Skt 25.

Decembar

Triling - prvi covek jevrejskog porekla koji je dobio posao u americi na univerzitetu
Oni se nisu bavili teorijom, pogotovu na pocetku.
Vecina njih su deca jevrejskih migranata, najcesce iz istocne evrope
Grinic vilidz..poceci su im boemski, nastavak zivota u pravcu univerziteta, a zavrsili su uglavnom
kao konzervativci...to je put od radikalne levice do maltene radikalne desnice.
Partisan Review. Levo opredeljeni, ali antistaljinisticki. Najpre ka centru, da bi zavrsili kao
konzervativci. Hristov ili Pothorec npr
Levo opredeljeni, ali vrlo brzo antistaljinisticki. Trocki im je bio blizak ali se nisu znali licno (trocki
je 30ih boravio u Americi).
Vecina njihovih interesovanja fokusirana je na period od Dostojevskog do Dzojsa, znaci tih par
decenija.
Edmund Vilson - kriticar na kog treba obratiti paznju i knjiga - ,,akselov zamak”
Teza da postoje dva dominantna sistema - naturalisticki i simbolisticki - kod Dzojsa se ta dva
povezuju u modernizmu i zato je on najveci pisac, a Uliks najveca knjiga modernizma.

Negativno nastrojeni prema popularnoj kulturi.

U tome je specificnost americke kulture, nikad nije bila velika razlika izmedju visoke i niske,
popularne, kulture.
Iskonski antielitizam u americi
Medjutim njima se nijedna forma popularne kulture 30ih i 40ih ne dopada. Imali su problem sa
kulturom ,,narodnog fronta” - polovinom 30ih godina zahvaljujuci podsticaju iz centrale, a
centrala je Moskva, komunisticke partije se okrecu sirim savezima, postoji politicki projekat
objedinjavanja svih snaga protiv fasizma, videlo se da sledi rat i da Hitlerova ideologija uzima
zamaha.
Razne kulturne ideje koje bi trebalo da doprinesu toj borbi protiv fasizma:
Medjutim njujorskim intelektualcima, koji su bili elitisti, nije im odgovarala ova ideja
Vudi Gatri - kantautor koji je uticao na Bob Dilana
Americki levicarski romani - ,,plodovi gneva”
To su popularni romani, slusana muzika, a dosla iz te ideje.

Oni su elitisti, politicki su im bili bliski, ali popularnost im se nije dopadala.

Vera u socijalisticki poredak, a sa druge strane u elitnu knjizevnost. To smatramo
nekoherentnim stavom, a 30ih je uobicajeno. Dobar deo levicarskih autora su kulturni elitisti.
Tu nastaje ta podela izmedju dogmata koji zagovaraju socrealizam, takvih je bilo i u americi
dosta, poput Sinklera, ili Majkla Gold ,,jevreji bez novaca” - proleterska knjizevnost, to bi bio levi
dogmatski pisac iz amerike.
Koca popovic cak, djilas, proleterska knjizevnost, a sa druge strane imamo Marka Ristica i
Krlezu - sa istim politicki stavovi ali se opiru toj instrumentalizaciji knjizevnosti.

Berk - da fakultet nije mesto za pristojne ljude, vec da oni koji hoce da uce, da rade na sebi
treba da odu sa univerziteta

Otpor ulasku Amerike u rat bio je ogroman, a posle rata, u tom promenjenom ambijentu,
bujanju univerzitetskog zivota, najezdi studenata, rasprsuju se kao grupa i pristaju na stalna
zaposlenja, sele se u bogatije delove grada, samim tim prvobitni njihov bunt slabi.

Triling je 50ih godina smatrao da stvari u americkom drustvu stoje dosta dobro i da se
ujedinjuje ,,stranka uma” i ,,stranka novca”, koji do tad nisu isli zajedno. Kaze u tom trenutku
stvari krecu na bolje i da prvi put ,,pare idu pametnima”

Usredsredjenost kod njih, cak i kod Trilinga, iako je pisao o Vordsvortu i Tolstoju, postoji vrsta
zaokupljenosti americkim drustvom, amerikanom, opsesivnim bavljenjem americkom
tradicijom. Podela americkih pisaca na pale faces i redheads.
Hotorn, melvil, eliot, emili dikinson - bledoliki
Mark tven, Teodor Drejzer, Hemingvej - red heads

A i Triling je smatrao da je Haklberi Fin najveci americki roman, iz perioda kad nije bilo sve u
novcu
Njihova veza sa marksizmom je duboka, ali to nije veza da cemo naci Lenjina, Marksa ili Trockog
u citatima, nije toliko impregnirano, ali pogled na svet svakako jeste.

1950 - ,,Liberalna imaginacija” - Trilingova najznacajnija knjiga

Ljudi su opsednuti ovom knjigom i zbog samog naslova. Razlog zbog kog je bila vec od prvog
trenutka popularna. Kao nasa ,,filozofija palanke“ radomira konstantinovica.
,,bice i jezik” radomira konstantinovica - najznacajnija knjiga o srpskoj knjizevnosti
Kod trilinga liberalizam se tretira kao leva ideologija i polemise sa...
Knjiga se zove ovako jer on njih kritikuje kao ljude kojima nedostaje masta, hoce da kaze liberali
koliko god se sa njima politicki slagali, staljin jeste u tom smislu ekstremista, doveo je citav levi
poredak pod znak pitanja, a triling zato pise negativno i o Stajnbehu i Drejszeru (americkim
levim piscima) kao piscima kojima nedostaje masta, koji su utilitaristi, kritikuje taj njihov
socrealizam...smata da je humanistika zaokupljena (krejn i cikaska skola takodje) ne treba
bezati od komplikovanosti, jer ga to pre cini boljim nego pojednostavljivanje......
Postojali su i jos uvek postoje nesporazumi oko ove knjige.
Danas kad se kaze neoliberalizam misli se na mere stednje nakon 2008. Nesto sto se danas
tretira kao desno, posle pada berlinskog zida gde kapitalizam nema alternativu. On je protivnik
socijalne drzave i upravo posle 2008 kad se u levim krigavima kaze da je neko neoliberal on
zagovara mere stednje, ukidanje univerziteta...makron, koji je ipak levo u odnosu na desnicare
(le pen, cerka....?)
Pojam je i bio i jeste dvosmislen

Njena provokativnost i vrlina bio je ovaj naslov.

Triling ima lep stil, nijedan tekst nije preveden, tako da smo osudjeni na ,,iskrenost i
autenticnost”, njegovu poslednju knjigu.

To je bio sastavni deo Trilingovog i ne samo njegovog kretanja od levice ka desno.

Veliki broj ljudi je imao problem da li ce prihvatiti Kenedija za svog predsednika, da li bi on bio
levi centar, dobar predstavnik neoliberalizma?
A cak 15 godina kasnije nisu se stideli da kazu da su glasali za Niksona, koji je vec desnicar.
Trockisti koji su promenili politicki stav i inkorporirali se u sistem.

Slozenost, kompleksnost - smatra da su to najvaznije osobine intelektualizma i pisanja.

Triling kaze da roman kao vrsta pociva na moralnom realizmu, to nije moralizam, cak naprotiv,
vecina likova zapravo nisu klasicne moralne figure i zapravo roman kao knjizevna vrsta po
Trilingu najbolje ilustruje ,,opasnost od moralnog zivota”. To je taj tip argumentacije.

Pitanje statusa humanistike, univerzitetske nastave, knjizevnosti na univerzitetu.

On se inace bavio i knjizevnoscu negde do ‘45, objavio je jedan roman, nekoliko prica. Zeleo je
pre svega da bude pisac i da ima problem da bude profesor (moze se videti)
Kaze da je ponizavajuce da se pedagogijom bavi osoba koja ima iole senzibiliteta.
Te price se poglavito bave upravo akademskim poslom -
Dejvid Lodz - knjiga ,,Nacini modernog pisanja” - vazna knjiga ako nas zanima 20 vek engleska
proza. Koristi strukturalisticki, Jakobsonov aparat, ka Sosiru i analizira prozu - o V.Vulf, Dzojsu,
Orvelu, sugestivne analize.
U svim njegovim romanima se radi o pisanju - ,,changing places”, komican roman. Americki
nacin studiranja i britanski nacin studiranja, dva pofesora menjaju mesto
,,Mali je svet’’ - ljubavna prica o dvoje predavaca
,,Krasan posao”
Uvek su mu univerzitetski i o pisanju romani. Campus novels?
Ono sto je Triling napisao od proze takodje su u tom univerzitetskom ambijentu, s tim sto je kod
njega uvek tragicna potka - ili se student ubije, ili profesor napravi pogresan izbor ili tako nesto.
Trilingov uzor kljucni je zapravo bio Metju Arnold. Imao je taj britanski, gospodstveni...smatrao
je da je Dzejn Ostin kljucni autor britanskog romana....
Uticaj Arnolda - tekst trilingov 60ih godina, i vazno je zbog desavanja u evropi i americi 60ih na
univerzitetima
,,Teaching Modern Literature”, tako nesto, protivi se inkorporiranju modernistickih i aktuelnih
autora u skolski i knjizevni kanon. On jeste ‘68 bio na strani studenata, ali bio je meta studenata
u americi, bio je cak plakat wanted dead or alive sa njegovom slikom
Ginzberg npr - najveci pobunjenici bili su njegovi djaci.
Arnold (povodom Eliota) i on je neko ko ce uticati i na studije kulture, bez obzira na to sto je iz
engleske
Triling govori o sukobu dve uloge - kriticara i profesora. On je izasao iz jedne da
bi usao u drugu. Kao profesor nije radio onako kao sto je kao kriticar. Kao kriticar
je imao ostre stavove i agresivne, ali kao profesor ne.
On je i eksplicitno smatrao da je ta vrsta ambivalencije nesto sto i jeste priroda intelektualnog
zivota. Pravi intelektualci se i prepoznaju po tome.

Vazan je i za istoriju psihoanaliticke kritike, u americi svakako.

Glavni pioniri psihoanaliticke kritike su Kenet Berk i Lajonel Triling - ,,frojd i knjizevnost” 1940,
a drugi ,,umetnost i neuroza” 1947?
Jedna je i posvecena Frojdu i zove se ,,Frojd i kriza nase kulture”
Lakan ce proklamovati jednu vrstu povratka samom Frojdu jer se pojavio citav niz Frojdovih
revizionista.
Triling ce takodje zagovarati povratak Frojdu, pri cemu ce govoriti kriticki o jednom tipu
frojdovih revizionista - kritikovace Markuzea i Lenga, Markuze je najuticajniji filozof u tom
trenutku (studentska pobuna), pomalo i Froma, ali mnogo manje od ovih.
Vidi se i kod Trilinga struja Lakanovske a sa druge strane Blumovske
On kaze da treba psihoanalizu posmatrati kroz trope?
Blum je smatrao da je sam poetski jezik objasnjiv jedino jezikom psihoanalize.

Naslov knjige ,,iskrenost i autenticnost” - pomalo se bavi istorijom ideja sa jedne strane, a sa
druge istorijom koncepta u onom empsonovskom smislu, kao sto je miltonov bog ili ,,struktura
slozenih reci”
Dva koncepta, dva pojma su u igri. Kaze da u Hamletu kad Polonije daje savete tu se prvi put
pojavljuje uopste koncept iskrenosti, a koncept autenticnosti tek u francuskoj sa
prosvetiteljima. !!!!!! Istorija dve ideje. U modernoj kulturi ideja iskrenosti zamenjena je idejom
autenticnosti. Nije vazno biti iskren vazno je biti autentican.
Zato su glavne teme Markuze, Leng (podeljeno ja, politika dozivljaja, antipsihijatrija - dejvid
kuper, trend u psihijatriji, tomas sas takodje i leng - antipsihijatrija - ideja je da je ludilo pre
simptom zdravlja nego bolesti, da osoba koja ima problem u savremenom svetu bas zato sto je
zadrzala klicu zdravlja, prirodnosti, nezahvacena mrezom socijalnih odnosa koji pocivaju na
licemerju, konformizmu itd...) Leng je lekar koji je imao bolnice i postavlja se terapeutski prema
osobama koje imaju psihoze, na tragu nadrealizma, knjizevnog avangardizma, prepoznaje
poetske elemente, ali sa druge strane nije rec o projektu koji bi zagovarao apsolutnu slobodu ili
zamenu uloga, staviti zdrave pod katanac, vec je uticao na psihoterapeutski i psihijatrijski
model, nehumani uslovi i u 20 veku prema bolesnicima. Ovaj je bio glavni pop kulturni psiholog.
,,eros i civilizacija” - markuze
Praksis filozofija na Korculi - grupa zagrebackih filozofa, brat svetozara petrovica, najznacajniji
marksisticki filozof, povratak mladom marksu. On je pravio kombinaciju sa drugim filozofijama.
Marks i Hajdeger npr, sto su neki smatrali losim pokusajima
Za citavu marksisticku scenu Jugoslavija je bila interesantna
Solar i jos par profesora cekaju Markuzea na Korculi
Triling iskazuje neprijateljstvo i kritiku prema markuzeu i lengu
Markuze i jeste neka vrsta naslednika Frankfurtske skole

,,autenticno nesvesno” tekst sam:

Sta je to
Argumentacija pocinje od odnosa .....
Klasicna prica nestaje

Trilingov odnos prema psihoanalizi - ? Koga on tu napada a koga brani.

On brani Frojda od Sartra, Lenga, Markuzea...
Sta je problem psihoanalize po Sartru - da je rani Frojd rascepio licnost *ideja o 3 sloja i on
uvodi samo dva - jedan deo psihe pretvara u objekat - ja nisam id, ego nije id, to je po Sartru
problem i ogranicenje frojdove misli. Objekat je id - subjekat nije id.
Triling smatra da on nije uvazio poznog Frojda. Zamera mu i kritikuje ga posežući za kasnijim
Frojdom - zreo i pozni Frojd - razbija dihotomiju izmedju svesnog i nesvesnog. Da je zreli i
pozni frojd svestan da je i ego prozet libidom. Frojdov iskorak, da je vec totem i tabu iskorak, da
je svestan da podela na slojeve nije takva da ne postoji komunikacija izmedju njih. Iz te
perspektive sta je to autenticno nesvesno?

Triling ne odobrava tu vrstu zaokreta ka savremenoj kulturi. Leng - zaokret ka ludilu. To

autenticno nesvesno je nesvesno ovih modernih, savremenih psihoanaliticara poput Lenga
markuzea, Kupera i drugih i kaze to je zapravo njihov superego, oni zele da budu ,,ludi” i to je
nesto sto Triling u ovoj kulturoloskoj analizi , on je kljucna preteca kulturalne kritike u politici...?
institucije vezane za psihijatriju...
Ovo je obracun sa citavom kulturom 60ih godina, koja je buduci da je podrazumevala
oslobadjanje nesvesnog, da su 60e u americi predstavljale izlivanje modernizma na ulice.
Knjizevnost tomasa mana, kafke, dzojsa, vec tesko mozemo dopustiti na univerzitetu, vec je to
veliki pedagoski izazov, opire se tim trendovima.
Ovo mozda ne deluje ovako na prvi pogled, deluje kao vrlo konzervativan autor.
Triling nije na poziciji autenticnosti. Deluje da je....
Pojam aporije - povodom Adorna, a i ovde. Retorika da, ali na planu stava nema dileme, on je
neko ko ne nudi alternativu i ne vidi izlaz, ali to jeste jedna vrsta pozicije koja bi se mogla
povezati i sa Alanom Blumom npr i za trilinga je zauzimanje univerziteta 68 u americi od strane
crnih pantera, crnaca , potpuni sok.
Ovo jeste knjiga iz ‘72, ali tekst nosi tu vrtu oziljka i zato on polemise sa ovim tipom
slobodarskog frojdovog revizionizma - najvise mu smetaju ovi koji kazu da je ludilo zdravlje.
Kultur pesimisticki stav koji ima i kod frankfurtovaca i kod harolda bluma, na neik nacin smo to
registrovali i kod auerbaha. Da nema izlaza i da su stvari otisle u pogresnom pravcu.

Nortop Fraj - najmanje bio angazovan najbolje se nosio ‘68 godine. Nije ni on podrzao pobunu,
on je bio
Nortop Fraj - predavanje na youtubu.
,,anatomija kritike” !!( godisnja doba arhetipovi), ,,arhetipovi knjizevnosti”
Objavljuju se njegova sabrana dela jos uvek. Mnogo je pisao o najrazlicitijim stvarima. Postoje
njegove teorijske knjige: kriticar, citalac, interpretator - vredi procitati - njegovi eseji o Miltonu,
Jejtsu, Eliotu!!! * radni naslov anatomije kritike bio je ,,strukturalisticka kritika” iako on nema
nikakve veze sa strukturalizmom…...zašto pobogu
Njegova knjiga o BIBLIJI KNJIZEVNOSTI
,,PESNICKA MITOLOGIJA” - zbirka eseja
Ipak u anatomiji kritike ne nalazi se njegov uticaj. Harold blum je pricao o tome i pisao je
predgovor kako ju je pregazilo vreme, mada je prvo rekao da ju je 17 puta procitao, tako
nesto....
Prva Frajova knjiga je bila o BLEJKU - ,,strasna simetrija”- Fearful simetry
Ricards - prakticna kritika
S petrovic - priroda kritike
Fraj - anatomija kritike

Fraj,
Ejbrams,
Blum,
Pa preskacemo,
Pa Riker i Gadamer.....
 IZVLACIO FRY:

Sajlt,o kritici I umetnosti: But criticism as an expression of the educated imagination provides the
language of organized perception derived from the recognizable patterns of recurring imagery and
narratives we see throughout literature. This kind of perception is also, as Frye says, “visionary,”
which means that it allows us to see who we really are and what we really want in consistent but
always inspiring and inviting ways. Frye in Words with Power characterizes it as “intensified
consciousness,” and literature has a unique power to intensify our consciousness and reveal a
sense of the interconnectedness of things whose particular human expression is, again, love.

History demonstrates that different systems of belief and the societies organized around them are
very easy to find. But what all those different beliefs and societies have in common is the underlying
foundation of primary human concern that can be found everywhere there is literature to articulate it

The wonder of literary works – like the wonder of individual human beings – is in their particularity.
But like individual human beings with their two eyes, two ears, two arms and legs, and ten fingers
and toes, there is a recognizable commonality of desire for a fulfilled existence that is expressed by
our shared primary concerns, and which the educated imagination can allow us to perceive in all
their visionary potential.

ТРИЛИНГ И ФРАЈ СКРИПТА 1:

FRAJ I TRILING

Fraja odlikuje arhetipska kritika, a Trilinga psihoanalitička. Triling je prvi ukazao na problematiku odnosa Frojda 1 i
književnosti, odnosno odnosa psihoanalize i književnosti, a to su tek posle činili Blum, Lakan, Riker i dr. Po
Krejnovom mišljenju, Fraj i Triling se razlikuju po tome što svaki pripada drugačijem usmerenju humanistike, te
je Fraj arhetipski tip teoretičara, a Triling simbolički. Simbolički pristup bi zapravo bio unutrašnji, jer to znači da
se izdvaja poezija ili poetski jezik, pa se samo njima bavi. Tako bi u ovu grupu mogli da spadaju i Jakobson i
novokritičari. Arhetipska teorija je šira od arhetipske kritike, jer govori o književnosti u kontekstu nečeg drugog.
Deluje kao da je takvim teoretičarima sama književnost manje važna nego simboličkim teoretičarima, međutim,
upravo na pitanju Fraja vidi se da to nije tačno.

Трилинг(Trilling)

- „Њујоршки интелектуалци“: крајем 30их и током 40их аутори који су отворено марксистичке
оријентације, своје прве текстове објављују у часописима Partisan Review, Politics, Commentary,
Dissent, New York Review of Books, Richard Chase, Irving Hall, Edmund Wilson, Leslie Fiedler, Lionel & Diana
Trilling. Могуће је говорити о неколико генерација „њујоршке критике“, нпр. Сузан Зонтаг 60их и 70их.
Углавном обухватају период од краја 30их до половине 50их. Јевреји. Сви су писали и публицистику и
белетристику.
- Радикалан политички и књижевни журнализам, који се одликује провокативним и неакадемским
писањем (чак доцније и у New York Review of Books). Омиљени жанрови: есеј, дужи приказ, мемоари.
1
Frojd nikad nije bio sklon kauzalnom tumačenju književnih dela, to mi je nepravedno pripisano, kao što nije
teorija sublimacije nije jeftin kauzalizam. (prim. prof.)
- Амерички комунисти 30их, који ће постепено прећи на демократски социјализам, троцкизам, па
чак и либерализам у ширем смислу (Трилинг). Изразита ангажованост + снажно, егзистенцијалистичко
осећање отуђења (у марксистичком значењу отуђења од друштва). Веома полемични.
- Искључиво се баве новијом књижевношћу; у оквиру америчке књижевности, постромантизмом, у
европском контексту постпросветитељском к. Од Достојевског до Џојса. Уопште Џојс, са својом
комбинацијом симболизма и натурализма, за њих представља најаутентичнијег модерног писца
(нарочито за Едмунда Вилсона, који се јавља као нека врста духовног ментора групе). Комбинују
социјалистички егалитаризам и елитистичку концепцију књижевности (уп. Адорнов презир према
масовној култури). Супротстављају се ономе што Хал у Добу конформизма назива „бирократијом
мишљења“.
- Palefaces vs. redskins: Џејмс, Мелвил, Хоторн // Витмен, Драјзер, и сл.
- Tрилинг: Марксизам + психоанализа. Претеча студија културе.
- О предавању модерне књижевности на факултету – модерна књижевност се може схватити
једино интуитивно и лично, и не може се преточити ни у један тип педагогије. Покреће питање
модерног канона, његов лични канон – Кафка, Ниче, Блејк, Фрејзер, Фројд. Методологија: против
close reading, пореди га са описивањем хаубица и топова без свести о штети коју они могу нанети.
- Критичар vs. професор. Педагог мора да води рачуна о импликацијама својих поступака.

Triling je levičarski orijentisan, kakav je generalno bio krug „njujorških intelektualaca“ (Irving
Hau, Meri Makarti, Dajana Triling i dr.), koji su se tridesetih godina okupljali oko časopisa Partisan
review. Ovaj kružok se najčešće ograničava do Suzan Zontag, koja je baštinik njujorške tradicije. Većina
njujorških intelektualaca bili su sekularizovani Jevreji, te su imali dvostruki status i među Jevrejima i u
SAD, kao istovremeni insajderi i autsajderi. Triling je bio prvi Jevrejin na katedri za englesku književnost.
Ovu grupu odlikuje radikalni književni žurnalizam – intenzivno su objavljivali prikaze i eseje u časopisima.
Razlog tome je i činjenica da su zazirali od akademskih institucija, ali su paradoksalno svi završili na
univerzitetima i time počeli sve više da ulaze u mainstream. Tridesetih godina odmiču se od Staljina. Bili
su bliži socijalizmu (tzv. trockizmu) nego komunizmu. Pokazivali su radikalnost u polemici. Najviše ih je
interesovala postprosvetiteljska književnost, a među savremenim autorima Orvel, kao neko kod koga se
vide odlike antiakademizma i žurnalizma. Protivili su se tome da se na fakultetima bavi savremenom
književnošću, zato što njoj pristupamo drugačije nego klasicima, jer ne čitamo samo mi nju već i ona čita
nas, a to je dehumanizovano čitanje. Njujorški intelektualci, zato što prave odmak od popularne kulture,
mogu se povezati sa frankfurtskom školom. U tom slučaju pre su bliski Adornu nego Benjaminu, jer
veruju u socijalizam i elitnu književnost. Nisu se bavili klasičnom književnom teorijom. Kod njih je, na
primer, snažan antirasistički diskurs, te razlikuju bledolike pisce i pisce crvenokošce.

Triling je pisao romane slične romanima Dejvida Lodža, s tim što su Trilingovi u tragičnom ključu,
a Lodžovi u komičnom. Triling je danas aktuelniji u sferi politike nego književne teorije zbog svoje knjige
Liberalne imaginacije (1950). Smatra da liberalizmu nedostaje imaginacija. U teoriji književnosti Triling je
zainteresovan za autorsku instancu i etička pitanja. Bavio se i praktičnim problemima vezanim za studije
književnosti. Smatrao je da kritika ne treba da uđe na univerzitete, zato što kritičar ne sme da vodi
računa o pedagoškim posledicama, pa se na toj liniji kritika i profesura razlikuju. U knjizi Iskrenost i
autentičnost ispituje problem iskrenosti i autentičnosti do Šekspira. Tako, na primer, dovodi u pitanje
iskrenost Polonijevih saveta Hamletu.
 Na Trilinga je najveći uticaj izvršio pozni Frojd, tj. njegova kulturološka faza. Triling o njemu piše
u knjigama Frojd i kriza naše kulture i Frojd i književnost. Epistemološki momenat kdo Frojda je ono što
utiče na Trilinga, iako se on interesuje za socijalni momenat. On veruje da književnost ima socijalne
intencije, jer uvek postoji posrednička uloga između pesnika i pesme. Socijalni momenat je za Trilinga
najvažniji.

On je polemisao sa Ronaldom Leugom, predvodnikom antipsihijatrijskog pokreta koji je smatrao

da je istina o društvu to da su „bolesni“ zapravo zdravi. Triling je svestan da društveno nromalni imaju
veze sa „ludilom“ i kako bi to pojasnio on revizioniše Projdovu teoriju o idu. Ono je za njega autentično
nesvesno koje je protoreligiozni superego. U suštini, Triling je frojdista koji kritikuje postfrojdiste, ali
prilikom definisanja autentičnog nesvesnog, i menjanja pozicija ida i superega on kreće upravo putem
antipsihijatrije. Ono čemu se Triling opire kod antipsihijatrijskog pokreta jeste njihova ideja da je ono što
zovemo „zdravlje“ u kapitalizmu, a da je to stvarno ludilo. Triling ne kaže da se zdravlje nalazi u društvu,
ali misli da oni ipak greše sa svojim idealom. Ludilo ima „potencijal naviše“.

U književnoj teoriji, Triling nije bio zainteresovan za jezik, poeziju, tradicionalni stil. Stil je za
njega izraz piščevog animus-a, ali ne jungovski, već kao autorske volje prožete kulturom. Ovi problemi
nisu interesovali njujorške kritičare generalno, ali ih to u izvesnom smislu nije odvojilo od nove kritike,
jer su metodološki ostali u njenoj senci, jer je ona ipak imala najrazvijeniji metod.

Nortrop Fraj je mnogo sistematiniji od Trilinga i bliži je naučnosti. Zbog visokog nivoa
sistematičnosti i shematičnosti govori se o „strašnoj simetriji“ u Frajovim tekstovima. Kod njega se
ponovo javlja Aristotel kao prauzor, ali postoji i platonistički momenat, tako da on spaja aristotelovsku
arhitektoničnost i platonovsku erotiku, što zvuči prilično strukturalistički. Zato ne iznenađuje što je radni
naslov Anatomije kritike bio „Strukturalistička poetika“.

Pojam koji se vezuje za Frajevu teoriju jeste arhetip 2. Ovaj pojam je važan i za Junga, ali oni
nikako nisu istovetni. Za Junga je arhetip „mnemonički 3 talog“, a kod Fraja je vezan za mit, dakle, u
pitanju je književno iskustvo, a ne psihološko kao kod Junga. Ova književna značenja vremenom su
postala simboli i toposi. Simbol je element totalnog književnog iskustva oji se često ponavlja. Mit je
osnovna matrica književnosti, a književnost ima moć da ponire u dubine ljudske svesti i iskustva. To
može zvučati blisko psihoanalitičkoj kritici, ali nije, iako je na njega uticao Jung. Ipak su glavni uticaj na
Fraja izvršili Frejzer (Zlatna grana) i Špengler, i to naročito shematizam njihovog mišljenja. Fraj ne koristi
pojam mitologija, već ga zamenjuje „celokupnom književnošću“. Književnost je, dakle, rekonstruisana
mitologija, tj. složeniji vid mitologije.

U Velikom kodu Fraj proučava Bibliju kao književnost i uvodi dva za njega važna pojma:
anatomiju i anagogiju. I Gete i Špengler su koristili pojam „anatomija“, ali su imali lajbnicovski pristup, a
ne bahtinovsko-poststrukturalistički kakav ima Fraj. On je imao ambiciju da sve uklopi u sistem, pa bi
anatomija bila usistemljavanje ljudske imaginacije. Za anatomiju su važne univerzalnost i naučnost
anatomije kao nauke. Pojam „anagogija“ preuzet je iz teološkog diskursa kao suprotnost alegoriji. U
slučaju alegorije, vidljivo se izražava vidljiv, dok se kod anagogije fenomen čita iz samog sebe, dakle, on
se ne prevodi kao kod alegorije. Zato je književnost totalitet u kom, bar Fraj tako misli, ne postoji
2
Britanskom arhetipskom kritikom su se bavili Botkiu i Fidler, ali se oni ne bavi isključivo književnošću. (prim. prof.)
3
Onaj koji je u vezi sa veštinom pamćenja.
vrednovanje. Zato što insistira na totalitetu, služi se deduktivnim metodom. Međutim, da bi uspostavio
sistem, mora prvo biti konstruktivan, a tek onda deduktivan. Književnost je za Fraja odvojena od
neposrednog iskustva. Zato se Fraj buni protiv referencijalne zablude 4 i na pragu je onog što je pokušano
da se postigne sa idejom o semantičkoj autonomiji teksta. Zato što je anatomijsko-anagogijska,
književnost ne govori ni o čemu izvan sebe. Ovo možemo nazvati antireferencijalnom zabludom. To
možemo videti na primeru komentarisanja Miltonove pesme Lycidas. Po Frajevom mišljenju, ova pesma
je iskrena, ali ne zato što Milton govori o smrti svog prijatelja, nego zbog njegove zainteresovanosti za
„simbolizam i strukturu“. Dakle, pesma je potpuno odvojena od iskustva, pa ne može biti reči o
inspiriaciji i originalnosti, što je čudno s obzirom da se Fraj bavio romantičarima. On, na primer, kada
govori o Blejku vrši napad na eiotovsku tradiciju i vraća romantizam u kanon.

Još jedan važan pojam za Frajevu teoriju jeste pomeranje. Ovde uočavamo frojdistički momenat
kod Fraja, jer Frojd u vezi sa snovima, i to njihovim mehaničkim dejstvom, koristi pojmove
„premeštanje“ i „kondenzacija“.

Kritika Fraja može se kretati u pravcu njegove preterane idealizacije pesničke žudnje za
„imaginarnom kontrolom nad svetom“. To mu zameraju psihoanalitički kritičari. Fraj je potcenio
ideološki momenat unutar mitologije, zato što je mitologija ideološki konstrukt. Dekonstrukcija ga je
kritikovala za logocentrizam.

ТРИЛИНГ И ФРАЈ СКРИПТА 2: ПРЕГЛЕД ТЕКСТОВА

Lajonel Triling: Autentično nesvesno (T)

Na početku svog čitanja Frojdove teorije ličnosti, Triling govori kako je danas
neautentično da čitalac bude začaran sudbinom književnog lika, osobe koja nije on sam. Glavni
razlog neautentičnosti naracije jeste pretpostavka da je život podložan razumevanju, a time i
upravljanju. U prirodi naracije je da objašnjava – ona govori kakve su stvari i zašto su takve. Ona
zato uvek polazi od početka, od događaja koji začinje one koji slede do poslednjeg, koje
predstavlja značenje, ili bar obećanje značenja. Narativna prošlost izgubila je danas moć da daje
autentičnost. Autentični su samo „sada i ovde“, iako neprijatni često, i nisu podložni
objašnjavanju maglovitim „onda i tamo“.
4
This term has been used to refer to the assumption that a) it is a necessary condition of a sign that the signifier
has a referent (in particular, a material object in the world) or b) that the meaning of a sign lies purely in its
referent. (IZVOR)
 Triling se pita možemo li se danas podrvgnuti jednom tako primitivnom, aristetolevskom,
načinu objašnjavanja, a onda pokazuje da to upravo čini psihoanaliza, jer je ona nauka koja se
temelji na naraciji. Njeno načelo objašnjenja zahteva da se ispriča priča da bi se otkrilo kako
počinje, a veruje da će u celini ispričana dati savet. Iako mnogim elementima Frojdove teorije
danas preti opasnost da budu napuštene, prvenstveno zbog promene važnosti porodice za
pojedinca u odnosu na Frojdovo vreme, doktrina o podeljenom ljudskom umu na dva sistema –
jedan očigledan, a drugi latentan – ne nalazi se u toj opasnosti. U početku svoje teorije Frojd je u
nesvesno smestio samo nagonske porive Onog, koji odražavaju subverzivan odnos sa svesnim
sistemom i uspevaju u izvesnoj meri njime da se izraze posredstvom okolišne simbolike. Ovaj
simbolički izraz podrazumeva izvesnu meru patnje i lošeg funkcionisanja, i zove se neuroza.
Neuroza je deo same prirode uma, te je ona patologija celog ljudskog roda. Psihoanaliza veruje
da će, kada svesni um nauči da tumači simboliku potisnutih poriva nesvenog, Ja biti kadro da se
suoči sa porivima Onog i time oslobodi patnje koju prouzrokuje njihovo simboličko izražavanje.
Tako će se čovek pomeriti sa subverzivnim lukavstvima svojih poriva kao sa prikladnim
elementima svoje prirode, što će ih lišiti vlasti nad njim. Dakle, psihoanaliza teži da se u
mentalnom životu pojedinca prepozna i savlada nametnuta i sveopšta neautentičnost. Iako se
često upravo na libidalne nagone gleda kao na ono autentično, Triling smatra da ništa nije
neautentičnije od od porva zadovoljstvu koji zadobija pristup u svest prerušen u svoju suprotnost.
Neurozu zato naziva tartifovskom prevarom koju jedan deo mozga praktikuje nad drugim.5
1919. godine Frojd započinje radikalnu reviziju svoje teorije nesvesnog. Ja od ovog
trenutka prestaje da bude u istoj dimenziji sa svešću, jer od ovog trenutka Frojd smatra da su neki
delovi Ja u tami nesvesnog. Zato više ne može biti reči o antagonističkom dualizmu Ja i Onog. Ja
se svojim nesvesnim delom nastavlja u Ono i prožet je libidom. U ovom momentu Frojd govori i
o izvanredno viskoim delatnostima moralnog suda i (samo)kritike koje Ja usmerava na Ono, ali i
na samo sebe. Ono što razlikuje ja i Ono jete što je Ja društevni entitet, dok se Ono odlikuje
asocijalnim porivima. Ja je surogat društva, međutim, društveni život je zapravo nastao po
naredbi Ja da bi služio cilju njegovog opstanka.
Ovu ideju Frojd će razraditi u svom najpotpunijem iskazu o teoriji uma u pogledu
čovekove društvene sudbine – Nelagodnosti u kulturi (1930). Središnja teza ove knjige, po
Trilingovom mišljenju, jeste da je društvo nužan uzrok čovekove osujećenosti, jer je ono u vezi
sa onim delom nesvesnog koji je neosredan činilac čovekove nesreće. Ljudski um se, tokom
razvoja civilizacije, podesio tako da protiv sebe usmerava jednu nepopustljivu i uglavnom
bezrazložnu strogost. Ovo vrši deo uma koji Frojd naziva Naj-Ja – nekadašnjim delom Ja koje se
odcepilo da bi uspostavilo dominaciju nad delatnostima Ja. Svoj autoritet Nad-Ja izvodi iz
društva, čiji je psihički surogat. Međutim, po represivnosti Nad-Ja je strože od društva čiji su
ciljevi uglavnom praktični i kontroliše ih razum. Vrsta patnje koju nanosi Nad-Ja jeste krivica.
Onako kako je Frojd pojmi, krivica ne nastaje stavrnim činjenjem zla. Ona je nesvesna i nastaje
iz neispunjene i potisnute želje da se čini zlo. Iako Frojd u nekim momentima Nad-Ja shvata kao
presudan napredak u razvoju uma, jer smatra da je u skladu sa ljudskim napredkom da se

5
Triling iznosi Sartrovu kritiku Frojdove teorije do ovog trenutka, koja se bazira na dvama argumentima: 1. „ja
jesam ego, ali nisam id“, jer psihičke činjenice Onog primamo pasivno, kao objekte, te oni ne mogu biti smatrani
subjektom; 2. Ako „cenzura“ (mehanizam potiskivanja) funkcioniše nesvesno, kako može da prepozna impulse koje
treba potisnuti da nije svesna toga da ih prepoznaje?
spoljašnja prinuda internalizuje, Triling kao ključnu odliku Nad-Ja ističe agresiju koja nema
drugog motiva osim vlastitog veličanja. Što se Ja više potčinjava Nad-Ja, toliko Nad-Ja više
potčinjavanja zahteva od njega. Tako se čovekovo postojanje u civilizaciji predstavlja kao
presudno određeno psihičkim entitetom koji pod maskom brige za društevni mir i celovitost vrši
neprestanu agresiju isključivo radi jačanja sopstvene moći. Ovo Triling smatra grotesknom
neautentičnošću.
Poveden Ničeom koji postavlja pitanje kakva se volja krije iza racionalne formulacije,
Triling se pita s kojim motivom je Frojd govorio o neizbežnosti patnje i osujećenosti ljudskog
postojanja. On smatra da je Frojd, nastojeći na suštinskoj neublaživosti ljudskog položaja kako
ga određuje priroda uma, imao nameru da podrži autentičnost ljudskog postojanja koju je ranije
ratifikovao Bog. Pošto se od Ničea svi slažu da je Bog mrtav, potrebno je nešto novo što će
sprečiti stvari da postanu, ničeanski rečeno, „bestežinske“. Iako je Frojd verovao da je religija
iluzija bez budućnosti, on je iz nje želeo da spase imperativnu aktuelnost koju ona pridaje životu.
Koliko god bila okrutna i bezrazložna neka sudbina, autentičnost njenog implicitnog značenja se
ne može poreći, budući potvrđena spoznajom nekog imperativa koji ju je sazdao, i time potvrdio
autentičnost onog kome je ta sudbina dodeljena. Frojd imperativ koji daje autentičnost smatra
iracionalnim i smešta ga u dijalektiku Erosa i smrti6 koja je ishodište čovekove prirode.
Frojdova ideja da je život u civilizaciji uglavnom nepodložan razumnoj volji duboko je
stran preovlađujućoj ideologiji. Triling daje zato još dva viđenja. Jedno se može postaviti
nasuprot Frojdovog, a to je pojednostavljena ideja doktora Lenga da je shizofrenija pacijentov
odgovor na roditeljsko nametanje neautentičnosti, jer roditelji zahtevaju da osoba ima Ja koje
nije njeno istinsko Ja. Bliži Frojdu je Herbert Markuze, koji uknjizi Eros i civilizacija pokušava
da dovede u sklad Marksa i Frojda. Prihvatajući premise Frojdovog pesimizma, Markuze
pokušava da opovrgne da se struktura uma ne može promeniti i da se njegove tegobe ne mogu
bitno umanjiti. On smatra da je do promena već došlo zbog opšteg labavljenja moralnih stega
koje se desilo u vremenu psole Frojda. On predviđa da će imperativna i prisilna priroda Nad-Ja
zastareti i da će doći do kraja otuđenja. On, međutim, misli da će to dovesti do smanjenog
stupnja individualnosti i samostalnosti, tako da od okrutnog imperativa Nad-Ja zaoravo zavisi
autentičnost pojedinca i njegovog iskustva.
Danas je često shvatanje koje Triling oštro kritikuje, tzv. cant(licemerno fraziranje) a to je da je
ludilo stanje bivstvovanja kojim je sadržan posebno visok stepen autentičnosti. Ovaj stav se
temelji na dva razloga: veri da je ludilo neposredan i prikladan odgovor na prinudnu
neautentičnost društva, jer je ono čin kritike koji razobličuje istinsku prirodu društva – dakle,
ludilo je racionalno, a društvo iracionalno do ludila; i mišljenju da je ludilo negacija
ograničavajućih okolnosti uopšte, oblik ličnog postojanja u kojem se moć obezbeđuje
samodovoljnošću. Trilingu je suluda ideja da se otuđenje može prevazići samo potpunim
otuđenjem, kao i da se u poptunom otuđenju ne nalaze lišavanje i nedostatak, već moć. On
smatra da nijedan izraz nezadovoljstva društvenim postojanjem nije bio toliko očajnički kao
ideja da se autentičnost ličnog bića postiže kroz konačnu osamljenost i moć koju ova navodno
nosi.

6
Frojd nikada nije upotrebljavao izraz „Tanatos“ za nagon smrti!
 Nortrop Fraj, Mit, pripovedačka književnost i pomeranje (S)

Nudi tri koncepcije teme. Tema kao predmet o kome drama govori; tema kao
aristotelovska dianoja, „misao“ ili jezgrovita mudrost koju pjesma nagovještava misaonom
čitaocu (što je zapravo njena alegorizacija); tema kao mitos, „zaplet“ koji se posmatra kao
simultano jedinstvo, kada je njegov cjelokupan oblik jasno predočen u našoj svijesti. Treća
koncepcija teme podrazumijeva da se obraća pažnja na detalje u odnosu na jedinstvo, a ne u
odnosu na suspenziju i linearnu progresiju. Gubi se pamćenje o redosledu događaja i oni se
grupišu oko drugog središta naše pažnje. Svaki događaj predstavlja manifestaciju nekog
skrivenog jedinstva, koje i skriva i otkriva.
Arhetip: još od Platonovog vremena ima smisao obrasca ili modela koji se koristi u
stvaralaštvu.
Prilikom čitanja, čitalac očekuje da dođe do određene tačke pri kraju djela u kojoj se
linearna suspenzija razrešava i jedinstvo cjelokupne zamisli književnog djela postaje
konceptualno vidljivo. Ova tačka jeste prepoznavanje, aristotelovski anagnorisis. Tragički ili
komički „zaplet“ ne predstavlja pravu liniju, već parabolu koja liči na oblik usta na
konvencijalnim maskama. Komedija ima zaplet u obliku slova U sa radnjom koja tone u dubine i
potencijalno tragičke preokrete da bi se iznenada okrenula naviše ka srećnom kraju. Tragedija je
u obliku obrnutog slova U, sa radnjom koja raste od krize do peripetije, a zatim se spušta do
katastrofe kroz niz prepoznavanja, obično neizbežnih posledica prethodnih činova. Ni u jednom
slučaju ne prepoznaje se ništa novo, već nešto što je obično odavno prisutno i što svojim
ponovnim javljanjem ili manifestovanjem dovodi završetak djela u ravan s početkom. Samo
prepoznavanje manifestuje jedinstvo teme. Tačka prepoznavanja je i tačka identifikacije u kojoj
se otkriva skrivena istina o nekome ili o nečemu.
Fraj nudi sopstveno shvatanje uobrazilje, i insistira na tome da ona ne treba da se
izjednačava sa asocijativnom moći. Ističe da je redovno pravilo da neinhibisana uobrazilja, u
strukturalnom smislu, proizvodi izrazito konvencionalnu umjetnost. Ona tada funkcioniše kao
strukturalna moć koja sama po sebi proizvodi „fikciju“ u kojoj nema ništa nepredvidljivo.
Otklanjanje nužnosti da se ispriča vjerovatna priča omogućuje pripovjedaču da se usredsredi na
njenu strukturu. Pri tome se junaci izjednačuju sa svojim funkcijama u zapletu. Ovakvo
konvencionalizovanje strukture jasno se uočava u narodnoj priči. Narodna priča ne govori
uvjerljivo o životu ili običajima društva; ona je naprosto apstraktni obrazac priče. Pisci su
zainteresovani na n. priče jer one osvjetljavaju suštinske principe pripovijedanja.
Zahtjev za vjerovatnošću ima paradoksalan učinak: on ograničava uobrazilju dok njenu
konstrukciju čini fleksibilnijom. U procesu čitanja „pripovjedačke književnosti izmišljanja“
(fiction) postoje dvije vrste prepoznavanja. Prvo je kontinualno prepozn. vjerovatnosti, vjernosti
iskustvu. Drugo je prepoznavanje identiteta cjelokupne konstrukcije u koje nas uvodi tehničko
prepoznavanje u samom zapletu. Dok je Kolridž razmišlajo o imaginaciji kao o reproduktivnoj
moći, sposobnosti da se ožive likovi i slike, Fraj smatra da je uobrazilja konstruktivna moć.
Kritikujući neko umjetničko djelo, Kolridž se zadržava na njegovoj teksturi, a nikada se ne pita o
cjelokupnoj konstrukciji (odnosno temi, u trećem smislu).
U pripovjedačkoj književnosti jedinstvo „teme“, na koje nas obično upućuje neko presudno
prepoznavanje u „zapletu“, moguće je u cjelosti proučiti. Potreban je, međutim, dodatan oblik
kritike koji će moći da ispita cjelokupnu konstrukciju neke fikcije kao nešto što nije mehaničko.
Mit privlači pisca fikcije podjednako kao i narodna priča. Mit mu pruža već gotov okvir, i
omogućuje mu da sve svoje snage posveti razradi konstrukcije (upotreba mita kod Džojsa ili
Koktoa; narodne priče kod Mana). Dok narodne priče prosto izmjenjuju motive i razvijaju
varijante, mitovi pokazuju čudnu tendenciju da se drže zajedno i izgrade veće strukture (mitovi
postanja, pada, potopa itd.). Mitologija može da se razvije pomoću srastanja, kao u Grčkoj, ili
pomoću strogog kodifikovanja i odbacivanja nepoželjne građe, kao u Izraelu. Ista težnja ka
obuhvatanju ljudskog iskustva vidljiva je, međutim, u obe kulture. Da bi saobrazio prirodu
ljudskoj formi, mit koristi dva velika pojmovna načela: analogiju i identitet. Analogija utvrđuje
paralele između ljudskog života i prirodnih pojava, a identitet se ispoljava kao „bog-sunce“, npr.
Mit se oslanja na temeljni element konstrukcije koji mu nudi priroda – na ciklus, dnevni ciklus
sunca i godišnji ciklus godišnjih doba – i saobražava ih ljudskom ciklusu života, smrti i (ponovo
analogija) uskrsnuća. U isto vrijeme, nesklad između svijeta u kojem čovjek živi i onoga u kojem
bi želio da živi, razvija dijalektiku mita koja dijeli stvarnost na dvije suprotnosti, raj i pakao
(Novi zavjet, Platonov Fedon).
Budući da su mitovi priče, njihovo „značenje“ je nagoviješteno u događajima koji se u
njima izlažu. Ni jedno prevođenje mita u pojmovni jezik ne može da bude ekvivalentno
njegovom značenju. Mitovi su inherentno književni po svojoj strukturi; kada sistem mitova
izgubi svaku vezu sa vjerom, on postaje čisto književni, kao klasičan mit u hrišćanskoj Evropi.
Mitologija predstavlja matricu književnosti, kojoj se velika poezija uvijek iznova vraća. Mit koji
projektuje raj ili nebo u svijet iznad nas, a pakao ili svijet senki ispod nas, javlja se ponovo u
književnosti kao idealizovani svijet pastorale i romanse i kao apsurdni paćenički i frustrirani
svijet ironije i satire.
Kada se u mitskoj kritici ispituje tema ili totalna konstrukcija neke fikcije, potrebno je
izdvojiti konvencionalni aspekt zajednički sa drugim djelima iste kategorije. Fraj razmatra Ponos
i predrasudu i ističe da je u pitanju konvencionalna komička forma. Čitaocu treba da bude jasno
da priča takvog tona ili raspoloženja implicira određeni tip kraja. Konvencionalne odlike
komedije koje Fraj u ovom romanu nalazi jesu: postojanje lika imućnog budalastog ljubavnika
kojeg podržava jedan od roditelja, kao i demaskiranog hipokrite, nesporazuma između glavnih
likova koji će se na kraju izgladiti, srećnih venčanja onih koji to zaslužuju. Fraj, međutim,
naglašava da prisustvo konvencionalne komičke forme ne utiče na odlike romana, već na
njegovu konvencionalnu strukturu.
U poeziji, kao i u mitu, analogija i identitet predstavljaju osnovne konceptualne elemente
koji se ponovo javljaju kao uobičajene govorne figure, poređenja i metafore. Književnost je,
kao i mitologija, uglavnom umjetnost varljivih analogija i pogrešnih identiteta.
Odbacivanje eksplicitnih veza sa mitom predstavlja znak svijesti o književnoj tradiciji.
Jedina moguća posledica odbacivanja eksplicitnog mita je rekonstruisanje istih mitskih obrazaca
pomoću običnijih riječi. Posredno mitologisanje Fraj naziva „pomijeranjem“. Pod ovim pojmom
podrazumijeva postupke kojima se pisac služi da svoju priču učini vjerovatnom, logički
motivisanom ili moralno prihvatljivom – ukratko, nalik na život. Realistički pisac (koji se služi
„pomijeranjem“) ubrzo, međutim, otkriva da se zahtijevi književne forme i vjerovatne sadržine
uvijek međusobno bore. Književni oblik ne može da proiziđe iz života; on proističe isključivo iz
književne tradicije, u krajnjoj instanci iz mita.
 Jedna od osnovnih odlika mitske kritike jeste da kritičaru omogući da shvati odgovarajuće
mjesto književnog djela u kontekstu cjelokupne književnosti. Na ovaj način književna djela
dobijaju ogromnu reverberacijsku dimenziju značenja. (Pogledati o ovome detaljnije na str. 58,
kao i zaključak na str. 59)
Književnost je rekonstruisana mitologija i njeni strukturalni principi potiču iz mita.
Književnost kao „totalni sistem verbalnog stvaralaštva“. Kao što kritički naturalizam proučava
kontrapunkt književnosti i života, riječi i stvari, tako nas mitska kritika odvlači od „života“ u
samosvojan i autonoman književni univerzum. Ali mit nema samo značenje književne strukture,
i svijet književnosti ipak nije toliko samosvojan i autonoman. (?)

ТРИЛИНГ И ФРАЈ СКРИПТА 3:

Фрај (Frye)

- „Мит, приповедачка књижевност и померање“ (Myth, fiction and displacement) један од Фрајевих
најпрограмскијих текстова. Развија основне премисе архетипске критике – идеју да је мит инхерентан
људском мишљењу, да представља једну матрицу у коју спада и књижевност. Он је подједнако
подстицајан за ствараоце као и за критичаре. Све оно што је у књижевности „људски важно“,
дубинско, потиче из њених митских квалитета.
- Фрај и Ебрамс, заокрет ка романтизму : са њима се шездесетих година интерсовања науке о
књижевности померају у правцу ревалоризације романтизма.
- Фрај и Елиот, имплицитна полемика: на пољу религије, Фрај комбинује религиозни и
хуманистички поглед на свет, док код Елиота религија има примат, Фрај комбинује хришћанство и
романтизам, са одређеним социјалним моментом (донекле левичарским – одбацивање „хијерархије
културе“, отпор према тој идеји, уздизање примитивног и провинцијалног). Однос према Елиоту ће се
ублажити (у поређењу са првом Фрајевом књигом у којој је Елиот све време присутан, негативно,
мада се ни речју не помиње)
- Ебрамс, Фрај, Блум деле сличну развојну линију : (1) избор романтизма, (2) искорак ка теорији, (3а)
– Фрај и Блум иду у правцу религије, (3б) Ебрамс не. Код њега је теорија увек била повезана са
историјом и интерпретацијом. Сличности и разлике се најбоље виде на примеру њихових тумачења
Милтоновог Лисидаса: сва три тумачења су интертекстуална, с тим што га Фрај види у контексту
књижевне традиције (конвенције пасторале условљене су религијским и митским контекстом), Блум у
кључу Милтоновог односа са претходницима, Ебрамс га тумачи кроз 5 типова читања, помиње и
Фрајево архетипско.