Analiza leksike i govora

Dramu „Možda smo mi Miki Maus“ možemo okarakterisati kao dramu specifičnog
senzibiliteta čija je osnovna odlika poetičnost, koja se i reflektovala na lingvističkom aspektu,
odnosno u stilu kojim je napisana. Za razliku od određenog broja drami „krvi i sperme“ koje su
obuhvaćene u ovom radu, a u kojima dominira snažan, sirov diskurs ulice, ovde je jezik, kojim se
likovi služe, nežan i poetičan.
Za ovu dramu nije značajno samo zapaziti kakva leksika je prisutna, već istaći šta u njoj
izostaje. Na prvom mestu tu se misli na izostanak žargona, argoa i sličnih kolokvijalnih oblika.
Takođe, stil kojim je drama napisana je u funkciji ukazivanja na osnovnu dramsku tematsku
potku. U drami je registrovano mnoštvo tekstualnog oneobičavanja koje proizilazi iz činjenice da
se u tekstu udvajaju glas autorke i glas automata za izradu fotografija. Dijalozi koje vode
korisnici (prolaznici) automata za izradu fotografija odlikuju se distancom, nabrajanjima,
asocijativnošću, polifonijom, izostankom hronološkog sleda. Razgovori koje vode parovi
registrovani u komadu prate tok svesti, odlikuje ih neorganizovanost, slobodno ređanje misli,
dominacija emocije. Ovakve odlike drame utiču da se posredstvom govora mogu naslutiti tek
motivi koji su okruženi oko teme sećanja, zaborava i prolaznosti.
O činjenici da je ova drama drugačijeg senzibiliteta, svedoči i kvantitativna analiza
upotrebe psovki i vulgarizama koja je u odnosu na druge dramske tekstove krajnje zanemarljiva.
Broji ukupno četiri psovke i sve ih izgovaraju muški likovi. I pored toga, zaključujemo kako
drama „Možda smo mi Miki Maus“ ne pruža značajnu mogućnost diskutovanja o razlikama
između muških i ženskih likova. Autorka je napisala komad o čoveku koji gubi svoj identitet u
novom, automatizovanom svetu življenja; ona govori o čoveku čiji je status degradiran, jer sve
beneficije življenja u ovom obličju su se izgubile i on više ne ceni istinske vrednosti, lepotu
života, niti ima volje da se bori za to. Tehnologija, mehaničnost, materijalizam, prolaznost,
kratkovečnost oblikovali su čoveka koji živi u permanentnom znanju da je na kraju svega smrt.