ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

Назив ренесанса увео је француски историчар Жил Мишле. renaissance –

fra. поново се родити; ово се односи на поновно откривање античке културе, а
са друге стране се може тумачити и као препород уметности саме по себи, без
обзира на антику. Хуманизам и ренесанса трају оквирно од 14. до 16. века, и
захватају целу западну Европу.
Хуманизам представља врсту интелектуалистичког струјења, које у
средиште интересовања поставља самог човека. Обележја ренесансе и
хуманизма су отменост, раскош, чежња за уживањем, што је потпуно супротно
средњовековном аскетизму. Јавља се нова слика човека, као племенитог,
идеалног, слободног, који треба да се школује на античкој старини и да развије
све своје таленте и могућности. Тежња је да се постане Homo universalis- човек
који добро познаје многе дисциплине, полихистор (нпр. Леонардо да Винчи).
Човек антике је активан, он је homo faber (ковач сопствене среће). Значајна је
љубав према антици, њеној књижевности, уметности, откривају се њени
класици. Хуманисти презиру средњи век као мрачно доба, али се у хуманизму и
ренесанси ипак може видети неки наставак средњовековних струјања, постоји
одређена врста континуитета.
Јакоб Бухарт, позивајући се пре свега на италијанску ренесансу, говори да
је једна од одлика ослобођење човека. Ниче је у ренесанси видео златно доба.
Појављује се нови сталеж – буржоазија, коју чине трговци, банкари и
остали који су својим вештинама успели да стекну богатство, али они немају
политичку моћ, јер нису племенитог порекла. Управо они су покровитељи
уметности. Колевка ренесансе је Италија у 14. веку, када тамо постоје
одговарајући услови, односно развој трговине, банака... Финансирају се
путовања, експедиције, и ту се могу видети зачеци раног капитализма. Долази
лагано до поларизације друштва. У Италији постоји тзв. populo grosso (угојени
народ, богати), а са друге стране populo minuto (мршави народ), али баријере
више нису непремостиве, јер врлина, способност, а не племенито порекло утичу
на углед. Долази до опадања клеричке културе, па се људи више не ослањају
толико на свештенике колико на учитеље, канцеларе, нотаре, јер образовање
постаје доступније. Долази до промене схватања света и до знања се долази
емпиријски, посматрањем, искуством, за разлику од средњег века у којем влада
идеја о слепом веровању у Бога, без тражења доказа. До закључака се долази
путем свог сопственог разума.
У антици се виде идеали, а у сопствене моделе хуманисти почињу да
укључују античку филозофију. Јавља се потреба за текстовима, услед чега долази
до развоја филологије. Цветају студије грчког језика. Овај период одликује нека
врста хедонизма. Светом управља fortuna, тј. срећа, судбина, коју треба
искористити. Врлина је оригиналност.
Када је реч о ренесанси у Француској, важна околност је настојање
краљева да смање утицај племства, и то уз помоћ буржоазије. Франсоа I, код
кога је боравио и Да Винчи, оснива француски универзитет. У Британији долази
до тзв. елизабетанског доба и развоја позоришта и уметности. У Шпанији је
важно оснивање колонија, бројне експедиције и истраживања.
ВАЖНЕ ОДЛИКЕ КЊИЖЕВНОСТИ:
-Појава књижевности на народном, вулгарном језику, мада се паралелно ствара
и на латинском;
-У самој поетици не долази до великих новина, она је мање-више модификована
античка. Поезија мора бити алегорична, јер што је теже доћи до решења, дело је
вредније;
-Књижевност свој врхунац почиње да тражи у форми, и настаје читав репертоар
нових форми у којима се ствара;
-Од 16. века Аристотелова Поетика постаје основ за грађење нове поетике,
сматрајући да је циљ поезије или задовољство или утилитарност, при чему се
под утицајем хришћанства на катарзу гледа као на прочишћење и
оплемењивање душе читањем;
-Књижевност је огледало природе, мимезис, међутим долази до схватања да је
књижевност нешто што треба да усаврши тамо где је природа слаба, да унесе
ред, хармонију;
-Постојала су правила три јединства, настала погрешним тумачењем Аристотела,
али се јавља идеја да песнички геније није онај који следи правила, већ их сам
прописује, ствара;
-Ђордано Бруно каже да има толико родова и врста колико има родова и врста
правих песника;
-За ширење књижевности је велику улогу имало Гутенбергово откривање
штампарије;
 ПРЕДСТАВНИЦИ:
ИТАЛИЈА
Франческо Петрарка (1304-1374): Канцонијер, Африка (спев), Secretum (нека
врста исповедне прозе, на латинском), Тријумфи;
Ђовани Бокачо (1313-1375): Декамерон, Филоколо, Филострато, Елегија госпе
Фјамете;
Николо Макијавели (1469-1527): Владалац, Мандрагола (ренесансна комедија)
Лудовико Ариосто (1474-1533): Бесни Орландо;
ПОРТУГАЛИЈА
Луиш Ваш де Камоиш (1524-1580)
ФРАНЦУСКА
Франсоа Рабле (1494-1553): Гаргантуа и Пантагруел
Мишел де Монтењ (1533-1592): Есеји

ПЕСНИЦИ ПЛЕЈАДЕ: Пјер де Ронсар(1524-1585), Жоакен ди Беле (1522-1560)

ШПАНИЈА
Мигел де Сервантес Сааведра (1547-1616): Дон Кихот, Узорне новеле (збирка);
ЕНГЛЕСКА
Томас Мор (1478-1535): Утопија
Френсис Бејкон (1561-1626): филозоф, Нови органон
Филип Сидни (1554-1586): Одбрана поезије
Вилијам Шекспир (1564-1616): историјске драме (Ричард III, Хенри IV), комедије
(Сан летње ноћи, Млетачки трговац, Како вам драго), трагедије (Ромео и
Јулија, Отело, Краљ Лир, Магбет, Хамлет), трагикомедија Бура;
Еразмо Ротердамски (1469-1536): Похвала лудости; важан је због превода
библије, враћање изворном филолошком тексту, развијање протестантизма...

ИТАЛИЈАНСКИ ПОЕТИЧАРИ: Марсилио Фићино, Анђело Полицијано, Пико дела

Мирандола, Пјетро Бембо, Марко Ђироламо Вида, Пјетро Арентино;

Важне личности из периода хуманизма и ренесансе:

Јохан Гутемберг (штампарија)
Никола Коперник: О кружењу небеских тела;
Сандро Ботичели, Леонардо да Винчи, Рафаело Санти, Тицијан Вечели,
Донатело, Микеланђело Буонароти, Албрехт Дирер (уметност)
Леон Батиста Алберти, Филипо Брунелески (архитектура)
Кристофер Колумбо, Васко да Гама, Фернандо Магелан (експедиције)