спев 

Бој змаја с орлови (1791), у којима се може уочити

Рајићев заокрет од религиозно дидактичке поезије ка
тенденционалнијем национално-политичком, у одређеним
деловима и памфлетском песништву.
алегорично-историјски спев

идећи алегорију у змају и орловима који представљају Турску, односно

Аустрију и Русију, као и у митолошком (античком и муслиманском)
слоју епа који се стално преплиће са реалним историјским догађајима
о којима је аутор желео писати, опевајући на шаљив начин њему
савремен рат Аустрије и Русије против Турске (1788-1790).

документарности Боја змаја с орлови

тежњу Рајића да испише прецизне и детаљне податке,

многе техничке појединости о бојевима, о распореду војске при
јуришима, о броју пукова и батерија

Мухамеда као комични јунак

У опису језика видео је Рајићеву везу са народним песничким

стваралаштвом, уочио је значај пољског тринаестерца не само у
спеву, него и у целокупној српској поезији 18. века.

Бој змаја с орлови испуњен је низом документаристичких поступака

међу којима су најуочљивији Рајићеви коментари и напомене које,
дате у фуснотама, садрже детаљне информације о наоружању војски,
о њиховој бројчаности, 

Специфично Рајићево језичко опредељење, које подразумева

коришћење многобројних народних израза и употребу говорне
лексике, те лапидаран и максимално поједностављен израз, значајан
је сигнал одсуства барокног китњастог стила који се испољава и на
плану пробраног оригиналног језичког исказа и тежи, сасвим супротно
него Рајићев, зачуђујућим и неочекиваним синтагматским везама,
често непоновљивим и неологичним.
комичног јунака као битан елеменат структуре Боја

 портрет главног јунака спева дат у хумористичким цртама, наглашено

карикатурално:

У циљу детронизације Мухамедовог јунаштва и ратничких

способности, епски певач свог јунака именује надимком Мујо и у
његова уста каткад убацује и речи које подсећају на инфантилни говор
(обраћања) детета/(у):
Константно изругивање физичком изгледу и особинама и имену Мухамедовом, завршава се при
самом крају епа тоталном ругалицом, видљивом у дијалогу Мухамеда са сопственим ехом и
кукавицом. Ово занимљиво формално решење Рајићу је послужило да веома функционално
разреши Мухамедову судбину и да се свирепо подсмехне његовим речима:

Опет јехо шапуће: Јехо њему говори: Јехо шушкав цвркуће: Јехо

јаче говори: А куквка отпева: Јехо му се одзива

Поступком еха само је јаче подвучена гротескност Мухамедовог лика и представљен је увод у

коначни ударац који ће му наратор задати у последњој слици епа, остављајући га да се потпуно го

покуњи и заувек изгуби без трага и гласа:

Очерупан, нагрђен,

голишав, без браде,

Подиже се, отиде

без трага одавде

Безазлени хумор, искључиво у вези са ликом Мухамеда, понегде се претвара и у јетку иронију,

оштру сатиру, а као што ће се из следећег примера видети, може склизнути и у заједљиви

сарказам:
А ти, Мујо, кад нећеш

у миру да живиш,

Гледај кафу с црвеним

млеком да готовиш.76

Овај антологијски пример сарказма, у којем се саркастична поента ишчитава из метафоре 

црвено млеко (ова синтагма означава крв како због заједничке особине између крви и млека /као

што је млеко основни течни хранљиви састојак, тако је и крв основни течни елеменат људског

организма/, тако и због црвене боје која је особина крви, а овом приликом постаје, због сарказма и

атрибут за млеко), веома је значајан као илустративни пример Рајићеве тенденциозности у

сликању негативног карактера јунака, његове недистанциране мржње према главном лику, која је

пре свега последица нционалног програма којег наш писац следи и који су, поред хришћанских

погледа наратора епа, његово основно обележје.

 Мухамед разговара са античким митолошким личностима управо зато што је аутор себи поставио

за циљ да уздигне хришћанску снагу (оличену у служењу једном Богу) и тиме монотеистички

принцип надреди политеистичком. Са једне стране, Мухамед се чином обраћања античким

боговима и сам декларише као паганин (чиме се његов негативни карактер још јаче наглашава), а

са друге стране Мухамедова пропаст је још израженија ако га напусте и античка божанства, као

једини преостали саговорници, која и сама добијају комичне обрисе у својим страховима пред

хришћанском војском и дивљењима њезиној снази која лежи у Божјем благослову. Тако Јупитер,

немоћан пред кљуновима и канxама орлова, саветује Мухамеду да се клони борбе:

Некада свемогући богови, који су одређивали исходе свих ратова, у Рајићевом епу

постају неми посматрачи, тек коментатори неминовних догађаја. Посезање за

античком митологијом, дакле, функционално је једино уколико се

интерпретира кроз призму Рајићевих националних и хришћанских

религиозних тежњи. Дефиловање ликова и богова из античке митологије има

само симболичан карактер – творцу Боја змаја с орлови су биле потребне велике

личности старе књижевности да би детронизацијом њихове снаге још

јаче истакао хришћанску моћ, али и Мухамедову немогућност да

јој се одупре. Ако и постоји дијалог Јована Рајића са предхришћанском

књижевном традицијом, у најбољем случају се може окарактерисати као случајно

пародичан. Уосталом, примери успелих реминисценција на светски значајна

књижевна дела који би сведочили о удруживању традиције и индивидуалног

талента, веома су ретки, и осим једног сликовитог поређења, скоро да их и нема:

Са друге стране, ни мешавина разних традиција са хришћанством није

првенствено знак барокног схватања историје од стране епског

песника. Варирање мотива из муслиманске митологије и религије усмерено је пре

свега на шамар који је Рајић желео упутити Исламу и Муслиманима, који су са

становишта хришћанске религије у оно време били посматрани као иноверници. У

тим пасажима комедија је замењена памфлетским исказима који сведоче о

презиру према свему што је исламско.

Према муслиманској митологији Мухамед је пошао на коњу Бураку у небо, а у

Рајићевом спеву коњ долази из пакленог мрака. Осим тога, овај коњ је брз, а

Мухамед у Рајићевом делу где год да крене касни. И када посеже за мотивима из
муслиманске митологије, баш као и античке, Рајић обрће њихове основне

вредности у бурлескном маниру.

Мухамедове палате су мрачне, окађене смрадом, он живи на дну пакла жалосног напуњеног

јадом, сав лежи у смраду. У моментима екстазе наратор у епу директно ће се погрдним речима

обраћати Мухамеду и његовој војсци:

Напослетку, и Мухамед сам себи упућује негативне квалификације:

Идем дакле у пакао

одкуд сам и дошао,
Већ ја видим што је то:
ја сам сасвим прошао.

На крају исцрпне анализе Рајићевог епа, требало би се дотаћи и његове композиције. Значајна

запажања на том пољу изнела је и Тања Поповић:

Рајић свако певање почиње куплетом који тематски најављује и одређује дати одељак. Уводни стихови

представљају неку врсту задате теме која се касније варира кроз стихове. Прво и последње певање могу се

сматрати оквиром средишња три која, уз силне историјске реалије, стављене додуше у алегорично

окружење, описују битке између турске и руске, односно аустријске војске код Оxакова, Београда и

Бендера, а у којима су тријумфовали хришћани. На почетку се догађаји тек наговештавају, док се на крају

алегорично и у пасторалном окружењу приказују последице Мухамедовог пораза. Средишњи део спева

композиционо је замишљен као засебан опис појединачних битака. Тај тип организације историјске грађе:

једна битка – једно певање, биће модел

Рајић догађаје од певања до певања ређа хронолошки линеарно, и на тај начин не допушта у

временском и просторном смислу компликованију структуру епа

Осим национално-историјске тематике која је изражена у ређању стварних битака од певања до

певања, Рајићев Бој змаја с орлови близак је (пред)романтизму и на плану интертекстуалности

сведеној на успостављање дијалога са језичким и стилским обележјима народне епике, као и у

погледу основног тона казивања који извориште налази у борбеном националистичком заносу и

патетичној визији националног ослобођења, који су одговорни и за коришћење црно-беле технике у

приказивању карактера, а чији је резултат и наглашена тенденциозност и

недистанцираност наратора у односу на тему певања. Коначно, и последња четири

стиха Рајићевог спева, индиректно објашњавајући његов алегорично-историјски карактер,

представљају и имплицитно изнету (пред)романтичарску поетику везану за корпус епског

песништва, поетику која рачуна на спој реалних догађаја и фикције која је редовно производ

националноослободилачке визије песника:

Мухамеде, што видим,

пишем и погађам;
Што не видим и не знам,
желим и нагађам

Посматрајући Рајићево песништво у целини, читалац је у прилици да у њему уочи развој од

духовне религиозне лирике испуњене знатним делом и средњовеековним стилским, поетским и

идеолошким обележјима, до песништва већег обима (драмског и епског) у којем доминирају

наглашени патриотски, често и без веће уметничке амбиције, тенденциозни национални и

хришћански дневно-политички ставови, међу којима се на плану језичког израза, стила, идеје, те

формалних и композиционих решења дају наслутити и обриси националистички усмереног

(пред)романтизма.