету почиње
ново доба светлости после 1000 година мрака. Слаби моћ и утицај цркве.
Закључивање конкордата између Ватикана и других држава томе доприноси.
Буђење националне свести убрзава се у земљама у којима црква губи своју
некадашњу моћ и утицај. Друга институција, поред цркве, су универзитети.
Средином 15. века у Европи их има преко 60 (Коимбра у Португалији, Саламанка
у Шпанији, Оксфорд, Кембриџ, Сорбона, Монпеље, Упсала у Шведској, Праг,
Будим, Краков, Фиренца и други). Једини начин комуникације на
универзитетима је латинским језиком. Најчешћи предмети на овим
универзитетима јесу латински језик, логика, теологија, право, медицина, музика
и физика. Проучавању класичне старине универзитети поклањају највише
пажње. Посебан углед имају Вергилије и Аристотел, први јер се сматра да је
својим делима поставио темеље хришћанства, а други јер филозофи и писци
граде своје учење на његовим списима. Преписивачи у манастирима и на
универзитетима преписују без цензуре. Папа Никола V оснива 1450. године
Ватиканску библиотеку.

Читава Европа у ово време проживљава дубоку кризу у трговини и

пољопривреди. Цене падају, немири су све чешћи, трговина се смањује,
банкарске и трговинске куће пропадају. Начин обраде земље и медицинска
знања не напредују. Епидемије куге односе милионе живота. Зараза, после
1348. године, поново избија у 15. веку. Бокачов „Декамерон“ говори о куги у
Фиренци и бекству њених житеља у унутрашњост.

У 15. и 16. веку у Италији постоји шаренило малих држава, често у сукобу једне
са другима. Градови су мали, не располажу снажнијом војском, те се ослањају
на кондотјере, плаћенике. Половином 15. века у Италији постоји пет великих
држава: Млетачка република, Фирентинска република, Миланско војводство,
Папска држава и Напуљска краљевина. Поред њих постоји и мноштво мањих
градова-држава. Унутрашње прилике доприносе појави тираније у Италији.
Републиканска владавина уступа место тиранији, а модел је увек исти: градови-
државе живе од трговине те се налазе под влашћу великих трговачких
породица. Миланом најпре владају Висконтији, а потом их смењују Сфорце
(1450. године). Франческо Сфорца занима се за архитектуру и позива хуманисте.
Фирентинска република сматра се другачијом. Републиканско уређење је маска
за деловање крупних породица, пре свега породице Медичи. Фиренца је у врху
италијанских држава због свог уређења, уметности, књижевности и филозофије.
Један је од највећих бакарских центара Европе. Медичи на власт долазе
тридесетих година 15. века. Козимо Медичи одржава блиске везе са
хуманистима и проучава Платонову филозофију. Под окриљем његовог унука
Лоренца Медичија радио је чувени Сандро Ботичели. Из породице потичу и
двојица папа – Лав Десерти и Клемент Седми.

Једна од најистакнутијих личности хуманизма је Франческо Петрарка (1304-

1374) из Ареца. Чита дела Цицерона и Светог Августина. Њихово проучавање не
доводи у питање учење католичке цркве. Истовремено, Петрарка тиме показује
разумевање за класичне, пре свега римске, старине. У Цицероновим списима
Петрарка открива републиканске врлине. Сматрао је да је између пропасти
Римског царства и новог времена „мрачно доба“ у ком доминира
католичанство.

У 14. и 15. веку хуманисти, подстакнути Петраркиним учењем, трагају за старим

рукописима, библиотекама и архивима. Проналазе се рукописи Тацита, Катула,
Проперција и др. Они подстичу стварање великих библиотека од којих је
највећа библиотека Медичијевих, Петрарке и др. Петрарка је издао „Римску
историју Тита Ливија“. Он 1361. године обезвређује тврдње да је Аустрија
суверена држава. Тврдње се заснивају на привилегијама Цезара и Нерона.
Фирентински хуманист Лоренцо де Вала доказује да је Константинова
даровница фалсификат. За даровницу се тврдило да ју је римски цар дао папи у
4. веку, а Вала је доказао да је настала у 8. веку (проучавањем стила латинског
језика којим је писана).

Због недовољног познавања класике, хуманисти не успевају да створе нову

филозофију. Проучаваоци античке филозофије деле се на: платонисте,
аристотелијанце и антисколастичаре. У њиховим списима приметно је незнање
и конфузија. Учења Платона и Аристотела често се мешају. Неоплатонисти
посебну пажњу поклањају мистичним и теолошким аспектима Платонове
филозофије због чега оно остаје прихватљиво за католичку цркву. Аристотелову
филозофију хуманисти у 15. веку користе за борбу против сколастичара.
Проблем за хуманисте је како укључити класично наслеђе у хришћанско учење.
То је видљиво у покушају Лоренца де Вале да измири хришћанство и
епикурејство.

Хуманисти нису филозофи већ учитељи. Њихово име указује на то да су

првобитно били учитељи хуманистичких наука (граматике, поезије, историје,
етике и реторике). Не верују у прогрес и тврде да савременици треба да
прихвате оно што су класици створили. Хуманисти подстичу идеју о лепом
понашању у друштву, склоности разноврсним забавама. Најзначајније дело ове
врсте је „Књига о дворанину“ Балтазара Кастиљонеа из 1526. године. Приручник
приказује идеалног, углађеног, универзалног човека, са класичним
образовањем, пријатног у опхољењу, са склоностима према музици, сликарству
и сл.

Ренесанса доживљава најпотпунији израз у уметности. Одушевљење за античе

узоре не доводи до њиховог имитирања. Најпознатији ренесансни архитекти и
склуптори су: Лоренцо Гиберти, Филипо Брунелески, Ђото, Микеланђело...
Лепота људског тела, која се у средњем веку скрива, поново се показује:
Гибертијев „Голи дечак“ и Донателов „Млади Давид“. Ренесанси припадају и
пејзажи са сликама Христовог распећа и портрети Богородице са дететом у
рукама. Ботичели ствара радове „Рађање Венере“ и „Пролеће“. Уметност
ренесансе одражава блискост са вером. Поред световних владара, заштитници
уметности су и црквени поглавари. Папе узимају уметнике, граде цркве,
украшавају зидове. Микеланђело пројектује Базилику Светог Петра у Риму, а по
налогу папе слика „Свету Богогорицу“ и „Последњу пируету“ и ваја „Давида“,
„Мојсија“ и „Пијету“. Средином 15. века велики фирентински уметници
(Донетело, Брунелески) умиру, а њихово место заузимају други уметници (нпр.
Сандро Ботичели). Крајем 15. и у првој половини 16. века на сцену ступа
генерација највећих уметника ренесансе: Леонардо да Винчи (1452-1519),
Рафаело Санти (1483-1520), Микеланђело Буонароти (1475-1464). Фиренца
задржава примат у уметности над осталим италијанским градовима који
напредују.

Леонардо студира код Верокија, али убрзо превазилази свог учитеља. Одлази
1482. године у Милано где на двору Лудовика Сфорце проводи петнаест
плодних година: слика Мадону на стени и Тајну вечеру. После 1503. године
враћа се у Фиренцу где слика Мона Лизу. Умире у Француској. Рафаело, након
студија у Урбину, долази у Фиренцу 1504. године. Сусреће се са Леонардовим
делима. Насликао је бројне Богородице од којих је најпознатија она у
Сикстинској капели. Бави се и архитектуром (пројектовањем). Микеланђело учи
у Фиренци где настаје његова склуптура Давида. На позив папе Јулија II одлази
1505. године у Рим где ваја Мојсија и украшава Сикстинску капелу. Украшава и
погребну капелу Медичија у цркви Сан Лоренцо. Посредње године проводи у
Риму где ради на Базилици Светог Петра.

Најистакнутији представници ренесансе у северној Европи су Еразмо

Родердамски, Албрехт Дирер и Никола Коперник. Дирерови бакрорези и
дуборези подстакнути су реформацијом. Хуманисти северне Европе залажу се
за прочишћење вере и цркве. Њихов идеал је учена побожност. Истина се
налази у списима светих отаца и Светом писму. Најистакнутији представник
хуманизма у северној Европи је Еразмо Ротердамски (1466-1536). Образован је
у Паризу, а путовао је по читавој Европи. Приступао је филозофским и верским
проблемима. Године 1500. објављује своју „Збирку изрека“ класичних
мислилаца са објашњењима. Најпознатије дело Ротердамског је „Похвала
лудости“ из 1509. године. Оно представља поглед на савремени свет и његове
слабости. Упућује оштре критике свештенству, световном животу, незнању и
ритуалима. Његова гледишта чине га неприхватљивим за католичку цркву.
Слична судбина дочекала је и Томаса Мора (1478-1535) у Енглеској. Он 1516.
године пише своје најпознатије дело „Утопија“ у коме указује у каквом се стању
налазе поједине државе, пре свега Енглеска. У првом делу приказује идеал
савршене заједнице, подељене у области и границе, праведне и лишене
приватне својине. Други део је осуда рата, богатих, друштвене неправде и
ограђивања. Сукоб Хенрија VIII и Ватикана доводи до Морове оставке (на место
канцелара) јер је одбио да положи заклетву којом краљу признаје супремацију у
верским питањима. Николо Макијавели (1469-1527) је најистакнутији мислилац
ренесансе. Везан је за Виренцу. За време прогона Медичијевих (1498-1512),
Макијавели обавља разне дипломатске послове и врши дужност секретара
републике. По повратку Медичија, одлази у прогонство. Ту се бави писањем
својих најважнијих дела: Владалац, Расправа о првих десет књига Тита Ливија и
Историја Фиренце. Залаже се за републику и противник је сваке плутократије.
Тражи да владар покаже стрпљење, енергију, снагу и предузимљивост.

ТЕХНИКА, НАУКА И ОТКРИЋА

Техника штампања каква се примењује и данас, са покретањем металних слова,

пронађена је и усавршена у Мајнцу око 1450. године. Заслуга за то припада пре
свега Јохану Гутенбергу, немачком златару. Штампање књига постојало је и
раније, у Кини. Њихова техника се, међутим, није могла применти у Европи због
различитог начина писања. Проблем је у Европи решен тиме да се за свако
слово направио посебан калуп. Прво се штампају црквене књиге (Библија) и
карте за игру. Штампарија доприноси производњи хартије. Суви листови
добијали су се потапањем у воду коже, старих крпа, кудеље и сл. Хартија се
користи у Гутенбергово време, као и мастило. Дуго времена су непревазиђене
Гутенбергова Библија и Псалми (1457). За књигу се интересује племство, док
сељаштво нема потребе за њом (јер је неписмено). Највећи корисници су
градови и универзитети. Књиге се штампају и на латинском и на језицима
посебних народа. Штампарије брзо ничу широм Европе. До 1500. године
одштампано је око 6.000.000 књига. Реформација подстиче ширење штампе и
штампања што доводи до увођења цензуре. Забране и спаљивање књига
постају метод у борби против ширења неприхватљивих идеја. У време
Реформације, Ватикан од 1559. године објављује спискове забрањених књига
(Индекс). Због великог броја штампарија, цензура није у потпуности успешна.

Од 1450. до 1550. године ратна техника доживљава огроман успон. Коришћење

барута мења дотадашњи начин ратовања. У средњем веку барут је служио за
рушење замкова и утврђења. Турци га користе приликом опсаде Цариграда.
Битка код Марињана (1515) показује корист примене барута у артиљеријским
оруђима. Битке су се до тада водиле углавном између коњица, састављених од
племића. У употреби ватреног оружја предњаче Швајцарци и Енглези. Битке 16.
века постају судари пешадије наоружане аркебузама и копљима, и коњице.
Лако наоружана пешадија представља револуцију у ратној техници. Употреба
аркебуза постаје стална од почетка 16. века. Од 1521. године Шпанци
употребљавају мушкету, примитивну пушку. Она избацује зрно на удаљеност од
200 метра. Захваљујући овом оружју, Шпанци тријумфују у бици код Павије
1525. Француски краљ је заробљен, а уништен је цвет француског племства.
Нова ратна техника довела је до повећања производње метала у Европи и
отварања нових рудника. Ватрено оружје је скупо и није доступно племству и
ситним кнежевима. Вођење рата прелази у руке владара што је пут ка стварању
апсолутистичке монархије. Француски витез, заробљеник код Павије, жалио се
како без ватреног оружја не би изгинуло толико храбрих људи од руку кукавица
које обарају људе мецима из даљине. Долази до слабљења ритерских идеала.
Смрт витеза Бајара од метка уништава мит који траје вековима. Макијавели
оправдава коришћење ватреног оружја.

Европска наука добија своје праве облике у периоду између 1543. године
(објављено Коперниково дело „О кружењу небеских тела“) и 1687. (Њутнови
„Математички принципи филозофије природе“). Период се често назива и
научном револуцијом. Крајем 15. века општеприхваћено је да је земља центар
универзума, а око ње савршена небеска сфера у којој су и Сунце и Месец. Око
1500. године радови грчких математичара, пре свега Архимеда, преводе се на
латински језик. Стиче се уверење да је природа у основи математичка. Примена
нових метода и схватања споро напредује, а њен антихришћански карактер
узбуђује многе теологе и филозофе. Први корак ка томе је Коперниково дело из
1543. године. Коперник је био пољски математичар који је први критиковао
Птолемејеву идеју о кружењу небеских тела око Земље. Коперник је творац
хелиоцентричне теорије коју је засновао на рационалним и математичким
основама. Прихватање нове теорије спор је процес. Њеном прихватању много
доприноси дански астроном Тихо Брахе који прави и небеске карте. Немачки
астроном Јохан Кеплер, у свом делу „Нова астрономија“, прихвата и проширује
Коперникову теорију. Тврди да Сунце испушта магнетске таласе који
приморавају небеска тела да круже око њега по елипсастим путањама. Галилео
Галилеј гради први телескоп и њиме посматра небеска тела. Открива Млечни
пут, Јупитерове месеце, Месечеве планине, због чега долази у сукоб са
инквизицијом. Саставља „Расправу о два главна светска система“ која је
стављена на Индекс. Галилеј проводи остатак живота у кућном затвору.

РЕФОРМАЦИЈА

Европа од 1517. до 1564. године пролази кроз кризе великих размера.

Католичка црква у средњем веку је истовремено и световна и божанска
институција. Злоупотребе су видљиве. У 15. и 16. веку нижи клер је често веома
сиромашан, сујеверан, необразован, живи у недозвољеним везама и има децу.
Дисциплина црквених редова слаби. Ренесансне папе воде раскошне животе,
занемарују духовне обавезе и прикупљају новац. Непотизам је нормална појава
у цркви. Фрањевци и доминиканци осуђују световни начин живота клера.
Хуманистички настројени теолози осуђују обожавање икона, реликвија и
крсташких идеала. Папски парламент 1512. године упућује трупе да наметну
реформу монашког живота. Исте године кентерберијски надбискуп захтева од
свештенства да живи у складу са Христовим учењем. Пети латерански сабор
(1512-1517) истиче потребу уклањања злоупотребе цркве и враћања на старе
вредности. Оснива се удружење за Божанску љубав које се залаже за
повремене расправе о приликама у цркви и обнову у складу са Христовим
учењем. Европом крстаре реформатори и указују на злоупотребе.
Претходници Лутера су Џон Виклиф и Јан Хус. Виклиф (1328-1384) је стављао
нагласак на директну везу човека и Бога, што је основа протестантског учења.
Јан Хус (1369-1415), такође Лутеров претходник, ствара учење умереније од
Виклифовог, али такође истиче папску погрешивост и примат Светог писма.
Његова смрт присталицама црквене реформе пружа прилику за оружану
интервенцију против католичанства. Почетком 14. века енглески теолог Вилијам
Окам тврди да сазнање долази преко искуства, чиме ставља у сумњу католичко
учење. Окам отвара пут појави мистицизма и пијетизма. Мистицизам је
склоност верника да занемаре теолошке расправе и посвете се богоугодном
раду. Пијетисти својим радом припремају људе за верску побуну. Један од
њихових ученика је и Еразмо Ротердамски.

Мартин Лутер (1483-1546), пореклом из Тирингије, уобличава различите идеје у

посебну веру. Он је човек села, верује у зле духове, постаје члан реда Светог
Августина и стиче потпуно верско образовање. Постаје професор на
универзитету у Витенбергу 1508. године где се залаже за хуманистичке студије и
напада сколастичаре. Стиче докторат теологије 1512. године када почиње да
држи предавања о Светом писму, псалмима, Римљанима и Галима. Износи
мишљење да се човек може спасти само веровањем, највероватније 1516.
године. То је основна идеја реформације. Истину треба тражити у Светом писму
које мора бити приступачно свима. Продаја индулгенција посебно је сметала
Лутеру. Он 31. октобра 1517. године објављује својих 95 теза на цркви замка у
Витенбергу и позива папског легата који је продавао индулгенције на јавну
расправу. Против индулгенција пише „Спор о моћи и корисности индулгенција“.
Тражи да папа из љубави ослободи вернике чистилишта, а не за злато. Лутерове
тезе наилазе на бројне присталице широм Немачке. Нуспех дискусија са
кардиналом Кајетаном и Јоханом Еком долази до директног сукоба са папом
Лавом X. Лутер се ставља под заштиту саксонског кнеза Фридриха Мудрог. Јуна
1520. године папа Лав осуђује Лутерове списе и позива га да се одрекне свог
учења. Лутер одбија и јавно спаљује папску булу. Тиме је расцеп са Ватиканом
потпун. Лутер захтева да се уклони папство које је противно Христовом учењу.
Пише дело „Вавилонско ропство цркве“ и упућује га свештенству. Одбацује
седа, сакрамената и предлаже три (крштење, покајање и причешће). Лутер
почетком следеће године бива екскомунициран. Прихвата позив цара Карла V и
појављује се на сабору у Ромсу где брани своје учење. Сабор маја 1521. године
доноси одлуку по коме је Лутер осуђен за увреду папе, позива на побуну и
одбацивање сакрамената. Налази уточиште код саксонског кнеза где, након
дубоке кризе, преводи Библију на немачки језик. Двадесетих година 16. века
изборни кнежеви Саксоније и Хесена, као и велики мајстор тевтонског реда,
прихватају протестантизам.

Међу најзначајнијим следбеницима Лутера је Тома Минцер, идеолог

радикализма. Он одбацује и Свето писмо. Крштење по његовом схватању
представља део процеса који изабране доводи у додир са Светим Духом.
Изабрани су сиромашни и духовно необразовани. Њихова је дужност да остваре
„потпуну реформацију“. Минцер осуђује Лутера као лажног пророка и позива
1524. године саксонске кнезове да предводе изабране. Радикали се разилазе са
Лутером.

Сељаци прихватају Лутерово учење. Резултат је избијање Немачког сељачког

рата (1524) који почиње у југозападној Немачкој, у близини швајцарских градова
где је реформација најјача. На северу су економски разлози за избијање побуне.
Минцер очекује да устанак донесе друштвену једнакост. Племство и кнежеви
одбијају захтеве сељака. Сељаци, иако многобројни (око 500.000), нису
организовани и немају дугорочне циљеве. Маја и јуна 1525. године њихове
снаге су у расулу, после чега незамислив покољ и одмазда. Заузеће Вирцбурга
завршава се погубљењем 64 лица, а након бискуповог обиласка, још 272 сељака
су убијена. Држање Лутера према устаницима, који од њега очекују подршку, је
непријатељско, јер он проповеда потчињавање политичкој власти. Априла 1525.
године Лутер осуђује устанике. Маја 1525. године пише памфлет „Против
мучких и лоповских банди сељака“ и позива на убијање устаника без милости.

Један од центара верског радикализма је Минстер на северу Немачке, у коме се

развија анабаптизам. Анабаптисти сматрају да крштење на рођењу не вреди, да
само одрастао човек може бити ваљано крштен. Цирих постаје центар
анабаптизма, а Минцер га одбацује. Већ 1524. године Минстер је под
контролом досељеника из Холандије који укидају верску слободу и стварају
„свету заједницу“. Теократија предводи социјалну револуцију, укида приватну
својину, брани употребу новца, а живот у Минстеру одвија се у складу са Старим
заветом. Град се дуго супротставља кнежевима.

Гушење Сељачког устанка (1525) важан је догађај у Лутеровом животу. Он

раскида са екстремистима и Ротердамским и до краја живота посматра ширење
протестантизма. Борбе се заоштравају. Вормски едикт потврђује се 1529. године
у Шпајеру, а протест кнежева остаје без одговора па Карло V сазива сабор у
Аугзбургу 1530. године. Саставља се списак јеретичких учења на шта
протестанти одговарају састављањем Аугсбуршке конфесије. Примат државе је
признат, а прихвата га и Лутер. Протестантски кнежеви 1531. године стварају
Шмалкландску лигу са циљем одбране вере. Карло лиги објављује рат 1546.
године, а наредне године односи победу у Шмалкландском рату.
Протестантизам ипак задржава ранију снагу. Карло је 1555. године сазвао сабор
у Аугзбургу на коме је успостављен верски мир у Царству. Утврђено је начело:
Cuius region, eius religio (Чија је власт, његова је и вера).

Калвинизам

Реформација се брзо шири у Француској, Енглеској и Швајцарској, као и по

источној Европи. Данска 1537. године прихвата лутеранство за државну веру,
која се постепено шири и у Норвешку. Густав Васа је 1527. године лутеранство
прогласио званичном вером Шведске. Улрих Цвингли и Жан Калвин су
најистакнутији представници протестантизма у Швајцарској. Цвингли је 1518.
године изабран за пастора цркве у Цириху. У периоду од 1520. до 1525. године
реформација добија своје облике у Цириху. Цвингли 1522. године саставља
„Коментаре о правој и лажној вери“. Тврди да Свето писмо представља једино
учење сваког хришћанина, а да су сакраменти дело ђавола. Због тога улази у
сукоб са Лутером који подржава причешће као једну од Светих тајни. Цвингли
ужива подршку градског већа Цириха. Уклањају се слике, свештеници се жене,
напушта се света миса, затварају се манастири, сиромашнима се пружа помоћ
града. Суд надгледа живот у граду и кажњава преступнике. Присуство
богослужењима је од 1529. године обавезно. Црква и град контролишу
становништво. Цвингли не успева да стекне подршку других кантона. Изазива
рат у коме је Цирих поражен. Цвингли гине 1531. године.

Жан Калвин је други велики представник протестантизма у Швајцарској.

Студира теологију и право на Сорбони. Напушта Француску и одлази у Женеву
где 1536. године саставља „Институције хришћанске вере“, у којима излаже
основе свог учења. Протестанти тада чине мањину у Женеви. Избија грађански
рат у коме је бискуп поражен и проморан на повлачење 1533. године. Близина
Савоје слаби реформаторски покрет, а јача га долазак Калвина. Калвин 1538.
године напушта Женеву и три године живи у Стразбуру. Од 1541. године је
поново у Швајцарској и у Женеви проводи остатак живота (умро 1564).
Калвиново учење истиче божанску узвишеност. Човек није у стању да схвати
његову вољу и да осигура спасење. Постоје изабрани и одбачени људи које
бира Бог. Не треба жалити што су одбачени осуђени на вечну патњу већ се
радовати што ће се бар неко спасти јер човек нема права на Божју милост због
првобитног греха. Калвин претвара Женеву у град спартанске дисциплине.
Власт се налази у рукама неколицине „изабраних“ који управљају уз „прећутну
сагласност народа“, лишеног учешћа у управи. Калвин сматра да црква треба да
буде одвојена од државе. Од 13.000 грађана, свега 1500 имају право гласа.
Велико и Мало веће одлучују о свему. Калвиново дело „Црквени прописи“
модел је за остале државе. Намећу се казне за играње, причање и смех током
службе. Затварају се кафане, а појединци се протерују из града или убијају
(уколико не подржавају ново стање). На новац се гледа као на средство за
напредак друштва због чега се подржава трговина. Калвинизам се шири на
Француску, Холандију, Шкотску, Енглеску и Немачку. Женева је идеал.
Калвинизам је прихватљив за племство и грађане.

Реформација у Енглеској

У време владавине Хенрија VIII (1509-1547) долази до ширења лутеранизма и

калвинизма у Енглеској што је доводи у сукоб са Ватиканом. Хенри жели да
обезбеди владавину династије Тјудор, а Катарина Арагонска, његова жена, није
у стању да роди наследника престола те се краљ жели развести. Папа му то не
допушта (1527). Хенри не подржава Лутера и његово учење. Протестантизам се
у Енглеској шири против његове воље, иако га ненамерно он подстиче. Од 1529.
до 1536. године Парламент доноси више закона који доприносе ширењу
протестантизма у Енглеској. Кентерберијски надбискуп Томас Кранмер је 1533.
године поништио Хенријев брак са Катарином. Ана Болен постаје краљица и
убрзо рађа Елизабету I (1558-1603). Следеће, 1534. године, донет је закон по
коме је краљ врховни поглавар енглеске цркве. Већ 1536. године спроводи се
експропријација црквеног земљишта. Неколико стотина манастира се затвара, а
краљ стиче огромно богатство. Деоба црквених поседа Хенријевим
присталицама ствара нову класу земљопоседника – џентрију. Хенри не жели
раскид са хришћанством и супротставља се онима који шире Лутерову веру.
Енглески превод Светог писма наилази на краљеву осуду. Хенријев наследник,
Едвард VI (1547-1553), уз помоћ саветника Сомерсета, брани превођење Светог
писма на енглески језик. Уклања се сложена служба, слике и књиге се
уништавају, те енглеска црква садржи многе одлике европског протестантизма.
Напори краљице Мери (1553-1558) да оснажи католичанство не успевају. Народ
је поздравио њену смрт и долазак Елизабете на власт. Она жели повратак
англиканске цркве, али иступа опрезно. Краљ постаје поглавар цркве 1571.
године. Напори Елизабете да наметне владареву вољу цркви наилазе на отпор у
Парламенту где се ствара група верских радикала – пуританци. Они желе да
прочисте англиканску цркву од остатака католичанства. Ослањају се на
калвинизам. Разлика између англиканаца и пуританаца је у томе што су први
склони да прихвате човекову слободу воље, док други истичу грех и
предестинацију. Долази до сукоба са Елизабетом.

Католичка реформација и противреформација

Захтеви за реформама унутар католичке цркве јављају се и пре Лутера.

Католичка реформација започиње истовремено кад и протестантизам. Многи су
узроци за њу: необразованост свештеника, велики број бискупа који обављају
политичке дужности или послушно следе захтеве владара, многи верници
прихватају Еразмов хуманизам, стварају се братства У Италији која укључују и
многе свештенике и чине претходницу црквеној реформи. Низ ренесансних
папа окончава се са Хадријаном VI (1522-1523) који подржава Еразмове
поставке. Папа Клемент VII (1523-1534) показује политичке склоности које
изазивају пљачку Рима 1527. године. Пљачка је прави шок за католике широм
Европе, а једна од њених последица је и одвајање енглеске цркве. Папа Павле
III (1534-1549) увиђа потребу за реформама те ствара комисију са циљем да се
саставе предлози. Комисија указује на многе слабости у предлогу који је познат
као „Савет за реформу цркве“. Осуђује се корупција, лењост свештенства,
среброљубље и сл. Састављачи предлога залажу се за дискусију са
протестантима. Сабор у Регенсбургу из 1534. године неуспели је покушај
залечења шизме. Стварају се нови црквени редови: Капуцински ред (1529, у
складу са учењем Фрање Асишког), Театински ред (1524), Картузијански ред...
Најутицајнији ред је ред Игњација Лојоле, језуити или Друштво Исусово.
Шпански племић Игнације Лојола (1491-1556) је војник и визионар. Након
рањавања у бици код Новаре (1521) почиње са читањем верских књига. Своје
следбенике подвргава строгој дисциплини како би издржали све што захтева
Исусово учење. Папа Павле прихвата ред 1540. године. Задатак реда је да
васпитава омладину и супротставља се протестантима. Језуити су саветници
владарима. Заузимају конзервативне ставове.

Папа Павле први је од папа који се одлучио на сазивање сабора (под надзором
цара Карла). Сабор у Тренту састајао се три пута (1545-1547, 1551-1552. и 1561-
1562). Прво заседање одлучило је да верзија вулгате остаје аутентичан текст
Светог писма. Одбацило се протестантско учење о људском греху и потврдила
се ваљаност сакрамената. Друго заседање потврдило је Христово присуство у
причешћу. Треће заседање одлаже се на десет година јер се папа Павле IV
устручавао да га сазове. Папа Пије IV га сазива у време када је протестантизам у
успону широм Европе. Карло је мртав, а Француску раздиру верски ратови.
Потврђује се обожавање икона (светаца), а ствара се комисија за примену
одредби сабора у Тренту. Католичка црква одбацила је сваки компромис.
Папство излази из кризе ојачано, а сабор у Тренту потврдио је коначан расцеп
између римокатолика и протестаната. Отварају се два пута: крсташки рат против
протестаната или мирење са постојећим стањем. Папство се одлучује за први.

Немачко царство постаје центар протестантизма који је посебно учвршћен на

северу. У овом раздобљу долази до коначног расцепа лутеранизма и
калвинизма. Протестантизам слаби. После смрти Лутера и Калвина, не рађају се
велики мислиоци нити се привлаче нови следбеници. Језуити средином 16. века
отварају нове школе широм Царства. Контролишу универзитете у Келну, Бечу и
Минхену. Протестанти се протерују из Штајерске. Језуити постижу успехе у
Пољској. Пољска постаје једна од највернијих католичких држава.
Противреформација руши везе између Пољака и Руса. Противреформација
постиже слабије успехе у Чешкој и Моравској. Немачки протестантски кнежеви
стварају 1609. године Протестантски савез у циљу самоодбране, на челу са
изборником Палатината. Као одговор на то, католичке државе стварају
Католичку лигу. Сукоб избија око Чешке 1618. године.

ПРИВРЕДА И ДРУШТВО 16. ВЕКА

Почетком 16. века свега пет градова има преко 100.000 становника (Цариград,
Напуљ, Милано, Венеција и Париз). До 1600. године још осам градова
премашују ту бројку (Рим, Палермо, Месина, Марсељ, Лисабон, Севиља,
Лондон, Антверпен и Москва). Прилив становништва у градове значајан је
чинилац њиховог успона. Људи су подстакнути новим могућностима за
запошљавање и бољим зарадама. Погодује и побољшање саобраћаја, пораст
мануфактуре, камене куће, довод воде, канализација... Експанзију градова
привремено заустављају масовне епидемије и велики пожари. Градовима
најчешће управља патрицијат састављен од богатих трговаца и поседника. У
Антверпену власт је у рукама трговаца. У градовима Средоземља има робова.
Већина становништва су сиротиња. Здравствена заштита је примитивна;
чишћење града и изношење смећа јавља се тек крајем века. Немачки градови
уживају висок степен аутономије. У Холандији грађани чине 50% становништва
док је у осталим крајевима Европе тај проценат много мањи. Венеција је
најмоћнији град-држава у Италији. Кастиљски градови се суочавају са
краљевском влашћу. Одбијају да плаћају порез цару Карлу. Побуна се завршава
оружаним сукобом 1521. године и тријумфом царске власти. Током 16. века
већина градова губи своју ранију самосталност.

Јавља се класа капиталиста чији је основни циљ стицање профита. Чине је

богати трговци. Капиталисти су противници племства и цркве. Сиромаштво
представља идеал Томе Аквинског, а црква га прихвата. Капиталисти временом
успевају да наметну неке своје идеале својим противницима. Средином 15.
века, супротно идејама Аквинског, стиче се уверење да камата може да се
наплаћује. Жан Калвин подржава камате. Насупрот племству, које сматра да
треба живети племенито, водити ратове и учествовати на турнирима,
капиталисти наглашавају вредност продуктивног рада. Грађанство временом
прилагођава свој став и улази у редове аристократије. Трговина, индустрија и
банкарство постају средство за успон у друштвеној хијерархији. Многе титуле и
звања се купују. Под притиском племства, француски краљ Франсоа II прихвата
теорију дерогеанце по којој трговци и занатлије не могу имати племићка права.

Током 16. века долази до великог пораста цена. Цене расту у просеку 2-3%
годишње, поготово цене хране широм Европе. Узрок инфлације је у приливу
племенитих метала из Америке. У земљама где има мање новца, плаћа се мања
цена за храну и услуге; пример су Француска и Шпанија пре и после географских
открића. Жан Боден, присталица теорије Наваре, такође тражи узрок револуције
цена у приливу племенитих метала. Нова открића обезбређују такве ставове.
Подаци о увозу племенитих метала показују да они притичу у великим
количинама тек средином 16. века, а до револуције долази почетком века.
Поред тога, америчко сребро Шпанци углавном користе за војску и дугове.
Шпанија трпи од недостатка, а не вишка племенитих метала. Америчко благо
није ни једини ни најважнији разлог револуције цена. Један од главних разлога
је тај што зараде радника не прате пораст цена. Зарада радника у Енглеској се
удвостручује током века док је цена харне порасла 3 до 4 пута. Цене
мануфактурних произвора такође расту. Занатлије могу купити све мање хране.
Незадовољство радника избија 1534. године у Минстеру и у многим немачким
градовима.
 АПСОЛУТИСТИЧКА МОНАРХИЈА

Између половине 15. и краја 16. века, владари западне Европе (Енглеска,
Француска, Шпанија) стварају институције својствене модерним државама.
Њихова посебна карактеристика је централизација државне управе у свим
доменима, а разлога је много: грађански ратови, класни немири, феудалне
побуне, Стогодишњи и Хуситски ратови, устанак Џека Кеда у Енглеској 1452.
године, ратови ружа, сељачки устанци и сл. Централна власт на почетку овог
периода једва да постоји. Често су средњовековне скупштине имале већу власт
од владара. Средином 15. века такво стање се мења. Владари гуше побуне, а
становништво им у замену за мир плаћа порезе. Тим новцем ствара се стајаћа
војска. Владари себе сматрају суверенима и често се позивају на римско право.
Имају право доношења закона и њиховог спровођења. Представник
апсолутистичке монархије у Енглеској је Хенри VII Тјудор (1485-1509). Ратови
ружа ослабили су енглеско племство. Хенри доноси закон којим забрањује
феудалцима да држе своју војску и установљава суд Звездане сале који
примењује римско право, без пороте. Зачетник апсолутистичке монархије у
Француској је Луј XI (1461-1483). Он ствара краљевску војску, шири границе
државе, гуши побуне племства, прогони разбојнике, разрезује порезе, лишава
племство и градове повластица, јача углед краљевих службеника и контолише
свештенство. У Шпанији не постоји јединствена монархија. Уједињење Кастиље
и Арагона остварује се браком Фердинанда и Изабеле 1469. године. Арагону
припадају Балеари, Сардинија, Сицилија, јужни део Италије, а Кастиљи Америка
(од 1492). Шпанце зближава католичка религија, а једина заједничка
институција им је инквизиција. Ранији шпански владари једни су од верски
најтолерантнијих; у Шпанији су живели Јевреји, хришћани, муслимани. Пад
Гранаде 1492. године доводи до протеривања Јевреја и Мавара. Шпанска црква
постаје веома ригидна.

Краљеви изграђују администрацију. Краљ је на врху државне структуре. Своју

власт спроводи преко савета и високих чиновника. Најсложенију структуру има
Шпанија. Постојали су савети за финансије, војне редове, рат, инквизицију, за
Кастиљу, Индију, Арагон и Италију. На нижем ступњу од краља су корегидори,
на челу локалне администрације. Корегидор обавља функцију пет година, али
не у свом родном месту. У Француској је постојао Државни савет, задужен за
доношење најважнијих политичких одлука. Крајем 15. века ствара се Велики
савет, задужен за судска питања. Представници краљевске власти на локалном
нивоу су баили и сенешали, уведени почетком 13. века. У Енглеској, у време
Хенрија VIII (1509-1547), ствара се Приватни савет који усклађује рад других тела
и брине о финансијама. Зависи од краља. Касније се оснивају и Савет за Велс и
Савет за север. Њихов циљ је одржавање мира у бунтовним крајевима.

Средства за вођење рата из руку племства прелазе у руке владара. Војска

постаје стална. Владар има једини права на објаву рата и склапање мира.
Француска армија Франсоа I модел је нове армије. Племићи и даље имају улогу
у њој, као плаћени официри, а не као краљеви вазали. Племићи прихватају
дисциплину и постају краљеви најамници, а престају да буду витезови. Краљ
именује капетане који стварају пешадију и опремају је копљима, мушкетама и
аркебузама. Пешадија је много бројнија од коњице. Најамници често одбијају
да прихвате краљеву дисциплину и прихватају власт свог капетана. Понекад
прелазе на страну непријатеља.

Италијански ратови

Средином 15. века највеће државе на Апенинском полуострву су Напуљ, Папска

држава, Фиренца, Милано и Венеција. Свака од њих има различите облике
владавине. Напуљ је феудална краљевина, Папска држава је црквена
кнежевина, Фиренца је република (Медичи), Милано деспотија (Висконти и
Сфорце) док се на челу Венеције налази аристократија. Независно од остатка
Европе, италијанске државе у другој половини 15. века развијају сложене
дипломатске и војне установе. Циљ сваке од ових држава био је да очува своју
територију и одбрани своје интересе. Равнотежа између њих гаранција је мира.
Систем равнотеже сила нарушен је амбицијама великих сила. Италијанске
државе су сувише слабе да се од њих одбране. Мир је нарушен 1494. године
избијањем Италијанских ратова.

До првог похода краља Шарла VIII на Италију дошло је на позив миланског

војводе Лудовика Сфорце да му помогне у спору са напуљским краљем
Фердинандом. Шарл је прикупио 40.000 војника. Да би се заштитио од осталих
европских држава, Шарл је Фердинанду Арагонском уступио Русијон, а
Максимилијану Артоу и Франш Конте. Шарлов изговор био је да из Напуља
жели покренути крсташки рат којим би од Турака ослободио Цариград и
Јерусалим. Септембра 1494. године он прелази у Италију и заузима Милано,
Фиренцу, Рим и Напуљ. Ствара се Света лига (Аустрија, Шпанија, папа, Венеција
и Сфорце) који га приморавају да се повуче. Већ крајем 1496. године нема
француских трупа у Италији. Две године касније Шарл умире.
Иако без резултата, овај Шарлов поход одредио је политику будућих
француских краљева. На престолу га је наследио Луј XII (1498-1515). Напад новог
краља од 1499. године исти је као и претходни, али је уперен против Лудовика
Сфорце, владара Милана. Луј заузима Рим и Напуљ након победе у бици код
Новаре. Уговором у Гранади (1500) Фердинанд Арагонски и Луј деле јужну
Италију, али убрзо долази до сукоба. Луј губи свој део и повлачи се у Француску
(1504).

Трећи период Италијанских ратова почиње 1508. године. Луј прелази у Италију
на позив папе Јулија II и придружује се Шпанији и Царству у Камбрејској лиги
против Млетачке републике која је настојала да, након губитка поморских
територија, прошири своје копнене поседе. Млетачка је поражена 1509. године,
а Јулије се окреће против Француске и ствара Свету лигу са Швајцарцима и
енглеским краљем. Французи трпе пораз код Новаре и приморани су да 1512.
године напусте Милано. Медичи и Сфорце се враћају у Фиренцу и Милано које
Луј напушта. Закључује се нестабилан мир. Луј умире 1515. године, а наслеђује
га Франсоа I (1515-1547).

Италијански ратови од 1515. до 1559. године резултат су сукоба две личности:

Франсоа I и Карла V (1519-1556). Франсоа настоји да Француску уздигне у
положај најјаче европске државе док Карло влада територијално највећом
државом у Европи. Франсоа је свестан опасности да његова држава буде
опкољена хабзбуршким територијама (Артоа, Бургундија, Пиринеји, Савоја).
Франсоа одмах по ступању на престо упада у Италију, односи победу у бици код
Мерињана и улази у Милано. Након Карловог избора за цара, Франсоа
предузима свој други напад и 1520. године у бици код Павије бива заробљен и
одведен у Мадрид. Тамо је 1526. године закључен споразум по коме се
француски краљ жени Карловом сестром и одриче права над Бургундијом и
Италијом. По повратку у Париз Франсоа проглашава уговор неважећим и
наставља рат. Рат од 1526. до 1529. године иде у корист Карла који привлачи
Ђеновљанина Андреа Дорију и стиче контролу над Средоземљем. Уговором у
Камбреу 1529. године Француска се одриче Италије, а Карло Бургундије.

Нови рат избија 1536. године када умире последњи Сфорца. Франсоа је
поставио захтев за Миланом. Карло због тога упада у Француску, а Карло, под
изговором претње Царства по читаву Европу, склапа савез са Турцима. Рат се
завршава француским заузећем Савоје. Нови рат (1542-1544) завршен је без
територијалних промена. Франсоа умире 1547. године, али рат наставља Анри II
(1547-1559). Последњи Италијански рат води нови шпански краљ Филип II (1556-
1598). Не долази до промена. Италијански ратови завршени су склапањем мира
у Като-Камбрезију 1559. године. Француска задржава бискупије Мец, Тул и
Верден, добија луку Кале на Ламаншу и Булоњ, а одриче се претензија над
Италијом. Шпанија задржава власт у Милану и Напуљу. Уместо на југу,
Француска стиче територије на северу и истоку. Преовладало је начело
равнотеже сила.

СВЕТО РИМСКО ЦАРСТВО И МЛЕТАЧКА РЕПУБЛИКА

Свето римско царство представља скуп 2000 царских витезова и њихових

поседа, десетак црквених кнежевина, осамдесетак слободних царских градова и
више независних кнежевина. Избор Хабзбурговаца за цареве обавезан је од
1438. године. Максимилијан I ступа на престо 1493. године и влада до 1519.
године. Он шири територије Царства, али не ратовима већ браковима. Карло V
је наследио свога деду 1519. године. Карлово велико царство настало је
уједињењем његове две династије: наследио је Кастиљу и Арагон од мајке, а
Аустрију и Бургундију од оца. Карло је био син Филипа Лепог Бургундијског и
Јоване Луде Кастиљске. Царство је обухватало Аустрију, јужну Немачку,
Низоземску, Франш Конте, Шпанију са њеним поседима у Средоземљу и Новом
свету. Карло је свога брата Фердинанда именовао савладаром и намесником у
хабзбуршким земљама у Немачкој и Аустрији, а након пораза Лајоша II код
Мохача 1526. године наследио је круну и земље овог угарског краља, свога
рођака. Савременици су на Карла гледали као на вођу хришћанског света у
борби против ислама и протестаната. Кастиља није водила рачуна о Карловој
царској титули, а шпанско племство је сматрало да Карло њоме мора владати
посебно. У Немачкој су постојале бројне разлике између држава. Кастиља је, са
друге стране, била јединствена држава са приходима из колонија што је Карла
чинило независним од кортеса. У Арагону је моћ кортеса била већа, те је
Карлова власт зависила од њих. У Низоземској су градови и племство имали
снажан утицај. Суочен са неуспехом да уведе верски мир у Царству, Карло је
одлучио да 1555. године абдицира. Сину Филипу предаје власт над
Низоземском, касније над Италијом, Шпанијом и Америком. Фердинанд
задржава Аустрију, Чешку и Угарску. Изборни кнежеви одбацују могућност да
Филип постаје цар и на то место постављају Максимилијана, Фердинандовог
сина. Универзално царство Карла постаје под Филипом шпанско царство у коме
Кастиља има одлучујућу улогу.
Млетачка република је мешавина монархизма (дужд), аристократије (сенат) и
демократије (велико веће). Венеција, пре свега због економске снаге, успева да
одржи независност и води агресивну спољну политику. Почетком 16. века
Венеција је на врхунцу моћи. Она је и најснажнија италијанска држава.
Млетачка република је 1563. године имала 1,7 милиона становника, а сама
Венеција 167.000. Своју моћ Млетачка заснива на снази привреде. Око 1500.
године два јака економска центра Европе су северна Италија и Фландрија. Ту се
производи најквалитетнија вуна. Венеција има монопол над трговином
зачинима и луксузном робом са Истока. Директна трговина са Истоком уклања
Млечане као посреднике. Плаћа се сребром и златом. То је тежак ударац за
Венецију која тек средином 16. века успева да поврати свој ранији положај и
изједначи се са Португалијом. После 1560. године млетачка флота се повлачи из
северне Европе и западног Средоземља на Левант и Јадранско море, због
претње северноафричких гусара, малтешких пирата, сењских ускока,
низоземских и енглеских пирата. Крајем века Венеција губи своју трговачку
премоћ. Капитал се повлачи са мора и улаже се у обраду земље и текстилну
производњу.

Млетачке трупе 1508. године наносе пораз цару Максимилијану, али су

поражене од стране Камбрејске лиге папе Јулија. У последњим Италијанским
ратовима Млетачка је неутрална. После 1559. године приближава се папству и
Тосканском војводству. На Средоземљу се заоштрава сукоб са Турском. Већ
1564. године говори се о турским нападима на Кипар. Турска флота неуспешно
је опсела Малту коју су одбранили Јовановци. Турска 1569. године одлучује да
коначно освоји Кипар, важно млетачко упориште на Леванту. Исте године је
експлозија у арсеналу у Венецији уништила млетачку флоту. Турски захтев за
предајом Кипра одбијен је 1570. године. Турци на лето исте године заузимају
већи део острва. Падом Фамагусте окончано је освајање. Истовремено, флота
Свете лиге (папа Пије Пети) сакупља снаге у Месини и приближава се турској
која је усидрена код Лепанта (Коринтски залив). Почетком октобра 1571. године
вођена је велика поморска битка. Турци доживљавају тежак пораз. Али-паша
гине, а 117 турских бродова пада у непријатељске руке. Ипак, последице велике
победе су скромне. Стање се не мења. Света лига се распада 1573. године, а
Кипар задржавају Турци. Република се уговором о миру одриче Кипра, поседа у
Албанији и Далмацији и пристаје да плати велику ратну одштету.
 ЗАПАДНА ЕВРОПА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 16. ВЕКА

Мир у Като Камбрезију повољан је по Шпанију, а неповољан по папство.

Шпанија је остала господарица Италије, а француски краљ је добио територије
ван Апенинског полуострва. Филип II (1555-1598) се одриче империјалистичких
претензија свога оца. Филип је био Шпанац и није претендовао над другим
европским територијама. Главну бригу представљало му је верско питање.
Изјавио је да „не жели да буде владар јеретицима“ 1566. године.

Хугенотски ратови

Током већег дела друге половине 16. века Француска је у стању анархије јер је
раздиру верски ратови (1562-1598). Француском политичком сценом током
тридесет година (1559-1589) доминира Катарина Медичи. После 1559. године
власт и у Француској и у Енглеској је у рукама жена и деце. Дисциплина и
оданост владару слабе. Подстичу се верски немири и борбе за власт. Криза у
Француској избија због брзог ширења калвинизма. Хугеноти (француски
протестанти) већ 1562. године имају 2000 цркава. Стање у католичкој цркви
после потписивања конкордата 1516. године олакшава брзо ширење
калвинизма. Болоњским конкордатом Франсоа је добио право да, уз пристанак
папе, поставља највише црквене великодостојнике. Калвинисти су и значајна
политичка снага. Они 1559. године одржавају у Француској први синод иако је
Женева центар покрета. Након ступања на престо Шарла IX (1560-1574),
хугеноти слободно исповедају своју веру. Католички свештеници широм
Француске се протерују. Три породице се у периоду анархије боре за превласт.
Породица Гиз, изузетно богата, утицајна је на двору и у цркви. Монморанси,
везани својим функцијама за двор, дали су Ана, конетабла Француске. Ан остаје
веран католичанству. Анов синовац, Гаспар де Колињи, будући је предводник
хугенота. Трећа породица су Бурбони. Син Анрија II, Франсоа II, умро је након
годину дана владавине (1559-1560). Наследио га је десетогодишњи брат Шарл.
Катарина Медичи држи сву власт. Шарл умире 1574. године, а наслеђује га брат
Анри III (1574-1589). Ни он нема способности да у тешким условима влада
земљом.

Хугеноти јачају ступањем Кондеа и Колињија на чело покрета. Колињи жели да

Француску преведе у калвинизам. Конде намерава да управља земљом у време
малолетства Франсоа II. Франсоа Гиз, владар Француске током краљевог
малолетства, приморан је да због тешке финансијске ситуације сазове државне
сталеже, што вође хугенота користе за напад. Катарина након смрти најстаријег
сина преузима власт над земљом и првих неколико година води колебљиву
верску политику нудећи хугенотима ограничену толеранцију. Франсоа Гиз и Ан
Монморанс се удружују и 1561. године стварају Католичку лигу. После крвавог
масакра у Васију 1561. године хугеноти се наоружавају. Избијају тзв. Хугенотски
ратови. Примају помоћ Енглеске и Палатината, док католике подржава Шпанија.
Хугеноти контролишу градове на југу Француске.

У трећем грађанском рату (1568-1570) хугеноти односе победу и задржавају

слободу вероисповести. Колињи предлаже уједињење Француске путем рата са
Шпанијом. Шарл прихвата предлог; Катарина је против њега. Колињи постаје
прва личност у држави, па Катарина мења политику и одлучује да га убије.
Прилика за то је венчање Анрија Наварског (вође хугенота) и Маргарете Валоа,
ћерке Катарине Медичи. Први атентат не успева. Катарина, заплашена да ће у
истрази бити откривена, убеђује краља да хугеноти спремају заверу. У зору 23.
августа 1572. године, на дан Светог Вартоломеја, Катаринин син, Гиз, војвода
Анжуја, градске власти Париза и разјарена гомила нападају и убијају 4000
хугенота, а међу њима и Колињија. Вартоломејска ноћ изазвала је одушевљење
широм католичких држава. Папа и католичке државе упућују своје честитке.
Протестанти догађај приказују као пример католичког фанатизма. Масакр не
решава ништа, али има негативне последице по католике. Хугеноти прелазе у
дефанзиву, али су католици разједињени. Политичари устају против Гиза и
траже уједињење које се не постиже. На престо 1574. године ступа слаби Анри
III (1574-1589). Катарина 1580. настоји да преговара са обе стране и постиже
привидну равнотежу. Хугенотске и католичке трупе заједно учествују у рату
против Шпанаца у Низоземској што је Филипа II навело да поново подстакне
грађански рат у Француској. Анри Наварски одбија његове предлоге.

Катарина Медичи је желела да Анри влада Француском. Он је међутим био

превише слаб владар. Снажне породице одмећу се од краља и прилазе
хугенотима. Анри Наварски и краљев брат удружују се и прихватају начело
верске равноправности 1576. године. Анри, војвода од Гиза, као одговор ствара
Католичку лигу. Краљ се ставља на чело лиге. Лига се, међутим, распада 1577.
године. Након смрти краљевог брата 1584. године криза се поново распламсава
јер краљ Анри није имао деце па је престолонаследник постао Анри Наварски,
вођа хугенота. Војвода од Гиза окупља истомишљенике и обнавља Католичку
лигу 1584. године. У савезу са Шпанијом, војвода од Гиза обнавља грађански рат
1585. године. Краљ се предао коалицији и пристао да повуче све едикте о
верској толеранцији. Анри Наварски се морао борити за своју веру. Отпочела је
последња фаза Хугенотских ратова позната као „Рат тројице Анрија“. Анри
Наварски добија помоћ Енглеске и представља се као симбол националног
отпора против шпанске тираније. Војвода од Гиза постаје херој католика, а
иступа и против краља Анрија. Краљ је одлучио да се војвода од Гиза погуби.

Пораз Шпанске армаде (1588) убрзао је догађаје и у Француској. Долази до

спољне интервенције која је краљу Анрију дала снагу да се суочи са
противницима. Убиство војводе од Гиза доводи до побуне у Паризу и
провинцијама. На челу побуне је Мајен, војводин брат. Суочен са побуном,
краљ склапа споразум са Анријем Наварским и прихвата га за наследника. Јула
1589. године снаге Анрија Наварског опседају побуњени Париз. У паници, један
фанатик убија краља Анрија. На самртној постељи краљ је потврдио своју
одлуку о наслеђу под условом да Наварски пређе у католичанство. Тиме је Анри
Наварски, сада Анри IV, одбио од себе хугеноте. Против њега је био и шпански
краљ Филип (који на Француску шаље снаге 1589) и папа, као и већина
Француза. Анри Наварски је на састанку Сталежа 1593. године прешао у
католичанство што уклања отпор у земљи. Следеће године крунисан је за краља
у Шартру, а марта исте године улази у Париз. Не свети се противницима те је
читава земља уз њега када је 1595. године објавио рат Шпанији.

Одлучан корак ка успостављању верске толеранције је Анријево доношење

Нантског едикта 1598. године. Едиктом је хугенотима (протестантима)
потврђено право вероисповести у одређеним градовима и кућама, осим у
Паризу и бискупским седиштима. Хугенотима се признаје право мањине (чине
10% становништва), а стварају се судови који бране протестантска права. Анри
примењује идеје политичара. Едикт се примењивао пуних 90 година.

Шпанија и револуција у Низоземској

Током првих година владавине Филипа II (1555-1598) долази до кризе у

Низоземској. Она је састављена од 17 провинција. Валонско становништво на
југу говори француским језиком, док северњаци говоре немачким. На југу је
више протестаната, а Амстердам остаје католички усред протестантске околине.
То је једна од привредни најразвијенијих области Европе, посебно у бродарству,
банкарству, мануфактури и рибарству. Постоје две установе: штатхолдер и
генерални сталежи. Генерални сталежи је назив за скуп делегата свих
провинција који доноси одлуку само ако постоји сагласност свих делегата.
Штатхолдер је краљев представник у земљи; у 16. веку ова функција
резервисана је за породицу Орански, а остаје и током побуне. После ступања на
престо, Филип своју сестру Маргариту, војвоткињу Парме, поставља за
генералног гувернера Низоземске. Преко ње и кардинала Гранвела покушава да
спроведе неке административне реформе 1559. године. На одбијање је наишла
реформа да краљ поставља бискупе. Против ње су и католици и протестанти.
Долази до сукоба племства и Маргарите, а Филипов углед слаби. Отпор
предводе Шарл Егмонт, Хорн и Виљем Насавски. Папа даје одобрење за
Филипову реформу. Велики ратни дуг присиљава шпанског краља да тражи
средства од сталежа. Како би одобровољио племство, Филип пристаје да 1564.
године отпусти Гранвела. То се сматра великом победом протестантизма.
Гранвелово уклањање слаби Филипову власт у Низоземској. Протестантизам се
брзо шири. Године 1565. племство Низоземске формира лигу на чијем челу су
протестанти. Они траже да се ублаже закони против јеретика и Маргарити 1566.
године подносе петицију. Тада настаје реч „гези“ (просјаци, подносиоци
петиције). Рђава жетва 1565. године и рат на Балтику повећавају
незадовољство. У лето 1566. године протестанти нападају цркве у Антверпену и
Генту. Крупно племство стаје уз Маргариту, а Егмонт и остали полажу заклетву
Филипу. Виљем Орански губи своје функције и повлачи се у Немачку. Филип је у
Низоземску упутио специјалне јединице (терциосе) под командом војводе од
Албе (1567) са циљем да свирепо угуше побуну. Алба до краја године хапси
вође побуне. Погубљено је више стотина људи, међу њима и Егмонт и Хорн.
Ствара се преки суд који је пресудио 12.000 људи. Побуна слаби. Упад Виљема
Оранског из Немачке нема подршку. До нових немира долази након увођења
пореза од 10% на сву продату робу. Побуна се поново шири. Албина политика
доживљава крах. Пред његов одлазак на јесен 1573. године протестанти и
католици су уједињени. Низоземско племство пушта гезе Виљема Оранског у
градове, уклања краљеве присталице, предаје цркве калвинистима. Сталежи
Холандије 1572. године позивају Оранског да се врати у земљу. Финансијски
крах Шпаније доводи до краја њене моћи у Низоземској. Гезе Шпанци више
нису могли зауставити. У Антверпену побуњене шпанске трупе пљачкају
грађане. То изазива реакцију јужних провинција. Сталежи свих провинција
сакупљају се у Гану где је донета одлука о помирењу севера и југа (1576).
Споразум у Гану окончао је грађански рат у Низоземској.

Побуна у Низоземској има и верску страну. Калвинисти протерују католике.

Филип именује дон Хуана Аустријског, свог полубрата и победника код Лепанта,
гувернером Низоземске. Он, међутим, умире 1578. године. Нови гувернер је
војвода Парме, Александар Фарнезе. Он је био лукав политичар те је готово
успео да холандске провинције врати под шпанску власт. Виљем Орански тражи
помоћ Француске и Енглеске. Пресудна година револуције је 1579. када јужне
провинције стварају Араску унију (одану Филипу и католичкој вери). Седам
северних провинција исте године стварају Утрехтску унију која постаје темељ
модерне Низоземске. Утрехтска унија је 1581. године прогласила независност
од Шпаније. Виљем Орански је проглашен за штатхолдера са правом наслеђа.

Успеси Александра Фарнезе доводе до расипања редова унутар Утрехтске уније

која губи Ган, Фландрију, Брисел и Антверпен (1585). Виљем Орански је убијен
претходне године. Сталежи Утрехтске уније обраћају се за помоћ Енглеској и
Француској што доводи до избијања Шпанско-енглеског рата 1585. године.
Краљица Елизабета прихвата понуду Уније којом јој је понуђен суверенитет над
Низоземској.

Филип се користи погубљењем Марије Шкотске (заверенице) од стране

енглеске краљице Елизабете да покрене флоту којом би освојио острво. Папа
Сикст V нерадо за то даје сагласност. Шпанска армада представља дуготрајан и
скуп посао. Имала је 500 бродова који су превозили око 60.000 војника. Њена
укупна вредност је 4.000.000 дуката. Сер Френсис Дрејк, енглески гусар и
адмирал, 1587. године упада у Кадис и уништава 24 брода. Шпанци напад
одлажу за 1588. годину. На његовом челу био је неискусни војвода Медино
Сидони. На Енглеску је кренуло 130 бродова. Предвиђено је спајање са
шпанским трупама у Низоземској. Јула 1588. године је у Ламаншу енглеска
флота дочекала Шпанце. Снаге су биле приближно једнаке. Шпански бродови су
били тежи за покретање. Енглеска је однела велику победу, али није успела да
потпуно уништи флоту. Многи бродови страдају од олуке на шкотским и ирским
обалама. Свега 44 брода вратило се у Шпанију.

Почетком 1595. године Енглеској се у рату против Шпаније придружује и Анри IV

(1589-1610). Коалицији приступа и Низоземска. Шпанија није у стању да се бори
против савезника. Филип проглашава банкротство. Посредовање папе доводи
до склапања мира у Вервену (1598) којим се потврђују одредбе мира у Като-
Камбрезију. У Низоземској власт преузима Виљемов син, Морис Орански
Насавски. Филип умире 1598. године.
 Португалија

Након погибије краља Себастијана 1578. године отвара се питање португалског

наслеђа. Постоји више претендената међу којима је и сам шпански краљ Филип,
син португалске принцезе. Лисабон је био значајан као центар трговине
зачинима, а Португалско колонијално царство ширило се од Бразила до Индије.
Португалско племство противило се уједињењу те је Филип у Португалију упутио
трупе под командом војводе од Албе. Следеће, 1580. године, Алба улази са
трупама у Португал. Отпор је био слаб. Племству ипак није било важно ко је
краљ, све док има своје привилегије. Отпор је пружан само у Лисабону и Порту.
Португалски кортес бира Филипа за краља 1581. године. Он поставља
вицекраља. Португал је полунезависна држава.

СЕВЕРНА И ИСТОЧНА ЕВРОПА

Шведска

На далеком северу Европе налази се територијално веома пространа краљевина

Шведска. Њена територија крајем 15. века укључује Финску, Естонију и Летонију,
као и делове пољских, руских и немачких земаља. Има нешто више од милион
становника. Новац је редак, те се порез плаћа у натури. Трговина је у рукама
странаца. У културном погледу је земља заостала. Ренесанса се једва осећа,
иако је у Упсали један од најстаријих универзитета. Шведски Риксдаг
(парламент) сачињавају четири сталежа: свештенство, племство, грађани и
сељаци. Шведски сељак има више слободе од сељака у Западној Европи, а
племство ужива мање угледа. Крајем 15. века Шведска се издваја из Калмарске
уније (са Данском). Долази до сукоба са Данском којом управља породица
Стуре. Отворена непријатељства избијају 1515. године. Стен Стуре је поражен, а
наследни владар Шведске постаје дански краљ Кристијан II (1520-1523). Племић
Густав Васа наставља борбу против Кристијана и Данске. Кристијан је 1523.
године приморан да бежи из Шведске, а Риксдаг проглашава Густава краљем
Шведске (1523-1560). Густав је један од најспособнијих и најсуровијих владара
свога времена. Гуши устанке сељака и побуне Стуреових присталица. Једно од
највећих достигнућа Густава је превођење Шведске у протестантизам
(лутеранство). Калвинисти немају никаквог утицаја у Шведској. Најважнија
личност шведске реформације је Олаф Петри. Он напада католичку цркву, а
раскиду доприноси удаљеност Рима и близина Пруске. Олаф је 1531. године
постао надбискуп Упсале и вођа реформације у Шведској. На скупштини
сталежа у Вестеросу Густав тражи од цркве да се одрекне сувишне земље. Сабор
1544. године проглашава Шведску наследном евангелистичком краљевином.
Следећи владари долазе у сукоб са племством. Ерик XIV (1560-1568) покушава
да настави политику свога претходника и заведе апсолутизам. Племство се буни
и уклања га са престола. Јохан III (1568-1592) настоји да реформише шведску
цркву и измири протестанте и католике. Враћа се 1578. године у католичанство
што га доводи у сукоб са црквом. Две године касније мора да се врати на
протестантизам. Шветски краљ показује намере за агресивну спољну политику.
До 1581. године заузета је Естонија. Сигисмунд Ваза, Јоханов син, је 1587.
године изабран за пољског краља. Сигисмунд се 1592. године враћа у Шведску,
а скупштина Риксдага у Упсали доноси одлуку против рестаурације
католичанства и намеће ограничења краљевској власти. Сигисмунд са војском
креће на Шведску, али је поражен те се 1599. године враћа у Пољску. Његов
стриц Карло IX поразио је властелу и 1600. године постао краљ Шведске. Унија
Пољске и Шведске се распада.

Пољска

Пољска се простирала од Одре на западу до Дњепра на истоку и од Балтика до

близу Црног мора. Средином 16. века ту живи око шест милиона људи. У
пољској нема већих градова, а средиште трговине је у Данцигу. Други већи град
је Краков, са значајним универзитетом. Највећи део становништва бави се
производњом житарица и сточарством. У источни део земље стално упадају
Козаци. Пољску је угрожавала нова руска држава. Иван III (1482-1505) заузима
Новгород и пљачка литванске поседе у Украјини. Штитећи кримске Татаре,
Турци упадају у Литванију. Пољску притиска и Свето римско царство. На северу
војвода Албрехт Хоенцолерн прихвата власт пољских краљева, најављује 1525.
прелазак у лутеранство и распушта Тевтонски ред. Постаје кнез источне Пруске.
За разлику од Западне Европе, власт се у Пољској налази у рукама
земљопоседничке аристократије и средњег и ситног племства – шљахте (8%
становништва). Постоји скупштина државних сталежа – сејм. Шљахта учествује у
избору владара. Пољска се некада назива и „краљевска република“ јер краља
бира племство, а његова власт је слаба. Унијом из 1385. године долази до
уједињења Пољске и Литваније. Породица Јагелонаца долази на престо и влада
до 1572. године када изумире. Пољаци у наредном периоду постављају за
краљеве странце. Краљеви не располажу финансијама, војском, земљом и
администрацијом као у другим државама. Већина становништва је католичка, а
на југу и истоку су и православци. Уједињење католика и православаца
постигнуто је 1596. године када православна црква прихвата власт и учење
Ватикана, а задржава православно богослужење. Протестанти чине мањину.
Лутеранство продире у Пољску преко Риге. Покушај Сигисмунда II Августа (1548-
1572) да се обрачуна са протестантима не успева. Сејм се налази у рукама
протестантеске шљахте те настоји да измени закон херезе 1552. године што
доводи до немира. Смирује их краљ који, заједно са сејмом, прихвата верску
слободу протестантизма. Реформација се постепено учвршћује и у Пољској.
Долазак језуита 1566. године доводи до преокрета. Крајем века у Пољској је
дванаест језуитских школа. Средином 17. века католичанство враћа свој утицај.
Сигисмунд се суочава са руском агресијом на Нарву 1558. године. То је главна
пољска лука за трговину са западном Европом. Пољска настоји да избегне сукоб
са Иваном Грозним. Велики мајстор темпларског реда прихвата 1561. године
унију Ливоније и Литваније. Сигисмунд приморава племство да прихвати и
Лублинску унију 1569. године (Пољска и Литванија). Умро је 1572. године што
отвара питање наслеђа. Јавља се више кандидата, а сукоби племства доводе до
избора странаца. Војвода Анри Анжујски је 1573. године изабран за краља. Он
већ 1574. године, након што је сазнао за смрт Шарла IX, побегао из Варшаве и
постао је француски краљ Анри III. Крајем 1575. године сејм бира Стефана
Баторија за краља. Он се обавезује да ће поштовати лублински споразум.
Батори је искусан војник и снажна личност. Окреће се против Ивана Грозног који
је 1575. године заузео северну Ливонију. Русија је поражена и наметнути су јој
понижавајући услови мира. Иванова смрт 1584. године ослобађа Пољску
притиска са истока те се Батори окреће против Турске. Међутим, умире 1586.
године. Пољска је под његовом владавином достигла свој врхунац. За краља је
1587. године изабран шведски краљ Сигисмунд Ваза (1587-1632).

Русија

У време ступања на власт Ивана IV Грозног (1533-1584) Русија обухвата

територије од Смоленска на западу до Урала на истоку, простор приближно пет
пута већи од Француске. Иван готово удвостручује европске територије царства
припајајући области у сливу Дона и Волге. Руси продиру у Сибир 1587. године.
Број становника немогуће је проценити, кретао се између 4 и 16 милиона
становника. Шведска спречава излаз Русије на Балтик, а Турска на Црно море.
Ретки путници описују је као варварску и егзотичну земљу; описују необичне
верске церемоније, архитектуру, одећу и храну. Уочавају велике разлике између
владајуће класе (бољари) и сиромашних сељака. Пију се необична пића – квас и
медовина. Живи се у приватним дрвеним кућама, која брзо горе. Москва је
1571. године нестала у нападу Татара у року од неколико часова. Обрада земље
је примитивна. Обрађују се наизменично по две њиве, једне године прва, а
друге друга. Трговина са западном Европом је неразвијена, а одвија се преко
Архангелска. Кметство се учвршћује до краја века. Од 1556. године сви
земљопоседници морају да уђу у државну службу. Племство је слабије од
шљахте у Пољској. Цареви додељују земљу верним поданицима. Ствара се
класа потешчика. Цар управља земљом и људима као приватном својином.
Црква признаје врховну власт цара. На сабору из 1503. године успева да избегне
секуларизацију поседа коју предлаже Иван III (1462-1505). Обрачун између
бољара и царева је неизбежан. Већ током владавине Василија III (1505-1533)
права цркве почињу да се смањују. Први руски крунисани цар, Иван Грозни,
обрачунава се са племством. Од њега мора да трпи разна понижења током
малолетства. Имао је честе наступе лудила. Убио је свог сина наследника,
немилосрдно је опљачкао Новгород, други по величини град. Он 1565. године
ствара посебну класу опричнина са око 6000 својих присталица. Ово тело дели
земљу отету од бољара. Хиљаде бољара је убијено или отерано. Опричнина
контролише око половине територије Русије. Иван заводи апсолутистичку власт.
У другој половини влада бољарска дума – Земшчина. Иванова политика убрзава
распад руског села. Слабост ове политике огледа се у сукобу са Татарима који
1571. године спаљују Москву. Током владавине Ивановог малоумног сина
Фјодора (1584-1598) почиње време аристократске реакције познато као „време
немира“. Траје до 1613. године. Грађански рат између бољара и двора почиње
након Фјодорове смрти 1598. године. Племство жели да се изједначи са
пољском шљахтом. Земски сабор бира нове цареве, на шта утичу упади Козака и
Пољака у Русију. Најзначајнија веза Русије са западном Европом је хришћанство.
Руска црква признаје цариградског патријарха за поглавара. После пада
Византије, руска црква представља се као духовни наследник православља. Из
тога проистичу и универзалистичке претензије руских царева. Руски монах
Филотеј тврди да је потписивањем Фирентинске уније Византија издала
православље. Руска црква је једини наследник правог хришћанства чији се
центар од сада налази у Москви, Трећем Риму. Цариградска патријаршија
признаје руску патријаршију 1588. године. Иван III на свом печату има двоглавог
орла.
Већ Иван III показује територијалне претензије. Припаја руској држави
Новгород, осваја Твер и уништава моћ Татара на Волги. Упада 1503. године у
Украјину са циљем да заузме Кијев, али умире. Његов син, Василије, заузима
Псков 1510, Рјазан 1521, и Смоленск 1533. године. Он претвара Русију у велику
силу. Иван Грозни има најамбициозније планове. Он руши Казански (1552) и
Астрагански канат (1556), последње остатке Златне Хорде. Тиме је удвостручио
руску европску територију. Између 1558. и 1582. године Русија ратује у Ливонији
против Шведске. После пораза код Вендена 1582. године Иван одустаје од
ширења ка западу.

ВОЈНА РЕВОЛУЦИЈА

Већ у 16. веку вођење ратова прелази у руке владара јер појединац није у стању
да сноси огромне трошкове које захтева издржавање војске. И приватне армије
налазе се у служби владара, а понекад се против њега окрећу стајући на страну
онога ко боље плати. У Тридесетогодишњем рату има велики број приватних
армија. Валенштајнова армија броји 100.000 људи. Неки владари мировне
споразуме потписују са командантима приватних армија (нпр. Ришеље и
Бернард од Сакс-Вајмара). После Тридесетогодишњег рата нестају приватне
армије. Издржавање војске захтева велике количине робе и добара што утиче
на развој трговине и индустрије. Почетком 17. века утицај кондотјера је
изузетно снажан. Гроф Мансфелд може да сакупи више војске од цара
Фердинанда II, а Валенштајн постаје власник једне од највећих европских
војски. После његове смрти, ова војска постаје језгро аустријске царске армије.
До 1648. године оружане снаге углавном сачињавају најамници који се
сакупљају на пролеће или лето и отпуштају када се ратна сезона заврши.
Најамници слушају команданта, а не онога ко их унајми. У Француској се укида
феудална војска 1675. године. Поједине земље, попут Шпаније и Шведске,
уводе обавезну војну службу (регрутовање). У Француској је уводи Луј XIV.
Дужина службе је велика. У Француској је 1666. трајала минимум четири година.
Почетком 17. века ниједна држава, сем Турске, нема стајаћу војску (у рату и у
миру), а турски пример подстиче на њено стварање. Крајем века стална војска је
нормална ствар.

Армије многих војски брзо расту. Почетком века највеће армије имају по 20.000
војника. Пораст подстиче Тридесетогодишњи рат. Валенштајнова армија
прелази 100.000 војника, Густав Адолф командује над 175.000 војника, а
француска војска има између 200 и 300.000 војника, највећа војска после турске.
Руска војска у доба Петра I има око 200.000 људи, током грађанског рата у
Енглеској обе стране имају око 120-140.000 војника, изборни кнез Бранденгурга
располаће са око 2000 људи, а његов наследник 29.000. Шпанија за гушење
устанка у Португалу успева да окупи свега 15.000 војника. Величина армије
зависи од више фактора. Најважнији је финансијска способност земље због чега
се усавршава поступак прикупљања пореза. Пешадија је најбројнији део
оружаних снага, а сачињавају је најнижи друштвени слојеви. Дисциплина се
постиже суровим казнама, платама и патриотизмом. Већину европских армија,
међутим, не сачињавају поданици државе за коју се армија бори већ најамници
од којих су најцењенији Швајцарци и Шкотланђани. Професионални војници
избегавају опасне и крваве битке те могу дуже да преживе. Бескућници у војсци
траже спас. У француској и турској војсци, најважнији део армије је коњица.
Коњи се, због велике потражње, одузимају сељацима због чега пропада
пољопривреда. Шпанска пешадијска формација (терцио) представља посебан
вид борбе између пешадије и коњаника. Терцију сачињавају копљаници и
војници наоружани мушкетама. Копља су дуга по 6 метара и сакупљају се у
формацију квадрата који се полако креће. Мушкети иду испред њих, први ред
пуца, а други пуни мушкете, па се мењају. Терција одржава сталну ватру.
Недостатак терције је спорост и људски губици. Одговор на шпанске терције је
покретљивија формација коју је створио Морис Насавски. Његова линијска
формација способна је за брзе интервенције, мањих је размера. Насавски уводи
и друге новине у ратној техници попут дурбина (за осматрање непријатељских
положаја) и ефекат изненађења у нападу.

Официрски кадар бира се из редова племства. У Француској се ова звања могу

купити без обзира на способности. Оснивају се војне академије, пишу се
приручници, бројне су злоупотребе (непотизам, корупција), војници добијају
мале плате и лошу храну, плате стално касне што изазива дезертерства и
побуне. Поражене војске претварају се у банде које пљачкају села. Потреба
снабдевања војске доводи до стварања посебних тела чији чиновници и
комесари обилазе земљу и прикупљају потребно. Настају први генералштабови
и министарства рата. Уводи се униформа. Почетком века разлике између
непријатељских војника скоро су неприметне те се униформе уводе ради
разликовања једних од других. У Енглеској униформе уводи Кромвел.

У другој половини 17. века француска армија најбројнија је у Европи (10-15.000

војника у периоду мира), захваљујући реформама Луја XIV, Мишела де Телијеа и
његовог сина Лувоа. Телије 1643. године постаје министар рата. Спроводи многе
реформе и ствара националну армију. Рат са Шпанијом доводи до стварања
велике армије. Пиринејски мир из 1659. године омогућава Телијеу завођење
потпуне контроле над армијом. Распушта скоро све слободне пукове и укида
неке командне функције. Звање маршала Француске постаје празна титула. Луј
1661. године доноси одлуку о томе да стане на чело војске. Он омогућава
Телијеу да настави са радом. Краљ поставља команданте пукова и тако стиче
контролу над њима. Телијеов син Луво спроводи реформе које представљају
велики напредак у саобраћају, снабдевању, изради карата и прорачуна. Пушка
са бајонетом постаје саставни део наоружања. Артиљерија, до тада приватан
посао, организује се у пукове. Коњица се наоружава сабљама. Себастијан де
Вобан развија нов систем утврђења. Тврђаве постају неосвојиве и сигурне базе.
У Француској се гради систем концентричних кругова утврђења. Стајаћа војска
достиже 90.000 људи, а Француска је једина земља која може да издржава
толику војску. Корупција и непотизам и даље су снажни.

Успон Пруске и њене армије почиње са владавином Фридриха Вилхелма (1640-

1688). Он ствара стајаћу војску од 8000 људи. До 1688. године њен број
повећава се на 30.000. Сталежи одобравају средства за издржавање војске у
замену за привилегије. Почетком Северног рата (1655) пруска армија има
100.000 војника у рату и 30.000 у миру. Са циљем прикупљања војних пореза
оснива се Општи ратни комесаријат. Он прикупља новац за војску, брине о
њеној опреми, обучавању и снабдевању.

Темеље руске армије поставља Иван Грозни који ствара посебне јединице –
стрелце, који имају карактер стајаће војске. Обука руских трупа је минимална, а
организација слаба. Средином 17. века долази до великих промена. Ствара се
стајаћа војска по угледу на западне државе. Командни кадар сачињавају
најамници из Шкодске, Шведске и Немачке. Најамници располажу земљом у
посебним војним областима. Реформу је спровео генерал Василије Голицин
1678. године. Петар I распушта стрелце и своје прве ратове води са сељачком,
необученом војском. Она је поражена 1700. године код Нарве. Повећава се број
војника, те руска армија 1710. године код Полтаве има 100.000 војника.
Унапређење зависи од способности, а сваки поручник добија положај племића.
Крајем Петрове владавине руска војска има 200.000 војника. Русија постаје
велика сила.

Једна од највећих новима 17. века је успон морнарице. Шпанска флота стално
опада, а готово и не постоји у време Рата за шпанско наслеђе. Низоземска флота
уништава шпанске бродове у биткама код Даунса (1639) и у близини бразилске
обале. Француска флота изграђује се током владавине Ришељеа, али брзо
пропада, те током Мазаренове владавине готово не постоји. Средином века
Енглеска и Низоземска господаре водама. Државе почетком века наоружавају
трговачке бродове и рибарске лађе. Бродови су углавном власништво
појединих лука. Они нестају из употребе током рата између Енглеске и
Низоземске (1652-1654). Отвара се нова епоха у ратовима на мору. Почињу
директни судари ратних флота. Галија губи дотадашњи значај, а развија се нов
тип брода, са топовима на боковима. Једра замењују весла. Брод је скуп и његов
губитак је велика штета за државу. Највећи линијски (ратни) бродови имају чак
100 топова. Пошто живот на мору нема посебну привлачност, примењује се
принуда. Морнари се сакупљају по јавним кућама, лучким крчмама, затворима.
У Низоземској се примењује ембарго – трговачки бродови у луци дужни су да
држави дају одређен број морнара за ратну службу. До краја века Низоземска
губи превласт на морима. Француска хвата корак са Енглеском и Низоземском у
доба Колбера. До Колберове смрти (1683) француска флота располаже са 120
бродова. Наде да ће француска флота остварити превласт на морима уништене
су у бици код Ла Хога (1692) против Енглеске. У Рату за шпанско наслеђе она и
не учествује.

У Енглеској се у време владавине Чарлса I уводи порез познат као бродски

новац. Брз успон енглеске морнарице долази у време Кромвелове владавине
када на њено чело стаје Роберт Блејк. Енглеска 1689. године има 50 ратних
бродова. Млетачка република има веома снажну флоту, иако је мала држава.
Она делује искључиво у Средоземном мору. Снага млетачке флоте показала се у
Кандијском рату (1645-1669).

КОЛБЕР И МЕРКАНТИЛИЗАМ

У 17. веку влада мишљење да држава треба да штити и подстиче мануфактуру и

трговину. То се постиже сарадњом између владе и појединаца који добијају
привилегије и монополски положај. Подстицање мануфактуре, унапређење
пољопривреде и саобраћаја постиже се с циљем повећања државних прихода.
Успеси владара Бранденбурга и Русије после Тридесетогодишњег рата најбољи
су пример. Најистакнутији представник државног учешћа у привредном животу
је Жан-Батист Колбер (1661-1683), француски министар. Спроводи политику да
„више новца значи више моћи, величине и богатства државе“. Колбер не
постиже жељене резултате. Међутим, његову привредну политику спроводе
многе европске земље. Колбер пружа подршку и помоћ индустрији. Ствара
предузећа и штити их од домаће и стране конкуренције (пример је фабрика
текстила Ван Робе у Абевилу). Покушава да привуче капитал племства и уздиже
обичне грађане у редове племства. Надзорници присиљавају раднике да раде
боље. Укидају се верски празници и прославе, радионице личе на војне
полигоне... Доводе се стручњаци из других земаља за рад у фабрикама.
Изграђује се канал Лангедок. Читав процес производње и продаје је под
контролом, а роба лошег квалитета се уништава; кривци се кажњавају. Колбер
тврди да је обим светске трговине утврђе једном за свагда што значи да се
ширење трговине може остварити само на рачун других држава (нпр. Енглеска,
Низоземска). Колберов циљ је пораз Низоземске и уништење њене трговачке и
финансијске премоћи у Европи. Удвостручују се царине на текстил (1667) и друга
мануфактурна добра што доводи до трговачког рата. Царине доводе Француску
и у сукоб са Енглеском. Навигациони закон (1651) доводи Енглеску у сукоб са
Низоземском. Она забрањује увоз робе преко страних лука у Европу и
забрањује увоз страним бродовима. Енглеска се окреће колонијама као извору
јефтиних сировина ивтржишта за своју робу – Енглески меркантилизам.
Дефиниција енглеског меркантилизма налази се у делу Томаса Мана, Богатство
Енглеске од спољне трговине. Ман сматра да се недостатак племенитих метала
може решити тако што ће се странцима продавати више добара, а мање од њих
куповати. Аустријски индустријалац Јохан Бешер износи другачије идеје у свом
делу „Политичке расправе“. Износи уверење да је запошљавање и одржавање
броја становника значајније од количине злата. Снага државе је већа ако народ
живи у благостању. То омогућава наплаћивање већих пореза. Он је творац
камерализма у коме фискализам има централно место.

ПОБУНЕ И УСТАНЦИ

Побунама против државне власти у 16. и 17. веку доприносе бројни фактори:
развитак политичке мисли и филозофских погледа на човекова права, глад,
епидемије, ратови. Са изузетком цркве, сви сталежи дижу се на побуне; крупно
племство, џентрија, грађани, градска сиротиња, сељаци. Примери устанака
средином 17. века су грађански рат у Енглеској, устанак у Напуљу и Сицилији,
устанци у Каталонији и Португалу, уклањање оранжиста у Низоземској, Фронда
и устанак козака у Украјини. Крупно племство стално се супротставља
владарима који настоје да умање њихов утицај. Они су највећа претња реду и
миру. За време владавине Луја III и малолетства Луја XIV Француска је стално на
ивици грађанског рата. Немири у Русији трају до 1613. године.
Најраспрострањенији узрок побуна и устанка нижих слојева су опорезивања:
намети у Енглеској, фискални изуми Мазарена, воћни порез у Напуљу... Највећи
број побуна избија у периоду од 1630. до 1660. године. Рђаве жетве (1626-8)
доводе до низа гладних година и пораста цена хране. У првој половини 17. века
устанци избијају готово сваке године. Најчешће су побуне због цене хлеба.
Војник се тада сматра странцем и непријатељем. Јаче побуне захтевају војну
интервенцију. Побуне чешће избијају на југу Француске, где су присутни
хугеноти. Године 1639. избија једна од највећих побуна у Нормандији. Сељачка
армија убија сакупљаче пореза, а достиже број од 20.000 људи што наводи
Париз да на њу пошаље војску. Локално племство подстиче сељака на отпор.
Побуне избијају и у градовима, али су оне краткотрајне и завршавају се
преговорима након повлачења порезника. Чести су у Лиону, Руану, Бордоу. У
време Фронде земљопоседници и порезници су оличење ђавола, а Мазарен
тираније. Управо тих година су и жетве слабе. Ступање на власт Луја XIV (1661)
доводи до умирења племства и јачања државне власти. Краљ се оштро
обрачунава са побуњеницима. Део сељака шаље на галије. Влада спроводи
смртне пресуде и кажњава хиљаде побуњеника. До краја века у Француској
нема већих побуна. У Напуљу 1647. године избија устанак против шпанског
вицекраља због тзв. „воћног пореза“. На челу устанка је рибар Масанијело.
Крајем године проглашава се република, али на пролеће следеће године
шпанске трупе гуше устанак. Наредне године избија устанак и на Сицилији, али
га трупе брзо гуше. Десетак година раније (1637) избија побуна у Португалу
против претераних пореза. Побуна у Ирској из 1641. године има верски и
ослободилачки карактер. Бође побуне су земљопоседници, лишени земље,
свештеници и монаси. Широм Европе говори се да Ирце треба спасти од
Енглеза. Устаници не успевају да преузму власт у Даблину.

Побуна у Чешкој 1618. године проузрокује дуготрајни рат. Много оштрија криза
у Чешкој избија 1680. године. Шири се и на околне земље (Аустрија, Угарска).
Око 30.000 житеља Прага тада умире од куге. Леополд прихвата петицију
сељака у којој га они моле за помоћ. Због ширења покрета, које подржава
племство, судови доносе одлуку о укидању свих привилегија које је сељаштво
уживало пре 1618. године. Леополд објављује Радни патент којим се потврђују
феудална права уведена после 1620. године. Сељак је, у складу са Патентом,
дужан да три дана ради за феудалца.
У горњој Аустрији 1626. године избија устанак сељака због искорењења
протестантизма од стране Максимилијана Баварског. На челу је Стефан
Фадингер који располаже великом армијом. Устанак баварских сељака због
пада Регенсбурга избија 1633. године, а побуна је подстакнута низом лоших
жетви. У Угарској побуне избијају после Вестфалског мира. Нерасположење
племства према Хабзбурговцима изазива склапње мира са Турцима у Вашвару
после победе код Светог Готхарда (1664). Побуна против власти откривена је
1670. године, а њене вође, Зрински и Франкопани, беже из земље. Избеглице
беже у Ердељ код војводе Имре Текелије који изазива побуне. Крај побуне
означава почетак Бечког рата (1683-1699). Велики сељачки устанак у Украјини
избија 1606. године, а на његовом челу је Иван Болотњиков који око себе
окупља разнородне следбенике. Болотњиков програм је радикалан; уништење
свих богатих људи, одузимање имања, оданост цару од кога се очекује да
праведно влада над сељацима. Болотњиков, међутим, ствара сопствени двор,
једнако раскошан као и руски. Његова војска поражена је пред Москвом, а
војска се брзо обрачунава са сељацима. Болотњиков бежи. Мир се заводи 1613.
године.

Пољска све време покушава да козаке у Украјини стави под своју власт, што
изазива сукобе козака и Пољака. Сукоб 1620. године, после формирања
епископије у Кијеву, добија и верско обележје. Православци се сукобљавају са
католицима и унијатима. До 1648. године Пољска гуши све побуне козака. Те
године избија устанак Богдана Хмељницког који ствара модерну војску од
козака и односи победу 1649. године. Пољска прихвата његове услове. Пољска
војска повлачи се из Украјине, укида се црквена унија, протерују се језуити и
Јевреји. Земски сабор 1653. године узима козаке под заштиту руског цара.
Козаци сами бирају своје хетмане. Хмељницки влада Украјином као краљ.
Његов наследник (од 1657), Иван Виговски, безуспешно је покушао да козаке
врати под власт Пољака.

Побуна у Москви 1662. године због кварења новца је угушена, али изазива
устанак сељака, подстакнутих доношењем закона о везивању сељака за земљу,
под вођством Стењке Разина. Следбеници самозваног цара (кметови, војници,
сељаци, сиротиња) сматрају га спасиоцем. Разин се залаже за социјалну
револуцију. Непријатељи народа су чиновници, а не цар, свештенство и богати.
Разин напада персијске положаје код Каспијског језера 1668. године, а две
године касније учвршћује се у Астрахану, одакле креће ка Москви. Градови му
отварају врата. Међутим, 1670. године поражен је код Симбирска и бежи на
Дон. Козаци га хватају и предају цару 1671. године. После свирепог мучења на
Црвеном тргу, Разин је убијен. Одмазда царске војске према сељацима је
сурова.

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ РАТ

Тридесетогодишњи рат (1618-1648) последица је економских, друштвених,

верских, политичких и филозофских сукоба. Није се радило о једном рату већ о
низу узајамно повезаних и повремених ратова који су трајали више од тридесет
година; Француска и Шпанија настављају ратовање до 1659, а остале државе
прекидају ратне операције пре 1648. године. Главни противници нису немачке
државе, мада се рат води на њиховој територији. На територији Немалког
царства сукобљавају се шпанска, данска, шведска и француска војска.
Последице Тридесетогодишњег рата имају европски значај. Првобитни узрок
рата био је сукоб између католика и протестаната, а касније се ратује из разлога
спољне политике. Не постоји јединство циљева ратних савезница што доводи
до честих промена страна у рату.

Чешка фаза рата

Узрок избијања Тридесетогодишњег рата јесте дефенестрација у Прагу маја

1618. године. Маса Чеха продире у Храдчане (четврт Прага) и избацује царске
службенике кроз прозор што је почетак побуне у Чешкој. Циљ побуњеника је
одбацивање хабзбуршке власти, односно очување старих чешких привилегија и
уклањање језуита. Наследник престола је војвода Фердинанд Штајерски,
ватрени католик који је решен да уклони протестанте из Чешке. Чешка је извор
финансијских средстава хабзбуршких царева. Праг је био престоница цара
Рудолфа II (1576-1612). У Бечу је његов брат Матија настојао да преузме власт.
Рудолф и Матија настоје да племство придобију за себе. Дошавши на престо,
Матија (1612-1619) напушта политику компромиса, заводи цензуру и настоји да
сузбије протестантизам. Матију је након смрти требао да наследи Фердинанд
Штајерски (као Фердинанд II; 1619-1637) кога сталежи 1617. године бирају за
чешког краља. Сукоб између Чеха и католика долази због укидања
протестантских привилегија. Криза се брзо развија. Побуњеници протерују
царске чиновнике и обраћају се за помоћ протестантским владарима широм
Европе. На чело снага отпора стао је Матија Турн, калвиниста. Јуна 1618. године
Фридрих, изборни кнез Палатината, обећава подршку побуњеницима. Међутим,
он не располаже довољним бројем људи нити новцем. Чеси не успевају да
придобију нове савезнике.

Од 1608. године постоје два савеза: Протестантска унија и Католичка лига.

Изборни кнез Палатината, Фридрих, је на челу првог, а Максимилијан Баварски
(иначе противник Хабзбурговаца) на челу другог. Фридрих је иначе малих
способности и само је оруђе у рукама Кристијана из Анхалта. Фридриховом
позиву у помоћ одазивају се Карло Емануел (савојски војвода) и Бетлен Габор
(ердељски војвода). Матија умире 1619. године те се побуна шири. Тури
постиже мање успехе. Изборници 1619. године бирају Фердинанда једногласно
за цара. Фердинанд убрзо сазнаје за одлуку Чеха да прихвате Фридриха за
краља. Рат је неизбежан. Шпанија је на страни новог цара, а убрзо му се
придружује и Максимилијан Баварски, изборник Саксоније и папа Павле V.
Фридрих се 1619. године свечано крунише за краља Чешке. Максимилијанове и
Фердинандове трупе наносе Чесима пораз у бици на Белој Гори (1620). Фридрих
губи чешку круну и своје земље у Немачкој. Вође побуне кажњене су смрћу,
протестанти су протерани, а непријатељске трупе пљачкају Праг. Језуити се
уводе у све видове живота, а црква добија велике поседе. Тријумф
противреформације је потпун. Рат се, међутим, тиме не завршава због појаве
приватних војски. Једна од првих војски је она Ернеста фон Мансфелда, а једна
од најмоћнијих је војска Албрехта Валенштајна. Валенштајн је један од
најспособнијих војсковођа свог времена. Са протестантизма је прешао у
католичанство. Одан је Царству и ради на учвршћењу царске власти.

Данска интервенција

Након потпуне победе католичанства у Чешкој, ратиште се преноси у северну

Немачку. Предводник протестаната сада је дански краљ Кристијан IV (1588-
1648) који је 1625. године оспорио Фердинандова права у Немачкој. Као војвода
Холштајна, Кристијан улази у рат како би заштитио протестанте у северној
Немачкој. Очекује помоћ Енглеске, Француске, Низоземске и Шведске. Стварне
помоћи нема. Енглези шаљу мањи одред најамника, Низоземска новац, а
Шведска одбија да помогне. Цар је за надокнаду за ратовање против Кристијана
Валенштајну предао Мекленбург. Заједно са Тилијем, Валенштајн наноси
Кристијану тежак пораз код Лутера 1626. године. Наредне године данске снаге
потпуно су поражене. Валенштајнова војска 1629. године упада у Данску због
чега је Кристијан приморан на склапање мира у Либеку којим се обавезује да се
не меша у послове Немачке.

Победа над Данском навела је Фердинанда да покуша да заведе апсолутистичку

и католичку монархију, односно да врати стање пре Аугзбуршког мира 1555.
године. Едиктом о реституцији он проглашава све промене од 1552. године
неважећим. Католицима се мора вратити имена, а сви који се налазе под
влашћу католика морају променити веру у католичанство или напустити земљу.
Грађани Аугзбурга предају се царским снагама без отпора, а њих око 8000 бежи
из града. Едикт је само ојачао снагу протестаната. Фердинанд је 1630. године
сазвао сабор у Регенсбургу са циљем да изборне кнежеве убеди да за
наследника престола прихвате његовог сина. Изборници траже уклањање
Валенштајна кога подржава шпански двор. Фердинанд пристаје. Ришеље
подржава снажење немачких кнежева односно слабљење Царства. Француска
већ дуго времена подржава идеје о шведској интервенцији у рату. Шведска и
Француска 1631. године решавају међусобна питања, а Ришеље се обавезује да
Густаву Адолфу пружи финансијску помоћ, док се шведски краљ обавезује да
неће угрожавати католичанство.

Шведска фаза рата

Нови учесник Тридесетогодишњег рата јесте Шведска којом влада Густав Адолф
(1611-1632), истакнути ратник, протестант и највећи шведски владар. Због
Валенштајновог присуства у северној Немачкој, Адолф узима титулу адмирала
Северног и Балтичког мора, завршава рат са Данском и осваја читаву руску и
пољску обалу Балтика. Жели да Шведска постане прва балтичка сила, а он буде
заштитник немачког протестантизма. Јуна 1630. године шведска армија од
40.000 људи (уз нешто шкотских најамника) искрцава се у Померанији, заузима
Шћећин и долину Одре, преговара са Бранденбургом и Саксонијом и привлачи
Магденбург на своју страну. Кнез Саксоније, Јохан Георг, приморан је да склопи
споразум са шведским краљем. Септембра 1631. године шведска војска наноси
Тилију тежак пораз код Брајтенфелда код Лајпцига. Шведска армија налази се у
срцу католичке Европе. У пролеће 1632. године Адолф заузима Нирнберг и
Минхен, одакле намерава да нападне Беч. Фердинанд позива у помоћ
Валенштајна који се супротставља Швеђанима у Саксонији. Швеђани односе
победу у бици код Лицкена, али је Густав Адолф погинуошто представља велики
губитак за протестантизам. Валенштајн гине 1634. године. Рат у Немачкој је на
мртвој тачки. Ниједна страна није у стању да победи. Нестају главни учесници
рата. Мансфелд гине, а Тили је рањен. Рат се наставља због жеље Француске.
Шведске трупе су поражене 1634. године у бици код Нордлингена, а наредне
године је Фердинанд закључио мир са Саксонијом у Прагу. Привремено
повлаши одредбе Едикта о реституцији Валенштајн гине 1634. године. Рат у
Немачкој је на мртвој тачки. Ниједна страна није у стању да победи. Нестају
главни учесници рата. Мансфелд гине, а Тили је рањен. Рат се наставља због
жеље Француске. Шведске трупе су поражене 1634. године у бици код
Нордлингена, а наредне године је Фердинанд закључио мир са Саксонијом у
Прагу. Привремено повлаши одредбе Едикта о реституцији; прихвата се
лутеранство у неким градовима.

После пораза Швеђана, Ришеље шаље у Немачку велику војску и новац и

потписује уговоре са Шведском, Низоземском, Швајцарцима, Савојом, са циљем
заустављања ширења шпанског утицаја и отклањања претње Хабзбурговаца
Француској. Тридесетогодишњи рат се претвара су сукоб Хабзбурговаца и
Бурбона. Верска питања губе значај, а рат се и даље води на немачкој
територији. Маја 1635. године Француска објављује рат Шпанији чије трупе
продиру у близину Париза. Са Шведском је Француска потписала уговор у
Хамбургу. Француске снаге наносе Шпанцима тежак пораз код Рокроа 1643.
године, а истовремено се воде и ратне операције у долини Рајне из којих
француска војска такође излази као победница. Шпански положај у Низоземској
је критичан, а избијају побуне у Каталонији и Португалији. Ришеље одбацује
тајне понуде Оливареса за мир. Швеђани продиру до Прага и угрожавају
Аустрију. Нови цар је Фридрих III (1637-1657) који 1640. године сазива сабор у
Регенсбургу. Фридрих Вилхелм, изборни кнез Бранденбурга, склапа савез са
Шведском чиме наноси тежак ударац Царству. Оно више нема снаге да води
рат. Порази царских армија код Фрајбурга (1644) и Нордлингена (1645) још више
погоршавају ситуацију, а продор Француза и Швеђана ка Бечу присиљава
Фердинанда да тражи мир.

Вестфалски мир и последице Тридесетогодишњег рата

Тридесетогодишњи рат је имао погубне последице по Немачку. Од 16 милиона

остало је свега 8 милиона становника. У борбама је погинуло 350.000 људи, а
остали умиру од глади, болести и исељавања. Пољопривреда је уништена,
ратни порези су огромни, а безбедност и имовина несигурни. На обрадивим
пољима расту шуме. Градови су претрпани избеглицама. Школе и универзитети
скоро не постоје.
Преговори (1639-1641) доводе до склапања прелиминарног мира који предвиђа
сазивање две мировне конференције. У Минстеру је Фердинанд требао
преговарати са Француском и њеним савезницама, а у Оснабрику са Шведском.
Мировни конгрес почиње са радом 1644. године. После дуготрајних преговора,
стране потписују Вестфалски мировни споразум. Рат између Француске и
Шпаније није обухваћен споразумом. Територијалне промене су значајне.
Шведска добија западну Померанију, мање области на Балтику и биркупије
Бремен и Верден. Француска осигурава власт над Мецом, Тулом, Верденом и
контролу над Алзасом. Максимилијан Баварски добија делове Палатината чији
је већи део предат Фридриховом сину, Карлу Луису. Вестфалским миром
постављена су начела која ће бити на снази у наредним вековима. Истиче се
начело суверенитета држава на рачун универзалног Царства, односно потврђује
се разједињеност Царства. Три стотине немачких држава добијају суверенитет.
Све државе равноправно учествују у раду Рајхстага. Цар је церемонијални
владар скупине независних држава. Потврђена су начела Аугзбуршког мира;
признати су калвинисти и остали протестанти, као и њихове тековине од 1624.
године. Царство је уклоњено из међународне политике, а Француска и Шведска
су европске силе и гаранти мира. Моћ Хабзбурга у Европи слаби. Аустрија се
окреће истоку, а Шпанија повлачи у себе.

ЗАПАДНА ЕВРОПА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 17. ВЕКА

Француска

Владавина Анрија IV (1598-1610) представља епоху унутрашње стабилизације

Француске, економске обнове и напретка у спољним односима. Анри је
способан владар, а влада у складу са схватањима странке „политичара“ чији је и
вођа. Жели мир по сваку цену. Нантским едиктом показује да не сме бити
разлика између протестаната и католика. Хугеноти захтевају више толеранције,
али пошто чине мањину (10 % становништва) не могу да је добију. Упркос
протестима парламента, Француска прихвата Нантски едикт. Он обезбеђује
држави верски мир током већег дела 17. века. Анри је присталица
апсолутистичке владавине, па настоји да осигура сагласност и подршку својих
савезника. Већим притиском својих органа успева да стекне финансијску
независност и умањи снагу провинцијских сталежа Француске. То доводи до
побуна племства које Анри лако гуши. Најзначајнија је она из 1602. године.

Анри оживљава мануфактурну производњу, трговину и занатство. Као министар

финансија, војвода Сили надгледа привредни живот Француске. Спроводи
реформу пореског система. Смањује дворске и државне расходе, уводи приходе
на продају државних положаја и смањује обавезе сељака. Подстиче се
меркантилистичка пракса; већи извоз од увоза, развитак индустрије и
насељавање колонија. Француска је доживела привремени просперитет. У
спољној политици, Анри води краткотрајан рат са Савојом (1602) и осваја област
на ушћу Роне. Маја 1610. године убио га је верски фанатик Франсоа Равајак.
Након његове смрти уводи се регентство на челу са Маријом Медичи која је
владала уместо малолетног сина Луја XIII (1610-1643). Она није способна да
управља Француском те избијају немири крупнијих племићких породица на чије
чело стаје Анри Конде. Најважнији Маријин савезник је Карло Кончини.
Француска се суочава са ратом против Шпаније који Марија и Кончини
прекидају. Држава се дели на два дела: на једној страни су присталице моћне
државе, а на другој присталице Шпаније и католичанства. Успешнија је друга
група што потврђује женидба Луја и Ане Аустријске, ћерке Филипа III и
Филиповог наследника и Лујеве сестре. Године 1613. долази до побуне
племства које је натерало Марију да одржи Скупштину сталежа (1614).
Скупштина не доноси битније одлуке због сукоба сва три сталежа. Долази до
оштрог сукоба другог (племства) и трећег сталежа због чега се Скупштина
распушта и не састаје се следећих 175. година (до 1789). Исте године се Луј
прогласио пунолетним. Показао се неспособним владаром. Његов најближи
сарадник, војвода Лин, ослободио се Кончинија, а Марија 1617. године одлази у
манастир. Са њом одлази и један од Кончинијевих штићеника, Арман Жан де
Плеси, будући кардинал Ришеље. Он одржава везу са краљем и успева да га
1619. године помири са мајком. Лин умире 1621. године и отвара Ришељеу пут
ка власти.

У наредним годинама хугеноти дижу побуну јер јачање језуита и католика

доводи до слабљења њиховог положаја. Луј покушава да наметне хришћанство
неким територијама на југу Француске што доводи до отпора. Уговором у
Монпелијеу, хугеноти губе неке тврђаве и право на одржавање скупштина. Мир
се враћа 1624. године. Ришеље исте године улази у дворски савет. По доласку
на власт, Ришеље гуши побуне племства, шаље Марију Медичи и Гастона
Орлеанског (Лујевог брата) у прогонство, затвара и осуђује више принчева,
ограничава снагу хугенота. Он 1626. године тражи стварање Велике Француске.
Свестан је тешких прилика у земљи. Не успева да ублажи последице
Тридесетогодишњег рата по Француску (расходи се удвостручују). Држави прети
распадање, а хугеноти говоре о републици. Племство прети да од Француске
направи земљу сличну Царству. Ришеље најпре избегава сукобе, али га
хугенотска побуна присиљава на реакцију (1627). Хугеноти су држали велике
делове западне Француске, контролисали су многе луке и одржавали везе са
Енглеском. Центар им је био у Ларошелу кога Ришеље опседа 1628. године.
Хугеноти се предају, а Ришеље следеће године доноси Алекси едикт милости
којима хугеноти губе луке, градове и политичке привилегије. Задржали су
верске повластице и постали део заједнице.

Наредне три године (1629-1632) обележила је опасна завера Марије Медичи и

Гастона Орлеанског против Ришељеа. Завера није успела. У истом периоду честе
су побуне против власти широм Француске.

У спољној политици, Ришеље се укључује у Тридесетогодишњи рат

подржавајући протестантску Шведску против Аустрије (1630). После погибије
Густава Адолфа он подстиче стварање нове коалиције против цара. Луј
објављује рат Шпанији 1635. године. Рат се води на три фронта: у Италији,
Рајнској области и Низоземској, против Шпаније и Царства. Највећи непријатељ
је Шпанија. Шпанске трупе продиру у Пикардију (1636) и угрожавају сам Париз.
Претња је ујединила племство и француска аристократија наноси поразе
Шпанцима. Угрожава и Низоземску. Шпанска флота поражена је од низоземске
код Довера (1639), а копнена војска од Француза код Рокроа (1643). Ришеље
није доживео овај последњи тријумф јер је умро крајем 1642. године.

Ришељеова смрт поновила је проблем из прошлости: малолетност краља и

питање регенства. На Ришељеово место дошао је способни Жил Мазарен,
Сицилијанац, који се битно разликује од свог претходника по томе што је много
вештији дипломата и преговарач. Мазарен наставља Ришељеову политику.
Продужује апсолутизам и антишпанску политику. Повећава и порезе. У време
потписивања Вестфалског мира, Француска је јака земља. У следећих пет
година, Француску протресају унутрашњи немири. Грађански рат познат је под
именом „Фронда“ (1648-1653). Фронда је организовани протест против
апсолутизма краља Луја. Резултат је покушаја племства да искористи
Ришељеову смрт. Мазарен се 1648. године суочава са побуном коју предводе
представници париског парламента, градско становништво и провинције. То
значи смањење власти круне. Париско становништво баца камење и блато на
пролазнике. По томе је рат и добио име (фронда-праћка). Краљ, регенткиња и
Мазарен напуштају Париз 1649. године. Конде опседа град који се налази у
рукама масе. Парламент остварује своје захтеве, а Мазарен се повлачи у
добровољно изгнанство. Почетком 1650. године избија друга кнежевска Фронда
која представља покушај племства да се обрачуна са Мазареном и његовом
политиком. Побуна је већа него претходна, а племство се повлачи у
унутрашњост и окупља армије. Двор не успева да их спречи. Почетком 1651.
године Мазарен бежи из Француске, а регенткиња постаје затвореник. То је
последица склапања савеза између Кондеа (председник париског парламента)
и Гастона Орлеанског. У пролеће 1652. године Мазарен се са малом војском
враћа у Француску. Кондеова армија налази се на југу земље. Конде је
проглашен за издајника од стране париског парламента. У лето исте године,
Кондеова армија улази у Париз. Напушта га октобра, а у њега се враћају будући
краљ Луј XIV и регенткиња, док се Мазарен враћа следеће године. Париском
парламенту се од тада забрањује уплит у финансијска и друга питања. Намећу
се нови порези. Конди одлази у затвор, а остали фрондијери се уклањају или
убијају.

Енглеска

Почетком 17. века Енглеска је мала земља са 4 милиона становника. Француска

и Шпанија сматрају је државом другог реда. Наследник Елизабете био је Џемс I
(1603-1625). На почетку владавине се суочио са верским проблемима, сукобом
између пуританаца и англиканаца. Џемс је 1607. године присилио пуританско
свештенство да напусти своје парохије и земљу. Они се склањају у Низоземску,
касније и у Америку (1620). Џемсове потребе за новцем доводе га у сукоб са
парламентом. Краљ од парламента тражи новац. Парламент заседа четири пута
током Џемсове владавине. У заседању 1621-2. године парламент доноси Велики
протест у коме се истичу стара права, слободе и привилегије. Најоштрији
противник Џемсовог апсолутизма је Џемс Кок. Парламент не одобрава Џемсову
спољну прошпанску политику, али подржава његову политику у чешкој фази
Тридесетогодишњег рата. Џемса је наследио мање способни Чарлс I (1625-
1649). Ослања се на савете војводе од Бакингема и подржава политику
англиканске цркве. Сукоб са парламентом избија већ 1625. године када је ово
тело предложило да се краљево право на доходак од царина сведе на једну
годину (до тада је било доживотно). Краљ је распустио парламент и прикупљао
царинске прилоге без његове сагласности. У рату са Шпанијом (1625-1630),
Енглеска трпи поразе. Чарлс поново сазива парламент 1626. године, али га због
отпора опет распушта. Нове проблеме донео је неуспех војводе од Бакингема
да помогне хугеноте у Ларошелу. Краљ је принуђен да 1628. године поново
сазове парламент. Парламент је тада донео Петицију о правима у којој тврди да
се принудни дарови, зајмови и други намети не могу одобравати без његове
сагласности. Осуђује се незаконито затварање. Чарлс прихвата петицију и за
узврат добија новчана средства, али одбија да отпусти војводу од Бакингема.
Парламент се поново распушта, али је Бакингем убијен. Нови краљеви
сарадници су Вилијам Лод и Томас Вентворт, ерл Страфорда. Парламент из
1629. године који је ударио на права цркве је распуштен. Следећих 11 година
краљ не сазива парламент.

У овом периоду држава доживљава период просперитета. Закључује ратове са

Шпанијом и Француском. Лод је 1633. године постао кентерберијски надбискуп
те се обрачунава са противницима англиканизма, пре свега са пуританцима.
Чарлс уводи нов порез – бродски новац, за лучке градове (1634). Напори да се
уведе англиканизам у Шкотску доводе до устанка шкотских калвиниста 1633.
године. Сукоб у Единбургу 1637. године се проширује на читаву земљу.
Почетком следеће године већина Шкота потписује Национални договор којим
осуђују верску политику Вилијама Лода. Чарлс је 1639. године приморан да
потпише уговор у Бервику којим се омогућава Шкотима да сазову црквени
сабор. Сабор одлучује да се укине епископат. Чарлс је приморан да поново
сазове парламент. Избија рат са Шкотима који заузимају северне делове
Енглеске.

Априла 1640. године Чарлс сазива Кратки парламент којим управља Џон Пим.
Проглашено је да су илегални порези које краљ убира без дозволе парламента.
Чарлс га распушта. Дуги парламент је последњи кога је Чарлс сазвао. У пролеће
1641. године парламент је осудио ерла Страфорда на смрт. Иста судбина
дочекала је и Лода 1645. године. Трогодишњи закон уводи обавезу краља да
сваке треће године сазива парламент и да не може да га распусти без
сагласности. Чарлс је лишен већине прерогатива. Устанак у Ирској, којом је ерл
Страфорда владао чврстом руком, избија 1641. године. Краљ следеће године
упада у Доњи дом и тражи да му се предају Пим и остале вође парламента.
Међутим, Лондон стаје на страну парламента па је краљ приморан да га
напусти. Парламент тражи увођење парламентарне монархије. И краљ и Пим
окупљају своје присталице. Избија грађански рат у Енглеској (1642-1649).
Присталице парламента налазе се на истоку и југу земље, док су присталице
краља на западу и северу. Пуританци подржавају парламент, док су племство,
џентрија, трговци и градови подељени. Војници парламентарних снага називају
се „округлоглавци“. Ројалисти су каваљери. Доњи дом је подељен између
краља и парламента. Септембра 1643. године вође парламента закључују са
Шкотима споразум о решавању верских питања и тиме добијају њихову
подршку. Шкотске и парламентарне снаге наносе краљу пораз код Марстон
Мура 1644. године. Исте године ствара се парламентарна „Армија новог
модела“ на челу са Томасом Ферфаксом и Оливером Кромвелом. Кромвел је
најистакнутија личност Енглеског грађанског рата. Припадник је средње
џентрије, али се постепено уздиже. Уверени је пуританац. Његове трупе
сачињавају поштени, дисциплиновани, храбри и одани људи. Они наносе
Чарлсу још један пораз код Незбија 1645. године. Чарлс бежи у Шкотску.
Чарлсов пораз отвара сукобе у Армији новог модела. Кромвел не прихвада
идеју Џона Лилберна и његових присталица о општем праву гласа, републици и
годишњем сазивању Парламента. Сматра да право гласа не може припадати
некоме ко нема некретнине. Међу радикалним групама, противницима
Кромвеловог схватања, истичу се дигери који сматрају да Бог забрањује
приватну својину. Шкоти почетком 1647. године предају Чарлса парламенту за
400.000 фунти. Парламент не зна шта да ради са заробљеником. Чарлс користи
сукобе између парламента и Армије да поново побегне у Шкотску. Почетком
1648. године почиње нови, краткотрајни, грађански рат. Чарлс наговара Шкоте
на устанак. Кромвел до лета гуши побуне ројалиста и Шкота. Шкоти су поражени
у бици код Престона. Краљ је поново заробљен. Кромвелове трупе улазе у
Лондон и доноси одлуку да се краљ мора уклонити. Парламент ствара високи
суд правде који Чарлса осуђује на смрт због тираније, издаје и убиства. Пресуда
је извршена 30. јануара 1649. године.

Шпанија

Филип III (1598-1621) је представљао супротност своме претходнику, Филипу II.

Био је то пасиван владар током чије владавине је главна личност био Франциско
Гомез де Сандовал, војвода Љерма. Он стиче највећи политички положај у
земљи (привадо). Иако је дуго времена најјача европска држава, Шпанија
показује многе слабости: велики расходи, неправедан порески систем,
застарелост војне организације и поморских снага, емиграција, замрла
привреда и сл. Љерма није био способан да спроведе потребне реформе.
Требало је преуредити порески систем како би се смањила оптерећења за
Кастиљу која је највише погођена порезима. Љерма избегава да опорезује
богате како би сшречио отпоре. Уместо тога повећава продају положаја. Једини
Љермин значајнији успех је закључење дванаестогодишњег примирја са
Низоземском 1609. године. Користећи се успесима генерала Спиноле, Љерма је
присилио Низоземску на мир. Тиме је, међутим, формално признао њену
независност дајући јој право да тргује са Шпанијом и шпанским колонијама.
Љерма 1604. године окончава рат са Енглеском. Са Француском 1612. године
закључује савез против Турака.

Љерма и његови саветници проводе протеривање Мориска из Шпаније. У

питању је део становништва које је било немогуће асимиловати. Њихово
питање протеже се још од пада Гранаде. Највише их је било у Валенсији.
Морисци су оптужени за везе са хугенотима у Француској. Државни савет 1609.
године одлучује да се они протерају из Шпаније. У присуству војске, Морисци
напуштају своје домове у Валенсији, а њихова имовина прелази у руке
Шпанаца. Морисци у Кастиљи остају на својој земљи. Већина Мориска бежи у
Африку где умире од глади, исцрпљености или сукоба са муслиманима.
Протеривање Мориска проузрокује велике губитке у пољопривреди у Арагону и
Валенсији. Преко 275.000 их је протерано. Католичка црква у Шпанији је на
врхунцу моћи. Власт инквизиције је апсолутна. Приходи цркве су огромни. У
време Филипове владавине Мадрид прелази 100.000 становника. Финансијско
стање земље је забрињавајуће, а Љерма не успева да га реши. Наследио га је
син, Кристофер де Сандовал, војвода Учела (1619). Ни он нема способности за
потребне реформе. Краљ умире 1621. године. Наслеђује га син,
шеснаестогодишњи Филип IV (1621-1665).

Нови владар ослања се на савете и мишљења саветника и министара.

Најистакнутији је Гаспар Гузман, војвода Оливарес. Он постепено уклања своје
противнике са положаја. Сандовал одлази у затвор, а Љерми се забрањује
долазак у Мадрид. На највише положаје Оливарес доводи своје рођаке. Управо
тада истиче примирје са Низоземском. Рат се наставља. Оливарес је покушао да
спроведе неопходне реформе. Најзначајнија је финансијска реформа. Он жели
да се пореска оптерећења равноправно расподеле на читаву државу и
предлаже стварање банкарског система. Кортеси Арагона, Валенсије и
Каталоније одбацују 1626. године Оливаресов захтев за стварање јединствене
војне снаге. Највећи отпор пружа Каталонија. Оливарес умањује неке од
најнеправеднијих привилегија. Црква мора да плаћа веће порезе него до тада, а
ограничава се њено стицање земље. Смањује се утицај инквизиције. Племству
успева да наметне неке порезе.

Цена успеха Шпаније у спољној политици је сиромаштво њених становника.

Шпанија у Тридесетогодишњем рату устаје против Чешке што јој ствара
неприлике у Низоземској. Низоземска флота поражена је код Гибралтара 1626.
године. Између 1628. и 1631. године траје необјављени рат против Француске
јер Шпанци настоје да спрече Французе да уђу у Монферат. Филипов брат,
надвојвода Фердинанд, постављен је 1634. године за гувернера Низоземске.
Шпанци побеђују Швеђане код Нордлингена и ослобађају јужну Немачку.
Последица је улазак Франуске у Тридесетогодишњи рат. Шпанске снаге упадају
у Француску и угрожавају сам Париз. Међутим, Француска се брани и постепено
стиче предност. Адмирал Тромп уништава шпанску флоту 1639. године. У
пролеће 1640. године избија устанак у северној Каталонији кога подржава и
свештенство. Устанак се шири на целу Каталонију. Устаници заузимају
Барселону и убијају вицекраља. Оливарес шаље нове трупе у Каталонију.
Ришеље покушава да помогне устанике. Настоји да Каталонија постане
независна држава под заштитом француског краља. Каталонско племство
одбацује такво решење. Отпор Каталонаца угушен је тек 1652. године.

Нерасположење избија и у Португалији због фискалне политике Шпанаца.

Љерма и Оливарес на највише положаје постављају Кастиљце. Са устаницима
сарађују и највиши црквени кругови. Устаници се 1640. године окупљају око
представника породице Браганаца. Њен вођа је Жоао кога Оливарес покушава
да удаљи из земље. Побуњеници извршавају државни удар у Лисабону, а Жоао
је проглашен за краља Жоаоа IV. Шпанија безуспешно покушава да врати
Португалију под своју власт. Португалци 1654. године враћају и Бразил. Шпанија
признаје независност Португала 1668. године. Устанци у Каталонији и Португалу
доводе до пада Оливареса. Против њега је и племство. Краљ га је отпустио 1643.
године и Оливарес одлази у добровољно прогонство. Власт постепено прелази у
руке Оливаресовог сина Луиса од Хароа. Шпански делегати преговарају са
низоземским и споразумом Шпанија признаје независност Низоземске 1648.
године. Шпанска војска гуши побуне на Сицилији и Напуљу. Шпанија опстаје као
држава.
 Низоземска

Примирје са Шпанијом 1609. године довело је до раздвајања северних и јужних

покрајина некадашње Низоземске и стварања две посебне нације. Привредни
развитак севера (у поморству, трговини, индустрији) битно се разликује од
конзервативног југа. Темељ савеза северних провинција представља Утрехтска
унија створена 1579. године. Централно тело Низоземске републике чине
Генерални сталежи у чијем раду учествују представници седам северних
провинција. Свака провинција има по један глас. За доношење важних одлука
потребна је једногласност. Државни савет сачињавају представници провинција
који расправљају о војним, финансијским и другим питањима. Он временом
губи на значају. Питања морнарице и ратне флоте су под надзором адмирала и
пет адмиралских колегијума. Водећу улогу у Унији има Холандија која је и
најбогатија провинција. У Холандији најважнији положај има државни адвокат,
од 1618. године велики адвокат. Положај штатхолдера је сложенији. Њега
бирају различите провинције из куће породице Орански. Штатхолдер као
представник неколико провинција учествује у уобличавању политике и обавља
дужност капетана поморских и копнених снага. У његовој функцији
савременици виде монархистичку установу. Вилијам Ћутљиви и његов син
Морис показују склоност да Низоземску претворе у монархију, али је отпор
сувише јак.

У Шпанској Низоземској политички систем битно се разликује. Постоје

провинцијски сталежи који контролишу спровођење локалних закона и гласају
за поклоне и супсидије. Шпански двор води рачуна о повезаности Шпанске
Низоземске са монархијом. Аутономија је потпуна, али се шпанско присуство
свуда осећа. Економски развитак је спор, у поређењу са северним
провинцијама. Најзначајнија привредна грана је пољопривреда. Црква има
битну улогу.

Верски сукоби почетком 17. века потресају Унију. Сукобљавају се калвинисти,

предвођени Гомаријусом, и присталице Арминијуса кога противници нападају
због напуштања учења о предестинацији (1600). Спор постаје део и политичког
живота у Холандији и Унији. Велики адвокат Холандије, Јан Олденбарневелт,
стаје на страну Арминијуса и тражи да се прихвати учење о предестинацији, али
калвинисти одбацују такав захтев и морају да напусте градове који нагињу ка
арминијанству. Амстердам и штатхолдер Морис 1617. године устају против
Олденбарневелта. Док велики адвокат Холандије одржава добре односе са
француским двором, Морис пристаје уз хугеноте. Морису је одузета команда
над војском у Холандији. Он постепено стиче предност и баца Олденбарневелта
у затвор. Велики адвокат је 1619. године осуђен на смрт, а Гроцијус на
доживотну робију. Морис успоставља неограничену власт. По истеку
дванаестогодишњег примирја наставља рат са Шпанијом, али не постиже веће
успехе. Наследио га је брат Фридрих Хенри (1625-1647) који наставља политику
Вилијама Ћутљивог: верска толеранција, покушај да придобије краљевску круну
и јужну Низоземску. Његов син, Виљем II, оженио се ћерком енглеског краља
Чарлса I. Фридрих Хенри ратује против Шпаније, а Француска му је савезник. Рат
се наставља до 1629. године. Ослобађање јужне Низоземске постаје могуће, а
Фридрих Хенри позива становништво да се ослободи Шпанаца. До очекиване
побуне не долази. Фридрих Хенри 1635. године осваја Бреду. Низоземска флота
уништила је шпанску у енглеским водама 1639. године. Почетком четрдесетих
година нема већих ратних операција. Преговара се о миру. После Фридрихове
смрти (1647), Низоземска и Шпанија склапају мир. Вестфалским миром
Низоземској је призната независност, освојени делови Фландрије, Брабанта и
Лимбурга. Јужна Низоземска је економски и политички поражена.

Фридриха је наследио Виљем II (1647-1650). Он претпоследње године своје

владавине долази у сукоб са холандским сталежима који, смањењем оружаних
снага, желе да смање своје ратне дугове. Амстердам пред Виљемом затвара
капије града, али се постиже компромис. Отпор Виљему расте и у Генералним
сталежима. Изненадна смрт спречава Виљема да поведе рат са Шпанијом и
Кромвеловом Енглеском.

СЕВЕРНА ЕВРОПА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 17. ВЕКА

Почетком 17. века три државе воде рат за превласт на Балтику: Данска, Шведска
и Пољска. Постепено се издвајају Данска и Шведска. Прва жели да осигура
хегемонију над Скандинавијом док друга жели да освоји Сунде и излаз на
Атлантик. Обе државе настоје да припоје Ливонију са Ригом.

Данска

Данска има многобројно становништво и плодну земљу, као и приходе од

Сунда. Кристијан IV (1588-1648) показује склоности ка агресивном спољном
политиком, односно проширењем државне територије на рачун суседа:
Шведске, Шлезвиг-Холштајна, северне Немачке. Данске краљеве бира
племство. Свештенство такође зависи од племства. Кристијан гради путеве,
луке, одржава снажну флоту. Почетком века избија рат са Шведском. Карло IX
жели да смањи данске поседе на Балтику што Кристијан користи да му објави
рат, познат као рат Калмарске лиге (1611-1613). Густав Адолф, који је исте
године дошао на шведски престо, суочава се са ратом против Данске, Пољске и
Русије. Пољаци побеђују Швеђане и Русе (1610) и Пољска миром из 1619.
године добија проширење на исток, укључујући и Смоленск. Шведска са Русијом
склапа савез против Пољске. Рат са Данском одбија се рђаво по Швеђане.
Данска осваја важне тврђаве, али не успева да обнови скандинавско јединство.
Из Европе долази много значајније питање, питање протестантизма. Шведски и
дански владар појављују се као његови једини браниоци. Данска, међутим,
оклева. Шведска заузима Ригу у рату у Ливонији (1621) чиме преузима контролу
над трговином житарица са Пољском. Данска може само немоћно да посматра.
Освајање Пруске (1626) потврђује примат Шведске у северној Европи. Хашка
лига бира Кристијана за вођу против Царства, али је он поражен код Лутера
1626. године и приморан да закључи савез са Густавом Адолфом. Миром са
Царством у Либеку 1629. године завршава се ова фаза Тридесетогодишњег рата.
Кристијан раскида савез са Густавом и води неутралну политику. Шведски
порази и смрт Густава Адолфа олакшала је Кристијанове напоре да обнови
хегемонију у северној Европи. Међутим, Шведска и Низоземска склапају савез
против Данске. Швеђанин Аксел Оксенстјерн напада Јитланд 1643. године.
Миром из 1645. године Данска уступа Шведској знатне територије у Норвешкој.
Шведски бродови више не плаћају пролаз кроз Сунд који контролишу обе
земље. Шведска је најјача држава на Балтику.

Шведска

Почетком века Шведска је назаднија и сиромашнија од Данске. До значајниј

промена долази ступањем Густава Адолфа на престо (1611-1632). Шведска
поседује велико рудно богатство које се до тада не користи. Густав подстиче
индустрију оружја и извоз оружја. Води агресивну спољну политику. Шведска се
суочава са многим непријатељима: Данска, Пољска, Русија. Шведска је 1611.
године у рату са све три државе. Она спречава излаз Русије на море. По доласку
Михаила Романова на власт, односи са Русијом се поправљају. Рат са Данском
се завршава, неповољно по Шведску, али претензије пољског краља Жигмунда
III на шведски престо остају неостварене. Шведска 1621. године осваја Ливонију
и из новог рата са Данском излази као победник (1624). После пораза Данске
код Лутера (1626), Шведска постаје предводник протестантизма. Густав Адолф
контролише све значајне луке и убира дажбине. Густав већ 1617. године ствара
Шведску армију и уводи нов начин регрутовања примењујући тактику Мориса
Насауског. Земља је и верски уједињена. Са Густавом сарађује канцелар Аксел
Оксенстјерн. Војни успеси у Тридесетогодишњем рату претварају Шведску у
европску силу. Међутим, краљ гине 1632. године у бици код Лицена.
Оксенстјерн наставља његову политику у Немачкој. Густав и Оксенстјерн
намеравају да освоје Мекленбург и Померанију како би уклонили Васе као
претенденте на шведски престо. То их доводи у сукоб са Бранденбургом. Након
пораза Шведске код Нордлингена 1635. године, њене савезнице склапају са
Царством мир. Шведска мора да напусти Пруску. Примрије са Пољском 1635.
године омогућује да се криза преброди. Савез са Француском у Хамбургу 1638.
године доводи до нових шведских победа (Братјенфелд 1642). Генерал
Торстенсон наноси Данцима тежак пораз 1643. године и присиљава их да
признају шведску доминацију. Вестфалским миром Шведска добија Померанију
(без источног дела) и пет милиона талира, као и Шћећин и неке градове у
Мекленбургу, бискупије Бремен и Верден.

Пољска

У Пољској постоји неколико већих градова (Варшава, Краков, Лавов), али

буржоазија не располаже политичком влашћу која је у рукама племства. Пољска
је уставна монархија. Власт је у рукама краља и Сејма (сабора) у коме доминира
крупно и ситно племство (шљахта). Сељашство, најбројнији део становништва,
не располаже никаквом влашћу. Сејм се састаје сваке друге године. Одлучује о
рату, миру, има право да се супротставља краљу. Пољска се после смрти
последњег Јагелонца (1572) претворила у уставну монархију. Поред Сејма,
велики значај имају локалне скупштине. Војводства самостално убирају порезе
после 1613. године. Крупно племство стиче власт над ситним. Пољски владари,
Жигмунд III и Владислав IV (1632-1648) не успевају да спроведу значајне
реформе због отпора племства. Снага племства разликује Пољску од западних
апсолутистичких монархија. Пољопривреда је основни чинилац привреде.
Пољска извози житарице. Занати и мануфактура се не развијају. Пољски извоз
превазилази увоз, због чега племство и јесте толико снажно. Пољска је
католичка земља. Главну заслугу за то имају језуити којима Жигмунд (познат као
пољски Филип II) пружа пуну подршку. Пољска је бастион католичанства у
источној Европи. Крајем 16. века, међутим, јача унијатски покрет који има
велики број верника у Украјини и Белорусији. Сејм 1609. године прихвата право
постојања православља. Жигмунд III (1587-1632) користи прилике у Русији да
истакне своју кандидатуру на руски престо. Пољска армија улази у Москву 1610.
године након победе код Клушина. Освајање Смоленска (1611) доводи до
отпора против Пољака који следеће године напуштају Москву. Михаил Романов
је следеће године изабран за руског цара. Владислав се одриче претензија на
руски престо.

Козачки упади у Турску доводе је у сукоб са Пољском (1620). Турци су 1621.

године поражени од Пољака и козака код Хоћима. Козаци, међутим, дижу
устанке и против Пољака. Они су гушени у два наврата (1638, 1648). После
устанка Богдана Хмељницког (1648) пољска власт над козацима престаје. Они
потпадају под руски суверенитет.

Пољска у рату са Шведском води дефанзивну политку. Швеђани 1626. године

освајају Ливонију са Ригом због Жигмундових претензија на шведски престо.
Густав Адолф после заузећа Ливоније преко Пруске упада у долину Висле и
наноси Пољацима пораз код Горзна. Миром у Алтмарку (1629) Пољска признаје
Шведској Ливонију и луке у западној Пруској, сем Данцига и читаву обалу и
источној Пруској сем Кенигсберга.

РУСИЈА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 17. ВЕКА

Период од смрти Ивана Грозног до доласка Михаила Романова на власт (1584-

1613) карактерише раздобље немира. Централна власт је слаба, а борба са
племством заоштрена. После смрти Ивановог сина Фјодора (1598) на власт
долази Борис Годунов. Он управља Русијом до своје смрти 1605. године. У то
време морао се борити против тзв. „лажној Димитрија“, претендента на престо,
наводног сина Ивана Грозног, кога подржавају бољари и Пољаци. Лажни
Димитрије не испуњава очекивања својих савезника и бива убијен 1606. године.
Бољари на престо постављају Димитрија Шујског. Шујски се суочава са
непријатељством Пољака који кандидују „другог лажног Димитрија“ 1607.
године. Пољаци опседају Москву. Шујски покушава да се споразуме са
Швеђанима и склапа са њима споразум 1609. године против Пољака и бољара.
Пољаци подржавају Жигмундовог сина Владислава. Другог лажног Димитрија
користе да 1610. године објаве Русији рат и опседну Смоленск. У бици код
Клушине исте године поражене су руске и шведске снаге. Пољаци улазе у
Москву и збацују Шујског. Русија је под контролом Пољске и Шведске. Пољаци
подржавају Владислава, а Швеђани Густава Адолфа, за руског цара. Постепено
се руске снаге окупљају око генерала Прокопија Љапунова који протерује
странце из Русије. Њега убијају, а његове снаге се разбијају. Наредне, 1612.
године, снаге се окупљају око Кузма Мињина, месара из Новгорода. Вође
покрета раде на успостављању реда и мира. Сазивају Земски сабор у
Јарослављу. На њему је Михаил Романов изабран за цара (1613-1645). Тиме
почиње вишевековна владавина династије Романов Русијом.

У време немира Русија губи више од 2,5 милиона становника. Народна војска
заузела је 1612. године Москву, али се она налази у рушевинама. Швеђани држе
Новгород, а Пољаци западни део земље. Посредством Енглеске, Русија и
Шведска 1616. године склапају мир. Шведска се одриче претензија на руску
круну и Новгорода, али задржава поседе у Ингрији чиме спречава излаз Русије
на море. Преговори са Пољском отегли су се око Смоленска. Русија га се,
коначно, одрекла. Мир је склопљен 1619. године. Склапање мира доводи до
повратка патријарха Филарета у Москву (1619). Он преузима власт у своје руке и
делује као суверен, заједно са сином. Спроводи централизацију државног
апарата. Земски сабор и бољарска Дума губе значај. Филарет управља Русијом
преко својих ресора на чије чело поставља поуздане људе. Не спроводи се
кодификација закона. Земља је подељена на округе на челу са војводом.
Филарет пописује земљу како би могао разрезати порезе.

Филарет објављује Пољској рат 1632. године са циљем повратка Смоленска.

Михаил Шејин предводи руске снаге које опседају град. Међутим, нови пољски
краљ, Владислав IV, шаље снаге које деблокирају Смоленск и присиљавају Русе
на мир (1634). Филарет је умро годину дана раније.

Козаци у Русији уживају аутономију. Примају помоћ у оружју и храни од Русије,

а за узврат упадају на турске територије и 1637. године заузимају Азов за рачун
руског цара. Руски цар не прихвата Азов, а козаци страдају од турских и
татарских снага.

Црква у Русији је православна. Године 1643. доноси се одлука по којој се

забрањује протестантизам и затварају протестантске цркве. Највећи део
становништва су пољопривредници. Држава се не меша у односе између
сељака и земљопоседника. Од земљопоседника очекује дажбине. Русија од
1613. године доживљава убрзан полет централизације. Оружане снаге до 1680.
године расту са 35.000 на 190.000 људи. Уводи се стална војска и обавезни војни
рок чак и за племство.
На престо после Михаилове смрти ступа Алексије Романов (1645-1676). Он
настоји да води мирољубиву политику. Године 1648. избија устанак козака под
вођством Богдана Хмељницког. Пољске трупе повлаче се из Мале Русије.
Црквена унија се укида, језуити протерују, а кијевски митрополит прима у сенат.
Руска држава заузима уздржав став према устаницима. Хмељницки се
приближава Русија и 1653. године Земски сабор доноси одлуку по којој се
козаци стављају под суверенитет Русије. У рату са Пољском, који избија 1654.
године, Руси заузимају Полоцк и Смоленск.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО
 МЕХМЕД II ОСВАЈАЧ

Смрт Мурата II држана је једно време у тајности. Мехмед није био омиљен међу
јаничарима. Ступивши на престо 18. фебруара 1451. године, Мехмед је водио
опрезну политику. Задржао је великог везира Џандарли Халила упркос лошим
односима. Јаничарима је уручио дар за успешно ступање на престо. Убрзо након
ове мере Мехмед је сменио више вођа јаничара. Византијски цар Константин XI
покушао је да са запада добије помоћ против Турака. Венеција, Србија, Влашка,
Хиос, Лезбос, Родос и Егејска острва послали су изасланства на турски двор која
су са султаном закључила споразуме. Султан је морао да призна и угарски утицај
у Српској деспотовини. На почетку владавине Мехмед је морао да угуши устанак
кога је предовдио емир Карамана Ибрахим. Успео је да успостави ред у
Анадолији.

Освајање Цариграда била је жеља Турака још у доба Бајазита I. Мехмед је током
владавине свога оца заступао ратну опцију. Константин XI је након гушења
устанка Ибрахима послао Турцима изасланике чији је задатак био да запрете
султану због кашњења откупа за Орхана, претендента на турски престо, за кога
је Мехмед плаћао годишњу ренту Цариграду. То је могло само да учврсти
Мехмедову одлуку да освоји град. Његово постојање било је сувишно; само је
ометало комуникацију и пролаз трупа из Азије у Европу. Упркос противљењу
великог везира Халила, Мехмед је по повратку у Једрене започео са
припремама. Најзначајнија мера коју је предузео јесте изградња тврђаве
Румели Хисари на Босфору, тачно прекопута Анадолу Хисари коју је изградио
Бајазит I на месту где је мореуз најужи, на азијској страни. Тврђава је грађена
између априла и августа 1452. године. Топови нове тврђаве затворили су
Босфор за бродове који су сада морали Турцима да плаћају пролаз. У Једрену је
Мехмед градио огромне топове. Изграђена је значајна флота на челу са емиром
Галипоља. Византијске трупе на Пелопонезу распале су се приликом напада
крајишника Турахана и његових синова, а освојени су и сви византијски градови
у Тракији. Мехмед је пред Цариград стигао 2. априла 1453. године.

Папски кардинал Исидор Кијевски на челу 200 коњаника стигао је октобра 1452.
године у Цариград. Одржао је у Светој Софији мису на којој је прослављено
поновно склапање уније источне и западне цркве. Крајем марта следеће године
стигла су у град три ђеновљанска брода опремљена папским новцем. Турски
топови свакодневно су наносили оштећења Цариградским бедемима која су
браниоци током ноћи поправљали. Османлије су организовале три велика
напада (18. априла, 7. маја и 12. маја) и сваки пут су одбијени. Морнарица је
претрпела велики пораз. Мехмед је зато променио тактику. Како би срушио
блокаду Златног рога, пребацио је део флоте копненим путем са Босфора на
Златни рог. Крајем маја опсађени су били изморени глађу. И у османском
логору било је подела. Велики везир је захтевао да се опсада прекине.
Одлучено је да последњи напад буде извршен 28. маја током ноћи. Уследила су
три напада. Рањени заповедник ђеновљанских снага напустио је бојиште.
Његове трупе су дезертирале. Грци и Млечани су поражени, а цар је убијен.
Многи становници потражили су уточиште у Светој Софији. Град је освојен 29.
маја 1453. године.

Мехмед је донео одлуку да се град убудуће зове његовим турским именом –

Истанбул. Намеравао је да од њега направи престоницу. Заповедио је да се, по
истеку законитог рока од три дана пљачке, трупе повуку из града. Показао је
великодушност према Грцима који су избегли пљачку и масакре. Према
католицима и Орхану није имао милости. Поставило се питање да се Луки
Нотарису повери управа над градом, али је на крају ипак убијен. Грчка црква
одмах је добила трајни статут и организацију. Многе хришћанске цркве су
сачуване. Георгије Схоларије, велики противник уније, постављен је за
патријарха. Размирице међу Грцима решаване су на православним судовима.
Дозвољено је слободно исповедање вере. Признат је и примат патријаршије.
Мехмед је обновио зидове града, изградио је Седам кула и једну палату у
центру града.

Мехмед се обрачунао са противницима. Погубљен је велики везир Џандарли

Халил. На његово место постављен је његов противник Загонос-паша.
Ђеновљанска колонија у Галати је ликвидирана. Млечани су задржали врховну
власт над колонијом Наксос. Трибут султану на мору одбили су да плаћају само
Јовановци са Родоса. На вазалне обавезе пристали су трапезунтски цар, двојица
деспота Мореје, српски деспот. То је било само привремено јер ће Мехмед
освојити последње остатке Византије као и остатке латинских поседа на
Леванту.

Османска флота упловила је у Црно море и освојила преостале ђеновљанске

колоније. Становништво Крима приморала је на плаћање трибута. Турци су
помогли албански устанак против Палеолога у Мореји. Нападана су егејска
острва – Хиос, Лезбос, Родос, Кос. Сва острва су освојена и приморана да
признају турску власт. Први напад на Србију Мехмед је предузео на пролеће
1454. године. Напад је поновљен следеће године када је заузето Ново Брдо,
највећи балкански рудник. Ђурађ Бранковић држао је после овог напада само
некадашње територије Лазаревића. Следеће године Мехмед је предузео опсаду
Београда. Молдавски војвода је још раније пристао да му плаћа трибут. Јанко
Хуњади и Јован Капистран успели су да одбране Београд, али су исте године
обојица умрли од куге. Крајем године умро је и Ђурађ Бранковић. Следећу,
1457. годину, Мехмед је провео у Једрену, повремено обилазећи Истанбул.
Заганос-паша је смењен, а на његово место је постављен Махмуд-паша. Разлог
је био тај што је Заганос учествовао у смакнућу Џандарли Халила што је сметало
јаничарима. Настављени су сукоби са Скендербегом у Албанији. Он је 1455.
године доживео тежак пораз код Берата, а земља му је поново опустошена
1456. године. Алфонс Напуљски слао је Скендербегу значајну помоћ. Босански
краљ Томаш био је решен да нападне Турке, али је, након неколико успешних
освајања, закључио мир са султаном 1458. године.

Двојица деспота Мореје, Тома и Димитрије, одбили су плаћање пореза султану

који их је напао 1458. године. Султан је упао на Пелопонез и заузео неколико
градова међу којима је и Патрас. Августа 1458. године освојен је Коринт. Велики
део Мореје припао је Турцима. Предала се и Атина. Мехмед се потом упутио ка
Смедереву кога је опседао Махмуд-паша. Град је освојен 20. јуна 1459. године
(више у Србима 4).

Насупрот своме брату Димитрију који је постао турски вазал, Тома је покушао да
организује отпор против Турака у Мореји. Започео је опсаду Патраса, а напао је
и свога брата који губи остатке својих територија. Турска војска ослободила је
1460. године Патрас кога је Тома опседао. Током лета Турци су освојиле читаву
деспотовину. Млечани су сачували своје територије на полуострву, а Турци су
освојили Тебу чиме је Атинско војводство престало да постоји. Тома је побегао у
Рим. Опстала је још само једна грчка држава – Трапезунт.

Након освајања Мореје, на ред су дошле последње колоније на црноморској

обали – Трапезунт и Синоп. Трапезумт од 1456. године плаћа трибут Порти.
Мехмед је најпре уништио Џандарлијску кнежевину која је поштовала своје
вазалне обавезе. Онда је кренуо на Синопу која се предала. Емир Синопе је
обештећен. Потом је султан заратио против Узун Хасана који је био на челу
Аккојунлуа, краљевине која се састојала од Анадолије, Азербејџана и
Месопотамије. Склопљен је споразум који је султану отварао слободан пут ка
Трапезунту. Флота из Истанбула опседала је Трапезунт месец дана када су јој се
придружиле и копнене снаге. Давид, заповедник града, склопио је споразум са
Османлијама који су заузели град августа 1461. године. Део становништва
одведен је у Истанбул. У Малој Азији остала су још само два непријатеља:
Ибрахим-бег од Караманије и Узун Хасан од Аккојунлуа.

Користећи се одсутношћу турског султана, двојица побеђених принца су се

ослободила: Николо Гатилузи на Лезбосу, који је отворио врата каталонским
гусарима, и војвода Влашке, који је одбио да плаћа данак и склопио савез са
Угарском против Турака. Прешао је Дунав и опљачкао турске територије у
Бугарској. Влад III Дракул, који је на власт дошао 1456. године је, захваљујући
новом изуму (штампарској преси) постао веома познат Европи под именом
„Дракула“. Показао је неописиву суровост. Мехмед је, након озбиљних
припрема, освојио Влашку 1462. године. Становништво се повукло у шуме и
водило герилски рат. Мехмед је као свог вазала оставио Радула, Владовог брата,
и кренуо је на Лезбос. Отпор Николе Гатилузија је савладан, а острво освојено.
Потом је Мехмед освојио Аргос (1463) и кренуо у освајање Босне. Стефан
Томашевић је заробљен и погубљен, а Херцеговина није освојена јер је
становништво успешно спроводило герилски рат. Антиосмански савез прикупља
се око Угара. Рат је избио јула 1463. године. Млетачке трупе заузимају Аргос,
опседају Коринт, а Матија Корвин упада у Босну. Млечани, измучени
дизентеријом, одустају од опсаде Коринта и губе последње поседе у Мореји.
Флота у Егејском мору не успева да поврати Лезбос. Млечани потпомажу
Скендербега. Османски противнапад у Босни вратио им је највећи део земље,
али не и Јајце. Мехмед је до 1465. године био болестан те није ратовао. Тада је
започео са изградњом палате Топкапи. Флота Млетачке републике заузима
Имброс, Тасос и Самотраку, али не успева да освоји Атину. Султан се посветио
Албанији (1466), али не успева да заузме Кроју. Изградио је моћну тврђаву
Елбасан. Скендербегова смрт (1468) олакшала је освајање Албаније. Млечани су
наставили да бране Кроју. Мехмед је потом ратовао у Малој Азији док Млечани
нападају Солун. Вративши се, султан је прикупио велику флоту којом је опсео
Негропонт (Еубеју). Млетачка флота остала је потпуно пасивна што је
необјашњиво. Венеција је изгубила један од својих најважнијих поседа на мору.
Пад Негропонта представљао је заокрет у историји источног Средоземља.

Млетачки сенат предложио је Караману и Узун Хасану савез против Османлија.

У Караману је дошло до кризе 1464. године јер су се двојица синова покојног
Ибрахим-бега посвађала око власти (Пир Ахмед, господар највећег дела земље
и Исках, који је тражио помоћ од Узун-Хасана). Мехмед је ухватио Пир Ахмеда и
помогао Искаху. Међутим, убрзо долази до сукоба те Мехмед помаже Пир
Ахмеда и приморава Искаха да побегне у Египат. Пир Ахмед је покушао да се
осамостали те је Мехмед напао и освојио његову престоницу, Коњу. Тамо је
постављен Мустафа, Мехмедов син. Њега је Узун Хасан, господар Акконјунлиа
приморао на повлачење (1472). Мустафа се вратио са новим трупама и
протерао Узун Хасана. Хасан је доживео тежак пораз код Отлук Белија у близини
Башкента (1473). Узун Хасан је склопио мир са Турцима.

Након примирја склопљеног са Венецијом (1474), турски беглербег доживео је

заузео је Кафу на Криму и окончао присуство Ђеновљана на Црном Мору. Оно је
постало Османско језеро. Ђеновљанима је у Егејском мору остао само Хиос.
Након заузећа Кафе Мехмед је прогласио своју врховну власт над Кримом.
Турци су изгубили Шабац, а Матија Корвин је опседао и Смедерево. Стефан
Велики, молдавски војвода од 1473. године, успешно брани Влашку од турских
напада. Стефан Велики је поражен у великој бици код Валеа Албе. Султан није
успео да искористи победу већ се повукао. Кроја се предала 1478. године.
Након шеснаест година рата, Венеција је склопила мир. Предала је Порти
Скадар, Кроју, Лимнос, Негропонт и пристала је на плаћање данка.

Султан није имао толико среће у рату са Корвином који му наноси велики пораз
код Кењермезеа. Пораз је доживео и на Родосу кога турски командант Месих-
паша Палеолог не успева да освоји. Јовановци су задржали Кос, Халикарнас и
Родос. Турци су исте, 1480. године, године извршили инвазију на Италију. Напад
је усмерен на Напуљску краљевину која је подржавала Скендербега. Нападали
су Бриндизи, Тарент и Леће. Напуљци су успели да се поврате, а папа Сикст IV је
прогласио крсташки рат. Турци су 1481. године истерани из Отранта, а исте
године је и умро Мехмед.

У унутрашњој политици Османског царства, током Мехмедове владавине

велики везири постају робови султана, а не више чланови великих породица
које су представљале династије. Јаничари су били далеко већи проблем.
Мехмед је од Истанбула желео да створи велику престоницу. Спровео је
политику изградње и пресељења становништва. Мехмед је немуслиманима
дозволио постојање централне црквене организације на челу са патријархом у
Истанбулу. Мехмед је донео збирку закона (канунаму) у последњима годинама
своје владавине. Она је обухватила велики број закона који су били на снази у
Царству. Један од закона у канунами јесте и закон о братоубиству. Како би
финансирао своје ратове, Мехмед је одузео земљу приватним власницима и
ону у оквирима задужбина. Земља је раздељена тимарницима. Због тога је био
непопуларан у верским круговима и могуће да је 1481. године отрован у завери
у којој је учествовао и његов син Бајазит II што се не може доказати.
 БАЈАЗИТ II

Мехмед је имао двојицу синова: Бајазита (1481-1512) који је резидирао у

Амасији и Џема из Коње. Џема су подржавали моћни савезници, а располагао је
и великом војском. Бајазита је подржавао велики везир, јаничари и туркменска
племена. Јаничари су се побунили сазнавчи за Мехмедову смрт (која је једно
време држана у тајности) и убили великог везира. Бајазит је маја 1481. године
ушао у Истанбул и преузео власт. Џем се у Бурси прогласио за владара. Ковао је
свој новац. До одлучујуће битке је дошло јуна 1481. године код Јенишехира.
Бајазит је однео победу. Џем је побегао у Каиро код мамелучког султана.
Поново је следеће године покушао да преузме власт, али је поражен и
принуђен на бег на Родос. Постао је оруђе католичке дипломатије. По повратку
у престоницу, Бајазит је убио Огуза, Џемовог сина.

На унутрашњем плану, Бајазит је укинуо непопуларне мере свога оца; вратио је

мулк и вакуф приватницима и задужбинарима. Јаничари су добили дар за
успешан долазак на престо, а везирима су враћена ранија права. Италијанске
слике које је наручивао његов отац су продате. Организовао је обавештајну
мрежу широм суседних држава. За Џема је плаћао годишњи трибут Риму и
Родосу. Са италијанским државама и папом био је у добрим односима те му они
траже помоћ 1494. године у борби са француским краљем Шарлом VIII. Током
Бајазитове владавине долази до првих контаката са Русима (1495. године).

Иако је Бајазит био пацифиста, Османско царство се ипак шири. Херцеговина је

освојена 1483. године. Са Матијом Корвином је склопио примирје на пет
година. Следеће године Бајазит је напао Молдавију, односно градове Килију и
Акерман. Налазили су се на значајном путу ка Пољској и Угарској. Заузимањем
ових градова (до 1485) султан је коначно постао неоспорни господар Црног
Мора.

Сукоби са Мамелучким султанатом отпочели су током Мехмедове владавине, а

наставили су се након повлачења Џема у Каиро. Мамелучка војска потукла је
Турке 1483. године. У пролеће 1486. године Мамелуци нападају Адану и Тарс.
Анадолијски беглербег Ахмед-паша Херцеговић (син Стефана Вукчића) не
успева да их одбрани. Следеће године велики везир Давуд-паша стао је на чело
војске којој се придружио и румелијски беглербег. Поход је усмерен против
мамелучких туркменских савезника. Они су покорени. Султан је 1488. године
напао Мамелуке са копна и са мора. Ахмед-паша Херцеговић је учествовао у
нападу флоте. Мамелуци су поново поразили Османлије у долини Агачаири.
Мамелуци су 1490. године опустошили Караман. Мир је закључен маја 1491.
године и Турци су повратили власт над Киликијом.

Смрт Матије Корвина (1491) омогућила је Бајазиту да напредује ка средњој

Европи. Кренуо је ка Албанији у којој је устанике, након Скендербега,
предводио Јован Кастриот. У Италији, Шарл је пролазећи кроз Рим, узео Џема у
своју пратњу намеравајући да покрене крсташки рат и постави га на турски
престо. Међутим, Џем је умро 1495. године те су планови пропали. Напуљци су
Џемово тело предали султану 1499. године. Године 1493. долази до напада
Пољака на Молдавију. Краљ Алберт је желео да свога брата Жигмунда постави
на молдавски престо. Напад је одбијен. Турци су, заједно са кримским
Татарима, нападали саму Пољску док краљ Алберт није затражио мир.

Султан је 1499. године отпочео нови рат против Млетачке републике

намеравајући да заузме њихове поседе у Грчкој. Августа су Турци започели
копнену опсаду Лепанта који се убрзо и предао. Истовремено Турци нападају
млетачки Задар и поседе у Фурланији и Корушкој. Модон, Корон и Наварин
предају се 1500. године. Венеција није била сама. Против Турака су стали и
Французи и Угари. Тројни савез подржао је папа 1501. године. Доделио им је
материјалну помоћ за крсташки рат. Млечани, уз шпанску помоћ, заузимају
Кефалонију и Лефкаду 1502. године. Исте године губе Драч. Мир је склопљен
1502. године (са Венецијом) и 1503. године (са Угарском). Турци су постали
господари читаве Грчке и већег дела Албаније. Османско царство постало је
поморска сила.

На историјску позорницу је 1499. године у Персији ступио Исмаил, млади

припадник породице Сафавида. Он је 1501. године постао господар престонице
Табриза. Седам година касније освојио је Багдад. Присталице шиита, Сафавиди
су постали нова династија у Персији. Њихова вера шири се у турској Анадолији и
доводи до побуна. Исмаилова војска била је фанатично одана своме господару
и неизмерно храбра. Бајазит је непрестано избегавао сукоб у Анадолији који је
по Турке могао да буде кобан. Шах ступа у везу и са Мамелуцима. Највећи
Исмаилов противник био је принц Селим.

Године 1509. дошло је до ривалства између потенцијалних наследника

сенилног султана – принца Коркута, Шахиншаха, Ахмеда, Мурата и Селима.
Коркут је погинуо у борби са великим везиром. Шахиншах је био у договору са
Исмаилом, као и Мурат, син Ахмеда. Селим је угушио побуну која је избила у
области Коркута. То је учврстило његов положај те је он добио наименовање у
Румелији. Користивши се одсутношћу Бајазита, ушао је у Једрене и преузео
ризницу. Бајазит га је напао и приморао да се повуче на Крим (1511). Побуна
коју је подстакао шах Исмаил, а коју су подржали јаничари и Мурат, зближила је
Бајазита и Селима. Бајазит је абдицирао у корист свога сина (1512), а исте
године је и умро.

ОРГАНИЗАЦИЈА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА У 14. И 15. ВЕКУ

Османлије, муслимани и Турци наследили су структуре Селџука у Малој Азији и

емирата насталих на њиховој територији. Султан је признавао права која су
важила на територији византијске, српске и бугарске државе након освајања.
Шеријат је владару дозвољавао да донесе нови закон онда када му
муслиманско верско право не омогућава да реши неку ситуацију. Пример је
коришћење саксонског рударског права у Србији и Босни. Број обичајних закона
које је прихватио Мехмед II био је толики да је морао да прогласи обичајни
законик који се састојао од три књиге у којима је обрађен статус тимарника,
сељака, номада и кривично право. Правна основа Османског царства је, дакле,
почивала на муслиманском праву (шеријату) и правним нормама освојених
народа. Царска палата била је душа Царства. У њој је служило више хиљада
људи: спахије (коњаници), капиџије (чувари капија), чауши (амбасадори),
соколари, чувари ризнице, евнуси и сл. Султан је управљао државом преко
великог везира. Први велики везир био је Алаудин, син другог султана Орхана.
Великом везиру помагали су везири којих је могло бити тројица. Царски савет
(диван) укључивао је казаскера, врховног дефтердара за Румелију (од
владавине Бајазита II), нишанџију (на челу царске канцеларије), беглербега
(заповедник Румелије), другог беглербега (од Бајазита I, заповедник Анадолије),
капудан пашу (заповедник морнарице) и агу јаничара. Велики везир управљао
је администрацијом и спроводио султанову политику. У рату је био на челу
војске. Казаскер је био главни у правосуђу, а представљале су га кадије широм
Царства. Дефтердар је водио финансије државе. Сваки део Царства имао је свог
дефтердара, а у Дивану је седео башдефтердар. Нишанџија је задужен за
канцеларије које издају бројна документа везана за администрацију.

Држава је била подељена на провинције (санџаке). Сваки санџак био је поверен

санџакбегу. У време Мехмеда I, санџаци у Румелији, као и они у Малој Азији,
поверени су беглербегу. Касније се број беглербегова увећао. Санџакбег се
старао о градској администрацији, правосудни систем, економске активности.
Помагао му је диван, створен по угледу на Велики савет. Испод санџакбега био
је субаша. Субаша је, на нивоу субашилука, имао иста овлашћења као санџакбег.
Османски сребрни новац звао се акча или аспра.

Како би се лакше прикупљали порези, у Царству су повремено састављани

пописи становништва које је надгледао дефтердар. Први познати попис
састављен је пре 1400. године. Систем прикупљања пореза подсећа на
француски пре 1789. године. Порта је руднике, солане и сл. радије давала у
закуп. Закупац пореза звао се амил. Рудници, ковнице, царине и солане даване
су у закуп најчешће на три године. Немуслимани су плаћали главарину (харач), а
скупљали су је лично царски чиновници. Мухтесиб (први пут се помиње у Бурси
1385.) је надгледао градске тргове и одређивао цене артикала.

У 14. и 15. веку четири града доминирали су над осталима: Истанбул, Једрене,
Солун и Бурса. Већина градског становништва живела је од обраде земље у
околини. Муслиманско становништво јело је овчије месо, док су хришћани јели
и свињско. Главни извори прихода Порте били су пољопривредни производи
(житарице, воће, поврће, виногради, маслињаци и сл). У граду је било разних
радионица (сапунџиница, бојаџиница, бозаџиница, ковачница, ваљавица,
пекара). Рудници сребра, злата, олова и бакра у Србији и источној Македонији
још један су значајан извор прихода. Први османски златници појавили су се у
другој половини 15. века. Мехмед је ковао флорине венецијанског типа. Акча
(сребрни новац) постоји још од Османа, оснивача емирата. Мурат I је ковао
бакарни новац.

Велики део градског становништва није живео од занатства, већ од обраде

земље. Султан је, у складу са исламским законом, био власник земље и онога
испод земље. Сељацима је додељивао право на уживање земље у облику пуне
својине, али уз могућност конфискације. Сеоско становништво је у најбољем
случају располагало једном чифтом (комадом земље од неколико хектара), која
се наслеђивала. Раја је за убирање приноса била дужна да плаћа тимарнику
десетину од приноса и читав други низ дажбина на животиње, риболов,
млинове, мед, чак и за венчање. Раја није била везана за земљу (за разлику од
Запада), мада мањи број сељака (ортагџије) нису смеле напуштати имања.
Постојала је и класа тимарника (феудалаца) која је живела на рачун раје која
обрађује земљу. Они су били коњаници Царства, а делили су се у више група.
Положај тимарника није био наследан, а тимарник није имао исти тимар дуже
од три године. Почетком 16. века уводи се правило да тимарника може
наследити син. У 15. веку бројни тимарници били су хришћани, потомци
феудалаца освојених земаља. Обавезе тимарника зависиле су од његових
годишњих прихода. Прва обавеза је наоружавање, затим опремање одређеног
броја људи, а за приходе од 1000 акчи и више, тимарник је био дужан да лично
учествује у ратном походу.

Постојала је и врста власништва – вакуф или верска заједница. Реч је о пуном

власништву од кога се приход уступао у верске сврхе или за јавно добро,
нарочито за милосрђе. У градовима вакуфи су се углавном састојали од дућана
чија је закупнина припадала ономе ко управља задужбином (вакуфом). Њихова
улога подсећа на данашње социјално осигурање.

Османска војска далеко је превазишла средњовековни начин ратовања. Могла

се поделити у пет родова: коњицу, пешадију, артиљерију, морнарицу и
специјалне јединице. У војску су регрутовани и хришћани, не само муслимани.
Коњица се највећим делом састојала од тимарника који су опремљени од својих
прихода. Већина тимарника сачињавала је лаку коњицу, са изузетком великих
тимарника које је пратио мањи број коњаника опремљених оклопима.
Тимариотске јединице су 1475. године бројале око 40.000 људи. Акинџије су
били лако наоружани коњаници; чинило их је најпре регрутовано становништво
турског окружења, а касније и из других средина, нарочито влашко
становништво. Крајем 15. века било их је око 50.000. Пешадија се делила на
више корпуса. Пешадијске јединице, јаје, организоване су у оџаке. У време
Мехмедове владавине било их је 12.000. Мурат I је образовао корпус јаничара,
састављен од младића хришћана. У време Мехмедове (2) владавине било их је
око 6000. Јаничари су служили у рату, бранили тврђаве, а могли су добити и
тимар. Могли су напредовати до великог везира. Артиљерији је придаван
велики значај, а довођени су стручњаци из Немачке. Од времена Орхана
образује се турска морнарица са центром у Галипољу. Намесник Галипоља
носио је титулу врховног адмирала (капудин паша) царске морнарице.

Укупан број становника Царства око 1500. године процењује се на 7.825.000

становника. Царство је било мултинационална држава. Султан није наметао
политику исламизације немуслимана; то му се није исплатило јер је тако губио
намет од 25 акчи који је добијао од хришћанина који обрађује земљу (испенџа),
као и главарину. Та два намета износила су најмање два златника годишње. У
Царству је 1500. године било нешто мање од 900.000 немуслиманских
домаћинстава што је Порти доносило суму од 2800 кг злата годишње.
 СЕЛИМ I

На почетку Селимове владавине (1512-1520) Царство се налазило у највећој

кризи још од 1402. године. Опасност је претила од могућношћу побуне коју би
предводио шах Исмаил, а Селимова браћа и рођаци још нису били поражени.
Налазили су се у Анадолији. Тражили су помоћ од туркменских племена како би
се домогла власти. Уложивши много напора, Селим је поново успоставио ред у
Анадолији. У тренутку доласка на власт Селим је већ имао завидну репутацију
војног команданта као намесник Трапезунта. Тачно годину дана по ступању на
престо, Селим је погубио последњег претендента на престо, старијег брата
Ахмеда. Свог јединца, Сулејмана, поставио је за намесника Манисе. Устанци у
Анадолији су тиме угушени. Потом је предузео борбу против свог старог
непријатеља, Исмаила. Најпре је издејствовао да га шејх ул-ислам искључи из
исламског друштва чиме је легализовао свој рат против Сафавида. Сам Исмаил
био је Турчин; није знао персијски већ турски језик, а његови службеници
припадали су турском народу. На његовој страни били су полуномадски турски
народи Ирана којима је Сафавидско царство много више одговарало од
централизованог Османског. Анадолско питање Селим би могао решити тек
победом над Исмаилом. Војска Селима која је 1514. године кренула из
Истанбула била је једна од најмоћнијих свога времена. Битка је вођена августа
исте године код Чалдирана, недалеко од језера Ван. Захваљујући артиљерији,
Османлије су покосиле фанатичне кизилбаше наоружане хладним оружјем.
Табриз је заузет без борбе, али је војска одбила да даље напредује по зими.
Проблеми наставка рата били су логистичке природе; тешкоће у снабдевању
храном у готово опустошеној земљи. Селим се задовољио покоравањем читаве
Анадолије (1515).

Мамелучки султан у Египту, који на власт долази 1501. године, био је у

одличним односима са Бајазитом. Мамелучка флота, настала на Црвеном мору,
борила се против Португалаца у Индији. Османско царство великодушно је
слало Мамелуцима помоћ у техничарима и инжењерима јер ови нису били
вични поморским ратовима. Мамелучко царство је 1516. године деловало као
водећа држава исламског света. Простирало се од Анадолије до горњег Египта,
а шериф Меке био је вазал мамелучког султана. Султан је издржавао халифу,
потомка династије Абасида. Узрок Селимовог напада на Мамелуке била је жеља
да контролише Меку и друга света места. Такође је желео повезати своје
територије са Месопотамијом. До рата је дошло због османског заузимања
Зулкадра, давнашње мамелучке територије. Селим је желео мамелучког
султана привући у северну Сирију како би га могао контролисати као Исмаила
код Чалдирана. Преко намесника Алепа, османски султан стварао је неприлике
мамелучком. Повод за рат било је Кансухово наводно затварање пролаза преко
Селимових анадолских територија и његово пружање помоћи шаху Исмаилу.
Селим је пресрео Мамелуке код Марџ Дабика, северно од Алепа, августа 1516.
године. Селим се након победе у овој бици дочепао Сирије. Код Каира је
јануара 1517. године потукао последње Мамелуке. Ту је остао до септембра и
преузео је мамелучком султану све територије, титуле и права које је овај добио
од абасидског калифа. Шериф Меке признао је врховну Селимову власт, а 1519.
године његову власт прихватио је и намесник Алжира, гусар и будући турски
адмирал Хајрудин Барбароса, оснивач османске поморске силе на Средоземљу.
Османско царство је до 1517. године у поређењу са Мамелучким султанатом
била другоразредна сила. Мамелучки султан је Османлијама често наносио
поразе. Од Царства пред распадом 1512. године, Селим је створио огромну
државу која се простирала на три континента. Царство је 1518. године
проширио до Еуфрата. Потом се вратио у Истанбул где је умро 1520. године.

СУЛЕЈМАНОВИ ПОХОДИ НА ЕВРОПУ

Сулејман, једини преживели Селимов син, у младости је био намесник Манисе.

Свога оца је замењивао у престоници док је овај био на далеким походима.
Побуњеници на Порти сматрали су да се Сулејман неће успети одржати на
престолу, али су се преварили. Сулејман је учврстио тековине свога оца и
постигао је унутрашњи мир Царства. Сулејман је предузимао више похода ка
Европи, Блиском Истоку и Медитерану. Главни правац продора Сулејманове
војске био је ка Средњој Европи коју је нападао девет пута, док је ка Блиском
Истоку продирао три, а на Медитерану два пута. Први поход Сулејмана у
Средњој Европи уперен је против Угарске којом је тада владао Лајош II (1506-
1526). Као повод је искористио недолично Лајошево понашање према турском
посланику у Будиму. Сулејман је из Истанбула кренуо маја 1521. године и стигао
пред Београд. Овај значајан град на Дунаву неуспешно је опседао Мехмед II
Освајач. Чувени Сулејманов прадеда није успео да освоји Београд, али је
Сулејману то пошло за руком. Град је пао 29. августа. Поред Београда, Турци
освајају још неколико утврђења на Дунаву. Султан се након освајања Београда
вратио у Истанбул. Непријатељства са Угарском обновљена су 1525. године због
низа пограничних чарки. Априла 1526. године Сулејман је кренуо ка Угарској и
сукобио се са непријатељем у мочварној равници код Мохача. Битка је трајала
два сата. Краљ Лајош је погинуо у бици, а пут за Будим био је отворен. Сулејман
га заузима 11. септембра и за Лајошевог наследника поставља Јована Запољу,
војводу Трансилваније. Угарско племство, противници Запоље, изабрали су два
месеца касније за краља Фердинанда Хабзбуршког, брата Карла V. Фердинанд
је покренуо борбу против Запоље који тражи султанову помоћ. Сулејман је 1529.
године покренуо свој трећи поход на Угарску (том приликом је својој титули
додао и титулу беглербега Румелије). Будим је поново заузет, Запоља потврђен
за краља, али Сулејман наставља даље и 27. септембра стиже до зидина Беча.
Прва опсада Беча завршена је неуспешно. Султан је подигао опсаду октобра
исте године. Турска је досегла своје крајње границе ка западу. Четврти поход на
Европу османски хроничари називају „походом на Немачку“. Сулејман 1532.
године опседа Кесег и допире допире до Граца, али прекасно (у септембру када
је ратна сезона већ била завршена) те се мора повући. Овај поход завршен је
примирјем без територијалних промена. Наредних неколико година Сулејман
води ратове против Персије (заузима Багдад 1534.) и Млетачке републике. У
наредним годинама остварује се француско-турски савез. Француска флота
сарађује са турском у борбама између 1538. и 1544. године. Истовремено
Сулејман води и рат против молдавског војводе Петра Рареша. Рат је избио
1538. године. Изазвао га је сукоб Рареша и Пољске коју је Сулејман сматрао за
пријатељску земљу. Рареш није могао да пружи јачи отпор. Сулејман осваја све
значајније молдавске градове, укључујући и престоницу Јаши. Војвода Рареш
бежи у Трансилванију, а Сулејман поставља свог кандидата. Нови поход на
Средњу Европу изазван је смрћу Јована Запоље 1540. године. Фердинанд
Хабзбуршки није хтео да прихвати његовог наследника, Јована II Жигмунда, који
је тада имао неколико месеци. Повод за рат је неуспешна аустријска опсада
Будима. Сулејман је у овом походу ставио Угарску под директну турску власт
поделивши је на 12 санџака и владајући њоме у име малолетног Јована. Султан
је рат наставио 1543. године. Седми Сулејманов поход био је веома добро
организован. Његови резултати су заузимање значајних угарских градова:
ЕСТЕРГОМА (Острогона), Столног Београда и других места у Западној Угарској.
Наредне године Турци заузимају Вишеград. Преговори са Фердинандом
окончани су 1547. године, а одредбе споразума потврдио је и Карло. Аустрија је
плаћала данак Порти. Сулејманов поход на Банат и Темишвар изазвале су
Фердинандове сплетке у Трансилванији. Кардинал Мартинуци, Жигмундов
тутор, придобио је подршку народа за подизање устанка против Турака. Желео
је за себе обезбедити краљевску титулу. Операције румелијског беглербега у
Банату (1551) нису биле успешне. Будимски беглербег заузео је следеће године
Беспрем у западној Угарској, а Турци 1552. године заузимају Темишвар. Банат
постаје провинција Османског царства.

Последњи, девети поход Сулејмана на Средњу Европу одвијао се у последњим

месецима његове владавине. Нови цар, Максимилијан II, одбио је плаћати
Турцима данак те је Сулејман маја 1566. године покренуо свој последњи поход
на Аустрију. Сулејман је опсео Сигет, али је умро два дана пре него што су Турци
заузели град.

Сулејмановим освајањима Царство је достигло врхунац територијалног

проширења. Сулејманова држава постала је једна од највећих држава у светској
историји. Отприлике је обухватало терирорију које је Источно Римско
(Византијско) Царство обухватало на врхунцу моћи, под Јустинијаном I (527-565).
Од освојених европских територија формирана су два беглербеглука. Будимски
беглербеглук формиран је након освајања Будима 1541. године и издељен је на
12 санџака. Након освајања Темишвара формиран је Темишварски беглербеглук
(1552), такође подељен у 12 санџака. Новоосвојене територије обухватале су
просторе данашњих

СУЛЕЈМАНОВИ ПОХОДИ НА ИРАН И МЕДИТЕРАН

Сулејман је био довољно мудар да на положају великог везира остави Пири

Мехмед-пашу. Друга Сулејманова заслуга на почетку владавине јесте
делимично обнављање слободне трговине са Сафавидима која је укинута током
Селимове владавине због жеље султана да угуши сафавидску привреду.
Ирански трговци су обештећени. Такође, Сулејман је дао одређене слободе
јаничарима.

Сулејман је 1522. године предузео поход против Родоса. Уз Београд, који је

освојен претходне године, Родос је сматран за један од бедема хришћанства.
Био је седиште витезова Светог Јована (Хоспиталаца). Турци су предузели
комбиноване операције, на копну и на мору. Освајање Египта створило је
потребу за освајањем острва које је реметило комуникације између Цариграда,
лука на Леванту и Александрије. Поред Родоса, Хоспиталци су држали и остала
острва Додеканеза. Иначе, Турци су овладали свим осталим егејским острвима.
Мајстор реда Јовановаца био је у дослуху са мамелучким побуњеницима и
сафавидским шахом. Родос је претрпео петомесечну опсаду након чега се
предао турском султану децембра 1522. године. Великом мајстору и
витезовима допуштено је да га напусте и склоне се у Европу. Од 1530. године
њихово седиште је Малта. Са изузетком Кипра (за кога је Венеција плаћала
данак) Турци су освојили читаво источно Средоземље. Годину дана касније,
Сулејманове трупе заузимају Јемен.

Успеси на истоку довели су до тога да ирански шах пошаље изасланике који су у

Истанбулу склопили са султаном примирје 1523. године. Следеће године умро
је шах Исмаил, оснивач Сафавидске монархије, оставивши иза себе малолетног
наследника. Иран је захватио грађански рат те се један од претендената показао
спремним да прихвати Сулејманову власт (1528). Он је убрзо убијен, али је
султан сматрао да му прилазак претендента даје право над Багдадом.
Османског везира Ибрахим-пашу наговарао је на покретање похода и
сафавидски намесник Азербејџана, Олам Такала, који је 1530-1. године боравио
у Истанбулу. Крајем 1533. године Ибрахим-паша је на челу велике војске
напустио Истанбул. Сафавидски гарнизони у нападнутом арапском делу Ирака
нису били у стању да пруже озбиљнији отпор. Међутим, емири Аккојунлуа
убедили су Ибрахим-пашу да ће лако освојити Иранску висораван. Овај поход је,
међутим, захтевао знатно већи број људи и боље припреме. Ибрахим-паша је
био заузет авантуром у Азербејџану те је Сулејман лично прешао у Анадолију са
појачањем. Султан је кренуо ка Багдаду кога је заузео без борбе 1534. године.
Глад и епидемије изазвале су значајне губитке. Османска војска је јурила
иранског шаха до Табриза, али је на крају одустала од узалудне потере. Два
месеца након повратка своје војске, 1536. године уклоњен је Ибрахим-паша из
непознатих разлога. Томе су допринели неуспешни походу ка Ираку и жеља
султаније. Смрт великог везира означила је крај прве владавине Сулејмана.
Османско царство досегло је крајње источне и западне тачке. Све до доласка
Мехмед-паше Соколовића, на везирском престолу смењују се мање способне
личности.

Године 1538. Турци су предузели поморски поход, пошавши од Суеца, против

Португалаца у Индији. Он је завршен неуспешно, али су Османлије заузеле Аден
и учврстиле се у Јемену. У Магребу, велики адмирал и беглербег Алжира,
Хајрудин-паша Барбароса, заузео је Тунис 1534. године, али га је одатле већ
1535. године истерао цар Карло. Турци су ову област потпуно потчинили 1574.
године. Турци током Сулејманове владавине коначно заузимају Ирак и излазе
на Персијски залив што је од огромног значаја за трговину. Турски бродови из
Црвеног мора плове чак до обала источне Африке. Последња политичка акција
Ибрахим-паше било је успостављање сталних дипломатских односа са
Француском са којом су Османлије имале заједничког непријатеља: Хабзбурге.
Закључен је споразум по коме француски трговци уживају повластице које су
уживали и у Египту током мамелучке владавине. Договор о војној сарадњи
никада није суштински спроведен.

У Царству је постојала струја, на челу са Хајрудин-пашом, која се залагала за рат

са Млетачком. Упркос помирљивом ставу Венеције, рат је избио 1537. године.
Турци се искрцавају у Апулији и предузимају операције против Крфа на челу са
самим Сулејманом. Оне су биле неуспешне. Барбароса је нанео тежак пораз
Венецији код Превезе (Андреа Дорија) након чега је склопљен мир, изузетно
повољан по Турке.

Нови поход на Иран Сулејман је предузео 1548. године. Заузео је Табриз и Ван,
као и неколико утврђења у источној Анадолији. Трећи и последњи поход ка
истоку Сулејман је предузео 1553. године. Један од Сулејманових синова,
Бајазит, побегао је у Иран страхујући за свој живот јер је Сулејман његовог
старијег брата Селима прогласио престолонаследником. Тамо је Бајазита убио
шах под притиском турског султана. Поход из 1553/4. године није довео до
територијалних промена.

Турци су 1565. године предузели опсаду Малте. Хоспиталци су успели да

одбране острво након тромесечне опсаде. Острво је успешно одбранио велики
мајстор Жан де ла Валет који је убрзо изградио нову малтешку престоницу.
Престоница Малте и данас носи назив по њему.

СУЛЕЈМАНОВИ НАСЛЕДНИЦИ

Сулејмана је наследио син Селим II (1566-1574) који није био ни изблиза толико
способан. Свим пословима царства управљао је велики везир Мехмед-паша
Соколовић (1565-1579). Он је био јаничар, племенитог робовског порекла, а
захваљујући својим способностима прошао је све лествице цивилне и војне
хијерархије. Заслужан је за чињеницу да између снажне Сулејманове епохе и
епохе његових мање надарених наследника није дошло до осетног прекида у
успону Царства. Османске снаге у Румелији и даље ратују против Аустријанаца
све до склапања мира са Максимилијаном 1568. године. Наредне године Селим
је покренуо амбициозни пројекат прокопавања канала између Дона и Волге
који би олакшао превоз трупа са којима би Турци поново освојили Астрахан од
Ивана Грозног. Овај подухват није могао бити окончан током Селимове
владавине. Први Селимов успех је освајање Кипра. На острво је кренула флота
од 360 бродова. Лала-Мустафа паши је требало више од годину дана да сломи
млетачки отпор у Фамагусти која је капитулирала 1571. године. Пад Кипра
снажно је одјекну у Европи где се ствара Света лига (папа Пије V, Шпанија,
Венеција). На чело удружене флоте стао је дон Хуан од Аустрије, ванбрачни
Карлов син (200 једрењака). Битка је вођена на Лепанту. Она представља
највећу поморску битку века и највећу поморску битку након битке код Акција
31. године п. н. е. Битка је завршена наизглед потпуним уништењем турске
флоте. Последица, међутим, готово да није било на шта указује одговор
Мехмед-паше Соколовића хришћанским изасланицима: „Ми смо вам освајање
Кипра одсекли руку, а ви сте победом код Лепанта нама само обријали браду.
Рука неће поново израсти, а брада ће израсти још гушћа“. Мир са Венецијом
потписан је 1573. године и Република признаје турско освајање Кипра. Следеће
године Турци дефинитивно одузимају Тунис Шпанцима.

Селима је наследио Мурат III (1574-1595), а њега Мехмед III (1595-1603). Током
њихових слабих владавина није било већих освајања. Мехмед-пашу Соколовића
убио је неки фанатик 1579. године, а током владавине ове двојице султана
везирску титулу носило је чак 23 личности. Нови султан Мурат био је играчка у
рукама своје мајке и миљеника. Појавили су се први знаци опадања моћи
Царства. Побуна војника, незадовољних својим положајем, избила је последње
године Мехмедове владавине (1603). Уз султана су стали јаничари те се њихови
противници повлаче у Анадолију одакле повремено, у наредних десет година,
дижу жестоке побуне. У спољној политици, овај период обележио је дуготрајан
рат са Ираном (1576-1590). Турци најпре односе успехе; заузимају Грузију и
Азербејџан и стварају флоту на Каспијском мору, али су Иранци под вођством
великог шаха Абаса повратили ове територије. Иран је постао једна од највећих
сила у региону, а Турци губе територије освојене после 1576. године. У Европи,
цар Рудолф II одбија да обнови мировни уговор. Турци су поражени 1592.
године код Сиска чиме је започео тринаестогодишњи рат. Против Турака устају
Молдавија, Влашка, а устанак избија и у Банату (1594). Турци контролишу
ситуацију након заузећа Егера 1596. године. Мир је склопљен 1606. године у
Житватороку. По први пут султан је склопио мир под једнаким условима, не
тражећи од друге стране признавање своје врховне власти нити било какав
трибут.
 ОСМАНСКО ЦАРСТВО У 16. ВЕКУ

Османско царство је у 16. веку на врхунцу моћи. Султанови поданици делили су

се на аскер и рају. Прва категорија обухватала је војнике и оне који служе
држави због чега су изузети од плаћања намета. Раја су били произвођачи који
плаћају данак. Османско царство не може се дефинисати као „Турско“ јер је оно
представљало заједницу више краљевина и народа у коме су Турци били само
један део. Званични језик био је један облик турског, османски дијалект. Турски
султан је владао „по Божјој вољи“ и тежио је надмоћи над свим другим
владарима. Овде се укрштају две царске традиције – римска и исламска.
Сулејман је имао универзалистичке тежње које је заснивао контролом над
„Другим Римом“. Сулејман се сматра легитимним наследником Римског царства
те одбија да призна Карла V за цара. Признаје му само титулу шпанског краља.
Освајањем светих муслиманских места, османски султан уздиже се између
осталих муслиманских владара, иако не успева да уједини читав муслимански
свет. Муслимани борбу против хришћана сматрају за борбу против неверника.
Парадоксално томе, хришћани се не присиљавају на исламизацију већ само на
плаћање двоструко већег пореза. Османлије су ујединиле све свете исламске
градове: Меку, Медину и Јерусалим, којима Сулејман природаје и Багдад и
Цариград где су пренете Пророкове мошти из Каира. Сулејману, стога, није било
неопходно да се везује за Пророка крвним везама нити за абасидске калифе.
Ипак, 80% становништва Румелије чинили су хришћани. Њихов статус
гарантован је шеријатом; били су подређени у односу на муслимане и плаћали
су џизију или харач.

Девширма

Млади хришћани, покупљени „одабиром“, одвођени су у Истанбул или Бурсу

где су силом превођени у ислам. То представља кршење одредби шеријата. Они
који су мање обећавали похађали би вишегодишњи курс који је водио у
јаничарски корпус – султанову пешадију. Судбина младих хришћанских робова
који су одабрани као физичко или интелектуално најобдаренији била је сјајнија.
Они су улазили у састав „дечака унутрашњих одаја“ (ичоглани), стицали су
изузетно образовање (војне, спортске, интелектуалне и уметничке дисциплине)
и васпитавани су у духу потпуне потчињености владару. Стицали су образовање
у Једрену и Истанбулу и могли су доћи на највише положаје. Пракса девширме
постепено се напушта током 17. века (последњи познати помен је из 1705.
године). У 16. веку на тај начин добијана је трећина робова. Они су чинили
језгро османске војске и командног кадра. Када би започели успон у каријери,
они су постајали муслимани те су у правном смислу престајали да буду робови.
Потомци робова такође су заузимали висока места, поготово у другој половини
века.

Палата

Након 1453. године Цариград је постао престоница Османског царства, након

Бурсе и Једрена. Једрене је и даље остало често зимско боравиште султана. У
Истанбулу, Мехмед II је најпре изградио једну палату којој је остао назив „Стара
палата“, на месту старог трга Таури, где се данас налази универзитет. Убрзо је
напустио ову резиденцију како би изградио Нову палату на месту које се могло
лакше бранити. Ту је некада била античка византијска акропола на рту који
доминира Златним рогом, Босфором и Мраморним морем. Турска палата ни по
чему није подсећала на европске краљевске палате. Она је представљала
својеврсан град у оквиру престонице, окружен високим зидинама и кулама, а
састојала се од великог броја зграда. Постојале су мушке одаје (где се одвија
друштвени живот) и женске одаје (харем).

Унутрашње службе у палати:

Ичоглани – најпре би служили у великој или малој одали, након чега су

прелазили у Ризницу где су се чували свети предмети које је прикупила
династија или у Оставу. У 17. веку служби ичоглана придодата је и ратна одаја.
Елита од 40 пажева прелазила је у директну службу господара да води рачуна о
његовој тоалети, одећи, оружју и безбедности. Први међу пажевима био је
„старешина приватне одаје“, најближи султану и најутицајнији.

Хоџа (муалим) – брине се о подучавању.

Беле аге – евнуси беле расе, углавном са Кавказа, на чијем челу је „ага Порта“.

Харем (Врата среће) – женске одаје у које је приступ једини имао султан и
евнуси. Смештен је на излазу из Старе палате. Тек током Сулејманове владавине
прикључен је Новој палати. Чинило га је четрдесетак робиња.

Спољне службе у палати:

Бирун – седиште централне власти и више стручних и војних служби.

Хеким баша – главни лекар Османског царства.

Мунеџим – главни астролози Царства задужени да одреде повољне датуме за
велике догађаје.

Муалим – професори, Имам – проповедници, Хафиз – рецитатори Курана, Шејх

– духовни учитељи.

Капиџије – вратари, подељени у одреде (буљуке) држе стражу на три капије

Нове палате. На челу капиџија је Капиџи-баша.

Чауши Преузвишене Порте – врше полицијску службу у Палати и султанова су

пратња. Њихов старешина је чаушбаша, задужен и за ред и протокол током
седница Дивана и церемонија у Палати. Током похода чауши воде рачуна о
дисциплини у војсци. Они су били и султанови гласници.

Мутеферике – свечана гарда палате, бирани из редова племенитих породица,

неуобичајено за Османско цаство. Потицали су из породица свргнутих и
вазализованих династија.

Диван

Сала Дивана налазила се у другом дворишту Палате, са леве стране од улаза.

Изграђена је током Сулејманове владавине и представља седиште владе. Диван
је било веће које су чинили најодговорнији прваци Царства. У почетку је сам
султан председавао Диваном, а касније, током Мехмедове владавине (изгледа
од 1475.) та дужност је пренета на великог везира. У једном од зидова сале био
је отвор са решеткама иза кога је султан непримеђен могао пратити седницу.
Након седнице је велики везир подносио извештај о раду Дивана. Диван се
састајао четири јутра недељно, од суботе до уторка. Поред великог везира,
сачињавали су га: везири куполе, контролори финансија, секретар Дивана,
двојица „војних судија“, намесник Румелије (када је боравио у Цариграду). Част
да присуствује Дивану дата је и Великом адмиралу (капуданпаши) Хајрудину
Барбароси због изузетних заслуга у служби.

Диван је имао улогу и врховног суда коме су се поданици могли жалити на

одлуке нижих судова. На њему се расправљало о значајним питањима везаним
за царску власт. Водили су се преговори са амбасадорима, приређивали
званични пријеми, свечивано су показиване главе погубљених непријатеља.

На челу Дивана налазио се велики везир. Он је био апсолутни опуномоћеник

султана. Извесно политичко слабљење моћи султана и јачање везирата почиње
од владавине Мехмеда, а завршава се владавином Сулејмана. У овом периоду
је везират прешао пут од „извршног везирата“ до „опуномоћеног везирата“.
Султан је предао везиру царске печате чиме му је у суштини предавао у руке
готово сву власт. Везир је био друга личност у царству. Могли су га служити чак и
чланови османске династије. Поред седница Дивана, везир је сваког јутра (сем
уторком) преседавао мањим састанцима на којима се одлучивало о текућим
питањима. Постављао је високе цивилне и војне службенике и командовао је
војском када султан није био лично присутан. Уз помоћ двојице „војних судија“
делио је правду у султаново име, а петком послеподне председавао је
посебним Диваном на коме је расправљано о шеријатеским питањима. Био је
одговоран за ред у престоници. Његова власт ипак је била ограничена. За важна
питања морао се консултовати са другим везирима. О неким питањима није
могао одлучивати: нпр. о унутрашњим службама у палати, јаничарском аги,
финансијама (није могао да прави никакве трошкове без одобрења султана).
Сулејман је на везирски престо углавном постављао робове хришћане (седам од
девет везира). Султан је именовао и разрешивао везира по својој вољи. Везир је
био само један од његових робова (кул). Најбољи пример је Ибрахим-паша који
је због великих амбиција задављен у својој соби у Новој палати, поред саме
собе Сулејмана.

Иза великог везира долазила су двојица или тројица „везира куполе“ названих
по куполи која је покривала салу већа. Нису имали стална задужења, али су им
поверивани важни задаци (нпр. команда над војним походом у случају одсуства
великог везира). Они су били наследници великог везира. Други везир долази
на везирски престо после смрти првог, а трећи везир постаје други.

Лево од великог везира седела су двојица „војних судија“ (казаскера). Ова

функција је у почетку била јединствена, али је дуплирана током Мехмедове
владавине. Постојао је виши по рангу Румелијски војни судија, и анадолијски.
Сваки је био на челу улеме за своје географско подручје. Војне судије
расправљају о питањима која ће се поставити пред Диван и постављају судије
(кадије) и професоре (мудерисе) на својој територији.

Значај казаскера се половином 16. века смањује у корист цариградског муфтије

који је називан и шејх ул-исламом. Он је главни верски ауторитет у Царству.
Издавао је мишљења о правним питањима и одлучивао је о усклађености неких
политичких одлука са шеријатом. Био је један од главних механизама Царства,
нека врста парњака православном грчком патријарху. Под његовим надзором је
постављање свих кадија и мудериса чија је плата прелазила 40 акчи дневно. И
муфтија је био само један од султанових робова.

Секретар је имао задатак да на службена акта ставља тугру (нишан) која је

потврђивала њихову аутентичност. Био је задужен и за рад архива. Постојао је и
администратор финансија, задужен за економска питања. Он се бринуо о
приходима и расходима Царства. Под надзором последња два члана Дивана
била је сва бирократија Царства.

ВОЈСКА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА

Командни кадар и велики део трупа (тзв. „робови Порте“) били су смештени у
Цариграду у близини владара. Представљали су сталну милицију регрутовану
путем девширме. Њихове плате представљале су једну од највећих ставки у
трошковима Царства (чак 42% 1567. године). Срце османске војске
представљали су капу кулари, најпрофесионалнији и најбоље обучени део
војске, војнички идеал. Та елита састојала се од пешадије, чувених јаничара, и
више корпуса коњице. Јаничаре је основао султан Мурат I (1359-1389), а укинуо
Махмуд II (1826). Јаничар је могао да напредује у редове коњице или да добије
тимар на уживање. Тимарник није могао да постане јаничар. Јаничарске
корпусе чиниле су три целине: језгро (јаја и џема), секбан сејмени (лична гарда)
и одреди ага (буљуци ага). Ове три целине делиле су се на мање одреде
(буљуке). На челу јаничарског корпуса налазио се јаничарски ага, одговоран
лично султану, ван надлежности великог везира. Он је био окружен са више
официра који су чинили његов диван: ћехаја (стварни заповедник војске у
борби), башчауш (заповедник чете ага и свих чауша, задужених да преносе
наређења), имам јаничар (са верском функцијом). Јаничари су у престоници
обезбеђивали јавни ред и борили се против пожара. Штитилу су Диван.
Примали су плате на свака три месеца.

Увођење артиљерије у османску војску довело је до увођења нових корпуса

султанових робова: тобџија, артиљераца, ливаца топова. Артиљерија је у војсци
присутна од краја 14. века. Развио ју је Мехмед Освајач који је у Цариграду
основао нову ливницу топова. Артиљерија је процват доживела током
Сулејманове владавине. Корпус џелебџија старао се о томе да Царство увек
буде обезбеђено оружјем. Сулејман је основао два нова корпуса: минере и
бомбаше.
Заједно са јаничарима и техничким службама, шест дивизија коњице, на челу са
по једним агом, чинили су другу целину трупа Порте. Прво место заузимали су
синови спахија, најбоље обучени, са најбољим коњима, имали су право да јашу
уз султана. Потом солазе сулахдари (носачи оружја), па улуфеџије (они који
примају плату, а чувају султанову ризницу), странци (гуреба) и др.

Провинцијска војска

Највећи део трупа провинцијске војске чинила је спахијска коњица, најбројнији

део османске војске. Институција тимара била је један од стубова војног и
друштвено-економског система Царства. Она представља средство одржавања
велике турске војске. Исту сврху имали су феудални поседи на Западу, али је
постојала разлика. Тимар је представљао фискалну, а не земљишну концесију.
Султан спахији (витезу) не додељује територију или сељаке, већ десетак и друге
порезе. Поред тога, спахија је располагао и одређеним добрима са свог тимара,
као нпр. ливадом, воћњаком, млиновима и сл. Тимари су дељени у зависности
од годишњих прихода. Најпре је постојала подела на тимаре који доносе
годишње приходе до 20.000 акчи и оне са приходима до 100.000 акчи. Годишњи
приход просечног спахије у 16. веку био је 3000 акчи. Тимар, за разлику од
феуда на Западу, није додељиван доживотно. Уколико се војна служба не врши
или се врши лоше, тимар је могао бити одузет спахији. Тимари су били
резервисани само за припаднике војске (аскере – војнике) док за рају таква
могућност није постојала. Тимарника је могао наследити син уколико овај
погине у рату, у року од седам година од смрти претходног власника. Кандидат
за тимар најпре је морао да добије од Порте исправу о праву након чега остаје
на положају аспиранта док одређено добро не буде на располагању. Тада му га
је додељивао беглербег.

Спахија је у замену морао да води рачуна о својој опреми, да опреми коња,

носи лук, штит, сабљу, копље, буздован и штит (у зависности од висине
прихода). Поред себе, морао је да опреми по једног оклопника за сваких 3000
акчи прихода. Спахије су биле мобилисане током читавог похода (март-
новембар). Када се заврши ратна сезона, спахија се враћа на свој тимар.

Акинџије су биле лагана и брза коњица која је задужена да врши разарајуће

упаде на непријатељске територије пре доласка већих трупа. Оне су пљачкале,
убијале, крале стоку и плен. У Србији су „делије“ имале исту улогу. Акинџије су
добијале новчану накнаду, а попуњаване су добровољцима.
 Флота

Султанова војска се удвостручила када је у њен састав ушла флота. Турци су

имали превласт у Средоземљу између битке код Превезе (1538) и пораза код
Лепанта (1571). Од исламизованих помораца најзначајнији је био Хајрудин-
паша Барбароса, кога је Сулејман поставио за великог адмирала. Османска
флота се у највећој мери састојала од галија. Један брод покретало је 150
веслача, а поред командног кадра укрцавало се неколико артиљераца и
неколико десетина обичних војника. Посаду су чинили ратни заробљеници и
осуђеници. Приликом великих похода, флота се састојала од 100 до 150
бродова. Била је под заповедништвом капудан-паше. Под његовим
заповедништвом је 1557. године било 123 дока, од којих су у сваки могла да
стану два брода. Највеће поморске базе биле су у Галипољу и Галати, а
скромније у Синопу.

Организација Царства

Више административне јединице називане су беглербеглуцима (од 1590.

године ејалет). Најпре су постојала два беглербеглука, Анадолија и Румелија, да
би се касније тај број увећао због ширења територија. У првим годинама
Сулејманове владавине било их је осам, а 1544. године једанаест. На крају
његове владавине постојало је двадесетак беглербеглука. Беглербег је носио
титулу паше, а власт му је симболизована заставом (санџаком): мотком на чијем
је крају златна кугла са два коњска репа. Његова добра (хасови) доносила су
између 600.000 и 1.000.000 акчи годишње. Беглербеглук је обухватао више
санџака. На њиховом челу стајао је санџакбег на чијој застави се налазио само
један коњски реп. Годишњи приход санџакбега износио је између 200.000 и
600.000 акчи. Мандат санџакбега није износио више од три године како би се
избегло да се неко сувише учврсти у својој области. Санџакбегу је помагао
алајбег, у надгледању спахија. Санџак је био подељен на кадилуке на челу са
субашама. На нивоу села власт су представљале спахије.

Султан је припојио Царству и неколико хришћанских вазалних држава које нису

биле директно анектиране, али су биле дужне да плаћају харач. То су Влашка,
Молдавија, Трансилванија, Дубровачка република и епископална кнежевина
Црна Гора.

На челу судских области (улема) биле су кадије којима су хијерархијски

надређени казаскери Анадолије и Румелије, као и шејх ул-ислам у Цариграду.
Кадије су у оквиру кадилука (на које се делио санџак) биле надлежне за
спровођење правде. Оне су обављале и дужност бечежника, бринуле се о
привредном животу, снабдевању града и сл.

Раја није поседовала земљишну парцелу. Сељак је имао право уживања земље
које му нико није могао одузети док ју је обрађивао. Могао ју је препустити
својим наследницима. Такође ју је могао поседовати као пуну својину (мулк).
Сељак је плаћао велики број пореза. Немуслимани су поред других дажбина
плаћали харач или џизију, који је одлазио директно у ризницу. Зимије су
плаћале и испенџу (лични порез) од 25 акчи. Опорезивање је било једнако за
сву рају: основу је чинио десетак (ушур) на житарице који је одговарао давању у
натури. Раја је плаћала и намете за ратне походе која се могла састојати и у
кулуцима (радним обавезама), снабдевању животним намирницама, платном и
сл. За разлику од Запада, раја није била везана за земљу.

ОСМАНСКО ЦАРСТВО У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 17. ВЕКА

Године 1592. избио је нови рат између Османског царства и Хабзбуршке

монархије на граници са Босном. Рат се проширио и на Угарску. Смрт султана
Мурата III није зауставила рат који се продужава и током владавине Мехмеда III
(1595-1603). Прекинуо га је Ахмед I (1603-1617). Савезник Хабзбурга, кнез
Молдавије Михаило је нанео Турцима низ пораза који су му омогућили да под
својом влашћу сједини Молдавију и Трансилванију. Турци су поражени и у
Угарској (1595-1599). Ситуација је доведена у ред захваљујући трансилванијском
кнезу Бочкају који се побунио против Хабзбурговаца. Међутим, обе стране биле
су исцрпљене те је склопљен мир у Житва-Тороку (11. новембра 1606.) који
представља нови корак у историји хабзбуршко-турских односа. По први пут је
постојала једнакост у дипломатском и протоколарном третману између султана
и цара Рудолфа. Турци губе харач кога су добијали за Угарску и повлаче се са
позиција које су задобили у рату. До нове затегнутости у односима Турске и
Трансилваније долази након Бочкајеве смрти, али је признавање Габора
Бетлена (1614) од стране султана за кнеза Трансилваније донело мир у ове
крајеве.

Користећи се слабошћу Османлија, ирански шах Абас напао је и освојио Грузију

и Азербејџан (1603-4). Турска војска поражена је код језера Урмија након чега је
изгубљена и источна Анадолија (1605). Курди дижу устанак под Џанбулатом, а
друска племена под Фахрудином Маном. Турска власт у Киликији, Северној
Сирији и Либану је уздрмана. Османлије су ипак изашле као победници те је
1612. године потписан мир по коме је Сафавидима признат Азербејџан, а они су
за узврат присали да притекну у помоћ Османлијама у случају напада Козака и
да не подржавају курдске побуњенике.

Енглеска, Француска и Холандија сматрале су почетком 17. века Османско

царство за велику силу што се види у њиховом дипломатском односу према
султану. Ахмед је умро 1617. године, а наследио га је брат Мустафа I (1617-
1618), неспособни и малоумни владар кога је наследио Ахмедов син Осман II
(1618-1622). Његова владавина није дуга, али су је обележиле значајне
реформе. На спољнополитичком плану, Турци су, захваљујући интервенцији
Татара, успели поразити Пољаке те је 1621. године потписан мир којим се
Пољска обавезала да не учествује у унутрашњим питањима дунавских
монархија. Реформе Османа прекинуте су његовим свргнућем и погубљењем
1622. године. Поново на власт долази Мустафа (1622-1623) чију другу владавину
обележава период власти харема и султанових миљеника. Мустафа је свргнут
следеће године у устанку Абас Мехмед-паше (намесника Ерзурума) који на
султански престо поставља Мурата IV (1623-1640). Током Муратове владавине
на врхунцу утицаја је његова мајка Косем Махпејкер.

Абас I је искористио анархију у Османском царству да нападне Ирак чиме је рат

обновљен (1624). Ирански шах осваја Багдад и убија велики број сунита.
Османска контраофанзива (1625-6) услела је само делимично. Падају северни
делови Ирака, али Турци не заузимају Багдад. Избијају побуне на Криму и у
Румелији, па чак и у Истанбулу (1632). Након гушења побуне од стране великог
везира, Мурат је заиста спроводио своју власт, како на унутрашњем, тако и на
спољнополитичком плану. Напао је Сафавиде и заузео Багдад 1638. године.
Нови ирански шах, Сафи I, тражио је мир. Он је потписан у Косри Ширину 1639.
године. Ирак је поново дошао под турску контролу, али Јерменија и Азербејџан
остају под влашћу Сафавида. Мурат је умро следеће године.

Унутрашња политика

Османско царство деловало је моћно када је Ахмед I дошао на власт 1603.

године. Појава америчког сребра одразила се на финансије Османлија, али је
Царство брзо превазишло те проблеме. Сам Ахмед био је веома религиозан те
му се приписује изградња многобројних џамија. Напјпознатија је велика
истанбулска џамија која носи његово име, мада је познатија као „Плава џамија“.
По смрти Ахмеда, требао је на престо доћи његов старији син Осман који је
имао тринаест година. Међутим, интервенисала је Косем султанија која је на
престо хтела довести неког свог сина. Имала их је више са Ахметом, а одлучила
се за Мустафу, Ахметовог брата. Мустафа је такође свргнут те је на власт дошао
Осман II. Иако је још увек био млад, Осман је предузео енергичне мере. Најпре
је уклонио са власти људе из харема, почевши са Косем султанијом. Склопио је
мир са Ираном и Пољском. Предузео је реформе у циљу „потурчења“ управе и
војске постављањем Анадолаца. То изазива отпор људи, пре свега јаничара.
Они дижу побуну и враћају Мустафу на престо. Осман је погубљен 1622. године.
Следећих десет година Царством управља Муратова мајка Косем султанија. Она
смењује и именује укупно 8 везира између 1623. и 1632. године.

Мурат је успео да обнови ауторитет султана. Велики пожар из 1633. године

уништио је две трећине Истанбула и изазвао талас немира који се изражавао по
кахвеханама (продавницама кафе). Султан је забранио употребу кафе, дувана,
пића (вина). Он је ове забране строго спроводио. Увео је ред и у државне
финансије, одузимајући неправедно стечена богатства и инсистирајући на
редовној исплати пореза. Када је умро 1640. године, Царство се налазило у
повољној политичкој ситуацији. Истанбул је тада имао око 600.000 становника
што га је чинило највећим европским градом.

Краткотрајан успон Царства није дуго потрајао. Мурата је наследио Ибрахим I

(1640-1648) са надимком „луди“ који је био болестан и неспособан за
владавину. Државни послови вратили су се у руке Косем султаније. Велики
везир Кеманкеш Кара Мустафа-паша настојао је да настави дело Мурата што га
доводи у сукоб са султанијом. Погубљен је 1644. године. Његови наследници
нису били посебно способни. У Турској су се створили кланови услед избијања
рата са Млетачком – Кандијски рат (1645-1669). Скупи рат проузроковао је
пропаст турске Ризнице. Ибрахим је свргнут и погубљен 1648. године. Долази до
сукоба султаније Косем и мајке новог султана, Мехмеда IV, Хатиџа Турхан. Он је
завршен погубљењем султаније Косем 1651. године. Османско царство
доживело је драматичан период.
ЕВРОПА У 16. ВЕКУ
 ЕВРОПА НА ПОЧЕТКУ 16. ВЕКА

Сеоско друштво

Већина Европљана је 1500. године живела на селу. Сељаци сада нису били
кметови, као у средњем веку, већ слободни људи; могли су да располажу
својом имовином и да напусте своја родна села. Новац су зарађивали продајући
летину, производе као што су вуна или лан, маслиново уље, вино. Истовремено
се мења и схватање власништва. На власништво се у периоду класичног
феудализма (9-13. век) гледало двојако: поседник је имао права, али и обавезе
– племић поданичку и војну обавезу, сељак или кмет радну и обавезу плаћања
пореза, а понекад и војну обавезу. Са нестанком војне обавезе и веза личне
оданости у касном средњем веку власништво се почиње сматрати апсолутним
правом.

Сасвим је другачија историја сеоског друштва северно и источно од реке Елбе. У

Холштајну и Данској племство се ставило између сељака произвођача и
тржишта. Своје земљишне поседе племство шири на рачун сељака које
експлоатише ропским радом. У североисточној Немачкој и Пољској
земљопоседничко племство пролазило је још боље. Револуција цена и пораст
цена жита за њих је представљало прилику да пронађу јефтинију радну снагу.
Они везују сељаке за поседе и силом намећу тешки рад њима и њиховим
породицама. Ново кметство се споро развија у касном 16. и у 17. веку. Овај
систем представља неку врсту комбинације капиталистичког и феудалног
упраљања. Развијеним речним и језерским саобраћајем жито се превози у
Данциг (Гдањск) одакле се пребацује у Западну Европу. Пољска је у другој
половини 16. века учетворостручила извоз ражи. Развој Чешке и Угарске био је
сличан, само без извоза жита у Западну Европу јер су тамо тржишта била војска
и посаде у пограничним утврђењима.

Пораст становништва

У Европи је 1500. године било пет великих градова са по 100.000 и више

становника. Цариград је вероватно био највећи од свих; за њега се причало да је
потребно осам лађа натоварених житом за једнодневну исхрану целокупног
становништва. Остали градови су Напуљ, Венеција, Милано и Париз (највећи од
ових четири). Током 16. века Напуљ је удвостручио број становника и постао је
пренасељен. Број становника Венеције је до 1563. године порастао на 168.000,
али куга смањује тај број. Милано је до краја века имао 180.000 становника, а
Париз око 200.000. Каиро и Алеп су вероватно били већи од свих европских
градова, сем можда Цариграда. Теночтитлан у Мексику је пре шпанског
освајања био много већи и од Цариграда, а исти је случај вероватно и са
индијским и кинеским градовима. До 1600. године седам или осам градова
достигло је бројку од 100.000 становника. То су: Рим, Палермо, Месина,
Марсељ, Лисабон, Севиља, Лондон, Антверпен. Амстердам је убрзо након 1600.
године достигао 100.000 становника. Москва је пре 1571. године када су је
спалили Татари имала око 40.000 кућа или, по свој прилици, 200.000
становника. Мадрид је доживео невероватан успон током 16. века. Од
безначајног града достигао је сјајни положај престонице највеће хришћанске
царевине са 60.000 становника. У Европи је 1500. године, без Русије и Турске,
било око 150 градова са преко 10.000 становника. До 1600. године број таквих
градова порастао је на 220. Око половине градског становништва у 16. веку
живи на Иберијском или Апенинском полуострву.

Пораст становништва створио је проблеме због ограничених површина

обрадивог земљишта. У Енглеској је број становништва порастао је са 2,5
милиона (1500) на 4,1 милион (1600), а број становника Царства са 12 на 20
милиона. Ови прорачуни могу бити непрецизни. Због пораста броја
становништва повећава се потражња за храном и вуном. То је нарочито
значајно за Енглеску и Шпанију јер су оне производиле вуну и за европско
тржиште те тамо цене вуне расту брже од цене жита. У Енглеској се обрадиво
земљиште још током 15. века претвара у пашњаке. У Шпанији су постојале
„месте“, односно еснафи власника оваца јер је, због потражње за мерино
вуном, било веома исплативо гајење огромних стада. Пораст становништва
премашивао је могућности снабдебања храном. Италијански градови, нарочито
Венеција и Рим, зависе од жита из источног Средоземља, апулијског и
сицилијанског жита. Италију, Шпанију и делове Француске погодила је 1590/1.
годину глад. Читав западни Медитеран се од тада није могао сам хранити већ је
зависио од увоза жита. Огромна потражња Цариграда и турске флоте
ограничавале су довоз. За западни Медитеран постојала је само још једна
област са које се могла снабдевати – Балтик. Ливорно, лука Великог војводства
Тоскане, био је дистрибутивни центар у Италији за жито са севера.
 РЕВОЛУЦИЈА ЦЕНА

Револуција цена није била одмах уочљива онима који су живели у 16. веку.
Цене хране мењале су се у зависности од годишњег доба и жетве. Цене су
тежиле порасту највише од 2 до 3 % годишње. Од половине века пораст цена
постао је очигледан. Почетком 17. века у Енглеској цена жита била је у просеку
пет пута већа него у последњим деценијама 15. века. У Француској је повећање
било седам пута, а у Шпанији још веће. Као одговорни за пораст цена сматрани
су најамници и трговци житом. Приликом побуна становништва, складишта ових
трговаца прва би бивала опљачкана или спаљена. Земљопоседници и јесу
подизали закупнину, као што су монополисти подизали цене својих намирница
што је за последицу имало пораст цена. То је, међутим, био само један од
фактора. Трговци житом користили су несташице хране да подигну цену жита.
Такви поступци доводили су до немира те је власт настојала да их спречи. У 16.
веку је, међутим, постојала велика разлика у доношењу закона и њиховој
примени у пракси. Владе су зависиле од зајмова трговаца те су морале да
зажмуре на кршења закона. Један од фактора, мада не и најзначајнији, за
пораст цена јесу географска открића. Теолози Универзитета у Саламанки су
педесетих година први увидели однос између увоза америчког злата и пораста
цена. Мартин де Аспилкуета Наваро је писао да у земљама у којима влада
оскудица у новцу је и храна, као и услуге, јефтинија, док земља која има вишак
злата и сребра има скупљу храну и остале производе. Као пример наводи
Француску и Шпанију пре и после открића. Захваљујући Жану Бодену, овај
разлог је општеприхваћен за револуцију цена у 16. веку. Жан Боден је 1568.
године објавио памфлет под називом „Одговор г. Жана Бодена парадоксима г.
Малстроа“. Малстро, службеник француске ковнице новца, сузбијао је везу
између револуције и открића сматрајући главним узроком инфлације ковање
новца без покрића. Заиста су владе у 16. веку ковале велике количине новца без
покрића, што није увек морало имати негативне последице. Европа је у касном
средњем веку трпела због несташице племенитих метала. Како би се
обезбедило довољно валуте за финансирање свих економских трансакција,
оправдан је покушај прекидања веза између новца и племенитих метала.
Међутим, владе су често, због велике потребе за новцем, прибегавале ковању
без покрића. Између 1543. и 1546. године енглеска влада је проценат сребра у
шилингу свела са 100 на 40 греина сребра. Енглеска влада је плаћала 3 фунте за
сваку фунту (мера за тежину) сребра те је од тога ковала новца у вредности од
74 фунте. Та разлика, уз ниске цене процеса ковања новца, је била чиста зарада
државе. У време владавине Едварда VI, садржај сребра у новцу поново је
преполовљен. Ово је главни разлог инфлације цена. Боденова теорија не може
се прихватити из разлога што је револуција цена почела већ почетком 16. века,
док се веће количине племенитих метала из Америке увозе тек средином века,
када је откривен нови поступак експлоатације помоћу живе. Такође, највећи
део метала није остајао у Шпанији већ је коришћен за намирнице и плате
војника који су ратовали у другим земљама. Један од разлога јесте и повећан
број становништва у 16. веку. Долази до несташице жита и вуне.

МАНУФАКТУРА

Са порастом броја становника у Европи током 16. века радна снага постаје
сразмерно јефтина и расположива. Савременицима је највећи проблем била
стална незапосленост. Еснафи су крајем 15. века готово свуда у повлачењу пред
моћним савезима градске аристократије и обласних господара. У највише
индустриализованим областима Европе, Енглеској, Фландрији, југозападној
Немачкој и Италији, они су имали монопол над неким од најважнијих
индустријских града, посебно над текстилном индустријом, те су одређивали
стандард квалитета производа и цене и ограничавали су број шегрта и занатлија
које мајстор може да запосли. Тиме су еснафи блокирали капиталисту који је
желео да запосли велики број радника. Од 15. века предузетници се селе из
градова на село. Сеоски живаљ је био вољан да додатно зарађује предењем
или ткањем код своје куће. Предузимачи су за ситне наднице могли запослити
велики број радника. Овај метод се најпре примењивао у Фиренци. Уз то,
Еснафе је лако могла контролисати власт. У 16. веку расту цене надница, али и
цене хране и то знатно брже. У Енглеској, нпр, надница грађевинског радника се
удвостручује током века, али цена хране расте четири до пет пута. Цене
мануфактурних производа расту спорије од цена хране. Занатлије су могле
купити све мање хлеба и меса за своје производе.

АНТВЕРПЕН

Почетком 16. века веза између португалске трговине са Индијом и шпанске

атлантске трговине било је тржиште Антверпена. Трговачким савезом
португалских трговаца и трговаца јужне Немачке на почетку века започео је
метеорски успон Антверпена. У замену за зачине, Португалцима је од Немаца
био потребан бакар и метална роба, тканине и сребро. Немци су проширивали
вађење бакра у Угарској и започели са финансирањем португалских путовања у
Индију. Енглеска Компанија трговинских подухвата сместила је своју главну
робну постају у Антверпен. Извозила је у њега чувене енглеске беле тканине
чију је обраду довршавала антверпенска индустрија. Балтичко жито долази у
Антверпен и одатле се извози у Португалију и Шпанију. Шећер са Канарских
острва, италијанска свила, сир из Гауде, пиво из Харлема и риба са Зеланда
сливају се у Антверпен. Највећи део увоза користила је сама антверпенска
индустрија – индустрија финалне обраде и бојења тканине, индустрија бродског
наоружања и осталих металних производа, индустрија намештаја, индустрије
хартије, стакла, инструмената, штампарске фирме. На антверпенско тржиште је
улазило сразмерно мало кованог новца. Богатији трговци неизбежно постају
банкари. Банкарство и финансирање више нису били толико ризични као у
средњем веку. Све више трговаца даје предност антверпенској берзи него
кованом новцу у свету пуном пљачки и непогода. Антверпенска берза постала је
најзначајније финансијско средиште у Европи. Супарнички центар био је
француски град Лион.

Антверпен је средином 16. века достигао свој врхунац. Први пут у историји
постојала су два тржишта: европско и светско. Економије различитих делова
Европе повезане су преко тржишта Антверпена. Могуће је да ниједан град није
имао никада такву економску премоћ као Антверпен у другој четвртини 16.
века. То није дуго трајало. Португалци 1549. године повлаче из Антверпена свој
монопол на трговину зачинима. Немци премештају своје заступнике у Лисабон и
Венецију. Ово је представљало велики ударац за трговину Антверпена.
Низоземска влада није имала другог избора него да градске општине са собом
повуче у банкротство. Шпанска, француска и португалска влада такође смањују
исплату својих дугова. Ова банкротства, нарочито шпанско из 1560. године,
изазвала су први налет сломова међународних банака. Банкари више нису
могли да испуне своје обавезе, а финансијери су се нашли у невољи. Антверпен
се никада није потпуно опоравио од ових потреса, мада је и даље остао
изузетно богат. Трговачки рат Енглеске и Низоземске и харања шпанских трупа
1576. и 1585. године окончали су антверпенску економску премоћ мада је град
успео да преживи ове катастрофе. Улогу Антверпена до краја 16. века
преузимају трговци северозападне Европе.

ФИРЕНЦА И ВЕНЕЦИЈА

Фиренца је крајем 15. века било место највећих борби између републиканских
слободи и владарског ауторитета. Републиканци и народна партија су 1494.
године одбацили владавину куће Медичи који су се супротставили походу
Шарла VIII на Напуљ. Од тога часа су републиканци и „популани“ обавезни да се
ослоне на подршку француског краља, а Медичи на подршку француских
непријатеља. Проповедник и доминикански фратар Ђироламо Савонарола унео
је неке демократске елементе у Фиренцу. Фирентинска република вратила се
традиционалној олигархијској влади 1498. године. Једну и по деценију Фиренца
балансира између великих сила, улази у борбу против устаника из Пизе који је
био финансијски погубан и идеолошки неоправдан. Медичи обнављају своју
власт 1512. године када су, заједно са шпанском и папском војском,
умарширали у град. Макијавели под тим утиском пише свог „Владаоца“.
Медичи су били главни, али још увек не и свемоћни. Интелектуална клима још
увек је била републиканска. Николо Макијавели под тим утиском пише
„Разматрања о првих десет књига Тита Ливија“ (после Владаоца). Макијавели је
овде републиканац који се угледа на Римску републику, за разлику од Владаоца
где се угледа на Римско царство.

Неплаћена бунтовничка царска војска заузела је 1527. године Рим и Клемента

VII је држала као затвореника у његовом двору. Фирентинци су искористили
прилику да поново збаче Медичије. Последња фирентинска република осуђена
је на пропаст чим је папа Медичи закључио мир са царем. Октобра 1529. године
папске и царске трупе заузимају Фиренцу. Глад је натерала грађане на предају.
Франческо Гричардини, државник и историчар, и остале вође фирентинске
аристократије су се придружиле Медичијима и њиховој политици освете
републиканцима и пополанима. Пред крај живота Гричардини је написао своју
чувену „Историју Италије“ која представља образац историографији тога
периода. После убиства Александра Медичија и неуспешне републиканске
побуне 1537. године, Козимо Медичи не укида политичке установе Фиренце,
али их једноставно заобилази.

Почетком века Венеција је на врхунцу моћи. Венеција је била најмоћнија од

свих италијанских држава. Млечани су 1508. године још увек могли сами да
поразе цара Максимилијана. Макијавелију се чинило да они постижу предност
над читавим полуострвом, као некада Римљани. Стварање лиге готово свих
европских сила (Француска, Царство, Шпанија) подстакао је папа Јулије II,
Ђеновљанин забринут због територијалног ширења Венеције. Млетачка војска
разбијена је од француске код Ањадела 1509. године. Венеција одбија да се
преда. Лига из Камбреја је разбијена због међусобних размирица. Венеција је
преживела кризу, али је њена улога велике силе окончана. Сматрана је за
прототип државе са готово идеалним уређењем: монархистичким (дужд),
аристократским (сенат) и демократским (велико веће).

ЈЕЗУИТИ

Игнасио Лојола (1491-1556) је био Шпанац. Највећи број језуитских вођа у раном
периоду језуитске историје долази из Шпаније јер је она била стожер католичке
реформације. Лојола је у младости био испитиван и било му је забрањено да
проповеда три године. На Лојолу су утицали религиозни заноси родне Шпаније.
Ступио је у царску службу. Тешко је рањен у бици код Памплоне 1521. године
након чега је остао хром и радије се окренуо борби против неверника него
борби против Француске. Док се опорављао читао је житија светаца и Христа. Са
малом скупином следбеника намеравао је да крене у крсташки рат. Венеција му
је за улазак у Свету земљу тражила новац кога он није имао. Отишао је да
студира на Сорбони. Игнацио и мала група следбеника положили су 1534.
године заклетву папи да ће се за католичанство борити у Светој земљи или било
где куда их пошаље. Статут новог реда био је заснован на начелима војне
организације. Појединац се обавезивао на потпуну послушност реду којим
управља „генерал“ изабран доживотно. Захтевано је искушеништво у трајању од
две године. Успех језуита у образовању такође је био велики. За то треба
захвалити дисциплини коју су језуити одржавали међу децом, а која се
допадала родитељима. Језуити су ујединили све видове образовања: плес (због
правилног држања), глума у позоришним комадима, писање латинског језика и
сл. Пред крај века Католичка црква поново је преплавила Европу, а изгледало је
да ће се проширити и на Далеком истоку. До тога није дошло. Језуити су у
наредном веку прогоњени и мучени у протестантској Европи.

Језуитски католицизам зависио је од спектакла, гестова и симбола, за разлику

од протестантизма који се усредседио на читање Светог писма и на певање
химни. У својој жељи да симболизују величанственост и тријумф католицизма,
језуити су изградили властити архитектонски модел цркве – Ђезу у Риму.
Католичке цркве широм света следили су пример ове цркве чиме је утрт пут
барокном стилу 17. века.

Језуити су служили непосредно папи. Павле III их је признао 1540. године.

 КАРЛО V

У првој половини 16. века у Европи су се појавила чак три царства са

универзалистичким захтевима. То су: Свето римско царство Карла V, Османско
царство Сулејмана Законодавца и Московска Русија Ивана IV Грозног. Сва три
царства темељила су своја права на тврдњи да су наследници Римског царства.
Карло се том идеалу приближио више него своји противници, а много више од
свог савременика, великог цара Бабура у северној Индији (оснивача Могулског
царства) који је своје тежње заснивао на тврдњи да води порекло од Тимура и
Џингис-кана. Карло је до свог положаја дошао без икаквих освајања,
захваљујући наследству. Фердинанд и Изабела ујединили су Арагон и Кастиљу, а
Максимилијан и Марија Аустрију и Бургундију. Између 1516. и 1519. године све
ове територије пренете су на Карла, најстаријег сина Филипа од Бургундије и
Хуане Луде од Кастиље. Аустрија, делови јужне Немачке, Низоземска, Франш-
Конте, Шпанија, шпански средоземни доминиони (Напуљ, Сицилија, Сардинија,
Балеари) и шпанска прекоморска империја признају власт Карла V. Карло је
1519. године победио Франсоа I на изборима за царску титулу. За титулу се
изборио поткупљивањем изборних кнежева за шта је утрошено 850.000
флорина. Месец дана пре избора, војска Швапске лиге на челу са Карлом
истерала је војводу од Виртемберга, вођу француске струје, из земље. Почетком
16. века уједињење круна у једној личности није било ништа неуобичајено.
Томас Мор је имао на то неколико примедби у својој Утопији.

Већина Шпанаца 1520. године није била одушевљена Карловом царском

титулом. Сматрали су да је боље бити краљ Кастиље него цар Немачке. Чим су
им наметнуте прве финансијске обавезе од стране новог цара, Кастиљци су
подигли побуну. Карло је угушио устанак.

Први проблем Карлове владавине била је Лутерова јерес. Као потомак

најхришћанскијих владара, Карло је устао у одбрану католичке вере. Цар је
сматрао да му је Бог одредио да реформише цркву. Ниједан папа није могао да
прихвати његов положај. Већ је Алеандар, папин изасланик, протестовао против
Вормског едикта којим је анатемисан Лутер јер је цар судио у стварима које се
тичу вере. Цар је 25 година вршио притисак на папу да сазове општи концил на
коме би се решило то питање, а у супротном је претио да ће сам да га сазове.
Папе су, међутим, наставиле да са Француском сплеткаре против Карла те је
1527. године Клемент VII ушао у отворен сукоб са царем. Други проблем
Карлове владавине била је организација власти у Немачкој. Карло је своме
брату Фердинанду поверио контролу над хабзбуршким земљама у Немачкој и
Аустрији. Фердинанд се оженио угарском принцезом Аном, а његова млађа
сестра Марија удала се за Аниног брата, Лајоша II, угарског краља. Лајош је
погинуо у Мохачкој бици (1526), а турске снаге заузимају Будим и Пешту, као и
већи део Угарске. Лајош и Марија нису имали деце те је Фердинанд наследио и
угарску и чешку круну. Фердинанда су сада непосредно угрожавали Турци који
су 1529. године неуспешно опседали Беч, а 1532. године продрли дубоко у
Штајерску. Поред њих, Фердинанд се борио и против војводе Трансилваније,
Јована Запоље, кога је прогласила за краља јака партија мађарског племства
коју је подржавао и Сулејман.

Све остале проблеме је бацило у засенак француско питање. Шјевр, племић из

Еноа и први канцелар Карла, је тајну успеха свог господара видео у миру са
Француском. Тако је потврдио француску управу над Миланом кога је Франсоа
задобио после сукоба са Сфорцама и победом над Швајцарцима у бици код
Марињана (1515). Француска се, за узврат, није уплитала у питање око шпанског
наслеђа. Карло је сада наследио и све обавезе шпанских краљева у Северној
Африци и Италији. То је цара довело у сукоб са Турцима и увукло га у борбу за
контролу над северном Африком и Медитераном. Увучен је и у спор између
Анжујаца и Арагонаца око полагања права на Напуљску краљевину, а преко тога
и у неизбежан сукоб са Француском која се борила за политичку контролу над
Италијом. Франсоа и енглески краљ Хенри VIII су за своје краљевине такође
мислили да су царства, подразумевајући под тим да ничију световну власт не
прихватају изнад своје. Обојица су се појавили као кандидати за цара 1519.
године, али су изгубили. Смрт Шјевра 1521. године уклонила је и последњу
препреку рату. Наследио га је Меркурино Гатинара који се залагао за рат са
Француском. Царски напад на Француску требао је бити истовремен са
енглеским надирањем и побуном Шарла Бурбонског, највећег великаша у
Француској и врховног заповедника војске. Цар је Шарла требао наградити
рукоб своје сестре Елеоноре и краљевином у јужној Француској. Французи су се
борили истрајно. Немачки и енглески напад претворио се у пораз. Побуна је
угушена, а Бурбон је морао да побегне. Клемент VII је 1524. године закључио
мир са Француском јер је цар обуставио притисак на немачке лутеране што папа
није могао прихватити. Међутим, у бици код Павије (24. фебруар 1525. године)
Франсоа је поражен и заробљен. Гатинара је предложио распарчавање
Француске. На његово запрепашћење, поткраљ Напуља и победник код Павије,
Шарл Ланој, довео је Франсоу у Мадрид одакле је преговарао са Француском
око откупа. Мадридским миром постигнут је споразум. Франсоа се оженио
Карловом сестром Елеонором и одрекао свих француских права над Италијом и
Бургундијом. Споразумом није постигнуто помирење. Франсоа га је одбацио
чим се вратио у Француску под изговором да је изнуђен под присилом. Рат је
поново почео. Неплаћена царска војска похарала је маја 1527. године Рим, а
папу Клемента заробила у његовом дворцу Св. Анђела (некадашњи маузолеј
римског цара Хадријана).

Карло је у рату против Француске имао успеха јер је на своју страну привукао
Андреу Дорију, адмирала ђеновљанске флоте и стварног диктатора тог града-
државе. Уз његову помоћ Карло је успоставио превласт на Медитерану и
обезбедио коначну победу у Италији. Карло је миром у Камбреу (1529) одустао
од Бургундије, а Франсоа од Италије. Гатинара је остварио суштински део својих
планова. Француска је поражена бар на неко време. У унутрашњој организацији
канцелар је имао мањег успеха. Власт великог канцелара и власт старог
бургундског Државног савета протегла се на све доминионе Царства. Имала је
своје чланове у Низоземској, Шпанији и Италији. Међутим, важне одлуке
доносио је св више мали кабинет блиских царевих саветника. Због тога Државни
савет није добио на значају. Карло после смрти Гатинаре 1530. године није
постављао нове канцеларе. Акта је обрађивала шпанска канцеларија (Шпанија,
Италија) и француско-бургундска канцеларија (северно од Алпа). Све важне
одлуке доносио је сам цар.

Аугзбуршка скупштина 1530. године није успела да реши верски проблем. Карло
је 1535. године био спреман за противудар на Турску. Лично је командовао
флотом која је ослободила Тунис. Био је то његов највећи тријумф. Смрт
последњег Сфорце пружила је Франсои прилику да обнови потраживање
француских права над Миланом што изазива нове сукобе Карла и Француске.
Цар је предложио да он и Франсоа реше своје несугласице двобојем, али су
министри сместа одбацили тај предлог. Још два пута (1536. и 1544.) цареве
трупе нападају Француску. Франсоа је закључио савез са Турцима како би
обуздао светоримског цара и успоставио равнотежу сила. Карло и Фердинанд
преговарају са Енглеском, Русијом, Персијом и Пољском. Миром у Крепију 1544.
године Франсоа се одрекао савеза са Турцима и пристао да подржи цара у
борби протестаната који не прихвате одлуке концила у Тренту. За узврат, Карло
је одлучио да ће хабзбуршку принцезу удати за Франсоиног сина и да ће
младом пару подарити Милано или Низоземску. Француски принц је убрзо
умро, а Карло није обновио своју понуду другом краљевом сину. Франсоа је,
међутим, био превише стар за нове ратове.
Протестантизам се и даље ширио. Шмалкалденска лига протестантских кнежева
преговара са Француском. Карло је ударио на Шмалкалденску лигу и потукао
изборног кнеза Саксоније и ландграфа Хесеа (1547). То је врхунац његове
владавине. Тицијан га је насликао као победоносног витеза на коњу. Царева
победа узбудила је његове непријатеље. Папа је повукао своје трупе из
Немачке, а Трентски концил саботира цареву политику компромиса са
протестантима. Шмалкалденски рат није решио верско питање. Јавља се
проблем око наслеђивања. Карло је 1531. године одредио брата Фердинанда за
наследника. Његов син Филип је тада имао четири године. Сада је он био
одрастао човек који је требао наследити Шпанију и Низоземску. Фердинанд је
одбио да се одрекне своје титуле у Филипову корист. Постигнут је споразум по
коме би Фердинанда требао наследити Филип, а Филипа Максимилијан,
Фердинандов син.

Нови рат са Француском избио је 1552. године када је Морис од Саксоније, у

савезу са новим краљем Анријем II, напао Карла који се једва успео спасити. Рат
се отегао до 1558. године. На Аугзбуршком сабору 1555. године донет је мир по
коме је утврђено начело „чија је власт, његова је и религија“. То се односило
само на католике и лутеране, док су калвинисти искључени.

Последњи велики Карлов успех било је венчање сина Филипа и Мери од

Енглеске. Карло се октобра 1555. године одрекао суверенитета над
Низоземском у Филипову корист, а у наредним месецима и осталих својих
титула. Такође је документом лишио све Филипове наследнике свих права и
пренео их на Фердинандовог сина Максимилијана. Након абдикације Карло се
повукао у манастир Јусте у Екстремадури где је умро 1558. године.

УНИВЕРЗАЛИСТИЧКЕ ТЕЖЊЕ МОСКОВСКИХ КНЕЖЕВА; ТРЕЋИ РИМ

Европа у 16. веку није озбиљно схватала московске универзалистичке тежње.

Руски суседи, Турци, Пољаци и цар, отворено су их потцењивали, док су они
удаљенији владари, попут енглеског, били вољни да угоде великом кнезу тако
што ће га називати царем. Идеје о царству развијала је Руска православна црква
још у 15. веку. То се види у писму монаха Филотија из Пскова цару Василију III
(1503-1533) у коме каже да је Рим пао због аполонијске јереси, други Рим
(Цариград) јер је издао праву хришћанску веру (Сабор у Фиренци 1439.), а да
трећи Рим (Москва) стоји, четвртог неће ни бити. У Москви је по њиховом
схватању умрла девица Марија. Москва је, као и Рим и Цариград пре ње, Civitas
Dei, град Божији. Тврдило се да кућа Рјурика потиче непосредно од брата
римског цара Августа, а да је византијски цар Константин Мономах даровао
своје крунске драгуље кнезу Владимиру Мономаху у 12. веку. Тврдило се чак да
је Москва, као и Рим, саграђена на седам брежуљака.

Иван III (1462-1505) је почео ности двоглавод царског орла на свом печату, а у
односима са својим слабим суседима почео је користити царску титулу већ
1480. године. Василије је одбацио краљевску титулу коју му је понудио цар
Максимилијан и инсистирао је на царској. Он оправдава свој поход на Новгород
1471. године спасавањем грађана од римокатоличког владара.

Иван IV и бојари

Једина противтежа моћном цару били су бојари, велики земљопоседници од

којих су многи водили порекло од мањих руских кнезова, па чак и од породице
Рјурик. Велики кнежеви Москве су насупрот њима створили „дворјане“, војну
класу племства сличну класи тимара Османског царства. Иван је имао и личних
разлога да мрзо бојаре. Током свог дугог малолетства, Иван је, као и Луј XIV у
Француској касније, трпео понижења од бојара. Он је 1565. године основао
организацију „опричнину“, најпре са 1000, а касније са 6000 својих најоданијих
присталица. Они су добијали земљу конфисковану од бојара. Смртни ударац
бојарима нанесен је многобројним смакнућима због којих је Иван и стекао
надимак. Цар је имао апсолутну власт. У остатку земље „земшчина“, стара
бојарска „дума“ (скупштина) и даље је постојала. Иван је установио нови тип
скупштине – Земски сабор.

ДРЖАВА И ЦРКВА У ЕНГЛЕСКОЈ

Енглеска реформација на свом почетку је била политички чин јер сама црква
није била превише слаба ни непопуларна. Лутеранске идеје продирале су у
Енглеску, али нису прихваћене пуним срцем. У Енглеску је 1526. године досео
превод Новог завета Вилијема Тиндејла. Управљање над црквом и државом
кардинала Вулзлија трајало је од 1515. до 1529. године. Хенријева супруга
Катарина Арагонска дала је династији ћерку, али она није била пожељна за
владавину као женско дете. Такође, краљица је сматрана шпанским агентом
чији се негативни утицај видео у непотребном енглеском рату са Француском
(напад на Франсоу). Хенри се желео развести од Катарине те је изнео
оправдање да је Катарина била удата за његовог брата. Папа Клемент VII је тада
био под утицајем Карла који му није дозволио да разведе енглеског краља од
своје ујне. Вулзли је пао у немилост краља јер није успео да испослује развод.
Разним законима краљ смањује надлежности папе над римском црквом.

Црква Едварда VI

Кратка владавина краља Едварда VI (1547-1553) обележена је заокретом од

Хенријевог уређења цркве. Едварду је отац из непознатих разлога за туторе
поставио протестанте. Војвода од Сомерсета, Едвард Сејмур, успоставио је
велику толеранцију у питањима вере. Нови Молитвеник уведен је 1549. године,
а други 1550. године. Надбискуп Кентерберија био је Томас Кранмер,
протестант (нагиње Цвинглијевом доктринарном ставу) који је увео Библију на
народном језику. Читав ток енглеске реформације пратиле су побуне. Дизао се
конзервативни север настањен Шкотима, запад који је захтевао повратак
католичанству, а највећи устанак избио је 1549. године. Предводио га је Роберт
Кет. Кетов устанак у Норфоку представља једини прави сељачки бунт у
владавини Тјудора. Захтеви Роберта Кета подсећају на „Дванаест тачака“
устаника у Немачком сељачком рату (1525). Побуна је угушена и довела је до
пада Сомерсета. Ћерка Катарине Арагонске, Мери, дошла је на престо 1553.
године.

Владавина Мери Тјудор

Мери се суочила са отпором Парламента у покушају ка поновном уједињењу са

папом. Парламент је спречавао и Филипа II, Мериног мужа, да се меша у
унутрашње ствари Енглеске. Готово сви закони реформације су током Мерине
владавине укинути. То није било довољно да се уклони протестантизам.
Краљичин главни саветник био је кардинал Реџиналд Поул. Он је одбио понуду
Игнација Лојоле да обучава младе Енглезе у језуитским колеџима. Мери је,
ипак, успела да оживи католицизам. Обновила је монашке редове, нешто
манастирске земље враћено је цркви, обновљен је морал католицима те се
католицизам надмеђе са протестантизмом још читав век и по. У целини
гледано, Мери није успела да преобрати своје поданике. Због све већег прогона
јеретика, народ је био све више наклоњен протестантизму. Око 282 људи је
спаљено на ломачи у догађају познатом као „Ватре у Смитфилду“. Књига
мученика Џона Фокса (1563) уверила је све да Мерине жртве нису заборављене.
После Библије, постала је најчитанија верска књига у Енглеској. Још једна од
препрека ка повратку на католицизам био је и брак Мери и шпанског краља
Филипа. Охоло понашање Филипове свите повећало је мржњу и страх Енглеза
према Шпанцима и католицима. Многи Енглези повезивали су шпанску тиранију
и католицизам.

КЊИЖЕВНОСТ 16. ВЕКА

Најузвишенијим од свих књижевних родова у 16. веку сматрала се поезија.

Током читавог столећа песници су за композицију својих спевова као узор
узимали Вергилијеву Енеиду. Први покушај спева био је „Бесни Орландо“ (1516)
који опева борбу између витезова Карла Великог и Сарацена. Други значај еп је
Ослобођени Јерусалим (1581) Торквата Таса који се бави освајањем Јерусалима
у Првом крсташком рату. Од прозних дела најзначајнији су Адамис Галски
Шпанца Гарсије Монталва (1508) и Дон Кихот Мигела де Сервантеса (1605),
очигледна пародија на витешке романе. Два Сервантесова лика потпалила су
ломачу витешким романима. Међу две књиге које су преживеле ватру био је и
Адамис Галски. Дон Кихот је полудео од читања витешких романа. Развијен је
био и жанр кратке прозе. У њега спада Хептамерон (1558) Маргарете Наварске и
„Декамерон“ Ђованија Бокача. Позната су била дела францског писца Франсоа
Раблеа, Пантагруел (1532) и Гаргантуа (1534). Рабле у њима описује народски
хумор улице и сатирички приказује учене и моћне црквене великодостојнике,
научнике, војнике и др. Од драмских дела позната су: Мандрагола Никола
Макијавелија (1518), Дундо Мароје Марина Држића (1551), дела Вилијама
Шекспира и Лопе де Вега. Позориште је достигло врхунац баш у Енглеској
(Шекспир) и Шпанији (Лопе де Вега), а не рецимо у Немачкој или Италији.

Цензура

Један од најважнијих успеха штампе било је преношење контроле књига из руке

цркве у руке световних предузетника. Писци су морали да угоде издавачу и
покровитељу јер нису постојала ауторска права. Латерански концил (1515) је
захтевао да црквене власти испитају све књиге. Стразбуршки закон (1524)
забрањивао је штампање било чега што би „подстицало обичног хришћанина да
напада или исмева свог суседа“. На Трентском концилу одређено је да
књижевност треба да велича религију и морал. У италијанском граду Луки први
пут је 1547. године објављен списак забрањених књига. Потом се слични
спискови објављују у Милану и Венецији (1554), а чувени папски „Индекс“
настао је 1559. године. Он је анатемисао протестантску литературу, укључујући и
дела Макијавелија, Еразма, Бокача и Дантеа. Верзија Индекса из 1564. године
мало је ублажила забране. Одобрен је Бокачов Декамерон. У Енглеској је током
владавине Мери Тјудор образовано 1557. године Књижарско друштво које је
надзирало књиге и забрањивало позоришне комаде који наводе људе на
стварање нереда. У Шпанији је против штампе деловала инквизиција. Аутори су
се на разне начине крили од контроле власт. Најчешће су писали под
псеудонимима, а штампари су штампали лажне податке на последњој страни
књиге.
ЕВРОПА У 17. ВЕКУ
 АМСТЕРДАМ

Почетком 17. века, место најуспешнијег трговачког града преузео је од Венеције

и Антверпена град Амстердам. Доминирајући положај Амстердама у светској
трговини још ниједан град није достигао. После поделе низоземских земаља и
брзог опадања Антверпена, ниједан град се ни близу није могао мерити са
Амстердамом. Као и Венеција, и овај град је био окружен водом и избраздан
каналима. Али, пандан венецијалном копненом залеђу, када је у питању
Амстердам, је провинција са многим градовима. Амстердам је био
космополитски град у коме су дочекиване избеглице и у коме се мало водило
рачуна о њиховој вери или раси. Јевреји су у њему били водећи финансијери.
Било је готово немогуће да град буде опседнут. Он је извлачио корист од
ратова. Такође се користио и периодима велике глади када се преусмеравао на
трговину житом нагомилавајући залихе у огромним складиштима. Берза и
депозитна банка у Амстердаму отворене су 1609. године. По први пут је
нормално да се злато и сребро налази у подрумима, а новац у подрумским
сефовима, док су плаћања вршена преко докумената на папиру. Све веће
количине европског сребра стизале су у Амстердам. Каматне стопе биле су
најниже у Европи (4 % или мање). Нова Берза, основана 1611. године, била је
друга по реду нова институција. Амстердам је успостављао премоћ и на мору
што је омогућило његов економски успон. Бродовље Амстердама налазило се
готово у свакој европској луци, почев од балтичких лука (жито) и шпанских лука
(златне, сребрне полуге). Када су престајале испоруке жита са Балтика, било је
ту дрво. Јеловина из огромних руских шума је преко Мемела (д. Клајпеда) у
Литванији долазила у Амстердам. Од најбољег дрвета грађени су бродови у
амстердамским бродоградилиштима. Холандска бродоградња била је технички
најнапреднија оног времена. Амстердамски трговачки брод „флуит“ било је
лако направити и опремити посадом, а пројектован је за опасне пловидбе
Средоземљем. Овај брод није био наоружаван. Могао се лако прилагодити
новим врстама терета.

Водећи грађани Амстердама куповали су сеоска имања и постајали велики

расипници. Пореске обавезе због ратова породице Орански биле су превелике.
Ипак, пребрзо је говорити о опадању Амстердама. Град је и даље имао велики
удео у светској (прекоморској) трговини. Број његових становника се повећава,
без већег прилива сиромашних. Владе Уније и саме холандске провинције нису
се смеле супротставити моћи града јер су зависиле од њега. Међутим, већ од
половине 17. века Амстердам на плану европске привреде има свог
наследника. Био је то Лондон.
 СЕЉАК НА ИСТОКУ И ЗАПАДУ

Кметство

Током 17. века долази до ширења кметства. Река Одра (?) може се сматрати
границом која одваја сељаке на истоку и западу. Сељаци на истоку били су
сведени на кметове и крајњу сиротињу. Сељаци на западу су, у поређењу са
њима, били слободни. Разлике су биле, међутим, много сложеније. Кметство је
означавало немогућност кретања и напуштања господаревог имања, али без
потпуне потчињености какву је подразумевало ропство. Господар је радну
обавезу могао повећавати скоро бесконачно, имао је јурисдикцију на свом
поседу, искориштавао је сваки важнији догађај у животу кмета (венчање,
наследство, смрт) за увођење нових намета. На институцији „опричина“ Ивана
Грозног сељаци су били експлоатисани скоро без ограничења. Међутим,
опричина није надживела Ивана Грозног. Међутим, и помјешчики, власници
сразмерно малих поседа, морали су да дају војнике или да сами служе војску.
Подручја „црне земље“ (где сељаци уз подношљиве дажбине држе земљу коју
могу да дају у наследство) била су све мања. Ван њих је „баршчина“ (радна
обавеза према имању господара) била уобичајен облик плаћања за коришћење
земље. Реч „бобили“ користила се за сељаке беземљаше (највећи број
сељаштва). Најнеслободнији су били робови или „кабала“ који су дужничким
ропством везани за господара. Сељак је дословно сам себе продавао у робље.
Роба није могуће опорезовати, а није могао бити мобилисан ни у војску (била би
повређена права господара). Могао је чак напредовати као ситан трговац или
мајстор, а увек је могао побећи. У 17. веку већина њих бежи у Украјину (реч која
значи „земља крај границе“). Од 1610. године готово није било дозвољено
сељацима да напуштају имања. Они их ипак напуштају. Придружују се групама
номада који пљачкају и убијају да би преживели. То доводи до несташице
радне снаге те се богатство велепоседника процењивало по броју душа, а не по
новчаној вредности имања. Законик из 1649. године забранио је прелазак
сељака у градове. Више није било рока у коме је господар морао ухватити роба,
а господар који би прихватио бегунца сносио је велики ризик да га изгуби
уколико овај буде пронађен. Кметство се све више шири после те године да би
током владавине Петра Великог 9/10 радног становништва чинили кметови.
Њихова права ограничавао је уговор са господарем. Често се испостављало да је
кмет везан за господара лично, а не за земљу, као што је писало у закону.

Поред Русије, тзв. „друго кметство“ је било раширено и у Хабзбуршкој

монархији, Пољској, северној и источној Немачкој. У Бранденбургу је 1518.
године постојао закон против одбеглих сељака. Скупштина сталежа Помераније
је у 17. веку везала сељака за земљу. Могли су бити експлоатисани по жељи
господара и нису имали право наслеђивања. Кенигзберг је био град у источној
Европи који је одбијао кметство и где су бежали кметови. У Саксонији су
обавезе сељака углавном ограничаване законом. Кретања сељака су масовнија
после Тридесетогодишњег рата када они напуштају опустошена имања, а
потреба за радном снагом је већа. Пруска је у источној Европи имала
најнапреднију класу слободних сељака, Колмера, који су били изузети од радне
обавезе и често су постајали и сами велики пољопривредници.

Сељак на западу

На западу је постојало више врста сељака који су се делили и по различитим

критеријумима. Можда је најзначајнија подела на оне који су имали довољне
резерве да зараде на општој оскудици и оне који су тада били суочени са глађу,
дуговима, конфискацијом имовине, изгоном и сл. У Француској су постојали
„лабурери“ (човек који ради плугом). Положај сељака који је спадао у ову групу
зависио је од области у којој живи (различит положај у региону Поатјеа,
Бургундије и сл). Постојали су фермиери који су поседовали земљу или је
држали у дугорочном закупу. Они су запошљавали надничаре (журналије) и
понекад су терорисали раднике више и од господара (сињор). Лабурери су
држали најчешће толико земље да би једва могли да исхране своју породицу
чак и током плодних година и уз најсиромашнију исхрану (хлеб и грашак).
Сењор је поседовао права на трећину или половину приноса кукуруза, а цркви
је припадала десетина. Порези су односили готово све што је преостајало. Због
тога није очигледно да је сељак у западној Европи био много слободнији и
напреднији од кметова на истоку. Француски сељак често је био јаче везан за
земљу од руског сељака који је могао да оде у пограничне области. Стање у
Западној Немачкој било је готово потпуно исто. Слободни сељаци који су
живели на северу, мејери, држао је земљу у дугом закупу или, понекад, на
годину дана. Мејери су били извор највећег дела пореских прихода државе. У
Шпанији, нарочито у Кастиљи, услови сељака бивали су све гори од средине 16.
века. Широке области су напуштане након географских открића, а неколицина
господара експлоатисала је већину. У најбољем положају били су слободни
сељаци у Енглеској. Дажбине су биле много мање него што је била вредност
земље. Сељак, уколико је имао снаге и среће, могао је лако да тежи да постане
добростојећи слободни закупац са статусом „џентлемна“. Није било много
изгледа да сељак изгуби земљу коју обрађује. Пореске обавезе чиниле су се
занемарљивим у поређењу са онима у остатку западне Европе.

БАРОК

Барок се на читаву Европу шири из Италије у доба противреформације.

Постојала је потреба цркве за услугама архитеката и сликара, али је црква
инсистирала на томе да се уметност мора прилагодити величању религије у
њеном католичком облику. То је најспектакуларнија рекламна кампања икада
изведена. Све је требало бити у супротности скромности протестаната. Папа
Сикст V је 1585. године покренуо прокопавање нових улица у Риму, а папе у 17.
веку настојале су да читав град постане атракција за вернике. Највећи стваралац
италијанског барока, Ђан Лоренцо Бернини, постао је најславнија личност
Европе. Био је архитекта и вајар, али и сликар. Он је 1629. године био званични
архитекта недовршене цркве Светог Петра у Риму. У Антверпену је најпознатији
сликар био Петар Паул Рубенс, син угледног судије. Изабран је за дворског
сликара и провео је извесни део живота у Риму, Венецији, Ђенови и Шпанији. У
Антверпен се вратио 1608. године где је провео остатак живота. Отворио је
занатску радионицу за израду слика по његовим скицама. Најпознатији
амстердамски уметник барока био је Рембрант, али и Јан Вермер, Антони Ван
Дајк (Рубенсов ученик) и др.

Тридесетогодишњи рат није зауставио зидање луксузних грађевина. Палата у

Прагу коју је градио Валенштајн (1625-1629) је у стилу барока. До успона
уметности долази након 1648. године. У Шпанији је барок преовладавао као
уметнички стил. Прва грађевина те врсте била је катедрала у Гранади Алонса
Кана. На северу је овај стил био потпуно неуобичајен. Тамо су сликари били
ближи ренесанси. У Француској, Анри IV је имао исте амбиције у погледу Париза
као папе у Риму. Међутим, држава подстиче уметнике тек у време Ришељеа.
Један од најпознатијих сликара барока је Француз Никола Пусен који је, иначе,
живео у Риму. Године 1648. основана је Академија, што је одлучујући корак у
организацији француске уметности у служби слављења државе. Међутим, доба
диктиране уметности долази тек од времена Колбера.
 ПОБУНЕ

Велики део 17. века у Европи чини насилни отпор властима. Четрдесете и
педесете године овог века биле су време побуна. Познати су устанци у Енглеској
(1642-8), устанак у Португалу, побуна у Каталонији, на Сицилији, у Напуљу,
свргавање Оранских у Низоземској, Фронда у Француској. Сви ови устанци
избијају у року од свега десет година што не може бити подударност. Велика
буна у Украјини избила је 1649. године, а исте године је у побуни у Кини збачена
династија Минг. Тврдило се да су све ове побуне део једне исте кризе.
Међутим, оне су међусобно мало утицале једна на другу.

Побуне су се могле поделити на више начина. Најпознатија је подела по онима

који је подижу, односно подела по узроцима. Монарси су се највише плашили
побуна својих непосредних присталица. Земљопоседнички магнати устајали су
против краља и увек су били највећа унутрашња претња стабилности. Дворска
завера могла се лако претворити у шири сукоб. Незадовољно племство лако је
на своју страну могло привући ниже слојеве. Знак за опасност био је одлазак
великаша на своје поседе где су они, практично, били монарси својим
потчињенима. Русија је претрпела сличне потресе пре 1613. године. Ове побуне
су највеће. Са њима се по размерама не могу поредити остале побуне 17. века.

Вера је била један од најефикаснијих подстрека за устанак. Она је могла

ујединити све, од војводе до просјака. Пример су француски хугеноти, руски
староверци, ирски католици, енглески пуританци и чешки протестанти.
Лојалност вери такође је могла ујединити побуњенике (нпр. на територијама
под туђинском влашћу). Најчешћи подстрек за устанак је, међутим, био
финансијске природе. Разлике између обичних грађана који плаћају порез и
оних који не плаћају, као и непоштовања порезника, били су разлози за гнев.
Примери: незаконита изнуђивања Чарлса I, фискална оруђа Мазарена,
напуљски порез на плодове и сл.

Постоје и дубљи циљеви револуција и преврата. Концепт „буржоаске

револуције“ 17. века настао је у највећој мери у грађанском рату у Енглеској.
ЕСЕЈИ
 ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА

Интересовање за истраживање нових земаља постојало је још у средњем веку.

Разлози за то су разни: верски, профани и економски. Марко Поло је још у 13.
веку путовао Путем свиле до Кине, а Ђовано де Карпини је још у првој половини
века путовао код Монгола. Поред копненог пута до Кине и Индије, било је
потребно пронаћи поморски пут који би значајно скратио време које је
потребно да роба дође са истока у Европу. Превоз робе копненим путем био је
и веома скуп. Монопол су држали Арабљани који су трговали са Млечанима.
Мотиви за путовање Кристифора Колумба били су слични мотивима Васка де
Гаме – стицање богатства и ширење хришћанске вере. Истраживање
унутрашњости Африке подстакнуто је неоснованим причама о огромном
богатству у Сахари. Африка је била значајна и као извор бесплатне радне снаге.
Европљанима је у другој половини била позната само Европа, делови северне
Африке и делови Азије. За Америку и Аустралију није се знало. Један од
подстицаја за географска открића је и начин исхране који је у Европи био веома
једноличан. Храна је била безукусна. Европљанима су требали зачини који су се,
сем у храни, користили и као лекови и парфеми. Географска открића омогућили
су нови проналасци попут дурбина, компаса и каравела.

У време доласка Васка де Гаме у Индију, трговина зачинима са Европом обавља

се већ вековима. Из Кине и Индије довозе се у Малаку на Малајском полуострву
одакле их муслимански трговци превозе до Персијског залива. Одатле се
долином Еуфрата превози до Алепа или преко Црвеног мора до Александрије.
Ђеновљани и Млечани у 15. веку имају монопол у трговини са муслиманима.
Еру географских открића отворио је Хенрик Морепловац, португалски принц
који је истраживао западне обале Африке. Истраживања су подстакнута борбом
хришћана и муслимана, као и жељом да се овлада трговином злата. Током
Хенриковог живота, Португалци допиру до Гвинеје и Зеленоортских острва. Сам
Хенрик је тражио поморски пут за Индију. Исти циљ имали су и будући
истраживачи. Подстиче их и краљ Жоао II (1450-1495). Бартоломео Дијаз је 1487.
године допловио до југа афричког континента кога је назвао Рт добре наде.
Откриће пута за Индију одложено је за следећих десет година. Краљ је 1497.
године упутио експедицију са четири брода на челу са Васком де Гамом који је
допловио на Малабарску обалу у Индији. Истовремено се експлоатише
унутрашњост Африке из које се највише извози злато. Злато се допрема до лука
на обали одакле се бродовима превози у Европу. Поред злата, довози се бибер,
слоновача и абоносово дрво. Португалци преузимају монопол 1497. године.
Они су своју колонијалну империју изградили у борби са муслиманима. Открића
ипак нису окончала трговину Средоземљем. Португалци не успевају да у
потпуности наметну свој монопол над трговином. Као и његови савременици, и
Колумбо тражи поморски пут за Индију. Међутим, он верује да до ње може
стићи пловидбом на запад, а ова идеја се заснива на претпоставци да је земља
округла. Португалски краљ Жоао одбио је да финансира његову експедицију
1483. године. Колумбо је подршку нашао код шпанске краљице Изабеле. Она је
опремила четири брода која су на лето 1492. године кренула из луке Палос.
Колумбо је октобра допловио до Бахамског архипелага. Био је уверен да је
дошао до азијског копна. Мишљење није променио ни током следеће три
експедиције током којих открива Порторико, Јамајку, Карипска острва,
Тринидад, делове Јужне и Средње Америке. Није схватао значај својих
путовања. Колумбова и Гамина открића подстичу владаре да шаљу нове
експедиције. Педро Кабрал је у име Португалије допловио до Бразила 1500.
године. Шпанац Васко Нуњез де Балбоа прелази преко Панаме и 1513. године
открива Пацифик. Ово откриће подстакло је истраживаче да трагају за пролазом
између два океана. Он је откривен током португалске експедиције (1519-1522)
на чијем челу је Фернандо Магелан. Он открива „Магеланов теснац“ кроз кога
упловљава у Тихи океан и плови даље ка западу. Стиже до Марјанских острва и
Филипина где гине у сукобу са домороцима. Вођство је преузео Себастијан
Елкан који се са само једним бродом вратио у Европу и тиме доказао да је
земља округла. У истраживања се укључују и Енглези. Хенри VII Тјудор је издао
повељу браћи Кабот (Ђовани и Себастијан) да истражују северни Атлантик.
Њихова експедиција открива Њуфаундленд и обале Нове Енглеске, али су
истраживања стопирана. Током владавине Франсоа I, Французи покрећу
експедиције (између 1520. и 1530.) у којима испитују обале Канаде, реку Светог
Лоренца и долазе до Квебека.

Шпанске експедиције, покренуте ради трговине зачинима, доносе другачије

резултате. Откривају се злато и сребро у великим количинама. Шпанска
колонизација је због тога другачија од португалске. Португалци освајају
упоришта на обалама и не залазе у копно, док Шпанци заузимају и унутрашњост
континената. Шпанским златом плаћали су се португалски зачини. Злато је
откривено најпре на острвима, а користила се јефтина радна снага Индијанаца и
афричких робова. Царства Инка и Астека покорена су неколико деценија после
открића. Потоси постаје највећи светски рудник са око 120.000 становника
(колико су имали Париз и Лондон).

Последице географских открића пре свега су се осетиле у европској трговини.

Ствара се непосредан додир европских трговаца са произвођачима из Азије.
Млетачка република губи монопол у трговини зачинима, а равнотежу са
Португалом накратко успоставља тек средином века, захваљујући везама са
арапским трговцима. Трговина цвета у оба правца. Европа из америчких
колонија увози племените метале и егзотичне производе (дуван, парадајз,
ананас), а извози афричку радну снагу (робове). Из Азије увози зачине и
луксузне тканине, а извози углавном сребро. Повећана потреба за свим
артиклима међу насељеницима Новог света доводи до наглог успона
мануфактуре. Поједини градови стичу огромно богатство (Лисабон, Севиља,
Антверпен и Ђенова). Полако се ствара светска економија. Између континената
се размењују многе биљне и животињске врсте; Европљани се сусрећу са
кукурузом, кромпиром, дуваном и парадајзом (који су, међутим, били ретки до
краја 16. века), док се кафа и чај увозе тек од 17. века. Сматра се да је
експлоатација колонија главни разлог за брз напредак Европе средином 18.
века.

Открића имају и негативне последице. Отварања рудника у Новом свету су

изазвала нагло повећање потребе за афричким црнцима, физички
издржљивијим од Индијанаца, који су довожени као робови. Освајачи су
вршили истребљење домородачког становништва, у чему су предњачили
Шпанци. Стручњаци су проценили да је у централном делу Мексика 1519.
године живело око 25 милиона људи док је тај број крајем века пао на нешто
више од милион. Због лаке зараде у колонијама, многа производна подручја
западне Европе, пре свега Португалије и Шпаније, остају без становништва.
Открића су један од разлога, иако не најзначајнији, револуције цена која је у 16.
веку захватила читаву Европу.

ЕВРОПСКИ ГРАД У 17. ВЕКУ

Почетком 16. века у Европи је било пет великих градова са по 100.000 и више
становника. Цариград је вероватно био највећи од свих; за њега се причало да је
потребно осам лађа натоварених житом за једнодневну исхрану целокупног
становништва. Остали градови су Напуљ, Венеција, Милано и Париз (највећи од
ових четири). Каиро и Алеп су вероватно били већи од свих европских градова,
сем можда Цариграда. Теночтитлан у Мексику је пре шпанског освајања био
много већи и од Цариграда, а исти је случај вероватно и са индијским и
кинеским градовима. До 1600. године седам или осам градова достигло је
бројку од 100.000 становника. То су: Рим, Палермо, Месина, Марсељ, Лисабон,
Севиља, Лондон, Антверпен. Амстердам је убрзо након 1600. године достигао
100.000 становника. Москва је пре 1571. године када су је спалили Татари имала
око 40.000 кућа или, по свој прилици, 200.000 становника. Мадрид је доживео
невероватан успон током 16. века. Од безначајног града достигао је сјајни
положај престонице највеће хришћанске царевине са 60.000 становника. У
Европи је 1500. године, без Русије и Турске, било око 150 градова са преко
10.000 становника. До 1600. године број таквих градова порастао је на 220. Око
половине градског становништва у 16. веку живи на Иберијском или
Апенинском полуострву.

Најзначајнији економски центар 16. века био је Антверпен. Као чвориште

европских и светских трговачких путева, Антверпен је доживео метеорски успон.
Све више трговаца даје предност антверпенској берзи него кованом новцу у
свету пуном пљачки и непогода. Антверпенска берза постала је најзначајније
финансијско средиште у Европи. Антверпен је средином 16. века достигао свој
врхунац. То није дуго трајало. Брзо опадање Антверпена почело је седамдесетих
година 16. века због рата са Шпанијом и блокаде реке Шелде. То уништава
трговину читаве јужне Низоземске, укључујући и Антверпена.

Груба процена броја европског становништва у 17. веку је бројка од око 90

милиона људи. Почетком 18. века број становника Европе износио је између
100 и 110 милиона становника. Ове процене се заснивају на разним пописима
становништва: од пописа домаћинстава и војника, до књига рођених, венчаних
и умрлих, земљишних књига и др. Они су били неравномерно распоређени по
континенту; најгушће у Енглеској, Низоземској, Ирској, Француској, северној
Италији, Сицилији и Напуљу (око 40 до 50 становника по километру
квадратном). Највећи део Европљана живео је у једном од три царстава која су
се ширила и далеко ван европских граница. Свето римско и Руско царство
имали су своја седишта у Европи, док Османско царство није сматрано
европским, иако је држало југоисточну Европу и источно Средоземље. Тридесет
краљевстава признавало је врховну власт султана.

Цариград након смрти Мурата IV (1640) има око 600.000 становника што га чини
највећим европским градом. Лондон и Париз ће пола милиона достићи 1700.
године. Становништво опада у Шпанији и централном делу Италије до половине
17. века, као и у неким деловима Немачке и у Пољској. Изузетак је Ђенова која
доживљава успон, али ипак не успева да престигне своју највећу супраницу –
Венецију.
У 17. веку долази до великог прилива сеоског становништва у градове. Разлози
су различити: ситан сељак није се могао издржавати својим радом већ је
проналазио додатно запослење, кућа у граду неопходна је свакоме ко има
политичке амбиције јер је у градовима седиште администрације и судства,
закон је спровођен у градовима, а богатим земљопоседницима (џентлменима)
је контакт са градовима био део живота. Власт у градовима је у рукама
патрицијата, малобројне владајуће групе које се старају за одржање
демократских институција у граду. Правници, апотекари, штампари и лекари
веома су цењени, док писци, учитељи, уметници и хирурзи нису. Земље средње
и источне Европе претежно су аграрне и имају мали број градова са преко
100.000 становника. Еснафи играју важну улогу у политичком животу града. У
већини француских и немачких градова, градским телима управљају
представници еснафа и трговаца, махом богата олигархија.

Градови су пуни сиромашног становништва које, услед немогућности да се

прехрани, прибегава просјачењу или, у случају жена, проституцији. Сиромашних
је у градовима било између трећине и петине. Процењује се да је просјака у
Паризу 1634. године било 65.000. Власти Лондона и Париза безуспешно су
покушавале да ограниче изградњу нових кућа јер их је већ мучио проблем
саобраћаја. Са друге стране, највећи проблем у Русији је опадање броја
становника. Законом из 1649. године забрањено је сељацима да се селе, али је
и грађанима забрањено да напуштају градове. Грађани су напуштањем градова
настојали да избегну порезе и ограничења везана за индустрију. На селима је
сиромашно становништво лакше могло да се прехрани.

Три су фактора најзначајнија за опадање броја становника у европским

градовима током 17. века. Тиме је успорен успон и просперитет градова. Први
разлог су гладне године. Гладне године последица су пораста становништва у
16. веку које доводи до тога да обрадиве површине Европе нису довољне да
исхране целокупно становништво. Италију, Шпанију и делове Француске
погодила је 1590/1. годину глад. Читав западни Медитеран се од тада није
могао сам хранити већ је зависио од увоза жита. Огромна потражња Цариграда
и турске флоте ограничавале су довоз. За западни Медитеран постојала је само
још једна област са које се могла снабдевати – Балтик. Ливорно, лука Великог
војводства Тоскане, био је дистрибутивни центар у Италији за жито са севера.
Ако би се редовно снабдевање храном са истока или Балтика прекинуло на
само једну сезону, смртност је расла два до три пута. Сиромашно становништво
је дословно умирало од глади. Пораст цена хране је, дакле, праћен порастом
смртности становништва. Други фактор су велике епидемије изазване
нехигијенским условима у огромним градовима. Две најсмртоносније
епидемије погодиле су северну Италију 1630. и 1656-7. године. Шездесетих
година 17. века куга је пустошила Низоземску, Енглеску и Аустрију.
Становништво је поред куге (најсмртоноснија је била Плућна куга) десетковао и
тифус (шири се током Тридесетогодишњег рата). Болести су објашњавани
Божјом вољом, као у Старом завету. Током века повећава се свест људи о
нехигијенским условима у градовима и хигијени се посвећује већа пажња.
Трећи фактор опадања броја становника јесу стални ратови. Рат може да донесе
смрт на више начина. Током рата престаје процес производње те становништво
трпи глас. Велики број људи гине на бојним пољима. Повремени пожари у 17.
веку уништавају читаве градове.

Доминирајући положај Амстердама у светској трговини још ниједан град није

достигао. После поделе низоземских земаља и брзог опадања Антверпена, у
првој половини 17. века ниједан град се ни близу није могао мерити са
Амстердамом. Као и Венеција, и овај град је био окружен водом и избраздан
каналима. Али, пандан венецијалном копненом залеђу, када је у питању
Амстердам, је провинција са многим градовима. Амстердам је био
космополитски град у коме су дочекиване избеглице и у коме се мало водило
рачуна о њиховој вери или раси. Јевреји су у њему били водећи финансијери.
Било је готово немогуће да град буде опседнут. Он је извлачио корист од
ратова. Такође се користио и периодима велике глади када се преусмеравао на
трговину житом нагомилавајући залихе у огромним складиштима. Берза и
депозитна банка у Амстердаму отворене су 1609. године. По први пут је
нормално да се злато и сребро налази у подрумима, а новац у подрумским
сефовима, док су плаћања вршена преко докумената на папиру. Све веће
количине европског сребра стизале су у Амстердам. Каматне стопе биле су
најниже у Европи (4 % или мање). Нова Берза, основана 1611. године, била је
друга по реду нова институција. Амстердам је успостављао премоћ и на мору
што је омогућило његов економски успон. Бродовље Амстердама налазило се
готово у свакој европској луци, почев од балтичких лука (жито) и шпанских лука
(златне, сребрне полуге). Када су престајале испоруке жита са Балтика, било је
ту дрво. Јеловина из огромних руских шума је преко Мемела (д. Клајпеда) у
Литванији долазила у Амстердам. Од најбољег дрвета грађени су бродови у
амстердамским бродоградилиштима.

Током 17. века неколико европских градова доживело је метеорски успон док
трговински центри 16. века опадају. Антверпен је упропаштен ратом Шпаније и
Низоземске. Кратак успон доживела је Ђенова која ипак не успева да достигне
своју највећу супарницу, Венецију. Храна и текстил више нису били најтраженија
роба, те је венецијанска трговина преусмерена на пољопривреду у коју се улаже
капитал. Куга из 1629-30. године смањила је становништво Венеције за трећину.
Није било радне снаге. Венеција је 1700. године представљала бледу сенку своје
некадашње моћи. Место доминирајућег трговачког града Венецији је преузео
Амстердам који доминира европском трговином у првој половини 17. века.
Средином 17. века, пореске обавезе због ратова породице Орански биле су
превелике. Ипак, пребрзо је говорити о опадању Амстердама. Град је и даље
имао велики удео у светској (прекоморској) трговини. Број његових становника
се повећава, без већег прилива сиромашних. Владе Уније и саме холандске
провинције нису се смеле супротставити моћи града јер су зависиле од њега.
Међутим, већ од половине 17. века Амстердам на плану европске привреде има
свог наследника. Био је то Лондон.

Лондон се разликује од дотадашњих доминантних трговачких градова. Лука и

финансијски центар били су део престонице која је била седиште монарха.
Краљев двор привлачио је многе европске трговце. Богати трговци Енглеске
имали су учешћа у њеној политици. Примери успешних енглеских трговаца 17.
века су Едвард Беквел, Џошуа Чајлд, Николас Барбоун. Енглески краљ зависио је
од лондонских финансијера који су му обезбеђивали кредите за вођење ратова.
То је нарочито уочљиво током Енглеској грађанског рата. Године 1694. основана
је енглеска банка којом руководи група богатих градских финансијера. Лондон
је постао привлачнији за улагања од Амстердама јер је достигао његове мере
сигурности. До 1700. године ниједан европски град није се могао мерити са
Лондоном.
 САДРЖАЈ:

ЕВРОПА ОД 1492. ДО 1650. ГОДИНЕ

1. Хуманизам и ренесанса
2. Техника, наука и открића
3. Реформација
 Калвинизам
 Реформација у Енглеској
 Католичка реформација и противреформација
4. Привреда и друштво 16. века
5. Апсолутистичка монархија
 Италијански ратови
6. Свето римско царство и Млетачка република
7. Западна Европа у другој половини 16. века
 Хугенотски ратови
 Шпанија и револуција у Низоземској
 Португалија
8. Северна и источна Европа
 Шведска
 Пољска
 Русија
9. Војна револуција
10. Колбер и Меркантилизам
11. Побуне и устанци
12. Тридесетогодишњи рат
 Чешка фаза рата
 Данска интервенција
 Шведска фаза рата
 Вестфалски мир и последице Тридесетогодишњег рата
13. Западна Европа у првој половини 17. вела
 Француска
 Енглеска
 Шпанија
 Низоземска
14. Северна Европа у првој половини 17. века
  Данска
 Шведска
 Пољска
15. Русија у првој половини 17. века

ОСМАНСКО ЦАРСТВО

1. Мехмед II Освајач
2. Бајазит II
3. Организација Османског царства у 14. и 15. веку
4. Селим I
5. Сулејманови походи на Европу
6. Сулејманови походи на Иран и Медитеран
7. Сулејманови наследници
8. Османско царство у 16. веку (девширма, палата, диван)
9. Војска Османског царства (провинцијска војска, флота, организација)
10. Османско царство у првој половини 17. века (унутрашња политика)

ЕВРОПА У 16. ВЕКУ:

1. Европа на почетку 16. века (сеоско друштво, пораст становништва)
2. Револуција цена
3. Мануфактура
4. Антверпен
5. Фиренца и Венеција
6. Језуити
7. Карло V
8. Универзалистичке тежње московских кнежева; Трећи Рим (Иван IV и
бојари)
9. Држава и црква у Енглеској (црква Едварда IV, владавина Мери
Тјудор)
10. Књижевност 16. века (цензура)
ЕВРОПА У 17. ВЕКУ:
1. Амстердам
2. Сељак на истоку и западу (кметство, сељак на западу)
3. Барок
4. Побуне

ЕСЕЈИ:
1. Велика географска открића
2. Европски град у 17. веку

Литература:

 Драгољуб Живојиновић; Успон Европе (1450-1789)

 Робер Мартран; Историја Османског царства
 Европа у 16. веку
 Европа у 17. веку