Sve se moe izmeriti, sem lepote ljudske due

ivot brzo prolazi. ini se kao da smo jue proveli prve dane u novoj koli, a danas ved biramo svoja
maturska odela i odlazimo dalje u nova iskuenja. I dok gazimo tako ka nepoznatom naa bida se
razvijaju, ue, rastu. Menjamo se fiziki, ali menjaju se i nae misli, nai pogledi na svet i ljude koje
okruujemo. Sanjamo i teimo savrenstvu. U toj borbi da dostignemo najbolje za sebe nekad smetnemo
sa uma ono to bi svakog oveka trebalo da krasi: unutranju lepotu, odnosno lepotu ljudske due.
Za razliku od fizike lepote sa kojom se ovek rodi ili ne rodi, na lepoti ljudske due mora da se radi. Ona
nastaje konstantnim trudom oveka. Ona se izgrauje polako, od najranijeg detinjstva. Ogleda se u
ovekovom odnosu prema sebi i drugima, prema ivom i neivom svetu koji ga okruuje. Lepota ljudske
due se ne primeduje odmah kao to je sluaj sa fizikom lepotom.
Lepota neije due nije nam odmah vidljiva. Ona mora da se zaslui, pokazuje se samo onim retkima i
reflektuje se kroz rei i postupke. Meri se osmesima.
I fizika i lepota due se s godinama menjaju, samo za razliku od fizike, ne postoji nain da ovek izgubi
lepotu due. Ona je trajna. Skrivena je duboko u nama, na sigurnom.
Uruavanjem sistema vrednosti, kod nas mladih se stvorila neka pogrena slika o tome koju lepotu treba
vie ceniti. U svojoj tenji ka savrenom, mi se neretko koncentriemo samo na prvi utisak, samo na ono
to nam je lako da uoimo. Okrenuli smo se materijalnom. Cenimo lani sjaj i vetake osmehe, samo
zato to smo time okrueni, ne moramo da se potrudimo da pronaemo pravu lepotu i iskrena srca. Zato
kada upoznajemo nekog, ne smemo dopustit da nas zavara ono to vidimo. Moramo da tragamo dalje,
da se trudimo da zasluimo da nam neko pokae pravog sebe, jer kao to rekoh: ono spolja bledi s
vremenom, ono to ovek neguje iznutra ostade zauvek.