Šopenhauer

 Volja je dugo bila shvatana kao misaoni čin, poistovećen sa sudom, osobito kod Dekarta i Spinoze. Po tome bi svaki čovek
postajao ono što jeste tek na osnovu svog saznanja: dolazio bi na svet kao moralna nula, spoznao bi stvari u svetu i po tome bi odlučio
da postane ovakav ili onakav, da ovako ili onako dela, pa bi takođe mogao, na osnovu novog saznanja, da prihvati novo ponašanje u
životu, tj. da postane drugi čovek. On bi po tom shvatanju pre svega spoznao da je neka stvar dobra, pa je onda hteo, umesto što on
ustvari prvo neku stvar hoće pa je onda sledstveno tom naziva dobrom. Po svem mom shvatanju, sve je to obrtanje na glavu pravog
odnosa. Volja je prva i prvobitna, dok je saznanje samo nešto pridošlo, nešto što služi kao instrument za pojavu volje. Prema tome,
svaki čovek je ono što jeste kroz svoju volju, njegov karakter je prvobitan, a htenje osnova njegovog bića. Saznanjem koje zatim
dolazi, čovek kroz iskustvo shvata šta je, tj. on upoznaje svoj karakter. To će reći da se on saznaje shodno samosvojnosti svoje volje i
njoj saobrazno, umesto što bi, po starom shvatanju, on hteo shodno i saobrazno svom saznanju. Po tom starom shvatanju čoveku je
dovoljno da razmisli kakav bi najradije hteo da bude, pa će to i biti. To je njegova sloboda volje. Ona se zapravo sastoji u tome da je
po njoj čovek vlastito delo sazdano pri svetlosti saznanja. Nasuprot tome, ja velim da je on vlastito delo pre svakog saznanja, a
saznanje dolazi posle da delo osvetli. Otud čovek ne može da se odluči da bude ovakav ili onakav, niti može postati drugačiji no što
jeste, već on jeste jedan zauvek, pa onda postepeno saznaje šta jeste. Po onom shvatanju on hoće što saznaje, po meni – on saznaje šta
hoće.
 Da je volja ono stvarno i bitno u čoveku, a intelekt samo nešto sekundarno, uslovljeno, dograđeno, vidi se iz činjenice da intelekt
može da vrši svoju funkciju čisto i pravilno samo dok volja ćuti i pauzira, dok, nasuprot tome, čim se volja ma zbog čega nadraži,
funkcija intelekta se pomete, a čim se ona umeša, rezultat biva iskrivljen, dok obrnuto ne važi: intelekt ne smeta na sličan način volji.
...Kad diskutujemo sa nekim služeći se razlozima i argumentima, trudeći se svim silama da ga ubedimo, ubeđeni da imamo posla samo
sa njegovim razumom – ništa mučnije no otkriti, najzad, da on neće da razume; da mi imamo posla sa njegovom voljom, da se on
zatvara za istinu, i da nam namerno suprotstavlja nesporazume, smicalice i sofizme, ograđujući se svojim razumom, koji tobože ne
razume šta velite. Na taj način, nema sumnje, njemu se ne može prići zato što su razlozi dokazi upotrebljeni protiv volje isto kao što su
i udarci fantoma iz konkavnog ogledala po nekom čvrstom telu. Otuda i često ponavljana maksima: Stat pro ratione voluntas (Moja
volja su moji razlozi).
 Volja u svim svojim pojavama, od najnižih do najviših, potpuno je lišena svakog krajnjeg cilja, ona uvek stremi jer je stremljenje
njeno jedino biće, stremljenje koje ne prekida nikakav dosegnuti cilj, koje, dakle, nije sposobno ni za kakvo krajnje zadovoljenje, koje
može biti zadržano samo kakvom preprekom, dok samo po sebi ide do u beskraj... Nikad cilja, nikad definitivnog zadovoljenja, nigde
počinka...
To stremljenje, koje čini srž i suštinu svake stvari, isto je što i ono što se u nama, gde se ukazuje najjasnije, u svetlosti pune svesti,
naziva voljom. Tu mi nazivamo patnjom smetnju koju između volje i njenog trenutačnog cilja postavlja kakva prepreka i, nasuprot
tome, voljno postizanje cilja nazivamo zadovoljenje, dobrobit, sreća. Mi te nazive možemo primeniti i na pojave bezsaznajnog sveta
koje su slabije po stepenu ali su u biti istovetne. I njih tako vidimo u stalnoj patnji, bez postojane sreće. Jer sve stremljenje proističe iz
nedostatka, iz nezadovoljstva svojim stanjem, pa je zato sve stremljenje patnja, sve dok ne bude zadovoljeno. Ali nikakvo
zadovoljenje ne može biti trajno; ono je pre svega polazna tačka novog stremljenja, Svuda vidimo kako je stremljenje umnogome
sputavano, kako se stalno bori; dakle, svuda ga vidimo kao patnju: stremljenje nema krajnjeg cilja, dakle, nema mere ni cilja patnji.
Patnja raste u istoj meri ukoliko je svest punija, pa ona, dakle, dostiže svoj najviši stupanj kod čoveka, a tu opet ona biva utoliko veća
ukoliko čovek jasnije saznaje svet, ukoliko je inteligentniji. Onaj u kome prebiva genije najviše pati...Qui auget scientiam, auget et
dolorem (Ko umnožava znanje, umnožava i muku).

(citati uzeti iz romana Irvina Jaloma Lečenje Šopenhauerom)

1. Živahnost i poletnost mladosti delom dugujemo činjenici da se brdom života uspinjemo, a ne vidimo smrt koja leži u podnožju
druge strane.
2. Život se može uporediti s parčetom izvezene tkanine čije se lice otkriva svakom tokom prve polovine životnog veka, a naličje
tokom druge. Ovo potonje nije tako lepo, ali je poučnije jer nam omogućava da sagledamo kako su niti povezane.
3. Posmatran iz perspektive mladosti, život je beskrajno duga budućnost; iz perspektive starijih godina liči na vrlo kratku prošlost.
Dok isplovljavamo, objekti na obali postaju sve manji i sve teže ih prepoznajemo i razlikujemo; tako je i sa našim prošlim
godinama, sa svim događajima i aktivnostima u njima.
4. Svako ko je zaljubljen doživeće ogromno razočaranje čim konačno dostigne zadovoljstvo; zapanjiće ga da ono što je bilo toliko
žuđeno ne donosi ništa više od bilo kog drugog seksualnog zadovoljenja, i shvatiće da nije dobio bog zna šta.
5. Kad na kraju svojih života većina ljudi pogleda unazad, shvatiće da su živeli kroz privremenost. Biće iznenađeni što vide da je
stvar kojoj su dopustili da isklizne bez zahvalnosti i bez uživanja bila upravo njihov život. I tako, zavedeni nadom, plešemo u
susret smrti.
6. Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj,
a kada to učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je
bio srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek iščezava, a sada je i to gotovo.
7. Mi smo kao jaganjci zaigrani na polju, koje kasapin posmatra i bira jedno po jedno; u svojim dobrim danima ne znamo kakvu nam
nesreću sudbina baš u tom trenutku sprema – bolest, progon, siromaštvo, sakaćenje, slepilo, ludilo i smrt.
8. Kakva razlika između našeg početka i našeg kraja! Ono prvo provodimo u mahnitosti želje i ekstazi čulnog zadovoljstva; drugo, u
destrukciji svih organa i odvratnom vonju leševa. Put od rođenja do smrti uvek je nizbrdica blaženstva i uživanja u životu; zanosne
sanjarije detinjstva, bezbrižna mladost, tegobno zrelo doba, slabašna i često jadna starost, tortura njenih bolesti, i konačno, agonija
smrti. Zar sve ovo ne izgleda upravo kao da je egzistencija pogrešan korak čije posledice postepeno postaju sve očiglednije.
9. Svaki naš udah odbija smrt koja stalno preti... Na kraju, smrt mora da trijumfuje jer već pri rođenju postaje naša sudbina koja se
nakratko poigra sa plenom pre no što ga proguta. Pa ipak, veoma zainteresovano i revnosno živimo svoje živote što duže možemo,
baš kao što se trudimo da napravimo što veći i trajniji mehur od sapunice iako smo potpuno sigurni da će pući.
10. Na kraju života, nijedan čovek, ako je iskren i pri sebi, ne bi poželeo da ga ponovo proživi. Radije bi izabrao da uopšte ne
egzistira.

11. „...Poznata mi je tvoja narav... iritantan si i nepodnošljiv, i da živim s tobom za mene je nešto najteže. Svi tvoji dobri kvaliteti
pomračeni su hipermudrijaštvom i otuda su jalov poklon svetu... svuda nalaziš greške izuzev u sebi... time ozlojeđuješ sve u
okolini – niko ne želi da bude unapređen i prosvetljen na tako nasilan način, a najmanje od strane tako beznačajne individue kakva
si ti još uvek. Niko neće tolerisati kritike osobe koja sama pokazuje toliko ličnih slabosti, a posebno taj omalovažavajući stil što
propovednim tonom proklamuje da je nešto ovako i onako, bez imalo sumnje u mogućnost greške.
12. Da si manje takav kakav jesi – bio bi samo smešan, ali ovakav kakav si, od svega najviše iritiraš... Mogao si, kao hiljade drugih
učenika, da živiš i studiraš u Goti... ali to nisi hteo i zato si izbačen... takav živi literarni dnevnik kakav bi ti želeo da budeš
dosadna je i mrska stvar, jer mu se strane ne mogu preskakati niti se to đubre može zavrljačiti iza peći, kao što se može neki
štampani.”
13. „Tvoje večite zamerke, jadikovke nad glupim svetom i ljudskom bedom donose mi nesanicu i neprijatne snove... Nema ni jednog
jedinog neprijatnog trenutka koji ne dugujem tebi.”
Pisma Arturu Šopenhaueru od majke (Johane Šopenhauer, najpopularnije nemačke spisateljke u svom dobu)

14. Jednog hladnog zimskog dana nekoliko ježeva zbilo se na gomilu kako bi se uzajamno grejali i tako izbegli smrzavanje. Ali
uskoro su osetili uzajamno bockanje, što ih je nateralo da se ponovo odvoje. Kada ih je potreba za toplotom opet okupila, ubodi su
se ponovili: bacani su između dva zla sve dok nisu otkrili pravo rastojanje sa kog su mogli da se međusobno tolerišu. Tako isto
potreba za društvom, potekla iz praznine i monotonije njihovih života, ljude vuče jedne ka drugima, ali ih brojne neprijatne i
odbojne osobine opet razdvajaju.
15. Malo je tako dobrih načina da drugima popravite raspoloženje kao što je da im ispričate o nekoj nevolji koja vas je nedavno
zadesila ili da im otkrijete neku svoju slabost.
16. U tridesetoj, beše mi zaista mučno i zamorno da kao sebi ravne tretiram stvorove koji to uistinu nisu. Sve dok je mlada, mačka se
igra sa papirnim lopticama jer ih smatra za nešto živo i slično sebi. Tako je bilo i sa mnom u slučaju ljudskih dvonožaca.

17. Ne pišem za gomilu... Svoj rad ostavljam mislećim pojedincima koji će se vremenom ispostaviti kao retki izuzeci. Oni će se osećati
onako kao što sam se osećao ja, ili kako se oseća mornar-brodolomnik na pustom ostrvu, kojem trag bivših sapatnika donosi više
utehe nego svi kakadui i majmuni na drveću.
18. Talenat je nalik strelcu koji pogađa metu za druge nedostižnu; genije je nalik strelcu koji pogađa metu za druge nevidljivu.
19. Osoba uzvišenih, retkih duhovnih darova, primorana da radi posao koji isključivo donosi korist, može se uporediti sa najlepše
oslikanom skupocenom vazom upotrebljenom kao kuhinjski ćup.

20. Treba da smo popustljivi prema svakoj ljudskoj gluposti, slabosti i poroku, imajući na umu da su pred nama sopstvene slabosti,
gluposti i poroci.
21. Zaista bi pravo obraćanje među ljudima, umesto sa „gospodine” trebalo da bude… moj sapatniče. Koliko god čudno zvučalo, to je
u skladu sa činjenicama, baca najispravnije svetlo na drugog čoveka, podseća nas na ono najvažnije – toleranciju, strpljenje,
trpeljivost, i ljubav prema bližnjima, koji su svima potrebni i koje, prema tome, svako od nas duguje drugima.

22. Vredno je pažnje i treba pomenuti da čovek, pored življenja u konkretnom, uvek živi drugi život u apstraktnom... (gde mu) u sferi
mirnog promišljanja, ono što ga je prethodno potpuno obuzimalo i intenzivno pokretalo sada izgleda hladno, bezbojno i udaljeno:
on samo gleda i registruje.
23. Ništa ga više ne može uznemiriti niti pomeriti. Sve one bezbrojne niti volje (prepune strepnje, žudnje, besa i straha) koje nas
vezuju za svet i vuku napred-nazad u stalnoj patnji – sve ih je prekinuo. Osmehuje se i spokojno osvrće kako bi bacio pogled na
fantazmagoriju ovog sveta, koji sada pred njim indiferentno stoji kao šahovske figure na kraju partije.

Niče
2) Šta znači nihilizam? - Da najviše vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje „zašto”.
12) ... Osećanje bezvredice postalo je jasno kada se pojmilo da se ni pojam „cilja”, ni pojam „jedinstva”, niti pak „istine” ne mogu
uzeti da protumače opšti karakter života. Ništa se time ne postiže niti dobija; jedinstvo što učestvuje u mnoštvu zbivanja tu nedostaje
potpuno: karakter života nije „istinit”, nego je lažan... Posigurno nema više nikakvog razloga verovati u neki istinski svet... Ukratko
rečeno: kategorije „cilja”, „jedinstva”, „bića” pomoću kojih smo pozajmili izvesnu vrednost životu, mi smo još jedanput odvojili od
života – i svet nam se sada pokazuje bez vrednosti.
3) Radikalni nihilizam jeste uverenje o potpunoj neodrživosti života u odnosu na sve do sada priznate vrednosti; on isto tako obuhvata
gledište da nemamo nikakva prava pretpostaviti postojanje apsolutne prirode stvari i nešto s onu stranu našega sveta što bi bilo
„božansko”, otelovljeni moral.
22) Nihilizam ima dva značenja:
a. Nihilizam kao znak povećanja duhovne snage: aktivni nihilizam.
b. Nihilizam kao znak propadanja i opadanja duhovne snage: pasivni nihilizam.
54) Posle čitavih hiljada godina zabluda i lutanja moja je sreća što sam ponovo našao put koji vodi jednom DA i jednom NE. Ja učim
ljude da kažu NE svemu što slabi, što iscrpljuje.
Ja učim ljude da kažu DA svemu što jača, što podržava snagu, što pravda osećanje snage. Volja za moć. (Volja za moć)

18) Hrišćanski pojam boga – bog kao bog bolesnih, kao pauk, kao duh – jeste jedan od najiskvarenijih pojmova o bogu koji su dospeli
na zemlju. On možda čak predstavlja najniži vodostaj u opadajućem razvitku božijeg principa. Bog određen kao protivrečje života,
umesto da bude njegovo preobraženje i večno da! U bogu obrečeno neprijateljstvo prema životu, prirodi, volji za životom! Bog
formula za svako klevetanje „ovostranog”, za svaku laž o „onostranom”! U bogu obogotvoreno ništavilo, posvećena volja za
ništavilom...
62) ... I vreme se računa prema tom sramnom danu sa kojim je započeo ovaj udes – prema prvom danu hrišćanstva! Zašto ne prema
njegovom poslednjem – Od danas? – Prevrednovanje svih vrednosti!.
3) Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (– čovek je kraj –): nego koji tip čoveka treba
gajiti, hteti kao najviše vredan, najdostojniji života, najpouzdaniji za budućnost.
Taj najviše vredan tip u više navrata je već postojao: ali kao srećan slučaj, kao izuzetak, nikad kao željen. Štaviše, on je upravo
izazvao strah, bio je do sada bezmalo ono strašno – i zbog straha je željen, gajen, dobijen obrnuti tip: domaća životinja, životinja koja
živi u stadu, bolesna životinja, čovek-hrišćanin. (Antihrist)
5) ...To da je patio i nosio ljudski greh moglo je biti dobro za onog propovednika malih ljudi. A ja se radujem najvećem grehu kao
mojoj najvećoj utehi. Ali ovo nije kazano za dugačke uši. Svaka reč nije takođe za svaka usta. To su istančane, daleke stvari; o njih ne
treba da se uhvate papci ovaca.

7) Biti istinit – to može malo njih A onaj ko to može, taj to neće! A ponajmanje mogu to dobri.
O, ti dobri! Dobri ljudi ne govore nikad istinu; i bolest je duha u tolikoj meri biti dobar.
Ti dobri popuštaju, predaju se, njihovo srce ponavlja tuđe reči, njihov razlog sluša: ali ko sluša, taj ne čuje samog sebe!
Sve ono što dobri zovu zlim mora se sakupiti, da bi se rodila jedna istina: o, braćo moja, da li ste dovoljno dobri za tu istinu!
Smiona odvažnost, dugotrajno sumnjičenje, strahovito „Ne”, dodijalost, rezanje u ono živo – kako se retko to sastaje! Ali se tek iz
takvog semena – stvara istina!
Uz zlu savest je dosad raslo svekoliko znanje! Razbijte, vi koji spoznajete, razbijte mi stare ploče!
10) „Ne ukradi! Ne ubij!” – takve su se reči jednom nazivale svetima i pred njima su se savijala kolena i glave i izuvale cipele.
Ali ja vas pitam: gde su postojali na svetu bolji pljačkaši i ubojice no što su bile te svete reči?
Nije li u svakom životu samom – pljačka i ubijanje! I time što su se takve reči nazivale svetim, nije li se time ama istina – ubijala?
Ili je to bila propoved smrti, koja je nazivala svetim sve ono što je životu protivrečilo i što je odvraćalo od njega?
– O, braćo moja, razbijte mi stare tablice! (Tako je govorio Zaratustra)

280) Instinkt stada ceni sredinu i prosečno kao nešto najviše i najdragocenije: mesto na kome se nalazi većina, način na koji se tu
nalazi. Na taj način on je protivnik svake hijerarhije i gleda na podizanje odozdo prema gore na isti način kako gleda spuštanje s
večine na manjinu. Stado oseća izuzetak, kako ispod sebe tako i nad sobom, kao nešto upereno i opasno po sebe. U odnosu prema
izuzecima nad njim, prema jačim, moćnijim, mudrijim, plodnijim, njegov strah je u tome da ih nagovori da postanu njegovi pastiri,
čuvari, stražari – da mu budu prve sluge: na taj način ono je preokrenulo opasnost u korist. U sredini nestaje straha: tu čovek nije sam
ni sa čim; tu je malo mesta za nesporazum; tu postoji jednakost, tu pojedinac ne oseća svoj život kao prekor, nego kao pravi život; tu
vlada zadovoljstvo. Nepoverenje postoji samo prema izuzecima; biti izuzetan smatra se za prestup.
760) O masama moramo misliti onako bezobzirno kao što misli priroda: one održavaju vrstu.
766) Osnovna pogreška: smatrati da je stado cilj a ne pojedinac. Stado je sredstvo i ništa više!...
767) Pojedinac je nešto sasvim novo i tvorac novoga, nešto apsolutno, kome su sva dela – njegova sopstvena.
Vrednost svojih postupaka pojedinac traži u samom sebi: jer mora dati sasvim individualan smisao i tradicionalnim rečima. Čak i kad
ne stvara formule, bar je njegovo tumačenje formula lično: i kao tumač on je još uvek tvorac.
784) Ljudi traže slobodu dok nemaju još moći. Kad zadobiju moć, onda teže za nadmoćnošću; ako ne dođu do nje (što su još nedorasli
za nju), onda traže „pravdu”, što će reći – jednakost u moći.
534) Kriterijum istine leži upovećanju osećanja moći.
606) Na kraju krajeva, čovek ne nalazi u stvarima ništa drugo sem onoga što je u njih stavio: to ponovno nalaženje zove se nauka, a
stavljanje – umetnost, religija, ljubav, ponos. I u jednom i u drugom, čak i da su dečija igra, čovek treba da pokaže smelosti i
slobodno da ide napred, u prvom slučaju da ponovo nađe, u drugom da unese smisao u stvari – što je naš posao.
798) Apolonski – dionizijski. Postoje dva stanja u kojima se umetnost javlja čoveku kao prirodna sila i raspolaže njime, hteo on to ili
ne hteo; kao prinuda na viziju i kao prinuda na orgijazam. Oba stanja mogu se naći u običnom životu ali u slabijem obliku: u snu i u
pijanstvu.
Ali ista suprotnost postoji između sna i opijenosti: ona oslobađaju u nama umetničke slike, samo na različit način: san oslobađa sile
viđenja, asocijacije, mašte, pijanstvo oslobađa sile velikih stavova, strasti, pesme, igre. (Volja za moć)

Kjerkegor
1. Ko estetski živi, taj ne može, u dubljem smislu, položiti računa o sebi. Jer neprestano živi u trenutku. Jer on o sebi zna samo u
izvesnom relativitetu i u okviru izvesnog ograničenja. Neću sporiti da estetski život traži, ako dospe do svoje visine, mnoštvo
duhovnih dobara. Ovi darovi moraju, štaviše, da budu neobično razvijeni, ali su oni ipak sputani. Otuda nema jasnosti. Ti si
duhovit, ironičan, dobar posmatrač i dijalektičar, iskusan u zadovoljstvu, ti umeš da računaš sa trenutkom, ti si sentimentalan.
Kako kad, prema okolnostima. Ali pored svega, ti živiš u trenutku. Tvoj se život drobi u pojedinostima, te ti je nemoguće da ga
objasniš. Ko hoće da izuči veštinu uživanja, najbolje je da se obrati tebi, ali ako želi da razume svoj život, onda nije u tebi našao
pravoga čoveka.
2. Tek kada samog sebe izaberem, postavljam samog sebe beskonačno apsolutnim, jer sam ja sam apsolutno i samo sebe sama mogu
apsolutno izabrati. A ovaj apsolutni izbor mene sama jeste sloboda. Tek kada sam samog sebe izabrao, postavio sam apsolutnu
razliku: naime razliku dobra i zla.
3. Dobro je naime dobro što ga ja hoću; inače nije to. Ono je izraz slobode. Isto tako je i sa zlom: ono jeste ukoliko ga ja hoću. Ovim
nije nipošto umanjeno značenje dobra i zla, niti srozano na subjektivnu odredbu. Naprotiv, time je je izrečena apsolutna važnost
ove odredbe. Dobro je ono što u sebi i za sebe postoji, postavljeno od onoga što u sebi i za sebe postoji. A to je sloboda.
4. Razlog strahu od smrti jeste nenaklonost ličnosti da sama sebi bude providna. Lako je, ako se hoće, uvideti besmislenost takvoga
straha. Ako se čovek plaši providnosti, on će stalno izbegavati etičko, koje uporno i ne želi drugo do prozračnost.
Kad smo život skroz proplovili, on treba da nam pokaže da li imamo hrabrosti da shvatimo da je život ponavljanje. I da li smo
raspoloženi da se radujemo tom ponavljanju...Šta bi, doista, bio život bez takvog ponavljanja? I ko bi mogao poželeti da da bude
tabla na kojoj vreme uvek nova slova piše? Ko bi mogao želeti da ga pokreće sve što je prolazno, novo, kojim se duša uvek samo
svojim mekuštvom naslađuje?
Ko hoće samo da se nada, taj je kukavica, a ko hoće ponavljanje, taj je pravi čovek. Ukoliko je on to sebi temeljnije umeo da
objasni, utoliko je dublji čovek.
5. Kad bi čovek bio u stanju da svu sadržinu vere prelije u oblik pojma: ni onda ne bi značilo da je razumeo veru, razumeo kako on u
nju ili kako ona u njega ulazi.
Jaspers

Egzistencija je ono što nikada ne postaje objekt, (ona je) izvor iz kog mislim i delam, o čemu govorim u misaonim tokovima koji ništa
ne saznaju, egzistencija je ono što se odnosi prema samom sebi i u tome prema svojoj transcendenciji...
...U njoj sam nezavisan a ne mogu da vidim šta nazivam svojim sopstvom. Ja živim na osnovu njene mogućnosti, samo u njenom
ostvarenju ja sam ja sam. Kad hoću da je dokučim, ona mi nedostaje, jer ona nije psihološki subjekt...
U odluci spoznajem slobodu u kojoj više ne odlučujem samo o nečemu nego i o sebi samom, u kojoj nije moguće razdvajanje izbora i
ja, nego sam ja sam sloboda tog izbora. Puki izbor pojavljuje se samo kao izbor između objektiviteta; a sloboda je izbor mog sopstva.

Situacije kao što je situacija da sam uvek u situaciji, da ne mogu da živim bez borbe i bez patnje; da neizbežno preuzimam krivicu, da
moram da umrem – nazivam graničnim situacijama. One se ne menjaju, osim u svojoj pojavi, u odnosu na naše tubivstvo one su
konačne. Nisu sagledive, u svom tubivstvu iza njih ne vidim ništa drugo. One su kao zid u koji udaramo, gde ne uspevamo. Mi ih ne
možemo menjati nego samo razjasniti, mada ih ne možemo objasniti i izvesti iz nečeg drugog. One bivstvuju sa samim tubivstvom.
Kao tubivstvo možemo izmaći graničnim situacijama samo ako zatvaramo oči pred njima. ..Na granične situacije reagujemo s puno
smisla ne planom i proračunom, da bismo ih prevladali, nego sasvim drugačijom aktivnošću, postajanjem egzistencije, moguće u
nama; postajemo mi sami ulazeći otvorenih očiju u granične situacije. Znanju samo spolja raspoznatljive, one kao stvarnost postaju
osetne samo za egzistenciju. Isto je: granične situacije iskusiti i egzistirati.