 Odet iskorišćava Svana, vara ga i sa muškarcima i ženama

 Ljubomorne scene: njegova ljubav nije opera i Sven odlazi na muzički soare i sluša Ventejevu
sonatu – simbol prvih srećnih dana ljubavi sa Odetom, tada mu se javlja sećanje na zaljubljenu
Odetu i tada se oseća srećno, zaljubljeno, kao nekad. Tada shvata da je sreću u ljubavi i dobru
Odetu izgubio i da ih ne može pronaći. Sonata osim sećanja, deakl,e donosi i tugu. Muzika je iz
najvećih dubina duše prizvala biće koje je bio – shvata da su ljubavne patenje u poređenju sa
lepotom koju poseduju umetnost (može da zaustavi vreme i prolaznost) beznačajne. Nakoon
toga počinje faza ravnodušnosti prema Odeti. Do potpunog izlećenja od ljubavi dolazi nakon
razgovora sa gospođom Kotar, tada shvata da je obična kao i sve žene. Pošto je ne volim – može
da je oženi.
 Prust je gradeći ličnosti oslanjao se na prototipove iz života: jedan lik nije jedan model. Svan: Šarl
Has (H je silent) – pariski dendi, družio se sa Degaom, Monteskjom. Bio je zavodnik, neverni
ljubavnik Sare Bernar. Prust ga je površno poznavao, mada je bio fasciniran njegovim životom i
izgledom. Šarl Efrisi – kolekcionar i pisac studije o Direru, takođe može biti model. Sam Prust:
osim ljubavi prema Odeti (Renaldu Anu), Prust je preneo i svoju ljubav prema Vermeru i strah da
neće završiti svoje delo. I u Odeti je sabrano više ličnosti: Renald – melanholični izgled i
karaktekr; Marija Van Zand – glumica u operi komik, i prijateljica Prustovog dede po majci i
Prustovog oca, koji je imao njenu fotografiju sa posvetom, na kojoj je obučena u muškarca.
Glavni model je ipak slavna pariska kurtizana Lora Enan – koja nije bila slavna samo po svojim
ljubavnicima, već i po svojoj lepoti, toaletama i raskošnom životu. Sastavljanje iz više različitih
tipova, u skladu je sa Prustovim uverenjem da su bića sastavljena iz više ličnosti – nisu identični
samima sebi, već se stalno menjaju.
 Žanetova hronologija
 Žilberta Svan – ćerka Odete i Svana: slika nje pored gloga u cveću – slika koja će se ponavljati. I
muškarac koji ga je čudno gledao: to se desilo u prvoj knjizi. Ponovo se sreću u 3 knjizi: obnavlja
se zaljubljenost, sreću se na Jelisejskim poljima.
 Čitanje kao beg od stvarnosti, čitanje Bergota, pisca kojeg je voleo u mladosti.
 Četvrta knjiga: elipsa – preskočen period, gde junak ponovo u Parizu sreće Žilbertu, posećuje
dom Svanovih, upoznaje Bergota i sam razmišlja o tome da bi mogao da bude pisac, ali odlaže
trenutak kada bi mogao da počne da piše. Ponovo elipsa: vidimo ga sa bakom na odmoru. Tu
upoznaje markiza koji pripada Germantovima – Sent lu i Barno de Šarlisu – a to je čovek koji je
biio sa Žilberte.
 Vrlo često pripovedač biva u voajerističkoj situaciji: prva knjiga kad kao dećak zaspi ispod
prozora i postaje skriveni svedok.
 Balzakovska ironija: ćerke čiča goria ne idu na sahranu, crvene cipele kod prusta su simbol
duhovne sredine buržoarske
 Raskopčavanje čizama: vraćanje sećanja na baku. Tada artikuliše njenu smrt – povremeni muk
srca
 Lečenje u sanatorijumu i vraćanje u Pariz, 1914. – elipsa – koja obuhvata novo lečenje od
povratka u Pariz 1916. – sreće Sent Lua koji je 1914. Bio dobrovoljac, a sad je na odsustvu.
 Šetnja po zamračenom Parizu i u sumnjivoj četvrti sreće Barona Šarliza, koji je nemačkog
porekla i zbog čega je doživeo sunovrat u društvu – poreklo i društvo. On indirektno moli junaka
da mu omogući kod Morela obnavljanje prijateljstva. Morel je pisao članke koji ismejavaju
barona i njegove poroke, iako mu je baron zapravo omogućio da se probije.
 Nailazi na nešto što misli da je hotel, ali to je u stvari bordel za homoseksualce. Sadomazohistički
prizori. Vlasnik hotela je Žipjen – krojač prsluka, ali bordel finansira Šarlis-
 Lu gine
 Odlazak u imanje germantovih, zakorak i posrnuće – sećanje na Veneciju
 Niz senzacija izaziva niz reakcija, nehotična sećanja na prošle događaje – dolazi do zaključka da
su spoljašni nadražaji sa sličnom mogućnosti kao i umetnost: mogu da vrate sećanja sa njihovim
afektivnim prtljagom. Osećaj blaženstva dolazi odtuda što se u tim trentucima prošlost i
sadašnjost mešaju u jednoj igri u kojoj u prvi plan izlaze večne stvari, ono što vreme nije uspelo
da okrnji. I u tim trenucima, on može da iskusi vreme u čistom stanju, što mu pričinjava
zadovoljstvo i čistu sreću. Samo umetnik ume da iskoristi te povlašćenje trenturke za svoje delo,
samo umetnik može da ih dešifruje i sve ono što u sebi krije istine koje su dublje od onih koje
nam se otkrivaju pomoću razuma. Umetnost jedina može da sačuva te trenutke i povrati
izgzbljeno vreme i da se umetnik, kao stvaralac, spasi od prolaznosti i smrti.
 On tada shvata da će njegovo delo biti sastalvjeno od tih trenutoka, formula spsasenja.
 Vreme koje prerušava, on mora da odgonetna ko je ko. Tada shvata da je i on sam ostario, mada
on sam sebe doživljava kao mladića i shvata da je izgubio mnogo vremena u efemernim
zadovoljstvima. Može ga spasiti samo napisan roman, koji će biti njegov prošli život, veliko
groblje.
 Vreme je izgubljeno jer je jalovo proživljeno, bez umetničkog nadražaja.
 Roman o vremenu - to je prvo Kurcijus primetio. Prust je nastojao da događaje predstavi u
prvom utisku, pokušava da zaustavi trenutak u kojem se nešto zbiva prvi put, ovakav način bi
trebao da predstavlja poricanje protoka vremena. I samo umetnost može da ovekoveči taj
prolazni utisak u čvrstoj formi. Umetost će pobediti smrt – ars longa vita brevis.
 Efekat prilikom čitanja romana nije toliko optimističan – roman je napisan u melanholičnom
tonu junaka koji zna da će uskoro umreti. I bez obzira koliko je svestan da će kroz delo živeti, zna
da ga neće biti u svetu. Ambivalentni osećaj ushićenja jer umetnost uspeva da pobedi smrt i
osečanja užasnog bola zbog smrti.
 Krucijus: objektivno hronološko vreme, Prust teži da zameni subljektivnim vremenom.
Pripovedač akcenat stavlja na ono što je lično vreme. Van snage je to objektivno da bi istakao
subjektivno. Vreme može da se vrati. Sličnost između prusta i breksona: berksonova filozofija
intuicije je možda uticala na Prusta – temsp i dire razlika u vremenu. Dire je trajanje, doživljavj
vremena specifičan za svakog od nas. To je prustu blisko. Vreme takođe moža da stvara optičke
varke, ono što se nama čini kao kratko može da traje dugo i obrnuto.
 Prustu je blizak i berksonom antividualnizma – intuicija je u saznajnom smislu jače oružje od
razuma. Zadatak umetnika je da izađe iz oklopa navika, da svet vidi očima svog unutrašnjeg bića
 Prust nema poverenja u razum, za pripovedača je pouzdano samo ono što stičemo
osluškivanjem samih sebe, koju ne prekrivaju navike. Sam prust se u pismima osvrće na to
 poređenje sa Berksonom, odbacuje ga i smatra da je svoje ideje o dvostrukom shvatanju
vremena i sećanja doneo sam.
 Psihologija ličnosti u romanu: u mojim ličnostima postoje izvesni duboki i nesvesni utici, to je
pokušaj za niz romana nesvesnih.
 Berksonov uticaj ne treba preuveličavati jer je očigledno da u delu postoje ideje koje su
nezavisne poput shvatanje sećanja a isto tako kod prusta možete da nađete i uticaje drugih
filozova, poput platona.
 Sećanje: za neke je ono osnovna tema dela. Dve vrste sećanje: jedno je svesno, voljno pamćenje:
koje registruje mrtvi materijel, sećamo se pojedničanih događaja. Drugo je nehotično, afektivno.
Ono koje je nepristupačno svesnom naporu, aktiria se slučajno, ne našom volja (kad jede
madlenu, čuje zvuk kašićice, vidi biblioteku).
 Nehotična sećanja, autobiografska, uvek imaju nekoga kroz koga prolazi. Nedosutpna svesnom
radu volje, ali kad se pojavi, reprodukuje emocije prvobitnog doživljaja, što je Prustu važno. Nije
bitan kvantitet detalja, već emocija.
 Emociju vraća samo nehotnično sećanje.
 Scena sa madlenom, prva knjiga strana 101,
 Ljudska bića kao umnožene ličnosti, svakoga čini mnogoštvo ličnosti, među kojima su ona koja su
najmanje vidljiva, najznačajnija. Osim našeg stalnog ja, stalno se smenjuju, rađaju i umiru, bića
koja delom čine našu ličnost, kada prepuštamo prošlosti neke činjenice, ljude, dgađje tada
zaboravljamo i delove sebe, bića u begu, ono što smo bili nekad, što smo osećali. Ne možemo u
životu održati sva svoja prošla ja. Nedostatak emocionalnog kontinuiteta nam dozvoljava da
prevaziđemo strahove, prebolimo, dopušta nam da izgradimo nove ličnost: zaborav i smrt
delova naših bića omogućava novo rađanje
 Nađeno vreme, strana 9. : melanholični ton, smrt svakodnevno iskustvo: umire nešto u nama, u
ljudima koje volimo, umiru i mesta je mi više nikad nećemo da ih doživimo isto.
 12 knjiga strana 204
 Prustovi opisi ličnosti: pripovedać stalno ima potrebu da ponavlja opise, pronalazi nove aspekte
likova, dočarava razvoj i promene like. Taj način opisa Kurcijus naziva perspektivizmom,
produžava im vek u mediju koji je lišen temporalnosti, stvara utisak da dugo traju u vremenu.
 Kurcijus zapaža tako da Prust ćesto poredi svoje junake sa biljkama, postavlja ih u kontekst
rastinja: da li vide socijalno carstvo kao floru ili faunu, kod prusta je flora. Prust najčešće
primećuje biljke pa svoje likove, specijalno junakinje poredi sa rastinjem, to je simbol pasivnog
odnosa prema životu, biljkama nedostaje nagona. Te metafore treba da neutralizuju i moralne
postupke, da ublaže značenje tih postupaka. Susret dva homoseksualnca – proces oplođivanja
retkih biljaka.
 Za te floralne metafore karakteristično je što su te ličnosti srasle sa okolinom u kojoj su, lik
reflektuje opise tog okruženja: 1 knjiga, 217 – 218: ta prolaznica koju je prizivala moja žudnja,
nužni i prirodni proizvod tog tla – 160 kod mene.
 Pojavljivanje svih važnijih ličnosti priprema postepeno, iz daleka. I najbitniji likove se pojavljuju
postepeno. Vrlo često ti junaci imaju neku vrstu predegzistencije, germantovi su npr. Postojali u
junakovoj mašti: polumitski junaci, bez obzira što ih viđa u stvarnom životu. Postepeno postaju
 od krvi i mesa. Porodični razgovori i preporuke kao predistorija. Taj prethodni život junaka
određuje njihov stvarni odnos, određuje njihov emocionalni odnos prema njima. Nađeno vreme:
u osobama koje volimo postoji za njih suštinski vezan san – kao što postoje optičke varke u
vremenu, postoje i u emocijima prema ljudima.
 Njegovi likovi jesu personalizovani, ali imaju i alegorijsko značenje. Albertina je simbol
neuhvatljivosti istine o stvarnosti, ona stalno izmiče marselu pa mnogi smatraju da je ona simbol
proticanja vremena – Kurcijus. SVAN – on je junakov alter ego i njegova sudbina je paralelna sa
sudbinom junaka. Svanova sudbina, romansa sa odetom je anticipacija junakovih ljubavi. Svan
ne uspeva da pronađe da se spase pomoću umetnosti, dok je u kod junaka ona nagoveštena.
 Ruse - Oblik i značenje: vezni čovek,
 Jedna svanova ljubava: roman u romanu, umetnuta priča, postupak mise en abyme – funkcija je
da se istakne ideja, da se stavi semantički naglasak, da se akcentuje posebno jedno određeno
viđenje određenog pitanja.
 Uvođenje u umetnost: vole i pate na isti način, imaju iste tendencije kada je prisustvo u društvu
u pitanju. Obojica razmišljaju o pisanju, marsel i svan prve 2 knjige.
 Svan i šarliz su takođe dvojnici 126 st6. Kod mene. Simboli estetskog, ono što junaka čeka ako ne
odoli iskušenju efemernog. Kada ih junal prevaziđe, njih dvojica nestaju.
 Šarliz i svan: neostvareni kao stvaraoci; život i ljubav su im bili važniji od umetnici, oni su
umetnici života. Predstavljaju binarnu opoziciju stvaraocima koji su predstavljeni u romanu
esnstej i vertej, nisu stvaraoci, samo ljubitelji
 Razdvajenje umetnika i ličnosti iz života
 Epizode u šumi za svana
 Zašto Svan umire: svan ne nestaje jer šarliz preuzima njegovu funkciju, samo u drugom
tonalitetu, malo tamnijem, funkcija koju svnaom lik ima u romanu je da bude opomena za
glavnog junaka
 Šarlis: junak ga sreće na jelisejskim poljima, poslednja epizoda njegova. Nađeno vreme. Prethodi
odlsasku na matine kod princa germnata. Upozorenje za junaka. Njegov nestanak nas ne
iznenađuje zato što je to trenutak kada će glavni junak pronaći svoju sudbinu i za Šarlisa neće
više biti potrebe, njegova funkcija je ispunjena. Prelazak sa životne ravni na ravan stvaralaštva.
 Zašto udvajanje: oblikavanje većeg broja ličnosti da bi se iskazala ista ideja
 Prustov junak se spašava romanom koji će napisati
 3 upozorenja; sve se tad zbilo 157 str kod mene

Špicer čita Prusta: stil Marsela Prusta

 Bavi se isključitvo stilom, jezičkim

 U načelu se slaže sa Kurcijusom: zato mora da ponovi
 Špicer primenjuje metod sebi svojstven: sam ga je difinisao: pažljivo čitanje dok mu određene
fraze ne zapadnu za oko, ono što frapira o tome se zaključije – stilske pojedinosti ga vode ka
opštim zakljčucima.
 RITAM REČENICE, način na koji gradi – sintaksa je jedna od karakterističnih odlika stila, neobične,
prustovske rečenice. Te neobične rečenice su u neposrrednoj vezi sa načinom na koji Prust
 posmatra svet oko sebe – njih čitalac mora da dešifruje, ništa nije jednostavno u svetu pa zato
nije ni kod prusta i u njegovoj rečenici.
 3 osnovne vrste rečenica: sa detonacijom, polifona rečenica i lučna rečenica
 Rečenica sa detonacijom: u kojima se od samog početka uvodi tenzija, postavlja problem, čije se
rešenje neprestano odlaže parentezana: druga knjiga, 97 str kod mene. Počinje kompresijom
volje jer Svan uzdržava, suzbija želju da vidi Odetu. Na kraju rečenice je rešenje, oslobađanje te
suzbiijene želje i on popušta, traži razloge da je vidi. Njegova želja se prolongira novim
preprekama. Napeta je jer Prust ima sposobnost da uočava analogije između različitih udaljenih
stvari i da ih dovodi u vezu, poredi ih, pravi asocijacije za stvari koje na prvi pogled nisu
povezane. Takava složenost izraza, jedinstvena za Prusta, potreban je dar sinoptičkog
sagledavanja pojava i uočavanja analogija među njima. Kičma rečenice: a ono ne bi potrajalo ni
tri dana... to je centar rečenice. Špicer primećuje da se cela ova rečenica grana u dva toka,
paralelna, sve je dato u parovima, ono što bih moglo da omete Svanovu odluku da ne viđe
Odetu najpre je sitna neprilika ili telesna nelagodnost, onda kaže šta bi to moglo da bude (akcije
i bojenje kola), poređenja: lastiš i zvono. Ne samo da se dodaju nove prepreke, već one teku na
dva plana, kao suptrotnosti. Rečenica jestre složena, ali nije haotična, slike su poređane po
sličnosti, logičkoj vezi, nisu nabacane nasumice, već postiji unapred osmišljena shema.
Pripovedač pripoveda distancirano i nonšalantno – kao artiljerac koji u haosu bitke promišlja gde
idu hici.
 Polifona rečenica: koja se razvija paralelno na dva ili više planova; str. 90 kod mene. polifona
rečenica: prvi plan je ovo gde on kreće – fizički plna, drugi je unutrašnji, ono što on zamišlja, šta
bi moglo da se desi, zamišljanje situacije i razvijanje kao da je stvarna je svojstveno Svanu, tetki
Leoni. Dva plana su u kontradikciji. Umetnuta rečenica, odvojena zagradom, ona je u fokusu, ona
je duža, razređenija. Akacenat je stavljen na ono što Svan proživljava: Prustov psihizam, za njega
je važno ono što je unutrašnje. Odvajanje rečenica: prva knjiga, opis nesanica, kod mene: 42 str,
produžavanje rečenice. Pripovedanje o spoljašnjem, o događajima, uvek je ojačano psihološkim
komentarom, koji može biti različite priorde, ironičan, saosećajan, humorsitičan, didaktičan,
ironijski komentar: 127 kod mene
 Primer polifone rečenice: opis virtraža: 84 kod mene. Ovde Špicer uočava red, šemu, plan
izlaganja. Prustove polifone rečenice prate ekspanziju unutrašnjeg života subjekta a to je
umetnik koji posmatra svet. Složene su jer prikazuju stvaranje jednog posebnog utiska, od
senzacije do senzacije. Rad jedne senzibilne svesti i kako ona vidi svet oko sebe. To je Prusta
elksir mladosti. U središtu je subjekt koji opaža, sve rečeno je predočeno iz perspektive junaka.
 Psihološki roman: zaokret ka unutra, insistiranje na psihološkom razvoju, modernistima važno
Edel – Psihološki roman, Džojs, Vulf, Prust.
 Lučna rečenica – knjiga dva strana 164.
 Sva 3 oblika su produžena preko obima standardne – kraj rečenice donosi olakšanja i za
pripovedača i za čitaoce.
 Sredstva retardacije kojima se Prust služi: parenteze, sporedne rečenice u kojima je kod prusta
pripovedanje o događajima, o unutrašnjem doživljaju je u glavnom delu rečenice, u zagrade
Prust stavlja i autorske komentare – Špicer kaže da na taj način autor gleda svoje junake i
 namiguje čitaocima, takođe su veza između dva udaljena lika, dve udaljene ideje. Grananje
rečenice kao sredstvo retardacije: rezličiti planovi kad se razvija jedna ideja. Kraj rečenice se
odlaže i stalnim ispravkama, Prustove anafore, jedna stvar koja se iznova opisuje: epizoda sa
madlenom. vraćanje istog motiva koji se osvetljava iz različitih uglova.
 Kurcijus je pripovedača nazivao prustom – ali to je vreme kada nije bila uspostavljena veza
između pisca i pripovedača
 Prust: ja koji nisam uvek ja – o pripovedaču. Ja koje pripoveda traži izgubljeni raj, mitsku zemlju
detinjstva koju vidi kao raj, sećanje na izvesnu sliku ... avaj, kao godine. – špiceru privači pažnju
ovo avaj, zanima ga ko govori, pripovedač ili junak
 Priovdeačko i doživljajno ja: vizuelni i adutitivni utisci – doživljajno ja a o njima razmišlja i
komentariše ih ovo pripovedačko ja. Špicera zanimaju jezička stredstva duhovne dubine
narativnog teksta: najpre pomoću parenteze, opširna poređenja: iza predstavljenih zbivanja
postoje neobuzdane maštarije koje nisu junakove, već pripadaju zrelijoj osobi: pripovedaču.
 Ironija je uperena na junaka, blaga autoironija, svodi se na hiperbolično pretrrivanje
 Kurcijus: distanciranje glagolima, pripovedač nije identifikovan s junacima pa ni sa samim
sobom, glagloli nagađanja. Izgledalo je da želi da kaže, kao da je mislio – pripovedačka poza
 Sibžonktiv stil: upotrebljava se nakon glagola stanja: subjektivan stav govornika prema predmetu
koji govori – treba da naglasi subjektivnost emocija junaka, da ih pripovedač ne deli nužno,
 Pripovedanje o događajima kombinuje sa esejističkim diskursom: komentari, raspravljanje o
brojnim pitanjeima: implicitni pripovedač koji ne pripoveda priču već razmšlja o drugim stvarima

Savremeno tumačenje: da li traganje treba čitati kao autobiografiju ili kao roman

 Do 40ih je tumačeno kao autobiografija: prust opisuje svoje sazrevanje u pisca

 Druga polovina xx veka, kada struktiralizam menja pozivtizvam, dolazi do promene u recepciji i
insistira se na finkcionsalnosti teksta. Prust nije samo preslikao svoj život već da je reč o fikciji.
 Od kraja 90ih i početka 2000ih i kada je postao aktuelan problem narativnosti i fikcionalnosti
nekog teksta, odnostno problem istorije i priče, istorije i pripovedanja, sve više se govori o
žanrovskoj ambivalentsti – nije ni roman, ni autobiografija već jedno i drugo
 Dorit Kon : D. Cohn, "Prustova žanrovska ambivalentnost" (Proust's Generic Ambiguity)
Distinction of Fiction
Istorija i priča
 Dorit Kon se poziva na knjigu Filipa Lažena (Ph. Lejeune), koji je prvi pokušao da odgovori šta je
svojstveno fikciji a da nema u istoriji: fikcionalana autobio je roman u prvom licu(prust), a prava
autobio je pripovedanje o pravoj osnobi (pupin recimo). Autobio može biti i fikcionalni žanr,
kvazi autobio. Šta ih razlikuje: vantekstualna svedočanstva (izjave samog pisca, pisma, intervjui
gde on sam definište), u samom tekstu postoje signali koji sugerišu koja je vrsta autobio –
tekstualni indikatori, ima ih 2 vrste: 1. paratekstualni znaci (naslov, podnaslov, predgovor,
posvete, sve što okružuje glavni tekst knjige i iz čega može biti jasno da li je roman ili prava
autobio) 2. Ime pisca u pravoj autobio isto je kao i ime pripovedača, ime u fikcionalnom tekstu
 se razlikuje. Efekat svih ovih signala, Ležen naziva paktom ili ugovorom između pisca i čitalaca,
koji se sklapa pre čitanja i može biti autobio ili fickionalaln, i u zavisnosti od pakta zavisi i
čitalačko iskustvo datog teksta.
 Ležen ne razmatra traganje, jer je nerešiv slučaj kada se primene ovi parametri
 Dorit Kon dodaje jođ: sadržijske i čisto formalni. Sadržinski su recimo to da li su junaci istorijske
ili izmišljene ličnosti, da li se radnja dešava u stvarnom ili izmišljenom mestu, da li su ti svetovi
čisti ili izmešani (ako su čisti, stvarni, to je stvarna autobio). Najvažniji formalni je pripovedanje o
mislima i osećanjima junaka: dorit kon razlikuje 3 glavna formalna kriterijuma: 1. Tiče se priča je
da ima fabulu i siže, 2. Su osećanja i misli (perspektiva iz koje se predočavaju misli i osćeanja) 3.
Empirijski pisac dela i njegov pripovedač koji se pojavljuje u delu. Ovaj poslednji se zasniva na
pretpost da u fikc pripovedanju između pisca i pripovedača ne postoji ontoliški identite tj. da
nisu ista osoba.
 1. Kon podrazumeva karakterističnu osobinu narativnih dela koju je prvo primetio Šklovski, kada
je reč o događajima, on je razlikovao fabulu i siže (fabula je zbir događaja poređanih hronoliški,
siđže podrazumeva ono kako je dato u tekstu, ne mora hronološki). U konkretnom romanu,
fabula ne postoji nezavisno od sižea. U fikc pripovedanju fabula se može rekonstruisati na
osnovu sižea. Fabula i siže (fabula i diskurs po dorit kon) postoje istovremeno u fikcionalnom
tekstu, u istoriji postoje pre nego što o njima počne da se pripoveda. Autonomna struktura
fabula:siže svojstvena je svim fikcionalnim pripovednim tekstovima, čak i onima koja fabulu
zasnivaju na istorijskim motivima. Nefikcionalne narativne žanrove ne odlikuje binarna naratvina
struktura, već tripartitivna: osim fabule i diskursa ima i nivo obrade tih događaja od strane
pripivedača: događaj, narativna obrada i način raspoređivanja, pripvedanje.
 Istorijski romani i fikcija ne moraju da budu istiniti, ali prava autobio mora da bude istinita
 Dorit kon i fikcija: književno nerefercijalno pripovedanje – nema stvarnost izvan sebe same, ne
mora da ukazuje ni na šta osim sebe samog. Književno delo je autorferecionalno, stvara
sopstveni autonomni svet.
 Fikcija ne mora da upućuje na stvarni svet – to je glavna razlika između dve vrste naracije.
Istoriografski žanrovi – podležu testu istinitosti.
 Tehinke za predočavanje misli i osećanja javlja se u fikciji, to je najznačajnija distiktivna osobina
između istorije i fikcije. Fikc pripovedanje ima posebnu epistemiologiju koja autorku omogućuje
da zna ono što junaci misle i osećaju a što ne može da se zna. Tehnike za predočavanje su
doživljeni govor, tok svesti, unutrašnji monolog – one su nedostupne istoričaru. Transparetni
umovi (transparent minds)
 U fikciji pripovedač i pisac nisu isto, u istoriografiji jesu
 Iako govori o činjenicama iz žiovta pisca i sadrži poetiku u kojima je formilusao izvan roman,
traganje jeste roman, tako ga treba čitati ne samo zato što ga je prust tako definisao već i
prvestveno zato što je ambivalenstnost prirode pripovadača traganje deo prustove igre, prustov
junak se pita d ali je pisac ili nije pisac, da li sam ja kao marsel junak i pripovedač taj koji je ovu
knjigu napisao. Sa stanovišta ukupnog značenja, poenta je u tome da fikciionalno marselal ne
treba razdvajati od pravog, već ga posmatrati kroz njega, kroz ličnost kojoj je pošlo za rukoom da
postane pisaci, pisac baš tog romana koji čitamo.
 Predočavanje unutrašnjeg stanja svesti – psihizam. To ide dotle da marsel junak prekoračuje
granice i ne pripoveda samo o svojim već i i omislima i osćanjima drugih junaka u romanu.