Paolo Freire “Pedagogija obespravljenih”

I poglavlje

Razlozi za pedagogiju obespravljenih

-humanizacija kao temeljni problem ljudske vrste

-humanizacija je stvarna alternativa dehumnaizacije

Nepravda, nasilje, iskorištavanje naspram težnje za slobodom.

Borba za slobodom ne sme se pretvoriti u svoju suprotnost i da postaneš ugnjetavač umesto

ugnjetavača.

Osobađanje sebe je oslobađanje ugnjetavača

Freire govori o lažnoj velikodušnosti odnosno (primer: ako je robovlasnik dao robu više
hrane da ne bude gladan to ne znači da je on bolji čovek, da je manje ugnjetavač, niti da se
rob oslobodio, on mora da spozna sebe i svoje ja)

Nepravedni društveni poredak je izvor te lažne velikodušnosti

U početku je bilo ideal potlačenih „postati čovek znači postati tlačitelj“ npr. Kada radnik
postane predradnik pa postane gori od gazde ugnjetavača.

Ugnjetavani se boje slobodne i zato ne mogu da spoznaju sebe i svoje ja.

Obespravljeni moraju prihvatiti borbu za svoje oslobođenje. To nije samo borba da

oslobađanje od gladi, to je mnogo više od toga, to je borba za slobodu, a takva sloboda
zahteva od pojedinca da bude aktivan i odgovoran, da ne bude rob i automat, rezultat mora
biti ljubav prema životu, ljubav prema slobodi.

U pedagoškoj humanizaciji metoda prestaje biti sredstvo koje učiteljima omogućava

manipulaciju učenicima, jer ona izražava svest učenika. Metoda je zapravo svest a svest je u
svojoj biti put prema nečemu, put prema svojoj svrsi. Kada dostignu znanje zajedno i
razmišljanjem i delovanjem otkiće da oni sami stalno i iznova stvaraju tu stvarnost .

Tako sudelovanje obespravljenih u borbi za svoje mesto pod oblakom postaje ono što bi i
trebalo biti: ne lažno učestvovanje u životu već predano uključivanje u njega.