BAROK U ŠPANSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Najznačajnija dela na španskom jeziku nastala su tokom baroknog perioda.

Postoje neka diskutabilna pitanja u vezi sa ovim periodom:
1) veza između renesanse i baroka: manirizam (el manierismo) traje dvadesetak godina i obuhvata poslednje
dekade XVI veka kada se renesansa postepeno gasi. Gube se njena obeležja i mešaju se sa novinama tako da se
rađa novi pravac koji objedinjuje obeležja renesanse i baroka.
2) zlatno doba ili siglos de oro: odnosi se i na XVI i na XVII vek. Ovaj period počinje sa Garsilasom de la
Vegom i ne prekida se sve do sledećeg veka.
3) trajanje baroka: opšteevropski fenomen, ali ne javlja se u svim evropskim državama u isto vreme. U Španiji
traje od 1600. godine do godine smrti Pedra Kalderona de la Barke, jednog od najvećih baroknih dramaturga,
1681. Godine. Najviše se ispoljava u prvoj polovini XVII veka, posebno oko 1605-1610. godine, a posle 1650.
uglavnom se ponavlja već viđeno.
Termin el barroco (može biti i imenica i pridev) potiče od portugalske reči barrueco koja označava biser
nepravilnog oblika i dugo ima pejorativno značenje, označava nešto nakićeno, neukusno (recargado).
Predstavlja kontrast u odnosu na jednostavnost renesanse, termin se prvo koristi u likovnoj umetnosti, a u
književnosti se poslednjoj javlja.
UVOD U EPOHU
U Španiji u ovo doba vlada kriza jer krajem XVI veka moć imperije opada, uticaj u svetu slabi posle smrti
Filipa II (1598) i to se ispoljava i u umetnosti ovog perioda (desengaño, pesimismo), kroz opsesivne teme i
negativna osećanja i kroz kritiku stanja u zemlji (Quevedo).
Kriza je u celoj zapadnoj Evropi, vode se ratovi, a posebno je važan rat između Španije i Engleske, jer Španci
podržavaju katolike. Vodi se Tridesetogodišnji rat (1618-1648) protiv protestanata, španska Nepobediva armada
je poražena krajem XVI veka. Španija gubi Holandiju i Flandriju, a zatim 1668. i Portugal. Španija bankrotira i
zaostaje u razvoju za drugim nacijama. Godine 1609. bivaju proterani Mavari sa španske teritorije i to negativno
utiče na privredu, sada više nema ko da radi.
Pisci postaju los arbitristas – komentarišu stanje u zemlji i da iznose svoj sud o tome (Cervantes, Quevedo,
Gracián...)

Špansko društvo XVII veka je konzervativno, društveni slojevi su nepromenljivi.

Prvi sloj čini plemstvo (vlastela, la aristocracia) koja se deli na:
1) los nobles (los grandes de España i tu spadaju duque, conde, príncipe)
2) los caballeros (plemić, gospodin, vitez),
3) los hidalgos (najniži sloj plemstva, uglavnom samo imaju titulu).
Prvi sloj plemstva ima najveću moć dok im niži slojevi odgovaraju i služe. Viši slojevi žive od privilegija i ne
plaćaju porez, dok hidalgos moraju da rade pa ulaze u službu viših plemića.
Drugi sloj društva čini sveštenstvo (el clero) i oni su vrlo brojni u doba protivreformacije. U redove crkve ulaze
da bi imali od čega da žive, često dolaze iz manjih mesta u gradove zbog posla.
Treći sloj čini običan narod, plebs (el pueblo). Prosjaka ima mnogo (pícaros, mendigos, vagabundos,
pordioseros).

Najnaseljeniji su Madrid, Sevilja, Barselona koji se smatraju gradovima greha i nemorala zbog raznih tipova
ljudi koji tu žive. Glavni grad se seli iz Valjadolida u Madrid 1606. godine, nazivaju ga villo y corte (varoš i
grad). Stvara se srednja klasa koju čine zanatlije, trgovci, advokati, lekari itd. Od njih nastaje buržoazija, ali su
ipak najbrojniji seljaci (los campesinos ili los labradores).
Istoričar književnosti Ameriko Kastro deli špansko društvo na dve kaste (socijalne grupe):
1) kasta starih hrišćana (cristianos viejos)
2) kasta novih hrišćana (cristianos nuevos)
Stari hrišćani su to bili oduvek, a novi hrišćani su oni koji su pokršteni 1492. godine. Poreklom su Jevreji i
muslimani. Smatrani građanima drugog reda, nisu smeli da se sele u kolonije niti da dobijaju visoka mesta u
državnoj administraciji.
Iz ove podele potiču najveći sukobi. Lope i Quevedo su bili stari hrišćani i u delima se vidi da su protiv novih
hrišćana, posebno Quevedo koji vređa Gongoru zbog toga. Lope je čak bio doušnik Inkvizicije (familiar de
Inquisición). Crkva prati stanje u državi, a posebno motri na nove hrišćane. Zato Ameriko Kastro ovo doba
naziva la edad conflictiva. Morali su da dokazuju čistotu krvi, pa su postojali Estatutos de limpieza de sangre.
Pri prelasku u hrišćanstvo, muslimani i Jevreji su čak menjali imena i prezimena da bi se odbacila sumnja u
poreklo (uglavnom su uzimali imena svetaca, npr. Mariana de San Juan ili Diego de San Pedro). Quevedo to
kritikuje u Historia de la vida de un buscón. Kastro kritikuje ovakvu društvenu podelu jer su Španci prvi
mešavina raznih rasa i zato ima protivnike. U prvoj polovini XX veka ima mnogo objavljenih dela i prvi govori
o Servantesu kao novom hrišćaninu. Njegova značajna dela su La edad conflictiva (1961), España en su
historia (1948) i La realidad histórica de España – cristianos, moros y judíos (1954).

Španska inkvizicija (La Inquisición, El Santo Oficio, El tribunal de la Santa inquisición) potiče iz Francuske i u
Kastilju dolazi 1478. godine. Zbog toga i uništavanja indijanskih civilizacija nastaje La leyenda negra.
Kontrareformacija (la contrarreforma) je borba protiv protestantizma tj. luteranizma, koji zagovara reformu
crkve. Traje od sredine XVI veka do 1648/9. godine.
Tridentski sabor (sabor katoličke crkve) se saziva u Italiji i na njemu se sastaju sve katoličke zemlje od 1545. do
1563. godine. Godine 1564. štampani su zaključci sa sabora. U Španiji vlada Filip II koji je poznat po
religioznosti zato su neki od tih zaključaka uneti u španski ustav, što utiče na društveni i umetnički život
Španije, jer umetnost treba da služi crkvi.
Potvrde o plemstvu (ejecutorio de hidalguía), pojam časti je preuveličan.
honra (ugled u javnosti, reputacija u društvu)
honor (poštenje, čestitost)
Časnima se smatraju pripadnici plemstva, a oni koji nisu časni su vanbračna deca, cristianos nuevos, ili onaj
koji pretrpi uvredu seksualnog tipa (ako je neka žena iz njegove porodice obeščašćena mogao je da je povrati
ako pobedi u dvoboju), onaj koji se kukavički poneo na bojnom polju, pikari (Calderón piše comedias de honor
gde je opisana krajnost honre)

Konceptizam (el conceptismo) obeležava književno stvaralaštvo u španskom baroku. El concepto označava
pojam, a u baroku ima značenje idea difícil – nešto što je komplikovano i teško razumljivo. Prisutan je u poeziji,
prozi i drami. Odlikuje ga komplikovan način izražavanja, prepliću se misli i ideje, korišćene su složene
metafore i pesničke slike.
Kultizam (el cultismo) ili gongorizam (el gongorismo) kako je nazvan po Gongori, ima malo pristalica, pa ima i
pejorativni naziv el culteranismo koji podseća na el luteranismo. Teži se složenoj i savršenoj formi, koja je
bitnija nego sadržina. Više se ispoljava u poeziji. Njihova poezija služi samo malobrojnom obrazovanom krugu,
tipičan je nedostatak mere u razmetanju talentom, postoji želja da se čitalac zadivi. Prisutan je kontrast (greh-
vrlina, lepo-ružno, tamno-svetlo).

ŠPANSKA BAROKNA DRAMA I POZORIŠTE

Pozorište u prvim decenijama XVII veka

Počinje sa Lopeom (oko 1580. godine kada još traje epoha manirizma, javljaju se prvi nagoveštaji). Comedia
nueva, tj. španska ili nova komedija ima srednjevekovne korene, renesansno stablo, a cveta za vreme baroka.
Još 30ih godina XVI veka se rađa svetovni gradski teatar u Španiji. Pozorište se razdvaja od crkve još u
renesansi.
Postoje tri vrste pozorišta koje nisu ujednačene zbog različitih uticaja koje primaju:
1) javno ili gradsko pozorište (teatro público ili urbano) koje se još nazivalo narodnim
2) versko (teatro religioso ili eclesiástico) - autosakramental, Telovo (Corpus Christi)
3) dvorsko (teatro cortesano, palaciego) - Reales sitios (mesta izvođenja)

Stalna mesta za izvođenje predstava: pozorišna dvorišta (corrales de comedias)

Pozorišne trupe su u početku putujuće, zovu ih compañías de legua (legua - milja). Postoje još od renesanse.
Predstave su izvodili na trgovima i ulicama, dvorištima crkava univerziteta i bolnica, vašarima, kao i u
domovima imućnih porodica. Agustino de Rojas (periodično glumac, autor dramskih tekstova) šaljivo opisuje
imena glumačkih trupa. One u drugoj polovini XVI veka i dalje postoje, ali se postepeno gase jer postoji
tendencija da se pozorišni život uredi, a njih je teško kontrolisati. Definitivno su zabranjene 1646. godine.
Počev od 1560. godine niču stalna mesta za izvođenje komada, pozorišna dvorišta (corrales de comedias) i
fiksne grupe i koje traže dozvolu od vlasti da izvedu neku predstavu. Ubrzo su uvedeni zakoni po kojima trupe
mogu da se registruju (compañías de título). Corrales de comedias su bili skromni, improvizovani prostori bez
sedišta i krova. Kulise je činio običan zastor, a predstave su se mogle posmatrati i sa prozora okolnih kuća.
Pozornicu su činile, kako kaže Servantes, četiri klupe raspoređene u kvadrat i četiri do šest dasaka preko njih.
Sa neba su se spuštali oblaci sa anđelima i dušama. Jedno staro ćebe krasilo je scenu zategnuto na krajevima sa
dva kanapa, i služilo je umesto garderobe. Iza njega su bili muzikanti koji su bez pratnje gitara izvodili
romanse. Oprema je bila oskudna, uglavnom su je činila četiri bela kožuha ukrašena pozlaćenom kožom, četiri
veštačke brade sa perikama i četiri pastirska štapa. Komedije su se sastojale iz dijaloga između dva-tri pastira i
pastirice, nalik eklogama, a bivale bi dopunjene sa dve ili tri međuigre o crncu, svodniku, budali ili Baskijcu.
Dalje će se izgled pozorišnih dvorišta usavršavati, naročito pod uticajem italijanskih trupa.

Nastanak španskog profesionalnog pozorišta tesno je vezan za dobrotvorna verska udruženja koja sakupljaju
novac za siromašne i bolesne (cofradías piadosas). Najstarije u Madridu je Cofradía de la Pasión. Dobili su od
gradskih vlasti isključivo pravo zakupa prostora između zgrada koje su iznajmljivali glumačkim trupama koje
su tu izvodile predstave. Od 1579. godine deluje zajedno sa Cofradía de la Soledad i dobijaju sopstvene
parcele.

Prva značajna pozorišna dvorišta u Španiji su:

1) u Sevilji 1574. godine - Corral de las Atarazanas
2) u Madridu 1579. godine - Corral de la Cruz
3) u Madridu 1583. godine - Corral del Príncipe
4) u Valensiji 1584. godine - Corral de la Olivera

Danas postoje dva očuvana glumišta:

1) Almagro iz XVII veka, originalni corral iz Kastilje (festival de teatro de Almagro, međunarodnog karaktera,
izvodi se klasično pozorište)
2) Alcalá de Henares (Servantesovo rodno mesto), nalazi se u okolini Madrida, menja namene (magacin,
bioskopska sala). 1981. je restauriran pa se tu održavaju predstave uz moderna sredstva, ali su očuvane starinske
odlike.

Godine 1608. uvode se Pravilnici (Reglamentos de Teatros) kojima se precizno definišu pravila o
funkcionisanju glumišta, koje donose gradske opštine. Pozorišna zabava funkcioniše po tržišnim pravilima, zna
se tačna cena svega, ko koliko zarađuje, pa tako nastaje industrija zabave. Od 1638. godine gradska opština
upravlja dvorištima.

Publika u pozorišnim dvorištima

Svi ljudi imaju pristup izvođenju pozorišne predstave, ali im pripadaju određena mesta prema socijalnom
statusu. Muškarci i žene se ne mešaju (samo za niže slojeve).
1. U kaldrmisanom dvorištu (el patio), u delu bliže sceni publika stoji jer su klupe postavljane svuda osim u
tom delu. Taj deo dvorišta namenjen je za niži društveni sloj, kočijaše, sluge, konjušare, vojnike, zanatlije,
seljake (los mosqueteros). Upravnici i glumci ne vole ovaj deo publike jer oni nemaju mere u iskazivanju
mišljenja o predstavi, često gađaju izvođače, zvižde. Umeli su čak da namerno upropaste suparničku predstavu
(drugog pisca, glumca ili upravnika trupe). Ulaznica je najjeftinija.
2. Klupe (bancos ili gradas) su postavljene duž bočnih zidova i to na par nivoa: prvi deo je za srednji sloj
(zanatlije, trgovci, studenti).
Na višem delu srednjeg nivoa su obrazovani ljudi od kojih se očekuje da daju svoj sud o predstavi. Oni utiču na
mišljenje javnosti i njihov deo se zove tertulia (desván), a tu su i sveštenici koji ne smeju često da prisustvuju
svetovnim predstavama, advokati, profesori, bogatiji trgovci i lekari.
3. Na zidovima postoje i galerije koje se zovu aposentos ili desvanes, kao i balkoni i prozori okolnih zgrada
(rejas ili celosía, metalne ili češće drvene žaluzine), iznad ostalih. Zakupljivane su čak i na godišnjem nivou i
ulaznice za ovaj deo su bile vrlo skupe. Tu su sedeli pripadnici vlastele, pa čak i sam kralj. Pravo na besplatan
ulaz imali su zvaničnici iz Saveta Kastilje, opštinski službenici i pisci.
4. Prekoputa scene na nivou balkona nalazio se prostor za žene koji se zvao la cazuela, a one tu dolaze
posebnim hodnikom (corredor de las mujeres) koji služi za to da ih odvoji od muškaraca (čak i ulicom žene idu
pokrivenih glava, a jedino drugo mesto gde su se sretale sa muškarcima bila je crkva).
5. Alguaciles de las comedias (organi reda) brinuli su o održavanju mira na predstavi.

Izgled corrales de comedias

Tokom XVI veka oprema glumišta je skromna, ne postoje zavese, nema zaštite od vremenskih nepogoda. Oko
1604. godine ti uslovi se poboljšavaju.
Scena (el tablado) je bila veoma jednostavna i različitih oblika. Uvek izdignuta, može biti različitih dimenzija,
napravljena je od dasaka. Nije postojala zavesa koja se podizala na početku.
Pared/talón de fondo/fachada de fondo bio je drveni zid kojim se završava scena. Imao je dvoje vrata u
prizemlju i nekoliko otvora na dva ili tri sprata. Ti otvori su mogli da predstavljaju prozor, balkon ili kulu.
Nekada su bili prekriveni zavesom (talón de boca) čijim su se pomeranjem postizali specijalni efekti
iznenađenja. Na pimer, gledaocima se mogao ukazati lik sa bodežom u grudima ili anđeo sa krilima
(apariencias). Na višim otvorima pojavljivale su se božanske i druge sile. Ispočetka je na sceni korišćena
svakodnevna odeća.
Ovo pozorište se zove i teatro de la palabra, jer tekst daje naznake u kom trenutku se nešto dešava (npr. bilo je
teško predstaviti neki noćni prizor, pa se to čini kroz tekst i sve se dočarava rečima, jer scenografija jedva da je
postojala). To je bila rana faza komedije.
Tek od 1604. godine usavršavaju se scenografija, dekor i kostimi. Usavršena su tehnička pomagala (la tramoya)
koja izvođenje čine bogatijim. Vremenom su konstruisane razne dizalice za kretanje kroz vazduh (npr. oblaci).
Napravljen je otvor na bini, propadalište (escotillón ili trampilla) kroz koji glumac može da propadne kad treba
da se skloni sa scene, da sune vatra ili da se pojavi sam đavo. Takođe je postojala i pokretna sprava na sceni
(bofetón), gde glumac može da se sakrije.

Muzika je bila neizostavna. U autosakramentalima dominirao je horski vokalni izraz.

Prva pozorišna zgrada podignuta je u Madridu 1640. godine, el Coliseo del Buen Retiro. Prvo je bila namenjena
samo kralju i dvoranima, ali se postepeno otvara i za niže slojeve.

Predstave se izvode i na drugim mestima, npr. u palatama imućnih ljudi, tokom gradskih proslava (ulice i trgovi
bili su jedina scena za izvođenje autosakramentala), u crkvama, manastirima, univerzitetima, parkovima,
pokretnim kolima (autosakramental), kraj jezera (park Retiro, plutajuća bina, predstave su posmatrali iz čamaca,
a običan narod sa obale, tu je izvođen Kalderon - Najveća čar, ljubav (El mejor encanto, amor) 1635).

Dvorsko pozorište razvija se drugačije od gradskog, čije su razlike sve primetnije. Vrhunac dostiže sredinom
veka, za vreme Filipa IV. Prva španska muzička komedija, upamćena po velelepnosti, bio je Lopeov komad La
selva sin amor (Šuma bez ljubavi) izvedena 18. decembra 1627. godine na dvoru.
U drugoj polovini veka sledi vrhunac baroknog pozorišta (Kalderon) kao spoja više umetnosti (slikarstva,
vajarstva, muzike i poezije). Omiljeni repertoar dvorskog teatra činile su mitološko-pastoralne i viteške
komedije, opera i nova španska dramsko-muzička vrsta, sarsuela (zarzuela).

Pozorišna predstava i način njenog izvođenja

Jedan komad se na jednoj sceni izvodi samo nekoliko dana.
Predstave su obično trajale dva, dva i po, najviše tri sata. Izvodile su se u popodnevnim satima, a spektakl se
završava uvek pre mraka pošto nema osvetljenja. Od osme decenije XVI veka predstave su održavane
svakodnevno. Glumišta su zatvarana zbog žalosti u kraljevskoj porodici, na verske praznike ili zbog epidemija.
Sezonu je u početku diktirao verski kalendar, trajala je od Uskrsa do Velikog posta naredne godine, a ritam su
joj davale crkvene svetkovine. Vrhunac sezone je bio između Uskrsa i Telova tada su izvođenje premijere. Dok
se nije razvilo dvorsko pozorište, krajem XVI veka i na početku XVII, u gradska pozorišta su dolazili čak i
kraljevi. Predstave se reklamiraju ispisivanjem crvenom kredom po zgradama u okolini dvorišta ili izvikivanjem
po ulicama (telali).
Espectáculo total/global: barokno izvođenje pozorišne predstave koje se sastoji iz niza dodataka, tj. manjih
dramskih komada (teatro menor ili género chico) koji se izvode pre, unutar ili posle glavnog komada i zato
spektakl traje toliko dugo. Obično se najavljuje jedna komedija (comedia famosa), koja se sastoji iz tri čina
(jornada, ređe acto) i postoji šema po kojoj se izvodi.
Sama nova komedija je imala 3 čina (jornada), a izmežu njih su umetana šaljiva intermeca, gotovo uvek uz
pratnju muzike i plesa.
Spektakl počinje muzičkom uvertirom najčešće u izvođenju jedne ili dve gitare. Potom se na sceni pojavljuje
glumac koji recituje ili peva lou (loa, loar – hvaliti). Poziva publiku da isprati ono što sledi, hvali komad,
autora, trupu, a nekad i pohvaljuje grad ili publiku u kom se spektakl izvodi, a nekada čak i besmislice poput
dana u nedelji, lepog vremena itd. Njen zadatak je bio da da vremena publici da se smesti i usredsredi na
pozornicu. Lou vremenom menja složeniji oblik, s više dramskih elemenata loa entremesada. Često je u formi
pesmice, romanse itd i uvek je uz muziku.
Zatim sledi prvi čin (jornada primera), a posle toga entremés (međuigra) koja je najsloženija i najpopularnija
kratka forma. Najčešće se nalazila izmedju prva dva čina. Uvek je šaljiva i razbija monotoniju glavnog komada.
Nekad se izvodi i između drugog i trećeg čina. Nekad se izvode i dve međuigre. Mogu biti vrlo korisne ako je
glavni komad nedovoljno zanimljiv pa međuigre „spasu stvar“.
Zatim se igra drugi čin (jornada segunda), a posle se izvodi jácara, poetska forma (jaque- mangup,
probisvet). Govori o marginama španskog društva, prikazuje neku epizodu iz njihovog života. Njena suština je
da bude kontraprodukt komedije slikanjem antijunaka i njihovog sveta, u slučaju Španije-pikara. Umetana je
između drugog i trećeg čina. Pre nego što je postala dramski oblik, bila je u okviru romansi. Hakare najbolje
piše Fransisko de Kevedo (Francisco de Quevedo).
Posle nje se izvodi treći čin (jornada tercera), i zatim mojiganga, jedan od mogućih završetaka spektakla. To je
vesela povorka koju čine svi učesnici u predstavi. Opraštaju se od publike i od grada u kom nastupaju, uz
muziku.
O bajleu (baile, ples) kao dramskoj vrsti možemo govoriti tek kada se muzika, poetski govor i ples združe u
jedan nerazdvojni diskurs. Stoga se u pozorištu koristi sintagma baile dramatico.
Postoje i drugi vidovi izraza u baroknom pozorištu Španije (filla, relaciones, tono, tonadilla, fin de fiesta,
matachines, historia), ali oni su manje značajni.
Granice izmežu vrsta nisu bile jasno određene, postojala su prožimanja, što se vidi i po nazivima loa
entremesada, entremés cantado, baile entremesado, ili jácara entremesada.
Danas se ovi dodaci ne izvode, a kritičari pokušavaju da utvrde povezanost između određene drame i npr.
određene međuigre.
Značaj muzike je bio veliki, bila je deo pozorišnog spektakla, svaka trupa ima bar dva muzičara koji sviraju i
pevaju. Popularne su i plesačice. Popularne narodne igre su zarabanda, chacona i escarramán, a dvorske
gallarda, danza, alemana, nizarda i dr.

Pozorišni profesionalci
Prve profsionalne glumačke družine počele su da se pojavljuju sredinom XVI veka. Postojale su compañías de
título (compañías reales) i compañías de la legua.
Pravilnik o pozorištu regulisao je delovanje trupa. Od 1600. svaka trupa je morala imati dozvolu i njihov broj
je bio ograničen. Jedan od prvih zvaničnih ansambla bio je onaj Lopea de Ruede, aktivan između 1540. i 1560.
godine.
Autores de comedias (maestros de comedia) su prvo bili pisci, a kasnije sve manje pišu i postaju upravnici
glumačkih trupa. Oni su radili bukvalno sve: otkupljuju komade, adaptiraju ih svojoj glumačkoj ekipi, biraju
glumce, unajmljuju ih za određeni period, ponekad i oni sami glumili, određuju cenu izvođenja, odrađuju
administrativne i umetničke poslove, često su i reditelji, scenografi, naručivali kostime, brinuli o ishrani,
smeštaju i prevozu trupe na gostovanjima. Poznati upravnici bili su Jerónimo Velázquez, Alonso de Cisneros,
Nicolas de los Ríos, Gaspar de Porras…
Svaka grupa imala je pomladak (aprendices, ayudantes), jednog do dva muzičara, kao i nekoliko slugu.
Izvođači (actores, cómicos, representantes, representadores, farsantes, comediantes, recitantes, faranduleros)
su obično potpisivali ugovor u trajanju jedne sezone, i za to vreme su imali pravo na redovnu platu i upravnik
mora da ga izdržava. Najcenjeniji su bili oni koji su se istakli u naslovnoj muškoj ulozi (galán) ili roli lakrdijaša
(gracioso).
Nikakva zvanična glumačka škola tada nije postojala, nego glumci uče direktno na daskama, od starijih kolega.
Compañía de partes je bio oblik organizovanja trupa po projektu.
Žene u Španiji počinju da glume mnogo ranije nego npr. u Engleskoj. Stupile su na scenu već u prvoj polovini
XVI veka. Špancima su uzor Italijani. Ženska gluma je pod znakom pitanja zbog moralnih normi, tako da je
srodstvo sa nekim upravnikom ili glumcem bilo obavezno (Žena Lopea de Ruede Marijana glumila je i pevala
sa njim u prvoj profesionalnoj trupi). Ulazile su u pozorišni svet najčešće porodičnim putem, od detinjstva,
preko roditelja glumaca, braće, rođaka ili muževa. Nisu smele da nose mušku odeću, jer se to smatralo
provokativnim. Ima mnogo popularnih glumica, kao što su María de Córdoba, Jeronima Burgos, Juana Vázquez
(Miguel Vázquez je bio upravnik trupe), María Inés de Calderón sa nadimkom La Calderona, ljubavnica kralja
Filipa IV. Registrovano je postojanje i upravnica glumačkih trupa (autoras de comedias). Glumica Ana
Martines, zvana La Baltasara proslavila se tumačeći muške uloge, jašući na konju i glumeći junake u izazovima
i dvobojima, što je bilo poprilično neobično.
Putujuće pozorišne trupe - bululu, njake, gangarilja, kambalero, garnaća, bohiganga, farandula i družina. Manje
su cenjene i njihova izvođenja su bila u vezi sa huglarima.
Dvorski glumci od 1630. godine imaju esnafsko udruženje. Samo najbolji su imali čast da ih nazivaju actores.
Isti glumci se pojavljuju u svetovnom i verskom pozorištu, i u dvorištima i u dvorstkom teatru. Iste trupe izvode
predstave za Telovo, a pozivaju ih i na dvor kada se održava neka svečanost.
Važni su kostimi i rekviziti (el hato). Prestiž neke trupe se meri upravo bogatstvom rekvizita i kostima. Sa
opštinama se potpisuju ugovori za Telovo, takmiče se čije će praznovanje biti velelepnije, tada glumci
obnavljaju kostime i rekvizite jer ih opštine bogato plaćaju.
Pisci svoje rukopise prodaju upravniku glumačke trupe, ali time gube autorska prava na svoje delo (Lope de
Vega je isto to radio pa kada shvati vrednost svog dela počinje da ga štampa i sam priprema za izvođenje).
Upravnici trupe su mogli da menjaju tekst, kao i da ga prodaju drugim trupama i izdavačima.
Tada je bila praksa da se dela pišu za scenu, a tek kasnije se štampaju. Jedan od prvih koji su bili svesni toga da
dramsko delo može i da se čita bio je Servantes. U ovo vreme tekstovi se objavljuju kao zbornici, a ne
pojedinačno.
Sačuvani pozorišni komadi ispisani su na pliegos sueltos (sveščice od 16 listova) ili u kompilacijama od po
dvanaest komada (partes) ili u zbornicima sa drugim pesničkim i proznim delima.
Upravnici su neada u naslovu dodavali comedia famosa ili ih potisivali un ingenio de esta corte.
Postoje memorillas, pojedinci koji su dobro pamtili tekst celog komada (oír la comedia y no verla). Na taj
način su se krali tekstovi.

LOPE DE VEGA (1562-1635)

Nazivan je Fénix de los ingenios (Feniks među umovima). Najznačajnija figura španskog baroknog pozorišta.
Servantes ga naziva el monstruo de naturaleza (čudo prirode). Mogao je da napiše komediju za jedan dan. Svi
tadašnji stvaraoci su ili njegovi sledbenici ili njegovi suparnici. Bio je veoma popularan i želeo je da izgradi
svoj kult ličnosti. Poznat je i po mnogim aferama i brakovima. Danas u Madridu postoji Casa museo de Lope de
Vega, njegova rekonstruisana kuća. Lope je propagirao rigidno klasno ustrojstvo. Kralj je vrhovni autoritet i kod
Lopea je idealizovan.
Bio je dramski pisac, pesnik i prozaista. Celokupan dramski opus mu je u stihu jer je stih bio cenjeniji od proze.
Bio je tvorac nove dramske vrste - nove ili španske komedije. Smatra se rodonačelnikom novog teatra.
Za života napisao je oko 400 komedija za koje se sigurno zna da je njihov autor. Nekad su čak upravnici trupa
lagali da je neko delo Lopeovo, da bi više publike došlo da gleda izvođenje.

Novo umeće pisanja komedije (Arte nuevo de hacer comedias)

1609. je objavljena njegova poetika pod nazivom Arte nuevo de hacer comedias. Smatra se da je napisana oko
1604. godine. Njegova pozorišna formula je već postojala u praksi, a on je hteo da joj da književnu i umetničku
dimenziju i značaj, uprkos nepoštovanju klasičnih pravila. U celom prvom delu poetike objašnjava i dokazuje
kako ih dobro zna.
U pitanju je kratka stihovana rasprava od oko 390 jedaneasteraca bez rime. Reč je o pesničkoj poslanici
horacijevnskog tipa. Bio je namenjen čitanju na nekom od sastanaka madridske literarne akademije (u XVII
veku academia označava književno društvo). Neke teme su obraćene više, a neke manje, primetna je žurba.
Ton - živ i neposredan (česta zamenica yo), šaljiv i ironičan.

Može se podeliti na tri celine:

1. prolog (captatio benevolentiae, 1-146) - autor se obraća slušaocima i iznosi cilj rasprave. Ukazuje da je
pronašao srednji put između pravila i odobravanja publike. Daje istorijski i teorijski osvrt na klasično pozorište.
2. središnji deo (147-361) - obrađuje sledeća pitanja:
a. pojam tragikomedije
Španska (nova) komedija je tragikomedija. Tragikomedija je mešavina tragičnog i komičnog. Dozvoljeno je
mešati kraljeve i poslugu. Lope je u naslovima svojih dela u zavisnosti od zastupljenosti tragičnih elemenata
svojim delima davao podnaslove comedia, tragedia ili tragicomedia. U komediji zapleta jedva da ima tragičnih
elemenata, za razliku od drama. Međutim, ne može se govoriti o čistim oblicima jer se i u ozbiljnim delima
pojavljuje lik šaljivdžije, a u komičnim pripadnik vlastele.
-Jedinstva
Podržava jedinstvo radnje, osim u izuzetnim slučajevima. Za jedinstvo vremena kaže da se pisci ne moraju
strogo pridržavati preporuke o trajanju jednog dana. Jedinstvo mesta ne spominje, koga nema ni kod Aristotela.
-podela drame - tri čina. Ranije su drame imale 1, 5 i 4 čina.
-jezik
Čist i prirodan, umereni neologizmi. Izraz mora biti primeren situaciji u kojoj se nalaze likovi, kao i njihovom
statusu. Daje četiri osnovna jezička nivoa - kralj, starac, zaljubljeni par, lakrdijaš i sluge.
-metrika - sve barokne komedije su u stihu.
-stilske figure
-tematika
Bilo kakav banalan događaj može da bude tema nove komedije, isto kao i neki motiv iz nacionalne istorije, čak
i strane, motiv iz Biblije, a sve u službi dodvoravanja publici. Najznačajnija je tema časti. Lopeovi najuspeliji
komadi inspirisani su temama iz španske istorije, romansama i hronikama. Čine četvrtinu njegovog dramskog
opusa.
-trajanje komedije - oko 3000 stihova, oko 100 strana teksta, 4 svitka (pliegos).
-korišćenje satire - umerenost.
-postavljanje na scenu
3. epilog, ističe značaj publike u pisanju komedija
Likovi nove komedije
Likovi su brojni i raznovrsni, ali ne i psihološki produbljeni jer predstavljaju tipove i kreirani su po
opšteprihvaćenom šablonu. Likovi nove komedije su podređeni radnji. Svi likovi se iz dela u delo javljaju u
unapred osmišljenoj, očekivanoj ulozi. U tom smislu, dramska ličnost se javlja kao zastupnik svoje klase, svog
vrednosnog sistema, pogleda na svet, načina delanja i govora.
Postoji šest glavnih tipova likova koji uglavnom idu zajedno i najčešće se javljaju u ljubavnim komedijama koje
su slične i najčešće idu u parovima:
1) El galán/ el caballero i la dama.
2) El villano i la villana (labrador, labradora)
3) El rey
4) El poderoso (el noble, el caballero)
5) El gracioso/el criado
6) El padre/el hermano/el marido
U jednim vrstama komedije su likovi galán i dama. Oni su agonisti, bilo kao ljubavni par ili kao naslovi junaci
u drugim podvrstama. Ponekad su akteri sporedne radnje. Radnja se odvija na dvoru, oni su pripadnici
plemstva, ali srednjeg ili nižeg (gradskog). U centru su ljubavna zbivanja, oni smišljaju načine kako da ostvare
svoju ljubav. Dama je lepa, visokog roda i stara hrišćanka, sve što radi usmereno je ostvarenju željene veze.
Sposobna je i promućurna, služi se lukavstvima i lažima kako bi zadobila muškarca. U nekim slučajevima,
može se sresti i lik dame kao odlučne žene koja ruši ustanovljene konvencije i rodne stereotipe.
Dama mora da vodi računa o svojoj časti i ne sme da se upusti u vezu, a zaplet najčešće ima veze sa strogim
ocem ili bratom (el padre/el hermano), koji se suprotstavlja vezi između nje i udvarača. Figure oca ili brata se u
komediji pojavljuju kao čuvari njene časti.
El galán je plemić visokog roda, naočit, hrabar, zaljubljen, ljubomoran i privržen osećanju časti. Inpulsivan je i
nestrpljiv da osvoji damu.
Srećan kraj komedije podrazumeva sklapanje braka.
U drugim komedijama su likovi villano i villana (labrador, labradora). Javljaju se u mnogo dela, najčešće u
onima na temu nacionalne istorije i legende. Mogu biti bogati zemljoradnici (labradores ricos) ili siromašni
ratari (villanos pobres), kakvi su npr. u Fuenteovehuni. Njihova pojava na sceni uvek je vezana za temu časti.
Ovi likovi su uvek pozitivne figure i oličenje časti. Ovaj par po pravilu otvrenije iskazuje svoja osećanja,
ponašaju se slobodnije i društvene norme ih manje potiskuju. Oni su isto zaljubljeni, ali je ambijent seoski i
drugačiji je fokus. Život na selu predstavljan je idilično, sve dok se ne javlji moćnik (el poderoso) koji želi
devojku za sebe i time ruši idilu.
Funkcija likova obe varijante je slična, pa se često tretiraju kao dva, a ne četiri lika.
El poderoso je moćnik zbog čijih prestupa junaci komedije traže pomoć nekog višeg autoriteta, uglavnom
kralja. On je plemić na nekoj funkciji (comendador, príncipe, conde, capitán, duque, marqués), koji čini neku
nepravdu seljanima, oholni nasilnik koji zloupotrebljava svoj položaj. Nema poštovanja čak ni prema kralju.
Remeti skladan odnos između plamstva i podanika. Kod Lopea ovih likova ima mnogo npr. Fernan Gomes u
Fuenteovejuna i Don Teljo u El mejor alcalde, el rey.
El rey je čuvar reda, zakona i pravde. On stoji iznad dramske radnje, kao svedok i sudija svega šo se dešava.
Njegova vlast je apsolutna. Najčešće je predstavljen kao mudrac (el rey viejo), a ređe kao mlad, pohotljiv i
uzročnik konflikta (el rey galán) tj. kao tiranin koji se na kraju kaje za nedela i biva kažnjen. Kod Lopea je
idealizovan, pošto on smatra da je monarhija najbolje društveno uređenje i zato svuda veliča kralja i njegovu
pravednost. Kralj brine o podanicima i oličenje je pravde, to se posebno vidi u delu El mejor alcalde, el rey.
El gracioso, la figura del donaire je lakrdijaš i neizostvan je lik Lopeovih komedija, bez obzira na sadržinu. U
ozbiljnim delima predstavlja kontrast u odnosu na atmosferu, a u šaljivim doprinosi opštem veselju. Predstavlja
neku vrstu protivteže protagonisti. Uloga podrazumeva da je odani sluga (criado) glavnog muškog agoniste.
Promućuran je i snalažljiv, praktičan, često je oslonac gospodaru. I on nekada ima svoju izabranicu koja je
najčešće služavka protagonstkinje, pa se neka dela završavaju dvostrukom svadbom. Ovaj brak dvaju slugu čini
parodični paralelizam sa brakom protagnista. Ovaj lik vodi poreklo iz ranijih tipova pozorišta, prostodušnih
pastira i glupana iz renesansnih komada. Jedini slučaj gde el gracioso nije tipičan lik jeste Tirsovo delo Don
Juan Tenorio zbog toga što je bio moralan, lucidan i hladne glave.
Neretko se povlači paralela između lika lakrdijaša i pikara. Međutim, pikar je ogorčen, ironičan i kritičan pri
posmatranju sveta, što lakradijaš nije. On uveseljava, ne pridikuje.

Lopeov dramski opus

Dramski opus Lopea de Vege je veliki i raznovrstan. Sva njegova dela objavljena su u 25 zbornika/knjiga od
1604. do 1647. godine. Do 1617. godine i do devetog toma Lope nije vodio računa kako se objavljuju njegovi
rukopisi. Zato je naslov devetog toma 12 komedija Lopea de Vege koje je na osnovu originala pripremio on
lično.
Ključ Lopeovog uspeha je u mešavini učenog i narodnog, suštini njegove dramaturgije. Lope doživljava
pozorište kao dramsku poeziju.

Klasifikacije:
a) Drame na teme iz nacionalne istorije i legende
Ima ih oko 98. Najproučavanije su i najizvođenije njegove drame. Inspirisane su narodnim pesmama,
srednjevekovnim hronikama, romansama, poslovicama. Menendes i Pelajo je utvrdio da je Lope išao unazad
čak do doba Hispanije, tj. Iberijskog poluostrva pod rimskom vlašću, Vizigota, Rekonkiste, otkrića Amerike.
Najčešće piše o periodu katoličkih kraljeva (Fuenteovehuna, Peribanjes i komandor iz Okanje,Vitez iz Olmeda,
Najbolji sudija, kralj). Dotakao se i Speva o Sidu (Zidine Toroa, Las almenas de Toro, delo posvećeno Giljenu
de Kastru), nesrećne sudbine kneževića od Lare i osvete polubrata Mavara (El bastardo Mudarra), u jednom
delu opisuje i legendu o tragičnoj ljubavi između Alfonsa VIII i Jevrejke Raquel (Las paces de los reyes y judía
de Toledo).
b) Ljubavne komedije
Često su u senci istorijskih, ali su jednako značajne, napisao ih je oko sto. Njihov naziv varira: Menendes i
Pelajo ih zove comedias de costumbres (verno oslikavaju običaje ljudi), Fransisko Ruis ih zove comedias
amorosas/de amor, Pedrasa i Rodriges misle da spadaju u komedije zapleta zbog složene radnje (comedias de
intriga/enredo) ili komedije plašta i mača (comedias de capa y espada). Ignasio Areljano koristi pleonazam
komične komedije i deli ih na komedije plašta i mača (protagonisti plemići srednje kategorije, urbana sredina) i
vlastelinske komedije (comedias palatinas, visoko plemstvo, palata). Razlikuju se po vrsti komike (prizemna i
prefinjena), junaci (niskog kova-svodnici, kurtizane i otmeniji), izvor inspiracije (literarni ili drugi izvori),
manji ili veći upliv kostumbrističkih elemenata. Tema je stereotipni ljubani zaplet sa predvidljivim krajem,
odnosno sklapanjem braka između glavnih, a često i sporednih likova. Uglavnomm prepreke postavlja
devojčina porodica. Mesto radnje je uglavnom u Italiji. Ipak, najboljima je mesto ranje u Španiji: Madridski
čelik, Madridski vašari (Las ferias de Madrid), Seljanka iz Hetafea (La villa de Getafe), Voleti, ali ne znati
koga (Amar, sin saber a quien), Priglupa gospa (La dama boba), Baštovanov pas (El perro del hotelano).

Ignasio Areljano sa Univerziteta u Pamploni deli njegove komedije u dve grupe (comedias cómicas):
a) comedias de capa y espada
b) comedias palatinas
Razlika između njih se sastoji u tome što se komedije de capa y espada odvijaju u gradskom ambijentu. Ime su
dobile po odeći koju junaci nose (capa-plašt) i po tome što se često odvijaju i dvoboji (espada-mač).
Comedias palatinas se odvijaju u palatama i domovima bogatih aristokrata, ali ljubavna tema ostaje ista. La
dama boba, 1613. godina (prevod na srpski Stanislav Vinaver – Budalasta vlastelinka) opisuje preobražaj
priglupe devojke uz pomoć ljubavi. Njen portret je vrlo vešto izgrađen, a fokus je na svemogućoj ljubavi.
Prevedena je i La discreta enamorada i odigrana je pre dve godine u Vršcu, reditelj je Nemanja Savić.
Poznata comedia palatina je El perro del hortelano (Baštovanov pas), po njoj je snimljen i film rediteljke Pilar
Miró koji je dobio nagrade Goja. Radi se o plemkinji i njenom sekretaru, između njih se rađa ljubav, ali postoje
prepreke socijalne prirode.

Klasifikacija Menendesa Pelajo:

a. komedije (komedije, tragedije, tragikomedije)
b. kratki komadi (piezas cortas) - loe, međuigre, aute, dijaloge
Komedije:
a) religiozne komedije
b) miloške komedije, komedije na teme iz stare i strane istorije
c) drame zasnovane na nacionalnoj baštini i tradiciji
d) teme čisto poetske invencije (pastoralne, viteške, novelističke)
e) kostumbrističke komedije (komedije o lošim običajima, urbanim običajima, vlastelinske komedije)

Dijahronijska klasifikacija:
1. Prva etapa (1585-1604)
50-ak dela, najčešće ljubavne komedije. Dinamična radnja. Obmane ljubavi (Las burlas de amor). U nekima se
ogleda valensijanski uticaj - Udovica iz Valensije (La viuda valenciana).
2. Druga etapa (1604-1618)
Najbolja etapa. Teme španske tradicije - Peribanjes i komandor iz Okanje (Peribáñes y el Comendador de
Ocaña), Fuenteovehuna (Fuenteovejuna). Zatim piše Priglupa gospa (La dama boba) i Baštovanov pas (El
perro del hotelano).
3. Treća etapa (1618-1635)
Novi komični koncept, komplikovani zapleti, likovi manje produbljeni. Tragedija Vitez iz Olmeda (El caballero
de Olmedo) i drama Najbolji sudija, kralj (El mejor alcalde, el rey).

LOPEOVA ŠKOLA
Prema geografskom principu, Lopeovi sledbenici mogu se svrstati u tri škole, a to su: madridska,
valensijanska i andaluzijska škola.
Tirso de Molina (Gabrijel Teljes, 1583?-1648) je najvažniji predstavnik madridske škole, po profesiji je
pripadao crkvenom pozivu. Pripadao je redu Milosrdne braće (otud mu i nadimak el mercedario). Imao je
solidno obrazovanje.
Godine 1625. kao crkvenjaku bilo mu je zabranjeno da piše svetovne komedije, jer su navodno davale loš
primer, pa je od tog trenutka pisao samo pobožna dela. Zbog ovoga se povlači iz javnog života i poslednje dane
provodi u gradovima kao što su Trujillo, Cuenca, Toledo, Sori itd. Odlikuju ga snažno oslikani karakteri
onovremene španske svakodnevice, dorađenost dramske forme i jezička preciznost.
Prema Tirsovim rečima, za sobom je ostavio 400 dela, od kojih je sačuvano oko 60 koja su objavljena u 5
knjiga između 1627. i 1636. godine.
Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u četiri različite oblasti:
1) Drame verske sadržine i autosakramentali
2) El burlador de Sevilla y convidado de piedra (predstavlja sam za sebe posebnu oblast),
3) Istorijske i političke drame
4) Komedije
Mnoga dela su i dalje pod znakom pitanja što se tiče autorstva. Čak se ni za Burladora ne zna sa sigurnošću da
li je to njegovo delo uzevši u obzir da se ova komedija ne nalazi ni u jednoj od 5 knjiga gde je autor sabrao
svoje komedije. Profesor Alfredo Rodríguez iz La Korunje smatra da on nije autor, već da je samo obradio delo
autora po imenu Andrés de Claramonte. Stoga, kad je prof. Rodriges pisao njegovo idanje ove knjige za
izdavaštvo “Katedra” na naslovnoj strani je stavio “Pripisano Tirsu de Molini” (Atribuido a Tirso de Molina).
Hronološki i stilski Tirso je bio između Lopea, svog učitelja, i Kalerona čiju je pojavu najavljivao svojim
radom. Lope predstavlja prvu etapu nove komedije, a Kalderon njenu zrelost, a istovremeno i dekadenciju.
Između tih etapa proteklo je oko 40, 50 godina. Tirso je preuzeo osnovni obrazac nove komedije od Lopea, ali
unosi posebna obeležja koja vode ka drugoj fazi njenog razvoja. Ne samo da psihološki produbljuje i obogaćuje
likove koji više nisu tipski kao kod Lopea, nego uvodi i neke nove. Njegovim originalnim dostignućem smatra
se stvaranje pravih ženskih likova španskog pozorišta, psihološki produbljenih i individualnizovanih (npr. u
delu La prudencia en la mujer/Razboritost u ženi). Po ovome se dosta razlikuje od Lopea kod koga su ženski
likovi konvencionalni. Tirso takođe prvi u pozorište uvodi lik majke.
Pored toga, Tirso pokazao veliko majstorstvo u kreiranju maštovitih zapleta, složene radnje, tajanstvenim
likovima, prerušavanjima, pisao je živim ritmom sa brzim promenama, obrtima, i razrađenom komikom.
Savršeno je vladao jezikom i poigravao se njime.

El burlador de Sevilla y convidado de piedra: radnja se odvija u srednjem veku, likovi i ambijent su stvarni,
porodica Tenorio je zaista postojala i bila je vrlo uticajna. Međutim, on slika svoje savremenike i njihovo
ponašanje kroz lik Dona Huana (veruje se da je prikazan lik zapravo conde de Villamediana). Kritikuje tadašnje
brojne plemiće koji su smatrali da im prezime daje pravo da se ponašaju nedolično i da ne poštuju tuđu čast.
Kritikuje caballeros libertinos (deca bogataša), ali i žene. Prikazuje ih lažljivim i licemernim, opsednutim
ugledom i dobrim glasom više nego stvarnom čestitošću.
Postoji kontrast između Don Huana i njegovog sluge, Kantalinona. Iako se uklapa u ulogu lakrdijaša,
Kantalinon je privržen i poslušan sluga svom gospodaru i predstavlja otelotvorenje društveno prihvatljivog
ponašanja.
Seviljski zavodnik i kameni gost prikazuje se u Španiji na zadušnice, 1. novembra (día de difuntos). Češće se
izvodi romantičarska verzija Hosea Sorilje. Postoji čak 500 književnih, 70 muzičkih, 25 likovnih i 8 filmskih
prerada ove drame. U veći Don Huan više nije negativan lik, već muževan.
Postoje dva prevoda ovog dela (Mančić i Prelević, 2000, 2002).

Tirsova najbolja ljubavn komedija tipa de capa y espada je Don Gil de las calzas verdes (Don Hil, zelen
čarapanko, prevod Branislav Prelević, 1999). Donja Huana je mlada vlastelinka koja se prerušava čak i u
mladića dok traži svog verenika Don Martina. On nije ispunio bračno obećanje i već se udvara drugoj dami. Na
kraju uspeva da ponovo pridobije njegovu naklonost zahvaljujući svojoj mudrosti i lukavosti.
Guillén de Castro (1569-1631)
Gijen de Kastro je najznačajniji predstavnik valensijanske škole. Bio je Lopeov savremenik. Tradicionalno se
svrstava među njegove sledbenike, međutim to nije u potpunosti tačno, naročito kada je reč o novoj komediji.
Stupili su u kontakt kada je Lope bio prognan u Valensiju 1589. na početku svoje karijere, kada je Gijen već
pisao za pozorište. Valensijanska pozorišna tradicija pozitivno utiče na Lopeov rad.

Sačuvano je oko 35 Kastrovih dramskih dela u kojima ispoljava originalne crte. Objavljene su u tri knjige. U
njegovim delima nema tipičnih vrata i podvrsta. Kastrove dame su didaktičke, daju primer viteškog ponašanja.
Pisca zanima unutrašnja tenzija između društvenih konvencija i ljubavi.

Gijen vs. Lope:

1. Kod Kastra se el gracioso ne pojavljuje u svakom komadu i nije uvek u ulozi sluge glavnog muškog lika.
2. Kod Lopea se idealizuje brak i svadba kao najpoželjniji završetak komedije, a Kastro prikazuje i
problematične veze, razvode, nesrećne supružnike (Las malcasadas de Valencia).
3. Tema časti je sveprisutna u njegovim delima, ali drugačije je obrađena. Kastro pokazuje da čast nije iznad
morala, ljubavi i drugih pozitivnih osećanja. Kritikuje tiraniju časti.
4. U nekim delima čak prikazuje nepravedne kraljeve, što bi kod Lopea bilo nezamislivo (Postojana Ljubav, El
amor constatnte).

Proslavio se epskim dramama o Sidu: Sidova mladost, Las mocedades del Cid (1612-1616) i Sidovi podvizi,
Las hazañas del Cid (1618). Prva je bolja od druge. Pisao je po Lopeovom modelu. Veliča Sida i španski narod.
U njima se oslanjao na materijal iz romansi.
U Las mocedades ima izmišljenih delova. U Sida su zaljubljene princeza Donja Uraka i Donja Himena. Čak je
izmišljena cela jedna epizoda: svađa između Himeninog i Sidovog oca. Sid ga ubija u dvoboju jer je ovaj
ošamario njegovog oca Dijega Lainesa. Prikazana je psihološka revolucija koja se odigrava u Himeni: voli Sida,
ali ne može da pođe za nekoga ko je ubio njenog oca kneza Losana. Kaže da će se udati za onoga ko joj donese
Sidovu glavu, ali na kraju ljubav pobeđuje i ona mu oprašta. Ova drama često je i podražavana (npr. Pjer Kornej
napisao dramu Sid 1636. godine, a Žil Masne je komponovao operu Sid krajem XIX veka).

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

Počeo je pišući za pozorište po povratku iz vojske, gde je pet godina proveo zarobljen. Oko 1580. godine
pokušava da se afirmiše kao pisac stvarajući dramska dela, nudio ih je upravnicima trupa. Dela su mu bila pod
uticajem klasičnog duha, pisana po Aristotelovim načelima.
Prvi period stvaralašta Servantesa je od 1580. do 1587. godine. Sačuvana su samo dva od napisanih 20-30 dela.
Izvođena su u to doba. To su: tragedija La destrucción de Numancia (El cerco de Numancia) i El trato de Argel
(Los tratos de Argel). Naslovi drama variraju jer su do XVIII veka kružile samo u rukopisima, pa je pitanje i da
li su originalni. Servantes i sam kaže da su ova dela često izvođena i da su dobro prolazila kod publike.

Tragedija Numansija ima četiri čina. Pisana je u jedanaestercu koji je pogodan za ozbiljne teme. Smatra se
najboljom španskom tragedijom s obzirom na to da u Španiji tragedija nije bila mnogo razvijena. Unosi izvesne
izmene u aristotelovsko poimanje tragedije:
1. Numantinci nisu počinili nikakvu tešku pogrešku koja bi opravdala njihovo stradanje. Takođe,
2. Numantinci nisu visokog roda, što nije po antičkim kanonima. Servantes uzdiže ljude niskog roda čašću i
dostojanstvom koje pokazuju, što je usko povezano sa slobodom, važnom Servantesovom temom.
3. Božanstvo nije ono koje utiče na njen ishod, već neizbežna istorijska realnost.
Tema je istorijska, radnja je smeštena u period rimske vladavine na poluostrvu. Govori o malom mestu koje
dugo pruža otpor pridošlicama. Opisao je poslednje dane Numansije pod Rimskom opsadom koja je trajala 16
godina. Ova tema poznata je i u starim tekstovima i mnogi obrađuju.
Servantes je uspeo da ozbiljnu temu obradi na uzvišen način bez otužne patetike. Prikazuje se snažan
patriotizam španskih predaka Keltibera. Napetost traje do samog kraja kada se poslednji Numantinac, dečak
Barijato, baca sa kule.
Likovi su zaljubljeni par, deca, a ima i alegorijskih likova kao što su Enfermedad, Guerra, Hambre, España
(figuras morales). Na kraju su svi Numantinci izvršili samoubistvo.
Ova drama se relativno često izvodi u pozorištima da bi se prikazalo junaštvo predaka. Izvodi se u Saragosi pod
Napoleonovom opsadom početkom XIX veka, kao i 1937. u Madridu kada frankističke snage opsedaju Španiju.
Trupa Rafaela Albertija i njegove žene postavlja na scenu ovu dramu.

Ropstvo u Alžiru je tragikomedija. Drugi naziv je Dogodovštine, ali je neprikladan zbog teme. Postoji lik
Sayavedra koji podseća na njega. Comedia de cautivos je podvrsta čiji je začetnik Servantes zbog tematike i
opisa života hrišćanskih zarobljenika u Alžiru. To je zapravo tragikomedija u kojoj se opisuju stradanja
hrišćanskog roblja zatočenog u gusarskoj republici na severu Alžira. Servantes je za pisanje ove tragikomedije
pribegao vlastitim sećanjima na mučan period zatočeništva, vešto kombinujući autobiografsko i dokumentarno
sa fikcionalnim. Umetnute su fiktivne ljubavne priče.

Međutim, u to vreme stasava Lopeova škola i publika traži nešto novo, što potiskuje starije autore. Servantes se
okreće se drugim književnim rodovima. Oko 1600. godine piše prozu, radi na Don Kihotu i većina njegovih
najboljih dela objavljena je posle 1610. godine: Novelas ejemplares, Don Quijote (2. deo), Viaje al Parnaso itd.
On ipak sve vreme prati zbivanja u pozorištu. U prvom delu Don Kihota kritikuje novu komediju, lik el
gracioso, kao i mesto radnje koje ne treba menjati. Ovo predstavlja povod da se on i Lope raziđu ne samo
književno, već i kao prijatelji. Kaže da bi trebalo da postoji cenzor zbog Lopeovih imitatora koji nisu jednako
kvalitetni. Poznata je obimna prepiska u kojoj Lope vređa Servantesa jer nije dobro primio njegove kritike.
Tada je izašao apokrifni drugi deo Don Kihota koji je potpisao izvesni Aveljaneda. Smatra se da je to bio
pseudonim nekoga od Lopeovih pristalica, pa možda čak i samog Lopea, jer vređa Servantesa u predgovoru.
Kasnije su izgladili odnose. Servantes pokušava da donekle prihvati pravila nove komedije i to se vidi u drugoj
fazi njegovog stvaralaštva. Čak i pohvalno govori o Lopeu (u predgovoru Međuigrama, 1615, naziva ga el
monstruo de la naturaleza), divi mu se zbog dara za pisanje stihova.

Zbirka Ocho comedias y ocho entremeses nuevos nunca representados (1615) obeležava drugi period
Servantesovog stvaranja. Pisao je po novim pravilima. Nuevos u naslovu govori i da su dela nova, nepoznata
publici, ali i da je u pitanju Lopeova, nova komedija. Prvi put su prikazane u XX veku. Servantes je svestan da
je veliki prozni pisac, ali i da je u pozorištu nepravedno zanemaren. Pošto njegova dela nijedna trupa nije želela
da prihvati, on ih sam iznosi publici. Bio je u Lopeovoj senci. Njegove ideje nisu prolazile upravo zbog toga što
su svi bili opsednuti novom komedijom, Žan Kanavađo kaže da je to velika šteta jer je Servantes imao sveže
ideje vezane za dramu, a on negde prihvata Lopea, a u nekim iznosi i svoje ideje. Servantes prihvata rušenje
jedinstva mesta. Sve komedije su mu u tri čina, javlja se i lik el gracioso (Lagartija).
U tri komedije obrađuje tursku temu (tema turquesco) veoma aktuelnu u kojoj se drama gradi po sličnom
obrascu uz smeštanje fiktivnih likova i zbivanja u dokumentarni okvir. To je šema Srčanog Španca (El gallardo
español) i Alžirskih tamnica (Los baños de Argel). U Alžirskim tamnicama Servantes eksperimentiše tehnikom
pozorišta u pozorištu što podrazumeva prikazivanja pozorišne predstave u tamnici. Ima puno naturalističkih
prikaza (scene mučenja). U trećoj, Velika sultanija (La gran sultana), polazište je mit o braku sultana Murata III
i lepe hrišćanke Španjolke Kataline de Ovijedo. U ovoj komediji se, u istočnjačkom ambijentu, sa mnogo
idealizacije, plete romantična priča o ljubavi koja prevazilazi razlike u veri.
Njegova najuspelija komedija je Pedro de Urdemalas. Glavni junak je lik iz španskog folklora Urde-malas,
promućurni mangup koji smišlja prevare. Opisuje sudbinu pikara koji odlučan da promeni svoj život na bolje.
Na kraju Pedro rešava da postane glumac da bi bar na sceni bio ono što nikada neće biti u realnosti. Ne uklapa
se u Lopeove definicije likova jer Servantes ne prihvata šematizaciju. Važnije su moralne kategorije od
društvenih. U ovoj komediji lepoj Ciganki udvara se i sam kralj. U ponašanju monarha se vidi ironičan
Servantesov stav u vezi sa kodifikovanim normama ponašanja (dramatis personae) u komedijama Lopeovog
tipa.
El rufián dichoso (Srećni propalica) je jedina “komedija o svecima”. Servantes oživljava istorijsku ličnost
jednog Seviljanca koji se posle raspusne mladosti zakaluđerio i ostatak života proveo u manastiru u
Meksiku.Vidi se uticaj nove komedije; Servantes ne poštuje jedinstvo mesta radnje (Španija, Meksiko) i javlja
se lik lakrdijaša (sluga Lagartiho).
Preostale tri komedije su komedije zapleta sa italijanskim motivima: Lavirint ljubavi (El laberinto de amor),
Zabavna komedija (La entretenida) i Kuća ljubomore (La casa de los celos) koje nemaju veliku umetničku
vrednost.

PEDRO CALDERÓN DE LA BARCA (1600-1681)

Ciklus Pedra Kalderon de la Barke predstavlja drugu epohu komedije i donosi njenu zrelost i vrhunac. Postoje
tri generacije dramaturga, sledbenika Lopea. Prvoj pripada Gijen de Kastro, drugoj Huan Ruis de Alarkon i
Tirso de Molina (rođeni 70-ih i 80-ih godina XVI veka), a trećoj oni rođeni posle 1600. godine, među kojima je
glavni Kalderon. Njegova godina smrti označava ujedno i kraj baroka u španskoj književnosti.

Doveo je do savršenstva Lopeovu novu komediju. Lope se smatra spontanim genijem, otvoren ka spoljašnjem
svetu i narodnoj jednostavnosti. Za razliku od njega, Kalderon je za kritičare više mislilac, filozof, okrenut
untrašnjem životu, smiren i tih. Lope je osećajan (lirizam), a Kalderon racionalan. Izvan Španije je poznat kao
filozoski pesnik, a nemački romantičari Kalderona smatraju posebno značajnim i nazivaju ga piscem filozofom.
On razrađuje obeležja nove komedije. Neke teme preuzima od Lopea i u prvom periodu stvaranja obrađuje ih na
Lopeov način, a kasnije prelazi u simbolizam, što je glavna odlika njegovih dela.

Predstave se i dalje održavaju u pozorišnim dvorištima, ali i u pozorištima a la italiana, kao što su teatar Buen
Retiro i Sarsuela u Madridu. Većina njegovih komedija namenjena je izvođenju u dvorištima, druga grupa
drama je pisana za dvor, a treća, autorsakramentali, pisani su za izvođenje na ulicama i trgovima.

Godine 1623. prikazuje se Ljubav, čast i moć (Amor, honor y poder) što se uzima za početak njegovog
dramskog rada.

Njegova dela su štampana u devet tomova sa po dvanaest dramskih dela. Objavljene su između 1636. i 1691.
godine u Madridu. Međuigre su objavljene zasebno 1677. godine. Napisao je oko 100 dramskih dela (komedija,
tragikomedija i tragedija, pet u koautorstvu) i oko 80 autosakramentala i izvestan broj kraćih dela (loa,
međuigara, hakara i mohigangi).

30-ih godina postaje vodeći španski dramaturg. Godine 1651. se zamonašio. Od tada piše isključivo za dvor i
autosakramentale. Piše dvorske komedije po određenom obrascu i ukusu tadašnjih dvorana. Odlike su:
izveštačenost, mitološke teme, fantastični likovi, plesni elementi, jer je bitna muzika.
Dve faze u stvaranju:
1) 1623-1644 (pozorište je bilo zatvoreno 1644-1649). U ovoj fazi pisao je za gradska dvorišta (pozorište
Lopeovog tipa) sa više realističkih i kostumbrističkih elemenata.
2) 1650-1681 - ozbiljna dela (drame i autosakramentali) i raskošni komadi za dvor.

Kalderon je poznat po negovanju forme i savršenom skladu između oblika, sadržine i stila. Obrađene teme i
motivi razvijaju se simultano i prepliću, bilo po sličnosti, bilo po suprotnosti, a katkad i jedno i drugo.
Naizmenično se smenjuju ozbiljne i šaljive epizode, filozofsko-religiozni i ljubavni sadržaji. Između njih su
brojne povezanosti (correlaciones) kao i paralelizmi. Hijerarhija ličnosti je piramidalna, te se naslovni junak
uvek jasno izdvaja od ostalih. Prikazani sukobi, naročito u dramama su unutar likova, a ne između njih. On
stvara daleko složenije karaktere, sklone samoispitivanju. Zato su jako bitni monolozi. Vreme i prostor
dešavanja drame su veoma svedeni, zbog podređenosti psihološkoj kategorizaciji likova.
U jezičko-stilskom smislu stapa se konceptizam i kultizam (gongorizam), dva glavna literarna toka španskog
baroka. Prvi teži gomilanju pojmova i ideja, a drugi neguje formu, što se ogleda u savršenstvu stiha. U svečanim
monolozima prisutan je meditativni, kolebajući ton razmišljana, a u dijalozima realistički i dinamični. Stilske
figure: mitološke i druge učene aluzije, latinizmi, stilska inverzija, antiteze, perifraze, ponavljanja, kontrasti,
eksklamacije i retorska pitanja, apostrofe, paralelizmi, zvučni stihovi i rime.

Podela dela:
1. komedije i komične jednočinke
2. drame (zvane i tragedijama)
3. dvorske komedije i zabave
4. autosakramentali

Komedije
One čine naobimniji deo Kalderonovog stvaralaštva.
Podela komedija:
1) komedije zapleta:
a) komedije plašta i mača (de capa y espada). Sledi Lopea i Tirsa, ali unosi i neke nove elemente. Šablon
(gradski ambijent, savremeno doba, šematizovani likovi, ljubav dvoje mladih kojoj otac ili brat staju na put,
pitanje časti, prikladnost u ponašanju junaka-decoro) je isti, ali je zaplet složeniji i forma savršenija. Sadrže
kostumbrističe elemente a nekad i blagu društvenu kritiku. Najbolja komedija ovog tipa je Gospa duh (La dama
duende).
b) vlastelinske komedije veoma su slične prethodnim po komplikovanom zapletu, ali sadrže fantastične viteške
ili egzotične elemente. Mesto radnje su udaljene zemlje. Izveštačen stil. Junaci su plemići. Jedna od najuspelijih
je Udvarač duh (El galán fantasma).
2) Burleskne komedije (comedia burlesca) parodira ozbiljne dramske žanrove. Izvrće sve odlike nove komedije
(npr. plemići kukavice, smešni kraljevi, očevi koji se raduju slobodnom ponašanju svojih kćeri). Najpoznatija je
komedija Kefal i Prokrida (Céfalo y Pócris) u kojoj parodira svoja dela.

Drame
Podela:
1) filozofsko-simbolične drame
Sehismundo je smatran za univerzalni simbol tragične ljudske egzistencije. Kalderon slika čoveka u večitoj
borbi sa životnim nedaćama. Piščev pesimizam, povremeno na granici sa nihilizmom, donekle se može objasniti
teškim prilikama u Španiji u XVII veku, ali još više njegovim karakterom.

2) istorijske drame
Najpoznatija je Engleski raskol (La cisma de Inglaterra).

3) drame časti (dramas de honor)

To su tragične drame. U ovim delima Kalderon je pokazao moć kodeksa časti, koji pritiska pojedinca do te mere
da nije u stanju da razmišlja niti dela razumski. Teror časti je u seriji dela opisan kao niz situacija iz bračnog
života.
Šema je slična: muž sumnjiči suprugu za neverstvo, pokušaj preljube ili samu preljubu. Senka sumnje pada na
muževljevo ime. Rasplet je krvav, žena strada od ruke supruga, a ovime i on sam sebe uništava. Od samog
početka vlada teška atmosfera netrpeljivosti među supružnicima, gde su junakinje po pravilu u braku protiv
svoje volje. Čak ni lakrdijaš nema uobičajenu ulogu već je i on tragičnih dimenzija (kao Kokin u drami El
médico de su honra).
Ovde spada trilogija Lekar sopstvene časti (El médico de su honra) i Salamejski kmet (El alcalde de Zalamea,
oko 1640.). Kako se pretpostavlja, postojao je istoimeni komad Lopea de Vege, ali je Kalderonova verzija
prevazilazi u umetničkom dometu. Kalderon je sigurno imao u vidu Lopeovu dramu o zloupotrebi moći jer je
šema veoma slična: ličnost i ponašanje bahatog vlastelina koji napastvuje devojke narušavajući idiličnu
atmosferu malog mesta.

4) religiozno-hagiografske drame
Verski element je prisutan na različite načine, različitog obima i intenziteta i različite namene. Nekada
preovlađuje hagiografski, nekada biblijski, a nekada istorijski sadržaj.
Jedna je najuspelijih je Čudesni mag (El mágico prodigioso) o Spirijanu koji sklapa ugovor sa đavolom, u čemu
su nemački romantičari nalazili sličnosti sa Geteovim Faustom. Ovo delo je napisano po narudžbini za proslavu
Telova.
La vida es sueño je drama koja ga je proslavila i zbog nje se ubraja među najveće dramske pisce na svetu. Ovo
je filozofsko-simbolička drama koja se bavi nosećom temom ljudske sudbine, pitanjem je koliko je čovek
zavistan u odnosu na sudbinu i predodređenost. Ova tema nije nova jer se njom bave još od staroindijske, grčke,
antičke, i starošpanske književnosti. Ovde je obrađena na barokni metafizički način. Aktuelna je i u teološkim
krugovima tog doba. Postoji dilema da li je čovek slobodan da sam kroji svoju sudbinu. Jezuiti smatraju da
čovek donekle poseduje slobodu, ato je i Kalderonov stav jer je njihov učenik. Dominikanci imaju suprotno
mišljenje, da je gracia divina svemoćna i da čovek svoju sudbinu ne može da promeni. Sehismundovim likom
Kalderon dokazuje svoj stav. Prateće teme u delu:
1) život je san. Prisutna u svim umetnostima, a i kod Keveda. Ispoljava se u dva vida: kao obmana ili privid, i
kao obamrlost, zaborav. Kod Kalderona može da ima i pozitivne i negativne konotacije. Sehismundo uči iz
svojih grešaka i ponaša se drugačije posle “sna”.
2) teatro mundi – život je neka vrsta pozornice, a ljudi su glumci. Svako izlazi na scenu kada se rodi, a napušta
san kada umre (delo El gran teatro del mundo).
Sehismundo je lik koji pobeđuje zlo, koristi se razumom i pravilnim rasuđivanjem. U tome mu pomaže ljubav
prema Rosauri. Ona je pozitivni okidač za njegovu evoluciju, njen lik mu je dokaz da sve što se prethodno
desilo nije bio samo san, pa se menja iz nagonskog u zdravorazumsko biće.
Rosaurino ime je anagram reči Aurora, što znači svetlo, zora. Ona je nosilac sekundarne radnje, javlja se
prijateljstvo i empatija između dva bića koja pate. Sehismundo se na kraju odriče ljubavi prema njoj jer joj je
drugi ranije obećao brak (Astolfo).
Kralj Basilio je negativan lik, šarlatan koji zanemaruje svoje dete i očinsku dužnost zbog običnog proročanstva.
Prateća tema otac-sin je mogući autobiografski element pošto je poznato da je Kalderon imao loš odnos sa
svojim ocem.
Ovo delo je formalno savršeno. Obiluje aluzijama, simbolima, stilskim figurama. Prepliću kultizam i
konceptizam. Predstavlja najlepšu i najdublju dramu španskog i svetskog pozorišta. Obrađuje univerzalnu temu
ljudskog postojanja.
Često se izvodi i prvo je špansko dramsko delo izvedeno kod nas: 1874. u Novom Sadu, zatim 1875. u
Beogradu (Narodno pozorište). 1964. izvodi se u JDP-u. Takođe, prema prevodu Nikole Milićevića, na
Dubrovačkim letnjim igrama 1897. i u januaru 2012. u Narodnom pozorištu u režiji Slobodana Unkovskog, ali
je dobilo loše kritike.

El alcalde de Zalamea drama časti. Pretpostavlja se da je tematika preuzeta od Lopea jer je postojao njegov
komad pod istim imenom. Tema je uvreda nekog moćnika. Oficir se ponaša nedolično prema jednoj devojci.
Podloga je istorijska (trupe kralja Filipa II prolaze kroz selo Zalamea u Estremaduri). Glavni junak je bogati,
ugledni seljanin Pedro Crespo koji biva izabran za kmeta. Ima ćerku Isabel i sina Huana. Komandor sela zove
se don Lope de Figueroa (istorijski lik). Javlja se i capetán don Álvaro de Ataide, el poderoso koji siluje Isabel.
Kalderon je vrlo posvećen izgradnji likova i u tome prevazilazi Lopea. Ističe lik Pedra Crespa i njegovu
privrženost deci za koje je zabrinut i ponaša se kao pravi otac. Bori se za čast svoje kćeri. Daje naredbu da
kapetan bude uhapšen, ali moli ga da oženi Isabel. On to odbija jer je plemić, a ona je iz niže klase, pa ga
Crespo osuđuje na smrt davljenjem (el garrote). Vlast to saznaje prekasno.