Obrazovanje

Je aspekt socijalizacije koji uključuje sticanje znanja i učenje veština a posredno o ma stvaranje moralnih
vrednosti.

Prve specijalizovane obrazovne ustanove javljaju se u srednjem veku, ali su bile privilegija elite. Formalno
masovno obrazovanje javlja se tek s jačanjem industrijalizacije.

Funkcionalistička perspektiva

Ključna pitanja:
1. koje su funkcije obrazovanja za društvo u celini
2. kakvsu funkcionalne veze izmedju obrazovanja i drugih podsistema pre svega ekonomskog

Dirkem
Glavna funkcija obrazovanja je prenos društvenih pravila i vrednosti. Društvo može preživeti samo ako
medju njegovim članovima postoji dovoljan stepen homogenosti a obrazovanje tu homogenost jača a time se
jača društvena solidarnost.
Obrazovanje, pre svega nastava istorije omogucava vezu izmedju pojedinca i drustva.
Škola je mini sistem u kome se pojedinci uče da saradjuju s onima koji im nisu ni rodbina (porodica) ni lični
izbor (prijatelji) i uče se poštovanju pravila. Zato je važno striktno poštovanje pravila i kazne koje su
primerene šteti koja se nanese kolektivu. Na taj način se deca uče samodisciplini.
Nauka poput sociologije pomogla bi deci da shvate racionalnu osnovu na kojoj je drustvo izgradjeno.
Obrazovanje ima vaznu funkciju u podeli rada.
Škola takodje uči pojedince veštinama koje će im obezbediti uključivanje u industrijski sistem, a upravo u
takvom sistemu koji se sastoji iz medjuzavisnih uloga moguće je stvoriti solidarnost.
U novije vreme neki autori ističu iz dirkemovske perspektive da moderne škole suviše pažnje poklanjaju
izgradnji ličnosti a malo pažnje obavezama i dužnostima koje bi pojedinci morali imati prema kolektivu.
David Hargreaves - Reforme koje se iz te perspektive predlažu su:
- slobodan izbor zanimnja
- obaveznost pojedinih predmeta koji uče o zajednici
- obavezhnst kolektivnih sportova
Iako Dirkem i Hargreaves kritikuju individualno nadmetanje, drugi funkcionalisti smatraju da je to kljucna
osobina danasnjeg obrazovanja.

Parsons
Škola je ključno mesto socijalizacije. Ona je most izmedju porodice i društva.
Razlika izmedju porodice i društva u odnosu prema pojedincu je velika:
- porodica se prema detetu odnosi kao prema posebnom biću (partikularistički), a društvo kao prema
jednom od mnogih, tj prema univerzalističkim pravilima
- u porodici status deteta je pripisan a u društvu stečen

Škola je ta koja mora da ovaj prelaz učini funkcionalnim jer se tu dete vrednuje prema meritokratskim
pravilima, status se stice na temelju zasluga, vrednosti.

Škola je takodje mesto na kome deca usvajaju vrednosti društva jer je to preuslov vrednosnog konsenzusa
bez koga nema društva. Kada je o modernom američkom industrijskom društvu reč škole deci usadjuju dve
osnovne vrednosti:
- vrednost postignuća
- vrednost jednakosti šansi

Najzad, škole služe da naprave selekciju medju učenicima za različite poslove. Zato se ocenjuju talenti,
sposobnosi i znanje.
Kritikuju ga da je zanemario mogucnost da su vrednosti zapravo vrednosti manjine a ne vecine, a sumnjivo
je i da su skole stvarno meritokratije.
Kingsli Dejvis i Vilbert Mur
Obrazovanje je pre svega sredstvo za raspodelu uloga i zato je obrazovni sistem pre svega povezan sa
stratifikcijskim sistemom. Upravo u školi se pojedinci rangiraju za različite statuse koje će kasnije u životu
zauzimati. Skolski sistem razvrstava pojedince prema talentu i sposobnosti, tako da najsposobniji mogu
kasnije da dodju na funkcionalno najvaznije polozaje u drustvu.

Kritika:
- diplome i status često nisu u direktnoj vezi
- inteligencija često nije u korlaciji s ocenom pa dakle ni škola nije najbolji sistem za rangiranje
- upravo sistem stratifikacije često sprečava školski sistem da obavlja svoju ulogu

Liberalna perspektiva

Ovu perspektivu pre svega anima odnos obrazovanja prema pojedincu a ne prema društvu. Glavni cilj
obrazovanja nije dakle napredak društva već blagostanje pojedinca.

Džon Devi
Cilj obrazovanja je da pojedinci razviju svoje individualne potencijale. Otuda učenje činjenica nije bitno već
pre svega praksa tj učenje kroz iskustvo. Na taj način deca ne samo da stiču znaje nego pre svega razvijaju
veštine, navike i stavove koji su potrebni za rešavanje konkretnih problema s kojima će se suočiti u životu.
Poenta je da deca nauče da misle svojom glavom a to će onda doprineti i razvoju demokratije.

Kritike ovog liberalnog stava ukazju da zbog velike slobode tj nediscipline deca čest o ne nauče ni osnove
čitanja, pisanja i računanja.
Marksisti tvrde da liberali zanemaruju nejednakosti u drustvu.
Ivan Ilič
Zastupa radikalno liberalno stajalište koje zagovara ukidanje formalnog školovanja za koje smatra ne samo
da je nepotrebno već i štetno.

Obrazovanje po njemu mora početi od učenja konkretnih veština, zatim se prelazi na razvoj ličnosti a to
znači naučiti dete da preuzima inicijativu, razmišlja i razvija svoje talente.

Kada je reč o postojećim školama one čine upravo sve suprotno. Škole su represivne ustanove koje
indoktirniraju učenika i guše njihovu maštu namećući ideal konformizma i tako zaglupljuju decu.
Škole su tako koncipirane da: deca tj korisnici ne mogu uticati na ono što uče; kroz sistem diploma nameću
svoju moć pokoravanja; škole decu uče da postanu podložni autoritetu, da budu otudjeni i da ne misle
svojom glavom i na taj način glavna lekcija koju uče je kako da postanu maloumni potrošači, a sve to je
daleko od ljudske sreće i ispunjenja. Drugim rečima škole su koncipirane na „skrivenom programu“ koji za
cilj ima pokoravanje moćnima.

Za njega obrazovni sistem je srz problema industrijskog drustva.

Jedini način da se sve ovo prevazidje jeste da se škole ukinu. Umesto njih predlaže:
- razmenu veština uz pomoć instruktora koji ih uči veštinama
- mreža učenja tj radionie koje okupljaju pojedince sličnih interesovanja okupljenih oko rešavanja
nekog problema koji su sami odabrali
Ukidanje skola ce stvoriti sistem u kome ce covek biti oslobodjen i ispunjen, i time ce biti ukinut
reproduktivni organ potrosackog drustva,

Socijaldemokratske perspektive

Školski sistem ne nudi pripadnicima svih klasa iste mogućnosti, kao sto to tvrde funkcionalisti, i zato je
potrebna državna intervencija da bi se ispravile nejednakosti koje su proizvod tržišnog sistema.
Halsey – skolski sistem ne nudi iste mogucnosti razlicitim klasama.
Konkretno zalagali su se za ukidanje podele srednjih škola na tehničke (za tehnički obdarene) klasične
gimnazije (za akademski sposobne) i opšte srednje škole (za akademski nesposobne) i zagovarali su
uvodjenje jedinstvenih srednjih škola koje će doprineti ujednačavanju šansi i isticanju talentovanih.
Oni su za parlamentarnu monarhiju i pricaju o njenim prednostima: meritokratsko drustvo koje doprinosi da
svako razvije svoj potencijal.
Shultz - Obrazovanje tj. veštine i znanja koje se stiču su oblik kapitala. Ulaganje kapitala u ljude ima isti
uticaj kao ulaganje kapitala u mašine tj veće ulaganje kapitala u ljude doneće veću produktivnost.
To je u skladu s postfordističkim shvatanjem koje traži stalno nova i fleksibilna tj u osnovi opšta znanja.
Postfordizam je period u razvoju industijskog društva koji traži sve više znanja da bi se postigao ekonomski
uspeh.Ključnu ulogu u tom pogledu imaju vlade koje moraju ulagati u ljudski kapital
S obzirom da je to flesibilan sistem i znanja moraju biti fleksibilna a to znači promociju opštih a ne
specijalističkih škola.
Sve u svemu oni tvrde da obrazovanje treba da pomogne pojedincu da ostvari svoj potencijal, da omoguci
jednakost sansi i da stvori egalitarnije i naprednije drustvo.
Kritika – obrazovanje ne moze da nadoknadi tu nejednakost sansi koje postoje u drustvu kao celini, pitanje
je koliko obrazovanje moze da utice na ostvarenje ekonomskog rasta, pitanje je koliko je obrazovanje bitno
za radnu snagu, obrazovanje ne ispunjava potrebe industrije, a u isto vreme povecava se potreba za sve
vecom specijalizacijom u industrijskom drustvu, nego sto je to bilo ranije. Zagovornici globalizacije se slazu
da treba da dodje do ekonomskog rasta, ali kazu da to nije nuzno u skladu sa povecanjem jednakosti sansi.
Marksisti iz CCCS ih kritikuju da jednakost sansi ne ide zajedno sa stvarnom jednakoscu, jednakost sansi
znaci da ce nuzno jedni biti uspesniji od drugih.

Konfliktne perspektive

Polaze od kritike navedenih shvatanja koja smatraju da je obrazovanje na korist svih članova društva.
Marksisti smatraju da će s obzirom na različite interese klasa obrazovanje nekima doneti više a nekima
manje koristi. Poboljsanja su moguca jedino sa vecim drustvenim promenama.

Samuel Bovles i Herbert Gintis

Smatraju da je glavna uloga obrazovanja u kapitalizmu da doprinese reprodukcije radne snage i obrazovanje
je podredjeno vlasnicima sredstava za proizvodnju

Slažu se s liberalima da postoji skriveni nastavni program čiji su ciljevi:

- da proizvodi podložnu radnu snagu tj pasivne i poslušne radnike
- poštovanje hijerarhije i autoriteta
- škola uči decu da je glavna motivacija spoljna nagrada tj ocena i diploma a ne zadovoljsto sticanjem
znanja, sto doprinosi stvaranju buduce radne snage koju motivisu spoljne nagrade - plata
- rascepkanost znanja po predmetima tj fragmentacija predmeta odovara fagmentaciji radne snage koja
olakšava njihovu kontrolu

Oni smatraju da kapitalizmu odgovara visak radne snage i visoka stopa nezaposlenosti jer to stvara
konkurenciju, i tada su pod vecom kontrolom kapitalista. Obrazovanje legitimise nejednakost i tako koristi
kapitalizmu.
Parsons, Dejvis i Mur smatraju da je drustvo meritokratija i da postoji stvarna jednakost sansi, a
socijaldemokrati kazu da ne postoji prava jednakost sansi i da ona moze da bude jos veca. Bowles i Gintis
poricu da su kapitalisticka drustva meritokratska jer neki imaju vece sanse od drugih.
Po njihovom mišljenju IQ je u slaboj korelaciji s uspehom u školi mnogo značajniji je klasni položaj
roditelja. Takdoje visoke kvalifikacije nisu nužno u korelaciji s dobro plaćenim poslovima. Ukoliko ima
ljudi koji imaju visoko obrazovanje i visoku inteligenciju, njihova inteligencija se razvila jer su se dugo
skolovali.
Oni vise kritikuju obrazovanje u kapitalizmu nego sto uopste pricaju o komunistickim drustvima, ali
kritikuju obrazovne sisteme u socijalistickim zemljama istocne evrope i sssr.
Zaključak je da obrazovni sistem reprodukuje sistem nejednakosti istovremeno ga legitimiše time što se za
siromaštvo optužuje nesposobnost pojedinca da uspe u školi a ne klasni sistem.
Kritika – pitanje je koliko je obrazovanje povezano sa ekonomskim tokovima, cak i ako obrazovanje jeste
koristilo kapitalistima, vise nije tako, pitanje je koliko skola zapravo utice na stvaranje licnosti ucenika,
zanemaruju uticaj formalnog nastavnog programa, pitanje je koliko zapravo obrazovanje legitimise
nejednakost, nisu objasnili kako to vlasnici zapravo uticu na sistem obrazovanja...

Pol Vilis - neomarksista

Obrazovanje ima štetne posledice koje nisu nužno korisne ni za kapitalizam.
Istraživao je grupu mangupa sa kontraškolskom kulturom. Pokazuje da škola nije uspela da te vrednosti
iskoreni. Ipak zanimljivo upravo takvo ponašanje ih je pripremilo za nekvalifikovane i polukvalifikovane
poslove kojima su se bavili jer su kontraškolska i fabrička kultura vrlo slične. Odbacivanje škole dakle
priprema deo radne snage za uspeh u fabričkom životu.

Интеракционистичке перспективе

Интеракционисти сматрају да објашњење људског понашања мора узимати у обзир субјективн стања
појединаца и значења што их појединци придају спољним надражајима. Други људи су најважнији
извор спољашњих подстицаја: њихове се речи и деловања непрестано тумаче и придају им се
одређена значења. Човекова слика о самом себи ствара се у интеракцији са другима. По
интеракционистима, друштвене улоге нису фиксне и непроменљиве. Из њих произилазе супкултуре,
које се стварају у оквиру интеракција унутар школе.
Da bi se objasnilo ponasanje coveka, bitno je da se u obzir uzmu i unutrasnja stanja, znacenja koja
pridajemo necemu sto nam se desilo.
Drustvene uloge – zna se koje su cije uloge i one nastaju u interakciji, nisu fiksne i nepromenljive. Postoje
ideje o tome kako koja uloga treba da izgleda (idealna uloga).

На који начин наставници тумаче и реагују на понашање својих ученика? Путем класификовања,
етикетирања и теорије самоиспуњавајућег пророчанства.

Харгривс разликује три фазе класификовања:

 спекулација (наставници класификују ученике према спољашности, послушности,
способностима и жељи за радом, симпатичности, односима са другом децом, личности и
степену девијације)
 елаборација (потврђивање или побијање спекулације)
 стабилизација (процењивање ученикових способности у односу на тип спекулације)

Рист и Бекер кажу да наставник је ученике оцењивао на темељу друштвене класе из које потичу, а не
према способностима. Ученике из немануелних средина су видели као „идеалне ученике“, док су за
ученике из радничке класе видели као супротност.

Теорија етикетирања тврди да класификовање води до приписивања етикета ученицима.

Теорија самоиспуњавајућег пророчанства доказује да ће се предвиђање наставника о будућем успеху
или неуспеху ученика остварити зато што је постављено само предвиђање (ученик у великој мери
прихвата наставников став о томе да ли је „добар“ или „лош“).
Ове теорије могу да се односе на појединце, а могу да се односе и на групе ученика – тада долази до
груписања и сврставања сличних група у одговарајуће врсте.
Hargreaves - Ученици могу стварати своје супкултуре које одбацују неке од вредности школе.
Ученици који су добили етикету изгредника били су смештени у групе нижег нивоа, док су они чије
је понашање приваћено као прихватљиво били у вишим групама. „Изгредници“ су, како би очували
сопствено самопоштовање, почели да вреднују кршење школских правила. Такви ученици су унутар
„изгредника“ имали висок статус и тако је дошло до стварања супкултура унутар школе.
Вудс тврди да начин сналажења ученика у школи зависи од тога да ли они прихватају или одбацују
циљ академског успеха и институционализованих средстава који одређују облике понашања унутар
школе. Вудс разликује осам начина адаптације: улагивање, послушност, опортунизам, ритуалисти,
узмицатељи, колонисти, непопустљиви, бунџије.
Критике интер. теорија односе се на то да се ученици понашћају другачије у различитим ситуацијама
и да су истраживања рађена за потребе интер. теорија прилично дескриптивна.

Nova desnica

Kritikuje školski sistem jer je glomazan i skup. Odluke o tome kako će izgledati škola donose proizvodjači
(nastavnici) a ne potrošači (učenici).

Zato se zalažu za uvodjenje tržišta i konkurencije u obrazovni sistem. To pre svega znači afirmaciju
privatnih škola.
Javnim školama se upravlja iz centra ali to ne znači mnogo.
Privatne škole odgovorne su manjoj i jasnije definisanoj grupi potrošača – roditeljima koji plaćaju školarinu.
Zato su te škole sklonije da stalno uvode promene i traže mišljenje potrošača.

Postomoderne perspektive

Polaze od pretpostavke da je obrazovanje dete preosvetitetljstva i da nekritički prihvata njegove osnovne

postulate o napretku i veri u nauku i razum.
Modernisti veruju da je obrazovanje tu da bi širenjem racionalnih naučnih saznanja oslobodili ljude
predrasuda, mitova i tradicije, tj da bi oslobodili ljudski um i duh sputan tradicijom.

Nije jasno za šta se zalažu, ali je jasno proti čega su:

Znanje nema čvrst temlej
Protiv su nametanja jedne istine
Ne veruju da nauka može rešiti sve probleme
Skeptični su prema teoriama koje tvrde da imaju odgovor i konačna objašnjenja

Poenta je da se obrazovanju ne sme nametati ni jedan skup ideja, mora učiti o različitim stvarima i zalažu se
za relativizam istine