Јеротеј Рачанин

Библид 0350-6428, 42 (2010) 140–141, с. 111–120

д. стефановић
Научни чланак

Мир­ја­на Д. Сте­фа­но­вић
(Но­ви Сад, Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет)
ПУ­ТО­ПИС КАО КЊИ­ЖЕВ­НА ВР­СТА

; 821.163.41.09-992
мирјана
УДК 821.163.41.09-992
Кључ­не ре­чи: пу­то­пис, Је­ро­теј Ра­ча­нин, про­све­ти­тељ­ство, срп­ска књи­
жев­ност.
Ап­стракт: Рад ис­тра­жу­је на­ста­нак но­ве књи­жев­не вр­сте у срп­ској књи­
жев­но­сти; по­ка­зу­је ра­ђа­ње жан­ра пу­то­пи­са из сред­њо­ве­ков­ног нор­ма­тив­ног
про­ски­ни­та­ри­о­на. Утвр­ђу­је да је осни­вач пу­то­пи­са у срп­ској књи­жев­ност Је­
ро­теј Ра­ча­нин и то опи­сом по­кло­нич­ког пу­то­ва­ња – Пу­те­ше­стви­је ка гра­ду
Је­ру­са­ли­му.

Чи­тав жи­вот пред­ста­вља пу­то­ва­ње из­ме­ђу две не­у­мит­не тач­ке

на ко­је се не мо­же ути­ца­ти. О то­ме све­до­чи и чу­де­сна ан­тич­ка фи­
гу­ри­на ду­пљај­ских ко­ли­ца са за­пре­гом бар­ских пти­ца. Пу­то­ва­ње
је, да­кле, жи­вот, као што је и жи­вот – пу­то­ва­ње. Бу­ду­ћи ис­так­
ну­та у тре­ћој по­чет­ној ре­че­ни­ци, већ ова за­кључ­на мо­дал­на реч
на по­чет­ку раз­ми­шља­ња упу­ћи­ва­ла би на не­мо­гућ­ност рас­пра­ве
о пу­то­пи­су као жан­ру. От­куд за­кљу­чак на по­чет­ку из­ла­га­ња? Из
не­мо­ћи да се уста­но­ви је­дан жа­нр? По­сто­ји ли, уоста­лом, као књи­
жев­на вр­ста? Или се сав ова­кав раз­го­вор, с на­вод­ном по­чет­ном
ди­ле­мом сво­ди ипак на игри­вост на­у­ке као ис­прав­ног за­мај­ца у
от­кри­ва­лач­ким, мо­жда и но­вим, прет­по­став­ка­ма о јед­ном ли­те­
рар­ном по­ступ­ку ко­ји би омо­гу­ћио кон­сти­ту­и­са­ње жан­ра, ни­ка­ко
пре­ла­зног књи­жев­но-на­уч­ног об­ли­ка. Не­ка се, отуд, и ова ски­ца о
пу­то­пи­су као жан­ру схва­ти као сво­је­вр­сно пу­то­ва­ње кроз на­у­ку о
књи­жев­но­сти, срп­ску, пре све­га, и у сва­ком по­гле­ду.
Број­на је гра­ђа, али и ли­те­ра­ту­ра о пу­то­пи­сној књи­жев­ној ре­
чи сва­ко­вр­сних и ли­те­ра­ри­зо­ва­них и на­уч­них дис­кур­са. И мно­ги
на­уч­ни ску­по­ви и окру­гли сто­ло­ви би­ли су по­све­ће­ни овој про­
бле­ма­ти­ци. Сви они, нај­че­шће ис­прав­но, уста­но­вљу­ју да се већ
 Чу­ва се у На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду.
 На стећ­ку у Вла­ђе­ви­ни на­ла­зи се јед­но од све­до­чан­ста­ва о пу­то­ва­њу:
„Асе ле­жи Влат­ко Вла­ђе­вић, ко­ји не мо­ља­ше ни­јед­но­га чло­ве­ка так мог­на, а
оби­де мно­ге зе­мље, а до­ма по­ги­бе. И за њим не оста ни син, ни брат. А на њ
уси­че ка­ми ње­гов во­је­во­да Ми­о­тош, с Лу­жи­на, бож­јом по­моћ­ју, и кне­за Па­вла
ми­ло­сти­ју, ко­ји уко­па Влат­ка. По­ме­ну бо­га”, Mak Di­zdar, Sta­ri bo­san­ski epi­ta­fi,
������������� [111
Sa­ra­je­vo, 1961, str. 19.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ у Хо­ме­ро­вој Оди­се­ји на­ла­зи иде­ја пу­то­ва­ња као жи­вот­ног ста­ва
ко­ји од­ре­ђу­је људ­ско тра­га­лач­ко би­ће. Не са­мо да је ве­ли­ка, већ
је, та­ко, и ду­га тра­ди­ци­ја пу­то­ва­ња, чак и пре чу­ве­ног Гр­ка. Ми­
то­ви и са­ге све­до­че о то­ме. У Епу о Гил­га­ме­шу, Оди­се­ји и кру­гу
причâ о кра­љу Ар­ту­ру на­ла­зе се још у ра­но­и­сто­риј­ском до­бу до­
ка­зи праг­ма­тич­ких пу­то­ва­ња, као и у оним тр­гов­ци­ма на Да­ле­ки
ис­ток, чи­ја је про­фе­си­ја умно­гом ва­жи­ла иден­тич­ном с пу­то­ва­њем
из­бе­гли­це с Ита­ке, а све у по­тра­зи за њом. Ста­ра су, на­рав­но, и
вер­ска пу­то­ва­ња, пот­пу­но уоби­ча­је­на, а ра­ши­ре­на и ре­а­ли­зо­ва­на
у об­ли­ку нај­ста­ри­јег об­ли­ка пу­то­ва­ња за ле­ко­ви­тост ду­ше. Тек,
ме­ђу­тим, раз­два­ја­њем ре­ли­ги­о­зног и про­фа­ног жи­вот­ног под­руч­
ја ство­ри­ла се мо­гућ­ност за обра­зов­но пу­то­ва­ње у ужем сми­слу;
од свог та­квог се­ку­ла­ри­зо­ва­ног по­чет­ка по­ста­је осо­бен бе­лег, тј.
сиг­ни­фи­ка раз­ви­је­ни­је ви­со­ке кул­ту­ре, на­и­ме, да она дру­штве­на
кла­са ко­ја уче­ству­је у жи­во­ту сво­је кул­ту­ре про­ду­жа­ва свој зна­чај
упра­во пу­то­ва­њем; при том је, на­рав­но, је­два од­лу­чу­ју­ће би­ло да
ли су ти пут­ни­ци по­ста­ли мо­ти­ви­са­ни за пу­то­ва­ње због дру­штве­
ног пре­сти­жа или због cu­ra va­gan­di.
Пу­то­ва­ња све­ште­ни­ка, ве­ру­ју­ћих осо­ба, ис­тра­жи­ва­ча или
на­уч­ни­ка има у ста­ром све­ту ве­о­ма мно­го; у та­квим њи­хо­вим
опи­си­ма пу­то­ва­ња, уз фак­то­граф­ски део, при­сут­но је ис­ти­ца­ње
и лич­ног за­до­во­љ­ства, ма­кар и аван­ту­ри­стич­ког. Без об­зи­ра да ли
се ра­ди о арап­ској или европ­ској кул­ту­ри, ни­је­дан од тих опи­са
ни­је имун на раз­у­ме­ва­ње пу­то­ва­ња као на­чи­на упо­зна­ва­ња дру­ге
кул­ту­ре. Без об­зи­ра на пр­вен­стве­ни мо­ти­ва­ци­о­ни циљ – осва­јач­
ки, тр­го­вач­ки, по­кло­нич­ки – у њи­хо­вим опи­си­ма при­сут­на је и
ра­дост са­мог чи­на пу­то­ва­ња, али и ко­мен­тар као об­лик ре­ак­ци­је на
не­што но­во и, сва­ка­ко, друк­чи­је, у од­но­су на соп­стве­не кул­тур­не
оби­ча­је. По­го­то­ву се пу­то­пи­сна ли­те­ра­ту­ра ши­ри, и то не то­ли­ко
у ве­зи с бро­јем пут­ни­ка, ко­ли­ко с от­кри­ћем штам­пе. Књи­ге у ко­
ји­ма су пу­то­ва­ња опи­си­ва­на рас­па­љи­ва­ле су чи­та­лач­ку ма­шту и
бу­ди­ле же­љу да се и тај ре­ци­пи­јент оти­сне у от­кри­ва­лач­ко но­во
пу­то­ва­ње.
Хо­ра­ци­јев­ско на­че­ло о по­уч­ном кроз за­бав­но шти­во вла­да­ло
је пу­то­пи­сном ли­те­ра­ту­ром и чи­та­лач­ком на­ви­ком још и пре про­
све­ти­тељ­ског до­ба. Без об­зи­ра на то да ли је са­др­жај пу­то­пи­са
био до кра­ја исти­нит, ни­је се по­ста­вља­ло пи­та­ње о то­ме ко­ли­ко
ве­ро­до­стој­ност фак­та ути­че на вред­ност ње­го­ве ли­те­ра­ри­за­ци­је.
Дво­ји­ца ве­ли­ких про­та­го­ни­ста ра­ци­о­на­ли­зма 17. сто­ле­ћа на­ла­зи­ла
су ства­ра­лач­ку ва­жност у соп­стве­ном са­зна­њу не­ке дру­ге кул­ту­ре;
он се крио у прин­ци­пу су­прот­ста­вља­ња на­ци­о­нал­ног, кор­по­ра­тив­
ног и ин­ди­ви­ду­ал­ног ја са истим та­квим у дру­гој кул­ту­ри (������„стра­
ним”). Ре­зул­тат та­кве кон­фрон­та­ци­је, из­ве­ден овим по­ступ­ком,
био је – ја­сни­је упо­зна­ва­ње се­бе, тј. пре­ци­зни­је са­мо­о­дре­ђе­ње.
 ��������������������������������
Уп. за­ни­мљи­ва ту­ма­че­ња у: �������������������������������������������������������
Dean Du­da, „Osta­vlje­no ve­slo na ga­li­ji na­ci­je:
knji­žev­ni mo­der­ni­zam i kul­tu­ra pu­to­va­nja”, Reč, 2005, br. 73 (19), str. 97–117.
 Иво Ан­дрић је слич­но ми­слио, кад је го­во­рио о том ка­ко се соп­стве­но
112]
бо­ље ви­ди из ту­ђег дво­ри­шта.
На тај на­чин раз­ви­ја­ла се, а ве­о­ма ва­жна, кри­тич­ка свест о се­би

мирјана д. стефановић
и о сво­јој кул­ту­ри. Је­дан од ове дво­ји­це ве­ли­ка­на, Ре­не Де­карт,
го­во­рио је о зна­че­њу ко­је пу­то­ва­ње и ње­гов опис има за обра­зо­ва­
ње. Дру­ги ра­ци­о­на­лист на ко­јег се ов­де ми­сли, Френ­сис Бе­кон,
по­све­тио је јед­но по­гла­вље те­ми и зна­ча­ју пу­то­ва­ња у свом де­лу
Мо­рал и дру­штво; го­то­во про­грам­ски го­во­ри о еду­ка­ци­ји кроз
пу­то­ва­ње, за шта је, ка­ко ка­же, по­треб­на не­за­ви­сност лич­но­сти.
Ве­ли­ки број љу­ди у том сто­ле­ћу, ме­ђу­тим, ни­је по­се­до­вао до­
вољ­но ма­те­ри­јал­них сред­ста­ва за ова­кву вр­сту обра­зо­ва­ња, па
су тај не­до­ста­так ком­пен­зо­ва­ли чи­та­њем и број­ном пу­то­пи­сном
лек­ти­ром, ко­ја је бу­ја­ла и у 18. сто­ле­ћу по­ста­ла нај­број­ни­ја на
књи­жев­ном тр­жи­шту.
Оно што пу­то­ва­ње у 18. ве­ку раз­ли­ку­је од оног у ра­ни­јим до­би­
ма ле­жи у со­ци­о­ло­шкој чи­ње­ни­ци ра­ђа­ња но­ве кла­се, гра­ђа­ни­на,
ко­ји је по­стао основ­ним прин­ци­пом пу­то­ва­ња, и то упра­во пре­ма
Де­кар­ту, јер је та­ква осо­ба усво­ји­ла пу­то­ва­ње као бит­ан обра­зов­ни
еле­мент. Ра­сте чак број зва­нич­них и при­ват­них удру­же­ња пут­ни­ка,
ра­сте и број по­кло­нич­ких пу­то­ва­ња; об­ја­вљу­ју се и ту­ри­стич­ки
во­ди­чи у об­ли­ку књигâ и то у про­све­ти­тељ­ској Ру­си­ји; пу­то­пи­си
пред­ста­вља­ју та­да глав­ни кон­тин­гент на књи­жар­ском тр­жи­шту,
да чак за­се­њу­ју по­пу­лар­ност ро­ма­на; Јо­хан Фор­стер осни­ва ча­со­
пис ко­ји об­ја­вљу­је пу­то­пи­се – Ma­ga­zin von merkwürdi­gen ne­uen
Re­i­se­beschre­i­bun­gen (иза­шло је 39 све­за­ка у пе­ри­о­ду 1790–1839);
осно­ва­на је и ги­гант­ска „Би­бли­о­те­ка нај­ва­жни­јих пу­то­пи­са” (у
то­ку свог 35-го­ди­шњег по­сто­ја­ња из­да­ла је 115 то­мо­ва); ро­ђе­на
је чи­та­лач­ка глад за из­град­њом ма­ште има­ги­нар­ним пу­то­ва­њем.
Чак се ду­хо­ви­то мо­же пу­то­ва­ти и уну­тар ма­лог про­сто­ра за­твор­
ске ће­ли­је, као што пи­ше Тек­си­јер у чу­ве­ном де­лу Пу­то­ва­ње по
мо­јој со­би. Свим тим де­ли­ма по­ста­ће цен­трал­на ли­те­рар­на тач­ка
баш она иде­ја ко­ју је Ге­те опи­сао у свом Ита­ли­јан­ском пу­то­ва­њу.
Про­све­ће­ни дух, на­и­ме, пу­то­ва­њем је фор­ми­рао иде­ју уни­вер­зал­
но­сти људ­ског ро­да, без об­зи­ра на раз­ли­чи­те ре­ли­ги­је по­је­ди­них
кул­ту­ра, чи­ме се сва­ка­ко ра­ђао и основ вер­ској то­ле­ран­ци­ји.
Фе­но­мен пу­то­ва­ња, ко­ји је у ре­зул­та­ту из­не­дрио но­ви жа­нр
– пу­то­пис, био он из раз­ло­га от­кри­ћа, ра­зо­но­де, по­кло­ни­штва
 R. De­scar­tes, Di­sco­urs de la Mer­ho­de, Ham­burg, 1957, стр. 7–8, го­во­ри о
����������������
ме­то­дич­кој вред­но­сти пу­то­ва­ња за „mat­he­sis uni­ver­sa­lis”: „Нај­ве­ћа ко­рист ко­ју
сам имао од пу­то­ва­ња са­сто­ја­ла се у то­ме да сам учио да ни у шта не ве­ру­јем
без про­ве­ре.” Ег­зо­то­фи­ли­ја тог до­ба огле­да­ла се и у на­во­ђе­њу Пер­си­ја­на­ца и
Ки­не­за, као и јед­на­ко да­ле­ких Мек­си­ка­на­ца, од ко­јих се мо­же мно­го на­у­чи­ти и
о вред­но­ва­њу соп­стве­не про­шло­сти (уп. нав. де­ло, стр. 13–22).
 F.
����������������������������� XVI­II), Mo­ral and Ci­vil Es­say.
Ba­con, „On tra­vel” (ch. ���������
 Уп.
������������������������������������������������������������
пи­смо Жа­на Ша­пле­на из 1663, упу­ће­но при­ја­те­љу: „No­stre�������������������
Na­tion a
changé de go­ust po­ur les lec­tu­res et au li­eu des ro­ma­nes […] les voyages, sont ve­nus
en cre­dit e ti­en­nent le hant bo­ut dans la co­ur et dans la vil­le” (Jean Cha­pe­lain, Let­tres
2, Pa­ris, 19883, str. 340).
 Уп. B. I. Kra­sno­ba­ev, „Rus­sische Re­i­seführer des 18. Ja­hr­hun­derts”, Re­i­sen
und Re­i­se­beschre­i­bun­gen im 18. und 19. Ja­hr­hun­dert als Qu­el­len der Kul­tur­be­zi­e­
hungsfor­schung. Hrsg. von B. I. Kra­sno­ba­ev–G. Ro­bel–H. Ze­man, Ver­lag Ul­rich [113
Ca­men, Ber­lin, 1980, str. 83–100.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ или че­га дру­гог, оста­је те­ма и мно­гих дру­гих жан­ро­ва. Ова чи­
ње­ни­ца по­ка­зу­је те­шко­ћу, при­сут­ну у мно­гим ра­до­ви­ма, о то­ме
ка­ко де­фи­ни­са­ти пу­то­пис као по­себ­ну, уз то и – књи­жев­ну, а не
гра­нич­ну вр­сту. Мо­же ли се пу­то­пис та­квим, као ли­те­рар­ни жа­нр,
уста­но­ви­ти? Да ли му не­што сме­та, и шта то, у ова­квом оса­мо­ста­
љи­ва­њу? Од­го­ворâ на ове ди­ле­ме има у на­у­ци, да­кле, по­зна­ти су
књи­жев­но­на­уч­ном про­ми­шља­њу де­фи­ни­са­ња жан­ра. Сво­де се,
ипак, и нај­че­шће, на чи­ње­ни­цу при­су­ства ауто­би­о­граф­ског ис­ка­за,
или слу­жбе­ног из­ве­шта­ва­ња, или оби­ља фак­то­граф­ског ма­те­ри­ја­
ла (ет­но­граф­ског, по­ли­тич­ког, ге­о­граф­ског и сл.). Кон­сен­зус око
то­га, ме­ђу­тим, шта би ја­сно био тај жа­нр ни да­нас не по­сто­ји.
Отуд се, на при­мер, де­ша­ва да се дру­ги део До­си­те­је­вог Жи­во­та
и при­кљу­че­ни­ја ту­ма­чи и као пу­то­пис и као ауто­би­о­гра­фи­ја и као
епи­сто­лар­на про­за, ма­да у 18. сто­ле­ћу још ни­је би­ло ме­ша­ња жан­
ро­ва, ка­кво ће по­зна­ва­ти тек до­ба ро­ман­ти­зма.
Про­блем мо­жда тре­ба тра­жи­ти у не­чем дру­гом, и то оп­шти­јег
ка­рак­те­ра од од­ре­ђе­ња сва­ког жан­ра по­на­о­соб. Те­шко­ћа ле­жи,
из­гле­да, у де­фи­ни­са­њу жан­ра уоп­ште, са­мим тим и књи­жев­не
вр­сте по­пут на из­глед ка­ме­ле­он­ског пу­то­пи­са, што се нај­бо­ље
ви­ди већ у при­ме­ру овог де­ла срп­ског про­све­ти­те­ља. Про­блем је,
та­ко, у ја­сно­сти де­фи­ни­ци­је јед­ног жан­ра, а не у ја­сном од­ре­ђе­њу
пу­то­пи­са; у тај вир ула­зи и те­шко­ћа, на­вод­на, од­ре­ђе­ња ауто­би­о­
гра­фи­је, есе­ја, ме­мо­а­ра, да­кле, свих оних врстâ ко­је је књи­жев­на
те­о­ри­ја свр­ста­ла у пре­ла­зне ли­те­рар­не об­ли­ке. У 18. сто­ле­ћу
они ни­су би­ли ме­шо­ви­ти жан­ро­ви, већ је те­шко­ћа у ту­ма­чу, не у
књи­жев­ном тек­сту. За­то је ве­ро­ват­но нај­бо­ље кре­ну­ти ре­дом, с
нај­че­шћим при­ме­ри­ма, за ову при­ли­ку – из срп­ске књи­жев­но­сти,
ка­ко би се уста­но­ви­ла тра­ди­ци­ја и ге­не­за јед­ног жан­ра и пре­ла­зак
из пре­скрип­тив­но­сти у сло­бод­ан ства­ра­лач­ки чин.
Ср­би су од дав­ни­на пу­то­ва­ли ра­до и ре­ла­тив­но че­сто. Би­ла
су то у сред­њем ве­ку је­ди­но по­кло­нич­ка пу­то­ва­ња („хо­жде­ни­ја”).
Као об­лик про­чи­шће­ња и ис­пу­ње­ња ду­ше, по­кло­нич­ко пу­то­ва­
ње би­ло је по­зна­то још у до­ба ста­рог Ри­ма, а све че­шће је би­ло
прак­ти­ко­ва­но у сред­њем ве­ку. Мно­ги од ових но­вих ха­џи­ја за­пи­
си­ва­ли су ток сво­га пу­то­ва­ња пре­ма ви­зан­тиј­ском узо­ру во­дичâ
до све­тих гро­бо­ва и све­тих ме­ста – про­ски­ни­та­ри­о­на. У њи­ма је
би­ло оза­ко­ње­но ка­ко бе­ле­жи­ти сво­ја ко­на­чи­шта и цр­кве у њи­ма,
што зна­чи да у та­квом опи­су ни­је мо­гло да се по­ја­ви и ни­је би­ло
до­пу­ште­но на­ћи про­сто­ра за ка­кав лич­ни ути­сак, ко­мен­тар или
опис при­ро­де, оби­ча­ја ме­ста и слич­но. На та­кво пу­то­ва­ње ишао
је и Раст­ко Не­ма­њић; по­том, из 14. сто­ле­ћа по­сто­ји про­ски­ни­та­
ри­он, па из на­ред­ног ве­ка, 1442, из пе­ра Ни­ко­на Је­ру­са­лим­ца, а
не­што их је ви­ше то­ком 17. ве­ка.10 Би­ће да су на­кон Ве­ли­ке се­о­бе,

 Уп. ова­кве про­бле­ме у ина­че до­бром збор­ни­ку ра­до­ва Књи­га о пу­то­пи­су

(ур. С. Пе­ко­вић), Ин­сти­тут за књи­жев­ност и умет­ност, Бе­о­град, 2001.
10 Уп. Ђор­ђе Три­фу­но­вић, Азбуч­ник срп­ских сред­њо­ве­ков­них књи­жев­них
114]
пој­мо­ва, Но­лит, Бе­о­град, 1990, стр. 296–300.
то­ком 18. сто­ле­ћа па­ра­лел­но жи­ве­ли овај ви­зан­тиј­ски жа­нр11 с

мирјана д. стефановић
не­ким друк­чи­јим опи­сом пу­то­ва­ња, ма­кар и с истом те­мом – по­
кло­нич­ког пу­то­ва­ња. Реч је, на­рав­но, о два ре­пре­зен­та­тив­на де­ла,
Мо­ре­пла­ва­ни­ју Јо­ва­на Ра­ји­ћа и Пу­те­ше­стви­ју ка гра­ду Је­ру­са­ли­му
Је­ро­те­ја Ра­ча­ни­на.
Има­ју­ћи узор у про­ски­ни­та­ри­о­ну, по­зна­ва­ју­ћи га од­лич­но,
у Је­ро­те­је­вом слу­ча­ју сва­ка­ко, јер је је­дан та­кав и пре­пи­сао, онај
свог ра­чан­ског са­бра­та Ла­врен­ти­ја,12 срп­ски пи­сац уте­ме­љио је
но­ви жа­нр у срп­ској књи­жев­но­сти – пу­то­пис. Ако би се ишло
за тер­ми­но­ло­шком чи­сто­том, ја­сно­шћу и пре­ци­зно­шћу, он­да би
мо­гло да се ка­же ка­ко жа­нр про­ски­ни­та­ри­о­на по­кри­ва зна­че­ње
не­мач­ког пој­ма „��������������������������������������������������������
Re­i­se­be­richt”, док би се пу­то­пис од­ре­дио реч­ју
„Re­i­se­beschre­i­bung”. У че­му је њи­хо­ва раз­ли­ка? О про­ски­ни­та­ри­о­
ну је већ утвр­ђе­но и зна­но да је са­став­ни део нор­ма­тив­не по­е­ти­ке,
па је сто­га, да би уоп­ште био пре­по­знат као жа­нр, мо­рао да сле­ди
узу­се ка­но­ни­зо­ва­не стрикт­ним пра­ви­ли­ма. Пу­то­пис, ме­ђу­тим,
сло­бод­ни­је је ли­те­рар­но шти­во. О Је­ро­те­је­вом пу­то­пи­су у том
сми­слу по­сто­ји оби­ла­та ли­те­ра­ту­ра, по­чев од оне и ве­ли­ке и зна­
чај­не сту­ди­је Бо­ри­во­ја Ма­рин­ко­ви­ћа,13 па све до Дин­ка Да­ви­до­ва.�
Сто­га овај рад ви­ше ин­те­ре­су­је, бу­ду­ћи да о то­ме ни­је пи­са­но,
за­што би Је­ро­те­јев текст био не са­мо пр­ви, већ и пра­ви пу­то­пис
у срп­ској књи­жев­ној тра­ди­ци­ји.
Те­ма ње­го­вог тек­ста је­сте ти­пич­на за про­ски­ни­та­ри­он: по­
кло­нич­ко пу­то­ва­ње. На­чин пу­то­ва­ња уоби­ча­јен је за оза­ко­ње­ност
ис­ка­за­ну у та­квом во­ди­чу: кру­жни ток. И, као у сред­њо­ве­ков­ном
опи­су ха­џи­лу­ка, и Је­ро­теј бе­ле­жи нај­че­шће, ма­да уме и да за­бо­
ра­ви, ме­ста у ко­ји­ма је са сво­јом сед­мо­чла­ном гру­пом, у ко­јој су
би­ли и ја­ха­чи­ца Не­да Па­ра­но­сић и њен су­пруг, но­ћио и ко­ју је
цр­кву по­се­тио. Све то, да­ка­ко, при­па­да ви­зан­тиј­ској тра­ди­ци­ји.
Оног мо­мен­та, ме­ђу­тим, кад се Је­ро­теј пре­тво­ри у жи­вог на­ра­то­
ра, уз­бу­ђе­ног над не­чим но­во­ви­ђе­ним, до­тад не­по­зна­тим за ње­га,
из­бе­гли­цу из раз­ру­ше­ног ра­чан­ског ма­на­сти­ра и ски­та Св. Ђор­ђа,
ра­ђа се у ње­му пу­то­пи­сац и ства­ра – пу­то­пис. Кад из мно­жин­ског
об­ли­ка на­ра­то­ра пре­ђе у ка­зи­ва­ње у пр­вом ли­цу, с рет­ким ди­рект­
ним обра­ћа­њем чи­та­о­цу, ре­а­ли­зу­је тип ауто­ра ка­кав по­зна­је но­ва
књи­жев­ност; ту се пу­то­ва­ње схва­та као об­лик „чи­та­ња”, као што
11 Уп. пре­леп и бо­гат ко­ло­ри­са­ним илу­стра­ци­ја­ма про­ски­ни­та­ри­он Ан­дре­ја
Пет­ко­ви­ћа, ко­ји је не­дав­но от­крио и пу­бли­ко­вао Сте­ван Бу­гар­ски, и Хри­сто­фо­ра
Же­фа­ро­ви­ћа од­ло­мак та­квог пу­то­ва­ња, опис гра­да Је­ру­са­ли­ма, део је про­ски­
ни­та­ри­он­ске ба­шти­не.
12 Уп. Аг­неш Ка­ци­ба, „Ла­врен­ти­је­во пу­то­ва­ње из Хи­лан­да­ра у Је­ру­са­лим у
пре­пи­су Је­ро­те­ја Ра­ча­ни­на”, Bi­bli­ot­he­ca Sla­vi­ca Sa­va­ri­en­sis II, Szom­bat­hely–Sze­
ged, 1994, стр. 50–67; То­ми­слав Јо­ва­но­вић, „Ла­врен­ти­јев пу­то­пис”, Књи­жев­на
исто­ри­ја, XXVI/1994, бр. 92, стр. 95–106.
13 Уп. Б. Ма­рин­ко­вић, „Од­лом­ци тра­га­ња за Ра­ча­ни­ма и тра­ди­ци­јом о Је­ро­
те­ју Ра­ча­ни­ну”, Го­ди­шњак Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Но­вом Са­ду, књ. XII/1, �������
1969, стр. 263–300 (по­но­во об­ја­вље­но у: Ра­чан­ски збор­ник, Ба­ји­на Ба­шта, 2008,
бр. 13, стр. 77–124); уз сту­ди­ју Б. Ма­рин­ко­вић је до­нео и фо­то­тип­ско из­да­ње
Је­ро­те­је­вог пу­то­пи­са по из­да­њу Оси­па Бо­ђан­ског из 1861, го­ди­не пр­вог пу­бли­ [115
ко­ва­ња у це­ли­ни овог ино­ва­тив­ног жан­ра у срп­ској књи­жев­но­сти.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ мо­же да бу­де и обр­ну­то, а опет пу­то­пи­сно, на­и­ме – „чи­та­ње као
пу­то­ва­ње”.14 Уз зна­ме­ни­то­сти при­по­ве­да и ле­ген­ду, ону би­блиј­ску,
ве­за­ну уз ка­кав спо­ме­ник. Пу­ту­ју­ћи, ме­ђу­тим, Ср­би­јом, и да­ље,
све до Со­лу­на, као ста­рих срп­ских кра­је­ва и нај­ју­жни­је тач­ке до
ко­је су Ср­би сти­гли у на­се­ља­ва­њу на Бал­кан, Је­ро­теј пре­при­ча­ва
срп­ске ле­ген­де ко­је је ус­пут чуо од ме­шта­на: у Врањ­ској кли­су­ри
ви­део је два ка­ме­на ко­ји су пред­ста­вља­ли мла­ду и ње­ног ку­ма,
а бу­ду­ћи да су по­чи­ни­ли не­до­зво­љен блуд, ока­ме­ни­ли су се; још
ју­жни­је пу­тем на­и­ла­зи на три ху­ма о ко­ји­ма при­ча да су то ша­то­
ри­шта Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Ми­ло­ша Оби­ли­ћа (Ко­би­ли­ћа!), Ре­ље
Ох­му­ће­ви­ћа и Но­ва­ка Де­бе­ља­ка; на Ов­чем по­љу пре­при­ча­ва
ле­ген­ду о то­ме ка­ко су Ср­би до­би­ли сво­је име по ре­ци ко­ја та­
мо те­че (Ср­би­ца); опи­су­је Де­мир-ка­пи­ју Мар­ко­ву. Ве­о­ма че­сто
упо­тре­бља­ва из­ра­зе „ди­вље­ње” и „чу­ђе­ње” за сва­ку но­ви­ну ко­ју
до­тад ни­је по­зна­вао у сво­јој или у ту­ђој кул­ту­ри.15
Ова ње­го­ва чу­ђе­ња об­лик су ра­до­зна­лог пут­ни­ка ко­ји, пу­ту­ју­ћи
по­кло­нич­ким ци­љем, оба­вља и но­ви об­лик пу­то­ва­ња, као „чин кул­
ту­ре”, ко­јим је Ра­ди­вој Кон­стан­ти­но­вић опи­сао чу­ве­на До­си­те­је­ва
жи­вот­на и обра­зов­на пу­то­ва­ња.16 Тај оби­чај да пра­во­слав­ци гро­жђе
је­ду тек од Пре­о­бра­же­ња, док је у му­сли­ман­ској тра­ди­ци­ји овај
оби­чај не­по­знат, је­дан је од по­ка­за­те­ља ка­ко је Је­ро­те­је­во пу­то­ва­ње
кул­ту­ро­ло­шко. Кад ду­хо­ви­то опи­су­је че­ти­ри вр­сте смо­кве, уз све
по­зна­ва­ње би­блиј­ске тра­ди­ци­је, Је­ро­теј пу­то­пи­сац скре­ће па­жњу и
на ле­ко­ви­тост ове воћ­ке, о че­му ће ка­сни­је пи­са­ти Ор­фе­лин у свом
Ма­га­зи­ну (1768). И кад, ко­нач­но, да се овај рад за­у­ста­ви на тек ово­
ли­ко при­ме­ра, ви­ди раз­ли­ку две кул­ту­ре, ислам­ске и хри­шћан­ске, Је­
ро­теј уоп­ште ни­је ци­ник, ни­је кри­ти­чар, већ ра­до­зна­ли ис­тра­жи­вач
дру­гог и друк­чи­јег: „И ту, у Ве­ли­ком Егип­ту, бо­ра­ви­смо два­де­сет
и два да­на, у ха­ну Си­на­ја­ца ка­лу­ђе­ра. И ту сва­шта до­ста јеф­ти­но.
По осам со­му­ни­ћа за јед­ну па­ру, а јед­на па­ра осам ман­гу­ра. И ту
узи­мах за јед­ну па­ру 74 ли­му­на. А ви­на и ра­ки­је – да ду­кат да­јеш
за јед­ну оку, не би на­шао.”
Кад пу­ту­је мо­рем, ис­ка­че ње­гов опис из ти­пи­зи­ра­ног опи­са,
ка­кво је зна­но свим по­кло­нич­ким пут­ни­ци­ма хри­шћан­ске про­ве­
ни­јен­ци­је, ка­то­лич­ке или пра­во­слав­не. Упли­ћу­ћи у свој пу­то­пис
и под­жа­нр про­ски­ни­та­ри­о­на, ма­ри­ти­му (мо­ре­пла­ва­ни­је),17 тј.

14 Уп��������������������������������������������� ”, Po­lja, LIV/2009, br. 455, str.

. �������������������������������������������
Mi­šel Bi­tor, ����������������������������
„���������������������������
Pu­to­va­nje i pi­sa­nje���
95–108.
15 „И ви­дех ту ко­ри­та ка­ме­на око бу­на­ра, ве­ли­ко мно­штво, са­свим ве­ли­ко,
за ди­вље­ње. И чу­ди­смо се”; „И ту у гра­ду Све­тог Пан­те­леј­мо­на ви­дех гро­жђе
мно­го но­се у ко­та­ри­ца­ма на ма­гар­ци­ма. Тур­ци ку­пу­ју, а хри­шћа­ни не до Пре­о­бра­
же­ња. За­то пи­та­смо се и чу­ди­смо се до­бром де­лу њи­хо­вом”; „И око то­га гра­да
иних зе­мље ви­дех. Њи­ве мно­ге по­се­ја­не па­му­ком. И чу­дих се, јер ра­ни­је ни­сам
ви­део”; итд.; уп. пре­вод Т. Јо­ва­но­ви­ћа са из­да­ња О. Бо­ђан­ског, Т. Јо­ва­но­вић,
„Пу­то­пис Је­ро­те­ја Ра­ча­ни­на”, Бра­ни­че­во, �������������������������
XL/1992–1994, стр. 62–98.
16 Р. Кон­стан­ти­но­вић, „Пу­то­ва­ње као чин кул­ту­ре”, Од ба­ро­ка до кла­си­ци­
зма (прир. М. Па­вић), Но­лит, Бе­о­град, 1966, стр. 453–456.
17 То је срп­ска реч за опис пу­то­ва­ња во­дом, ко­ри­сти је и До­си­теј Об­ра­до­
116]
вић.
опис пу­то­ва­ња мо­рем, Је­ро­теј га бо­ји лич­ним осе­ћа­њем, опи­сом

мирјана д. стефановић
стра­ха и пред та­ла­си­ма и пред на­па­дом гу­са­ра и пре­тва­ра свој
текст у пра­ви ли­те­рар­ни жа­нр – у пу­то­пис. Та­кве ка­рак­те­ри­сти­ке
не по­се­ду­је ни Мо­ре­пла­ва­ни­је Јо­ва­на Ра­ји­ћа, ни про­ски­ни­та­ри­он
Ан­дре­ја Пет­ко­ви­ћа, али ни „Пу­то­ва­ње к Је­ро­зо­ли­му год. 1752.”
фра­њев­ца Ја­ко­ва Пле­ти­ко­се.18 Је­ро­теј је, та­ко, пи­сац но­ве срп­ске
књи­жев­но­сти, оне ко­ја је про­све­ти­тељ­ске по­е­ти­ке, све­стан се­бе
као ства­ра­о­ца у обла­сти умет­но­сти ре­чи. Та­кав за­кљу­чак чи­та­мо
и у за­вр­шни­ци сту­ди­је Бо­ри­во­ја Ма­рин­ко­ви­ћа: „Ако је, ме­ђу­тим,
тач­на ми­сао да не­ма раз­ло­га за ве­ро­ва­ње да пи­сци ко­ји су би­ли
исти као и он, бу­ду друк­чи­ји и бо­љи не­го што је он, по­у­зда­но је,
та­ко­ђе, и осве­до­че­но ис­ку­ство да ње­го­во књи­жев­но по­сре­до­ва­ње
не мо­же да бу­де ни­шта дру­го до оно што уисти­ну је­сте: опре­де­
ље­ње ра­но са­зре­лог ин­те­лек­ту­ал­ца да све­до­чи о сво­ме до­бу и
сво­јој ствар­но­сти.”19
Из ових ре­чи про­из­ла­зи не­ко­ли­ко не­сум­њи­вих чи­ње­ни­ца, не
са­мо о том да је Је­ро­теј за­сно­вао но­ви књи­жев­ни жа­нр у срп­ској
књи­жев­но­сти, опи­су­ју­ћи сво­је пу­то­ва­ње из го­динâ 1704–1705, а
за­пи­су­ју­ћи га 1727. го­ди­не. Нај­пре, ако би се сво­ди­ле уоп­шта­ва­
ју­ће иде­је из књи­жев­но­и­сто­риј­ске и књи­жев­но­те­о­риј­ске обла­сти,
он­да се ви­ди ко­ли­ко је Је­ро­теј, као и оста­ли Евро­пља­ни ње­го­вог
до­ба, раз­у­мео пу­то­ва­ње. Оно је у сва­ком слу­ча­ју фор­ми­ра­ло
ин­стру­мент оног ин­тра­е­вроп­ског тран­сфе­ра, ко­ји је у том до­бу
ин­тен­ди­рао оп­шту (европ­ску) кул­ту­ру и ко­ји је из­вр­шио, па и
ис­пу­нио, али и био по­ста­вљен као ко­му­ни­ка­ци­о­на мре­жа трај­не
раз­ме­не ин­фор­ма­ци­ја раз­ли­чи­тих кул­тур­них зо­на. Упо­зна­ју­ћи
дру­гу кул­ту­ру, сва­ки пут­ник уно­сио је еле­мен­те стра­ног у сво­ју
сре­ди­ну, што би мо­гло да пред­ста­вља об­лик мул­ти­пли­ка­ци­је и
по­пу­ла­ри­за­ци­је Дру­гог, има­го­ло­шки ка­за­но, а да то ипак не бу­де
лик да­на­шње по­ли­тич­ки уста­но­вље­не гло­ба­ли­за­ци­је. Пу­то­ва­ње
Је­ро­те­је­во уче­ство­ва­ло је, та­ко, као кон­сти­ту­тив­ни еле­мент сли­ке
о Дру­гом, ко­ја се у Је­ро­те­је­вом слу­ча­ју, Ср­би­ну ко­ји је био под
Тур­чи­ном, мо­же раз­у­ме­ти као то­ле­ранта­н од­нос про­све­ти­тељ­ског
ду­ха пре­ма не­по­зна­том, а не као омра­за, увек уна­пред и без ја­сне
осно­ве, да­кле сте­ре­о­тип­на, ко­ја су­жа­ва ви­зу­ре и ду­хов­не гра­ни­це
соп­стве­не кул­ту­ре, ко­ја је­ди­но од­би­ја­њем но­вог по­ста­је и оста­је
– ма­ла. Не­ма код Је­ро­те­ја ни­чег од сте­ре­о­тип­не сли­ке о друк­чи­јем
од срп­ских оби­ча­ја, већ кон­кре­ти­зо­ва­ње тих раз­ли­ка. И у то­ме
је он за­чет­ник но­вог до­ба, па и у од­но­су на ону чу­ве­ну „Tаблу
на­ро­да”, ко­ја сва вр­ви од сте­ре­о­тип­них пред­ста­ва.20

18 Уп. To­mo Hr­vat­ski pu­to­pis iz sre­di­ne osam­na­e­sto­ga vi­je­ka”��, Zbor­nik

�����������������������������������������������������������������������������
Ma­tić, „��������������������������������������������������������������
u čast Stje­pa­na Iv­ši­ća, Za­greb, 1963, str. 255–261; уп. и Дра­га­на Гр­бић, „Бу­ра у
срп­ској књи­жев­но­сти 18. ве­ка”, Упо­ред­на ис­тра­жи­ва­ња 4, Бе­о­град, 2007, стр.
157–176.
19 Уп. Б. Ма­рин­ко­вић, нав. рад, стр. 300.
20 Уп. М. Д. Сте­фа­но­вић, Крат­ки увод у исто­ри­ју срп­ске кул­ту­ре, Слу­жбе­
ни гла­сник, Бе­о­град, 2008, по­гла­вља 2 и 3 и илу­стра­ци­је, по­го­то­ву две­ју та­бли [117
на­ро­да, на кра­ју књи­ге.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ Од дав­ни­на, отуд, по­сто­је по­ку­ша­ји да се чо­век од­ре­ди сво­јом
нај­ва­жни­јом осо­би­ном и то по­сред­ством јед­но­став­не де­фи­ни­ци­је
– по­мо­ћу фор­му­ле ho­mo sa­pi­ens, ho­mo lo­qu­ens и ho­mo lu­dus; уз
њу се до­да­је сад и иде­ја о ho­mo agens, тј. о ак­тив­ној, де­лу­ју­ћој
лич­но­сти. Ако је реч о 18. ве­ку, он­да тре­ба до­да­ти још јед­ну од­ре­
ђу­ју­ћи ка­рак­те­ри­сти­ку: ho­mo pe­re­gri­nans, тј. чо­век ко­ји пу­ту­је. Ова
по­след­ња по­ста­је чак до­ми­нант­ном осо­би­ном про­све­ти­тељ­ског
гра­ђа­ни­на, упра­во за­то што, за раз­ли­ку од чо­ве­ка сред­њег ве­ка, лич­
ност у 18. ве­ку ми­сли про­стор­но. Друк­чи­је ка­за­но, у сред­њем ве­ку
жи­вот на зе­мљи био је тек про­ла­зно до­ба, јер се све по­сма­тра­ло
вре­ме­ном на­кон смр­ти. Чо­век до­ба про­све­ти­тељ­ства, а про­све­ћен,
же­лео је ре­не­сан­сно да ужи­ва и да ово­зе­маљ­ски жи­вот про­жи­ви
до­бро и што ду­же. Зна­ју­ћи, сва­ка­ко, ка­ко су две не­у­мит­не тач­ке у
ње­го­вом жи­во­ту, тач­ка ро­ђе­ња и тач­ка смр­ти, же­лео је ту пу­та­њу
из­ме­ђу њих да про­ду­жи што је ви­ше мо­гло; отуд је жи­вео, сли­
ко­ви­то ка­за­но, цик-цак, про­ду­жа­ва­ју­ћи и од­ми­чу­ћи на тај на­чин
раз­мак из­ме­ђу две не­у­мит­но­сти. Ни­је ли то пу­то­ва­ње? Тај по­јам
оди­ше бо­гат­ством у срп­ском је­зи­ку. Вук Ка­ра­џић му у свом Рјеч­
ни­ку по­све­ћу­је ре­ла­тив­но до­ста про­сто­ра: пут, пу­так (де­ми­ну­тив),
пу­таљ (коњ), пу­та­ња, пу­та­њи­ца (де­ми­ну­тив), пут­ник, пут­ни­ков,
пут­нич­ки, пу­то­ва­ње, пу­то­ва­ти, пу­то­но­гаст. Не би би­ло тих ре­чи
у на­шем је­зи­ку, а да их пре то­га ни­је од­не­го­ва­ла жи­вот­на прак­са.
Пу­то­ва­ње је, зна­чи, би­ло жи­во у срп­ској кул­ту­ри, чак и кад је има­
ло бол­не по­сле­ди­це, на­мет­ну­том а не сло­бод­ном во­љом, као што
су би­ле се­о­бе, из Ср­би­је у Угар­ску, из Угар­ске у Ру­си­ју. Не тре­ба
пре­те­ри­ва­ти, при том, па у чу­ве­ној ре­че­ни­ци Ми­ло­ша Цр­њан­ског
о то­ме ка­ко „има
�����������������������������������������������������������
се­о­ба, смр­ти не­ма”, тра­жи­ти, осим на­су­шног ег­
зи­стен­ци­јал­ног, и оно ства­ра­лач­ко и от­кри­ва­лач­ко кул­ту­ро­ло­шко
пу­то­ва­ње на­лик Је­ро­те­је­вом или ка­сни­јих пу­то­пи­са­ца, по­чев од
зна­ти­жељ­ног и ду­хо­ви­тог Љу­бе Не­на­до­ви­ћа.
Срп­ском пу­то­пи­сцу, ко­јем је пра­ва ли­те­рар­на пу­то­пи­сна ба­
шти­на текст ра­до­зна­лог Ра­ча­ни­на, ја­сно је шта је пу­то­пис. Тре­ба­
ло би да то бу­де и књи­жев­ном те­о­ре­ти­ча­ру. Кад, на­и­ме, у тек­сту
до­ђе до ин­тим­ног од­но­са из­ме­ђу пу­то­ва­ња и при­по­ве­да­ња, он­да
се из те ве­зе ра­ђа но­ви жа­нр, ства­ра се пу­то­пис, тј. есте­ти­зо­ва­но
обра­зов­но пу­то­ва­ње.21 По­бе­да, да­кле, ра­зум­не све­сти над ста­рим
су­је­вер­јем у 18. сто­ле­ћу мо­гла би да бу­де ре­пре­зен­то­ва­на и пу­то­
ва­њем као ак­том кул­ту­ре и на­чи­ном из­град­ње то­ле­рант­не сли­ке
о друк­чи­јем у од­но­су на ону по­гре­шну – сте­ре­о­тип­ну. Све нам
је то по­ну­дио Је­ро­теј Ра­ча­нин. За­то је по­ма­ло чуд­но што се сви
збор­ни­ци с те­мом пу­то­ва­ња и пу­то­пи­са кре­ћу са­мо у окви­ри­ма
срп­ске књи­жев­но­сти од 19. сто­ле­ћа; ако се прет­ход­ни век по­е­тич­
ки и спо­ми­ње, он­да се, сва­ка­ко на­уч­но спор­но, име­ну­је До­си­те­је­во
де­ло. Је­ро­те­ја у та­квим ту­ма­че­њи­ма за­сни­ва­ња мо­дер­ног жан­ра
21 Уп.
���������������������������������������������������������������������
Al­bert Me­i­er, „Von der enzyklopädischen Stu­di­en­re­i­se zur ästhetischen
�������������
Bil­dungsre­i­se. Ita­li­en­re­i­sen im 18. Ja­hr­hun­dert”, Der Re­i­se­be­richt. Die Ent­wic­klung
118] einer Gat­tung in der de­utschen Li­te­ra­tur. Hrsg. P. J. Bren­ner, Su­hr­kamp Ver­lag,
Frank­furt am Main, 1989, str. 284–305.
јед­но­став­но – не­ма!22 Има, ме­ђу­тим, Фор­ти­со­вог де­ла, али, опет,

мирјана д. стефановић
не­ма – Је­ро­те­ја. А има слич­но­сти из­ме­ђу два срп­ска пи­сца про­
све­ти­тељ­ског до­ба. Ти­по­ло­шко ви­ђе­ње Је­ро­те­је­вог пу­то­пи­са и
До­си­те­је­вог опи­са пу­то­ва­ња на­ла­зи сво­ју ве­зив­ну нит у обра­ћа­њу
(има­ги­нар­ном) чи­та­о­цу, по­том и у стил­ским ка­рак­те­ри­сти­ка­ма, на­
ро­чи­то у ду­хо­ви­то­сти опи­са де­та­ља с пу­то­ва­ња и ка­рак­те­ри­сти­ка
дру­ге кул­ту­ре.23 Али то још увек ни­је до­во­љан на­уч­ни раз­лог да
се До­си­те­је­во де­ло схва­та као пу­то­пис, а Је­ро­те­је­во – као сред­њо­
ве­ков­ни про­ски­ни­та­ри­он. Раз­лог би мо­гао да бу­де јед­но­ста­ван,
ако већ и сад ни­је ја­сан. Аван­ту­ри­стич­ки ро­ман, на­и­ме, не­ка се
узме у об­зир и ова­кав при­мер, у ко­јем ју­нак пу­ту­је да би се на
кра­ју по­но­во су­срео с во­ље­ном осо­бом не мо­же ни­ка­ко да бу­де
до­во­љан раз­лог за про­гла­ша­ва­ње ње­го­во – пу­то­пи­сом. Је­ди­но је
мо­ти­ви­са­ни циљ онај фак­тор ко­ји мо­же књи­жев­ној те­о­ри­ји да
од­го­во­ри на пи­та­ње о то­ме да ли је реч о ро­ма­ну, пу­то­пи­су или
ауто­би­о­гра­фи­ји.
А све су то жан­ро­ви ко­је је кон­сти­ту­и­са­ла срп­ска књи­жев­
ност 18. сто­ле­ћа. Мо­жда је вре­ме да поч­не­мо да раз­у­ме­ва­мо по
че­му је књи­жев­ност 18. ве­ка зна­чај­на за ма­тер­њу књи­жев­ност, а
сва­ка­ко је по кон­сти­ту­и­са­њу но­вих књи­жев­них вр­ста. Ис­ка­чу­ћи
у том до­бу из сво­је нор­ма­тив­не по­е­тич­ке ко­шу­ље упра­во лич­ним
за­па­жа­њи­ма и бе­ле­же­њем је­дин­стве­них ин­ди­ви­ду­а­ли­зо­ва­них
ути­са­ка, не са­мо све­та око се­бе, већ и оног у се­би, Је­ро­теј је сред­
њо­ве­ков­ни текст пре­тво­рио у но­ви, мо­дера­н жа­нр – пу­то­пис. Та­ко
и по­кло­нич­ко пу­то­ва­ње мо­же да на­ста­ви свој жи­вот, овај пут у
ли­те­рар­ној фор­ми, што је био слу­чај и у дру­гим европ­ским ли­те­
ра­ту­ра­ма. Не­ка се на­ве­ду са­мо фран­цу­ски при­мер Ша­то­бри­ја­на
(„Пу­то­ва­ње од Па­ри­за до Је­ру­са­ли­ма”) или ен­гле­ски при­мер
лор­да Бај­ро­на. Срп­ска књи­жев­ност је, кад се с овим упо­ре­ди, пот­
пу­но би­ла у ак­ту­ел­ној по­е­ти­ци про­све­ти­тељ­ског до­ба. Нај­ма­ње
ис­тра­жи­ва­ној, ма­да опи­си­ва­ној и у де­фи­ни­ци­ја­ма пре­оп­шир­но
од­ре­ђи­ва­ној, књи­жев­ној вр­сти пу­то­пи­са сто­га ов­де по­ку­ша­ва­ју
да се по­ну­де од­го­во­ри на пред­ло­же­не те­ме и упи­та­но­сти, мо­жда
чак и са ши­ром кон­се­квен­цом о то­ме шта је­сте јед­на књи­жев­на
вр­ста. Кад је реч о пу­то­пи­су, ка­мен спо­ти­ца­ња у ко­нач­но­сти на­
уч­ног про­ми­шља­ња сва­ка­ко ле­жи у чи­ње­ни­ци ко­ри­шће­не гра­ђе,
као пр­вен­стве­ног из­во­ра ту­ма­че­ња. Тек кад би се по­че­ло за­пра­во
од­го­ва­ра­ти, и то по­тврд­но, на пи­та­ње да ли циљ пу­то­ва­ња и на­чин
ње­го­ве об­ра­де, тј. ње­го­ва ег­зи­стен­ци­ја уну­тар си­сте­ма жан­ро­ва,
је­сте од­лу­чу­ју­ћи фак­тор за де­фи­ни­са­ње жан­ра, тек та­да би мо­гла
да поч­не при­ча о по­е­ти­ци пу­то­пи­са као са­мо­стал­не књи­жев­не
22 Уп. и Са­ша Ра­до­њић, Реч­ник срп­ске пу­то­пи­сне про­зе, Со­ла­рис, Но­ви
сад, 1995. Аутор има тач­них за­па­жа­ња. Из­о­ста­вља, ме­ђу­тим, у пот­пу­но­сти
сред­њо­ве­ков­не опи­се пу­то­ва­ња. Не­ма ни је­ро­те­ја; нај­ста­ри­ји му је пу­то­пис (?)
До­си­те­је­во де­ло Жи­вот и при­кљу­че­ни­ја (1783). Да ли, ме­ђу­тим, мо­тив пу­то­ва­
ња уну­тар не­ког де­ла по­ста­је од­лу­чу­ју­ћи фак­тор за раз­у­ме­ва­ње та­квог тек­ста
као – пу­то­пи­са?
23 Уп. из­ла­га­ња на ску­пу „Ра­чан­ска тра­ди­ци­ја и До­си­теј”, Ра­чан­ски збор­ник
[119
13, Фон­да­ци­ја Ра­чан­ска ба­шти­на, Ба­ји­на Ба­шта, 2008.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ вр­сте. Не­сум­њи­вим мо­же да бу­де и Је­ро­те­јев слу­чај. На­стан­ку
књи­жев­не вр­сте пу­то­пи­са у осно­ви ле­жи от­кри­ће об­у­зе­то­сти, оне
ко­ја је пра­ти­лац пу­то­ва­ња и, уз то, са су­бјек­тив­но цен­три­ра­ном
есте­ти­ком ауто­но­ми­је. Ве­ће при­су­ство су­бјек­тив­но­сти, сна­жни­ја
и оја­ча­на есте­ти­за­ци­ја тек­ста, без об­зи­ра да ли је фор­ма­ли­зо­ван
као днев­ник, као епи­сто­ла, као пе­сма чак, до­во­ди у ли­те­ра­ри­зо­
ван од­нос ствар­но и при­по­ве­дач­ко („пу­ту­ју­ће”) ја. Реч је, оту­да,
о фик­ци­о­на­ли­за­ци­ји тек­ста с ци­ља­ном те­мом, и то без об­зи­ра
што му је осно­ва пред­ста­ва спо­ља­шње ре­ал­но­сти ко­ја се, у књи­
жев­ном тек­сту, пре­тва­ра у пред­ста­ву уну­тра­шње ре­ал­но­сти. Ни
Џе­ка Ке­ру­а­ка ро­ман отуд не мо­же да бу­де пу­то­пис, јер му циљ
ни­је пу­то­ва­ње, већ опис свог жи­во­та, ма­кар и лу­та­лач­ког, ин­те­гри­
са­ног на­сло­вом На пу­ту (1957). Ни Оди­се­ја ни­је пу­то­пис. Али
то мо­гу да бу­ду мно­ге се­квен­це пе­сни­ка ва­га­на­та, код нас још
увек не­пре­ве­де­не, али по­зна­те у чу­ве­ној збир­ци Car­mi­na bu­ra­na.
„Пу­те­ше­стви­је ка гра­ду Је­ру­са­ли­му” је­сте, да­кле, пра­ви пу­то­пис,
пр­ви у срп­ској књи­жев­но­сти.

Mirjana D. Stefanovic

Re­i­se­beschre­i­bung als li­te­ra­rische Gat­tung

Z u­ s a m­ m e n­ f a s­ s u n g

In dem Be­i­trag kann sich feststel­len, dass man Re­i­se­beschre­i­bung als eine Form
des Erzählens ver­ste­hen soll und als sol­che li­te­ra­turt­he­o­re­tisch be­trac­hten muss.
Die Geschic­hte di­e­ser Gat­tung in der ser­bischen Li­te­ra­tur wur­de bis­her noch nicht
geschri­e­ben, d.h. man hat nicht be­merkt wie ne­ue li­te­ra­rische Gat­tun­gen schon im
18. Ja­hr­hun­dert ent­stan­den, da­run­ter auch die Re­i­se­beschre­i­bung. Nach dem Mu­ster
der mit­te­lal­ter­lic­hen Ge­stalt eines Re­i­se­be­ric­htes (Proskyni­ta­rion) hat der Mönch
Je­ro­tej Ra­ča­nin li­te­ra­risch eige­ne Pil­ger­re­i­se nach Je­ru­sa­lem be­trac­htet. Analyse se­
i­ner tex­te ze­igt wie sich die Gat­tung ent­steht, ge­na­u­so wie man Re­i­se­beschre­i­bung
als auto­no­me li­te­ra­rische Sor­te beschre­i­ben soll­te.

Schlüsselwörter – Reisebericht, Jerotej Račanin, Aufklärung, serbische Lite-

ratur

120]