Professional Documents
Culture Documents
Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас,
најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када
мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли
сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих
очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију
стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се
препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог
Басариног књижевног опуса.
У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг;
цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто
за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко
објаснити тај почетак?
– Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам
употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све
палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца –
не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек,
наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео
претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће
враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог
обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности,
трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела,
а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик,
привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто.
Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто
компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих
страна, нешто немисливо пре васкресења.
– Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам,
али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији
и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој
ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о
Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам
(надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе
– гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-
практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и
високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и
душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него
за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно
присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше
искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара
уме да заболи.
– Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и
који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку
Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије.
Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код
тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом
вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне
изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако
(незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао,
затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих
себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима.
Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и
бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако
сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају
цркава, nota bene.