U poeziji moderne se razlikuju dva pravca ili kole: parnasovstvo i simbolizam.

PARNASOVSTVO: Promene koje e se desiti u evropskoj poeziji sredinom 19. veka gotovo
iskljuivo dolaze iz Francuske. Potpuni preokret na polju poezije je Bodlerovo ''Cvee zla'' iz
1857. Bodler se tumai kao pretea simbolizma sa uvenim sonetom ''Veze''. Svoju zbirku
Bodler je posvetio ''arobnjaku francuskog jezika'', zaetniku i najznaajnijem pesniku
parnasovcu, Teofilu Gotjeu. Gotje je 1852. objavio zbirku pesama ''Emajli i kameje'' (emajli
su svetlucavi ukrasi na enskoj haljini, ljokice). To je neangaovana poezija, bez velikih
tema, poezija koja bei od sveta i zatvara se u kulu od slonovae, poezija istih oseanja,
umetnost radi umetnosti ili larpurlartizam. Drugi vaan parnasovac koji neguje kult lepote
smatrajui da je samo ono to je lepo i dostojno poezije je Lekont de Lil, zbirka ''Varvarske
poeme'' 1852. oze Marija de Eredija, zbirka ''Trofeji'', insistira na pesnikom zanatu. Sonet
je najsavrenija pesnika forma i stoga pogodna za iskazivanje jednako savrene pesnike
vetine. Posle Petrarke Heredija pie najbolje sonete, a njegov najbolji prevodilac kod nas je
Momilo Nastasijevi. etvrti parnasovac je Sili Pridom. Parnasovci su se okupljali oko
zbornika ''Savremeni Parnas'' koji je izlazio u Parizu 60-ih godina 19. veka.
Parnasovska poezija - stilske crte:
1. Kult lepote: lepo je ono to je harmonino, skladno, jasnih proporcija.
2. Savren pesniki zanat: ako je prvi stih pesme opevan u simetrinom 8-ercu (4+4) i
trohejskom ritmu, svi stihovi moraju biti takvi. Rima mora biti ista, bogata, ispravna; postoje
prenosi i opkoraenja. Najbolji srpski ''zanatlija'' je M. Raki.
3.Svaki pravac se oslanja na neku drugu umetnost, kod parnasovstva to je likovna umetnost, a
kljuno je vajarstvo. Poezija je kao skulptura i zato de Lil savetuje: '' Strui, vajaj, cizeliraj.
4. U poeziji parnasovaca pretee slika, opis i ona je plastina, izrazito reljefna, pomalo statina
a dalji razvoj pesnitva e je uiniti dinaminom.
5. Muzika: parnasovci zahtevaju metriki regulisan ritam (muzika u poeziji podrazumeva ritam
i intonaciju).
6. Tematika: parnasovci se okreu antici, opevaju kip ili statuu, pa ne udi to je rani Pukin,
dok se jo ugledao na klasicizam i opevao kip i antike uzore, postao Iliev uzor. Poezijom
dominira antiki svet hetera, Venera, Julija. Ili peva o ''Tibulu'', o neprirodnoj, udnoj ljubavi
pesnika Tibula prema kipu Venere.
6. Ovakve pesme ne treba shvatiti bukvalno jer u poeziji parnasovaca dominira alegorija. Dui
1904. pie parnasovsku poeziju. ta je alegorija, a nije simbol? U doslovnom prevodu sa grkog
alegorija znai rei jedno, a misliti drugo, uspostavljanjem paralelizma izmeu doslovnog i
prenesenog znaenja. Ako je to preneseno znaenje uvek jednoznano, ako se moe precizno,
pojmovno odrediti, onda je re o alegoriji. Ali, ako je to znaenje vieznano, ako ne moe
pojmovno da se izrazi, nego se samo nasluuje, onda je to simbol.
PARNASOVSTVO U SRPSKOJ MODERNI
Da li mi uopte imamo parnasovsku poeziju? U prethodnim stilskim formacijama srpska
knjievnost se nalazila pod uticajem ruske, koja uopte nema parnasovsku poeziju, i nemake, a
vodee knjievnosti u 20. veku su francuska i engleska. Otuda naa poezija, razumljivo, kasni
50 godina za Evropom. Kakva je ta naa poezija koja ''kasni''? Sve do Ilia, Duia i Rakia
naa poezija ne poznaje opkoraenje, a ritam je za nae pesnike pravo muenje. Parnasovski
pesnik razbija vievekovnu zabludu o poeziji koja govori o oseanjima. On elimie samog sebe
iz pesme, a tako eliminie i subjektivan momenat u pesmi tj. emociju. Stvara se nova estetska

tvorevina, pesnik je vet da je napravi i zanatski dotera. Emocije su i dalje prisutne kao deo
tematike, ali se sada i one oblikuju kao i svi ostali ''sastojci'' pesme. Avangarda e ii korak dalje
i traiti smrt autora u delu.
U svom eseju ''Spomenik Vojislavu'' Dui je prvi Ilia nazvao parnasovcem. Ova
kvalifikacija koliko je tana, toliko je izazvala misteriju : Ili nije poznavao francusku poeziju,
gotovo se u potpunosti ugledao na Ruse, pre svih Pukina, a ruska knj. nema parnasovsku
poeziju. Zato se namee pitanje, otkud Iliu osobine parnasovstva? Ruski formalisti tvrde da
se poezija, pa i knjievnost u celini, nikada ne razvija linearno kao npr. nauka. U knjievnosti
nema progresa, ve je to kretanje jedan korak napred, jedan korak nazad. U knjievnosti ''sin''
nikad ne nasleuje ''oca'', ''sin'' je uvek oceubica i nasleuje neku sporednu liniju, npr. ''ujaka''.
Kod Ilia to znai da je nasledio romantizam i narodni usmeni stih, a potom je to potisnuo da bi
se okrenuo pseudoklasicistima, pesnikoj koli objektivne lirike (Sterija i donekle Lukijan
Muicki, i Jovan Ili iz ranog perioda). Ili svesno bei od narodnog usmenog stiha i okree se
heksametru koji se sastoji od 6 mera ili stopa od kojih su prvih pet daktili a poslednji je
spondej. Heksametar moe imati najvie 17 a najmanje 12 slogova jer se svaki daktil moe
zameniti spondejom. Variranje stiha od 17 do 12 slogova direktno govori o oslobaanju od
stroge metrike eme, a to ve trasira put slobodnom stihu. Stih Vojislava nas vodi ka proznoj
reenici i odvaja od narodnog stiha i usmene knjievnosti.
Borba za ''osloboenje'' jezika poinje sa Iliem u poslednjoj etvrtini 19. veka. Moderni
srpski knjievni jezik bie tzv. beogradski stil a glavni protivnik Vukove reforme Stanislav
Vinaver. Vinaver iako kritikuje Vukov jezik, tvrdi da je on spor i svean i da nita ne moe da
zameni Daniiev i Vukov prevod Starog i Novog zaveta. Ova vrsta usporavanja je ponekad
nuna. Npr. kada je Laza Kosti pisao ''SantaMaria della Salute'' prvi stih je glasio:'' Oprosti,
sveta majko, oprosti''. Ali, u konanoj verziji prvog stiha Kosti je izvrio postponiranje jer je
pesma molitva i njen ritam mora biti svean i spor: ''Oprosti, majko sveta, oprosti''. Preavi na
heksametar, Vojislav Ili je znatno ubrzao na jezik. Zato krajem 19. veka svi piu po ugledu
na Ilia: Dui i anti, Nazor, Kranjevi, ali ne i Raki, jer je on direktno preao na francuski
aleksandrinac. 1881. poinje srpska moderna poezija. Tada je Ili napisao prvu pesmu u
heksametru ''Vartolomejska no''.
REZIME: Vukova reforma stvorila je nov jezik uzevi za osnovicu knjievnog jezika
dijalekatski govor periferije, novotokavski, hercegovaki. Drugi knjievni jezici Evrope
obrazovani su po ugledu na govor kulturnog, administrativnog, obrazovnog i naunog centra
prestonice (Pariz, Moskva, London). Meutim, Vukov knjievni jezik nije jezik kojim se
govori, nego jezik narodne poezije i proze, novotokavski koine, vetaki idiom. Vuk menja i
uzima ono to se najvie uklapa u taj vetaki knjievni jezik. Ovakav jezik ne poznaje
funkcionalne stilove, njime se ne moe pisati moderna proza. Nepoznavanje funkcionalnih
stilova uslovilo je usporen razvoj nae pripovetke i romana, a najgore je prola drama. Prvi
pripoveda koji pomera interesovanje sa sela na grad, i uvodi nov jezik i likove je L. Lazarevi,
potom i Borisav Stankovi, koji uvodi staru srpsku varo.
U poeziji je Vukova reforma imala jo dalekosenije posledice: sintaksu toliko krutu da je
opkoraenje nemogue kao i prenos, stih nema muzikalnu strukturu, ne postoji kadenciranje
(naglaenog kraja strofe ili krajapesme). Opkoraenje (franc. enjambement), prelaz u idui stih
jedne ili vie rei (ili dela reenice) koje po smislu pripadaju prethodnom; raspored stihova u

kojem sintaktika jedinica prelazi metriku (Olovne i teke snove snivaju /Oblaci nad tamnim
gorskim stranama).
Za Duia, ako nema kadenciranja/poentiranja, nema ni kompozicije pesme. Kako Dui
poentira? U ''Akordima'' (pesma koja oznaava poetak simbolistike faze), pesmi od 5
katrena, u petom katrenu postoje tri takta, jedan iza drugog: ''mirno, tiho, monotono''.
Kadenciranje na primeru iz ivota. Kako ljudi koji pleu znaju kada e doi kraj melodije? Tako
to jedan od instrumenata posebno naglasi, odsvira tri takta. U pesmi ''U sumraku'' Dui
kadencira prvu strofu tako to je zavrava sa ''umu, cvet i reku''. Kadenca znai da je sintaksa u
stihu slobodna.
Pre Vojislava Ilia najvie je na izmeni Vukovog jezika radio Laza Kosti. Ili naputa jezik i
metar folklora i to je vreme stvaranja beogradskog stila, modernog srpskog knjievnog
jezika. Pomeranje s periferije u centar omoguila je i moderna kritika i zato se moe govoriti
o hegemoniji kritike u moderni. Ljubomir Nedi prepoznaje prave vrednosti Ilieve poezije,
Bogdan Popovi postavlja merila u poeziji sa Antologijom, Pavle Popovi se bavi istorijom
knjievnosti itd.
Sredinje mesto u kulturnom ivotu zauzima Srpski knjievni glasnik iji je prvi broj izaao
1901. SKG je centar iz kog se diktira jezika politika, sredite beogradskog stila. To je prvi
srpski pravi evropski asopis. U njemu su funkcionalni stilovi, u razliitim rubrikama, pokazali
prve znake ivota.
Vojislav Ili je srpsko pesnitvo okrenuo grkim i rimskim uzorima a potom i Parnasu. Svi
pesnici moderne posredno ili neposredno su Ilievi uenici. On je nacionalizovao heksametar
1881. ''Tibulo'' je manifest Ilieve poezije. Tibulo je bio pesnik elegija i ljubavne poezije.
Vojislav ga opisuje u stanju nadahnua pred kipom Venusa u parku. Slina, gotovo nastrana
pojava je kod romantiarskog pesnika Johana Helderlina. Helderlin je uhvaen kako se skida
pred kipom Venere u parku i proglaen je ludim. Meutim, to je bio trenutak pesnike ekstaze. I
Helderlin i Iliev Tibulo vole neto to je vetako, to je vetinom stvoreno, to je umetnost.
Upravo moderna poezija ostvaruje ovaj spoj kulta lepote i kulta vetakog. Prvi Bodler
peva o vetakom, runom, grotesknom (Viktor Igo je u ''Predgovoru Kromvelu'' definisao
grotesku).
ta je moderna poezija? ta je Ili? Moderna poezija je deromantizovani romantizam. Vojislav
Ili nije mogao, kao prvi, odmah da uvede pravu rimu, pa je kod njega rima na kraju prvog
polustiha, leoninska rima. Tek sa Duiem i Rakiem dobijamo pravu rimu. Koliko je Ilieva
pojava znaajna i dalekosena pokazuje ciklus pesama ''Heksametri'' Ivana V. Lalia pisan 80-ih
godina 20. veka direktno vezan za Ilia. Gde jo prepoznajemo Iliev uticaj? Kod Disa u prvom
ciklusu ''Kua mraka'' u pesmi ''Pesma'' Dis koristi simetrian 16-erac koji potpuno isto zvui
kao Iliev heksametar. Kod Duia u ''enji'' prisutna je erotika vezana za skulpturu, direktan
Iliev uticaj.
SIMBOLIZAM: U eseju ''Spomenik Vojislavu'' Dui kae da je Ili parnasovac, a da naa
poezija mora dalje, ka simbolizmu.
JERKOV: Parnas je planina u Grkoj kod proroita Delfa, mitoloki stan muza, postojbina
poezije. Parnasovci se u Evropi javljaju u 2. polovini 19. veka, posle romantizma, pozivaju se
na prirodu kao inspiraciju. Pesnici realizma kao pravca ne postoje u Srbiji, a ako ih ima, onda su
to parnasovci. Najznaajniji je Vojislav Ili, pa se parnasovstvo u Srbiji naziva i vojislavizam.

Postoji od 1890. pa narednih 15 godina, tada je Ilieva poezija doivela popularnost. Kada se u
evropskoj knj. zavrava, u srpskoj se tek razvija. Otklon romantiarskoj knjievnosti, osnova je
poetike parnasovstva kao pesnitva u doba realizma. Parnasovstvo je na granici srpske
knjievnosti, sauvali ga i Raki i anti i drugi moderni pesnici. Ulazi u polje prouavanja
knjievnosti 20. veka, gde je kod Duia prvo parnasovstvo ili vojislavizam, zatim parnasosimbolizam, pa simbolizam.
I DUIEVA FAZA: PARNASOVSKA. Parnasovska poezija sa romantiarskim
rudimentima: Kao i veina pesnika njegovog vremena, Dui je poeo pod uticajem Vojislava
Ilia. Pesme ove faze nemaju ujednaenu vrednost i pisane su razliitom vrstom stiha. Iste
godine 1901. u Mostaru odrekao se prve zbirke, tj. preradio je svega nekoliko pesama. Naputa
parnasovstvo i to objanjava upravo u Spomeniku Vojislavu.
Za parnasovce je bitna forma, smisao sadran u istoj lepoti, statina, plastina, proporcionalana
slika i boje vrlo jasnog znaenja. Nasuprot parnasovskom, simbolizam favorizuje muziku;
nije vana slika. Umesto znaenja, to je nagovetaj, zato to simbol ima lepezu znaenja koja
ukazuju na drugu stranu sveta. Realno transcendira u metafiziko. Poetika slutnje, od fizikog
ka metafizikom. Sve slike simbolista su izmeu ovog i onog sveta, izmeu VIDLJIVOG i
NEVIDLJIVOG. Umesto o crvenim peva o utim ruama. To je zaokret od slikarstva ka
muzici u poeziji, to predstavlja sutinu razlike izmeu ova dva stila, parnasovskog i
simbolikog.
Prva Duieva zbirka Pesme, kao i rano, deskriptivno pesnitvo Rakia i antia je
parnasovsko. Ilieva Stara pesma: do 1888. kod Ilia je aktivna socijalna pozicija, saoseanje
sa subjektom, a od tada, Stara pesma ga je pomirila sa grobom, ne sa ivotom, otklon od
parnasovske poezije. Potom Ili pie pesmu Realisti, kako izgleda realista u njegovim oima;
bie poezije je da ne bude realistika, ona hoe da bude trop. Za poeziju je sve to je relistiko trivijalno. O Vojislavu Zoran Mii, Poezija srpske moderne u Antologiji Miia, kao i status
avangardne poezije kod Miia.
Dui: Sili Pridom, o predstavniku francuske parnasovske kole, u Moji saputnici. Dui za
njega kae da je uziman za najveeg filozofa meu pesnicima i najveeg pesnika meu
filozofima. Kao filozof on je stoik; kao pesnik on peva izmirenje i rezignaciju. U njegovom
delu sve je metafizika oseaja. Pesnik misli i razuma, pripadao generaciji 60-tih godina 19.
veka, koja nasuprot romantizmu stavlja neuzbuenost, stoinost (moralni stoicizam, izolovanost
umetnika, povlaenje u kulu od slonovae), elinu fakturu pesme i istotu rime, pozitivistiku
filozofiju i nereligioznost. Kredo je bio u savrenom antikom kultu oblika. Dvojstvo ovog
pesnika: jedan je iz starinske parnasovske kole koji pokuava da izmiri poeziju i nauku, drugi
je pesnik srca, nean i melanholian kao Mise i Lamartin, ali rastuen venou. I u
najintimnijem stilu ima neto opte, svaije i veito. Nema dekorativnosti, rei su obine
svakidanje. On je istovremeno i pravi renegat parnasovstva. Svuda video crni peat
prolaznosti.
II DUIEVA FAZA: PARNASO-SIMBOLISTIKA, prelaz ka simbolizmu: traje do Prvog
svetskog rata, i u toj fazi raskida s prethodnom fazom i stvara pod uticajem Francuza; ide ka
otmenosti i savrenstvu forme. Najvanija faza u Duievom radu obeleena je zbirkom iz
1908. u izdanju SKZ. To su pesme iz ciklusa Senke po vodi, Jadranski soneti, Plave legende.
Cela zbirka napisana je u dva francuska metra: 11-erac, asimetrini (6+5) gde se uoava tenja
ka jambskom rasporedu akcenata upravo zbog nesimetrinosti stiha; 12-erac, aleksandrinac

(6+6) gde pretee trohejski raspored akcenata jer je stih simetrian. Samo je pesma ''Samoa''
ispevana u epskom 10-ercu. Ova ''odanost'' odreenom metru uoava se jo kod Vojislava, koji
od 1881. do kraja ivota pie u heksametru.
Dui i Raki koriste samo francuske stihove. Ova metrika jednolikost e biti predmet
Vinaverove kritike. Od odlaska u Pariz, do objavljivanja zbirke 1908. (Senke na vodi, Jadranski
soneti, Plave legende)., programske pesme su u to vreme bile aktuelne. 4 katrena: 1: opis prema
parnasizmu + artistika hladnoa, 4: prelaz ka simbolizmu (bela -edna, uta - vetaka, crvena
- ljubav). Ciklusom Senke po vodi Dui prelazi u simbolizam.
Zato ''Senke po vodi''? Duieva parnasovska programska pesma ''Moja poezija'' ili
''Poezija'' poinje: ''Mirna kao mramor/hladna kao sena.'' To je ist parnasovski ideal:
poezija skulpture, hladna, plastina, statina, impersonalna. A Senke po vodi nisu ni mirne, ni
hladne, ni statine, one su pokretljive, dinamine, trepere po vodi i to je jasan prelazak ka
simbolizmu. Duieva pesma ''Moja poezija'', kasnije samo ''Poezija'', ista je alegorija uz
korienje personifikacije (ena kao poezija): Mirna kao mramor, hladna kao sena. Epitet
mirna sugerie statinost parnasovske poezije, dok epitet hladna ukazuje na ohlaene
emocije ili, kako je to Nedi rekao za Ilieve emocije, ima ih ali su hladne, artistine: Ti si
bledo, tiho devoje to sneva. Poeziju pesnik personifikovano doivljava ne kao enu koja
slui, koju su drugi doticali, ve kao devojku istu, ednu, nedirnutu. Ona sneva tj. ne ivi u
realnom svetu. To je poezija koja postoji radi sebe same, neangaovana poezija,
larpurlartistika: Pusti pesma drugih neka bude ena, Koja po neistim ulicama peva. ena
slui ulici, trgu, slui onome to je javno, a to je prljavo, neisto, angaovano. Ja ne meem na
te inuve sa trakom. Ovim stihom Dui aludira na kitnjasti stil romantizma, pun retorike, sa
podignutim tonom. Nego ute rue u te kose duge. ute rue je prvi Dui uveo u nau
poeziju. Pre toga imamo Ilieve bele i romantiarske crvene. Duga kosa je simbol devianstva i
istote: Budi odve lepa da se svia svakom, Odve gorda da bi ivela za druge. Epiteti lepa
i gorda sugeriu ist larpurlartizam. Prva odlika moderne poezije je svesno smanjivanje
auditorijuma, tako nastaje ekskluzivna, neangaovana poezija. Budi odve tuna sa sopstvenih
jada, Da bi ila ikad da tei ko strada, A edna, da voli gomile to nagle. Dui govori o
umetnosti koja je dovoljna sama sebi. Duieva poezija je ''edna'' za gomile, ne moe ih
predvoditi jer je to poezija koja se ne izvikuje, ne deklamuje. Poslednji stih: I stoj ravnoduna,
dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskonog odela Lebdi samo pramen tajanstvene magle.
Pominjui retorske, teke ukrase prethodnih stilskih formacija, Dui poslednjim stihom
najavljuje simbolizam. Pramen tajanstvene magle koji zamagljuje sliku direktna je najava
simbolizma.
Duieva pesma ''Moja poezija'', kasnije samo ''Poezija'', ista je alegorija uz korienje
personifikacije (ena kao poezija): Mirna kao mramor, hladna kao sena. Epitet mirna
sugerie statinost parnasovske poezije, dok epitet hladna ukazuje na ohlaene emocije ili,
kako je to Nedi rekao za Ilieve emocije, ima ih ali su hladne, artistine: Ti si bledo, tiho
devoje to sneva.
Poeziju pesnik personifikovano doivljava ne kao enu koja slui, koju su drugi doticali, ve
kao devojku istu, ednu, nedirnutu. Ona sneva tj. ne ivi u realnom svetu. To je poezija koja
postoji radi sebe same, neangaovana poezija, larpurlartistika: Pusti pesma drugih neka
bude ena, Koja po neistim ulicama peva. ena slui ulici, trgu, slui onome to je javno, a to
je prljavo, neisto, angaovano. Ja ne meem na te inuve sa trakom. Ovim stihom Dui

aludira na kitnjasti stil romantizma, pun retorike, sa podignutim tonom. Nego ute rue u te
kose duge. ute rue je prvi Dui uveo u nau poeziju. Pre toga imamo Ilieve bele i
romantiarske crvene. Duga kosa je simbol devianstva i istote: Budi odve lepa da se svia
svakom, Odve gorda da bi ivela za druge. Epiteti lepa i gorda sugeriu ist
larpurlartizam. Prva odlika moderne poezije je svesno smanjivanje auditorijuma, tako nastaje
ekskluzivna, neangaovana poezija.
Budi odve tuna sa sopstvenih jada, Da bi ila ikad da tei ko strada, A edna,
da voli gomile to nagle. Dui govori o umetnosti koja je dovoljna sama sebi. Duieva
poezija je ''edna'' za gomile, ne moe ih predvoditi jer je to poezija koja se ne izvikuje, ne
deklamuje. Poslednji stih: I stoj ravnoduna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskonog
odela Lebdi samo pramen tajanstvene magle. Pominjui retorske, teke ukrase prethodnih
stilskih formacija, Dui poslednjim stihom najavljuje simbolizam. Pramen tajanstvene
magle koji zamagljuje sliku direktna je najava simbolizma.
Morska vrba (parnasovstvo) - vrba je personifikovana nimfa, personifikovana ena: ''rasplela
je kosu zelenu i dugu'', ''nalii na nimfu''. Nimfa je mitoloko bie, kao kod nas vila, ali Dui
koristi samo antiku mitologiju. Ovo je nimfa koja ivi u drvetu, ona umire kada drvo poseku.
Nimfe trijade obitavaju u drveu, a nereide u vodi. Dui obe vrste povezuje u pesmi. Prokleta
je Nioba koja je skamenjena, pa zauvek plae na obali. Kad neko umre, dua/sen ulazi u drvo,
pa je ono senovito. Meutim, due se sklanjaju i u vodu tako da je more najvei rezervoar
seni/dua. A to je prelazak na ono to je sa druge strane. Nimfa tuno umi na vodom, nad
morem. More je onaj svet u koje sunce zalazi i umire. More je mesto u koje odlaze due umrlih.
Narod veruje da dua umrlog nastanjuje poseeno drvo pa se zato na panj stavlja kamen da duh
ne bi izaao. Od kamena na panju, preko kamena na grobu, nastao je nadgrobni spomenik.
Dovoljan je prelaz sa neega naizgled materijalnog kao to je pejza, ka neem metafizikom
kao to je dua, da imamo nagovetaj simbolizma.
enja - (parn) - ljubav prema paganskoj kulturi oliena u lepoj nagoj eni, statui.
KOJEN: U srpskoj poeziji nije lako pronai ni prave parnasovce ni prave simboliste.
Nijedan srpski pesnik, pa ni Vojislav Ili i Milan Raki, koji se esto proglaavaju
parnasovcima, nemaju dubljih srodnosti s Lekontom de Lilom ili Eredijom, kao to Dui i Dis
nemaju srodnosti s Malarmeom kao simbolisti. Tako, pravih programskih pesnika u srpskoj
knjievnosti nema. Stvarni uticaj izvrio je Bodler. Ali, kod nas nije postojala neka
organizovana skupina pesnika okupljenih oko simbolistike ili parnasovske poetike, jer su
rezultati sledei: 1. jedna pesma Vojislava Ilia ( Kleon i njegov uenik,1892), u kojoj se jasno
ocrtavaju obrisi simbolistike poetike; 2. jedan Duiev programski tekst (Spomenik Vojislavu,
1902), koji govori o evoluciji od parnasovaca do dekadenata i simbolista u evropskom
pesnitvu, nagovetavajui mogunost sline evolucije i kod nas; 3. pregrt Duievih
pesama iz istog vremena, uglavnom iz ciklusa Senke po vodi, koje imaju dodirnih taaka s
poezijom Anrija de Renjea i Albera Samena, dvojice manje znaajnih simbolistikih pesnika. To
je premalo da bi se moglo govoriti o simbolizmu kao zasebnom toku srpskog pesnitva 19001914, a kamoli o srpskom simbolizmu kao zasebnom knjievnom pokretu. Dakle, simbolizam
je neprikladan naziv za ovo pesnitvo.
Skerli je dobro video: posle 1900. srpska knjievnost daleko je vie individualistika no to
je bila ranije. U ranijim periodima pisci su stajali pod jednim optim duhovnim uticajem,
pripadali su manje ili vie jednom knjievnom pravcu, imali istu optu ideologiju, ista knjievna

shvatanja i ukus. Danas to nije sluaj. Izmeu pojedinih pisaca mogu se uhvatiti zajednike crte,
ali svaki ima svoje zasebno duhovno i knjievno obeleje, svaki ide svojim putem, pa im je
nemogue davati opte karakteristike... ali ovi pisci su osobeniji, originalniji, odreeniji i vema
svoji . Dakle, srpsku poeziju nije uveo u modernu epohu nikakav pokret. Dui, Raki i
Pandurovi su ve negde oko1907. godine preobrazili srpsko pesnitvo, ali ovde nema
prelomnih dogaaja: manifesta, programa, grupa, nema zahteva za uvoenjem nove
versifikacije, niti odbacivanja starih formi. Jedino postoji nova poezija sama. Postoji
individualno iskustvo i individualan odnos prema tradiciji koji su, manje ili vie spontano,
vodili pesnike da krenu novim putevima.
Vladeta Kouti, Parnasovci i simbolisti u Srba, francuski uticaj na srpsku modernu.
Predgovor: Dui ocenjuje Vojislava Ilia kao naturalistikog pesnika parnasovca, koga e, kao
i njegova generacija, smatrati idolom sve do odlaska na Zapad. Kontov pozitivizam (nauka) od
1842. utie na stvaranje parnasovskog uenja i na odbacivanje oseanja; Lekont de Lil
poistoveuje nauku i pesnitvo, traei da umetnik postane prvo erudit, pa stohotvorac. Oko
1860. parnasovstvo je u procvatu. Parnasovci izbegavaju line ispovesti, poeziju intimnih
oseanja ili velikih ljudskih i socijalnih uzbuenja, subjektivno doivljenih, koja je bila
karakteristina za prethodnike, romantiare. Vie ih privlai hladniji, objektivniji odnos prema
spoljnom svetu, prema arima egzotine prirode ili velikim temama iz istorije i mitologije.
Preziru gomilu, njenu prozainost i vulgarnost, a u umetnosti vide cilj svog postojanja,
mogunost da se iz monotonije, prljavosti i besmisla svakodnevnog ivota pobegne u lepu,
istiju i uzvieniju stvarnost. Nastavljajui i razvijajui tendencije umetnosti radi umetnosti, tj.
lartpurlartizma, parnasovci ustaju protiv svih vidova utilitarnosti u poeziji i veruju da
umetnost ne sme imati drugih ciljeva osim sebe same: svako shvatanje poezije koje, u elji da
dokae bilo ta, ne tei iskljuivo Lepoti, ima malo izgleda da je dostigne.
Ali, i pored svega parnasovci su samo priguili oseajnost - ona je ipak kao osnova svega
ljudskog poivala u mnogim njihovim odmerenim stihovima, spasavajui bezlino pesnitvo
zamorne jednozvunosti. Nai parnasovci nisu ostali vezani za izvorni ideal, pre svega Dui,
koji je romantiarsko nadahnue iz 1901. (Hajmo, o Muzo, amo milu ruku) zamenio 1904. u
Moja poezija nepristrasnom boginjom, mirnom kao mramor, zavravajui parnasovsku
poruku simbolistiki: I stoj ravnoduna, dok oko tvog tela, mesto kitnjastog i raskonog odela
lebdi samo pramen tajanstvene magle. Ovaj spoj odreenog i neodreenog, objektivnog i
oseajnog, Dui ne izbegava ni u jednom razdoblju, i zato se doivljava uporedo kao
parnasovac (enja, Pono, ivot, Podne, Sok), i simbolista (Poznanstvo, Akordi, Jablanovi,
Povratak, Sat).
Isto je i sa Rakiem, parnasovcem samo po obliku, a u stvari je on gotovo uvek spajao
prirodu s linom sudbinom (Zimska no, Dolap, Povrni utisci, sve ljubavne pesme), i tek retko
je u sadrini ostao parnasovski lino neprisutan (Bour, Naputena crkva, Minare).
Parnasovski pokret je trajao do kraja veka, ali je unutar njega bilo mnogo protivparnasovskih
tenji, npr. Bodlerovo Cvee zla, Rembo, Verlen. Pronaavi nov oblik i izraz, oseajnost
ponovo postaje pokreta lirskog, pobednica pozitivizma i nipodatavanja ula. Bodler je meu
prvima, parnasovac i klasiar oblikom, gajei radoznalu stepnju zbog tajanstva nasleenu od
Poa, osetio koliko se pesnitvo skriva u ponorima oveka i prirode, zaboravu i samoi.
Odrednice lepote, ritam, miris i sjaj upuuju na sonet Veze ili Saglasnosti 1857 - mirisi, zvuci

i boje, rasprostranjeni prirodom, nalau pesniku da ih otkrije i uskladi, da od njih sazda ideal,
pesnitvo, sredstvo zaborava, opravdanje traginog oseanja ivota. Izraavajui tako poseban
odnos umetnika i spoljanjeg sveta, Veze saima naela simbolizma: pejza ponovo postaje
stanje due, raskona psihologija i otrovidnost pesnika daju stihovima sugestivnost,
nepoznatu romantiarima i parnasovcima.
Nai pesnici su prihvatili Bodlera ne samo zbog pesnike vetine, nego i vie zbog pesimizma,
svojstvenog svim srpskim liriarima s kraja 19. veka, a opravdan je i objektivnim okolnostima,
sukobima jedinke sa sredinom i politikim stanjem. I Skerli istie nezavidan poloaj srpskog
intelektualca u sredini gde vladaju kasapski momci, ate i kaplari, i skuenost vidika zbog
obrenovievske reakcionarne vladavine. Ali, i posle Majskog prevrata 1903. Raki, Dis i
Pandurovi i dalje pevaju sumorno. Bodlerov prkos drutvu, preziranje svetine, strah zbog
prolaznosti, vapaj zbog svetske gnusobe, uteha u strastima i nada u nalije smrti odjeknuli su i u
srpskim pesnicima. U pesmama 1904-5 Dui je bodlerovski obeleen, ali vie povrinski,
krasei se splinom, pretvarajui tragiku duha u setu duha.
Raki, pak, od prvih soneta 1902. pa kroz obe zbirke opeva bodlerovskim renikom, saeto,
tragiku saznanja i sumor oseanja; Boji se slui Bodlerom radi utiska, teei da prejakim
izrazima uini stih zvunijim i neodoljivim, Pandurovi zamoranim bodlerizmom, bez
uzbuenja, porie vrednost ivota i nade, dok boem Dis zadivljuje svojstvenim prokletnitvom,
dostojnim Cvea zla. Prezirui parnasovce, prebacujui i samom uitelju Bodleru obzir prema
formi, sonetu, Rembo, pravi simbolista, stvara svoj svet smiljeno poremeenih ula, uveren da
se samo nelogikom moe dosei nadstvarnost, apsolutno, ali time najavljuje nadrealizam.
Nasuprot njemu, Verlen prihvata Bodlerove saglasnosti, prenosi naglasak na muziku pre
svega, stvarajui pesnitvo u kojem umovi i zvuci bude oseanje i vladaju nadahnuem; rei
se nameu kao prevashodni muziki znaci, nedokuivi. Dok je Malarme teoretiar simbolizma,
Verlen je Pesnikom vetinom 1884. ostao savetodavac kako treba pevati bez rei, srcem,
nesmiljeno. Zato se o verlenovskom raspoloenju i postupku moe govoriti samo u prirodama
slinim njemu, kod Lukovia i Disa koji su sivu pesmu nosili u krvi, a ne kod Duia i
Rakia.
Pesnici proizali od Verlena su tzv. dekadenti, stvaraju oko 1880. a meu tzv. setnim
verlenovcima je i belgijski pesnik Meterlink, Samen, koji je ujedno i bodlerovac. Simbolizam
od Francuske postaje opti knjievni pokret, prekretnica je u knjievnosti, uzrokuje raskid sa
romantizmom ili s podraavanjem folklora, te ruski, nemaki, engleski, italijanski i panski
modernizam prilino bivaju obeleeni Parnasom, dekadentnim pesnitvom i simbolizmom.
Tako je i sa srpskom lirikom, koja zahvaljujui francuskim vaspitanicima, ve prvih godina 20.
veka postaje zapadnjaka, larpurlartistina i simbolistina, s osetnim bodlerovskim
naglascima.
UTICAJI NA DUIA: Mato priznaje 1902. da e Duieve Pjesme postati zanimljiv
dokument za prouavaoce kako se srpska lirika modernizovala, tj. civilizirala, a Milan
Bogdanovi objanjava sudbonosnu prekretnicu: u hrvatskoj moderni se javljaju Mato, Vidri i
Beogvi, a u srpskoj beogradski stil, osvajaju Dui, Raki, Pandurovi, s jedne strane Be i
secesija, a sa druge pariski simbilizam i dekadencija, i u oba sluaja lartpurlartizam, umetnost
radi umetnosti. U prvoj epiosi naeg modernizma on nije znaio samo opoziciju starogm i
pojavu novog, nego nas u isto vreme veztivao za Evropu, za Zapad, za kulturu. Bio je postao
sinonim savremenoga, vie se nije koraalo 50 godina unazad, nego deceniju, dve. Dui kasni

prema parnasovcu Sili Pridomu ili simbolisti Alberu Samenu svega 10 ili 15 godina. Pored V.
Ilia koji je skoro preobrazio i uotmenio pesniki izraz, Dui oznaava prvog pohodnika
obeanoj zemlji modernizma. Slinosti u sadraju i izrazu je moralo biti. Bodler, Samen i
Eeredija, zatim Igo i Mise, prolitane u mladosti, a zatim i de Lil, Verlen, Pridom uticali su na
Duia, pa se morao stvoriti preplet uticaja, ponekad i oprenih: u pesmi Krila sreemo i
pretsimbolistu Bodlera i parnasovca Erediju, a u Zalasku sunca parnasovski i simbolistiki
postupak. Oni su doprineli stvaranju sloenog duievskog pesnitva. Zato je mogue ukazati
samo na nekek oigledne srodnosti s parnasovcima i simbolistima. Prvenstvo tu zauzimaju de
Lil, Bodler, Samen, Eeredija. Od parnasovaca je Dui prihvatio oboavanje lepote i naelo
umentonsti radi umetnosti (Moja poezija), a u formi, obratio je veliku panju glaanju i
savrenstvu oblika, to su zahtevali de Lil, Eredija i Bodler. Najzad, kao i parnasovci, Dui je
uspeo da u vie pesama ostvari i tenju za transpozicijom umetnosti: zna za modernistike
pojave veza i paralelizama izmeu likovnih umetnosti, poezije i muzike. Pesma ednost je
primer likovnog stvaranja u stihovima, rada nevidljive ruke koja dletom i paletom gradi ive
ljudske oblike. Takva je i mramorna Venus kojoj enjom dru prsa i udovi goli, u pesmi
enja. U poznanstvu kae da poljubac njezin bee tih i leden, mramorni poljub. U Plavim
legendama, Zizijema je umetnika iskopina kojom pesnik dolarava tragediju slikara i njegovog
modela, devojke, kojoj i danas, posle hiljade godina, lepra jo uvek veita bitka osmeha i
poljupca. Ciklus Senke po vodi se i zavrava takvim pesnikim programom, parnastovstvo
koje najavljuje simbolizam: Mirna kao mramor, hladana kao sena u Moja poezija.
Simbolizam, njegova naela i tenje, Dui je primio ne od voa, nego od skromnijih pristalica,
pre svega Samena, pa Renjijea i Rodenbaha. Taj simbolizam ispoljava se najvie u doivljaju
predela: oslukivanje apata bia i stvari, nevidljivog asovnika, umljenju zvezda, u
primanju i odblesku sete i tuge spoljanjeg sveta. Impresionizam epiteta takoe osnauje
simboliku kazivanja: vlane senke, neujno, hladno srebro, providna tmina, topla vedrina.
Tehnika pesnikog simbola osnovna je novost Duievog stiha. On je odlino ostvario
bodlerovsku koordinaciju ula, saradnju ula u izrazu pesnikog doivljavanja. Kao i Bodlera, i
Duia opseda sugestivnost mirisa, supstrata koji u spletu sa bojom, svetlou i zvukom
izazaiva utisak emanacije materijalnog sveta u predele duha. Postupak Samena, autora
Infantkinje morao je osvojiti Duia. I Dui ima slian stav i renik: venjenje rua, ljuljana
koji isputaju nenu duu, umiranje ivota u jesen, nostalgija, tamni jad za nedostinim
(Zalazak sunca, Poznanstvo, Bdenje, Samoa, Tuga, Suton, Mala princeza).
Po raspoloenju, itav niz pesama Dzia pribliuje i Bodleru: srodnost ame, zamora i splina
uoljiva je i u sadrini i prizvuku (Rapsodija, Akordi, Sonata, Dosada, Zamor). Ipak, velike su i
razlike: Dui nee skrenuti ni u patologiju ni u splin, njegov put je, naprotiv, iao iz bespua i
dosade u radoznalost i polet. Bodler pada, Dui se die. Pesme ljubavi i smrti, poslednji
Duiev ciklus, najbolje svedoe o bitnoj razlici izmeu njega i Bodlera. Duiu, punom
nesavladive elje za ivotom, smrt nee biti sudbonosan preokret (Srce), on je i ne priziva.
Stojei nemo pred tajnom nesaznatljivog, on je naelno oprean ukletom pesniku i njegovom
poljuljanom duhu, pobuni privti boanstva, beznadenoj slici sveta i prizivom smrti.
Eredijin udeo osea se vie u tehnici (Carski soneti), upotrebi senenja (kontrastni epiteti u
Plavim legendama), a manje u pozajmicama, egzotici podneblja, Sok, poenti, itije. Lekont de
Lil je uticao o neprikosnovenoj umetnosti i mramornom idealu, ostali kao Verlen, Pridom
posluili su kao neznatnije tivo.

UTICAJI NA RAKIA: Neko vreme Raki je bio oduevljen teorijom umetnosti radi umetnosti
iji je tvorac u Francuskoj Teofil Gotje, bio spona izmeu romantiara i parnasovaca. Raki se
zanosi majstorijom Gotjea: da u stihovima iskazuje stvari koje nemaju nipta zajednikog sa
naim oseanjima, moe se pevati o Karnevalu, Obelisku, Mansardi, Boiu, bio o emu. Samo
sve to treba odenuti u umetniku formu. On se, kao i svi ostali pesnici moderne, ohladio prema
toj poeziji, ali je ona ipak donekle posluila kasnijem njegovom stvaralatvu. Izuavanje
pesnitva u toku boravka u Parizu od 1898. do 1902. nije poetni, nego zavrni deo Rakieve
kulture, steene jo u Srbiji, pa je ve 1903. izbilo snano delo. Stoga njegovo pripremno doba
obeleavaju romantiari i parnasovci kojima se bavio u nas, i dodir sa pesnicima s kraja
stolea , amom, Moreasom, Verlenom i Verharenom u Francuskoj. Prvobitni zanos za Igoa i
larpurlartizmu Gotjea i slikovitoj koli behu prolaznog znaaja. Ipak, parnasovci, olienje
pesnikog samotnitva i gajenog oblika, nisu ga naputali ni pri dolasku u Pariz. ak tvrdi da
kao u Srbiji posle Vojislava, tako ni u Parizu posle parnasovaca nema vie velikih pesnika, nego
dosadnih ljudi bez talenta koji umiljaju da su pesnici.
Simbolizam: Ali, za etiri godine promenio je miljenje, jer se pojavila poezija Moreasa,
Samena, Meterlinka, De Renjijea i on kae da je voleo Velena i Samena, ali ne i Remboa i
Malarmea, kao ni Moreasa, kojeg je i lino poznavao. Prihvatanje Remboa i Malarmea nije bilo
moguno jer su mu Remboov jezik vidovnjaka i Malarmeovo pesnitvo analogija i ukidanja
objekta abili neshvatljivi. Ipak, veliki pomak je uinjen samim prelaskom s Igoovog
romantizma na, za nae pesnitvo, nova polja: parnasovsku kolu, dekadente i impresioniste, tj.
polusimboliste. Posle Vojislava to je bila dovoljna podloga za preporod i za izmenu zvuka i
pesnikog postupka: prekid s narodnim popevkama i romantiarskim alopojkama, kaljenje
izraza na parnasovskom nakovnju, i s druge strane, stvaranje impresionistike, maglovite i
nehajne sive pesme. U obnovi je Raki poao za dvojicom uitelja, Bodletrom, koji ga je
nauio skladu izraza i misli, i za Samenom, uiteljem oseajnosti, trenutaka due i
sugestivnosti. Bodlera nalazimo, idejom i oblikom, u 16 pesama, gde je uticao potpuno,
raspoloenjem i reju, u pesmama Sumorni dani, Pomrina. Mato je pisao, da je kao Bodler,
Raki pesnik splina, ame, dosade, pa venog umiranja, venog raspadanja, venog truljenja,
vene smrti u ivotu. Oi njegove drage su, kao kod Bodlera, stvorene za tugu, oi namenjene
plau. Kao mladi starac Bodler, Raki svuda vidi kemijski proces trulosti. Truo, trulo je jedan
od njegovih najeih epiteta,. Kao Bodler, on je pesimistiki spiritualista sa satanistikom
verom u venosti bolaKao Bodleru, Rakiu je ljubav sredstvo za najvie ekstaze i najstranija
razoarenja, najvee splinove, za orgije sree, orgije sitosti, kajanja, nemoi, veli Mato.
Drugaije misli B. Kovaevi, da je kao i Bodler, Raki pisac jedne knjige pesama koja je
ustvari lirski dnevnik, ispovest jednog ivota, autobiografija jedne due, kao i B, i R. je celog
ivota pisao samo jednu knjigu pesama. .. To su dve sline due, dva pesnika koji su se sredli na
slinim predmetima i oseanjima, kae Kovaevi.
Prevashodan parnasovski uticaj ogleda se presudno i uoljivo kod Rakia u nainu miljenja.
Njegova razumska priroda, oseajna a samopregorna, umela je da se itanjem prome
parnasovskim kazivanjem: odsenom izraajnou nespojivom s impresionizmom
verlenovskog ovlanog oblikovanja stihova ustaljenou i odmerenou metra, i smislom za
celinu onim na emu se najveim delom zasnima rakievska neposrednost i upeatljivost.

Skerliev pogrean zakljuak: Raki, koji je nadahnut De Vinjijem parnasovcima, naroito De

Lilom, zadovoljava se njihovom poezijom pesimizma i moralnog stoicizma, zatvarajui se u
kulu od slonovae, tu i nperijateljski raspoloen prema strujanjima ivota.
(Splin: loe raspoloenje, kao termin uao u knjievnost kada su poeli da ga upotrebljavaju
francuski pisci, naroito Bodler. Znaenje mu je melanholija bez razloga, oseanje praznine,
neobjanjiva neurastenija. Bodler je doveo splin do stepena duhovnog opredeljenja u pesmi
Splin i ideal u zbirci Cvee zla. Splin je potpuno odgovarao oseanju ispraznosti i usamljenosti
pojedinca izgubljenog u dehumanizovanim urbanim sredinama, gubljenju potrebe za religijom i
relativizaciji tradicionalnih moralnih sistema. Splin se iskazuje u teoriji iste poezije, koja se
zatvara u kulu od slonovae, to je izraz za povuenost umetnika, izlovanog od svih drutvenih i
politikih zbivanja svog vremena, prvi put upotrebljen za De Vinjija).
Ostali kritiari su osetili nespojivost ovog Skerlievog miljenja s Rakievom prirodom, i
podvukli razliku stoikog pesimizma, naeg i francuskog. P. Slijepevi: Ako se Disu otela
jedanput re da ga tui jadi nimalo ne tite, Raki kae da za njega nema tuih jada, po tome to
svaioje jade osea i oplakuje kao svoje line. Prvo, Rakiev pesimizam nije ni hladan i
razumski de Vinjijev ni turobni i bezuteni De Lilov, koji, zaogrnuti stoicizmom, nisu Rakieva
filozofija. Iz pesama Oset i U kvrgama koje sadre refleksivne sastojke stihova dvojice
francusza, jasno se vidi da Rakieva zavrna re znai prihvatanje nade, i umesto utanja u
mukama, zauzimanje odvanijeg stava ruganje muitelju, vioj sili, sudbini, moralno junatvo
svojstveno samo Rakiu. ..Imajui strogo miljenje o umetnosti, o pesnikom zanatu i svojim
snagama, Raki je proao kroz kolu drugih da bi pronaao sebe, ne dozvoljavajui da ga
ponese zapadnjaka reka. Saetost , jasnoa i jedrina njegovog izraza uinili su da nae
pesnitvo procveta i urodi zavidnim plodom.