Najmlai sin Stefana Nemanje, Rastko, jo kao vrlo mlad shvatio je da ga ne privlai plemidki

ivot, svet politike i ratova. Odluio je da svoj ivot posveti najpre Bogu, a zatim se, uvidevi mogudnost
da pomogne svom narodu, opredelio za borbu za autokefalnost srpske crkve.
Uporedo sa tim, Sveti Sava se bavio i knjievnim radom; on je prvi srpski originalni pisac. Najpre
su njegova dela bila vezana za crkvu i pravila ivota u njoj. Tako su nastali Karejski i Hilandarski tipik.
Ipak, najvedi doprinos srpskoj knjievnosti, Sveti Sava je dao napisavii itije svoga oca, Svetog Simeona.
Piudi o svom ocu, on predstavlja lik vladara, ali i oveka koji je status sveca zasluio tenjom da svoj
ivot vodi prema Boijoj rei. Tekst tog itija jeste tekst koji je sin napisao o ocu, zato je posebno dirljiva
scena Simeonove smrti. Nain na koji je Sveti Sava opisao tu scenu, svrstava je u najlepe scene iz
srednjovekovne knjievnosti.
Ako za njegovog oca, Stefana Nemanju moemo da kaemo da je postavio temelje srpske
drave, onda se za Svetog Savu moe redi da je uradio isto za formiranje hridanske svesti kod srpskog
naroda. Na svojim putovanjima, Sveti Sava je poduavao narod kako da budu vrsti u svojoj veri, kako da
se uvaju greha, telesnog i duhovnog. Trudio se da svojim primerom narodu pokae da uvek treba biti na
strani siromanih, slabih, ugroenih. I ne samo to. Mnoga predanja tvrde da je Sava na svojim
putovanjima neretko uio narod i praktinim stvarima od pisanja i itanja do zemljoradnje i zanatstva.
Zato moemo redi da je Sveti Sava brinuo za obe sfrere ivota svog naroda: materijalnu i duhovnu.
Sveti Sava je iz tog razloga najznaajnija linost srpske istorije. Ceo ivot posvetio je
prosvetiteljstv, tvrdedi da su ispravnost ivota i dobra dela uzaludni bez prosvedene i prave vere u Boga.
Njegova velika i snana linost, bogato znanje, tiha narav i skroman ivot koji je vodio ostavljali su jak
utisak na sve koji su ga znali, ne samo u njegovoj zemlji, ved i daleko van njenih granica. ak i mnogo
godina posle njegove smrti, neprijatelji srpskog naroda su se plaili njegovog uticaja, pa su u tom svom
strahu i velikom neznanju spalili i u pepeo pretvorili njegovo telo. Dan kada se slavi njegovo ime, 27.
Januar, proglaen je kolskom slavom, a brojne legende i prie, kao i velelepni hram na Vraaru pokazuju
elju da naroda da mu se odui i veno sauva sedanje na najsvetliju taku u burnoj istoriji naeg naroda.