РМИ - биографије

Жан Делимо је рођен 1923. у Нанту. Прошао је курс за високог професора пре
професуре у Буржу, Рену и Сорбони. Постаће члан Института и заштитник, на
Француском колеџу проповеднице историје религиозног менталитета у модерном
западном свету. Потпао је под утицај Школе Анала сматрајући да су историјске
чињенице базиране на страху, срећи и осећањима сигурности. Он је аутор
отприлике тридесет дела: Грех и страх; Пристанак и опроштај; Историја раја ;
Религиозна чињеница; Шта подразумева рај?; Гледајући у зору. Хришћанство
сутрашњице; Исус и његова страст , Страх на западу, Настанак и учвршћење
реформације, Католицизам између Лутера и Волтера, Да ли ће Хришћанство
умрети?, Хришћанство и христијанизација.
Делимо је био директор Арморијског историјског истраживачког центра 1964-1970,
професор модерне историје на Париском универзитету 1970-1975, професор
Француског колеџа у Проповедници историје религиозних менталитета на
модерном западу 1975-1994.

Пјер Шони
Рођен августа 1923 у Белевилу на истоку Француске. Шони је написао 80 књига
већину њих нужних за схватање Европе, Француске, протестантизма или уопштено
модерних времена. Све је почело са Освајање и искоришћавање Новог света, 1969
па све до Кратка историја Бога, 1992. Од Сећање и Свет 1978. до Плес са
историјом 1998. са Ригоом. Основао је у Каену Истраживачки центар за
квантитативну историју 1966. користећи се математиком, статистиком и
демографијом за објашњења и анализу историјског развоја пре него што је почео да
предаје модерну историју на Сорбони 1971. Дугогодишњи новинар дневног листа
Фигаро, човек фундаменталних уверења без оклевања као што каже: Зашто
покушавати да убедите некога ко је већ убеђен. Члан Француске Академије наука.
Тврди да је број житеља земље изманипулисан од стране папе Пија XII. Кроз
истраживања је потврдио снажно смањење броја становника у последњих педесет
година. Води порекло из француске протестантске породице, један је од

1
најчитанијих и најконтраверзнијих историчара револуције. Заједно са Фуреом
покушао је да демистификује ''култ 1789'' напомињући негативне последице
револуције на демографију, економију и на политичке реформе. Шони и Фуре су
такође пажљиво документовали извор револуционарне идеологије од 18.века
завереничких покрета нарочито Фреемасонс и третиrали терор 1793. не као
застрањивање него као остварење револуционарне визије виртуелне демократије
једнакости.

Џорџ Маколи Травелјан (1876-1962), енглески историчар и син Сер Џорџ Ота
Травелјана. После похађања Harrow School-а, где је специјализовао историју,
студирао је на Trinity College-u заједно са Черчилом. Године 1898. присупио је
Братству Тринитија дисертацијом коју је објавио следеће године као ''Енглеска у
доба Виклифа''. Предавао је на Кембриџу од 1903. када је и напустио академски
живот. Вратио је се 1927. и заузео место Регионалног професора модерне историје.
1940. постао је директор Тринити колеџа а повукао је се 1951. Одбио је
предеседништво Британске Академије, али је био канцелар Дарам универзитета
1950-1958. Травелјан колеџ на Дарам универзитету је назван по њему. 1925. је
изабран у Друштво Британске Академије.
Писање историје схвата као део духовног наслеђа дајући књижевни и морални циљ
историје. Историчари већу пажњу посвећују изворима, методу иако историја није
била разумљива или читка. Травелјан је своје погледе бранио у Клио: Муза,
Аутобиографија и други есеји где даје свој приступ историји. Он има љубав према
прошлости и потреби књижевног приказа. Песничке вредности које историја баца
на садашњост а имају моралне вредности. Историја помаже у клањању предрасуда.
Он не одбацује ''научни'' приступ историји који се састоји у сакупљању и обради
извора. Затим имагинативне и спекулативне способности и давање литерарних
облика. Не слаже се са констатацијом да су читки текстови дела површних
стваралаца а да рогобатан стил открива умног писца и савесног ствараоца
наглашавајући да ''оно што се лако чита тешко се пише''. Његови узори иако не
прихвата њихове методе су: Карлјајл, Меколи, Волтер Скот. Даје генерализације и
одређене формуле које морају да постоје да би се могло говорити о историји. Он

2
има наклоност према либералним институцијама јер је и виговски историограф
пажњу посвећујући средњој и вишој класи. Он је либерал по убеђењу али
носталгичан према XVIII веку. Нагласак је ставио на борби против тираније, а
виговске погледе саопштава кроз надмоћност енглеског народа и установа над
осталима. Пише хвалоспеве успелим револуцијама уз начела општег напретка уз
историју као потврду и похвалу садашњости. Бављење историјом схватио је као
наследно право а интересовање за војну историју добио је током боравка у Ирској.
По њему је XIV век био прекретница па одатле и црпи тему своје дисертације. Тада
је букнуо први устанак 1381. народне снаге као типичан пример виговске историје у
борби за личне слободе против тираније.
Дела: Аутобиографија и други есеји, Друштвена историја Енглеске, Енглеска у
доба Стујарта(симпатије према Кромвелу), Кратка историја Енглеске, Moнин и
револуција у Венецији 1848, Призори из италијанског рата, Живот Џона Брајта,
Лорд Греј и реформски закон, Историја Британије у XIX веку 1782-1901, три књиге
о владавини крањице Ане: Риминли и уједињење Шкотске, Мир и протестантско
наслеђе, Енглеска револуција 1688-1689.
Најзначајнији прилог историји дао је током Другог светског рата када је као
наставак Историје Енглеске написао Друштвену историју Енглеске где је требало
да обради само друштвене и економске проблеме занемарујући политику. То је
преглед друштвених збивања од Чосера до краљице Викторије. Књига је испрва
објављена у импозантном тиражу у САД. Пун литерарни израз подстакнут
најинтимнијим осећањима. Он описује све друштвене категорије које доприносе
развитку енглеског друштва и институција. Он пише оду прошлости о величини и
нестајању. Дао је најшири смисао енглеске историје још од раније. Друштвена
историја Енглеске садржи 11 поглавља именованих по најзначајнијим личностима
или највећим мислиоцима тог периода.

Волфганг Шмале (1956.-) је редовни професор модерне историје на Универзитету

у Бечу. Бави се историјом европске културе и људских права, односно историјом
европске идеје. Историја европске идеје је прва његова књига.

3
Fernan Brodel (Fernand Braudel) rođen je Limevilu 1902, a umro u Parizu 1985.
godine. Predavao je u Alžiru (1924-1932) na College de France (1949-1972, i kasnije kao
vanredni profesor), direktor Ecole pratique des hautes etudes. Dobitnik je mnogih
nagrada, počasni doktor više univerziteta, nosilac dva ordena Legije časti. Slavu je stekao
knjigom Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II (1949). Takodje je autor sledećih
dela: Materijalna civilizacija; Ekonomija i Kapitalizam (u tri toma, 1967-1979);
Ekonomska i društvena istorija (u saradnji sa E. Labrusom); Spisi o istoriji (1969).
Identitet Francuske je poslednja (1986), nedovršena knjiga Fernana Brodela koji je 1984.
godine izbran za člana Francuske akademije.

Dejvid Lendis je profesor istorije i ekonomije na Univerzitetu Harvard. Ključna

Lendisova tema jeste ekonomska istorija, kao i razmatranje odnosa između ekonomije i
nekih drugih nauka (istorije, politikologije, kulture...) Autor je knjiga: Bankari i paše,
Oslobođeni Prometej, Bogatstvo i siromaštvo nacija i Revolucija Vremena. Knjige
Dejvida Lendisa prevedene su na više stranih jezika.

Lisjen Fevr je rodjen 1878.u Nansiju, a umro 1956.u Sen Amuru. Franucski istoricar,
najpoznatiji zbog svoje uloge u osnivanju Skole Anala Istorije 1929. zajedno sa Markom
Blohom. Takodje je bio jedan od pokretaca edicije Francuske enciklopedije koja je pocela
da izlazi 1935...

Dzejms Hedli Bilington rodjen 1929, je americki akademik i 13. kongresni bibliotekar.
Predavao je istoriju na Harvardu kratko vreme, zatim na Prinstonu. Osnivac je Kinen
instituta za ruske studije. Clan je Americke akademije nauka i umetnosti, kao i Ruske
akademije nauka. Autor je knjiga: Mihailovski i ruski populizam(1956), Ikona i
sekira(1966), Pozar u umovima ljudi(1980), Lice Rusije(1998)...

Eudjenio Garin (1909-2004) je bio italijanski filozof i istoricar Renesanse. Bio je veliki
strucnjak za kulturnu istoriju Renesanse. Predavao je na Univerzitetu u Palermu i kasnije
Kaljariju. Vaznija dela su mu: Italijanska renesansa, Istorija italijanske filozofije,
Italijanski humanizam, Srednji vek i Renesansa, Od Renesanse do Prosvetiteljstva...

4
Marvin Peri je dugo vremena predavao istoriju na koledzu Baruh na Njujorskom
univerzitetu. Njegova vaznija dela su Intelektualna istorija Evrope i Arnold Tojnbi i
Zapadna Tradicija.