GRADOVI I HIMERE: Putopisi Jovana Duia. Tendencija hibridizacije, tj. meanja anrova.

Kako bi se mogli anrovski odrediti? Donosi novu formu - putopisni eseji. To su samo formalna
pisma imaginarnom primaocu, kod njega nema adresant kome se upuuje, kao kod Isidore. 10
pisama, 7 zemalja: dva iz vajcarske, Francuska, Jonsko more (Krf), Italija, prva Grka (Delfi),
panija (Avila), druga Grka (Atina), Palestina, Egipat. Himera je udovite iz antikog sveta.
Himerino: tajanstveno, zagonetno, fluidno. Poinje obino pejzaem u izmaglici. Vizije koje se
javljaju u svesti putopisca. Teite je na prii o razvoju ovekove duhovnosti. Netrpeljivost
prema Bugarima i Albancima, iza tih stereotipa je iskustvo koje je posledica loih istorijskih
odnosa. U putopisima su istaknute tri Duieve glavne pesnike teme: Bog, ena, Ljubav.
Elementi erotske intrige, pa tako putopis pribliava romanu (Holananka i ljubavni trougao,
Poljakinja). Koji mu je najlepi grad? Onaj kojim hodaju najlepe ene. Aforistiki stil koji tei
uoptavanju.
GRADOVI I HIMERE: Himera je neman iz grke mitologije, lav, koza i zmaj, a figurativno:
varka, samoobmana, uobrazilja, sanjarija, neizvodljiva misao. Posle Isidorinog na najlepi
putopis. U njemu Dui govori o kulturi naroda kroz iju zemlju prolazi. Njegov boravak u
Jerusalimu odrazie se kasnije na hrianske motive njegove poezije. 10 putopisa koje je
stvarao 40 godina. Prvo pismo (iz eneve) objavljeno je 1900, a knjiga je u celini izala 1940.
Tekstovi koji spadaju u najvie artistike domete srpske proze. Ovde on ne pria samo o svojim
putovanjima, ne prua putopise u uobiajenom smislu nego daje putopisne eseje prepletene
knjievne i kulturne istorije s poetskim slikama zemalja, gradova, naroda. Sve vreme trudi se da
obuhvati davna vremena. Najvie ga zaokuplja helenski svet kojem posveuje 3 pisma: dva iz
Grke i jedno s Jonskog mora (Delfi, Atina, Krf). Postupak: neposredan doivljaj prirode
oveka od erudicije koji traei tragove prolosti tei da uspostavi duhovni kontakt sa istorijom
i kuturom tuih naroda i zemalja. Sadanjost se izostavlja, preutkuje ili prezire, a pred
istorijom se otkriva kao egzaltirani zaljubljenik. Ipak u razmiljanja nema dubine ni
originalnosti, ali pred prirodom Dui je uvek pesnik: ponesen, reit, zaokupljen velikim i
sudbinskim.
ALPI: prostor. Simboliko doivljavanje astralne ravni, uzvienog i transcedencije vajcarskih
gleera. Sve izgleda sjajno, ali tato. Pejza koji nagoni elje da postanu skuene i ograniene.
Ekipa iz hotela: pojedinani predstavnici evropskih naroda slue mu da bi, moda preterano
uopteno izvukao zakljuke o nacionalnim osobenostima u generalnom smislu. Ipak, sve to je
povod za vie filozofske refleksije (osmehu, o poetskom doivljaju prirode, Rusoova
postojbina). Lik male Poljakinje izvor je refleksija o enskoj naravi. Priroda veita dihotomija:
demijurg-razoriteljka.
ENEVA: grad bez due. Ovaj primarni utisak motivie iru priu o istoriji religije, Luter i
kalvinizam, kako ova neljudska religija utie na moralnu i duhovnu fizionomiju svoje pastve:
"tuni produkt kalvinizma". Svemu nedostaje duboka poezija. "Ceo ovaj raj izgleda kao vrh
nekog velikog hotela". Dva najznatnija duha Kalvin I Ruso. O Rusoovom begu iz eneve: kada
veliki ljudi prezru sopstveni narod, to je u stvari "ogorena i oajna forma lepe i nedodirljive
ovekove ljubavi za otadbinu" gde je pravi patriotizam - moje u drugom.
IZ FRANCUSKE: Pariz, e, to je grad s duhom! Kulturni centar sveg oveanstva, zemlja koje
je davala najvee kraljeve i vojskovoe, filozofe, knjievnike i ljubavnike. Raspravlja o
duhovitosti i ko je od evropskih naroda poseduje. Opisuje srpske studente i emigraciju u Parizu.

SA JONSKOG MORA: Krf, ena i more, dva elementa iz kojih nastaje svet. Otvoreno more
"oajna praznina, pa ipak nije monotona i dosadna", malarmeovska opsednutost azurom.
Sutinska veza postoji iizmeu mora i smrti, misli o njoj specifino opsedaju oveka koji se
nalazi na puini, zato to baneizmernost njenog prostora opominje na tunu ogranienost
ivota. Sve ovo dao je kao dijalog sa Holanankom. Tipian postupak moe se svesti na ovu
vrstu refleksija, irokih i asocijativnih, koje ukazuju na ogromnu erudiciju pievu, akoje se
smenjuju sa opservacijom spoljanjeg (klasini putpoisni elementi u opisu pejzaa). "Sve je
ovde legenda", skoro manir u pripovedanju.
IZ ITALIJE: Rima, golema kulturno-istorijska tradicija: "Sve je ovde BILO veliko, i dobro i
zlo". Veiti grad e i kod Duia (bez izuzetka) izazvati veite misli: tragedija velikih ljudi je
to ele da potine smrt, teumiru da bi iveli, da bi izbegli zaborav - kobnijeg paradoksa nema u
celoj ovekovoj sudbini.
IZ GRKE: Delfi - pismo najproetije mitolokim i legendarnim reminiscencijama, Heronejski
granitni lav, grobnica grke slobode i dravnosti koju je sahranio makedonski kralj Filip, pad
Tebe. Neizostavan topos cele knjievnosti i umetnosti, "savrena ravnodunost stvari u prirodi
prema traginim stvarima u ljudskom ivotu". Opsesija sluha, "jer sve je muzika, i samo ono to
nijemuziko, mrtvo je zanavek". PAGANIZAM: malo je trebalo da Apolon obori Hrista. To se
videlo za vreme renesanse...
IZ PANIJE: opis Avile povezuje se sa njenom religijskom istorijom; itavo pismo je svojevrs
napohvala boanstvenog i udovinog ivota svete Tereze. panska vera je jezovita, ortodoksna,
svirepa, bez milosra, osnove hrianstva. Daje primere najvee verske netolerancije: jezuitski
poglavar Ignacio Lojola i Filip Drugi.
IZ GRKE: Atina: tri velike osnove antikog sveta: Lepota- Ideja-Tiina. (kosmos religija arhitektura). Samo narod koji je imao sopstvenu nacionalnu religiju mogao je stvoriti istu takvu
umetnost. Da su Sloveni razvili i zadrali stara paganska boanstva... Bol nikada nije bio izvor
inspiracije grkim umetnicima, dok je hrianstvo njega napravilo zavetanjem samog Hrista.
IZ PALESTINE: Jerusalim, "Sve je ovde aluzija, simbol i opomena". U nasleima duha pesnik
simbolista uvek trai sopstvenu relaciju: mit, alegorija, parabola. No na Getsimanskom jezeru.
Zid plaa: Jevreji su najvei robovi, a ne muenici. Srpski narod najvei je hrianin: herojstvo i
muenitvo, a to su Hristovi atributi. Srbi su bili ma slave Hristove na ovoj strani Evrope...
IZ EGIPTA: Kairo, "savrena praznina zamlje, neba i mora". Grobnice faraona, Nil...

JOVAN DELI, O poeziji i poetici srpske moderne, Putopis kao autobiografija jednog srca i
jedne pameti.
Dositej, Prota Mateja, Ljubomir Nenadovi, Dui, Isidora, Crnjanski, Ratko i Andri su
najbiolji srpski putpoisci, ali su se nali izvan Izbora srpskog putopisa u izboru Boka
Novakovia iz 1961.
Dui je otvorio novo razdoblje putopisne porze, snaan zaokret u razvoju ovog anra.
Imenovani su kao lirsko-filosofske pesme, to govori o njihovoj hibridnoj prirodi, meanju
anrova, i znai pohvalu. Oni su, najee, srean spoj ulnosti i duhovnosti. Mogla bi da mu se
prigovori sklonost ka stereotipima i optiom mestima, to je danak duhu vremena; povremeno
se razmee erudicijom i naglaeno ja narcisoidan, pto ume da narui uverljivost kazivanja.

Dui je pisao putiopise i na ve napisanim putopisima radio od 1906. do 1940. godine. Bunio
se protiv nekolovanosti u knjievnom zanatu, pa ih je doterivao i menjao kao i sva svoja dela,
to je zapazio Pero Slijepevi u svom eseju o Duiu, i posmatrao njegove putopise u
kontekstu celokupnog Duievog stvaralatv,a dovodei ih u vezu s njegovom poezijom,
naroito misaonom i onom posveenom prirodi, kao i s Duievom filozofijom istorije. Za PS
su Duievi putopisi novost u razvoju srrpske knjievnosti, filozofske pesme. Putopis, dakle,
nije neki dokument s putovanja i o putovanju, nego knjievni tekst na kojem se radi prirlikom
svakog njegovog prireivanja za tampu: obogauje se njegova misaonost, filozofsko-istorijski
sloj, ali se i glaaju izraz, renica, stil. Na putovanju nastaju samo skica i beleke, a putopis se
pie kasnije i dorauje.
Duie je verovao da je putopise najtee pisati, i to kae u eseju o Isdidori: Nema teeg roda
nego putopis, iako je liriku smatrao savrenstvom umetnosti. Kae za Isidorina Pisma iz
Norveke da imaju iste odlike neeg proivljenog i oima i duom - mudrim oima i dubokom
duom. Zanimljivo je da Dui, inae ljubitelj sinestezije oima daje mudrost, a dui dubinu,
barem kada govori o Isidori. Ta mudrost oiju, koja je inae I. osobina, pratie i njegove
putopise. Isidorino putopisno delo svrstava meu nekoliko primera izgraenog i dovrenog
dela.
Dakle, u Duievim putopisima poetska funkcija jezika dominira nad referencijalnom, mada je
nikad ne negira. Putopis doarava neto to je proivljeno, i to mudrim oima i dubokom
duom po emu je blizak lirici. Smatra da je putopis prividno naivna umetnost: putopisac je
svestan da nijedna stvar ne stoji bez veze s dubokim istorijskim udesom. Ne opisuju se, smatra
Dui, gradovi nego vizije, ne narodi nego rasni geniji, ne umetnika dela nego umetnike
mogunosti, ne dogaaji nego vii motivi, ne istorija naroda nego istorija duha i due. Upravo
zato je putopis najtee pisati jer nema opsenije studije nego studije o rasnom geniju, a ta
studija daje se kroz prividno naivnu umetnost, to bi inae bilo predmet iste nauke i
erudicije. U dodiru s tuom zemljom progovara lini pesniki senzibilitet, pa su razliiti
pesnici, kao Gete, Hajne, Ten i Gotje, sasvim razliito gledali na iste zemlje i predele korz koje
su prolazili, zavisno od toga koliko je ko bio pesnik i koliko je ko znao. Jedno je pisati o
Norvekoj, a sasvim drugo o Francuskoj Italiji, apniji ili Egiptu, gde ni jedna stvar ne stoji
bez veze sa dubokom istorijskom udubinom, tj. udesom. Dui odaje priznanje Isidori koja je
i pesnik i folozof, implicitno kazujui da je njegov zadatak bio tei i sloeniji, i da je njegov
putopis drugaiji od Isidorinih.
Putopis je po Duiu i nauno delo, pa se u njemu lako prepoznaje arlatan; on je i jedan
roman o sebi pa se prepoznaje i praznoslov, mnogo govori a nita ne kae. Dobar putopis
zahteva i velika umetnika sredstva stila, pa se lako otkriva i nepesnik, tako da putopisac
ne sme biti nijedan od ova tri. Putopis nosi snaan beleg autorove linosti: Hajne je tako davao
putopis pune duha ali duevno pasivne, kakav je bio i sam pesnik; Gotje - putopise hladne i
nemisaone, skoro besmislene, kao to je bio ovaj slavni zlatar, tj. majstor stiha. Putopis je zato
pre svega autobiografija jednog srca i jedne pameti, kae u eseju o Isidori. U ovoj eseju Dui
je izneo sudo o njenim putopisima, zatim svoje poetike stavove, ali je i naslutio, pa i imenovao
onaj sloeni tip proze koji je stvarao Crnjanski, pesnik Duiu oprenog programa. Jer, kada se

kae da je dobar putopis jedan roman o sebi, i da je pre svega autobiografija jednog srca i
jedne pameti, onda to aoscira na Hiperborjece Crnjanskog.
Putopis je, dakle, hibridan, meavina: istovremeno je i nauno delo, i roman o sebi, i
autobiografija jednog srca i jedne pameti. Duieva poetika misao nagovestila je ono to e
putopisom, ili prividnim putopisom, ostvariti pisci avangarde, Duievi protivnici Crnjanski i
Rastko Petrovi. Duiev putopis sjedinio je faktiko i fikcijsko, vieno i ono to se privia,
gradove i himere: fantomi, privienja, himere, esto su vaniji putopiscu-pesniku od istina.
Fantomi, privienja, himere - zapravo i jesu predmet putopisa: ono to ovek u trenutku vidi,
ono to mu se u varljivom asu ulini da je svet i stvarnosti. Na putu ka Krfu, na Jonskom moru
duva vetar konktretizovan epitetima, naroito bojom, hladan i crn dok brod prolazi pored
nekih tamnih masa voda a nego ima boju kamena: Jesu li ostrva pored kojih je na brod
proao dok smo jo spavali? Ne, to su samo obmane vida, nebrojeni fantomi mora, uobraene
tvrave po vodi i po vazduhu. Ti fanotmi i uobraene tvrave postaju idealan okvir za mitske i
istorijske asocijacije, za fantome istorije i mitologije, poto je Krf mitsko kraljevstvo kralja
Alkinoja (kod koga Odisej pripoveda svoju odiseju). Slinu funkciju ima i opis ostrva Egina
pred Atinom, koje izgleda kao kavo privienje koje menja svoj poloaj svako letvrt sata.
Ujutro nalik na eterini morski oblak, kae Dui, a uvee na visoki i teki brod koji se nasukao
na pesak. Te neprestane promene Egine u koje ne verujemo sopstvenim oima, potaju idealan
okvir u kojem se osea grka dua. Pejza oivljav i dobija duu: ovde ivi i raste kamenje.
Privienje je i Jerualaim, ak i njegovo ime, ije je znaenje u potpunosti sa sudbinom grada,
jer znai Privienje Mira na jeziku njegovih prvih tvoraca, a bio je ruen i okrvavljen vie od
svih gradova na zemlji.
Definicija putopisa: putopis je u 20. veku postao izrazito hibridan anr, s elementima
esejistike, naune i publicistike proze, ali i s elementima lirskog romana, pesme u prozi,
pisma, filozofsko-istorijskog traktata. Ta ansrovska neuhvatljivost putopisa koji u sebi
sjedinjuje fikcionalno i nefikcionalno, to je najoiglednije u Duievom naslovu, gde su
ravnopravni delovi naslova gradovi i himere, pribliava putopis modernom romanu, tj.
narativnoj prozi, to e biti najizrazitije kod srpskih avangardista Crnjanskog i rastka. Dui je
osetio mogunosti anra koje e najpoptunije ostvariti pisci Duizu suprotne orijentacije.
Kompozicija: Svaki od 10 Duievih putopisa o 7 zemalja nosi u naslovu re pismo i ime
zemlje o kojoj se pismo pie, a u podnaslovu je grad na koji se putopis prevashodno odnosi.
Ali, putopisi nemaju formalna obeleja pisma: nemaju adresata i nisu pisani u drugom licu (ti).
Odabrane su zemlje koje su najvie zaduile oveanstvo, a koliko je paljivo birao zemlje,
svedoi i njegov lanak o Isidori. To su zemlje koje su kolevke evropske kulture i civilizacije:
Egipat, Grka (Krf, Delfi, Atina) i Italija, pa Palestina, domovina hrianskog Boga koji je
obeleio prethodna dva milenijuma, egzotina panija sa svojim katolianstvom i misticizmom,
vajcarska s Alpima, enevom (2 pisma) i kalvinizmom (U enevi, kalvinizam je odveo u
progon katolika, a Kalvin to nije sagoreo na lomai, posejao ovde mrnju na radost i ushienje,
ak propisao i oseanja u porodici, niko nije mogao imati muziki instrument u kui, pevali se
samo psalmi. Dui pie i o enevi svoje mladosti, o studentima iz raznih krajeva Evrope), i
Duiu najdraa Francuska, s Parizom kao svetskom presonicom kulture. Ovaj izbor zemalja je

polemian u odnosu na Isidorinu Norveku. Dui e, podravajui stavove svoje saputnice,

lepe Holantkinje osetiti neku jednolinosti evropskih kulturnih centara, gde ona kae da
gradovi Evriope ve alostivo lie jedni na druge, a da posle Pariza ostaju jo novo samo
pustinja i fatamorgane za nae blazirane oi. Zato su najzanimljiviji Duievi putiopisi iz Grke
i Plaestine, gde ne govore samo gradovi, nego i silina mitologije, religije, istorije i kulture.
Tri grada imaju status gradova-kontinenata: Atina, grad drava najdarovitijeg naroda koji se
ikad javio na zemlji, Rim - njen naslednik i kasnija prestonica velikog carstva, centar latinske
kulture, potom zapadnog hrianstva, i Pariz, najznaajniji moderan grad kao kulturna
metropola sveta. U putopisima se Dui najvie potvruje kao Mediteranac i kao pripadnik i
duboki potovalac Balkana i njegove tradicije (Grka, Vizantija, Srbija, Atina, Konstantinopolj).
Gradovi su plod ljudskog stvaranja, i, kao i uda stvaranja umetnika i pesnika, ravni su udima
u prirodi. Putopisac tei da obuhvati i doara duu grada, da predstavi gradove kao unutranje
istine i reke kao ogledala due grada (Sena), ili cele zemlje (Nil). Dua grada uva se u
prevashodno u reima, zatim u legendama, predanjima i mitovima. Rei uvaju i izraavaju i
ono to je sadrano u drugim umetnostima, u reima su najvee ljudske lepote.
Piui putopise, Dui je nastojao da uhvati tzv. duu grada. A duu imaju oni gradovi koji
imaju svoju prolost, koji su je svesni i koji su tu prolost pretoili u legende. U takve je
ubrojao mnoga italijanska mesta, Pariz i Dubrovnik, a njihova dua otkriva se posebno u
odreena doba dana, meseca i godine. Slavi Veneciju i ljudsko delo, stvaranje koje oveka
pribliuje boanstvu. eneva je potpuna suprotnost veneciji, eneva nema duu jer ju je
izgubila jezivim misticizmom 16. veka, kalvinizmom, jer je izgubila prirodnu vezu sa svojom
prolou i jer je od nekadanje crkve postala danas drumska gostionica, nema svest o svojoj
starosti i poreklu. U enevskoj katedrali Svetog Petra, koji je spomenik verske ludosti, Bog ne
ivi nego je tu iv uzidan. Dui, okrenut antikoj, renesansnoj i romanskoj kulturi, nije
mogao biti naklonjen gradu koji je za njega nesreni grad u kojem se nije nikad rodio pesnik!
Jeste, an ak (Ruso), ali je bio proteran odatle ba zbog toga to je bio pesnik. (Piz: on je
bio i jedini pesnik koji je u Alpe bio istinski zaljubljen, kroz prirodu poznao Boga, osetio ljubav
za enu, dobio smisao za ivot, svoju Novu Eloizu doveo na enevsko jezero, njegova iskrena
ljubav za prirodu spasla knjievnost od svuog racionalzima, oborio francuske ovetale tradicije,
Kant i Gete ga smatrali uiteljem).
Samo Pariz znai vie od zemlje ija je prestonica, on je ivo bie, i jo vie: jedan pojam i
jedna ideja. Dua grada ogleda se i u reci koja kroz taj grad protie. Rim je svetom vladao, a
Pariz je svet iznova stvarao. Za Duia Sena nije tua, ona je najlepi i najveseliji buleevar
Pariza sa svojom raskonom raznovrsniu. U Duievim opisima metaforom su sjedinjeni
vatra i voda, zelenilo vode i rumenilo magle. Pesnik posmatra okom slikara, koje je osetljivo za
boje i nijanse, razlike reke u raznim delovima njenog toka kroz Pariz. Sena je za njega izgledala
vea od Pariza, ispod Bogorodiine crkve j eolovna, stara, galska i rimska, a pored Luvra je
zelena i mrtva, srednjovekovna i katolika reka,, ali dalje ispod crkve Invalida, ona sve vie
postaje modra i usijana od neba koje tuda vie nije zarobljeno meu velike ulice, i izgleda kao
reka naeg sveta - kao impresionistika slika na kojoj je uhvaen deo jednog prosora u
trenutku, a epiteti koje pominje, od srvek do savremenih, ukazuju na kulturno-civilizacijske

slojeve koji se ogledaju u Seni. Sena je znaajnija za Pariz nego Temza za London i Tibar za
Rim jer deli Pariz na dnevni i prolazan, sa orgijom mladosti, i Pariz hiljadugodinji i veni, gde
poiva velika tradicija i slava. Sena i Biogordiina crkva, kae, to je ve cela polovina Pariza,
za njih je vezana dua ovog grada, njegova mistika i njegova istina. Natojei da pronikne u
duu grada, Dui je dao i autobiografiju svoje due, svoj doivlja Sene i Pariza.
Dua grada se, smatra Dui, uva prevashodno u reima. Govorei od dui Pariza on istie
vanost kulture razgovora i kult duhovnosti: U Francuskoj ovek koji nema duha, to je to u
Grkoj koji nema para; znai poslednji ovek i bitanga kojeg treba izbaciti napolje.
Narode i kulture koji su negovali kult razgovora, duhovitosti i zabavnosti Dui najvie
potuje. Ali, duhovitosti pretpostavlja duhovnost i misaonost, kao (kod) Montenja, i Rusoa
Volteru - duhovitost ja talenat lakomislenih, dubok ovek nije duhovit, ovek duhovit baca
iskre, ali ne raspaljuje ognjeve, kod duhovitih je sve u dosetci i brzini, a ne u dubini i istini.
Francuska duhovitost je tekovina salona 17. i 18. veka. Razgovarati je u klasicizmu izjednaeno
sa iveti, a on smatra da je tako i u savremeno doba - ovek u Francuskoj vie misli kako e
govoriti nego kako e pisati ili nego kako e iveti. Iako je umeo da bude ironian, Dui nije
poklonik ironije: ironija ugroava dobrotu i otmenost i obara cenu stvarima.
Uverljivosti putopisa doprinosi pomeranje perspektive: Dui povremeno preputa stanovite
svojim saputnicima i iz njihove perspektive odblikuje sliku, tj. ideju.
Ujediniti pejza i ideju je jedno od osnovnih Duievih poetikih naela, kojeg se dri svih
etrdesetak godina rada na putopisu. Ljudi, stvari, ideje i procesi imaju svoje okvire i njih je
neophodno prepoznati i uspostaviti ako se stvari ele autentino doiveti i razumeti, kae on u
GH. Dui je Mediteranac, opinjen jugom i morem, i zato mu je alpska lepota u vajcarskoj
strana i dobojna: Sve je oromno i sve hladno; i sve je ili veoma tamno ili veoma svetlo. Ti
kontrasti tiete duu i sputavaju misao. Pejza je ne samo okvir ljudskih oseanja, njego i
njihov neposredna izazvia. Posebna je lepota veeri u Alpima - kada mrak pada naglo,
nerazumljiva oveku s juga, i za njega je vee u Alpima i pojava punog meseca dotad
nevieno udo, a poslednji zraci sunca e mu biti nepto najlepe od alpske lepote. Naglo
padanje mraka, smena sunca i Meseca, ana i noi - sve se to u Alpima doivljava kao borba
svetlosti i tame, jer je svet otro podeljen na ta dva pola. Izlazak sunca na alpsim vrhovima je
najvei dogaaj u ksomosu, dogaaj koji ljudsku sudbinu ini najbednijim sluajem meu
sviom stvarima. Mediterancu Duiu, zaljubljeniku u antiku i humanizam, takvo
marginalizovanje oveka nije blisko nego je zastraujue. Sunce je najmonije udo, i sve je u
njegovom znaku. Lepota Alpa je, dakle, oveku strana lepota uasa, gde Bog sedi na prestolu
od leda, pa je doivlja Boga u Alpima drugaiji nego u Italiji ili po srpskih krajevima, ove je
Bog kao neprijatelj, sudija i ubica, jer je na svakom koraku zamlja, provalija.
Putopis moe pisati samo onaj ko je sauvao sposobnost uenja i radoznalost vienja i
doivljavanja, radoznalost duha. Putopisac bi trebalo da ima sposobnost da sve uoi, da se
svemu divi, o svemu se raspituje, sve originalno i drugaije vidi, kao dete. Opis je ili otkrie ili
nita: on mora biti otkrie nepoznatog i nevienog ak i kada je re i o naizgled poznatoj stvari,
odnosno predelu. Pejza je po pravilu promenljiv, gotovo pokretan u vremenu. Izuzetak su
pejsai Palestine, gde je, za Duia, sve nepromenljivo i veno: pejza je saobraen s idejom

Boga. U Pismu iz Palestine opis predela zje zajee metafiziki okvir: Sve je ovde veito i
sve je ovde sveto. Nepokretnost, nepromenljivost i veitost pejzaa u saglasnosti je s
metafizikim pitanjima o kojima su u ovom pismu govori, o venom veenju i mita, i Boga i
Bogooveka. Isti su i putevi kojima su ili apostoli, i maslike, i sela toponimi i kue, kao u
Isuvsovo vreme. No provedenu na Genezaretskom jezeru Dui ne moe uporediti ni sa im
to je pre toga doiveo, ostio je celu legendu muenika s Golgote, nita drugo se ne vidi osim
njegova ozaravajua linost. U dodiru s Isusovom zemljom Palestinom ovek se menja iz
temelja.
Duiev putopis otvoren je prevashodno za slune i vizuelne senzacije. Sluh poinje tamo gde
prestaje vid; tek su impresije obuene u zvuke svomone, uveren je Dui, i to naelo govori i o
prirodi njegove lirike. Duhovnost ni u putopisima ne iskljuuje ulnost, Duieva poezija je
puna ulnih senzacija. Uostalom, sinestezija je esto stilsko sredstvo u Duievom pesnitvu, a
ona se temelji na ukrtanju i kombinovanju senzacija razliitih ula. ulni utisci, naroito vida i
sluha, nezamenljivi su kada je re o opisima prirode. U Prvom pismu iz vajcarske
paradoksalnost doivljaja Alpa iskazuje se dominacijom ula vvida koje potiskuuj sva ostala
ula, uprkos tekoj huci gleera: ono to ovde prenerazi i skameni je teka huka iz gleera, huka
otopljenag snega to u mutnim potocima srlja u ambise koji se otvaraju na svakom koraku. Od
njih se prolama ovaj mrtvi predeo; ali, kada se uho navikne, uasni huk uzima oblik apsolutne
monotonije, i najzad daje utisak apsolutne tiine ovde se, kae Dui, ivi samo vidom i
moda zato sva druga ula ostaju u stravi. Sasvim obrnuto stoji odnos vida i sluha kada se
doarava doivljaj Heroneje (oblast u Grkoj gde je makednoski kralj Filip izvojevao svoju
najveu pobedu nad Grcima i osvojio ih) i Kosova - tu se prednost daje zvuku i sluhu, iako na
nekadanjim razbojitima vlada prividni mir groblja: nigde mirnije nego na ovim stranim
mestima, tj. bivim bojinicama. Za nae oi ne ostaje tu vie nieg. Ali za sluh ostaje jo sve:
poklii herioja koji ute, trube vojnika koji odavno nemaju daha. Kao da ovek ovde samo
sluhom ivi. Na Kosovu sam imao uvek toliku opsesiju sluha da mi se inilo kao da ujem jasno
sve poklie vojnika, sve usklike heroja, sve jauke kukavica i zloinaca koji u jednom takvom
boju popadaju u istoj gomili. Meni se ini i da na Heroneji nisam nipta video, ali da sam sve
uo. U poeziji, u relima, sve postaje zvuk, ritam, muzika a time je Dui bio celog veka
opsednut - tek su impresije obuene u zvuke svemone, to je vaan autopoetiki stav.
Paralelizam izmeu tema u putopisima i lirici je uoljiv, kao i povlaen poloaj nekih
Duievih tema: ena (ljubav, lepota), pejza (priroda), smrt, Bog, nacionalne, tj. patriotske
teme. Tematizuje se takoe i istorija, umetnost, i poezija.
ena, i u putopisima i u lirici, jedan je od sva elementa od kojih je napravljen svet, dominira u
ranijim fazama, dok vremenom evoluira Duiev odnos prema Bogu, za koji je bio presudan put
u Palestinu. U svetlu tog putopisa razumljivija je kasnija Duieva metafizika lirika. Put u
Palestinu izotrio je i Duiev odnos prema svetosavlju kao sprskoj duhovnoj specifinosti: tu
je uspostavljeno jedinstvo drave, naroda i Boga. Svetosavlje je za Duia najmonija srpska
duhovna graenvina koja je uspela da se sauva meu najmonijim carevima.
Tri velike Duieve ideje dobile su u putopisivma svoje zaviaje: ideja smrti - Egipat, ideja
lepota - Grku, ideja Boga - Palestinu. U Pismu iz Palestine on kae da sve to se rodi na

jednom tlu nosi boju i atmosferu tla na kojem se rodilo: u Grkoj iodeja o lepom, u Egiptu ideja
o smrti a u Palestini ideja o Bogu. I to hrianskom, koji je sudija, ali i prata, ubija ali i
vaskrsava, koji je strog ali i nean i koji puno grmi ali malo obara. Pismo iz Egipta: ceo Egipat
je jedna neobina fatamorgana u koju je smestio ideju smrti - ne moe biti rei o lepoti Egipta,
ali moe o velianstvenosti jedne nebeske fatamorgane, Egipat je stvarnost koja lei daleko
izvan neba i zemlja. Egipat se otvara pred putnikovim oima kao savrena praznina neba,
zemlje i mora i domah, ve u prvom pasusu, uspostavlja okvir za ideju smrti. Ta prva slika je
jedna od najlepih i najfunkcionalnijih u ovom putopisu: veliko more postaje bezbojni i plitko to je ve afriko mire, zatim se ukae dugaka uta crta - to je Afrika, a zatim jedna bela vatra
na tom utom vidiku - to je Nil. Nil je bela vatra, opet je zdruio vodu i vatru u istoj slici.
Putopisni pejzai potvruju Duievu opsednutost prirodom, poznatu iz luirike mu. Pejza je
esto okvir za neku ideju, za istorijske, mitoloke, filozofske, religiozne ili umetnike
reminiscencije i asocijacije.
Poreenje i metaforu Dui esto koristi, kao i u lirici, narolito onaj tip poreenja gde je prvi
lan konkretan, a drugi apstraktan. U slikama vode, i kada doarava vajcarska jezera, i kada
pie o Seni, Jonskom moru ili Nilu, Dui zdruuje vodu i vatru, tako da se voda doivljava
kao izvor ogrnja, kao voda koja gori. Dui, dakle, po pravilu zdruuje svetlost i vodu, ali tako
da je slika potpuno nova i dugaija. eneva je za Duia grad koji nema duu a kada bi je
imao, ta dua bi bila plaventna kao ova voda i njeno cvee - nigde na zemlji nema ovoliko
vedrine i plavetnija, kia poinje od maja i lije do jeseni. Metaforom, zdrunom sa
sinestezijiom, gde liju modre kie svetlosti nematerijalno plavetnilo se konkretizuje toliko da
se drugom metaforom i poreenjem lini opipljivim koliko i sneg ili praina koji se (otresaju)
sa odela. Duieva slika je esto impresionistika: ona hvata titraj pejzaa u trenutku, i u tom
pejzau je i titraj ljudske due. Jer isti pejza je razlilit u razna njegova godinja doba i
njegove tako raznolike trenutke dana.
Opsesija morem: putopis potvruje ovu Duievu opsesiju: to je drugi element od kojeg je
napravljen svet, a prvi je ena. U putopisima more postaje ia u kojoj se stiu i ukrtaju sve tri
velike Duieve teme: ena, smrt i Bog. Ono je izvor privienja i hranilac mate, istovremeno
zvuk i pokret. U slavu ta dva elementa ispisane su najlepe stranice Pisma sa Jonskog mora,
samo to nije uvek re o tom moru, nego uglavnom, i u najboljim reenicama, o Jadranskom,
dubrovakom, moru Duievog detinjstva. Tu putopis postaje lirska proza seanja na detinjstvo.
Pripovedno vreme je vreme putovanja po Jonskom moru, a doivljeno vreme je vreme
detinjstva i Jadranskog mora. Slike iz detinjstva javljaju se kao veno vaee, mitske slike
kljunog doivljaja mora. Dubrovako more detinjstva postaje izuzetno i jedinstveno, centar
sveta za putopisca. Sunce ba tu dolazi da bi zalo, a putopis postaje pesma u prozi, a onda se
iskustvo detinjstva uoptava kao jedno od najdubljih saznanja o moru. More nije isto za onoga
ko ga je doiveo kao dete i kao odrastao ovek. Samo onaj koji je zaplakao kad je prvi put
video more, razumeo je njegovo mesto u svemiru. More se pokazuje kao pesnikova duhovna
ia u kojio se ukrtaju tri kljuna Duieva mortiva: ena, smrt i Bog. Lepa Holantkinja je
junakinja Pisma s Jonskog mora, a putopisac hvata njene oi u trenutku kad se prvi sunevi
zraci odbijaju od puine: lepe oi gospoice dobie boju i dubinu vazduha, ene vole prirodu,

kao ivotinje, enjivo i spolno. Dva elementa koja sastavljaju svet, more i ena, meusobno
se proimaju i erotizuju. promena enskog raspoloenja data je u u samo jednom pasusu, gde je
isprva data enina ravnodunost za more i za izlazak sunca, ali prvi zraci potpuno menjaju
njene oi sjedinjujui ih sa bojom i dubinom vazduha. Odmah sledi misao na smrt, da bi joj se
suprotstavila ideja o Bogu: Mnogi ljudi imaju na moru misao o smrti neprestano u pametiJa
mislim da se misao o Bogu zaela pred velikom punom ili usred pustinje, jer se samo tamo
mogla stei ideja o neizmernom i venom. Zato ljudima roenim pored mora puina izaziva
samo besnu ljubav za ivot. Pievo JA oponira mnogim ljudima suprotstavljajui misli o
smrti na moru ideju Boga, to JA odluno suprotstavlja Boga i veru skepticizmu, pri emu je
izvor te vere - more, a zavrava zakljukom: ene su stoga veliki uvari vere, jer su
sentimentalne, jer imaju srca i mapte, i to je jedna strana njihove veliine, kae na Krfu. Bog
je, dakle, kako kae pre toga Dui, istina srca a ne razuma, oseaj, a ne ideja, a ena se javlja
tamo gde je nebismo oekivali, na mestu uvara vere, jer su ene bia srca i mate, a Bog je u
srcu i iluziji. Ipak, uskoro je more dato kao kobno ogledalo u kojem se ovek ne moe
oglednuti bez uasa. Kao da nije hteo da oduzme mogru njegovu tamniju stranu: ostavio ga je
zagonetnim, vieznanim, pa i mranim - kobnim ogledalom za lovekovo uasavanje nad
sobom i nad ljudskom sudbinom. Kroz njegove reenice o moru prelamaju se osnovne pesnike
idjeje i motivi - pejza (iluzije, himere), smrt, ena i Bog.
Strah ima posebno mesto u Duievim putopisima, to je prvo oseanje ovekovo na zemlji
(poslednji putopis Pismo iz Egipta), pri emu su strah od neizvesnosti i strah od zaborava
straniji od straha od smrti. Strah od nepoznate i surove prirode proima uzbudljivo doaravanje
sutona u Alpima, u prvom putopisu: Strah je dolazio od svega to se naziralo. Doivljaj straha
dobija novu dimenziju kada Dui o njemu pie iz perspektive male Poljakinje: ona drhti na
mom dlanu kao smrzlo ptie, moram da je zagrevam svojim dahom i svojom krvlju, jer mata
otvara bezdane i onde gde ih nije bilo, a zatim nabraja kako ona blagosilja dobru rusku stepu,
afriki pesam, brodolome kod Dobre nade i Folklanda, i o tim strahotama je govorila kao o
pozorinoj predstavi pri sudaru sa strahom od vajcarskih Alpa u sutonu. I hodoasnici su na
Delfe, smatra Dui, ili iz straha, moda najveeg od svih strahova - straha od neizvesnosti,
koji je otkad ljudi postoje, bio uvek vei nego strah od smrti.
Smrt: paradokslano je da se misao na smrt javlja i u najlepim predelima, i to kao elja da se
umre u tako lepom predelu: Umreti u lepoti, to je izgleda vrhunac ivota na zemlji, kae na
Krfu. enja za smru u savrenom predelu je zapravo svojevrsna ovekova tenja za pobedom
nad uasom runoe, izraz ovekovog nagona za lepim i opiranja konanosti lepotom. Na Krfu,
misao na smrt je u saglasnosti s pejzaom, s maslinom i lakoom (laka ti bila smrt kao list
masline), U Rimu, metafora neprestanog umiranja je jedan polomljeni antiki stub ija jedna
polovina stoji, a druga lei u travi, kao neodoljiva lepota smrti i slave.
Kraj Pisma iz Italije i poenta mu u znaku su smrti i straha od zaborava - nije strana smrt,
nego strah od zaborava, jer zaborav je najsvirepija odmazda smrti nad ivotom, a taj strah je
svojstven samo onima koji su znali cenu ivota, dok su ga lieni ljudi sitnih srea; strah od
zaborava je svojstvo slavnih i on proima najvie sluajeve ivota: ljubav, herojstvo, genije.
Pored puta Apije koji vodi od Rimna do mora, postavljano je groblje velikih Rimljana,

spomenici kao opiranje smrti i zaboravu, a nad svim tim predelom je, zapaa Dui, gospodario
jedan grob, grob jedne plemike sa dvora Avgustovog, iz najveeg dana carstva. Misao na
smrt se javlja i pred Heronejskim lavom (podigao ga Filip u ast hrabrih protivnika Tebanaca):
tu je grobnica palih Tebanaca koje je zajedno sa Atinjanima porazio Filip Makedonski u jedan
dan koji je bio jedan od najtraginijih dana ljudske povesti. Dui negativno vrednuje
makedonske vladare F. i Aleksandra, osuujui ih ne samo zbog razaranja grke dravnosti,
nego i zbog Persije, koja je po njemu u to doba bila najvea organizacija na zemlji, i zato su se
svrstani u najvee ruioce u istoriji. Heronejsko polje se nalazi pod Parnasom, kod Delfa, a
Heronejski lav je arhaika nakaza koja ne izaziva divljenje nego strah: U ljudima je smrtno
samo ono to je u njima ljudsko, a veno ivi samo ono to je u njima lavovsko.
Pismo iz Egipta: to je prava zemlja smrti, smrt se tu, kae, ispreila na svakom koraku izmeu
sveta i oveka, smrt tiha, bezmerna, osunana. Zato su stari Egipani imali ideju o Smrti
ogromniju negio ikakavu drugu ideju. ovek bi rekao da su ideju o Smrti izmislili Egipani jer je smrt odista jedino to je nenadmanp, jedino apsolutno, jedino konano, jedino reeno.
Odnosn izmeu dva straha, od smrti i ivota, stari Egipani su videli i reavali drugaije nego
modrni ljudi, Duievi savremenici. Egipani su, kae, smrt napravili prolaznom, ali i ivot
nepostojeim, jer je smrt hodnik izmeu jednog ivota i drugog ivota, iz jedne lepote i uasa
u drugu lepotu i uas, dok dananji ovek stvari vidi obrnuto, kao hodnik izmeu dve smrti
jedne iz koje smo doli i druge u koju emo otii, hodnik kratak, i tesan i taman. Odeanje
smrti je, po Duiu, bilo i ostalo nerazdvojno od oseanja vere, pa je i u Egiptu, pored velike
opsesije smru, vera bila velika utopija ovekova.
ena: (Elementi erotske intrige, pa tako putopis pribliava romanu: Holananka i ljubavni
trougao, Poljakinja. Najlepi grad za Duia je onaj kojim hodaju najlepe ene). Ako ne
putujete sami, onda putujte samo sa enom koju volite, savetuje Dui u prvom putopisu, jer
prisustvo voljene ene izotrava ula i percepciju stostruko, izmeu ostalog i zato to ena
ostaje uvek dete, jer ume da se iznenauje. Saputnica u Alpima je mlada Poljakinja, prijateljica
iz univerzitetske klupe, esnaestogodinjakinja koja svaki dan izgleda impresionirana kao da je
toga jutra progledala. Sive oi njene, radoznale, kao severna jezera, arobne, menjaju se
zavisno od pejzaa, doba dana i oseanja, a mala usta koja izgleda da su otvorena samo da
kau da ljube, behu se skupila u mali rumeni gr, kao u vruu kap krvi. ene su osetljivije
pred velikim dogaajima u prirodi. Lepota predela se meri zanosom ene. Npr. izlazak sunca
na Jonskom moru je takav da je lepa Holananka sva zanesena prvi put neim drugim nego
sobom. Duhovita ena je posebna dragocenost na putu, izazov i inspiracija i za duh i za telo
mukarca, veli u Alpima, a jo bolje, ako je kao Poljakinja, i ena od spola.
Mala Poljakinja: oaran njome, Dui pie celu pohvalu Poljakinjama: sklon uoptavanjima
koje vodi u stereotipe o nacionalnim osobinama i crtama karaktera, ovde izrie niz sudova o
evropskim enama, privilegujui Poljakinje. One imaju neku naroitu ar koju ne dostie
nijedna slovenska ena. One imaju sensualne pokrete panjolke, duhovitu koketeriju
Francuskinje, isto srce i toplotu Ruskinje, nostalgiju Skandinavke, naivnost Engleskinje, i nieg od Nemice. Za Ruskinju je ljubav herojstvo, a za Poljakinju ljubav je intriga. Zavodi
glasom, ednom brbljivou. Njena ljubavna formula: malko perversije u ednosti, ali mnogo

ednosti u perversiji!, sve puno stila, ukusa, rafinerije; jer ena koja nije lepa, ona je smena;
ako nije graciozna, ona je vulgarnaOna je najenskija od svih ena, a to je najjae oruje
kojim idu ene u boj na mukarce.
U Drugom pismu iz vajcarske Dui se sea svojih nekoliko dobrih drugarica Ruskinja i
lepotice Natae: Ruskinja e nauiti na enskom koservatorijumu da peva i recitira, i da se
ovde oblai s ukusom dvorskih danma i da razumeva nauku i literaturu, ali e najzad otii da na
ruskoj ulici ubije kakvog velikog knezai pustiti se da najzad bude premlaena u petrogradskoj
tvravi, ili isuena u sibirskim rudnicima. Ta laka sklonost ka rtvovanju je, po Duiu,
dominantna nacionalna osobina Ruskinje.
Lepota ene je jedna od vrhunskih kategorija, ne samo lilna, nego i nacionalna vrednost. Tako
dva naroda, vajcarci i Bugari ne mogu biti veliki jer im ene nisu lepe, stereotip. Zato je
francuksinja nacionalna i kulturna institucija, jer ju je stvorila ljubav i jer se u Francuskoj trio
veka govori samo o ljubavi, kao to se u paniji govorilo samo o Bogu, jo su trubaduri
razneli po svetu kult ljubavi prma eni, i taj kult je dostigao vrhunac u doba Luja 14. nekoliko
ljubavnica pojedinih francuskioh kraljeva bile su ene nenadmane u sjaju i savrenstvu svog
spola. Ljubavnica, meutim, to je najpre i moda jedino Francuskinja, kao to je Engleskinja
filantrop, nemica pijanistkinja, a Talijanka model, u doba Luja 14. ena je bila na vrhuncu
oboavanja kakvog svet nije pamtio, i Luja 15, kada je izraen renik ljubavi za kakav se nije
znalo, i videla do tada neviena otmenost i lepota ene. Slava fr,. kraljeva je prola, ali
francuska ena nije izgubila gospodarstvo nad ovim narodom koji je najlepe romane
napisao govorei o prljubi, i u kojima ljubavnik izgleda u Parizu ono to je kardinal u Italiji.
Zbog svog ljubavnika je Francuskinja postala najlepom enom na svetu, a Francuz je opet
zbog Francuskinje postao najduhovitiji od svih ljudi.
Gradovi bez ena su kao vaza bez cvea: prazni i nepotpuni. Zato se ne moe govoriti o lepoti
gradova na Istoku, jer se na njihovim ulicama ne sreu ene: Najlepi grad na svetu, to nije
onaj ije su pijace i bulevari najraskoniji, nego onaj grad na ijoj ulici ima najvie lepih ena.
Lepa Holananka: junakinja Pisma s Jonskog mora, supruga nekog nemakog konzula koji ide
u Siriju, ena ija dva krupna siva oka vrede dva velika grada u Nemakoj. Krupne sive oi
su zajednike njoj i Poljakinji, i povlaeno su mesto Duievog enskog portreta. H. je ena
za ljubav jer ima mate, a s njima putuje i mladi neizbeni roak svih lepih ena na ovoj
zemlji, pa je to veni trougao, teza-antiteza-sinteza (Hegelova dijalektika). Bez mate,
fantazije nema velike ljubavi, ljubavnica ni ljubavnika. U tome Dui vidi slinost ljubavi i
religije: jedino matoviti postaju vizionari, sveci i junaci vere, odnosno veliki tumai srca i
rafinirani nosioci spola u ljubavi. Ljubav bez mate je sebina, hladna, kao trgovina, ne zna za
sreu iznenaenja. ena bez mate je to i ovek bez duha: plitka, prazna i vulgarna.
Osnovnu razliku izmeu mukarca i ene u ljubavi Dui vidi u tome to ovek koji duboko
voli postaje odmah edan, i trai da bude protektor; a najednija ena, kad pone da ljubi, gubi
ednost i postaje raskalana. Ljubav moe bez romantike, ali ne moe bez mistike, i zato su
veliki ljubavnici retki kao i veliki umetnici ili sveci. Kao da je za duia najvea umetnosti i
poduhvat - biti veliki ljubavnik. Za umetnika je potrebna samo jedna vrlina, talenat, a svetac

samo jednom umire za svoju veru. Veliki ljubavnik treba hiljadu puta umreti, i umirati za
hiljadu vera i neverstava pa su zato podvinici ljubavi rei neko podvinici vere.
Velika ljubavnica treba da ima trostruki oreol: sjaj fizike lepote, otrov intrige i ar suza, a
sve je to, izgleda, titralo oko lepe Holantkinje.
Lepota i moral: Dui govori iz perspektive ena: one misle da su moral izmislili mukarci, a ne
ene, i to za druge, a ne za sebe, i da je moral luksuz i rasko ubogih. Dui navodi rei
Holananke koja kae da moral smeta mati i srcu, i zato je opasan. Za viot i ljubav dovoljno
je imati ukusa i mate, manite krvi i ludog novca! Srce je nepotrebno, jer ono isto tako slepo
mrzi kao to i slepo voli, i otvara ponore i onde gde ih nema. Dua je slovenska stvar, i nju treba
ostaviti tome plemenu, zaljubljenom u nesreu i suze. Dakle, ljubav osloboena srca, due i
cele mitologije romantizma. Savremena ena je svesna svojih prednosti: to je nova Eva koja je
ostavila duu Bogu, ali telo avolu. Ona je svesna svoje pobede nad mukarcem i pobedama
koje joj tek predstoje. Sam putopisac priznaje da ju je slatko sluao. U novom vremenu,
smatra, izgubljeno je carstvo domaina i gospodara u kojem je ena imala samo jednog
mua: ena postaje niija i svaija, najmanje njenog mua, ni dobra majka, drug, ena,
saradnik. Ona je gadan paun koji vue za sobom iz kue u kuu nakite, obino lane, i svoju
pamet, najee nitavnu, i duu pustu punu najbezizraznijih ljudi - nimalo optimistian
pogled na enu novog vremena. Ali, Holantkinja je neto drugo, mada vodi svoja dva mua,
ponosna i glupa kao dva labuda iz nemake bajke. To je tip ene koja od oseanja pravi
intrige. Za nju je ljubav samo mrana spletka. Dok je ovakva ena samo orgija naih ula, ona
je bezoppasna; ali kad postane i naom duhovnom potrebom, ona je strailo. Nova Eva je jo
radikalnija od Duieve saputnice s cigaretom u zubima na ulicikoja se karta i ljubaka s
nepoznatim ljudima Nasledila je od oca i majke koliko i njena braa, i ve sutradan pola za
nama na ulicu i u kabaret. I nema tog princa zbog koga bi ispila otrov ili se bacila pod voz, kao
to su to ulinile Floberova i Tolstojeva junakinja. Novio vreme je donelo povrnu ljubav bez
komplikacija, pa je za neke ene ljubav deo toalete; leerna poznanstva su zamenila duboka
prijateljstva, a nestale su i velike ljubavi, jer je za njih neophodna - samoa.
Dui uoava razliito ponaanje i emontivno stanje polova u ljubavi: Zaljubljena ena je sve
nenija to vie voli, a ovek sve svirepiji to je vie zaljubljen. Potom prepoznaje sebinost
kao zajedniku osobinu ena i maaka, i pozvae se na antike pisce koji su uovaali slinost
ovek ai psa po dobroti, a ene i make po lukavstvu, jer obe mrze oveka, a ive s njim u istoj
kui po navici i po nevolji. Na putu po Jonskom moru javljaju mu se i asocijacije na tri mone
vladarke i najvee ljubavnice: Kleopatru, Teodoru Vizantijsku i Katarinu Rusku. Holananka
kae da jedna velika ljubav vredi koliko i velika carevina. Iako ove rei izgovara njegova
saputnica, iz njih izbija veliki zanos pesnika; Dui oznaava Holananku kao sutu
iskrenost, i citira je: Ne kajem se za grehove koje sam uinila, nego za one koje nisam uinila.
U opisima pejzaa i enske lepote Dui koristi esto poreenja, a najneobinija su, i za njega
svojstvena, tamo gde se konkretno poredi sa apstraktnim: Moja saputnica ide preda mnom, kao
kakva lepa misao. Holantkinja je bila sva u belim ipkama, kao u peni, gde je pretvara u
privid, a i pena i lepotica izazivaju asocijacije na raanje Venere, tj. Afrodite (putovanje je
Jonskim morem).

enin odnos prema Bogu proimaju ulnost i fantazija, kao i ljubav. Junakinja Pisma iz panije
je svetiteljka iz Avile, sveta Tereza. Dui je u ljubavi svete Tereze prema Bogu video
projektovanu i sputanu ljubav prema oveku, mukarcu, iako je sebe zvala verenicom
Hristovom, ispisala je svome Bogu najstrasnije stranice s onoliko ulnosti koliko ih ima kod
Sapfo. Ljubav i fantazija, misli Dui, proimaju i enin verski ivot, ak i kada ona sebe liava
erotskog, posebno ako je ena od rase i lepote.
ZAKLJUAK: ena je za Duia bila velika tema, zagonetka i opsesija, i to ne samo
knjievna. U putopisim aje ivlja, konkretnija, izazovnija nego u njegovoj lirici: voljena
saputnica, ako je uz to lepa i duhovita, svojevrstan je katalizator ouenja i izazov mukom
duhu i telu. ena omoguava drugi ugao vienja, uvoenje tueg stanovipta i rei - dijalog.
Lepota ene je prirodno bogatstvo jednog naroda, i fenomen od koga zavisi veliina nacije.
lepota grada se takoe meri duhovitou i lepotom ena. Dui daje portrete dveju saputnica,
mlade Poljakinje i lepe Holantkinje, i tu povlaeno mesto imaju njihove oi i noge. Za veliku
ljubav potrebna je velika mata, pa su veliki ljubavnici rei nego sveci i umetnici. Za Duia je
ljubav veliko podvinitvo. Carstvo ljubavi je monije i venije od svakog drugog carstva na
zemlji. Tri velike ljubavnice i vladarke trajno su obeleile svetsku istoriju: Kleopatra, Teodora i
Katarina Druga, a njihove ljubavne avanture i carstva ljubavi nadmauju njihove belege u
istoriji drava i naroda.
Dui pie i o novom senzibilitetu moderne ene, o novoj Evi, o ljubavi lienoj srca, due i
romantike. Odnos ene rpema Bogu takoe je proet fantazijom i ulnou. On smatra da je
sveta Tereza pisala iskrenu ljubavnu poeziju, uverena da pie najreligiounije stihove upuene
Bogu. Zajednika svojstva putopisca i ena o kojima pie su: ulnost, fantazija, osobenosti
pogleda, spremnost na uenje i iznnaenje, radoznalost i otvorenost prema svetu.
Bog: prvo pismo iz Grke: aforistiki pie: Od kad postoji ovek, ivi u borbi s bogom. Kako
mu je ivot odmicao, Bog je bila sve glavnija tema njegove poezije i putopisa. Do Puta u
Palestinu jedan je Duiev odnos prema Bogu, a potom sasvim drugi - u Palestini je doivo
otkrovenje, gde stoji: Otkad ovek postoji, on je ovde iveo u borbi sa svojim Bogom. Re je
o Jerusalimu i Izraelu, o Jevrejima i Bogu, starozavetnom i novozavetnom. Dui Jevrekje vidi
kao izuzetno skeptian svet, zbog ega su Hristova misija i uda bili vei. Neka mesta su
predodreena za svetilite i susrete s Bogom, kao to su Delfi, gde s opisa predela pesnik prelazi
na razmiljanje o odnosu Boga i oveka, tj. Boga i predela, seajui se i srpskih manastira:
Studenice, Deana, i Ljubostinje i Manasije, nemanjikih i lazarevikih zadubina, koje
iznenauju biranim pobonim topografskim poloajem, verski prikladnim. Dok nije video
Palestinu, verovao je da ni jedno hriansko svetilite nema jezovitost kao Apolonovo mesto.
Opisi iz Palestine su jedini u znaku venosti i nepromenljiovosti. Svaki deo pejzaa je proet
Bogom i priom o njemu. Ni sve crkve nisu iste, niti se Bog u njima jednako doivljava. Crkva
Svetog Petra u enevi je isto za kalviniste to i istoimena u Rimu za katolike, ali u ovoj prvoj
izgleda kao da Bog u njoj ne ivi, nego je tu iv uzidan. U Palestini navodi nekoliko hramovi
u kojima je intenzivno osetio boga kome su te crkve posveene. U Karnaku je osetio boga
Amona, ali u vatikanskom Sv. Petru i panskom Eskorijalu koji takoe izgledaju zidani za Boga
osvajaa i vojskovou, nisam osetio blago boanstvo hriansko. ovekov doivljaj Boga,

oseanje Boga, a o tome je kod Duia prevashodno re, zavisio je od pejzaa ve u prvom
putopisu. Tako po talijanskim ravnicama ili naim breuljcima Bog izgleda muziar i liriar;
ovde izgleda neprijatelj, sudija i ubica, a to je u Alpima. Vera ne dolazi od mudraca, od
razuma, nego je uvek bog govorio kroz omaijane i iluminirane, prosvetljene, dok
reformatori vere, kao to je kalvinizam, mogu biti beznaajni i malo interesantni duhovi koji su
najmanje svetitelji ispunjeni boijim duhom. Istorija religije je, za Duia, bila istorija
ljudskog srca; poto je bog oseanje i mata, a ne osvedoenje i nauka. Dakle, oseaj i
mapta, srce i iluzija, izvor su i hrana vere. Zato veru odravaju i prihvataju deca matom i
istim srcem, ljubavlju i dobrotom, strahom punim nasluivanja, i ene, jer imaju srca i mate,
i to je jedna strana njihove veliine. Pored oca i popa svi bi ljudi ostali bez vere. Ljubav,
religija i umetnost povezane su matom, zanosom i oseajnou. U Delfima je Praksitel svoju
ljubavnicu Frine predstavio kao Afroditu, to je znak duboke istine, da duboki ljudi nikad nisu
razlikovali ljubav od religije. Stihovi svete Tereze bi mogli da se razumeju i kao najljubavniji
pla jedne ene svom ljubavniku.
Na Genezaretskom jezeru Dui e osetititi i matom, i srcem i duhom celu legendu muenika
sa Golgote; proao je kroz Kanu galilejsku gde je Hrist pretvorio vodu u vino, i kasnije gde je
od kamena stvorio hlebove, i prisea se da je u Hristova uda najpre poverovao kroz poeziju.
Duieve istine su, dakle, najvee istine, i jedine velike istine za njega dok putuje kroz
Palestinu. To su istine Hristovih uda. A do tada, Dui je bio zaljubljen u antiku grku i u
Rim, tj. italijansku renesansu, shvaenu kao odjek antike, i u francusku kulturu. Put u Palestinu
bio je ne samo put do Hrista, nego i do Vizantije i same sri nacionalnog duhovnog bia. Jer,
Duia stalno, intelektualno i emotivno, izazivaju srpsko pravoslavlje i svetoslavlje.
Stari Grci su za Duia bili najvei i i najhumaniji narod na zemlji. Razvili su 4 kapitalne
vrline: pravednost, umerenost, hrabrost i opreznost, a osnove starog antikog duha su ideja, iz
koje je, po Duiu postao kosmos, lepota (religija) i tiina (arhitektura). Koliko god ova
psotavka bila sumnjiva, injenica je da Dui vezuje religiju za lepotu, i to objanjava njegovu
naklonost starogrkom svetu i antikom duhu, tj. grkim bogovima - u toj religiji video
estetiko naelo; grki bogovi i ljudi istog su porekla i slini po izgledu i razvjenom razumu. To
srodstvo su potvrivali ljubavnim vezama i zajednikom decom. Grki bog bio je, smatra
Dui, prijatelj i brat ovekov, a ne zakonodvaac i sudija, kao bog jevrejski i hrianski. Stara
grka religija bila je amoralna, jer su njeni bogovi bili simboli elemenata prirode, dok je grki
moral sadran u filozofiji, zakonima i umetnosti, pa grki moral nije zavisio od religije. Razlika
izmeu hrianskog i starogrkog morala: za hriane je moral u dunosti zajednike samilosti i
u strahu od boje kazne, a za stare grke moral je bio u principu mudrosti i oseanju dunosti,
od Sokrata nadalje moral se smatrao kao nauka o srei, a ne pouka o milosru. Nestanak starih
Grka iz istorije Dui ocenjuje kao jedan od najveih gubitaka na svetu. Dok su atinske pobede
donosile irenje jedne od najveih kultura, tursko osvajanje Grke je najvea tragedija u
svemiru, utvuju u Pismu iz Atine. nestankom starih Grka i njihvoih bogova nastale su
nepremostive provalije izmeu bogova i ljudi, ivota i smrti, podzemnog i nadzemnog sveta:
Jer ljudi ne znaju vie za boga koji je u lepoti ni za pobonost koja je u ljubavi, ni za mir koji
je u vedrini is vakoj veliini. Dui kae da je evriopskim hrianima nametnuta jedna vera

semitska i azijska, jer je hrianstvo pre svega proizvod semitskog genija i rase, i taj genij je
stavio peat na celu hriansku umetnost. Svoju nacionalnu umetnost su, smatra Dui, mogli
imati samo oni narodi koji su imali svoju nacionalnu religiju (Egipani, Grci, Indusi), a sve
evropske nacionalen slivaju se u hriansku. Budui da mu je ideal lepote klasian, grki,
takorei apolonski, pa on kae: hristos jebio protivnik umetnosti kad je bogatstvo proglasio za
greh i porok; jer umetnost za svoje postojanje trai ne ni samo bogatstvo, nego luksuz i
besposlenje. Moda hrianstvo ne bi ni dalo svoju umentost da se do kraja ilo za Evaneljem,
ili da, sreom, umetniki instikat u oveku nije vitalniji i vei i od religioznog. Tu je, dakle,
glavni razlog Duieve ljubavi za Grke i njegovog spora s Hristom: u lepoti i umetnosti, u
optoj saglasnosti i proetosti predela, Boga i oveka. Ali, ve u paniji, nad delima Sv. Tereze
osea drugaija: ali za dubokim ovekom srdnjeg veka, jer danas !hrianstvo jo postoji, ali
vie ne postoje hriani i mi smo dakle tako daleko od svih dubokih oseanja.
Hrianstvo je, pre svega, linost Hristova, jer je on najarobnija linost koju je ikad sazdao
oveiji duh, bilo u religiji, bilo u poeziji. Ljudi su vie ili za njim nego za njegovom naukom.
Ve pri kraju Prvog pisma iz Grke on isnsistira na Hristovoj linosti i veli da su ljudi poli za
Hristom zato to je objavio Boga koji je vie bog oveka nego bog svemira. Hristos je za
Duia galvni i trgini junak svoje crkve, heroj a ne sladunajvi svetac i siromaak,
Bogoovek akcije koji prolazi kroz muenitvo i samortvovanje, preko Golgote, raspea, smrti
i groba do vaskrsenja. On nije nikakvo jagnje i svaojevoljni paenik, nego istinski borac koji se
za svoju crkvu izborio meu najskeptinijim svetom. Sudei prema Jevanelju, umro je uveren
da njegovo delo nije supelo, pa je zato njegov bol pri odlasku na raspee bio najvei bol koji se
ikada video izmeu neba i zemlje. Tek je u vaskrsenju pobeda. Jedini je Hrist pobedio smrt.
Vaskresenje je najvee od svih Hristovih uda, i ne samo njegovog.
Pravoslavlje i svetosavlje: Posle puta u Palestinu Dui vidi sebe i svoj narod u znaku Hrista, tj.
p. i s; smatra da je odnos prema veri vremenom dobio bitno nacionalno obeleje: Hrianstvo
je menjalo narode, ali su i narodi menjali hrianstvoSloveni rimokatolici su, smatra, izgubili
mnogo slovenskog izmirujui u sebi krv i veru koje izgledaju pomalo nepodudarne jedna
drugoj, skoro neizmerljive. Srpska specifinost je u svetosavlju, a ono je ideja koja ujedinjuje
veru, dravu i naciju.
Poredei italijansko i pansko katolianstvo, gde je prvo jelinsko (helensko), a drugo
jevrejsko, hristijanizirani Bahus i Jehova, i njihove crkve, tj. Boga u njima, gde je u
italijanskoj crkvi Bog dobroduan i gojazan kao rimski senator, sklon pratanju i dareljiv, a u
panskoj obitava bog krvolok i ovekomrzac, koji eka oveka samo da mu sudi, Dui
spominje i srpske crkve, u kojima Bog ima lice roditelja, predsednika optine, dakle, blizak je
ljudima i licima s kojima ovek svakodnevno ivi. Razmiljajui o panskom mraku i
verskom besu, o inkviziciji, verskim ratovima i progonima, Dzi nalazi bitnu razliku izmeu
pravoslavlja i ostalog hrianstva u nevinosti i istoti, u tovorenosti za radost na zemlji i za mir
meu ljudima: Pravoslavlje je bilo i ostalo vera nevina i ista, vesela i polupaganska, puna
blagorodnog jelinskog duha za radost na zemlji i mir meu ljudima, bez svojih inkvizicija,
pa joj je takva i umetnost, vizantijska. Dui je smatrao da pripada ljudskijoj i tolerantnijoj
strani hrianstva. Odnos prema Vizantiji: srpske crkve su bile smernije od vizantijskih, a

Vizantija je bio sukob i slivanje dve rase, grke i latinske, i tri kulture: grke , latinske i azijske,
dok je srpsko pravoslavlje sloeno iz slovenske duevnosti i vizantijske duhovnosti, koje, da ne
bee Turaka, trebalo je da unese u kulturu Evrope upravo taj spoj, kao specifinost. Dui se
setio svog naroda kada se naao pred Zidom plaa (mestom jevrejske molitve) i smatra da
upravo zbog Kosova Srbin bolje od ostalih Evropljana razume jevrejsko ridanje, slino sprskom
plau za Kosovom i carstvom nemanjia,.
U Palestini, pred Jerihonom, Dui se sea utemeljivaa svetosavlja, Save i Simeona, gde mu
dolazi u seanje jutro iz Savinog itija ocu, kada starc poziva na hvalu i slavu Boga, a njegov
sin retorskim pitanjem sugerie da je otac ugledao lice Hrista (Oe, koga vide kad tako
govori?). Ovaj citat iz itija Svetog Simenona od Svetog Save smestio je pri kraju Pisma iz
Palestine, pred Jerihonom pri izlasku sunca, pripremajui poentu u kojoj stoji da e se putopisac
vratiti iz Palestine kao onaj blaeni iz Jevanelja ije su oi videle udesa. Celo poslednje,
peto poglavlje iz Palestine tematizuje svetosalje kao veru u Srpstvo i Boga. Srpski narod je za
Duia najvei hrianin meu narodimna i po osnovnim vrlinama, gde su herojstvo i
muenitvo Hristove osobine, i po svojim kraljevima i carevima svecima koji su po broju i
lepoti crkva i fresaka i po itijima, koja je potekala iz pera kraljeva i prvosvetenika meu
prvima u Evropi. Sveti sava je jedna od najveih figura evropskoga 12. veka i po istoti, i po
lepoti i obimnosti misije, i po dravnikoj prodornosti i stvaranju. Upravo na njega misli Dui
dok hodoasti po Hristovoj zemlji: Sveti sava mu je najverniji pratilac i stalja ga odmah posle
Hrista nijadan narod nije imao zaslunijeg oveka. Kralj Milutin je podigao u Jerusalimu
manastir Svetih Arhangela, o kojoj su brinuli Duan i Uro Nemanji, i istie kako ovakvu
pobonu vezu sa palestinom u to vreme nije imao nijedan drugi slovenski narod. Za hrianstvo
su Srbi tukli i najvee bitke na Balkanu, na Marici i na Kosovu, u kojima se Evropa borila
protiv Azije, a Kosovska bitka je besprimeran sluaj i po tome to su u njoj poginuli i srpski i
turski car. Srbi su svojim muenicima dali venac svetitelja, pto niko drugo od Slovena nije
radiop, i zakljuuje: u srednjem veku je Srpstvo i hrianstvo bilo dakle isti pojam.
Svetosavlje se odralo iako je imalo protiv sebe dve najstarnije monarhije, otomansku i
austrijsku, i dve najiskljuivije religije, muslimansku i rimsku. Hodoae u Dsvetu zemlju je
potvrda sopstvene duhovne pripadnosti, ali i muenike hristolikosti i duhovnog identiteta svog
naroda. zato Duieva vera u srpstvo i Boga jeste zapravo vera u pravoslavlje. Kraj.
Unapreujui putopis, Dui ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oponeneti su ga zapravo
sledili.