Andrićev roman „Prokleta avlija“ govori o „prokletom“ turskom zatvoru i životima zatvorenika kao i o

njihovim sudbinama. Ta avlija se uvek punila i praznila a u njoj su boravili i oni koji su krivi i oni koji
nisu krivi. Avlija je bila tako sagrađena da se iz nje moglo videti samo nebo, a osuđenici su bili
okruženi zidinama i „osuđeni“ jedni na druge. Svako je imao neke svoje probleme i neke svoje životne
priče. Zatvorenici bi se uvek grupisali u manje grupice i tako se družili i provodili dane koji su u avliji
bili predugački. U ovom Anrićevom delu nije opisana nikakva fizička tortura kao ni psihička koja se
dešava u svakom zatvoru, ne samo nekad nego i dan danas samo što se o tome malo zna i ne govori
se, to je kao neka javna tajna. Kada se malo bolje sagleda situacija odnosno sama činjenica da je
čovek zatvoren u četiri zida i osuđen da gleda samo u nebo i čeka taj dugo očekivani izlazak iz tok
pakla, mislim da nije potrebna ni fizička ni psihička tortura, jer ta činjenica da si zatvoren je dovoljna
kazna za svako živo biće. Mada postoji jedna narodna izreka koje u suštini možda i jeste tačna „Nije
težak zatvor, nego zatvorenici“

Fra Petar koji je u svojstvu naratora, nas upoznaje sa ostalim likovima ovo dela, ali nekako se uvek
vraća na jedan lik a to je čuveni Karađoz, upravnik „Proklete avlije“.

Ovo delo nema ni početak ni kraj, to je priča koja se vrti u krug, gde se priče prepliću i gde junaci
govore jedni o drugima i na taj način pisac nam pokazuje kako se život ne odigrava samo u nama već i
u drugima. Andrićeva tematika većine njegovih dela jeste proživljavanje ljudske sudbine, susretanje
sa nepravdom i nedaćama koja su neizbežne. Ali poruka svega toga nije da bežimo, već da kao
odgovorna bića tražimo put pravde i dobra, koji je neophodan ovom svetu. To je mozda i bio put
kojim je krenuo Ćamil, jedan od junaka ovog romana, ali je nažalost završio u prokletoj avliji.

Roman „Prokleta avlija“ je može se reći psihološka drama, jer opisuje sudbine svakog lika ponaosob.
Svako se bori sa svojom sudibnom i svojim strahovima, i svako za sebe mislim da nije kriv i da je
greškom zapao u tu prokletu avliju, što je jednim delom i normalno jer to je u ljudskom prirodi, mada
uvek postoje i oni koji su sa razlogom tu, iako to gotovo nikad ne priznaju, jer svi su krivi, makar i u
snu, kako kaže Karađoz, upravnik carigradskog zatvora.