30.09.

2014

Jevandjelje i (ne)nasilje: (Ne)opravdanost rata

Blaeni krotki, jer e naslediti zemlu
(Mt. 5, 5).

Istorija ludskog roda se neretko prepoznaje kao istorija ratovanja, a oveanstvo bez sukoba se
smatra utopijom. Poznati filosof Leek Kolakovski govorio je da je drutvo bez konflikata tvorevina mate, jer je celokupno ludsko iskustvo ispunjenom postojanjem zla. Ljudi, dakle, nisu u mogunosti da biraju izmeu savrenog i nesavrenog drutva, ve izmeu razliitih oblika
loih drutvenih ureenja. To jeste realnost, ali, postavla se umesno pitanje, da li na nju treba
bespogovorno pristajati, da li je ba besmisleno pruiti ikakav otpor? Uprkos svakodnevnoj egzistencijalnoj situaciji oveka koja ga najee primorava da bira izmeu veeg i manjeg zla, a ne
izmeu dobra i zla, po milenju pomenutog polskog mislioca, da bismo bili svesni da izmeu
ta dva pola postoje posredni stepeni moramo sauvati regulativnu ideju o savrenstvu, koja e
predstavlati idealan standard odnosa, prema kome emo ocenjivati nae neuspehe i dostignua.
Podseanje na hriansku ideju savrenog oveka u nesavrenom svetu, onom koji u zlu lei,
moe biti od velike koristi. Posebno danas kada se sukobi u Ukrajini iz dana u dan pojaavaju, a
hladnoratovska podela postaje sve izraenija i preti da ozbilno ugrozi globalni mir.
Kada ve pominjemo Kolakovskog, vala se setiti i jedne njegove (duhovite) opaske da su jevanela nerazumliva samo teolozima, a da ostali s lakoom shvataju ono to je u njima reeno, odnosno da je intelektualna interpretacija biblijske tradicije mnogo toga u njoj zatamnila. Ima istine
u tome... To je posebno vidlivo prilikom reavanja problema kojim emo se sada baviti.
Prvo emo ispitati kako je u Novom Zavetu reeno pitanje rata (tj. nasila), a onda se osvrnuti i
na najuestalija pogrena tumaenja tog reenja. Posebno emo se pozabaviti egzegetskom akrobacijom autor Osnova socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve (2000).

***
Ne treba okoliati, zato u odmah jasno i glasno rei: novozavetni stav je sutinski pacifistiki.
Uprkos vekovnom prekomponovanju iskaza novozavetnih autora o ratu, tj. nasilu, i najpovrnijim iitavanjem kao i najdublim sozercavanjem dolazi se do istog rezultata Novi Zavet
osuuje svaku upotrebu nasila u svim okolnostima, stoga je rat apsolutno neprihvatliv. Svidelo

se to nekome ili ne, a mnogima se ne svia, svako opravdavanje ulaska u fiziki sukob predstavla izdaju jevanela.
Ukoliko na konkretno pitanje Hristos da nedvosmislen odgovor, svi ostali su irelevantni, bar za
one koji sebe smatraju hrianima. Po ovom pitanju On se izjasnio, i to veoma precizno. U Besedi na gori, Hristos eksplicitno navodi: uli ste da je kazano: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam
kaem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi
(Mt. 5, 3839). Ovo je jedno od onih mesta u Novom Zavetu koje svi poznaju, ali ije znaenje
najee ignoriu, jer ono na najdrastiniji nain onemoguuje prilagoavanje hrianske egzistencije ovosvetskom nainu postojanja. Ukoliko se pomenute Hristove rei dosledno primene u
praksi, nema vie koncesija sa dravom jer e svako nasile koje ona (mora?) da ini biti osuivano, a ako se te rei ne prihvate i sprovode, nema ni govora o istinskom hrianstvu. Hrianin
je ili martir ili nije hrianin.
Vratimo se samoj zapovesti Hristovoj, odnosno njenom prvom delu. ta On u stvari konkretno
ima u vidu? Odgovor je jednostavan starozavetni zakon; evo nekih od mesta iz Staroga Zaveta
na koja se odnosi reeno: Ko udari oveka, te umre, da se pogubi. ...tada e uzeti ivot za ivot, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, ueg za ueg, ranu za ranu, modricu za
modricu (Izl. 21, 12.2325). I ko ubije oveka, da se pogubi. I ko rani blinjeg svog, kako uini tako da mu bude: Ulom za ulom, oko za oko, zub za zub; kako oteti telo oveku, onako da
mu se uini (Lev. 24, 17.1920). I neka dobro ispitaju sudije, ako svedok onaj bude laan svedok i lano svedoi na brata svog, uinite mu onako kako je on mislio uiniti bratu svom i izvadi
zlo iz sebe, da se ostali uvi to boje, i unapred vie ne ine tako zlo usred tebe. Neka ne ali oko
tvoje: ivot za ivot, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu (Pnz. 19, 1821).
Jasno je, dakle, da Hristos kategoriki zapovedajui nesuprotstavlanje zlu silom ini sutinski
otklon od starozavetne juridike prevencije nasila. tavie, ne ostavla se prostor ni za moda
oekivani posredni pedagoki stadijum izmeu prvog zakonskog i krajnjeg lubavnog, koji
bi eventualno vrio neku vrstu pripreme za potpunu primenu principa lubavi u meuludskim
odnosima.
Iako su po ovom pitanju stvari oigledne, u prolosti su se pojavlivala, a danas su ak dominantna, mnoga tumaenja ove Hristove zapovesti koja u potpunosti iskrivluju njen smisao, a sve kako bi se vodila nekakva realpolitika. Na pitanja da li hriani treba da se silom suprotstavlaju nasilu, odnosno da li treba da uestvuju u ratnim sukobima, da li ponekad ne treba da okreu drugi
obraz nego da oni prvi udare, davali su se u prolosti razliiti odgovori, a mi emo se sada osvrnuti samo na dva pogrena koja se najee susreu.
Pojedini hrianski oci i uiteli Crkve (npr. doista veliki bogoslov Sv. Jovan Zlatousti) smatraju
da je Hristos zaista uio o neprotivlenju zlu silom i da je to uzvieni moralni zakon, ali da treba
biti realan i prihvatiti injenicu da u svetu ima zlih ludi koji ga svojim delovanjem mogu unititi,
te se njihovo delovanje mora silom ograniiti. Ovakvim stavom se blinji pretvara u nepoelnog drugog, tretira se kao neprihvatlivo razliit, i unutar eklisijalnog poretka se posmatra kao
neko ko nema prava na slobodno ispolavanje line vole. Mogui prigovor da se u suprotnom
brie granica izmeu dobra i zla ne stoji, jer je svaki grenik legitimni deo tela Hristovog koji
se ne amputira zbog svoje grenosti, nego se lei tako to se voli i to mu se primerom pokazu-

je u emu se sastoji njegov egzistencijalni promaaj (), a ni u kom sluaju upotrebom fizikog nasila.
Prema podjednako uestalom ali daleko rafiniranijem tumaenju ove Hristove zapovesti od prethodnog, ona je za hrianina obavezna samo onda kada on lino trpi zlo, a suspenduje se u sluaju da je zlo usmereno na njegove blinje. tavie, u situacijama u kojima je njegov blinji u opasnosti on je obavezan da svim sredstvima (a nasilna su najefikasnija) brani blinje i u potpunosti
ignorie zapovest iz Besede na gori. Ovo tumaenje je koliko ubedlivo toliko i proizvolno, jer
se implicitna potvrda njegove ispravnosti ne moe nai ni na jednom mestu u Hristovoj propovedi.
Prvo to je problematino, i ije posledice mogu biti dalekosene, jeste ustanovlenje toga ko i
kada ima pravo da utvruje ta je to to se sa sigurnou moe smatrati opasnou koja ugroava
blinje. Ako je to subjektivna odluka pojedinca, onda zaista ne postoji nasile koje se ne bi moglo
opravdati navodnom nadolazeom opasnou koja e ugroziti one koji su mu bliski. S obzirom
na to da je re o ograniavanju zapovesti koja je toliko bitna da je Hristos pominje u tako vanom momentu kao to je Beseda na gori, naprosto je neverovatno da se ono ni jednom ne sree
u pripovesti o Negovom ivotu. Ne samo da se ne nalazi u jevanelskoj povesti, ve se u njoj
skree panja na opasnost upravo od takvog interpretiranja. Da redukcija nije prihvatliva, vrlo
jasno pokazuje reakcija Gospoda u Getsimaniji kada je Petar pokuao noem da ga odbrani, dakle, da zatiti ne sebe nego svog Blinjeg, svog volenog Uitela. Kao to znamo, Hristos je naredio Petru da stavi no u korice (Jn. 18, 11). Nakon tog incidenta, Jevanelist Jovan belei da
Isusa odvedoe najprije Ani, jer bee tast Kajafi, koji bee prvosvetenik one godine (Jn. 18,
13), a onda dodaje komentar koji nam je od izuzetne vanosti za razumevanje razloga zbog kojih
ne treba prihvatiti preventivno nasilno delovanje u suzbijanju mogueg zla: A Kajafa bee onaj
to dade savet Judejcima da je bole da jedan ovek umre za narod (Jn. 18, 14).
Primer raspea samoga Isusa Hrista najbole pokazuje kuda moe da odvede kajafijanska logika.
Inae, nakon teroristikog napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar u Nujorku,
amerika vlada sluei se nainom rasuivanja kojem je pribegao i Kajafa skoro dva milenijuma
ranije, stvorila je, izmeu ostalog, monstruozni logor Gvantanamo, svojevrsni Auvic XXI stolea, u kome su bez ikakvog sudskog procesa zatvarali i muili ne samo one koji su pripremali ili
uestvovali u nekim teroristikim aktivnostima, nego i one za koje se sumnjalo da to mogu da ine, tj. potencijalne teroriste; o tzv. humanitarnim intervencijama koje se opravdavaju istom demonskom logikom i da ne govorimo. Ono rasuivanje koje je opravdalo ubijanje nevinog Gospoda Isusa Hrista, danas usmruje stotine ludi irom sveta. Spreavanje jednog nasila drugim nasilem je u stvari najobinije licemerje, iji je rezultat umnoavanje a ne smanjivanje patnje u
svetu.
***
Teritorija na kojoj se trenutno vodi lokalni ratni sukob sa globalnim posledicama pod jurisdikcijom je Moskovske Patrijarije koja se u poznatom dokumentu iz 2000. godine izjasnila i o ratu.
Osmo poglavle ovog dokumenta koji nosi naziv Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne
Crkve (skr. Osnovi) posveeno je ratu i miru, njega ine pet potpoglavla od kojih su prva etiri
posveena ratu, a samo jedno, poslednje miru. S obzirom na to da je to jedan od retkih zvaninih

dokumenata neke pomesne Crkve, i da se ono to je navedeno u njemu esto tretira kao oficijalni
stav Pravoslavne Crkve, neophodno je ukratko se osvrnuti i na sadraj paragrafa koji se bave naom temom.
Autori ovog dokumenta i oni koju su glasali za njegovo usvajanje, smatraju da je rat fizika pojava skrivene duhovne bolesti oveanstva bratoubilake mrnje (Post. 4, 312); pored toga
dodaju da ubistvo, bez koga nema rata, predstavla teak zloin pred Bogom, ono to je strogo
zabranjeno zapoveu: Ne ubij (Izl. 20, 13). Jednostavno reeno: rat je zlo. Uprkos navedenom, arhijereji RPC su milenja da hriane ivotne okolnosti primoravaju da uestvuju u razliitim bitkama. Stoga, iako rat smatra za zlo, Crkva ipak, ukoliko se radi o zatiti blinjih i uspostavlanju naruene pravde, ne zabranjuje svojim lanovima uee u ratnim dejstvima. U takvim
sluajevima rat se smatra neelenim, ali ipak nunim sredstvom.
Navedeni razlozi zatita blinjih i uspostavlanje pravde upuuju na to da Moskovska Patrijarija podrava iskluivo uestvovanje u odbrambenom ratu. A utemelenje takvog stava pokuava da pronae u Hristovim reima iz oprotajne besede: Od ove lubavi niko nema vee, da ko
ivot svoj poloi za prijatele svoje (Jn. 15, 13). Meutim, kada se palivije pogleda kontekst
vidi se da je smisao Hristovih rei u potpunosti suprotan stavu autora Osnova: Hristos ne poziva
u odbranu blinjih nasilem, ve je upravo on, koji polae ivot za blinje, rtva onih koji to ine.
Nije isto stradati za prijatele i ubijati za njih. Ljubav prema blinjem se dokazuje rtvom, a ne
nasilem, ak se ta lubav ne odnosi samo na njega ve i na one koji mu ine zlo (hrianska ideja
lubavi je radikalna, odnosi se na sve bez izuzetaka).
U nastavku je navedena jedna epizoda iz itija Svetog ravnoapostolnog Kirila kako bi se ubedlivije pokazala ispravnost navedenog (u potpunosti pogrenog) tumaenja Hristovih rei. Radi se o
raspravi Svetog Kirila sa Saracenima koji su mu prigovorili da hriani nisu dosledni Hristovom
uenju, jer umesto da se mole za neprijatele i okreu drugi obraz progonitelima oni ih ubijaju.
Sveti Kirilo je na to uzvratio pitanjem da li e savrenije ispuniti zakon, u kome su navedene dve
zapovesti, onaj ko ispuni jednu ili obe zapovesti, a oni, naravno, odgovorie onaj ko ispuni obe.
Onda je on rekao da je Hristos pored navedenih zapovesti dodao i to da je najvea lubav kada se
ivot poloi za prijatele (Jn. 15, 13). Uzgred, interesantno je da se u ovom poglavlu posebno ne
navodi Hristova zapovest o nesuprotstavlanju zlu silom iz Besede na gori (Mt. 5, 3839) koja je
od sutinske vanosti za tumaenje fenomena rata, ve se pojavluje samo unutar pitanja koje su
Saraceni uputili Svetom Kirilu.
Na osnovu reenog, Sveti Kirilo izvodi sledei zakluak: Eto zato velikoduno trpimo uvrede
koje se ine nama kao pojedincima, dok u drutvu jedni druge titimo i ivote svoje polaemo na
bojitu radi blinjih. O ovakvom stavu je ve bilo rei, tako da nema smisla ponavlati se, ali je
neophodno zadrati se na onom to je potom konstatovao Sveti Kirilo a citirali autori Osnova.
Naime, zatita blinjih je, po njegovom uverenju, neophodna i kako bi se neprijatel spreio da
hriane prevede u drugu veru: To inimo [odbrana blinjih] da ne biste, ukoliko zarobite nae
sugraane, zajedno sa telom i duu njihovu porobili, prisilavajui ih na odricanje od vere i na
bogoprotivna dela. U krajnjoj liniji, Sveti Kirilo smatra da treba orujem spreiti nominalne hriane da promene veru. Istinski hrianin je spreman na muenitvo i nije mu potrebna nikakva
fizika zatita; o tome najbole govore martirologiji, a naroito oni iz ranohrianskog doba.

Na kraju se autori Osnova osvru na moralne granice rata. Navedena su tri principa kojima se te
granice utvruju: lubav prema blinjima, narodu i otadbini; razumevanje potreba drugih naroda; i ubeenje da se nemoralnim sredstvima ne moe sluiti dobroti svog naroda. Kao to je ve
pomenuto, lubav prema blinjima, ukoliko se sledi Hristov primer, dokazuje se bezuslovnom rtvom, a nikako nasilem. U sluaju drugog naela nije jasno o kojim tano potrebama je re, tako
da je njegova analiza sada nemogua. to se treeg principa tie, on je prihvatliv samo ukoliko
se prihvati etika Besede na gori, posebno zapovest o neprotivlenju zlu nasilem, ali u tom sluaju njime se ne moe opravdavati nikakav ratni sukob.
Prilikom definisanja pravednosti rata, u Osnovima su korieni argumenti iz avgustinovske tradicije. Navedeno je osam moguih razloga za otpoinjanje rata na svojoj ili tuoj teritoriji, a poslednji saeto izraava sutinu svih ostalih, pa emo samo njega citirati: Rat moe biti opravdan
samo tenjom za uspostavlanjem mira i poretka. Rat je, kako se navodi i na poetku poglavla o
ratu i miru u Osnovima, zlo koje je posledica patolokog duhovnog stanja, i kao takav ne moe
nikako da dovede do uspostavlanja mira i pravde, stoga je jasno da je ova argumentacija jednostavno neodriva.
U zaklunom delu poglavla o ratu autori navode da zlo i borba sa njim moraju da budu apsolutno odvojeni, jer je u borbi protiv greha vano da mu se ne priblii; nije jasno kako to izvesti,
ako se u toj borbi koristi samo zlo. A onda autori iznose i jednu zaista skandaloznu konstataciju:
Moralni hrianski zakon ne osuuje borbu protiv zla, primenu sile prema nosiocu zla, pa ak ni
oduzimanje ivota kao krajnju meru, nego zlobu srca ovekovog, elu za poniavanjem i ubistvom ma kog oveka. No comment.
***
Hristove rei kojima su autori Osnova, ali ne samo oni, pokuavali da utemele ideju o pravednoj
borbi istrgnute su iz konteksta i tendenciozno tumaene; naime, kako bi prikrili prvobitno znaenje reenog, oni citiraju samo drugi deo reenice iz Mt. 26, 52: svi koji se mae za no, od noa
e poginuti. Prvi deo glasi ovako: Tada mu ree Isus: Vrati no svoj na mesto njegovo; jer
svi... Oigledno je da je Hristos u ovom sluaju zabranio upotrebu nasila u borbi protiv zla, kako bi se njegovo umnoavanje spreilo. Hristovo oruje je krst, a ne ma. To je ono to zaboravlaju ili, jo gore, svesno ignoriu kako oni koji su podrali usvajanje ovog dokumenta tako i svi
hriani koji rat smatraju opravdanim.
Kada bismo ak i ignorisali Hristove rei, i stvari posmatrali iz perspektive istorijske uslovlenosti, iskustvo nam opet govori da je rat nedelotvoran. Nijedna hristolubiva vojska nije uspela da
nabole promeni svet. Hrianski muenici, posebno oni iz prva tri veka hrianstva, u tome su u
velikoj meri uspeli. Ljubavlu se ovek preobraava, dobrotom unitava zlo, a sigurnost i pravda
se uspostavlaju iskluivo trplenjem i milosrem.
Svet bez nasila jeste utopijski san, ali bez njega on bi bio daleko gore mesto za ivot.
Blagoje Panteli
Autor je direktor Hrianskog kulturnog centra dr Radovan Bigovi