Оригиналан научни рад

УДК 821.131.1-14.09 Данте А.

821.131.1-14.09 Петрарка Ф.

Јелена Н. Арсенијевић1
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац2

Трубадурска еротологија у
поезији Дантеа и Петрарке

Текст указује на везу трубадурске поезије и рефлекса исте у поетским делима Дантеа и
Петрарке. Поетски облици, који настају на југу Француске, дају слику посве нове узвишености
осећања, идеализоване чулне љубави. Ова лирика представља истанчан спој Истока и
Запада. Иако се првенствено развила у оквиру западноевропске књижевности, видећемо
да није могла одолети утицајима који су долазили са Истока. У раду се разматра феномен
и порекло провансалске лирике као и варијације њених мотива код поменутих песника,
имајући у виду теоријске погледе Де Ружмона, Кристеве и Тодорова, теоретичара који су
се у између осталог бавили и љубавним дискурсом.

Кључне речи: трубадури, Данте, Петрарка, Ерос

Јер томе је узрок то што је првобитна наша природа била таква

и што смо били цели;
дакле, жудњи за целином и лову на њу име је љубав.
Платон, Гозба

Појава трубадура и њихове специфичне лирике, у XII веку, на југу

Француске, од великог је значаја за читаво касније европско песништво,
које наставља да се развија по задатим координатама. Процват окситан-
ске лирике може се протумачити као својеврстан цивилизацијски бље-
сак који је осветлио читав период средњег века. Трубадури, кроз своју
поезију, развијају непатворену, никада до тада тако осмишљену жељу
за бивствовањем у сенци Даме, узвишене Госпе, којој се трубадур пос-
већује као ходочасник светом месту. Тај поглед поклоника, уперен ка
светлосном изворишту властите инспирације, задржаће и каснија два
велика песника Данте и Петрарка. О трубадурској поезији може се гово-
рити као о искри новог духа, која је уздрмала и препородила европског-
човека чинећи његово схватање света у потпуностидругачијим. Окси-
танска лирика у себи спаја најразличитије доктрине које су допирале
до Провансе XII века; јавља се мноштво мотива који се стапају у чудно-

1 pandorajelski@yahoo.com
2 Oвај рад је део истраживања која се изводе на пројекту 178018 Друштвене кризе и савремена
српска књижевност и култура: национални, регионални, европски и глобални оквир који финансира
Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 49

 Јелена Н. Арсенијевић

вату, лирску лавину, која се расплинула по читавом европском Западу.

Поетски облици, који настају на југу Француске, дају слику посве нове
узвишености осећања, идеализоване чулне љубави. Ова лирика пред-
ставља истанчан спој Истока и Запада. Иако се првенствено развила у
оквиру западноевропске књижевности, видећемо да није могла одоле-
ти утицајима који су долазили са Истока. Слободан Прошић подсећа
на тајанствено порекло оваквог схватања љубави као и на бројне хипо-
тезе о настанку провансалске лирике (Прошић 2001: 68). Tрубадурско
песништвo, попут калеидоскопа, огледа у себи мноштво различитих
утицаја. Најочигледнији је утицај катара, албижанске јереси надахнуте
манихејским учењем о дуалитету света, које проповеда да је свет у вла-
сти две опречне силе, у непрестаном агону између Добра и Зла. С тим
у вези катари су заступали веровање да је чулни свет дело злог Демо-
на, отуда и осуда плоти и материјалног у њиховим учењима која води
строгом аскетизму. Будући у сукобу са званичним учењима католичке
цркве, религијски покретје убрзо сурово угашен деловањем преког суда
Инквизиције. Управо због силовите реакције Римске цркве која је на-
лагала крсташки рат и потпуно уништење јеретика, као и свих могућих
материјалних доказа о њиховом постојању и деловању (катарски списи
су спаљивани и само мали број је остао сачуван) и даље се воде поле-
мике и заступају различите теорије о питању албижана и њихових веро-
вања. Збигњев Херберт (2006: 141, 148) сматра да је на југу Француске
уништена култура на врхунцу развоја, која је у себи сажимала елемен-
те Истока и Запада и која је могла да одигра значајну улогу у облико-
вању духовног лика човечанства. Раздобље ренесансе започело је баш
на овим просторима да би се тек одатле проширило на Италију. „Стога
се смело може говорити да је на југу данашње Француске постојала по-
себна цивилизација, и да је крсташки поход против албижана био сукоб
двеју култура. Пораз који је доживела Тулушка кнежевина спада у такве
катастрофе као што је уништење критске цивилизације или уништење
цивилизације Маја.“ (Херберт 2006: 148)
Понешто од тековина те културе сачувано је у окситанској лири-
ци. Утицај катара се нарочито огледа у промени перспективе у схва-
тању односа међу половима. Одбацују се устаљене етичке и друштвене
норме које је прописивала католичка црква. Сва пажња усмерена је на
специфичну љубав изван брака. О овом културном феномену говори
и спис Андреаса Капелануса настао баш у том периоду – Умеће праве
љубави3 као врста филозофског трактата посвећен је управо куртоаз-

3 Потребно је истаћи да се и данас воде полемике око датирања овог рукописа, као и око идентитета
самог аутора. Већина хипотеза говори у прилог идеје да је Трећа књига придодата накнадно, јер је у
потпуном нескладу са претходне две. Прве две књиге износе специфичну феноменологију љубави,
баве се типологијом основних врста љубави, дејством љубави, а такође и подучавањем вештини
љубави и завођења, које има за циљ одговор на најразличитија питања од оног како задржати и
увећати љубав до начина на који је окончати. У том духу крај Друге књиге доноси и занимљиву
збирку љубавних заповести. Спорна је Трећа књига која неочекивано и у потпуно другачијем
тону осуђује љубав као погубну и штетну, као уопште и сва телесна уживања која потичу од
Сатане. Претпоставку да је завршница дописана касније подржава и изразито мизогини карактер

50 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

ној љубави и њеним правилима. „Еротика трубадура којој је Капеланус

настојао да дâ пуни израз у свом Трактату, имала је за циљ потпуни
преокрет нормалног односа између мушкарца и жене. Љубав-верност
први пут се у историји Запада искристалисала у оквиру метафоре фе-
удалног служења властели“ (Прошић 2001: 113, 114). Витез постаје ва-
зал једне Госпе. Реч је о чистој љубави (finamor), изван брака, која под-
разумева духовно усавршавање, блиско Платоновој концепцији рађања
у духу. Овако схваћена љубав има моћ да у сваком изазове врлину и
отменост, она је пут уздизања духа. Катари упућују презир свему те-
лесном, међутим примећује се да им у том погледу трубадури нису у
потпуности одани. Наиме, они ће потакнути овим учењима отворити
пут новом еротолошком концепту. Прошић (2001: 101) сматрада иако
међу њима није било директних веза, провансалско поимање љубави и
јеретичка схватања се могу видети као различите манифестације тежње
за ослобађањем људског духа која је претходила европској ренесанси.
Тиме је први пут у историји Запада пробуђени Ерос полагао право на
преуређење друштвених односа, јер је у основи провансалске љубави,
као и јеретичких покрета, била управо љубав изван прокреације. Тако
ће многе алегорије, код трубадура, моћи да се разоткрију донекле само
по кључу албижана. О продору катара и њиховом езотеричном учењу
расправља и Де Ружмон (1974: 58–82), у књизи Љубав и Запад, где на-
води и низ подударности између две појаве, трубадура и јеретика. Он
поставља кључно питање –зашто трубадури тако страсно пријањају баш
уз ова специфична учења? Узроке томе делом налазиу самим психо-
лошким склоностима западног човека, упорно наглашаваjући склоност
ка патњи, ка мучеништву и смрти: „Пут западњачког романтизма води
од жеље до смрти изазване страшћу; сви ми корачамо тим путем зави-
сно од тога колико – дабоме несвесно – прихватамо нарави и обичаје
од којих је куртоазна мистика створила симболе. Према томе, страст
представља патњу, односно страдање.“ (Де Ружмон 2011:190)Али каква
страст? „Страст у чијој је природи да одбија све што би могло да је задо-
вољи или излечи.“ (Де Ружмон 2011: 114)Зачетке ове жеље налази код
трубадура, у витешкој лирици, а свој врхунац достиже у миту о Триста-
ну. Све то указује на склоност патњи и несрећи коју у себи носимо попут
некаквог кода, који представља тежњу да се спознамо до краја. Нешто
слично се пита и Унамуно –”И како сазнати да се постоји ако се мало или
много не пати? Како да дођемо на мисао о себи, на свесно размишљање,
ако не путем бола? Кад уживамо, ми се заборављамо, заборављамо да
постојимо, прелазимо у друго, отуђујемо се. Само путем бола постајемо
оно што јесмо, а почињемо да мислимо о себи“ (Де Унамуно 1967: 128).
Желети љубав-страст, није ли то жеђ за својеврсним утонућем у слику
смрти, преласком у нови облик бивства, жудња за трансцедентним, ван-
временским, вечним?

последњег поглавља. С тим у вези можемо говорити о два аутора трактата имајући у виду познату
средњовековну праксу преузимања и дописивања рукописа. (в. Прошић 2001: 73–75)

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 51

 Јелена Н. Арсенијевић

Не смемо сметнути с ума да у песништву трубадура није само по-

менута концепција љубави доминантна. Како спојити љубавну радост
о којој многи од њих певају са љубављу-жудњом, ако не у јединствену
концепцију amormixtus-а, као посве оригиналну творевину трубадура.4
„Oсећање истовремено чисто и сублимирано, а ипак заоденуто у чул-
ност инспирисало је провансалске трубадуре и до данашњих дана оста-
ло као својеврстан љубавни архетип“ (Прошић 2001: 93).
У проучавању феномена окситанске лирике незаобилазан је ути-
цај арапске поезије, која је у Провансу допрла преко Андалузије.Ова
поезија слави лепоту жене и страст коју она подстиче. Такође, уочава
се повезивање врлине с љубављу, а телесна љубав је представљена као
нешто што следи духовном сједињењу бића. Штавише, у овим поетским
концепцијама, инсистира се на духовном споју, имистичној егзалтацији.
Реч је о уздизању духа, кроз љубавни занос, кроз мистично, контемпла-
тивно искуство. Овакву, прочишћену љубав читамо из списа арапских
песника-филозофа, Ахмада Газалија и Ибн-Хазма од Кордобе. Мисте-
рија љубави, коју срећемо код арапских песника, подсећа, донекле, на
еротолошке концепције из Платонових списа,Федра и Гозбе. Сличност
није немогућа нарочито ако смо свесни да су његови текстови, у оно
време, били доступни овим песницима, на шта упућује и Аница Савић-
Ребац (1988: 34) наглашавајућида се у исламској мистици појам љубави
развио из списа неоплатоничара.
Љубав-радост која се може ишчитати из стваралаштва арапских
мистичара блиска је усхићењу читавог бића због самог постојања, при-
сутности, предмета жудње. Они настоје да искажу неисказиво, да оп-
ишу занос чула и духа метафорама које су веома блиске онима које
срећемо код трубадура. „Коначно, морамо подсетити на то да је ислам
развио идеал витеза, који показује упадљиве подударности са идеалом
хришћанског запада. Али ислам је створио и теорију витешке љубави.
Та шпанско-арапска култура, њени животни идеали и песничке форме,
деловали су на културу јужне Француске.“ (Курцијус 1996: 927) Тру-
бадури ће преко арапских песника, несвесно, усвојити и неке постав-
ке платонизма. Чини се да је свим овим доктринама, које се пресија-
вају у окситанској лирици, заједничка основна идеја, која се открива
као тежња за трансцендентним, за пројекцијом земаљске љубави ка
оностраности. Ово схватање блиско је Платоновој концепцији љубави
као жеље за бесмртношћу;5што је и суштина његове еротологије – ки-

4 Цветан Тодоров прави разлику између „љубави жудње“ и „љубави-радости“ на следећи начин:
„По својим значајним одликама, љубав-радост супротставља се, слово по слово, љубави жудњи:
радост присутности замењује култ недостатка, ти није дефинисано само с обзиром на ја и,
напослетку, идеал који уређује размену двоје љубавника више није њихово спајање већ узајамност.
Ти више није средство, оно постаје сврха; штавише, оно мора сачувати аутономију своје воље.“
(Тодоров 2003: 149)
5 Према Диотимином казивању у Гозби, онако како нам га Сократ тумачи, а Платон прeдставља:
„А нужно је жудети бесмртност заједно са добрим, ако смо се сложили у томе да љубав тежи на
то да увек поседује оно што је добро. Одиста, према овом разлагању, нужно је да љубав тежи и на

52 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

нетички пут на горе, сјајно посредништво које усмерава дух. Ерос, за-
нос душе, који помаже да се оствари метафизички скок, да се учини
премостивим јаз између смртног и бесмртног, вечног и тренутног. Ерос
као „вођа и војвода“ (Платон 2002: 44), љубав усмерена ка Идејама, ка
трансцендентном, ка божанству, спона је са оностраним, на граници две
супротности;манична обузетост духа само једном тежњом – сједињење
са божанским вечним, савршеним, кроз мистичну егзалтацију.
У Песми над песмама срећемо слична схватања и својеврстан па-
радокс љубави – да достиже универзално иако је усмерена ка једном
бићу:

Јер је љубав јака као смрт,

и љубавна сумња тврда као гроб;
жар је њезин као жар огњен,
пламен Божји. (Пјес. 8, 6.)

Овде јељудска љубав сагледана у перспективи божанске љубави.

Љубав која извире и која води Богу који сам јесте љубав. Долази се до
универзалног поимања љубави, начела коме је све подређено. Овако
схваћена она представља синергијску везу човека и Бога, спону између
људског и оностраног. Oвоземаљска љубавпредставља искорак, добија
метафизички атрибут, пројектује се у вечност; осећање тако снажно да
понекад у сасвим опречним религијама буди исте симболе и циљеве без
обзира на све друге, различите претпоставке, као да, када је у питању
љубав, сви говоре истим језиком, истим метафорама, што не чуди с об-
зиром да је ово осећање заједничко свим људима.
У вези са универзалним поимањем љубави ваља поменути и тру-
бадуре, на челу са Арноом Данијелом, који су припадали школихер-
метичног израза – trobarclus (наћи кључ), која је неговала алегоријску
поезију каква постоји и у Песми над песмама као и код арапских мисти-
чара. Божанска љубав исказује се изразима који су својствени људској
љубави. Све ово песмама даје мистичну ноту, готово литургијску, а пос-
већенике тајног реда, трубадуре, чини додатно загонетним.
Може се рећи да је већ први познати трубадур, Гијом Аквитански,
својим стиховима исклесао својеврсну поетику куртоазне лирике. У не-
ким од његових песама приметно је двојно, раздируће осећање неиска-
зиве љубавне радости у чијој је сенци стална свест о пролазности свега,
па тако узвикује да све је тек прах. (Аквитански 2009: 58) Пролазни су и
кратки тренуци буђења радости. Овај трубадур пева о Амору који ретко
кад дарива (Аквитански 2009: 58), стога му треба бити одан и стрпљиво
чекати оно за чим се жуди. У песми је јасно наглашен императив етич-
ког усавршавања љубавника, кога сам Амор нагони на предано служење
свету:

бесмртност. […] Смртна природа тежи да буде, колико је то могућно, вечна и бесмртна.“ (Платон
2002: 207, 208)

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 53

 Јелена Н. Арсенијевић

Никоме Амор сласти не да

ако се њему сав не преда
још мора странца и суседа
да служи чак,
и према свима из свог реда
да буде благ
Ко воли мора тих да буде
да покорно све слуша људе,
да буде, поред све пожуде,
свакоме драг
да сваке речи зле и худе
уништи траг. (Аквитански 2009: 58)

Песма о ничемучита се као најава значајних тема које ће касније

европско песништворазвијати. Прва строфа открива својеврсну оду лар-
пурлартизму.Уместо о дами, песникконтемплира опоезији која настаје
ни из чега и нема никаквог циља осим себе саме.6 Почиње недоумицом
– не знам да л’ бдијем, ил’ је сан (Аквитански 1991: 15 ), и завршава се
њоме. Песник, несигуран у реалитет своје врхунске инспирације, ипак,
остаје одан свом идеалу (не)познате драге. Тако „сукоб реалности и
идеализма даје велику драж његовој поезији“. (Мићевић 1973: 17)
Опсесивну тежњу за недодирљивом Госпом најбоље представља
Риделова песма Жудња за драгом из даљине.7 Сва саткана од уобразиље
постаје господарица његових мисли. Он пева о савршенству и чистоти
неоствариве, недостижне љубави:Једина љубав постојана / љубав је ова из
даљине. (Ридел 2009: 107) Песник, замишљање драге и њиховог сусрета,
сматра врхунским задовољством, које је за њега снажније од сваке реал-
ности: Јер нема сласти што је равна/ љубавној сласти из даљине. (Ридел
2009: 107) Читаво своје биће усмерава ка духовном идеалу, савршеној
и недостижној Госпи. Уживајући у својој фантазмагорији сања далеку
принцезу која са јутром ишчезава: Она је мог духа мета и ја вечно хр-
лим њој. (Ридел 2009: 103) „У случају Ридела налазимо се пред правом
глорификацијом немогуће љубави, која се као таква жели, и због тога
овај песник више од других вековима касније опчињава романтичарску
имагинацију. Стога је уз песме трубадура занимљиво прочитати и сти-
хове Хајнеа, Кардучија, Ростана, који у XIX веку у готово дословним

6 Касније ће Рембо д’Оранж, поштујући задату поетику, написати сирвентес – Песма на тему:
сам-не-знам-шта. Неговао је trobarclus стил посебно видљив у песми Цвет искренути, која је сва
у загонеткама и контрастима и при том изузетно мелодична. Иако посвећена неименованој Госпи
она је и песма о песми самој – песма-аутопоетика.
7 Риделов животопис је прилично буран. Рекло би се да је дубоко искусио оно о чему је певао.
Био је заљубљен у принцезу од Триполија иако је никада није видео, већ је о њој само слушао од
ходочасника. Ипак, то га није спречило да је силно заволи и испева јој многе песме. Коначно, вођен
снажном фасцинацијом отиснуо се преко мора у потрагу за предметом своје жудње. Надомак
циља доживљава бродолом након којег га скрханог одводе у крчму у Триполију. Пошто је принцеза
сазнала за његов несрећни удес долази да га види први и последњи пут. Према легенди, трубадур је
умро у њеном загрљају, да би затим и она, након неколико дана, скончала од туге.

54 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

цитатима преузимају изворне песме и од Ридела праве романтичарски

мит.“ (Еко 2004: 169)
Бернар де Вентадур је као слуга једној Дами непрестано опхрван
љубавном жудњом, али не за драгом из даљине, већ за оном која не уз-
враћа погледе и уздахе. Дубоко противуречан у својој љубавној жудњи,
заробљен у љубави-страсти, која је равна смрти, пореди своје патње са
Тристановим. Вентадурова душа ужива и заборавља се у љубавној па-
тњи:

Ал’Љубав којој тежим

чини да каткад јечим,
јер знам да тек ћу плачем нежним
радост увећати. (Де Вентадур 2009: 133)

Његова осећања се крећу од потпуне идеализације и уздизања

Госпе до освешћења и oпречних тврдњи, разочарања у њене врлине,
стога се песник нада смрти као разрешењу љубавних јада:

Напуштам љубав и дух пада:

у смрти зборим злој драгани,
и крећем јер је она рада
бедан у прогон, крај незнани.
Тристане, идем из тог града,
походим, тужан, крај незнани. (Де Вентадур 2009: 127)

Напокон пева о смирају, уморству љубави и поезијекоја је уследи-

ла након одустајања од тежње за идеализацијом: Остављам песме и дух
пада / желећи љубав да сахрани . (Де Вентадур 2009: 127)
Гилем де Кабестан (2009: 369), љубављу свијен свуда, постаје одани
роб своје Госпе. Снажна је његова жеља за самопоништавањем и узди-
зањем у врлини. Он пева очудноватом преображају који наступа пред
њеним погледом: Срце моје све мисли измени […] заборавих све и себе
сама.(Де Кабестан 2009: 369) Овај трубадур највећу радост доживљава
управо у одсуству драге, у ишчекивању и надању да ће добити некакав
знак. За њега су љубавне патње највећа наслада, и из те сталне неиз-
весности којом је опхрван црпе властиту инспирацију. У ишчекивању
љубавног испуњења, љубавник мора да се усавршава у врлини:да праш-
та многим неправдама, / да кроз муку припаднe му Дама. (Де Кабестан
2009: 367) Песник ужива и заборавља се у сети и патњи, али истовре-
мено je свестан љубавне радости коју у њему покреће само постојање
недостижне драге. Овај мотив раздируће двојности и уживања у патњи
видљив је касније и код Петрарке.
Пер Видал посматра љубав, не само као извор патње и болне жу-
дње, већ истовремено и као врхунску радост, joi – „израз је у употреби
у два рода: мушком и женском и означава насладу, виталну снагу, за-
нос који улепшава и прочишћава, празник бића“. (Кристева 2011: 296)

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 55

 Јелена Н. Арсенијевић

Таква специфичнa устрепталост духа пред појавом Госпе,смерна љубав

и оданост дами, чине песника суштински различитим од других, она
га јасно издваја из света. (Видал 2009: 320) Само снажан љубавни до-
живљај може дати оваква испреплетена и опречна осећања неизмерне
радости и раздируће сете. Поета, који љубављу равна своја дела (Видал
2009: 320), још једном, подсећа на неопходну тежњу ка врлини, ка не-
престаном усавршавању. Мотив упорне спремности на жртвуопсесивно
се јавља у провансалском песништву: Сласт је за ме гледат ваш лик све-
ти /и сласт ми је ради вас умрети. (Видал 2009: 320)
Арно Данијел, пева о љубавној жудњи, страсти која га читавог
прожима, а он као сена иде за својом Дамом:

Куд год кренем свакога сам трена

свог јединог жељан идеала,
јер бог јој је дао све врлине. (Данијел 2009: 230)

Његова Госпа стоји као оличење чедности, мере, мудрости и ле-

поте. Оваква опседнутост идеалом, који је извор савршенства, слика вр-
лине, повезује Арноа са Дантеом и Петрарком. Наиме, управо овај тру-
бадур представљао je узор поменутим песницима. Данте ће га овекове-
чити у Чистилишту, где ће се његова душа ослобађати од ватре страсти
од које је изгарала у животу.8 Госпа, о којој пева Арно, је нестварна,
својеврсно чудо, равно рајској појави о којој се снева. Тако је касније и
Данте доживљавао појаву Беатриче. Онога дана када ју је угледао пес-
ник је постао роб ове нове љубави, Аморов поданик.

Љубав – страст у Дантеовом делу

И видех духове како у пламену ходају.

Данте Алигијери, Чистилиште (XXV, 124)
Само ко се кроз Хад
гласио лиром,
сме хвале бескрајне склад
да проспе широм.
Р. М. Рилке, Сонети посвећени Орфеју (I, 9)

О својој љубави према јединственој Госпи, Данте нам говори кроз

својеврсну лирску исповест Vitanuova. Концепција љубави, изражена у
овом делу, у многоме подсећа на схватање љубави које смо сретали код
трубадура. Нови живот је сведочанство о преображају песничког бића
подстакнутог савршеном Дамом. Данте ће достићи врхунац развијањем
трубадурских мотива у једном новом светлу. Овај провансалски дух
песника ће надахнути преко сицилијанске школе. О томе колико је

8 Данте није крио да га је Арно Данијел инспирисао у великој мери, чак је од њега преузео и чувену
форму секстине. До данас је остало сачувано свега једанаест песама овог трубадура.

56 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

окситанска поетика утицала на Дантеа говори и то да је његова прво-

битна намера била да Божанствену комедију напишеналангдоку.9Већ
добро познате мотиве довешће на један виши ступањ, даће им нови
смисао, тако што љубав добија универзално значење и приписује јој се
моћ спасења душе. У Италији, у оквиру песничке школе dolcestillnuovo,
жена остаје идеализована, оличење врлине изједначено са анђеоском
фигуром.“Љубав се поистовећује са моралним савршенством, жена са
анђелом, а доживљај њене лепоте човека непосредно уздиже до кон-
темплације божaнства.“ (Чале 1968: 23) На ове основне поставке на-
илазимо код Гвида Гвиницелија, који се сматра оснивачем нове школе,
а кога је сам Данте назвао својим духовним оцем. Данте је песник који
гради сопствену оригиналну еротологију на одјецима платонизма, про-
вансалске лирике и хришћанског поимања љубави. Ерос је на посве нов
начин осмишљен и уобличен као тежња и подстицај ка спасењу душе.
Песник, кроз своју поезију, оживљава женски принцип оличен у Беатри-
че, коју ставља у средиште, као суштински неопходан предуслов спа-
сењу. Љубав је овде, као и у окситанској лирици, усмерена према врли-
ни и постизању духовног блаженства. По мишљењу Анице Савић-Ребац
(1998: 37)Данте ствара нов облик љубави коме по потпуности и племе-
нитости не можемо наћи премцани раније ни касније.Такође, увиђа да
његово поимање љубави не можемо посматрати одвојено од Платоно-
вих еротолошких концепција. Јасна је њихова дубока повезаност.
Схватање љубави, изражено у Божанственој комедији, јесте кон-
цепт смирене љубави која се ослободила страсти. Његова концепција
је пројекција задовољене, утажене љубави која је уследила тек након
превладавања љубави-жудње, након беспрегледног трагања и живота у
сенци Беатриче. Госпа је морала поћи пут смрти, како би преображеног,
просветљеног, песника ослободила љубави-страсти. Проласком кроз
смрт, она остаје урезана у песничком уму, као вечита инспирација, ми-
сао водиља. Песник, у Комедији, пролази кроз својеврстан сан о смрти,
он мора проћи пут пакла, што овде подсећа на некакву изокренуту Ор-
фејеву причу. Еуридика-Беатриче која се враћа по Дантеа-Орфеја и из-
води га из подземља ка звездама. „Астрална Беатриче“ (Чале 1968: 165)
силази у лимб где налази Вергилија, који ће избавити Дантеа из очаја,
изазваног грехом у који је запао. Сама Батриче изговара Вергилију шта

9 Langue d’oc – окситански језик (франц.)

Од читаве замисли остало је само осам стихова на провансалском што их у Чистилишту изговара
Арно Данијел:
“Tan m’abellis vostre cortes deman, „Ваше љубазно питање ми прија и знам
Qu’ieu no me puesc ni voill a vos cobrire. да не могу да кријем ко сам по имену свом.
Ieu sui Arnaut, que plor e vau cantan; Ја сам Арно, путујем, плачем и певам,
consiros vei la passada folor, сећам се некадашње лудости,
e vei jausen lo joi qu’esper, denan. А видим, усхићен, радост којој се сутра надам.
Ara vos prec, per aquella valor, Сада вас молим, тако вам милости
que vos guida al som de l’escalina, која вас води до врха степеништа,
sovenha vos a temps de ma dolor!“ помолите се за мене да ми се грех опрости!”
(Alighieri 1966–67: 262) (Алигијери 2001: 378)

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 57

 Јелена Н. Арсенијевић

ју је подстакло на такав један корак:“Љубав ме покренула путем овим.“

(Алигијери 2001: 46)
У паклу, песникима прилику да осети жестину љубави-страсти,
потпуно опречну љубави оличеној у Беатриче. Сасвим свестан снаге љу-
бави-жудње дубоко je осуђује смештањем у други круг, где су кажњене
њене жртве. Јасно се разрачунава са концепцијом љубави коју су тру-
бадури толико величали својим песмама. Душе су овде жртве љубавне
страсти, коју нису успеле да савладају, превазиђу и пречисте до једног
узвишеног, сјајног осећања. Оне су овде шибане пакленом олујом, као
што су за живота шибане ватреном страшћу. Грех пути, којим страст за-
поседа разум, песник види као примарно лош. Данте, кроз примере слав-
них жена, митских јунакиња, даје симболе прекомерне љубавне жудње.
Дидона, Семирамида, Клеопатра, Хелена, све су оне оличења стихија у
човеку. Ове легендарне љубавнице срећемо и у Вергилијевој Енеиди, где
су такође осуђене у посебном одељку резервисаном за трагичне жртве
љубавних јада, које немају мира ни у смрти.Међу њима се издвајају Про-
кна, Федра, Еуадна, Лаодамија, Пасифаја и Дидона.10Изгарању у ватри
телесности супротстављено је изгарање у ватри спиритуалности, у чему
јасно препознајемо платонoвски одговор. Насупрот митским јунакиња-
ма стоје митски јунаци Ахилеј, Парис, Тристан, читава плејада ликова,
сви жртве љубавне жудње. Исти Тристан, код Дантеа чами у паклу, док
је за трубадуре врхунац љубавног витештва, свештеник њиховог реда.
Данте се бори са пожудом, са незадовољеном жељом, коју ишчитавамо
из првих делова Vita Nuova.Страст, која се сматра болешћу, и ваља јој
се супротставити како би прешла у нешто више, трајније и одвојила се
од тежње за смрћу, мора бити савладана, како не би постала самој себи
циљ. „Љубав, у значењу страсти, супротна је животу! То је исцрпљивање
бића, аскеза без оностраности, немоћ да се воли оно што је присутно
уколико се не замишља оно што је одсутно; најзад то је бесконачно бе-
жање од поседовања.“ (Де Ружмон 2011: 220)
Љубав-жудња је само почетна инстанца, само подстицај да се љу-
бав узвиси и готовоодвоји од овог живота. Како је то немогуће извести
на земљи, песник посеже за небесима. Прелаз се понекад чини суров и
просто нестваран. Данте, у Комедији, међусобно, супротставља два кон-
цепта љубави, оличена у појавама две женске фигуре, Франческе и Бе-
атриче. Преко легендарних љубавника Франческе и Паола, овековечио
је љубав-жудњу као погубни хибрис, и као такву ју је изместио у пакао.
Алигијерија, примарно, интересује проблем савладавања чулности,
стога његова еротологија иде у правцу превазилажења љубави-страсти,
заноса који је пожељан као подстрек, али га је нужно обуздати:

Нека буде да се из нужде у вама роди

свака љубав која се у вама разгори

10 Сличну поворку жена могли смо видети још и раније, у једанаестом певању Хомерове Одисеје.

58 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

али у вама је моћ да је спречите да вас заводи.

(Алигијери 2001: 327)

Такав став у многоме подсећа на Платонову концепцијуо струк-

тури душе уобличене у слици запреге и уздодрже. Запрегу вуку два
коња; бели, који представља пут ка горе, ка сфери чисте контемплације
и црни, који је пут на доле. Оно што je приказано као несавршено јес-
тецрни коњ – симбол пожуде. Наиме, могуће је да душа окрилати само
ослобађањем од нагонског, надвладавањем чулности. Истински Ерос, за
Платона, стреми контемплацији, спознању Идеја. Душа, окована у чул-
ној перцепцији, остаје у пећини, насупрот оној која се уз помоћ белог
коња успиње ка наднебесју. У том кључу љубав-страст представља псеу-
до-ерос, док је истински само онај који води ка горе.11 Ипак, Данте као и
Платон, види извесну функцију у љубави-жудњи, која није потпуно бес-
корисна.Она је први покретач, али потребно је да човек њоме овлада.
У почетку има позитивну функцију, тако што црни коњ води уздодржу
до слике лепоте и путем заноса страсти отвара врата ка вишим сфе-
рама. Међутим, не сме се остати на нивоу тела, „у које смо затворени
као остриге у своју шкољку“ (Платон 2002: 250), обуздавањем чулности,
постепено, кроз слику лепог, наслућује се идеја која је циљ успињања.
Тако је код Дантеа, као и код Платона, превладано схватање љубави као
болести, љубави-пожуде, која се одређује као суштински лоша, деструк-
тивна. Таква љубав, по Дантеу, нема никакве сврхе, осим себе саме, и
показује се као погубна, осим у једном посредничком виду, као сред-
ство и пут ка сазнању највиших истина.
Други круг пакла прима у себе жртве прекомерног ероса, „љуба-
ви којој се племенито срце брзо предаје.“ (Алигијери 2001: 68) Жрт-
ве, занесене љубављу-жудњом, остају уроњене у њу, кажњене у паклу,
као они којима су страсти преплавиле разум. Љубав-страст приказана
је таквом силином која љубавнике не напушта ни уподземљу, а стално
њоме мучене, душе закључују само једно:“љубав нас доведе до смрти.“
(Алигијери 2001: 64)
Према Тодорову љубав-жудња „установљена је недостатком (не-
утаженост је њен нужни полазни предуслов); полази од субјекта којег
воли, а не од вољеног објекта; њен оглашени циљ (мада никад постиг-
нут) јесте спајање двоје љубавника. […] Недостатак је тај што се љубав
овде тумачи као жудња за одсутним предметом. Жудња је, дакле, уста-
новљена тим недостатком; ако је недостатак попуњен, жудња умире, а
субјекат бива ускраћен, уместо да је задовољен. Другачије не би могло
бити – јединственост жудње долази отуда што, будући усмерена пре на
личност него на ствар, може бити само доживљена, никадa услишена, за
разлику од потребе која може бити задовољена или од жеље која може
бити остварена. Субјекат више воли љубав него њен предмет; а да би

11 Код Јулије Кристеве доминира подела на „манични Ерос“ и „сублимни Ерос“. (види: Кристева
2011: 67–90)

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 59

 Јелена Н. Арсенијевић

је продужио, спреман је, у крајњем случају, да увек држи тај предмет

на одстојању. Његова жудња храни се супарницима и љубоморама које
они изазивају; препреке су јој неопходне: Тристана и Изолду у кревету
раздваја мач. Нестала Албертина је једина вољен Албертина. Славећи
одсуство, ероскулминира у смрти, одсуству par excellence, која је његов
тајни савезник.“ (Тодоров 2003: 140, 141)

William Blake, The Circle of the Lustful: Francesca da Rimini (‘The Whirlwind of Lovers’) 12

Данте се супротставља западњачком миту, тако страсно обожава-

ном, љубави према патњи, према смрти,коју Де Ружмон карактерише
као „оно што нас рањава и својим тријумфом коначно уништава.“ (Де
Ружмон 2011: 40) Љубав, по Дантеу, не сме да гаји деструктивни нагон
спојен са смрћу. Она се мора преобразити у оплемењену, универзалну
љубав изнад сваке појединачне, коју ће он осетити подстакнут Беатри-
чом.13 Ипак, чини се да песник показује највише симпатија баш према
овим жртвама љубавне чежње, управо зато што је и сам раније искусио
снажну љубавну страст и патњу. Једној групи душа даје прилику да се
искупе. УЧистилишту, срећемо душе Дантеових песничких узора Гви-

12 Вилијам Блејк, Круг пожуде: Франческа да Римини (Вртлог љубавника)

13 С тим у вези Де Ружмон размишља о ступњевима љубави, о четири боје љубави, од којих је
„космичка енергија –последњи облик љубави досеже се само мишљу, али преко свијета осјетâ, када
с ону страну телâ по нашем мјерилу, с ону страну домене индивидуације, чак с ону страну материје
која се зове сировом, али је још увијек додирљива и осјетна, открива и мјери енергију и тајну
свеопћег привлачења.“ (Де Ружмон 1985: 201)

60 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

да Гвиницелија и Арноа Данијела. Ови духови, који су за живота изга-

рали у ватри телесности, сада, усред ватре чистилишта, имају прилику
да се искупе. Данте, симболично, мора да прође кроз огањ страсти, како
би у потпуности, ослобођен љубавне пожуде, могао да угледа Беатричу
у небеском сјају.

Данте у сенци Беатриче

Женственост вечна
увис нас к себи води
Ј. В. Гете, Фауст

Беатриче у многоме подсећа на трубадурске Госпe, као својеврсна

идеализација која иде до обоготворавања. Однос између Дантеа и ње-
гове песничке визије готово да је близак страхопоштовању. О његовој
усхићености пред Беатричeпише и Миодраг Павловићпостављајући
нека значајна питања. „Чиме пак млада девица привлачи њега, на који
начин га ставља у стање трајне екстазе, откровења које се наставља.?
Није ли тај однос колико неопозиво заносан, истовремено хладан,
преграђен нечим што није само спољни обзир, спољна преграда, врста
спознате немогућности? Ипак, између песника и његове Даме ради се
о односу који се зове љубав. Оно о чему нас Дантеов песнички днев-
ник извештава јесте љубав. Но, у тој вези, као што знамо, улоге могу
бити подељене на безброј различитих начина. У Новом Животу песник
у љубави учествује осећањима, мишљу, говором, Беатриче учествује
тиме што постоји.”(Павловић 1990: 21, 22)Већ на првим страницама
Vita Nuova о жени се говори као о надземаљској појави, „свештеној уз-
вишености“ (Алигијери 1992: 22), којој се приписују све врлине: „није
изгледала ћерка смртног човека него бога.“ (Алигијери 1992: 27) Реч је
о добро познатом мотиву провансалске лирике, који је сицилијанска
школа очувала и пренела Дантеу. Беатриче постаје симбол, добија уни-
верзалну ноту, али тек након што је страсно проживљена у песниковој
свести. Она је оличење врхунског добра, којем ваља служити. Мотив је-
динства љубави и племенитог срца познавали су још трубадури, а преко
Гвиницелија ова замисао подстиче и Дантеа. Чини се да у оваквој кон-
цепцији има, донекле, несвесног платонизма:”не постоји ништа друго
што људи воле него добро.“ (Платон 2002: 58)У том духу закључује „да
је добро господство Амора, јер одвраћа душу од свих ниских ствари.“
(Алигијери 1992: 43) Амор нагони на својеврсно усавршавање у врли-
ни, и стално подсећа на идеалну жену у чијој сенци песник обитава. „У
Новом Животу Данте развија своју причу следећи јединствену логичну
нит: љубавно осећање проузрокује у човеку опште морално побољшање,
обогаћује га новом духовном племенитошћу, ствара му приступ ка уз-
дизању душе, док га, с друге стране, љубавна чежња и мучи и истанча-
ва.“ (Секви 1968: 197)Довољан је само један поглед да песника доведе

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 61

 Јелена Н. Арсенијевић

до мистичног заноса који га преображава:и десило се тако да нисам био

више онај који сам био раније.(Алигијери 1992: 46) Потпуно свестан си-
лине осећања која га обузимају, до те мере нестварних и необичних да
га читавог потресају, самог себе више не препознаје:Нови изглед мој лик
добија лако / кад гледа ваше лепоте слику.(Алигијери 1992: 47) О таквом
преображају услед дејства љубави писаће касније и Блез Паскал у својој
Расправи о љубавним страстима: „Изгледа нам, кад волимо, да имамо
душу потпуно другачију од оне када не волимо; страст нас уздиже, па
постајемо уистину велики. И све око нас треба да је сразмерно овоме;
иначе нам не одговара и не мили нам се.“ (Паскал 2001: 21)
У Новом Животу, већина сонета одражава јачину љубави – страс-
ти, којом је песник испрва обухваћен. То је слика љубави-болести, по-
знате још из антике, снажне душевне и телесне потресености читавог
бића.14Излечење проналази у погледу љубљене, а блаженство песник
налази у речима које славе Госпу. Ово су добро познати мотиви које
читамо код трубадура, нарочито Бернар де Вентадур пева о жељеном
погледу који доноси бескрајну радост:

Душа би била сва весела

и жалост би стала,
кад би бар једном испод вела
мене погледала!(Де Вентадур 2009: 132)

Такође, Данте понавља још један мотив карактеристичан за про-

вансалску лирику:

Жељe за смрћу тад ме често морe,

Блага је чежња с њима у дослуху,
Да ми се у лицу и боја промени.
Кад се њена слика чврсто укорени,
Такве ме муке са свих страна сколе,
Да сав се тресем и осећам боле. (Алигијери 1992: 83)

14 Поменуто виђење љубави, у традицији, сеже чак до Песме над песмама, и хеленске лирике.
Анакреонт пева о силини Ероса који га је ударио секиром и загњурио у ледену воду. Ерос је
златокоси дечак који држи на узди његово срце, и баца му гримизну лопту; који га због неузвраћене
љубави нагони на скок с Леукаде. (види Фрејденберг 1987: 517) Античка слика љубави као
ирационалне силе која овлада човеком попут телесно-душевне болести нашла је свој најпотпунији
израз у Сапфиним стиховима. Она пева о ватри чежње, о Еросу који изнутра потреса онако као што
горски ветар потреса храстово лишће. (Сапфо 2000: 164) Таква еротопатија изражена је и у песми
Агали, где је јасно дат физиолошки опис стања заљубљености, као стања измењене психе, коју тресе
љубавна грозница: „Онеми језик мој, нејаким телом / свим, пути мојом огањ хита луди, / оба ока
моја не виде, а слух / шуми ми, шуми. Горки зној облива ме...“(Сапфо 2003: 100)У њеној лирици
присутне су слике архаичног Ероса који има семантику ватрене светлости. (видети Савић-Ребац
1984: 31–40)Касније, ову традицију настављају римски лиричари, пре свега Катул, у чијој поезији
је Сапфо као муза непрестано присутна најпре кроз лик Лезбије (криптоним дат у Сапфину част).
Љубав је за њега куга, грозничава потресеност читавог организма, раздирућа љубавна чежња; Ерос
који парадоксално истовремено доноси и врхунско уживање али и врхунску патњу.

62 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

Ово је опседнутост бића само једном мишљу, која жуди осло-

бођење кроз смрт.
Љубав-страст, коју песник испрва осећа читавим бићем, утихнуће
након Беатричине смрти, преобразиће се у „бестелесни занос.“ (Сек-
ви 1968: 196). Након Госпиног узласка у небеске сфере он губи свест о
властитом постојању, више не зна рећи ко је он сам. „Дантеова љубав
рођена на земљи сада се тајанственим путем претвара у најузвишенију
небеску љубав.“(Секви 1968: 197)
„Госпа спаса“ (Алигијери 1992: 28), како је песник назива на по-
четку списа, мислећи на спас од блажених мука страсти, постаје у Ко-
медији извор истинског спасења у наднебесју, водећи га ка највишим
истинама. Та њена симболична улога биће наглашена већ у првим дело-
вима Новог Живота и то у првој појави Амора. Заиста, чини се величан-
ственом сцена у којој Данте, у облаку пламена, разазнаје управо Амора
који у свом наручју крије Беатричу и пламтеће срце. Својом појавом и
чином наговештава будућу повезаност Батриче и песника. Симболичан
је Дантеов плач, као и Госпино узношење на небеса, а мотив „поједеног
срца“ јасно указује на везу са трубадурима и легенду о Гилему де Ка-
бестaну. (о легенди види Кохан 1971: 32–35) Беатриче, од тог тренутка,
остаје повезана са песником, најпре, преко његовог срца, које плам-
ти страшћу, која ће њеном смрћу бити уништена. Напрасно угашена
страст претвориће се у трајну, танану, опијеност душе која надахњује
Дантеа и води га ка новим спознајама. Када говори о Беатриче, која се
узнела у небеске дворе, Дантеови описи су неодољиво слични Платоно-
вим визијама из Федра и Гозбе. Тако Алигијери говори о њеној духовној
лепоти, што је блиско Платоновом рађању у духу. „Волећемо, дакле, оно
што немамо: објект (љубав) је недостајући објект. Но, који је то објект?
– То је лепота, или пре, моћ рађања у лепоти. […] То духовно рађање до-
вешће заљубљеног мудраца, мудраца и/или љубавника, до усхићеног ус-
хођења ка врховној визији. Потоња више није дијалектичко знање, већ
мистерија његовог путовања ка ономе што недостаје.“ (Кристева 2011:
81) На самом крају списа Vita Nuova, Данте ће нас припремити за вели-
чанствено обоготворавање женског принципа које ће уследити у Коме-
дији, где ће Госпа осванути у највишим небеским сферама. Он говори о
новом сазнању, које је у њега усадио сам Амор, као порив ка успињању
на горе. Песник ће у Комедији развити идеју коју је Платон назначио у
Гозби. Гледајући Беатриче духовним оком, у небеској светлости, оства-
риће тежњу да сагледа „лепоту по себи, јасну као сунце, чисту, непо-
мешану, неиспуњену људском плоти.“ (Платон 2002: 63) Посредством
Беатриче песник је „могао да сагледа саму божанску лепоту у јединој
њеној прилици.“ (Платон 2002: 63)Следећи стихови јасно асоцирају на
Платонову представу окрилаћене душе, која се успиње ка наднебесју:

Требало је чим те је погодила

прва стрела таквих ствари, да кренеш горе
за мном која сам се тога ослободила.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 63

 Јелена Н. Арсенијевић

Нису смела твоја крила да се затворе. (Алигијери 2001: 404)

Наднебесје је сфера чисте контемплације, простор ослобођен

сваке чулности. Код Дантеа, као и код Платона, битан је мистични за-
нос у који душа запада пошто је видела одразлепоте која води гледању
Идеја, односно виђењу Бога:

Лице моје госпе поглед ми занесе

а за њим се и моја душа занела
и ништа друго није могло да је понесе. (Алигијери 2001: 553)

Емпиреј је код Дантеа поље чисте рајске светлости. Успињање ка

сферама највишег неба, омогућила је светла анима, Беатриче, у чијој
сенци песник усавршава своје биће како би прочишћено могло да споз-
на највише истине.

Лаура у сенци Петрарке

Та ја сам то! Већ видим, и облик не вара мој ме.

Горим од љубави к себи, и притичем ватру и носим.
П. Овидије Назон, Метаморфозе (III, 463,464)

Када Петрарка Госпу назива сопственим идолом исклесаним у ло-

вору (Петрарка 1968: 35) и када се зариче,попут трубадура и Дантеа,да
ћепратити сенку тог слатког ловора (Петрарка 1968: 33), и не слути
како ће, ипак, изневерити обећање. Наиме, ако се пажљиво прати нит
Канцонијера , уочава седа у центру његовог еротолошког космоса није
15

више Госпа, већ сам песник. Лаура је само савршени повод да се песник
окрене сопственом субјекту. По мишљењу Де Санктиса“не може се по-
рећи да у Лаури постоје трагови конвенционалног типа. Лаура је узрок
свег савршенства које привлачи душу од контемплације земаљске лепо-
те на контемлацију небеских ствари, она је степениште до Ствараоца,
њене очи показују пут који води небу, од ње долази врлина и светост“.(Де
Санктис 1960:136) Петрарка у том погледу не придодаје претходној ли-
рици ништа суштински ново. Уздизање жене на ниво рајске појаве запо-
чели су још провансалски песници, а Данте, обоготворавањем женског
принципа достиже врхунац. Лаура стоји, у Канцонијеру, попут неког пе-
сничког портрета, коме се ништа више не може ни додати нити одузе-
ти, налик је савршенству окованом стихом. Једино што се у постојећим
контурама назире јесте светлост њених очију и златне власи. Оно што је
још карактеристично за ову Госпу јесте име. Као што Беатриче и својим
именом, за Дантеа, означава љубав која је извор блаженства, а не више
патње и бола, тако је Лаура само друго име за песничку славу, коју

15 Вилијам Блејк, Успињање на брег Чистилишта

64 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

William Blake, The Ascent of the Mountain of Purgatory15

Петрарка жели више од свега. У оваквој „случајности“, каква је значење

имена,назире се суштински преокрет који Петрарка чини у односу на
Дантеа. Петрарка живи од тог поетског сна, лахора, Лауре која је грађа
за његове песме.16 За Дантеа, Беатриче је припрема за успон ка небеском
сјају, песник је у непрестаном ишчекивању нечег грандиозног, његов је

16 Он се и овде надовезује на постојећу трубадурску поезију. Код Церкамона једна песма почиње
стиховима: Quan l’aura doussa s’amarzis…(Кад благ лахор горак бива), од чега је Арно Данијел
касније извео L’aura amara…(горак лахор). Као да је ово језичко поигравање месмерично призвало
провансалку Лауру де Новес из Авињона Петрарки.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 65

 Јелена Н. Арсенијевић

поглед управљен ка звездама. Петрарка остаје загледан у земаљске звез-

де, Лаурине очи. Oпседнут љубавном страшћу, чврсто везаном за земљу,
до краја остаје немоћан да је сублимира, да је учини универзалном, на
онај начин на који то чини Данте. „Ова љубав трајала је двадесет јед-
ну годину; и последњег дана потпуно је иста као првог, без развоја, без
наставка.“ (Де Санктис 1960: 130) Потпуно супротно Дантеу, Петрар-
ка бежи од сваке чврсте еротолошке концепције; не тежи савладавању
љубави-жудње, већ је својим стиховима још више распирује,бележи
осећања онако како се она у својој чистоти јављају у свести, ослобође-
на сваког апстрактног филозофирања. Оваквом тежњом приближава се
провансалској лирици. Де Ружмон тако оцењује да је оно што нас код
овог песника зачуђује управо „незаборавна страст са којом се први пут
оживљавају симболи трубадура у потпуно паганском, а не јеретичком
надахнућу“, као и то да је „најзад језик Љубави постао реторика људског
срца“.(Де Ружмон 2011: 143) Петраркина оригиналност и снага новог
духа огледа се у томе што ће му поетска инспирација, Лаура, послужити
као подстицај да се осами, побегне од света и свега спољашњег: због вас
ми је и свијет туђ. (Петрарка 1964: 15) Тако ће наконњенесмрти објави-
ти усамљеност као највишу истину.17 Данте је песник који себе спознаје
кроз примере других,као неко ко се огледа у свету, у његовим гресима, у
сталном је дијалогу са њим, док Петраркабира непрестани монолог. Ос-
таје да лута као индивидуа која се наслађује сопственом издвојеношћу
од света, од Лауре. Овакво отуђење допушта да се пређе у пасивност и
интроспекцију.У том осамљивању, у својеврсном утонућу у заборав, су-
очава се са бројним противречностима властите свести. Осећа растрза-
ност мисли, потпуно опречних, немоћ да се од њих одустане, нити да се
оне разреше. Као поетска фигура, на међи средњега века и надолазећег
хуманизма, Петрарка остаје слика прелаза, „као човек никад задовољен,
увек између наде и разочарења, спознаје трошност земаљске епизоде,
људску нестабилност, пролазност свега“. (Чале 1971: 42) У Канцонијеру,
песник се враћа античком схватању амбивалентног ероса, који у себи
сажима осећања врхунске среће и врхунског бола. Ерос, као онај који
преображава, али и дубоко уништава. Из стања потпуног задовољства,
које је код Петрарке увек кратког века, прелази се, често, у дуготрај-
ну душевну растрзаност, у пределе уоквирене сетом и меланхолијом.
Ова молска лествица осећања даје читавом Канцонијеру оригинално
обележје. Песник је у непрекидном сукобу, његове идеје су противреч-
не. Он се непрестано колеба, слатка му је патња због вољене жене, а
с друге стране очајава због сопствене немоћи да се одвоји од љубавне
страсти, која га читавог разара. Из непрегледног самоиспитивања про-
излази сета, која песника подсећа на испразност сваког овоземаљског
хтења, али и на сопствену немоћ и слабу вољу. Аутори књиге Сатурн и

17 Мотив мртве драге, тако карактеристичан за Дантеа и Петрарку, зачудо није својствен
трубадурима.

66 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

меланхолијаразмишљајућиопоетској меланхолији упостсредњевековној

поезији одредиће је као појачану самосвест индивидуе, а свет меланхо-
лика као одјек неког другог света, који нити је пророчка екстаза, нити
напорна медитација, већ интензивна осећајност где се суптилне ноте,
слаткасти парфеми, сновиђења и пејзажи мешају са тмином, самоћом,
па чак и јаким болом; на тај начин ова горко-слатка контрадикција слу-
жи да појача самосвест.Већ се у овом периоду зачиње меланхолично
расположење карактеристично за модерну поезију – амбивалентно
осећање,које себи константно осигурава храну, у којем душа ужива у
сопственој усамљености, а опет баш то задовољство појачава осећање
самоће, где је его центар око којег се сфера уживања и туге окреће.
(Клибански, Панофски и др. 1979: 228–231)
Код Петрарке нема оне љубавне радости тако карактеристичне
за окситанску лирику. Љубав-страст, дубоко деструктивна, уздрмала је
лирски субјект таквом силином пред којом остаје само љубавно очајање
и прижељкивање смрти. Његовим светом доминира црно сунце мелан-
холије. Обухваћен је „осећањем и фантазмом успаване туге за изгубље-
ним објектом – океанском празнином.“ (Кристева 1994: 43)
У Канцонијеру главни протагонист је Петрарка, а у Лаури, као у
огледалу, песник посматра себе сама.Реч је о аутоеротизму, љубави ус-
мереној на себе, скривенoj под маском тежње ка идеалној жени. Попут
Овидијевог Нарциса заљубљен је у сопствени одраз:

Пијући красан угледа лик и опчињен њиме

С надом љуби чег нема држећи за т’јело сjенку.
Самоме себи се диви, непомично мотри и стоји
Сличан истесаном из парскога мрамора кипу.
Очи своје ко двије звијезде гледа лежећке
И косу, које се Бакх ни Аполон стидјели не би,
Гледа голобрадо лице, бјелокосни врат и љепоту
Уста и црвен, која с бјелином се сњежаном м’јеша;
Диви се свему на себи, по чему пун је дивоте.
Себе лудаија жели и себе хвалилац хвали,
Себе жуђеник жуди, те наједно пали и гори.
(Овидије 1991: 73)

„Ту се налазимо пред нечим што збиља ваља назвати вртлогом љу-
бави, чији је једини објекат привид. Овидије се одушевљава, опчињен и
престрашен, пред двојним видом заваравања, које ће ипак наставити
да храни психолошки и интелектуални живот Запада током векова: с
једне стране одушевљење пред не-објектом, једноставним производом
визуалне грешке; с друге стране моћ слике.“ (Кристева 2011: 112)Крис-
тева (раз)открива повлашћени положај заводљиве фигуре Нарциса у
историји западне субјективности. „Ерос, амор, признају да немају дру-
ги објект до властиту слику, одраз сопственог тела, идеализовани део
који делује у име целовитости.[…] Митски Нарцис је пак савременик

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 67

 Јелена Н. Арсенијевић

блискији нама. Он раскида са античким светом, јер поглед претвара у

извор, и тражи другог пред собом, као производ свог погледа. Он тада
открива да тај одраз није неко други, већ представља њега самог, да је
други репрезентација себе. На свој, дакле, начин, и путем који је обрнут
од мистике, Нарцис открива у болу и смрти алијенацију као конститу-
тивни део своје властите слике. Лишеном Једног, нема му спаса; дру-
гост се отворила у њему самом.“ (Кристева 2011: 124, 129)
Тодоров (2003: 143) сматра да је прво својствољу бави – жудње
настојање да свој предмет види као одсутан, док је друго својство њена
егоцентричност. Наиме, други постоји само у перспективи сопства. Није
ли онда еросегоиста? То што љубавник уздиже до небеса сопствени пред-
мет и осећа да ће пропасти ако га игуби, само је варка. Оног тренутка кад
други престане да воли, мржња удружена са љубомором и посесивношћу
смењује љубав. Љубав-пожуда увек узима више него што даје.
Овај парадокс најбоље потврђују стихови рисмког песника Кату-
ла:

Мрзим и волим.
Зашто је то тако,
Можда ћеш да питаш.
– Не знам. Али осећам да је тако
и муке моје потврђују то. (Катул 1966: 129)

„Присутна или одсутна, у сваком случајужена ће увек бити само

повод за патњу која му [Петрарки]је милија од свега.“(Де Ружмон 2011:
145)Зар жеља (désir), пита се Р. Барт (2011: 35), није увек иста, било да
јеобјект присутан или не. Није ли објект увек одсутан?
Поменута нарцистичка издвојеност и зрцаљење јављају се још код
Бернара де Вентадура, у Љубавном очајању:

Од тада лудим, ноћ ме крије,

јер клону мога срца сила
кад видех очи најсјајније,
зрцала мени тако мила:
зрцало, у ком зрех се тада,
дубоки уздах мене рани
и страдах како некоћ страда
прелепи Нарцис у фонтани. (Де Вентадур 2009: 125)

Мотив уживања у љубавној патњи срећемо код трубадура, Гилема

де Кабестана, за кога су љубавне патње највећа наслада. Љубавно роп-
ство, каткад, спаја врхунску радост и врхунску бол.
Као своја два највећа хибриса, Петрарка види љубав коју није ус-
пео да савлада и жеђ за песничком славом. Тако ће у првој канцони
исказати покајање и свест да је свако људско хтење само краткотрајни
сан.(Петрарка 1964: 11) Оно што је сигурно, то је да песник,свакако,

68 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

ужива у том сну. Свестан је заблуде у коју са упушта, илузије изазовне

у оној мери у којој га одваја од свега опипљивог:И жудим само да сан
траје вечно.(Петрарка 1964: 49)
Лаура је готово увек нестварна, прозирна, савршено уклопљена
у песничку стварност, стоји негде између неба и земље. Овај сукоб ре-
алности и илузије који увиђамо још код првог трубадура, Гијома Акви-
танског, сачуваће и Петрарка, који је у сталном напору да се прене из
заноса и уплови у реалност. Сневни карактер његове лирике, најбоље се
огледа у канцони Chiare fresche e dolci acque.18Овде затичемо неизрецив
склад природе и вољене жене, која је сва утонула у тај призор. Лаура,
у овом приказу, налик самом песнику, остаје савршена у својој самоћи,
стопљена са природому којој се огледа и одакле је песник проматра. До
краја канцоне остаје нејасно да ли у себе упија савршенство околног
пејзажа, или сопственом појавом доприноси да се читав предео прео-
дене у највишу лепоту. Госпа је сва од цвећа, траве, сјајне природе, она
је одсјај тог извора, наслоњена на стабло, готово да се стопила са њим
попут некакве Овидијеве нимфе:

Племнита грано од које учини

(сећам се тога уз уздахе слепе)
Стуб свом лепом боку; (Петрарка 1968: 57)

Чини се као да је читаво своје биће уткала у пејзаж тако да ова

визија издвојености Госпе и природе стоји као слика савршеног рајског
врта.Песма се добрим делом ослања на трубадурску пасторалу, али и
на кансо, љубавну песму трубадура, која пре свега подразумева да ду-
ховно расположење буде у складу са природом и светом који окружује
песника.Оваквим приказом Петрарка се уклапа у постојећу књижевну
традицију идеалног пејзажа која истрајава још од античког песништва.
Топосописа природеlocus amoenus је „жељно место вечног пролећа као
позорница за блажени живот после смрти; љупки исечак из природе
који сједињује дрво, извор, ливаду; шуму са различитим врстама др-
већа; тепих од цвећа.“ (Курцијус 1996: 310)Песник, наједном,прекида
идилу и у свом меланхоличном духу замишља слику властите смрти,
коју готово да прижељкује. Лаура стоји над њим као Госпа која треба да
од небаизмоли милост за песника, што је препознатљив стилновистич-
ки мотив. Такође, у замишљању сопствене смрти, Петраркини стихо-
ви неодољиво подсећају на раније Проперцијево есхатолошко виђење
љубави. У Проперцијевим стиховима опсесивно се јавља мотив смрти,
песник час замишља Цинтијину, час властиту смрт. То спајање у смрти
покушај је да се љубав сачува у вечности, да почне да траје и у смрти:

Ако ли у доњем свету има чега

ко одана сен рећи ћу увек себи :

18 Свеже, слатке воде у бистроме току...

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 69

 Јелена Н. Арсенијевић

„Моћна љубав прелази кобне обале.“ (Проперције 1966: 21)

Након екстатичне визије властите смрти, Петрарка канцону на-

ново отвара ка природи и Лаури, која, као да се за то време, у некак-
вом међупростору, преоденула у анђела:Она се у рају родила, верујем!
(Петрарка 1968: 59)
Овде се опет враћамо стилновистичком виђењу жене као анђе-
оске појаве. Стихови с крајаканцоне представљају нам песника као
последњег трубадура. Петрарка на трен успева да се прене, олободи
властите визије и запита,попут првог трубадура да л’ бдије, ил’ је сан.
(Аквитански 1991: 15) Слично Перу Видалу, кога љубав издваја из света
(Видал 2009: 320), изговара готово истоветне стихове:

Понашање божанско њено

и лице и осмех и глас који чујем,
од стварног ме света
одвојише тако. (Петрарка 1968: 61)

Занимљиво је да ова канцона успева да у себе стопи мотиве својс-

твене различитим лирским стремљењима, а да при том не делује ни
мало нескладно. Она, чудесно, у себи спаја дух антикеи Провансе са ду-
хом средњoвековља, а свему томе Петрарка даје сопствени печат слатке
црне сете.
Трубадурски концепт љубави подразумева жељу за бивствовањем у
сенци жене, узвишене Госпе, којој се трубадур посвећује као ходочасник
светом месту. Мотиви које срећемо код провансалских песника чудно-
ватим путевима доспевају до Дантеа и Петрарке, који их усавршавају и
приближавају властитим тоновима. Појава окситанске лирике која се
јавила у XII веку, на југу Француске, у Прованси, од великог је значаја
за читаво касније европско песништво. Трубадури, Данте и Петрарка
надахнути истоветним духом истанчане љубави чине својеврсне еро-
толошке, концентричне кругове, који се међусобно допуњују. Гијом
Аквитански, који се често назива и првим трубадуром, својом Песмом о
ничему поставиo je својеврстан манифест трубадурске лирике. Реч је о
обожавању јединствене Госпе, потреби да се она пронађе и идеализује.
Она мора бити слика савршенства, одраз лепоте, врлине и светлости.
Идеализација иде до обоготворавања, стварања култа савршене Даме,
господарице срца, којој су песничком уобразиљом приписане све вр-
лине. Песник мора бити одвојен од предмета жудње, отргнут од ствар-
ног лика, занесен имагинарном формом коју сам оживљава и издиже
изнад ништавила. Све то личи на игру замишљања, којој није потребна
спознаја. Дама је попут воштане лутке без сопственог идентитета, не-
ухватљива, читава од магле и сна, несагледива, али снажно утиснута у
песничком уму налик опсесивној идеји. Трубадури, Данте, Петрарка,
у светској књижевности, стоје налик Пигмалионовим потомцима. Као
што је Пигмалион од слоноваче извајао божанствени женски кип, тако

70 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Трубадурска еротологија у поезији Дантеа и Петрарке

и ови песници, својим строфама обликују савршене Госпе, хладне, уз-

вишене, недодирљиве.

Литература
Алигијери 2001: Д. Алигијери, Божанствена комедија, Београд: Дерета.
Alighieri 1966–67: D. Alighieri, Commedia, Milano: Mondadori.
Алигијери 1992: D. Aligijeri, Novi život, Novi Sad: Svetovi.
Аквитански 2009: Г. Аквитански, „Песма о ничему“, у:Трубадури, избор, превод,
предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Аквитански 2009: Г. Аквитански, „Пролећна љубавна песма“ у:Трубадури,
приредио Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Барт 2011: R. Bart, Fragmenti ljubavnog govora, Beograd: Karpos.
Видал 2009: П. Видал, Љубавна радост, у:Трубадури, приредио Коља Мићевић,
Београд: Интерпрес.
Данијел 2009: А. Данијел, Љубавна песма, у:Трубадури, избор, превод, предговор
и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Де Вентадур 2009: Б. де Вентадур, „Краљичин одлазак“, у:Трубадури, избор,
превод, предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Де Вентадур 2009: Б. де Вентадур, „Љубавно очајање“, у:Трубадури, избор, превод,
предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Де Кабестан 2009: Г. Де Кабестан, „Први сусрет с дамом“, у:Трубадури, избор,
превод, предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Де Кабестан 2009: Г. Де Кабестан, „Далеко од даме“, у:Трубадури, избор, превод,
предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Де Ружмон 2011: D. de Ružmon, Ljubav i Zapad,Beograd: Službeni glasnik, Karpos.
Де Ружмон 1985: D. de Ružmon, Mitovi o ljubavi, Beograd: NIRO „Književne
novine“.
Де Санктис 1960:F. de Sanktis, Kritički eseji, Beograd: Kultura.
Де Унамуно 1967: M. de Unamuno, O tragičnom osećanju života, Beograd: Kultura.
Еко 2004: U. Eko, Istorija lepote, Beograd: Plato.
Катул 1966: Г. В. Катул, „О својој љубави“, у:Римска лирика, изабрао и с латинског
превео: Младен С. Атанасијевић, Београд: Просвета.
Клибански, Панофски и др. ²1979: R. Klibansky, E. Panofsky, Saturn and
Melancholy, Nendeln/Liechtenstein: KRAUSREPRINT
Кохан 1971: P. S. Kohan, Istorija zapadnoevropske književnosti I, Sarajevo: „Veselin
Masleša“.
Кристева 2011: J. Kristeva, Ljubavne povesti, Novi Sad, Sremski Karlovci: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića.
Кристева 1994: J. Кристева, Црно сунце: депресија и меланхолија, Нови Сад:
Светови.
Курцијус 1996: Е. Р. Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век,
Београд: СКЗ.
Мићевић 1973: К. Мићевић,Антологија трубадурске поезије, Београд: БИГЗ
Мићевић 1991: K. Mićević, Četiri godišnja doba francuske poezije: Proleće.
Trubaduri, truveri, srednji vek, Banja Luka: Novi glas, Zmijac.
Овидије Назон 1991: P. Ovidije Nazon, Metamorfoze, Beograd: Dereta.
Павловић 1990: М. Pavlović, Čitanje zamišljenog, Novi Sad: Svetovi.
Паскал 2001: Б. Паскал, Расправа о љубавним страстима, Ниш: Просвета.
Петрарка 1968: Ф. Петрарка, Канцонијер, Београд: Просвета.
Петрарка 1964: F. Petrarka, Kanconijer, Beograd: Prosveta.
Платон 2001: Платон, Дела (Ијон, Гозба, Федар, Одбрана Сократова, Критон,
Федон), Београд: Дерета.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture 71

 Јелена Н. Арсенијевић

Проперције 1966: Секст Проперције, Елегије, Београд: Нолит.

Прошић 2001: С. Прошић,”У трагању за скривеном поруком једног рукописа из
XIII века:Трактат о љубави Андреаса Капелануса“, у: Андреас Капеланус, Умеће
праве љубави, Београд, Самостално издање.
Ридел 2009: Ж. Ридел, „Жудња за драгом из даљине“, у:Трубадури, избор, превод,
предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Ридел 2009: Ж. Ридел, „Док слушам како...“, у:Трубадури, избор, превод,
предговор и тумачења Коља Мићевић, Београд: Интерпрес.
Савић-Ребац1988: A. Савић-Ребац, Студије и огледи, Нови Сад:КЗНС.
Савић-Ребац 1984: A. Savić-Rebac, Predplatonska erotologija, Novi Sad: Književna
zajednica Novog Sada.
Сапфо 2003: Сапфо, „Агали“, у: Хеленска лирика, превод и пропратни текстови:
Александар Гаталица, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Сапфо 2000: Sapfo, „Moć ljubavi“, u: Antologija stare helenske lirike, превод и
пропратни текстови: Marko Višić, Podgorica: OKTOIH.
Секви 1968: E. Секви, „Љубав у Дантеовом делу“, у: Зборник о Дантеу,Београд:
Просвета
Тодоров 2003: C. Todorov, Nesavršeni vrt, Beograd: Geopolitika.
Фрејденберг 1987: O. M. Frejdenberg, Mit i antička književnost, Beograd: Prosveta.
Херберт 2006, Варварин у врту, Београд: АЕД студио.
Чале 1971: F. Čale, Petrarka i petrarkizam, Zagreb: Školska knjiga.
Чале 1968: F. Čale, Talijanska lirika od postanka do Tasa, Split: MH.

Jelena N. Arsenijević / Erothology of Troubadours in the Poetry of Dante and

Petrarch

Summary / The paper points out a link between troubadour poetry and its
reflexes in the poetic works of Dante and Petrarch. Also examines the phe-
nomenon and the origin of Provencal lyric and variations of motifs in works
of these two poets, considering theoretical perspectives of DeRougemont,
Kristev and Todorov, theorist which among the other things deal with dis-
course of love.

Key words: Troubadours, Dante, Petrarch, Eros

Примљен: 17. јануара 2012.

Прихваћен за штампу фебруара 2012.

72 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу