»Tragovi karmina – tajna istorija XX veka« Grejla Markusa

Najveća negacija
Dragan Ambrozić

Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na

srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske
prošlosti

Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest
slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za
ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i
boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u
kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967,
Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo
postao prvi urednik recenzija u "Rolling Stone", najprestižnijem, i ako je to važno,
najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD.

Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje

boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja,
kao i stvari koje je govorio, promenile su način na
koji se razume rokenrol još početkom
sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili
prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu
temu.

TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa

knjigom Tajanstveni voz, njegovo pisanje bilo je
ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj
muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture,
ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak
analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih
vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često
opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo
zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih
mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo
u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi
i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo
ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se
pod tim imenom dešava.

Njegovo najvažnije "otkriće" bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne
kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju
(zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne
matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i
tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je
mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz
masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu
čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost.

NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su Tajanstveni voz, Tragovi

karmina i Nevidljiva republika. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je
upravo stigla u izdanju "Gradca" i prevodu Dejana D. Markovića.

Tajanstveni voz se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska
epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. "Predstave o Americi u
rokenrol muzici", kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige,
zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom
izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz
nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo
izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert
Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor
pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su
američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih
pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva.

Nevidljiva republika, iz 1998, produžava tamo gde je Tajanstveni voz stao – u pitanju je još
jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim
čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog
povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u
sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa
sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao –
ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa
snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo
američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo
mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i
postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi
objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja
šezdesetih.

Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja
za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući
naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč
kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj
koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog.

UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga Tragovi karmina je postala kulturna
senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu
u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad
pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do
sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno
oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor,
njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod Društva
spektakla, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije
svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje
danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih
potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu
pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti.

Tragovi karmina jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih
priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom
pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini
neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz
digresije ka srednjem veku!) prati svo nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu "ne"
u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno,
ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog
društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima,
često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao
osnovu za moguću viziju drugačijeg.

U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima
koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički
nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz
vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo
otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu
pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu.

I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike
evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge
stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego
međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj
pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala
su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez
karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom
večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok
je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne
kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički
eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost
bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje.

U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-

intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe
uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da
ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na
grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i
prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve
zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm
Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea.

Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi
njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj
neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u
kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata.
Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da
sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer
čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema.

Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i

pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno
prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede
društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko
sebe.
Tragovi karmina su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako
umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom
svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim
umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe.

"U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo" – danas
ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz.