Универзитет у Нишу

Филозофски факултет

Департман за србистику

Егзистенцијализам у књижевности на примеру Странца Албера Камија

Ментор : Снежана Милосављевић - Милић

Студент : Милена Арсић, бр.индекса 1807

 Садржај

Увод................................................................................................................................................3
Појам егзистенцијализма .............................................................................................................3
Егзистенцијализам на примеру Странца...............................................................................6
Закључак.......................................................................................................................................9
Литература..................................................................................................................................10

2
 Увод

Појам егзистенцијализма

Филозофски правац који се популарно назива егзистенцијализмом потиче од латинске

речи existential.1

У ужем смислу егзистенцијализмом се назива смјер у филозофији и у књижевности који

најбоље изражава једна фаза стварања француског филозофа и књижевника Jeana Paula
Sartrea. Његова филозофија у целини, својим залагањем за апсолутну слободу човека,
учењем о томе да човек слободно изабире у току свог постојања оно што ће бити, и
учењем о пројекту као слободном нацрту властитог будућег постојања, дјеловања на
тематику и терминологију једног типа књижевне критике који је књижевна дјела
углавном настојао анализирати у контексту филозофске проблематике која је у њима
садржана. 2

У ширем смислу, међутим, егзистенцијализом се назива и једна сувремена филозофска

орјентација, тзв.филозофија егзистенције, у коју се увјетно може убројити и Martin
Heidegger,чија је филозофија најјаче утјецала и на проучавање књижевности. 3

Филозофија као настојање мишљења да разуме себе из себе саме прелази у конкретан
живот и почиње размишљања о тренутности и постојању. Суштина егзистенцијализма
јесте у окретању ка појединачном, субјективном, зa разлику од дотадашње филозофије
која је бринула о општем и универзалном. Сасвим је природно да је најједноставнија
форма за исказивање егзистенцијалистичке филозофије управо уметничка форма.
Модерни егзистенцијализам започињу радови Кјеркегора, Хајдегера и Јасперса. Зрели
егзистенцијализам проналазимо у радовимна Жан Пол Сартра, Албера Камија и других.
Литерарност филозофије, али и филозофија литературе у егзистенцијализму дошли су до
свог пуног значаја: аутентичног живота и аутентичне истине.

1
Преводећи на наш језик има значење речи постојање. Јован Д.Чолић, Речник, Латинско-српско-хрватски,
Дерета, Београд, 1999.г., 176.стр.
2
Миливој Солар, теорија књижевности, Школска књига, Загреб, 1984.г., 233.стр.
3
Миливој Солар, теорија књижевности, Школска књига, Загреб, 1984.г., 233.стр.

3
 Егзистенцијализам на примеру Странца
У предговору за америчко издање Странца, Ками је јасно рекао како се може разумети
судбина Мерсоове идеје у свету. Мерсо је човек који одбија да учествује у друштвеној
игри, одбија да лаже, и друштво то његово одбијање схвата као претњу. У том друштву
човек који не плаче на сахрани своје мајке, вероватно ће бити осуђен на смрт. Читалац
Странца прати Мерсоово приповедање о низу догађаја који започињу вешћу о смрти
Мерсоове мајке , а завршавају се једног дана у зору, вероватно оног дана када ће над
камијевим јунаком бити извршена смртна пресуда.

Често се може чути да је Странац егзистенцијалистички роман, али такво одређење није
потпуно тачно. Термин егзистенцијализам је много шири и обухватнији од идеја
изнесених у овом роману, штавише означава различите ствари и често се погрешно или
неоправдано употребљава. Најједноставније речено, централна идеја егзистенцијализма је
да универзум и човекова егзистенција немају неко више значење, нити у свету постоји
рационални поредак. Према томе, људски живот нема неку сврху која га надилази, нема
ничега осим физичког постојања. Појединка не успева да успостави складан однос са
светом око себе, и тај свет постаје туђ за њу. У том случају свет јунака исвет стварности
су два одвојена света који тешко успостављају комуникацију односно дијалог, па се
поставља питање смисла егзистенције. Неуспели покушаји јединке да успостави контакт
са светом, односно ставрности, рађају свест о узалудном. Тада су јединка, односно човек и
свет апсурдни и не види им се смисао постојања. Из свега тога проистичу разочарења,
очај, стрепња, страх, песимизам и нихилизам. Међутим, апсурд не води обавезно у
пасивизам и резигнацију. Он подстиче на побуну која ће водити у акивизам и отварање
нових вредности, која ће заменити вредности што их намеће отуђени свет. Отуђеном свету
јединка се супротставља на оригиналан начин- презиром и равнодушношћу.

Камијев Мерсо, јунак романа Странац, живи у свету са којим не успева да успостави
дијалог. Тај свет је хладан, непријатан и туђ. Само са појединцима, може да успостави
складан однос, само у ретким случајевима да осети дах топлине, али хладна машина
друштва, оличена у судству, прождире и Мерсоа и његове пријатеље. Мерсо, чиновник у
неком граду на афричкој обали Медитерана, живи своје дане неоптерећен дилемама и
проблемимам који муче друге људе. У првом делу ромснс, видимо га како једе, ради,
спава, слуша, додоирује, пуши, гледа, води љубав, одлази на плажу и у биоскоп. Садржај
његовог живота јесте след чулних утисака. Он нема прошлост и не размишља о
будућности, има само садашњицу. 4

4
Сукцесија садашњих тренутака пред увек свесним погледом. Албер Ками, Мит о Сизифу

4
На први поглед такав јунак, не би се битно разликовао од осталих јунака данашњице,
анонимних чиновника без амбиција, мирних грађанина који воле пливање и одлазак у
биоскоп.Али такви јунаци не улазе у роман. Мерсо са друштвом и светом око себе живи
само у привидном миру и јединству. Он поседује одсуство друштвено признатих осећања
и недостатак моралних обзира. Он је светсан своје ситуације, свестан је своје трагичне
судбине. Та светс га подстиче да се супротставља свету као што то ради Сизиф. И Мерсо
је изнад своје судбине и трагике, супротставља им се презиром и равнодушношћу. У
складу са нараторовом природом. Она се своди на текуће егзистенцијално време а врло
ретке су те ретроспекције које би предочиле збивања и ликове изван егзистенцијалног
времена.

У средишту приче су два догађаја, који покрећу механизам испољавања, не само јунака
романа већ и друштва, попсебно институције и судства. Ками не сматра да је свет којим је
човек окружен бесмислен и апсурдан. Апсурд је само несклад између човекове носталгије
за апсолутним и света који захтевима те носталгије не одговара. 5 По Камију сазнање о
апсурдности човековог постојања не води ка смрти већ ка револту. Свест о апсурду јавља
се код човека, као његова интимна тегоба и лична драма. Та свест о бесциљности живота
рађа у човеку осећање да је странац, туђинац у животу. Свест о апсурду никако није и
право на очајање и безнађе, већ је подтрек за остваривање среће у животу. Основна мисао
овог романа јесте пишчево уверење да је човек само механички аутомат отуђен од света и
своје људске природе све док не постане свестан апсурдности света.

Камијево литерарно и филозофско дело је у својим почецима било снажно обележено

категоријом апсурда, самим тим и удаљено од преокупације моралним врхунцима. Лик
Мерсоа је илустративан у поменутом смислу. Он не само да не тежи некој изузетној
моралности, већ озбиљно нарушава етичке прописе. Начин на који прима вест о смрти
своје мајке, равнодушност према убиству које је починио, показују га као некога коме су
моралне норме стране. Мерсо својим животом и поступцима представља отеловење
апсурда. Главно опрадвадње многих Мерсоових доживљаја састоји се у томе што истичу
неке видове апсурдности. Како другачије разумети личност која је дан после смрти своје
мајке отишла на плажу, започела љубавну везу и смејала се гледајући комични филм, која
је убила другог човека због сунца и уочи погубљења тврдила да је била срећна и да је то
још увек? Мерсо, апсурдни човек, бачен у овај свет,побуњен, неодговоран, не мора ништа
да правда. Он је невин. За њега је све дозвољено. Странац кога Ками хоће да наслика је
управо један од оних страшних, невиних над којима се згражава друштво зато што не
прихватају његова правила игре. 6

5
Драгутин Стефановић и Вукашин Станисављевић, Преглед југословенске књижевности, књига 4, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 1979.г. 49.стр.
6
Жан Пол Сартр, Објашњење Камијевог Странца, Шта је књижевност, Београд Нолит, 1981.г., 198.стр.

5
Михаил Бахтин је писао о једном нарочитом облику у историји романа. У њему је јунак
носилац неке специфичне идеје, и у свет се запућује да би испитао отпорност света на њу,
да би проверио да ли је свет добро место за њено оживотворење.

Мерсоова људска природа је такође сложена. Он је равнодушан и индиферентан, али је у

неким стварима и изузетно осетљив, и та два стања се код њега стално смењују. Мерсо је
равнодушан када му мајка умире и када је сахрањује, након тога он гледа са девојком
хумористички филм у биоскопу. Мерсо схвата да не може живети, једино ако се тај апсурд
прихвати као законитост и нужност. На мајку га подсећа палч старог саламана који жали
за својим псом којег је изгубио. Зашто би Мерсо помислио на своју мајку, на коју иначе не
мисли, баш у часу када чује када његов сусед жали за својим псом. Можемо
предпоставити да га Саламанов плач подсећа на околност, које је иначе свестан, да други
људи плачу због животиња које су мрзели,а он не жали за својом мајком, и да то
подсећање буди у њему осећање кривице. Или пак можемо предпоставити да призор
нечијег бола због губитка у њему призива потиснути и несвесни бол због властитог
губитка.

Он није сигуран ни да ли воли или не воли своју девојку, па му је чак свеједно да ли ће се

оженити њоме. Евоцирајући тај разговор са девојком Маријом, Мерсо говори :

Хтела је онда да зна да ли је волим.

Одговорио сам...да то ништа не значи, али да је ја, по својој прилици, не волим.

Зашто бих се онда женио са мном? - казала је ту.

Објаснио сам јој да то нема никакве важности, и да, ако она то жели, ми се можемо
венчати.

Уосталом, то тражи она, а ја се задовољавам тиме да кажем мало да.7

Мерсоов страх извире из неизвесности властите сутрашњице :

Из дубине моје будућности, у току целог овог бесмисленог живота који сам водио, неки
мрачан дух, допирао је до мене, кроз године које још нису дошле и тај дух је на свом путу
изједначавао све што ми се нудило у годинама које сампроживљавао, а које нису биле
много стварније.8

За личност Мерсоовог типа, као и за филозофију апсурда уопште , контрадикторна је

свака човекова иницијатива и смишљено испланирана акција. Међутим, тај пасивни јунак,
ипак убија човека, иако је убиство изразито негативна акција. Када се нашао испред
Арапина, могао је да не пуца. Изабрао је оно што је горе по њега. То је управо урадио због

7
Албер Ками, Странац, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996.г.
8
Албер Ками, Странац, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996.г.

6
поремећене равнотеже у себи и због појачаног нагона за самоуништењем. За тај свој
злочин, Мерсо каже да је све то било због сунца. Наиме, под врелим сунцем које пржи,
Мерсо одсјај сунца са оштрице ножа схвата као сам нож који креће према њему и пуца у
рефлексу самоодбране.

Тај ужарени мач горео ми је трепавице и копао по очима које су ме болеле.....

Цело моје биће се напрегло и рука ми се згрчила на револверу. Окидач је попустио, под
руком сам осетио глатко испупчење на дршци и све је започело тад, у том праску, у исти
мах реском и заглушћујућем.9

Мерсо не верује ни у Бога, ни у вечни живот, ни у то да перспектива вечног спасења може

дати смисао нашим поступцима и неке од њих приказати као вредност. Он тиме наизглед
губи, јер нема веру у Бога и наду у спасење, али за разлику од свештеника, он има
извесност.

Он зна а свештеник се нада и верује!

Живео сам на овај начин, а могао сма живети и на неки други, Чинио сам ово а не оно.
Нисам учинио ту и ту ствар а учинио сам ону другу. Па шта?

Ако су на крају живота само смрт и ништавило који у једном часу све бришу, онда је
сасвим свеједно шта се у животу ради и како се живи –сви поступци тада постају
једнако вредни или још боље, једнако безвредни.

Шта ме се тиче туђа смрт, љубав једне мајке, шта ме се тичењегов Бог, живот који
неко изабере, судбине за које се неко опредељује, кад је већ једна једина судбина морала
изабрати мене?10

Осећао је потребу да живот још једном проживи, да ту своју психолошку мотивацију, да

га убије због сунца, анализира са луцидношћу једног психолога. Мерсо увек бира оно што
је за њега горе. Он, као неуротична личност у извесним тренуцима, као што су, судски
процеси није у стању да снагом воље постигне довољну духовну концентрацију. Ако је
живот бесмислен, онда је исто тако бесмислено исповедати било какву филозофију. Када
буде суочен са истином да мора умрети, он жели тек тада да живи. До тог сазнања довела
га је помисао на мајку. У једном тренутку и самом јунаку романа Странац учинило се
вредним да још једном проживи тако бесмислен живот.

И ја сам се, исто тако, осетио спремним да све поново доживим. Као да ме је овај
велики гнев од зла и сасвим ослободио наде, ја сам се пред овом ноћи препуном предзнака

9
Албер Ками, Странац, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996.г.
10
Албер Ками, Странац, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996.г.

7
 и звезда, први пут потпуно препустио нежној равнодушности света. Осећајући да ми је
тако сличан, тако сродан, најзад, видео сам да сам био и да сам још срећан.11

11
Албер Ками, Странац, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996.г.

8
 Закључак
Егзистенцијализам је у једном времену успео да прошири и оснажи свој утицај, али и да
остави јасне трагове у књижевности. Свој успех егзистенцијализам дугује добро
одабраном медију уметничкој форми. Али како је јачао и постепено се ширио као
филозофија (ту се мисли на егзистенцијализам пре свега ), развијао се и егзистенцијализам
књижевности као медијум. 12

Нема греха и кривице, нема награде и казне, постоји само бесмислена слобода човека у
којој је свеједно шта ради и како живи, само док живи, дише гледа...Мерсо пред лицем
смрти открива своју божанствену слободу жели још само да буде, што дуже, што више, и
да у том бивању исцрпи све што постоји.

12
Драгутин Стефановић и Вукашин Станисављевић, Преглед југословенске књижевности, књига 4, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 1979.г. 47.стр.

9
 Литература

Изворна литература :

1. Албер Ками, Странац, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996.г.

(превела Зорица Хаџи-Видојковић)

Посебна литаература :

1. Драгутин Стефановић и Вукашин Станисављевић, Преглед југословенске

књижевности, књига 4, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1979.г.
2. Жан Пол Сартр, Објашњење Камијевог Странца, Шта је књижевност, Београд
Нолит, 1981.г
3. Миливој Солар, Tеорија књижевности, Школска књига, Загреб, 1984.г
4. Н.Милошевић, Књижевност и метафизика
5. Јован Д.Чолић, Речник, Латинско-српско-хрватски, Дерета, Београд, 1999.г

10