Zigmunt Bauman

F L U I D N I ŽIVOT

Sa engleskog preveli:
SINIŠA B o ž o v i ć

NATAŠA M R D A K

TERRAN
PUBLISHING
Novi Sad
2009
 1.

Pojedinac pod opsadom

Brajan, junak filma montipajtonovaca u čijem nazivu stoji

njegovo ime, besan što su ga proglasili Mesijom i što ga u stopu
prate horde sledbenika, puno se trudio, ali uzalud, da ubedi svoje
pratioce da prestanu da se ponašaju kao stado ovaca i da se razi­
đu. „Svi ste vi pojedinci!", uzvikivao je. „Mi smo svi pojedinci!"
uredno i složno je odgovorao hor sledbenika. Samo se tihi, usa­
mljeni glas bunio: „Ja nisam..." Brajan je pokušao i drugim ar­
gumentom. „Vi morate biti drugačiji!", uzviknuo je. „Da, mi smo
svi drugačiji!", hor se ushićeno složio. Ponovo, samo se jedan glas
bunio: „Ja nisam..." Čuvši to, gomila je zagledala ljutito oko sebe,
spremna da linčuje disidenta, samo da je mogla da ga pronađe u
masi ljudi koji liče jedni na druge.
Sve se nalazi tu, u tom malom satiričnom dragulju - čitav izlu­
đujući paradoks, ili čak aporija individualnosti. Pitajte koga god
hoćete šta to znači biti pojedinac, i odgovor će - bilo da dolazi od
filozofa ili osobe koja nikad nije marila, niti čak čula šta filozofi
rade - biti sasvim sličan: biti pojedinac znači biti različit od bilo
koga drugog. Povremeno, udaljeni eho glasa kojim se Bog pred­
stavio Mojsiju može odjeknuti u odgovoru: biti pojedinac znači
„Ja sam ono što jesam". Što znači: jedinstveno biće, jedno i jedino
26 Fluidni život

biće stvoreno (ili samostvoreno, kao Bog) na ovaj neobičan na­

čin; tako potpuno jedinstveno da moja jedinstvenost ne može biti
opisana korišćenjem reći koje upućuju na više od jedne stvari.
Problem je u tome što su baš ti isti „drugi", od kojih ne možete
a da se ne razlikujete, ti koji vas podstiču i guraju da budete razli­
čiti. To je „družina" koju nazivamo „društvo", čiji ste samo jedan
od mnogih članova, u masi ljudi, poznatih i nepoznatih, koji oče­
kuju od vas i od svih koje poznajete, ili za koje znate, da poseduju
nepobitan dokaz da su „pojedinci" koje je neko učinio, ili su sami
učinili da budu „različiti od drugih". Kada je u pitanju ispunjava­
nje ove obaveze da se bude drugačiji i da se odstupa, niko se ne
usuđuje da se po tome razlikuje i da od toga odstupa.
U društvu pojedinaca svako mora biti individualan; ako ni
u čemu drugom, onda u ovom pogledu, članovi takvog društva
uopšte nisu ni individualni, ni različiti, ni jedinstveni. Nasuprot
tome, oni su izrazito slični jedni drugima u tome što moraju sle­
diti istu životnu strategiju i koristiti zajednički prepoznatljive i
čitke znakove kojima ubeđuju druge da to zapravo i rade. U po­
gledu individualnosti - nema individualnog izbora. Dilema „biti
ili ne biti" ovde ne postoji.
Paradoksalno, „individualnost" je stvar „duha gomile" i zahte-
va koje ta gomila nameće. Biti pojedinac znači biti sličan svako­
me u gomili - štaviše, identičan svima drugima. Pod tim okolno­
stima, kada je individualnost „sveopšte moranje" i svačiji teret,
jedina stvar koju biste mogli da uradite da biste bili različiti, i
tako istinski individualni, bilo bi da pokušate, što je zbunjujuće i
začuđujuće, da ne budete pojedinac. Odnosno, ako uspete u tom
poduhvatu, i ako ste u stanju da se prepustite suočavanju sa nje­
govim (krajnje neprijatnim) posledicama...
To je zaista jedan nerazmrsiv problem! Nije čudo što nas ta
strašna potreba da budemo individualni zaokuplja tokom celog
dana i drži nas budnim noću. Problem nije samo nerazmrsiv: ne
predstavlja samo logičku kontradiktornost, nije isključivo svojina
ili lična briga filozofa koji su poznati po tome što su uvek spremni
na suočavanje sa svim vrstama apsurda i nepoklapanja sa kojima
su manje filozofiji sklona bića medu nama uspela da sklope mir,
Pojedinac pod opsadom 27

gotovo i ne primećujući njihovo prisustvo, a i ne brinu kada ga mi

primetimo. Problem o kome govorimo je u potpunosti praktičan
zadatak, čije rešavanje ispunjava naš život od kolevke do groba,
da tako kažemo. U društvo pojedinaca - našem „individualizova-
nom društvu" - od svih nas se zahteva da budemo pojedinci, a mi
zaista čeznemo i uporno nastojimo da to budemo.
Pošto se biti pojedinac uobičajeno definiše kao „biti drugačiji
od drugih" i pošto se od onog „ja" očekuje da se zasebno ističe,
čini se da je zadatak u svojoj suštini samoreferentan. Čini se da
nemamo puno izbora, osim da tragamo za nagoveštajem kako
da odlutamo sve dublje unutar nas samih, što je, kako se čini,
najličnije i najčuvanije utočište u inače pretrpanom i bučnom
svetu iskustava koji nalikuje pijaci. Ja tragam za „istinskim j a "
za koga smatram da je sakriven u mraku mog iskonskog bića,
nedodirnut (nezagađen, neprigušen, nedeformisan) spoljašnjim
pritiscima. Ideal „individualnosti" raščlanjujem kao autentičnost,
„biti veran sebi", biti „pravi ja". Pokušavam da napravim „feno-
menološki uvid" u moju istinsku, čistu, pravu „transcendentalnu
subjektivnost" u stilu Huserla, ali u domaćoj izvedbi i polugotovo
- zastrašujućim naporima „fenomenološke redukcije", odnosno
razdvajajući, suspendujući, izbacujući i eliminišući svaki „strani"
delić koji je prihvaćen da bude uvezen spolja.
I tako, sa posebnom pažnjom osluškujemo unutrašnja trepe­
renja naših emocija i osećaja. To deluje kao razuman način da se
ide dalje, pošto su osećanja, za razliku od uzdržanog, nepristra-
snog i sveopšte deljenog ili barem „deljivog" razuma, moja i samo
moja osećanja, i nisu „bezlična". Zbog toga što ne mogu biti pre-
neta „objektivnim" jezikom (bar ne sasvim, ne na naše i na puno
zadovoljstvo slušalaca) i što ne mogu biti potpuno, bez ostatka,
podeljena sa drugima, ona izgledaju kao prirodno stanište svega
istinski ličnog i individualnog. Po svojoj prirodi subjektivna, ose­
ćanja su pravo otelotvorenje „jedinstvenosti".
Marljivo ćuljimo uši, ne bismo li oslušnuli „unutarnje" glasove,
a gotovo da nikad nismo zaista, potpuno, van osnovane sumnje,
sigurni da smo ove glasove ispravno čuli i da smo čuli dovoljan
broj njih da donesemo odluku i izreknemo presudu. Očigledno je
28 Fluidni život

da nam je potreban neko da nam pojasni ono što čujemo, ako ni­
šta drugo, onda da nam potvrdi da su naša nagađanja osnovana.
Tamo gde ima volje ima i načina; a tamo gde ima potražnje, brzo
će doći i ponuda. U našem društvu pojedinaca koji očajnički tra­
gaju za svojom individualnošću ne manjka ovlašćenih i/ili samo-
proklamovanih pomagača koji su (uz odgovarajuću naknadu, na­
ravno) više nego spremni da nam budu vodiči u mračne tamnice
naše duše, gde naša autentična bića treba da ostanu zatvorena i
odakle nastoje da pobegnu na svetlost.
Kada nađemo takve pomagače i zatražimo (i platimo) njiho­
ve usluge, naše muke, međutim, ne prestaju; one čak izgleda da
postaju još veće i teže. Kao što je Šarl Ginjon nedavno sumirao
radosti i tuge traganja za sobom uz pomoć vodiča:

Programi koji su osmišljeni da pomognu ljudima da ostvare kontakt sa svo­

j i m sopstvenim bićem, navodno motivisani idealima emancipacije, često
imaju efekat pritiska na ljude da misle na način koji potvrđuje Ideologiju
osnivača tog programa. K a o rezultat loga, mnogi koji počnu sa mišlju da su
im životi prazni ili besciljni završe izgubljeni u mentalnom sklopu nekog
konkretnog programa ili sa osećajem da „nikad nisu dovoljno dobri", bez
obzira šta rade. 1

Najčešće se traganje za sobom potroši na globalnoj pijaci na

kojoj se recepti za individualnost nude na veliko - „nikad nećete
naći bolji" - gde su izloženi svi kompleti za samostalno sklapa­
nje iz fabrike, masovno proizvedeni po najnovijem modernom
dizajnu. Time se upečatljivo pokazuje da se najmanje zajednič­
kim - istinski individualnim - karakteristikama vašeg bića može
odrediti vrednost tek kad se one pretvore u valutu koja je tre­
nutno najrasprostranjenija i koja se zbog toga najviše upotreblja­
va. Ukratko, kao čin lične emancipacije i samopotvrđivanja, čini
se da je individualnost opterećena jednom urođenom aporijom,
jednom nerešivom kontradikcijom. Njoj je društvo potrebno kao,
istovremeno, i kolevka i odredište. Ko god da traga za sopstve-
nom individualnošću, a pri tom zaboravlja, odbacuje ili ne uzi­
ma za ozbiljno tu čistu i ozbiljnu istinu, suočiće se sa mnoštvom

1 Videti: Charles Guignon, On Being Authentic (Routledge, 2004), str. 9.

Pojedinac pod opsadom 29

frustracija. Individualnost je zadatak koji društvo individualaca

zadaje svojim članovima - dat kao individualni zadatak da bude
individualno izvršen od strane individualaca koji koriste svoje
individualne resurse. Međutim, takav zadatak je protivrečan i
sam sebe pobija: to je uistinu zadatak koga je nemoguće ispuniti.
Međutim, zajedno sa izazovom individualnosti, društvo poje­
dinaca opskrbljuje svoje članove sredstvima da žive sa tom ne­
mogućnošću - ili, drugim recima, da previde suštinsku i neizle-
čivu nemogućnost ispunjavanja tog zadatka, čak i u situaciji kada
masa propalih pokušaja da se on ispuni neprestano raste i postaje
još gušća.
Termin „individualac" pojavio se u svesti (zapadnog) društva
u sedamnaestom veku, na pragu modernog doba. Označavao je
jedan zadatak - iako ime dato tom zadatku na rođenju nije to
direktno sugerisalo: kao termin latinskog porekla, prvo i osnov­
no je podrazumevao karakteristiku nedeljivosti (kao ,,a-tom" kod
Grka). Odnosio se isključivo na prilično trivijalnu činjenicu da
ako krenete sa deljenjem celine ljudske populacije u sve manje
i manje konstitutivne delove, nećete moći da odete dalje nego
do jednog ljudskog bića: jedno ljudsko biće je najmanja jedini­
ca kojoj se može pripisati karakteristika „ljudskosti", baš kao što
je atom kiseonika najmanja jedinica kojoj se mogu pripisati ka­
rakteristike tog hemijskog elementa. Samo po sebi, ime nije po-
drazumevalo jedinstvenost svog nosioca (atomi istog hemijskog
elementa se, na kraju krajeva, ne razlikuju međusobno). Karak­
teristika „jedinstvenosti", ili „različitosti" od drugih (l'ipséité Pola
Rikera), koja vremenom ostaje prepoznatljivo ista (Rikerova la
mêmeté), mora da je dodata semantičkom polju tog termina kao
naknadna ideja - tumačenjem i promišljanjem konteksta u kom
su njegove društvene uloge bile postavljene i gde su ostale.
Takvi dodaci su došli kasnije, ali čim su pristigli, brzo su preu­
zeli i kolonizovali ukupan semantički prostor ovog termina, mar-
ginalizujući, ako ne i potpuno proterujući njegove starije stana­
re. Kada se reč individualan danas čuje, ona retko, ako i uopšte,
asocira na „nedeljivost"; nasuprot tome, „pojedinac" (baš kao i
atom u fizičkoj hemiji), odnosi se na složenu, heterogenu struk-
30 Fluidni život

turu sa elementima upadljivo deljivim, koji se drže zajedno u ne­

sigurnom i prilično krhkom jedinstvu kombinacijom gravitacije
i odbijanja, centripetalnih i centrifugalnih sila - u dinamičkoj,
promenjivoj i trajno osetljivoj ravnoteži. Težište pada najviše na
samodovoljnost tog složenog sastava - i na zadatak ublažavanja
ponavljajućih sudara između heteronomnih elemenata i uvođe­
nja malo harmonije u njihovu zbunjujuću raznolikost. Težište je
takođe na neophodnosti izvršenja tog zadatka unutar tog sastava
interno dostupnim oruđima. „Individualnost" danas označava,
kao prvo i osnovno, autonomiju osobe, koja se potom istovre­
meno percipira kao pravo i obaveza te osobe. Rečenica: „Ja sam
pojedinac", pre svega ostalog znači da sam ja taj koji je odgovoran
za moje zasluge i moje neuspehe, i da je moj zadatak da razvijam
ovo prvo i da okajem i popravim ovo drugo.
Kao zadatak, individualnost je krajnji proizvod društvene
transformacije pod maskom ličnog saznanja. U ranoj fazi te tran­
sformacije, mladi Karl Marks je u svom srednjoškolskom sastavu
zapazio da sa zalaskom Sunca noćni leptiri idu za svetlom kuć­
nih svetiljki. Uistinu, ta privlačnost kućnih svetiljki raste kako na
spoljni svet pada mrak. Uspon individualnosti označio je progre­
sivno slabljenje - raspad ili raskidanje - guste mreže društvenih
veza koje su čvrsto obavijale sveukupne životne aktivnosti. On je
označio gubitak moći zajednice i/ili njenog interesa za normativ­
no regulisanje života njenih članova. Preciznije, dao je znak da
je zajednica, koja više nije an sich (po Hegelovoj terminologiji)
ili zuhanden (kako bi se Hajdeger izrazio), izgubila nekadašnju
sposobnost da rutinski izvršava zadatke pod tom regulativom,
činjenično i bez samosvesti, i, izgubivši taj kapacitet, izvukla na
videlo pitanje oblikovanja i koordinisanja ljudskih aktivnosti kao
problem, oblikujući ga kao pitanje za promišljanje i brigu, te kao
predmet izbora, odluke i svrsishodnog napora. Sve manje i manje
svakodnevnih rutina ostalo je neosporeno i na taj način očigled­
no samo po sebi; svakodnevni život gubio je samoočiglednost i
„transparentnost" koju je posedovao u prošlosti, kada na život­
nim stazama nije bilo raskrsnica, niti prepreka za izbegavanje,
pregovaranje ili uklanjanje s puta.
Pojedinac pod opsadom 31

Splavari koji plove na stablima prate nizvodnu struju; njima ne

treba kompas - za razliku od mornara na otvorenom moru, koji­
ma je on neophodan. Splavari se prepuštaju matici, s vremena na
vreme pomažući toku veslajući ili gurajući splav dalje od stena,
brzaka, peščanih nanosa i kamenitih obala. Međutim, mornari
bi se izgubili kad bi poverili svoj pravac svojeglavim vetrovima
i promenjivim strujama. Njima ne preostaje ništa drugo nego da
preuzmu kretanje broda u svoje ruke; pošto treba da odluče gde
idu, potreban im je kompas da im pokaže kada i kuda da skrenu
da bi tamo stigli.
Pojam samoizgrađenog „pojedinca" počeo je da označava ta­
kvu potrebu od kada su moderni mornari preuzeli kormilo od
splavara iz prethodnog doba. Sa zajednicom koja je u povlačenju
i njenim imunim sistemom, koji je služio da spreči njenu konta­
minaciju problemima, a sam po sebi postajao problem, čovek više
nije mogao da ostane slep i gluv na izbor pravca i na potrebu da
ostane na pravom putu. „Stvari su takve" postalo je „stvari tako
treba napraviti". Društvo, „ta imaginarna zajednica" koja je za-
menila zajednicu skrivenu od pogleda sopstvenim zasenjujućim
svetlom, ili društveno okruženje kome nije bilo potrebno, i koje
ne bi preživelo upotrebu imaginacije u službi samopreispitivanja,
predstavljalao je novu (bez izbora) neophodnost kao ljudsko (teš­
ko izboreno) pravo.
Za razliku od „zajednice" (celine koja je to ime dobila, gleda­
jući unazad, upravo u vreme kada se novo okruženje, kome je
dato ime „društvo", borilo da ispuni normativnu prazninu koja je
ostala iza njenog povlačenja), nove („društvene" a ne „zajednič­
ke") normativne moći su se ograničile uglavnom na uređivanje
takvog društvenog prostora koliko se moglo zahvatiti samo uz
pomoć imaginacije. Ono je izostavilo iz svojih interesa carstvo
međuljudskih odnosa, mikrosvet bliskosti i neposrednosti. Unu­
tar tog mikrosveta, oruđa koja su korisna i efikasna u ličnoj inte­
rakciji mogla su sada slobodno da se koriste u aktivnosti „socija­
lizacije" - to jest, u svakodnevnim ljudskim odnosima, u postav­
ljanju i opozivu obaveza među ljudima i u spajanju i razdvajanju
32 Fluidni život

veza medu njima, kao i u odabiru strategije koja će se koristiti u

izvođenju svih ovih zadataka.
U ovom carstvu neposrednosti, individualnost se dokazuje i
o njoj se svakodnevno pregovara u neprekidnim aktivnostima
interakcije. Biti „pojedinac" znači prihvatiti neotuđivu odgo­
vornost za pravac i posledice interakcije. Takva odgovornost ne
može biti ozbiljno uzeta u obzir ako ne pretpostavimo da akteri
imaju pravo da slobodno biraju put kojim će da nastave. „Slobo­
dan izbor" može biti fikcija (kao što su sociolozi neumorno tvr­
dili od početka sociologije), ali pretpostavka prava na izbor slo­
bodno pretvara tu fikciju u realnost Lebenswelta - dirkemovsku
„društvenu činjenicu", „stvarnu" u smislu dominantnog pritiska
opremljenog neumoljivim sankcijama, pritiska koji ne može biti
odagnat željom ili argumentima, a još manje je moguće efika­
sno mu se odupreti ili ga nekažnjeno ignorisati. Koliko god da je
slobodan ili neslobodan individualni izbor, uputstvo slobodnog
izbora ili definisanja svih akcija kao ishoda slobodnog izbora za­
sigurno nisu stvari individualnog izbora. U društvu pojedinaca,
svi smo mi i svako od nas je pojedinac - de iure. To jest, pojedinci
po zakonu: pisanom zakonu, ali i u njegovoj nepisanoj varijanti,
ne manje moćnoj zato što je nepisana - difuznim, a opet trajnim,
nadmoćnim i neumoljivim pritiskom „društvene činjenice".

Iako su pravo i dužnost slobodnog izbora prećutne i/ili prizna­

te pretpostavke individualnosti, one nisu dovoljne da se osigura
da to pravo slobodnog izbora može biti korišćeno i da se time
individualnost u praksi poklopi sa obrascem koji formira dužnost
slobodnog izbora. Mnogi ljudi u skoro svim situacijama, a mnogi
drugi u manjem ili većem broju prilika uviđaju da im je slobodan
izbor van domašaja.
Džeremi Sibruk je slikovito opisao muke siromašnih na glo­
balnom nivou, koji tako često ovih dana bivaju izbačeni sa svoje
zemlje i prinuđeni da se bore za opstanak u brzo narastajućim si­
rotinjskim četvrtima najbližeg megalopolisa: „Globalna sirotinja
je u bekstvu; ne zato što ih teraju bogati, već zato što su prognani
iz iscrpljenih, transformisanih zaleđa".
Pojedinac pod opsadom 33

Zemlja koju su obrađivali, naviknuta na đubriva i pesticide, više ne prinosi

višak koji bi se prodao na tržištu. Voda je kontaminirana, kanali za navod­
njavanje su zagušeni, voda iz bunara zagađena i nije za piće... zemlju je
oduzela vlada da napravi letovalište na obali, teren za golf, ili je to uradila
pod pritiskom planova restrukturiranja da bi izvozila više poljoprivrednih
proizvoda... Školske zgrade nisu renovirane. D o m zdravlja je prestao sa
radom. Šume, gde su ljudi uvek nabavljali drvo za ogrev, plodove i bambus
za kućne popravke, postale su zabranjene zone, pod stražom ljudi u unifor­
mama neke privatne poluvojne kompanije. 2

Junaci Sibrukove priče su proterani do krajnje granice skale na

kojoj su ucrtana mesta svih ljudi u našem sve više individualizo-
vanom društvu. Oni su „globalna najniža klasa" koja je „sa svo­
jim zavežljajima pristigla u negostoljubive gradove Azije, Afrike
i Latinske Amerike" i tako, što je za našu savest srećna okolnost,
ostala na psihološki bezbednoj udaljenosti od naše svesti, preo­
kupirane, kao što jeste, azilantima koji se noću krijumčare preko
naših granica, i od naših televizijskih kamera uperenih na hrabre
policajce koji opkoljavaju „ilegalce" i san papiers i transportuju ih
u najbliži izbeglički kamp. Oni su ostaci i otpad globalne slobod­
ne trgovine i ekonomskog napretka koji na jednom (našem) kra­
ju spektra taloži radosti nečuvenog obilja, dok na drugom kraju
izbacuje neizrecivo siromaštvo i poniženje, a duž celog spektra
seje strahove i grozne slutnje. Da te ljude neko upita da opišu
svoju „individualizaciju" ili im da zadatak da se nad tim zamisle,
verovatno bi takav zahtev doživeli kao neslanu i okrutnu šalu. Da
moraju pojmiti šta označava taj bizarni termin „individualnost",
teško da bi ga mogli povezati sa bilo čim drugim iz svog životnog
iskustva osim sa agonijom usamljenosti, napuštenošću, beskuć-
ništvom, neprijateljstvom suseda, nestankom prijatelja kojima se
moglo verovati i na čiju pomoć se moglo računati, i prognan-
stvom sa mesta kojima drugi ljudi mogu slobodno da se kreću,
diveći im se i uživajući u njima po svom nahođenju.

2 Videti: Jeremy Seabrook, „Powder keg in the slums", Guardian, 1. septembar

2004, str. 10, iz njegove knjige Consuming Cultures: Globalization and Local Lives
(New Internationalist, 2004).
34 Fluidni život

Istina je da, što se većine nas tiče, takvi ljudi mogu biti isto što
i prikaze iz dalekog svemira. Njihova sudbina nije nešto što čeka
iza ćoška, ne presreće nas na našem zacrtanom životnom putu.
Međutim, to ne znači da muke ovih otpadnika nemaju ništa sa
stanjem onih srećnika koji su uspeli da izbegnu njihovu sudbinu.
„Globalni najniži sloj" možemo shvatati kao otpad rastvora zasi­
ćenog rastvorljivim materijama, čija su čvrsta kondenzacija. Taj
rastvor je „individualizovano društvo" kome svi mi pripadamo;
pomenute rastvorljive materije su prepreke postavljene na putu
od individualnosti de iure do individualnosti de facto; a kataliza­
tor koji potiče sedimentaciju je pravilo individualizacije, upuće­
no svima nama i obavezujuće za sve nas.
Svaki pripadnik individualizovanog društva nailazi na neke
prepreke na svom putu do individualnosti de facto. Individual­
nost de facto nije lako postići, a još teže je očuvati; u ubrzanoj
smeni uobičajeno korišćenih oznaka identiteta i endemskoj ne­
stabilnosti njihovih preporučenih izbora, težnja ka individual­
nosti znači borbu tokom celog života. Danas smo svi Alisa koju
je Luis Kerol upozorio ,,e sad vidi, ovde moraš trčati koliko god
ti možeš brzo, da bi ostala na mestu. Ako hoćeš da odeš negde
drugde, moraš trčati bar dva puta brže od toga!" Traganje za ne­
uhvatljivom individualnošću ostavlja malo vremena za bilo šta
drugo. Nove oznake distinkcije na ponudi obećavaju vam da ćete
doći do vašeg cilja i da ćete uveriti svakog koga sretnete na ulici
ili vam dođe u posetu kući da ste taj cilj zaista postigli - ali one
istovremeno i van snage stavljaju oznake koje su vam obećavale
isto pre mesec dana ili dan ranije. U trci za individualnošću ne
postoji trenutak predaha.
Dileme i nedoumice koje društvo osmišljava za svoje pripad­
nike obično dolaze u kompletu sa društveno prihvaćenim i pre­
poručenim strategijama i alatima za njihovo razrešavanje. Kon-
zumerizam je jedan od „uradi sam" odgovora na izazove koje
nameće društvo pojedinaca. Logika konzumerizma je uobličena
prema potrebama ljudi koji nastoje da izgrade, očuvaju i osveže
svoju individualnost, a posebno da se suoče sa ranije pomenu-
tom aporijom individualnosti. Moglo je biti lako (iako sigurno ne
Pojedinac pod opsadom 35

ugodno, a još manje bezbedno) izražavati svoju jedinstvenost u

društvu čvrstih obrazaca i monotonih rutina, ali to ne može biti
lako u društvu koje obavezuje sve i svakog pojedinačnog svog pri­
padnika da budu jedinstveni; u čudnovatom obrtu pragmatičkih
pravila, sada se od poštovanja opšte prihvaćene norme očekuje da
rezultira ispunjenjem zahteva individualnosti. Konformizam, koji
se nekad smatrao gušenjem ljudske individualnosti, proglašen je
najboljim prijateljem individualca; u stvari jedinim prijateljem
na koga se može osloniti.
Funkcionisanje potrošačkog društva pobija logiku, ali ta logika
koju pobija nije logika već samog po sebi protivrečnog traganja
za individualnošću. Reklama poput „Budi svoj - izaberi Pepsi"
odražava tu aporiju iskrenošću koju bi pozdravila i na kojoj bi bila
zahvalna većina potencijalnih potrošača tog proizvoda. Borba za
jedinstvenost sada je postala glavni motor masovne proizvodnje
i masovne potrošnje. Ali da bi upregla čežnju za jedinstvenošću
u službu tržišta masovne potrošnje, potrošačka ekonomija mora
biti i ekonomija proizvoda koji brzo zastarevaju, skoro trenutno,
ekonomija ubrzane rotacije robe, a time i viška i otpada. Jedin­
stvenost se danas označava i meri razlikom između onoga što je
,,u modi" i „van mode" ili čak i više, između današnjih proizvoda
i onih od juče koji su i dalje „u modi" i time još uvek na policama.
Uspeh i neuspeh u trci za jedinstvenošću zavisi od brzine trka­
ča, njihove umešnosti u brzom odbacivanju stvari koje su ispale
iz prve lige - iako su dizajneri novih i poboljšanih potrošačkih
proizvoda isuviše spremni da daju još jednu šansu nesrećnim ta­
kmacima koji su eliminisani u prethodnoj trci.
Jedan tipičan savet za celo to mnoštvo ljudi, koji više od sve­
ga drugog žele da ostanu centimetar ili dva ispred ostalih, daje
modni kolumnista Obzervera igračima prve fudbalske lige: ako
do sada niste uspeli da spiskate novac na Marni tepih, Capellini
sofu, vaše Ralph Lauren tapete, ili vaše John Rocha čaše za vino
- „ne očajavajte!" Clements Riberio, modni duo iz Londona, kre­
irali su „kolekciju za vaš dom", koja, pored ostalog, sadrži i tepih
za 199 funti, drveni paravan sa ukrašenim vrhom za 499 funti i
36 Fluidni život

3
neizmerno cool stolicu za 949 funti. Jasno je da to nije ponuda
koja je upućena onima kojima nedostaje novac i kreditne karti­
ce. Dobra vest za ljude sa velikim bankovnim računom, loša vest
za sve ostale. Ti ostali su na ivici da budu degradirani na otpa-
lu kategoriju „potrošača sa greškom" i da ih proguta crna rupa
„najniže klase". Karte za trajekte koji voze od obale „pojedinca
de iure" do obale „pojedinca de facto" su skupe, a još više novca
je potrebno da se iznajmi mesto za kampovanje na drugoj obali.
Kada potrošačko društvo pruža tu uslugu, maraton trke za indi­
vidualnošću crpi svoj podstrek i polet iz užasnog straha da ne
budete sustignuti, apsorbovani i progutani od strane mase trkača
koji vam dišu za vrat. Ali, da biste ušli u trku i ostali u njoj, prvo
morate kupiti „specijalne maratonske patike", koje, gle, nose svi
drugi trkači ili misle da su obavezni da ih nabave. Biti pojedinac
u društvu pojedinaca košta puno novca; trka individualizacije
ograničila je pristup i polarizovala one koji imaju ulaznice za nju.
Kao i u stalnim nastavcima Velikog Brata, grupe eliminisanih se
povećavaju u svakom krugu.
Nije ni čudo što individualizacija ima svoja nezadovoljstva i
svoje nezadovoljnike. Uz proizvodnu liniju srećnih potrošača, tu
je i druga, koja se reklamira sa manje žara, ali nije manje efikasna:
ona proizvodi one koji su diskvalifikovani iz potrošačke gozbe i
trke individualizacije istovremeno.
Svako društvo pojedinaca (pažnja: na planeti koja se brzo glo-
balizuje - ideju o „društvu pojedinaca" treba uzeti sa malo više
rezerve), čak i najbogatije društvo, to trpi. Ričard Rorti, razmi­
šljajući o nedavnoj transformaciji američkog društva, sugeriše
da je „buržoaziranje proletarijata" zamenjeno proletarizacijom
buržoazije. Pošto prihodi sve većeg broja porodica srednje klase
dozvoljavaju „samo ponižavajuće puko preživljavanje", koje je, uz
to, progonjeno „strahovima od smanjenja plate i otpuštanja, kao
i od katastrofalnih posledica čak i kratke bolesti". 4 Ali, polarizaci­
ja, potaknuta od silovite polarizacije i individualizacije životnih

3 Videti: Observer Magazine, 29. avgust, 2004, str. 35.

4 Richard Rorty, Achieving our Country (Harvard University Press, 1997), str.
83ff.
Pojedinac pod opsadom 37

ciljeva, takođe ima globalnu dimenziju. Šanse za premošćavanje

jaza između individualnosti de iure i de facto su u velikom rasko­
raku širom planete. Pošto vlade bogatog zapada troše 350 mili­
jardi dolara godišnje za subvencionisanje poljoprivrede, evropske
krave prolaze bolje od polovine svetskog stanovništva. London
pokriva 1.500 km2 zemljišta, ali, kao što je Međunarodni institut
za prirodnu okolinu i razvoj izračunao, za snabdevanje njegovih
stanovnika potrošačkom robom i za odlaganje otpada potrebna
mu je teritorija koja otprilike odgovara polovini ukupnog britan­
5
skog upotrebljivog zemljišta. Prosečan urbani stanovnik Severne
Amerike za svoju ishranu koristi 4,7 hektara zemlje, dok prose­
čan stanovnik grada u Indiji mora da se zadovolji sa samo 0,4
hektara. Što je bolji kvalitet života, jači je ekološki uticaj koji neki
grad ima na našu zajedničku planetu. Londonu je potrebna teri­
torija 120 puta veća od sopstvene, dok na primer Vankuver, koji
je po kvalitetu života na vrhu, ne bi mogao bez Lebensrauma, koji
je 180 puta veći od samog grada.
Polarizacija je dosada odmakla suviše daleko da bi bilo mogu­
će podići globalni kvalitet života stanovništva planete do nivoa
najprivilegovanijih zemalja zapada. Kao što je Džon Rider ista­
kao, „kad bi svako na zemlji živeo tako ugodno kao prosečan sta­
novnik Severne Amerike, bila bi nam potrebna ne jedna, već tri
planete, da bi zadovoljila sve".6 Pronalaženje dve dodatne planete,
uz ovu koju imamo, i nije baš verovatno - a iz tog razloga nisu ni
izgledi ujednačavanja šansi žitelja planete u okvirima individua-
lizovanog društva.
Pošto je to tako, individualnost ostaje, i po svoj prilici će još
duže vreme ostati privilegija. To je privilegija unutar svakog po­
jedinačnog, kvaziautonomnog društva, gde se igra samoisticanja
odvija kroz izdvajanje „emancipovanih", punopravnih potrošača
- koji nastoje da komponuju i prekomponuju svoje jedinstvene

5 Videti: N. Chambers, C. Simmons i M. Wackernagel, Sharing Natures Interest:

Ecological Footprint as an Indicator of Sustainability (Eartscan, 2000), str. 134.
6 John Reader, Cities (Heinemann, 2004), str. 303, citirano iz: M. Wackernagel i
William E. Reeves, Our Ecological Footprint: Reducing Human Impact on Earth
(New Society Publishers, 1996), str. 13-14.
38 Fluidni život

individualnosti na osnovu „ograničenih izdanja" najnovijih kre­

acija visoke mode - izdvajanje od bezlične mase onih koji su „za­
glavljeni" i „fiksirani" u svojim identitetima bez izbora i pitanja,
nametnutim ili dodeljenim, ali u svakom slučaju „isuviše utvr­
đenim". I to je privilegija koja na globalnom planu - na planeti
podeljenoj između enklava unutar kojih mreže pružaju površne
konekcije u koje je lako ući, a koje su krhke i površne, a trenutne
diskonekcije po zahtevu -pritiskom na samo jedno dugme - brzo
zamenjuju guste mreže veza koje su bile tkane od urođenih i ne­
upitnih prava i obaveza, tamo gde u ogromnim prostranstvima
dolazak individualnosti pre nagoveštava nestanak običajnih bez-
bednosnih mreža nego slobodu kretanja i izbora. Izgledi da se
način života koji uživaju privilegovane enklave rastegne toliko
da obuhvati celu planetu su, iz navedenih razloga, nerealni. Po­
trošačka forma koju je poprimila sadašnja „emancipacija ka in­
dividualnosti" je, izgleda, veoma otporna na rastezanje; možemo
se zapitati do koje mere je uskraćivanje individualnosti mnoštvu
sine qua non individualnosti nekih; da li individualnost, u svom
sadašnjem izdanju, može biti išta drugo osim privilegije.
Stoga se može očekivati da za ono mnoštvo čije su šanse da
uhvate voz individualizacije u najboljem slučaju slabe, a po sve­
mu sudeći nikakve, grčevit otpor prema „individualnosti" i sve­
mu što ono predstavlja, neće izgledati samo kao razumnija opcija,
već će uistinu biti „prirodan" rezultat njihovih neprilika. „Fun­
damentalizam", čvrsto pridržavanje nasleđenog i/ili dodeljenog
identiteta, po sopstvenom izboru, je prirodan i legitiman izdanak
individualizacije koja se sprovodi širom planete. Po recima Vili-
jama T. Kavane, „uverenja Džimova Džonsa i Osami bin Ladena
ovoga sveta čine značajan deo problema nasilja u 2 1 . veku. Bar
jednako značajan je religijski žar kojim se 'slobodna trgovina',
liberalna demokratija i američka hegemonija nude ili nameću
gladnom svetu".7
Identitet zarad identiteta, to je pomalo nezgodno ... ili bi bar
to Čarls Klark verovatno rekao kad bi u sledećoj rekonstrukciji

7 William T. Cavanaugh, „Sins of omission: what 'religion and violence' argu­

ments ignore", Hedgehog Review (proleće 2004), str. 50.
Pojedinac pod opsadom 39

vlade bio premešten iz ministarstva obrazovanja u ministarstvo

identiteta. To je i rekao u pogledu obrazovanja, misleći da (kao
što je Ričard Ingram jetko zapazio) „čitava ideja škola i univerzi­
teta jeste da se poveća stopa privrednog rasta i pomogne nam u
takmičenju sa našim evropskim partnerima", a mi možemo do­
dati i da se pomogne vladi da dobije sledeće izbore. Antička isto-
rija, muzika, filozofija i slično tome, za koje se tvrdi da pospešuju
lični razvoj, a ne političku i poslovnu prednost, teško da će pove­
ćati rast brojeva i indeksa konkurentnosti. U ovom poslovnom,
činjeničnom svetu, koji teži za trenutnim profitima, upravljanje
krizom i ograničavanje štete, sve što ne može dokazati svoj upo­
trebni kvalitet, je „pomalo sumnjivo".
Nastavnici, akademski ili drugi, bi verovatno sledili Ricarda In-
grama u ruganju i ismevanju Klarkovog prozaičnog i zlovoljnog
stanovišta. Mnogi nastavnici, možda većina njih, bi pre insistirali
na tome da je upravo obrazovanje najbolje kada služi sopstvenoj
svrsi i da bi bilo kakva ponuda da ono bude nešto drugo - to
obrazovanje nužno degradirala. A opet, pošto je verovatno da bi
nastavnici delili Ingramov prezir prema konceptu obrazovanju
kao oruđa, malo je verovatno da bi im se u tom preziru pridružili
njihovi učenici. Za većinu njihovih učenika, obrazovanje je prva i
glavna kapija na putu prema dobijanju posla i - što je širi prolaz i
što su sjajnije nagrade na samom kraju dirinčenja - to bolje. Karl
Marks bi verovatno smatrao, prilagođavajući svoja zapažanja iz
davnih vremena sadašnjoj eri „životne politike", da oni prave
svoje živote (kao što mi pravimo svoje) i isto tako svoju (i našu)
zajedničku istoriju - ali ne pod uslovima njihovog (a uistinu i
našeg) biranja. A kada govorimo o upotrebama obrazovanja, to
su ti uslovi čija je reč poslednja.
Značenje obrazovanja nije jedini slučaj gde se razilaze percep­
cije „nastavničke klase (ili opštije,„onih sa znanjem") i „učeničke
klase" (koja se povremeno naziva „narod" ili „mase"). I nije ni
čudo, imajući u vidu razliku među okvirima u kojima su njihovi
životi izatkani, kao i među životnim iskustvima kojima se vraća­
ju (ako to čine). Marks, kao teoretičar, bi imao puno prilika da
se žali na onesposobljujući jaz između teorije i prakse, a njegov
 40 Fluidni život

samozvani učenik Lenjin, kao praktičar, imao bi puno prilika da

cenzuriše „inteligenciju" zbog njenog pobijajućeg i sramotnog
izdvajanja od „masa". Diskurs identiteta i realnosti ratova za pre­
poznavanje identiteta zasigurno bi bila istaknuta prilika za takvu
žalbu i cenzuru.
Klase znanja, koje su danas takođe u prilici da formiraju ar-
tikulisanu i samorefleksivnu suštinu nove globalne ekstrateri-
torijalne elite, pokazuju sentimentalnost u vezi sa identitetom.
Njihovi članovi se bave sastavljanjem, rastavljanjem i ponovnim
sastavljanjem svojih identiteta, i ne mogu a da ne budu prijat­
no impresionirani lakoćom i reaktivnom jeftinoćom sa kojom se
ovaj posao svakodnevno obavlja. Autori koji pišu na temu kulture
zovu takvu aktivnost „hibridizacijom", a one koji je praktikuju
„kulturnim hibridima".
Oslobođeni lokalnih veza, i lako se krećući kroz mreže sajber
konekcije, klase znanja se pitaju zašto drugi ne slede njihov pri­
mer i pokazuju negodovanje kada izgleda da oni to nerado čine.
Ali uprkos svoj toj zbrci i negodovanju, možda baš ta okolnost da
„drugi" ne slede i ne mogu da slede njihov primer povećava pri­
vlačnost „hibridnosti", kao i zadovoljstvo i samopoštovanje onih
koji to čine i mogu da čine?
Naizgled, kod hibridizacije se radi o mešanju, ali njena laten­
tna, i možda ključna funkcija, koja je čini tako vrednim hvale i
željenim načinom bitisanja u svetu, jeste separacija. Hibridizacija
izdvaja hibrid od svih i bilo kojih linija jednojajčanog roditelj-
stva. Nijedan rodoslov ne može imati isključivo pravo vlasništva
nad tim proizvodom, nijedna grupa po srodstvu ne može vršiti
džangrizavu i mučnu kontrolu nad poštovanjem standarda, i ni­
jedan potomak se ne mora osećati obaveznim da se zakune na lo­
jalnost svom nasledenom nauku. „Hibridizacija" je deklaracija o
autonomiji, čak i nezavisnosti, s nadom da će uslediti suverenitet
prakse. Činjenica da su „drugi" ostavljeni iza, zaglavljeni u svojim
jednojajčanim genotipovima, daje ubedljivost toj deklaraciji i po­
maže u provođenju prakse.
Slika „hibridne kulture" je ideološka glazura na dostignutoj
ili proklamovanoj ekstrateritorijalnosti. U suštini, radi se o teško
Pojedinac pod opsadom 41

izborenoj i cenjenoj slobodi prelaza i slobodnog izlaza u svetu

ispresecanom ogradama i isparčanom na teritorijalno utvrđene
suverenitete. Baš kao i u ekstrateritorijalnim mrežama koje po­
hode i „nedođijama" koje nastanjuje nova globalna elita, „hibrid­
na kultura" traži svoj identitet u nepripadanju: u slobodi negira­
nja i neobaziranja na granice koje ograničavaju kretanje i izbor
nižih, inferiornih ljudi - „lokalnih stanovnika". „Kulturni hibridi"
svuda žele da se osećaju chez soi - kako bi bili vakcinisani protiv
tog svirepog virusa domaćinstva.
Zastupnike ortodoksnog značenja „identiteta" takva ideja bi
zbunila. Heterogen - efemeran, nestabilan, nekoherentan, izrazi­
to promenjiv - identitet? Ljudi koji su obrazovani na modernim
klasičnim radovima u pogledu identiteta, kao što su radovi Sartra
ili Rikera, sigurno bi gledali na tu ideju kao na kontradikciju u
terminima. Za Sartra, identitet je bio doživotni projekat; za Rike­
ra, to je bila kombinacija l'ipséité, koja pretpostavlja koherentnost
i doslednost, i la mêmeté, koja označava kontinuitet: upravo dva
kvaliteta koje ideja „hibridnog identiteta" upadljivo odbija. Ali je
potom to ortodoksno značenje prekrojeno po meri nacionalne
države i izgradnje nacije. I na taj način je sopstvena definicija
„klasa znanja" i društvena uloga koju je igrala i/ili na koju je pre-
tendovala skoro iščezla.
Svakako, ideja „identiteta" je bila rastrzana unutrašnjom kon­
tradikcijom kad god bi se javila: ona je sugerisala jednu vrstu dis­
tinkcije koja je imala tendenciju gušenja u svom isticanju i ukazi­
vala na istost koja je mogla da se izgradi isključivo kroz razmenu
razlika...
„Identitet" prelazi iz hajdegerskog zuhanden u vorhanden; on
privlači pažnju (ili, kako bi Alfred Šic rekao, prelazi u težište „re­
levantne teme") kada ili individualnost ili pripadanje dođe u pita­
nje. On se stoga suočava sa dvojnim izborom: da služi zahtevu za
individualnom emancipacijom ili isto tako zahtevu za članstvom
u kolektivitetu koji briše individualnu idiosinkratičnost. Traganje
za identitetom je uvek razvučeno u suprotnim pravcima; izvodi
se pod unakrsnom vatrom i napreduje pod pritiskom dve uzaja­
mno sukobljene sile. Postoji dupli povez u koji je upleten svaki
 42 Fluidni život

identitet na koji se pretenduje ili za kojim se traga (identitet kao

problem i kao zadatak), i on može samo neuspešno nastojati da se
oslobodi od njega. On plovi između ekstrema beskompromisne
individualnosti i totalnog pripadanja; prvi ekstrem je nedostižan,
dok drugi, kao crna rupa, usisava i guta sve što plovi blizu njega.
Uvek kad se identitet odabere kao odredište - on neizbežno pod-
stiče kretanje koje se koleba između ova dva pravca.
Iz tog razloga, „identitet" podrazumeva potencijalno smrtne
opasnosti, kako za individualnost, tako i za kolektivitet, iako se
i jedno i drugo njime služe kao oružjem za samoisticanje. Put
prema identitetu predstavlja stalno nastojanje i neprekidnu bor­
bu između želje za slobodom i potrebe za sigurnošću, on je op­
terećen strahom od samoće i bojazni od onesposobljavanja. Iz
tog razloga će „ratovi identiteta" verovatno ostati bez ishoda i, po
svoj prilici, u njima ne može biti pobednika - „identitet kao cilj"
će i dalje biti korišćen kao njihovo oruđe pod maskom njihovog
cilja.
U manevrima heterogene (globalne) učene elite, „hibridiza-
cija" je zamena za drevne strategije „asimilacije" - prilagođene
izmenjenim okolnostima fluidne, moderne posthijerarhijske ere.
Ona dolazi u paketu sa „multikulturalizmom" - deklaracijom
ekvivalentnosti kultura i pretpostavkom njihove jednakosti, baš
kao što je strategija „asimilacije" pratila viziju kulturne evolucije
i hijerarhije kultura. Fluidna modernost je u onoj meri „fluidna"
koliko je posthijerarhijska. Istinski ili zadati poredak superiorno­
sti/inferiornosti, za koje se nekad pretpostavljalo da su strukturi­
rani na nedvosmislen način, neupitnom logikom napretka, ero­
dirali su i istopili se - dok su novi suviše fluidni i efemerni da bi
poprimili čvršći, prepoznatljivi oblik i zadržali ga dovoljno dugo
da bi bio usvojen kao siguran, referentan okvir za komponova-
nje identiteta. Kao rezultat toga, „identitet" je postao nešto što
je uglavnom samo postavljeno i samo dodeljeno, ishod napora
ostavljenih pojedincima da o njima brinu: ishod koji je u svakom
slučaju privremen, sa nedefinisanim, a opet verovatno kratkim
očekivanim životnim vekom.
Pojedinac pod opsadom 43

Kao što je Deni-Robert Dufor nedavno sugerisao, sve „grandi­

ozne reference" iz prošlosti su i danas na raspolaganju, ali nijedna
od njih nema dovoljno autoriteta iznad drugih da bi se nametnu­
8
la onima koji tragaju za referencama. Zbunjeni i izgubljeni među
mnogim konkurentnim pretendovanjima na autoritet, bez jednog
glasa koji bi bio dovoljno jak ili čujan dovoljno dugo da se izdvoji
iz kakofonije i pruži motiv kao vodilju, žitelji fluidnog modernog
sveta, koliko god usrdno pokušavali, ne mogu naći „kredibilan
kolektivni izraz" (onaj koji „za nas održava ono što sami ne mo­
žemo održavati") i „obezbeđuje nam, u suočavanju sa haosom,
9
izvesnu trajnost - porekla, svrhe i poretka". Umesto toga, oni se
moraju zadovoljiti zamenama poznatim po svojoj nepoznatosti.
Primamljive alternativne ponude autoriteta - čuvenost umesto
normativne regulative, poznate ličnosti čija slava traje kratko i
idoli samo za jedan dan, kao i jednako nepostojana „čuda samo
za jedan dan", koja se izvlače iz mraka i tišine lampom ili mi­
krofonom u ruci TV reportera i brzinom munje nestaju iz svetla
reflektora i novinskih naslova - služe kao mobilni znaci u svetu
lišenom trajnih znakova.
Po poslednjem bilansu, „hibridizacija" označava kretanje ka
neprestano neutvrđenom identitetu, u stvari onom koga je i ne­
moguće utvrditi. Na nedostižnom, stalno izmičućem horizontu
ovog procesa, pomalja se identitet koji se definiše isključivo svo­
j o m distinkcijom u odnosu na sve ostale: na svaki i sve imenova­
ne, poznate i prepoznate identitete, i iz tog razloga je taj identitet
naizgled utvrđen. Međutim, uprkos tome, identitet „hibridizato-
ra" ostaje nepopravljivo zavisan od tih „ostalih". On nema sop-
stveni definisani model koji bi pratio i oponašao. On je uglavnom
postrojenje za reprocesuiranje i reciklažu - živi na kredit i hrani
se pozajmljenim stvarima. On može izgraditi/održavati svoju di­
stinkciju isključivo putem neprestanog i nezaustavljivog napora
da se kompenzuje ograničenje jednog zajma vezivanjem za još
više zajmova. Odsustvo unapred odabranog cilja može se nado-

8 Dany-Robert Dufour, L'Art de réduire les têtes. Sur la nouvelle servitude de

l'homme libéré à l'ère du capitalisme total (Denoël, 2003), str. 69.
9 Ibid., str. 44.
 44 Fluidni život

mestiti samo jednim obiljem kulturoloških obeležja i stalnim na­

stojanjem da se preraspodeli rizik na više uloga i da se sve opcije
drže otvorenim.
U meri u kojoj oni koji su vinuti u natkulturalne visine „hibrid-
nosti" opisuju „kulture" koje definišu životno okruženje „drugih"
kao tvrde, nepopustljive i neupitne, kao „utvrđene" i „obavezu-
juće" realnosti, kao samozatvorene, samodovoljne i samošireće
celine, „hibridna kultura" je, kako programski tako i praktično,
ekstrakulturalna. I kao da otvoreno pobija tezu Pjera Burdjea da
superiornost društvene razlike počiva na striktnom, kulturološki
omeđenom ukusu i izboru, „hibridna kultura" je očigledno sva-
štojed - neobavezujuća, neprobirljiva, bez predrasuda, spremna
i voljna da uživa u svemu što je na ponudi i da proguta i svari
hranu iz svih kuhinja.
Da ponovim: slika „hibridne kulture" je ideološka glazura na
dostignutoj ili proklamovanoj ekstrateritorijalnosti. Izuzeta iz su­
vereniteta teritorijalno razgraničenih političkih jedinica, baš kao
i ekstrateritorijalne mreže nastanjene globalnom elitom, „hibrid­
na kultura" traži svoj identitet od dodeljenih i inertnih identiteta,
sa povlasticom da pobija i prenebregne one vrste kulturoloških
markera, etiketa ili stigmi koji ograničavaju i limitiraju kretanje i
izbor onih ostalih, koji su vezani mestom: „lokalnih stanovnika".
Oni koji praktikuju i uživaju u toj novoj „nefiksiranosti" sop-
stva - imaju tendenciju da to nazivaju „slobodom". Može se, me­
đutim, tvrditi da imati nefiksiran identitet koji je očigledno tu
„do daljnjeg" ne predstavlja stanje slobode već obaveznu i ne­
prekidnu regrutaciju za rat za oslobođenje koji, u krajnjoj liniji,
nikad nije pobednički: za borbu iz dana u dan, bez dozvole za
predah, - odstraniti, srediti, zaboraviti. Onda kada je „identitet"
prestao da bude glomazno (da ga je nemoguće odstraniti) a opet
udobno (da ga je nemoguće oduzeti) nasleđe, i više nije bio čin
vezivanja jednom i zauvek za nešto od čega se očekivalo i nadalo
da traje odavde do večnosti, i onda kada je umesto toga on po­
stao doživotni zadatak pojedinaca koji su ostali siročad gubitkom
utvrđenog nasleđa i ostali lišeni pouzdanih utočišta poverenja,
to mora da se pretvorilo, i jeste se pretvorilo, u zauvek bezishod-
Pojedinac pod opsadom 45

no i izrazito ambivalentno nastojanje da se operu ruke od bivših

obaveza i da se umakne pretnji od upletanja u obavezu od koje bi
drugi rado i uspešno oprali ruke. Sloboda tragača za identitetom
je srodna slobodi bicikliste; kazna za prestanak okretanja pedale
je pad, i on mora nastaviti da pritiska pedale samo da bi ostao u
uspravnom položaju. Neophodnost stalnog naprezanja je neprili­
ka koja nema izbora jer je alternativa isuviše užasna da bi uopšte
ušla u razmatranje.
Nošen iz jedne epizode u drugu, proživljavajući svaku narednu
epizodu, nesvestan njenih posledica, a još manje upoznat sa nje­
nim odredištem, voden više nagonom da izbriše prošla zbivanja,
a ne željom da iscrta mapu budućnosti, identitet aktera zauvek je
zaglavljen u svojoj sadašnjosti, lišen trajnog značenja kao osno­
ve za budućnost. On nastoji da prigrli stvari „bez kojih čovek ne
može niti može biti viđen" danas, pri tom potpuno svestan či­
njenice da će se one pretvoriti u stvari „sa kojima čovek ne može
niti može biti viđen" sutra. Prošlost svakog identiteta posuta je
deponijama na kojima su iz dana u dan završavale stvari koje su
se od prekjučerašnjih neophodnosti pretvarale u jučerašnji ne­
prijatan teret.
Jedino „jezgro identiteta" za koje se sa sigurnošću može reći
da će opstati, ne samo bez posledica, već verovatno čak i ojačano
kroz ove stalne promené, jeste ono homo eligensa - „čoveka koji
bira" (mada ne „čoveka koji je izabrao"!): permanentno neper-
manentno sopstvo, kompletno nekompletno, definitivno nedefi-
nisano - i autentično neautentično. Ričard Senet je o fluidnom
modernom poslovnom preduzetništvu napisao: „Sasvim isplativi
poslovi se zatiru, sposobni radnici se otpuštaju umesto da se na­
građuju samo zato što organizacija mora dokazati tržištu da je
sposobna za promené". 10 Zamenimo „poslove" sa „identitetima",
„sposobne radnike" sa „imovinom i partnerima" i „organizaciju"
sa „sopstvom" - i dobićemo veran opis neprilika koje definišu
homo eligensa.

10 Richard Sennett, The Corrosion of Character: The Personal Consequences of

Work in the New Capitalism (W.W.Norton, 1998), str. 51.
46 Fluidni život

Homo eligens i robno tržište koegzistiraju u savršenoj simbiozi:

ne bi preživeli ni dana bez uzajamne podrške i nege. Tržište ne
bi preživelo kada bi se potrošači držali istih stvari. U svrhu sop-
stvenog opstanka, tržište ne može trpeti klijente koji su vezani i
lojalni, ili one koji se samo drže jednog doslednog i kohezivnog
puta sa koga se ne skreće i koji ne dozvoljava usputne izlete; osim
onih klijenata koji su vezani za kupovinu i lojalni putevima koji
vode kroz tržne centre. Tržištu bi bio nanet smrtonosan udarac
ako bi status pojedinaca bio siguran, ako bi njihova dostignuća i
vlasništvo bili bezbedni, njihovi projekti konačni i kraj njihove
borbe do vrha dostižan. Umetnost marketinga se fokusira na pre­
venciji zatvaranja opcija i ostvarenja želja. Suprotno onome kako
stvari izgledaju spolja i zvaničnim deklaracijama, kao i zdravom
razumu koji je veran oboma, naglasak je ovde ne na podsticanju
novih želja, već na gašenju „starih" (čitaj: onih od pre nekoliko
trenutaka), kako bi se raščistio teren za nove poduhvate kupo­
vine.
Idealni ambijent za marketing je nerelevantnost želja poten­
cijalnih potrošača u odnosu na njihovo ponašanje. Na kraju kra­
jeva, želje je potrebno brižno negovati, što je često skupo; kad se
one potpuno razviju, gube veliki deo svoje celokupne fleksibil­
nosti i dobre su samo za specifične i obično vrlo usko ograniče­
ne, nefleksibilne i neprenosive upotrebe. Trenutne želje i hirovi,
s druge strane, ne iziskuju dugotrajnu inkubaciju i negu, pa tako
nije potrebno investirati u njih.
Žiteljima fluidnog modernog sveta nije potreban dodatni pod-
sticaj da opsesivno istražuju prodavnice u nadi da će naći gotove,
potrošačima prilagođene i društveno prepoznate oznake identi­
teta. Oni tumaraju kroz krivudave prolaze tržnih centara, pod-
staknuti i vođeni polusvesnom nadom da će naleteti baš na onu
oznaku identiteta koja im je potrebna da bi sebe ponovili, i vođeni
su izjedajućom bojazni da bi mogli prevideti trenutak kada ozna­
ka ponosa postaje oznaka sramote. Da njihova motivacija nikad
ne presahne, dovoljno je da upravnici tržnih centara samo slede
princip koga je otkrio Persival Bartlbut, jedan od junaka monu­
mentalnog romana Žorža Pereka Život: Uputstvo za upotrebu, i da
Pojedinac pod opsadom 47

se pobrinu da se poslednji delić koji se nudi ne uklapa u ostatak

slagalice - tako da se sastavljanje slagalice mora stalno započinja­
ti od nule i da nema kraja novim počecima. Bartlbutov život se
završio nedovršen, a isto tako i Perekova opsedajuća priča:

Bertlbut je upravo umro za stolom na kome je rešavao svoju slagalicu. Na

stolnjaku, negde na polumračnom nebu ćetiristo trideset devete slagalice,
crna praznina jedinog nedostajućeg delà slagalice imala je skoro savršen
oblik slova X . A l i ironija je, što je moglo i mnogo ranije da se predvidi, daje
deo u ruci mrtvog čoveka u obliku slova W . "

Dok god slagalice identiteta dolaze isključivo u formi robe i ne

mogu se naći nigde, osim u tržnim centrima, budućnost tržišta
(za razliku od prodatih proizvoda na tržištu) je osigurana...
Oni među nama koji su prošli obuku za pravljenje koktela
identiteta i uvežbani su za uživanje u njima, a uz to su i u sta­
nju da obezbede sve danas preporučene (čitaj moderne) sastojke
koktela, u društvu potrošača osećaju se kao kod kuće. Na kraju
krajeva, upravo potrošači, kao što su i oni sami, čine ovo društvo
onim što jeste: društvo potrošača, namenjeno potrošnji i naprav­
ljeno u tu svrhu. Međutim, ovo ne važi za ostatak „nas, naroda",
ostatka koga je reorganizovana družina, pod svojim novim ime­
nom „mi, potrošači", i pod svojim novim rukovodstvom, odbacila
kao suvišne i odbila da ih primi. Lišeno pristupa probranim, ret-
kim i skupim dodacima potrebnim da se naprave ukusni kokteli
koji su trenutno u modi, taj ostatak (koji se pokazao veoma broj­
nim) nema izbora osim da pije gotove mešavine, sirove, grube i
neukusne. Bilo bi bez svrhe i okrutno prigovarati „tim ostalima"
zbog unošenja pića, na koja iskusni poznavaoci koktela i gurmani
gledaju kao na inferiorne, sirove i bezvredne. Niko ih nije pitao
da biraju, niti im je ponudio nekakav izbor. Ako bi i pored toga
pokušali da se izjasne o svojim željama i nastojali da ih ostvare,
smesta bi bili zaustavljeni, postrojeni i vraćeni „tamo odakle su
došli": to jest, fiksiranom identitetu koji će im biti nametnut spo-
lja silom ako ga oni sami, mirno i krotko, ne prihvate kao svoju
sudbinu oko koje nema pregovora.
11 Georges Perec, La Vie mode d'emploi, ovde je citiran prevod Dejvida Belosa,
Life: User's Manual (Collins Harvill, 1988), str. 497.
 48 Fluidni život

Ukratko, traganje za dvema vrednostima, slobodom i bezbed-

nošću, koje su na visokoj ceni, pošto su neophodne za srećan i
dostojanstven život, spajaju se u trenutnom diskursu identiteta.
Ove dve linije traganja uporno izbegavaju koordinaciju, jer svaka
ima tendenciju da prekorači tačku od koje traganje za drugom
vrednošću rizikuje da bude usporena, zaustavljena ili čak vraće­
na unazad. Iako se ne može zamisliti dostojanstvenim ili zado­
voljavajućim ljudski život bez mešavine i slobode i bezbednosti,
potpuno zadovoljavajuća ravnoteža između ove dve vrednosti se
retko postiže: ako su bezbrojni i bez izuzetka neuspešni pokušaji
u prošlosti ikakav pokazatelj, takva ravnoteža može biti i nedo­
stižna. Deficit bezbednosti se reflektuje u neizvesnosti i agora-
fobiji koje „prevelika sloboda" - na ivici dozvole „sve može" -
neizbežno gaji. S druge strane, deficit slobode se doživljava kao
bezbednost koja je previše sputavajuća (koju oni koji od nje pate
znaju pod šifrom „zavisnost").
Međutim, problem je, kada nedostaje bezbednost, u tome što
su slobodni agenti lišeni sigurnosti bez koje je teško praktikovati
slobodu. Bez druge linije odbrane, malo ljudi, osim neustrašivih
avanturista, može skupiti dovoljno hrabrosti da se suoči sa rizi­
cima nepoznate i nesigurne budućnosti, a bez sigurnosne mreže
većina ljudi će odbiti da igra na žici i osećaće se krajnje nesrećno
ako ih neko prisili da to čine protiv svoje volje.
Kada, s druge strane, nedostaje sloboda, bezbednost se doživ­
ljava kao ropstvo ili zatvor. Još gore, kad se pod njom pati duže
vreme bez predaha i bez spoznaje o nekom alternativnom mode­
lu življenja, čak i zatvor može prigušiti želju za slobodom, zajed­
no sa umećem njenog praktikovanja, čime se pretvara u jedino
stanište koje se doživljava kao prirodno i u kome je moguće živeti
- više se ne doživljava kao prinudno. U verziji Odisejeve avanture
Liona Fojtvangera, 12 mornari transformisani u svinje Kirkinom
zlom čarolijom odbili su da se vrate u ljudsko obličje kad su za to
dobili priliku: ugodno oslobođeni briga zahvaljujući hrani koja
je bila oskudna ali redovna, i bez dodatnih uslova i zahvaljuju-

12 L. Feuchtwanger, Odysseus and the Swine, and ither Stories, prevod Barrows
Mussey (Hutchinson, 1949).
Pojedinac pod opsadom 49

ći prljavom i smrdljivom skloništu svinjca, oni svojevoljno ne bi

pokušali uzbudljiviju, ali nesigurniju i rizičniju alternativu. Tre­
ba zapaziti da se ovakvo iskustvo stalno ponavlja, sa uplitanjem
veštica ili bez njihovog uplitanja, kad god se stare navike naruše,
koliko god dosadne ili nametnute one bile (najnoviji primer dali
su vojnici iračke vojske, kada su, odjednom oslobođeni rutinskih
zadataka koji su bili daleko od prijatnih, ali su išli u paketu sa
redovnom platom, smesta uperili oružje u oslobodioce).
Bilo kakvo uvećanje slobode može biti tumačeno kao umanje­
nje bezbednosti, i obrnuto. Oba tumačenja su opravdana, a koje
od njih dolazi u centar pažnje javnosti u nekom datom trenutku
zavisi od drugih faktora, a ne od uverljivosti argumenata koji se
iznose da bi podržali taj izbor. Međutim, velika je verovatnoća da
bi podrška za promenu u ravnoteži između slobode i bezbedno­
sti bila veća kad bi sam taj izbor bio izraz praktikovanja slobode;
otvaranje mogućnosti koje bi povećanje slobode moglo doneti
kao rezultat retko bi, možda nikad, bilo shvaćeno kao pravedno,
ako bi to povećanje dolazilo iz neslobode - ako bi bilo nametnuto
ili smišljeno bez pitanja. Brojni rezultati istraživanja potvrdili su
ovo pravilo: kada se ljudi bune protiv svojih životnih uslova ili
protiv pravila životne igre, oni to rade mnogo manje zbog toga
što im se ne dopada nova realnost koja je rezultat te promené,
nego što to rade zbog načina na koji je to došlo - to jest, zbog
toga što su ih dotle doveli a da ih nisu pitali za mišljenje.
Trenutni diskurs identiteta nesigurno plovi između svih ovih
kontradikcija, dvosmislenosti i skrivenih zamki. Praktično svaki
predlog koji napravi je hrana nekih praktičara i pobornika tog
diskursa i otrov za neke druge; i pretvara se iz hrane u otrov i
obrnuto, u zavisnosti od njihove situacije koja se menja brzo i
nepredvidljivo.
U najširem od opisa, oni koji se nadaju da će zadobiti i zadržati
bezbednost kroz svoje izlaganje rizicima i opasnostima slobod­
nog izbora skloni su da naglašavaju vrednosti neopredeljenog i
nedovoljno definisanog identiteta, koji je nestalan, nekompletan,
neizvestan i, iznad svega, onaj koji je lako odbaciti ili korigovati;
dok se oni, koji su na debljem kraju u tom ratu identiteta i koji
50 Fluidni život

pate pod teretom nametnutih stereotipa, odsečeni od poželjnih

izbora i previše zastrašeni sopstvenom nesigurnošću da bi ozbilj­
no razmišljali o osporavanju pravila igre, opredeljuju za identitet
kao za pravo dato po rođenju, kao neizbrisivi znak i neotuđivo
vlasništvo.
Činjenica da obe strane ovog spora koriste iste verbalne zna­
kove da ukazu na svoje oštro suprotstavljene želje ne mora garan-
tovati sadržajan dijalog. Iako obe strane govore o identitetu, one
slobodno mogu govoriti jedna mimo druge; i one često to čine.
Ako prva „identitet" smatra pasošem za avanturu, druga misli
o odbrani od avanturista. Za prve, identitet je brod koji se bori
protiv talasa, za druge, to je nasip koji čuva brodove od naleta
plime.
Ni u jednom od ovih slučajeva identitet se ne poziva zarad
samog sebe. I razlozi pozivanja na njega se oštro razlikuju. Oni
su čvrsto ukorenjeni u ljudskoj praksi - u onome što ljudi rade
da bi se zaštitili i u onome za šta se bore da bi ispunili svoj cilj.
Dokle god se ove prakse razlikuju - semantički sadržaji u pitanji­
ma identiteta će nastaviti da se razlikuju. Realnost, kako je Karl
Marks insistirao, treba sagledavati kao „ljudsku opažajnu aktiv­
nost - praksu" - pošto je „društveni život u osnovi praktičan".
Popuštanje pod pritiscima globalizacije ovih dana ima tendenci­
ju da se predstavlja pod plastom individualne autonomije i slo­
bode samoisticanja, ali više slobode žrtvama i kolateralnoj šteti
globalizacije ne izgleda kao lek za njihove probleme - oni bi ih
radije doveli u vezu sa urušavanjem ili nasilnim demontiranjem
životnih rutina i mreža ljudskih veza i uzajamne posvećenosti
koje su im nekada davale podršku i činile da se osećaju bezbedno.
Sve više i više, zahtevi za više slobode, i predstavljanje te slobode
kao univerzalnog leka za sve sadašnje i buduće bolesti, i zahtevi
da se rastave i sa puta sklone bilo kakva zaostala ograničenja koja
bi otežavala kretanje onih koji očekuju da će dobro iskoristiti to
što su u pokretu - sumnjivo nalikuju na neku ideologiju nove
globalne elite. Veliki deo populacije planete nema sluha za nju, i
ona se brzo pretvara u najveću prepreku planetarnom polilogu.
Pojedinac pod opsadom 51

Pomalo pojednostavljujući stvari, ali samo pomalo, možemo

reći da, dok uživaoci naše opasno neuravnotežene, glomazne i
nepravedne globalizacije vide u svojoj razuzdanoj slobodi naj­
bolje sredstvo postizanja sopstvene bezbednosti, njene ciljane ili
kolateralne žrtve u užasnoj i tužnoj nebezbednosti vide glavnu
prepreku svojoj slobodi (i koristi od te slobode, ako bi je stekli).
Da parafraziramo Žana Anila, može se reći da čak i kad svi ljudi
misle da je cilj slobode na njihovoj strani - samo bogati i moćni
znaju da je to tako. Dve strane pričaju jedna mimo druge. Hrana
se pretvara u otrov na drugom kraju stola (ili na bojištu, što može
biti slučaj, a najčešće i jeste).