Anri Žiru „O kritičkoj pedagogiji“

U demokratskom društvu obrazovanje je od suštinskog značaja, ni jedno društvo ne

može opstati bez jake kuturne baze. Sa aspekta etike i politike naglašava važnost
kritičke analize moralnog prosuđivanja. Jedan od osnovnih zadataka kritičke
pedagogije jeste da pokuša da prepozna gde i na koji način društveno delovanje
nastaje.

Žiru se zalaže za obrazovanje čiji cilj neće biti samo nalaženje dobro plaćenog posla
već stvaranje kritički nastrojenog pojedinca bez kojeg je opstanak demokratskog
društva nemoguć.

Počeo je da uviđa od kolike je važnosti pedagogija za politiku, jer ona učestvuje u

stvaranju kritički nastrojenih subjekata i doprinosi nastanku jake kulturne baze bez
koje je opstanak demokratskog društva nemoguć. Žiru koristi kritičku pedagogiju kao
deo jezika kritike kako bi istražio na koje sve načine učionica služi kao sredstvo
društvene, političke i kulturne reprodukcije pogotovo kad su obrazovni ciljevi
definisani u kontekstu ekonomskog rasta, profesionalne prakse i principa utilitarnosti.
Pedagogija se uglavnom svodi na model prenošenja znanja i ograničena je na
pasivno upravljanje znanja. Suprotno ovome Žiru razvija teoriju kritičke pedagogije
koja nudi veliki raspon kritičkog promišljanja na račun tradicionalne pedagogije. Žiru
stavlja akcenat na pedagoški pristup koji ohrabruje učenike na slobodno tumačenje
teksta kroz neprestano istraživanje. On smatra da je kritička pedagogija od suštinske
važnosti za podizanje svesti o tome ko to kontroliše uslove u kojima nastaje znanje,
vrednosti i nastavni procesi.

Za Žirua pedagogija je deo jednog nezavršenog projekta čiji je cilj izgradnja jednog
smislenog života za sve učenike. Takav projekat je do te mere značajan da
učenicima obezbeđuje uslove za sticanje svih znanja i veština koji su im potrebni.

Kritička pedagogija ima za cilj da mlade ljude odmakne od njima poznatog sveta i
pokaže im kako se školsko znanje, vrednosti, želje i društveni odnosi usko povezani
sa pojmom moći. Kritička pedagogija u prvi plan stavlja borbu za identitet, načine i
mogućnosti delovanja, omogućuje učenicima da definišu ko su i u kakvoj se vrsti
odnosa sa drugima nalaze. Žiru smatra da nastavnici povezuju školsko znanje sa
svojim iskustvom, poreklom, sposobnostima i tako osposobe učenika da postane
kritički nastorjen društveni subjekt koji razume moralne i društvene probleme svog
vremena. Pojavom sve većeg broja medija obrazovna uloga kulture zahteva potpuno
nov obrazac koji popularnu kulturu posmatra kao nastavnu alatku a ne samo izvor
razonode. Na osnovu toga Žiru je razvio ideju „javne pedagogije“. U ovom modelu
javne pedagogije institucije su se našle na udaru tržišno – orijentisanog obrazovnog
modela. Ovo je postalo očigledno kada su mnogi radnici koji su bili zagovornici
kritičke pedagogije dobili otkaze u državnim školama i koledžima. Počeo se
promovisati pedagoški model koji se bazirao na obuci budućih radnika. Danas se
mladi ljudi otvoreno tretiraju kao mušterije i klijenti umesto kao potencijal građanskog
društva. Danas se javlja jedna nova daleko pokvarenija ideologija i model
podučavanja, Žiru je naziva neoliberarnom pedagogijom i ona polako ulazi u nivoe
obrazovnog sistema. Neoliberarna pedagogija guši kritičku misao. Sa narastajućim
uticajem neoliberarizma u poslednjih 30 godina u SAD-u pojavio se niz obrazovnih
modela koji ljudska bića tretiraju kao suvišne činioce političkog života, modela koji
ukidaju demokratsku sferu javnog života prezirući opšte vrednosti i onemogućavajući
javno iskazivanje nezadovoljstva. Neoliberarna ideologija naglašava važnost pobede
po svaku cenu, koja ekonomiju i tržište lišava svake moralne dimenzije.

Džordž Buš i Barak Obama su sticanje znanja i veština povezali sa jednim širokim
ekonomskim viđenjem koji za mereu vrednosti uzima ono što je velikim
korporacijama potrebno za povećanje zarade. Dakle učenici se obrazuju kako bi
stekli veštine koje se dobro kotiraju na tržišti. Ova vrsta pedagogije daje prednost
učenju napamet, ona proizvodi atmosferu u kojoj su učenici pasivni a nastavnici
uterani u šablon. Značajan broj univerzitetskih nastavnika sveden je na nivo radnika
sa privremenim ili honorarnim poslom pa je tako nastala jedna nova potčinjena klasa
obesnaženih obrazovanih radnika, tako su univerzitetski radnici postali jeftina radna
snaga. Univerziteti se danas suočavaju sa sve većim izazovima koji proizilaze iz
drastično smanjenog budžeta, smanjenog kvaliteta nastave i broja zaposlenih. U
SAD-u državno školstvo kreće u pravcu privatizacije. Državno školstvo je na udaru
verskih desničarskih organizacija i zagovornika privatizacije školstva i osnivanja tzv
sharter schools (deo američkog obrazovnog sistema, u pitanju su srednje škole
koje delom finansira država, delom sredstava od privatnih donacija učeničkih
roditelja, kompanija itd.)

U takvim okolnostima nije ni čudo da je obraovanje talac političkih i ekonomskih

snaga koje žele da od obrazovnih ustanova naprave korporacijske ispostave
okrenute isključivo zaradi. Žiru želi da nauči učenike na koji način da vlast pozovu na
političku i moralnu odgovornost. Demokratsko društvo nudi svojim građanima
odgovarajuće zahteve, a ti zahtevi ukazuju na neophodnost obrazovanja koje je
široko kritički orjentisano i koje podržava razumnu meru građanske moći
učestvovanje u samoupravljanju i demokratskog vođstva, samo u takvim uslovima
učenici mogu da nauče kako da deluju kao individue i kako dau skladu sa svojim
građanskim dužnostima zahtevaju preraspodelu moći što je osnov za stvaranje
prave demokratije.