Франческо Петрарка

Петрарка се бави љубављу, али у већој мери на хуманистички начин. Дантеу је својствен
специфичан хуманизам. Све може да се тумачи теолошки, али исто тако то је испитивање распона
људских могућности због чега је Данте основа хуманистичких студија. Схватање хуманизма
почиње од Дантеа. Ипак Петрарка ће бити у историјама филозофије записан као први хуманиста.
Не Петрарка као аутор Канцонијера, писац сонета, већ Петрарка као учени човек који је био
исртаживач античких списа и стилиста на латинском језику, који је први поставио основна
хуманистичка питања.

Биографски и књижевноисторијски контекст

Живео од 1304-1374. Живео је у треченту. Данас га схватамо као песника из чијег опуса креће
велика миграција тема, мотива и облика. Два века долази до развоја петраркизма широм Европе.
Петраркизам утиче на француску, шпанску, енглеску књижевност. Утицај петраркизма се осећа
све до романтизма, па чак и до симболизма. Петраркизам је повезан са трубадурском,
провансалском поезијом. Једна од важних жижа песништва не само ренесансе већ и европског
песништва. Рођен је у Арецу у породици фирентинских изгнаника и врло рано, када је имао 7
година, његова породица се 1311. преселила у Авињон где је његов отац радио на папском двору
где ће и сам имати одређене административне обавезе када буде завршио школу и када буде у
прилици да се сам тиме бави. Радио је известан број година у Авињону на папском двору, али ће у
другом делу живота зависити од разних добротвора и обављати послове за моћне породице као
што су Колона и Висконти. То су биле разне врсте правничких, административно-диплопатских
послова. То је и обарађено у једном сонету, у њему пише о томе како је стекао правничко
образовање и у почетку је радио као правник. Амор му каже да да није било њега он би се и даље
бавио тривијалним стварима. Захваљујући љубави обогатио је свој дух и постао песник. Биће први
италијански поета лауреатус, овенчани песник. 1347. године биће проглашен за овенчаног
песника. Као правник није хтео да продаје своју памет. Петрарка је то могао да ради, али одбија и
посвећује се поезији. Код њега се појављује, како у филозофској прози, тако и у поезији је
препознавање људске субјективности као противречне. Тако говоримо о одликама модерне
субјективности. Петрарка је први модерни човек. Он се усредсређује на себе. Њему је
хришћанство важно, и он каже да ако треба да се опредили између песника антике који су му
важни и хришћанства да он бира хришћанство. Он се усредсређује у већој мери профаном
контексту на људску субјективност него Данте. Пита се ко сам ја, шта сам, какав сам. Његов
велики узор је Свети Августин, који додуше, пред Богом разговара са својом душом, а Петрарка ће
написати дело Моја тајна где ће он пред Светим Августином разговарати са немом дамом која се
зове истина. То је један од списа у којима песник хоће да преиспита себе. Тако ће се понашати
Монтењ у Есејима, тако ће се на циничан начин у време просветитељства понашати Русо, али сада
у профаном контексту, потпуно суров према себи, дакле, не треба му ни св. Августин, мада ће
Русо своја дела назвати Исповести, који је Петрарки потребан. На оном месту где је Светом
Августину Бог, Петрарки је на том месту сам Свети Августин. Мисло је да ће остати запамћен по
списима на латинском. Када би га питали да ли завиди Дантеу на његовој слави, а он је одговорио:
Како могу да завидим човеку који пише на италијанском? Његова слава је настала захваљујући
ономе што је он звао риме спарсе или расуте риме. Када је коначно склопио Канцонијер назвао је
Рерум

55 вулгарум фрагмента. Фрагменти ствари писани на народном језику, стварчице на народном

језику у виду фрагмената. Тврдио је да Дантеа није ни читао. Када кажу да је Петрарка први
модеран човек неки га виде као песника фаталне нестабилности у једном светом настајању. Код
Петрарке се јављају и средњовековно и ренесансно. Код Петрарке је хиршћанство јако, оно је
средњовековно, али је усресређеност на човека хуманистичка и ренесансна.Неки га називају
последњим песником средњег века и првим модерним човеком. Сматрало се да модерно доба
почиње од просветитељства, па од 17. века од Декарта. Данас се раним модерним добом сматра 16.
век, а некада и 14. и 15. Многи писци трагају за елементима модерности код свих ових писаца.
Због тога се инсистира на томе да би Петрарка могао бити први који се разликује од
средњовековног погледа на свет и ко има модеран поглед на свет. Модерно, између осталог,
подразумева и рашчлањивање сопствене осећајности. Та интроспективност, загледаност у себе је
модерна. Паралелно са тим је његова приврженост античкој култури и класичној науци о човеку.
То је оно што се зове студиа хуманитатис или хуманиора. То је проучавање знања о човеку која се
стиче кроз разговор, каже Петрарка, са великим учитељима из антике. Култура душе постиже се
кроз изучавање највећих остварења људскога духа. За њега су битни Вергилије, Сенека и Цицерон
(стојици), Платон. Петрарка више пута указује на сукоб између своје опседнутости класиком и
хришћанске поруке; али, превазилази га помоћу моралне медитације, која му открива континуитет
између античке и хришћанске мисли. Цицерон, узор за књижевну прозу на латинском, представља
очаравајућу синтезу класичне моралне мисли: Сенека га одушевљава својим тананим и
узнемирујућим истраживањима човековог ума: преко ова два аутора он упознаје стоичку
традицију, засновану на уздизању ,,врлине“ и на борби човека против несрећне и варљиве
судбине.4 Петрарка почиње први у Европи да инсистира на значају Платона. Петрарка ће учити
грчки, трудиће се да допре до оригиналних Платонових списа, међутим, Европа ће имати преводе
Платонове Гозбе са грчког на латински тек у 15. веку, када то буде урадио Марсилио Фићино. Век
неоплатонизма је 15. век. За њега су важни Аристотел, Хомер. Поседовао је примерак рукописа и
трудио се да преводи Хомера на латински. Бавио се и теоријским разматрањем говорништва.
Говор је за Петрарку такође важан. Петрарка каже: Говор јесте оно што испољавајући се кроз
израз даје сопствену меру и меру душе из које произлази. Ни говор не може да има достојанства
ако га душа не поседује. Срећно саздана душа која као да се налази на некој ведрој узвниси остаје
мирна и спокојна чак и ако није вична мајсторијама беседничке вештине она изражава
величанствене и јасне и себи складне речи. Кроче сматра да је интуиција = експресија. Морамо се
старати да будемо од користи онима са којима живимо и нико не сме сумњати да њиховим душама
највише можемо да користимо својим речима. – Не толико моралистичким садржајем већ снагом
људског разговора, комуникације која је у стању да пређе и временске раздаљине. Разговор са
писцима антике на пример који уобличава и смирује наше духове.

19.11.2015.
Први хуманиста, први који артикулише хуманистичке ставове. Сви историчари филозофије, поред
историчара књижевности виде Петрарку као важну фигуру мишљења о човеку. Његово мишљење
о човеку укорењено је у античкој традицији, а с друге стране у хришћанству. Од хришћанских
аутора најзначајнији му је Св. Августин. Спознање мисли 4 Đulio
Feroni, Istorija italijanske književnosti

56 светог Августина октрива му континуитет између античке Платонове мисли и хришћанске

традиције. Против аристотелизма и враћајући се Платону (којег Петрарка само посредно познјае),
Августинова филозофија га нагони да јасно осети супротност између материјалног и духовног
света, и нуди му такво хришћанство које тежи да истражи најдубље тајне свести, супротности
људског понашања.5 Петрарка се супротставља доминантној филозофији позног средњег века,
односно схоластици. Схоластика је класификација свих могућих знања која је на трагу
Аристотела, а заправо под окриљем једног теолошко-филозофског става Томе Аквинскога који је
инсистирао, као и његов учитељ Алберт Велики да се направи сумa свих знања. Главно дело Томе
Аквинскога је Сума теологије, дакле, сума знања о Богу. Они су такође инсистирали и на
прирородно-математичким знањима угледајући се на Аристотела. Тада је доминирало проучавање
биологије, медицине. За лекаре је Петрарка говорио да превише знају о телу. Тај много зна о
птицама, зверима и рибама и добро зна колико длака има лав на глави, а колико пера јастреб има у
репу. Питам се доиста чему служи познавање природе звери, птица, риба и змија, а непознавање
или небрига да се упозна природа човека. Зашто смо рођени, одакле долазимо, куда идемо? То су
базична филозофска питања. То можемо приписати и платонском утицају. То можемо приписати
сократовској потреби да спознамо сами себе. То значи да је био један од првих заступника
платонске филозофије у Европи. У позном средњем веку Европа познаје космолошки дијалог,
Тимај, који говори о настанку света, о проблемима времена, природе итд, познати су и дијалози
Федон и Медон, али Гозба и Федар, они који говоре о филозофији љубави, који говоре о
самоспознаји су тек у 15. веку преведени на латински, а тек касније на друге европске језике.
Постоји анегдота коју препричава у свом дневнику.6 Преплитање аутобиографске нарације,
дефинисања сопствене интелектуалне личности, моралног и религиозног посредовања често
досеже изузетно велики набој: најузивишенији прмер представља писмо Диониђију ди Боргу Сан
Сеполкру, где Петрарка приповеда о пењању на планину Венте заједно са својим братом Герардом
1336. У писму написано вероватно током 1352-53. претаче познати догађај у симболичну
представу вазнесења душе ка Богу, препрека које се срећу на том успону, и открива потребу за
унутрашњим испитивањем, која му се указала након читања Августинових Исповести, које је, у
тренутку када се попео на врх брда, писац наводно прочитао отварајући случајно књижицу коју је
понео са собом. Живео је у Воклизу, где је провео највећи део живота, у позним годинама он се
вратио у Италију, у Милано, Венецију, и на крају у место Арква. Највећи део живота је провео на
југу Француске у месту Воклиз, у околини Авињона и одлазио је на излету на Ветровиту планину
са које је фантастичан поглед. Петрарка се наводно на њу пео и носи са собом Августина и
случајно отвори његове Исповести и наиђе на ово место: Људи иду и диве се висинама планина,
великим морским таласима, обалама океана и орбитама звезда, а не брину о себи самима. ,,Био сам
љут на самог себе јер сам се још увек бавио земаљским стварима, ја који сам већ одавно морао
научити од паганских филозофа, нарочито од Сенеке да је једино чему се можемо дивити душа и
поред ње, мада је велика, ништа друго не може бити велико“. Самоспознаја и саморазумевање,
супротстављеност природним наукама и онима који то заступају у својим писмима на латинском.
У писмима на латинском језику, које је размењивао са бројним пријатељима и представницима
савременог политичког и културног живота, Петрарка се 5 Ђулио
Ферони, Istorija italijanske književnosti 6 Професорка на часу наводи да је у питању дневник, а ја
сам у Istoriji italijanske književnosti прочитала да је анегдота препричана у писму упућеном
Диониђију ди Боргу Сан Сеполкру

57 сасвим отворено представља као велики интелектуалац. Ови радови нису непосредни и
спонтани, већ су стварани са великом бригом о књижевном изразу: првобитни текстови, које је
аутор подвргао дугим ревизијама били су стврстани у збирке, у којима је он намеравао да изрази
своје идеје човека и песника (многа писма нису део неке стварне коресподенције, већ их је песник
саставио с намером да јасно искаже своје идеје). У збиркама Петраркиних писама налази се широк
простор људских, културних, политичких, религиозних интереса.7 На латинском је написао
велики спев Африка. Петрарка је у латинској поезији дуго видео најузвишеније средство којем
треба поверити своју славу писца. Његова поезија на латинском остаје могућност коју није
искористио, намера коју не остварује до краја. Овакав закључак може се јасно уочити у пеској
поеми у хексаметрима Африка, започетој између 1338. и 1339, посвећеној Роберту Анжујском,
који ју је 1341. делимично прочитао, а којој се Петрарка на различите начине враћао читавог
живота. Ово дело објављено је тек након његове смрти. Од 12 књига, колико је намеравао да
напише, писац је завршио само девет, од којих су неке непотпуне. Следећи узор Енеиде,
прповедају се догађаји из Другог пунског рата, с намером да се истакне величина Римске
републике и Сципиона Африканца, хероја тог рада. Овде је исувише испољена намера да се
поезијом обнови римска прошлост; приповедање је фрагментарно и неорганизовано; хероји се
креће на исувише примерен и формалан начин.8 Написао је на латинском и дело Моја тајна
(Secretum meum). То је разговор са Св. Августином. Свети Августин и Франческо не представљају,
у ствари, два супротстављена гледишта, већ два различита, међусобно преплетена становишта у
Петраркиној свести. Августин представља његова идеолошка уверења и његове моралне и
религиозне позитивне идеале; Франческо представља његово стварно понашање, напоре да
оствари те вредности у свакодневном животу.9Он себе, као и Данте, преиспитује о питањима
грехова. Пита се како он стоји када је реч о охолости, зависти, лењости, тромости, разврату,
светољубљу, похлепи. Долази до закључка да изузев када је завист у питању има део свих грехова,
а себе највише оптужује да му је велики део живота прошао у љубави. Славу повезује са
доживљајем охолости, осећањем више вредоности. Лењост, тромост, меланхолија биће бити
велика ренесансна тема. Човек који мисли и који осећа и који се пита често дође до стања
потиштености, разочарања и запада у меланхолију. Ту почиње да се разликује оно о чему ће у
ренесанси бити доста говара, а то су црна и бела меланхолија. Црна меланхолија је сматрана
психијатријском дијагнозом, депресије, која се везивала за вишак црне жучи у организму,
сматрало се да је то болест, биолошка патологија која се може установити; бела је везивана за
склоност ка песништву, филозофији, контемплацији, размишљању. Петрарка признаје да то види
код себе, као и један недостатак воље. Петрарка који говори у књизи Моја тајна, говориће о
болести сопствене воље, а онда ће му Свети Августи објаснити: Није довољно тежити према
облику узвишенијег и доличнијег живота, такав живот треба хтети. Није довољно бити
рационално уверен да је он потребан него му треба с пуним осећањем прионути. Меланхолија,
које је она свестан, болест воље, љубав, што ће све време преиспитивати и у песмама и потреба за
славом, амбиција, песничка амбиција.Чак и Лаурино име има везе за том двосмисленошћу. Лауро
је ловор. Он је први поета лауреатус, овенчани песник, Лауро се везује за песничку славу. Колико
је она њему драга као жена, колико је код 7 Đulio Feroni, Istorija
italijanske književnosti 8 исто 9 исто

58 њега изазвала непоновљиво осећање заноса и љубави, толико је она њему важна као предмет
његовог песништва и пут ка песничкој слави и песничкој афирмацији. Код Петрарке је присутан
жар за унутрашњим испитивањем. На крају дијалога са Августином, Франческо не може да обећа
никакву одлучну промену, већ се само обавезује да ће продубити упознавање самога себе,
сакупљајући разбацане крхотине своје душе. Ово сакупљање крхотина душе остварује се у
Канцонијеру.10 На питање каква је веза између Петраркиног хуманизма и Петраркине поезије
можемо одговорити ако се читајући саму поезију усредсредимо на то како је оно што је
интроспекција, оно што је загледаност у себе, оно што је препознавање у модерној субјективности,
бројних противречности, непостојаности, нестабилности, флуидности испољено код Петрарке. Не
само ја у односу на Бога, већ је важно је оно антропоцентрично, хуманистичко, ренесансно како ја
себе сагледавам као хумани ентитет, као људску јединку. У свему томе, антички филозофи имају
страшно велики значај, али подједнако хришћанство. У тренуцима када је требало да се определи
увек је говорио да Христ има предност и Канцонијер се завршава канцоном која је посвећена
Богородици. Свест о томе да разговор о сопственој души и у сопственој души, чак та могућа
унутрашња подељеност, води спознаји себе, а самим тим и спознаји Бога. Што се саме поезије
тиче, Канцонијер је збирка коју је сам називао Расуте риме (Rime sparse). На латинском је
класификована као Rerum vulgarиum fragmenta, Фрагменти писани на народном језику у којој има
највише сонета. 317 сонета, 29 канцона, 9 сестина, 7 балата, 4 мадригала и све укупно 366 песама
што није никакав симболички број. Њему за разлику од Дантеа и Бокача симетрија бројева није
битна, зато се и зову Rime sparse. То су песме које је написао и које су скупљене. Сонет је
најраспорстрањенија песничка форма у целој Европи између 14. и 16. века. Али и од 16. века.

Сонет

Форма двочлане структуре која се састоји из 14 једанаестераца. Два катрена и два терцета. Оно
што се може уочити као константа између октаве и сестине или онога што се зове PIEDI (основа) и
VOLTE (преокрет). Оно што разликује формална динамика сонета је асиметричност 8+6. Однос
између између октаве и сестине је однос очекивања и разрешења, анализе и синтезе, то су напетост
и опуштање, заплет и расплет. Оно што је сигурно јесте да ту често постоји неки преокрет, неко
али, неко ма, неко неко, нека врста преокрета, логичког или емотивног. У тумачењу се долази до
тога шта се сагледава у катренима и шта се сагледава у терцетима.
 10 Đulio Feroni, Istorija italijanske književnosti

59 PIEDI а б б а

абба

VOLTE

ц ц цд д дц е д

ц ц цд д дц е д

Рима из катрена никада се не преноси у терцете. А Б ни на који начин се не може наћи у

терцетима. То одређује формалну динамику и формалну двочланост сонета. У терцетима могу да
буду најразличитије комбинације, али само да не буду риме из првог дела сонета, из октаве.
Садржај сонета говори о љубави према Лаури коју је видео 6. априла 1327. у цркви Свете Кјаре у
Авињону на Велики петак. Бокачо је своју драгу видео на Велику суботу. У свему томе има
симболике на којој су и они сами инсистирали. Ко би био прави протагониста Канцонијера? То је
Петрарка. Песме говоре о Лаури, али највише оне говоре о њему. То је елемент његовог
хуманизма. Он испитује људску субјкетивност. Испитује феномем заљубљености. На јединствено
звонак начин који су други желели да подражавају, он се бави собом. Да ли можемо да читамо
Канцонијер као лирски роман у стиховима? Дуго се провлачила идеја да има наративну нит која
може да се прати. Не би се могло рећи да је у питању праволинијско кретање од Лауре ка Христу.
У збирци се јављају најразличитије осцилације, о чему сведочи и његов назив ,,риме спарсе“.
Расуте риме су писане у разним моментима. Лирска песма, каже Емил Штајгер, то је пунктуелно
стапање субјекта са светом. Песник лирски не приповеда, песник лирски приказује тренутке. Овде
су риме спарсе, тамо је фрагмента, све су то одвојени тренуци у његовом осећању љубави. Ми
можемо уочити да једног тренутка говори о живој Лаури (in vita), за живота, једног тренутка он
говори о говори о Лаури после смрти (in morte). Смрт јесте прекретница, мада савремени
коментатори не инсистирају ни на томе. То су песме су фокусиране на различите моменте,
сензације, осећаје, доживљаје. Постоји усмереност ка Лаури, с једне стране и усмереност ка себи.

60 1. сонет Из првог сонета видимо да су то скупљене песме које су настајале у разним

периодима.

Ви што слушате расут у стихове Звук уздисаја, срца мога хране

Расут у стихове, то је оно ,,in rime sparse“ (у расутим стиховима, у расутим песмама).

У прве младе луталачке дане кад бејах делом други неки човек

Гледам себе у себи, гледам себе из претходног времена

кад бејах делом други неки човек. Надам се да ћу за нов плач и речи О болу, нади која залудна је,
Схвати ли ко искуством љубав шта је

Важно му је да људи који га читају имају искуство љубави. Као и Данте, када каже оним госпама:
,,Voi ch’avete intelletto d’amore“- Ви што имате знање љубави, спознају.

Не само опрост већ и милост стећи

Шта овде имамо у катренима? Субјекат себе поставља у односу на свет. Ја вама нудим своје расуте
стихове и надам се да ћете имати разумевања за то што у стиховима представљам.

Ал целом народу сам, добро видим, Служио дуго за подсмех и приче; Стог често себе у себи се
стидим;

На крају првог терцета он се концентрише на себе самога.

Из мог бунцања плод срамоте ниче, И покајање, и јасност сазнања: Што годи свету, то је кратка
сања

Пошао је од онога ,,да желим да комуницирам са вама“ до ,,али ја се бавим собом и морам бити
свестан да не могу свима угодити“. Права поезија не значи нужно популарна поезија. То је
преокрет у првом сонету. То је најава, предговор.

61 266. сонет

L'aura che 'l verde lauro et l'aureo crine

Лахор што ловор зелени и брани злати

Злато- l'aureo ловор- lauro прах, лахор- l'aura. Све то може да буде Лаура. Све то постоји у звуку
имена Лаура. Ту се види веза са поезијом.
Први следећи антологијски сонет јесте 35. сонет. Овде се опет јавља антитеза ја у односу на свет,
ја у односу на природу, унутрашње ја и спољашње ја. Унутрашња подељеност мога ја. То је оно
што његов хуманистички поглед на човека подразумева.

Сам и замишљен корацима спорим ја најпустија поља мерим, тако што очи скрећем да избегну
лако људски траг песком, са којим се борим

Меланхолија у 35. сонету јер је сам, замишљен и суморан. Жели да се склони од људи. У свом
суморном расположењу он је сам, замишљен и мери пуста поља.

Другу заштиту не умем да створим а да ме спасе, јер од света свако у покретима уплашеним јако
чита ми споља да изнутра горим

Има свест у томе да људи у њему подозревају нешто што неће да покаже и баш због тога се он
склања од њих. У катренима имамо тему- ја према људима и шта људи можда мисле о мени. Ја
већ верујем да знају ил слуте реке, обале ил планине црне какве је врсте мој живот скривени Људи
само подозревају да постоји скривени живот, а пририода осећа. То ће бити Петраркин утицај све
до романитзма. У лирској поезији лирски субјекат проналази уточиште у природи. У народној
поезији, свим врстама уметничке поезије, код трубадура. Чак код Дантеа најмање, има у Рају, али
не овако директно.

Ал ипак тако оштре, дивље путе Нашао не бих да Амор не сврне -те да му причам и он прича
мени

Шта се овде дешава у његовом сопству? Љубав је запосела један део Петрарке, бог љубави је
заправо други глас код Петрарке. Имамо метафоричну слику унутрашње подељености лирског
субјекта.

62 61.

Најпознатији сонет.
Нека је блажен дан, месец и доба, Година, час и тренут, оно време И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба

Овде се јавља једна фигура израза која се не види довољно у преводу.

Benedetto sia'l giorno e'l mese e l'anno e la stagione e'l tempo e l'ora e'l punto e'l bel paese e'l loco ov'io
fui giunto da'duo begli occhi che legato m'аnno;

Чује се полисиндетон. Цела песме је велики полисиндетон који Иван В. Лалић решава као
асиндетон. Кроз све четири строфе се провлачи везивање везником и. Друга строфа почиње овако:

E benedetto il primo dolce affanno

Блажене прве патње

То је оксимороном. Љубав је пуна противречности. Често Петрарка посеже за оксиморонима.

Блажене прве патње које вежу У слатком споју са љубављу мене, И лук и стреле што погодише ме,
И ране које до срца ми сежу

То је крај катрена, затим долазе терцети.

Блажени били сви гласови, које Уз уздах, жудњу и сузе без броја Просух, зовући име Госпе моје;

Блажени су гласови, речи, риме, песме.

И блажене све хартије где пишем У славу њену, и мисао моја Која је њена, и ничија више.
У терцетима он слави само песништво. Благосиља љубав, али он након тога благосиља сопствени
песнички таленат и сопствену песничку славу, посвећујући је њој, што је леп, џентлменски обрт на
крају (У славу њену, и мисао моја Која је њена, и ничија више). Ја јесам

63 славни песник, али да није ње не би било ни тога. Он не скрива своју жељу да се афирмише као
песник. Дивно ми је то што сам заљубљен, али подједнако ми је важно и моје лично остварење.
Тако видимо да се код њега ,,Лаура“ и ,,лауро“ често повезују.

90. сонет

На њега се најчешће мисли када се у петраркизму подражавају петраркистички мотиви.

Петраркизам се јавља у 15. веку у Италији. Пјетро Бембо, Серафино Акуилано, Микеланђело
писали су под утицајем Петрарке и петраркизма. Од жена Гаспара Стампа. У 16. веку у другим
земљама- Француска, вијонска школа и Плејада. У Енглеској читав низ петраркиста до Шекспира
и Шекспир који би пре могао бити неки антипетраркиста. У Шпанији се такође јавља петраркизам,
то је мода. А с друге стране антипетраркизам. То су песници који ће се ругати моди да ће два века
у Европи подражавати Петрарку. У дубровачкој књижевности нема сонетне форме. Узели су све
мотиве, али нису преузели саму форму. Шта су ти мотиви? Златна коса, бели бисерни зуби, очи,
Аморове стреле, она лети кад хода.

Расута по ветру златна коса беше, Што се у безброј слатких власи сплела; И љупка је светлост без
мере горела Очију оних што сад потамнеше;

Милосна се боја у лицу будила, Не знам да л стварно, ил уз варку пуку; Кад љубавног огња семе у
грудима Носих, зар је чудо што одједном букнух?

Њен ход не беше ход смртника сваког, Већ анђеоског духа; речи њене Не беху као грла људског
звук;

Дух надземаљски, сунце васељене Би оно што видех: и да није тако, Не лечи рану то што спласне
лук.
Шекспир у 130. сонет убацује тај моменат да драга када хода не лебди него ногом ступа, а затим и
додаје да њен дах није баш најпријатнији. То су све мотиви из овог сонета, два века касније, чак и
више, види се утицај на петраркизам, али и на антипетраркизам.

126.канцона

Пример великог песничког умећа. Канцона је епска форма лирике. Ако има мало наратива у
лирици онда га има у канцони. Она је дугачка и има времена да се прича исприповеда стиховима.
Строфе могу бити у најразличитијим комбинацијама стиха и риме, али морају да буду исте. Овде
има 13 стихова. Канцона на крају има посвету. Посвећује или је некоме упућује. То је било попут
неке поштанске упутнице, да видимо коме иде, како иде, и са којом темом, као заглавље које
долази на крају где се он осврће на саму песму. Ова песма показује

64 оно што ће у свим историјама књижевности бити приказано као разлика између Лауре и
Беатриче. Беатриче је нека врста естетског и етичког идеала, она је савршено лепа и савршено
добра, али је сувише етерична. Лаура је егзистенцијални идеал. Она је реална жена. То је жена
чији удови могу да буду замишљени, њена коса, рука. Јавља се усресређеност на ефекат који она
производи, а са друге стране на њену телесност, а то је ренесансно код Петрарке. То се готово
може повезати са Ботичелијевим сликама, са Симонетом Веспучи коју је он често сликао као
Венеру, Флору, Пролеће. У овој песми има слика које могу да призову ту врсту чулности. Прво
што Петрарка ради јесте да елементе из природе призива као своју публику. Као што би неки
песник призивао музе које треба да му помогну. Призива неколико елемената, а они су важни зато
што су били у додиру са Лауром. Ви сте искусили нешто што сам ја. Она је кроз воду прошла, на
траву је села. Ја је нисам додирнуо, али ви то јесте искусили. Према томе, хајде сад ви послушајте
мене.

Свеже, слатке воде у бистроме току, Где је удове лепе Купала она што ми се једина госпом чини;
Племенита грано од које учини (Сећам се тога уз уздахе слепе) Стуб свом лепом боку; Траве и
цвеће које сукњом широком, Љупком је покрила, И недром које анђеоски светли (трава на коју је
је она спустила ногу за Петрарку је светиња) Присутни су сви елементи, вода, земља, ваздух.
Ваздуше ведри и светли; Где Амор ми срце отвори лепим оком: Сви саслушајте, слухом душе
једне, Ове моје речи, болне и последње.

Ту се завршава прва строфа.

Ако такву судбу сви за мене ишту, И ако небо с том намером дела, Да ми Амор склопи очи у
сузама, Некаква милост нек ми остатке тела Сахрани међ вама
Ако треба да умрем, и ако неко тражи мој живот и ако у страшном болу љубави будем окончао
живот нек будем ту међ вама. Сада почиње партија која је готово инфантилна и коју готово свако
осети када му је љубав неузвраћена, а то је питање: Шта би било да мене нема? Да ли би тај неко
био тужан? Петрарка замишља шта ће бити када она након његове смрти буде схватила да њега
нема и као да је у својој фантазији кажњава. Петрарка жели да буде сахрањен међу њима јер су сви
ови елементи посвећени.

А душа гола нек иде небеском боравишту.

Телесни део мене нека буде ту где су њени телесни трагови, а душу пуштам да иде горе,

65 небеском боравишту.

Мање ће сурова бити смрти тама, Ако ту наду пуку Носим у овом опасном кораку; Јер дух на
измаку Не бих никад мого у мирнију луку Нити у гробницу мирнију Побећи од измученог тела и
костију.

Дакле, ако будем неки спокој могао да нађем, наћи ћу га ту где су остали њени трагови. Сада
замишља њу:

Можда ће опет време да се отка Кад ће се на места већ знана Вратити зверка питома и кротка;
(оксиморон, види је као животињу која му стално измиче) И тамо, она где ме је видела
Благословеног дана, (сада на њу пресликава своју сензацију, сада је он недоступан, а не она)
Погледом пуним радости и жеља Тражиће мене; и, о невесеља! (сада она њега неће наћи) Ко
земљу да већ ме скрива камен голи Кад види нек Љубав надахне је јако Да уздахне, тако Нежно
да милост за мене измоли И уздахом небо да савлада цело, Бришући себи очи лепим велом. (Он
ужива у замишљању како она њега жали и како за њим плаче, брише своје очи због њега)

Почиње строфа која личи на Ботичелијеве слике. Долази до усресређивања на један детаљ.

Са лепих грана је летела (Слатка сред успомена) Киша цвећа на бедра њена; Скромна у толикој
слави, ту Облаком љубави већ покривена; (све је етерично) Неки цвет јој падо на хаљине руо,
(подсећа на Ботичелија) Неки на плетенице плаве што је красе, Што као бисер и ко златна ватра
Беху оног дана када је посматрах; Неки је падо на земљу, неки у таласе, (Петрарка је у језику
стварао оно што може сликом да се представи) Неки је настављао зраком да крстари Као да каже:
,,Ту љубав господари“

Можемо да пратимо падање цвећа. Шта је фасцинирајуће? У 14. веку призвати слику пред

66 очи, јер ви тада не можете да видите слику. Слика нема и зато су песници ти који их
дочаравају. Песничко умеће је могло да изазове и еротско узбуђење.

Ко зна по који пут, и тада Узвикнух престрављено: Она се у рају родила, верујем! (Он као и Данте
Беатриче, замишља Лауру у рају) Заборавом тако да ме испуни и свлада Понашање божанско
њено И лице и осмех и глас који чујем, Од стварног ме света Одвојише тако Да рекох, с уздахом
који ме потреса: Када сам овамо доспео, и како? (Сам себе пребацује у неко друго стање, он гледа
њу и мисли да је она доспела у Рај, а уствари је он замишљао сопствену смрт и њену реакцију
након његове смрти, па се пита како је себе телепортовао у ово стање) Мислећи да сам у небу, а не
тамо где јесам. И тако волим, од оних времена, Ливаду ту, да другде мира немам. (Синестезија,
везивање за простор, мирис, звук који враћа осећај. Доживљај те ливаде од тренутка заљубљивања
до сада. Мисао на ту ливаду му доноси осећање екстазе.)

На крају долази упутница:

Да имаш песмо, лепоте колико жудиш Могла би храбро Изаћи из шуме и живети између људи.

Плаши да је песма помало дивља да изађе из шуме, али се ипак нада да има довољно лепоте,
онолико колико би он желео да има, да може да је представи другима. Он се ту са куртоазном
скромношћу обраћа својим читаоцима. Ја бих волео да ова моја песма буде лепа, ја се надам да ће
и вама бити лепа.

360. канцона

Рекапитулација онога што Петрарка својим целим делом говори и врло је духовито компонована.
Њу коментарише Бенедето Кроче у збирци Тумачење поезије. Имамо је само у хрватском преводу
Франа Чалеа са малом корекцијом. Канцона је као нека епска форма лирике. Ова канцона би могла
бити драмска форма лирике зато што у њој постоје јасно дефинисана три лика. Лирски субјекат-
Петрарка, Амор- конкретан, други лик, бог који га мучи, који га потчињава и на кога је љут и
судија- Франо Чале га преводи као краља. У оригиналу је краљица, то би рецимо могла бити
божанска мудрост Софија, нека инстанца која разуме све. Не може бити хришћански бог, јер не
може код хришћанског бога да води Амора који је пагански бог, дакле нека инстанца која није
јасно дефинисана, али представља сверазумевајућу инстанцу и представљена је као судија. Ова
канцона је суђење и пред суд долази Петрарка који каже:

67 Свог старог слатког окрутног владара (оксиморон, колико је било слатко Аморово ропство,
толико је био окрутан и немилосрдан) Дао сам позват на суд испред краља Којем божанске ваља
Нарави наше захвалити дио; (краљ нам је дао божански део)

Петрарка оптужује Амора јер је његова младост прошла. Сада он ниже, као у некој оптужници све
што је њему Амор учинио и због чега жели да га тужи.

Тако ми прошло вријеме досадање С огњем и патњом, а пут који лијечи Презрех, измакох срећи,
Да служим овог крутог заводника! (Морао је да му служи све време) Чији ум има тако вјеште
ријечи, Да сажет може несретно ми стање. И жалбе, ништа мање Тешке и праве, на тог нехарника?
О ријетки меде, о жучи толика! (Меда је било мало, али много више жучи)

Шта је Петрарка радио? Изгубио је свој мир.

Збое њега мање љубио сам Бога (Нисам волео Бога, већ сам био опседнут љубави према једној
жени) Због њега морах тражит земље пусте (ово се може повезати са почетком сонета 35, где
својим кораком пуста поља мери. Усамљивао се, путовао, излагао се заморним и опасним
путовањима по страним земљама, склањао се од људи, осећао је да непријатељ продире унутра, да
не може да се избори против њега. Петрарка показује незадовољство љубављу која га све време
фасцинира)

Сада даје глас Амору:

Противник ће уз оштар укор рећи: ,,Чуј како ствари с друге стране стоје, Јер истина, од које
Нехарник бјежи тај, нек' сва заблиста. Бавио се у прво доба своје Продајом лажи, а камоли ријечи;
(то је време кад је био нотар) Кад, пустив то, уз моје чари приста, Да на ме се тужи, који чиста
Чувах га од таштине да не страда, А сад се ето јада на слатки живот (због љубави он се окренуо
поезији и провео је сладак живот, али сада се због тога каје) Стекавши неку славу (поезија, живот
испуњен лепим садржајима, слава коју му је то донело)

Атриду вељем и Ахилу вриједну

68 Ханибалу, кога у вас гласи бију, И јендом још од свију Дичнијем, пуном врлине и среће, По
судби коју сваком звијезде крију, Дадох да љубе тек ропкињу биједну:

Свим великим људима Амор је дао по једну робињу.

Њему одабрах једну Од тисућ госпа вриједности највеће (Теби сам дао такву жену, а ти се сада
жалиш и на то)

То беше жуч, то срџба, гњев. (Сматра да је Петрарка имао превише жучи, срџбе и гнева)

Јер штитих га, и само с мојим знањем, Витези, госпе, вољаху му риме; (Да није било љубави, не
би било песничког умећа)

То сада многи говоре. Код Платона то није тако експлицитно, али неоплатонисти ће инсистирати
на вези љубави и поезије. Неоплатонисти инсистирају на еросу стварања. Постоји стваралачки
ерос јер постоје они који стварају у телу и они који стварају у духу. Поезија је неодвојива од
љубави, од ероса и Амор се на то позива.

А по мени је нетко, Због наука што стеко је у мене,

Стекао је знање које се чини саморазумљивим када имамо искуство љубави, о коме говоре Данте и
Петрарка, које је несамериво са рационалним знањем науке, политике и било каквог другог односа
према свету.

И напокон да службу сву изнесем Стопут га спасих од чина невриједна

Ово се јавља још код трубадура. Јавља се етичко уздизање у врлини. Дакле, Амор говори да је због
њега био бољи човек. Љубав га је спасила од тога да почини зло и недело.

Јер никад му ниједна Ствар не бје драга ружна, неприлична (Љубав га је довела до етичке чистоте)

Још му, је л' мјера прешла се толика? Дах крила да се рајске висине Кроз земне ствари вине

Могао је да се вине до стања духа која другима нису доступна. И онда када све то наведе, прво смо
видели оптужбу, а сада одбрану. У томе опет видимо подељеност лирског субјетка. Један део
Петрарке који би хтео да буде рационалан и други део Петрарке који се сав остварује у љубави.
Када мора да призна Амору заслуге он каже:

69 На то цикнем Заплакано и викнем: ,,Даде ми је, ал'брзо је одведе“

На шта Амор одговара:

,,Не ја, већ тко је за се хтједе“ (Не можеш љубав кривити за то што је она отишла, Бог, неко ко је
на вишој инстанци од нас је хтео да је одведе)

Ово је занимљив закључак:

На концу оба према мјесту правде, Ја дрхтавим, он гласом који бучи, За себе свак закључи:
,,Праворјек чекам господару, сада“ (чека се пресуда) А он уз осмијех тада: ,,Волим што распру
чух, но дуље – рече- Треба да вријеме за тај спор протече.“

Потребно је дуго времена да би се човек разабрао ко је овде у праву и на чијој страни је правда. У
овом спору нема пресуде. Љубав доноси многе недаће, али многе сласти и многа знања. Јако
дуготрајан утицај, цео 15. век у Италији, 16. па чак и 17. век у другим земљама, у позној
ренесанси, све до почетка 17. века и пародијског односа према Петрарки.